UMETNOST I REVOLUCIJA

Umetniki aktivizam tokom dugog XX veka

Gerald Raunig

futura publikacije

kuda.org

UMETNOST I REVOLUCIJA

CIP
,
323.212(100)19
,
Umetnost i revolucija : (umetniki aktivizam tokom dugog 20. veka)
/ Gerald Raunig ; [prevod Relja Drai]. Novi Sad : Futura publikacije,
2006 (Novi Sad : Futura). 220 str. 23 cm. (Crvena izdanja / Futura publikacije,
Novi Sad ; 001)
Prevod dela: Kunst und Revolution. Tira 500. Biografija autora: str. 219.Bibliografija
ISBN 86-7188-055-9
) - 20. .
COBISS.SR.ID 213773831

Na osnovi poststrukturalistike teorije revolucije

Gerald Raunih donosi bogat materijal za analizu
razliitih odnosa razmene umetnosti i revolucije.
Angaman Gistava Kurbea u Pariskoj komuni,
nemaki aktivizmi 1910-ih godina, postrevolucionarna
sovjetska umetnost oko Ejzentejna i Tretjakova,
Situacionistika internacionala u Pariskom maju 1968,
sukobi bekih Akcionista i Studentskog pokreta
u akciji Umetnost i revolucija, i najzad
genealogija FolksTeaterKaravana od
anarhistikog teatarskog kolektiva
1990-ih do transverzalnog preplitanja izmeu
antiglobalizacijskog pokreta i
evropske noborder-mree: ta egzemplarna
istraivanja nateu lk razliitih oblika preplitanja
revolucionarnih maina i
umetnikih maina u dugom 20. veku.

ISBN 86-7188-055-9
crvena

izdanja 001

Sadraj
1. Uvod. Preplitanje umetnosti i revolucije ................................................................. 7
2. Tri komponente revolucionarne maine............................................................... 19
Jednodimenzionalni ustanak kao preuzimanje dravnog aparata .............................. 20
Dvodimenzionalni krik ....................................................................................................30
Otpor, insurekcija i konstitutivna mo kao nedeljivi trodimenzionalni process ..........33
Primat otpora................................................................................................................... 37
Postnacionalna insurekcija i nekonformna masa...........................................................42
Konstitutivna mo. ... i da se revolucija ne zavrava ...................................................46
3. Out of Sync. Pariska komuna kao revolucionarna maina .............................. 51
Orgijski dravni aparat. Proiriti reprezentaciju............................................................ 61
Ratne maine. Organizovanje bez reprezentacije...........................................................68
4. Model Kurbe. Umetnik, revolucionar, umetnik.................................................. 73
5. Duh i izdaja. Nemaki aktivizam u 1910-im godinama..................................87
6. Neman podvajanja. Od predstavljanja do proizvoenja situacije ................99
Predstavljanje situacije.
Razreavanje razlike u Hegelovoj estetici..................................................................... 101
Nekoliko fragmenata o mainama ................................................................................106
Maine kod Marksa.................................................................................................. 107
Novootkrivanje pojma maine ................................................................................109
General Intellect i maina ........................................................................................113
Teatarske maine protiv predstavljanja. Ejzentejn i Tretjakov u plinari....................115
Knjievnici u kolhoze! Tretjakov i Komunistiki svetionik....................................... 126
Proizvoenje situacije.
Situacionistika internacionala i prelaz nekih linosti iz umetnosti u revoluciju........131
7. Umetnost i revolucija, 1968.
Beki akcionizam i negativno preplitanje.......................................................... 143
8. Transverzalno preplitanje FolksTeaterKaravana.

Povremena poklapanja umetnosti i revolucije ..................................................... 155

Teatar divljih hordi danas ............................................................................................. 158
Praksis paresije .............................................................................................................. 162
Karavani. Neizvesnost u ofanzivi .................................................................................. 168
enova. Rovaenje ratne maine .................................................................................. 175
9. Posle 9/11. Postskriptum za neizmeran granini prostor .............................. 179
No Border, No Nation ................................................................................................... 185
finis, frons, limes. Dilatacija granice ............................................................................ 187
Strazbur, 2002. Pogranini kamp kao revolucionarna maina ................................... 193
Bibliografija...................................................................................................................... 201
Biografija autora ............................................................................................................. 219

1. Uvod. Preplitanje umetnosti i revolucije

... Kada kaemo da je sama revolucija utopija imanencije, to ne
znai da je ona san, neto to se ne ostvaruje ili se, pak, ostvaruje jedino kada se izneverava. Naprotiv, to znai da postavljamo revoluciju kao plan imanencije, beskonano kretanje, apsolutni prelet, ali na
takav nain da se te crte povezuju sa onim to realno postoji sada i
ovde u borbi protiv kapitalizma i to pokree novu bitku kad god se
prethodna izneveri. il Delez, Feliks Gatari (Gilles Deleuze, Felix
Guattari)1
U ovom kratkom lanku mogu samo ovla ocrtati osobitu, vijugavu
liniju odnos izmeu revolucije i umetnosti koju smo dosad uoili.
Ta linija nije prekinuta, ona se nastavlja2 (Anatolij Lunaarski)

U izvesno vreme, u dugom odjeku jedne revolucije, Rihard

Vagner (Richard Wagner) i Anatolij Lunaarski piu svoje tekstove o vijugavoj liniji odnos izmeu revolucije i umetnosti. Godine 1849, pod utiskom
propale graanske revolucije u Nemakoj, Vagner pie svoj spis Umetnost i
revolucija,3 a oko 70 godina kasnije, 1920/1922, Lunaarski, kao moni narodni komesar za obrazovanje podstaknut prvim iskustvima postrevolucionarne kulturne politike nakon uspele Oktobarske revolucije objavljuje oba
odeljka kratkog lanka Revolucija i umetnost.4 Oba naslova minimalno, i u
isti mah pregnatno, variraju preplitanje umetnosti i revolucije, pritom odraavaju suprotne ideoloke pozicije svojih autora: kod Vagnera izgleda da revolucija sledi umetnost, kod Lunaarskog umetnost revoluciju; na jednoj strani
kraljevsko-saksonski dvorski kapelnik i gezamkunstverker, ija su kasnija
nacionalistika, ovinistika i antisemitska iskliznua mogla da ga estetiki,
kao i politiki naine iskoristivom referentnom takom za nacionalsocijalistiku ideologiju; na drugoj strani, revolucinar i prisni prijatelj
Lenjinov, Lunaarski, tokom dvanaest godina, lan Vlade pod Lenjinom i do
1929. pod Staljinom, pre svega u ranim godinama, presudan je za razvoj kulturne politike u Sovjetskom savezu.
1

Delez/Gatari, ta je filozofija?, str. 127

Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 31.
3 Wagner, Die Kunst und die Revolution, objavljeno u julu 1849.
4 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst: Prvi odeljak objavljen je 1920. u asopisu
Komunistieskoe prosveenije, 1922 usledio je drugim odeljkom proireni ponovni otisak u
zbirci Revolucija i umetnost za petu godinjicu Oktobarske revolucije.

Gesamtkunstwerk Vagnerova koncepcija sveobuhvatnog umetnikog dela.

Gesamtkunstwerker (ironino) tvorac sveobuhvatnog umetnikog dela. (Prim. prev.)
2

Prepozicije, jedva da bi mogle biti razliitije, a ipak, oba teksta konvergiraju u nekim paradigmatinim aspektima, i to na osnovu specifinih biografskih povezanosti, kao i na osnovu strukturnih slinosti kulturnopolitikih strategija dvaju tako razliitih autora. Vagner se u godinama oko 1848.
oslobodio gravitacije svog uskog, uglavnom muziko-teorijskog misaonog
radijusa, pod maglovitim uticajem ideja Prudona (Proudhon), Fojerbaha
(Feuerbach) i Bakunjinovih (Bakunin) difuznih revolucionarnih tonova. Stav
Lunaarskog razvijao se opet u natezanju izmeu, s jedne strane, uzimanja
umetnosti u slubu ve kroz Lenjinovu praksu i radikalnolevih eksperimanata levog proletkultskog krila, s druge strane, do jedne neobino konzervativne pozicije koja se nije protivila samo socijalistikim inovacijama, ve podjednako ustro i kulturnom nasleu graanskog drutva. Pred tim ludilom
ambivalencije, neodreenosti i rasplinutosti obeju pozicija postaje razumljivo zato se poneto i to za na kontekst upravo najrelevantnije u
ovim inae tako razliitim tekstovima do izvesnog stepena slae.
Vagner je pisao Umetnost i revoluciju 1849, u godini svog bekstva u
ciriki egzil po slomu Drezdenskog ustanka u kojem je on igrao izvesnu, ne
samo publicistiku ulogu.5 U spisu koji, polazei od jadikovke naeg modernog umetnitva i njegove mrnje prema revoluciji, eli da prui pregledno
razmatranje glavnih momenata evropske istorije umetnosti, moe se skroz
prepoznati Vagnerovo ostajanje pri mislima i pojmu revolucije, uprkos porazu u Drezdenu. Dakako, u godinama 1848/1849. moe se uoiti izvesna irina kolebanja Vagnerove pozicije: izmeu radikalno demokratskih zahteva,
s jedne strane, i odmerenih vizija pomirenja s nemakim kneevima, s druge
strane, opustio se ne samo Vagnerov stav koji je i u revolucionarnim vremenima bio jasno usmeren na uslove umetnike produkcije, na reforme upravljanja i finansiranja umetnosti; u tom enormnom spektru izmeu revolucije i
restauracije kolebalo se uostalom mnotvo aktera revolucije uopte.
Po Vagneru, vekovna revolucija oveanstva6 koja je skupa s Atinskom dravom razorila i grku tragediju, treba sada, u vreme pisanja njegovog eseja o revoluciji, da stvori situaciju koja e tek da omogui umetniko
delo budunosti. Umetnost, po Vagneru, treba razumeti kao rezultat ivota
5 up. Krohn, Richard Wagner und die Revolution von 1848/49; Drusche, Vorwort, u:
Wagner, Ausgewaehlte Schriften, 13-22. Dok su pobune u Berlinu i Beu bile uguene ve krajem 1848, ustanici u Drezdenu su se u maju 1949. borili na barikadama. Vagner je uestvovao u
Drezdenskom ustanku pored svog prijatelja Augusta Rekela, politiki jako orijentisanog drezdnerskog muzikog direktora i Mihaila Bakunjina. Pritom je na strani revolucije delovao kao
publicist, uestvovao je na konspirativnim dogovorima, pribavljao oruje za ustanike, tampao
i delio letke, slovio je kao poslanik, ovek za vezu i glasnik privremene vlade. U zavrnoj fazi
ustanka bio je ak lano obavezan da potpali Staru operu. Nasuprot Rekelu i Bakunjinu
njemu je uspeo beg u Vajmar i kasnije u Cirih.
6 Wagner, Die Kunst und die Revolution, 163; za to shvatanje revolucije kao dugog prevratnog kretanja, koje se pribliava i restaurativnim predstavama, up. dole 25.

u dravi, kao socijalni produkt,7 i tanije, kao veran odraz vladajueg

duha javnosti8. Raspad Atinske drave nalazi shodno tome svoj pandan u
propasti velikog sveobuhvatnog dela tragedije.9 Iz savremenog drutva i
umetnosti kao industrijske ustanove ne moe proizai nijedno umetniko
delo koje obuhvata duh slobodnog oveanstva mimo svih nacionalnih granica.10 Drama kao savreno umetniko delo moe se iznova roditi tek iz revolucije: Iz svoga stanja civilizovanog varvarstva istinska umetnost se moe
podii do svoga dostojanstva samo na ramenima naeg velikog socijalnog
kretanja.11 Vagnerovo kolebljivo dranje izmeu kulturnog pesimizma i revolucionarnog patosa, jednoznano jo neopredeljeno u docnijem pristajanju
uz totalitet i autoritarizam, svakako mu je ve 1849. izmamilo grandiozne
tonove: Samo velika oveanska revolucija, iji je poetak jednom probila
grka tragedija moe nam dati i ovo umetniko delo, jer samo revolucija moe iz svog najdubljeg temelja iz novog roditi lepe, plemenitije, optije, ono
to je otkinula i splela od konzervativnog duha jednog ranijeg perioda lepeg ali ogranienijeg obrazovanja.12
Anatolij Lunaarski pisao je svoj lanak Revolucija i umetnost u dve
etape. Prvi deo 1920. kao novinski lanak, a drugi za istoimenu zbirku povodom petogodinjice Oktobarske revolucije. Tako je tekst pisan u jednom
vremenu kojim dodue vie nije hujao svei elan ruske revolucije, no u kome
su nadalje merodavni pojmovi i programi te prve faze. Buroaska umetnost
je u traenoj dikciji revolucionarnog konteksta najpre kuena kao formalistika, da se izvodi samo kao komini i budalasti eklekticizam.13 Nasuprot
tome, revolucija sa sobom donosi ideje udesne irine i dubine.14 Otuda
najvii kultur-politiar Sovjetskog saveza a ovde Lunaarski 1920. pie jo
uvek u futuru oekuje od uticaja revolucije na umetnost veoma mnogo,
prosto reeno: oslobaanje umetnosti od najgore dekadencije, od istog formalizma.15 Obrnuto, umetnost je kao sredstvo revolucije odreena pre svega
svojom funkcijom pri agitaciji masa i kao prikladan oblik izraza revolucionarne politike: Ako revolucija moe umetnosti dati duu, onda umetnost
moe postati ustima revolucije.16
Iako Lunaarski i Vagner u svojoj analizi polaze dodue od krajnje razliitih iskustava, stajalita i pojmova revolucije, ipak se mogu uoiti zapa7

Na i. m., 145
Na i. m., 156
9 Na i. m., 148
10 Na i. m., 166
11 Na i. m., 169
12 Na i. m., 166
13 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 26
14 Na i. m.
15 Na i. m. 27
16 Na i. m.
8

njujue dodirne take. Pre svega to su dve zajednike figure, koje se inae
pojavljuju ne samo u ova dva teksta ve predstavljaju uopte sumnjivi recidiv
u razliitim konceptualizacijama odnosa umetnosti i revolucije.
Prva figura u spisima koji pojam revolucije propagiraju ve u naslovu sastoji se u relativno neoekivano profanom pitanju o funkciji i finansiranju umetnosti koje su oba teksta oznaila kao pripadno umetniko-politikom anru. Protivreno optoj tendenciji njegovog lanka, da naime samo revolucija moe umetnosti stvoriti budunost, Vagner pre svega pri kraju svoga
spisa misli da se ipak i u ravoj stvarnosti moe prepoznati smisao umetnike
produkcije: prava umetnost je upravo stoga revolucionarna to ona egzistira
samo u suprotnosti sa vaeom optou.17 Umesto da je ukotvljena u javnoj
svesti, ona postoji u suprotnosti sa ovom, upravo u svesti pojedinca: Pravi
umetnik koji je ve sada dosegao ispravno stajalite, kadar je otuda, poto je to
stajalite ipak veno postojee, ve sada da radi na umetnikom delu budunosti.18 Umetnik, nadasve pravi, izgleda da za Vagnera predstavlja medijum
prelaza izmeu ravog jeste-stanja i budueg treba.
Poto se sovjetsko drutvo posle revolucije uopte uzev razume kao
prelazno drutvo, za njega bi kao celinu moralo vaiti neto slino kao kod
Vagnera za umetnost, kod koga se umetnost ujedno afirmie kao konzervativna ili postaje prosto suvina. U svom lanku Lunaarski opisuje kako je u
prelazu ka socijalistikom drutvu umetnost ipak jo potrebna, da bi se naime revolucionarni sadraj primao nadahnuto. Dravi treba umetnost za agitaciju jer njena forma ima prednost pred drugim formama kvazisinestetikih efekata: Agitacija se razlikuje od propagande time to ona pokree pre svega oseanja slualaca i italaca i neposredno utie na njihovu
volju. Ona takorei dovodi do arenja sadraja revolucionarnog proglasa i
ini da zasija u svim bojama.19
Takvo utemeljenje drutvenog znaaja umetnosti kako pre (Vagner),
tako i posle (Lunaarski) revolucije priprema tle za neto trivijalnije pitanje o
resursima za umetniku proizvodnju. Iako Vagner isto tako odbija jadanje da
su umetnici/ce upravo kroz revoluciju osiroteli, kao to buduu umetnost
opisuje kao onu koja samu sebe izdrava (ta umetnost ne tri za parama20:
ako se umetnika praksa jednom etablira kao drutveno relevantna a ta bi
bilo relevantnije od revolucije? onda se u sledeem koraku za nju moe zahtevati materijalna podrka. Zaponemo li () s oslobaanjem javne umetnosti, jer, kako sam gore nagovestio, upravo njoj treba dodeliti jednu neiskazivo visoku zadau, jednu neobino vanu delatnost pri naem socijalnom

17

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 172

Na i. m., 174
19 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 27
20 Wagner, Die Kunst und die Revolution, 172
18

10

pokretu.21 Cilj takvog oslobaanja najbre bi se kako Vagner sasvim bez

okolianja objanjava postigao time ako bi se umetnost oslobodila od nunosti industrijske pekulacije, a drava i zajednica se odluila da umetnike
za njihove uinke obeteti u celini, a ne u pojedinanom.22 I Lunaarskijev
tekst pokazuje se kao prevashodno umetniko-politiko lobiranje kad se on
ali na kulturno-politike efekte zaokreta u Lenjinovoj privredno-politikoj
strategiji, Novoj ekonomskoj politici koja je 1921. dovela dotle da su oko dve
godine bili obustavljeni svi otkupi i porudbine.23 I zbilja vidimo dok je
agitacioni teatar gotovo potpuno iezao, pojavljuje se neko golicavo glumite i ono pojilite to je otrov buroaskog sveta.24 Takva kritika povratka na
alosnu prolost, koja u svako vreme zvui savremeno, mogla je ipak biti
spreena u neku ruku revolucionarnim ubrizgavanjem novca: Ako je vama,
estititim dravnicima, zaista stalo do toga da drutvenom prevratu koji ste
predoseali ubrizgate neki ivotvorni zalog budueg lepeg uljuenja, onda
nam pomozite svim silama ()25 Kao da je topos univerzalan, van granica
socijalistikog i graanskog drutva, pa i Lunaarski uvodi u igru svoj beznadeno partikularni stav prema dravi: Ako je naa raunica tana a jeste
u to sam siguran, zar nee onda drava sa svojom tekom industrijom i monim trustovima u svim industrijskim granama, sa svojim poreskim osloncem, sa svojom moi nad emisijom novca, i pre svega sa svojim monim
idejnim sadrajem, zar nee najposle biti mnogo snanija od ne znam koliko
privatnih kapitalista, veih ili manjih, i zar nee onda poput velianstvenog
(uz to odista kulturnog i plemenitog) mecene podrati sve ono to je u umetnosti ivo?26
Obe pozicije, Vagnerova leva desnica i desna levica Lunaarskog,
nisu liene izvesnog kuriozuma: dok Vagner paradoksalno, upravo posle
propale revolucije i bekstva od dravnih poglavara preko obilaznice umetnosti, barem retoriki trai sredstva za novu revoluciju, Lunaarski, kao visokorangirani lan vlade, pokuava da iz potpune nemoi priziva dravu kao mecenu. Deava se ne retko da se s patosom revolucije univerzalno javljaju narasli kulturni partikularni interesi u okvirima tekstualnih toposa umetniko-politikog legitimacionog pisanja, Vagner i Lunaarski ine ovde ipak
rane i markantne vrhunce.
Pored suavanja odnosa umetnosti i revolucije na pitanja finansiranja,
javlja se i jedna druga, gotovo protivna optija figura koja upravo vraa gotovo sve do u sadanjost: topos totalizujueg uklanjanja granica izmeu umetnosti i ivota. irenje umetnosti na ulicu, meu mase, u ivot, slogani kao:
21

Na i. m. 175 d.
Na i. m. 177
23 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 27
24 Na i. m., 30
25 Wagner, Die Kunst und die Revolution, 176
26 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 30
22

11

svaki ovek umetnik, umetnost za sve i od svih, umetnost koja prekorauje granice u drutveno i politiko, to nisu pronalasci avangarde 20. veka,
Bojsove (Beuys) generacije ili kulturne politike 1970-ih, ve gotovo transistorijska matrica umetnike prakse i (umetnike) politike. Tragedije bi postale
sveanosti oveanstva kako se o tome ita kod Vagnera u jednom slobodnom oveanstvu, obrazovanje bi moralo postati isto umetniko: () i
svaki ovek e u nekom odnosu zapravo biti umetnik.27
Za Lunaarskog umetnost se kao masovna sveanost koja obuhvata sve
umetnosti pretvara u izraz misli i oseanja celog naroda.28 U umetnikopolitikim fantazmama totaliteta, kakve su oba autora tendenciozna zastupali, ne zahteva se samo stapanje svih delova umetnosti u jedno totalno, sveobuhvatno umetniko delo, ve i integracija narodnih masa najpre isprobano (za poetak) u kulturnim okvirima. Nasuprot istovremenih proletkultovskih eksperimenata sa politizujuim teatrom od Teatra atrakcija do
smetanja performansa u fabrike29 - estetizovanje politikog odzvanja u oduevljenju Lunaarskog za sveobuhvatnu akciju narodne sveanosti koja neizbeno stvara efekte hijerarhizovanja, strukturizovanja i totalizovanja.
Ve rano i u pregnantnoj formulaciji, Valter Benjamin (Walter Benjamin) je ukazao ne samo na taj instrumentalni odnos estetskog i politikog,
ve je u prvoj verziji svog lanka o umetnikom delu istakao i faistike pokuaje estetske organizacije masa i naglasio da pre svega masovna reprodukcija
(umetnikog dela) ide u susret reprodukciji masa faistike strategije estetizovanja politikog ivota: faizam daje masama da dou do svog izraza, ne i
do svog prava.30
Upravo otuda integracija narodnih masa putem umetnosti ne polazi
tek od Rifentalove (Riefenstahl) pa do savremenih masovnih inscenacija,
nego, jo pre, iz koncepata Vagnera i Lunaarskog. U takvim masa-umetnost
odnosima ne radi se o kolaima singularnosti, ni o organizujuim preplitanjima koja ele da dovedu do promene proizvodnih odnosa, ne (radi se) o
rasprenoj distribuciji u prostoru, ve o integraciji razlika, o deobi koja teritorijalizuje i segmentira prostor radi objedinjavanja mase sredstvima umetnosti. Lunaarski u svom lanku sanjari o takvoj tenji ka objedinjavanju,
gotovo u duhu svetskog mira: I zamislimo kakav e karakter poprimiti nae
sveanosti, im uz pomo opteg vojnog kolovanja proizvedemo mase koje
se ritmiki kreu; hiljade i desetine hiljada ljudi, i to ne vie kao puko mnotvo, ve zaista jednom milju obuzeta regularna armija mira!31 Oko deset
godina kasnije, Benjamin, pre svega pred pozadinom uspeha faistikih ma27

Wagner, Die Kunst und die Revolution, 171

Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 28
29 Up. Odeljak Pozorine maine protiv predstavljanja. Ejzentajn i Tretjakov u plinari.
30 Benjamin, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, Pogovor, Eseji, str. 147
31 Lunatscharski, Die Revolution und die Kunst, 28
28

12

sovnih priredbi, pie u krajnjoj saetosti: Sva nastojanja oko estetizovanja

politike konvergiraju u jednoj taki. Ta taka je rat.32 A na slino se po svoj
prilici svodi i Vagnerova ideja totalizujueg uklanjanja granica izmeu umetnosti i ivota takoe kao pra-pojava kasnijih koncepata totaliteta: Tragedije e biti praznici oveanstva; u njima e snaan i lep ovek, osloboen
svake konvencije i etikete, slaviti slasti i bolove svoje ljubavi, dostojno i uzvieno ispunie veliku ljubavnu rtvu svoje smrti.33
Protiv takvih modela totalnog uklanjanja granica i obezgraniavajueg
potiranja umetnosti i ivota, ova knjiga treba da istrai drugaije prakse, takve koje nastaju u susednim zonama u kojima za ogranieno vreme postaju
mogui prelazi, preklapanja i preplitanja umetnosti i revolucije.34 Tokom istraivanja egzemplarnih praksi koje se razlikuju kako od figure uklanjanja
granica tako i od figure sinteze, susreemo pre svega modele jednog-zadrugim, jednog-ispod-drugog, i nepovezanog jednog-pored-drugog umetnosti i revolucije. Takve prakse jednog za drugim, od burne metamorfoze Gistava Kurbea (Gustave Courbet) iz umetnika u (umetnikog) politiara u Pariskoj komuni, pa do kontinuiranih prelazaka Situacionistike internacionale iz
polja umetnosti u polje politike, u potpunosti treba razumeti kao projekte
protiv matrice uklanjanja granice i sinteze umetnost/ivot; isto tako (treba
razumeti) tobonje podreivanje, prividno jedno ispod drugog revolucije i
umetnosti u sovjetskom produktivizmu, ili nesamerljivo jedno pored drugog
umetnosti i revolucije kakvo se kao negativno preplitanje dogodilo u sukobu
bekog akcionizma i studentskih aktivista/kinja SS u bekom maju 1968.
Ono to treba raspravljati o takvom jedno-za-, jedno-ispod-, i jednopored-drugog jesu temporalna preklapanja i mikropolitiki pokuaji transverzalnog preplitanja umetnikih i revolucionarnih maina35 u kojima obe
dospevaju do preklapanja, ne da bi se spojile jedna s drugom, ve da bi stupile u neki vremenski ogranien, konkretan odnos razmene. Na koji nain i u
kojoj meri pritom revolucionarne maine i umetnike maine uzajamno postaju sastavni delovi i tokovi jedne drugima,36 to je najvaniji predmet is32

Benjamin, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, Pogovor, Eseji, str. 147
Wagner, Die Kunst und die Revolution, 171
34 Za pojmovni razvitak koncepata takvih zona srodnosti i nerazlikovanosti, odnosno, prelaza i
razmene pojmovnih komponenti. Up. Delez/Gatari, ta je filozofija? Pre svega 45.
35 Moj pojam maine razvijam u bitnom prema Delez/Gatariju. Pod mainom se ne
podrazumeva ni jedan isto tehniki mehanizam (mainizirani aparat) nasuprot ljudskom, niti
neka puka metafora. Maine su prema tome kompleksni sklopovi koji u jedan mah proimaju i
povezuju mnoge strukture, koji prolaze kroz kolektive i individue, ljude i stvari. Odnos oveka i
maine u jednoj takvoj koncepciji mainizacije ne da se vie obuhvatiti pojmovima zamene ili
prilagoavanja oveka maini, ve samo u pojmovima povezivanja i razmene. Ali pre svega,
pojam maine po Delez/Gatariju oznaava i socijalne sklopove koji nasuprot (dravnim)
aparatima ne funkcioniu na bazi mehanizma strukturizacije, hijerarhizacije i segmentacije.
Up. Delez/Gatari, Anti-Edip, str. 5 41, 340 - 341
36 Guattari, u: Deleuze, Unterhandlungen, 40
33

13

traivanja ove knjige. Aspekti preklapanja koji su u pojedinim poglavljima

knjige ispitivani na istorijskim primerima, podrazumevaju a da se pritom
ne bei u polja fikcije i utopije neku tendenciju, neku virtualnost, neko vie
ili manje. Preplitanje revolucionarnih maina i umetnikih maina aktualizuje se u vie ili manje izraenoj formi u praksama koje se ovde analiziraju.
Delimino, preklapanje ostaje tamno ili parcijalno, a delimino puka mogunost. A ipak se ak i u neuspehu ponovnog pribliavanja umetnosti i revolucije mogu prepoznati tragovi preklapanja.
Taj postojani element neuspevanja duguje se tekim uslovima na razliitim nivoima. Umetniki aktivizam i aktivistiku umetnost ne proganjaju
direktno samo represivni dravni aparati, zato jer deluju u zonama u susedstvu umetnosti i revolucije, njih ex post marginalizuju strukturni konzervativizmi istor(iograf)ije i umetniki biznis. Njihov reduktivni parameter,
kao rigidno kanonizovanje, fiksiranje na objekt i apsolutizovanje granica polja, uslovljava da aktivistike prakse im nisu oiene od svojih radikalnih
aspekata, im ne donose dohodak i kooptirane ne cirkuliu u mainama spektakla, uopte ne nalaze prijema u narativima i arhivima politike istorije i
teorije umetnosti. Da bi se razbili takvi mehanizmi iskljuivanja, oekivano
teoretizovanje aktivistikih umetnikih praksi mora zaobii ne samo sveana
pisanija unutar uhodanih kanona, nego u toku njihovog nastajanja razvijati
nova pojmovna polja i preduzimati nova povezivanja sklopova koja dosad u
pojedinanim disciplinama nisu uzimana u obzir.
Za ovaj filozofski i istorijski projekat analize i problematizovanja preplitanja revolucionarnih maina i umetnikih maina mogao bi se osmisliti
neki (dis)kontinuitet kojem se trajno uskrauje svaki narativ porekla. U svakom sluaju to je istorija strujanja i lomova, s one strane povrnih predstava
linearnog napretka ili kretanja od jedne take do druge. Kako se tematizovane tendencije preklapanja umetnosti i revolucije nikako ne mogu opisati kao linearni proces uenja u novim situacijama uvek su se ve zaukali
novi pokuaji (a esto biva i da se zaluta) to i pretresanje tih zaukavanja
nikako ne dugujemo nekom istorijsko-filozofskom konceptu linearnog napretka. Kontinuum homogenog vremena valja razbiti (zajedno) s Benjaminom; katastrofi koja se Benjaminovom anelu istorije pojavljuje kao napredujue nagomilavanje ruevina ne treba pridodavati jo i ono neprestano
ponavljanje sile koja se javlja u metodi istorijsko-objektivistike istorije. Ovde ne treba zahtevati ispunjavanje praznog homogenog vremena objektivnim
faktima, ni neku istu teoriju emergencije, tavie, savremenom bivanju, nainima subjektivizacije i vrtlozima dogaaja revolucionarnih maina valja
pridruiti adekvatne singularne tigrovske skokove u prolost pod slobodnim nebom istorije37
37 Up. Benjamin, Istorijsko-filozofske teze, Eseji, str. 87; up. i Novotny, Der erfasste
Krper, kao i Delez/Gatari, ta je filozofija?, 107 144. Problematika proizvodnje linearnih

14

Ako je ipak iz pragmatinih razloga blisko dati tom istraivanju poetak i kraj onda se namee neka operativna periodizacija koju bih mogao oznaiti kao dugi 20. vek.38 Dok je istorijska nauka taj vek veinom okarakterisala kao kratak39 na osnovu masivnih odseaka njegovih 191o-ih godina
(Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija) i erozije socijalistikih drutava u
1980-im i 1990-im godinama, iz ugla gledanja poststrukturalistike teorije
revolucionarnih mikropolitika on se, upravo suprotno, pokazuje kao vek koji
preskae svoje trajanje. I kod postavljanja dugog 20. veka radi se o odsecima koji (ovaj) vek svakako ne opisuju kruto, pogotovo ne iskljuivo, kao
vek borbe izmeu faizma i komunizma, izmeu kapitalistikog i socijalistikog oblika drutva, konano kao teleologiju kapitalistike pobede. Stvar
se ne vrti oko velikih dodirnih podataka izmeu dvaju molarnih moi, ve
oko molekularnosti i singularnosti dogaaja koji su proizveli razliite fenomene pribliavanja, uzimanja u obzir i preklapanja estetikih i politikih
strategija.
Dugi 20. vek specifinog preplitanja umetnosti i revolucije iri se preko
130 godina; poinje to je poruka ove knjige s Pariskom komunom 1871,
dobija svoj prethodan i s gledita istraivanja poglavito operativno uslovljen kraj u turbulentnom letu 2001. i u antiglobalizacijskim protestima
protiv vrha G8 u enovi. Kao o svim ograniavajuim odredbama procesnih
fenomena, tako je i o ovde izabranim dodirnim takama mogue valjano sporiti se o izboru razmatranih umetnikih praksi, kojima drugi autori/ke svakako mogu dodati neke druge. S molekulima moje knjige ja bih u svakom
sluaju eleo da uzmem u obzir specifine linije ija singularna specifinost,
jednako kao i njihove vie ili manje eksplicitne povezanosti i slinosti, treba
da postanu evidentne tokom razvijanja teksta. Ako je tim linijama svojstvena, pre svega, potraga za uspelim povezivanjima umetnosti i revolucije
onda u toj potrazi nikako ne treba podupirati revolucionarne romantiare i
herojske umetnike legende. Nijedna istorija revolucionarne transgresije nije
nadoknadila tetu za usamljeni kraj Gistava Kurbea u vajcarskom, za kraj
Franca Pfemferta (Franz Pfemfert) u meksikom egzilu, za streljanje Sergeja
Tretjakova u sibirskom logoru, za kriminalizovanje i medijski progon uesnika u akciji Umetnost i revolucija u Beu, za smrt italijanskog aktiviste
naracija u ovom istraivanju, svakako je jednako malo zadovoljena kao i problem geopolitikog
ograniavanja na evropske okvire, kao i (problem) nedovoljne implementacije/obrade
feministikih aspekata teorije revolucije i umetnosti.
38 Periodizacije ove vrste nisu nove i nalaze se kod niza teoretiara/ki iz razliitih disciplina:
Fernan Brodel (Fernand Braudel) Erik Hobzbom (Eric Hobsbawm) oznaavali su 16., odnosno
19. vek kao duge, ovani Arigi (Giovanni Arigi) bavio se u ekonomskoistrorijskoj studiji The
Long Twentieth Century. Money, Power and the Origin of Our Times upravo aspektima irenja 20. veka.
39 Up. recimo radove Erika Hobzboma koji se odnose na ovu stvar, ali i lanke Jirgena Habarmasa
(Jrgen Habermas) ili Okvui Envezor, van discipline ekonomske nauke.

15

Karla ulijanija (Carlo Giuliani) i zlostavljanje ne samo lanova FolksTeaterKaravana po zatvorima u enovi, za ene u Pariskoj komuni koje
su bile silovane, osuene prekim sudovima kontrarevolucije ili deportovane,
da i ne govorimo o desetinama hiljada mrtvih u pariskoj Krvavoj nedelji.
Istraivanje zona srodnosti revolucionarnih maina i umetnikih maina ne moe se zapoinjati bez uzimanja u obzir ponavljanih figura vie ili
manje traginog slamanja i promaivanja za dlaku. Jednako malo ono moe
prevideti stalno imanentnu mogunost pretvaranja revolucionarnih shizoidnih flukseva u paranoine faistike formacije40
Ovde moe biti primer ambivalencija Riharda Vagnera kao revolucionara i antisemitskog propagatora, ali i preobraanje zamanog broja nemakih radikalnih leviara posle 1968. u razliite desne i radikalno desne nie.41
Delez i Gatari su u zakljunom odeljku Anti-Edipa42 naglasili upravo oba ekstremna pola maine-elje izmeu revolucije i faizma i tekou da se oni razmrse. U kontekstu oblika razmene i veza revolucionarnih maina i umetnikih maina taj Delez/Gatarijev problem osvetljava se preko najvanijih
avangardnih strujanja 1910-ih godina, i to u okvirima predloga da se
razlikuju etiri stava prema maini, kao egzemplarna za mogue preplitanje
umetnosti i revolucije i njihovo raznovrsno propadanje u marginalizaciju ili
politiku perverziju.

VolxTheaterKarawane
Delez/Gatari, Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, str. 330
41 Ginter Make (Gnter Maschke), pre 1968. aktivist u Studentskom pokretu u Beu, 1968.
uhapen i proteran, otiao na Kubu, a posle pokuaja pua protiv Kastra vratio se u Nemaku
kao desni teoretiar i filolog, 1988. bio saosniva radikalno desnog asopisa Etappe, pie i za
druge ekstremno desne asopise, recimo Elemente koji izdaje narodnjako-antisemitski
Seminar u Tuli, takoe je suizdava desniarske edicije Bibliothek der Reaktion , Wiener
Karolinger Verlag. Horst Maler (Mahler), saosniva RAF-a razvio se u antisemitskog desnog
ekstremista i narodnjakog propovednika buenja (die Zeit). Rajner Langhans saosniva
komune K1, pripada u meuvremenu najprominentnijim figurama ekofaistikom misaonom
blagu bliske ezoterine scene (Jutta Difurth). Bernd Rabel (Rabehl), aktivist SDS-a u Berlinu i
tada najbliskiji poverenik Rudija Dukea (Dutschke), danas se ubraja u etu stratega poprenog
fronta s narodnjako-nacionalistikom pozadinom, time to pokuava da redefinie
Vanparlamentarnu opoziciju (APO) u jedan nacionalnorevolucionarni pokret. SDS-aktivist
Frank Bekelman (Bckelmann), poetkom 1960-ih saosniva situacionistike subverzivne
akcije, objavio je 1998. knjigu Die Gelben, die Schwarzen, die Weissen, jedna, po sopstvenoj
definiciji etnopluralistiki napisana odbrana etniki homogenog nemstva. Zajedno s
Bekelmanom beki prevodilac Fukoa Valter Zajter (Seitter) izdaje asopis Tumult u kome
ogovara estoko vonjajue Turke oko Barndenburke kapije (br. 17, 121) ili objavljuje lanke
koji su se prethodno pojavili u radikalno desnom asopisu Etappe. Njegov renome kao
eksperta za Lakana i Fukoa koristi Zajteru za pretumaenje i okretanje udesno francuskih
poststrukturalista, kao to on uopte i poduava desnoj upotrebi Francuza. Up. za Makea,
Zajtera i Bekelmana: Diederichsen, Spiriuelle, Reaktionre und vlkische Vernunftkritiker;
za Malera i Rabela: Gretchen Dutschke, Was Rudi Dutschke zu den Irrwegen der abgefallenen
Achtundsechziger sagen wrde, kao i Interne-leksikon desnog ekstremizma
http://lexikon.idgr.de; jedno egzemplarno povezivanje zaplitanja ex-leviara u mreu nove
desnice nalazi se u lanku Zwei links zwei rechts: Ex-linke verstricken sic him rechten Netz.
42 Delez/Gatari, Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, str. 330
40

16

Italijanski futurizam prema tome oekuje od maine da pospeuje nacionalne proizvodne snage i da stvori nacionalnog novog oveka. Dok je novo
na tim novim ljudima odreeno pre svega radikalno afirmativnim odnosom prema maini kao mehanizmu, obilno se pritedelo na maini kao socijalnoj povezanosti (ili je ona determinisana seksistiki, ovinistiki, nacionalistiki, ratnohukaki). Ravnodunost prema svim sadrajima, dodue, prividno otvara italijanski futurizam prema svim moguim ideologijama;43 ipak,
kroz odreeno isputanje, naime, neproblematizovanje proizvodnih odnosa
koji tehnikim mainama ostaju isto onako spoljanji kao i izmatanim mehanikim ljudima, futuristika praksa stvara organizacione uslove za faistiku mainu-elje, isto kao za nacionalistike i militaristike argumentacione
linije u (pseudo) levici.
Humanistiki antimainizam a ovde Delez/Gatari ubrajaju nadrealizam, (nasuprot dadaizmu) kao i arlija aplina (Charlie Chaplin) (nasuprot
Basteru Kitonu (Buster Keaton)); u predstojeem istraivanju ta struja otkrivena preko postekspresionistikog aktivizma/ spiritualizma (Geistismus) Kurta Hilera (Hiller) pokuava da spasi elju i da je okrene protiv
maine. Humanistiki antimainizam pritom ipak mahom zaostaje u patosu
spektakularne reprezentacije revolucionarnih sadraja, a da ne promilja tehniku i sopstveni poloaj u proizvodnim odnosima. Grubo reeno, on pritom
nehumanim formalistikim zahtevima italijanskog futurizma, kao njihov
komplementarni odraz u ogledalu, protivstavlja sadrajne i psiholoke zahteve. Time on kapitalistiki proizvodni pogon snabdeva eljama, ne menjajui ga u njegovoj formi.44
Ruski futurizam, konstruktivizam i produktivizam nasuprot tome tematizuju uslove proizvodnje i promiljaju mainu u kontekstu novih, kolektivnim prisvajanjem odreenih proizvodnih odnosa. U kojoj meri ipak proizvodni odnosi kako Delez i Gatari podmeu ovde i dalje ostaju spoljanji
maini, pokazuje se tek u okvirima podrobnije analize postrevolucionarnih
umetnikih praksi u ranom Sovjetskom savezu. Izmeu kubistikih i suprematistikih radova, ranih oblika socijalistikog realizma i proizvodne umetnosti levog krila prolet-kulta protee se iroko polje veoma razliitih strategija, i to se tie prevazilaenja mehanizama graanskog polja u umetnosti i
razliitih metoda postajanja-mainom recipijenata/kinja. S intenzivnim pokuajima organizovanja uesnika i involviranja publike u proizvodnju umetnikih maina izdvajaju se barem docnije iz sovjetskih jednako kao iz zapadnih istorija umetnosti istreeni radikalno levi protagonisti proletkulta od
43 Up. recimo i interes ne samo Musolinija (Mussolini) ve i Gramija (Gamsci) za italijanski
futurizam.
44 Up. k tome lanak Valtera Benjamina Pisac kao proizvoa, Eseji, str. 102, i tamo nevedenu kritiku (pravca) Neue Sachlichkeit i aktivizma Kurta Hilera, kao i poglavlje Duh i izdaja. Nemaki aktivizam u 1910-im godinama.

17

drugih ranih avangardi. Naroito Agit-Teatar-Atrakcija istrauje nove povezanosti ovek-maina, tehnikih maina i socijalnih maina.45 Kraj sveg utilitaristikog zahteva i kraj sveg tehnicizma Teatra naunog doba, proizvodni
odnosi su ovde shvaeni kao imanentni maini. Ali poto pozorini ljudi (moraju) mainu podrediti sovjetskom dravnom aparatu, ona biva a tu opet
sledim Delez/Gatarija sukcesivno od drave podmirivana, kontrolisana i
smrvljena.
Konano, molekularna dadaistika mainerija podvrgava proizvodne
odnose jednom ispitu kroz mainu elje i sa svojom antimilitaristikom, internacionalistikom, anarhistikom praksom raspiruje vedro deteritorijalizovanje s one strane teritorijalnosti nacije i partije. Ona ostaje uspena sve dok
u okvirima najeih napada na umetnost i pod pretnjom batinanja ili prisilnog rada za umetnike/ce taj smeli in preduzima u preglednim i ogranienim
prostorima umetnosti. Meutim, pri pokuaju prekoraivanja granica u politiko polje ona pada, jer politika nije jaa strana dadaista.46
Na osnovu tog problematizovanja mainskog kvaliteta etiri najvanija
avangardna strujanja 1910-ih godina koja su celom irinom nagovestili Delez/Gatari, moe se formulisati pretpostavka da je trajno pribliavanje umetnosti i revolucije moda ak lake postii na strani faistikih paranoidnih
formacija.47 Upravo pred tom pozadinom kao i na bazi strukturno zasnovanih praznina i propusta istorije umetnosti u pogledu politikih aspekata
postoji potreba da se u okviru povezivanja politike estetike i poststrukturalistike teorije revolucije jae osvetli drugi pol, da se podrobnije istrae oni poduhvati koji se na jedan ili drugi nain mogu oznaiti kao revolucionarni fluksevi u Delez/Gatarijevom smislu.48

45

Up. k tome odeljak Pozorine maine protiv predstavljanja. Ejzentejn i Tretjakov u plinari.
Delez/Gatari, Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, str. 330
47 Up. i analizu istraivaa futurizma Manfreda Hinca (Hinz) koji kontinuitet futuristikog pokreta vidi zasnovan upravo na njegovoj tesnoj kolaboraciji s faistikim aparatom sile (Die Zukunft der Katastrophe, 2): Futurizmu nedostaje momenat politikog sloma koji je pre svega
dadaizmu, nadrealizmu i suprematizmu dao tako kratki ivotni vek.
48 Deleuze/Guattari, Anti dipus, 521; Anti-Edip, str.
46

18

2. Tri komponente revolucionarne maine

Dolazi vreme da se zapitamo ne postoji li, kako teorijski tako i u
praksi, jedna pozicija koja omoguuje potedu od padanja u posed
mranog i teroristikog bivstva drave. Drugim reima, radi se o tome da se potrai neko stajalite koje prua distancu od predstave po
kojoj je konstitucija (ustav) prinudno upisana u dravu; radi se o
mogunosti da se misli genealoki i da se uini vidljivom neka konstitutivna praksa. To stajalite postoji: kao svakodnevna insurekcija,
kao permanentni otpor, kao konstitutivna mo. Antonio Negri49

Da bi se mogla adekvatno osvetliti preplitanja umetnosti i

revolucije sve do u sadanjost, treba izraditi jedan savremeni pojam revolucije koji se emancipuje od naracija velikih cezura, pre svega Francuske i Ruske revolucije, koji se u isti mah nadovezuje na mnogostrukost konstitutivnih
i revolucionarnih praksi u 19. i 20. veku. Iz tog aspekta gube na znaaju i one
argumentacione linije koje nisu nauile nita iz uvida Karla Marksa (Marx) iz
1871, da su naime sve revolucije samo usavravale dravnu maineriju umesto da su odbacivale tu smrtonosnu moru.50 U vidno polje istraivanja dospevaju, tavie, one diskurzivne i aktivistike linije koje su poimale i poimaju
revoluciju kao nezavren i nezavriv molekularni proces koji se ne dovodi
nuno u vezu sa dravom kao esencijom i univerzalijom51, ve nastaje pre
drave i van drave. Poststrukturalistika teorija revolucije koja to treba da
razvije projektuje revolucionarnu mainu kao trojstvo, nadovezujui se na
Antonija Negrija. Tri pojedinane komponente revolucionarne maine, kako
se one i u analizi mogu jasno izdvojiti, meu sobom se diferenciraju i aktualizuju u svom uzajamnom odnosu; njihovo parcijalno preklapanje i nerazliitost odreuje konzistenciju dogaaja kao i pojma revolucije. Revolucionarna
maina kontinuirano prelazi svoje komponente, ona se zbiva u odvijanju insurekcije (pobune), otpora i konstitutivne moi.

49

Negri, Repubblica Constituente, 77

Marx, Erster Entwurf zum, Brgerkrieg in Frankreich MEW 17, 539; Marx, First Draft of
The Civil War in France, MEW 17, 539
(http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/drafts/ch01.htm#D1s1)
51 Up. k tome i Foucault, Staaatsphobie
50

19

Jednodimenzionalni ustanak kao preuzimanje dravnog

aparata

Za razliku od policijskog shvatanja koje revoluciju razume iskljuivo sa stanovita ulinih nemira i gungule, tj. sa stanovita ,nereda,
shvatanje naunog socijalizma u revoluciji vidi pre svega dubokoseni unutranji zaokret u socijalnim klasnim odnosima. Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg)52

Aprila 1917. u licu Lenjina, iz cirike piglgase (Ulica ogledala), gde je Lenjin nekoliko meseci stanovao preko puta Kabarea Volter i
nisko cenio glasnou dadaistike razuzdanosti, reimportovala se revolucija u
blindiranom (i plombiranom) vagonu kroz Nemaku za Petrograd. Time su
mase februarske revolucije dobile svog protagonistu, a sam Lenjin ansu,
najpre u Julskom ustanku, a potom u Oktobarskoj revoluciji, da se umea u
revolucionarno zbivanje. S juriem na Zimski dvorac 25. oktobra 1917. boljevicima se otvorio put da sprovedu veliku socijalistiku revoluciju.
Ovaj kratki zaplet jednog dramatinog revolucionarnog filma i njegovog herojskog protagoniste u svojoj je radikalno skraenoj montai jednako
malo istinit koliko bi bilo mogue u bilo kom obliku adekvatno odslikati bogatu diskurzivnu strukturu i mnogostrukost revolucionarnih akcija u decenijama pre i godinama posle. A ipak je on slino, ovako ili onako, predstavljao podlogu za hiljade revolucionarnih pria; one koje su u reinscenacijama
25. oktobra proizvodili socijalistiki spektakli, one koje su rado htele da forsiraju subverzivnu ulogu Nemake pri raspirivanju Ruske revolucije, one koje su pokuavale da iz istorijskih itanki izbriu Trockog kao vojnog organizatora i kongenijalnog partnera Lenjinovog, ili prosto one koje su lansirale
jednostavne due kojima kompleksnije i dugotrajnije revolucionarne povezanosti nisu bile pristupane.
Odvijanje i kasnija interpretacija Ruske revolucije stvorili su utisak o
uspenoj revoluciji vie nego drugi ustanci, bune i revolti, ali i vie nego revolucionarne teorije u upotrebi, a u isti mah te predstave i zacementirali. Izgleda kao da su s lenjinskom cezurom pokretne slike revolucije zaustavljene,
kao da su pojmovi, interpretacije i fantazije revolucionarnog kretanja za neko
vreme utvreni. Dugo, povezano kretanje koje se krije ve u latinskom smislu
rei revolvere, revolucija kao stalno okretanje prilika, kod Vergilija recimo u
slici morske plime i oseke, koja se u novovekovnim upotrebama pojma revolucije ponovo nala u astronomiji kao kruno kretanje planeta.53 U skladu
52
53

Luxemburg, Massenstreik, Partei und Gewerkschaften, 121

Arendt, ber Revolution, 50-53, (Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 3438 ) opisuje prve politike upotrebe pojma, izmeu ostalog na primeru Engleske u 17. veku ak

20

s kretanjem planeta kako je Hana Arent (Hannah Arendt) mislila54 - ta

ideja revolucije je toliko neodoljiva da je procesualno znaenje pojma iezlo
s utvrivanjem slike velike cezure.
I ikone revolucionarnih pokreta 19. i 20. veka koliko god razliite a
katkad meusobno srodne njihove teorije mogle biti zaudo su saglasne u
zajednikom cilju, a u tom to im je zajedniko je i njihova ogranienost: u
jednodimenzionalnom suavanju revolucije na jednu taku, u predstavi o
revoluciji kao preuzimanju dravne vlasti. Revolucija se time redukuje na
proces grabljenja vlasti kao oruanog ustanka kojim monopol dravne sile
treba da pree u druge, bolje ruke. Da bi prosto preuzimanje dravnog aparata koji se progresivno osamostaljuje moglo biti kontraproduktivno za revolucionarne ciljeve, videli su samo retki, a meu njima Marks u svojoj analizi Francuske u prvoj polovini 19. veka: Svi prevrati su tu mainu usavravali umesto da je razbiju. Stranke koje su se naizmence borile za vlast smatrale su zauzimanje te ogromne dravne zgrade za glavni plen pobedioev.55
Iako je Marks ve 1852. problematizovao preuzimanje dravnog aparata, ono
ostaje prosto spleten recept iza najrazliitijih marksistiko-lenjinistikih diskursa 20. veka: nad svim dominirajue jezgro revolucije jeste osvajanje drave, da bi se u svakom sluaju iza toga stvorilo jedno novo drutvo.
Puno se pisalo o problematikama takvog jednodimenzionalnog koncepta i njegovih komponenti, od centralistike organizacione forme (avangarde-) partije pa do naina subjektivizacije klasno svesnih ili organskih intelektualaca kao posrednika/ca oslobaanja drugih. Na ovom mestu treba da
budu istaknuta pre svega dva meusobno korelativna aspekta tih strategija
suavanja: prvo, linearna, teleoloka predstava koja jasno razdvaja jedne od
drugih kao fenomene razliite komponente revolucionarne maine poput
taaka na nekoj vremenskoj liniji, postavlja ih u utvreni vremenski sled u neki
model nizanja jednog za drugim i time izaziva pre svega jednu hijerarhiju
komponenti; i drugo, problematian stav koji eli da popravi dravni aparat
prosto novim linostima i sadrajima, ne menjajui temeljno samu njegovu
formu, ne inovirajui, time naelno ne dovodei u pitanje dravnu formu.
Teorija faza kodi svakom revolucionarnom pokretu, pie il Delez56
i time se odnosi pre svega na Lenjinova uputstva za revoluciju57: u prvoj fazi
kao retrogradno kretanje upravljeno na neku unapred odreenu taku pa se kao takvo odvija
unazad. Revolucija u posebnim sluajevima, dakle, paradoksalno moe znaiti isto to i
kontrarevolucija, ili barem restauracija nekog ranijeg stanja. Ono to svakako ide suvie daleko
jeste filoloko-etimoloki zakljuak Arentove (54 d.) da latinska re re-volvere znai zapravo
okretanje natrag nekog istorijskog procesa. To nije tako, prefiks re- u latinskom znai mnogo
vie kretanje na pravo mesto nego kretanje u nazad.
54 Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, prevod: str. 36, Up. takoe Kristeva, Revolt, She Said, 85 i 100
55 Marx, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte, MEW 8, 197 i u srpskom prevodu:
Karl Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, str. 112
56 Deleuze, Vorwort. Drei Gruppenprobleme, 16

21

dopustiti masovnu spontanost, na talasu spontanosti surfovati sve do prevrata da bi se potom u jednoj postrevolucionarnoj fazi uvela utoliko jaa centralizacija; najpre bazina demokratska i sovjetsko-republikanska mobilizacija, potom nasilna revolucija, zatim diktatura proletarijata (s nedefinisano
udaljenim horizontom odumiranja drave.58 Na crtaoj tabli predrevolucionarnih partijskih funkcionera moe se pronai jedan takav stupnjeviti model
koji pojedine komponente revolucionarne maine dovodi u niz koji se pojavljuje planski i nuno. A kako se moe spoznati na sledu Ruske revolucije, nije
se ispostavilo kao nemogue da se taj razvoj, na izvestan nain, uspeno pretvori u stvarnost. Ali, ono to je izmeu ostalog uoljivo na konkretnom razvitku Sovjetskog saveza jeste: upravo uvoenje takvog faznog modela anticipirajui trajno upisuje odnose moi, progresivno meri uspeh revolucionarnog procesa dogaajem graanskog rata i preuzimanjem dravnog aparata, to na kraju utie na iezavanje svih drugih komponenti.
U politikoj teoriji Delez/Gatarija, upravljenoj protiv svih faznih koncepata revolucije, preplitanje pojedinih komponenti revolucionarne maine u
susednim zonama razume se kao ne-linearno. Komponente nisu ni apsolutne
alternative, koje bi trebalo da se odigravaju jedne protiv drugih, niti bi ih trebalo idealizovati po nekom stupnjevitom modelu najpre opravdana spontanost, potom centralizacija, i toboe jednom (=realno nikad) decentralizacija
organizacije i rasipanje programatike u drutvo. U svakom sluaju, one se
mogu odvojeno prosuivati u analizi, ali in actu one ine komponente jednog
stalno pokretnog prekrcavalita, u kome su irelevantni pre i posle, poetak i
kraj. Revolucionarna maina izvorno ne funkcionie od iznenadnog proloma
pa do nekog drugog kraja, ona se kree preko i kroz sredinu, kroz silovitu i
postojanu sredinu, mesto na kome se stvari ubrzavaju59. To kretanje preko
sredine znai pre svega da ono ne ide od jedne take do druge, od jednog carstva u drugo, ili od ovostranosti kapitalizma u onostranost socijalizma. Naprotiv, na ravni imanencije revolucionarnih prolaza ne moe se predstaviti
nikakva onostranost, a time takoe nikakav prelaz ka socijalizmu, ili ve ka
emu. Analogno tome se izlae i predstava o fazama revolucije, linearnog polaenja od jedne revolucionarne etape do druge.
Ali pre svega ispostavio se kao jalov u varijanti Ruske revolucije odigran i esto kopiran pokuaj da se po preuzimanju vlasti stvori novo drutvo, a uz pomo jedne partije, iji je organizaciona gradnja u obliku i cilju
usmerena upravo na preuzimanje drave. Ve u gradnji partije konstituie se
57

Up. pre svega Lenjinov spis napisan u avgustu/septembru 1917. Drava i revolucija
Ve je Engels, kao prireiva 1891, u svom uvodu za novo izdanje Marksovog Graanskog
rata u Francuskoj (MEW 17, 625) koncipirao konano ruenje dravnog aparata kao pomereno
za neko neodreeno vreme, sve dok generacija uzrasla u jednom novom, slobodnom drutvu
ne bude kadra da svu tu dravnu starudiju odbaci od sebe.
59 Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 41 d. i Deleuze/Guattari, A Thousand Plateaus, 41f.
58

22

jedna mo koja iskljuuje svaku konstitutivnu mo.60 Konstituisana partijska

mo postavlja uslov nemogunosti da iz same sebe nastane jedna inovativna,
konstitutivna mo. Partija je stvorena za to da uestvuje u dravnom aparatu
ili da ga preuzme.61 Uzajamnim uslovljavanjem partijske i dravne okamenjenosti gubi se iz vida potraga za alternativnim oblicima organizacije i organizovanja: Teorijska privilegija koja se priznaje dravi kao aparatu vlasti na
izvestan nain povlai za sobom praktinu koncepciju jedne vodee, centralizujue, i na osvajanje dravne vlasti upravljene partije; obrnuto, pak, opravdava se taj organizacioni model partije kroz tu teoriju vlasti.62
Afirmacija (katkad i oboavanje) dravne forme je isto toliko naelan
koliko i u istorijskim iskustvima ponavljan problem levice: svugde se troilo i
troi se vie energije za to da se stia udnja za preuzimanjem drave, nego
da se potrae i isprobaju alternative za dravnu formu. Revolucije, kao preuzimanje nacionalne drave, ine moni aspekt istorijskog toka koji sa dva
valjka gazi preko praksi koje nisu fiksirane na dravu, poput anarhosindikalizma, sovjeta i razliitih radnikih saveta ili jugoslovenskog samoupravljanja: najpre forsiranjem konstituisane moi protiv konstitutivne i, ex post,
proterivanjem alternativa konstituisanoj moi iz naracija.
I svuda tamo gde je bilo socijalistikog preuzimanja vlasti, ni u zamecima se nije ostvarilo temeljno menjanje drutvenih organizacionih formi.
Ali upravo takva elementarna prerada, stalna otvorenost socijalnih struktura
i osiguranje protiv zatvaranja, bile bi cilj neke ofanzivne prakse koja proizvodi neto razliito od kopija i varijanti onoga to postoji. Da bi se predupredila strukturalizacija u dravnom aparatu, radi se izraeno pojmovima Feliksa Gatarija o pronalaenju maina koje naelno spreavaju tu strukturalizaciju. Problem revolucionarne organizacije u osnovi je problem ustrojenja
institucionalne maine koja se odlikuje posebnom aksiomatikom i posebnom
praksom; misli se na obezbeenje da se ona ne zatvara u razliite socijalne
strukture, naroito ne u dravnu strukturu koja naizgled ini kamen temeljac
vladajuih proizvodnih odnosa, iako vie ne odgovara sredstvima proizvodnje. Imaginarna zamka, ,ogledalce za evu, sastoji se u tome to danas izgleda kao da izvan tih struktura ne postoji nita to bi se dalo artikulisati.
Revolucionarna socijalistika namisao koja je kao cilj postavila osvajanje
politike moi drave i identifikovala je s instrumentalnim nosiocem vlada60 K pojmovima konstitutivna (konstituiua) i konstituisana mo up. odeljak Konstitutivna
mo. ... i da se revolucija ne zavrava.
61 Moje primedbe na ovom se mestu odnose upravo na klasini organizacioni oblik partije, ali
ne (govore) protiv nunosti organizacije i time protiv svakog organizovanja. Up. k tome Marchart, Der durchkreuzte Ort der Partei, 207 d., koji ocrtava jednu sliku koja se sjajno ovamo
uklapa: Mesto partije presecaju socijalni pokreti, i to raskre mrsi raun partijskom obliku;
mesto partije se otuda mora ostavljati praznim, a u isti mah biti u potrazi za trajnijim organizacionim oblicima za pokrete slobodne opozicije.
62 Deleuze, Foucault, 47

23

vine jedne klase nad drugom, s instrumentalnim obezbeenjem poseda nad

sredstvima za proizvodnju, uhvatila se na taj mamac.63 Dravni aparat kao
mamac, kao poudna konstanta levice, to ovde upuuje na dve stvari: na
udnju revolucionara prema dravnom aparatu, i na funkciju partije i drave
kao mamca, kako su one delovale u postrevolucionarnim socijalistikim
drutvima gotovo kroz ceo 20. vek.
U settingu nastupajueg 21. veka, u isto tako realnim postrealsocijalistikim odnosima kao takvim, u kojima izgleda da nacionalne drave tendenciozno gube na uticaju, jo jednom se sasvim drukije postavlja pitanje drave kao mamca. Drava, onakva kakvu poznajemo, sada stoji izvan fundamentalnih ekonomskih procesa. Institucionalizovanje ,veletrita, perspektiva uspostavljanja super-drava uviestruava mamac hiljadostruko()64
Gatari ovde uostalom slino kao Majkl Hart (Michael Hardt) i Antonio
Negri tri decenije kasnije u Imperiji (Empire) sasvim paualno podcenjujui65 odgovornost i odsad kao i dosad relevantnu funkciju nacionalnih drava
nailazi na paradoks koji danas u istovremenom irenju ekonomske globalizacije i svetskopolicijske funkcije jedne nacionalne drave in War against Terror - mora biti raspravljan krajnje protivreno: argument za preuzimanje dravnog aparata morao bi zapravo sukcesivno gubiti svoju privlanu
snagu ako rastue umreavanje globalnih ekonomija ono to Gatari 1969.
nemarno naziva institucionalizovanje ,veletrita - i nadnacionalna dravna organizacija primetno ograniava politiko polje realno postojeih nacionalnih drava. A ipak izgleda da je isti mamac samo promenio udicu. Iako
nastaju novi sistemi moi u kojima se menja forma i funkcija drave: dravni
aparat u svojoj vidljivosti i napadljivosti i dalje ostaje predmet poude.
S jedne strane, to je u vezi s tim to sistem globalne ekonomije dosad i
odsad postojeim dravama i njihovim nadnacionalnim savezima svih komponenata i dalje dodeljuje njihove specifine funkcije. Pritom je diskurs liberalne, predstavnike demokratije teren koji, odsad kao i dosad, prihvata i
priziva nacionalnu dravu kao centar. Uz to drava uvek iznova dobija znaaj
kao instrument represije i upravljanja diverznim transformacijama (od paradigme fabrike do paradigme drutva za pruanje usluga, od drutva disci63 Guattari, Maschine und Struktur, 137. Pojam ogledalce za evu (na nemakom Lerchenblende=zasena za eve) je prevod sa francuskog: miroir aux aluettes je naprava koja pomou postavljenog ogledalceta bljeti na suncu, sluei time kao mamac za hvatanje sitnih ptica.

Autor povremeno u tekstu koristi engleske rei u frekventnoj upotrebi u diskusionom vokabularu, pre svega na mrei a i uopte u savremenom intelektualnom diskursu. Poto je ova re u
knjizi upotrebljena na vie mesta ostavljamo je bez prevoda na srpski (prim. prev.). Znaenja
rei setting koja ovde dolaze u obzir su: okvir, okruenje, okolina, udeenje, tok (pravac) struje.
64 Guattari, Maschine und Struktur, 137
65 Za kritiku ovog preuranjenog oprotaja od nacionalne drave up. Arrighi, Entwicklungslinien des Empire: Transformationen des Weltsystems, 24-28

24

pline do drutva kontrole, od fordistikih do postfordistikih radnih odnosa,

od socijalne- i drave blagostanja (welfare) do work-fare drave. Dakle, mi
se nalazimo u situaciji u isti mah s ove i s one strane nacionalne drave; u
situaciji s one strane poveava se mamac u vidu nadnacionalnih saveza i
meanih spojeva izmeu politike i ekonomije, dok s ove strane izgleda da se
fiksiranost revolucionarne prakse na dravu i sanjarije o preuzimanju vlasti
hrane prosto iz tradicije i uhodanih revolucionarnih naracija, te da u izvesnoj
meri ignoriu promenjene odnose.
Delez i Gatari su 1980. u svojoj nomadolokoj raspravi o ratnoj maini u delu Hiljadu platoa preduzeli jedan novi pokuaj da opiu odnos dravnog institucionalizovanja i revolucionarnog pokreta u njegovoj savremenoj
kompleksnosti66: ovde oni, u viestrukosti i nastajanju, razlikuju dravni
aparat s njegovim binarnim segmentiranjem i, izvan njegove suverenosti i
iznad njegovog zakona, ratnu mainu koja za cilj zapravo nema rat.67 Koncept ratne maine u Delez/Gatari-jevoj rizomatskoj teoriji sveta je dalekosean i veoma teak. Pritom, rat ne podrazumeva ni, po Hobzu (Hobbes), neko prirodno stanje koje bi trebalo savladati, ni neko skroz podreeno
sredstvo dravnog aparata.68 Obrnuto, smo razlikovanje ratne maine i dravnog aparata takoe ne sledi neku crno-belu emu po kojoj bi se ratna maina stalno postavljala kao revolucionarna maina prema reakcionarnoj dravi.69 Odnos priznavanja izmeu rata i drave moe se okretati u oba pravca. Klasian model bi bio da drava sebi prisvaja ratnu mainu i ini je instrumentom. Meutim, funkcija maine menja se ve prema konkretnim uslovima njene primene. Recimo, multinacionalni sistem globalizujue ekonomije sm nije dravni aparat koji urezuje granice prostora, segmentira ga i
broji, tavie, to je apstraktna maina koja proizvodi gladak prostor koji
treba da prepregne i kontrolie itavu zemlju, a time opet dravne aparate.
Specifinim preplitanjem segmenata dravni aparat moe pokrenuti tu mainu, ona sama pak ne zavisi od drave.
Delez i Gatari su u toj povezanosti otkrili specifian oblik obrtanja poznate Klauzevicove (Clausewitz) reenice: Politika (globalizovanom ekonomijom prisvojene apstraktne maine) je nastavak (potencijalnog) rata (jo
neprisvojene ratne maine protiv dravnog aparata) drugim sredstvima
(sredstvima totalnog rata/totalnog mira, koji nema za cilj unitenje/preuzimanje/kontrolu dravnog aparata i njegove armije, ve (unitenje/preuzimanje/kontrolu) stanovnitva): Moglo bi se rei da se prisvajanje
66

Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 482-585

Na i. m. 580
68 Za odnos drave i rata up. Revel, Die Gesellschaft gegen den Staat. Anmerkungen zu Clastres, Deleuze, Guattari und Foucault.
69 Delez/Gatari sami su na vie mesta ukazivali na tu ambivalenciju ratne maine, up. recimo
Tausend Plateaus, 534 i 582-584 kao i moja izvoenja za prilog pojmu maine kod Delez/Gatarija, gore 6, kao i 9-11.
67

25

preokree ili, tavie, da drave naginju tome da oslobode ili dograde monu
ratnu mainu u kojoj su sami tek delovi koji mogu biti protivstavljeni ili pridodati.70 Ova iz dravnih aparata proizala globalna apstraktna maina
ispoljava se po Delez/Gatariju u dva vida koja slede jedan za drugim: prvi je
faizam koji organizuje totalni rat kao neogranieno kretanje, koje ne postavlja nikakvu svrhu izvan sebe. Drugi je onaj postfaistiki vid koji se razvio u
hladnom ratu u kombinaciji imperijalnog sovjetskog komunizma i War against Communism. Njegova aktualna forma opstojava u paralelnom kretanju
rastue rigidnosti efekata ekonomske globalizacije i policijskih akcija in War
against Terror. Za Delez/Gatarija ta apstraktna maina, za razliku od totalnog rata faizma, za cilj ima totalni mir, jedan mirom nazvani oblik totalitarnog terora. Totalni rat je prevazien, on se preobrazio u jedan jo straniji oblik mira. Ratna maina ima svrhu da preuzme svetski poredak i drave
su jo samo objekti ili sredstva koja se prilagoavaju toj novoj maini.71 Dodue, globalna politika situacija otima se previe jednostavnim objanjenjima, no zamreni odnos nacionalnih drava i transnacionalnih/globalnih nedravnih sklopova svakako se i posle 11/9 moe dobro objasniti preko odnosa
dravnog aparata i ratne maine: () mora se pratiti realno kretanje na ijem kraju drave, poto su prisvojile ratnu mainu i prilagodile se njenoj svrsi, ponovo uspostavljaju jednu ratnu mainu koja sebi postavlja za cilj da sebi
prisvoji drave i da preuzme sve vie politikih funkcija.72
U toj kompleksnoj povezanosti i odnos izmeu revolucije i preuzimanja drave postaje sve komplikovaniji. Dok je jo poetkom poslednjeg stolea preuzimanje drave imalo fantazmatini kvalitet, izvan naelne diskusije
o formi drave, dravni aparat postaje sve vie zamagljen i kao realno, konkretno polje za napad. Ili moramo poi odatle da je cilj revolucije moda bio
uvek zamagljen, te da upravo samo na osnovu njegove zamagljenosti uvek
iznova biva preusmeren na prostu poudu za preuzimanjem dravnog aparata?
Levi teoretiari/ke su ve u 19. veku bili svesni gorueg problema fundamentalne promene, ukidanja dravnog aparata, i ruku pod ruku s tim, razvoja novih organizacionih formi, s tim da se te forme ne utvruju unapred.
Recimo, u Graanskom ratu u Francuskoj Marks uprkos tanoj analizi Pariske komune ne navodi ta se tano desilo ili ta je trebalo da se desi nakon
ruenja dravne vlasti. To ima svoj dobar razlog u tome to ni Savet komune,
ni radniki saveti, ni sovjeti ne treba da budu fetiizovani kao zamrznuti modeli, ve pre da svaka bitka donosi nove forme sopstvene organizacije. Ipak,
nasuprot tome, u socijalistikoj stvarnosti ideja se zamrzava u frazu, recimo
kao kad Lenjin emfatiki odreuje socijalizam kao Sovjeti plus elektrifikaci70

Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 582

Na i. m. 582 d.
72 Na i. m. 583
71

26

ja, kao i kod kasnijih sasvim dobronamernih interpretacija istorijskih revolucija u kojima se nove organizacione forme samo postuliraju bez konkretnog
izvoenja.
Tako i Slavoj iek u Uvodu svoje knjige o Lenjinu polazi od toga da se
u Lenjinovom projektu 1917. godine radilo o radikalnom imperativu da se
razbije buroaska drava, tavie, drava kao takva, te da se razvije neka
nova komunalna forma u kojoj bi svi sudelovali na preiavanju drutvenih
pitanja.73 Uzimajui u obzir ira istorijska zbivanja ova interpretacija deluje
nategnuto. U svakom sluaju, poentu iekove knjige na izvestan nain
protiv njenog autora vidim u tome da Lenjinovo ime slovi za jedan raireni
diskurs koji je u zavravajuem 19. i otpoinjuem 20. veku forsirao pitanje o
moguim oblicima revolucionarne politike. Taj diskurs nipoto nije bio jednoznano determinisan, a nije to bio ni 1917; on se hranio iz mnotva moguih pozicija, to objanjava i pokretljivost same Lenjinove politike pozicije i
njegovog pisanja. U irokom polju socijaldemokratskih, socijalistikih, komunistikih, individualnoanarhistikih, anarhosindikalistikih pozicija, koje
su stalno otvarale nova referentna polja, raale su se beskonane kombinatorne mogunosti revolucionarnih maina. Na kraju krajeva taj je diskurs i
pouan za analogizovanje i diferenciranje s dananjim problemskim situacijama.
Dakle ako iekova knjiga predstavlja pokuaj da se ponovi Lenjin,74
upravo onaj Lenjin koji je nestao iza proliferovanih dogmi marksizma-lenjinizma, onda bih ja iao jo dalje insistirajui na poenti, da se radi o tome da
se ponovi Lenjin-diskurs onaj diskurs koji je nastao u Evropi pre svega u
godinama izmeu dveju revolucija, 1905. i 1917: nipoto ne u spisima samog
Lenjina, nego u debatama oko Druge internacionale, socijaldemokratije i radnikih sindikata, oko odnosa izmeu socijalistikih i anarhistikih pokreta,
oko boljevika i menjevika, oko prikladnih organizacionih formi, oko avangardne partije i diktature proletarijata, oko odnosa spontanih akcija i kadrovskog organizovanja, oko proleterskog i politikog masovnog trajka, puno
se toga artikulisalo to bi danas bilo vredno da bude ponovljeno - ili barem
da svesno ne bude ponovljeno. Donekle u analogiji s Lenjinovom odlukom da
ne napie sedmo i poslednje poglavlje Drave i revolucije o iskustvima ruskih revolucija 1905. i 1917. iek u svakom sluaju oigledno proneverava
taj diskurs i zato se fokusira na usamljene odluke njegovih protagonista. Recimo Lenjinove manevre u meuprostoru izmeu Februarske i Oktobarske
revolucije 1917, on opisuje kao teorijske i praktine pripreme usamljenika
73 iek, Die Revolution steht bevor, 9
74 Na i. m. 187: Ponoviti Lenjina znai

prihvatiti ,da je Lenjin mrtav, da je njegovo reenje

doivelo slom, ak zastraujui slom, no da je u njemu bila jedna utopijska iskra koja vredi da
bude sauvana. () Ponoviti Lenjina ne znai ponoviti ono to je Lenjin uinio, ve ono to nije
uinio, njegove proputene prilike.

27

koji se iz egzila vraa kui u revoluciju, a isto tako usamljenog vidi i nekog ko
saznaje povoljnosti vremena za nuno ponavljanje revolucije.75
U analogiji sa provalijom izmeu Francuske revolucije izmeu 1789. i
1793, po ieku postaje nuno ponavljanje Ruske revolucije, jer prva revolucija nije promaila samo sadraj nego i samu formu, ostala je zarobljena u
staroj formi, te time postaje nuna druga revolucija.76 U odnosu na teoretizovanje ustanka kao nikako jednodimenzionalnog ureza bez sumnje se treba sloiti s tim, pri emu svakako ostale komponente revolucionarne maine
ostaju zamagljene. Naelno pitanje u tom kontekstu meutim glasi: Zato
posle druge revolucije ne i neka trea? Zato ne ak beskonaan niz prevrata
koji predupreuje figuru preuzimanja dravnog aparata i fenomen zamrzavanja i strukturalizacije organizacione forme stalnim novopronalaenjem
organizacije? Jer drava se kao takva i posle 1917. bila jako udaljila od toga
da bude razbijena, od parole sva vlast sovjetima, a o zameni dravnog aparata novim komunalnim formama drutvene uprave posle Oktobarske revolucije gotovo da se vie nita nije moglo uti. Lenjin i boljevici upravo dravni aparat nisu radikalno zamenili sovjetima; uzdrali su se od toga da podstaknu kako spontan tako i uspean proces organizovanja radnikih i vojnikih saveta. Umesto toga pod nazivom diktatura proletarijata i uz pomo
ideolokih figura kao prelaz i odumiranje drave, pre svega je ire sprovoena vlast partije.
Gatari je u vezi s odlukama 1917. godine i za vreme Oktobarske revolucije ukazao na to da upravo lenjinistika partija ni na koji nain nije bila
kompetentna da pospei originalan proces institucionalizacije koji je izvorno bio na delu pri uspostavljanju sovjeta.77 Naprotiv: umesto da iskoristi
ansu trajnog i potencijalno permanentnog urezivanja, partija, koja je jo
jue bila graevina u suterenu izgraena je kao embrionalni dravni aparat.78 Za ukidanjem sovjeta sledilo je iskljuivanje, docnije proganjanje svake opozicije. U podruju organizacije rezultat je bio kancerozna proliferacija
tehnokratija u politici, pri policiji, u vojsci, u privredi.79 Slavoj iek ipak
istrajava ne samo na figuri protagoniste Lenjina u 1917. godini, koji je sa zauzimanjem centra moi za duge decenije gotovo uguio Lenjin-diskurs, on
ne ulazi ni u nipoto tek sa Staljinom zapoete problematine evolucije u
Lenjinovoj postrevolucionarnoj politici. On bi eleo da spasi Lenjina (iz)
1917. godine koji stupa na provaliju koja odvaja konture politike borbe
mnotva partija i baznih pokreta od onoga to je konkretno u igri: trenutni
mir, podela zemlje, sovjeti. Ta provalija je provalija izmeu revolucije qua
75

Na i. m. 9-12
Up. na i. m. 12
77 Guattari, Die Kausalitt, die Subjektivitt und die Geschichte, 143
78 Deleuze, Vorwort. Dei Gruppenprobleme, 12. d.
79 Guattari, Die Kausalitt, die Subjektivitt und die Geschichte, 144
76

28

imaginarne provale slobode kroz kolosalno oduevljenje, qua maginog trena

opte solidarnosti kad sve izgleda mogue, i tekog rada drutvene obnove
koju valja ustrojiti kad to oduevljenje treba da ostavi tragove u glomaznom
drutvenom sklopu.80 Iza Lenjin/iekom preduzetog razdvajanja revolucionarnog dogaaja i kontinuiranog organizacionog rada (simptomatino oznaenog reju obnova [Wiederaufbau]), insurekcije i konstitutivne moi, i
uterivanja silom obeju korelativnih komponenti u stupnjeviti, odnosno fazni
model, lei jedan gore opisani naelan problem: kao to je nemogue razdvajanje Februarske i Oktobarske revolucije od revolucionarnih mikropolitika
1917. godine, tako svako razdvajanje vri nasilje nad komponentama revolucionarne maine. Kao to redukovanje dogaaja 1917. godine na dve revolucije zanemaruje molekularnost i procesualnost revolucionarnih praksi, tako
redukovanje revolucionarne maine na ustanak zamagljuje revoluciju konstitutivnih komponenti otpora i konstitutivne moi.

80

iek, Die Revolution steht bevor, 11

29

Dvodimenzionalni krik

Tvrdi se da nije mogu jedan odreeni tip revolucije, ali istovremeno se shvata da postaje mogu drugi tip revolucije i to ne odreenim oblikom klasne borbe, ve molekularnom revolucijom koja ne
pokree samo socijalne klase i individue, ve i neku mainsku i semiotiku revoluciju. Gatari 81

Zapatistika Armija nacionalnog osloboenja (EZLN) nakon vie od deset godina bazinodemokratskog organizovanja sami Zapatisti su svakako isto tako povezani sa 500-godinjim indigenskim otporom
jo od Kolumbovog otkria 1. januara 1994. zauzela je San Kristobal de
las Kasas i est drugih okrunih mesta u oblasti japas (Chiapas) u jugoistonom Meksiku. U revoltu indigenske populacije Lakandonske praume, Tzeltala, Tzotzila, Tholes i Tojabala, izborili su se Zapatisti pod motom Ya basta! (Dosta vie) protiv nedostojnih ivotnih uslova Indigena ne samo u
japasu. Nakon samo dvanaest dana trajanja oruanog ustanka, Meksika
vlada je proglasila primirje. U pregovorima sa Vladom koji su usledili ustanici/ce, maskirani skijakim kapama kao znakom kolektivne anonimnosti,
uporno su insistirali na principijelnoj transparenciji i javnosti njihovih aktivnosti. U leto 1996, par hiljada ljudi iz 40 razliitih zemalja pozvano je na
intergalaktiki susret u praumu; 1997, kao primer otvaranja i transnacionalizacije zapatistikog pokreta, takav susret je odran u paniji, kojim povodom je dogovoreno osnivanje mree Peoples' Global Action znaajne za
pokret kritiki okrenut prema globalizaciji. Septembra 1997, 1111 Zapatista
doputovalo je u Meksiko siti da javno iznesu ono to ih titi; marta 1999,
5000 zapatistikih delegata bilo je na putu po celoj zemlji. Marta 2001, 24
delegata EZLN zapoelo je Zapaturu kroz vie saveznih drava, da bi konano Nacionalnom kongresu u glavnom gradu podnelo uslove za ponovno
prihvatanje dijaloga sa Vladom. Dok spremnost da se pregovara sa Vladom
oko zakonski boljeg poloaja, po emi klasine revolucionarne teorije moe
izgledati reformistiki, revolucionarni aspekt te prakse istrajava na pomeranjima vladavinskih i organizacionih formi usred pregovora: dnevne konferencije za tampu za vreme razgovora s predstavnicima/cama vlade, pozivanje savetnika/ca i gostiju na pregovore, kolektivne i konsenzusne odluke i
stalna opozivost delegata forsiraju dekonstrukciju odnosa moi i politiku

81

Guattari, Wunsch und Revolution, 69

30

slamanja reprezentacije i klasifikovanja, i u isti mah omoguuju isprobavanje

alternativnih oblika socijalne organizacije.82
Don Holovej, u svojoj teoriji nastaloj po uticajem zapatistikog pokreta, upozorava na razdvajanje postojeeg i predstavljivog, onoga to jeste i
onoga to bi moglo biti: Mi se izdiemo iznad samih sebe, egzistiramo u dve
dimenzije (). ivimo u nepravednom svetu, ali elimo da nije takav kakav
jeste.83 Ove dve neraskidivo povezane dimenzije kolektivnog krika, kao krika uasa i nade84 uslovljavaju dve isto tako povezane komponente revolucionarne maine, komponentu otpora i komponentu eksperimentalnog isprobavanja konstitutivne moi. Prezentno formulisanje i druge dimenzije, izdizanja preko stanja-postojeeg, treba razumeti kao ukazivanje na to da se ne
radi o nekoj dihotomiji otpora protiv realnog, sadanjeg sveta, s jedne strane,
i neke daleko-od-sadanjeg nastajanja pomerene utopije, s druge strane. Naprotiv, radi se o prvim koracima po nekom naizgled novom terenu, postavljenom na stari teren, borei se protiv tog starog terena i u isti mah ga koristei, da bi ga se pretvorilo u neto drugo. Dakle samo naizgled ovde je u igri
neki potpuno novi teren. Zadobijanje zemlje moe se odigravati samo na jednoj i istoj ravni imanencije, kao jedino moguoj platformi za promenu i
emancipaciju, polazei od koje u svakom sluaju sve treba da bude preorganizovano to je mogue ire. U toj baglami izmeu stvarnog i mogueg stalno
su u igri (izigravaju se) obe karte: Biti izvan mere slui kao destruktivno
oruje (dekonstruktivno u teoriji i subverzivno u praksi); a biti s one strane
mere znai konstitutivnu mo.85
Nerazmrsivo prepletene dimenzije krika-protiv i pokreta kreativne
moi, kako Holovej takoe naziva dve komponente, otpor i konstitutivnu
mo, oituju se najbolje a ovde se ponavlja zahtev da se ne eli prosto preuzimanje drave u borbama koje svesno tee najavi novog, u kojima se borba usmerava na to da se u svojoj formi ne reprodukuju strukture i prakse
onoga protiv ega se bori, ve da se tavie stvaraju eljene forme drutvenih
odnosa.86 Upravo usred tih heterogenih oblika otpora treba da se zbiva eksperimentalno isprobavanje onoga to se elelo kao pravedan svet a ne vie
da se projektuje u neku daleku budunost ili u neko neizvesno vreme posle
velike revolucije. Holovejevi primeri za sprezanje (onog) biti-protiv i eksperimenata na novim organizacionim formama pritom su manje spektakularni
nego specifini: trajkovi, u kojima se ne obustavlja samo rad ve se pokazuju alternativni naini delanja (tim to se uspostavlja besplatni okolinski
82 Za ceo odeljak up. Holloway, Der Aufstand der Wrde. Zum Revolutionsverstndnis der
Zapatistas; Huffschmid, Spinnen im Netz. Zapatismus als Maskerade und paradoxe Politik;
Kastner, Zapatismus und Transnationalisierung
83 Holloway, Di Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 16
84 Na i. m. Poglavlje 1; Der Schrei, 10-20
85 Hardt/Negri, Empire, 376
86 Holloway, Die Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 176 d.

31

saobraaj, to se izgrauje alternativna zdravstvena zatita); protesti na univerzitetima pri kojima se univerzitet ne samo prosto zakljuava ve se razvijaju drugi oblici uenja; zauzimanja zgrada koja ove pretvaraju u zajedniki korisne centre, u kojima se odvija neki drukiji oblik politikog delovanja;
revolucionarne borbe u kojima se ne radi samo o obaranju reima, ve o
promeni iskustva drutvenog ivota.87
Svi ti primeri indiciraju meusobnu povezanost otpora i konstitutivne
moi. Odnos recipronog preplitanja obeju komponenti opisuje se i u Delez/Gatarijevim pribelekama o ratnoj maini i kao odnos suplementarnosti:
Ako neki gerilski pokret, neki rat manjina, narodni rat ili neki revolucionarni rat odgovaraju svojoj sutini (sutini ratne maine) onda je to zato to
oni sebi za cilj postavljaju rat utoliko nunije, to je on ,suplemetarniji: oni
mogu da vode rat samo pod uslovom da u isti mah grade i stvaraju neto
drugaije ().88 Imajui u vidu specifian pojmovni aparat kod Delez/Gatarija taj se pasa moe posebno dobro konkretizovati na primeru Zapatistikog ustanka: zapatistika ratna maina nikako ne odgovara nekom
voenju rata usmerenog na preuzimanje vlasti ili izbacivanje onih koji su
na vlasti. Re je o voenju rata koje podrazumeva revoluciju kao rastakanje
dravnog aparata u lokalnom kontekstu i pritom permanentno inicira novopronalaenje socijalnih sklopova istog konteksta.
Ni zapatistika ratna maina nikako nije magijski zatiena od pretvaranja u dravni aparat strukturalizacijom, ili da bude preuzeta od nekog dravnog aparata koji je zloupotrebljava za voenje rata. Ipak, tehnikama permanentnog propitivanja u pokretu (zapatistiki moto koji se odnosi na ovo
glasi: preguntando caminamos [propitujui se idemo napred]) i neprestanog stavljanja u pitanje sopstvenog upravljanja (mandar obedeciendo)
[vladati skrueno], takva strukturalizacija postaje manje verovatna nego u
muenikom gestu preuzimanja vlasti: Nije neophodno osvojiti svet. Dovoljno nam je da ga iznova stvorimo.89

87

Na i. m. 245 d.
Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 584
89 Primera Declaracion de la Realidad, u: La Jornada, 30. 1. 1996, cit. po: Holloway, Die Welt
verndern ohne die Macht zu bernehmen, 32
88

32

Otpor, insurekcija i konstitutivna mo

kao nedeljivi trodimenzionalni proces

Pokreti i autori/ke koji se izjanjavaju protiv jednodimenzionalnih

predstava revolucije kao preuzimanja dravnog aparata, razumevali su se
poev od 19. veka mahom kao anarhistiki ili su bili identifikovani/stigmatizovani kao anarhistiki. Tako da ne zapanjuje to ve kod pronalazaa antietatistikog zadrunog (societernog) anarhizma, kod Prudona nalazimo
predzvuk zapatistike prakse: Pod vladajuim aparatom, u senci politikih
institucija drutvo je polako i u miru gradilo svoj sopstveni organizam; ono je
sebi dalo novi poredak koji je bio izraz njegove ivotne snage i autonomije.90
Na tom mestu svakako postaje oigledno i to da neka konstitutivna praksa
koja deluje mirno i polagano, podzemno obavljajui neku anarhistiku vrstu
krtijeg rada ako se on uopte opisuje kao tako malo ofanzivan kao organski razvoj kod Prudona u predelu kapitalistike (kao i poznokapitalistike)
rekuperacije pokazuje jednu znakovitu manjkavost. Da bi se pojasnila ta nedovoljnost ne moramo s Marksom posegnuti za prigovorom (protiv) reformizma, prigovorom da praksa menjanica, iskljuivanja meutrgovine i beskamatnih kredita ovde odgovara samo nekoj marginalnoj reformi u netaknutom okviru postojeih modela politike reprezentacije91: dualizam revolucije i reforme malo je izloen u ovom kontekstu jer se time teorijski konstruie neprevladiva razlika izmeu dveju apsolutno postavljenih pozicija, dok se
u molekularnoj revolucionarnoj praksi ne moe u istom obliku sresti ni revolucionarni patos velike cezure ni neko, za reformistike kontekste tipino,
zamagljivanje veih povezanosti.92
Predstava da bi dravni aparati i revolucionarne maine mogli prosto
iveti u mirnoj koegzistenciji, blisko Prudonovoj formulaciji, paralelno jedni
kraj drugih, bez odnosa i konflikta, svakako je nemogua na slian nain kako je Robespjer (Robespierre) oznaio revoluciju bez revolucije kao nemoguu. Otuda, nasuprot Prudonu, Holovej istrajava poseui za Spinozinim
pojmovnim aparatom - na tome da potentia (dakle kreativna ili kon90

Cit. po Gurin, Anarchismus, Begriff und Praxis, 41

Banke za razmenu, osnivane da organizuju trampu (prim. prev.)
91 Tu kritiku formulisao je Marks u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte na mestu (MEW
8, 122) gde uzima da govori o padovima proletarijata posle sloma Junske pobune iz 1948: Jednim dijelom on (pariski proletarijat) se baca na doktrinarno eksperimentiranje, na osnivanje
menjanica i radnikih asocijacija, na pokret, dakle, koji se odrie toga da stari svijet promijeni
pomou njegovih vlastitih skupnih sredstava, nego pokuava da se spasi iza lea drutva, na
privatan nain, unutar svojih ogranienih ivotnih uvjeta, te prema tome nuno propada 18.
Brumaire Louisa Bonaparte, Zagreb, 1934, str. 21.
92 Up. za ovo obraun izmeu Lenjina i Luksemburgove na prelomnici veka prema 20. veku, ali
i aktualne procese poput prakse Zapatista ili venecuelanski pokret u prvim godinama 21. veka,
koji kao bolivijanski proces osciluje izmeu polova reforme i revolucije.

33

stitutivna mo) nije alternativa koja sa potestas (instrumentalna ili konstituisana mo) prosto samo ivi u miroljubivoj koegzistenciji. Moe izgledati
kao da bismo mogli prosto negovati svoju baticu, stvarati na svet ispunjen
ljubaznim odnosima, skanjerati se da umaemo ruke izmetom vlasti, ali to je
iluzija ... . Praktikovanje kreativne moi na nain koji nije usredsreen na
stvaranje vrednosti, moe egzistirati samo kao antagonizam prema instrumentalnoj moi (vlasti).93
Neko kvazi nevino paralelno sprovoenje alternative prema onome
to Holovej naziva instrumentalna mo na ijem terenu pre vodi u splendid
isolation u hermetike koncepte la George-Kreis i Mil-Komune (MuehlKommune) ili u partikularne getoe, ije predstave od lokalne autonomije naginju ka reakcionarnom esencijalizmu a da bi se od njih mogli oekivati
udari ka drutvenoj promeni. Od pogrene mogunosti ispravnog naina ivota, ova alternativa se slama na predstavi da je navodno mogu neki nezavisan teren, pored i izvan globalno integrisanog kapitalizma. Holovej otuda
vidi odnos kreativne i instrumentalne moi kao antagonistiki. Ali, poto
se u dijagramu sila otpora i moi svaka protiv-mo, svaka anti-mo, dakle i
Holovejeva kreativna mo u svom antagonizmu prema instrumentalnoj
moi izlae opasnosti da bude kooptirana, pored otpora i konstitutivne moi, pored krika-protiv i kreativne moi, potrebna je i nova komponenta
koja uzima u obzir preplitanje krikova.
Prudon je iza prvih godina samoupravljanja u radnikim asocijacijama
posle 1848. uskoro ugasio svoj optimizam u odnosu na kvazi-automatsko
provoenje zadruno-anarhistikog samoupravljanja. U tiini i skrivenosti,
eljena promena drutva nije mogla da se dogodi. Otpor i konstitutivna mo
morali su se pokazati kao potpuno nedelotvorni i bezazleni im nisu bili govorivi i vidljivi, im se nisu pojavili u svojoj konfrontativnosti, svojoj masovnosti, svojoj provali u zbivanje. Ne-pojavljivanje aspekata koji ne dospevaju u
podruje reperezentabilnog, takoe je jedna tehnika reprezentacije. Ta tehnika razdvajanja reprezentovanog i nereprezentovanog probija se manje u
postajanju vidljivim pojedinanih grupa, nego kao naelno pojavljivanje mogueg preplitanja praksi otpora tamo gde se revolucija kao krtica pomalja
ka povrini. Ovde konano ponovo u igru ulazi dimenzija ustanka, pobune,
ovoga puta svakako ne kao jednodimenzionalna ideja preuzimanja dravne
vlasti, ve kao trea komponenta u nedeljivom trojstvu revolucionarne maine.
Koncept tog trojstva prvi je poeo da razvija Antonio Negri u ustavnoteorijskom lanku Repubblica Constituente, objavljenom na italijanskom,
u kojem je razradio Kondorseov (Condorcet) stav Svakoj generaciji njen ustav (konstitucija), do konstitutivne republike bez konstitucije. Ponavljam
mesto iz tog lanka, od sredinjeg znaaja za nau temu, a koje kao moto slu93

Holloway, Die Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 52

34

i ovom poglavlju: Dolazi vreme da se zapitamo ne postoji li, kako teorijski

tako i u praksi, jedna pozicija koja omoguuje potedu od padanja u posed
mranog i teroristikog bivstva drave. Drugim reima, radi se o tome da se
potrai neko stajalite koje prua distancu od predstave po kojoj je konstitucija prinudno upisana u dravu; radi se o mogunosti da se misli genealoki i da se uini vidljivom neka konstitutivna praksa. To stajalite postoji:
kao svakodnevna insurekcija, kao permanentni otpor, kao konstitutivna
mo.94
Gotovo deset godina posle tog ukazivanja na tri komponente revolucionarne maine ideja se ponovo javlja u jednom drugom tekstu kao tri elementa protivsnage: u izlaganju u okviru Platforme 1 na Documenti 11 u Beu, Negri i njegov koautor Majkl Hart prezentuju bitne aspekte njihovog bestselera Imperija i dopunjuju je razmiljanjima o modernim i postmodernim oblicima protivsnage. Otpor, ustanak i konstitutivnu mo definitivno
moramo misliti kao nedeljiv proces tim to to troje biva skovano u jednu celovitu protivsnagu i na kraju jednu novu, alternativnu drutvenu formaciju.95 Hart i Negri argumentuju da su otpor, insurekcija i konstitutivna mo u
nacionalnim prostorom i nacionalnim suverenitetom obeleenoj moderni bili meusobno pocepani, poev od Francuske revolucije posmatrani kao
spoljanji jedni drugima, i uopte, dolazili do izraaja kao razliite revolucionarne strategije ili razdvojeni ili funkcionisali kao razliiti istorijski momenti.
Tek posle Hladnog rata i tendencijskog opadanja znaaja nacionalne drave
(i nacionalnog ustanka koji se uvek iznova svodio na svoje polazite, internacionalni rat), sad opet postaje mogue razumeti otpor, ustanak i konstitutivnu mo kao kontinuum i tri komponente kao uzajamno imanentne.96 Kao to
e se dalje jo pokazati na primeru Pariske komune, to istorijsko razlikovanje
izmeu vremena velike revolucije i vremena Imperija na osnovu jednog
relativno nejasno konstruisanog istorijskog toka, nije skroz i bez daljnjeg
odrivo, u svakom sluaju zakljuak je bez sumnje ubedljiv: trojnost revolucionarne maine treba predstaviti kao uzajamno satkanu, sve tri komponente
razvijaju se ipak po formi i pojavi saobrazno svojim kontekstima u vremenu i
prostoru.
to se tie tane analize triju komponenti u aktualnim revolucionarnim
kontekstima, dosadanja razrada i konkretizacija teze o nedeljivom procesu
trojstva kod Hart/Negrija poneto ostavlja otvorenim. Kao i u nekim drugim
okvirima oba autora ovde ostaju nejasni, kako to se tie teoretisanja, tako i
partikularizacije. Metaforizovanje predmeta i spektakularan izbor pojmova

94

Negri, Repubblica Constituente, 77

Hardt/Negri, Globalisierung und Demokratie, 383 d.
96 Na i. m. 380-382
95

35

(meso, monstrum, kiborg-telo)97 teko da vode nekom konkretizovanju

teze o preplitanju trojstva a time ni ka odgovaranju na pitanje kako pre
svega zamisliti insurekciju u vremenima Imperije.
A u vremenima rastueg ograniavanja suverene nacionalne drave i
menjanja njenih funkcija ne trai samo insurekcija neku drugu formu od uobiajene forme nacionalnog ustanka i otpor i konstitutivna mo slede druge eme u razliitim istorijskim i geopolitikim sklopovima. U razliitim kontekstima svagda se, prema tome, postavlja pitanje o povezivanju mikropolitika otpora, svakodnevne insurekcije i konstitutivne moi kao kolektivnog pronalaenja novog socijalnog i politikog ustrojstva. Pritom naglasimo to jo koji put pojmovno trojstvo ne treba razumeti kao tok u vremenskom sledovanju, recimo kao niz: najpre otpor, potom revolt, zatim izgradnja
novog, drukijeg drutva. Naprotiv, tri komponente se razvijaju kao proces
koji se provlai kroz razliite viestruko izlomljene prostore, povezujui ih na
jednoj imanentnoj ravni jedne kraj drugih, jedne u drugima, tako da se ne
mogu razlikovati. U onome to sledi, zbog toga se nee raditi manje o tome
da se tri komponente pojedinano istrae da bi se potom (implicitno ili eksplicitno) konkretizovali u razliitim istorijskim kontekstima.

97

Na i. m. 87. Jo manje jasnoe unosi s tim povezano mesto u: Hardt/Negri, Multitude, 87.

36

Primat otpora

Put savrene policijske kontrole nad svim ljudskim delatnostima i

put slobodnog beskonanog stvaranja svih ljudskih delatnosti jedan
je i isti. (). Prinudno idemo istim putem kao nai neprijatelji pri
emu mi uglavnom malo prednjaimo ali mora nam biti potpuno
jasno da tim putem idemo kao neprijatelji. Pobedie bolji. (Situacionistika internacionala)98

Po Fukou (Michael Foucault), otpora ima tamo gde ima

moi. A ipak, ili tavie, upravo stoga, otpor nikad ne lei izvan moi99. Ako
nema nekog apsolutnog spolja moi onda to svakako ne odgovara nekom
nunom i apsolutnom podreivanju otpora pod mo. Za Fukoa striktno relacioni karakter odnosa moi ne znai, prvo, da je otpor samo posledino
dejstvo, tobo neka negativna forma moi, time uvek samo pasivna i podreena strana. Drugo, otpor treba razumeti kao heterogen, kao mnotvo taaka-, vorita-, arita otpora, ne kao radikalnu provalu na jednom mestu
Velikog Odbijanja, ne kao masivnu obustavu koja etablira dve temeljne suprotnosti, ne kao antagonizam, ve kao nepravilno rasutu mnogostrukost taaka otpora u jednom isto tako mnogostrukom predelu rascepa i granica koje
se pomeraju. Jedno takvo razumevanje otpora kao mnogostrukosti odgovara
viene-jedinstvenoj predstavi o moi: umesto kao ukupnost insitucija i
aparata koji obezbeuju poredak graanske drave, Fuko razume mo kao
mnogostrukost odnosa snaga koje organizuju jednu teritoriju.
il Delez u svojoj knjizi o Fukou ukazuje na konkretnu istorijsku pozadinu pred kojom je on karakteristino dalje razvijao svoju teoriju o moi i
otporu: to su, s jedne strane, pokuaji oko i iza 1968. da se stvore teorijske
postavke koje se upravljaju kako protiv marksizma (ovde se misli na marksistiko-lenjinistika strujanja i partije u okvirima realnog socijalizma i u
zapadnoevropskim dravama, pre svega u Francuskoj Italiji) tako i protiv
graanskih koncepcija.100 S druge strane, na ovo utie i iskustvo specifinih
borbi, koje su Fuko i drugi tokom 1970-ih vodili u razliitim transverzalnim
grupama, kojima je uspelo da za neko vreme ne padnu u deje bolesti komunizma, totalitarizaciju, centralizaciju i strukturalizaciju, ve da odre ivom vezu razliitih borbi. Za Fukoa bio je to, pre svega, angaman u groupe
information prison, koja je informisala o prilikama u francuskim zatvorima
i u vezi s tim pokretala akcije.
98

S.I., Die S. I. jetzt, 86

Foucault, Der Wille zum Wissen, 96
100 Deleuze, Foucault, 38
99

37

Pred pozadinom tih iskustava, mo za Fukoa nije toliko neto to neko

poseduje, ve tavie, neto to se razvija, ne toliko steena privilegija vladajue klase, ve tavie skupno dejstvo njihovih strategijskih pozicija.101 Otpor je zamisliv samo u strategijskom polju tih veza moi, nipoto jedinstveno
predstavljenih kao linearno vladanje jedne grupe nad drugom. U gustom
tkanju veza moi koje proimaju aparate i institucije, otpor se ne shvata kao
samo negativna funkcija moi, kao spoj koji se najpre mora odvojiti od sistema moi, kao, na kraju, pasivno/reaktivna strana moi. Oni (mnogi razliiti oblici otpora) su u vezama moi druga strana, ono nasuprot, koje ne se
ne da ukloniti miljenjem.102 Fuko, dakle, u toj poslednjoj karikaturi moi
(Dudit Batler, Judith Butler) istrajava, s jedne strane, na jednom-poreddrugog a ne jednom-iza-drugog, u nekom ne totalnom, nego skroz heterogenom sklopu moi i otpora, s druge strane, na nemogunosti da se misli neko spolja tih odnosa.
Levi diskursi su propisno zaribali u Fukoovoj analizi, pre svega na aspektu imanencije protkanosti moi i otpora koji odrie mogunost radikalne
emancipacije u neko spolja (u smislu oslobaanja u nekoj oblasti koja lei s
one strane odnosa moi). Fukoovo recepciono delovanje, shodno tome, tendira
i tome da proizvodi slike slepe ulice, gumene elije, bezizlaznog totaliteta.103
Mnogi su to razumeli kao uvod u defetizam i kao poricanje mogunosti revolucije. Mnogostrukost i kompleksnost otpora kod Fukoa Donu Holoveju izgleda
toliko mnogostruka kao umetnike fotografije ili slike, bez razvoja, gotovo da
delanje i njegov antagonistiki razvoj ne stoje u sreditu Fukoovog razmiljanja. Na taj nain u Fukoovoj analizi postojalo bi itavo mnotvo otpornosti,
ali ne i mogunost emancipacije. Mogua je jedino konstelacija moi-i-otpora
koja se beskonano pomera.104 I kod samog Fukoa nalazi se ta sumnja koja je
prilino doprinela pregnantnom pomeranju fokusa Fukoovih istraivanja kasnih 1970-ih i 1980-ih, od analize moi i znanja ka problematizovanju samoupravljanja i brige o sebi. Delez pie o toj prelomnoj taki u Fukoovom radu:
() nije li se on zatvorio u odnose moi? On je sam protiv sebe izneo sledei
prigovor: ,to nam izgleda slino, uvek ista nesposobnost da se prekorai linija,
da se pree preko na drugu stranu()105
Ako u okvirima Fukoovog miljenja izgleda nemogu jedan takav prelazak na drugu stranu, time nikako nije naputeno svako emancipatorsko
101

Foucault, berwachen und Strafen, 38

Foucault, Der Wille zum Wissen, 96
103 Up. Raunig , Zu Fu durch Sackgasse und durch sie hindurch. Fluchtlinien (aus)
Gouvermentalitt; up. i Deleuze, Foucault, 133: Ako se po okonanju Volje za znanjem Fuko
naao u orsokaku onda to nije bilo na osnovu njegovog naina promiljanja moi, ve pre jer je
otkrio orsokak u koji nas uvodi sama mo, u naem ivotu i u naem miljenju ()
104 Holloway, Die Welt verndern ohne die Macht zu bernehmen, 55
105 Deleuze, Foucault, 131 Originalni citat se nalazi u: Foucault: Das Leben der infamen Menschen, 315
102

38

pozivanje na otpor. Dudit Batler je recimo ukazala na razliku koja Fukoov

pojam otpora, nasuprot Lakanovom (Lacan), ini veoma plodnim za emancipatorske kontekste.106 Dok je ovaj kod Lakana smeten u jednom podruju
u kome praktino nema mogunosti da promeni ono prema emu stoji u
opoziciji, kod Fukoa se otpor upravlja tano prema moi, iji je on efekat, kao
to je i proizvodi. A i kod samog Fukoa nalaze se savreno jednoznana mesta: Kao to mrea veza moi ini gusto tkanje koje proima aparate i institucije, a da nije vezana za njih, tako se i rasejanje taaka otpora rasipa preko
drutvenih slojeva i individualnih jedinica. I kao to drava poiva na institucionalnoj integraciji veza moi, tako strategijsko kodiranje otpornih taaka
moe voditi ka revoluciji.107
Oigledna diskrepancija izmeu Fukoa i Holoveja lei u razliitim
pojmovima moi oba autora. Fuko bi se glatko mogao saglasiti s Holovejem
da se svet moe promeniti a da se ne preuzme (dravna) vlast. Obrnuto, kod
Fukoovog teoretizovanja moi i otpora ipak nedostaje sve to Holovej oznaava kao fundamentalni antagonizam, instrumentalna mo (power-over)
kao antagonistika forma kreativnoj moi (power-to). Da bi se rainila instrumentalna mo, za emancipaciju kreativne moi potrebna je po Holoveju
neka radikalna anti-mo. Uvoenje jedne takve dihotomije u pitanje o moi,
po Fukou ostaje problematino. Bio sad to pojam neke anti-moi, kao kod
Holoveja, ili protiv-snage kao kod Negri/Harta, heterogeno ukrtanje moi i
otpora Fuko misli mnogo otvorenije i ne u suprotnostima.
Ono to je zajedniko, oigledno se sastoji u tezi o zavisnosti moi od
otpora. I po Holoveju, instrumentalna mo nije nita vie nego metamorfoza
kreativne moi i stoga potpuno zavisna od nje. U uzajamnom delovanju izmeu francuske poststrukturalistike teorije i italijanskih postmarksistikooperaistikih teorija, taj model, u kome se jo moe prepoznati odjek odnosa
proizvoake i prisvajake klase kod Marksa, primenjen je na nekoliko
razliitih i srodnih pojmova; njegova najzgusnutija formulacija nalazi se u
Delezovoj knjizi o Fukou: Neki dijagram sila, pored (ili bolje ,naspram) singularnosti moi koje odgovaraju njegovim vezama, zapravo pokazuje na singularnosti otpora, izvesne ,take, vorove, arita koji sa svoje strane deluju
na slojeve, ali ipak na nain da omoguuju promenu. Jo vie, poslednja re
moi glasi da je otpor primaran ().108
Ova igra rei maksimalnim intenzitetom saima Fukoov koncept moi i
otpora. Mo, s jedne strane, zadrava poslednju re, s druge strane, otpor je
ipak primaran. Ukazivanjem da je otpor primaran, Delez uvodi i onu malu
metodoloku razliku koja ipak omoguuje da se prekorai linija: Dok Fuko
na operativan nain ini opisivim pojmove moi i otpora, kod Deleza, recimo
106

Butler, Psyche der Macht. Das Subjekt der Unterwerfung, 94

Foucault, Der Wille zum Wissen, 97
108 Deleuze, Foucault, 125, up. i 131
107

39

u postavljanju u odnos dravnog aparata i ratne maine ili elje i moi, postaje jasno da pojam primarno nije usmeren prvenstveno na neki vremenski
sled, ve na odnos zavisnosti.109 S Delezom se otvara poenta da socijalno
polje prua otpor pre nego to se organizovalo prema strategijama110, da se
mo na izvestan nain moe graditi samo na otporu. Prema tome, mo nije
samo u figurama rekuperacije i kooptiranja, ve je naelno treba razumeti
kao podreenu komponentu u njenom odnosu prema otporu. Otpor - kontra
povrnom znaenju rei kao protivpozicija, Opozicija od reaktivne postaje
ofanzivna, u samoj sebi zasnovana figura.
U jednoj fusnoti Delez upuuje na, kod Fukoa ujan, odjek operaistikih
teza Marija Trontija Radnik i kapital o radnikom otporu koji prethodi
strategijama kapitala.111 Preko tradicijskih linija postmarksistikog italijanskog
operaizma taj eho odjekuje i kod Harta i Negrija, kad oba autora Imperije i
Multitude razumeju kao uzajamno zavisne, u slino postavljenom odnosu,
izmeu ostalog kao u slici dvostrukog orla,112 a ipak na nekim mestima naglaavaju prethodnost produktivne snage mnogostrukosti (Multitude) prema
praznoj, spektakularnoj maini imperijalnog gospodarstva: U svim sluajevima imperijalno upravljanje deluje regulativno a ne konstitutivno ()113 Aktivnosti te imperijalne vladavine ostaju ograniene na jednu negativnu funkciju
koja u bitnom odgovara logici reakcije i krae. Regulativna i represivna imperija koja sama ne raspolae nikakvom pozitivnom stvarnou reaguje na mnogostrukost, biva pokrenuta mnogostrukou. Otpor se u izvesnoj meri postavlja ispred svog objekta, postaje prethodnicom moi.114
Za Hart/Negrija u Imperiji na toj se pozadini pojavljuje i nunost za
nove forme otpora. Volja da se bude protiv na modulantnoj ravni imanencije globalizacije ne izraava se vie samo u statikim oblicima otpora, poput
sabotae, ve u pokretljivijim fenomenima. Hart i Negri i ovde preuzimaju
pojmove od Delez/Gatarija, recimo dezercija, egzodus ili nomadizam,115 naglaavajui pre svega procese pranjenja koji destabiliu i destrukturali-

109 Up. i Deleuze, Lust und Begehren, 25. U toj sveici Delez pokuava da ocrta teorijske razlike i zajednikosti izmeu njegove pozicije i Fukoa.
110 Deleuze, Foucault, 125
111 Na i. m. Fusnota 26. U 1960-im ta se figura, osim u operaizmu, pojavila i u spisima Situacionistike internacionale: Mo ivi od potinjavanja. Ona ne proizvodi nita, ona samo rekuperira. (S.I., All the Kings Men, 37, up. i ovog odeljka)
112 Hardt/Negri, Empire, 73-75
113 Na i. m. 368
114 Na i. m. U Hardt/Negri, Multitude, 82, ta se figura ponavlja (() tako je otpor primaran
naspram moi.) u rezonanci sa predgovorom prvog toma Kapitala kod Marksa: Iako Marksovo izlaganje poinje kapitalom, njegovo je istraivanje ipak moralo poeti od rada i permanentno tvrditi da je u stvarnosti rad primaran. Isto vai za otpor.
115 Hardt/Negri, Empire, 222-226

40

zuju116 mo. Izgleda da se relevancija tih pojmova i mobilnosti koja im je inherentna zasniva na tome da pre svega uopte nije jasno ko ili ta bi mogao
biti cilj otpora u jednom globalnom okruenju, kako i gde bi se mogli odrediti
protivnici/ce. U gore opisanoj situaciji probijanja drave kao objekta revolucionarne elje i irenja kompleksnosti sklopova moi izgleda da postaje sve
tee shvatiti specifinu razliku.
Taj oteani poloaj rastue neshvatljivosti odnosa moi Hart i Negri
opisali su pojmom ne-mesta eksploatacije.117 Eksploatacija i opresija
postaju amorfni na takav nain da naizgled vie ne postoji mesto na kome bi
se ovek pred tim mogao oseati sigurnim. No, ta na ovom mestu moe biti
ofanzivna forma tog biti-protiv kad nam preti da utonemo u jedno jedino
sveobuhvatno globalizacijski-kritino opte mesto: Mo je svuda i istovremeno nigde? U Imperiji se za tu situaciju bez nekog spolja koje se moe
predstaviti i bez centra moi predlae sledea, zapanjujue jednostavna, strategija: ako mehanizmi moi funkcioniu bez centra i bez centralnog upravljanja, onda postaje naprosto nuno da se on napada sa svakog mesta, iz
svakog lokalnog konteksta.118 Ovo je izgleda pogodna teorijska pretpostavka
za mikropolitike prakse koje na heterogeni nain pruaju otpor protiv parcijalnih aspekata komande koja postaje globalna.

116 Neto problematiniji primer Harta i Negrija (Die Arbeit des Dionysmos, 129) za efektivnost
irenja praznine jeste implozija realnog socijalizma oko 1989, koja se ovde ne koncipira i kao
efekat kapitalistikog spolja: Protiv stvarnog (pravog) komunizma pojavio se komunizam bez
seanja, naslea i tradicije, bez ideologije. Pokret masovne kooperacije organizovan je u nedostatku tradicije reavanjem na egzodus, praktinom potajnou osloboenja. Odlazak, bekstvo i
odricanje sruili su Berlinski zid.
117 Hardt/Negri, Empire, 220-222
118 Na i. m. 223: Ako dakle vie ne postoji mesto koje moe da vai kao neko spolja onda
moramo na svakom mestu biti protiv. Up. za ovo i Raunig, Kriegsmaschine gegen das Empire, 6. d.

41

Postnacionalna insurekcija i nekonformna masa

Ma koliko jasna i privlana bila Negri/Hartova teza o ubikvitarnom

protiv, ona svakako ostaje proizvoljna i neodreena: ako je biti-protiv na
svakom mestu takoe dvozvuno, kao mogunost da se na svakom mestu
moe biti protiv, i kao nunost da se na svakom mestu mora biti protiv, onda
ipak ima mesta kojima je takvo biti-protiv blie nego drugima. A ta mesta se i
poseuju, trae i obilaze, kao u starim vremenima velikih revolucija Bastilja
ili Zimski dvorac; danas su to mesta na kojima se zgunjavaju one strukture
koje nama gospodare delotvornije i monije nego vlade predstavnikih demokratija.
Pri kraju Imperije Hart i Negri menjaju svoju argumentaciju i dopunjuju svoj argument o biti-protiv na svakom mestu jednim konkretnim uputstvom za delanje: Delanje mnotva postaje tad primarno politiko kad se
upravlja neposredno i sa odgovarajuom sveu protiv centralnih opresivnih
akcija Imperije. Radi se o tome da se prepoznaju i da se napadaju imperijalne inicijative, te da im se time kontinuirano onemoguuje da reprodukuju
poredak ().119Iako je knjiga bila napisana pre Sijetla 1999, ini se kao da
ovde odjekuje praksa masovnih pobunjenikih demonstracija, pre svega pokreta-koji-kritikuje-globalizaciju, s njihovim reapropriacijama javnih prostora, s akcijama koje stavljaju prst u ranu drutvenih i ekonomskih asimetrija,
pokretanim na mestima sastanaka na vrhu G8, WTO, WEF itd, s njihovim
napadima protiv tih konkretnih institucija. A pritom se radi, pre svega, o tome da se sakupe ta iskustva otpora i da se koncertirano potegnu protiv nervnih centara imperijalne komande.120
Primeri aktuelne insurekcije u pokretu protiv ekonomske globalizacije
mogu izgledati premalo nasilni i nedovoljno dramatini da bi uopte zasluili
to ime, ali i u istorijski egzemplarnim sluajevima insurekcije nije se ilo na
prolivanje krvi: veliki ustanci ovde ne govorim o krvavom slamanju revolucija, dakle o restauraciji i kontrarevoluciji121 - mahom su se odlikovali to je
mogue manjom upotrebom sile: pri juriu na Bastilju vojnici odani kralju
poloili su oruje; pri napadu na topove Pariske komune nadvladalo je pre
svega fiziko prisustvo ena Komune; pri juriu na Zimski dvorac bio je dovoljan ve pogled na pretee topove Aurore. Sve te egzemplarne sluajeve
ustanka pogaa ono to je Hana Arent napisala o revoluciji kao posledici, a
ne uzroku pada drave: Znak pravih revolucija je da one u svojim poetnim
stadijima protiu lako i relativno bez krvi, da im vlast skoro pada u krilo, a
119

Hardt/Negri, Empire, 406

Na i. m.
121 Up. S.I., Der Beginn der Epoche, 342: Nisu revolucije uzev uopte krvave, ve reakcija i
represija koje im se suprotstavljaju u nekoj drugoj fazi.
120

42

razlog za to je to to su one uopte mogue jedino tamo gdje se vlast valja po

ulici i gdje je autoritet postojeeg reima beznadeno diskreditovan.122 Pojam insurekcije, prema tome, ovde ne priziva neke mueniko-transgresivne
nasilne fantazije, ve postavlja pitanje o kvalitetu i funkciji aktualnih formi
insurekcije: kao i prostorno i vremenski ogranienog kolektivnog protesta, kao masovnog bunta, kao otvorene pobune, kao masovnog ustanka proizalog iz svakodnevnih mikropolitikih oblika otpora.
Fokusirajui insurekciju, pogled izotravamo na modalitete subjektivizacije u masi i na singularitet dogaaja. Ovde postaju evidentna i dva razliita pojma vremena revolucionarne maine: vreme trajanja, (vreme) permanentne molekularne revolucije, i vreme provale, onog-sada, sadanjeg nastajanja. Otpor i konstitutivna mo su one komponente revolucionarne maine
koje reprezentuju trajanje: ne prividno, objektivno trajanje nekog kontinuiranog napretka, ve permanenciju aktualnosti. Oni su komponente drutvene interakcije, direktne razmene, stalnog kolektivnog organizovanja. Suprotno, insurekcija je kratkotrajni plamen, provala, munja, ukratko: dogaaj.
Nasuprot otporu i konstitutivnoj moi, insurekcija permanentno insistira na
neposrednom predstojanju. Ona ne trpi odlaganje.
Pojam insurekcije se konvencionalno upotrebljavao mahom kao sinonim za graanski rat, za rat unutar jednog ogranienog, nacionalnim granicama odreenog prostora. Iako takve vrste nacionalnih ustanaka i dalje imaju svoje mesto, od separatistikih regionalnih insurekcija i afrikih graanskih ratova, preko junoamerikih primera u Argentini ili Venecueli, pa do
insurektivnih aspekata u protestima protiv desnih reima u Evropi, fenomen
nacionalnog ustanka je danas izgleda u isti mah postao i prevelik i premalen.
Prevelik, jer mehanizmi iskljuivanja kojima raspolau masovni mediji i istorija tee da u svojoj senci marginalizuju manje spektakularne ili na preuzimanje dravnih aparata neusmerene pobune, inei time nevidljivim jedan
iroki spektar insurekcije. Premalen, jer se i ovde opet pojavljuje pitanje u
kojoj je meri danas nacionalna drava jo centar moi koji ima smisla napadati; s druge strane, ta bi bile vremenu primerene forme insurekcije izvan
iskljuivo nacionalnom dravom odreenog prostora.
Dakle, ovde se sve vrti oko pitanja o prikladnim formama postnacionalne insurekcije. Ali taj pojam nikako ne treba da zakloni i dalje punosnanu ulogu drave, ve da opie genealoki pokret u formi insurekcije u kome
su danas poniteni aspekti nacionalnog ustanka, no koji (pokret) ga i nadilazi. Ako, recimo, akteri/ke u regionalnim ustancima sve vie tematizuju svoju
situiranost unutar globalnih odnosa i u isti mah smeraju na globalne promene,123 ako se simultano na razliitim mestima sveta demonstrira na iste te122

Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 98

Recimo Zapatistiki pokret u Meksiku, up. Kastner, Zapatismus und Transnationalisierung

123

43

me,124 ako se mobilizacija i diskurzivizacija pokreta i aktivistikih mrea gura

transnacionalno,125 onda to pokazuje naelnu tendenciju transnacionalizacije
prakse insurekcije. Brzo irenje elektronskih komunikacionih sredstava, barem u delovima sveta, ubrzava i pospeuje tu tendenciju i kompetencije aktera/ki da stope virtualni prostor interneta i fizike obraune u javnom prostoru.126
U dogaaju insurektivne masovne demonstracije127 pojavljuju se dve paradigme mase: masa kao struktura i masa kao maina. U jednom sluaju proimaju se homogenizacija i segmentacija uobiajenih tradicionalnih demonstracija, u drugom nastaje sklop nalik-maini koji se moe oznaiti kao nekonformna masa.128 Protiv denuncijacije mase kao indiferentne, koja od Hegela129
do Hart/Negrija130 kvalifikuje negativnu konotaciju pojma, pojam nekonformna treba da nagovesti pokuaj da se masa ne razume ni kao bezoblina ni kao
uniformna. Jednu takvu formaciju ne treba razumeti ni kao nahukanu masu,131 ni kao zastajuu, zbijenu masu132 koja tei ka jednolikosti, ve kao masu koja se organizuje u razlici: nezbijena, fluentna, rasuta masa. Dakle, ako
se masa ne segmentira i ne homogenizuje hijerarhijskom strukturizacijom,
onda se u situacionom uzburkivanju manifestacije moe razviti dvostruka nekonformnost, prema unutra i prema spolja: prema spolja, masa svoju nekonformnost imenuje u neslaganju sa formom njenog voenja. Zajednikost ostaje
iskljuivo negativno zasnovana, u otklanjanju svake specifine upravljivosti.
Prema unutra, u toj negaciji svakog pozitivnog zauzimanja zajednice, nekonformnost znai permanentno diferenciranje singularnog. Nasuprot svim traenjima identiteta, dogaaj insurektivne masovne demonstracije moe da dovede do isprobavanja kolektivnosti koja umesto konstrukcije kolektivnih identiteta pospeuje preplitanje singularnosti.
124

Recimo u protestima protiv rata u Iraku, koji su 15. februara 2003. irom sveta izveli na
ulice preko 10 miliona ljudi.
125 Recimo u praksi noborder-mree ili EuroMayDay-akcija, up. Raunig, La inseguridad
vencer. Streethacking und anti prekaritrer Aktivismus in Barcelona.
126 Up. Hamm, Ar/ctivism in physikalischen und virtuellen Rumen
127 Pored talasa manifestacija od 1999 do 2001. godine protiv WTO, WEF, G8, vrha-EU itd,
aktualni vidovi insurektivnih masovnih demonstracija su pre svega Global Street Parties, Carnivals against Capital i EuroMayDay-Parades, kao i kolektivne akcije manjih razmera. Koliine su ovde manje relevantni nego opisani aspekti transnacionalnosti i nekonformnosti.
128Up. Raunig, Wien Feber Null, 46-52
129Hegel, Osnovne crte filozofije prava, 244, 303 Masa se ovde opisuje kao
nediferencirana, bezoblina.
130Hardt/Negri, Multitude, 10: U bitnom ona je nediferencirana, u masi, uzev ukupno, razlike
nestaju, bivaju nadglasane, boje u gomili blede i postaju sive. Tako je masa zapravo u poloaju
da deluje slono: kao bezrazlini, uniformni konglomerat. Up. i Negri, Eine ontologische Definition der Multitude, 112-115
131Up. Canetti, Masse und Macht, 49-54
132Na i. m. 26 d.

44

Da bi se u isti mah spreila unifikacija i homogenizacija i prevladala

fragmentacija borbi, insurekcija ini i onu komponentu revolucionarne maine koja manifestuje singularne slike i iskaze, koja omoguuje da se dogodi
svet,133 i otvara mogunosti povezivanja i preplitanja. U paradigmi reprezentacije preovlauju trivijalni pojmovi vidljivosti i javnosti, recimo unutar
formalnih i sadrajnih ogranienja masovnih medija koji u odnosu na insurekciju u bitnom reprodukuju samo dve eme: pokriva utanja i spektakularizacija i skandalizacija protesta. Kao meavina telesnog sklopa individualnih
i kolektivnih singularnosti i sklopa slika i iskaza, nekonformna masa stvara
drugaiju od takve povrne i posredovane vidljivosti. Ona proizvodi mogue
svetove protiv logike reprezentacije. Umesto da spektakularnou i kvantitetom eli dospeti u neko izmatano srce drutva spektakla, u javnost masovnih medija, u kontekstu insurektivnih masovnih demonstracija i u paradigmi dogaaja javnost, iskazivost i vidljivost podrazumevaju ne posredovanje,
nego permanentnu produkciju slika i iskaza.

133Up. Lazzarato,

Kampf, Ereignis, Medien, 175

45

Konstitutivna mo ... i da se revolucija ne zavrava

Konstitucija ima vie znaenja. Prvo, ustav kao temeljni (neprikosnoveni) zakon koji se u svakodnevnoj jezikoj upotrebi, vie ili manje neupitno,
razume kao ve oduvek postojee apstraktno opte, kao ustavna (konstituisana) mo, iako su ustavi u tom smislu nastali tek krajem 18. veka. Iz pitanja
o nainu i metodu utemeljivanja tih ustava nastaje drugi pojam konstitucije,
kao in konstituisanja neke ustavotvorne skuptine koji stoji pre svakog ustava u prvom smislu. Tree, i nakon utemeljenja prvog ustava sledi pitanje o
daljem razvijanju apstraktno-opteg, a time zahtev za njegovim permanentnim konstituisanjem koji polazi odatle da ustav moe i mora da se menja u
izvesnim intervalima, da se prilagoava promenama odnosa. I etvrto, srodnim zonama konstitucije pripadaju i pojmovi konstitutivne moi i konstitutivne prakse.
Konstitutivna mo korelativna je, dodue, s drugim i treim pojmom
konstitucije, ali se potpuno udaljava od ovde pomenutog znaenja ustava kao
apstraktno opteg i pravnog temelja drave. Mo se ovde ne odnosi ni samo
na materijalnu osnovu dravne moi, ni na obuhvatniji pojam moi kod Fukoa, ve na Spinozinu podelu na potestas i potentia koju su preuzeli Holovej
i Negri. Kad je u govoru re o konstitutivnoj moi tada se otuda iz nadovezivanja na potentia uje neki eho glagola moi, pojma sposobnosti, i sposobnosti za saimanje. Konstitutivna mo, dakle, nikako ne podrazumeva
formulisanje i institucionalizovanje ustava kao temeljnog zakona, ve tavie,
kolektivno subjektivizovanje, institucionalizovanje i formiranje s one strane
konstituisane moi. Konstitutivna mo kao trea komponenta revolucionarne
maine odnosi se, pre svega, na isprobavanje alternativnih formi drutvene
organizacije. Za razliku od drugog i treeg pojma konstitucije, ovde iezava
aspekt politike reprezentacije.
Pojmove konstitutivne i konstituisane moi, a time i razliku izmeu prvog i drugog znaenja, uveo je Emanuel ozef Sjejes (Emmanuel Joseph
Sieyes), protagonist Francuskog ustava iz 1791. godine. U svom tekstu ta je
trei stale?, ije je objavljivanje u januaru 1789. uarilo revolucionarnu atmosferu i ojaalo Francusku Narodnu Skuptinu u odluci da raskrsti s Ancien
Rgime-om te da proklamuje prelaz na Republiku, Sjejes razlikuje izmeu pouvoir constitu i pouvoir constituant. Kod Sjejesa, znai, konstituisana mo
odgovara ustavu kao temeljnom zakonu, a konstitutivna mo ustavotvornoj
skuptini. Dakle, mora se najpre obrnuti redosled, jer da bi se uopte moglo
govoriti o ustavu kao konstituisanoj moi, potreban je pre toga proces stvaranja teksta ustava preko onog to se kod Sjejesa naziva pouvoir constituant.

Konstitutivno ovde treba razumeti kao konstituiue.

46

S one strane istorijske posebnosti Francuske revolucije, opti problemski aspekt konstitutivne moi kao ustavotvorne skuptine poiva u odluci
kako uopte dolazi do takve skuptine, dakle pre svega, u pitanju kako se ta
skuptina legitimie. U knjizi O revoluciji Hana Arent naglaava taj problem
legitimiteta novouspostavljenog aparata moi, (onog) pouvoir constitu, iji
autoritet ustavotvorna skuptina, pouvoir constituant, nije mogla garantovati, poto ni ona sama nije konstitucionalna, a to nije mogla ni postati ako je
,konstituisana prije ustava.134 U tom kontekstu Arentova pre svega istie
razliku izmeu Francuske i (SAD)-Amerike revolucije: u Franuskoj je Narodna skuptina bila ta koja je samom sobom datim pouvoir constituent-om,
po odreenom principu reprezentacije u podeli rada, Francuskom narodu
razvila prvi ustav. Drukije nego u Francuskoj, ustav je u SAD 1787. bio detaljno prodiskutovan, lan po lan, i dopunjen amandmanima, u townhall meetings i Dravnim skuptinama (State Parlaments), dakle, proizaao je iz
velikog broja konstituisanih tela u viestepenom procesu.135
Za Arentovu je, pre svega, vaan aspekt participacije u federativnom
sistemu SAD, koji je doveo do toga da je u SAD i u Evropi dolo do potpuno
razliitih veza izmeu ustava i naroda. Razlika u procesima izmeu francuskog- i SAD-ustavotvorstva pri izotrenijem pogledu svakako i nije toliko
principijelnog karaktera da bi objasnila takvo oduevljenje za legalistiki nain postupanja (SAD)-Amerike revolucije, koje se pre svega dralo na boljem rukovodstvu.136 Ako se zanemari viestruko iskljuivanje indijanskih
starosedelaca, robova/inja i ena ustavotvorni proces u SAD iznele su takoe konstituisane skuptine, dakle njime je vladao princip reprezentacije.
Uz opti problem poneto nekritinog ara za figuru participacije, kod
Arentove dolazi jo i posebno afirmativan stav prema Tomasu Defersonu
(Thomas Jefferson). Njegova lakonska krilatica Divide counties into wards
(Izdelimo grofovije u srezove) nastala takorei u politikoj penziji i bez
konsekvencija u daljim zbivanjima bila je dodue dobro zamiljena, ali takoe sasvim dobro raskrinkava ukupnu problematiku. Kada penzionisani
dravnik Deferson u 1820-im godinama zahteva da se velike politike teritorije razdele u mnogo malih i preglednih srezova137 on ih zove i elementarnim republikama to dodue jeste evidentan pokuaj decentralizacije, a
ipak u isti mah suprotnost konstitutivnom pokretu od dole. Kao naknadno,
na crtaoj tabli razvijena procedura, koja je trebalo da bude propisana od
Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 141
Up. Na i m. 188, 214
Up. za ovo Kristeva, Revolt, She Said, 13 () the American revolution, far more legalistic
and federalist in spirit, which offered better management of the contract that rather well-off
freeholders were making amongst themselves (Amerika revolucija, daleko vie legalistika i
federalistika u duhu, koja je dala bolje sprovoenje ugovora nego to su naseljenici samostalno inili).
Up. Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 215, 216

134

135

136

137

47

gore, ona se pre moe razumeti kao in vlade nego kao emancipatorskorevolucionarna vizija. Otuda je potpuno neumesno kad Arentova Defersonovu ideju stavlja u jedan red sa baznim organizacijama francuskih revolucija i kao anticipacije saveta i sovjeta.138 Dok je praksi sovjeta odgovaralo razdeljivanje u prostoru, koje se razvijalo od dole i autonomno irilo, Defersonov stav egzemplifikuje kasno razumevanje za manje jedinice, ipak tim zakanjenjem sankcionie podelu i podpodelu prostora od gore, kao fragmentaciju i segmentaciju prethodno zauzetog prostora.
Pored tog oduevljenja za Defersona moda zasnovanog i na pozivanju specifine SAD-amerike ciljne grupe kao potencijalne publike knjiga Arentove je ipak izvanredno pouno delo o revoluciji; recimo u vezi s jasnim razlikovanjem organizacionih modela savet i partija: Konflikt izmeu
sistema partija i sistema savjeta igrao je presudnu ulogu u svim revolucijama
dvadesetog vijeka. A taj konflikt se uvijek vrtio oko obinog predstavljanja,
na jednoj i direktnog djelovanja i uea u javnim poslovima, na drugoj strani. Savjeti su uvijek bili organi akcije, a revolucionarne partije su uvijek bile
organi reprezentacije. 139 U svojim primerima (izmeu ostalog sekcije prve
Pariske komune, Savet komune 1871, savete Ruske revolucije 1905. i 1917,
Bavarsku sovjetsku republiku i savete Maarske revolucije 1956.) 139 Arentova raspravlja najvanije istorijske sluajeve jedne forme konstitutivne moi
sasvim drukije od one koju je u vidu imao Deferson; i to nasuprot mnogim
teoretiarima/kama revolucije koji su zamenili savete s oigledno privremenim borbenim organima u oslobodilakoj borbi ne videi u kojoj je mjeri
sistem savjeta ve predstavljao buduu dravnu formu i da je u meteu revolucije bio stvorio jedan novi politiki prostor za slobodu.
Antonio Negri je dalje razvio taj pojam konstitutivne moi kao oblika
drutvenog organizovanja: Svakoj generaciji njen ustav, mislio je an Antoan Kondorse jo pre ustanovljenja dotinog naela u revolucionarnom
francuskom ustavu od 1793, jedna generacija ne bi smela podvrgavati budue
generacije svojim zakonima. Negri uzima taj zahtev doslovno i time iroko
nadilazi nekadanje znaenje (onog) pouvoir constituant. On pretpostavlja
da konstitutivna mo ne samo da ne moe nastati iz konstituisane moi ve
da konstitutivna mo takoe nikako ni ne instituie konstituisanu mo.140
Obrnuto, opasnost je pre u kooptiranju konstitutivne moi konstituisanom:
Up. i Castells, The City of Grassroots, 21, koji u poglavlju o Pariskoj komuni razlikuje njen
koncept lokalne autonomije od Defersonovog lokalizma: Because the conquest of local
autonomy could allow the local civil societes of the cities to fully express their revolutionary
inclination, municipal freedom was undestood as fundamental political asset for the forces
struggling for social change. We are far away from the limited horizon of Jeffersonian localism.
Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, pstr. 236
Up. na i. m. 335-338
Up. Negri, Insurgencies, 20 d.
138

139

139

140

48

() im je proao ustavotvorni momenat, u drutvu koje poiva na razvijanju ekonomije i razvoju sloboda ustavna fiksacija postaje reakcionarna injenica.141 I ako bi postojalo neko trajno konstituisanje u Kondorseovom
smislu, dakle neko trajno prilagoavanje apstraktno opteg ustava konkretno
optem ostaje naelni problem reprezentacije, podele rada izmeu reprezenata i reprezentovanih, podvajanja konstitutivne i konstituisane moi.
Aktualni primer te problematike jeste proces demokratizacije u Venecueli od 1999, koji je postao poznat kao Bolivarovski proces.142 Kao antineoliberalni kandidat Ugo aves (Hugo Chvez) je dobio predsednike izbore 1998. i u februaru 1999, stupivi na funkciju, raspisao izbore za ustavotvornu skuptinu koja je tokom godine u jednoj ekstenzivnoj proceduri aktiviranja i uea naroda razvila novi Bolivarovski ustav. aves je time pokrenuo dva paralelna procesa: jedan je trebalo da pogura drutveni prevrat od
dole, a drugi je u okvirima procesa reinstitucionalizacije ponovo uinio funkcionalnim dravne institucije. Sadraji novog ustava nisu samo bili iroko
diskutovani ve u nekim takama u svom emancipatorskom potencijalu daleko nadilaze tekstove tradicionalnih ustava: tako Ustav uvodi participativnu demokratiju i protagonistiku ulogu naroda, sadri kompleksnu verziju
ljudskih prava, prava ena i Indigena, prava okolnog sveta i uopte sledi antineoliberalnu liniju.
Pa ipak nije sasvim koherentno to se u ovom kontekstu tako uestalo
citira Negrijev koncept konstitutivne moi.143 Ma koliko radikalno i s tendencijom ka prevladavanju reprezentativne demokratije bio usmeren dvostruki
pokret uvoenja participativne demokratije i podupiranja baznih pokreta u
Venecueli, ustav ni kao proces ni kao produkt ne odgovara pojmu konstitutivne moi kako ga razvija Negri. On je pre dosledno radikalizovanje ustavnopravnih rasprava pri kraju 19. veka izmeu Sjejesa i Defersona. Uostalom,
tavie, umnoena print-verzija bolivarovskog ustava koja se nairoko distribuira, prodaje kao knjiica i gotovo da ve ima kultni status, svagdanji je
svedok nesamerljivosti ideja dravnog ustava i konstitutivne moi.
Antonio Negri doslednim nainom prati i pitanje kako bi se mogla
predstaviti neka konstitutivna mo koja ne proizvodi od same sebe odvojene
konstitucije, ve naprotiv, samu sebe konstituie.144 Ovde zamisao konstituNegri, Repubblica constituente, 67 d.
Up. Azzellini, Der Bolivarianische Prozess: Konstituirende Macht, Partizipation und Autonomie
Sam aves dovodi se u vezu s francuskim teoretiarima (onog) pouvoir constituent kao i
eksplicitno sa Negrijevim pojmom konstitutivne moi: up. Harnecker, Hugo Chvez Frias. Un
hombre, un pueblo, 19, stav 72
Up. pre svega Negri, Insurgencies: Originalna verzija knjige koja se 1992. pojavila na
italijanskom nosi naslov Il potere costituente: saggio sulle alternative del moderno i
raspravlja koncept konstitutivne moi razmatrajui Nikola Makijavelija (Niccol Macchiavelli),
Dejmza Haringtona (James Harrington), (US)-ameriku, Francusku i Rusku revoluciju.
141

142

143

144

49

tivne moi vodi nunom ukidanju svake forme konstitucije/ustava: repubblica costituente je republika koja je starija od drave, koja nastaje izvan
drave. Paradoks konstitutivne republike je da proces konstitucije nikad nee
biti zakljuen i da se revolucija ne zavrava.145 Konstitutivna republika u
tom naprednom znaenju a tu se pojam uklapa i u trojstvo revolucionarne
maine znai: ustrojiti mogunosti i procedure da se izvan konstituisane
moi, izvan dravnog aparata eksperimentie s organizacionim modelima,
kolektivnim formama i nainima subjektivizacije, koji se bar privremeno
suprotstavljaju reteritorijalizaciji i strukturalizaciji.

145

Negri, Repubblica Costituente, 80

50

3. Out Of Sync
Pariska komuna kao revolucionarna maina
U dananjem pokretu svi mi stojimo na ramenima Komune.
V. I. Lenjin146
Ona nikad nije raskrstila s tradicijom drave ili predstavnikog vladanja. Peter Kropotkin147

Majkl Hart i Antonio Negri tvrde da su pariski komunari/ke u martu 1871. navodno pruili model za sve moderne komunistike ustanke, ime suavaju Komunu na jednu komponentu insurekcije.148 U poetku pobednika i stoga kasnije vie puta kopirana strategija Komune, sastojala bi se u tome to je koristila pretpostavke internacionalnog rata koji je bio
pretvoren u graanski rat, u nacionalni rat izmeu klasa. Nemako-francuski
rat koji je Bizmarkove armije 1870. doveo duboko u Francusku i Pariz izloio
viemesenoj opsadi bio je, dakle, model za internacionalni rat kao uslov
mogunosti za revolucionarni ustanak. Prusi pred vratima Pariza nisu samo
sruili drugo carstvo Napoleona III (4. septembra 1870. Napoleon je svrgnut
bez otpora i ustrojena je graanska republika), nego su omoguili i pariski
ustanak Komune protiv Nacionalne skuptine koja je bila izbegla u Versaj u
martu 1871.
S druge strane, tragedija modernog ustanka po Hart/Negriju sastoji se
u tome to se, obratno, nacionalni graanski rat neposredno i neizbeno retransformie nazad u internacionalni rat. Na taj nain uopte nije mogu neki
nacionalni graanski rat, nacionalna pobeda uvek bi iznova samo izazvala
novi i permanentan rat. ak i pobeda boljevika u Ruskoj revoluciji bila bi
samo poetak jednog, preko ezdeset godina trajueg (vrueg ili hladnog)
rata koji se konano zavrio implozijom socijalizma.
Izgleda da je taj kauzalni lanac kako u svojoj generalizaciji tako i u
konkretnom sluaju Pariske komune neadekvatna redukcija istorijske povezanosti. Mimo udnog revizionistikog i linearno-kauzalnog sledovanja komunizma i faizma u vruem i hladnom ratu, mimo sumnjivosti nemogunosti po-pravilu ustanka u ogranienom prostoru nacionalne drave, regije ili
Lenin, Plan einer Vorlesung ber die Kommune, 61
Kropotkin, Die Pariser Kommune, 25
Hardt/Negri, Globalisierung und Demokratie, 381. Up. i napomene oba autora za Komunu
u Multitude, 87

146

147

148

51

metropole, pre svega je pogreno opisivati Komunu kao ustanak, kao egzemplarni sluaj za redukovanje trojstva insurekcije, permanentnog otpora i
konstitutivne moi (uvedenog od samog Negrija) na jednodimenzionalni ustanak, graanski rat.149 Dok Hart/Negri argumentiu da je ne-linearna, simultana emergencija triju komponenti postala mogua tek u razvoju od modernog ka postmodernom konceptu revolucije, ja bih, suprotno tome eleo
da zaotrim tezu da ve Komuna primarno nije bila graanski rat, da se upravo na Komuni najbolje moe oitati koncept isprepletenosti otpora, insurekcije i konstitutivne moi. Komuna, dakle, aktualizuje sve komponente revolucionarne maine.
Ponimo od najekspresivnije naracije Komune, one o enama Pariza
koje su se 18. marta 1871, zajedno s ljudima Pariske Nacionalne garde, suprotstavile Versajskim regularnim trupama, odbranile topove Nacionalne garde i time uvele onaj segment revolucionarnog procesa koji se, uopte uzev,
oznaava kao insurekcija Pariske komune. Kad su Versajske linijske trupe u
praskozorje 18. marta pokuale da izvuku iz grada preostale topove koji su
bili deponovani na Monmartru, po svedoanstvu suvremenog istoriara Komune, Lisagareja (Lissagaray), pre svih su ene dovoljno rano na nogama
radi organizovanja ishrane bile one koje su podigle uzbunu i prepreile put
trupama. Kao u naim velikim danima, ene su ile u prvim redovima. ene
od 18. marta, oeliene opsadom podnosile su dvostruki teret bede nisu
ekale na svoje mueve. Okruile su mitraljeze i obraale se zapovednicima
baterija: ,To je sramota, ta ti tu radi? () Iznenada je veliki broj nacionalnih gardista, s kundacima okrenutim gore, kao i ena i dece, jurnuo na drugu
stranu ulice Rosje. General Lekont (Lecomte), potpuno okruen, triput je
komandovao vatru. Njegovi ljudi ostali su nepomini, oruje k nozi; gomila
se primie, dolazi do bratimljenja, Lekont i njegovi oficiri bivaju uhapeni.150 Ova povest o herojskoj odbrani topova Nacionalne garde od strane pariskih ena, o ubedljivoj strategiji nenasilnog otpora i o oklevanju regularne
vojske da postupi protiv ena i Pariske Nacionalne garde, iz osnova je razliita od uobiajenih revolucionarnih naracija i proizvodi simpatinije slike od
onih muenikih, recimo onih koje slave pad Bastilje i juri na Zimski dvorac. Pa ipak, ona je kao i drugi opisi 18. marta u kojima u prvom planu stoji
junatvo Nacionalne garde upravo samo simpatinija verzija konstrukcije
jednog temeljnog mita koji je ex post produkovan istorijom i politikom interpretacijom i oien izvuen iz vee povezanosti: ta temeljna naracija suKarakteristino za tu istorijsku liniju suavanja revolucionarne postavke Komune bio je
Marksov Graanski rat u Francuskoj, napisan jo za vreme Komune, u junu 1871, odmah
posle Krvave nedelje, objavljen prvo na engleskom i ve samo svojim naslovom merodavan za
kasnije interpretacije Komune kao jednodimenzionalnog ustanka.
Lissagaray, Geshichte der Commune von 1871, 74. Up. i Michel, Memorien, 127; Leighton,
Der Anarchofeminismus und Luise Michel, 32; Gould, Insurgent Identities, 158 d.
149

150

52

ava revolucionarni setting na jednu taku i dekontekstualizuje kako scenu

tako i specifine funkcije ena u Komuni.151 Umesto da se te funkcije osvetle
tanije, u sklopu drutvenog i politikog razvoja prethodnih godina, proizvodi se patetini klie koji nije prihvatio samo Marks u svojim belekama o
zbiljskim enama Pariza kao herojskim, sranim i portvovanim poput
ena starog doba.152 Taj klie koji je svoje nalije naao u denuncijaciji i progonu ena kao petrolejki (Ptroleuses)153 u nedeljama i mesecima posle pada Komune, u razliitim umetnikim anrovima ponavljano postaje instrument obustavljanja pokreta, time i instrument redukovanja revolucionarne
maine na jednodimenzionalni ustanak.154
Ograniavanje na mart 1871, ili na dva vrua meseca ustanka izmeu
marta i maja 1871, na 72 dana, i na kraju izmeu dvadeset- i trideset hiljada
mrtvih,155 malo je podesno da se ak i u ogranienoj meri shvati istorijski pariski kontekst. Ni kraj Komune u takozvanoj Krvavoj nedelji nije bio graanski rat u smislu nekog ustanka, ve revanistiki masakr veinski proleterskog pariskog puka od strane reakcionarne reimske vojske. Tek pogled
preko ta dva meseca u treu etvrtinu 19. veka predoava dugo kretanje,
drutvene transformacije koje su razvile tri prepletene komponente revolucionarne maine.
Sa slamanjem Junske revolucije iz 1848. i uspostavljanjem dravnog
carstva Napoleona III, 1851. u Parizu su gotovo u potpunosti bile razbijene sve
revolucionarne grupe i Napoleonovoj populistiki lavirajuoj politici uspelo je,
za vie od jedne decenije, da neutralie nove pokuaje formiranja i organizovanja. Sa krizom reima u drugoj polovini 1860-ih u svakom sluaju dolazi do
polako rastuih drutvenih nemira i do zamaha opozicionih pokreta. Pre svega,
osvajanje slobode tampe i slobode okupljanja u 1868. godini stvorilo je formalnu pretpostavku za razvoj kontinuiteta otpora. Kao preduslov Komune ovUp. dole. 71-74
Marx, Graanski rat u Francuskoj, MEW 17, 349
Versajski sudovi podmetali su Komuni da je ova toboe podstakla i potplatila veliki broj ena
da sistematski popali Pariz u sluaju da ga Versajske trupe zauzmu na juri. Stoga su
komunarke navodno sobom nosile petrolej da bi palile pre svega burujske kue i luksuzne i
reprezentativne graevine. Up. Koechlin, Die Pariser Commune im Bewusstsein ihrer
Anhnger, 206; Boime, Art and the French Communem 196-199
Izuzetke u anru umetnike reprezentacije predstavljaju Brehtovi Dani komune u kojima je
slika odbrane topova utkana u svakodnevicu Komune, i izgredniki 6-to satni film Pitera
Uotkinza (Peter Watkins) La Commune u kome se realnost glumaca/ica progresivno mea u
inscenaciju; up k tome Pschl, beyond the limitations of the rectangular frame. Up. i intervju
Olivera Reslera (Ressler) s francuskim istoriarem Alenom Dalotelom u okviru njegovog
umetnikog projekta Alternativne ekonomije, alternativna drutva, http://ressler.at
Brojevi variraju u zavisnosti od izlaganja, u svakom sluaju, najoprezniji izvori navode
najmanje 20.000 mrtvih. Mnoge od tih smrtnih sluajeva ne treba svoditi na direktne borbene
radnje ve na masone egzekucije od strane regularne vojske. Up. Gould, Insurgent Identities,
165
151

152

153

154

155

53

de je vano formiranje brzo rastueg polja izdavatva, raznovrsnih novina i

protagonista koji su za njih pisali. Obilje novina, pamfleta, gazeta, propagandnih broura, traktata, manifesta, karikatura proticalo je kroz javni prostor, uz
to dolazi rastue mnotvo plakata, zidnih novina i dekreta.
Na drugoj strani, sloboda okupljanja paralelno dovodi do dve navale
(1868. i 1870) irenja opozicione javnosti. Roder V. Guld (Roger V. Gould) u
svojoj studiji Insurgent Identities objavljenoj 1995. opisuje da je odmah po
potvrivanju slobode okupljanja u 1868. godini nastao pokret okupljanja
(Meeting Movement156), koji je uskoro u svakoveernjim javnim debatama
tematizovao, recimo, pitanja vlasnitva, uticaja monopola na proizvodnju, ili
ensko pitanje. Izmeu juna 1868. i aprila 1870. odrano je ukupno 776
skupova. U veim skuptinskim dvoranama, pozoritima i javnim balskim
salama broj prisutnih je ponekad prelazio 1000. Isprva preteno muki i srazmerno dominantno burujski skupovi brzo su se proirili i na pitanja rodnog- i klasnog sastava, pre svega irenjem u manje centralne distrikte kao
Monmartr, Belvij, LaVijet ili aron. Upravo ovde napadi na dravu i buroaziju postaju najvaniji sastojak radikalnih govora, delom u manje ureenom
okviru, delom svakako i u elementu spektakla i ritualnog nadmetanja. Tokom 1869. godine, raspravljanje izmeu sve provokativnijih govornika/ca i
prisutnih pijuna i policijskih komesara, koji su dovoljno esto rasturali skupove, vie puta bio je povod gungulama.157
Maja 1870, konano je ukinuto pravo na okupljanje. Ali ve etiri meseca kasnije, kada je Drugo carstvo propalo u vojnom debaklu, odmah su se
napunile skuptinske sale. To drugo diskursno otvaranje Guld naziva klupski pokret jer se u poslednjim mesecima 1870. godine rairio pojam kluba.
Klubovi su se ureivali po kolskim salama, po fakultetetima, pozoritima, a
za vreme Komune na kraju i po crkvama,158 i u ponekim sluajevima upriliavani su ak celodnevni (ukljuujui no) skupovi. Iako je s proklamacijom
Republike 4. septembra 1870. godine prestala prismotra policijskih komesara i restrikcija tema za diskusiju, u prvom planu je ostala antidravna polemika, pored vojnih tema koje su dobile na znaaju usled opsade pruske vojske. Protiv konzervativne Vlade nacionalne odbrane pod generalom Troijem (Trochu), protiv njenih vojnih neuspeha i uskih grla u snabdevanju glavnog grada, protiv socijalnih nejednakosti pri rastuoj hladnoi i gladi, sve su
se ee uli pozivi na decentralizaciju i samoupravu. U anti-etatistikom
kontinuitetu od Drugog carstva do Vlade nacionalne odbrane, radikalizovali su se zahtevi pre svega za lokalnom autonomijom, dakle, pre svega za optinskim izborima, i sve glasnije kao poziv za Komunom.
Gould, Insurgent Identities, 122-134
Na i. m. 127-134
Ta mera bila je uslovljena u jedan mah nedostatkom prostora kao i antiklerikalnim stavom
Komune; up. Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 132
156

157

158

54

Klubovi i udruenja prouzrokovali su sve zlo ... Sva zbivanja koja su se

desila ja pripisujem klubovima i udruenjima159, ovako dalekosenu mo
delovanja pripisivao je klubovima Klod, ef bezbednosne policije, u fazi kriminalizovanja Komune, krajem 1871. U vreme Komune, od marta do maja
1871, klubovi su sa svojom pozicijom daleko od reprezentacije i vrenja vlasti mogli ii mnogo dalje u kritici nego oficijelni organi Komune i time su
takoe mogli sluiti kao ravan artikulacije za radikalnije ideje. S druge strane
Guld je u svojoj studiji prikupio neto materijala za tu tezu u zbijenosti i
intenzivnosti klupskog skupa obrazuje se i kolektivno razumevanje prisutnih
kao deo neke urbane javnosti, tanije, kao socijalne povezanosti u kvartu.
Dok je klasni sastav izgleda bio heterogen, konstanta je bila poznanstvo iz
susedstva. Prema tome, glavna funkcija klubova za vreme Komune morala je
biti u pretresanju konkretnih, lokalnih interesa i ekonomskih problema, recimo, visina stanarine, narodne kuhinje ili zajednike klanice;160 u svakom
sluaju, sve pitanja koja je preuzeo i Savet Komune.
Dok su se pokreti skupova i klubova odlikovali heterogenim klasnim
sastavom i bili obeleeni socijalnim odnosom prema susedstvu u odgovarajuim pariskim arondismanima, pojaavala su se i klasno specifina nastojanja za povezivanjem pokreta radnika/ca. U godinama 1869. i 1870. umnoavaju se kandidature radnika.161 Paralelno s tim, sve se vie formiraju francuske sekcije Internacionalne radnike organizacije, koja je bila osnovana septembra 1864. u Londonu. Od 1864, znaajno od 1868, raste uee u trajkovima: u januaru 1868. ima po broju 20.304 trajkaa, 1869, 40.625. Od januara 1870. u celoj zemlji munjevito se jo jednom penje broj trajkova i demonstracija u 116 trajkova, bez obzira na rat, broj trajkaa dosee
88.232.162 U isti mah, u tom vremenu postaje sve evidentnije diferenciranje
na burujsko-liberalno republikanska strujanja s mnogim fasetama i rastuu
socijalnorevolucionarnu levicu.163
Radnici su sad znali na emu su, i sami nastavljaju borbu. Od otvaranja javnih skupova ispunjavali su sve sale, peckali, bukali, razbucavali carstvo i koristili svaku priliku da mu zadaju udarac. 26. oktobra 1869. razgovarali su o tome da se marira na zakonodavno telo; u novembru su se suprotstavili Tiljerijama izborom Rofora (Rochefort); u decembru su po mekim
Citirano prema: Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 131
Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 135
Upotrebljavam kroz ceo tekst kosu crtu sa sufiksom za enski rod, osim kod imena i samoobeleavanja organizacija, i na onim mestima gde barem donekle izgleda sigurno da se misli
samo na mukarce. U sluaju izbora 1870. nije bilo ni aktivnog ni pasivnog birakog prava ena. Up. k tome dole 71 d.
Up. Bruhat, Die Arbeitswelt der Stdte, 279
Up. za kontekst celog odeljka Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 7-10; Lavrov,
Die Pariser Kommune vom 18. Mrz 1871, 40-61; Duncker (prir.), Pariser Kommune 1871,
57-65; Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 39-48
159

160

161

162

163

55

bokovima bockali vladajuu silu Marseljezom; u januaru 1870. pokrenuli su

200.000 ljudi na sahranu Viktora Nuara (Victor Noir), i da su bili dobro voeni, svrgli bi Napoleona.164 Poto Napoleona nije svrgao narod Pariza ve
poetkom 1870, nego ga je tek poetkom septembra zarobila Pruska vojska u
bici kod Sedana, 4. septembra 1870. proklamovana je Republika. Narod Pariza mimo Vlade nacionalne odbrane u pojedinim arondismanima stvara
neoficijelne upravne organizacije, comits rpublicains de vigilance (komitete za budnost). Svako od tih tela slalo je po etiri zastupnika u comit
central des 20 arrondissements. Time je optinskim vlastima postavljenim
od gore trebalo da bude suprotstavljen jedan kontrolni organ organizovan od
dole, koji je u jedan mah praktikovao budnost spram vojne pretnje spolja i
spram monarhistike pretnje iznutra. Komiteti su svoje konkretne zadatke
nalazili u lokalnoj raspodeli racionisane hrane, u izboru elnika arondismana
i u naoruavanju bataljona Nacionalne garde u svakom arondismanu.165 Iz
arondismanske postave bataljona i nunosti da se oni umree, konano se i u
domenu odbrane u februaru 1871. obrazuje Fdration de la garde nationale i njen Centralni komitet delegiran od dole.166
Dok Marks i docnije marksistiko-lenjinistika linija tradicije krivi nezrelost socijalistikih ideja tog vremena, slabu organizaciju i uticaj prudonista, bakunjinista, jakobinaca, oko 1870. nastaje jedan novi kvalitet pokreta u
obliku mnogostrukih linija otpora. Najprotivrenije revolucionarne ideologije i programi prosecaju ne samo klubove i skupove ve i koncepte njihovih
protagonista/kinja. Nove urbane javnosti nastale su dodue ve odavno, ali
ipak bili su to pre liberalizacije i prava na okupljanje, bezazleni ili tajni diskusioni serklovi koji su sada postali centri revolucionarne propagande. Tako
iroko i brzo pokret se razvija upravo stoga jer nema jedinstvenog partijskog
aparata, nema jedinstvene ideoloke linije, ve se spontano razvijaju revolucionarne mikropolitike, dolazi do osnivanja lokalnih komiteta i sistema nalik
na savete i svuda nastaju rastui bazni pokreti. Upravo taj unutranjepolitiki element bitan je i za situaciju iz koje je Napoleon III pokuao da se
izvue ratom protiv Nemake: pre spleta internacionalnog rata, nacionalnog
graanskog rata i ponovo internacionalnog rata, u 1860-im su ve prethodno
bili tu otpor i konstitutivna praksa.
Trea komponenta revolucionarne maine, insurekcija kao masovni
ustanak, ustvari je takoe jedna komponenta Komune, ali pre 18. marta 1871.
O nekoj insurektivnoj situaciji moe se govoriti ve 4. septembra 1870.167
posle zarobljavanja Napoleona - to je u Parizu dovelo do izvikivanja graanLissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 8
Gould, Insurgent Identities, 141; Koechlin, Die Pariser Commune in Bewusstsein ihrer
Anhnger, 9
Na i. m., 155-158
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 11-13

164

165

166

167

56

ske Republike, a u Lionu, Marseju i Tuluzu ve do izvikivanja komuna, koje

su meutim brzo oborene od strane Vlade nacionalne odbrane. 22. septembra, 5. i 8. oktobra168 u Parizu su odrane velike demonstracije koje su
propagirale komunu. 28. septembra bakunjinisti su zauzeli Otel-d-Vij (Htel-de-Ville), ali ih je isterao burujski bataljon Nacionalne garde. Kao posledica dolazi do vie pobuna koje su regularne trupe nasilno uguile: 31. oktobra radniki bataljoni Nacionalne garde zauzimaju Otel-d-Vij i uspostavljaju
Odbor za narodno blagostanje pod Blankijem (Blanqui)169, 1. na 2. novembra
revolucionari u Marseju i drugim gradovima proklamuju Komunu,170 21. na
22 januara, nacionalni gardisti nasilno rasturaju pred Otel-d-Vijom u Parizu
jednu veliku demonstraciju.171 U meuvremenu, podiu se uvek iznova manje
pobune, koje, s jedne strane, treba sagledavati u vezi sa tokom Nemakofrancuskog rata, s druge strane, one sve jasnije u sredite svojih proglasa stavljaju zahtev za komunom.
Sudei po tim dugotrajnim, takoe, krvavim obraunima (22. januar je
doneo preko 50 mrtvih), datum proklamovanja Komune pre je jedan neuzbudljiv i malo preloman dogaaj. Posle optih izbora od 8. februara koji su
doneli monarhistiko-burujsku veinu i vladu Adolfa Tjera (Adolphe Thiers), i posle egzodusa vojske i upravnog aparata Tjerove vlade u Versaj, do
Komune je dolo gotovo prinudno.172 Poseban karakter 18. marta upao je oi
mnogim suvremenicima. S jedne strane, 18. marta se u Parizu nije nalazilo
nita od onoga to je karakterisalo prethodne pobune: povorke i mimohodi,
krvavi sukobi, ogorene borbe na barikadama, nasilje (). Na drugoj strani
nije bilo pripreme od strane naroda, ni istupanja ve poznatih linosti.173 U
danima pre 18. marta, Nacionalna skuptina koja se bila preselila u Versaj,
neprestano je provocirala Pariz: obustavljena su plaanja potpore za Nacionalnu gardu, ukinuta je prinudna odgoda plaanja stanarina koja je bila uvedena za vreme rata, zabranjeni su najvaniji dnevni listovi, konano, u odsutnosti su osueni na smrt revolucionarni protagonisti Blanki i Fluren (Flourens). Pa ipak, iza tih obrecivanja odseljene Vlade nije usledila neka masovna
pobuna, osnivanje Komune ne treba razumetio kao ustanak, ve kao in konstituisanja s jednim relativno kontingentnim datumom, sproveden gotovo
Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 65
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 20-26; Lavrov, Die Pariser Kommune vom
18 Mrz 1871, 66-68; Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 65 d.
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 51. U isto vreme, na i. m. naglaava Lisagarej, u Tuluzu je narod proterao generala, a u Sent-Etjenu na jedan sat uveo Komunu
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 35-37; Lavrov, Die Pariser Kommune vom
18 Mrz 1871, 69 d.; Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 70
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 67: 10. marta probijena je brea; doneta je
odluka da Pariz vie nee biti glavni grad i da Skuptina treba da zaseda u Versaju. Ovo je znailo prizvati Komunu, jer Pariz se nije mogao istovremeno liiti i Vlade i Optine.
Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 93
168

169

170

171

172

173

57

bez borbe, bez nasilja: 18. mart bio je in neposlunosti, pobuna protiv ponovljenog174 pokuaja versajske vojske da zapleni topove pariskoj Nacionalnoj gardi i da ih odveze. Ta poslednja provokacija bila je konano okida
za zauzimanje javnih zgrada Vlade, Nacionalne skuptine i Uprave, koje su
ionako ve bile naputene.
Pobuna naroda Pariza koja se proula kao ustanak, odgovara ispunjavanju dvostruke praznine: konkretno praznim slubenim zgradama u Parizu odgovarao je politiki vakuum nastao iseljenjem dravnog personala. Roza Luksemburg je taj vakuum opisala kao izuzetak: u sluaju Komune vlast je proletarijatu pala u krilo175 ne kao rezultat njegove usmerene svesne borbe, ve izuzetno, kao od sviju naputeno dobro bez gospodara. Reenica je u isti mah
tana i pogrena: tano je da je tek iseljenjem Vlade nastala mogunost nenasilne pobune; pogrena je formulacija pala u krilo. I kod Luksemburgove
se uje prizvuk tendencije da se dugo trajanje i komponente revolucionarne
maine suze na ustanak koji se u ovom sluaju nije dogodio. Interesantan
detalj na margini jeste da se i u obrtanju argumenta Luksemburgove (Komuna
kao izuzetak) koje je sprovela Hana Arent upotrebljava ista formulacija, kako
bi se u suprotnom smeru uvela generalizacija da pravim revolucijama vlast
takorei pada u krilo, da suuopte mogue jedino tamo gdje se vlast valja po
ulici176. Prema tome, revolucionarna maina struji upravo tamo gde je autoritet vlasti potpuno diskreditovan, gde su slube i ulice bukvalno ispranjene, u
vakuumu, pa ih (ona) ispunjava neim novim. Slika ispunjavanja praznih mesta je podesna tim to pokretu ne podmee nikakvu stranu odredbu ili istu sluajnost: tek u mesecima traenja povraaja samouprave i Komune izmeu septembra 1870. i marta 1871 bili su stvoreni uslovi tog vakuuma, i to stalnim intenziviranjem svih triju komponenti revolucionarne maine.
U svakom sluaju, graanski rat i ustanak su pogrene kategorije za
18. mart 1871: bez krvavih sukoba, bez nasilja, bez borbi na barikadama.
Komuna nije bila brzi ishod neke svesnom cilju usmerene borbe proletarijata. Ovde je umesnije slediti situacionistiku interpretaciju u kojoj se Komuna
opisuje kao anarhina, borbena proslava koja se iri u svakodnevicu naroda
Pariza.177 Ovo situacionistiko konceptualizovanje Komune kao najvee proslave XIX veka ne implicira ni njeno umanjivanje kao spektakla, ni njeno
uveliavanje kao transgresivnog ina: Od poetka do kraja, praktino i simboliki, jasno se ispoljio vitalni znaaj opteg naoruavanja naroda.178 BorPokuaji odvoenja topova bili su poetkom marta isto toliko esti koliko i neuspeni, up.
Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 86; up. i Lissagaray, Geschichte der
Kommune von 1871, 73-81
Luksemburg, Socialna reforma ili revolucija, str. 88
Arent Hana, O revoluciji, Odbrana javne slobode, str. 98
Debord/ Kotny/Vaneigem, ber die Pariser Kommune
Na i. m. 456

174

175

176

177

178

58

benost ovde nije in prekoraivanja granica nekog manjeg broja, ve je uslovljeno irokim naoruavanjem pariske Nacionalne garde, delom i ena, pukama topovima, i to mimo regularnih trupa, naoruavanjem naroda izvrenim protiv opsade nemakih trupa, no koje se onda okrenulo protiv francuskih Vladinih trupa.179
Anri Lefevrova (Henri Lefebvr) interpretacija Komune kao svetkovine180 koju je Situacionistika internacionala napala181 kao falsifikovani plagijat imala je izvestan uticaj na dalju recepciju Komune oko i posle 1968,182 ali
se koreni na jednom naelnom problemu, koji se ne tie samo predstavljanja
Komune. Ve se Bakunjin sluio slinom emfazom opisujui svoj doivljaj
Februarske revolucije u Parizu 1848: () kratko reeno, svim svojim ulima,
svim porama upijao sam opojnu atmosferu Revolucije. Bila je to svetkovina
bez poetka i kraja; video sam sve i nikoga, jer se sve gubilo u bezbrojnom
slavljenikom mnotvu().183 Didrih Diderihsen (Diedrich Diederichsen)
ukazao je na to da se u 1980-im godinama izvrio slian obrat interpretacije
revolta iz 1968. ka nekom cvetnom slavlju pozorita snova.184 Na kraju, i
Hart/Negri185 u svojoj interpretaciji antiglobalizacijskih protesta kao karnevalskih ulinih svetkovina hvataju se za taj topos.
Takvi, manje ili vie poetski pokuaji da se u predstavljanju mimetiki
prilagodi pokretljivosti revolucionarnog dogaaja, ukazuju pre na neko prazUp. za situacionistiku interpretaciju revolucije kao svetkovine: akcioni komitet za vlast
radnikih saveta, Die revolutionre Fete, pre svega 21-24
Up. Lefebvre, La Proclamation de la Commune, egzemplarno recimo sledee mesto (21,
prema prevodu Stefana Novotnya): Kolektivni heroj, narodni genije pojavljuje se iznenada u
svojoj uroenoj mladosti i vitalnosti. On je pobedio prosto zato jer se pojavio. Iznenaen
svojom pobedom on je preobraa u rasko. On se raduje, posmatra svoje buenje i
transformie svoju snagu u lepotu. On slavi svoje ponovo pronaeno ujedinjenje sa sveu, s
gradskim palatama i spomenicima, sa moi koja mu je toliko dugo bila zagubljena. I to je zaista
svetkovina, duga svetkovina koja traje od 18. marta do 26. (izbori) i 28. marta (proklamacija
Komune) i dalje, s raskono oblikovanim ceremonijama i istim takvim proslavama.
Up. Lefebvre, Die Bedeutung der Pariser Kommune, u direktnom suprotstavljanju prema
situacionistikom tekstu o Komuni, odtampanom u asopisu S.I. s nekim uvodnim i
zakljunim napomenama o odnosu oba teksta.
Up. recimo Ross, The Emergence of Social, ili Starr, The Uses of Confusion. Lefebvrs
Commune
Bakunin, Brief aus dem Gefngnis. Die Beichte, 20
Ali da bi se moglo drukije i iznova nadovezati na maj 68, koji je iznenada postao sasvim
drukiji maj, ne vie maj gnevnih i situacionista, ne maj maoista i generalnog trajka, ve maj
poezije i Kon-Bendit, maj koji je trebalo da dovede neposredno do Arjene Mnukin (Ariane
Mnouchkine) i eroma Savaria (Jrme Savary), ne vie do Gi Deborda (Guy Debord) ili aka
Mesrina ili Malkolma Meklarena (Malcolm Mclaren), to je bila vest koja je poetkom
osamdesetih godina pala svuda na plodno tle na kome je izrastlo i Pozorite snova
(Traumtheater), Obdarena tela i sline gluposti. Svuda su se arene cirkuske matarije hvatale
za mo. (Diederichsen, Spirituelle Reaktionre und vlkische Vernunftkritiker, 131)
Up. Hardt/Negri, Multitude, pre svega odeljak o Karnevalu i pokretu (Karneval und
Bewegung), 234-238
179

180

181

182

183

184

185

59

no mesto ako ne u vezi sa nedostajuim konkretnim izvetajima i iskustvima, onda sa strukturnom nemogunosti u predstavljanju. Oni ostaju nemogue reprezentacije nereprezentabilnog i redovno naginju pokrivanju u tome
sadranih paradoksa metaforama i toposima kretanja i prekoraivanja.186
Revolucionarna maina Pariske komune bila je manje prekoraivanje ili veliki korak iz jednog sveta u drugi, nego, naprotiv, borbena svetkovina ukoliko je uopte potrebna metafora svetkovine i kontinuirano kretanje preklapanja i preplitanja otpora, insurekcije i konstitutivne moi: Zemljite nije
stvoreno za svetkovinu, pre ili posle svetkovine: u revolucionarnoj igri svetkovina sama sebi izgrauje zemljite.187 Insistiranje na kvalitetu Komune
kao slavlja upuuje, dakle, ne samo na nove oblike otpora i ustanka, na negaciju postojeih odnosa vladavine, ve pre svega na nad- i izgradnju sopstvenog zemljita, na eksperiment sa socijalnim organizacionim formama.
Ako Kristin Ros (Ross) Komuni pripisuje poluanarhistiku kulturu,188 iza tog donekle tamnog pojma krije se moda dvostruka struktura
onoga to u Komuni predstavlja konstitutivnu praksu ili konstitutivnu mo.
U jednu ruku, ta primedba podvlai tendenciju da se u svim kontekstima politike reprezentacije ona radikalno redukuje na minimum; ovo vai recimo
za konstituisanje i rad Saveta Komune kao organizacione forme radikalnodemokratske i kolektivne vlade bez efa. U drugu ruku, ona upuuje na mnogostruki pokuaj da se razviju ne-predstavnike prakse u aktivistikom i diskurzivnom radu politikih klubova, kolektiva i narodnih drutava, u spontanim skupovima, na ulici, na kraju, pri odbrani Komune, na barikadama. Ta
dva aspekta konstitutivne moi upravo se na konkretnom sluaju Komune ne
moraju nuno razumeti kao antagonizam, kao raskid izmeu anarhizma i
komunizma ili kao dijalektika spontanosti i organizacije, ve deluju upravo u
maksimalnom proirenja obeju polova kao radikalno otvaranje dravnog
aparata i kao organizacija ratne maine.

Za problem (jezike) reprezentacije nereprezentabilnog, dogaaja up. i Marchart, Auf der

Bhne des Politischen
Akcioni komitet za vlast radnikih saveta, Die revolucionre Fete, 24
Ross, The Emergence of Social Space, 3

186

187

188

60

Orgijski dravni aparat. Proiriti reprezentaciju

Komuna se moe razumeti kao radni eksperiment na obliku dravnog

aparata, tim to je pokuala ne samo da sprei restauraciju monarhije, ve da
nadie koncept reprezentativne demokratije, radikalno redukujui na minimum aspekte reprezentacije. Delez je predoio taj pokret pomou razlikovanja organske i orgijske reprezentacije: organska reprezentacija znai potpuno pokoravanje razlike jedinstvu, pretpostavku harmoninog organizma,
izgradnju hijerarhijske organizacije; orgijska reprezentacija, naprotiv, znai
da se princip zastupanja podvrgava trajnom potresanju, da se ne doputa
mesto mira i reda, da se reprezentacija svuda proiruje sve do najveih i
najmanjih razlika.189 Vreme koje je Savetu Komune stojalo na raspolaganju
za njegove mere bilo je ekstremno kratko. Te mere, koje je Lenjin nazvao
minimalnim programom socijalizma,190 ipak nipoto nisu bile toliko minimalne. One upuuju na pokuaj da se na temelju gore opisanog politikog
vakuuma, bez nekog totalnog ideolokog modela, bez gotovog programa irenja repezentacije u orgijsko, dravni aparat ne samo preoblikuje, nego iznova oblikuje.
Ali radnika klasa ne moe prosto uzeti u posed gotovu dravnu maineriju i pokrenuti je za svoje svrhe.191 U svom tekstu u odbranu Komune
Marks je osudio ideju da se prosto preuzme graanska drava, upravo imajui pred oima Komunu; centralizovana dravna vlast skupa s njenim planski
funkcionalno podeljenim organima (vojska, policija, birokratija, pravosue,
pa i crkveni aparat) bila je organizacioni oblik buroazije, podeen najpre kao
mono oruje protiv feudalizma, posle uinka dinovske metle Francuske
revolucije 18. veka sve vie korien kao instrument protiv radnike klase:
U istoj meri u kojoj je napredak moderne industrije razvijao, proirivao,
produbljivao klasnu suprotnost izmeu kapitala i rada, drava je sve vie i
vie poprimala karakter javne sile za tlaenje radnike klase, maine klasne
vladavine.192 Kako rukovati takvom mainom193 u jednoj revolucionarnoj
Up. Deleuze, Differenz und Wiederholung, 49-98
Lenin, Die Pariser Kommune und die Aufgaben der demokratischen Diktatur, 64
Marx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW 17, 336: ovu formulaciju, kao bitnu korekturu i
saznanje iz iskustava Komune, Marks i Engels su preuzeli i u novom nemakom izdanju Komunistikog manifesta iz juna 1872.
Marx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 336. Up. za ovo i dva desetlea ranije napisani
citat iz 18. brimera Luja Bonaparte o putovanju revolucije kroz istilite razvoja dravne
mainerije od sredstva da se najpre pripremi klasna vladavina buroazije (pod Napoleonom I),
potom (pod Lujem Filipom) da se podupre, konano (pod Napoleonom III) da postane
osamostaljena samosvrha.
Marks upotrebljava pojam maine nasuprot Delez/Gatariju kao metaforu za birokratiju i
dravni aparat.
189

190

191

192

193

61

situaciji, s dravnim aparatom razvijenim u Drugom carstvu, preuzetom od

graanske Republike, s njegovim personalom i njegovom formom? Marks,
upravo u svome tekstu o Komuni, nastalom u vreme dok Komuna poinje i
objavljenom u junu 1871. u Londonu kao Adresa generalnog vea meunarodnog radnikog udruenja, pie o unitenju dravne vlasti i o, s tim povezanim, kvalitetom novih komuna koji slama modernu dravnu vlast194.
Radikalni imperativ nunog razbijanja drave okree se pre svega protiv reformizma onih koji misle da je dravni aparat neto neutralno, ime se
samo moramo dobro i demokratski sluiti. U Marksovoj interpretaciji Komune stvar se ne vrti oko izmene personala, dakle oko golog preuzimanja
vlasti, niti oko ispunjavanja drvnog aparata novim sadrajima. Vrti se oko
radikalnog novopronalaenja forme politike organizacije. U tom smislu i
protiv docnijih interpretacija Komune kao diktature proletarijata (Engelsa,
Lenjina i drugih teoretiara/ki)195 valja interpretirati i ona Marksova mesta
koja naglaavaju da stara, centralizovana uprava () mora uzmai pred samoupravom proizvoaa196 Marks pokuava da naui iz Komune kako samouprava zamenjuje dravni aparat: Puko postojanje Komune nosilo je sobom, kao neto samorazumljivo, lokalnu samoupravu, ali ne vie kao protivteu, sada suvine, dravne vlasti.197
U dvomesenoj praksi Pariske komune relativno lako daju se pratiti
tragovi kako dravni aparat upravo nije samo prosto preuziman, nije samo
menjao aktere, ve su u vakuumu, u poloaju siroeta evakuisanog dravnog
aparata preduzimani strukturni zahvati. U pipavom hodu pokuaja i pogreke (koji je na vojnom planu verovatno morao odluiti sudbinu Komune) uslov tog vakuuma je korien da se iznapreduje na novu zemlju neke drukije
politike organizacije. Ve je Centralni komitet Nacionalne garde (definitivno
konstituisan 15. marta, od 18. marta do oficijelnog proklamovanja Komune
28. marta takorei prelazna vlada) bio konstituisan jednim, u tom kontekstu
presudnim, preduslovom za vojne prilike neuobiajenim izborom delegata
od dole. Brzu predaju vlasti Centralnog komiteta 26. marta izabranom Savetu Komune nije kritikovao samo Marks,198 ali ona je bila nuan korak u pravMarx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 340
Uvod za nemako izdanje Graanskog rata u Francuskoj Engels zakljuuje reima: Pogledajte Parisku komunu. To je bila diktatura proletarijata. (MEW 17, 625) Argumentacija se
moe okrenuti i protiv onih koji je napadaju; tako se deava u situacionistikim tezama O Pariskoj komuni (456). Prva teza opisuje prividne uspehe komunistikog pokreta kao njene temeljne poraze (reformizam, ustanovljenje dravnog aparata), prividne poraze poput poraza
Pariske komune kao njene mnogo obeavajue uspehe. Trea teza izokree Lenjinovu interpretaciju Engelsovog argumenta: ije se shvatanje da je Komuna diktatura proletarijata mora ozbiljno shvatiti da bi se otkrilo ta nije diktatura proletarijata: naime, razliiti oblici dikature drave nad proletarijatom u ime proletarijata.
Marx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 339
Na i. m. 341
Up. za ovo Meschkat, Die Pariser Kommune von 1871 im Spiegel der sowjetischen
194

195

196

197

198

62

cu radikalne demokratizacije, jer Centralni komitet nije bio izabran kao upravni organ, ve za koordinaciju Nacionalne garde. Ovo je revolucija, ali mi
nismo uzurpatori. elimo da pozovemo Pariz da imenuje svoje zastupnike,
citira se jedan lan Centralnog komiteta,199 time ovo potvruje pasa prema
Komuni kao praksi orgijske reprezentacije, permanentno angaovanoj na
svojoj organizacionoj transformaciji. ta bi trebalo rei protiv jedne vlasti
koja odmah po svome nastupanju govori o svom povlaenju?200
Implicitni program Saveta Komune koji je stupio na dunost 28. marta
bio je usmeren na to da se na najmanju moguu meru potisne logika reprezentacije, da se apstraktno-hijerarhijskom sistemu graanske drave protivstavi praksa smenjivanja, u kojoj je reprezentacija shvaena kao stalno oscilovanje izmeu zastupnika i zastupanih. Kako se pokualo da se konstantno
minimalizovanje zastupnike logike prevede u stvarnost? Ponajpre, sam ustav Saveta Komune poiva na smenivosti u svakom trenutku, na neposrednoj
odgovornosti i na imperativnom mandatu delegata. Komuna nije trebalo da
bude parlamentarno, nego radno telo, u isto vreme izvrno i zakonodavno,201 kako o tome misli Marks, razgraniavajui je od parlamentarizma i u
isti mah od odvezivanja, osamostaljivanja i segmentiranja administrativnog
aparata. Socijalnoj republici202 Komune, nasuprot parlamentarnoj demokratiji, nije bilo potrebno odvajanje sila, ve je pomou svojih komisija i
delegata osiguravala sprovoenje donetih mera.
Opta neophodnost izbora, smenjivosti i odgovornosti, osim toga, uvedena je i za sve slubenike. Ne samo delegati Komune, i funkcioneri Nacionalne garde i policije, uopte svi slubenici, trebalo je da budu birani od dole.
Uz ovo su protiv obrazovanja novih elita donesene odluke o prinadlenostima delegata i slubenika koje su im pruale samo prosene zarade.
Istoriari/ke blagonakloni prema Komuni, dodue, zameraju injenicu
to je mnotvo slubenika s evakuacijom Vlade u Versaj napustilo svoja nametenja, poneki tu injenicu vrednuju i kao greku Komune, koja je dozvolila
odlazak ne samo vojsci nego i slubenicima. Lisagarej se recimo tui na to da
su u toku ranijih revolucija revolucionari navodno zaticali nedirnut upravni
aparat, spreman za slubu pobedniku. Centralni komitet je 20. marta zatekao
Geschictsschreibung, 27, ali i Kropotkin, Die Pariser Kommune, 29 d. i Lavrov, Die Pariser
Kommune vom 18. Mrz 1871
Cit. u: Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 89. Up. i tekstove Manifesta Centralnog komiteta od 20. marta, cit. na i. m., 94. d.: () Nepoznati, kakvi smo bili do pre nekoliko
dana, vratiemo se u tvoje [naroda] redove i pokazati vlastodrcima da se uzdignute glave moe
sii stepenitem tvoje Gradske kue ()
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 86, v. i 101, 115
Marx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 339
To je pojam koji Marks upotrebljava za organizacioni oblik Komune ve u prvom nacrtu
Graanskog rata u Francuskoj
199

200

201

202

63

samo klopociju u delovima.203 Meutim, po svoj prilici, upravo je taj aspekt

sablasno uporedog naputanja glavni razlog za modelinost Komune kao primera orgijske reprezentacije: grad naputaju kako politiki reprezentanti tako
i egzekutiva birokratskog upravnog aparata, za sobom ostavljaju sablasnu prazninu skuptinskih sala i nadletava. S kompetencijama personala, u izvesnoj
meri, grad naputa i forma aparata: novoiznalaenje aparata postaje neophodno. Tako tek egzodus slubenika ini put vie nego otvorenim za prve korake
nekog alternativnog prilaza administraciji, koji se nunim nainom gura dalje
ak u vreme rastue vojne pretnje: Iznova su morali biti stvoreni: gradski porez, uprava saobraaja, ulino osvetljenje, pijace, milosrdni zavodi, telegrafi,
svi probavni i disajni organi ovoga grada od milioniestostohiljada dua.204
Novoformiranje, to je pojam koji odgovara taci preseka Marksovog koncepta
razbijanja i ne-preuzimanja dravnog aparata i koncepta orgijske reprezentacije. A udesni napon naeg Pariza pokazuje se kao pogodno eksperimentalno
polje za to: Dok dlanom o dlan, najvanije slube zauzee razboriti i okretni
ljudi i pokazalo se da te osobine vrede koliko i iskustvo,205 misli isti Lisagarej,
koji se posle sto strana, dabome, detaljno podsmeva mnogobrojnim defektima
i malom obimu sprovedenih mera Komune.
U domenu ekonomije, u bitnom se izvrava analogni proces kao kod
novoorganizovanja uprave i vlade: zauzima se naputeno i ispunjava se ne
samo novim posedom nego i novim organizacionim formama. Umesto autoritarno-revolucionarnih mera po pitanju vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, dakle, umesto rigorozne eksproprijetarne politike, Komuna se ograniava da samim radnicima/cama preda jedino one pogone koje su napustili
njihovi vlasnici/ce. Dakako, analogija izmeu ekonomskog i politikog naina postupanja zakoljicu ima tamo gde postaje jasno da je dravni aparat
evakuisan kao celina, te da je tako mogao da bude organizovan temeljno iznova, nasuprot emu u pitanju o strukturama vlasnitva to nije bilo tako. Infrastrukturu kapitala oito nije bilo tako lako dokuiti kao infrastrukturu dravnog aparata. Utoliko treba dati za pravo kritici marksistikih interpretatora/ki Komune: polje za isprobavanje samoupravljanja radnika/ca bilo je relativno ogranieno. Umerenost Komune, da samo uzdrano prisvaja ekonomske resurse, nala je svoj negativni vrhunac u kolebljivom nainu ophoenja
sa imovinom Nacionalne banke, opunomoenog komesara Komune, arla
Besleja (Charles Beslay).206
Na kraju, pokret novopopunjavanja i novoformiranja iza egzodusa starog sadraja i stare forme, slian je na izvestan nain i u vojnom domenu.
Prva mera Komune, uopte, sastojala se u rasputanju stajae vojske. Pariz
203

204

205

206

64

Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 97

Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 97
Na i. m. 98
Up. Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 177 d.

se mogao oduprijeti samo zato to se poradi opsade oslobodio vojske, na ije

je mjesto postavio Nacionalnu gardu, sastavljenu preteno od radnika. Ovoj
injenici valjalo je sad dati karakter stalnosti. Prvi dekret Komune bio je stoga dekret o ukidanju stajae vojske i njenom zamjenjivanju naoruanim narodom.207 Ovako radikalan, kako to Marks ovde formulie, poduhvat sa svoje strane ipak nije bio, rasputanje stajae vojske pre je bilo naknadno ozakonjenje postojeeg stanja. Nacionalna garda nije bila osnovana tek po povlaenju regularnih trupa, ve je imala dugu istoriju ukljuujui slamanje
pobuna i trajkova poev od 1850-ih koja je merodavno uticala na tokove
politikog razvoja u godini pre Komune. Shodno tome, zacrtani su bili i konflikti koji su pri rastuem pritisku iz Versaja slabili dualan i zapravo nesloan
sistem odluivanja u vojnim pitanjima Saveta Komune i Centralnog komiteta
Nacionalne garde.
S tendencijom umnoavanja vojnih pitanja utvrivale su se, dakako, i
granice Komune kao orgijskog dravnog aparata. Savet Komune je pokuao da
javnim sednicama povee neslaganje i transparenciju. Ali to pitanje je uskoro
postalo sporna taka izmeu veine i manjine u Savetu, zaotrena uspostavljanjem Odbora javnog blagostanja. Marksovi redovi o praksi otvorenosti Komune, u stvarnosti odgovaraju samo prvim nedeljama: Ali, u stvari, Komuna nije
pretendirala na nepogreivost, kao to to ine sve vlade starog kova bez izuzetka. Ona je objavljivala svoja djela i svoje rijei, ona je posveivala javnost u sve
svoje nedostatke.208 U stvarnosti se unutar Saveta ubrzo razbesnela borba
izmeu centralistikih jakobinaca/blankista (veine koja je konano i progurala uvoenje Odbora javnog blagostanja) i anti-autoritarnog krila (manjine
kojoj su pre svega pripadali u bitnom prudonistiki lanovi Internacionale), upravo oko pitanja transparencije, konkretno, o otvorenosti sednica Komune i o objavljivanju neslaganja. Osim toga, pri kraju Komune progresivno
se irio jaz u vezi izmeu reprezentanata i reprezentovanih, a zaeci orgijske
reprezentacije izgubili su se u haosu borbi na barikadama.
Marksove formulacije o razbijanju dravne vlasti i Komuni kao samoupravi proizvoaa/ica, svakako, ipak jasno ukazuju na napredni razvoj
orgijskog dravnog aparata. U isti mah ti pojmovi nagovetavaju i zapanjujue pribliavanje dvaju ideolokih pravaca koji su se ve decenijama borili
za prevlast u radnikom pokretu komunistikog i anarhistikog tabora.
Ako je Marks od poetka znaajno uestvovao u revolucionarnom razvoju u
Francuskoj u poetku svakako veoma kritinim stavom209 koji je preao u
podjednako vehementnu podrku nakon proklamovanja Komune i Mihail
Marx, Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 338 (U prevodu preuzeto iz: Glavni radovi
Marks i Engels, str. 991 )
Na i. m. 348 (998)
Up. Meschkat, Die Pariser Kommune von 1871 im Spiegel der sowjetischen Geschictsschreibung, 16-20
207

208

209

65

Bakunjin je pokuao da se svojim aktivistiko-diskurzivnim sredstvima umea

u tok francuskih previranja 1870/71. Ovo ukrtanje uzimanja udela u pariskim
borbama inae antagonistikih pozicija unutar Prve Internacionale odgovara kratkotrajnom pribliavanju ideolokih pozicija Marksa i Bakunjina. Ova,
za oba suparnika atipina i samo kratkotrajna podudarnost uglavnom se objanjava situacijom koja je uinila bezuslovno nunom afir-mativnu interpretaciju Komune, s one strane svih ideolokih razlika; ipak, u ovome se takoe pokazuje u datom momentu otvorena situacija izmeu komunistikih i anarhistikih stajalita, dakle na izvestan nain i referentna taka koja povezuje probleme otvaranja dravnog aparata s problemima organizacije ratne maine.
lanovi socijalistike manjine u Savetu Komune bili su obeleeni pre
svega prudonistiki, dakle, societerno-anarhistiki, pa je i ta realnost Komune
Marksa verovatno navela da u prvi plan stavi znaaj onoga to je kasnije nazvano neposrednom demokratijom savet, da dravu tumai manje kao odumiruu u prelaznom procesu, nego da govori o njenom razbijanju i o nekoj sopstvenoj sili koja stupa na mesto drave: Komuna to je vraanje dravne sile
drutvu, kao njegove ive moi, umesto sile koja sebi podreuje drutvo i tlai
ga; to je uzimanje nazad dravne sile od strane samih narodnih masa, koje
umesto organizovane sile tlaenja stvaraju sopstvenu silu; to je politika forma
njihove socijalne emancipacije namesto vetake sile () drutva kojom rukuju njegovi neprijatelji u njegovom tlaenju. Ta forma bila je jednostavna kao i
sve velike stvari.210 Ono to u toj formulaciji nosi posebnu teinu jeste konsekvencija da iz razbijanja drave sledi neto drugo, neka druga forma, neto to
kako je Engels dodao zapravo vie nije bila drava211.
Upravna i vladajua mainerija drave postala je nemona i ukida se,
tako glasi lan 1 Proklamacije revolucionarnog Vea Komune od 26. septembra 1870212 Bakunjinova formulacija nastala u okruenju propalog prevrata
u Lionu. A slino kao to je Marks ve u junu 1871. dovrio Graanski rat u
Francuskoj, i Bakunjin je, po njegovim belekama, od prilike u isto vreme
pisao Komuna Pariza i pojam drave. Njezin sam pristalica, prije svega, jer
je ona bila smiono, vrlo izrazito nijekanje drave.213 Zajednika negativna
osnova kod Bakunjina i Marksa u Graanskom ratu u Francuskoj: socijalna
revolucija smera na razbijanje drave koja je za jednog velika klanica i
ogromno groblje,214 za drugog, ogromni vladajui parazit koji poput kakvog
boa konstriktora stee drutveno telo sveprisutnom mreom svoje birokratije, svoje policije, svoje stajae vojske, svoje duhovnosti i svog pravosua.215
210

211

212

213

214

215

Marx, Erster Entwurf zum Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 543

Citirano prema: Lenin, Staat und Revolution, 68
odtampano u Schneider (prir.), Pariser Kommune 1871, Band I, 7
Mihail Bakunjin, Drava i sloboda, Parika komuna i pojam drave (1871), str. 316
Na i. m. 15
Marx, Zweiter Entwurf zum Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 592

66

Nasuprot jasnoj slici, koju Bakunjin ocrtava upravo u svom Komuni

posveenom tekstu, slici razlike izmeu revolucionarnih socijalista/kolektivista i njihove strategije razvoja i organizacije ne politike, nego
socijalne moi, s jedne strane, i autoritarnih komunista kao pristalica apsolutne inicijative drave, s druge strane, konkretne evidencije revolucionarne
maine u sluaju Komune izgleda da ne ostavljaju previe prostora za distinkcije njenim interpretatorima/kama.216 Komuna je nastala spontano; niko je
nije svesno i planski pripremao,217 ak je i Lenjin mislio etrdeset godina
kasnije i time se ba ne uklapa u Bakunjinovu sliku autoritarnih komunista.
Kao takav on bi kao uostalom kasniji marksistiko-lenjinistiki istoriari
morao videti socijalnu revoluciju Komune kao dekretom donesenu i organizovanu od strane neke diktature, a ne kao stvorenu spontanom i kontinuiranom akcijom masa, narodnih grupa i narodnih saveza. [] Upravo tom
antikom sustavu organizacije s pomou sile mora socijalna revolucija uiniti
kraj, predavi masama, grupama, komunama, asocijacijama, pa i pojedinim
osobama njihovu punu slobodu, i jednom za svagda razorivi povijesni uzrok
svake prisile mo i samo postojanje drave.218 Bakunjin se 1871. sa svoje
strane pribliava pozicijama Marksa i Engelsa kad vie puta naglaava nunost dugoronog procesa organizovanja radnikog pokreta. To je pre svega u
vezi s Bakunjinovim revolucionarnim iskustvom prevrata u drugim francuskim gradovima koji su takoe propali, iz njegovog anarhistikog ugla, zbog
slabosti u organizaciji.219

Up. Bakunin, Die Commune von Paris und der Staatsbegriff, 10, kao i Schneider (prir.),
Pariser Kommune 1871, Band I, 198 d. Nap. 3
Lenin, In Memory of the Commune,
(www.marxists.org/archive/lenin/works/1911/apr/15.htm)
Mihail Bakunjin, Drava i sloboda, Parika komuna i pojam drave (1871), str. 320
Up. Meschkat, Die Pariser Kommune von 1871 im Spiegel der sowjetischen Geschictsschreibung, 45 d
216

217

218

219

67

Ratne maine. Organizovanje bez reprezentacije

Otuda Komuna nije bila neka revolucija protiv ovog ili onog legitimnog, ustavnog, republikanskog ili monarhijskog oblika dravne
vlasti. Komuna je bila revolucija protiv drave same, protiv tog neprirodnog pobaaja drutva; ona je bila povraaj sopstvenog drutvenog ivota naroda, narodom i za narod. Karl Marks 220

Societarno-anarhistika strujanja i socijalnorevolucionarni akteri/ke oko 1870. nisu u prvi plan stavili samo spontani haos i politiku ina, nego su pokuali da tematizuju pitanje organizacije sa
strane tendencijski nereprezentacione i na akciju orijentisane revolucionarne
politike. U svakodnevici Komune nalazili su se brojni primeri takvih pokuaja da se nadie princip reprezentacije, a da se ipak ne odustane od organizacije. Na toj drugoj ravni, mimo pokuanog pokreta otvaranja dravnog aparata, razvijale su se: ne-struktura svakodnevnih sednica kvartovskih komiteta i
susedskih skupova, politiki klubovi, enski klubovi, sekcije Internacionale,
narodna udruenja, ali i divlje forme javnih rasprava u pariskom gradskom
prostoru, s njegovim mesno-specifinim aspektima koji su se kretali od proklamacije do barikade.
U odnosu na neumitni tok istorije, kako misli Kristin Ros, komunari/ke bili su out of sync: u svom neplaniranom posezanju za vlau kretali
su se kao pubertetlije, u isti mah prebrzo i presporo.221 Ovu sliku omladine
koja baulja kroz prozor vremena svakako ne bi trebalo prebrzo interpretirati
u pravcu haosa, konfuzije i dezinformacije.222 Samo kao loe sinhronizovanim, ili bolje: kao nepovezanim na sinhronizacionoj liniji linearnog vremena
i segmentiranog prostora, uspelo im je da unutar dezintegracije svakodnevice
usled opsade Pariza stvore nove mree komunikacionih sistema. U tom kontekstu, ne naposletku, ene Komune igraju ulogu koja daleko nadilazi kliee
crvene device, petrolejke, divljakue i alegorizovanja ene kao revolucije, Komune ili slobode.
Drugarica u radu delie i smrt223; birati ona ipak nije smela. Iskljuivanje ena iz opteg birakog prava jedna je od slepih mrlja francuskih revolucija.224 Uprkos jo 1791. objavljenog Objanjenja prava ene i graanke
Marx, Marx, Erster Entwurf zum Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 541
Ross, The Emergence of Social Space, 25: Like adolescents they are moving at once too fast
in their unplanned seizzure of power and too slowly-. (Kao pubertetlije, u svom neplaniranom
zadobijanju moi, kreu se u isti mah prebrzo i presporo).
Za ambivalenciju fenomena konfuzije up. i Starr, The Uses of Confusion. Lefebvrs Commune.
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 193
Izborno pravo se ovde mora razumeti kao jedan od mnogih nunih koraka u pravcu
220

221

222

223

224

68

Olimpije de Gu (Olimpe de Gouges), uprkos revolucionarnih enskih klubova i pokuaja organizovanja 1848, uprkos kandidaturi ane Deruan (Jeanne
Deroins) za ustavotvornu skuptinu 1849. ene jo nisu smele uestvovati u
izborima u Francuskoj, uostalom, nisu, verovali ili ne, do 1944. U dugoj
letargiji Drugog carstva inilo se da je gotovo uguena borba za enska prava,
pre svega za ensko izborno pravo.225 Luiz Miel (Louise Michel) u svojim
Memoarima pie o tom vremenu: Politika prava su gotovo izumrla. Nastava na istom nivou, pripadna plata za rad u enskim pozivima da prostitucija
ne bi bila jedini unosan zanat, to je bilo ono reano u naem programu.226
Udarni pravci pritiska organizovanih enskih grupa u Komuni, uz odricanje
od zahteva za izbornim pravom za ene, bili su preobraaj vaspitnog sistema
i poboljanje radnih odnosa za ene.227
Nije da su ene Komune zaboravile zahteve svojih revolucionarnih prvoborkinja, ili ih odbacile kao reformistike i stoga irelevantne. Mimo toga
ini se da je u okruju Komune upravo usled onemoguavanja politike participacije vei znaaj pripao onoj borbi koja se odvijala s one strane njihovog
iskljuivanja, dakle, s one strane politike reprezentacije, u kojoj im je uskraeno i aktivno i pasivno izborno pravo. Od uea u mobilizaciji protiv burujske republike, preko njihovog zadiranja u 18. mart, pa do poslednjih dana
na barikadama, ene su, kao iskljuene iz svakog neposrednog uticaja na dravni aparat, forsirale Komunu na strani ratne maine, spontanih akcija,
skupova u bazi, konano, borbi na barikadama. To znai da se u okvirima
Komune ne radi samo o potomstvu dobro poznatih protagonistkinja poput
Luize Miel, Sofije Poarje (Sophie Poirier), Andree Leo (Andr Lo), Pole
Mink (Paula Minck) ili Elizabete Dmitrief (Elisabeth Dmitrieff), takoe ne, o
samo isto kvantitativno snanom ueu ena u borbama, ve pre svega o
specifinoj vrsti njihovog otpora i o organizacionim formama koje su nastale
u statusu isljuenja iz reprezentativnih formi politike.
U jednu ruku, po svoj prilici su ekonomske i vojne okolnosti bile osnova za to to su ene prisvajale javne sfere iz kojih su do tada bile iskljuene.228
Od septembra 1870. do februara 1871, grad je bio pod opsadom pruskih trupa i izloen obuhvatnoj blokadi, to je istovremeno vodilo do fiksiranja mukaraca na utvrdama i do ekstremno tekog stanja snabdevanja u najhladnijem dobu godine. Radi pribavljanja goriva i hrane, ene su stalno bile u poefektivne jednakosti, up. Balibar, Die Grenzen der Demokratie, 78 d.: ene u 18. veku ustvari
nisu samo negativno iskljuene iz javne sfere; moe se rei da su njima pripisane socijalne
uloge - odgovarajuim ideologijama, vaspitnim praksama i simbolikim kompleksima
delotvorni uslov za politiki kompetenciju mukaraca (kao kolektiva).
Up. Schrupp, Nicht Marxistin und auch nicht Anarchistin, 177
Michel, Memorien, 110
Up. Leighton, Der Anarchofeminismus und Louise Michel, 34 d.
Up. u vezi sa sledeim odeljcima pre svega Schrupp, Nicht Marxistin und auch nicht Anarchistin, pre svega 124-150, kao i poglavlje koje je napisala ana Gijar (Jeanne Gillard) Die
Aktionen der Frauen u: Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 143-154
225

226

227

228

69

kretu u otvorenim delovima grada.229 Osim toga, vanredna situacija stavljala

je van snage rodno-specifine stereotipe koji su inae stajali na putu sudelovanju ena na poslovima u otvorenom prostoru grada: gde je potrebna svaka
ruka otpadaju i esencijalistike spekulacije o prirodnom ograniavanju ena na odreene uloge. Konkretno povezivanje pitanja porodinog preivljavanja i politikih zbivanja, neposredno opaajna uzajamna dejstva izmeu
rata, unutranje politike i svakodnevnog ivota nisu ostavljala prostora za
povlaenje ena u privatnu sferu.
Iz ekonomskih uskih grla i neophodnosti, stvorile su se bezbrojne kooperative i susedske grupe u pojedinim arondismanima i kvartovima pri kojima su ene igrale vanu ulogu. Istovremeno su te kooperative bile i osnova za
rad politiki orijentisanih enskih organizacija. U tradicionalno dominantno
enskom okruenju narodnih kuhinja i ambulanti230 ve se u vreme opsade
izvrsno moglo agitovati za revolucionarne ideje i organizovanje radnika/ca.
U drugu ruku, dok se jasno nastavljalo iskljuenje u stvarima izbornog
prava, na strani organizovanog francuskog radnikog pokreta u 1860-im pojavila se jedna nova orijentacija, van strogo anti-feministikog pa do seksistikog prudonizma,231 ka neto otvorenijem stavu prema politiki aktivnim
enama. Poto je 1868. ukinuta zabrana okupljanja, organizovane su, pre
svega u Parizu, brojne konferencije, predavanja i diskusione priredbe u prilog enskom pitanju.232 Politizovanje ena kao proces postajanja-vidljivim
u formi otvorenog prisustva ena ilo je iako donekle s natezanjem233 ruku pod ruku s tematizovanjem diskriminacije. Iz toga je ishodilo senzibilisanje dotad dominantno mukih grupa i javnih sfera, sve do pariskih sekcija
internacionalne radnike asocijacije koja je inae briljivo izbegavao ensko
pitanje.234 Tu i tamo infiltrirale bi se i ene u muke klubove i radnike asocijacije. Veinapolitiki aktivnih ena nije bila dogmatsko-socijalistiki postavljena; one su pre bile za molekularne varijante revolucije, bile su decentralno organizovane, u brojnim politikim klubovima, komitetima za budnost
i neformalnim enskim grupama235 koje su konano kao mesta kontakta isUp. Leighton, Der Anarchofeminismus und Louise Michel, 32
Up. Michel i dr., Louise Michel. Ihr Leben Ihr Kampf Ihre Ideen, 70
injenica Prudonovog otvorenog seksizma morala je svakako u godinama pre Komune dovesti upravo do izvesne antprudonistike mobilizacije ena. Up. Schrupp, Nicht Marxistin und
auch nicht Anarchistin, 11
Na i. m. 163: Od 993 javna skupa i 110 konferencija odranim u Parizu od 1868. do 1870.
ensko pitanje je eksplicitno stajalo 76 puta na dnevnom redu, a u veoma velikom broju
drugih sluajeva postavljeno je tokom diskusije.
Up. u prilog premoi mukih govornika i o enskom pitanju i za njihovo viekratno
preduzimano denunciranje politike i ekonomske ravnopravnosti mukaraca i ena: Gould,
Insurgent Identities, 132, fusnota 17
Up. Schrupp, Nicht Marxistin und auch nicht Anarchistin, 35-49. Za preobraaj pariske
sekcije od prudonistikog antifeminizma do nastojanja da se ene dobiju kao lanice, na i. m.
127-134
Na i.m. 126-128
229

230

231

232

233

234

235

70

punjavale i onu posredniku ulogu izmeu Saveta Komune i onoga to se tie

ne-reprezentovanih.236
Na izvestan nain u tim nereprezentacionim aktivnostima moe se videti neka pragmatiko-feministika verzija otklona od fiksacije na dravni
aparat i njegovo preuzimanje. Luiz Miel, koja je posle Komune i novokaledonijskog progonstva postala anarhistika propagatorka, afirmie to u svojim Memoarima: I opet: umirite se, moja gospodo, nije nam potreban zakonski osnov da preuzmemo vae slube, ako nam se dopadne! Vae privilegije? Ono to ne pominjete! Ne elimo stare triarije; inite s tim to vas je
volja; nama je to previe pokrpano i preusko. to mi elimo, to je znanje i
sloboda.237 Feministika praksa Pariske komune suprotstavljala je isprobavanje alternativnih organizacionih formi matariji o preuzimanju dravne
vlasti i meavinama revolucionarnog patosa i ideolokih govora dranih da
podupru dravu. Merien Lejton (Marian Leighton) ovde govori ak o nekoj
neoficijelnoj i nepoznatoj revoluciji u revoluciji koja esto odstupa od politik isto mukih predstavnikih struktura.238 Tako su ene pri kraju Komune mogle zauzimati sve radikalnije pozicije, pa i u vojnim stvarima. U jednom manifestu koji su sastavile i potpisale ene oko Luize Miel, objavljuje
se rat svim nastojanjima da se borbe s regularnim trupama okonaju pomirenjem: () mi ene Pariza, ako reakcija probije kapije, pokazaemo
Francuskoj i svetu da u trenutku najvee opasnosti za odbranu i trijumf Komune, to znai naroda, znamo dati svoju krv i svoje ivote na barikadama, na
bedemima Pariza, poput nae brae!239
U sklopu javne prisutnosti i postajanja ena vidljivim, relevantna je bila, pre svega, liberalizacija Zakona o okupljanju u godinama koje su prethodile Komuni, a za nastajanje medijske javnosti mimo ovoga, od dodatnog
znaaja je bila liberalizacija zakon o tampi. Ona je delimino usledila ve
1868, ipak od septembra 1870. sruio se ceo sistem cenzure ime je nastao
period isprobavanja svih moguih medija. Ali pre svega bio je osnovan bezbroj novina, koje su se razumele manje kao iroka lepeza miljenja nego to
su sluile kao mnogostruki glasnogovornik razliitih politikih pozicija. Marksistiki istoriari su ak bili na iskuenju da kau kako je bilo previe novina; u svakom sluaju pada u oi da i graanska tampa posle 18. marta nije
morala prestati da izlazi. Nijedne novine nisu zastupale neku jasnu politiku
ideologiju ili ak bile partijski organ. Najvanije, Le Mot dOrdre, Le Cri du
Peuple, Le Vengeur, Le Pre Duchne izdavali su uglavnom intelektualci koji
su po tradiciji iz Drugog carstva razvijali revolucionarne pozicije. Pored irokog prostora za pisma italaca, koja su tada bitno vie imala informativan
236

237

238

239

Up. na i. m. 134; Leighton, Der Anarchofeminismus und Louise Michel, 35

Michel, Memorien, 83
Leighton, Der Anarchofeminismus und Louise Michel, 35
Cit po Lohschelder i dr., AnarchaFeminismus, 42

71

karakter i obavetavala o najnovijim pogledima iz pariskih borbi, otvorio se

prostor i za izvetaje i zahteve klubova, sekcija i sindikata.240
Ali, novine su u Komuni predstavljale samo jednu vanu formu medijske javnosti. Politiki plakati, oglasi i proglasi davali su peat slici grada,241 u
intervalu izmeu 4. septembra 1870. i pada Komune krajem maja 1871, nastalo je oko 4000 politikih litografija.242 Javno istaknuta karikatura bila je
medij koji je pratio pre svega proces do Komune, kao prometna forma vezana za proces organizovanja i politike borbe.243 Kristin Ros je ovde ukazala i
na povezanost izmeu nepismenosti i irenja karikatura i plakata u pariskom
gradskom prostoru,244 na znaaj politike instant-informacije za nepismenu
populaciju i ljude koji sebi nisu mogli priutiti nijedne novine. Delimino je i
brzina revolucionarnog razvoja bila toliko velika da su je novine jedva mogle
pratiti; pa i otuda ogroman broj murailles politiques, objava, denuncijacija,
politikih plakata i proklamacija koji su esto bili glasno itani kad bi se ljudi
okupili na ulici.245
Proglaavanje dekreta plakatiranjem i komentarisanje politikih zbivanja karikaturama nije bilo pogodno samo da obezbedi visoku brzinu irenja, ono je davalo peat i svakodnevnom ivotu, pre svega javnom prostoru
grada. Na taj nain, ono je takoe bilo deo nereprezentacionih sfera javnosti
koje su se sve manje sastojale u klasinim paradama i marevima Nacionalne
garde (i otuda u okupaciji centralnih gradskih prostora kao naslednika grke
agore), ve su se gradile u prisvajanju razliitih konkretnih, katkad efemernih mesta u gradu koja su privremeno zauzimana.
I ovde je na mestu slika Kristine Ros: komunari/ke bili su u stvari out
of sync da se ne bi vezali za jedan jedini vremenski raster; katkad ekstremno
ubrzani, kao u praksama (tipa drive) distribucije u gradskom prostoru, svuda
tamo gde su se za kratko ljudi sretali, sluali proglase, itali plakate i komentarisali situaciju; katkad opet ekstremno usporeni dosadnim raspravama i reavanjem konflikata u vie ili manje bazno-demokratskim skupovima. Komuna
se odigravala na ulicama i na mestima okupljanja, i naravno na barikadama.
Pa ak i u poslednjim danima, iroko je praktikovana ta diskurzivna i aktivistika distribucija u prostoru pored vojnih borbi. Utoliko je revolucionarna maina, protivno Marksovim reima, manje slavni nagovetaj jednog novog
drutva246, ona, tavie, ve jeste novo drutvo, kao trajni otpor, kao uvek
nova insurekcija i konano, kao konstitutivna mo kroz koju se ne samo dravni aparat iri u orgijski domen ve i ratna maina organizuje samu sebe.
240

241

242

243

244

245

246

Up. Bruhat/Dautry/Tersen, Die Pariser Kommune von 1871, 139-143

Up. AG Pariser Kommune der NGBK (izd.), Politische Plakate in Paris 1870/71
Up. Die Politische Litographien im Kampf um die Pariser Kommune 1871, 6
Na i. m., 8
Ross, The Emergence of Social Space, 137
Na i. m.
Marx, Der Brgerkrieg in Frankreich, MEW, 17, 362

72

4. Model Kurbe.
Umetnik, revolucionar, umetnik
Pod orujem muze ute! Franc Mering (Franz Mehring)
ovek ne moe sluiti dva gospodara: istovremeno boga rata i muze Vilhelm Libkneht (Wilhelm Liebknecht)247

() vreme u kome umetnost i politika nisu mogle izmai

jedna drugoj,248 glasi poetska formulacija Timoti D. Klarka (Timothy J.
Clark) kojom ex-situacionist i istoriar socijalne umetnosti poinje svoju
monografiju o Gistavu Kurbeu, a koja se na prvi pogled ini pogodna za moto
kod uspostavljanja veze izmeu revolucionarne maine Komune i umetniko/umetnikopolitike Kurbeove prakse. Ipak, dve stvari se ovde ne slau. S
jedne strane, Klark ne pie o starijem Kurbeu kao komunaru, ve o mladom
oko 1848. (koji tada nije aktivno uestvovao u revoluciji, ali, hajde-de, za kratkoveki asopis svojih prijatelja Bodlera (Baudelaire) i amflerija
(Champfleury) Le salut public, nacrtao je naslovnu stranu La Barricade249); s druge strane, u naem kontekstu sasvim suprotno Klarkovom
uvodnom stavu Kurbe treba da stoji kao primer za uslove pod kojima umetnost i revolucionarna politika tee da iskljue jedna drugu, da se smenjuju
po nekoj logici sleda jedne za drugom. One ne samo da oigledno ne mogu
izmai jedna drugoj u modelu Kurbe, nego svaka od njih uslovljava iskljuivanje druge. I Kristin Ros u svojoj knjizi o Rembou (Rimbaud) preuzima romantinu formulu divljeg braka umetnosti i politike, iezavanja razdvoja
politikih i estetskih diskursa.250 Jedno takvo rasplinjavanje granica (ukljuujui i manje spektakularne, umetniki imanentne, granice umetnikih anrova, i razlikovanje izmeu umetnikog i zanatskog dela, visoke umetnosti i
Oba citata po Brckner/Ricke, ber die sthetische Erziehung des Menschen in der
Arbeiterbewegung, 45 i 65
Clark, Image of the People, 9: These statements (citati Prudona, Kurbea, Bodlera i Enoa,
koje Klark donosi u prvom poglavlju svoje On the Social History of Art) conjure up an unfamiliar time, a time when art and politics could not escape each other. (Ovi citati doaravaju
jedno nepoznato vreme, veme kad umetnost i politika ne mogu da izbegnu jedna drugu)
Up. Hofmann, Gesprch, Gegensatz und Entfremdung, 83; Clark, Image of the People, 64
Ros izmeu ostalog pie o workings of everyday life, that make the Commune a
predominantly horizontal moment (o svakodnevnim poslovima koji Komunu ine preteno
horizontalnim momentom i o nekom attack on verticality (napadu na vertikalnost) (Ross,
The Emergence of Social Space, 5)
247

248

249

250

73

reportae itd.251) bilo bi ipak nadinterpretacija ex-post, konstruisana iz pomerenog ugla gledanja umetnikih praksi i kulturnih politika poznog 20. veka. Ako Klark opisuje opozicionog umetnika kao Kurbeovu intenciju u odnosu na njegovu profesiju,252 onda Kurbeova biografska realnost u vreme
Komune nikako ne odgovara tom cilju kao preklapanje estetskog i politikog,
ve upravo kao inkonmenzurabilna transformacija jednog u drugo (i obratno), kao striktno odvojena sukcesija zanimanja (svakako potpuno opozicionog) umetnika i politikog aktiviste i onda opet umetnika. Primer Kurbea
kao egzemplarnog umetnika-revolucionara, dakle, ne pravi primer za preklapanje umetnosti i revolucije, ve brzo smenjivanje uloga umetnika i revolucionarnog politiara. U Komuni je umetnost otila na pauzu. Specifini alati
umetnosti ne upoljavaju se i ne razvijaju se dalje u konkretnoj revolucionarnoj situaciji, ve se odlau tokom trajanja Komune.253
Dve temeljno razliite strategije vode tom utanju umetnosti u Komuni: s jedne strane, mnogi umetnici kao Pizaro (Pisarro), Sezan (Cezanne),
Mane (Manet) ili Mone (Monet) iz politikih ili linih razloga, povukli su se
iz Pariza na selo, u Englesku ili u razliite oblike unutranje emigracije. S
druge strane, s malim izuzecima, oni koji su se u Parizu borili na strani Komune, odluili su da se u celini posvete politikim zadacima. Umetnik Kurbe
izmeu septembra 1870. i marta 1871. sukcesivno napreduje do angaovanog
umetnikog funkcionera i -politiara, u aprilu ak postaje lan Saveta Komune, da bi se posle kontrarevolucije, u vreme politikog progona komunara/ki,
ponovo vratio svom umetnikom radu.
Emfatini opis Kurbeove transgresije izmeu polja umetnosti i politike
u Komuni, u izvesnoj meri korelira s njegovim komplementarnim negativom:
recimo, popularna istorija umetnosti Marije Luize Kanic (Marie Luise KasRoss, The Emergence of Social Space, 5: But the Commune was not just an uprising against
the political practices of the Second Empire; it was also, and perhaps above all, a revolt against
deep forms of social regimentation. In the realm of cultural production, for instance, divisions
solidly in place under the rigid censorship of the Empire and the constrains of the burgeois
market between genres, between, aesthetic and political discourses, between artistic and
artisanal work, between high art and reportage such hierarchical divisions under the Commune were fiercely debated and, in certain instances, simply withered away. (Ali Komuna nije
bila samo ustanak protiv politike Drugog carstva; bila je takoe, i moda pre svega, revolt protiv dubokih formi drutvene kontrole. U kulturnoj produkciji, na primer, utvrene podele pod
rigidnom kontrolom Carstva i ogranienja buroaskog trita izmeu anrova, izmeu politikih i estetskih diskursa, izmeu umetnikog i zanatskog rada, izmeu visoke umetnosti i reportae ovakve hijerarhijske podele su u Komuni ustro raspravljane i u izvesnim sluajevima jednostavno izbledele.)
Clark, Image of the People, 19 d.: the artist as opponent Courbet's intention, which also
persisted. (umetnik kao oponent Kurbeova namera koja je bila istrajna.)
Ross, The Emergence of Social Space,14 d.: During the Commune, however, shoemakers
and artists have laid down their tools. And shoemakers and artists are not in their place.
(Ipak, za vreme Komune, obuari i umetnici odloili su svoje alate. Ni obuari, ni umetnici nisu
na svom mestu.)
251

252

253

74

chnitz) pria o tome kako Kurbeovo umetniko stvaranje bledi, povlaei

komplementarno denunciranje njegove tadanje politike uloge kao alosne
i dostojne aljenja, kao umetnikog i ljudskog opadanja i pada,254 a to
opadanje se ne smeta u vreme progona Kurbea od strane Tjerove administracije, nego jo u Komunu. ak i u naprednijem diskursu teorije umetnosti
opstaje ta figura, barem u nekom indikativnom preutkivanju: T. D. Klark u
svojoj monografiji o Kurbeu zanemaruje komunara Kurbea: posle 1856. ve
poinje opadanje Kurbea.255 Klark afirmie, ak jo suava dominantnu povesnoumetniku sliku Drugog carstva kao Kurbeov istinski stvaralaki period.256 To preutkivanje Kurbeovog razdoblja u Komuni nastaje u udnovatoj
jednodunosti s njenim antipodom u istoriji umetnosti, Majklom Frajdom
(Michael Fried), koji je posebno originalno naao da upravo Kurbea, pronalazaa realizma, uz nos, ugura u svoj depolitizovani estetski koncept.257
Viestruko izlomljen i skokovit Kurbeov razvoj izmeu angaovane
umetnosti i radikalno-subjektivnih provokacija slikom, od ranih autoportreta, preko poetnih skandala socijalnopolitiki i docnije socijalistiki obojenih
slika poput Tucaa kamena, Sahrane u Ornanu, Povratka upnika sa
konferencije ili Ornanskog prosjaka, preko iroko napadanog kao sablanjivog prikaza golotinje i lezbejske seksualnosti u slikama Kupaice, Buenje/Venera i Psiha i San, pa sve do slika mora i lova, i autoportreta u
senpelagijskom zatvoru, taj razvoj sa vie preokreta, obeleen sa oba revolucionarna preloma 1848. i 1871, ovde ne treba da bude predmet; dabome, on
se teko moe na bilo koji nain linearno interpretirati, u pojmovima uspona
i pada ili posebno velianstvenih stvaralakih faza. Pri svoj PR-podobnosti
fokusiranja na centralni pronalazak i brend realizam, Kurbe je u svakom
razdoblju imao vie od jednog aduta u pilu.
Isto bi tako politiki stav Kurbeov bio pogreno opisan ako bi se predstavljao kao linearni proces politizacije od naivnog momka iz Ornana do revolucionarnog komunara. Kurbeova prijateljstva s Maksom Bionom (Max
Buchon) i ilom amflerijem i isprva posredstvom ove dvojice Prudonove politike ideje, sukcesivno su vrili uticaj na Kurbeovu umetniku produkciju i ojaali razvoj realizma kao projekta. Obrnuto, Kurbeova molba upuena Prudonu da mu napie predgovor za Katalog, takoe je dovela do Prudonovog traktata Du principe de l'Art et de sa destination sociale, koji je bio
objavljen nekoliko meseci po Prudonovoj smrti 1865, i kojim je slikar konano stekao respekt u sferama politiko-revolucionarne javnosti. Kao to Prudonova interpretacija Kurbeovih dela ipak nije ba sasvim odgovarala Kurbeovom ukusu, isto tako je i Kurbeovo itanje Prudona donekle povrno, nje254

255

256

257

Kaschnitz, Die Wahrheit nich der Traum, 177, 182

Clark, Image of the People, 15
Kaschnitz, Die Wahrheit nich der Traum, 174
Up. Fried, Courbets Realism; Holert, Der Realismus des Michael Fried

75

gov politiki stav individualna meavina vulgarnog socijalizma i antietatizma. Uprkos tome Kurbeova linost je kao nekonformistiko-opoziciona figura uvek davala peat umetniko-politikoj goleti Drugog carstva svojim
samovoljnim inovima protiv kulturne uprave, spektakularnim inscenacijama i prisustvom u medijima, tehnikom skandala u produkciji i prezentaciji
slika, i ne na poslednjem mestu, svojim odbojnim dranjem prema Napoleonovoj (kultur)politici.258
Ispred pozadine rastue populistike maskerade Napoleona III kao liberala, 1869/1870. postalo je mogue gurati kulturno-politiki diskurs s nevladine strane: Kurbe je doprinosio kako u antinapoleonskom, tako i u antimilitaristikom pogledu, organizovao je izlobu u korist ena trajkaa u
Krezoovim (Creuzot) fabrikama oruja, poto je kratko vreme pre toga primio belgijski i bavarski orden, a odbio Legiju asti od Napoleona III reima:
Ja ne priznajem dravi pravo da se mea u umetnost, i ja se ni na koji nain
neu povezivati s tom dravom. Ja sam slobodan umetnik.259 Kurbeova rastua uzdranost prema funkciji drave pri odluivanju o vidljivosti nove
umetnosti (kako pojedinanih dela, tako i celih struja), nastala ve rano u
odbacivanju njegovih dela od irija salona koji su u Parizu delovali kao glavni
element oficijelne kulturne politike, vodila je intenziviranju Kurbeove umetniko-politike delatnosti. Slikar koji je ve sa obema svojim kontraizlobama svetskim izlobama 1855. i 1867. pokrenuo ofanzivnu umetniku
politiku, na kraju je forsirao i organizovanje likovnih umetnika/ca u Parizu,
pre svega oko zajednike referentne take kritike dravne umetnike politike
pod Napoleonom III.
Poetkom septembra 1870, Kurbe je od Umetnike asocijacije, nastale
iz tog konteksta, imenovan za Predsednika muzeja i umetnikog blaga u Parizu. Za takvu formaciju civilnog drutva sasvim suprotno ranim pokuajima proklamovanja komuna260 od graanske Vlade nacionalne odbrane
mogla se oigledno brzo dobiti slubena potvrda: ve 4. septembra Kurbe
biva potvren od Vlade kao Predsedavajui Umetnike asocijacije i imenovan
za Predsednika Umetnike komisije za zatitu spomenika. Kratko zatim, on
se seli u Luvr i radi kako se kasnije verovatno iz taktikih razloga naglaava
u njegovoj odbrani pred Versajskim sudom na ouvanju umetnikog blaga
od bombardovanja.261
Up. Scholz, Pinsel und Dolch, pre svega 74-95
Cit. u Aragon, Das Beispiel Courbet, 47. Ubrzo posle Kurbea i Onore Domije je odbio
odlikovaje Legije asti, u svakom sluaju bez uporedivog medijskog uvaavanja (up. Passeron,
Honor Daumier und seine Zeit, 304)
Up. gore 58
Za umetnikopolitike aktivnosti Kurbea up. pre svega 1997. objavljenu studiju Organizing
Independence od Gonzala J. Sanesa (Snchez) o istoriji Fdracion des Artistes, isto tako
kao izvor autentinog izvetaja o doprinosu i delotvornosti slikara G. Kurbea za vreme Vlade
4. septembra i pod Vladom 18. marta, zvanom Komuna Pariza, u pogledu odranja umetnikog
258
259

260
261

76

U vreme izmeu septembra 1870. i maja 1871, Kurbe se bavio prevashodno umetnikom politikom. Dodue, ova tendencija kao egzemplarni in
politizacije korak po korak imala je puni revolucionarni potencijal, ali u kontekstu rastue radikalnije, antietatistike i antikapitalistike politike Komune, ona na svoj nain deluje istovremeno i partikularno i usmereno ka klijentima. Ograniavanje pariske umetnike asocijacije pod rukovodstvom Kurbea na poboljanje okvirnih uslova umetnike produkcije, iji eho odjekuje i
u dananjim lobistikim politikama sindikata i interesnih grupa,262 mogao bi
se objasniti distancom koju je Kurbe, uprkos vezama sa Prudonom i dr.,
imao prema revolucionarnoj praksi na barikadama i u kvartovskim skupovima. Pa ipak je on posle kontinuiranog intenziviranja svog politikog angamana (i dve neuspene kandidature 8. februara 1871. u izborima za Nacionalnu skuptinu i 26. marta na redovnim izborima Komune, gde je dospeo
tek na esto mesto u svom arondismanu koji je davao samo pet mesta Savetu
Komune) na kraju postao lan Saveta Komune.263
Kurbe je u Savet Komune bio izabran na dopunskim izborima 16. aprila 1871, preuzeo je dunost 23. aprila, te dakle lan Saveta bio priblino mesec dana, sve do kraja Komune. O Kurbeovom delovanju u tom mesecu ne
zna se mnogo. Najvaniji aspekt kulturne politike Komune, po svoj prilici,
bio je obrazovno-politiki s kojim Kurbe svakako nije imao nikakve veze.
Eduar Vejan (Edouard Vaillant), delegat prosvete forsirao je pre svega radikalnu sekularizaciju vaspitanja. U tom sklopu dekretirano je ukidanje verskog budeta, kao vida odvajanje drave i crkve, potiskivanje religioznog uticaja na kole, udaljavanje raspea, madoni i drugih simbola, i otvaranje svetovnih kola.264 U kontrastu prema jednom tako irokom pojmu kulturne
politike, Kurbeova umetnika politika bila je ograniena na jedan uski okvir:
na organizovanje umetnika/ca i preuzimanje i reorganizaciju kulturne admiblaga i Vendomskog stuba, prvi put objavljeno i citirano u Aragon, Das Beispiel Courbet, 5863
Snchez (Organizing Independence, 1) ovako odreuje krug politikih zadataka Saveza
umetnika (Fdracion des Artistes): artistic self-government, education, patronage,
production, and museum administration. S tim ograniavanjem Fdracion dospeva u
suprotnost s radikalnijim nastojanjima i suzdrava se od svake transverzalne prakse kakvu su
recimo za vreme Komune realizovali pozorini stvaraoci (v. dole 99) ili u dananjoj Francuskoj
Intermittents et Prcaires. Ova mrea kulturnih radnika/ca poslednjih godina pokuava(la je)
da izdejstvuje univerzalizaciju svojih privilegija na planu socijalnog zakonodavstva u pravcu
zahteva za optim osnovnim prihodima. Umesto da korporativno pobija ukidanje exception
culturelle, Intermittents su poli u ofanzivu traei pooptavanje kulturnog izuzetka. Up.
Coordination des Intermittents et Prcaires, Spektakel diessets und jenseits des Staates.
Soziale Rechte und Aneignung ffentlicher Rume: die Kmpfe der franzsischen
Intermittents
Up. Desbuissons, Le citoyen Courbet, 10; Snchez, Organizing Independence, 46 d.
Up. Duncker (izd.), Pariser Kommune 1871, 298
262

263

264

77

nistracije.265 Ni u svoje vreme predsedavanja Umetnikom komisijom, ni za

vreme kratkog slubovanja kao lana Saveta Komune, Kurbe nije realizovao
krupnije strukturalne inovacije, ve se koncentrisao na manje reformske ideje poput ukidanja dravnih dotacija prema Ecole des beaux arts, ili (ukidanja) dravnih izlobi i dravnog otkupa, koje je po svoj prilici iz sopstvenog
iskustva upoznao kao izvor korupcije. Dok je recimo, tek 30. aprila osnovana,
Fdracion des Artistes du Thtre odmah zahtevala predavanje privatnog
pozorita slobodnom umetnikom kolektivu, u tome dakle radikalnije zastupajui socijalistiki politiku eksproprijacije eksproprijatora od ekonomske
politike Komune, Savez likovnih umetnika je ostavljao pre utisak neke defanzivno-korporativne politike, koncipirane prevashodno ka zatiti kulturne batine.266
Ofanzivna strana umetnike politike u ijem kontekstu Kurbeova uloga
dakako nije ba sasvim jasna, sastojala se u simboliko-politikom fenomenu
ikonoklastije. Poev od 4. septembra uredno su promenjeni nazivi ulica i
uklonjeni carski grbovi i amblemi. S Komunom su mere onda postale neto
grublje. 6. aprila je spaljena giljotina na trgu Volter, a ve pre toga u Senu je s
Novog mosta (Pont neuf) sruena jedna mala Napoleonova statua.267 Ipak,
debata s najdalekosenijim posledicama voena je oko obaranja stubaVendom. Konsekvence su pogodile pre svega samog Kurbea: za njegovo
uee u ruenju stuba-Vendom, Kurbe 2. septembra 1871. biva osuen od
Versajskog suda najpre na 6 meseci zatvora i 500 franaka globe;268 mereno
prema drugim presudama protiv lanova Komune u istom procesu (dve osude na smrt, dvaput viegodinji prinudni rad, sedam puta deportacija) presuda nad Kurbeom za prvi mah je u neku ruku blaga. Ipak u junu 1873, bez
ekanja na presudu, njegov celokupan posed je zaplenjen, da bi bio upotrebljen za ponovno livenje bronzanog stuba.269 Zatim je sud Kurbea 1874. konano osudio da plati 323.091 franak i 68 santima; krajem novembra 1877, nalae zaplenu Kurbeove imovine i poinje javnu rasprodaju dela i imovine,
mesec dana pre Kurbeove smrti u vajcarskom egzilu.270
Kako je do ovoga dolo? Postavljanje stuba na trgu Vendom naloio je
Bonaparta 1803, od 1806. do 1810. izliven je od metala 1200 osvojenih ruskih i austrijskih topova. Na vrhu je po prvim planovima trebalo da stoji jo
Up. k tome Authentischen Bericht, cit. u Aragon, Das Beispiel Courbet, 59: Tada su poele da se na liberalan nain reorganizuju komisije, umetnike asocijacije i unija umetnika.
Up i Snchez, Organizing Independence, 43 d, navedene i poneto preterano oznaene
kao radikalan raskid s umetnikom politikom prolosti reformske predloge Kurbea
Za slubenu ikonoklastiju Vlade nacionalne odbrane i Komune up. Snchez, Organizing
Independence, 32 i 36
Up. Desbuissons, Le citoyen Courbet, 16; Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871,
378-384
Up. Aragon, Das Beispiel Courbet, 47 d.
Up. na i. m. 53; Mausbach, Gustave Courbet und dieFederation des Artistes de Paris, 167
265

266

267

268

269

270

78

jedna manja statua arlemanja, no onda je ipak odlueno da to bude statua u

meuvremenu krunisanog Napoleona u natprirodnoj veliini, kao Cezara sa
zemaljskom kuglom i pobednikim vencem. 1814. statuu su pretopili Burboni, 1831, Luj Filip je dao da se na stub postavi Napoleon kao vojnik, a pod
Napoleonom III konano se 1863. na vrh stuba ponovo vratio Cezar Napoleon u jo monumentalnijoj verziji. Time je ona istovremeno postala provokativno otelovljenje oba imperijalna carstva i znak kolonijalno-militaristike
ideologije, i uvek iznova predmet ponajpre publicistikih napada. Ve
1848, filozof Ogist Kont (Auguste Comte) je izneo ideju obaranja stuba i zahtevao uklanjanje te uvrede za oveanstvo, ili barem zamenu Napoleonove
statue prvobitno zamiljenom figurom arlemanja.271 Ratni spomenik u paradoksalno neposrednoj blizini Ulice mira (Rue de la Paix) time je pripadao
svim opozicionim diskursima272 i, pre svega u revolucionarnim situacijama,
gotovo automatski isprovociranoj i na obaranje naotrenoj masi-kojamanevrie.
U sazvuju s Manifestom pariskih lanova Internacionale radnicima
svih nacija, ali pre svega nemakim, koji su pozvani da pomognu da se sprei
Nemako-francuski rat, Kurbe je u oktobru 1870. objavio Pismo nemakim
umetnicima. U njemu on zastupa ideju poslednjih topova, oslonjenu na
Konta: Dajte nam vae Krupove topove i mi emo ih stopiti zajedno s naim;
poslednji topovi, njihova drela u vazduh, ozgo frigijske kape, celina postavljena na postament koji opet poiva na tri topovske kugle, i taj kolosalni monument, koji emo zajedniki podii na trgu Vendom, to je Va stub, Va i
na, stub naroda, stub Nemake i Francuske koje su onda zauvek ujedinjene.273 Kurbe je predloio imperijalistiki gest Napoleonov, koji je topove pobeenih vojski integrisao u sopstveni spomenik i time najzad jednim inom
simbolike probave jo jednom trijumfovao nad pobeenima, bude zamenjen
vizijom nekog nenasilnog internacionalizma u buduim ujedinjenim dravama Evrope. A umesto cara, kruna novog stuba bila bi boginja slobode.
U Parizu je i Umetnika asocijacija kojom je predsedavao Kurbe sasvim konkretno diskutovala ideju da Vendomski stub bude zamenjen, da bi
najzad zakljuila s obrazloenjem da je on bez ikakve umetnike vrednosti i
Za istoriju stuba up. Hofmann, Gesprch, Gegensatz und Enfremdung, 149-152
Ovo se izmeu ostalog moe meriti i u svetlu injenice da Marks svoj tekst Osamnaesti
brimer Luja Bonaparte (MEW 8, 207), napisan 1852, zavrava aluzijom na stub i njegov simboliki karakter u vezi s revolucijom: Ali kad carski plat najzad padne na plea Luja Bonaparte,
sruit e se bronzana statua Napoleonova s visine Vendomskog stupa.
Odtampano u Hofmann/Herding (izd.), Courbet und Deutschland, 378-380; u Aragon,
Das Beispiel Courbet, 47, citirano s napomenom da je pismo publikovao sam Kurbe kao brouru za 20 santima. Navodno je Kurbe pismo proitao u Ateneum-teatru 29. oktobra 1870. zajedno sa pismom Nemakoj vojsci. Lissagaray (Geschichte der Kommune von 1871, 268) osim
toga izvetava o jednom Kurbeovom pismu u kome se zahtevalo obaranje stuba, objavljenom za
vreme opsade u Journal officiel Pariske optine.
271

272

273

79

da, osim toga, na mestu na kome stoji ismeva i vrea modernu civilizaciju.274
Kovanica dboulonner (doslovno: izvaditi zavrtanj iz maine da bi se ona
onesposobila), nastala u vreme Komune, ukazuje pre na Kurbeovu opreznost
u vezi sa stubom. Kurbe nije eleo da spektakularno srui, obori stub, ve da
ga rarafi, rasklopi i zameni, to ga je uskoro uinilo poznatim kao dboulonner-a. Kao lokaciju za premetanje, pored mnogih drugih ideja, predloio
je prostor ispred Doma invalida. Tamo bi barem invalidi mogli videti odakle
su dobili svoje drvene noge.275 S takvim predlozima i njihovim publicistikim posredovanjem, diskusija se u svakom sluaju proirila i intenzivirala,
to je najzad dovelo i do odluke Saveta Komune. Dok je u diskusijama umetnika/ca pre bilo opreznih pozicija prema postupanju sa stubom, odluku Saveta Komune odredila su jednako popularna koliko i simboliko-politika
razmiljanja. Moe biti da je ona doneta u veem meteu276 od samog ruenja
stuba koje je, pogreno, po predanju proteklo u meteu.
12. aprila, dakle jo pre Kurbeovog primanja u Savet Komune, Savet je
najzad doneo odluku da se stub obori: S obzirom na to da je imperijalni stub
na trgu Vendom monument varvarstva, simbol brutalne sile i na ravu glasu,
pohvala militarizma, poricanje meunarodnog prava, stalna uvreda pobeenih od strane pobednika, neprekidni napad na jednu od tri velika naela
Francuske republike, naime, bratstvo, stub na trgu Vendom treba da bude
razoren.277 Antimilitaristiko i internacionalistiko obrazloenje obaranja
stuba zapravo je u sazvuju s Kurbeovim razmiljanjima o antiratnom spomeniku, samo to se o izvoenju takvog spomenika posle po svoj prilici ne
tako jednostavnog sprovoenja u delo odluke Saveta 16. maja, vie nije
moglo ni misliti. U svakom sluaju, docnije, posle pada Komune, Kurbe je
tvrdio da je inio sve to je bilo u njegovoj moi da sprei sprovoenje te odluke.278
16. maja okupljaju se grupe ljudi na Trgu Vendom, koji su blokirali nacionalni gardisti, i u okolnim ulicama. Lisagarej izvetava o tehnikim problemima (mlitavost inenjera koji je ve 1. maja zaduen koordinacijom radova na ruenju i zatiti okolnih zgrada) pri sprovoenju relativno skupog
(cca 15.000 franaka) poduhvata.279 Posle dva neuspena pokuaja, kolosalni stub je najzad pao280, narod klie i nastoji da izmeu sebe podeli krhotiUp. k tome Autentini izvetaj, cit. u Aragon, Das Beispiel Courbet, 59
Na i. m. 62
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 182: Usred sednice Feliks Pjat (Felix
Pyat)je skoio sa stolice, zahtevajui obaranje Vendomskog stuba ()
Cit. u Krause, Pariser Commune 1871, 51
Up. Autentini izvetaj, cit. u Aragon, Das Beispiel Courbet, 60
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 269
Up. na i. m. 268-270; Hofmann/Herding (izd.), Courbet und Deutschland, 535 d.: Pre obaranja stuba po uklanjanju bronzanog reljefa horizontalno je zaseen njegov donji trup. Potom
je instalirana koturaa izmeu laterni koje okruuju stub i jednog kotvita na Trgu Vendom.

274

275

276

277

278

279

280

80

ne.281 ini se da je priredba uopte imala prilino snaan karakter narodnog

veselja i spektakla, s mnogo marevske muzuke, govora, Marseljeza i crvenih
zastava.
Kao posledica, pad stuba interpretira se ex post podjednako kao kolektivni i antihijerarhijski in, i kao spontano i samoorganizovano ponovno
osvajanje prostora.282 Ponajvie u svakom sluaju, pad Vendomskog stuba je
na potpuno nemetaforian nain napad na vertikalnost: naime, u smislu
doslovno palog stuba. To nikako nije neki spontani, performativni gest koji
je, kao, nastao iz produktivne sile neke konstitutivne moi. Mnogo pre, pad
stuba treba razumeti kao dobro organizovanu simboliko-politiku masovnu
priredbu u meuvremenu konstituisane vlasti, koja je krupnim gestom nastavila dugu tradiciju parcijalnog vandalizma na stubu: u mesecima koji su
prethodili, ruenje stuba je bilo iroko diskutovana i popularna tema, potom
je odlueno dekretom u Savetu Komune i tehniki precizno pripremljeno, a
vie od jednog meseca kasnije uredno sprovedeno, manje ili vie po protokolu i pod nadzorom slubenih organa.
Ikonoklastika simbolika politika nikako ne moe biti antihijerarhijska, jer se odvija u okviru igre gore i dole, podizanja i ruenja. Ovde jedna
molarna masa proizvodi drugu, masa-koja-odrava-red Nacionalne garde,
masu-koja-stagnira publike.283 Nasuprot apsolutno nagomilanom nastupanju molekularnih masa u vreme Komune, pad stuba pokazuje sve momente
molarnosti i, shodno tome, upravo se ne moe s Kristin Ros interpretirati kao
in potpunog ponovnog prisvajanja.284 Ukazivanje na (ponovno) prisvajanje prostora apsolutno ima svoje mesto u mnogim drugim situacijama Komune, kad se u produktivnoj konfuziji i doktrinarnom haosu Komune razbuktava neko preokretanje vrednosti.285 Ali, dok recimo zbivanja 18. marta,
koja su dovela do proklamovanja Komune, mogu da se shvate kao spontana,
neupravljana, iz haosa nastala pobuna, uspeh oborenog stuba je jedno od
planskih naina postupanja konstituisane moi.
Hipostaziranje drutvenog prostora kao teritorije politike prakse i
obrauna s istorijom286 problematino je upravo na primeru pada VendomLjudskom snagom pokretan ekrk pokrenuo je koturau, ija je vuna sila iz drugog pokuaja
prouzrokovala pad stuba.
Lissagaray, Geschichte der Kommune von 1871, 270; up. i poglavlje Courbet und die
Vendm-Sule u: Hofmann, Gesprch, Gegensatz und Entfremdung, 149-155, s nekoliko
izraajnih fotografija i litografija
Up. recimo Ross, The Emergence of Social Space, 5
Up. za pojmove molarna i molekularna masa: Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 291,
za nekonformnu masu gore 45 d.; kao i Raunig, Wien Feber null, egzemplarno pre svega
poslednje poglavlje: Epilog ... Etwas anderes als sterreich!, 118-124
Up. Ross, The Emergence of Social Space, 39
Starr, The Uses of Confusion, opisuje taj princip reversal of values pre svega ispred pozadine analize Komune okrenute protiv dogmatskih suavanja.
Up. Ross, The Emergence of Social Space, 8
281

282
283

284

285

286

81

skog stuba u poslednjoj, militaristiki obeleenoj fazi Pariske komune. Takvo, od gore voeno i regulisano pseudo-deteritorijalizovanje, poslednji nametljiv nasilan in u danima pre juria Vladinih trupa, moda proizvodi jednu kratku i prolaznu igru transgresije, ali koja zapravo treba da podstakne
reteritorijalizovanje i ojaa strukturalizaciju i segmentaciju a to zahteva i
logiku nastavljenog podizanja i ruenja. Podizanje i ruenje monumenta pripadaju istoj igri. Oba procesa organizuju prostor oko monumenta, time slue
svrsi hijerarhijske organizacije mase. Tendencijski beskonaan sled sveanog
otkrivanja i isto tako sveanog ruenja. Organ Komune urnal ofisiel (Journal officiel) primeuje dan posle ruenja stuba: Pariska Komuna smatrala
je svojom dunou da srui to olienje despotizma: ona je ispunila svoju dunost. Time ona dokazuje da pravo stoji iznad sile, i da je pravda pretpostavljena smrti, pa i kada je smrt trijumfalna. Svet treba ubediti u to da memorijalnim stubovima koje e podizati vie nikada ne slave svetsko-istorijske
mangupe, ve da njima gaje seanje na neko uveno delo u oblasti nauke,
rada i slobode.287 A Lisagarej, koji je iz ugla istoriara, ex post, dakle posle
kontrarevolucije i progona komunara/ki, bolje znao: Jedna od prvih radnji
pobednike buroazije bila je da ponovo uspravi to kolosalno brvno, simbol
njene suverenosti. Da bi Cezara ponovo popeli na njegov pijedestal, bilo je
potrebno postolje od trideset hiljada leeva.288
Tako da za Kurbeove savremenike razliku ini jedino da li da mu dodele ulogu odgovornog za vandalski in ruenja jednog istorijskog stuba, te da
ga osude za to, ili suprotno, ulogu prevrtljivca i izdajnika Komune, te ga osude za ovo. U samopredstavljanju optuenog komunara njegova uloga se u
svakom sluaju redukuje na ulogu objektivnog, suzdranog posrednika: u
njegovom Autentinom izvetaju protiv tube, Kurbe sebe stilizuje kao
umiritelja i uvara umetnikog blaga, koji je svoju ulogu upotrebljavao za to
da obezbedi umetniko blago. Navodno, umetnika blaga najzad nisu bila
dirana jedino zahvaljujui njemu.289 Koju je ulogu Kurbe imao290 u izvrenju
odluke Komune (u ijem donoenju formalno nije uestvovao) o ruenju stuba, na ovoj pozadini je od isto tako drugorazrednog znaaja kao i pitanje da li
je Kurbe onaj ovek s bradom na slici koja pokazuje grupu vojnika i civila
koji su se okupili iza sruene Napoleonove statue na Trgu Vendom.291
Cit. u Duncker, Pariser Kommune 1871, 318
Lissagaray, Geschuchte der Kommune von 1871, 270
Aragon, Das Beispiel Courbet, 60
U jednom otvorenom pismu u kome Kurbe 1876. od nove Narodne skuptine moli ukidanje
zaplene njegovog poseda u Francuskoj, on jo jednom pobija materijalni udeo u razaranju stuba i istovremeno priznaje moralni udeo. Up. Hofmann/Herding (izd.) Courbet und Deutschland, 68 d.
Dotina fotografija otisnuta je u AG Pariser Kommune der NGBK (izd.), Pariser Kommune
1871. Eine Bilddokumentation na strani 106.

287

288

289

290

291

82

Ipak, ono to meni izgleda od znaaja na ovom mestu, jeste aspekt partikularnosti umetniko-politikih aktivnosti Kurbea i umetnika/ca u Komuni
uopte, upravo na pozadini pogrene mogunosti izbora izmeu jedne kontrolisane, molarne verzije simboliko-politike ikonoklastije, s jedne, i militantne zatite kulture, s druge strane. Naspram kolektivnih pokuaja Komune da potegne ukidanje segmentativnog dravnog aparata Drugog carstva
i da ga zameni nekom orgijskom formom (samo)uprave i (samo)regulacije,
ograniavanje Kurbeove politike na poslove umetnike administracije, ipak
izgleda pre kao potvrda kliea autonomnog, dakle hermetino samoreferentnog i svakom transverzalizovanju opirnog polja umetnosti. Ovo ne dolazi sluajno, ve je, ne na poslednjem mestu, rezultat procvata autonomizovanja
umetnosti u 19. veku u kome je Kurbe uz to razvio i svoj nekonformistiki
gest nezavisnosti od drave. Dok su rane avangarde 20. veka ve bile spremne da umetnost/umetniki politiku razumeju kao heteronomne aspekte revolucionarne politike,292 Kurbe je, kao prototip autonomnog umetnika koji
deluje protiv autoritarne drave Drugog carstva, nuno morao imati najvee
tekoe da u novom settingu Komune pronae konstruktivnu poziciju izmeu raspoloivih ema univezalnog intelektualca i autonomnog umetnika.
Ako se neka takva pozicija nije mogla nai sa i u revolucionarnoj praksi
Komune, onda moda protiv nje; ovde onda jo jedan poslednji zaotreni
primer za antinomije koje nastaju u sudaru umetniko-politikog partikularizma (koji ovde i drugde argumentuje nita manje nego s univerzalnim kvalitetom kulture) i revolucionarnog univerzalizma: u poslednjim danima Komune, kada je krvava ofanziva Vladinih trupa bila u punom jeku, cela Komuna na barikadama, Tiljerije zapaljene, umetnici su napravili tit oko katedrale Notr-Dam da ne dozvole razgnevljenom mnotvu komunara/ki da je spontano zapale, pa su je i odbranili u ime ouvanja kulturne batine. Umetnici
koji su sebe i svoje aktivnosti u Komuni ograniavali na partikularnu umetniku politiku, na taj nain bi u gestu odbrane katedrale ipak pronali neki
svoj univerzalizam. Dok su komunari/ke upravo u danima pre Krvave nedelje Komunu videli ugroenu silom Vladinih trupa, koje su poele da se pribliavaju, i preteom restauracijom crkve i burujske kulture, pa su paljevinama zadravali Vladine trupe u napredovanju,293 apstraktni univerzalizam
umetnika se postavlja zatitniki ispred kulture: konstrukt kulture kao u
isti mah neutralne i svetrancendirajue, vene i optevaee, kao simbola
istorije a ipak odvojene od svoje konkretne istorije.
Za kompleksni razvoj modela autonomije i heteronomije u umetnosti up. Marchart,
sthetik der ffentlichen, za kritiku autonomije u polju umetnosti up. Raunig, Charon, 2156
Gould, Insurgent Identities, 164, opisuje razaranje javnih zgrada (Tiljerije, Gradska kua,
Prefektura, Palata pravde) 23. maja 1871 1. kao taktiku meru u povlaenju Komune, 2. kao
poslednji oajniki gest otpora, 3. kao posledicu artiljerijskih napada Vladinih trupa.

292

293

83

Situacionistike teze o Komuni zaotravaju protivreni spor oko univerzalizma izmeu revolucionarne maine, koja je u borbama na barikadama
progresivno dospevala u defanzivu, i umetnika, koji su postali deo dravnog
aparata, u partijski postavljenom pitanju: Da li su sloni umetnici imali pravo da u ime permanentnih estetskih vrednosti i, na kraju krajeva, muzejske
kulture, odbrane katedralu, dok su upravo tog dana drugi ljudi dolazili do
izraaja time to su takvim razaranjem totalno izazivali jedno druvo koje je
porazom u tom trenutku itav njihov ivot bacalo nazad u nitavilo i utanje?294
U svakom sluaju, zvui krajnje iskonstruisano povest o odbrani Notr
Dam, koja je isto tako mogla posluiti docnijoj odbrani umetnika-komunara
pred tribunalom,295 kao i avangardama roenim posle, kao negativna podloga u njihovim spektakularnim pamfletima i akcijama protiv kulture.296 S
one strane pitanja da li je ikonoklastija, uzev uopte ili u posebnom, dobra ili
loa, anegdota ipak u najmanju ruku pojanjava problematinu figuru specijalizovanja umetnika/ca kao militantnih artpolitiara/ki, koji su, tim to
su delovali kao specijalisti, dospeli u konflikt s ekstremnom manifestacijom
borbe protiv otuenja.297 Ako odbranu Notr Dam razumemo kao izmiljenu
alegoriju, i u isti mah kao naraciju komplementarnu s realnim ruenjem
Vendomskog stuba, onda se ovde stvar vrti pre svega oko dve strane figure
ruenja/uvanja kulture kao pseudo-univerzalne vrednosti, ija partikularnost nestaje iza dvojne i samo prividno protivrene funkcije: za jedne, analogno razbijanju dravnog aparata komunom mora biti sruena i burujska
kultura, za druge, u nerazumevanju da jedan spomenik moe biti nevin298
Notr Dam mora biti spasena. Logika ostaje ista: razbijanje i fanatino uvanje kulturne batine ukazuju na isti sklop simbolike politike i selektivne
univerzalizacije kulture i na jasno podvajanje partikularne umetnosti/umetnike politike (art-politike) i nastrojenosti univerzalne revolucionarne politike u Komuni.
Debord/Kotny/Vaneigem, ber die Pariser Kommune, 458
Ne na poslednjem mestu, metafore poput Pariz u plamenu, Ruevine Pariza bile su i
taktiki sastavni delovi reakcionarnih pamfleta protiv Komune koji su se pojavljivali izmeu
1871. i 1873, koncipirani da opravdaju potpuno neproporcionalnu silu Vladinih trupa protiv
Komune u Krvavoj nedelji. Kombinacija slika ekstremnog haosa i napada na odnose vlasnitva stvorila je jednu naraciju koja je prepokrila prolivanje krvi koje su poinile Vladine trupe.
Up. Gould, Insurgent Identities, 164, takoe i fusnota 9
Up. napade proletkulta, ruskog futurizma i situacionizma na graansku kulturu, ili napade
dadaista u aferi Kunstlump u kojoj Don Hartfild (John Heartfield) Georg Gros (George
Grosz) nisu napali samo kunstlumpa Oskara Kokoku (Kokoschka), nego u jedan mah itavu
graansku kulturnu batinu: Mi sa zadovoljstvom pozdravljamo to su tanad zujala u
galerijama i palatama, kroz majstorske slike Rubens, nego u kuama sirotinje po radnikim
etvrtima. Up. za kunstlump-debatu i Brauneck, Die Rote Fahne, 63-78
Debord/Kotny/Vaneigem, ber die Pariser Kommune, 458
Na i. m. 457
294

295

296

297

298

84

2. marta 1872. oslobaanje Gistava Kurbea proslavlja se izlobom u galeriji Diran-Riel. Frederik Debuison (Frdrique Desbuissons) ovako formulie jasno razdvojenu sekvencu: Kurbe se vratio slikarstvu koje je napustio
zarad svojih politikih funkcija.299 A sam slikar tokom boravka u zatvoru Sen
Pelagi pie u svom Autentinom izvetaju: Poto je uspevao da se irom
Evrope dvadeset godina govori o njegovoj umetnosti, poto je izgubio jednu
godinu svoga rada, u ovom asu mu u zatvoru nije doputeno da je se ponovo prihvati.300 U naem pitanju o uzajamnim dejstvima, odnosima razmene
i ukrtanja umetnosti i revolucije model Kurbe otelovljuje model u kome ne
moe doi do nekog sistematskog preklapanja revolucionarne maine Komune i umetnike maine. Suprotno tome: umetnik Kurbe u vreme Komune
postaje politiar koji pokuava da adaptira pravila svog partikularnog polja, a
potom ponovo umetnik. Spajanje Kurbeovih uloga kao artpolitikog eksperta
nekog kulturnog univerzalizma i zagovornika umetnike autonomije ispostavlja se kao slepa ulica u ijoj ogranienosti ostaju nevidljivi dalji pokuaji
preplitanja i transverzalizovanja umetnosti i revolucije.

299

300

Desbuissons, Le citoyen Courbet, 17

Cit. po: Aragon, Das Beispiel Courbet, 60, kurziv G. R.

85

86

5. Duh i izdaja.
Nemaki aktivizam u 1910-im godinama
Batali svoje zvanje.
Pobede su izvojevane. Porazi su
Izvojevani:
Batali sad svoje zvanje. ()
Povuci svoj glas, itaoe.
Tvoje ime se brie sa tabli. Tvoje se zapovesti
Ne sprovode. Dopusti
Da se nova imena pojave na tablama i da se
Sprovode nove zapovesti.
Bert Breht (Brecht)301
Pouzdanost je ono glavno pouzdanost i u najneznatnijem
i prividno hladno administrativnom. Naravno, pre svega: pouzdanost u pogledu karaktera, solidarnosti; imam na umu suprotno od
izdajstva. Kurt Hiler (Hiller)302
Biti izdajnik je teko, to je stvaralaki in. Zahteva da ovek rtvuje
svoj identitet, da izgubi obraz. Njegovo lice mora nestati iz medija,
mora postati nepoznato. il Delez/Kler Parne (Claire Parnet)303

U svom eseju Pisac kao proizvoa Valter Benjamin povlai jasnu liniju razdvajanja izmeu sadrajno motivisanog pitanja kako neko
delo stoji prema proizvodnim odnosima svoje epohe, i varijacije ovoga pitanja koja u prvi plan istie tehniku, funkciju i proizvodni aparat: kako to delo
stoji u proizvodnim odnosima svoje epohe?304 Benjamin ovde skicira jednu
razliku koja postaje sredinja svuda tamo gde se osvetljavaju naini dranja,
pozicioniranja i subjektivizovanja intelektualaca305 u politikim borbama, i u
odnosu na svoj kontekst Nemake u Vajmarskoj republici pie: U presudne
dogaaje poslednje decenije u Nemakoj moemo ubrojati injenicu da je pod
pritiskom ekonomskih odnosa znatan deo njenih produktivnih glava po svom
nastrojenju prevalio put revolucionarnog razvitka, a da istovremeno nije bio
Brecht, Der Untergang des Egoisten Johann Fatzer, 116 d.
Hiller, Philosophie des Ziels, 50
Deleuze/Parnet, Dialoge, 53
Benjamin Der Autor als Produzent, 685 d.; (W. Benjamin, Eseji, str. 97-98) up. takoe
sadrinsku bliskost sa razmiljanjima Sergeja Tretjakova (Odakle i kuda): Razlikovanje
forme i sadraja mora se uliti u neko uenje o postupcima koje obuhvata obradu materijala
za proizvoenje traene stvari, funkciju i nain prisvajanja te stvari.
Ako je ovde s Benjaminom re o inteligenciji i intelektualcima onda se misli na jedan
iroki pojam koji obuhvata isto tako umetnike/ce svih polja kao i novinare/ke i naunike i sve
usitnjene oblasti kognitivnog rada.
301

302

303

304

305

87

sposoban da stvarno revolucionarno promisli o sopstvenom radu, o njegovom

odnosu prema sredstvima proizvodnje, o njegovoj tehnici.306
Glavna taka napada Benjaminovih ataka protiv levograanske inteligencije u Nemakoj 1920-ih i ranih 1930-ih godina uz novu stvarnost
(Neue Sachlichkeit)307 je i jedan pokret u nemakom govornom podruju iz
1910-ih godina, koji je u meuvremenu pao u zaborav, u ijem kolektivnom
imenu odjekuje veoma aktuelan eho: kao aktivizam oznaavao se pre svega
knjievni i knjievnokritiki obeleen diskurs u senci ekspresionizma,308 kao i
pod ovim potpisana slobodna sveza pre svega literata kojima su se u nekim
razdobljima svoga rada pridruivali i tako razliiti autori kao Hajnrih Man
(Heinrich Mann), Gustav Landauer, Maks Brod, Ernst Bloh (Bloch). Krug
oko publiciste Kurta Hilera razvijao se od 1910. do 1914, takoe konkretno
pod etiketom aktivizam. Dok su Hiler i njegov krug danas jedva poznati,
Benjamin se 1934. jo mogao oslanjati na to da su figura Hilera i ovome pripadne pozicije njegovih recipijenata/kinja jo u opticaju. Oko 1920. od najupeatljivije vehemencije bile su, pre svega, razuzdane psovke i sprdnja berlinskih dadaista na raun aktivista, pa su zbog svoje verbalne brutalnosti
po svoj prilici ostale u seanju jo i sredinom 1930-ih.309
Benjamin je u Piscu kao proizvoau Hilera, kao teoretiara aktivizma naveo kao egzemplaran sluaj tobo levointelektualne, a ipak kontrarevolucionarne tendencije, jer je ona revolucionarna samo po raspoloenju, ali ne i
po svojoj produkciji.310 To razlikovanje izmeu tendencije i tehnike i zanemarivanje ove druge je jedna problematinost aktivizma, druga (problematinost) je zavodljivo samooznaavanje. Naime, ono to se za vreme Prvog svetskog rata i u godinama posle prodavalo kao aktivizam bio je po Hilerovoj
samodefiniciji religiozni socijalizam311 ili po mom tumaenju vitalistiki
spiritualizam. Pored elokventnih apela i pozivanja mlade generacije (HajnBenjamin Der Autor als Produzent, 689 d.; (W. Benjamin, Eseji, str. 101) Za
aktualizovanje Benjaminovog eseja u vezi sa politikim umetnikim praksama 1990-ih godina
up. Raunig, Groeltern der Interventionskunst kao i celokupno izdanje artist as producers
republicart-Web urnala: http://www.republicart.net/disc/aap/index/htm
U iseku iz jednog starijeg teksta iz 1931, koji sam Benjamin u Piscu kao proizvoau kriptiki reprodukuje kao citat jednog razboritog kritiara, cilj njegovih ataka na proletersku
mimikriju graanstva koje se raspada je lirika Kestnera, Tuholskog i Meringa.
Ursula Baumeister (Die Aktion 1911-1932, 43) odreuje aktivizam kao estetski program i
kulturnoradikalno krilo ekspresionizma.
Raul Hauzman (Raoul Hausmann) je recimo naruio aktiviste kao slugane moralne idiotije pravne drave i predloio da se ti zvekani koji nagone na imrkavanje udave u pogani
svojih smrtnoozbiljnih ezdesetotomnih dela (cit. po Scholz, Pinsel und Dolch, 345).
Benjamin Der Autor als Produzent, 689; (W. Benjamin, Eseji, str. 101)
Rothe (izd.), Der Aktivismus 1915-1920, 18

Vitalistischer Geistismus. Prevesti Geistismus sa spiritualizam nije sasvim korektno i moe

zavesti na pogrean put. Ovakav izbor je posledica nemogunosti u srpskom jeziku da se od
duhovnosti napravi izam. Geistismus naime oznaava pravac koji u centar interesa stavlja
306

307

308

309

310

311

88

rih Man), Nove obiajnosti (Neue Volkstmlichkeit) (Kurt Hiler), ili naroda
kao svete mase (Ludvig Rubiner [Ludwig Rubiner]), aktivisti se razumeju
poglavito po hipostaziranju duha i duhovnog. Pojam duhovni (der Geistige), u poetku taktika zamena za intelektualca, Hiler i ostali sve su vie
supstancijalizovali da bi ga na kraju razumeli kao karakteroloki tip.312 Tekstovi aktivizma,313 od prototeksta Hajnriha Mana Duh i in (Geist und Tat),
preko Hilerove manifestne Filozofije cilja (Philosophie des Ziels), do Pesnik
se hvata u politiku (Der Dichter greift in die Politik ) Ludviga Rubinera,
upadljivo esto satiru se od rada na temama religije, mistike i crkve; duh koji
luta u duhovnom ini se da je pre sveti nego Hegelov svetski duh. Sam Hiler
umesto revolucije stavlja raj kao utopijski cilj. Posvetite se, duhovni, najzad
slubi duha; svetog duha, delatnog duha.314
Oba glavna aspekta Benjaminovog pitanja o mestu intelektualca s jedne strane su pozicioniranje intelektualca prema proletarijatu, i s druge
strane nain njihovog organizovanja. Benjaminova kritika aktivizma udara
pre svega na njihovo samopozicioniranje izmeu klasa. To mesto pored
proletarijata, mesto pokrovitelja, ideolokog mecene, je nemogue,315 princip
takvog stvaranja kolektiva koji literate okuplja oko pojma duhovnog, s one
strane svake postavke organizacije, prosto naprosto je reakcionaran.316 Jo
oiglednija postaje ova kritika za sva vremena kad uz Benjaminovo tehnikoformalno insistiranje na promeni proizvodnog aparata prikljuimo i ni sluajno tako revolucionarno dranje aktivista: njihovi tekstovi su povremeno
nacionalno obojeni, esto anti-demokratski a anti-demokratske tendencije
u krugu oko Hilera nikako se ne mogu interpretirati radikalno-demokratski
ili levo-radikalno. Aktivizam ne eli kratiju demosa, dakle masa i osrednjosti, ve kratiju duha, dakle najboljih.317 Hilerov princip duhovne aristokratije
propagira vladavinu duha, to e rei: duhovnih, najboljih, najzad ak, nove
nemake gospodarske kue318 Tako Hiler obre i jednostrani klie akcije i
aktivizma i obino s time asociranu hijerarhiju izmeu intelekta i delanja.
Umesto da kako to trai klie intelekt podredi delanju, u Hilerovoj Filoduhovnost. Slina upotreba duhovnosti preplavila je Srbiju posle pada Berlinskog zida, kad
je idejno izgubilo na verodostojnosti. Dakle, pod prinudom da se u prevodu pojavi neki
izam, ne sasvim sreno odabrani spiritualizam treba itati ne u metafizikoj, nego u politikoj
konotaciji (prim. prev)
Benjamin Der Autor als Produzent, 689; (W. Benjamin, Eseji, str. 101)
Up. recimo informativnu zbirku tekstova Der Aktivismus 1915-1920 iji izdava Volfgang
Rote (Wolfgang Rothe) 1969. pokret 1968. u uvodu oznaava kao respektabilno ispoljenje
nemakog duha (21)
Hiller, Philosophie des Ziels, 42
Up. Benjamin Der Autor als Produzent, 691; (W. Benjamin, Eseji, str. 103)
Na i. m. 690 (102)
Hiller, Verwirklichung des Geistes im Staat, cit. prema Bockel, Kurt Hiller und die Gruppe
Revolutionrer Pazifisten (1926-1933), 53
Hiller, Philosophie des Ziels, 53
312

313

314

315

316

317

318

89

zofiji cilja se kae: Duh postavlja ciljeve, praksa ih ostvaruje. () Praksa:

zapovednik; duh: zapovednik. 319 Ovakvi tonovi nisu naravno bili adresirani
na revolucionarni proletarijat, ve su svoju publiku imali mahom u berlinskoj boemiji koja je po svoj prilici katkad i sama uivala da se greje u ulozi
duhovnih koju joj je pripisao Hiler. Tako e na kraju to biti literata (). Literata sutranjice bie onaj koji preuzima veliku odgovornost: duhovni u odgoju istih, mislei a ipak neteoretski; dubok, a ipak svetski. () On je onaj
koji poziva, koji ostvaruje, profet, voa.320
Kod tako jednoznanog raspoloenja, ipak se postavlja pitanje zato
je Benjamin autore aktivizma hteo i mogao prodavati kao levograanske.
Slutim da to nije povezano samo s Benjaminovom, tekstu imanentnom intencijom, na koju bih jo eleo da se vratim, ve pre svega sa irim aktivnostima jednog drugog krila ativizma, koji se dodue retko tako nazivao, ali iji
je organ, nedeljnik Die Aktion (Akcija) u 1910-im ipak imao ne beznaajan
uticaj na levo-intelektualne i levo-radikalne pokrete u nemakom govornom
prostoru.321 Akcija i njeni protagonisti/kinje nisu se dodue ispoljavali primarno aktivistiki u dananjem smislu, ali su zato bili politiki aktivniji i otriji od kruga oko Kurta Hilera. U svojim prvim godinama do poetka rata
Akcija je pored Sturm-a bila vodei ekspresionistiki asopis s jasnom antimilitaristikom tendencijom, za vreme rata jedini opozicioni knjievni i umetniki asopis, koji je zakukuljenim pisanjem i drugim sredstvima zapanjujue suvereno zaobilazio cenzuru, krajem rata postajui sve vie organ levoradikalne opozicije u bliskoj vezi s Rozom Luksemburg i Karlom Libknehtom
(Liebknecht). Njen izdava i glavni urednik Franc Pfemfert radikalizovao je
sebe i asopis u vie talasa od osnivanja 1911, preko revolucionarnih ratnih i
poratnih godina, do Spartakovog ustanka i (Bavarske) Sovjetske republike.322
Dok je literarni aktivizam oko Hilera obeleen pre nekom difuznom
voljom za promenom, Pfemfert u Akciji od poetka u jednu udnu kombinaciju povezuje ekspresionistiku literaturu i savremenu kulturnu politiku s
(istorijskim) socijalno-revolucionarnim tekstovima. U fokusu asopisa je antimilitaristika kritika koja u prvim godinama Akcije u okvirima predistorije
rata osvetljava, pre svega, ratnohukaku funkciju liberalne tampe i socijaldemokratije i afirmativno dranje kolega-pisaca. Pored toga, objavljuju se
Na i. m. 46 d.
Na i. m. 48
Benjamin je Akciju inae vrlo dobro poznavao iako je u Piscu kao proizvoau ne pominje (moda zbog estih antidogmatskih i na raun Lenjina i Staljina kritinih priloga u Akciji),
on je tamo objavljivao i priloge. Osim toga, izdava Akcije Pfemfert bio je ve nakladnik Anfang-a (Poetak), onog asopisa omladinskog pokreta u kojem je Benjamin uestvovao poetkom veka.
Za ivot i delovanje Franca Pfemferta up. Schulenburg, Franz Pfemfert. Zur Erinnerung an
einen revolutineren Intellektuellen, Baumeister, Die Aktion 1911-1932; Piscator, Die politische Bedeutung der Aktion.
319

320

321

322

90

rani socijalnorevolucionarni tekstovi, anarhistiki tekstovi iz Rusije, lanci

Lasala i Reklija (Reclus, Jean Jacques lise). U Akciji su prilozima zastupljeni i docniji dadaisti Hugo Bal (Ball), Hans Rihter (Richter) i Raul Hausman. Pored postepenog ideoloki zasnovanog iskljuivanja saradnika iz ranijih povezanosti (asopis Demokrat i Demokratska unija), u prvim godinama
Akcija belei stalan priliv autora/ki i abonenata/kinja.
U najmanju ruku do Pfemfertovog distanciranja od Hilera 1913. godine323, Akcija je bila neto kao sabirni centar za literate koji su se kasnije s Hilerom okupili pod etiketom aktivizma. Hilerove ideje o duhovnosti bile su
za Pfemferta dovoljan razlog da u treoj godini asopisa podvue crtu ispod
zajednikog rada. Pfemfertov antiparlamentarizam protiv Hilerovog reakcionarnog odbacivanja demokratije shvatao se kao propagiranje demokratije
savet, protiv apsolutnog pacifizma Hilerove logokratije (revolucija rei),
Pfemfert je okrenuo jedan militantni antimilitarizam, koji se tokom rata progresivno razvijao revolucionarno i konkretno savetno-komunistiki, a protiv
Hilerovog nemakog nacionalizma Pfemfert se pozicionirao antinacionalno i
antiantisemitski.
U prvim mesecima izlaenja, tanije od sveske br. 3 do sveske br. 16,
Akcija se pojavljivala sa programskim do-naslovom Publikacioni organ organizovane inteligencije za Nemaku.324 Iako je taj donaslov uskoro opet
nestao, asopis je u toku decenije oigledno primio organizacionu funkciju za
jedan meani spoj umetnika/ca i intelektualaca. Dok je literarno-aktivistiki
krug oko Hilera Benjamin to korektno opisuje obuhvatao proizvoljan
broj privatnih egzistencija, ne pruajui ni najmanji oslonac za njihovo organizovanje,325 Pfemfert je bio stoer ne samo za Akciju ve i za niz drugih pokuaja organizovanja inteligencije. Nakon starta Akcije kao nedeljnika, februara 1911, 1912. je usledilo osnivanje naklade: Pfemfert je najpre izdavao
ekspresionistiku literaturu, od 1916. s Politikom akcionom bibliotekom
pridoli su revolucionarni tekstovi Lenjina, Marksa, Libknehta i ostalih. Na
kraju, Pfemfert je uoio neophodnost postojanja nekog realnog mesta, neke
javnosti s one strane publikacija, pa je 1917. sa svojom suprugom Aleksandrom Ram-Pfemfert i njenom sestrom otvorio berlinsku Akcionu knjiaru,
koja je bila otvorena za izlobe i priredbe.

Up. Pfemfertov lanak Der Karriere Revolter (Revolter od karijere) iz treeg godita Akcije
kao i Exner, Vergessene Mythen, 30 d.
Ve u prvom broju u podnoju je stajala kratka beleka: Akcija e pospeivati impozantne
misli organizovanja inteligencije i do njenog starog sjaja potpomagati dugo zabranjenu re
Kulturkampf (borba za kulturu) (u nekom dakako ne samo crkvenopolitikom smislu). (cit.
po Schulenburg, Franz Pfemfert. Zur Erinnerung an einen revolutineren Intellektuellen)
Benjamin Der Autor als Produzent, 690 (102)
323

324

325

91

Iz antimilitaristike agitacije protiv predloga Vojske (Wehrmacht) iz

1913,326 ak je procvetala rana komunikaciona gerila: usled protesta protiv
toga da se ovlaenja Vojske u Berlinu podignu na iru osnovu, Pfemfert fingira oglaavanje graanske antinacionalne asocijacije Nemakom Rajhstagu protiv novih vojnih zakona. To oglaavanje ne iri se samo preko Akcije
ve i putem letaka, to najzad preko aspekta medijske kontrainformacije vodi
i nekom injeninom informisanju. Poto se u Francuskoj u isto vreme debatuje jedan predlog Vojske, akcija se proiruje i tamo na paralelno francusko
oglaavanje pod rukovodstvom lana Akademije i docnijeg dobitnika Nobelove nagrade za knjievnost Anatola Fransa (Anatole France).327 Ovde se dakle dogaa jedan pokuaj internacionalizovanja antimilitaristikog otpora,
koji se sredstvima medijske gerile bori za irenje i internacionalno organizovanje antinacionalnih struktura.
Dok su se Hilerovi aktivisti uvek iznova zaklinjali u partiju duha,328
nemakog duha329 ili duhovnih330, Pfemfert je ve 1915. osnovao Antinacionalnu socijalistiku partiju, grupa Nemaka (ASP). Antikapitalistika, antinacionalistika manjinska partija delovala je prikriveno do kraja rata, a 16.
novembra 1918, posredstvom manifesta, pokazala se javnosti u Akciji.331 Po
svoj prilici ona nikad nije prerasla status interesne zajednice nekolicine angaovanih umetnika/ca, a ipak preokretanje uobiajenog odnosa izmeu partije i lista izgleda interesantna konstelacija: dok obino partije osnivaju publicistike organe, Akcija je u svom napredujuem procesu organizovanja
pronala svoju partiju. Mogue je, dodue, sporiti se o kolektivnosti i o kvantitetu irenja poduhvata Akcije, ali se u Pfemfertovom sluaju Benjaminovo
pitanje o organizaciji mora sasvim pozitivno vrednovati kao proces organizovanja levih intelektualaca u drugoj polovini 1910-ih, pre svega zbog opisanih
pokuaja da se u krugu Akcije i van lista radi na organizacionom povezivanju
i artikulaciji.
Od 1917. aktivizam Akcije se pojaava, pokretan savetnokomunistikim i anarho-sindikalistikim idejama. U sveskama iz 1917. pojavljuju se tekstovi Bakunjina, 1918. Marksa i o Marksu, pored toga nagomilavaju se i tekstovi o principima aktivizma332 i socijalno-revolucionarni tekstovi,
izmeu ostalog enskog pokreta, i pre toga omladinskog pokreta.333 S noBaumeister (Die Aktion 1911-1932, 102 d.) opisuje Pfemfertovu strategiju kao stvaranje
protujavnosti predlogu Vojske.
Na i. m. 103
Heinrich Mann, Das junge Geschlecht, 97
Hiller, Philosophie des Ziels, 39
Na i. m. 43
Up. Schulenburg, Franz Pfemfert. Zur Erinnerung an einen revolutineren Intellektuellen,
43-45
Baumeister, Die Aktion 1911-1932, 235
Na i.m. 241

326

327

328

329

330

331

332

333

92

vembarskom revolucijom, Akcija iz ekspresionistikog pokreta u potpunosti

evoluira u organ za politiku agitaciju, pre svega u okviru politikog rada na
sovjetskom pokretu. Ovde se odmah nalaze mnoge analogije s paradigmatskim razvojem Situacionistike internacionale (S.I.) etrdeset godina kasnije:
kao to se Gi Debor sve vehementnije razgraniavao od svake umetnike
produkcije, tako je i za Pfemferta distanciranje od sopstvenog ekspresionistikog angaamana od poetka 1920. bilo konano; i to prilino energino, pri
emu su duhovni diskvalifikovani kao neznalice. Druga saglasnost Akcije
sa S.I. sastojala se u rastuoj grubosti prakse iskljuivanja. Od osnivanja Akcije nije samo Hiler otputen iz oevidnih razloga, Pfemfert je sprovodio rigoroznu praksu distanciranja od mnogih saradnika, koji su morali da budu
otputeni ne samo zbog svojih iskaza ili tekstova, ve i zbog svojih veza van
redakcije i drutva autora/ki Akcije. Kao Debor u kontekstu Letristike i Situacionistike internacionale, tako je Pfemfert u prvim godinama uspene
ekspanzije Akcije bio uticajan i merodavan komunikacioni stoer, i analogno
sa Deborovom rastuom izolacijom u kasnim 1960-im i Akcija je u godinama
posle rata sve vie postajala one-man-business. Shodno tome i dalji razvoj
Akcije mogao bi se razumeti kao analogija izmeu aktivistike i situacionistike istorije, koje su dodue sprovodile razliite strategije involviranja u politike kontekste, ali su vremenom oito izale na slian zao glas: u socijalistikim kontekstima Spartakovog saveza, KPD (Komunistika partija Nemake),
KAPD (Komunistika radnika partija Nemake), AAUE (Organizacija jedinstva opte radnike unije) i drugih grupacija s kojima se Pfemfert povremeno
organizovao, ili barem solidarisao, kao i kasnije pre svega u marksistikolenjinistikom istraivanju, Pfemfert je sve ee bio izlagan prigovoru dezintegrativne funkcije u procesu raspadanja levoradikalnih organizacija.334
Ceo spektar nemakog aktivizma, u svakom sluaju, pojavljuje se kao
prilino disparatan spoj koji se hrani grubo skicirano desnim aktivizmom
duha koji ponekad zaluta sve do graninih podruja antisemitizma,335 rasizma336 i protofaizma337 i levim aktivizmom Akcije, koja se polazei od svoje
baze kao knjievnog asopisa sve vie radikalizovala, postavi agitaciona
platforma levoradikalnih politika. Akteri su se ee menjali naroito u prvoj
polovini 1910-ih izmeu iskrzanih tabora, a naravno bilo je i desno od Hilera
aktivizama od svake ruke. Ako se mi sad vraamo na Benjaminov esej koji
je bio pripremljen za jedno predavanje u Parizu 1934,338 nalazimo i odgovor
334

335

Up. Baumeister, Die Aktion 1911-1932, pre svega 269-276

Up. recimo Hiller, Philosophie des Ziels, 52

336

Up. recimo Rubiner, Die nderung der Welt. 66

Hiller, Philosophie des Ziels, 53
Predavanje nije moglo da se odri iz nepoznatih razloga. Up. napomene izdavaa u Benjamin, Gesammelte Schriften, II 3, 1460-1462; Fuld, Walter Benjamin. Eine Biographie, 235.

337

338

93

na pitanje zato Benjaminova fundamentalna kritika upravo Hileru posveuje takvu panju, moda i u kontekstu ovog predavanja.
Podlogu aktivizma Benjamin upotrebljava i za to da bi u komunistikom kontekstu kritikovao prividno leve, ali isto sadrajno-agitatorske strategije, to znai pre svega aktuelne umetnike strategije socijalistikog realizma.
U komunistikom Institutu za studije faizma u Parizu, koji je kontrolisala
Kominterna, on se naao na opasnom terenu, kao to je sam dobro znao. Jer
nije tek Staljinova kulturna politika, ve su i razliite pozicije Lenjina, Bogdanova i Lunaarskog, uprkos krajnje razliitih predstava o proleterskoj kulturi,
sve bile upravljene na produkciju i prezentaciju proleterskih sadraja, pa je i u
Nemakoj u 1920-im i 1930-im godinama u komunistikim krugovima forsirana linija revolucionarnog sadraja na raun forme. Benjamin, koji je pre svega imao u vidu tehniku i organizacionu funkciju umetnike prakse, jednoznano je zastupao manjinsku poziciju. Pred publikom koja je sa skepsom doekivala formalna razmiljanja, Hilerovo reakcionarno dranje bilo je pogodno kao
negativan primer za pribliavanje i zamenu za napad na socijalistiki realizam.
Iako on reprezentuje neto sasvim razliito od sadrajne pozicije socijalistikog
realizma, u Benjaminovom predavanju Hiler zastupa sadraistu koji je napisao reenice poput ovih: Ali u istini sva zaista velika umetnika dela () bila
su velika ne savrenstvom svog specifino umetnikog, ve () uzvienou
svoga tastva, svoje ideje, svog cilja, svog etosa. () Izvuemo li iz jednog od
njih njen sadraj, ideju, moral, tako da ostane samo njegovo oblikovno, - tad
preostaju mrvice!339 Kroz Hilerovo pisanje provlai se stara neplodna suprotnost sadraja i forme, pri svem patosu intervenisanja ono ta htenja ostaje
njegov najvii kriterijum: Dakle, forma kao takva je prazna,340 bitno ostaje
ono to se uobliava.341 Tako u poziciji nemakih aktivista diskurs dodue
podsea na diskurs uobiajen u Sovjetskoj kulturnoj politici, ali u isti mah zbog
svog idealistikog usmerenja ostaje potpuno nespojiv s materijalistikim stavovima. Time diskurs povezan s Hilerom i sadrajno postaje pogodna podloga
za Benjamina, kako bi se na toj pozadini prakse Berta Brehta i Sergeja Tretjakova ispostavile kao pozitivni kontraprimeri organizovanja i menjanja proproizvodnog aparata.
Zadrimo se jo par reenica kod negativne podloge da bismo, doavi
istovremeno do sredinjeg pitanja za Benjamina, ispitali poloaj pisca kao
proizvoaa, ili ire shvaeno, poloaj intelektualca i umetnika u proizvodnom procesu: U razlikovanju, koje je razvio Fuko, izmeu univerzalnih i
specifinih intelektualaca342 Hilerov bi zauzeo poziciju reprezentanta uniHiller, Philosophie des Ziels, 33
Na i. m.
Na i. m. 45
Up Foucault, Die politische Funktion des Intellektuellen; Deleuze/Foucault, Die Intellektuelen und die Macht

339

340

341

342

94

verzalnog. Duhovno time odgovara nekoj univerzalnoj istini, iji nosioci, duhovni, reprezentuju neku univerzalnost, koja nasuprot nesvesnoj univerzalnosti proletarijata, nastoji da bude njegova svesna i razvijena forma. Duhovni kao univerzalni intelektualci bili bi ovde iroko vidljivi uzori koji daju primer i osvetljenje za izlaz iz tamne forme proletarijata. Fuko opisuje intelektualca a i ovde se uklapa primer Hilerovog knjievnog aktiviste pre svega
prema figuri pisca, a prag pisanja kao posveujue obeleje pisca.
Ova figura koja implicira govornike/ce koji/e izgovaraju nemu istinu
drugih, nunim nainom mora doi pod udar otre kritike u emancipatorskoegalitaristikim kontekstima. Po Benjaminu, sadraji politiku tendenciju
obrauju proturevolucionarno, dok proizvodne instrumente, -forme i aparate, a to znai odnos duhovnih kao univerzalnih intelektualaca prema
proletarijatu, ostavljaju nepromenjenim. Ne samo na primeru aktivizma
nego i nove stvarnosti Benjamin opisuje kako ak i fotografije bede postaju
predmeti uitka, kako je umetnika obrada neke politike situacije kadra da
uvek pribavi nove efekte za zabavu publike, kako je dakle buroaski proizvodni i publikacioni aparat u stanju da uz pomo figure umetnika/intelektualca
mimo/iznad proletarijata asimiluje i propagira revolucionarne teme.343
Spisateljski rad u poloaju nosioca zakona i borca za pravdu, za proletarijat, jeste precenjivanje, mesto univerzalnog intelektualca je nemogue.
Ako solidarnost intelektualaca s proletarijatom uvek moe biti samo posredovana, onda intelektualci, koji su postali buroaski intelektualci zahvaljujui klasnospecifinim razlikama i obrazovnim privilegijama, po Benjaminu
moraju postati izdajnici svog klasnog porekla.344 Ta nuna izdaja sastoji se
u preobraaju intelektualaca koji proizvodni aparat samo snabdevaju s revolucionarnim sadrajima u inenjere koji menjaju proizvodni aparat, koji u
Banjaminovoj formulaciji svoj zadatak vide u tome da ga prilagode svrhama
proleterske revolucije.345
Za obnavljanje Benjaminovog zahteva da se proizvodni aparat ne snabdeva, ve da ga se menja, izgledaju mi podjednako vana oba aspekta: prvi
deo zahteva da se proizvodni aparat ne snabdeva trebalo bi aktualizovati uz
pomo Delezove kritike reprezentacije, pre svega kritike okvira medijske reprezentacije i funkcije koju intelektualci i umetnici/ce ispunjavaju unutar tog
okvira. Drugi deo zahteva, naime da se proizvodni aparat i menja, u nekom
proirenom obliku nalazimo u Fukoovom obraanju specifinim intelektualcima da konstituiu jednu novu politiku istine. Kako kod Deleza tako i kod
Fukoa odjekuju Benjaminove figure i pojmovi: kod Deleza je to topos izdaje s
kojom inteligencija naputa svoju klasu; kod Fukoa topos specijaliste koji
je Benjamin opet preuzeo iz kutije za (pojmovni) alat ruskih produktivista.
343

344

345

Benjamin, Der Autor als Produzent, 692 d. (104)

Na i. m. 700 d. (113)
Na i. m. 701 (113)

95

Protiv Fukoove dijagnoze iezavanja velikog pisca, univerzalnog intelektualca, u poslednjim su se decenijama uvek iznova pojavljivale nove metamorfoze tog tipa, i dalje u pozi autonomnog umetnika i mislioca, faktiki
ipak u heteronomnoj potinjenosti sklopu u ijim okvirima njihove figure
ispunjavaju odreene funkcije.346 Protiv ovog pseudo-oivljenja klasinog
buroaskog, univerzalnog intelektualca koji se pita za sve, a i o svemu ima
neto da kae, pre svega na povrini medija i think-tank(ova), radi se o tome
da se te medijske i politike strukture, kao proizvodni aparati, vie ne snabdevaju uvek novim sadrajima, ve da se snabdevanje odbije, da se iezne iz
spektakla, da se spektakl izda.
Do izvesnog stepena, ukoliko su intelektualci involvirani u taj spektakl,
to implicira i izdaju sebe samih. Franc Pfemfert je s Akcijom konsekventno
iao tim putem. Njegov nestanak nije bio samo rezultat progona njegove marginalne sovjetsko-komunistike pozicije, ozlojeenosti i rastue izolacije, ve i
posledica njegove radikalne kritike i odbijanja medijskog spektakla, njegove
izdaje buroaskog proizvodnog aparata. Nadilazei klasinu marksistiku formulaciju kod Benjamina, taj pokret izdaje buroaske klase mogao bi se opisati neto optije sledei Delez/Parnea kao pozicija izdajnika svog sopstvenog
carstva, svog roda, svoje klase, svoje veine347. Izdati svoje klasno graansko
poreklo i podesiti se prema proizvodnom aparatu proleterske revolucije danas
bi u prvom redu znailo otpaditi se iz okvira reprezentacije. Ako se u rasteru
moguih slika i iskaza unapred moe uglaviti samo ono prihvatljivo, a to prihvatljivo je unapred rekuperirano, onda savremena forma izdajstva traga za
linijama koje probijaju taj raster. Protiv mehanizma medijskog reflektora, koji
danas jo mnogo radikalnije asimiluje sadraje nego to je to mogla reportaa
Nove stvarnosti, moralo bi se raditi o tome da se iezne sa slika u medijima,
da se postane nepoznat, da se zametnu tragovi prominencije. Anonimnost,
multiplo potpisivanje, kolektivno autorstvo, maskiranje, trebalo bi da budu
alati takvog izdajstva. Klju promene dakle nije u borbi intelektualaca za hegemoniju u mainstream-medijima, nego u odbijanju te show-borbe, odbijanju
uloge komentatora i davaoca kljune rei u okviru medijskog spektakla. Prekinuti vezu s tim okvirom, u najboljem sluaju takvim prekidima razviti i neku
vrstu ometajueg uma, i tako ubacivati klipove u tokove komunikacionog
aparata, u tome se sastoji Delezova adaptacija zahteva da se ne snabdeva proizvodni aparat: egzistirati stvaralaki znai uvek neto drugo nego komunicirati. Da bi se umaklo kontroli moda e biti najvanije stvarati prazne meuprostore ne-komunikacije, ometajue prekide.348
Ovim je ve u isti mah oglaen i drugi deo Benjaminovog zahteva: aktualizovanje tog drugog zahteva propituje kako proizvodni aparat, koji se vie
346

347

348

Up k tome recimo Burdijeov (Bourdieus) pojam medijskog intelelektualca

Deleuze/Parnet, Dialoge, 52
Deleuze, Unterhandlungen, 252

96

ne snabdeva, sad moe i da se menja ili inovira. Benjamin pie da u debati

oko dranja ruskih intelektualaca posle Oktobarske revolucije odluujue
objanjenje dolazi preko pojma specijaliste. Pojam najpre ostaje mutan,
ak na prvi pogled ba ne izgleda od pomoi za nameru da se organizuje revolucionarni savez proletarijata i inteligencije. Benjamin ovde referira na
figuru boljevika-specijaliste kod Sergeja Tretjakova, i ta figura unakrst
preseca dualizam univerzalnosti i partikularnosti. Zadatak intelektualca kao
specijaliste sastoji se, pre svega, u tome da predoi svoj poloaj u proizvodnom procesu, da mu ne bi palo na pamet da izdaje sebe za duhovnog, za
univerzalnog intelektualca. Umesto da se poziva na univerzalnost i autonomiju kao katalizator ili prenosni kai, radi se o tome da napusti sredinju
poziciju i kao specijalista/kinja, kao specifini intelektualac/alka sa specifinim kompetencijama, i da polazei od specifinih pozicija postane izdajnik
svoje buroaske klase iz koje potie.
Specifini intelektualci, s Fukoom neto kao politizovano nalije naunog eksperta, vie sebi ne pripisuju ulogu nosioca univerzalnih vrednosti.
Time to vode lokalne i specifine borbe, unosei u njih svoje specifino znanje, oni se bore i za novu poitiku istine.349 Fuko ovim daje putokaz koji se
nadovezuje i dalje promilja Benjaminov zahtev da se proizvodni aparat menja: Sutinski politiki problem za intelektualca nije da kritikuje ideoloke
sadraje koji su pretpostavljeno povezani s naukom, ili da brine o tome da
njegovu naunu praksu prati ispravna ideologija, ve da sazna da li je mogue konstituisati neku novu politiku istine. Problem nije menjati svest ljudi,
ili ono to ljudi imaju u glavama, ve politiki, ekonomski i institucionalni
poredak proizvodnje istine.350
Ne radi se o tome da se masama posreduju (ispravni) revolucionarni
sadraji, u tome se Benjamin i Fuko slau, uopte ne postoji neka takva istina
koja bi bila privilegija izvesne klase. Ono to vrlo verovatno ipak postoji jesu
odnosi moi koji proimaju poredak proizvodnje istine, isto kao i proizvodne aparate umetnosti i medija. Ako dakle tragamo za mogunostima promene poretka proizvodnje istine, danas u obzir dolaze naroito prakse medijske gerile: njeni napadi preskau okvir masmedijske reprezentacije upravo
prevarama, falsifikatima i podvalama. Meutim, Benjaminovo pitanje o
promeni proizvodnog aparata i Fukoovo pitanje o promeni politikog, ekonomskog i institucionalnog poretka proizvodnje istine, s Delezom se moe
pomeriti jo dalje: Ako je mo konstitutivna za istinu kako se onda moe
predstaviti neka mo istine koja vie ne bi bila istina moi, koja bi vodila
poreklo od transverzalnih linija otpora, a ne od integralnih linija moi?351 Za
Up. za pojam istine kod Fukoa, Diskurs und Wahrheit kao i dole odeljak o Praksi parrhesia-e
Foucault, Die politische Funktion des Intellektuellen, 151 d.
Deleuze, Faucault, 132
349

350

351

97

odgovor na ovo pitanje svakako vie nije dovoljno samo ii za Benjaminovim

predlozima koji ukidaju razlikovanje izmeu razliitih umetnikih vrsta, izmeu autora i publike, koji predlau prefunkcionalizovanje romana, drame,
pesme; stvar se vrti oko toga da se temeljnije izmeni odnos prema poretku
proizvodnje istine na nain koji nadilazi figure umetnika i intelektualca, pa
bili oni i specifini.
Intelektualci koji e doi, nee biti kasta, ve neki kolektivni lanac u
kome uestvuju osobe koje rade manuelno, rade intelektualno, rade umetniki352 kae Gatari ve u 1970-im godinama. U postfordistikom settingu kognitivnog kapitalizma ocrtava se ukidanje proizvodnje znanja kao privilegija
intelektualaca, ujedno i rastue rasipanje moi istine u drutvu. Ono to je
Marks jednom nagovestio u pojmu General Intellect ponovo je preuzeto u
italijanskoj tradiciji operizma 1960-ih i 1970-ih godina kroz, socijalnim borbama pooptenu, masovnu intelektualnost. U meuvremenu su nematerijalni i kognitivni rad353 postali dominantne paradigme ne samo posfordistike teorije, a to takoe znai, pored rastueg oteavanja i izrabljivanja svih
oblika nematerijalnog rada, nastajanje procesa autonomnog samoorganizovanja kognitivnog rada, postajanje moguim nekog kognitarijata (Bifo Berardi).354 Dodue, jedno takvo irenje samoorganizovanog znanja preko klasinih intelektualnih, akademskih, umetnikih formacija nikako ne implicira
da je promena proizvodnog aparata i lanac samoorganizovanja protiv izrabljivanja kognitivnog rada neki samohodan proces. U doba kognitivnog kapitalizma ipak postaje mogue i nuno da mnogi menjaju poredak proizvoenja istine, da mnogi nipoto ne snabdevaju proizvodni aparat, a da ga ne
menjaju. Dakle, ne postoji neki specifian rad istine na intelektualnom polju. Naprotiv, postoje istine u okviru preciznih praktinih ulanavanja, tano
odreenih socijalnih odnosa, borbi, partikularnih odnosa semiotizovanja.355

Guattari, Wunsch und Revolution, 88

Up. referentne radove (post)operaistikih teoretiara: Paolo Virno, Sero Bolonja (Sergio
Bologna), Antonio Negri, a pre svih Mauricio Ladzarato (Maurizio Lazzarato), Immaterielle
Arbeit. Gesellschaftliche Ttigkeit unter den Bedingung des Postfordimus
354
Berardi, Was heit Autonomie heute?, 31
Guattari, Wunsch und Revolution, 88
352

353

355

98

6. Neman podvajanja.
Od predstavljanja do proizvoenja situacije
Dosad su filozofi i umetnici samo razliito tumaili situacije, radi se
o tome da se one izmene. Situacionistika internacionala356
Momenti konstruisani kao situacije mogli bi se posmatrati kao
momenti prodora i ubrzanja, (kao) revolucije u individualnom svakodnevnom ivotu. Situacionistika internacionala357

Pojam situacije u debatu oko umetnosti i politike nisu uveli tek Gi Debor i Situacionistika internacionala. Ve tada, u kontekstu francuske varijante divljih 1950-ih godina, kada se dolazea avangarda Pariskog
maja 1968. pripremala da sve dalje proiri gest umetnikog radikalizma kao
sredstva za prelaz u sferu politikog, pojam (situacije) bio je postavljen ne
samo protiv svakodnevnog jezika i nekih vie ili manje bizarnih drutvenonaunih ili teolokih situacionizama358; njegova predistorija sezala je od
termina vojne nauke, preko upotrebe kao sporednog filozofskog pojma kod
Sartra (Sartre), Hajdegera (Heidegger) i Kjirkegora (Kierkegaard)359 do,
povratno, kao jednog od sredinjih pojmova u Hegelovoj estetici.
G. V. F. Hegel (G. W. F. Hegel) preuzeo je pojam situacije iz pozorinog diskursa 18. veka i uveo ga u svoja Predavanja o estetici (prvi put drana
1818. u Hajdelbergu, potom dalje razvijana tokom 1920. u Berlinu) pooptivi ga kao kljuni pojam primenjen na sve umetnike forme. Specifinost predistorije situacije kod Hegela sastojala se u otvaranju pojma kojim zapoinje
jedno kretanje s takvim zamahom da situacija, poev od njenog kvaliteta kao
estetske kategorije kod Hegela, moe da se razvija i preko Hegela, i optije
nego u okviru uobiajene estetike. Ve kod Hegela nabaena pitanja o odnosu reprezentacije i akcije vode u heterogenezu konkretnih umetnikih praksi
u 20. veku od predstavljanja situacije, preko razliitih situacija orgijske reprezentacije, do postulata proizvoenja situacije. Pritom se pre svega radi o
razumevanju konstrukcije situacije kao kako to oro Agamben paradoksalno shvata topine utopije360: Ovde i sada zbiva se proizvoenje situaciS.I., Der Fragebogen, 112
S.I., Die Theorie der Momente und die Konstruktion von Situationen, 126
Up. Ohrt, Phantom Avantgarde, 161
Na i. m., 163-165
Agamben, Mittel ohne Zweck, 77. Za pitanje situacije kao utopijskog prostora Debord u
svojim Tezama o kulturnoj revoluciji, 27, 1958. misli: U svetu dekompozicije dodue

356

357

358

359

360

99

je, upravo na ravni imanencije globalnog kapitalizma, u sreditu drutva

spektakla, usred teritorije onoga to ona eli da srui.
Meutim, nita ne bi vie skretalo s puta nego promiljati situaciju
kao privilegovan ili neuobiajen momenat u smislu esteticizma. Ona nije ni
pretvaranje ivota u umetnost, ni pretvaranje umetnosti u ivot.361 Ograniavanje situacije na uobiajene forme umetnosti, njeno ograivanje u umetniko polje jednako malo vodi rauna o pojmu kao i uklanjanje granica u nekom optem pojmu ivota. Naprotiv, situacija je plodna upravo tamo gde su
na delu zone neraskidivosti umetnike prakse i politikog aktivizma, uvek
onda kad u vremenu nastane momenat nerazlikovanosti ivota i umetnosti,
u kome i jedno i drugo istovremeno doivljavaju odsudnu metamorfozu.362

moemo iskuavati, ali ne i upotrebljavati svoje snage. Praktian zadatak da se prevlada na

rascep sa svetom tj. dekompozicija putem viih konstrukcija nije romantian (). Up.
takoe jednoznanije mesto iz protokola Minhenske konferencije Situacionistike
internacionale iz 1959: () U svom odgovoru Jorn nudi tri poetne mogunosti da se
posmatra konstrukcija situacije - kao utopijski prostor; kao izolovani okolni svet kroz koji se
moe proi; ili kao niz okolnih svetova koji su spojeni sa ivotom. Svi uesnici odbacuju prvu
mogunost i daju prednost treoj. (Die 3. Konferenz der S.I. in Mnchen, 94)
Agamben, Mittel ohne Zweck, 77
Na i. m.
361

362

100

Predstavljanje situacije.
Razreavanje razlike u hegelovoj estetici

Stability is provisional. It is the conflicts that are eternal because

there is pleasure in conflict. The individual, in this return to him or
herself, experiences division, conflict, pleasure and jouissance in

this fragmentation. Julia Kristeva363

U Hegelovim Predavanjima o estetici situacija se nalazi u sreditu njegove teorije umetnosti, kao odsudna kategorija umetniki lepog.364 Nakon
sistematskog iskljuivanja manjkavog prirodno lepog iz podruja estetikih
pitanja od krupnih konsekvencija365 i za dalji razvoj estetike kao filozofske
discipline Hegel dolazi na to da poblie posmatra umetniki lepo i njegovu
odreenost kao umetniko delo. Oduvek je najvanija strana umetnosti bila
da pronae interesantne situacije.366 Uz pomo materijalne borbe na primerima iz svih umetnosti, koja se inae pokazuje kao malo suvremena*, i s
isto tako preplavljujuim bogatstvom stupnjevitih kategorija, Hegel pokuava da zasnuje jednu kompleksnu sistematiku predstavljanja situacija koja
treba da vai podjednako za egipatsku skulpturu kao i za holandsko anrslikarstvo, za Euripida i Sofokla kao i za ekspira (Shakespeare) i Getea (Goethe). U uobiajenom dijalektikom kretanju on razvija situaciju kao odsudni
stupanj u sebi diferencirane, procesirajue odreenosti ideala, koju u optem moemo shvatiti kao radnju.367 Situacija funkcionie kao meustupanj
izmeu opteg stanja sveta, s jedne strane, i radnje, s druge strane, u kojoj do
izraaja dolazi borba i razreavanje razlika.368 Sama situacija pojavljuje se
upravo kao trodelno kretanje, koje od odsutnosti situacije, preko odreene
situacije u svojoj bezazlenosti bez suprotnosti, konano vodi ka sukobu, koji
kod Hegela ini polazite, kao i prelaz ka pravoj radnji.
Taj trei stupanj situacije, sukob suprotnosti ispred podloge situacije
jeste ono to ovde treba da bude uinjeno produktivnim kao diferencionoteo363

Kristeva, Revolt, She Said, 100

Stabilnost je privremena. Sukobi su veni jer postoji zadovoljstvo u sukobu. Individua, u
ovom vraanju sebi doivljava podelu, sukob, zadovoljstvo i jouissance u ovoj fragmentaciji.
(prev.)
Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 233-316 (Hegel, Estetika I, 195-215)
Up. Raunig, Bruchlinien des Schnen. Heterogenese politischer sthetik
Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 261
*
Prevodilac zbog preciznosti pravi donekle vetaku razliku izmeu suvremenosti i savremenosti, pri emu suvremenost oznaava vremenski kontekst vezan za dotino prolo vreme, dok
je savremenost rezervisana za sadanjost koja pripada itaocu.
Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 233.
Na i. m. 235

364

365

366

367

368

101

rijski zaokret Hegelove teorije situacije. Nasuprot Hegelu, to kretanje svakako ne treba da bude shvaeno kao prolazni proces napredujueg oposebljavanja ideala ka diferenciji, koji je kao puki prolazak predvien za to da
bude ukinut i prevladan u nekom viem identitetu. Zweispaltung (rascep)
ovde treba da bude vie nego Fundamaintalish of Wiederherstellung369 kako je to zgodno Dojs (Joyce) u njegovom kaudervelkom vetakom jeziku
primenio na pojam. Dijalektika Hegelovog miljenja, koja se tvrdoglavo opire
svakom probijanju, treba da se otvori, da se situacija dakle ne opisuje kao
kod Hegela, kao meustupanj, kao dinamini prolazak izmeu dva stadijuma
jedinstva, ve kao kolebanje, kao preduslov potencijalno neograniene kolizije razlika. Za ovo nije potrebno Hegelovo pred-postavljeno opte stanje sveta, opti nain u kome se misli ono supstancijalno kao momenat koji okuplja
sve pojave; jednako malo potrebno je razreavanje razlika u radnji kao jo
udaljeni, sagledivi cilj povratka na jedinstvo. U prvom planu dakle ne stoji
razlaganje neke prethodne supstancije na njene pojedinane delove, ne prethodna, prolazna smetnja jedinstvenog stanja sveta, ne promena nekog bez
nje harmoninog stanja, koje bi opet trebalo promeniti, dovesti u harmoniju.
U fokusu mojih razmiljanja su Hegelovi meustupnjevi situacije i kolizije,
kao i njihove komponente sukobi, razlike i napetosti. Neman podvajanja370 koja drema u optem stanju sveta, a u konanom ukidanju i prevladavanju opet zaspi, ovde treba da bude tretirana iskljuivo u budnom stanju, ili
tavie, kao da nikada nije upoznala san.
Neman podvajanja ne nastaje u snu uma, ona ne poznaje ni san uma ni
njegovu vlast. Upravo obratno: neman se permanentno kree u lananju svih
moguih iskustava izmeu elje i uma, ona ne prestaje da se kree, i ne dolazi
iz sna. Neman podvajanja a s tim izborom pojma to priznaje i Hegel nemanska je stoga to u permanentnom podvajanju u pokretnom odnosu razliitog ka razliitom poiva neto opasno, neto eksplozivno to se otima
utvrivanju, opisivanju, predstavljanju. Odgovarajue mesto u teoriji situacije onda je protivno optoj tendenciji dijalektikog kretanja krajnje produktivno i za diferencionoteorijsku interpretaciju: tamo gde se odreenost
istie kao sutinska razlika i u suprotnosti prema drugom zasniva koliziju,
situacija se u svojoj odreenosti razgranjava u suprotnosti, prepreke, zaplete i povrede, tako da se pod uticajem datih okolnosti duevnost osea pobuenom da neminovno istupa protiv onoga to je uznemiruje, to joj smeta i
to se suprotstavlja njenim ciljevima i njenim strastima. U tome smislu prava
akcija poinje tek kada se pokazala ona suprotnost koju je situacija sadrala
u sebi. Ali poto akcija koja izaziva sukob nanosi povredu suprotnoj strani,
ona u toj suprotnosti izaziva protiv sebe napadnutu silu koja lei njoj nasup369

370

Joyce, Finnegans Wake, 296; upravo tako u engleskom originalu

Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 258

102

rot, i time se sa tom akcijom neprestano povezuje reakcija.371 Ovde smo najzad dospeli do stoera teorije situacije: razlika je u svojoj odreenosti tako
ustrojena da naelno pobuuje na kretanje, na odnos razliitog ka razliitom.
Na ovom mestu gde su razlike svojski nabujale, prevodimo Hegelovo dijalektiko kretanje na drugu stranu i pitamo: ta bi bilo ako jednom pokrenuto
kretanje ba ne bismo shvatili kao instrument uspotavljanja mira, ve kao
potencijalno nezavrivo-beskonano? ta ako bi razlike u stalnoj razmeni
odbijale podreivanje pod zakonitost identiteta i reprezentacije? ta ako bi
uopte svi identiteti bili samo simulirani, proizvedeni u nekoj dublje poivajuoj igri, naime onoj koju il Delez naziva igra razlike i ponavljanja?
Razliku po sebi i odnos razliitog prema razliitom elimo da mislimo
nezavisno od formi reprezentacije, kojima ona vraa na sebe, i ime se izaziva
ono negativno.372 Umesto identinog i negativnog, identiteta i protivrenosti, Delez postavlja razliku lienu negacije koja se nikad ne da terati do suprotnosti i protivrenosti: dakle ne neka posredovana razlika koja se potinjava
etvorostrukoj svezi posredovanja (identitet, suprotnost, analogija, slinost)373, koja eli da bude spasena iz svoje pilje. Razlika sme da ostane neman, ona je vie nego razvoj nekog sutastva koje se pre ili kasnije vraa u
jedinstvo. Ako se sopstvo misli polazei od razliitog, identitet gubi auru osnova, dodue, sme da egzistira kao princip, ali samo kao sekundaran princip
koji krui oko razliitog, najzad kao ponavljanje.374
Naprotiv, Hegel se u teoriji situacije ne zadrava na ravni kolizione akcije u kojoj su razlike zaplesale, ideal je stupio u potpunu odreenost i u
potpuno kretanje. Jer, dva interesa, istrgnuta iz svoje harmonije, stoje sada u
uzajamnoj borbi jedan drugom nasuprot, i u svome uzajamnom protivreju
nuno zahtevaju neko reenje.375 Gotovo. Kraj. Zavesa. Hegel insistira na
nepobitnoj nunosti da je koliziji potrebno (raz)reenje, da povreda koja iz
toga nastaje ne moe ostati povreda, ve mora biti prevladana. tavie, do
koje god granice da se doteruje disonanca u pojedinim delovima umetnosti,
u teoriji situacije bolno precizno se odmerava izmeu polova unutranje
predstave i neposrednog opaanja376: tako bi poezija mogla dati krajnju
patnju oajanja, u odreenoj meri ak i rune forme, dok bi, naprotiv, vajarstvo i slikarstvo bili suvie postojani da bi uhvatili runo bez razreenja. Rascep zahteva pomirenje, povredom izazvani odnosi ne bi se smeli odrati, nuno bi traili preobraajnu pomo. Podvajanje i borba morali bi se odvijati
uporedo sve dok se kao rezultat ponovo ne uspostavi harmonija.
371

372

373

374

375

376

Na i. m. 282 (Hegel, Estetika I, 215)

Deleuze, Differenz und Wiederholung, 11 d.
Na i. m., 51
Up. na i. m. 65
Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 282 (Hegel, Estetika I, 215)
Na i. m., 268

103

Ova norma mogla bi se sasvim konkretno opovrgnuti, i to suvremenom

umetnikom praksom, konkretnim umetnikim delima Hegelovog vremena
van primera iz antike i nemakog idealizma kao umetnike prakse. Od prilike u isto vreme kad je Hegel drao svoja predavanja o estetici, nastao je erikoov (Gricault) Splav meduze, ili prva Delakroaova (Delacroix) i Stendalova (Stendhal) dela. Ali ve E.T.A. Hofmanova (Hoffmann) reprezentacija
unutranje neosnovane rastrzanosti koja se ispoljava u najodvratnijim disonancama veoma je raestila Hegela, pa mu je ak i ekspir s Kraljem Lirom
otiao predaleko.377 Negativno kao sutinski osnov za koliziju ne sme da nae svoje mesto,378 samo u sebi samima afirmativne i supstancijalne sile
smeju odreivati sadraj radnje.379 Tim ogranienjima na ravni sadraja u
vreme pre estetike runog, u okviru onog to Delez naziva organskom reprezentacijom, ogranieni ostaju i oni diferencionoteorijski potencijali situacije, pomenuti gore o stupnju kolizije. irina kolebanja moguih sadraja
predstavljanja ipak je sekundaran problem spram naelnog odreenja situacije u Hegelovoj estetici. Formalni princip nunog razreenja razlika Hegelovih primera deluje i dalje na kasnije umetnike prakse, pa ak i na one koji se
pribliavaju nainima reprezentacije koje Delez naziva orgijskom reprezentacijom.
Kao orgijska, reprezentacija tei beskonanom, (tei) da se proiri do
najveeg i najmanjeg razlike, da odmeri lepo kao i runo. Ako reprezentacija
u sebi nalazi beskonano, pojavljuje se kao orgijska, a ne vie kao organska
reprezentacija: u sebi ona otkriva poriv, nemir i strast ispod prividnog mira
ili granica organizovanog. Ona ponovo nailazi na neman.380 Izgleda kao da
je Delez ovde, u raspravi Razlika po sebi tako glasi relevantno poglavlje
Razlike i ponavljanja drao pred oima mesto iz Hegelove teorije situacije,
neman podvajanja i razvitak kolizije iz situacije, a pre svega one odeljke u
kojima Hegel s najveim naporom pokuava da misli kretanje u beskonano.
Radi se o tome da se uzme malo Dionisove krvi da potee u Apolonovim ilama.381
Hegelova dijalektika u optem takoe se ne moe ograniavati prosto
na neku metodu statikog utvrivanja. I dijalektiko kretanje identiteta i razlike po tendenciji je beskonano, pa je Hegel na drugom mestu ukazao da
osnov nije samo jedinstvo, ve isto tako po svoj prilici i razlika identiteta i
razlike.382 Uprkos tome, kretanje je u teoriji situacije opteopisano kao reteritorijalizujue kretanje identiteta u kome ukleta razlika ostaje manjkava. I
377

378

379

380

381

382

Na i. m., 289 (Hegel, Estetika I, 220)

Na i. m., 288 (Hegel, Estetika I, 219)
Na i. m., 290 (Hegel, Estetika I, 221)
Deleuze, Differenz und Wiederholung, 67
Na i. m., 330
Hegel, Enzyklopdie der Wissenschaften, 248

104

tamo gde treba da bude osvojeno ono mrano, reteritorijalizovanje se pokazuje u jednom osnovu za koji se eli da ve oduvek postoji. Tenje organskog
da postane orgijsko, da reprezentaciju misli beskonano, slabo su se oplodile
u sluaju Predavanja o estetici. Reprezentacija odrava svoje zahteve u teoriji, utoliko vie u carstvu graanskog umetnikog pogona. Hegelova dijalektika metoda i evidencija eksplicitno ili implicitno razmatranih umetnikih
dela, pre svega grke tragedije i teatra 18. i zapoinjueg 19. veka, perfektno
se uzajamno dopunjuju: umetniki lepo, a specijalno situacija, postaje kontejner koji ne samo da dri razlike na okupu nego ih zadrava. Subordinacija
razlike pod identino prodaje se dodue kao spasavanje razlike, ipak: Razlika mora napustiti svoju pilju i ne sme vie ostati neman.383

383

Deleuze, Differenz und Wiederholung, 51

105

Nekoliko fragmenata o mainama

U istoriji filozofije problem maina uopte smatran je drugorazrednim sastojkom jednog optijeg pitanja, pitanja o
, tehnikama. eleo bih ovde da predloim jedan zaokret naina posmatranja, u kome problem tehnike postaje deo mnotva jedne mnogo obuhvatnije mainske problematike. Ta ,maina otvorena je prema spolja i prema njenom mainskom okolnom svetu, i
odrava sve vrste odnosa sa socijalnim komponentama i individualnim subjektivnostima. Dakle, radi se o tome da se koncept tehnoloke maine proiri do koncepta mainskog sklopa384 Feliks Gatari

Feliks Gatari ovde u malo rei opisuje irenje opsega jednog od najcentralnijih i u isti mah najee neshvaenih pojmova njegove
heterogene teorijske produkcije. Kao i mnogi koncepti u Gatarijevoj kovanici pojmova, maina je s punom namerom udaljena od svakodnevne upotrebe.
Ta praksa vitoperenja i iznalaenja pojmova u teorijskoj recepciji dovodi kako do iroko rairenog polemikog hipi-prigovora Gatariju (i njegovom kolegi ilu Delezu),385 tako i do dobronamernog tumaenja interesne pometenosti u odnosu na pojam maine.386 Pritom reinterpretacija pojma maine nije
ni toliko nova ni radikalna da bi se priivala samo na zastavu francuskog
poststrukturalizma. Ve u vreme konanog irenja industrijske revolucije
Evropom kod Karla Marksa u Glavnim crtama kritike politike ekonomije
(Grundrisse) skiciranim 1857/58. godine, s Fragmentom o mainama387
nalazimo jasno kretanje u onom pravcu koji je Gatari doveo do optijeg miljenja o mainama.
U tom odeljku Grundrisse-a Marks razvija svoja razmiljanja o preobraaju sredstva rada od jednostavnog alata (koji e Gatari nazvati protomaina) u oblik koji odgovora capital fixe-u, dakle, u tehnike maine i maineriju. Pored centralnog pojma maine, kome e Marks u Kapitalu i docnije posvetiti bitno iri prostor, ovde se na margini raspravlja i jedan drugi pojam koji je od velikog znaaja za dalja postmarksistika teorijska strujanja.
Koncept General Intellect-a koji je Marks uveo kao sporedni pojam, bio je
eksplicitno polazite italijanskih (post)operacionalista/kinja, izmeu ostalog
Guattari, ber Maschinen, 118
up. recimo Barbrook, The Holy Fools, Marchart, Der durchkreuzte Ort der Partei, 204 ili
Mouffe, Exodus und Stellungskrieg
up. Reitter, Gerald Raunig: Kunst und Revolution, 61 d.
MEW 42, 590-609

384

385

386

387

106

za njihova razmiljanja o intelektualnosti masa i nematerijalnom radu.388

Dodue, uzajamna pozivanja izmeu francuskog poststrukturalizma i italijanskog postoperaizma, uopte uzev su isto toliko raznovrsna kao to se oba
strujanja u isti mah dovode u vezu s Marksom i razgraniavaju od njega, ali
ipak, konkretan odnos izmeu dva aspekta malog Marksovog fragmenta
(maina General Intellect) izgubio se na obe strane.389
MAINE KOD MARKSA

Uopte uzev kod Marksa, maina je lapidarno odreena kao sredstvo

za proizvodnju vika vrednosti,390 dakle, nikako nije predviena za to da
umanji muku radnicima/cama, ve, tavie, da optimizuje njihovo iskoritavanje. Tu funkciju mainerije Marks opisuje u 13. glavi Kapitala na tri aspekta: irenja kategorije ljudi upotrebljivih kao radna snaga (pre svega enski i deji rad), produavanja radnog dana i intenziviranja rada. Ali, maina
se pojavljuje i kao uvek nova posledica uvek novih trajkova i protesta radnika/ca, kojima kapital ne suprotstavlja samo direktnu represiju, ve pre svega
nove maine.391
U Fragmentu o mainama Marksu je stalo pre svega do negativnih
aspekata onog istorijskog razvoja na ijem kraju mainu, nasuprot alatu, nikako ne treba razumeti kao sredstvo rada pojedinanih radnika: tavie, ona
u sebe ukljuuje znanje i vetinu radnika/ca i naunika/ca kao opredmeeno,
i naspram rasutih radnika/ca stoji kao vladajua sila. Po Marksu je upravo
podela rada preduslov za nastajanje maina. Tek posle preobraaja rada u jo
uvek ljudski, ali sve vie mehaniki, mehanizovani rad, bila je stvorena pretpostavka za to da te mehanike operacije radnika u daljem koraku budu preup. za kratku skicu o razliitim odnoenjima operaistikih i postoperaistikih generacija
prema Fragmentu o mainama: Virno, Wenn die Nacht am tiefsten ... Anmerkungen zum
General Intellect
Recimo, u ranoj knjizi Tonija Negrija Marx oltre Marx, koja je nastala 1978. iz njegovog
pariskog seminara o Grundrisse, nedostaje svaka diskusija o maini (up. Nemaku verziju poglavlja o Fragmentu o mainama u: Negri, Die Theorie des Lohns und ihre Entwicklung).
Ovde bi svakako trebalo izuzeti Maurizia Lazzarata, koji je u svojim radovima o nematerijalnom radu, s jedne strane, i o videofilozofiji, s druge strane, u najmanju ruku dalje promiljao
oba aspekta.
MEW 23, 391
up. Marx, Das Elend der Philosophie, MEW 4, 174
(http://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/poverty-philosophy/ch02e.htm): U
Engleskoj su trajkovi redovno bili povod za pronalaenje i primenu novih maina. Maine su,
to se sme tvrditi, bile oruje koje su primenjivali kapitalisti da bi slomili revolt rada koji zahteva
vetinu. Self-acting mule, najvei pronalazak moderne industrije, izbacio je iz igre pobunjene
tkae; Marx, Das Kapital, MEW 23, 459: Mainerija [...] postaje najmonije ratno sredstvo za
slamanje periodinih radnikih pobuna, trajkova itd. protiv Aatokratije kapitala.
388

389

390

391

107

uzete od maine: Preuzeto u proizvodni proces kapitala, sredstvo rada prolazi kroz mnoge metamorfoze, a maina je poslednja, ili tavie, automatski
sistem mainerije (sistem mainerije; ono automatsko je samo najsavreniji,
najadekvatniji oblik maine i tek on maineriju preobraava u sistem), pokretan automatima, pokretakom silom koja samu sebe pokree; taj automat
sastoji se od mnogobrojnih mehanikih i intelektualnih organa, tako da su
sami radnici odreeni samo kao njegovi svesni udovi.392 Ovo Marksovo mesto dokazuje da sama maina kao isto tehnika ne postoji samo kao automat, kao aparat, kao struktura koja u poslednjem stadijumu razvoja sredstva
rada strukturalizuje i rovai (zarezuje, igoe) radnike/ce, ve da je ujedno
proeta mehanikim i intelektualnim organima kroz koje se sukcesivno dalje
razvija i obnavlja.
U jednu ruku, dakle, Marks ovde formulie otuenje radnika/ca od
svojih sredstava rada, njihovu (tuo)odreenost mainama, ovladavanje ivog rada opredmeenim i uvodi figuru obrnutog odnosa oveka i maine:
delatnost radnika, ograniena na golu apstrakciju delatnosti, [naime da uva mainu od poremeaja], sa svih je strana odreena i regulisana kretanjem
mainerije, ne obrnuto. Nauka koja neive udove mainerije shodno konstrukciji primorava da svrsishodno dejstvuju kao automat, ne egzistira u svesti radnika, ve kroz mainu na njega deluje kao tua sila, kao sila same maine.393 Obrtanje odnosa radnika i sredstva rada ka vladavini maine nad ljudima, ovde se ne definie samo preko hijerarhije u procesu rada, ve i kao
obrtanje odreenja preko znanja. Kroz proces objektivisanja formi znanja u
maini, proizvoai/ce tog znanja gube nedodeljenu kompetenciju i mo nad
procesom rada, sam rad se pojavljuje kao podeljen, rasut u mnogo pozicija
mehanikog sistema na pojedinane ive radnike Znanje se u maineriji pojavljuje kao tue van njega (radnika); a ivi rad supsumira se pod samostalno
dejstvujui, opredmeeni (rad).394
Ve kod Marksa (iz perioda) Fragmenta o mainama, mona, samostalna maina je svakako vie od tehnikog mehanizma. Maina se ovde ne
pojavljuje ograniena samo na svoje tehnike vidove, ve kao mehanikointelektualno-socijalni sklop: tehnika i znanje (kao maina) dodue jednostrano deluju na radnike/ce, ali maina nije samo povezivanje tehnike i znanja, mehanikih i intelektualnih organa, ve uz to, i socijalnih organa, utoliko
to pokree koordinaciju rasutih radnika/ca.
U maini se time najzad pokazuje kolektivnost ljudskog intelekta. Maine su ljudskom rukom stvoreni organi ljudskog mozga; opredmeena
snaga znanja. Razvoj capital fixe-a pokazuje do kojeg stepena je opte druMarx, Grundrisse, MEW 42, 592
(http://www.marxists.org/archive/marx/works/1857/grundrisse/ch13.htm#p692)
na i. m, 593
na i. m, 595
392

393

394

108

tveno znanje, knowlidge, postalo neposredna proizvodna snaga, i otuda kako su uslovi drutvenog ivotnog procesa dospeli pod kontrolu General Intellect-a, i prema njemu se saobrazili; do kojeg stepena su produktivne drutvene proizvodne snage, ne samo u formi znanja, nego i kao organi drutvene
prakse, realnog ivotnog procesa.395 Na znaaj General Intellect-a vratiu se
nie dole, na ovom mestu treba da bude istaknut aspekt da proizvodna snaga
ne odgovara samo novim tehnikim mainama, pa ni istom povezivanju
mehanikih i intelektualnih organa, ve takoe, i pre svega, odnosu proizvoaa izmeu sebe i proizvodnog procesa. Pritom nije samo unutranjost
tehnikih maina ispresecana mehanikim i intelektualnim linijama, te socijalne veze i odnosi koji su postali komponente maine pokazuju i prema spolja. Ve u Fragmentu o mainama nalaze se, dakle, ne samo teze da su znanje i vetina kao opte proizvodne snage drutvenog mozga396 akumulisane
i apsorbovane u capital fixe-u i da je proces scijentifikovanja proizvodnje
tendencija kapitala, ve i putokaz ka obrtanju te tendencije: povezivanje znanja i tehnike ne iscrpljuje se u fiksnom kapitalu, ve pokazuje i van, preko
tehnikih maina i u njima objektivisanog znanja na socijalnu kooperaciju i
komunikaciju.
NOVOOTKRIVANJE POJMA MAINE

U Apendixu Anti-Edipa, il Delez/Feliks Gatari razvijaju ne samo

programski bilans za maine elja397 nego kroz raspravu s Marksovim Razmiljanjima o maineriji398 ispisuju svoj sopstveni pojam maine. Pritom
se radi o proirenju ili obnovi pojma, nikako o metaforizovanju maine. Delez i Gatari ne etabliraju neki preneseni smisao maine, ve pokuavaju da
sa kritike distance iznova pronau pojam, kako za svakodnevno znaenje,
tako i za marksistiko istraivanje: Ne polazimo od metaforike upotrebe
rei maina, ve od jedne (nejasne) hipoteze o njenom nastanku: (od) naina
kako su proizvoljni elementi rekursiranjem i komunikacijom dovedeni dotle
da budu maina.399
Marksova teorija o mainama ovde se najpre uvodi pod ifrom one
klasine sheme i eksplicitno se imenuje tek u treem i poslednjem delu
na i. m. 602
(http://www.marxists.org/archive/marx/works/1857/grundrisse/ch14.htm#p706)
na i. m. 594
Deleuze/Guattari, Anti-dipus, 497-521
Izgleda da se Delez i Gatari u Anti-Edipu bez izuzetka odnose na Kapital, Gatari se recimo u
Capital as the Integral of Power Formations (205) odnosi i na Fragment o mainama.
Deleuze/Guattari, Anti-dipus, 498; Delez/Gatari, Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program
za elee maine, str. 330
395

396

397

398

399

109

Apendixa.400 Dok Marks u 13. glavi Kapitala donekle proireno razmatra

pitanje ime se sredstvo rada od alata pretvara u mainu ili ime se maina
razlikuje od zanatskog instrumenta,401 Delez i Gatari upravo linearnu koncepciju prvog pitanja napadaju kao u mnogom pogledu nedovoljnu. Oni time
manje ispituju pozadinu imanentne logike kod Marksa opisanog preobraaja
maine, nego tavie okvir koji stoji u osnovi te logike, a koji Marks pretpostavlja svim drutvenim formama zajedniku dimenziju oveka i prirode.
Linearni razvoj od alata (kao produetka oveka radi njegovog rastereenja)
ka zaokretu tokom kojeg se maina na kraju ini takorei nezavisnom od oveka, determinie mainu u isti mah kao punktuelni aspekt u mehanikom
nizu. Takva shema, apstraktna i humanistikog duha, izoluje pre svega proizvodne snage od drutvenih uslova njihove primene.
Miljena s one strane te evolutivne sheme, maina vie nije samo funkcija u jednom nizu zamiljenom da zapoinje od alata, koja nastupa u odreenoj taki. Slino kao to je ve antiki pojam techne mislio oboje: materijalni objekt i praksu, tako i maina nije samo sredstvo rada u kome se apsorbuje i zatvara drutveno znanje ona se u razliitim drutvenim kontekstima
otvara razliitim preplitanjima, konekcijama, spojevima: Ne postoji vie ni
ovek, ni priroda, ve jedino procesi koji se uzajamno proizvode i povezuju
maine.402
Umesto da se alat i maina stavljaju u isti red, radi se o pravac pitanja Delez/Gatarija odgovara drugom Marksovom razlikovanju maine i alata
jednom temeljnijem diferenciranju. To razlikovanje moglo bi se sasvim
izvesti u formi neke druge genealogije, razliite od Marksove, recimo one koja vraa na prednovovekovno razumevanje machine, u kome jo nije imalo
relevanciju razdvajanje organskog i mehanikog. U Anti-Edipu ta se diferencija ipak raspravlja pojmovno/teorijski: maina je komunikacioni faktor, alat
barem u svom ne-mainskom obliku nasuprot tome, beskomunikacioni
produetak ili proteza. Obrnuto, konkretan alat je u svojoj upotrebi razmene/koneksije s ljudima uvek ve vie maina od izolovano miljene tehnike
maine: Postati s neim drugim jedan deo znai neto temeljno drugo od:
produiti se, projektovati se ili zameniti.403
To razgranienje maine od neega to prosto produuje ili zamenjuje
oveka opisuje ne samo oklevanje Delez/Gatarija da afirmiu konjunkturnu
figuru vladavine maine nad ovekom. Ono uspostavlja i razliku prema suvie jednostavnom i optimistikom slavljenju odreene forme maine, koja od
futurizma do cyber-fanova preti da u sve novim kombinacijama oveka400

401

402

403

na i. m., 499 kao i 515 d.

MEW 23, 391
Deleuze/Guattari, Anti-dipus, 8; Delez/Gatari, Anti-Edip, str. 10
na i. m., 499

110

maine izbledi ono socijalno.404 Naracija o prilagoavanju oveka maini,

zamenjivanja oveka mainom, promauje po Delez/Gatariju ono ljudsko,
kako u svom kritikom, marksistikom obliju, tako i u svojoj euforijskoj
tendenciji. Nije vie re o sueljavanju oveka i maine radi procenjivanje
njihovih meuglasja, produetaka, moguih ili nemoguih meusobnih supstitucija, ve o omoguavanju njihove komunikacije da bi se pokazalo kako se
ovek spaja s mainom ili s neim drugim da bi konstituisao neku mainu.405 Druge stvari mogu biti ivotinje, alati, drugi ljudi, znakovi ili elje,
oni pak postaju maina samo u procesu razmene, ne u paradigmi zamene.
Uzmimo fabulu iz Treeg policajca Flena OBrajena (Flann OBrien) u kojoj
irski pisac ispostavlja tane raune o tome u kom su vremenskom trenutku,
na osnovu protoka molekula, ljudi na biciklima za koliko procenata postali
bicikli, i obrnuto, bicikli postali ljudi sa svim problemima koji iz toga ishode, da bi, naime, ljudi pali ako se ne bi naslonili na zid, ili da bicikli poprimaju ljudske crte. Ali, za neko istraivanje o maini ovde se upravo ne radi o
promenljivim kvantitetima na obe strane (20% bicikl, 80% ovek ili ve
sumnjivih 60% bicikl, 80% ovek) ve o razmeni i protoku mainskih singularnosti i o njihovom povezivanju s drugim, drutvenim mainama: Nama
se, naprotiv, ini da se maina smesta mora promiljati u odnosu na neko
drutveno telo, a ne u odnosu na bioloki ljudski organizam. Ako je tako, na
mainu se ne moe gledati kao na novi segment koji dolazi na mesto segmenta orua, u jednom nizu ije bi se polazite nalazilo u apstraktnom oveku.406 Delez/Gatari, dakle, pomeraju perspektivu pitanja u kom obliku maina sledi jednostavnije alate, a ljudi i alati se mainizuju, na ono (pitanje):
koje drutvene maine ine moguom i ujedno nunom pojavu specifinih
tehnikih, afektivnih, kognitivnih semiotikih maina i njihovo preplitanje.
Glavno obeleje maine je strujanje njenih komponenti: svako produavanje ili nadometanje bila bi lienost komunikacije, a kvalitet maine je,
upravo obrnuto, kvalitet komunikacije, razmene, otvorenosti. Nasuprot strukturi, dravnom aparatu, koji su skloni zatvaranju, ono mainsko odgovara
Na ovom mestu treba ukazati na to da Gatari i Delez pojam maine celim putem upotrebljavaju indiferentno i ambivalentno. Pritom se redovno pojavljuju i tamne strane mainizacije,
kao u razmiljanjima o faistikim i postfaistikim oblicima ratne maine u Tausend Plateaus
(pre svega 582) ili u Gatarijevom pojmu mainskog porobljavanjau irom sveta integrisanom
kapitalizmu, kako je Gatari ve u 1989-im nazvao fenomen danas formulisan kao globalizacija.
Mainsko porobljavanje (Gatari, Capital as the Integral of Power Formations, 219-222)
ovde ne podrazumeva, kao kod Marksa, podreeni odnos oveka prema drutvenom znanju
opredmeujuih tehnikih maina, ve tavie, opti oblik kolektivnog upravljanja znanjem i
nunost permanentne participacije. K tradicionalnim sistemima direktne eksploatacije ovde
je Gatari blizak teorijama neoliberalne upravljivosti, razvijenim posle Fukoa upravo mainistiki kvalitet postfordistikog kapitalizma dodaje paletu kontrolnih mehanizama koji zahteva
sloenost individua.
Deleuze/Guattari, Anti-dipus, 498; Delez/Gatari, Anti-Edip, str. 315, 316
na i. m., 516 (327)
404

405

406

111

tendencijski permanentnom otvaranju. Gatari je poev od 1969. napisanog

teksta Maina i struktura, pa do 1992. objavljenog teksta Machinic heterogenesis uvek iznova ukazivao na razliit kavalitet maine i strukture, maine
i dravnog aparata407: Maina ima neto vie od strukture.408 Ona se ne
ograniava na upravljanje i nazubljivanje jednih prema drugima zatvorenih
entiteta, ve se otvara drugim mainama i s njima pokree mainske sklopove. Ona se sastoji od maina i istovremeno proima mnoge strukture. Ona
zavisi od spoljnih elemenata da bi uopte mogla da egzistira. Ona implicira
komplementarnost ne samo s ovekom koji je fabrikuje, puta je u funkciju
ili unitava, ve je za sebe u nekom odnosu izmenjivosti s drugim, virtualnim
ili aktualnim mainama.409
Pored ovog teorijskog pribliavanja jednom, u isti mah, indiferentnom
i ambivalentnom pojmu maine u Anti-Edipu i nekih Gatarijevih tekstova
starijeg i novijeg datuma, svakako ne bi valjalo staviti u zagrade istorijski
kontekst normativnog zaokreta ka onom mainskom. Gatari je ve u kasnim
1960-im poeo da razvija svoj pojam maine, i to na politikoj pozadini levih
organizacionih pokuaja. Ti pothvati bili su upravljeni najpre protiv tvrde
segmentiranosti realsocijalistike i evrokomunistike dravne levice, potom
dalje ispitivani na iskustvima diverznih supkulturnih i mikropolitikih praksi, u Gatarijevom sluaju pre svega na antipsihijatrijskoj praksi, da bi se najzad i posle 1968. ulili u naporna nastojanja da se istupi i promilja protiv
strukturalizacije i zatvaranja 68-aa u kadrove, frakcijske partije i krugove.
Problem koji Gatari raspravlja ve u svom prvom tekstu o mainama,
napisanom odmah posle iskustva 1968, jeste problem trajno revolucionarne
organizacije: (problem) udeavanja jedne institucionalne maine koja se
odlikuje naroitom aksiomatikom i naroitom praksom; misli se na garanciju
da se ona ne zatvara u razliite socijalne strukture, osobito ne u dravnu
strukturu koja naizgled ini kamen temeljac vladajuih proizvodnih odnosa,
iako vie ne odgovara sredstvima proizvodnje.410 Kako vladajui proizvodni
odnosi, tako su i aktualni oblici otpora poprimili mainsku formu, strukturalizacija i zatvaranje kao gestovi (samo)odbrane prolaze pored tog faktuma.
Mainske institucije ne mogu reprodukovati forme dravnog aparata, one
koje nadzire paradigma reprezentacije; one moraju pronai nove forme instituiuih praksi: Revolucionarna namera kao mainska delatnost neke
institucionalne subverzije morala bi otkrivati takve subjektivne mogunosti, i
unapred ih osiguravati protiv strukturalizacije u svakoj fazi borbe. Ali takvo
Odnosni pojam dravnog aparata daleko nadilazi tradicionalne pojmove drave, kao suprotnost mainama dravni aparati karakteriu se strukturama, nazubljenim prostorima i tvrdom
sementarnou.
Guattari, ber Maschinen 121
up. Guattari, Machinic heterogenesis, 37
Guattari, Maschine und Struktur, 137 d.

407

408

409

410

112

permanentno shvatanje mainskih efekata, dejstvujuih na strukture, vie se

ne bi moglo zadovoljavati s nekom teorijskom praksom. Ono zahteva razvoj
specifine analitike prakse koja neposredno shvata svaki stupanj borbene
organizacije.411
GENERAL INTELLECT I MAINA

Ovo formiranje instituiue prakse svakako treba shvatiti tek u zaetku

koji ima pokret kao to postoperaistiki filozof Paolo Virno smatra da se jo
nisu okupile one forme borbe koje su pogodne da poloaj oteanog, oroenog i atipinog rada pretvore u subverzivnu politiku snagu.412 Takvo okupljanje manje se zainje u starim formama organizovanja kroz dravne aparate, nego u preplitanju mainskih oblika pokreta i postfordistikog rada i ivota. U svojim tekstovima posveenim toj tematici, pre svega u Grammar of
the Multitude, Virno se direktno nadovezuje na pojam General Intellect-a
koji je Marks uveo en passant. Ako je u eposi industrijalizacije drutveno
znanje ikada i trebalo da bude potpuno apsorbovano u tehnike maine, onda bi to u postfordistikom kontekstu bilo potpuno nezamislivo: Taj aspekt
je naravno od velikog znaaja, a ipak se problematika ne iscrpljuje u tome.
Morala bi se, prema tome, uzeti u obzir ona strana General Intellect-a koja
se ne utelovljuje u sistem maina (ili bolje: koja ne prima metalni oblik, nego
je ini sutinskom osobinom ivog rada.413) Kako to formulie postoperaistika teorija nadovezujui se na Gatarija, upravo je na osnovu logike samog
ekonomskog razvoja nuno da se maina ne razume samo kao gola struktura
koja zarezuje radnike/ce i u sebe zatvara drutveno znanje. Otuda, polazei
od Marksove predstave znanja apsorbovanog u capital fixe-u, Virno postavlja
svoju tezu o istovremenom pre- i transindividualnom socijalnom kvalitetu
intelekta: ivi rad u postfordizmu kao sirovinu i proizvodno sredstvo ima
miljenje koje je dolo do izraza preko jezika, sposobnosti uenja i komunikacije, matu, dakle sposobnosti koje odlikuju ljudsku svest. ivi rad utelovljuje prema tome General Intellect (drutveni mozak) koji je Marks oznaio
kao glavni stub proizvodnje i bogatstva. General Intellect se danas vie ne
pojavljuje u fiksnom kapitalu, on dakle vie ne predstavlja samo znanje sadrano u sistemu maina, ve jeziku kooperaciju mnotva jezikih subjekata.414
Prihvatanje Marksovog pojma ukazuje na to da intelekt ovde ne treba
da bude shvaen kao ekskluzivna kompetencija jednog individuuma, ve kao
411

412

413

414

Na i. m., 138
Virno, Eine performative Bewegung, 6
Virno, Grammatik der Multitude, 88
Virno, Die Engel und der General Intellect, 174

113

zajednika veza i uvek u razvoju shvaena osnova individuacije, kao socijalni

kvalitet intelekta. Ovde dakle preindividualnoj ljudskoj prirodi koja poiva u
govorenju, miljenju i komuniciranju pridolazi transindividualni aspekt General Intellect-a: To nije samo zajednikost svih znanja koje je nagomilala
ljudska vrsta, to je i ono izmeu kognitivnih radnika/ca, komunikativna interakcija apstrakcija i samorefleksija ivih subjekata, kooperacija, koordinirano delovanje ivog rada.
Najzad, s Virnom se moe uspostaviti i jedna povezanost izmeu tog
novog razumevanja General Intellect-a kao kolektivne sposobnosti miljenja
i govora i pojma maina u Gatarijevom smislu. Znanje kao kolektivna intelektualnost komplementarna je sa mainskim kvalitetom proizvodnje i kretanja. General Intellect, ili javni intelekt kako Virno dalje razvija pojam, drugo je ime za proirivanje pojma maine preko tehnike maine i s one strane
od nje, koje je zapoeo Gatari: Unutar savremenih radnih procesa rada postoje konstelacije pojmova koji sami funkcioniu kao produktivne maine, a
da nemaju nuno mehaniko telo ili minijaturnu mehaniku duu.415

415

Virno, Wenn die Nacht am tiefsten ... Anmerkungen zum General Intellect, 154

114

Teatarske maine protiv predstavljanja.

Ejzentejn i Tretjakov u Plinari

Teatru nije uspelo da izae na ulicu i da svoje estetsko, emocionalizujue bie razrei u akciju. Konfrontacija umetnosti i ivota bila
je prola. Sergej Tretjakov416

Problematika estetske reprezentacije tako je usko povezana s dijalektikim okvirom identiteta da upravo u kontekstu klasine teorije
umetnosti neki proboj van tih granica izgleda skoro nezamislivo. Umetnost
se mora misliti u zakonitosti identiteta kao ista reprezentacija, kao slika neega, kao opisivanje neega, kao pojava optih sila, ukratko: kao predstavljanje situacija. Jer, recimo, u settingu graanske teatarske veeri moe da se
radi samo o predstavljanju situacija, o mimohodnoj, u najboljem sluaju,
orgijskoj reprezentaciji kolizije koja se zavesom ne zavrava samo kao radnja,
ve s naputanjem teatra postaje bespredmetna.417 K tome jo jednom Hegel:
Situacija uglavnom jeste () stanje uopte () koje podstie odreeno izraavanje sadrine koja na osnovu umetnikog predstavljanja treba da dobije
odreeno bie.418 Da, ali koje bie, koja radnja, kad Hegel upravo u teoriji situacije govori o radnji? Bez sumnje, bie koje se reprezentuje na pozornici, radnja komada. Diferenciranje situacije u suprotnosti, u zaplete, povrede, ostaje deo radnje. Ostaje da se na pozornici izvode, iz pretpostavljene
harmonije s namerom istrgnuti, interesi koji ne mogu nita drugo do da predvide svoj kraj po isteku dva sata.
Ispred pozadine fiksiranja umetnike produkcije za estetsku reprezentaciju, poetkom 20. veka izgrauje se jedan vie nerazruiv niz umetnikih
strategija, koje se okreu protiv te jednostrane fiksacije ne samo Hegelovom
estetikom. Ono to e Markuze (Marcuse) kasnije opisati kao afirmativni
karakter kulture, doivljava sve nove i nove fundamentalne kritike ve od
strane ranih avangardi 1910-ih i 1920-ih, jo u veoj meri nego od marksistike teorije, docnije levoradikalnog skretanja od marksistiko-lenjinistike
kulturne politike. Pored zajedljive kritike buroaskog kulturnog pogona, fu416

Tretjakov, Notizen eines Dramatikers, 99

417 Primeri revolucionarnog delovanja teatra, za vremena navoeni kao istorijski izuzeci,

retko su vie od legendi. Tako recimo oduevljeni ljubitelji opere rado opisuju Briselsku
revoluciju u avgustu 1830. kao posledicu izvedbe opere Mutavica iz Porticija od Obera. Posle
izvedbe, briselska publika je navodno na juri zauzela palatu pravde i time pokrenula ustanak
kojim se Belgija odvojila od Holandije. Zapravo su se graanski ljubitelji opere samo prikljuili
jednoj radnikoj demonstraciji koja je prolazila kraj opere. Up. i funkciju Teatra-Odeon u
pariskom maju 1968. kod Marchant-a, Auf der Bhne des Politischen
Hegel, Vorlesungen ber die sthetik I, 260 (198)

Autor upotrebljava englesku re plot. (prev.)

418

115

turizam, dadaizam i produktivizam insistirali su na performativnim, provokativnim i subverzivnim strategijama koje unakrsno presecaju logiku reprezentacije kao dvostruki sistem predstavljanja i zastupanja. Time oni takoe
pokreu tendencijski zaokret od buroasko-individualistike autonomne
autonomije umetnosti ka avangardistiko-kolektivnoj autonomnoj heteronomiji,419 njihova prekoraenja ka ivotu impliciraju ogranieno podreivanje politikoj praksi.
Upravo na tim aspektima autonomne heteronomije moe se svakako
prepoznati i diferenciranje strategija i istorijskih razvitaka sovjetskih i zapadnoevropskih avangardi. Dodue, u 20. veku dolo je do razmene i ukrtanja
avangardi u socijalistikim i kapitalistikim kontekstima, ipak, one su saobrazno potpuno razliitim drutvenim razvojima, razraivale potpuno razliite
strategije prekoraenja i provokacije. Nasuprot intencionalnom samomarginalizovanju dadaistikih pozicija, obuhvatni planovi proletkulta u porevolucionarnom Sovjetskom savezu da se buroaskoj kulturi odmah suprotstavi
jedna nova, proleterska, ma koliko slabo teorijski i politiki bili pozicionirani,
dobro su tle za isprobavanje takvih strategija.
Iako su borbe za autonomni razvoj obrazovne i kulturne politike kroz
proletkultovske organizacije u smislu Bogdanova uskoro propale, a Partija i
Lenjin od 1920. vie nisu ostavljali otvoreno polje upravo na tom optepolitikom planu, u manjim okvirima umetnike produkcije ta polja su u relativno
visokoj meri ipak postojala: debate o umetnosti pogodnoj za socijalistiko
drutvo i za prelaz u nj otvorile su jedno porevoluconarno bojno polje izmeu
veoma razliitih pozicija, izmeu graanskog, delimino antiproduktivistikog pojma umetnosti Bogdanova, koji eli da sauva kulturno naslee od Gogolja do Tolstoja, preko prethodnika socijalistikog realizma, pa do levih pozicija futurizma i agitacione i produkcione umetnosti. Na tom su polju oslonjeni na Marksov iskaz da u socijalistikom drutvu nema slikara, nego, u
najboljem sluaju, ljudi koji i slikaju prvi programi umetnosti koja izlazi na
ulicu, teatralizovanja svakodnevice, teatralizovanja ivota. U fazi iroke plime tih ideja, odmah po Oktobarskoj revoluciji, objektivni uslovi za njih bili
su u isti mah i optimalni. Revolucija je stvorila pretpostavke za sve jasnije
diferenciranu, eksperimentalnu praksu onoga to je Tretjakov oznaio kao
maksimalni program ruskog futurizma, razreenje umetnosti u ivotu420:
Oliver Marhart je u svojim razmiljanjima o partijskim umetnicima izloio emu tog
razvoja i ukazao na to da presudna razlika izmeu heteronomne heteronomije dvorske
umetnosti sve do 18. veka i avangardi 20. veka poiva u tome to je u meuvremenu s
buroaskim autonomizovanjem umetnosti sve do lart pour lart-a nastala jedna osnova na
kojoj su se dolazei avangardni umetnici/ce ranog 20. veka mogli poi vie ili manje
samoodreeno u neku autonomnu formu heteronomije (up. Marchart, sthetik des
ffentlichen)
Tretjakov, Woher und wohin?, 51
419

420

116

od jednako irokih kao i esto naivnih predstava umetnosti za sve,421 preko

rada dramskih kruoka u radnikim klubovima, do egzodusa pisaca u kolhoze.422
Ispred negativne pozadine neprekidnih borbi krila i obraunavanja
izmeu Partije, sindikata i Proletkulta, kao i sveprisutne Lenjinove kritike,423
u prvim godinama po Oktobarskoj revoluciji barem su levo krilo Proletkulta,
a od 1921. i Levi umetniki front (LEF), mogli izgraivati svoju praksu na
oskudnim dodirnim povrinama ruske revolucionarne radnike klase i radikalne graanske inteligencije, na jednoj krhkoj povezanosti u kojoj su se
spajali interesi radnike klase, usmereni na organizaciju formi proleterske
komunikacije, s antitradicionalistikim potrebama leve inteligencije koja je
traila promenu oblika izraavanja.424
Sovjetski revolucionarni teatar sa svojim masovnim inscenacijama
preselio se van pozorita, na ulicu.425 Pozorite Oktobar donosi talas teatralno insceniranih narodnih sveanosti, amaterskih komada i agitacionih
veeri. Kolosalne inscenacije, koje su se irile na pola grada, trebalo je da
stvore narodni slavljeniki okvir za teatralizovanje ivota u kome masovna
publika postaje akterom. Legendarni re-staging juria na Zimski dvorac otiao je najdalje u isprobavanju tog irenja teatra na gradski prostor. 1920, na
treu godinjicu Oktobarske revolucije, 15.000 igraa/ica, regrutovanih mahom iz Crvene armije, i 100.000 uesnika u celokupnom gradskom ataru
Petrograda, u reiji Nikolaja Evrejinova ponavljalo je dogaaje od 7. novembra 1917. Posle odvojenog predstavljanja prerevolucionarne privremene vlade na beloj pozornici, i proletarijata koji se sprema za borbu, na crvenoj
pozornici, kao i nekih komeanja na mostu izmeu dveju pozornica, bela
vlada je izbegla u Zimski dvorac koji biva zauzet na juri pod estokom vatrom, s upotrebom vozila i kanonade s krstarice Aurore.426
S uvoenjem Nove ekonomske politike (NEP) 1921, i Proletkult je
promenio svoju oficijelnu strategiju rada u irinu. NEP je uopte uzev bio
koncipiran kao politika masovne integracije malograanskih i seljakih konteksta u socijalistiko drutvo, time i korak nazad u kapitalistike odnose, a
Pojam faktiki nije bio pronaen tek u Nemakoj 1970-ih, ve u sovjetskoj kulturnoj politici
ranih 1920-ih, gde je uostalom doiveo i svoje prvo problematizovanje. Up. Tretjakov, Kunst
in der Revolution und Revolution in der Kunst. sthetische Konsumtion undProduktion, pre
svega 91 i 95; Raunig, Charon, 12
up. dole odeljak Pisce u kolhoze! Tretjakov i komunistiki svetionik
up. Gorsen/Kndler-Bunte, Proletkult 1, pre svega 76-102; up. i Marchart, Von Proletkult
zu Kunstkult, 123 d.
Gorsen/ Kndler-Bunte, Proletkult 1, 23
up. Tretjakov, Notizen eines Dramatikers, 98: Jo se seam, s kakvom estinom su na
Mejerholjdovoj pozornici dovlaene kosilice i automobili koji su trebalo da budu iva voda s
kojom je trebalo pokropiti le teatra: ustaj i idi na ulicu! Up. za taj dvostruki pokret koji
pripada metaforikom arsenalu revolucije, Marchart, Auf der Bhne des Politischen
up. na i. m. kao i Goldberg, Performance Art, 41-43

421

422

423

424

425

426

117

posebno je za Proletkult znaio jako kresanje finansijskih sredstava. Pozorita su reprivatizovana, a time ulaznice opet skuplje, shodno tome javio se i
dotok nove NEP-ovske publike: sitni kapitalisti, poslovni ljudi, novi veliki
kulaci i njihove porodice. Dok su time tonule nade u neku izvornu proletersku umetnost, i u isti mah ka zalasku krenula opta tendencija ujednaavanja socijalistike kulturne politike, pre svega levo krilo Proletkulta moglo se
poslednji put konstruktivno okrenuti kulturnopolitikim zahtevima ispoljavanjem snage. Na mesto masovnog razvoja proleterske kulture stupila je orijentacija na neposredno delujuu agitacionu i proizvodnu umetnost.
U moskovskom Prvom radnikom pozoritu na ranim pokuajima
masovnog insceniranja, biomehanike i konstruktivistikog mehanizovanja
pozornice od strane Vsevoloda Mejerholjda (Vsevolod Meyerhold) Sergej
Ejzentejn (Sergei Eisenstein), Boris Arvatov i Sergej Tretjakov izmeu 1921.
i 1924. razvijaju ekscentrini teatar i montau atrakcij, iz ega e kasnije
razdvojene verzije produkcionoumetnikih strategija prei na film, u teoriju i
operativnu literaturu. Prvi pokuaji agit-teatra nastali su protiv efekata organske reprezentacije situacija u teatru, protiv preslikakih iluzija i pasivne
kontemplacije/empatije. Politiki i teorijski formulisan cilj jeste potpuno
odtstranjivanje pozornice, ruenje granice izmeu gledalaca i glumaca, izmeu teatra i svakodnevice, izmeu realnosti u ivotu i realnosti u umetnosti.427 U svakom sluaju, u praksi sovjetskog teatra oko 1920. pokazuje se da,
s jedne strane, hijerarhija prostorne kao i socijalne arhitekture teatra osujeuje realizaciju dalekosenih ciljeva, da, s druge strane, samo razreenje razlike umetnosti i ivota u sebi sadri jedan kontraproduktivan aspekt: s uklanjanjem razlike izmeu umetnosti i ivota nestajale su i specifine snage institucija umetnikog polja i specifine kompetencije njegovih aktera.
Posledica ovog problematizovanja odnosa umetnosti i ivota u praksi
moskovskog Radnikog teatra sastojala se u odvraanju od ranijih masovnih
inscenacija i u okretanju ka razvoju detaljnih strategija konsekventnog i tano proraunatog agitovanja publike u teatru. Ova strategijska preorijentacija
znaila je i forsiranje sve specifinije, u isti mah klasno homogenije publike,428 s njenim vrhuncem a donekle i krajem 1924, u treoj i poslednjoj teatarskoj kooperaciji Ejzentejna i Tretjakova. Tretjakovljev komad Gasmaske,
kao radikalizacija proletkultovskog teatarskog rada, odgovara na oba gore
pomenuta problema: da bi razbili molarnu strukturu teatra, februara 1924.
teatarski ljudi ponovo naputaju teatar, ipak ne izlaze na ulicu, u jednako
Arvatov, Was hat das mit Arbeitertheater zu tun?, 130
Kao i neki drugi aspekti proletkultovskog teatarskog rada, ova saznanja su delovala na Brehta i Benjamina: u Benjaminovoj analizi Brehtove prakse epskog teatra preobraaj teatra u
politiku ustanovu poivao je na razbijanju pogrenog, zamagljujueg totaliteta publike. Protivno tome, Benjamin se usredsredio na organizovanje prema interesima gledalaca i na transformaciji njihovih reakcija u promptno zauzimanje stavaova. Up. Benjamin, Was ist das
epische Theater?, 532
427

428

118

neogranien kao i anoniman javni prostor grada, ve u gigantsku halu moskovske Plinare na Kurskoj eleznikoj stanici, gde agituju specifinu publiku, radnike u plinari. Na proizvodnu svakodnevicu ne usmerava se samo sadraj nego i mesto izvedbe. Ta se praksa, dakle, svesno ograniava na jednu
partikularnu javnost koja ne treba i ne eli da odgovara apstraktnim predstavama razreenja umetnosti i ivota.429 Ne kao u dananjem romantizovanju
naputenih postindustrijskih zona kao kulturnih centara, drugo mesto za
igru ovde ne funkcionie kao dekoracija, kao umetniko sredstvo distinkcije i
pozornica umetnike inscenacije, ve treba da garantuje isto radniku publiku i njihovu utoliko vie smeranu agitaciju. Usred njihovog uobiajenog
radnog okruenja glumci/ce deluju pored gigantskih aparata plinare na skelama improvizovane pozornice, u radnikim odelima, da bi se izbrisala razlika sa radnicima koji posmatraju svakako ne bezuslovno s uspehom, kako
pokazuje kasniji izvetaj jednog protagonista: Ali ve posle prve predstave
ispostavilo se da smo smetali pri radu. () Trpeli su nas kroz etiri predstave, a onda nam ljubazno pokazali vrata.430 A ipak, Majakovski je jo 1925.
ovako mislio o komadu: Svako izvoenje Tretjakovljevog bespomonog malog komada koji je Proletkult priredio u Plinari, sadri vie nove kulture i revolucionarnog postignua nego to je to ostvarila bilo koja velika pozornica,
nego to bilo koje veliko delo - u smislu zahtevne finese futurista uopte
moe postii.431 To to strategija poslednje teatarske kooperacije Tretjakova
i Ejzentejna iz njihovog ugla nije krenula uzlaznom linijom svakako je imalo
za posledicu da se Ejzentejn rigorozno okrenuo od teatra i s istim jezgrom
proletkultovskih glumaca iz incenacije Gasmaski, neposredno krenuo u rad
na svom prvom filmu trajk.432
Moskovski Proletkult-teatar433 oko Ejzentejna i Tretjakova ve se u tri
prethodne godine povukao na manje uticajne javnosti u Proletkultove studije koji su smatrani laboratorijama proleterske kulture ili je u samom teaup. nasuprot ovom Gorsen/ Kndler-Bunte (Proletkult 1, 120 d.) koji te pokuaje oznaavaju
kao orsokak elitnog radnikog teatra kome je Ejzentajn suprotstavio novu masovnospecifinu realnost svog novog medija, filma. Nezavisno od toga to je Proletkult kao celina, a
pre svega njegovo levo krilo, manje propao sam od sebe, a vie od poturanja, a pre svega, posle
1925, usled centralizacije kulturne politike koja se opet vratila na estetiku empatije: pojam
elitnog radnikog teatra previa gore pomenuti, svesno pokretani proces velikog restagingspektakla s involviranjem masa sve do aktiviranja kvantitativno manje i diferenciranije, ali
zbog toga nikako ne i elitne mase u specifinom kontekstu.
Strauch, Erinnerungen an Eisenstein, 69
431
cit. po Gorsen, Die sthetik des Proletkults in der sowjetrussischen bergangsgesellschaft 19171932, 145
up. Hielscher, S. M. Eisensteins Theaterarbeit beim Moskauer Proletkult (1921-1924), 73
up. kritike, izvetaje, refleksije o moskovskom Proletkultu u Gorsen/ Kndler-Bunte, Proletkult 2, pre svega 101-136, kao i Kndler-Bunte, Chronik zur politischen Entwicklung der Proletkult 1917-1923
429

430

432

433

119

tarskom prostoru preduzimao pod devizom ruenja teatra kao takvog434 dalekosene pokuaje koji su se ticali izvoake prakse, poinjui s rastue
eklektinim meanjem anrova. Unoenje elemenata cirkusa, revije, filma435 i
u Sovjetskom savezu poetkom 1920-ih godina znailo je jo jedan napad na
istu praksu buroaskog teatra, izvreno pre svega sredstvom atrakcije: U
teatru atrakcij koji su oko 1923. praktikovali i teorijski koncipirali Ejzentejn i Tretjakov, radi se o agresivnim i telesnim momentima teatra, ije dejstvo treba da omete mehanizme iluzije i empatije. Montaa atrakcij pritom
ne znai neku akumulaciju trikova i majstorija smiljenu radi gomilanja efekata,436 ve dalje razvijanje cirkuskih i varijetetskih elemenata za novi materijalistiki, prirodnonauni teatar. Proletkult-teatar iz cirkusa preuzima
artistiku, ali, preko njegovih taaka koji mu daju strukturu i fragmentaciju,
nizanje pojedinanih atrakcij koje nisu meusobno povezane sieom.437:
Od te prividne mane nepovezanosti Ejzentejn i Tretjakov stvaraju oruje
protiv empatije. Protiv totaliteta siea oni montiraju i molekularizuju komad
kao pavork od pojedinanih atrakcija. Ejzentejn pie: Atrakciju u formalnom smislu odreujem kao samostalni primarni konstrukcioni element izvedbe kao molekularno (tj. konstitutivno) jedinstvo dejstvenosti teatra i teatra uopte.438 Utoliko, atrakcija ne postoji vie kao cirkuska taka, ona je situacija koja kao molekularno jedinstvo sadri sukobe. Ipak, protivno Hegelovom tretiranju kolizije, Ejzentejn i Tretjakov ne ele da prikazuju sukobe,
ve da uspostave koliziju s publikom.
Teatar atrakcij ne skriva taj napad na publiku kao glavni materijal
teatra.439 U tom sklopu situacija nema funkciju da prikazuje pojavljivanje i
razreavanje suprotnosti, ve da izazove maksimalni psihiki efekt.440 Ovaj
efekt, protivno situaciji kao iluziji koja publiku pseudo-participativno poziva
na saoseanje, sastoji se u tome da se etablira proces rasparanog uzbuivanja. Aspekt montae pritom ne odreuje samo mikrostrukturu pavorka ve
se tie i kompozicije pojedinanih atrakcija. Glumci, stvari, zvukovi nisu
nita drugo do elementi od kojih se gradi atrakcija441: spoj izvoaa/ica, koji
ne predstavljaju nego rade i stvari: konstruktivnih skela i predmeta s kojima izvoai/ce rade, umesto dekoracije i rekvizita.
Eisenstein, Die Montage der Atrakcionen, 117: programski lanak pojavio se 1923. u treem broju asopisa LEF.
Na i. m., 120: kola montae je film, a pre svega varijete i cirkus, napraviti jednu (s formalnog gledita) dobru izvedbu znai zapravo izgraditi dobar varijete, odnosno cirkuski program,
polazei od situacija na kojima se zasniva komad. Up. i Dreyer, Eisenstein und das Theater
up. k tome Dreyer, Eisenstein und das Theater, 98
Ein Experiment der Theaterarbeit, 113
Eisenstein, Die Montage der Atrakcionen, 118
na i. m., up. i Tretjakov, Eisenstein der Regisseur als Ingeneur, 74
Ein Experiment der Theaterarbeit, 112
na i. m.

434

435

436

437

438

439

440

441

120

Iluzivna teatarska radnja posmatra se kao unutranje povezana pojava; ali ovde imamo svesnu nastrojenost ka nedovrenosti i ka velikoj aktivnosti gledaoca koji mora umeti da se orijentie u najrazliitijim pojavama koje
se odvijaju pred njim.442 Preplitanje dogaaja i izvoaa, stvari, zvukova i
gledalaca, kako je ovde opisano, zapanjujue blisko primie se Gatarijevom
pojmu maine. Mada u Anti-Edipu Delez i Gatari govore o tome da u ruskom
futurizmu i konstruktivizmu, uprkos kolektivnom prisvajanju odreenih proizvodnih odnosa, oni maini ostaju spoljanji,443 izgleda da praksa teatra
atrakcij ipak tome protivrei.
Tretjakov u svom pojmu teatra kao maine nagovetava u kom pravcu
bi trebalo da ide odnos ljudskih maina, tehnikih maina i socijalnih maina: Rad na scenskom materijalu, preobraavanje pozornice u mainu, koja
pomae da se rad glumaca razvije to je mogue ire i poliformnije, nalazi
onda svoje socijalno opravdanje kad ta maina ne pokree samo svoje klipove i ne odrava samo odreenu radnu obavezu, ve poinje da izvodi i odreen koristan rad i da slui tekuim zadacima naeg revolucionarnog vremena. 444 Izvan estetizujueg umetanja tehnikih maina i konstrukcija kao dekora, pozornika mainerija teatra pokuava se uiniti transparentnom kao
model tehnizacije uz stvaranje tekuih prelaza izmeu tehnikih maina i
konstruktivnih skela i praktikabli. Izvan Mejerholjdove biomehanike, koja je
trenirala egzaktnu autodisciplinu ljudskog tela kao maine, ali je lako skliznula u skulpturu koja igra, igrai/ce postali su elementi atrakcije. I najzad,
preko Gastevljevih tejloristikih predstava o naunom rukovoenju radom i
preokretanja odnosa-ovek-maina,445 sprovedeno je preplitanje tehnikih
maina (stvari), tela igraa/ica i socijalne organizacije svih uesnika, ukljuujui publiku. Ova razmiljanja o preplitanju tehnikih i socijalnih sklopova u
teatru atrakcij ostaju samo povrinski u obavezi prema Teatru naunog
doba. Pokuaj da se takve kompleksne maine kakve su projektovali Ejzentejn i Tretjakov i proraunaju, daleko prevazilazi odnos spoljanjosti tehnikih maina i socijalnih kolektiva, kao i isto matematiko-tehnika razmiljanja.
Ejzentejn atrakciju opisuje kao neto to se bazira iskljuivo na neem
relativnom, na reakciji gledalaca. Na mesto predstavljanja neke situacije zadate na osnovu siea, i njenog razvijanja i razreenja kolizijama, logiki povezanim s tom situacijom i podreenim psihologizmu siea, stupa slobodna
montaa autonomnih atrakcij koje se montiraju prema odreenom krajna i. m., 116
Deleuze/Gattari, Anti-dipus; Delez/Gatari, Anti-Edip
Tretjakov, Theater der Attraktionen, 68
Maina upravlja ivim ljudima. Maine vie nisu objekti upravljanja, ve njihovi subjekti.
(Gastev citiran po Gorzenu, Die sthetik des Proletkult in der sowjetrussischen
bergangsgesellschaft 1917-1932, 109)
442
443

444

445

121

njem efektu i time izvode rad na publici. Ejzentejn i Tretjakov ele da promene poredak, da ih drugaije organizuju. Publika treba da postane deo one
maine koju su nazvali teatar atrakcij. Eksperimentalnim preispitivanjem i matematikim proraunom oni su eleli proizvesti odreene emocionalne potrese kod publike446.
Naglasak je ovde na odreenim emocionalnim potresima: u suprotnosti prema totalnom emocionalnom menadmentu u buroaskom teatru, ovo
znai utilitarno odreeno i precizno odmereno uzbuivanje egzaktno montiranim impulsima. Ovaj pokuaj egzaktnog prorauna emocija manje je povezan sa Pavlovljevim modelom nadraaja i reakcije koji je podmetnuo Peter
Gorzen (Gorsen),447 nego s pokuajem da se, protiv buroaske strategije estetske fikcije, citirana realnost znaka, telesni rad glumaca/ica i telo publike
upravlja i preispituje u njihovom uzajamnom dejstvu. Pritom treba tano
razlikovati izmeu sredstava starog i novog modela teatra. U buroaskom
teatarskom argonu pozorina predstava dodue ne bi bila definisana eksplicitno kao proces obrade publike sredstvima dejstvovanja teatra,448 pa ipak i
namera estetskog obrazovanja izlazi na slino. Teatar atrakcij, istina, eli
da proraunava svoju publiku. To takoe znai da se atrakcije proraunavaju ve prema publici,449 dakle, da svako izvoenje trai nova razmiljanja,
da izvoenje nalazi svoju svrhu u publici, a svoj materijal u njenom ivotnom
kontekstu. Nije poznato dokle su ili raunski eksperimenti Ejzentejna i
Tretjakova; pripremani su upitnici za gledaoce, tano su posmatrane njihove
reakcije i pedantno procenjivana saznanja. To to su svoje proraune morali/hteli kalkulisati s uoljivom diferencijom-cilja-i-posledice, u svakom sluaju s daleko veom nekontrolibilnou od izvoakih praksi 19. veka, nije bilo
samo do novih slojeva publike koje je stekao teatar ve i do eksperimentalnog formata atrakcije. U tom su kontekstu krajem 1923, Tretjakovljeva izvoenja uje li, Moskvo?! morala oznaiti vrhunac do koga su stigle delom
metene situacije u teatru.450 Napisan, organizovan i produciran ekstremno
brzo, kao mobilizacioni i agitacioni komad za moguu nemaku revoluciju u
sklopu Hamburkog ustanka krajem oktobra 1923, praizveden je 7. novembra 1923, na 6. godinjicu Oktobarske revolucije. Njegov sadraj po seanju
Karle Hiler (Karla Hielscher): Oblasni guverner grof tal (Stahl) eleo bi
da preduhitri oekivane radnike demonstracije na godinjicu Oktobarske
revolucije jednom patriotskom narodnom svetkovinom u okviru koje se igra
jedan istorijski komad i otkriva bronzana statua nekog plemenitog pretka.
446

up. Eisenstein, Die Montage der Atraktionen, 118

Gorsen, Die sthetik des Proletkult in der sowjetrussischen bergangsgesellschaft 19171932, pre svega 133-136
Ein Experiment der Theaterarbeit, 112
Tretjakov, Theater der Attraktionen, 69
450 up. Hrst du, Moskau?!, 128 d.
447

448

449

122

Akcioni komitet komunistikih radnika, rizikujui ivot pokuava da preokrene svetkovinu. Prikljuuju se glumci i u istorijski komad unose sve jasnije
aluzije na istoriju tlaenja i klasne borbe, a umesto gvozdenog grofa pri otkrivanju spomenika pojavljuje se kolosalni portret Lenjina. To se u finalu
pretvara u oruani ustanak.451 Povrinski posmatrano, EjzenejnTretjakovljev komad propao je na dva plana: na jednom, promaio je svoj
povod, poto je revolucija, kao to je poznato, izostala. Na drugom, njegova
samorefleksivna tema, raspaljivanje revolucije umetnou, krije u sebi itavu
problematiku precenjivanja umetnike prakse. Istina, revolucija treba da bude izazvana ne istim predstavljanjem situacija, ve transformativnom intervencijom i prelomnim preobraavanjem buroaskog u revolucionarni teatar.
Samo, u konkretnom izvoakom kontekstu socijalistikog drutva u Moskvi
to predstavljanje revolucije svakako je trebalo da izaziva neko drugaije dejstvo nego u nekoj revolucionarnoj situaciji. Tretjakov i Ejzentejn su na takav
nain akcentovali progresivno montirane atrakcije da se u publici moralo
iriti sve vie i vie uzbuenja: uestali meupozivi, gledaoci koji se hvataju
za oruje i tue sa statistima, to se sve mealo u igrane borbe, mora da su
proizvodili upeatljiv haos. A okupljeni gledaoci nije trebalo da ustro reaguju samo u pozoritu, nego i posle, na ulicama Moskve: () nakon toga krenuli su po ulicama, divlje udarajui po izlozima i pevajui borbene pesme.452
Tretjakov (a s njim zapadno- i istononemake publikacije istraivaa
Tretjakova, Gorzen/Knedler-Bunte (Kndler-Bunte)453 i Miro(Mierau)454) je
etiri godine kasnije negativno ocenio taj efekat izazivanja spontanih akcija.455 Dakle, kad teatar u Moskvi konano ipak izae na ulicu, izgleda da se to
pokazuje problematinim. Kasnija samokritika autora mogla bi ipak izai i
na razvitak slubene sovjetske kulturne politike, koja je u junu 1925. jednoznano zauzela stav protiv Proletkulta, i posebno protiv njegovih levih struja.456 Tretjakov se tada opet udaljio i od ekscentrinog teatra atrakcija.
U raspravi o uje li, Moskvo?! u asopisu LEF, organu levog fronta
Proletkulta, jo 1924. se o tome govorilo sasvim drukije, (naime) da se postupak montae atrakcij pri izvoenjima uje li, Moskvo?! u potpunosti
Hielscher, S. M. Eisensteins Theaterarbeit beim Moskauer Proletkult (1921-1924), 71
Tretjakov, Notizen eines Dramatikers, 99
Gorsen/ Kndler-Bunte (Proletkult 1, 119 gde se gotovo psihologizujui govori o patolokim
reakcijama i linim dezinhibicijama.
Mierau, Erfindung und Korrektur, 94
Tretjakov, Notizen eines Dramatikers, 99
U prvim godinama NEP-a leve organizacije Proletkulta pripadale su tvrdom jezgru otpora
protiv uvoenja kapitalistikih elemenata u sovjetsku ekonomiju i protiv novonastalog vieg
sloja. Ta pozicija kulturne levice kao radikalne opozicije bila je odriva samo zakratko. Posle
1924. i eksperimenti levog Proletkulta morali su ponovo nainiti mesta iluzivnom teatru koji se
vratio na isto predstavljanje i tradicionalnu estetku empatije. Up. Gnter/Hielscher, Zur
proletarischen Produktionskunst Boris I. Arvatovs, 120 d.
451

452

453

454

455

456

123

dokazao.457 Po svoj prilici morae ostati otvoreno koliko je daleko teatar atrakcija hteo da rauna s gore opisanom spontanou i van pozorinog prostora. Proraun publike sasvim je mogao ii tako daleko da uplanira, prorauna i evaluira haos i mete. Ejzentejn i Tretjakov su svakako pomerili teatarsku mainu upravo s njihovim zahtevima za egzaktnim postavljanjem socijalnih zadataka i naunou na tako kolebljivom terenu, to nijedna druga
umetnika praksa skoro nee dostii.
Obojici teatarskih radnika uspelo je da fragmentiranjem i agresijom
atrakcija prekinu idealistiku misaonu emu oseajnih automatizama iluzivnog teatra.458 Na putu od predstavljanja do proizvoenja situacije459 pokuaji
Poletkulta ipak se pokazuju kao protivreni, zapleteni u kompleksne suprotnosti sa svojim teorijskim ciljevima i kulturnopolitikim preimustvima, a
time zapravo zastali, zapeli na nekom meustepenu. Zatvorenima u okvir
odsad kao i dosad buroaskog teatarskog polja, stratezima atrakcije, prekidanja i zaudnosti bilo je jednako malo mogue da proizvode situacije, kao i
stratezima irenja reprezentacije u orgijsko u 19. veku. Provalija izmeu odslikavanja drutvenih procesa i intervencije u njih pokazuje se podjednako
rezistentnom kao i temelji buroaskog teatarskog aparata (kako u socijalistikom tako i inae u kapitalistikom kontekstu).
Ali, uspesi Proletkulta marginalizovani su i iskrivljenim i izostavljajuim upisivanjem u istoriju teatra i umetnosti, i to iz tri razloga: najpre je to
bila rastue pootravana kulturna politika koja je sredinom 1920-ih godina
prekinula rad levog krila Proletkulta zbog odstupanja od partijskog kursa, a
jaala desno krilo da bi onemoguila dalje eksperimente na radikalizovanju.
U decenijama posle, a kao posledica sovjetske kulturne politike, kao sekundarni razvitak nastala je u socijalistikim zemljama neka vrsta damnatio
up. Hrst du, Moskau?!, 128. I kasnije u Tretjakovljemom lanku o Piskatoru, provlai se
opet pozitivno tumaenje teatarskog metea. Up. Tretjakov, Sechs Pleiten, 197 d.
Na ta saznanja u Nemakoj se nadovezuju Piskator i pre svih Breht koji se se bio upoznao sa
sovjetskom teatarskom teorijom preko prijateljstva sa Tretjakovim tokom njegovih nemakih
putovanja (up. za recepciju Tretjakova u Nemakoj: Mierau, Erfindung und Korrektur, 21-42).
Posle nesistematinih primena Verfremdungs-efekta u 1920-im godinama Breht je oljutio
strategiju Verfremdung-a (prethodno je upotrebljavao pojam otuenje, ve tada po Hegelu i
Marksu u smislu nekog aktivnog injenja-neeg-tuim za raun saznanja) od razliitih
antiidealistikih strategija i uinio ga centralnim pojmom svog teatarskog rada (up. ubik,
Einverstndnis, Verfremdung und Produktivitt, 86-90). Zamiljena kao pretpostavka za
praktinu intervenciju, strategija Verfremdung-a raskida s konceptom predstavljanja situacija,
ona tavie prekida predstavljene situacije. Prekidanje kultnog rituala, autoriteta pozornice,
identifikovanja s junacima, svih sastavnih delova hijerarhijskog teatarskog poretka, (up. na i.
m. 139) ne probija samo okvir teatra ve pokuava da iznutra promeni aktere, igrae kao i
publiku.
up. Raunig, Charon, 120d.

Za efekat Verfremdung-a kod nas je prihvaen prevod efekat-zaudnosti koji donekle tano
opisuje eljeni uinak (prev.)
457

458

459

124

memoriae za levi Proletkult i pedantno razdvajanje kasnijih radova njegovih

protagonista od ranih pokuaja. Najzad i samoistorizovanje protagonista,
koji su hteli da svoje dalje razvitke u drugim umetnikim praksama opiu kao
napredak, doprinelo je podcenjivanju ranijih eksperimenata: za Ejzentejna
je to bila slavna istorija njegovih filmskih radova, iz ijeg ugla su teatarski
radovi ranih 1920-ih godina dospeli do granice, koja je mogla biti transformisana tek loginim nastavljanjem u film. Za Tretjakova je posle njegovog
najveeg teatarskog uspeha s Urlaj, Kino ( ) to bilo okretanje ka
jednom pokuaju sasvim druge vrste.

125

Knjievnici u kolhoze!
Tretjakov i komunistiki svetionik
A sada su se mogle uspostaviti transverzalne veze od znanja do
znanja, od jedne take politizacije do druge () . Miel Fuko460

Naa stalna nesrea u LEF-u bila je to smo na karti literature predstavljali reku koja je presuila, a da nije stigla do mora. 1919. godine iznurila se Umetnost Komune,461 1924. osuio se stari LEF, a 1928.
prestao je s radom Novi LEF. Ali na rad ne vredi ni bele pare ako se ne ulivamo u more u more masa.462 Sergej Tretjakov ovako opisuje poloaj u
poslednjoj svesci Novyj LEF-a, nakon raskida sa svojim kolegom i glavnim
urednikom Majakovskim, 1928, etri godine poto se bio raspao prvi LEF, s
Arvatovim, Kunerom, Tarabukinom, Ejzentejnom, Brikom i Majakovskim.
I levoradikalni delovi sovjetske kulturne levice viestruko su se cepali upravo
u sklopu sve zaotrenije kulturne politike 1920-ih godina pod Staljinom, i sve
su manje eleli da se uliju u more masa. Utiliko je upeatljiviji neugasivi
Tretjakovljev elan koji odjekuje u zakljunim reenicama njegovog poslednjeg lanka u Novyj LEF-u: Ako se nai neprijatelji radosno dovikuju: LEF
je mrtav! Radujete se prerano! Nastavak sledi preko LEF-a ka faktografima.463
Faktografi, to su za Tretjakova bile mase radnikih korespondenata/inja, reportera/ki, fotoamatera/ki, pokretaa novina i radija, u kojima je
video budunost sovjetske produkcione umetnosti, ali to je bio i on sam.
Otuda mu je 1928. godine ba dobro dolo da jedan iroki poziv dravne kulturne politike protumai i transformie u tom, svom smislu. Knjievnici u
kohoze!, glasila je formula, udna ak i u sovjetskom kontekstu: kao flankirna mera prve petoljetke trebalo je da i kulturni radnici/ce daju svoj doprinos
kolektivizaciji, mehanizaciji i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje.
Tretjakov u svojoj knjizi Gospodari polja opisuje nejasnou i maglovitost
poziva i svoju sopstvenu konfuziju, kao i divergentne savete sa sviju strana:
Jedni su mislili da bi zadatak knjievnika/ca, pozvanih na preseljenje iz njihovih gradskih konteksta, bio tano posmatranje naina kako kolhozi privreuju, celishodnosti i rentabilnosti kolektivnih gazdinstava. Nasuprot tome,
drugi su tvrdili da se knjievnici/ce u to premalo razumeju te da bi otuda treFoucault, Die politische Funktion des Intellektuellen, 146
Moskovski asopis za umetnost (1918. do 1919) koji su ureivali Osip Brik, Boris Kuner i
Nikolaj Punin
Tretjakov, Fortsetzung folgt, 79
na i. m.

Taktika mera zatite po bokovima (prev.)

460

461

462

463

126

balo da se radije ogranie na opisivanje svakodnevice i ivih ljudi. Ostali su

opet gunali: proverite da li grade silose, obavezno proverite.464
Kampanja nije mogla biti strategijski potpuno isplanirana: nadleni u
Moskvi podbadali su, po svoj prilici, uglavnom patetinim preklinjuim tonom svojih rasprava, koji je pokrivao izostajanje pravih instrukcija, ali ini se
da se ni protagonisti na obe strane nisu ba radovali: knjievnici/ce, odsad
kao i dosad, veinom nisu bili zainteresovani za produkcionu umetnost a
pogotovo ne da na due idu na selo dok se agronomi i radnici/ce nipoto
nisu radovali turistima, izletnicima i poasnim gostima.465 Samo Tretjakov opisuje rad kao daljnju etapu dugog i vie puta prekinutog toka koji ni
njega ni Sovjetski savez nikad nije odveo u more masa. U ovoj etapi, pred
pozadinom njegovih saznanja iz protekle prve decenije Proletkulta, svakako
se vie nije radilo o idenju-umetnosti-u-narod, kako to sugerie formulacija
poziva. Radilo se o daljnjoj faceti i poboljavanju iskustava sa specifinim
javnim sferama i kolektivnim nainima subjektivizacije, konkretno o organizacionom procesu u ogranienom prostoru jednog seljakog kolektiva.
Dakle, Tretjakov se odazvao pozivu, i u julu 1928. po prvi put otiao u
severnokavkasku kolhoznu komunu Komunistiki svetionik.466 Valter Benjamin je u Piscu kao proizvoau sabrao iseke Tretjakovljevog kataloga
kompetencija467 i uz Brehtov epski teatar upotrebio kao primer svojih teza za
promenu produkcionog aparata i za organizacionu funkciju umetnosti.
Sledi ekstenzivna verzija Tretjakovljevog samopredstavljanja u Gospodarima
polja:
ta sam radio u kolhozu?
Uestvovao sam na sednicama direkcije, na kojima su dolazila do rei
sva ivotna pitanja kolhoza: poev od kupovanja sveica za traktore i zakrpa
za cirade do postavljanja vralica i pomoi inokosnim gazdinstvima.
Odravao sam masovne skupove u kolhozima i skupljao novac za otplatu traktora i za dravni fond. Tumaio teze Jakovljeva (narodni komesar
za poljoprivredu). Podnosio raun kolektivistima o uinku kombinata. Ubeivao inokosne seljake da priu kolhozu. Sklapao mir izmeu posvaanih
majki u jaslicama. Sudelovao u savetovanju kako da se podeli etva. Zlopatio
se s izuzetno marljivim privrednicima koji nisu hteli da daju konje obrazovnim radnicima. Preuzimao od intelektualaca materijal za novine. Pomagao
uesnicima radio-kurseva da se snau u teko razumljivim mestima predaUp. Tretjakov, Feld-Herren, 32 d.
na i. m., 34-36
za dalji razvoj kulturnog pohoda up.: Erler, Sozialgeschichtlicher berblick Kollektivierung, Industrialisierung und Kulturfeldzug, 194-198, u vezi s razvojem umetnikog
petogodinjeg plana i umetnikih brigada: Gillen Knstlerische Publizisten gegen Romantiker
der roten Farbe, pre svega 132-139
Benjamin, Der Autor als Produzent, 686 d. (98 d.)

464

465

466

467

127

vanja. Ispitivao albe seljaka u svakom smeru prema njihovoj opravdanosti.

Govorio na skupovima, gde bi dolazilo do ienja kolhoza od kulaka i
antikolektivistikih elemenata.
Bio sam lan (vojne) komisije za smotru (regruta) i imao dunost da
proveravam kolhoz za proleno spremanje. Ovo mi je palo naroito teko jer
u prvo vreme nisam uspevao da razlikujem koji je ham bio dobar, a koji lo, i
da li na plugovima nedostaju delovi. Ima ljudi koji to smatraju sporednim.
Rekli bi da za plugove ipak treba kova, da time ne treba optereivati knjievnika. To je pogreno: bez tanog poznavanja plugova ne bi se mogla zadobiti
jasnoa ni o raspoloenjima kolektivista, sledstveno, ne bi se moglo istupiti
ni sa govorom, skicom, dakle, sa isto knjievnikim radom.
Nadzirao sam itaonice, klubove, i drao oko na deci za koju sam planirao da uredim jaslice tokom dolazeeg leta. Upuivao sam delegate, posetioce i udarne brigade u rad kolhoza. Oivljavao sam zidne novine i pomagao u
njihovom sastavljanju. Radio sam na metodama za jasnu i opterazumljivu
kontrolu socijalistikog takmienja u stepi.
Napravio sam plan za kulturno opskrbljivanje kombinata pomou stalnih bioskopa i putujuih klubova. Okupljao sam za to pogodne ljude, aparate, pomona sredstva i novac. Doneo iz Moskve putujue radio-stanice i bogatu biblioteku, a iz Georgijevska jedan putujui bioskop. To je postala osnova naeg obrazovnog rada u kojem mi je drao stranu drug iman (Schimann) iz udarne brigade Dvadesetpet hiljada.
Vodio sam kongrese obrazovnih radnika, konferencije seoskih korespondenata, i ustanovio izlobu zidnih novina. Stalno sam izvetavao o kolhoskom frontu u moskovskim novinama, uglavnom u Pravdi i Socijalistikoj
poljoprivredi, kao i u asopisima.
Organizovao sam i vodio kolhoski list. Najpre je to bio samo dodatak
dnevniku Terek, koji je informisao o prolenim pripremama zemljita. Kasnije sam se izborio, da, izborio posle mnogih razgovora, telefonskih poziva,
pisama, telegrama, opomena, depresija i zavaravanja lanim nadama, da
moskovski listovi Poljoprivrednik i Seljaki list preuzmu patronat. Moskva
je obezbedila tampariju, papir i tamparski materijal. I na list Izazov, koji
se ve pojavio u vie od ezdeset brojeva, pokazao se kao osetljiva poluga kolektivizacije bez koga jedva da bismo ita uradili. tamparu sam dodelio jednog egrta, biveg pastira, bogomdanog umetnika. Osim preko beleki, protokola, dokumenata i skica, vodio sam i vodim knjigu o ivotu u kolhozu kamerom. Do sada se nakupilo blizu dve hiljade negativa. Da bi se jo potpunije
i izraajnije kamerom mogao zabeleiti preobraaj na selu kakvog nije bilo u
istoriji, predloio sam sistem permanentnog filmovanja, na taj nain to bi
jedna kino-trupa snimala promene koje su se dogodile u duim intervalima.
Jednu takvu kino-trupu stavilo mi je na raspolaganje filmsko drutvo Me-

128

rabpom. Dabome, u njihovom radu pokazale su se priline praznine, ali

svejedno se skupila izvesna koliina vrednog materijala.468
Izvetaj Tretjakovljevih delatnosti koji deluje gotovo beskrajan, na prvi
pogled moda mirie po birokratiji jednog organizatora i kontrolora iz Moskve, koji naginje pre univerzalnom intelektualcu i interventnom upravitelju,
nego transverzalnom specijalisti. Svakako da gest podnoenja rauna verovatno svedoi o njegovoj dunosti. Ali, Tretjakov a to se da nauiti i iz njegovih opeznih izvetaja o svom prvom boravku u kolhozu shvatao je sebe kao
obazrivog uesnika u jednom kolektivnom procesu. Dok je on svoj pojam
boljevika-specijaliste (koji je Benjamin jo godinama kasnije trebalo da
reafirmie469) prosuivao sve kritinije, u isti mah kao konvergiranje ka figuri spasioca i kao preterani zahtev za realnost, kao previe kompleksan i izuzetan da bi se pustio u masovnu proizvodnju, u kolhozu je primetio da uopte
nije potrebno da samo jedan objedinjuje sve te osobine. Njegova iskustva u
aktivu kolhoza vodila su ga ak dotle da vidi da obino osuivana dranja
poput specijalistike nastranosti, obuzetosti novotarijama ili konzervativnog oklevanja postaju korisna kad se uzajamno kritikuju; smenjivanje pozicija pritom pospeuje neophodnu pokretljivost aktiva.470
Tretjakov je teoretsku figuru boljevika-specijaliste apstraktno razvio
iz radova, koji su uprkos Proletkultu i dalje pokazivali klasine hijerarhijske
produkcione i recepcione strukture institucija teatra i filma. U praksi organizacionog rada u kolhozu taj koncept je uznapredovao do pokretnog socijalistikog aktiva krajnje razliitih linosti,471 u kome su produktivno dejstvovale
upravo najrazliitije kompetencije pojedinaca u kolektivu. Ovde je povezivanje tih kompetencija znailo da se jedno specifino znanje povezuje s drugim
specifinim znanjem u neki pavork koji za cilj nema celovitost, ve transverzalni odnos razmene.
Paralelno s tim pokazuje se jo jedanput radikalizovan Tretjakovljev
otklon od tradicionalnih medija i anrova buroaskog pojma umetnosti.
Umesto eksperimentalnog irenja teatra ili literature sada se radi o medijima
organizovane produkcione umetnosti: klub, (pokazna) demonstracija, film,
fotografija, radio i pre svega novine. Kompetencija umetnikog radnika okree se od iskuavanih pokuaja transformacije buroaskog teatra ka produktivnosti novih medija (ili onih koji e tek biti otkriveni) i ka njihovim novim
formama, kao i ka delatnostima koje treba organizovati, a koje se nastavljaju
na Tretjakovljeva rana proletkultovska iskustva u eksperimentalnom organizovanju kolektiva. S Ejzentejnom i Arvatovim, on je radio i u EksperimenTretjakov, Feld-Herren, 20-22
Up gore 97.
Za Tretjakovljev raskid s tipom boljevika-specijaliste up. rezime u Mireau, Erfindung und
Korrektur, 110 d.
na i. m. 112

468

469

470

471

129

talnoj laboratoriji kinetikih konstrukcija moskovskog Proletkulta. Trebalo

je da se u okvirima obrazovanja po radionicama eksperimentalno isproveravaju sve mogue forme socijalnog okupljanja: Sednica, banket, tribunal,
skup, miting, gledalite, sportske priredbe i takmienja, klupske veeri, foajei, javne kantine, svetkovine na otvorenom, povorke, karneval, pogrebi, parade, demonstracije, letei skupovi, pogonski rad, izborne kampanje, itd,
itd.472 Gotovo da izgleda kao da je Tretjakov sa svojim angamanom u kolhozu, skoro deceniju kasnije uhvatio dugo traenu priliku, naime proveru
istog onog rada na formama organizacije koji je obavljao u zatvorenoj laboratoriji Proletkulta, samo sada konano izvan umetnike institucije. U argonu
socijalistike teorije umetnosti reklo bi se: on je svoju knjievnu temu nainio mestom svoje drutvene delatnosti.
Skice operativnog knjievnika Tretjakova u njegovoj knjizi Gospodari
polja koja se u Nemakoj pojavila poetkom 1930-ih, dodue jo svedoe o
svoenju organizacione funkcije umetnosti na stari aparat subjektivnoknjievnog473 i nedostaje im i strukturisano predstavljanje rada po formama
organizacije; sadrajno korisnije kao i formalno odlunije moda bi se mogle
pokazati Uputstva produkcionog umetnika Tretjakova za kolektivnu organizaciju kolhoza.474 Ipak, dokumentacija i saetak Tretjakovljevih refleksija i
izvetaja u formi knjige samo je surplus; s Benjaminom, umetniki rad sastoji se u kontinuiranom menjanju produkcionog aparata, ali i u promeni pojma
umetnosti: posle doterivanja velikih ideja o idenju umetnosti u ivot, posle
prvih specifikovanja teatarskog rada s Ejzentejnom u fabrici, posle novijeg
okretanja lea teatru, Tretjakov nalazi svoju najradikalniju strategiju, gotovo
ve izvan umetnosti. U settingu jedne iroke kampanje u socijalistikom
drutvu, u kojoj su se potencijalno mogle paralelno dogaati hiljade takvih
pokuaja, Tretjakovljeva mikropolitika funkcionisala je kao laboratorija koja
je iekivala svoje ulanavanje. A onda su ga sustigli mehanizmi Staljinovog
molarnog aparata, progresivno mu oteavali rad, 1937. uhapsili, 1939. streljali, 1956. rehabilitovali, kako se lepo kae u istoriji Sovjetskog saveza.

Arvatov, Theater als Produktion, 92

up. Raunig, Charon, 13. Knjiga svakako nije bila koncipirana kao knjiga. 34 od 50 odeljaka
iz obe originalne ruske publikacije Izazov i Jedan mesec u unutranjosti pojavilo se u novinama i asopisima jo tokom Tretjakovljevog boravka kao korespondenta u kolhozu. Uklapanje u
jednu jedinu knjigu desilo se tek u nemakom izdanju koje se pojavilo krajem 1931. Up. Mierau, Erfindung und Korrekttur, 108 d.
Recimo po uzoru Maovog Izvetaja o istraivanju radnikog pokreta u Hunanu, koji je
posle dueg boravka Mao napisao marta 1927. a koji je po svoj prilici slino kao Tretjakovljev
pristup sledio pokuaj dvostruke operacionalnosti organizacije: u jednu ruku organizacioni
aspekt konkretnih obrauna i procesa razmene u direktnoj komunikaciji, u drugu, takoe organizaciona funkcija publikovanja steenih saznanja.
472

473

474

130

Proizvoenje situacije.
Situacionistika internacionala i prelaz nekih linosti iz umetnosti u revoluciju

Svrhovito konstruisati ivot, to je ono to je eleo postii LEF. LEF

je protiv, a ne za teatralizovanje ivota. Boris Arvatov, 1924475
S.I. je danas jo jako daleko od toga da stvara situacije Situacionistika internacionala, 1963476
Ranije su umetnici koji su najbistrije razmiljali ukidali podvajanje
izmeu umetnosti i ivota: S.I. postavlja taj zahtev na jedan vii nivo
i htela bi da poniti razliku izmeu ivota i revolucije. il Dove
(Gilles Dauv)477

Na poetku pre-situacionistike prakse Gija Debora stoje

eksperimentalno-filmski pokuaji i performativna proirenja bioskopskog
prostora. Od letristikih eksperimenata pod utiskom Isidora Isua (Isidore
Isou), Debor se u ranim 1950-im spremao da dalje razvije tehnike montae i
izazivanja zaudnosti (Verfremdung), da ih u izvesnom smislu produktivno
izokrene: iz saoseanja u maticu radnje publiku nasilno vie ne istre intervencija autora, ve sama publika treba da intervenie u formu filma, prema
tome, poslednja montaa treba da se odvija u bioskopu. U produetku avangardistikih metoda od futurizma, dade, agit-teatra i tetra atrakcij, Deborova filmska strategija smerala je, ne samo da ne razreava konflikte, nego da
izaziva provokacije u to je mogue irem obimu. Ona je s prekidanjem filmske projekcije vie od decenije pre odgovarajuih pokuaja Kaprova
(Kaprow), nemana (Schneemann), EXPORT-a, Vajbla (Weibel) i drugih sa
Fluksusom, hepeninzima i Expanded Cinema ukalkulisala razdraenu publiku, planirala je mete. Deborov prvi film Hurlements en faveur de Sade
dolazi bez slike i sastoji se od osvetljenog belog platna koje korelira s oskudnim tekstualnim fragmentima i pre svega sa sve duim sekvencama bez
tona, na kraju s 24 minuta tiine i tame. 1952, na prvoj projekciji u pariskom
Muse de lHomme, publika se buni ve posle prve pauze odreene za razmiljanje i film biva prekinut.478 Nemiri, pobuna publike, urnebes, to je ono na
ta smera Debor, i ne samo u bioskopu.
Po svoj prilici, Debor nije znao nita o agitacionim iskustvima Tretjakova i Ejzentejna s Moskvo, uje li?!, a ipak se u svojim radovima impliciArvatov, Utopie oder Wissenschaft, 71
S.I., Die Avantgarde der Anwesenheit, 29; S.I., The Avant-Garde of Presence,
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/avantgarde.html)
Gilles Dauv, Kritik der Situationistischen Internationale, 124
up. Ohrt, Phantom Avantgarde, 41: Marcus, Lipstick Traces, 320-327

475

476

477

478

131

tno odnosi na liniju tradicije Ejzentejna, Tretjakova, Benjamina i Brehta,479

recimo kad ponavlja da su najvaljanija revolucionarna istraivanja na polju
kulture pokuala da slome psiholoko identifikovanje gledaoca s junacima
kako bi mu provokacijom njegovih sposobnosti omoguili da postane aktivan, da preoblikuje, revolucionarizuje sopstveni ivot.480 Ono to je trabalo
da odredi situacionistiki pojam umetnosti nije separatni rad na opaanju
umetnikog prostora, nego antiumetnika intervencija u konkretni drutveni
prostor. Dok Debor otuda progresivno raskida s klasinim formama umetnosti, klasini zatvoreni umetniki prostor tendencijski zamenjuje otvorenom
okolinom urbanog prostora, tokom 1950-ih gomilaju se putokazi prema jednom konceptu koji u svenju situacionistikih pojmova zauzima najvanije
mesto pored deriv, dtournement i psychogeografie. Sve ee govori se o
crer une situation, o proizvoenju situacije: Naa glavna zamisao je konstrukcija situacije tj, konkretna konstrukcija kratkoronih ivotnih okolnosti i njihovo preoblikovanje u vii kvalitet strasti.481
Ivan eglov (Chtcheglov) ili il Iven (Gilles Ivain), tada 19-togodinji
letrist, ve je 1953. predloio svoj Formular za jedan novi urbanizam,482 u
kome je uveo potrebu da se konstruiu situacije kao jedan od prohteva, na
kome se mora zasnivati naredna civilizacija.483 A par godina kasnije, Debor
sveano izjavljuje da se ta potreba ne tie prostora umetnosti: Situaciju
shvatamo kao suprotnost umetnikom delu koje je pokuaj apsolutnog podizanja vrednosti i odravanja aktualnog trenutka.484 Dakle, dok umetniko
delo kao kod Hegela ukida i prevazilazi situaciju u harmoniju i mirovanje,
proizvoenje situacije treba zamisliti kao pokuaj da se usred drutva izmirenja (razreenja) izvestan prostor za izvesno vreme doivi iznova, reorganizuje. Umesto predstavljanja, proizvoenje situacija treba da bude neprekidno ostvarivanje grandiozne igre, igre za koju su se saigrai svesno odluili:
premetanje pozornica i sukoba s ciljem da karakteri tragedije iile unutar
U odnosu na Brehta postoje i eksplicitne situacionistike reference, up. Frankin, Rapport
zur szenischen Einheit Niemand und die anderen, 180; S.I., Report on the Construction of
Situations and on the International Situationist Tendency's Conditions of Organization and
Action (http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/report.html); Trocchi, A Revolutionary
Proposal: Invisible Insurrection of a Million Minds
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/invisible.html), s poentom: Naalost Brehtova teorija
nije izvrila nikakav uticaj na optu zabavu.
Debord, Debord, Report on the Construction of Situations and on the International
Situationist Tendency's Conditions of Organization and Action
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/report.html)
na i. m. 39
Ivain, Formular fr einen neuen Urbanismus; Ivain, Formulary for a New Urbanism
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/presitu/formulary.html)
na i. m. 54
S.I., Der Sinn im Absterben der Kunst, 82
479

480

481

482

483

484

132

dvadesetietiri sata.485 Ipak, na terenu onoga to e Debor kasnije nazvati

drutvo spektakla, ogranieni pre-situacionistiki pokuaji pokazuju se u
tome to su to vremenski ograniene, provizorne, privremene konstrukcije
situacija: Prolazna mesta bez budunosti.486 Ovde treba da bude proverena ona topina utopija o kojoj govori Agamben,487 komad ivota na tlu
drutva spektakla, u kome se zapravo radi samo o preivljavanju. Uprkos
tome, proveravanje situacije odgovara onom najboljem to je zamislivo u
predistoriji svakodnevnog ivota.488
Kao to uopte poneto ostaje u tami kad (pre) Situacionisti razmatraju situaciju, tako se ve od prvog eglovljevog teksta pre maglovito asocira
ta bi se konkretno moglo misliti s konstrukcijom situacija, izvan isto teorijske koncepcije. Svoja urbanistiko-arhitektonska razmiljanja eglov najjasnije iznosi kad potrebu za apsolutnim stvaranjem spaja s potrebom za
igrom s arhitekturom, vremenom i prostorom. Situacija ne iskljuuje sluaj,
ve ga ponovo pronalazi. Uestvovanje u situaciji i deriv, ispunjavaju aktivni dtournement na spektakularnoj slici grada.
O tome kako se konkretnije odigrava konstrukcija situacija i same situacije malo saznajemo i u opirnim tekstovima asopisa Situacionistike internacionale, osnovanog 1957. Samo retki mutni izvetaji opisuju te rane eksperimente;489 po svoj prilici brzo je presudilo saznanje o nunom uskraivanju produkata upotrebljivih u umetnikom polju, na raun precizno razdvojene kombinacije retkih nedokumentovanih konkretizacija proizvoenja situacije i bogate produkcije refleksivnih i politikih tekstova. Ipak, Debor od
poetka ne ostavlja mesta sumnji da situacije ne treba razumeti kao romantine ideale, ve kao aktivno oblikovanje okoline, kao slobodnu igru sa urbanim prostorom kao igralitem.
Situacionisti su pokuali da u spektaklom proetom urbanom prostoru
nau pukotine poverenja, ili jo bolje, da ih pronau. Umesto situacija koje
su u aristotelovskom teatru predstavljane na pozornici, u epskom teatru prekidane na pozornici, u situacionistikom teatru svakodnevice situacija se
smeta usred svakodnevnog prostora grada. U sadejstvu s praksom deriv,
S.I., Eine neue Idee in Europa, u: Potlach 1954-1957, 45 d., cit. po Marcus, Lipstick Traces, 335; S.I., The Meaning of Decay in Art (http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/decay.html)
Debord, Rapport ber die Konstruktion von Situationen und die Organisations- und Aktionsbedingungen der internationalen situationistischen Tendenz, 42; Debord, Report on the
Construction of Situations and on the International Situationist Tendency's Conditions of Organization and Action (http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/report.html)
v. gore, s. 100
S.I., Manifest, 152; S.I., Situationist Manifesto
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/manifesto.html)
Hamburki istoriar S.I.-e, Roberto Ort (Ohrt) ukazuje u tom kontekstu pre svega na programski uslovljeno izostajanje kontinuiranog, centralnog i javnog mesta poput Cabaret Voltaire (up. Phantom Avantgarde, 302); odgovarajui situacionistiki centar je po svoj prilici
jedino asopis S.I.

485

486

487

488

489

133

vrljanja po gradu, iskustvo situacije se verovatno klatilo izmeu obaju polova koncentracije i disperzije, izmeu recimo voki-tokijem upravljanih
tano koordinisanih kretanja i spontanog izvianja gradskog prostora. Besciljno krstarenje kroz predgraa, katkad u svitanje prema pijanoj noi, moe se
smenjivati s proraunatim intervencijama u urbanim centrima. Grafiti, dtournement natpisa na spomenicima, uklanjanje naziva ulica, psihogeografske
kartografije. Ovde se potencijal iskustva grada razvija kao motor produkcije
elj i (kao) mogunost neposrednog situacionog protivljenja objektivno
postavljenim situacijama kapitalistikog podrutvljavanja. Situacija i deriv slue ispitivanju gradskog pejzaa u sasvim razliite svrhe, od studentskog
pijanenja od lokala do lokala, pa do izvianja moguih lokacija za gradnju
barikada. Situacija se kondenzuje i intenzivira u larmi, u onom provizornom,
u raspadu dogaaja. Naglasak na iskustvu novih mogunosti i na uvoenju
nesagledivih radnji, u svakom sluaju, ve u Parizu kasnih 1950-ih unapred
ukazuje na situacije pariskog Maja i na ustanak u Latinskoj etvrti deset godina kasnije.
Ono to jasno proizlazi iz datih dokumenata: pri proizvoenju situacija
svakako ne bi trebalo da se radi o nekom pasivnom preputanju u vir kvaziprirodnih situacija, ve o vie ili manje intencionalnim, vetakim intervencijama; u svakom sluaju izmeu polova nekog decentnog dtournement-a u
okvirima novog tumaenja davno poznatih gradskih ulica, s jedne strane, i
letristikog mangupiranja mao-provokacijama, s druge strane. Ali, ako je
ovde re o intencionalnoj konstrukciji situacija, onda se pre svega postavlja
pitanje koje je S.I. i sama sebi postavila: Koja meavina, koji uzajamni uticaji treba da uslede izmeu toka i (ponovne pojave) prirodnog momenta u Lefevrovom smislu, i izvesnih vetaki konstruisanih elemenata, koji treba da
budu uneti u taj tok i da ga kvantitativno, a pre svega kvalitativno, ometaju?490 Da je mimo prirodnih momenata potrebna svesna i direktna intervencija kako bi se konstruisala jedna situacija, govore ve i pojmovi crer i
construire koji se u vezi sa situacionistikom situacijom koriste uvek i svugde, kao i poneka mesta u asopisu S.I. koja se odnose na takve direktne intervencije. Shodno tome, situacionistika definicija posreduje situaciju kao
konkretan i s punom namerom konstruisan momenat ivota putem kolektivne organizacije jedinstvenog okruenja i saigre dogaaja.491 Iako su kasnije
Deborova razmiljanja oevidno smerala na pitanja uea i provalije izmeu
produkcije i recepcije Debor je ve 1963. anticipirao probleme participacije
S.I., Die Theorie der momente und die Konstruktion von Situationen, 127; S.I., The
Theory of Moments and the Construction of Situations
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/moments.html)
S.I., Vorbereitende Probleme zur Konstruktion einer Situation, 18; S.I., Definitions
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/definitions.html)
490

491

134

i aktiviranja u postfordistikoj paradigmi492 jedan aspekt proizvoenja situacije, i ne naposletku, trebalo je da unakrsno preseca fiksiranje odnosa pozornice i gledalita, glumaca i posmatraa. Situacija se konstruie da bi je
njeni konstruktori oiveli. Uloga publike ako ne pasivne, a ono barem prisutne kao puki statisti u njoj postaje sve manja, dok raste uloga onih koji
dodue nisu glumci, ve u nekom novom smislu mogu biti nazvani ivi (akteri)493 Umesto public i acteurs, situaciju, barem u idealnom sluaju karakteriu viveurs.
Ve je pominjana ambivalencija Situacionistike internacionale kao
ahijerarhijske mree i operacije iskljuivanja, podozrive prema uspehu.494 U
naem kontekstu svakako se manje radi o samomitologizujuoj organizaciji
same S.I. nego o organizaciji situacije. Ali i u konkretnim sluajevima proizvoenja situacije moralo se oprezno reeno pomiljati na privremeno
stavljanje u funkciju. Debor na drugim mestima ograniava kolektivnu praksu viveurs na trostepenu hijerarhiju. U toj hijerarhiji se reiseru/ki dodeljuje
izvesno preimustvo kao vodeem/oj koordinatoru/ki, kome/oj prinadleu
intervencije u dogaaje, dok direktno sadejstvuje druga ravan onih koji svesno doivljajavaju situaciju, i najzad trea ravan onih pasivnih, sluajno u situaciju uvuenih gledalaca, koje bi trebalo primorati na akciju.495 Dodue,
Debor nastavlja, kako se pritom radi samo o privremenoj subordinaciji situacionistikog kolektiva pod one koji su odgovorni za ceo eksperiment. Pa ipak
ostaje nemogua pozicija tree ravni, publike. Ne moramo ii tako daleko kao
Roberto Ort koji Deboru podmee notorno dodeljivanje publici uloge izvukovia. Problem je jo optiji, koji se na dva naina moe ukoliko ne treba da
se svede na molarne strukture ako ve ne reiti, a ono bar obraivati: na
putu permanentnog specifikovanja i ograniavanja publike (koja postaje aktivom) ili na putu otvaranja za kompleksnost politikih procesa.
Breht je pitanje sudelovanja i aktiviranja reio gestom radikalnog zatvaranja, time to je iz razliitih pokuaja za epski teatar krajem 1920-ih razvio strogu formu pounog komada. Pouni komad pouava time to se igra,
ne time to se gleda. Naelno, za pouni komad nije neophodan nijedan gledalac, ipak on se naravno moe iskoristiti.496 Pri naputanju teatra kao mesup. S.I., Die Avantgarde der Anweseheit, 24 d.; . Cf. S.I., The Avant-Garde of Presence,
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/avantgarde.html)
Debord, Rapport ber die Konstruktion von Situationen und die Organisations- und Aktionsbedingungen der internationalen situationistischen Tendenz, 41
up. Ohrt, Phantom Avantgarde, Marcus, Lipstick Traces; Marchart, sthetik der ffentlichen;
S.I., Vorbereitende Probleme zur Konstruktion einer Situation, 17; S.I., Preliminary Problems in Constructing a Situation (http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/problems.html)

Ovaj familijarizam je ree u upotrebi. Oznaava deaka koji je na sebe primao kaznu umesto
drugog deaka visokog roda. (prev.)
496
Brecht, Die Manahme. Kritische Ausgabe, 251
492

493

494

495

135

ta prikazivanja, publike kao receptivne figure, teksta kao zatvorene forme,

Breht je osmislio teatar koji je namenjen samo za izvoae, kao samorazumevanje onih koji u njemu aktivno sudeluju; strunjaci kao recipijenti/kinje
koji otputeni iz recepcije agiraju (delaju). Pouka pounog komada sastoji se u razigravanju razliitih ak svih moguih pozicija i uloga pri stalnom smenjivanju perspektiva. Otuda je Breht uvek iznova odbijao izvoenja
Mere pred publikom, i oznaio je kao sredstvo pedagokog rada sa studentima marksistikih kola i proleterskih kolektiva497. Ove vane priredbe
smo izuzeli od svih zavisnosti i dali ih na korienje onima kojima su namenjene i koji ih jedini mogu koristiti: radniki horovi, amaterske pozorine
grupe, kolski horovi i kolski orkestri, dakle sve korisnici koji ne plaaju za
umetnost, niti su za umetnost plaeni, ve ele da stvaraju umetnost.498 Ali,
u pokret ne dospeva samo receptivna publika nego i sam tekst. Ve od poetka su kako podsticaji glumaca/ica, tako i marksistika kritika uzrokovali sve
nove i nove verzije. Istovremeno je Mera virtualno uvek bila pod pretnjom
cenzure: 1933. je bila zabranjena kratko vreme pre no to su faisti preuzeli
vlast, u SAD bila je uzrok to je Breht postao predmet ispitivanja antikomunistikih SAD-vlasti, u NDR (DDR) postala je problematina jer se mogla
tumaiti kao kritika staljinizma. Prema tome, pouni komad ne samo da nije
igran pred publikom kao priredba, ve vie uopte nije igran.
Debor je poao drugim putem: politizovanjem S.I., sve do pariskog
Maja 1968, ona je implementirala pri svoj internoj praksi iskljuivanja
kao diskurzivni sklop otvaranje u nepreglednom i unapred nesagledivom
prostoru revolucionarne maine. Iz prakse performativnog procesiranja situacije s njenom nunom hijerarhijom nastalo je neko pre-produktivno otvaranje, omoguavanje, otkrivanje situacije i njenih viveurs, zapaljivanje koje
uklanja njene organizatore/ke.499
Takva revolucionarna zapaljenja su u istorijama recepcije S.I. svakako
vie ili manje zasenjena: dok su politike istorije kako nagovetava Markus
Grajl (Marcus Greil), ne naposletku, zbog mnogih neprijatelja koje je Debor
sebi stvorio, praktino istrebile500 ulogu S.I. pre i u pariskom Maju 1968,
Fantom avangarde Roberta Orta, koji upisuje S.I. u istoriju umetnosti, verovatno upravo stoga u prvi plan stavlja njen artizam nasuprot njenim efektima
u politikim pokretima. Stoga je i Ortu stalo do razdvajanja i uvrtavanja u
istoriju umetnosti ili u kontekst revolucionarne akcije: svako razreavanje
situacije u akcioni moment bilo bi protiv interesa situacije, pie Ort.501 Poina i. m. 248
na i. m. 236
up. za pojam uklanjanja Benjamin, Zur Kritik der Gewalt, za pojam aformativa Hamacher, Afformativ, Streik i Novotny, Agieren/Nichagieren
Greil, Lipstick Traces, 412
up. Ohrt, Phantom Avangarde, 218
497

498

499

500

501

136

majui akciju s Hegelom kao razreenje situacije on utvruje staru dihotomiju izmeu umetnike reprezentacije i politike akcije, u sluaju Situacionista/kinja personifikovanu na suprotnosti izmeu (ex)slikara Konstana
(Constant) i pre svega Asgera Jorna, s jedne strane, i aktivistikog filmadije
i politikog teoretiara Debora, s druge strane. Istoriar umetnosti Ort podmee Deboru da ovaj nije naao pristup modernoj umetnosti, njenom radu
na ulnom iskustvu502 te je stoga iz svojih promiljanja eliminisao umetniko delo i klasino polje umetnosti.503 Nasuprot tome, Jorn deluje kao pozitivna figura umetnika spram prestarele predstave politike S. I. koja se irila
u odbrani svog suptilnog humora.504 On je odbijao da sledi silu u nekom
bespredmetnom ekstremizmu,505 nazvao ga potencijalom sile situacionistikih ideja506 i pre svega i prepoznao ga kao opasnost antiumetnikih tendencija u umetnosti.507
Takvo tradicionalno razdvajanje umetnosti i politike ipak malo odgovara praksi protagonista/kinja, a pogotovo ne teoriji S.I. Recimo, jo u ranom, u prvom izdanju S.I. objavljenom Prilogu situacionistikoj definiciji
igre, dolazi do izraaja ta dvostruka i nerazdvojna upotreba akcije i reprezentacije u situaciji. Radi se o borbi i o predstavljanju: Borba za ivot
saglasan sa eljom i konkretno predstavljanje takvog ivota.508 Eksplozivna
meavina besne kulturne kritike, revolucionarne teorije i savremenopolitikih tekstova, sa svojom kulminacijom u Deborovoj La Societ du Spectakle i
Vanegemovoj (Vaneigem) Trait de savoir-vivre lusage desjeunes gnrations (obe knjige su se pojavile 1967) bila je jedna od najvanijih predradnji za pariski Maj 1968; u svojim najpregnantnijim formulacijama sa svojim
zaotrenim pojmovima, ona se rairila po zidovima Pariza i inspirisala mnoge generacije ne samo francuskih aktivista/kinja i intelektualaca/ki pre i posle 1968. Stalnim politizovanjem S.I-e, dolo se do kasnog sudelovanja situacionista/kinja u politikim akcijama, do razvoja od imaginarne politike
partije509 do neke nipoto partijski formirane komponente pokreta. Specifina situacionistika kombinacija brutalnih napada na drutvo spektakla i na
reformistiku levicu skupa sa starijim eksperimentima sa situacijom i driveOhrt, Phantom Avangarde, 273
up. na i. m., 297, s jednom potpuno neumesnom analogijom izmeu Debora i vrednosnokonzervativnog istoriara umetnosti Hansa Zedlmajera (Sedlmayr) poznatog po kulturnom
pesimizmu: Pitanje je da li je Debor u modernim slikama uopte mogao videti vie od onih
kojima je tamo nedostajalo sredite, ili drugih, koji su se radije hteli podrutviti pod nekom
socijalistikom senicom 19. veka.
na i. m. 299
na i. m. 298
na i. m.
na i. m. 296
S.I., Beitrag zu einer situationistischen Definition des Spiels, 15; S.I., Contribution to a
Situationist Definition of Play, (http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/play.html)
up. Marchart, sthetik der ffentlichen
502

503

504

505

506

507

508

509

137

om, pruila je vrste podstreke za kritiku i akcione forme 1968.

Dok politika istorija 1968. sve vie klizi ka uveliavajuem i/ili reakcionarnom terenu, uloga S.I. pre i tokom 1968, svakako je jo premalo istraena da bismo sreli jasnije iskaze o promeni njihove umetnike maine u revolucionarnu mainu. ak i insajderi poput obojice ex-situacionista, T. D.
Klarka i Donalda Nikolsona-Smita (Donald Nicholson-Smith), jo 1997. su
objanjavali tekoe pri tom poduhvatu: 1966/67. mi smo bili lanovi Situacionistike internacionale. To svakako ne znai da bismo mi bolje mogli prosuivati stvarno interesantna pitanja o S.I. u njenim poslednjim, izvanrednim godinama. Izostaje naroito odgonetanje sredinjeg pitanja, kako i zato
su situacionisti u maju 1968. mogli igrati tako presudnu ulogu, to znai, kako
i zato su oni s njihovom vrstom politike participirali u krizi poznokapitalistike drave i na izvestan nain je zaotrili.510
Dok se tokom 1960-ih godina tekstualna produkcija S.I. sve vie premetala s antiumetnike propagande jo uvek imanentne umetnosti, ka politikim i politikoteorijskim temama, a Debor od 1961. pa do kraja S.I. potpuno obustavio rad na filmu i povremeno se prikljuivao i teorijskom krugu oko
Kloda Lefora (Claud Lefort) i Kornelijusa Kastorijadisa (C. Castoriadis) i
njihovog markistiko-sovjetskorevolucionarnog asopisa Socialisme ou Barbarie,511 praksa S.I. se od 1968. na ovamo razvijala ka pojaanom ukrtanju
podstreka za pokret, s jedne strane, i prikljuivanju najnovijim formama politike akcije, s druge strane. Iako S.I. ostaje verna svom nonalantnom gestu
i time (zajedno sa svojim zastarelim odnosom prema masama) na povrini
pobuuje izgled tradicionalne avangarde, upravo kombinacija odbijanja partijske forme i radikalizma sadraja dejstvovala je kao okida za irenje situacionistikih teza izvan Internacionale.
Tako recimo Feliks Gatari, ne imenujui eksplicitno situacionistike
uticaje, nalazi da je pokret 22. marta, koji je poetkom 1968. iniciran i situacionistikim enrags iz Nanterre-a, prototipom za njegovu teoremu subjekt-grupe. Nasuprot potinjenim grupama, subjekt-grupe koje se protive
svim totalitetima i hijerarhijama definiu se koeficijentom transverzalnosti.512 Pritom je upravo averzija protiv partijske forme, protiv sindikalnog disciplinovanja, protiv potinjavanja pod hijerarhiju molarnih organizacionih
formi referentna taka mnogih razliitih grupa izmeu Strazbura i Nantera.
Egzemplarna akcija tih avangardistikih grupa otvorila je put, uklonila zabrane, oslobodila razumevanje, jedno novo logiko ralanjavanje, ne guei
Clark/Nicholson-Smith, Warum die Kunst die Situationistische Internationale nicht umbringen kann, 150
up. Hastings-King, ber den Durchgang einiger Personen durch eine ziemlich kurze Zeiteinheit

Pobesneli iz Nantera (prev.)

Deleuze, Vorwort. Drei Gruppenprobleme, 14
510

511

512

138

se istovremeno u dogmatici.513 Situacionistike pozicije, znakovi i strategije

nisu se rasule samo u pokretu 22. marta, nego i u irokom polju subverzija i
akcija koje kulminiraju 1968, u majskom revoltu. Uticaj S.I. pokazuje se pre
svega u specifinom situacionistikom anru stripa i uvrnutog reklamiranja,
ali i u neobino diferenciranim parolama na plakatima i grafitima. Svakako,
ve 1966. dogodio se prvi sluaj provere tih strategija u miljeu studentskog
pokreta. Umesto da se dtournement sprovodi na bazi znakova i slika, studentsko zastupnitvo UNEF transformisano je kao celina. Nekolicina pristalica S.I. preuzela je studentsko zastupnitvo na Univerzitetu u Strazburu samo zato da bi sindikalnu studentsku organizaciju gurnula u fundamentalnu
krizu. Uz to su upotrebili novana sredstva UNEF-a za podrku objavljivanju
situacionistikog traktata Mustafe Kajatia (Mustapha Kayati) s naslovom O
bedi u studentskom miljeu, posmatrano iz svog ekonomskog, politikog, psiholokog, seksualnog, i naroito intelektualnog aspekta, i o nekim sredstvima
da se ona otkloni, i to u u prvoklasnoj tampi i tirau od 10.000 primeraka.
Donekle indirektno dospela u formulisanje i distribuiranje broure,514 S. I. je
doprinela irenju i radikalizaciji protesta. Produkcija i makro-formatno plakatiranje jednog stripa u situacionistikom stilu (Povratak kolone Duruti),
manje remetne akcije pri prijemu brucoa kolske godine 1966/67, i na predavanjima, bacanje paradajza na nastavniki personal, zatvaranje psiholokog savetovalita i obrauni u studentskim organizacijama, vuklo se od oktobra 1966. do januara 1967, a tokom 1967. proirilo se i na Lion i Nant.515 Kontroverze koje su rezultirale iz ovoga, sudski proces koji je imao za posledicu
zatvaranje studentskog zastupnitva i medijsko skandalizovanje pomogli su
neoekivanoj poznatosti S. I. Ovo relativno trajno povezivanje sa stvari studentskog pokreta i tampanje broure O bedi u studentskom miljeu u tirau od 300.000 primeraka, godinu dana posle strazburkog skandala, izazvalo je dalje irenje situacionistikih ideja i involviranje S. I. u pariski maj
1968.516
Slino kao u Strazburu, u ogranku Sorbone u Nanteru, osnovanom
1964, enrags su se razvijali od novembra 1967. do marta 1968. na bazi situacionistikih teorija metoda sabotae protiv predavanja i ispita. Time su se
oni postavili kako protiv politike univerzitetskog establimenta (i time protiv
obrazovne politike degolistike vlade), tako i protiv studentskog zastupnitva
(a time protiv sindikata i levih partija, pre svega protiv KPF - Komunistika
partija Francuske). Trostruka strategija Maja 1968. razvijena je ve u NanteGuattari, Der Student, der Verrckte und der Katangese, 78
up. S.I., Unsere Ziele und Methoden im Strassburger Skandal, 269 d.; S.I., Our Goals and
Methods in the Strasbourg Scandal, http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/strasbourg.html
Vinet, Wtende und Situationisten in der Bewegung der Besetzungen, 19
up. S. I., Der Beginn einer Epoche; S.I., The Beginning of an Era,
http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/beginning.html
513

514

515

516

139

ru: sastojala se u prekidanju predavanja ometanjem i deljenjem letaka, pisanjem slogana i znakova po zidovima i najzad zauzimanjem sve vie zgrada
obrazovnih i kulturnih institucija, docnije i fabrika. Posebna pozadina protesta u Nanteru bila je izolovani poloaj novog univerziteta na obodu Pariza i
njegova arhitektura koju je Rene Viene (Ren Vinet) opisao kao mikrokosmos optih odnosa izrabljivanja517. Gatari je u vezi s tim pisao: Ve je arhitektura znak za to: od razgledanja ovih mesta oveka probija hladan znoj.
Sam ovaj kampus je ulna slika jednog studentskog sveta, odseenog od ostalog drutva, s podvezanom pupanom vrpcom, odrezanom od sfere rada
().518 Moda je upravo taj potpuni nedostatak urbanog i socijalnog okruenja ono to je posebno pospeilo irenje protesta.
Uz predavanja Anrija Lefevra, Edgara Morena (Edgar Morin) i Alena
Turena (Alain Touraine), koja su bila prevashodni objekt ometanja, oigledno je da su pre svega beskrajni betonski zidovi naroito pogodovali izbijanju
kritikog vandalizma.519 S. I. citati, ispisivani na povrinama odbojne univerzitetske arhitekture, razvijali su tamo svoj puni kvalitet krilatine jasnoe
uz istovremeno prenoenje kompleksnosti, otvorenosti i vieznanosti: Ne
radite nikad!, Smatrajte svoje elje stvarnou!, Dosaivanje je kontrarevolucionarno, Sindikati su bordeli, Troite vie, tad ivite manje, ivite
bez praznog vremena, uivajte bez prepreka. Sukcesivno rairene intervencije u dekoru otuenja dovrile su onu praktinu kritiku urbanizma koju je S.
I. ve bila predloila u svojoj teoriji situacije.
Paradoksalno dvostruko lice S. I. njena praksa iskljuivanja (bilo da
je razumemo kao proces ienja ili kao ukidanje organizacije), s jedne
strane, i situacionistiki proces otvaranja spram pokreta520 s druge strane
izalo je na uee u akcionim komitetima, u isti mah bez ulaenja u permanentnu interakciju sa masama. Izolacija S. I. nije bila praktina, ona se nije
povukla u neku seosku komunu ili gradsku stambenu zajednicu, izolovana je
bila samo njena teorijska rigidnost koja je u jedan mah omoguavala njeno
otvaranje. S eskalacijama u prvim danima maja, sa irenjem protest na Sorbonu i ulice Latinskog kvarta, koncepcije situacije i drive-a doivele su poslednji stupanj radikalizacije. Posle generalnog trajka 13. maja, po celoj
Francuskoj su se rairili divlji trajkovi i zauzimanja fabrika. 14. maja osnoVinet, Wtende und Situationisten in der Bewegung der Besetzungen, 20
Guattari, Der Student, der Verrckte und der Katangese, 72
Vinet, Wtende und Situationisten in der Bewegung der Besetzungen, 21
up. za ovo u zbirci probranih tekstova o pitanjima organizacije, autonomije i fuzije koja su
Debord, Kayati i Vine napisali juna 1967: Clark/Nicholson-Smith, Warum die Kunst die
Situationistische Internationale nicht umbringen kann. Po Klark/Nikolson-Smit-u oni su o
tome razmiljali i dalje, naroito kad se tokom 1967. zaotrila situacija kako treba delovati iriti se().
517

518

519

520

140

van je Komitet enrags-situacionista.521 Zidovi Sorbone bili su osuti plakatima. Po prvi put od osnivanja S. I., u nizu cirkulara pozivano je da se neto
radi; naime da se zauzimaju fabrike i osnivaju radniki saveti. 16. i 17. maja
Komitet enrags-situacionista tokom dva dana ak je preuzeo vodeu ulogu
u Okupacionom komitetu Sorbone.522 Pod talasima represije za kojima je oigledno sledilo podizanje barikada i uline borbe, svakako da se smirila i politika poezija S. I.: Aktivisti/kinje su Ispod plonik traili plau (Sous le
les pavs, la plage), a nalazili batine, isleivanje i kriminalizaciju.
Najzad, lanovi S. I. su i posle vrhunca pariskog Maja uestvovali u
odravanju i irenju zauzimanja, pre svega fabrik. U drugoj polovini maja i
prvoj polovini juna, sve do svog rasputanja, oni su pokuavali (bezuspeno)
da mobiliu francuske radnike/ce i da internacionalizuju pokret.523 Sa etrdesetoro drugih, deset enrags-situacionista, meu njima Debor, Kajati, Risel (Riesel), Vanegem i Viene, osnovali su Savet za odranje okupacij, sve
do 15. juna, nekoliko stotina hiljada svojih letaka, plakata, manifesta, stripova i pesama, irili svuda po Francuskoj i, prevedene na engleski, nemaki,
panski, italijanski, danski i arapski, po celom svetu.524
Istorija S. I. je istorija jednog razvitka od avangardistikog umetnikog
kolektiva do politike agitacione trupe. Kontinuiranim intenziviranjem rada
na pisanju tekstova, kontinuitetom u formi izdavanja centralnog organa S. I.
i rastuim povezivanjem s diskurzivnim i aktivistikim nitima ona je dogurala uporedo s pokretom raspadanja i orgijama iskljuivanja u jezgru grupe
do relevantne komponente pariskog Maja. Do rastue politizacije S. I. dovela
su pitanja postavljena iz polja umetnosti. Pitanja o praksi, funkciji i potencijalu situacije, gotovo nunim nainom su terala Situacioniste iz iste umetnike prakse u iri kontekst revolucionarne teorije i politike akcije.
Sve brutalnija Deborova antiumetnika propaganda i trenje izmeu
umetnosti i revolucije, konstante su u jednom dugom pasau, prelazu, sukcesivnom razvoju od umetnike maine do revolucionarne maine. Iskustva,
strategije i kompetencije, koje su se 1950-ih razvile u podruju umetnosti
razraunavanjem i trenjem s umetnikim linijama tradicije poput dadaizma,
nadrealizma i letrizma, du tog pasaa doivele su transformaciju. S. I. je u
1960-im vidno napustila svoje, i zaorala polje politike teorije i revolucionarne akcije.
U Komentarima za drutvo spektakla Debor taj put opisuje ovako
kako sledi: 1952, () etiri, pet Pariana od male preporuke, odluilo je da
up. S. I., Der Beginn einer Epoche, 350; Vinet, Wtende und Situationisten in der
Bewegung der Besetzungen, 55; S.I., The Beginning of an Era,
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/beginning.html)
S. I., Der Beginn einer Epoche, 352 d.; S.I., The Beginning of an Era,
(http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/beginning.html)
up. na i. m.
up. na i. m. 131
521

522

523

524

141

traga za prevazilaenjem (i ukidanjem) umetnosti. Pritom se srenim ishodom mara na tom pregalakom putu dogodilo da su stare odbrambene linije, na kojima su se razbijale prethodne ofanzive socijalnih revolucija, bile nadletene i zaobiene (). Raniji pokuaji u kojima je zalutalo toliko mnogo
istraivaa nisu nikada nailazili neposredno na neku takvu perspektivu: verovatno zato to je u starim provincijama umetnosti za njih preostalo jo neto za pustoenje, i pre svega, to su izgleda zastavu revolucije ranije nosile
druge, u stvar upuenije ruke. 525
Ako ovde i drugde u situacionistikim spisima jo uvek odjekuju ostaci
patetinih govora o umetnikoj avangardi onda se to, ne naposletku, duguje
konceptu jedne gotovo linearne predstave razvoja koji u revoluciji zavrava
ono to je poelo u umetnosti. Ali i u konceptu dijalektikog kretanja ukidanja i prevazilaenja umetnosti u revoluciji/u ostaje sauvan ostatak hijerarhizujueg fiksiranja odnosa umetnosti i revolucije. I ne na posletku, teleoloko odreenje revolucionarne situacije kod S. I., slino kao u Marksovom uvenom mestu iz 18 brimera Luja Bonaparte, vraa na Hegelovo smirivanje
kretanja, igre razlika, i u isti mah na odgodu igre posle velikog preloma, posle kojeg zapravo tek moe otpoeti igra okolnosti: (Naprotiv), proleterske
revolucije, kao to su revolucije XIX stoljea, stalno kritikuju same sebe, neprestano se prekidaju u svom sopstvenom toku, vraaju se na ono to je prividno svreno da bi ga iznova otpoele, ismevaju svirepo temeljno polovinosti, slabosti i kukavnosti svojih prvih pokuaja, one kao da svoga protivnika
obaraju samo zato da bi on iz zemlje crpeo nove snage i dinovskije se ispravljao prema njima, one stalno uzmiu pred neodreenom gorostasnou svojih sopstvenih ciljeva sve dok nije stvorena situacija koja onemoguuje svaki
povratak, i dok same okolnosti ne viknu: Hic Rhodus, hic salta! Tu ti je ue,
tu igraj!526
Ipak, situacionistika situacija odlikuje se time da je manje stvorena
nego to se stvara, kao uvek iznova inicirano proizvoenje (revolucionarnih)
situacija. U situacionistikom pasau, u tom prelaenju koje izgleda ima jasne zajednike take sa slamanjem revolta 1968, s jedne strane, i rasputanjem Situacionistike internacionale 1972, s druge strane, Hegelova neman
podvajanja u svakom sluaju nije spavala.
Debord, Gesellschaft des Spektakels, 289; Debord, Society of the Spectacle
(http://www.notbored.org/debord-preface.html)
Karl Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, str. 15, 16
525

526

142

7. Umetnost i revolucija, 1968

Beki akcionizam i negativno preplitanje
Za akcioniste leviari su bili pre idioti, desniari takoe. Ferdinand
mac (Ferdinand Schmatz)527
ko mi kae da revolucionari uopte ele unitenje drutva prisile?
Oto Mil (Otto Muehl))528

Postoji beki nain itanja dogaaja 1968. koji kae da su

umetnici/ce u Beu na austrijski nain prilino brzo apsolvirali svoju 1968.
U pariskom pred-maju S. I. je u Strazburu i Nanteru zapalila eksplozivne diskusione stavove, bivi slikar i umetnik-hepeninga an ak Lebel (JeanJacques Lebel) i osnivai Living Theatre-a Julian Bek (Julian Beck) i Judit
Malina (Judith Malina), bili su merodavno involvirani u zauzimanje i transformisanje Teatra Odeon, a u Nemakoj je Subverzivna akcija, nastala u
Minhenu iz situacionistike grupe SPUR, sredinom 1960-ih na mahove preuzimala Nemaki socijalistiki savez studenata (SDS).529 U Austriji je, naprotiv, isto tako izostalo naknadno radikalizovanje kulturne levice, kao i onaj
tvrdokorni i trajni interes umetnika/ca da se masivno involviraju u politike
borbe, te se austrijski pokret-68. uopte razvijao kroz nedostatak teorije i
slabu borbenost.530
Drugo tumaenje kae da je u vreme pre i oko 1968, u Austriji eksplodirala umetnika scena, da je mala grupa oko bekih Akcionista igrala noseu
ulogu unutar pokreta-68,531 bilo kao avangarda pokreta, ili obrnuto, kao
kompenzacija nedostatka pokreta,532 da su povezanosti izmeu kulturne i
cit. u: Roussel, Der Wiener Aktionismus und die sterreicher, 91
Muehl, warum ich aufgehrt habe. das ende des aktionismus, 41
up. Hoffmann, Destruktionskunst, 173-175; Subversive Aktion, Der Sinn der Organisation
ist ihr Scheitern, 23 d.
Foltin, Und wir bewegen uns doch, 74; up. i Reitter, Die 68er Bewegung, Versuch einer
Darstellung, Teil 2, 47
up. Keller, Wien, Mai 68, 39: Mi smo ve ranije isprednjaili s tenjama za slobodom,
odgovorio je Gnter Brus na pitanje o vezama izmeu Akcionizma i internacionalnog
omladinskog protesta. Up. i Roussel, Der Wiener Aktionismus und die sterreicher, 19, 86,
91, 93, 102. Intervjuerka Rusel (Roussel) je energino i emfatino zastupala pre svega tezu
umetniko-akcionistike determinacije austrijske verzije 1968.
Na i. m. citira se Peter Turini (Turrini): U Nemakoj su studenti zauzimali univerzitete, a u
Austriji su Mil i Bruz srali po Univerzitetu. () Politika pitanja iznoena su kao umetnika
pitanja.
527

528

529

530

531

532

143

politike levice bile jae nego recimo u susednoj Nemakoj: dok su tamo
frontovi umetnosti i politike sve upornije nasrtali jedan na drugog, u preglednom bekom kontekstu nije bilo strogog razgranienja izmeu umetnike i
politike avangarde.533
S Rolfom venterom (Schwendter) javlja se jo i trea interpretacija
koja u jednakoj meri daje za pravo obema prethodnim, ali pomera datume i
protagoniste. Po venteru, 1968. se u Austriji dogodila tek 1976: tek je s pokretom-Arena, sa zauzimanjem klanice u bekom naselju St. Marx, u ijim
okvirima su isprobavane najrazliitije transverzalne inicijative, markirana
ona cezura koja je nadoknadila proputeni razvoj vanparlamentarne opozicije u 1960-im, i naknadno uticala na socijalne pokrete kasnih 1970-ih i 1980ih kao dogaaj naknadnog organizovanja.534
U kontekstu autoritarne poratne Austrije nastojanja umetnika, jo sve
do kasnih 1960-ih, koncentriu se pre svega na minimalne slobodne zone za
nove umetnike prakse, i time na marginalne sfere javnosti u jednom inae
rigidno-konzervativnom umetnikom podruju. Ako su lanovi beke Akcione grupe535 u 1960-im vie puta zatvarani onda se to zbivalo manje zbog njihovih revolucionarnih aktivnosti: pored projekcija represivnog dravnog
aparata, u potpunosti isisanih iz prstiju,536 to je pre svega rastui zahtev
putem akcionistikih provokacija koje su na sebe privlaile napade vlasti,
iako su se samo ponegde inili stidljivi pokuaji izlaenja izvan umetnikog
prostora.537 Kroz uivanje umetnika u preoblikovanju sopstvene istorije, njihovim intervencijama u kasnijim publikacijama i izlobama, zahvatima galerista, istoriara umetnosti i muzeja ipak se rodio mit koji je gde nije depolitizovan u suprotnom smeru esto nadvisivao umetniku praksu kao i politiki znaaj akcionista, i preko dravnih i medijskih represivnih postupaka
(pre svega posle 1968.) implementirao legendu o njihovom radikalnom politizovanju.
U svakom sluaju, to se tie kako socijalnog sklopa tako i efekata,
1968. je u Austriji bila gotovo isto kulturna revolucija: ako umetnika
avangarda nije bila oigledno naknadno politizovana, ono se, obrnuto, stuup. Salanda, Vom Caf Hawelka zur Buchhandlung Hermann, 367
Schwendter, Das Jahr 1968, up. i Reitter, Die 68er Bewegung. Versuch einer Darstellung,
Teil 2, 47 d.
to je kolektivno samooznaavanje umetnika-Akcionista Gintera Bruza (Gnter Brus), Ota
Mila, Hermana Nia (Hermann Nitsch) i Rudolfa varckoglera (Rudolfa Schawarzkogler) u
1960-im u Beu.

u smislu: projekcije konstruisane bez osvrtanja na injenice.

Up. recimo zatvaranje Ota Mila, Hermana Nia i ostalih u sluaju Ubistva u Operi (ubistvo
dvanaestogodinje balerine u bekoj Operi 12. marta 1963)
up. za ovo: Wiener Spaziergang Gintera Bruza koji je 5. jula 1965. obojio sebe u belo od
glave do pete, crnom vertikalnom linijom prepolovio telo i poao ulicama Bea. Svakako ne za
dugo, poto ga je policija privela zbog izazivanja javne sablazni i novano kaznila (up.
Schwarz/Loers (prir.), Wiener aktionismus I, 298 d.
533

534

535

536

537

144

dentska politika levica pojavljuje kao skroz proeta umetnou. Drutvene

povezanosti izmeu Beke komune, SS-a i knjievnog aktivizma kasnijeg
Hundsblume (Pasji cvet) oko Roberta indla (Schindel), ili Informelle
Gruppe (Neformalne grupe) oko Rolfa ventera,538 pripadale su najaktivnijim sastavima pre austrijskog Maja 1968. Ako se kako je sugerisano u
mnogim istorijama umetnosti i knjievnosti Osvald Viner (Wiener) uzima
kao voa akcije Umetnost i revolucija, pri jo suenijem fokusu mogla bi se
konstruisati beka verzija 1968. kao delo trojice literata: Vinera, ventera,
indla kao libretista i u isti mah, protagonista jedne revolucionarne opere. A
na vrhuncu Vrelog etvrt-sata austrijske 1968. (Fric Keler, prema naslovu
TV-emisije Georga Krajzlera (Kreisler) i Topsi Kipers (Topsy Kppers)), upravo frontovi akcionistike kulturne levice uzajamno se odbijaju na takav nain da naisto gube oba dela svoje, ionako nesigurne, organizacione povezanosti.
SS (Socijalistiki savez austrijskih studenata),539 kratkoveki austrijski
pandan nemakog SDS-a, nastao je iz konteksta Beke komune (Kommune
Wien)540. Komuna se obrazovala krajem 1967. oko knjievnika Roberta indla i SDS-ovca Gintera Makea:541 od oktobra 1967. time tri godine pre
Komune Pratertrase Ota Mila, i est godina pre AA-komune na Fridrihshofu bila je uspenija manje kao holistiki stambeni eksperiment nego kao
organizacioni stoer za Love-ins, za sedee trajkove, za ulini teatar i za tematske radne krugove (Marks, Frojd, Sveto pismo, Hegel). Na vrhuncu, okupljala je do 50 aktivista/kinja, pre svega KP-dece542 (KP-Kindern) i bivih
VSSt-ovaca/ki543 koji su pokuavali da poveu relativno nedogmatsku radikalnu politiku i estetsko samoostvarivanje (tako se to tada zaista zvalo).
Borbe su se vodile oko reforme studija, za solidarnost s Vijetnamom, protiv
Operskog bala i za crveni Prvi maj. Napolju se skupljamo za love-in u auli
bekog Univerziteta. Pevamo Solomunovu Pesmu nad pesmama. Lijepa ti si,
draga moja, lijepa ti si; oi su ti kao u golubice izmeu vitica tvojih; kosa ti je
kao stado koza koje se vidi na gori Galadu, i papirujemo beku policiju crup. Schwandter, Subkulturelles Wien. Die informelle Gruppe (1959-1971)
za razvojne puteve austrijskog studentskog pokreta i za kratku istoriju SS up. Keller,
Mailfterl ber Krhwinkel, 59-66; Keller, Wien, Mai 68, 76-79; Bauer, 1968, 24-35. Dalja
saznanja pruaju dva intervjua koja sam u leto 2003. i 2004. vodio sa Kristofom ubikom.
up. Keller, Mailfterl ber Krhwinkel, 36-42
o linosti Makea up. i gore , fusnota 41. Make je 1968. u SRN (BRD) traen kao dezerter,
9. oktobra je uhapen u Beu i verovatno usled akcija svojih sakomunara/ki (Agitprop-teatar
12. oktobra i sedei trajk ispred policijskog zatvora Rosauer-Lende, 15. oktobra) nije bio sproveden u SRN, ve mu je dozvoljeno da otputuje na Kubu.
Up. Schindel, ber das Marxverstndnis der Studentenbewegung, 69; ubik, Die Eiheit
von Politik, Kunst und Leben, 38
VSSt (Savez socijalistikih studenata Austrije) u 1960-im godinama je morao permanentno da se bori s talasima radikalizacije, cepanja i istupanja.

U ovom prevodu preuzeto iz Svetog pisma u prevodu ure Daniia. (prev.)

538

539

540

541

542

543

145

nim cveem. Osnivamo Komunu Be. uta tampa otkriva studentski protest. Drug Make biva uhapen. Okupljamo se za nenajavljene demonstracije
i izlaemo se policiji. Permanentno sastanimo po kafanama i stanovima.
Piemo letke, slikamo plakate, diskutujemo na Uniju.544 Praksa beke komune dodue nije bila sasvim liena uobiajenih patrijarhalnih diskusija, ali
njene akcione forme su od nereflektovanih hijerarhija i sklonosti ka strukturalizaciji donele u isti mah i pokret ka otvaranju koje vie nije inilo nunim
da politiki rad bude vezan u neku organizaciju partijskog oblika.
Kod prvog Opernball-demoa*, 22. februara 1968. (parola pasivni otpor. nek nas odnesu545) nasuprot Opernball-demoima iz 1980-ih i 1990-ih
pored sedeeg trajka ispred Opere radi se i o akciji u Operi: katja nam se
svima pokazala, u lakovanom mantilu i sa eiriem, torbica puna letaka, pa
pravo u operu, bez pardona puta da leci padaju s balkona, i opet je isto tako
bez pardona na vratima, pa napolje ().546 Potom sledi prvo isprobavanje
drive-strategija u okvirima malih demoa: u grupicama blokiramo ulice i trgove, prave se saobraajni zastoji. Kad zastoj postane dovoljno velik a pre
nego to se priblii policija, aktivisti/kinje se ponovo rasipaju i u malim grupama zauzimaju sledei ugao u 1. Becirku.547 Takve taktike ograniene povrede pravila privlaile su izvesnu panju levih studenata/kinja, ali i medija
koji su jo u zimu 1967/1968. s rastuom blagonaklonou pratili akcije (to
je za sobom povuklo utoliko vei pik** pada u junu 1968.). Love-ins, Goins, divlji demoi i etake diskusije privlaile su i simpatizere/ke iz okruenja SP, ije su revoltirane omladinske organizacije poele da oseaju sve
nervozniju razdraenost predsedavajueg Bruna Krajskog (Bruno Kreisky),
tada jo u opoziciji sa SP.
Izmeu poetka maja i sredine juna 1968. zgunjava se kvalitet protesta i raste kvantitet onih koji protestvuju. Na dan 1. maja beki komunari/ke,
istina, ne ometaju tradicionalni mar SP, ve samo duvaki koncert posle
mara, ali gest subverzivne afirmacije (igranje kola na pleh-muziku) dovoljno
je da policija brutalno zauzme Optinski trg (Rathausplatz) i da nasilje organa reda dosegne takav kvalitet koji za sobom povlai novi talas istupanja iz
socijalistike studentske organizacije. Najzad, 16. maja 1968, SS, formiran
od lanova Beke komune i nezadovoljnih lanova VSSt, pojavljuje se na
jednoj konferenciji za tampu u Beu. Protiv obiaja partijskopolitiki pove

Univerzitet, u argonu.
ubik, Ein Vakuum, und da soll man tanzen, 120
*
Demonstracija povodom Operskog bala
Bauer, 1968, 28
na i. m.
up. ubik, Die Eiheit von Politik, Kunst und Leben, 39; Bauer, 1968, 27 d. Takvi pokretni
oblici demonstracija od 1968. spadaju u arsenal levih akcionih formi i od tada su uvek ponovo
preduzimani. Up. i Raunig, Wien Feber Null, 14
**
eng. vrh, re koja se odomaila u interpretiranju grafikona svih moguih vrsta. (prev.)
544

545

546

547

146

zanih, parlamentarnih frakcija visokog kolstva funkcioneri treba da slubuju

samo po etiri meseca, a da onda svoje mandate predaju dalje. Ali do toga
nee doi. Dve nedelje kasnije, SS zapoinje svoje aktivnosti s jednim Teach-in(om) na temu Svetska revolucija i kontrarevolucija i zauzimanjem
sluaonice 1 novog zdanja Instituta sa 200 ljudi nota bene dvesto, a ne dve
hiljade, kako je pisao Ziddoje Cajtung (Sddeutsche Zeitung), u mnenju da
je masi navodno bilo potrebno da zauzme jedan Univerzitet. I ve 4. juna
1968, Ministarstvo unutranjih poslova zabranjuje delovanje SS-a, dakako
nipoto iz politikih razloga, ve s obrazloenjem da se navodno moe zameniti s VSSt. Poto odluka o rasputanju jo nije pravosnana, 7. juna moe
da se odri teach-in Umetnost i revolucija kao zajednika priredba SS-a i
bekih Akcionista u sluaonici 1 novog zdanja Instituta.
Beki Akcionizam i njegovi protagonisti bili su dodue esto napadani,
ipak iz veoma kontradiktornih razloga. Dok je ne samo bulevarska tampa
nego i art-umetnika scena velikim delom dugo istrajavala na tome da Akcionizam spada u polje ne-umetnosti, levica je prigovarala za faizam i to jo
pre osnivanja Milove komune.548 Nasuprot, kako ranim Milovim iskazima u
kojima on iz poloaja umetnika, permanentno revoltiranog u svim pravcima,
govori protiv politikih revolucija,549 tako i kasnijim ekstremnim strukturalizacijama i hijerarhizacijama i prilino faistoidnim izopaenjima u strukturi Milove komune,550 razvoj akcija Bruza, Mila i ostalih u godinama od 1966.
do 1968. treba razumeti kao privremeni divlji proces politizacije u kome se
propagira haos i unitenje buroaskog drutva (u tadanjim Milovim pojmovima patuljakog drutva), delom kao fundamentalnokritike napade na
dravu, drutvo i revolucionarne grupe, ali delom i radikalnog zaotravanja i
preterivanja reakcionarnih pozicija putem preterane afirmacije.
U zaecima otvorenijih kolaboracija s drugim umetnicima (pre svega
sa knjievne scene oko Osvalda Vinera) beka akciona grupa, mimo individualnoanarhistikih prodora, uspeva da se donekle otvori, time i za publiku
van kruga prijatelja i marginalne umetnike scene u Beu. Istovremeno se i
kulturne institucije i pojam umetnika u tradiciji od dadaistikih do situacioPosle slinih ranih postavki Roberta Jungka i Rolfa ventera, Henryk M. Broder smatra
(Kein Linker, sondern Analfaschist) 1971, da su Milove akcije aktivirale jedan u poslednjoj
konsekvenciji faistiki potencijal. Istoriar umetnosti Verner Hofman (Werner Hofmann)
napada tu nit 1983. i potvruje Akcionistima metode koje su sasvim uporedive sa faistikim
praksama terorisanja (cit. prema Meifert, Zweimal Geborene, 5). Najzad, i postavlja izlobi
o akcionizmu, Diter varc (Dieter Schwarz), interpretira Umetnost i revoluciju kao akciju
koja u svojoj meavini autoritarnih zastraujuih govora i regresivnih ukazivanja pre lii na
pu s desna (cit. prema Meifert, Zwimal Geborene, 9).
Up. Muehl, Aspekte einer Totalrevolution, 15 kao i (iz 1962. godine) 13: Pogledaj samo
revolucije u istoriji, kao i najdivljije revolucionare: im je protivnik otpravljen, odmah se najedaju i oblae kune papue. Ili pogledaj proleterske revolucije: otpor je slomljen i ve su se
utvrdili. Slikar ne sme ii takvim putem, on se mora stalno boriti protiv neega.
Up. pre svega iscrpnu istoriju procesa strukturalizacije AA komune u: Bauer, 1968
548

549

550

147

nistikih avangardi izlau sve jaim napadima (Zock nema umetnosti ni

umetnika!551). 1966. nastaju totalne akcije kao sinteze Milovih materijalnih akcija i Bruzovog samoskrnavljenja, potom se osniva Vienna Institute
for Direct Art, na ijoj bazi su zapoinjane sve nove i nove, veinom kratkoveke kooperacije. Zajedno s Osvaldom Vinerom Mil je izumeo akcionopolitiki program pod etiketom Zock.552 S Zockom se razvija ironino mutan oblik materijalnih akcija ka otrijoj jezikoj i likovno-propagandistikoj
fundamentalnoj kritici drave i ideologije, u isti mah protiv figure revolucionarnog subjekta kao i protiv reformistikih nastrojenosti.553 I akcije snanije
poprimaju agitatorski karakter, organizovane su u uzajamnim spojevima,
kao haotino montirani kolektivni radovi, i praene produkcijom manifesta u
okviru estetski siromane serije publikacija Zock-press.554 Ono to odlikuje
Zockovu anti-programatinost jesu mnogobrojne pukotine izmeu razorne
kritike i afirmacije razaranja, koje nastoje da spree svako zatvaranje i koherenciju.
Kao vrhunac, Zock-fazu okonava Zock-fest (sa Milom, Niom, Vinerom, Aterzeom i ostalima) na dan 21. aprila 1967. u gostionici Kod zelene
kapije u bekoj ulici Lerhenfelder, uz veliko prisustvo policije i uivo prenoene tue izmeu uesnika akcije.555 Ovde se, pored inkompatibilnosti umetnikih pozicija i bolne manije samopredstavljanja umetnik, pokazuje i ona
snaga akcionistikog settinga: nametanje haosa, koje u isti mah priziva snage reda spolja i iznutra. Organizovana kao kooperacija s katolikim Cartellverbandom, priredba se izrodila u obraun izmeu aktera i izmeu aktera i
publike; dolo je do tue s ljudima iz Studentskog saveza, kasnije do upada
policija sa lemovima i psima i do rasturanja priredbe. Otmar Bauer, tada
jedan od Milovih studenata, ili Milovih ljudi koji su uestvovali u oblikovanju veine akcija ove faze, ovako opisuje vrhunac turbulencije:
osi* viner pod hromiranim jurinim lemom iz njegovog harleydavidson-perioda poruio je dva posluavnika knedli od zemiaka, preko isto
tako hromiranog megafona agituje publiku hilzenbekovim (Hlsenbeck) dada-govorom, samo to umesto dade umee zock: zock je sve prvu knedlu

Zock, to treba izgovoriti kao cok, (beka verzija od Zuck) na srpskom bi znaio neto kao
trz. U tekstu ga ostavljamo u izvornom obliku, jer se radi o rei koja je trebalo da ironino
zasniva pravac, kao recimo dada (prev.).
Muehl, Aspekte einer Totalrevolution, 30
up. Hller, Aufpuppen und abzocken, pre svega 65
up. Muehl, Aspekte einer Totalrevolution, 29: Zock nema program! Zock ne mari za radnike i zaposlene! Zock ne eli boljitak za ljude!
U tom kontekstu pisalo se (Klocker, 12 akcija, 38) o strategijskoj fuziji s Wiener Gruppe,
ali pojam teko da odgovara anarhinom kvalitetu umetnikih akcija izmeu 1966. i 1968.
Up. Klocker (izd.), Wiener Aktionismus 1960-1971, 209-211, i Hller, Aufpoppen und
abzocken, 65
*
Akcionistiki pravopis nije poznavao upotrebu velikih slova (prev.)
551

552

553

554

555

148

baca u publiku zock ne eli nita leti sledea knedla zock ne mirie
knedla prve knedle lete nazad opte knedlovanje. trgovac antikvitetima
kurt oks (Ochs) s polupraznom bocom votke baulja na bini, gua se s najavljivaem oko mikrofona, otkine ga sa stalka i zavitla u publiku auu.
ne pogaa nikog, ali bilo je opasno, teka gvozdena stvar. gostioniar
hoe da zatvori: ako ne uspostavite red i mir moram prekinuti priredbu!
bertram, milov frend, upire, preznojava se. ni piti ka meni: jagnje,
jagnje. kadaver kripi na kotur-sajli sa balkona ali se ne vea, blebne na rolnu
pakpapira u srednjem prolazu. hor, vie on, hor, mi, u pet glasova pevamo na
tang-udarac gitare ka uzavreloj dvorani: vaaahah vateni tupfer na gitari
rana orkestar: drn, zvrc amper crvene boje fu na jagnje a tu je nekoliko parova iz drugog sveta u balskom austirungu, skockani u smokinge, pod
kapama bratstva, s omicama bratstva preko grudi: ce-ligai, na putu ka
konkordijskom balu u prolazu zastali na itanju poezije kolege bertrama
frc, crvenom bojom po sneno-belom dekolteu pratilac dame, neki studentski petao api vedro, nia u begu stie pun pogodak od pozadi, ni se
okree, takoe api jedno vedro, hitnu ga u trku, poklizne se na stazi od
pakpapira, vedro se podie, ni iz vazduha prazni svoj naboj. mil je jo bezuslovno hteo da sprovede svoju akciju cepanja nametaja, na binu stiu ormar,
sto, krevet napunjen perjem, o.k., mi cepamo nametaj, mil sipa boju u prahu, perje iz kreveta stvara maglu na sceni. policija policia dolazi, ispod bine
ja stojim u kostimu za nastup, duge podgae i areno popraena potkoulja,
tu u uglu lei oks, antikvar, s praznom flaom votke dupla vrata sunue
uvis, jedan vujak uvlai unutra pupavog nerasta pod elinim lemom iji
pogled ara tamo-vamo sad je gotovo, odrae nas.
dobro da ste ovde, gospodine inspektore!, sonorie osi pored mene:
elementi haosa rasturili su priredbu. frljnuli su prah u boji. pogledajte samo
mog kolegu, njegovo odelo je propalo, morao ga je skinuti, molim vas uspostavite smesta red i mir!
nerast salutira ode, elini lemovi prazne dvoranu i nas petorica u
tiini dimnih isparenja istimo ostatke haosa, oamueni sedamo okolo, svi
su se izvukli, nigde pomagakih umetnikih ruku.556
Upravo tamo gde predstavljake strategije svih moguih tabuiziranih
procesa mobiliu snage reda kako reakcionara tako i revolucionara,557 aktivirajui time ne samo medijsko skandalizovanje desnice nego i buno ruenje
levice, praksa Akcionista javlja se u svojoj najvanijoj politikoj funkciji, kao
produktivni napadi na slaba mesta (i radikalne) levice: neprijateljstvo prema
humoru i radosti, zatvaranje, strukturalizacija, reteritorijalizacija. Ono totalno u Milovoj totalnoj revoluciji izmeu 1966. i 1968. ne sastoji se, dakle,

c.v. (Katoloka studentska unija)

na i. m. 18-20
up. Siegert, Kein Faschist, sondern Anarchisti, 55

556

557

149

nasuprot kasnijim pokuajima sa komunama u zatvaranju u neki totalitet,

ve u tome to ono sebi za cilj postavlja vie nego razaranje totaliteta drave,
to se okree ne samo protiv odreenog dravnog aparata, ve u jednakoj
meri protiv graanskog drutva, levih revolta i protiv samog sebe.558
Na plakatu SS-a za 7. jun 1968 bilo je najavljeno predavanje Bruza,
Mila, Vajbla, ubika i Vinera, kao i diskusija s Jirakom, ubikom i tumpflom (Stumpfl). Naslov: Umetnost i revolucija, a propratni tekst uz poziv
glasio je ovako: asimilaciona demokratija umetnost dri kao ventil za neprijatelje drave. izoidi koje proizvodi dre ravnoteu uz pomo umetnosti
oni jo ostaju s ove strane norme. umetnost se razlikuje od umetnosti. drava potroaa pred sobom gura pramani talas umetnosti; ono nastoji da potkupi umetnika i time da njegovu pobunjeniku umetnost preobrazi u dravobraniteljsku umetnost. ali umetnost nije umetnost. umetnost je politika koja je sebi stvorila nove stilove komunikacije.559
Takvi novi stilovi komunikacije trebalo bi, dakle, da ispune obeanje
da od umetnosti naprave politiku. Ipak u Vinerovoj metafori pramanog talasa ve proviruje i naznaka negativne istorije delovanja umetnosti i revolucije, sile, kombinacije spektakularne medijske maine i represivnog dravnog aparata, kojom e se drava potroaa sad vie ne asimilativna demokratija otarasiti Akcionista.
Dogaaj su zapoeli Peter Jirak, Kritof ubik i Kristijan Bajrer (Beirer)560 kratkim uvodnim predavanjem o Poloaju, mogunostima i funkcijama umetnosti u poznokapitalistikom drutvu. Naredna simultana akcija
Ota Mila, Gintera Bruza, Osvalda Vinera, Petera Vajbla, Franca Kaltenbeka,
Maltea Olevskog, Otmara Bauera, Herberta tumpfla, Anastasa i Hermana
Zimbeka (Simbck)561 sve mukaraca Vali EXPORT je trebalo da stalno
dri reflektor562 po prikazu Petera Vajbla odvijala se ovako:
Oto Mil otpoeo je predavanje, kako je bezazleno obeavao plakat za
Hller, Aufpuppen und abzocken, 70 d.; up. dole, odeljak o Praxisu parrhesiae
cit. prema Fellner, Kunstskandall!, 205
up. ubik, Die Einheit von Politik, Kunst und Leben, 41
Od etiri umetnika koji su se sredinom 1960-ih imenovali kao Beka akciona grupa (dakle
Bruz, Mil, Ni, varckogler), i pri svoj razliitosti umetnikih sredstava i politikog pozicioniranja u art-imanentnim diskusijama izmeu 1962. i 1965. razvili zajedniki diskurs, samo su dvojica sudelovala u Akciji. Zato je Beku grupu osim Mila i Bruza zastupao Osvald Viner, a Peter
Vajbl je kao majstor samoistorizovanja poloio temelj za to da se godinu dana kasnije otkrije
istorioumetniki konstrukt Beki akcionizam i da se on sam dovede u tu povezanost kao protagonist (up. i intervju s Vajblom u: Roussel, Der Wiener Aktionismus und die sterreicher,
131). Pored Franca Kaltenbeka i etiri Milova oveka (ovde je zanimljivo da su se Otmar Bauer i
Herbert tumpfl nasuprot Milu, Bruzu, Vineru i Vajblu kretali u obe sveze - SS-a i akcionizma), pod maskom je sudelovao i novinar Malte Olevski koga je Mil izutirao u okviru
Akcije (na i. m., 168 d.)
up. Hoffmann, Destruktionkunst, 177 i intervju s Valijem Exportom u: Roussel, Der Wiener
Aktionismus und die sterreicher, 122
558

559

560

561

562

150

dogaaj, psovanjem upravo ubijenog Roberta Kenedija i njegovog klana. U

istom stilu nastavio je govorom Peter Vajbl koji je svojom crnom polemikom
ciljao na tadanjeg ministra finansija tefana Korena (Stephan Koren), a glasnoa (tog govora) bila je voena publikom i njenom glasnoom. U toj graji,
Ginter Bruz nag se postavio na predavaki sto, posekao se brijaem po grudima, urinirao i pio svoj urin, posrao se na patos, pevao saveznu himnu, namazao se govnom po telu, zavukao prst u usta, pobljuvao se. Dok je ravno
leao na pultu i izvodio onanike pokrete, Osvald Viner je ve neko vreme,
neometan i sledeom akcijom Ota Mila, drao svoje i pored beinog mikrofona neujno predavanje o jeziku i svesti u odnosu na kibernetike modele
koje je crtao na tabli. Usred svega toga, Mil je bievao nekog mazohista po
imenu Laurids, koji se dobrovoljno stavio na raspolaganje i docnije proitao
jedan erotski tekst. Potom su Milovi ljudi simulirali ejakulaciju s prenapenjenim pivskim bocama i takmiili se ko dalje pine. Utom je Franc Kaltenbek drao opsesivni govor o informaciji i jeziku, a Vajbl jedan bukvalno zapaljivi govor - njegova desna ispruena ruka bila je preparirana i gorela je
zapaljivi govor na Lenjinovo pitanje ta da se radi?.563
Akcija Umetnost i revolucija, u narodu Uni-svinjarija, nije trajala
mnogo due od pola sata. Nasuprot kasnijem opisu Petera Vajbla, prisutni su
je doiveli pre kao bljutavu, publika je iako se Vajbl nenamerno malo zapalio bila manje okirana nego to se dosaivala. To je dovelo i do poznatog
dobacivanja iz publike koje je pripisano Osvaldu Vineru i donelo mu vienedeljno ispitivanja iako on nikad nije izgovorio: Zato ovo radite na Uniju,
trebalo bi to da izvodite u katedrali Sv. Stefana.
Univerzitetski prostor je, u svakom sluaju, izabran dvostruko pogreno: s jedne strane, Akcionisti nisu uspeli da provale hijerarhijsku arhitekturu
sluaonice, zgunjavao se polarni i molarni odnos izvoaa i publike; s druge
strane, upravo u tom settingu neproduktivno su se sudarale pozicije obeju
organizovanih partija: SS-aktivisti/kinje eleli su da pridobiju nepolitine umetnike za revolucionarnu stvar,564 Akcionisti su opet dokazivali politikim revolucionarima koliko deluju katoliki, viktorijanski ili malograanski.565 SS-ovci/ke su do poslednjeg minuta diskutovali da li da otkau ili
odloe hepening, jer su bili skeptini u odnosu na formu akcije. Umetnici su,
opet, studente videli u veini preplaene i neodlune, vostvo je bilo protiv
hepeninga i samo su najbolji meu njima bili za to.566
Ova rigidna antagonistika situacija, to neprestano sudaranje dveju
pozicija, ili bolje: stalnih upuivanja i projekcija, moralo se nastaviti sve do u
Weibel, Kunst: Strung der ffentlichen Ordnung?, 57 d., up. za dalji tok i Bauer, 1968, 36
d., Hoffmann, Destruktionkunst, 177 d.
ubik, Die Einheit von Politik, Kunst und Leben, 41
na i. m., 41 d.
Peter Weibel, cit. po: Fellner, Kunstskandall!, 205

563

564

565

566

151

strukturu akcije. Umetnost i revolucija bila je pre spontana montaa pojedinanih nastupa po emi dadaistikih simultanih predavanja kao koncentrisanog grupnog performansa. Kao platforma za razliite, fragmentisane i delimino uzajamno-protivdejstvujue elemente, ona je trebalo da napada i
karikira funkciju jezika i komunikacije u aktualnim politikim kontekstima, a
s druge strane da telesnim akcijama dobije na metenom kvalitetu. Ipak, kao
to su se fragmenti akcije zatvarali pred pozitivnim ili negativnim nadovezivanjem od strane publike, tako je izostao i meteni uticaj tela poput onog u
okviru Zock-festa. Izmeu optijeg napada na drutvene odnose vlasti, donekle neodmereno u okviru levog studentskog auditorijuma, i karikature Nove
levice,567 iznete u pogrenom trenutku, fragmenti su, neodreeni i nepovezani, ostali da vise u praznom.
Ako anarhistiko-molekularne izvoake forme mogu podriti i individualistike umetnike pojmove, onda isto dodavanje individualnih ili kolektivnih pozicija (bilo na ravni adicije fragmenata akcije, bilo na ravni adicije
akcionistike i studentsko-aktivistike pozicije) jo ne dozreva artikulaciju,
ono naprotiv ostaje negativna forma preplitanja.568 A sudar koji su Akcionisti isprogramirali postaje negativno preplitanje kad se slaba forma umetnike
kolektivnosti u sluaju Umetnosti i revolucije uz to jo sretne sa slabom
formom politike kolektivnosti SS-a. Jedva formiran, i odlukom o rasputanju konfrontiran s ministarstvom unutranjih poslova, SS je akcionistiku kritiku tumaio pre kao hermetiki gest patrijarhalnog prosveivanja, nego kao ozbiljno traenje kooperacije. Tako je akcija delovala kao statika karikatura politike akcije i komunikacije, a da ni na koji nain nije povuena
ni obraena granica izmeu dva tabora. Umesto preklapanja, konfrontacija
je od ranije poznatom umetnikom taktikom zamagljivanja569 istrajavala na
prepadnom preuzimanju hepeninga od strane akcionista i neprestanom sudaranju dvaju (jo)-ne-kolektiva.
Period akcionistikog politizovanja u junu 1968. s Kristijanom Helerom (Christian Hller) bi se mogao razumeti kao do mrtve take dospela do
tada produktivna travestija umetnosti i revolucije, na kojoj se vie nije mogla
okretati spirala agitpropa i popa.570 Obrnuto, jednom drugom tumaenju blisko je da se nikada nije naroito jako traila ni kritika bliskost, ni razraunavanje sa politikom akcijom, da se spirala pribliavanja umetnosti i revolucije okretala u suvie kratkom vremenskom periodu i nedovoljno iroko.
Upravo u okviru internacionalne politike visoke napetosti 1968. i razvoja
antidogmatskih i antihijerarhijskih politikih i organizacionih formi, mogli
up. Keller, Mailfterl und Krhwinkel, 62
up. k pitanjima artikulacije i adicije: Steyerl, Die Artikulation des Protestes i Raunig, Here, There AND Anywhere
Bauer, 1968, 35
Hller, Aufpoppen und abzocken, 72
567

568

569

570

152

su se naelno stvoriti uslovi za pokret od isto aditivne ili konfrontatitivne do

artikulativne prakse, kao to to uopteno opisuje Oliver Marhart, nasuprot
primerima potpuno apolitinog obrazovanja klika u umetnosti: () ako
to nadovezivanje ne shvatimo samo kao puku adiciju novog elementa nekoj
kolektivnosti, ve kao saradnju u konstruisanju kolektiva, odnosno kao doprinos njegovoj organizaciji, onda umetnika praksa iznenada sadri sasvim
drugu funkciju. Adicija postaje artikulacija. Umetnika praksa postaje politika praksa organizovanja kolektivnosti ().571 Samo, u junu 1968. propao je
pokuaj povezivanja umetnikog akcionizma i studentskog aktivizma kao
neproduktivan sudar, kao antagonizam i kao negativan oblik preplitanja.
Preplitanje kao politika praksa organizacije kolektivnosti, kao konstitutivna snaga i time kao nuna komponenta revolucionarne maine ostaje jo nijednom neizgovoren, skriveni deziderat. No uprkos tome: potencijal preplitanja pojavljuje se i u njegovoj negaciji, pa bilo to samo u licu sporednih izvoaa Otmara Bauera i Herberta tumpfla koji su istovremeno delovali u
oba tabora, i pored indla, Vinera i Mila igrali sporedne uloge.572
Akcija je u svakom sluaju bila vrhunac i prekretnica Bekog akcionizma, u opisu Ernsta mita najbolji hepening na svetu573 treba shvatiti doslovno: Gledano kroz naoari internacionalnog umetnikog sveta, akcija je
bila kresta jednog interno-umetnikog eskalacionog talasa u 1960-im godinama,574 dok je za radikalno-populistike austrijske medije postao dobrodoao predmet spektakla. Senzacionalistiko skandalizovanje akcije odgovara
Milovoj povesti o gnomskom drutvu: postali smo rtve vrtnih patuljaka.575
U paralelnoj hajci na Akcioniste koju je sprovodila bulevarska tampa i reakcionarno austrijsko pravosue nastao je ujedno medijski kao i pravosudni
talas kriminalizacije. Time je usamljena grupa, dotad operativna samo u majunom iseku progresivnog umetnikog polja, dospela u mehanizam medijske reprezentacije, obeleena s kolektivnim identitetom uni-svinja i docnije
Bekih akcionista, segmentirana i najzad na niti pojedinanih karijera (delimino u nemakom egzilu) vraena u umetniko polje. Njeni protagonisti
su, poev od te take, relativno samoreferencijalno sledili svoje svagdanje
prakse, a time se izgubili i tragovi monog ina koji se skrio na preklapanju
Marchart, sthetik des ffentlichen
up. Bauer, 1968, 13-41
citirano po Bilda (izd.), Ernst Schmidt Jr. Drehen Sie Filme, aber keine Filme!, 114
Po Georgu olhameru (Schllhammer) (Den Staat masochistisch genieen. ber das
Verhltnis von Kunst und Macht in sterreich) akcija je inae prvobitno trebalo da se odigra u
bekoj Secesiji, dakle bez uea studenata/kinja u jednom prepoznatljivo umetnikom
prostoru. Ali opet, to da je uspostavljanje kontakta Akcionista sa SS-om usledilo kao
posledica otkazivanja Secesije, da je tobo bilo isto sluajno, te da je recepcija akcije kao
politikog statementa unapred bila samo nesporazum, smatram podcenjivanjem namera obeju
strana i njihovih, iako slabih, odnosa razmene.
Muehl, warum ich aufgehrt habe. das ende des aktionismus

571

572

573

574

575

153

estetskog i politikog. varckogler je 1969. poinio samoubistvo, Bruz je sam

radikalizovao svoje akcije sve do Zerreiprobe (1970), a potom se opet vratio crtanju i poeziji. Ni je potonuo u pompu orgijsko-misterijskog-teatra, sve
do rastrgovljavanja njegovih relikata, neprestano je gradio svoju crkvu i zavrio na internacionalnoj prodajnoj karti. Mil je radikalizovao svoje politike
eksperimente u AA-komuni, u sve faistoidnijoj strukturalizaciji gradio je
svoju dravu u dravi i najzad posle tube zbog seksualne zloupotrebe u
1990-im zavrio u zatvoru.
Manje skandalizovano i neprihvaeno u istoriju umetnosti bilo je medijsko i pravosudno proganjanje, unutranje cepanje i rasputanje SS-a.
Njegovi lanovi su u zamanom broju, ako ne i veinski, ve unapred odbacili
akciju.576 Odmah posle Umetnosti i revolucije usledio je talas istupanja, a
zatim i raspad SS-a.577 Ministarska odluka o rasputanju vie nije morala
biti osporavana.

Proba rastrzanja (prev.)

up. Keller, Wien, Mai 68, 78
Pa ipak teza da je Umetnost i revolucija bila smerana akcija Mila, Bruza i Vinera da bi se
razbila studentska levica (Josef Dvorak, u: Roussel, Der Wiener Aktionismus und die
sterreicher, 191) spada u udnovato carstvo paranoje studentskih frakcijskih grupa 1970-ih
godina.
576

577

154

8. Transverzalno preplitanje FolksTeaterKaravana.

Povremena poklapanja umetnosti i revolucije
Kulturna i politika revolucija su nerazdvojne, dakle i teatar moe
pruiti odluujui doprinos revolucionarnim promenama Folksteater Favoriten (Volkstheater Favoriten)578
Revolucionarna namera kao mainska delatnost institucionalne subverzije () morala bi se u svakoj fazi borbe osigurati protiv svoje
strukturalizacije. Feliks Gatari579

Umetnost koja tei da se izgubi u ivotu, mahom ispadne

pomalo grandomanska. Glavna strujanja s ovom tendencijom iz 1910ih/1920-ih godina i u 1960-im/1970-im omoguuju nam da vidimo da opte
vitalizovanje umetnosti ne zavrava dobrim krajem: depolitizujue skretanje u hermetine pseudoautonomije i totalno heteronomizovanje umetnosti
samo su dve strane iste medalje: eljne slike nerazdvojenosti umetnosti i ivota u pregrandioznim i preapstraktnim kulturnopolitikim poduhvatima
imaju za posledicu da se, umesto stavljanja u pitanje sasvim rigidnih granica
izmeu estetskih i politikih praksi, te granice jo poapsolutizuju, ili se kao
heteronomne vraaju na drugom mestu.
S one strane takvih tendencija uklanjanja granica i patetinog pretovarivanja umetnosti, daju se postaviti i pitanja o adekvatnoj formi preplitanja
umetnikih maina i revolucionarnih maina kao takvoj, koja razumevaju
elemente preplitanja kao singularnosti i uzimaju u obzir skromnije poklapanje umetnosti i revolucije: Kako neko takvo poklapanje, shvaeno kao povremeni/privremeni savez i razmena, moe stalno i konfliktno napadati na
drutvene odnose moi i na unutranje tendencije strukturalizacije? Umesto
da se eli uklanjanje reprezentacije u istoj akciji i bujnom ivotu, kako se
daju razviti kritika reprezentacije i irenje organske reprezentacije? Kako se,
umesto umetnikog obeanja ozdravljenja koje spasava ivot, zbiva postajanje-revolucionarnim u jednoj prostorno i vremenski ogranienoj situaciji
uzajamnog preklapanja umetnosti i revolucije?
Posle 1968. izgledalo je da odgovor na taj kompleks pitanja lei najpre
u autonomnom jaanju marginalnih, manjinskih stavova. Na polju umetnosti bilo je to pre svega kontinuirano jaanje feministikog pokreta koji je u
578

579

Volxtheater Favoriten, Bezahlt wird nicht! Programmheft, 2

Guattari, Maschine und Struktur, 138

155

1970-im probio kao-okular-ist patrijarhalni setting umetnikih institucija,

ali, osim toga, umetniko polje koristio kao bazu iz koje su mogle biti lansirane feministike teme uopte.580
Fejt Vajlding (Faith Wilding), Dudi ikago (Judy Chicago), Mirjam
apiro (Miriam Schapiro), Valie EXPORT, Erika Miz (Mis), Keroli niman
(Carolee Schneemann), Meri Keli (Mary Kelly), Lora Malvi (Laura Mulvey),
Marta Rosler (Martha Rosler), Suzan Lejsi (Suzanne Lacy), Lori Anderson
(Laurie Anderson), Edrijen Pajper (Adrian Piper), Elinor Entin (Eleanor
Antin), Mierle Laderman Ukeles, Marina Abramovi, antal Akarman
(Chantal Akerman), Ivona Rajner (Yvonne Rainer), i mnoge druge, napadale su s aktivistikim i institucionalnokritikim strategijama seksistike strukture umetnikog pogona i artistorijskog kanona, kao i uhodane konstrukcije
enstvenosti. Pritom se pre svega radilo o presecanju dominantne konstante
mukosti (kasnije preciznije: bele, heteroseksualne mukosti), i konkretno o
stvaranju odvojenih i autonomnih enskih prostora. Pa ipak a to vai ne
samo za feministike pokrete nego za gotovo sve izdiferencirane komponente
novih socijalnih pokreta njihove su politike ostale esencijalistike i ograniene na stavove politike identiteta, ili se sve vie gubile u procesima strukturalizacije i zatvaranja. ak i u kontekstima u kojima su se posle 1968. pokazali prvi zaeci transverazalnosti, vrlo brzo je nastupilo povlaenje u kutije
zatvorenih jedinstava.
Pojam transverzalnosti Feliks Gatari je ve 1964. uveo u kritiku psihijatrijsku diskusiju,581 a oko 1968. je preko tekstova Gatarija i Fukoa procurio
u francusku politikoteorijsku scenu. Transverzalnost tako Gatari izvodi
1964. treba da prevlada oba orsokaka: vertikalnost hijerarhijske piramide,
kao i horizontalnost komunikacione i adaptacione prinude.582 Transverzalnim linijama trebalo je ispresecati kako staru zapovednu struktura u topdown-modusu, tako i logiku horizontalne mrene kontrole koja se probila
docnije u postfordistikim kontekstima. Prostorna statika geometrijskih
pojmova horizontalno i vertikalno, pokrenuta je i ubrzana uvoenjem nove
dimenzije transverzalnosti na vremensku osu. Nasuprot centralistikim organizacionim formama i policentrinim mreama, transverzalne linije razvijaju konstelacije koje su a-centrine, koje se ne kreu na osnovi zadatih pruga i kanala, od jedne take do druge, ve izmeu taaka u nekom novom pravcu. Transverzale, dakle, - da ostanemo u jeziku geometrije ne treba nikako
da budu veze izmeu mnogih centara ili taaka, nego linije koje se nikad ne
moraju ukrtati, linije bega, linije proboja koje se kontinuirano otimaju iz
punktualnih sistema i njihovih koordinata.
up. Angerer, Feminismus und knstlerische Praxis; Reckitt (Ed.), Art and Feminism; Cottingham, Seeing Through the Seventies; Robinson (Ed.), Feminism Art Theory
up. Guattari, Transversalitt; o daljem razvoju izraza up. Raunig, Transversal Multitudes
up. Guattari, Transversalitt, 48
580

581

582

156

Ako su se u revolucionarnim mainama od 1968. pojedinano/sporadino i dogaala ovakva transverzalna povezivanja, teorija transverzalnosti je u ranim 1970-im ipak ostala sasvim apstraktna i uglavnom su
je sprovodile subjektivne grupe kao defanzivni argument protiv strukturalizovanja, protiv birokratskog samosakaenja. Procesi (samo)zatvaranja politikih grupa u 1970-im, svakako su se pokazivali kao tvrdokorni i antitransverzalni. Tek u kasnim 1980-im podigli su se prvi talasi transverzalnih
projekata, koji su partikularnosti i segmentiranju pokreta suprotstavili transsektorske, a sukcesivno i transnacionalne projekte. S uesnicima i iz umetnikog polja bile su to platforme poput 1987. u Njujorku osnovane anti-AIDSplatforme ACT UP, od 1991 do 1997. aktivne platforme feministikog treeg
talasa Womens Action Coalition (WAC),583 ili Wohlfahrtsausschsse koji su
1992/93. u mnogim gradovima Nemake organizovali akcije i hepeninge protiv rasistike i nacionalistike politike, te protiv saigre neonacista, mainstream-tampe i oficijelne migracione i azilske politike.584

up. Baldauf/Seibel, WAC: Disney fr Linke?

Odbori javnog dobra
za ove poetne transverzalne aktivizme kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih up. zbirku Mariusa
Babiasa: Im Zentrum der Peripherie
583

584

157

Teatar divljih hordi danas

Neto manjim, mikropolitikim zaecima transverzalnosti i konvergencije umetnosti i revolucije zapoeo je Folksteater Favoriten,585 koji je u
10. bekom optinskom okrugu doveo do preklapanja tradicije radnikog teatra i autonomnog pokreta, i to pod devizom revolucionarnu subjektivnost
iiveti ovde i sada umesto da se elje za promenom utede u partijskoj kasi
za Dan Svetog Nikad revolucije.586 U zauzetom Ernst-Kirchweger-Hausu
(EKH) u bekom radnikom okrugu, Favoriten je 1994. poeo da pravi amaterski teatar u anarhistikom smislu i u Brehtovoj tradiciji. Zgradu, koja je
ve u 1930-im godinama koriena kao varijete-teatar, 1990. su zauzele autonomne politike grupe, anarhisti/kinje i Kurdi.587 Sredinom 1990-ih, pored
autonomnih i kurdsko-turskih grupa u EKH su ivele i romske porodice i izbeglice, to je uvek iznova postajalo arite politikih rasprava; bilo sa KPA
(Komunistika partija Austrije) kao vlasnikom zgrade, koja nije bez otpora
pristala na zauzimanje, bilo s policijom koja je u racijama suzbijala dravnom aparatu po svoj prilici uasnu kombinaciju izmeu autonoomnih i migrantskih squatterskih grupa (pa i onih bez dokumenata). Kulturno se
EKH koristio prvenstveno kao dogaajno mesto za koncerte. Autonomni
produkcioni anrovi bili su (i jesu) pre svega pank/hardkor i rad s industrijsko-postindustrijskim estetikama: performansi s vatrom, demoliranje materijala i zavarivake akcije.
Teatarska praksa u EKH nastala je s jedne strane od ideje da se od hepeninke organizacije (znai: od koncepta pa do ienja klozeta) pree na
stranu produkcije, a s druge strane iz zabave u tome da se iskustva mahom
muzikih dogaaja proire snanije performativnim i verbalnim elementima,
da bi se konano obradile i tzv. opere (od opere o prosjacima za prosjake,
preko Psee opere, do Trip-hop opere: Opera kao mesto gde borbeni proleteri/erke debatuju o svojim strategijskim projektima, gde divlje horde danaSledei odseci iz istorije Folksteater Favoriten u 1990-im i prvih karavana zapoetih 2000.
zasnovane su na intervjuu voenom u avgustu 2004. s Gini Miler (Mller) i Gerhardom Rauerom (Rauscher) i na materijalu iz arhive Folksteatra, kao i web site http://www.noracism.net/volxtheater. up. takoe Mller, Transversal or Terror?,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/mueller01_en.htm and Mller, 10 Jahre
Volxtheater.
Leisch, Provokation und Propaganda, 13
Nakon odiseje bekog squattter-pokreta u 1980-im, tokom kojih su po uzoru italijanskih
drutvenih centara (Centri Sociali) zauzimane zgrade uvek iznova iseljavane, dolo se s Tinom Laj (Leisch) do jednog tipino austrijskog reenja: Poto su praznim obeanjima ili
policijskim pendrecima preduhitravani pokuaji da se ekspropriu privatnokapitalistiki kuevlasnici, ili bar da se od Beke optine ispregovara neka zgrada, najzad je pronaeno lake
reenje pa je neophodan prostor rekviriran od komunistike sestrinske partije KPA (KP).
(Leisch, Provokation und Propaganda, 13)
585

586

587

158

njice mogu da uivaju same sebe u predstavi,588 ovako Folksteater opisuje

svoj anr. Umesto da jednom godinje anarhistikom demonstracijom na
dan Operskog bala simbolino napadne beku Operu, sada se radilo o tome
da se prisvojeno mesto EKH-a instituie i kao mesto produkcije: Mi sada ne
sanjamo iskljuivo o tome da sruimo i spalimo operske zgrade, kao recimo
mladi Rihard Vagner, koji je mogao sauestvovati u potpaljivanju Drezdenske opere u revolucionarnoj 1849, ne, mi delimo snove Brehta i Vajla (Kurt
Weill) koji su traili da se velika operska mainerija privede novoj drutvenoj upotrebi, da se ta forma radikalno osvoji i zloupotrebi za sopstvene, nove
i uzbudljive svrhe.589
Protiv klasnospecifine funkcije graanskog teatra, protiv spektakularosti kulturnoindustrijskih formata, ali i protiv zamrznutih formi slobodnog
teatra 1990-ih, razvijaju se alternativni radni i probni procesi koje je aktivistkinja Folksteater-a Gini Miler kasnije ovako formulisala: Interesi, sporovi,
ivotni uslovi u hodu su menjali sastav grupe, ipak, u poetku zacrtani principi, ostali su: nema reisera, zajedniki rad i kolektivno odluivanje, nema
linih honorara, otvorenost za zainteresovane.590 Od 1994. do 1997, pored
manjih pokuaja, obraene su kao opere, i sa zapaenim uspehom izvedene
Breht/Vajlova Opera za tri groa, slobodno interpretirana Pantesilea po
Klajstu (Kleist) i Nalog Hajnera Milera (Heiner Mller), sve tri sa ueem
bendova i DJ-eva, i najzad s angaovanjem elektronske muzike. Obrade komada postaju sve slobodnije, u kolektivnom procesu produkcije potpuno se
odustalo od moi imen, izvoenja se pripremaju na Folksteater-Pleni i eksperimentalnim probama: Svi znamo da u ivotu sve ide mnogo lake sa efom i hijerarhijom, sa argarepom i tapom, ali svima nam puca prsluk za to,
za to znanje.591
Posle uspene prve produkcije, Opere za tri groa, kolektiv teatra je
odluio da aktualizuje Pantesileju Hajnriha fon Klajsta, kao komad o divljim
enama koji nadilazi klasine identitetske kliee enstvenosti i enske borbe,
a eksperimentie s poprenim, transverzalnim konceptima. Sav onaj bes i
odbojnost koji su nakon premijernog izvoenja, 70 godina nakon to je
1806/7. napisana, Klajstovu dramu o amazonkama osudili kao nemoguu za
igranje, trebalo je upotrebiti za nastajanje savremene estetike enskog otpora. Time treba da se stvori nekakav feministiki furiozo, u kome ene naravVolxtheater Favoriten, Konzept. Problem prakse Folksteatra u 1990-im ostao je zajedniko voenje i pokrivanje oba aspekta debate strategijskih projekata u procesu produkcije, s
jedne strane, i uitka u predstavi s druge strane. Taj problem, iza koga stoji gore ekstenzivno
raspravljano pitanje o razvijanju predstavljanja u proizvoenju situacije, izgleda da se sve uspenije reava meanjem diskurzivnih i aktivistikih udela u akcijama FolksTeaterKaravana.
Volxtheater Favoriten, Dreigroschenheft, 2
Mller, Transversal or Terror?,
(http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/mueller01_en.htm)
Volxtheater Favoriten, Dreigroschenheft, 2

588

589

590

591

159

no nastupaju militantno, ali pritom ne preuzimaju prosto maistikomuenike poze: Boriti se. Nita lake od toga. Svako ensko seanje pamti
rana koliko se ite, nanetih bilo od drutva kao strukture, bilo od mukaraca.
Mala kura vritanja, plesna kura, iz zgrenosti vraa seanja na davno potisnute niskosti i na povrede stavova. Naa tela i glasove, potiljke i stomake crtalo je sreom propalo vaspitanje za dobre, zgodne, dopadljive male devojice. Par vebi za zagrevanje i nae pesnice udaraju same od sebe.592
Nadilazei Klajstovu poziciju koja apstrahuje rodne aspekte, Pantesileja je u EKH iskoriena upravo za to da se iz rodnospecifinih iskustava tlaenja pronae neka ne-partikularna ofanziva. Kao prvo, morala je biti uklonjena kraljica i glavna heroina, svetenice i kneginje pretvorene su u drugarice, monolozi heroine razdeljeni su na mnoge ene. Lezbejski ljubavni odnosi,
pretvaranje Ahila u enu, predstava o svetu s proizvoljno mnogo polnih varijacija, ali i pokuaj da se poveu antiseksistike i antirasistike veze (autonomna grupa amazonki zavodi ministra unutranjih poslova, vojska amazonki pritom stupa u realnost 1996. godine, koja je u EKH godina sve uestalijih policijskih racija, a time rasistikih prekoraenja koja idu zajedno u paketu), proiruju strategije proboja iz identitaristikih modela.
Iako su se i samokritini glasovi tuili da je iz malice Klajsta plus
enska borba nastalo neto kao povrna opereta s vrelim soundom,593 kolektivne diskusije i probe u mesecima pred izvoenja proizvele su odluujue
konflikte i razmenu iskustava koje su nastavile da karakteriu dalji razvoj
Folksteatra sve do prerastanja u FolksTeaterKaravan. Ovde su ekscesivno
proigravane pre svega rasprave o klasinoj kadaverskoj pokornosti, racionalnosti, samodisciplini i subordinaciji pod zastavom glavne protivrenosti.
estoke diskusije. Da li amazonke prikazujemo onakve kakve bi trebalo da
budu? Kao one koje zajedniku borbu stavljaju iznad svojih ego-tripova. Kao
one koje mirno sluaju jedna drugu, koje se daju razuveriti, koje uvek imaju
obzira prema najslabijima u svojim redovima. Ili Klajstovi konflikti ljubav
prema mukarcu, ludilo, manija veliine, fanatina strast prema ratovanju
treba da uskovitlaju nae amazonke? estoke diskusije. Zar kurane borkinje
otpora u mukodominirajuim oslobodilakim pokretima ne moraju da se
bore dvostruko? Protiv vojski. I protiv patrijarhalnih struktura u sopstvenim
organizacijama. Zar im nije dovoljno esto zabranjivana borba protiv internoorganizacijskih patrijarhalnih struktura, s ukazivanjem na neophodno jedinstvo protiv klasnog neprijatelja?594
Po Delez/Gatariju, Klajstu je uspelo da iskombinuje katatonije, napade nesvestice, stanja napetosti s najveim brzinama ratne maine, pretvaranje strasnih elemenata u afekt s pretvaranjem tehnikih elemenata u oru592

593

594

Volxtheater Favoriten, Penthesilea. Eine Hundsoper sehr frei nach Kleist

na i. m.
na i. m.

160

je.595 Folksteater Favoriten pokuao je da aktualizuje tu metaforu Pantesileje preko preuzimanja i izokretanja tradicionalnih odnosa sile u ratu i ljubavi
i time da svakako iznad figure Klajstove Pantesileje povue linije bekstva
koje probijaju takve odnose. Ispred dvostruke pozadine pank heroine poput Poli Stajrin (Poly Styrene) i antiidentitarnog poprenog programa Folksteater je razvio svoj koncept borbenosti: ene-koje-se-bore divno. Meutim, takve koje se ne mogu pogreno razumeti kao propagandistkinje za
ene u Saveznoj vojsci, takve koje se bore kao drugarice borkinja u potlaenim zemljama Afrike, Azije, Latinske Amerike. Kao nomadske ratne maine
protiv institucija drave. Kao ratnice svakodnevnog ivota koje se u sirotinjskim etvrtima velegradova Juga uzajamno pomau u organizovanju dnevnog preivljavanja i u politikoj borbi.596

595

596

up. Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 552 kao i 487-489

Volxtheater Favoriten, Penthesilea. Eine Hundsoper sehr frei nach Kleist

161

Praksis paresije

Folksteater Favoriten-u u EKH od poetka je bilo stalo da se probiju

procesi strukturalizacije i zatvaranja u politikom projektu zauzete zgrade, te
da se u obliku Narodnog teatra inicira trajni pokret otvaranja. Taj proces otvaranja kasnije se oigledno proirio: od izvoenja u samoj kui, preko gostovanja u drugim kuama, sve do predstava na otvorenom prostoru, performansa na ulici i najzad u razliitim oblicima karavana. U raspravama oko
organizacionih formi Folksteater se ipak uvek iznova vraao na svoju implicitnu funkciju, na najvaniji aspekt prekaravanskog Folksteater Favoriten-a
u vezi s preplitanjem umetnikih maina i revolucionarnih maina: ve s prvim izvoenjima u EKH nije se radilo samo o tome da se uvebava kritika
kapitalistikog drutva, ve da se sredstvima kolektivne umetnike produkcije kritikuju aspekti strukturalizacije i reteritorijalizacije u politikom radu, te
da se u isti mah time reflektuje sopstvena strukturalizacija i uvebava s time
povezana samokritika. Sve tri forme kritike - jasnoe radi moemo ih zvati
kritika drutva, kritika institucija i samokritika, konvergiraju u praksi Folksteater-a kao i, pojmljivo, u konceptu paresije koji je Miel Fuko uveo 1983.
u svojim predavanjima na Berkliju, da bi svoju teoriju skrenuo na produktivnije puteve sa nereivog povezivanja tehnika moi i tehnika sopstva.
U Diskursu i istini Fuko iznosi jednu genealogiju kritike kao naina subjektivacije i fokusira pojam paresija koji je igrao sredinju ulogu u antikoj
filozofiji: u grkom paresija znai to i in pojedinca (parrhesiastes) da kae
sve (od gr. pan za sve i gr. rhema za reeno), da slobodno izgovara istinu,
bez retorikih igrarija i duplog dna, takoe, i pogotovo onda kad je rizino. Paresijastes597 govori istinu, ne zato to je u posedu istine koju obnaroduje u nekoj odreenoj situaciji, ve upravo zato to ulazi u rizik. Najjasniji putokaz za
istinu paresije sastoji se u injenici da govornik govori neto opasno neto
drugaije od onog to misli veina.598 Pritom se i po Fukoovom tumaenju
stvar nikada ne vrti oko toga da se otkrije neka tajna koja mora da bude izneta
iz dubina due. Istina se ovde manje sastoji u opoziciji prema lai ili prema
neemu pogrenom nego, tavie, u verbalnom inu govorenja istine: ...
funkcija paresije nije da svako drugome pokae istinu, ve ona ima funkciju
kritike: kritike partnera u razgovoru ili samog govornika.599

Parrhesia (gr. ) (prev.)

U antikoj Grkoj parrhesiastes nije samo gramatiki nego je i realno uvek mukog roda.
Danas naravno ne: gotovo suprotno, pojam i fenomen se sve vie tematizuju u feministikim
diskursima (up. izmeu ostalih do Mar Castro Varela/Dhawan, Postkolonialer Feminismus
und die Kunst der Selstkritik).
Michel Foucault, Diskurs und Wahrheit, Berlin 1996, p.14 (up. diskusije o paresiji:
http://foucault.info/documents/parrhesia/).
Na i. m., 17
597

598

599

162

Fuko opisuje praksis paresije na mnogobrojnim primerima iz antike

grke literature kao genealoko kretanje od politike ka personalnoj tehnici.
Starija, politika forma parrhesije odgovara javnom govorenju istine kao institucionalnom pravu. U zavisnosti od dravne forme objekt koji proziva paresijastes jeste skuptina u demokratskoj agori, odnosno tiran u monarhiji. Uzev
uopte, paresija se razume kao stvar koja dolazi od dole i upravlja se prema
gore, bila to filozofova kritika tirana, ili graaninova kritika skuptinske veine: paresija je oblik kritike, () uvek u situaciji u kojoj se govornik nalazi u
nekoj podreenoj poziciji spram partnera u razgovoru.600 Specifian potencijal politike paresije lei u otvorenom ambisu izmeu onoga ko riskantno iznosi sve i kritikovanog suverena koga ta istina napada. Svojom kritikom paresijastes dospeva u izloene situacije kojima preti sankcija iskljuenja.
Najpoznatiji primer, koji i Fuko analizira u punoj irini,601 jeste Diogen
koji iz neprilike svoga bureta zapoveda Aleksandru da mu se skloni sa sunca.
Ova zgoda se po opisu Diona Hrizostoma nastavila dugim paresijastikim
dijalogom u kome Diogen nivelie granice paresijastikog ugovora izmeu
suverena i filozofa, pokuavajui da ih u igri provokacije i povlaenja trajno
pomeri. Kao graanin koji u demokratskom setting-u agore kao paresijastiku praksu ispoljava manjinsko miljenje, i kiniki filozof spram monarha
praktikuje neki oblik paresije u punoj javnosti.
Postoje neke indikacije da se postulira promena funkcije takve javne
kritike drutva i vlasti u ijem razvoju su u liberalnim demokratijama druge
polovine 20. veka umetnici/ce za izvesno vreme sve ofanzivnije preuzeli ulogu politikog parestijastesa, ne samo u bliskom kontekstu filozofskih, socijalno- i kulturnonaunih problema, ve i u sklopu vodeih prirodnonaunih
disciplina a kao posledica pojaanog angaovanja think tankova za politiku
transnacionalnih koncerna i prateeg pomeranja funkcije nauka. Kako izgleda, ta uloga koja aktualizuje slike umetnika izmeu ludine slobode i disidencije i u svakom sluaju mora da se bori sa oblicima blage cenzure preko oduzimanja resursa, svakako bi mogla ponovo da bude stavljena na kocku za
neko vreme i u settingu pootrenog totalizovanja discipline drutva kontrole
i proganjanja paresijastikih tehnika. Egzemplarno za to zatravanje razvoja
dogaaja jeste progon i hapenje FolksTeaterKaravana od strane italijanskih vlasti u enovi 2001,602 ali i sudski progon aktivista/kinja Karavana u
razliitim manjim sluajevima (mahom u umetnikim kontekstima u Austriji).603 Slino, kako geopolitiki tako i tematski toliko razliiti sluajevi optubi
na i. m. 16 d.
na i. m. 125-139

Misli se na dvorsku ludu (prev.)

up. k tome i dole, odeljak enova. Rovaenje ratne maine. Vie od tri godine nakon Samita G8 u enovi jo uvek izostaje odluka o eventualnoj sudskoj raspravi protiv Karavana.
Up. recimo aljivi website postavljen povodom sudskog procesa protiv aktivista/kinjaKaravana, koji su u u okviru Festivala regiona Gornje Austrije 2003. kao projekat u Lambakoj
600

601

602

603

163

za blasfemiju protiv kuratora izlobe Oprez, religija! u moskovskom Centru

Saharov604 i dogaaji oko hapenja SAD-medijskog umetnika Stiva Kurca
(Steve Kurtz) od strane tajnih slubi SAD,605 nagovetavaju da se izgleda
probija jedan novi kvalitet napada na prakse kritike. S rastuim spajanjem
ratnih i policijskih mera i opadajuim razlikovanjem izmeu spoljnih i unutranjih neprijatelja, kritika i kritika umetnost oigledno gube svoju relativnu autonomiju i dospevaju na nian dravnog aparata.
Vratimo se razvoju paresije u antikoj Grkoj i Fukoovoj interpretaciji
tog razvoja: Tokom vremena zbiva se promena tehnike igre istine koja je u
klasinoj grkoj koncepciji paresije bila konstituisana injenicom da je neko
dovoljno hrabar da drugim ljudima kae istinu. () Postoji pomeranje tog
naina paresiastike igre ka jednoj drugoj igri istine koja se sada sastoji u
tome da se bude dovoljno hrabar da se otkrije istina o samom sebi.606 Ovaj
proces od javne kritike do personalne (samo)kritike, razvija se paralelno s
gubitkom znaaja demokratske javnosti agore. U isto vreme paresija se sve
jae pojavljuje u sklopu vaspitanja i obrazovanja. Jedan od Fukoovih primera
s tim u vezi je Platonov dijalog Lahes u kome polaznu taku i prvi plan predstavlja pitanje o najboljem uitelju za sinove. Odgovor glasi da je najbolji uitelj, naravno, Sokrat. Sokrat preuzima funciju paresijastesa ne vie na taj
nain to praktikuje riskantan govor-protiv u politikom smislu, ve time to
svoje sluaoce dovodi do toga da progovore o samom sebi, i dalje ka samoispitivanju koje pita o odnosu izmeu njihovih iskaza (logos) i njihovih naina
ivota (bios). Ta tehnika svakako ne slui kao autobiografsko ispovedanje,
kao ispit savesti ili ispovest, kao samopsihologizovanje, ve za to da se uspostavi odnos izmeu racionalnog diskursa i ivotnog stila onoga koji pita, odnosno samog sebe ispituje.
Analogno prelazu od politike ka personalnoj paresiji, ta funkcija paresijastesa pretrpela je slinu promenu. U prvom znaenju pretpostavljeni
uslov sastoji se u tome da je paresijastes podreena osoba, koja nadreenoj
kae sve. U drugom je, samo naizgled obrnuto, onaj koji govori istinu jedini autoritet, onaj koji druge dovodi do samokritike i time do promene njihove prakse. tavie, paresija u tom drugom personalnom znaenju dogaa
se u prelazu i razmeni izmeu pozicija. Paresija ovde nije svojsgimnaziji preduzeli lairana biometrijska istraivanja i izazvali direktora kole da pokrene postupak.
Po unitenju izlobe od strane pravoslavnohrianskih vandala, otvorene poetkom 2003. i
unitene etriri dana kasnije, umesto agresora, pred sudom - u procesu koji se jo uvek vue moraju sad da odgovaraju ljudi koji su odgovorni za objavljivanje pratee publikacije; up.
(http://www.sakharovcenter.ru/exhibitionhall/religion.files/hall_exhibitions_religion_osteuropa_04_2004.htm)
up. http://www.caedefensefund.org/
Foucault, Diskurs und Wahrheit, s. 150
(http://foucault.info/documents/parrhesia/Lecture-06/01.techniques.html)
604

605

606

164

tvo/kompetencija/strategija jedne jedine osobe, ve preplitanje pozicija u

okviru odnosa izmeu kritike paresijastesa i njome potaknute samokritike.
Fuko u Lahesu nalazi jedno kroz ceo dijalog vidljivo kretanje od paresijastike Sokratove figure ka problemu brige o sebi.607 Protivno svakom jednostranom individualistikom tumaenju pre svega kasnijih Fukoovih tekstova,
paresija se ovde ne pokazuje kao kompetencija jednog subjekta, ve kao kretanje izmeu one pozicije koja pita o usaglaavanju logosa i biosa i one pozicije koja prilikom tog propitivanja vri samokritiku.608
Bilo bi prejednostavno analogizovanje, prosto ustvrditi neko ponavljanje antikog razvoja paresije koji se ponavlja u dananjem setting-u, ili ga
moda eleti interpretirati ak u tom pravcu da bi u prilikama drutva kontrole, pod potiskivanjem politike paresije kao riskantnog govora-protiv,
preostalo jo samo povlaenje u privatno samoispitivanje. Ne samo da paresija upravo ne misli ovo personalno; mimo ovoga, stalo mi je da meusobno poveem dva pojma paresije opisana kod Fukoa kao genealoki razvoj
da riskantni govor-protiv razumem u njegovom odnosu prema samokritici.609 Kritika, a pre svega ovde relevantan specifian oblik kritike institucija,
kritika strukturalizacije politikog pokreta, ne nastaje ni samo u igosanju
nepravilnosti, ni u povlaenju na vie ili manje radikalno samoispitivanje sve
do samokasapljenja. Kao to se meusobno poklapa, uzajamno proima sastav Folksteatra i sastav EKH-a, tako ovde ne treba govoriti o nekoj dihotomiji umetnikog aktivizma i politikog aktivizma; kao to se pojedinani akteri/ke povlae iz obe linije, iz umetnike maine, i revolucionarne maine, tako se i njihova forma paresije pokazuje kao dvostruka i povezana strategija:
kao sadrajni angaman u procesu riskantnog govora-protiv i kao kritiki
pokret (samo)ispitivanja u odnosu na procese strukturalizacije politikog
projekta EKH. U tradiciji politike paresije kod teatarskih radova Folksteatra, kao i kod kasnijih Karavan-projekata, radi se o radikalnoj kritici drutva,
o kritici hetero-seksistikih, rasistikih, nacionalistikih odnosa. Ali pored
toga, i u isti mah, aktivisti/kinje teatra preuzimaju i ulogu paresijastesa u
personalnom smislu: pre svega debatama o kljunim pojmovima i nereivim
na i. m. 92; up. i Foucault, Die Sorge um sich. Sexualitt und Wahrheit 3; Michel Foucault,
The Care of the Self. The History of Sexuality 3.
Ovim se takoe ispostavlja da se paresijastes ovde ne moe razumeti kao aristokratskofilozofska povlastica, i nikako kao reprezentacioni odnos, recimo posredstvom medija. Paresija
trai direktnu komunikaciju i uzajamnu razmenu: Nasuprot paresijastesu koji se na skuptini
obraa demosu, ovde imamo paresijastiku igru koja zahteva personalni odnos licem u lice.
Foucault, Diskurs und Wahrheit, 96f. (http://foucault.info/documents/parrhesia/Lecture05/01.socratic.html)
up. i Fukoovu analizu paresijastikih diskursa Iona i Kreusasa u Euripidovoj tragediji Ion:
Foucault, Diskurs und Wahrheit, pre svega 57 d. (http://foucault.info/documents//Lecture03/06.ion.html)
607

608

609

165

protivrenostima, oni podstiu instituciju EKH da ispita usaglaenost izmeu logosa i biosa, izmeu programa i institucionalne realnosti.610
U sluaju Folksteatra, to kompleksno povezivanje viestruke paresije
vodi ka procesu irenja i rastueg jaanja pozicioniranja prema spolja, kao
napad protiv dravnog aparata i u razgraniavanju od levih organizacionih
formi koje se zatvaraju iznutra kao pristajanje uz specifine sfere javnosti i
izvan EKH. Paralelno s teatarskim izvoenjima i veerima politike poezije611
Folksteater Favoriten, od 1995. razvila se iz istog konteksta, dakle u bitnom
iz Plene EKH-a, praksa performativno-politikih akcija na ulici, koja izgleda
da snanije odgovara principu paresije i u stvarima rizika (sve do prolaznih
hapenja) nego relativno konvencionalna izvoaka forma. U maju 1995, u
oviru Bekstva iz Transdanubije blokiran je drugi beki Okrug, a Izbeglice
iz Transdanubije pokuale su da preplivaju Dunavski kanal, kako bi ukazale
na praksu deportacije koju je sprovodila, pre svih, austrijska Socijaldemokratija. Iste godine, u Smrti na ringu ometena je vojna parada na bekom Ringu: Dok su se austrijski vojnici ponosno kotrljali u svojim tenkovima, a zmajevi nadletali univerzitet, iznenada je puklo. Ljudi u krvi gomilice padaju na
zemlju, vrite, valjaju se, delovi tela lete kroz vazduh. Oigledno je jedan od
zmajeva bacio bombu, neki od tenkista odreagovao je kao da je par stotina
kilometara junije, gde su se u to vreme ljudi neto ozbiljnije igrali svojim
ratnim igrakama. Sva srea, bar su tu odmah i sanitetlije koji ve zbrinjavaju teko povreene, zavijaju ih i odvoze. Dravni i drugi policajci kojima je
valjalo da spree neumesno ometanje vojne parade, smeteni i okirani stoje
pred tobo pravim povreenima.612
Od 1996, u vidno polje aktivistikog teatra sve vie dospeva evropska
migraciona politika: s akcijama protiv Evropske tvrave, protiv rasistike
provere istoe (Poziv za dobrovoljnu predaju uzoraka stolice korienjem
pokretnog toaleta ispred Bekog Hofburga), s Velikim danom zatite granice kad je preterana afirmacija na bekom tefanplacu (Stephanplatz) koriena za promociju irenja kontrole i granica u Evropi. Ove situacione intervencije oigledno prevazilaze anrovski uslovljena ogranienja teatarske
prakse i zasnivaju kompetenciju kolektivne spontanosti i brze adaptacije koja
se kontinuirano iri u kasnijim Karavan-projektima. Upravo zato to u tim
akcijama nema jasno ogranienog, koliko-toliko preglednog i predvidivog
setting-a poput agore ili pozorinog prostora, dakle, rasplinjavaju se konture
Suvino je rei da se pri odnosu izmeu Folksteatra i EKH stvar ne vrti oko nekog sokratskog odnosa uitelj-uenik, ve oko odnosa koji proimanjem umetnike maine i revolucionarne maine spreava uvoenje hijerarhije, i otuda odgovara nekom kolektivno-konfliktnom
procesu.
Volxcore peva Brehta i sline stvari.

Draken, borbeni avioni

Leisch, Gescheitheit kommen langsam
610

611

612

166

adresata paresijastike prakse, (upravo zato) se ovde razvija jedna nova i

nestalna forma riskantnog govora-protiv.
Tesno izukrtano s tim proirenjima performativnih napada dogaa se
personalna paresija, kretanje od paresijastesa koji stavlja u pitanje usaglaenost logosa i biosa institucije, ka akterima/kama koji ispituju sami sebe:
jo vie nego u primeru Sokrata kao uitelja i kretanja paresije ka samokritici, u sklopu Folksteatra i EKH uspostavlja se poklapanje kritike institucije i
samokritike. Figura paresiastesa time gubi svako sprezanje s odreenom
osobom, kretanje personalne paresije postaje kolektivna samokritika praksa institucije u kojoj nema prvenstva umetnike maine i revolucionarne maine. Pritom nastaju rasprave o adekvatnoj formi i funkciji teatra u politikom projektu, koji raslojava njegov prostor, pomera njegove granice isto kao
i o (samo)odabiranju migranata, o seksizmima i maizmima u autonomnom
sklopu. U odnosu izmeu umetnike maine i revolucionarne maine ocrtava
se jedna produktivna igra, svakako i ona koja troi mnogo energije, proizvodi
mnogo svae i za veinu aktera/ki moe se do kraja izdrati samo za neko
vreme. Folksteater radi i igra uvek na rubu samokasapljenja o smislu i svrsi
sopstvenog politikog delovanja. Flertovanje (kroz igru) s umetnou previe
esto vodi ka sumnji u politiko izdajstvo. Sedeti izmeu stolica umetnosti i
politike troi duu i telo performativnom silom.613 Pa ipak: Upravo kompleksni setting naknadnog ukotvljenja u politiki projekat redukuje one opasnosti spektakularizacije i kooptacije, koje inae saodreuju odnos umetnikih radova prema politikim pokretima u vezi s efektima distinkcije, produkcije simbolikog kapitala i razliitih malih trita.
Povezivanje kritike drutva i kritike institucije/samokritike u isti mah
je povezivanje politike i personalne paresije. Povezivanjem obeju tehnika
paresije spreava se jednostrano instrumentalizovanje, institucionalna maina se uva od zatvaranja, odrava se u toku reka izmeu pokreta i institucije. U presecanju obeju formi paresije premeta se i proiruje Fukoov zametak etike samokritike ka nekoj treoj formi, naime, institucionalnokritikoj
samokritici koja se razvija pored politike i personalne paresije. U gore naznaenim pojmovima time se radi o aktualizovanju paresije kao kritike drutva, kritike institucija i samokritike. Politika povezanost Folksteatra u svakodnevici jednog autonomnog sklopa pritom odgovara produktivnom preduslovu za poklapanje, razmenu i privremeno/povremenu nerazlikovanost
umetnike maine i revolucionarne maine.

613

Mller, 10 Jahre Volxtheater, 72

167

Karavani. Neizvesnost u ofanzivi

U vezi s Austrijskim parlamentarnim izborima s jeseni 1999. i obrazovanjem koalicije izmeu VP (konzervativna Narodna partija Austrije) pod
kancelarom Volfgangom iselom (Wolfgang Schssel) i FP (desno krilo
Partije slobode Austrje) pod Jergom Hajderom (Jrg Haider), februara
2000. proirili su se otpor i umetniko-aktivistiki pothvati u celoj Austriji,
ali pre svega u Beu. Ve krajem 1999. Folksteater Favoriten u ukrtanju antinacionalnih i antirasistikih strategija izvodi kolairanu akcionu operetu
Schluss mit lustig (Dosta ale) u bekom Schauspielhausu: sterreich
ein Land dreht durch ... und der Fremdling ist Schuld daran [Austrija jedna zemlja skree (s pameti) ... a tome je kriv stranac].614 Posle samo jednog
izvoenja, odlukom intendanta Gracera (Gratzer) izbaena iz renomirane
pozorine kue s atributima arogantna, liena humora, diletantska, uopte
ne toliko skandalozna akciona revija, tokom koje se gledaoci ograuju plotom pomou reetki i batenske ograde, ponovo se prikazuje kao obino u
EKH. U kontekstu irokog ustajanja protiv izbornog uspeha FP i osnivanja
antirasistikih platformi intelektualaca i umetnika/ca poput Demokratischen
Offenzive ili gettoattack-a, i korienjem filmske dokumentacije o ekskluzionoj politici na spoljnim granicama Evropske Unije, komad ponovo dovodi do
izraaja da se s rasizmom FP tretira samo vrh (ledenog) brega mnogo ireg
fenomena, koji se konkretizuje u efektima evropske migracione politike konzervativne i socijaldemokratske provenijencije.
U mesecima aktivistiko-antirasistikog buma u Beu raa se raznovrsno mnotvo umetnikih akcija, to je dopustilo oroenim projektima u svim
granama umetnosti da izau van svojih stalnih prostora.615 U tom kontekstu
razvija se i ideja karavana, koja se po prvi put realizuje odmah poto je crnoplava vlada preuzela dunost: U maju 2000, EKH-Tour je suoio vee provincijske gradove Austrije s akcijama i estetikom autonomnih aktivista/kinja.
S 12 do 15 prilino upadljivih vozila, 40 ljudi iz EKH i Folksteater Favoriten
dalo se na put i po prvi put isprobalo osnovnu konstantu karavana: prekarni
kvalitet akcija na novom terenu i u stalnom pokretu, estetika kolone (ukljuujui zatitu dravne policije koja retko naputa svoje mesto na zaelju kolone), meana primena performativnih, muzikih, artistikih i medijskih
strategija, ali pre svega, ofanzivno zauzimanje javnih povrina. Ulica za nas
nije samo razdaljina od H do A, ve mesto na kome slavimo, bunimo se, pra

Prekaritt od latinskog precarius = nezgodno, sumnjivo, izmoljeno, nestalno, privremeno

sve suprotno od graanske solidnosti. U daljem tekstu koristim re prekarno koja obuhvata sva
ova znaenja, a nalazi se u reniku stranih rei u upotrebi kod nas. (prev.)
Volxtheater Favoriten, Schluss mit lustig: ein Land dreht durch!
up. Raunig, Wien Feber Null

614

615

168

vimo muziku, sreemo ljude, diskutujemo i izvodimo ostale vragolije.616 Devet dana uline svetkovine dovelo je povorku u Velz, Linc, Zalcburg, Leoben,
Grac, Klagenfurt, Lienc, Inzbruk i Bregenc. Program obeleen sve uigranijim
aktivistima, sve iskusnijim u ophoenju s vlastima i pravnom pomoi i preoptereenim policijskim organima: zauzimanje mesta, brzo postavljanje opreme, knjini sto sa vruim politikim informacijama, kazan, live-radio,
DJ-ing, makljaa tortama za publiku, onglaa i varijete, performansi ve
prema situaciji, ulini teatar, a uvee songovi, skeevi i iseci iz program
Folksteatra.
U okviru EKH-Tour-e po prvi put se rodila ideja organizovanog karavana.617 U godinama pre toga pokretni oblik karavana bio je sve ee primenjivan u vezi s antirasistikim aktivizmom i migrantskom samoorganizacijom.
Tako je u leto 1998, uoi Nemakih parlamentarnih izbora, pod sloganom Wir
haben keine Wahl, aber eine Stimme (Mi nemamo izbora, ali imamo glas), od
saveza migrantskih grupa i antirasistikih organizacija organizovan Karavan
za prava izbeglica i migranata618 kroz Nemaku koji se u mesec i po dana zaustavio u 45 gradova. Godinu dana kasnije 500 indijskih seljaka i seljanki zajedno sa 100 zastupnika/ca iz ostalih zemalja triju kontinenata, pod etiketom
Interkontinentalni karavan za solidarnost i otpor, putovalo je kroz Evropu i
pokuavalo da pokrene diskusiju o razornim efektima globalne ekonomije, a
posebno praksi multinacionalnih biotehnolokih koncerna, na njihove ivotne
uslove.619 Akcione forme tih karavana bile su meutim, ugrubo, ograniene na
tradicionalne demonstracije, saoptenja i, u prvom sluaju, na posete u povodu partijskih izbornih priredbi. U kontekstu autonomnog pokreta-squattera
na osnovu manje obimne pravne problematike nego u sluaju trailaca azila
postao je mogu drugi akcioni oblik karavana koji su se morali pripremiti i
organizovati manje detaljno, pa su mogli u hodu razvijati svoje mikropolitike.
Na pozadini putnih iskustava u okviru malo organizovanog squatterinternacionalizma, u kontekstu kojeg su stanari skvotiranih zgrada minibusevima putovali u sline zgrade u drugim gradovima, i band-touringa, u autonomnom spektru razvio se jedan novi, pokretni format akcije.
Uspeh EKH-Tour-a doneo je dalji razvoj anra karavana u sklopu Folksteatra. Ve u ranu jesen 2000. usledio je prvi karavan koji je nosio i to
ime: Kulturkarawane gegen rechts (Karavan kulture protiv desnice) krenuo
se 10. oktobra, na 80-togodinjicu svetkovine nacionalnog (i nemakonacionalistikog) praznika Koruke, na put kroz Koruku, da bi u pokrajini u
Volxtheater Favoriten, EKH Tour 2000
na i. m.
up. web site Karavana, koji je jo uvek aktivan kao mrea: http://thecaravan.org
Projekat je nastao u okviru svetske mree Peoples Global Action . Jedan PGA-karavan
takoe je putovao s areno obojenim kolskim autobusom od Njujorka, preko Bostona i San
Dijega na WTO-protest u Sijetlu i uz put s lokalnim grupama prireivao akcije i teach-ins.
616

617

618

619

169

kojoj vlada Jerg Hajder proizveo efekt paradoksne kolonizacije. Pod motom
Umetnost je meka, i ujeda kad hoe620 karavan je svojim putovanjem hteo
da povee opoziciona kulturna dogaanja, koja su se u tom periodu odigravala u razliitim mestima Koruke i da promovie Dane otpora u Klagenfurtu
(Celovcu) i veliku zavrnu demonstraciju.621
Nasuprot uspehu urbanog EKH-Tour-a, seoska mesta Donje Koruke
ostala su u svakom sluaju prazna, mase koje je trebalo agitovati jedva je bilo
mogue nai: mali odziv, bez rasprava, svuda samo prostakluci, uinili su da
karavan propadne u nameri agitacije masa u unutranjosti, te da stvar ostane
samo na posmatrakoj vonji Korukim krajolikom, sa skroz aavim i upadljivim vozilima.622 Karavan svakako nije postigao mnogo vie od te estetike
traktora, kamiona i autobusa; ak i pored inae dobro poseenih koncerata
DJ-eva i muziara, puk Koruke je ovoga puta izostao, kad i zato jer se ilo
protiv desnice. Jedino bi ljudi iz slovenake manjine s antifaistikom tradicijom partizanske borbe zabasali izmeu kamila karavana i katkad uivali
u tome. Tako je morao propasti pokuaj nastojanja da se ljudi na rubu kulturnog uitka spotaknu o migracionopolitike diskurse: zbog manjka publike.623 Za vreme dok su mnoge lokalne kulturne inicijative otkazivale uee
iz straha od kresanja subvencija, proao je arm paradoksnog kolonizovanja i
agitpropa estetskim sredstvima korukog puka: dalje iskustvo za orijentaciju
buduih karavan-projekata i za obradu pitanja u kojim okvirima moe biti
produktivna nomadska praksa karavana, a u kojim opet ne.
U 1999-oj godini u Beu je posle ubistva Marcusa Omofume tokom nasilne deportacije osnovana Platforma za svet bez rasizma.624 Plene (plenumi), platforme za politiko-antirasistike grupe i samoorganizovane migrante/kinje u to su vreme pored EKH postale dalji stoer aktivnosti Folksteatra.
Gotovo u isto vreme formirala se i internacionalna noborder- mrea,625 iz
ijeg su drugog susreta u Parizu u decembru 2000. aktivisti/kinje Folksteatra poneli konkretne podsticaje za prvi internacionalni karavan. Iz povezivanja internacionalnog sastava antinacionalno-antirasistike mree koja je
preduzela eksplicitnu kritiku koncepta granice u kompleksnom sklopu nacionalne drave i globalizacije, nastala je ideja FolksTeaterKaravana
Poetski moto igrao je na dvostruku konotaciju: na osvojeni posed Jerga Hajdera u korukoj
Medveoj dolini i na izjavu glavnog oveka Koruke da umetnost ne bi smela da ujeda ruku
koja je hrani.
Up. Mller, Widerstand im Haiderland, s detaljnim izvetajem o stanicama karavana, i
Leisch Minimal thinking, refleksije propasti karavana s ukazivanjem na uspele projekte napada helikoptera na proslavu korukog Ulrichsberga i beskrajnu priu demontiranih krumpendorfkih mesnih tabli.
up. i Volxtheater video Die Kunst ist eine Brin und sie beit, wen sie will
Leisch, Partizan/Remix. Strategien for Krnten/Koroka
http://www.no-racism.net/
http://www.noborder.org/

620

621

622

623

624

625

170

(VTK).626 Pod sloganom no border, no nation trebalo je da u leto 2001. startuje jedan transverzalni i transnacionalni karavanski projekt, razvijen poetkom 2001. U ovom sluaju, transnacionalnost je znaila dve stvari: s jedne
strane, uesnici/ce Karavana dolazili su iz deset nacija. S druge strane, put
Karavana trebalo je da povee razliite evropske najistaknutije momente
(highlights) noborder-mree i antiglobalizacijskog pokreta u leto 2001: manje akcije na granicama Koruke i Burgenlanda, pogranine kampove u Lendavi i Frankfurtu, najzad i manifestacije protiv samita na vrhu u Salcburgu
(WEF) i enovi (G8).
S javnom i to je mogue irom mobilizacijom i prvim javnim plenumom krajem marta 2001. bio je iniciran karavan, pripremljen po ahijerarhijskim radnim grupama za pojedinana pitanja, kao (za) teatarske akcije, teoriju, tampu, vozila, i sa sve daljim pokuajima otvaranja, da bi najzad 26. juna
startovao jednim partijem na bekom Heldenplacu (Heldenplatz). 27. juna
heterogen i flukturirajue popunjen karavan krenuo se put salcburkog WEFsamita, dva dana pre velikih anti-WEF-demonstracija organizovao jednu urku u parku, od Kronencajtunga (Kronenzeitung) bio okrivljen za noenje skladita oruja,627 na demonstraciji se igrao s udovitem globalizacije od unutranjih guma,628 najzad pozvao na javnu prezentaciju skladita oruja, 4. jula
produio ka pograninom kampu pri Lendavi, organizovao akciju protiv sprovodnog zatvora u Ljubljani (poslednja stanica pre proterivanja), proveo nekoliko dana u Donjoj Korukoj i onda se krenuo put Italije. Krajnja taka ture
trebalo je da bude pogranini kamp u Frankfurtu od 27. 7. do 5. 8.
Izvetavanje o noborder-turi servisiralo je deset do petnaest ljudi koji su se smenjivali u voenju putnog dnevnika629 koji je svakodnevno emitovan preko mobilnog telefona i Bekog Slobodnog Radija Orange. Iako tehniki, dodue, jo nesavreno, i naporno zbog puno razliitih jezika u Karavanu (nemaki, engleski, panski, slovaki), ono je bilo voeno vanijim aspektom strategije samoodreene reprezentacije i ofanzivne vidljivosti. elja za
suverenim oblikovanjem slika o Karavanu, odvojenim od slika spektakularne medijske maine, i odvojenih od skrivenih politikih strategija vodilo je ka
up. http://www.no-racism.net/ nobordertour i video publiXtheatrecaravan.mov. Sledei
odeljak zasniva se izm. ost. na jednom intervjuu, voenom poetkom avgusta 2001, posle hapenja VolxTheaterKarawane, s jednim od aktivista Karavana, Kristijanom Hesleom (Christian Hessle), koji je uestvovao u celoj turi i sreno izbegao hapenje u enovi.
Tako su protumaene unutranje gume, onglerske kegle i depni noevi, a na to se pod
bitno neprijatnijim okolnostima nadovezala i italijanska policija: medijska percepcija Karavana
bila je potpuno apsurdna. Recimo u Salcburgu je kao posledica medijskog usijanja upala
WEGA (Wiener Einsatzgruppe Alarmabteilung ukratko, specijalna jedinica) iz Bea kako bi
provalila ilegalan arsenal, da bi se odmah povukla naavi decu kako se igra sa gumama.
za priu o gumama u teatarskim akcijama Performing Resistance-a i VolxTheaterKarawane,
kao i za kritiku akcije u Salcburgu up. Raunig, Fr eine Micropolitik der Grenze. Spacing the
Line, revisited
http://no-racism.net/nobordertour/publixtheatre/publixtheatre.html
626

627

628

629

171

gestu radikalne, delom svesno penetrantne transparencije. Pored medijske

ravni dokumentacije na webu, pre svega je iza sebe svesno ostavljala svoje
tragove pregnantnost slike arene, pankerske kolone, kako u pokretu tako i
na postajama. Sredite Karavana bio je putniki autobus od 11 metara kome
su se na razliitim etapama noborder-ture prikljuivali kombiji i minibusevi
u razliitom broju. Nasuprot efektnim slikama Korukog karavana kulture
protiv desnice, estetika zatvorene povorke u leto 2001. bila je nuno ee
probijana. Dok je raniji karavan prolazio kroz koruka sela uglavnom sa 10
km/h, FolksTeaterKaravan morao je razliitim brzinama prelaziti mnogo
vea rastojanja, koja delom nisu bila savladavana u kolonama. Bez obzira na
to, i ovde se otvorila mogunost recimo u kontekstu slovenakog pograninog kampa ili na putu ka enovi da se samoodreene slike razlike smeste u
prostore krajolika. Pored svoje slike kao kolone, Karavan je svoj nomadski
kvalitet poprimao pre svega iz specifinih intervencija na konkretnim mestima i iz povezivanja razliitih mesta otpora.
Recimo, na rubu pograninog kampa u Lendavi Karavan je sredstvima
nevidljivog teatra i iritacije istraivao niiju zemlju izmeu graninih prelaza.
Na mostu u graninoj zoni izmeu maarske i hrvatske granine postaje aktivisti/kinje u narandastim kombinezonima i UN-uniformama postavili su
jo jednu graninu stanicu, zaustavljali automobile i vozaima/cama delili
noborder-pasoe i letke. Takve performativne akcije Folksteatra manje su
smerale na prekoraivanje i ukidanje granica, ve pre na prividnu suprotnost: na izgraivanje novih graninih postaja kako bi se u niijoj zemlji neprikosnovenim granicama nacionalne drave dodale nove granice, u smislu
subverzivne afirmacije.
Nomadska praksa i koncept karavana odnose se na polja igre Folksteatra i na repolitizujue oivljavanje pojmova iz Anti-Edipa i Hiljadu platoa. Krajem 1980-ih razliite grupe surfera/ki, tehnomuziara/ki i medijskih umetnika/ca pogreno su razumeli nomadsko kod Delez/Gatarija kao dobrodolu hipi- metaforu i s time identifikovali i sebe i svoje aktivnosti. Protiv, s ovim povezanih, naivnih himni o slobodi i fluksu, i kasnije, o bezuslovnoj demokratizaciji putem Interneta, Karavan je postavio politiki pojam nomadskog. Folksteater je ve u 1990-im godinama preuzeo pojmove iz Delez/Gatarijeve kutije za alat, recimo proizvodnja elje ili ratna maina. Obeleavanjem EKHture kao oK (organizovani karavan) nije konotiran samo omiljeni pojam Kronencajtung-a, organizovani kriminal, ve na periferiji i organlosen Krper
(telo bez organa), pa je s FolksTeaterKaravanom najzad roena praksa koja
dovodi do primene koncept nomadske linije kod Delez/Gatarija.
Od zalaska 1990-ih dolo je do nove renesanse nomadskog koje je, recimo, Mihaelu Hartu i Antoniu Negriju u Imperiji posluilo kao kljuni po-

172

jam.630 Ako se u tom mereno prema surferskoj romantici 1980-ih eksplicitno politikom kontekstu ponovo pojavljuje figura nomadskog, respektujui Delez/Gatarija, onda ona bez sumnje ima drukiji kvalitet nego u kontekstu ranijih oiglednih nerazumevanja. Kao to se u Imperiji unutar pojma
nomadizma svakako meaju pokreti putujuih intelektualaca i politikih izbeglica, tako kod Hart/Negrija uopte dolazi do konceptulnog izjednaavanja
samoizabrane i prisilne migracije. Ovo gotovo prinudno zavrava u neodmerenom precenjivanju subjekata migracije, koji se time istovremeno glorifikuju kao najvanija instanca-protivljenja svemonoj Imperiji.
Kod Delez/Gatarija naspram sedelake linije moi stoje u isti mah dve linije: molekularna linija ili migrantska linija, kao i linija bega, proboja ili nomadska linija.631 Ovo odgovara nunom diferenciranju, s jedne strane, prinudne migracije, beanja od jednog mesta na drugo, pri emu postoji nada u novo
sedelatvo, i svake ofanzivne nomadske prakse, s druge strane. Migrantska linija povezuje dve take, vodi od jedne do druge, od deteritorijalizacije ka reteritorijalizaciji. Naprotiv, nomadska linija je linija bega koja putem izmeu taaka
ubrzava kretanje deteritorijalizacije u struju, silovita linija koja nema veze s bekstvom u uobiajenom smislu, ve pre s tim da u beanju trai oruje.
U kontekstu karavana kretanje od jednog vorita noborder-mree i
antiglobalizacijskog pokreta ka drugom najpre izgleda da pre odgovara migrantskoj liniji, koja se na kraju ponovo vraa na svoj poetak (ili barem ima
nameru da se tamo vrati). Ipak pri svem fokusiranju sadraja noborder-ture
na slobodu kretanja, na otpor protiv ekskluzione politike Tvrave Evrope i
na stari slogan no one is illegal, uslovi transnacionalnog karavana onemoguili su uee upravo ljudi koji se nazivaju obinim migrantima. () realnopolitiki, ljudima koji u Austriji imaju nesiguran boravini status, teko je
mogue putovati ak i druge zemlje-EU. Tako se dogodilo da na projektima
uestvuju iskljuivo osobe sa austrijskim, nemakim US-amerikim i slovakim pasoima.632 Za traitelje/ke azila u Austriji nije opasan samo svaki prelazak granice, osim toga im je zabranjeno da se aktivno politiki angauju.
Ako je ve aktivistima Karavana delom bilo oteano da se kreu preko unutranjih granica EU (vremenom se pokazalo da u Italiji krue crne liste s protivnicima/cama globalizacije, kojima je propisana zabrana putovanja tokom
trajanja Samita G8 u enovi, a o kojoj pogoeni aktivisti sami delimino nisu nita znali), za ljude bez papira je to prosto nemogue. Iz tih iskustava Karavan onda samokritiki povlai konsekvence da razmatranje migrantske
realnosti zahteva vie vremena i kontinuiranog ispitivanja.633
up Hardt/Negri, Empire, posebno 212-214
up. Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 522-534, i Deleuze/Parnet, Dialogues, 147 d.
Mller, Transversal or Terror?,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/mueller01_en.htm
up. na i. m.

630

631

632

633

173

Kvalitet nomadskog kakav se aktualizuje u praksi FolksTeaterKaravana svakako ne poiva u prizivanju migranata/kinja kao revolucionarnih subjekata i u kretanju kolone od jednog mesta do drugog, nego to je manje
blisko pojmu u nekom prevashodnijem efektu tog kretanja, naime (u) prekarnosti u ofanzivi.
Ofanzivno delovanje u prekarnim kontekstima je uslov nomadskog. Na
FolksTeaterKaravanu nomadski prekarijum moe se opisati trojako. Najpre
u borbi za pogodnu ili bolje: sa jedino moguom organizacionom formom,
ahijerarhijskim kolektivom. U redovima veliine Karavana izmeu deset i
trideset ljudi, jo je mogue u izvesnim periodima vremena isprobavati radikalne baznodemokratske organizacione forme. Vieasovne diskusije i dosadni procesi pregovoranja na pleni, diskrepancije izmeu formalne jednakosti
i neformalnih hijerarhija, nesporazumi pri spontanim kolektivnim akcijama,
na dugi rok dodue mogu istanjiti takve kolektive, u ekstremnim sluajevima
ih ak i razoriti, ali su istovremeno i nunost u odnosu na organizacionu
formu, da bi se uopte zadrao aktivistiki kontekst.634 S ambicijom da se
uesnici noborder-ture ne ogranie samo na beku i austrijsku okolinu, da se
mobiliu koliko je god mogue transnacionalno, FolksTeaterKaravan je sustigla jo jedna nova tekoa: gotovo vavilonska jezika zbrka, delimice pobrkano upotrebljavani jezici, to dodue zvui dobro, ali moe dovesti i do nagomilavanja nesporazuma.
Najzad, trei, najrelevantniji element prekarnosti sastojao se u samoj
karavaninosti: nomadsko kretanje proizvodi prekarnost, jer kolektiv inae
u suprotnosti sa predstavom nomadskog kod Delez/Gatarija635 prati nepoznatu putanju, dospeva na mesta koja uopte ne poznaje. Umesto da na uobiajenoj, dobro istraenoj teritoriji uspostavlja situacije na novim mestima,
ono se znai stalno primorava na brze odluke, mora da esto ekstremno redukuje kompleksnost, da stalno prepodeava ciljeve akcija. Unutar tog kretanja deteritorijalizacije, koje otkida odreenu teritoriju iz njenog uobiajenog konteksta, nastaju privremene nomadske teritorije, eksperimentalne
zone za ist prostor bez ogranienja i rovaenja.
FolksTeaterKaravanu kao kolektivu u pokretu trajno je bilo stalo do
obrade tih ravni prekarnosti. Unapred je bilo jasno da bi vremensko ograniavanje projekta bilo uslov uspeha viejezinog i fleksibilnog kolektiva. S jedne strane, ta meavina transverzalne otvorenosti i vremenske ogranienosti
sa vee distance izgleda da je uspela, te da se razvila u specifinu kompetenciju karavana kao ratne maine koja sa svojim ofanzivama intervenie na neutvrenim teritorijama. S druge strane, karavan je izmeu ostalog upravo
zbog tog svog nomadskog i nereprezentacionistikog kvaliteta dospeo na nian dravnog aparata.
up. Grg, Alle Macht den vernetzten Plena! pre svega 161-166
Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 524; nasuprot tome, Raunig, A War Machine Against
the Empire, http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/raunig01_en.htm
634

635

174

enova. Rovaenje ratne maine

Kad FolksTeaterKaravan deluje na nomadskoj liniji, liniji bega, on postaje ratna maina. Po Delez/Gatariju to nikako ne znai pripisati mu neki
oblik nasilja. Naprotiv, ratna maina upuuje izvan diskursa nasilja i terora,
ona je tano ona maina koja istupa protiv nasilja dravnog aparata, protiv
svakog poretka reprezentacije, kao i protiv poretka mainistikih rituala sile
u okvirima pokreta. Na naglom kraju svoje ture FolksTeaterKaravan je ipak
morao iskusiti kako, obratno, dravni aparat takoe uspeno primorava nereperezentabilno na logiku reprezentacije. Poto nomadska ratna maina sa
svojim beskrajno malim kvantitetima pronalazi san i realnost ukidanja drave,636 dravni aparati rade na pripitomljavanju nomadskog i na kontroli
migracije, a time na rovaenju prostora protiv svega to preti da prevazie
dravu. U konkretnom sluaju, italijanska policija i pravosue, podrani od
nove Berluskonijeve vlade, bili su oni koji su enovu u vreme samita-G8,
stavili u vanredno stanje i od Karavana najzad konstruisali Black Block.
Zajedno s prvim grupama koje su prispele u enovu na aktivnosti protiv vrha-G8, neki aktivisti/kinje Karavana mogli su videti kako je enova
stavljena u opsadno stanje, ali, paradoksalno, iznutra. Policijska opsada naroda koji se velikim delom vraao sa odmora poev od centra crvene zone
gde je (u enovskoj luci) trebalo da efovi vlada G8 odre svoju konferenciju.637 Kako u vee uoi demonstracija, 18. jula, pri koncertu Manu ao-a (u
organizaciji) enovskog socijalnog foruma, tako i pri Migrantskoj demonstraciji 19. jula, Karavan je delovao uobiajenim sredstvima kombinacije kontrainformacija i teatarskih strategija, takoe protiv strukturalizacije pokreta.
FolksTeaterKaravan je 18. performativno protestvovao protiv visoke cene
ulaznice, (protiv) nametljivog obezbeenja i totalno komercijalizovanog
okruenja velikog dogaaja koji je organizovao enovski socijalni forum. 19og je, zajedno sa ostalim, pre arenim nego crnim blokovima, uestvovao u
demonstraciji za Jednaka prava za sve i Otvorene granice, obeleenoj s
puno kostimiranja a malo strukture, koju su uspeno vodili migranti/kinje.
20/21. Karavan nije nastupio kao grupa. Aktivisti/kinje bez rekvizita,
ili su razdvojeno u cilju medijskog rada, snabdevajui medijski centar slikama i audio-zapisima. Pritom su videli ne samo da su u petak, u centru,
grupe razjarenih policajaca zauzele prostor i iri od crvene zone,638 ve pre
Deleuze/Guattari, Tausend Plateaus, 531
Sledei odeljak izvaen je iz neobjavljenih enovskih protokola FolksTeaterKaravana kao
i iz gore navedenog intervjua s Kristijanom Hesleom. Za opte ocene o dogaajima u enovi
up. Azzellini (izd.), Genua. Italien. Geschichte. Perspektiven kao i On Fire. The battle of Genoa
and the anti-capitalist movement
up. Azzellini (Izd.), Genua. Italien. Geschichte. Perspektiven, 21
636

637

638

175

svega da policija napada upravo nenasilne katolike bazne organizacije i druge pacifistike grupe pri njihovim sedeim blokadama, ali najbrutalnije demonstracionu povorku graanske neposlunosti koju su inicirale Tute
Bjanke (Tute Bianche), da ih delimice gaa suzavcem i brutalno pendrei.
Na kraju dana jedan policajac je ustrelio aktivistu Karla ulijanija.
Zato su se 21, u utoliko veem broju u enovu slivale mase da bi odbranile demonstraciju i da bi u njoj uestvovale - doivele su nastavak brutalnih napada policije od prethodnog dana: Z. nije razmiljala o tome da ne
ode u subotu. Mislila je: Gore ne moe biti. Veliki demo sa sindikatima, masovna povorka. Bie sasvim drukije Niko od aktivista VTK nije povreen.
Neki su odluili da na demo idu kao sanitetlije. () Subota: Z. je tek relativno kasno stigla na polazite. Ve iz daleka su se mogli videti oblaci dima. Pogled sa breuljkastog krajolika prema dole. More ljudi ... Policija je poela da
rastura demo. Demolirane banke. Jedinice od nazad napadaju demopovorku suzavcem. Hajka. Tranje, tranje, tranje U masu se ispaljuje CSgas. Nervni gas. Otro. Tu je Z. nauila razliku izmeu suzavca i CS-gasa
Postavljaju se barikade za odbranu od mob-policije, to za kratko i uspeva
Masivne faze napada policije, kratke faze zatija. Z. juri. Policijska eta sa
strane. Opta jurnjava. Z. zapinje za betonsku coklu, posre, misli da je polomila koleno. Biju je. Dobila je udarac u stomak i cevanicu. Krvari iz nadlaktice. S ostalima je sklanjaju u stranu ali je ne hapse, ve teraju dalje. Go! Go!
Go! Beanje preko mosta. Z. nailazi na neke nemake demonstrante. Oboje se tresu. Oboje su izgubili svoje poznanike u gunguli Z. satima u potrazi.
Jedva moe da ide, boli je sve. Mislila je, gotovo je, dosta mi je. Trepet. Bes.
Samo to ne zaplae 639
Demonstarcije su okonane s 21. julom, ali ne i nadiranje policije. Neposredno pre ponoi, specijalne jedinice italijanske policije napale su Skuolu
Diaz, u kojoj su noili protivnici/ce-G8 i novinari/ke, i mnoge tako isprebijali
da vie nisu mogli hodati, mnogi su izgubili svest, a neki bili po ivot opasno
povreeni.640 Medijski radnici/ce prekoputa u Skuola Pertini, u isti mah medijskom centru i seditu enovskog socijalnog foruma, meu njima i neki
aktivisti-Karavana, mogli su samo oamueno posmatrati odvoenje onesveenih i dokumentovati strategiju uniformisanih policajaca koji su blokirali ire podruje i nikako se nisu umeali u batinake orgije specijalaca, niti
su doputali prolaz izaslanicima. Potom je policija upala i u Medijski centar i
unitila/oduzela kompjuterske diskove, foto- i filmski materijal.
No od subote na nedelju posle okonane velike demonstracije: Preostali u kampu doznali su preko radija o raciji u koli-Diaz. Glasine o mrtvima koje su odvezli u crnim vreama. B. je mislio sad dolaze i do nas. NespaOdeljak iz neobjavljenih enovskih protokola FolksTeaterKaravana
up. Azzelini, Genua. Italien. Geschichte. Perspektiven, 15, koji na ovom mestu citira italijanski dnevnik La Reppublica.
639

640

176

vanje ... I poslednji dan u enovi: U nedelju je B. s malo drugih gotovo sam u
kampu. Strah. B. je mislila: Samo da izaemo iz enove i vie nita se ne
moe destiti ... VTK-bus krenuo je oko podne, B. autom ... Brdska cesta, prekrasan pejza. B.-u je pao kamen sa srca. Potom su se ponovo okupili na
nekom parkingu, automobili i autobus, kafe-pauza. Posle 30 do 60 minuta
pristigli su policajci u civilu. Potom karabinjerski dip. Sve vie policije. B. je
najpre mislio, samo nova kontrola, kao ve vie (bar 10) puta pre toga. A onda je video mainke ... Aktivisti/kinje-VTK morali su da ekaju satima, stojei na suncu. Rekviziti i crna odea izneseni su iz autobusa i zaplenjeni ... Ponovo nazad u koloni, sada s policijskom pratnjom. Ka enovi. B. je dugo
mislio da je u pitanju samo nova policijska ikana ... zatim u policijskoj stanici: zlostavljanje, dugo ekanje u hodniku, pogrde: Black Block!, svinje. Opet
besana no. Batine. Svlaenje. Pregled. Batine. K.-ovi jauci mogli su se uti
jo iz sobe za sasluavanje. T. je bio mrtvaki bled, otisci amara na njegovom licu Kad se opet razdanilo uvek po pet ljudi ulanavano je lisicama i
voeno u Alesandriju. Transporter je vozio satima u brzom tempu. Dueove
pesme. Hapenici su primoravani da ostani budni. Stigavi u zatvor B je mislio sad sleduje topli zec. Samo je jednom utnut, inae su odgovorni tamo
bili korektni. Bio je srazmerno malo zlostavljan, izaao je u relativno dobrom stanju ... B. pria kako su mu prethodno, u policijskoj stanici, u redu za
pregled, nagom, udarali glavom o sto i o zid i utnuli ga u krsta. Nije se opirao uzimanju otisaka prstiju. Znao je da im je to doputeno, opiranje bi samo
vodilo prinudi. Oseao je ekstreman strah. Policajci su bili naloeni, agresivni, kao na spidu.641
Jedan mrtav, stotine povreenih u enovi, a za uhapene aktiviste/kinje Karavana sledile su tri nedelje istranog zatvora, kao po refleksu
defanzivno dranje austrijske Vlade, ni iskra zgranutosti, umesto toga preduhitreno inkriminisanje tobonjim zabelekama u Ministarstvu unutranjih poslova; nikakve slubene podrke sve do momenta kad je postao prevelik medijski pritisak pre svega na Ministarstvo spoljnih poslova.642 Posle putanja aktivista/kinja jo jednom je za kratko zavladao amor u austrijskoj
novinskoj-umi, krajem avgusta medijska groznica oko Karavana je prola:
Medijska produkcija slika uinila je Karavan manifestnim i smrvila ga. Projekat je u toku hapenja posle anti-G8-protesta u enovi dosegao dotad nesluenu poznatost. Time je slika VTK otrgnuta od producenata/kinja slika.
Pitanje, da li je linija-bega transverzalna ili teroristika trebalo je da prosuuje molarni tribunal.643

Batinanje kroz palir

Odeljak iz neobjavljenih enovskih protokola FolksTeaterKaravana
Marchart, Alles nur Theater? Alles nur Politik
up. Mller, Transversal or Terror?,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/mueller01_en.htm

641

642

643

177

Dvostruka logika reprezentacije koja se sastoji u iskrivljavanju i obustavljanju slika posredstvom masovnih medija i u podvrgavanju i rovaenju
ratne maine od strane dravnog aparata i njegovih tradicionalnih organa
policije i pravosua, ta kombinacija rigidne spektakularizacije i kriminalizacije svom je silom sustigla Karavan u enovi, kao i, u jo veoj meri, antiglobalizacijski pokret, Pokret pokreta, kako je nazvan u Italiji. Ukoliko je
stalo do simbolikog zauzimanja medijskog i politikog prostora,644 do samoodreenog aktiviranja bine reprezentacije i njenog irenja u orgijsko, onda se posle iskustva postojane represije Geteborga645 i enove646 u leto 2001,
mora utvrditi kriza celokupnog pokreta.
Upravo iz gesta penetrantne transparencije Karavan je uvek ponovo
proizvodio slike, zvukove i tekstove, kako u pejzau (takoe italijanskom)
putem slikarske karavanske estetike i pri intervencijama u urbanim centrima, tako i u medijskoj formi, pre svega, putem radija i Interneta. Ni rei o
praksi tajnovitosti koja ini vanu komponentu konstrukta Crnog bloka; a
ipak je aktivistima/kinjama pri kriminalizaciji davano prvenstvo, slino kao
to je policija napadala upravo pacifistike grupe i katolike bazne organizacije.
Umesto da deluje rastereujue, Karavan je svoju samoizabranu upadljivost u trenutku napada dravnog aparata ak jo okrenuo naglavce: nita
lake nego policijsko hvatanje jedne grupe koja se tako lagano i vidljivo dala
na put iz enove. Pre enove VTK je nedeljama bio na putu i mogao je autonomno odluivati o svojim akcijama ... Naprotiv, od hapenja se svako oseao kao deo inscenacije drugih. Optuba: kriminalno udruivanje. Pogrean
film.647

Marchart, Alles nur Theater? Alles nur Politik; up. i Leisch, Gescheitheit kommen langsam
Pri geteborkom EU-samitu od 14. do 16. juna 2001, za vreme jednog Reclaim the StreetsParty-a, policija je ustrelila jednog demonstranta, posle ega su protiv demostranata izreene
ekstremno visoke, drakonske kazne, a u isti mah odbaene tube protiv policije.
Posle vie talasa hapenja u Italiji neki italijanski aktivisti/kinje osueni su na zatvorske
kazne. Jo traju postupci protiv dvadesetak internacionalnih aktivista/kinja. Uprkos iroke
mobilizacije protiv brutalnog postupanja italijanske policije Istrani sud je tek u decembru
2004. odluio da otvori kazneni postupak protiv 28 policajaca/ki koji su teko zlostavljali aktiviste/kinje u kolama Diaz i Paskoli.
Odeljak iz neobjavljenih enovskih protokola FolksTeaterKaravana
644

645

646

647

178

9. Posle 9/11.
Postskriptum za neizmeran granini prostor
To I nije ni jedno ni drugo, ono je uvek izmeu oboje, granica; uvek
postoji granica, neka linija bekstva ili strujna linija, samo je ne vidimo, jer je ona neto najneprimetnije. A ipak se na toj liniji bekstva
odigravaju stvari, razvijaju se, tu se uobliuju revolucije.
il Delez648

U leto 2001. jedan znaajan rez nisu doivele samo razliite linije povezivanja umetnikih maina i revolucionarnih maina u dugom
20. veku, nego i niz borbi ije su forme artikulacije bile nastale u periodu izmeu zapatistikih ustanaka od 1994. i anti-WTO protesta u Sijetlu 1999, a
koje su se pod razliitim pojmovima grupisale oko teme globalizacije. Zajednika referentna taka tih borbi sastojala se i sastoji se manje u njihovim akcionim formama, medijski prodavanim kao revolucije 21. veka, nego u priznanju one slinosti o kojoj govore zapatisti: grupe marginalizovane efektima ekonomske globalizacije istrajavaju na tome da njihove pozicije nisu sluajna ili ak prirodna odstupanja (devijacije), ve da su imanenentne kapitalistikim odnosima. Uporedo sa priznanjem takve slinosti izmeu razliitih borbi, izdiferencirali su se veoma razliiti stavovi prema toj referentnoj
taki. Za razliku od antiglobalizacije i globalizacije od dole,649 formirale su
se razliite ideoloke pozicije koje su proizvele i razliite organizacione forme, poput novih direktnih akcija, spojeva u obliku saveza kao ATTAC ili formi skupova kao Socijalni Forumi.
Ipak, globalizacija, intenziviranje i diferenciranje pokreta protiv ekonomske globalizacije ipak je istovremeno vodilo ka udnoj tendenciji standardizacije i homogenizacije. Skraenom interpretacijom Borbe za Sijetl
(Battle of Seattle) kao izvora i ishitrenog reprodukovanog modela za novi
ciklus borbi etablirala se i dominantna paradigma insurekcije koja je u prvi
plan pokreta izbacila masovnu disidenciju i protest, pre svega u urbanim
centrima Evrope i Severne Amerike, kao sredstvo problematizacije nedemokratskih izrataja globalizacije. Ta suavajua standardizacija gradske masovne demonstracije sa razliitim kvalitetom metea u jednu sliku, odgovara
i previanju borbi u drugim delovima sveta, pre svega onim manje jednodimenzionalnim u Srednjoj i Junoj Americi, i potiskivanju drugih kompoDeleuze, Unterhandlungen, 68; , Negotiations, 45
up. za ova konceptualna pitanja i Nowotny, World Wide World. Is There a World of AntiGlobalism? (http://www.republicart.net/disc/mundial/nowotny02_en.htm)

648

649

179

nenti revolucionarne maine koje se mogu manje spektakularno integrisati.

Medijski posredovanim i irom sveta distribuiranim slikama masovnih demonstracija i ulinih borbi, stvara se najzad utisak jednog pokreta ije su izraajne forme, nezavisno od specifinih socijalnih struktura i regionalnih
razlika, percipirane kao stopljene u jednu protestnu kulturu formu koja
se moe zaeti podjednako ispred kulisa severnoamerikog Sijetla, stare srednjoevropske prestonice Praga ili junjake enove.650 Bez obzira na ideoloke diskrepancije koje deluju u razliitim artikulacijama daleko izvan pitanja
samoimenovanja, razvila se delotvorna slika jednog pokreta za koju je teko
rei da li je uvek iznova poteu samo mediji, ili sa svoje strane i aktivisti/kinje tu medijski posredovanu sliku ponavljano reprodukuju kao objedinjujuu podlogu za svoje akcije.
Upravo je na toj taki i dolo do interne kritike i samokritike: protivno
nadi da bi masovna insurekcija u unutranjim gradovima utrla put iz marginalizacije i singularizacije protesta i preko masovnih medija izvrila pritisak na
aktere ekonomske globalizacije, kritika se sastojala pre svega u tome da su politiki sadraji u takvim formama mobilizacije u opasnosti da budu gurnuti u
pozadinu ili trivijalizovani na nivo optih mesta. Recimo David i Golijat ili
Black Block protiv Robokopova, bili su na taj nain dualne slike koje su zavladale ne samo masovnim medijima, nego sve vie i debatama unutar pokreta.
U jednu ruku, razliiti protiv-samiti i Socijalni Forumi donekle su, dodue, doveli do irokih rasprava o aktuelnim odnosima moi i vlasti, ali u bitnom, ire gledano, te su rasprave prole bez refleksije sopstvenih struktura i
matrica: Isto tako, moglo bi se koristiti reflektovano baratanje religioznim
momentima antineoliberalistikog pokreta otpora. Ukoliko pokuani juri na
samit nije neka vrsta bogosluenja.651 Upravo proteste u enovi 2001, Tina
Laj opisuje kao bipolarnu ritualizaciju otpora s ljudskom rtvom kao donjom takom. Crvena zona u tom ritualu utolovljuje svetinju koju obe strane pretvaraju u sakralni prostor.
Ako se tako iznova dravni aparati zamiljaju kao jedan mamac,652
kao jedini objekt poude, onda to najpre reprodukuje pogrenu sliku monolitne moi. Upotrebljive afirmativne kao i subverzivne strategije otpora proizvodile bi manje homogene slike moi, ve pre predstave nekog sklopa svevremenih mikromaina odravanja vlasti.653 Meutim, takvo fiksiranje na
crvenu zonu kao centar poude, odgovara podvrgavanju pod prostornu politiku dravnog aparata, to znai, s jedne strane, pod pretpostavku jednog a
Hamm, Reclaim the Streets! Global Protest and Local Space,
(http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/hamm01_en.htm)

Matrica u smislu mustre ili uzorka po kome se neto ponavlja (prev.)

Leisch, Gescheitheit kommen langsam
up gore 24
Leisch, Gescheitheit kommen langsam
650

651

652

653

180

priori rovaenog prostora u formi rigidnog segmentiranja grada u razliite

zone, s razliitim pristupnim gatovima, a s druge strane, pod permanentno
rovaenje ratnih maina dravnim aparatom, kako je to pokazano na primeru
dogaaja izmeu 20. i 22. jula 2001.
Iznad te fiksacije za mamac dravne moi i devijacija u reprezentaciji
moi, nedostajue samoispitivanje pokret takoe problematino deluje u
odnosu na svoj socijalni sastav. Ovaj problem nastaje pre svega onda kad se
politike pozicije unutar pokret oitavaju kao postavljene proizvoljno jedne
prema drugima, ili ak kao uzajamno protivrene, tako da teko da proizvode
preplitanja, ve oigledno uzajamno delegitimisanje: Dok su Hart/Negri u
svojoj knjizi iz 2004, Multitude, i dalje istrajavali na konvergenciji u Sijetlu, na tome da su stare suprotnosti izmeu razliitih protestnih grupa u
Sijetlu nenadano nestale,654 drugi na primeru Sijetla analiziraju upravo pojavu ak udnog paralelnog-nastupanja politikih artikulacija ije su suprotnosti prosto nerazreive.
Hito Stejerl (Steyerl) u svom lanku o Artikulaciji protesta ispituje
udnu konvergenciju protivrenih sadraja, sabiranje glasova, koji politiki
delimice radikalno protivree jedni drugima, (glasovi) zatitnika ivotne sredine, sindikata, razliitih manjina, feministikih grupa itd:655 Artikulacija tih
glasova, sadrajna rasprava izmeu njih bez sumnje je poeljna; ali tamo gde
se oni samo niu bez izbora i refleksije (ili se takoe dihotomno taru jedni o
druge, kao recimo u sluaju antisemitskih antiimperijalista, jedne strane, i
antinemakih zagovornika rata , s druge strane, a tokom Irakog rata), tamo
Delezovo I656 dospeva u neko slepo sabiranje/prikljuivanje bez onog nastajanja koje se i po Delezu odigrava samo i upravo u meuprostoru izmeu
lanova lanca. ta se dodaje, ta se zajedno ureuje, i koje se razlike i suprotnosti niveliu u korist etabliranja lanca ekvivalencija? ta ako se funkcionalizuje to I politike montae, naime, u korist populistike mobilizacije? I ta
to pitanje znai za dananju artikulaciju protesta ako se antiglobalizacijskom
demosu bez problema u lanac pridruuju nacionalisti, protekcionisti, antisemiti, teoretiari zavere, nacisti, vernici i reakcionari?657
Fenomeni koji su evocirali kritika pitanja takve vrste, bili su proizvedeni pre svega kroz dimenzije insurektivne komponente u okvirima antiglobalizacijskog pokreta, dimenzije koje su katkad potiskivale u pozadinu mikropolitike poduhvate otpora i konstitutivne moi. Mobilizacija stotina hiljada demonstranata/kinja mogla se realizovati samo organizacionim forHardt/Negri, Multitude, 316-319
Steyerl, The Articulation of Protest,
(http://www.republicart.net/disc/mundial/steyerl02_en.htm)
up. za pojmove preplitanja (ulanavanja) i I kod Deleza: Raunig, Here, There AND
Everywhere (http://www.republicart.net/disc/mundial/raunig05_en.htm).
Steyerl Die Artikulation des Protestes, 24 d.; The Articulation of Protest,
(http://www.republicart.net/disc/mundial/steyerl02_en.htm)
654

655

656

657

181

mama konstituisane moi. Izgleda da su takve kvantitativne dimenzije preduslov za strukturalizaciju i etabliranje dihotomijske matrice, kako unutar
pokret, tako i u odnosu izmeu unutranjosti pokreta i spoljanjosti dravnog aparata.658
Iznad navedene (samo)kritike, pre svega su eksterni faktori oni koji ine prihvatljivim da se govori o nekom urezu, nekom kraju te konkretne
forme artikulacije masovne insurekcije, kraju koji se dogaa tranzitorno
kao transformacija u razliitim pravcima. Dakle, i onaj kraj u leto 2001.
treba shvatiti manje kao jedan jedini proboj, ve vie kao lanac dogaaja koji
ne uslovljavaju jedan drugog skroz naskroz, ali protiv pozadine vladajueg
razvoja saprodukuju jedan ansambl efekata koji se sastoje u zaotravanju
reima kontrole i u preplavljivanju policijske logike kako po lokalnom tako i
po globalnom merilu.
Ve pre enove i 9/11, pojaano se radilo na ire-evropskoj policijskoj
saradnji u stvarima evro-unutarpolitikog nadzora protivnika/ca globalizacije, izmeu ostalog sa crnim listama, zabranama ulaska, itd.659 S Geteborgom
i enovom represija i policijsko nasilje protiv antiglobalizacijskog pokreta
dosegli su najvii stepen eskalacije. Time je bio dosegnut vrhunac fenomena
koji je bio nazvan i summit battle, istovremeno i prelomnica u nainu organizovanja antiglobalizacijskog pokreta: Posle zaotravanja u Italiji, trebalo je iznova preispitati strategije politikog aktivizma. Reakcije drave su u
enovi poprimile takav suviak sile da bi se mogle upamtiti kao uspeno
upozorenje ili protivudar.660 Najkasnije s enovom postalo je jasno da bi
brutalnost policijskih aparata, zajedno s produkcijom spektakla medijskih
maina, ako bi se nastavilo s praksom konfrontativnih i insurektivnih masovnih demonstracija, proizvela spiralu sve represivnijih scenarija.
Poloaj se pokazao jo tei par nedelja posle enove: Posle atentata na
Svetski trgovinski centar (World Trade Center) i Pentagon 11. septembra
2001, sprovedeno je opte zaotravanje scenarija ugroenosti drave, na osnovu ega se represija viestruko pojaava i profinjuje. Rat protiv terorizma (War against Terror), koji je tada otpoet, u mnogim zemljama uopte
onemoguuje da se otvoreno protestuje. I u zemljama bez oruanih konflikata, u ratnom reimu antiteroristikih mera, organima dravnog aparata daju
se neograniena ovlaenja koja znae ograniavanje prava slobode i dalji
stepen guenja demokratije. Po tendenciji permanentno vanredno stanje, ne
vie meu suverenim nacionalnim dravama, ve u globalnom kontekstu, a
proimajui nacionalne drave, zamenjuje proceduru objave rata putem
transnacionalnih policijskih mera. Iz toga ishodi rastue umnoavanje unutup. za ovo i izvoenja molarizovanju nekonformne mase u toku protesta protiv crno-plave
vlade u Austriji: Raunig, Wien Feber Null, 118-124
Takoe u: Marchart, Alles nur Theater? - Alles nur Politik
Iseak iz neobjavljenih enovskih protokola FolksTeaterKaravana
658

659

660

182

ranje- i spoljnopolitikih ratnih ciljeva. Tamo gde se ranije neprijatelj

opaao kao spoljanji, nastaje meavina tog spoljnog neprijatelja i novih
opasnih klasa unutar nacionalne drave. Proces rasplinjavanja neprijatelja
i ratnih ciljeva donosi pretei napredak u razvoju strahovite erozije demokratije: S 9/11, bez izuzetka svi oblici disidencije povlae se pred skokovito rastuom denuncijacijom i represijom, jer, kao to kau Hart/Negri u Multitude, () identifikacija opasnih klasa i neprijatelja tei tome da se kriminalizuje socijalni protest i otpor u najrazliitijim oblicima. Koncepcijska integracija rata i policijskih mera predstavlja prepreku za sve snage drutvene
promene.661
Pred tom pozadinom zastraujueg delovanja policijskog terora Geteborga i enove, ne samo kroz, i u SAD, menjaju se i forme insurekcije kao
komponente revolucionarne maine. Na jednoj strani, samiti ekonomske
globalizacije i kontrasamiti antiglobalizacijskog pokreta zamenjuju se jednom novom, isto tako dualnom paradigmom War against Terror i manje
konfrontativnim antiratnim demonstracijama koje se sve vie zaukavale tokom 2002, i 15. februara 2003. doivele vrhunac. Toga dana je enormno visoko uee na demonstracijama u svim moguim delovima sveta bilo toliko
izneujue i impresivno da je u izvesnom smislu znailo i pranjenje mase,662 posle koga se masa ponovo razilazi. U tom preirokom pokretu s kvantitetima demonstracija koje nisu bile dosegnute jo od antivijetnamskih demonstracija (u visini od vie miliona irom sveta tokom vikenda), pod bubnjevima jednog jedinog zahteva Ne rat!, s jedne strane, i graje SADpropagande protiv Iraka, s druge strane, svakako je propala svaka diferencirana debata. Drugi pol sastojao se i uostalom sastoji se kao i pre u suprotnom pokretu: umesto da se planiraju sve vee manifestacije koje e se time
svoditi na sve manje zajednike imenioce, stavljaju se u pokret manje forme
revolucionarne maine. Time se nunim promenama podvrgava pre svega
komponenta insurektivne masovne demonstracije, i to ne samo u pogledu
razliitih aspekata samokritike, kako su one gore razmotrene, ve i sasvim
konkretno uslovljeno traumama koje je aktivistima priredila enova.
Jedna akciona forma koja pokuava da zatvaranju i tajnovitosti ofanzivno protivstavi otvorenost i javnost jeste forma pograninog kampa, pre svega onako kako je razvijena u procesu nastanka no-border-mree, kao antirasistiki pogranini kamp.663 Naspram 300.000 ljudi u julu 2001, ili punog
miliona, samo na Londonskoj antiratnoj demonstraciji 15. februara 2003, u
ovoj akcionoj formi u najboljem sluaju stoji 3.000 aktivista, koji su se 2002.
Hardt/Negri, Multitude, 30; k fenomenu kriminalizacije kritikih umetnikih praksi, vidi
gore, odeljak Praksis paresije.
Up. Raunig, Wien Feber Null, 122, prema katagorijama mase Elijasa Kanetija.
za noborder-mreu i pogranine kampove, vidi: http://no-racism.net/article/583/ i
http://www.gegeninformationsbuero.de/frameset.html?/rassismus/camp_geschichte.htm
661

662

663

183

susreli u najveem internacionalnom pograninom kampu u Strazburu. Naravno, ne radi se samo o brojevima ve i o drugaijim oblicima organizacije,
a pre svega o moguem problematizovanju manje jednoznanih i veinski
manje prijemivih tema. Dok se u antiratnim demonstracijama radilo o isto
tako jasno formulisanom kao i naknadno lako utvrdivom nedosegnutom,
negativno odreenom cilju, noborder-mrea i razliiti pogranini kampovi
razvili su se poslednjih godina u viestruki spoj diskurzivnih i aktivistikih
komponenti koji se pre svega predaje ofanzivnom tematizovanju zaotrenih
migracionih politika i to je ve blisko samom imenu napadima na granine reime.664

Fokusiranje na jednu referentnu taku, izabrano u onome to sledi, ne treba nikako da konstruie neku aktuelnu glavnu protivrenost. Mnogobrojni drugi diskursi, na pr. o prekarizovanju
rada i ivota, o novim feminizmima, o poprenim ivotnim formama, o efektima globalizacije
ili o nekom novom antikapitalizmu, obogaenom antikolonijalistikom sveu ine, zajedno
sa ovde fokusiranim pitanjem o migracionim politikama i graninim reimima, jedan sklop
polja refleksije koja se uzajamno prelivaju i preklapaju.
664

184

No border, no nation

Ono to mi posebno pada u oi: ne vide se granice zemalja. U momentu sam shvatio da su granine linije, ucrtane na kartama, tvorevine u glavama ljudi. Ulf Merbold665
... all interno di questo mondo che si trova lo spazio della nostra
differenza, dentro che si trova lunica nostra possibilit di sfuggire
al miraggio del limite, il solo terreno dove tentare di tracciare un giorno delle linee di fuga che non incrocino alcuna frontiera. Judit
Revel (Judith Revel)666

Svoj lanak o granici koncepta granice, Judit Revel

zakljuuje vizijom jednog bezgraninog sveta. Slino se u okviru nobordermree insistira na neogranienoj tenji za ukidanjem svih granica: na
sloganu no border, no nation. U stvari, kako pie Judit Revel, samo se u
unutranjosti ovoga sveta nalaze prostori razlike. Ipak, manje je verovatno
da je granica neka vrsta fatamorgane koja e se jednog dana pred naim
oima ispostaviti kao opsena. U settingu drutva kontrole, spoljne granice e
moda postajati sve nevidljivije, ili e se ak prividno i ukloniti da bi se u
isti mah obrazovao pejza sav ispunjen unutranjim granicama. O tim
viestrukim formama granica pie Etjen Balibar (Etienne Balibar):
geografske i geopolitike granice, spoljanje i unutranje granice, ali i
socijalne granice kojima se ljudske grupe odvajaju jedne od drugih, u
dananjem su svetu upravo ona taka na kojoj se demokratija zaustavlja,
posle koje, slino voznoj karti, vie ne vai.667
U toj situaciji neoliberalne fantazije o ukidanju i realnom
umnoavanju granica ne iezava tek tako ni stara dravna granica. Ona se
rasipa u prostoru, umnoava se, a ponekad se ponovo pojavljuje u starom
ruhu, na pr. u vremenima velikih internacionalnih demonstracija kad
aktivisti registrovani u bankama podataka EU-unutranjih poslova iznenada
dobijaju zabranu izlaska iz zemlje koja po engenskom sporazumu zapravo
vie nema granicu sa zemljom koja predstavlja cilj putovanja.Ali i sasvim
nezavisno od konkretnih momenata podozrenja, ljudi se sve vie zadravaju i
nemaki astronaut, ovde cit. prema: http://www.copyriot.com/diskus/2_00/4.htm
....unutar ovog sveta nalazi se prostor nae razliitosti, unutar kojeg je naa jedina mogunost
da izbegnemo obmanu granice, jedina teritorija gde se pokuava ocrtati dan linija bega koje ne
presecaju nijednu granicu. (prev.)
666 Revel, Il limite di un pensiero del limite. Necessit di una concettualizzazione della
differenza
Balibar, Die Grenzen der Demokratie, 13
665

667

185

kontroliu ne samo na stvarnim graninim linijama i u zonama u blizini tih

granica, ve i na eleznikim stanicama, aerodromima, u vozovima i drugde.
EU-tehnokratija razdelila je celu Evropu na zone razliite gustine kontrole da
bi pravovremeno zaustavila, ili skrenula, migraciona kretanja, ali i da bi u
celini zgusnula kontrolne reime. U svojoj kartografskoj fantaziji ona se iri i
preko granica, tim to, recimo, odskora planira lance prijemnih logora
izvan granica EU.
Preko Balibarovih razmiljanja o pitanjima iskljuivanja putem
unutranjih granica, pre svega u odnosu na (ogranieno i proireno)
dravljanstvo, fenomen unutranjih granica razvio je, delimice ekstremne
oblike u prestrukturisanju urbanih centara s obzirom na ekonomske i
bezbednosne uslove. Te oblike karakteriu razliiti aspekti privatizacije
javnih prostora, preko komercijalizacije urbanih oping-zona do
uspostavljanja gated-communities (ograenih zajednica). Rastua
privatizacija prethodno javnih (bar u smislu ne-privatnih) prostora i
njihovo permanentno ekonomizovanje vode ka radikalnom segmentisanju
teritorija i jednom glatkom prelasku na nadziranje tih teritorija od strane
privatnih i dravnih organa. Rigidnost ovih segmentisanih prostora, a time i
drutvenih odnosa unutar tih prostora, odgovara formiranju konzumnozainteresovanih-grupa koje treba jasno razlikovati i koje polau pravo na
razliita mesta konzumcije i samoinscenacije, to opet proizvodi sve nove i
nove unutranje granice i iskljuenja. Indijski medijski aktivist udabrata
Sengupta (Shuddhabrata Sengupta) stoga govori o fronterization of all
urban spaces in Europe,668 ograniavanju svih urbanih prostora u Evropi
(i to treba dodati ire).
Utoliko zahtev no border, no nation mora ostati utopija koja se stalno
tare s jednom sve rigidnijom logikom ukljuujue kontrole, potronje i
nadzora, s jedne strane, i iskljuujueg ukljuivanja u razliite forme
deportacionih logora, eksteritorijalnih zatvora, itd, s druge strane. Svakako,
bez obzira na slogan no border, no nation, i u konkretnim praksama
noborder-mree, manje se radi o ukidanju granica nego o strategijama
tematizovanja, injenja vidljivim, najzad, o performativnom otvaranju
granica. Sledei Balibara, granica se ne mora pojavljivati samo kao
instrument iskljuivanja koji se pretei uviestruava, ve i kao ona taka iz
koje ishodi irenje demokratije, gde se otvaraju novi prostori koje valja
istraiti uz preuzimanje rizika.669 Otuda je u daljem manje stalo do toga da
se ispostave neka teorijska razmiljanja o jednom svetu bez granica, ve vie
do toga da se na bazi kratkog ekskursa iz istorije pojmova i termina,
razmotre potencijali strategija koje ofanzivno i produktivno tretiraju granice,
koje pokuavaju da ih promene.
668

669

Sengupta, No Border Camp Strasbourg: A Report

Balibar, Die Grenzen der Demokratie, 61

186

Finis, frons, limes. Dilatacija granice

Ali granica, , ovde ne oznaava vie ono ime se stvar dri

pod nekim zakonom, ograniava se i odvaja, ona tavie oznaava
ono iz ega se (stvar) iri i razvija svoju punu mo (). il Delez670

Nemaki jezik ima samo jedan jedini pojam (die Grenze)

izveden iz slovenskih jezika (poljskog, ruskog: granica) za ono to se u
latinsko-romanskoj upotrebi moe diferencirati u najmanje tri razliita
izraza. Iako se u svakodnevnoj upotrebi esto gube, oni ipak upuuju na
temeljne razlike koje prevazilaze diferenciju izmeu geografskogeopolitikog i apstraktnog pojma granice. Tri razliite pojmovne
komponente granice u romanskim jezicima razvijaju se iz tri latinska pojma
(con-)finis, frons i limes.
Jezika okruenja latinskih pojmova finis (granica, prepreka, cilj, kraj) i
confinis (pogranino, susedno) upuuju na znaenje onog pograninog, na
zajedniku granicu susednog, na dvodimenzionalnu predstavu zona
susedstva i preklapanja. Lisjen Fevr (Lucien Febvre) ukazao je na to da su se
u krunim zonama naseljavanja ve u antici esto nalazile izolovane zone, to
prirodnog porekla, poput uma, stepa ili movara, to ljudskom rukom
stvorene.671 Fevr je tu primedbu ilustrovao mestom iz Cezarevog De bello
gallico u kome se najvea pohvala daje onom gradu koji je oko sebe
opustoio najiri pojas.672 Takve zajednice udele su za to je mogue veim
irenjem niije zemlje, u isti mah, one su prostorom posredovale sliku
veliajnosti ophoenja. U tom kontekstu nudi se jedna predstava granice
koja obuhvata vie ili manje irok teritorijalni pojas, graninu zonu, ali
katkad takoe van predstave granice kao niije zemlje nastanjenu
graninu oblast i itave (granine) provincije. Jo vie: s tim shvatanjem
(con)fines kao zajednikih graninih oblasti rubne zone dveju teritorija, kao i
njihovi stanovnici/ce, mogli su se oznaavati kao odvojeni, a ipak
(obuhvaeni) jednim pojmom. Dakle, granica ovde prima znaenje
neodreeno irokog ruba; finis kao latinska re za kraj ne podrazumeva
samo neki konani, nego i prostorni, spacijalizovani kraj, obrub.
Koncept granice kao obruba, kao, to je mogue ire granine teritorije,
odmenile su granice druge vrste, pre svega one koje su se morale
prilagoavati guem naseljavanju, kao i veim i sloenijim gradovima.
Deleuze, Differenz und Wiederholung, 61
Febvre, Frontire Wort und Bedeutung 30
Caesar, De bello gallico, VI, 23: civitatibus maxima laus est quam latissime circum se vastatis finibus solitudinem habere.

670

671

672

187

Nasuprot (con)fines stoji frontiera/frontire kao figura tvrde, besprostorne

granice. U romanskim izrazima izvedenim iz latinskog frons sazvui ne samo
elo kao najisturenija povrina tela i fasada kao povrina arhitektonske
strukture, ve pre svega vojni front. Frontiera se dakle razume kao elo
istureno neprijatelju, besprostorna, tvrda granina linija na kojoj se
podvajaju suprotnosti, ili bolje: nasilno su podvojene, odnosno postaju
podvojene. U drugu ruku, linija fronta implicira neku, naspram neprijatelja
postavljenu trupu i mogunost kretanja fronta u sudaranju i pomeranju.673 U
tom kretanju pomeranja, forma granice ipak ostaje ista, tvrda i besprostorna
kao granina linija.
Tek od 15. do 17. veka razvilo se znaenje frontiere kao vojnog fronta, da
bi se u procesu apstrahovanja uvrstilo u danas iroko rairenom znaenju
vie ili manje utvrene dravne granice. Nacija i granica u tom su se razvoju
meusobno nerazdvojno povezale, granica kao precizno povuena
demarkaciona linija postaje spoljni obris jedne samosvesne nacije.674 S tim
razvojem menja se i karakter teritorijalne granice ka moralnoj granici koja
titi unutranjost nacije. Ono to je nekad sluilo samo kao merilo vojnih
odnosa snaga, sad preuzima dunost kao instrument konstrukcije
nacionalnog identiteta i mesto sudaranja s naelno drukijim identitetima,
pa je zato utoliko tvre po svom kvalitetu. Da bi se zatitila homogenost
nacionalne teritorije, sva snaga se upotrebljava za to da se spoljne snage
spree da povrede granicu. U toj logici, granica ostaje granina linija,
dvodimenzionalna, bez ikakve prostornosti, linija koja identino
razgraniava jedne od drugih. Istovremeno, to mesto ispoljavanja borbene
moi jasno razlikuje izmeu unutra i spolja. Granica se ne pokazuje samo
kao tvrda figura odbrane, ve i kao figura zatite unutranjosti.
Danas se ova forma u isti mah odbrambene i tvrde granice sa svoje
strane nalazi u procesu ukidanja granicama koje se umnoene upravljaju
prema unutra, odnosno, konstelacijama unutanjih i spoljanjih granica.675
Umesto nacionalnog graninog reima s obelejima teritorijalnog utvrenja,
jasnog markiranja unutranjosti (naezemstva) i inostranstva, razliitih
valuta, vidljivih zidova, ograda i pasokih kontrola pojavljuje se trei pojam
granice koji, nasuprot nacionalnoj granici, zahteva i ekonomizovanje granice:
U latinskom jeziku limes je bio granini bedem koji je trebalo da uvrsti
rimsku ekspanziju i da sprei upade izvan sfera uticaja Rimskog carstva; u
francuskom jeziku limite ve u 15. i 16. veku podrazumeva demarkacionu
liniju izmeu oblasti dranim u razliitim rukama, meaima i stubovima
obeleene ekonomske granice, nasuprot kasnije dominantnim
za aspekt pomeranja up. pre svega ameriku frontier kao stalno pomeranu liniju kolonijalnog prisvajanja od strane naseljenika/ca
Febvre, Frontire Wort und Bedeutung 31
Balibar, Die Grenzen der Demokratie, 83
673

674

675

188

nacionalno/kolonijalnim znaenjima pojma granice.676

U okviru neoliberalne globalizacije sve vie prostora dobija ova
ekonomska konotacija granice i migracije. Procesi privatizacije javnih
prostora i prestrukturisanja urbanih potroakih zona stvaraju sluajevemodele graninih reima pod postfordistikim uslovima. Pritom se
reekonomizovana granica konkretizuje u razliitim uoblienjima, zavisno od
statusa s njom konfrontiranog subjekta. Za jedne limite predstavlja
nesavladivu prepreku, za druge implicira glatko kretanje od jedne take do
druge, od jednog centra do drugog. Granica ili ostaje zatvorena kao
blindirana staklena vrata, ili prolazna kao obrtna staklena vrata kretanje
kroz njih ve prema tome moe biti prekarno, onemogueno ili istovremeno
neometano.
Za oteene, zatvaranje postaje zatvorenost na neko mesto na kome
zatvorenici nisu samo zatvoreni i ograeni u jednom odreenom prostoru,
ve im nije slobodna ni samostalna distribucija u prostoru, tavie dodeljuje
im se tano odreena pozicija u prostoru.677 Ovamo spadaju opte figure
egzilovanja i proterivanja, etabliranje eksteritorijalnih logora, poput, recimo,
SAD-amerikog logora Gvantanamo na Kubi, ali i aktualna zakonska
ogranienja, poput nemakog pokrajinskog zakona o obaveznom boravitu,
koji drastino ograniava kretanje trailaca azila.
U pomeanom kontekstu drutva discipline i -kontrole stvar se sve
manje vrti oko klasinih formi zatvaranja koje pokuavaju da kretanje
sputaju preprekama, ve tavie oko apsolutne komande u odnosu na podelu
prostora, koji se ovde misli kao neogranieni totalitet. Izvanjskost
(Extrariett) onoga to stoji pod suverenom vlau678 u isti mah deluje kao
ukljuujue iskljuivanje i kao iskljuujue ukljuivanje u zoni rastue
nerazlikovanosti izmeu unutra i spolja.
Govor o ukidanju granica danas se u prvom redu pokazuje kao ideoloki
instrument neoliberalne globalizacije, koji manje odgovara emfazi slogana no
border, no nation ili realizaciji prostora bez granica, nego to indicira da
samo za odabrane neke granice postaju nevidljive. Umnoavanje unutranjih
granica napreduje sve bre, a spoljanje granice, poput EU-engenskih
na i. m.
up. Deleuze, Differenz und Wiederholung, 59 d., kao i izvoenja k razlikovanju podele prostora i distribucije u prostoru: dole, 230 d. Slian pojam povezanosti prostora i drutvene organizacije razvija ve Hegelov uenik Maks tirner u svom radikalno individualistikoanarhistikom spisu Jedini i negovo vlasnitvo. U prostoru drutva, porodice, drave, rasporeene individue pojavljuju se ovde kao statue u nekom muzeju grupisane. Ne drimo mi
dvoranu kao zatvoreno koncipirani prostor drutva, nego tavie dvorana dri nas, ili u sebi.
Pojmovna suprotnost prema strukturalizovano segmentiranom drutvu po tirneru se sastoji u
pokretnom pojmu saobraaja. Saobraaj je uzajamnost, radnja, commercium pojedinaca
(Stirner, Der Einzige und sein Eigentum, 192).
Agamben, Homo Sacer, 120

676

677

678

189

granica u isti mah postaju sve rigidnije i propustive samo za privilegovane.

Dakle, umesto da se sanjari o ukidanju principa granice, namee se pitanje
kako tematizovati i obraditi evidentno i trajno novonastajue granice, kako
ih uiniti diskutabilnim i vidljivim da bi bile spacijalizovane kao preduslov
samoodreene distribucije u prostoru.
U prihvatanju i prevladavanju slika (con)fines, kao graninih obruba i
zona susedstva ovo pitanje dovodi do toga da se ponovo prihvati ideja
prostorne granice; ali ovde ne kao defanzivna i restriktivna figura pustinje i
niije zemlje, ugara ijim postojanjem unapred treba da bude iskljuen sukob
dvaju identiteta. U jednom ofanzivnom znaenju ove figure radi se naprotiv o
tome da se konceptualizuje dilatacija granice, to znai da se od graninih
linija naprave granini pojasi, u kojima se umesto apsolutnih
razlika/identiteta na obe strane granice do oscilovanja dovode razlike.679 U
rastezanju i proirivanju granine linije, u spacijalizovanju (oprostorivanju)
graninog bedema, u slamanju postfordistikih oblika limite-a, granica dakle
ne treba vie da razdvaja dve strane, ve da kao prostor i uslov mogunosti
revolucionarne maine omogui permanentnu konstituciju i konfrontaciju
razliitog s razliitim.680
U tom kontekstu i pojam prekoraenja granice ne treba vie razumeti
kao kretanje od jednog identiteta ka nekom bitno drukijem, koji bi bili
uzajamno razdvojeni nekom tendencijski apsolutnom granicom.
Prekoraenje ne prevladava granicu da bi je dovelo do iezavanja, ono je
kao to se ve moe itati u jednom ranom tekstu Miela Fukoa gest koji
menja granicu u njenoj unutranjosti.681 Prekoraenje se tie granice upravo
u prostoru granine linije, pa neka je i zasad toliko uska: Ne u jednom koraku
preko nje, u jednom pre-koraku, ve kroz nju, menjajui je. U prekoraenju
spacijalizovana linija u isti mah je ve sav prostor prekoraenja.
Fukoovo odreenje granice kao celokupnog prostora prekoraenja
pojanjava naroito injenica da u tom kretanju u igri nije nikakvo s one
strane, da prekoraenje granice izlazi na menjanje granice kao jedino
moguu ravan imanencije. U sklopu diskusije dilatacije granice, od interesa
su pre svega tok i kakvoa te promene: promene koja se ne sastoji u
za pojam dilatacije i za moju teoremu Spacing the Line up. Uvod Raunigovog Charon-a,
kao i Raunig, Spacing the Lines. Konflikt statt Harmonie. Differenz statt Identitt. Struktur
statt Hilfe i Raunig, Fr eine Mikropolitik der Grenzen. Spacing the Line, revisited
Na ovom mestu ukrtaju se koncepti graninog prostora i konstitutivne moi. I u Negrijevoj
koncepciji konstitutivne moi nalazi se takvo povezivanje koje granicu ovde svakako kako
prepreku (up. Insurgencies, 317) etablira kao mesto konflikata.
679

680

681 Foucault, Prface la Transgression, 264: La transgression est un geste qui concerne la limite;
cest l, en cette minceur de la ligne, que se manifeste leclair de son passage, mais peut-tre aussi sa
trajectoire en sa totalit, son origine mme. Le trait quelle croise pourrait bien tre tout son
espace.(Transgresija je gest koji se tie granice, i upravo tamo, na toj tanunosti linije, ona se oituje
kao bljesak u svom prelasku, ali isto tako

190

apsolutnom razdvajanju identiteta, ve u omoguavanju jednog protonog

prostora, u kome razlike osciluju, sukobljavaju se, procesiraju. Granica bi
dakle, protivno svakodnevnoj upotrebi pojma, bila manje povezana s gestom
rigoroznog razdvajanja, ve tavie (bila bi) tekua forma u kojoj pliva
razlika.682
Specifina forma prekoraenja o kojoj se ovde radi ne protivstavlja
jednu stranu drugoj, ne uputa se u dijalektiku igru izrugivanja u kojoj bi
granica bila neko visoko istaknuto, a ipak nedohvatljivo izmeu. Stvar se ne
vrti oko toga da se vrstina temelja s obe strane granice uzdrma prolaznom
negacijom granice koja doputa da uvek odsijava druga strana ogledala, dok
linija izmeu ostaje nevidljiva i u isti mah neprekoraiva. Kako to
prekoraivanje nije ba ni neka sila u ovom podeljenom svetu, niti eli da
trijumfuje preko granice, tim to je brie ono u srcu granice uzima
bezmernu meru distance koja se u njoj (granici) otvara.683 Upravo na i u
granici uzima se mera, otvara se bezmernost prostora u kome se kreu
razlike, bez nunog ukidanja i pevazilaenja u neki vii identitet.
Na tu predstavu bezmernog (graninog) prostora kod Fukoa nadovezuje
se i Antonio Negri kad u svojim razmiljanjima o konstitutivnoj
(konstituiuoj) moi ovu opisuje kao ekspanzivnu, neogranienu i
beskonanu.684 Tu neogranienost Negri razume kao prostornu i vremensku,
(kao) kvalitet opasne i neproraunljive ekspanzivnosti u vremenu i prostoru,
u kome granica ne predstavlja nita drugo do nunu i donekle produktivnu
prepreku na kojoj se grade konfrontacija i konstitucija. Konstitutivna mo
ovde znai permanentnu konfliktnu razmenu razlika u isti mah potencijal za
radikalnu preformulaciju socijalne organizacije koji povezuje prekid u
dogaaju s neprekidnim procesom formiranja.685
Judith Revel (Il limite di un pensiero del limite) je prevela Fukoov pokuaj da izbegne
dijalektiku granice kao liniju razdvajanja u Delezovom reniku linija preleta i egzodusa: Il
passaggio al limite non vale come passaggio da un sistema di riferimento allaltro, da un
cerchio allaltro, ma come uscita, come sortita, come linea di fuga. Impone la forza del
movimento contro la rassicurante identit delle coordinate. labbandono stesso di tutte le
coordinate possibili, il tentativo di giungere a uno spazio altro, il cui nome e la cui geografia
non sono mai decisi come tali proprio perch la posta in gioco tutta presa in un gesto duscita
che non viene immediatamente recuperato come procedura dentrata.
Foucault, Prface la Transgression, 266: La transgression noppose rien rien, ne fait
rien glisser dans le jeu de la drision, ne cherche pas branler la solidit des fondements; elle
ne fait pas resplendir lautre ct du miroir par-del la ligne invisible et infranchissable. Parce
que, justement, elle nest pas violence dans un monde partag (dans un monde thique) ni
triomphe sur des limites quelle efface (dans un monde dialectique ou rvolutionnaire), elle
prend, au coeur de la limite, la mesure dmesure de la distance qui souvre en celle-ci et
dessine le trait fulgurant qui la fait tre.
up. Negri, Insurgencies, 12
na i. m. 227
682

683

684

685

191

Dilatacija granice podrazumeva otvaranje nekog prostora koji ne

sainjava samo nastajanje granice nego i nastajanje razlika; isto tako,
granini prostor koji nastaje u dilataciji ne razume se kao neka statina
posuda, ve vie kao pokretan i u svom obliku trajno promenljiv, sukcesivan
u svom delovanju i irei se u svim pravcima. U tim preobraajima nema
pasivnog putanja-prihvatanja podele i time segmentacije prostora,
ureivanja i podreivanja u hijerarhijske odnose, ve samo transverzalne
distribucije u prostoru. Tu povezanost, tu istovremenost metamorfoze
granine linije i odluke za odreeni kvalitet nastajueg prostora (umesto
molarne podele prostora nomadska distribucija u prostoru) pretresao je il
Delez u svojoj Razlici i ponavljanju: Najpre moramo razlikovati distribuciju
koja implicira razdeljivanje podeljenog (). Jedan takav tip distribucije
postupa po vrstim i propozicionim odredbama koje se u predstavljanju
mogu poistovetiti s posedima ili ogranienim teritorijama. () Sasvim je
drukija distribucija koja se mora zvati nomadskom, nomadski nomos, bez
poseda, ograivanja i mere. Ovde vie nema razdeljivanja podeljenog, ve pre
dodeljivanja onog to se distribuira u nekom neogranienom, otvorenom
prostoru koji u najmanju ruku ne poznaje granice.686
Meutim, jedan takav prostor koji ne poznaje granice, po Delezu dakle
gladak, a po Fukou bezmeran prostor ako ne treba da ostane romantino
ozarenje i patetika prekoraenja podrazumeva pre svega novi spoj
socijalnog sastava u kome se istrajno vodi borba protiv priznavanja
iskljuenja i graninih reima u njihovom opstanku, nastajanje maina u
kojima se prekida logika razdeobe i segmentacije, parcelisanja prostora.
Upravo na tom mestu, na kome zbunjujui potresi koje nomadske
distribucije prouzrokuju u sedelakim strukturama reprezentacije,687
dodiruje se apstraktni koncept dilatacije granice i konstitutivna praksa
noborder-mree.

686

687

Deleuze, Differenz und Wiederholung, 59 d.

na i. m. 60

192

Strazbur, 2002.
Pogranini kamp kao revolucionarna maina

Posle deset dana kampa kamp je mogao da pone. Aktivist pograninog kampa
Unutar deset dana izgradili su dravu i zid oko nje. Aktivistkinja
pograninog kampa
If anything, this microcosmic model of a 'functioning anarchy' was
an instance of how the actions and energies of the 'multitudes' might
translate into concrete realities on a day to day basis in a possible future away from capitalism.
udabrata Sengupta688

Od 19. do 28. jula 2002. u Strazburu se susrelo 3000

aktivista/kinja u internacionalnom antirasistikom pograninom kampu.689
Iako rajnska granica izmeu Nemake i Francuske implicira pre neki
istorijski naboj i uopte ne predstavlja vruu napadanu engensku granicu,
noborder-mrea je izabrala Strazbur kao mesto za najvei i najambiciozniji
eksperiment pograninog kampa; ne samo stoga to je bio dobro geografski
pozicioniran za iroku evropsku mobilizaciju, ve pre svega zato to je u tom
gradu, pored vie velikih evropskih institucija, smeten i engenski
informacioni sistem (SIS - Schengen Information System). U bankama
podataka SIS-a sakupljeni su podaci o migrantima/kinjama koji imaju
sredinju funkciju kod pribavljanja viza i u postupku dobijanja azila. Posle
bujanja masovnih protesta protiv ekonomske globalizacije navodno su
integrisani i podaci o demonstrantima/kinjama i troublemaker-ima*.690
Time je SIS virtuelni instrument koji otelovljuje ekskluzionu rigidnost

Ako bilo ta, ovaj mikrokosmiki model 'funkcionalne anarhije' je bio instanca kako se akcije i
energije 'mnotva' mogu prevesti u konkretnu stvarnost na svakodnevnoj bazi u moguoj budunosti van kapitalizma.
Sengupta, No Border Camp Strasbourg: A Report. Izvetaj indijskog medijskog aktiviste u
celini prua dobar i iscrpan pregled dogaaja i organizacionih formi u kontekstu pograninog
kampa.
Sledei odeljak poiva na mom sopstvenom posmatranju mesta u Strazburu od 19. do 23.
jula 2002, na intervjuima s aktivistima/kinjama Karavana, Gini Miler, Gerhardom Rauerom
(Rauscher) Jirgenom mitom (Jrgen Schmidt) u avgustu i septembru 2004, kao i zbirci materijala Marione Hamm (StrasbourgPlanetActivism) i sadrajima website-a pod
http://www.noborder.org/strasbourg/index.php. Program kampa moe se nai pod
http://www.noborder.org/strasbourg/program/index.html.
* tj, onima koji prave probleme
up. Kuemmer, Grenzcamp // Strasbourg // 19. bis 28. Juli 2002, 42
688

689

690

193

evropskog pravnog sistema i onih unutranjih granica koje se provlae usred

Evrope. Gore opisano pravno, ekonomsko i politiko pomeranje nacionalnih
granica na, u jedan mah, nadnacionalne i mnogostruke unutranje granice,
ogleda se u injenici da se uz pomo podataka SIS-a spoljne granice
virtualizuju mimo njihove realne aktualnosti i uviestruuju se ka
unutranjosti, tim to vlasti svuda u EUropi mogu potegnuti SIS za metode
praenja i iskljuivanja. Noborder-kamp trebalo je da uini javnom tu
funkciju relativno nepoznate umreene banke podataka, te da akcijama
istovremeno isproba i kontrastrategije na realno/fizikoj, kao i virtuelnoj
ravni.
Praksu pograninog kampa ovde ne treba ni hipostazirati kao
ultimativnu matricu revolucionarne mikropolitike, niti je nipodatavati kao
letnje atorovanje revolucionarnih romantiara/ki. U kontekstu zaotrenih
uslova posle 9/11, noborder-aktivistima/njama u veoj meri nego ranije
postalo je vano da svesno rade na novim organizacionim formama koje bi u
praksi uzimale u obzir gore opisanu kritiku i samokritiku na velikim
kontrasamitima. I mogunosti tehnolokog umreavanja snanije su
ukljuene u eksperimente konstitutivne moi. Posebno je internacionalna
priprema kampa, sprovedena preko vie susreta u Strazburu i intenzivnih
online-diskusija poev od decembra 2001. u vie od 15 zemalja, predstavljala
vrhunac noborder-umreenja. Viemesena izgradnja tih diskusionih i
akcionih povezanosti trebalo je da se ulije u jedan organizacioni
eksperiment, koji povezuje konstitutivnu praksu mesta s tehnolokim
sredstvima virtualnog umreavanja.
Poto je bila izbegnuta mobilizacija za samit kontraa trebalo je da
budu zaobiena i oba kompleksa negativnih efekata kontrasamit, (efekata)
spektakularizacije i kriminalizacije. Protivnik je bio realno lociran u nekoj
neupadljivoj zgradi na rubu strazburkog predgraa, pohranjen na nekoliko
kompjuterskih diskova koji su po svoj prilici esto i redovno bekapovani. SIS
definitivno nije bio ba klasian mamac, objekt telesne dihotomizacije ili
velikih opozicija u urbanom prostoru. Naprotiv, pogranini kamp u
Strazburu pruao je dobre pretpostavke za male intervencije u svakodnevici,
situacione mikropolitike, razmenu s lokalnim grupama, samoodreeno
delovanje u preglednim situacijama.
Neto izvan grada du Rajne protee se livada s koje puca pogled na
nemako-francusku granicu i na most-Evropa izmeu elzakog Strazbura i
badenskog Kela. Sredinom jula, atori u raznim veliinama i oblicima poeli
su da ispunjavaju tu livadu. Dnevni ivot u kampu organizovan je u razliitim
barriosima, a svaki od njih oko sebe je imao kuhinju, toaletni blok, mesto
za skupljanje otpadaka i prostor za diskusiju. Podela uesnika/ca u barrios-e
bila je slobodna i promenljiva, a svakako nije trebalo da reprodukuje podelu
po zemljama. Za razliite ravni svakodnevnih problema, koordinaciju izmeu
194

barrios-a i uzajamnog informisanja bio je pripremljen predlog kompleksne

organizacije.691 Meutim, ono to je bilo planirano kao desetodnevna
laboratorija za kreativni otpor i civilnu neposlunost sami noborderaktivisti-uesnici/ce opisali su kao potpuno predimenzionirano,
neumesno, neprimenljivo i samoosakaujue.
Noborder-mrea oigledno je bila previe dobro mobilizovana. Umesto
da bude kadra da organizuje ivu diskurzivnu razmenu o praksama otpora, i
realizuje eksperimentalno isprobavanje malih akcija, kamp se neoekivano
glomaznom dimenzijom i ueem mnogih, u pripremnoj fazi
neisprepariranih grupa, za prvi mah zapleo u proceduri koja je pre teila da
sprei mikropolitiki napredak. U samom kampu se na pleni i barriosastancima, umesto o efektima SIS-a i konkretnim akcijama (poput
povezivanja onoga unutar i onoga van kampa), intenzivno i oigledno
iskljuivo diskutovalo o goruim pitanjima od vegetarijanske ishrane do bioklozeta, iskljuen je medijski rad i novinari/ke, i organizovan nadzor kampa.
Samoupravljanje u pregnantnom smislu kao zatvaranje i okretanje ka unutra
imalo je za posledicu da na tim formalnim platformama samoorganizacije
nije bilo mesta za diskurzivne rasprave ili pripremu akcija. Naprotiv, debate
po mahom preglomaznim radionicama u kampu bile su na kraju polazne
take za neformalno produavanje diskusija.
Prisustvo medija i primena tehnologije sve vreme kampa bilo je
centralna tema rasprava. Odmah na ulasku u kamp medijski barrio su
napravili Public-Internet- Caf, Indymedia ator, dva radio busa, everyone
is an expert, video grupe AK Kraak i Organic Chaos, i bus
FolksTeaterKaravana.692 Od poetka je, u svakom sluaju, pored te tiske
tehniara (techies) i medijskih aktivista, tu bio i Antitehnoloki kafe i vodile
se estoke diskusije o (ne)moguem razlikovanju i razgraniavanju izmeu
up. detaljan i opiran prirunik organizacije pograninog kampa na:
http://www.noborder.org/strasbourg/guide_en.html
FolksTeaterKaravan u Strazburu bio je izvanredno opremljen i tehniki i estetski: s engleskim dabldekerom prepravljenim u medijski centar kao admiralskim brodom koji je jo za
korak dalje pomerao protiv-tajnovitu strategiju vidljivosti-Karavana. Svoju noborder-ZONU
Karavan je postavio na prostranom trgu ispred strazburke eljeznike stanice. U sredini te
zone, delom ograene crveno-belo-crvenim trakama u prvim danima je stajao autobus i ne
samo informisao Strazburane/ke o SIS-u i Pograninom kampu, ve i aktiviste/kinje, koji su
pristizali vozom, o putu do Kampa van Strazbura. Sam autobus bio je multifunkcionalno opremljen za internet-streaming, video-screening i kao bar; na krovu su se sunali aktivisti/kinje, a
u njegovoj senci je postavljen mali plastini bazen za rashlaivanje. Svako vee Karavan se
svojim autobusom premetao na Parc du Rhin i uestvovao u Pograninom kampu. Na taj nain autobus je bio u viestrukom pogledu veza izmeu Kampa i unutranjeg grada: u njegovom
dnevnom realnom kretanju izmeu Kampa i noborderZONE, kao putokaz i informativni tab
za aktiviste/kinje Kampa i Strazburane/ke i najzad kao medijski stoer koji je snabdevao lokalni Kamp-radio intervjuima i izvetajima i emitovao signal radio-webstreamom koji se mogao uti na bekoj radio stanici Wiener Radio Orange.
691

692

195

mejnstrim-medija i alternativnih medija, kao i o samoupravljanju Indymedijskog podruja. Dok su aktivisti/kinje FolksTeaterKaravana, dodue
pogreno shvatani kao medijski frikovi koji se rado igraju automobilima (ili
obrnuto), zbog enovskog bonusa i kod fundamentalno-kritikih
aktivista/kinja uivali izvestan ugled, medijski barrio je u celini, kako fiziki
tako i politiki, shvatan kao prelaz ili granica prema buroaskom spolja, pri
emu za mnogu poziciju nije bilo sasvim jasno da li uopte pripada Kampu ili
ne.
Pokuaji da se u Strazburu razviju zaeci nekog orgijskog dravnog
aparata spokojno se mogu oceniti kao propali. Uprkos ranim pojavama
strukturalizacije, pre svega je neformalni sastav kampa, koji je nadilazio
organizacione strukture, spreio formiranje neke konstituisane moi koja bi
otila predaleko. Diskutovani su dodue prilino aljivi zakoni kao zabrana
alkohola i droge, delimino su poputani, a ipak je bilo malo efekta i nisu
sprovoeni. Mnogo bolje funkcionisalo je haotino prostorno i socijalno
irenje Kampa koje se poneto strukturisalo najpre oko kuhinja i
instituisanjem enskog/lezbo-podruja, ali pritom nije koilo kretanje
anarhine distribucije u prostoru. Poto je pokuaje centralne organizacije
ve prilino rano prilino mnogo uesnika videlo kao propale, privremeno
selo je sve vie postajalo do-it-yourself camp, s potpuno nesagledivom
punoom malih sastanaka, radionica i neformalnih susreta.693 Upravo na toj
ravni najjae se odvijalo ono to udabrata Sengupta nazvao mikrokosmiki
model funkcionalne anarhije, konkretna aktualizacija koncepta
konstitutivne moi.
Mnogi od onih koji nisu uestvovali u pripremi Kampa svakako nisu
videli nikakvu promenu paradigme posle 9/11, i stigli su u Strazbur da bi uz
alternativni arm kampovanja doiveli i manje ili vie konfrontativne
demonstracije. Ovde se moemo uiveti u problematiku tendencije
insurektivnih demonstracija ka ukruivanju u ritual: pogranini kamp bez
klasine zajednike demonstracije za mnoge je bio prosto nezamisliv. Stoga
je relativno mnogo energije investirano u tri vee demonstracije 20. (Parada
povodom otvaranja), 22. (pred Visokim evropskim sudom) i 24. jula (protiv
zatvaranja i deportovanja) koje su sledile poznatu logiku antiglobalizacijskog
turizma: konzumiranje ili sudelovanje u ureenom settingu velike
demonstracije iz koga bi onda rezultirale katkad staklorazbijake
erupcije. Nije sluajno upravo tokom jedne takve velike demonstracije
strazburka Sinagoga bila isprejisana sloganom Smash Capitalism!, kao
egzemplarni antisemitski efekt masovnih demonstracija koji se sve ee

Tj, kamp Uradi-sam.

Tek kad je u etvrtak 25. jula u Strazburu bila objavljena zabrana demonstracije ne na
poslednjem mestu i na pozadini ravih iskustava u enovi i bojazni da bi Kamp mogao biti
napadnut za izvesno vreme sprovoena je paranoja i vojna logika strae.

693

196

pojavljuje s obe strane granice, kako u nemakim, tako i u francuskim

kontekstima.
Takva iskliznua nisu nastajala u performativnim akcijama nekolicine
teatarskih grupa i u mnogim manjim spontanim demonstracijama koje su se
posveivale uglavnom sprejisanju i oslikavanju unutranjeg grada: ulice,
zidovi i zidine dekorisane su parolama i znakovima koje su uskoro davale
peat malom gradskom centru.694 Street Art se odvijao u neto optijem
obliku i manje tajnovito nego u nonoj praksi graffitisprayera i taggera,
stoga je izgledalo da u dogaaju oigledno nestaje linija razdvajanja izmeu
tel i znakova. Ponovno prisvajanje ulica i javnih prostora zbivalo se kao novi
raspored meanih spojeva tel i znakova u predelu gde su iezavale i akcija i
reprezentacija.695
Sve do kraja Pograninog kampa, u pogledu trajne distribucije znakova
u prostoru grada, prepoznavale su se dve, pre konzervativne nego
represivne matrice reakcije od strane, u prvim danima upadljivo uzdranih,
vlasti: isprva aktivisti/kinje, na delu sa sprejom i u performansu, nisu
hapeni samo su ponovo vraani u Kamp, po svoj prilici s nadom da nee
tako brzo preduzeti put nazad u unutranji grad. Kao drugo, uprava Grada je
potroila mnogo energije i resursa na prefarbavanje tagova, grafita i parola, i
ta prefarbavanja na oigled su davala peat gradu kao estetika krpare. Na
kuama, statuama i ostalom arhitektonskom okruenju epurili su se delom
svei znakovi aktivista/kinja, a uz njih pokuaji prefarbavanja od prethodne
noi koji su sa svojom indiferentnom bojom na razliitim pozadinama bili
gotovo isto toliko prepoznatljivi i itljivi koliko i slogani sprejera/ki. Na
izvestan nain, s tim udvajanjem kreativnog likovnog procesa, aktivistika
praksa distribucije u prostoru produila se u praksi Uprave Grada.
Tamo gde otpor na ovakav nain fluidno prelazi u insurekciju, postoje
anse da praksa insurektivne demonstarcije ne pree u spektakl. Od tri
komponente revolucionarne maine, komponenta otpora je u Strazburu
svakako bila jednoznano najuspenija: u raznovrsnim teatralnim akcijama u
unutranjem gradu, u akcijama komunikacione gerile i kontrainformacionim
karavanima s diskusijama i filmskim projekcijama u baljeima (banlieues
predgraa), i u razmeni s migrantskim stanovnitvom predgraa postignuto
je umreavanje lokalnih politikih aktivista/kinja, grupa tangiranih
graninim reimom i rasizmom i prispelih aktivista/kinja. U onome to sledi,
egzemplarno je opisana samo zavrna akcija koja kao intervencija nije bila
usmerena samo prema spolja ve je povratno delovala i u Kampu.
Sline prakse reclaiming the walls umnoavale su se poslednjih godina kao intervencije
protiv konzumistikog zauzimanja urbanih prostora, recimo u okviru EuroMayDay parada u
Milanu i Barseloni; up. Raunig, La inseguridad vencer. Streethacking und antiprekaritrer
Activismus in Barcelona
up. Lazzarato, Struggle, Event, Media
694

695

197

Ve na poetku Kampa, Plenum je sproveo odluku na osnovu koje loa

iskustva s mejnstrim-medijima uopte nisu dozvoljavala nikakav medijski i
novinski rad. Iz ove defanzivne pretpostavke ipak je roena jedna
undercover-press grupa koja je na kraju priredila ak i konferenciju za
tampu. Beli dabldeker FolksTeaterKaravana u tu svrhu je postavljen
popreko u medijskom barriu, kao bina za dogaaj i kao vizuelna barijera
Kampa. Predstavnici Kanack Attack-a, The Voice-a, noborder-mree kajn
men ist ilegal (kein-mensch-ist-illegal) i drugih grupa davali su izjave za
novinare/ke alternativnih medija preko strazburke regionalne televizije, sve
do L Monda (Le Monde). Na kraju konferencije za tampu novinari/ke
pozvani su da dokumentuju jednu akciju u kojoj je trebalo da se uine javno
pristupanim podaci SIS-a.696
SIS-hak isproban je ve prethodnog dana. Poto je dan uoi
konferencije za tampu bila otkazana demonstracija pred zgradom SIS-a,
eksperti/kinje Noborder Silikon Velija (Noborder Silicon Valley) nali su
se kraj neupadljive zgrade u malograanskom predgrau Strazbura u kome
se upravlja bankama podataka SIS-a. Obueni u narandaste i bele
kombinezone i opremljeni prenosivim tehnikim rekvizitima, poeli su da
kopaju na ogradi graevine, da petljaju sa lep-topom i kablom koji je
izgledao kao da se iznenada pojavio iz zemlje, pa ih je policija smesta oterala.
Dan kasnije, mala trupa aktivista/kinja, posle konferencije za tampu, s
jednom TV-ekipom i novinarima ponovo se dovezla na (isto) mesto koje je
ovog puta bilo opsenije blokirano. Pred oima policije i kamerama ljudi iz
medija ponovo je iskopan komad tla i povezan sudbonosni kabl, pa su se
toboe prenosili podaci na lep-top. Posle deset minuta policija je prekinula
akciju. Uprkos tome, u mnogim listovima i online-forumima izveteno je
kako je uspeno udarena slavina na SIS. Na kraju je poelo da se uka i u
Kampu. Kao subverzivna afirmacija slobode informisanja naspram
mejnstrim-medija, kao i naspram antimedijski raspoloenih kampera i kao
atak na strategijsku zatvorenost Pograninog kampa, medijski aktivisti/kinje
jednom su iskoristili famu novih medija i mitove o hakingu i oslobaanju
podataka. Time se medijski rad vratio kao glasina i u, od medija osloboen,
prostor Kampa.
U malim okvirima i za kratko vreme Pogranini kamp nije samo
aktualan, veoma nepatetian primer za probleme i mogunosti
revolucionarne maine u Evropi, u kome tri komponente revolucionarne
Schmidt, another war is possible // publiXtheater,
http://www.republicart.net/disc/realpublicspaces/schmidt01_en.htm; Hamm, A r/c tivism in
Physical and Virtual Spaces,
http://www.republicart.net/disc/realpublicspaces/hamm02_en.htm; pictures from the action
can be found at
http://www.noborder.org/strasbourg/display/item_fresh.php?id=125&lang=en and
http://www.noboder.org/strasbourg/open/2022/07/122.shtml
696

198

maine kontinuirano prelaze jedna u drugu. Isto tako, u tom settingu

molekularne revolucije obostrano se otvaraju zone susedstva umetnosti i
revolucije. To otvaranje odgovara jednoj optijoj tendenciji umnoavanja
transverzalnih preplitanja (ulanavanja). Kvalitet tog transverzalnog ovde se
sastoji i u tome da se vie ne radi o jednostranim odnosima: Ne pristaje samo
aktivistika umetnost uz dok politikog pokreta, i politiki aktivizam sve vie
se slui specifinim metodama, kompetencijama i tehnikama koje su
osmiljene i proverene u umetnikoj produkciji i medijskom radu. U mnogim
sluajevima nije ak mogue ni utvrditi razliku, ta bi u tom pokretu bila
jedna a ta druga strana, kao to uopte i akteri odbijaju da se identifikuju i
stabilno definiu.
Kao to su sufraetkinje 19. i poinjueg 20. veka svojim akcijama
davale nove oblike u formi specifinih kombinacija direktne akcije, trajkova
glau i plavih arapa, kao to su Zapatisti poetkom 1990-ih otkrili kao
oruje ne-predstavljaku inscenaciju i diskurzivisanje revolucionarne
maine, kao to komunikaciona gerila izmilja semiotike napade u
unutranjosti drutva spektakla (i dalje istrajavajui da bude obeleena kao
umetnost), kao to Ruiasto-srebrni blokovi (Pink Silver Blocks) poslednjih
godina uvode popreni pokret i boju u muenike dualizme vlasti i
insurektivne protiv-vlasti, tako se proimaju i privremeno uzajamno
preklapaju metode politike akcije i umetnike prakse.
U isti mah a to nas najzad vraa na polaznu figuru odnosa umetnosti i
revolucije kod Lunaarskog i Vagnera, problematizovanu u Uvodu ove knjige
iza te primene umetnikih tehnika u aktivistikoj praksi, kao i uea
umetnikih aktivista/kinja u razvoju politikih praksi (recimo nobordermree) ne stoji ni logika instrumentalizujueg podreivanja i
heteronomizovanja, ni (logika) razdiferenciranja i totalizovanja preplitanja
(ulanavanja). Figura instrumentalizacije preplitanja, kako bi se iz toga
izvukle sve vrste kapitala, naelno poiva u trendu pomodnog
prekoraivanja granica.697 Ako su dananji medijski intelektualci s
forsiranim proraunom eleli da izbore simboliki kapital revolucije, kao
Lunaarski i Vagner u 19. i 20. veku, ili aktere/ke u umetnikom polju da
instrumentalizuju socijalne transformacije kao spektakularni uslov za
finansiranje umetnosti, onda to spada u uobiajeni arsenal agresivnog javnog
rada i samoinsceniranja. Ipak, u razmeni umetnikog i politikog aktivizma
nastaje drukija praksa preplitanja umetnosti i revolucije, praksa koja se
koliko je god mogue otima logici spektakla i skandala, a pritom ne gubi
svoju insurektivnu komponentu. Umesto o dramatizaciji i skandalizaciji
otpora, insurekcije i konstitutivne moi ovde se radi o tendencijskom
permanentizovanju i transverzalizovanju preplitanja umetnosti i
697

up Jacob, Effekte von Grenzberschreitungen. Kulturelle Politik & soziale Distinktion

199

revolucije.698
Transverzalno preplitanje kao kontrafigura uklanjanju granica izmeu
umetnosti i revolucije ne uslovljava totalizujuu estetizaciju politike sfere,
razreavanje ili dijalektiktiko ukidanje i prevazilaenje elemenata preplitanja, ve jedan permanentan odnos razmene elemenata kao singularnosti. Iz
razliitih istorijskih formi jednog posle drugog, jednog kraj drugog, jednog
ispod i iznad drugog umetnosti i revolucije699 nastaju preklapanja u kojima
se nagomilavaju zone srodnosti umetnikih maina i revolucionarnih maina, ispruaju se jedna u drugu. U tim preklapanjima razvija se transverzalno
preplitanje umetnosti i revolucije, u isti mah u permanenciji i u specifinoj
temporalnosti dogaaja prekidaju se kontinuumi vremena kao i strukturalizacije prostora. Pothvati izmeu umetnikog i politikog aktivizma ne karakteriu trajno postavljeno institucionalizovanje preklapanja, kontinuirani napredak na nekoj teleolokoj liniji, veliki proboj ka nekom novom svetu, ve
tavie mnogostruki pokuaji da se instituie neki neprekidni niz singularnih
dogaaja, da se aktualizuje savremeno revolucionarno bivanje u preplitanjima revolucionarnih maina i umetnikih maina.

up. Negri, Insurgencies, 333: We need to reduce the dramatics associated with the concept
of revolution by making it, through constituent power, nothing but the desire of the continuous, relentless, and ontologically effective transformation of time. (Mi treba da redukujemo
dramatinost koja prati revoluciju inei je, kroz konstitutivnu mo, nita sem elje kontinualne, neumorne i ontoloki efektivne transformacije vremena)
up. sastav modela odnosa odnosa revolucionarnih maina i umetnikih maina: gore 13 d.

698

699

200

Bibliografija
Giorgio AGAMBEN, Mittel ohne Zweck. Noten zur Politik, Freiburg/Berlin: diaphanes 2001
Giorgio AGAMBEN, Homo Sacer. Die souverne Macht und das nackte Leben, Frankfurt/
Main: Suhrkamp 2002
Giorgio AGAMBEN, Die kommende Gemeinschaft, Berlin: Merve 2003
Johannes AGNOLI, 1968 und die Folgen, Freiburg: Ca ira 1998
Aktionskomitee fr die Macht der Arbeiterrte, Die revolutionre Fete. Totenlied fr die
heutigen Stdte und Explosionsfragmente fr die neuen Siedlungen, Hamburg: MaD 1974
Marie-Luise ANGERER (Ed.), The Body of Gender. Krper. Geschlechter. Identitten, Vienna:
Passagen 1995
Marie-Luise ANGERER, Feminismus und knstlerische Praxis, in: Hubertus Butin (Ed.),
DuMonts Begriffslexikon zur zeitgenssischen Kunst, Cologne: DuMont 2002, 8185
Louis ARAGON, Das Beispiel Courbet, Dresden: Verlag der Kunst 1956
Arbeitsgruppe Pariser Kommune der NGBK (Ed.), Pariser Kommune 1871. Eine
Bilddokumentation, Berlin: Neue Gesellschaft fr Bildende Kunst 1971
Arbeitsgruppe Pariser Kommune der NGBK (Ed.), Politische Plakate in Paris 1870/71. Vom
Sturz des Zweiten Kaiserreichs bis zur Niederschlagung der Kommune, Berlin: Neue
Gesellschaft fr Bildende Kunst 1971
Hannah ARENDT, On Revolution, London: Penguin 1990
Hana ARENT, O revoluciji, Odbrana javne slobode, prevod: Boidar Sekuli, Filip Vinji,
Beograd, 1991
Giovanni ARRIGHI, The Long Twentieth Century. Money, Power, and the Origins of Our
Times, London/New York: Verso 1994
Giovanni ARRIGHI, Entwicklungslinien des Empire: Transformationen des Weltsystems, in:
Thomas Atzert, Jost Mller (Ed.), Kritik der Weltordnung. Globalisierung, Imperialismus,
Empire, Berlin: ID 2003, 1128
Boris ARVATOV, Kunst und Produktion, Munich: Hanser 1972
Boris ARVATOV, Utopie oder Wissenschaft, in: ibid., Kunst und Produktion, Munich:
Hanser 1972, 6572
Boris ARVATOV, Theater als Produktion, in: ibid., Kunst und Produktion, Munich: Hanser
1972, 8592
Boris ARVATOV, Was hat das mit Arbeitertheater zu tun?, in: Peter Gorsen, Eberhard
Kndler-Bunte, Proletkult 2. Zur Praxis und Theorie einer proletarischen Kulturrevolution in
Sowjetrussland 19171925, Stuttgart: Frommann 1975, 129132
Thomas ATZERT, Jost MLLER (Ed.), Kritik der Weltordnung. Globalisierung,
Imperialismus, Empire, Berlin: ID 2003
Dario AZZELLINI (Ed.), Genua. Italien. Geschichte. Perspektiven, Berlin: Assoziation A 2002
Dario AZZELLINI, Der Bolivarianische Prozess: Konstituierende Macht, Partizipation und
Autonomie, in: Olaf Kaltmeier, Jens Kastner, Elisabeth Tuider (Ed.), Neoliberalismus
Autonomie Widerstand. Soziale Bewegungen in Lateinamerika, Mnster: Westflisches
Dampfboot 2004, 196215
Marius BABIAS, Im Zentrum der Peripherie. Kunstvermittlung und Vermittlungskunst in den

201

90er Jahren, Dresden/Basel: Verlag der Kunst 1995

Marius BABIAS, Achim KNNEKE (ED.), Die Kunst des ffentlichen, Amsterdam/Dresden:
Verlag der Kunst 1998
Michail BAKUNIN, Brief aus dem Gefngnis, Die Beichte, Berlin: Kramer 1988
Michail BAKUNIN, Die Commune von Paris und der Staatsbegriff, in: Dieter Marc Schneider
(Ed.), Pariser Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971, Vol. I, 822
Mihail BAKUNJIN, Drava i sloboda, Parika komuna i pojam drave (1871), Globus, Zagreb,
1979
Anette BALDAUF, Alexandra SEIBEL, WAC: Disney fr Linke?, in: springer III/3, 54 f.
Etienne BALIBAR, Die Grenzen der Demokratie, Hamburg: Argument 1993
Richard BARBROOK, The Holy Fools, in: Mute 11, London 1998
Otmar BAUER, 1968. Autographische Notizen zu Wiener Aktionismus, Studentenrevolte,
Underground, Kommune Friedrichshof, Mhl Ottos Sekte, Maria Enzersdorf: Roesner 2004
Ursula Walburga BAUMEISTER, Die Aktion 19111932. Publizistische Opposition und
literarischer Aktivismus der Zeitschrift im restriktiven Kontext, Erlangen/Jena: Palm und
Enke 1996
Konrad BECKER, Terror, Freiheit und Semiotische Politik, in: Kulturrisse 03/2004, 32f.
Walter BENJAMIN, Das Kunstwerk im Zeitalter seiner technischen Reproduzierbarkeit, Erste
Fassung, in: ibid., Gesammelte Schriften, Vol. I 2, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1991, 431469
Walter BENJAMIN, The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction, in: ibid.,
Illuminations, Edited and with an Introduction by Hannah Arendt, Translated by Harry Zorn,
London: Pimlico1999, 211-244
Walter BENJAMIN, Theses on the Philosophy of History, in: ibid., Illuminations, Edited and
with an Introduction by Hannah Arendt, Translated by Harry Zorn, London: Pimlico1999, 245255
Walter BENJAMIN, Zur Kritik der Gewalt, in: ibid., Gesammelte Schriften, Vol. II 1,
Frankfurt/Main: Suhrkamp 1991, 179203
Walter BENJAMIN, What is Epic Theatre?, in: ibid., Illuminations, Edited and with an
Introduction by Hannah Arendt, Translated by Harry Zorn, London: Pimlico1999, 144-151
Walter BENJAMIN, Der Autor als Produzent, in: ibid., Gesammelte Schriften, Vol. II 2,
Frankfurt/Main: Suhrkamp 1991, 683701
Walter BENJAMIN, Zum gegenwrtigen gesellschaftlichen Standort des franzsischen
Schriftstellers, in: ibid., Gesammelte Schriften, Vol. II 2, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1991,
776803
Walter BENJAMIN, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, Pogovor, Eseji, Nolit, Beograd, 1974
Walter BENJAMIN, Istorijsko-filozofske teze, Eseji, Nolit, Beograd, 1974
Walter BENJAMIN, Pisac kao proizvoa, Eseji, Nolit, Beograd, 1974
Franco BERARDI Bifo, Was heit Autonomie heute? Rekombinantes Kapital und das
Kognitariat, in: Gerald Raunig (Ed.), Bildrume und Raumbilder. Reprsentationskritik in
Film und Aktivismus, Vienna: Turia+Kant 2004, 2333
Linda BILDA (Ed.), Ernst Schmidt Jr. Drehen Sie Filme, aber keine Filme! Filme und
Filmtheorie 19641987, Vienna: Triton 2001
Rolf von BOCKEL, Kurt Hiller und die Gruppe Revolutionrer Pazifisten (19261933),

202

Hamburg: Bormann 1990

Albert BOIME, Art and the French Commune. Imagining Paris after War and Revolution,
Princeton: Princeton University 1995
Manuela BOJADZIJEV, Serhat KARAKAYLI, Vassilis TSIANOS, Papers und Roses. Die
Autonomie der Migration und der Kampf um Rechte, in: BUKO (Ed.), radikal global.
Bausteine fr eine internationalistische Linke, Berlin/Hamburg/Gttingen: Assoziation A
2003, 196208
Ljubomir BRATI (Ed.), Landschaften der Tat. Vermessung, Transformationen und
Ambivalenzen des Antirassismus in Europa, St. Plten: SozAktiv 2002
Ljubomir BRATI, Daniela KOWEINDL, Ula SCHNEIDER (Ed.), Allianzenbildung zwischen
Kunst und Antirassismusarbeit: Annherungen, berschneidungen, Strategien, Reflexion,
Vienna: Soho in Ottakring 2004
Manfred BRAUNECK, Die Rote Fahne. Kritik, Theorie, Feuilleton 19181933, Munich: Fink
1973
Bert BRECHT, Die Manahme. Kritische Ausgabe mit einer Spielanleitung von Reiner
Steinweg, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1972
Bert BRECHT, Die Tage der Commune, in: ibid., Gesammelte Werke, Vol. 5, Frankfurt/Main:
Suhrkamp 1982, 21072192
Bert BRECHT, Der Untergang des Egoisten Johann Fatzer, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1994
Henryk M. BRODER, Kein Linker, sondern Analfaschist, in: Neues Forum, December 1971,
54
Ulrich BRCKLING, Susanne KRASMANN, Thomas LEMKE (Ed.), Gouvernementalitt der
Gegenwart. Studien zur konomisierung des Sozialen, Frankfurt/Main: Suhrkamp 2000
Peter BRCKNER et al., Das Unvermgen der Realitt. Beitrge zu einer anderen
materialistischen sthetik, Berlin: Wagenbach 1974
Peter BRCKNER, Gabriele RICKE, ber die sthetische Erziehung des Menschen in der
Arbeiterbewegung, in: Peter Brckner et al., Das Unvermgen der Realitt. Beitrge zu einer
anderen materialistischen sthetik, Berlin: Wagenbach 1974, 3768
Jean BRUHAT, Jean DAUTRY, Emile TERSEN, Die Pariser Kommune von 1871, Berlin:
Deutscher Verlag der Wissenschaften 1971
Jean BRUHAT, Die Arbeitswelt der Stdte, in: Fernand Braudel, Ernest Labrousse(Ed.),
Wirtschaft und Gesellschaft in Frankreich im Zeitalter der Industrialisierung. 17891880,
Vol. 2, Frankfurt/Main: Athenum 1988, 245284
BUKO(Ed.), radikal global. Bausteine fr eine internationalistische Linke, Berlin/Hamburg/
Gttingen: Assoziation A 2003
Judith BUTLER, The Psychic Life of Power. Theories in Subjection, Stanford, California:
Stanford University Press 1997
Elias CANETTI, Masse und Macht, Frankfurt/Main: Fischer 1980
Manuel CASTELLS, The City and the Grassroots. A Cross-Cultural Theory of Urban Social
Movements, Berkeley/Los Angeles: University of California Press 1983
Maria DO MAR CASTRO VARELA and Nikita DHAWAN, Postkolonialer Feminismus und die
Kunst der Selbstkritik, in: Hito Steyerl and Encarnacin Gutirrez Rodrguez, Spricht die
Subalterne deutsch? Migration und postkoloniale Kritik, Mnster: Unrast 2003, 270290
Timothy J. CLARK, The Absolute Bourgeois. Artists and Politics in France 18481851,
London: Thames and Hudson 1973

203

Timothy J. CLARK, Image of the People. Gustave Courbet and the 1848 Revolution, Princeton:
University Press 1982
Timothy J. CLARK, Zur Sozialgeschichte der Kunst. Einleitung in 'The Image of the People
Gustave Courbet and the 1848 Revolution', in: Texte zur Kunst II/2, Spring 1991, 3951
Timothy J. CLARK, Donald NICHOLSON-SMITH, Warum die Kunst die Situationistische
Internationale nicht umbringen kann, in: Roberto Ohrt (Ed.), Das groe Spiel. Die Situationisten zwischen Politik und Kunst, Hamburg: Nautilus 2000, 149170
COORDINATION DES INTERMITTENTS ET PRCAIRES, Spectacle Inside the State and
Out: http://www.republicart.net/disc/precariat/intermittents01_en.htm
Laura COTTINGHAM, Seeing Through the Seventies. Essays on Feminism and Art, New York:
Gordon and Breach 2000
Brbel DANNEBERG, Fritz KELLER, Ali MACHALICKY, Julius MENDE (Ed.), Die 68er. Eine
Generation und ihr Erbe, Vienna: Dcker 1998
Gilles DAUV, Kritik der Situationistischen Internationale, in: Roberto Ohrt (Ed.), Das
groe Spiel. Die Situationisten zwischen Politik und Kunst, Hamburg: Nautilus 2000, 111148
Guy DEBORD, The Society of the Spectacle, http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/tsots00.html
Guy DEBORD, Report on the Construction of Situations and on the International Situationist
Tendency's Conditions of Organization and Action,
http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/report.html
Guy DEBORD, These on Cultural Revolution,
http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/theses.html
Guy DEBORD, Attila KOTNY, Raoul VANEIGEM, Theses on the Paris Commune,
http://www.cddc.vt.edu/sionline/si/commune.html
Gilles DELEUZE, Vorwort. Drei Gruppenprobleme, in: Flix Guattari, Psychotherapie,
Politik und die Aufgaben der institutionellen Analyse, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1976, 722
Gilles DELEUZE, Foucault, Minneapolis/London: University of Minnesota 1988
Gilles DELEUZE, Negotiations, New York: Columbus University Press 1990
Gilles DELEUZE, Lust und Begehren, Berlin: Merve 1996
Gilles DELEUZE, Difference and Repetition, translated by Paul Patton, New York: Columbia
University Press 1994
Gilles DELEUZE, Michel FOUCAULT, Die Intellektuellen und die Macht, in: Michel
Foucault, Dits et Ecrits. Schriften, Band II. 19701975, Frankfurt/Main: Suhrkamp 2002,
382393
Gilles DELEUZE, Flix GUATTARI, Anti-Oedipus. Capitalism and Schizophrenia, translated
by Robert Hurley, Mark Seem, and Helen R. Lane, Minneapolis: University of Minnesota Press
1983 /
Gilles DELEUZE, Flix GUATTARI, LAnti-Oedipe, Paris: Minuit 1972
Gilles DELEUZE, Flix GUATTARI, A Thousand Plateaus. Capitalism and Schizophrenia,
translated by Brian Massumi, Minneapolis/London: University of Minnesota Press 1987
Gilles DELEUZE, Flix GUATTARI, What is Philosophy?, London/New York: Verso 1994
Gilles DELEUZE, Claire PARNET, Dialogues II, New York: Columbia University Press 2002
DELEZ/GATARI, ta je filozofija?, prevod sa francuskog jezika: Slavica Mileti, Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1995
DELEZ/GATARI, Anti-Edip, prevod sa francuskog jezika: Ana Morali, Izdavaka knjiarnica

204

Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1990

DELEZ/GATARI, Anti-Edip, Dodatak: Zakljuni program za elee maine, prevod sa
francuskog jezika: Ana Morali, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1990
Der Beginn einer Epoche. Texte der Situationisten, Hamburg: Edition Nautilus 1995
Jacques DERRIDA, Marx Gespenster. Der Staat der Schuld, die Trauerarbeit und die neue
Internationale, Frankfurt/Main: Fischer 1996
Frdrique DESBUISSONS, Le citoyen Courbet, in: Courbet et la Commune, Paris: ditions
de la Runion des muses nationaux 2000, 927
Die politische Lithographie im Kampf um die Pariser Kommune 1871, Cologne: Gaehme
Henke 1976
Diedrich DIEDERICHSEN, Spirituelle Reaktionre und vlkische Vernunftkritiker, in: ibid.,
Freiheit macht arm. Das Leben nach Rockn Roll 19901993, Cologne: Kiepenheuer &
Witsch1993
Regina DREYER, Eisenstein und das Theater, in: Hermann Herlinghaus, Heinz Baumert,
Renate Georgi (Ed.), Sergei Eisenstein. Knstler der Revolution, Berlin: Henschel 1960, 84
106
Esther DRUSCHE, Vorwort, in: Wagner, Ausgewhlte Schriften, Leipzig: Reclam 1982, 542
Hermann DUNCKER (Ed.), Pariser Kommune 1871. Berichte und Dokumente von
Zeitgenossen (=Archiv sozialistischer Literatur 12), Frankfurt: Verlag Neue Kritik 1969
Gretchen DUTSCHKE, Was Rudi Dutschke zu den Irrwegen der abgefallenen
Achtundsechziger sagen wrde, http://www.unibielefeld.de/stud/linke_liste/sds%20dutschke.html
Terry EAGLETON, Foreword, in: Kristin Ross, The Emergence of Social Space. Rimbaud
and the Paris Commune, Minneapolis: University of Minnesota Press 1988, VIXIV
Sergej EISENSTEIN, Die Montage der Attraktionen, in: Peter Gorsen, Eberhard KndlerBunte, Proletkult 2. Zur Praxis und Theorie einer proletarischen Kulturrevolution in
Sowjetrussland 19171925, Stuttgart: Frommann 1975, 117121
Friedrich ENGELS, Einleitung zu Der Brgerkrieg in Frankreich von Karl Marx, in: Karl
Marx, Friedrich Engels, Werke, 17, Berlin: Dietz 1976, 613625
Friedrich ENGELS, Introduction to 'The Civil War in France' by Karl Marx,
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/postscript.htm
Gernot ERLER, Sozialgeschichtlicher berblick Kollektivierung, Industrialisierung und
Kulturfeldzug, in: Kunst in die Produktion, Berlin: Neue Gesellschaft fr Bildende Kunst 1977,
184200
Lisbeth EXNER, Vergessene Mythen. Franz Pfemfert und 'Die Aktion', in: Lisbeth Exner,
Herbert Kapfer (Ed.), Pfemfert. Erinnerungen und Abrechnungen. Texte und Briefe, Munich:
Belleville 2000, 1460
Lisbeth EXNER, Herbert KAPFER (Ed.), Pfemfert. Erinnerungen und Abrechnungen. Texte
und Briefe, Munich: Belleville 2000
Ein Experiment der Theaterarbeit, in: Peter Gorsen, Eberhard Kndler-Bunte, Proletkult 2.
Zur Praxis und Theorie einer proletarischen Kulturrevolution in Sowjetrussland 19171925,
Stuttgart: Frommann 1975, 111116
Lucien FEBVRE, 'Frontire' Wort und Bedeutung, in: ibid., Das Gewissen des Historikers,
Berlin: Wagenbach 1988, 2737
Sabine FELLNER, Kunstskandal!: die besten Nestbeschmutzer der letzten 150 Jahre, Vienna:

205

Ueberreuter 1997
Robert FOLTIN, Und wir bewegen uns doch. Soziale Bewegungen in sterreich, Vienna:
grundrisse 2004
Michel FOUCAULT, Discipline and Punish. The Birth of the Prison, translated by Alan
Sheridan, London: Penguin 1977
Michel FOUCAULT, The Will to Knowledge. The History of Sexuality 1, translated by Robert
Hurley, London: Penguin 1978
Michel FOUCAULT, Der Gebrauch der Lste. Sexualitt und Wahrheit 2, Frankfurt/Main:
Suhrkamp 1989
Michel FOUCAULT, Die Sorge um sich. Sexualitt und Wahrheit 3, Frankfurt/Main:
Suhrkamp 1989
Michel FOUCAULT, Diskurs und Wahrheit. Die Problematisierung der Parrhesia, Berlin:
Merve 1996 / http://foucault.info/documents/parrhesia/Lecture-06/01.techniques.html
Michel FOUCAULT, Staatsphobie, in: Ulrich Brckling, Susanne Krasmann, Thomas Lemke
(Ed.), Gouvernementalitt der Gegenwart. Studien zur konomisierung des Sozialen,
Frankfurt/Main: Suhrkamp 2000, 6871
Michel FOUCAULT, Prface la Transgression, in: ibid., Dits et Ecrits 1, 19541975, Paris:
Gallimard 2001, 261278
Michel FOUCAULT, Die politische Funktion des Intellektuellen, in: ibid., Dits et Ecrits.
Schriften, Band III. 19761979, Frankfurt/Main: Suhrkamp 2003, 145152
Michel FOUCAULT, Lives of Infamous Men, in: ibid., Power, London: Penguin 2002, 157-175
Michel FOUCAULT, A Preface to Transgression, in: ibid., Language, Counter-Memory,
Practice, Ithaca, New York: Cornell University 1977, 29-52
Andr FRANKIN, Vorwort zur szenischen Einheit 'Niemand und die anderen', in:
Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs der
Situationistischen Internationale, Vol. I, Hamburg: MaD 1976, 180182
Michael FRIED, Courbets Realism, Chicago/London: University of Chicago Press 1990
Werner FULD, Walter Benjamin. Eine Biographie, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1979
Jeanne GAILLARD, Die Aktionen der Frauen, in: Jean Bruhat, Jean Dautry, Emile Tersen,
Die Pariser Kommune von 1871, Berlin: Deutscher Verlag der Wissenschaften 1971, 143154
Eckhart GILLEN, Knstlerische Publizisten gegen Romantiker der roten Farbe, in: Kunst in
die Produktion, Berlin: Neue Gesellschaft fr Bildende Kunst 1977, 102157
RoseLee GOLDBERG, Performance Art. From Futurism to the Present, London/New York:
Thames & Hudson 2001
Andreas GRG, Alle Macht den vernetzten Plena!, in: Gerald Raunig (Ed.), TRANSVERSAL.
Kunst und Globalisierungskritik, Vienna: Turia+Kant 2003, 156179
Peter GORSEN, Die sthetik des Proletkult in der sowjetrussischen bergangsgesellschaft
19171932, in: ibid., Transformierte Alltglichkeit oder Transzendenz der Kunst,
Frankfurt/Main: Europische Verlagsanstalt 1981, 83146
Peter GORSEN, Eberhard KNDLER-BUNTE, Bion STEINBORN, Proletkult. Eine
Dokumentation zur Proletarischen Kulturrevolution in Russland, in: sthetik und
Kommunikation. Beitrge zur politischen Erziehung, 56/1972, 63203
Peter GORSEN, Eberhard KNDLER-BUNTE, Proletkult 1. System einer proletarischen
Kultur, Stuttgart: Frommann 1975

206

Peter GORSEN, Eberhard KNDLER-BUNTE, Proletkult 2. Zur Praxis und Theorie einer
proletarischen Kulturrevolution in Sowjetrussland 19171925, Stuttgart: Frommann 1975
Roger V. GOULD, Insurgent Identities. Class, Community, and Protest in Paris from 1848 to
the Commune, Chicago/London: The University of Chicago 1995
Klemens GRUBER, Die zerstreute Avantgarde. Strategische Kommunikation im Italien der
70er Jahre, Vienna/Cologne: Bhlau 1989
Marina GRINI, Kafka in Buffalo. Steve Kurtz und der kulturelle Interventionismus, in:
MALMOE 21, Sommer 2004, 4
Flix GUATTARI, Psychotherapie, Politik und die Aufgaben der institutionellen Analyse,
Frankfurt/Main: Suhrkamp 1976
Flix GUATTARI, Transversalitt, in: ibid., Psychotherapie, Politik und die Aufgaben der
institutionellen Analyse, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1976, 3955
Flix GUATTARI, Der Student, der Verrckte und der Katangese, in: ibid., Psychotherapie,
Politik und die Aufgaben der institutionellen Analyse, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1976, 6981
Flix GUATTARI, Maschine und Struktur, in: ibid., Psychotherapie, Politik und die
Aufgaben der institutionellen Analyse, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1976, 127138
Flix GUATTARI, Machinic Heterogenesis, in: ibid., Chaosmosis. An Ethico-Aesthetic
Paradigm, Bloomington/Indianapolit: Indiana University 1995, 33-57
Flix GUATTARI, Die Kausalitt, die Subjektivitt und die Geschichte, in: ibid.,
Psychotherapie, Politik und die Aufgaben der institutionellen Analyse, Frankfurt/Main:
Suhrkamp 1976, 139166
Flix GUATTARI, Capital as the Integral of Power Formations, in: ibid., Chaosophy, Soft
Subversions, New York: Semiotext(e) 1996, 202-224
Flix GUATTARI, Wunsch und Revolution. Ein Gesprch mit Franco Berardi (Bifo) und Paolo
Bertetto, Heidelberg: Das Wunderhorn 2000
Flix GUATTARI, Die drei kologien, Vienna: Passagen 1994
Flix GUATTARI, Toni NEGRI, Communists Like Us. New Spaces of Liberty, New Lines of
Alliance, New York: Semiotext(e) 1990
Flix GUATTARI, ber Maschinen, in: Henning Schmidgen (Hg.), sthetik und
Maschinismus. Texte zu und von Flix Guattari, Berlin 1995, 115-132
Daniel GURIN, Anarchismus. Begriff und Praxis, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1971
Hans GNTER, Karla HIELSCHER, Zur proletarischen Produktionskunst Boris I. Arvatovs,
in: Boris Arvatov, Kunst und Produktion, Munich: Hanser 1972, 116133
Werner HAMACHER, Afformativ, Streik, in: Christiaan L. Hart Nibbrig (Ed.), Was heit
Darstellen?, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1994, 340371
Marion HAMM, Reclaim the Streets! Global Protests and Local Space,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/hamm01_en.htm
Marion HAMM, StrasbourgPlanetActivism, http://ionnek.strg.at/bin/view/Main/
StrasbourgPlanetActivism
Marion HAMM, Ar/ctivism in Physical and Virtual Spaces,
http://www.republicart.net/disc/realpublicspaces/hamm02_en.htm
Michael HARDT, Gilles Deleuze. An apprenticeship in Philosophy, London/Minneapolis:
University of Minnesota Press 1995
Michael HARDT, Antonio NEGRI, Die Arbeit des Dionysos. Materialistische Staatskritik in

207

der Postmoderne, Berlin: ID-Archiv 1997

Michael HARDT, Antonio NEGRI, Empire, Cambridge, Massachusetts/London: Harvard
University Press 2000
Michael HARDT, Antonio NEGRI, Globalisierung und Demokratie, in: Demokratie als
unvollendeter Prozess. Documenta11_Plattform1, Ed. Okwui Enwezor, Carlos Basualdo, Ute
Meta Bauer, Susanne Ghez, Sarat Maharaj, Mark Nash, Octavio Zaya, Ostfildern-Ruit: Hatje
Cantz 2002, 371386
Michael HARDT, Antonio NEGRI, Multitude. War and Democracy in the Age of Empire, New
York: Penguin Press 2004
Marta HARNECKER, Hugo Chvez Fras. Un hombre, un pueblo,
http://www.nodo50.org/cubasigloXXI/politica/harnecker24_310802.pdf
Stephen HASTINGS-KING, ber den Durchgang einiger Personen durch eine ziemlich kurze
Zeiteinheit: Die Situationistische Internationale, Socialisme ou Barbarie und die Krise des
marxistischen Imaginren, in: Roberto Ohrt (Ed.), Das groe Spiel. Die Situationisten
zwischen Politik und Kunst, Hamburg: Nautilus 2000, 61110
G.W.F. HEGEL, Enzyklopdie der philosophischen Wissenschaften I, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1986
G.W.F. HEGEL, Grundlinien der Philosophie des Rechts oder Naturrecht und
Staatswissenschaft im Grundrisse, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1996
5

G.W.F. HEGEL, Vorlesungen ber die sthetik, Frankfurt/Main: Suhrkamp 1997

G.W.F. Hegel, Aesthetics. Lectures on Fine Art, translated by T.M. Knox, Vol. I, Oxford/New
York: Oxford University 1998
Peter HEINTEL, Wilhelm BERGER, Die Organisation der Philosophen, Frankfurt/Main:
Suhrkamp 1998
Hermann HERLINGHAUS, Heinz BAUMERT, Renate GEORGI (Ed.), Sergei Eisenstein.
Knstler der Revolution, Berlin: Henschel 1960
Karla HIELSCHER, S. M. Eisensteins Theaterarbeit beim Moskauer Proletkult (19211924),
in: sthetik und Kommunikation. Beitrge zur politischen Erziehung, 13/1973, 6475
Kurt HILLER, Philosophie des Ziels, in: Wolfgang Rothe (Ed.), Der Aktivismus 19151920,
Munich: dtv 1969, 2954
Manfred HINZ, Die Zukunft der Katastrophe. Mythische und rationalistische
Geschichtstheorie im italienischen Futurismus, Berlin/New York: De Gruyter 1985
Justin HOFFMANN, Destruktionskunst. Der Mythos der Zerstrung in der Kunst der frhen
sechziger Jahre, Munich: Schreiber 1995
Werner HOFMANN, Klaus HERDING (Ed.), Courbet und Deutschland, Cologne: DuMont
1978
Werner HOFMANN, Gesprch, Gegensatz und Entfremdung Deutsche und Franzosen
suchen ihre Identitt, in: Werner Hofmann, Klaus Herding (Ed.), Courbet und Deutschland,
Cologne: DuMont 1978, 71171
Tom HOLERT, Der Realismus des Michael Fried, in: Texte zur Kunst II/2, Spring 1991, 168 f.
Christian HLLER, Popping Up and Zocking Off, in: Otto Muehl, Aspekte einer
Totalrevolution, Cologne: Knig 2004, 74-83
John HOLLOWAY, Der Aufstand der Wrde. Zum Revolutionsverstndnis der Zapatistas, in:
Ulrich Brand, Ana Esther Cecea (Ed.), Reflexionen einer Rebellion. Chiapas und ein
anderes Politikverstndnis, Mnster: Westflisches Dampfboot 2000, 110135

208

John HOLLOWAY, Change the World Without Taking Power. The Meaning of Revolution
Today, London/Ann Arbor, MI: Pluto Press 2002, 2005
Hrst du, Moskau?!, in: Peter Gorsen, Eberhard Kndler-Bunte, Proletkult 2. Zur Praxis und
Theorie einer proletarischen Kulturrevolution in Sowjetrussland 19171925, Stuttgart:
Frommann 1975, 127129
Anne HUFFSCHMID, Spinnen im Netz. Zapatismus als Maskerade und paradoxe Politik, in:
Ulrich Brand, Ana Esther Cecea (Ed.), Reflexionen einer Rebellion. Chiapas und ein
anderes Politikverstndnis, Mnster: Westflisches Dampfboot 2000, 136176
Gilles IVAIN, Formulary for a New Urbanism,
http://www.cddc.vt.edu/sionline/presitu/formulary.html
Gnther JACOB, Effekte von Grenzberschreitungen. Kulturelle Politik & soziale Distinktion,
in: Gerald RAUNIG (Ed.), Kunsteingriffe. Mglichkeiten politischer Kulturarbeit, Vienna: IG
Kultur sterreich 1998, 192206
James JOYCE, Finnegans Wake, London: Minerva 1992
Olaf KALTMEIER, Jens KASTNER, Elisabeth TUIDER (Ed.), Neoliberalismus Autonomie
Widerstand. Soziale Bewegungen in Lateinamerika, Mnster: Westflisches Dampfboot 2004
Marie Luise KASCHNITZ, Die Wahrheit nicht der Traum. Das Leben des Malers Courbet,
Frankfurt/Main: Insel 1950
Jens KASTNER, Zapatismus und Transnationalisierung. Anmerkungen zur Relevanz
zapatistischer Politik fr die Bewegungsforschung, in: Olaf Kaltmeier, Jens Kastner, Elisabeth
Tuider (Ed.), Neoliberalismus Autonomie Widerstand. Soziale Bewegungen in Lateinamerika, Mnster: Westflisches Dampfboot 2004, 251275
Fritz KELLER, Wien, Mai 68 Eine heie Viertelstunde, Vienna: Junius 1983
Fritz KELLER, Mailfterl ber Krhwinkel, in: Brbel Danneberg, Fritz Keller, Ali
Machalicky, Julius Mende (Ed.), Die 68er. Eine Generation und ihr Erbe, Vienna: Dcker
1998, 3667
Hubert KLOCKER (Ed.), Wiener Aktionismus 2. 19601971. Der zertrmmerte Spiegel,
Klagenfurt: Ritter 1989
Hubert KLOCKER, Die Dramaturgie des Organischen, in: ibid. (Ed.), Wiener Aktionismus 2.
19601971. Der zertrmmerte Spiegel, Klagenfurt: Ritter 1989, 4155
Hubert KLOCKER, 12 Aktionen. Otto Muehls 'Meditationen' zur Totalrevolution, in: Otto
Muehl, Aspekte einer Totalrevolution, Cologne: Knig 2004, 3453
Georg KLUTE, Formen nomadischer Migrationen, in: furthur. aspekte der bewegungslehre,
Berlin: Institut fr Nomadologie 2003, 4655
Eberhard KNDLER-BUNTE, Chronik zur politischen Entwicklung des Proletkult 1917
1923, in: sthetik und Kommunikation. Beitrge zur politischen Erziehung, 56/1972, 153
190
Fritz KOECHLIN, Die Pariser Commune im Bewusstsein ihrer Anhnger, Basel: Don
Quichotte 1950
Fritz KRAUSE, Pariser Commune 1871, Frankfurt/Main: Verlag Marxistische Bltter 1971
Julia KRISTEVA, Revolt, She Said, Los Angeles: Semiotext(e) 2002
Rdiger KROHN, Richard Wagner und die Revolution von 1848/49, in: Wagner-Handbuch,
Stuttgart: Krner 1986, 86100
Peter KROPOTKIN, Die Pariser Kommune, in: Dieter Marc Schneider (Ed.), Pariser
Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971, Vol. I, 2335

209

Harald KUEMMER, Border Camp // Strasbourg // July 19 to 28. Juli 2002,

http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/kuemmer01_en.htm
P.L. LAVROV, Die Pariser Kommune vom 18. Mrz 1871. Geschehnisse, Einflu, Lehren, in:
Dieter Marc Schneider (Ed.), Pariser Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971,
Vol. I, 35197
Maurizio LAZZARATO, Immaterielle Arbeit. Gesellschaftliche Ttigkeit unter den
Bedingungen des Postfordismus, in: Toni Negri, Maurizio Lazzarato, Paolo Virno,
Umherschweifende Produzenten. Immaterielle Arbeit und Subversion, Berlin: ID-Verlag 1998,
5365
Maurizio LAZZARATO, Kampf, Ereignis, Medien, in: Gerald Raunig (Ed.), Bildrume und
Raumbilder. Reprsentationskritik in Film und Aktivismus, Vienna: Turia+Kant 2004, 175184
Henri LEFEBVRE, La Proclamation de la Commune. 26 Mars 1871, Paris: Gallimard 1965
Henri LEFEBVRE, Die Bedeutung der Pariser Kommune, in: Situationistische Internationale
19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der Situationistischen Internationale, Vol. II,
Hamburg: Nautilus 1977, 456460
Marian LEIGHTON, Der Anarchofeminismus und Louise Michel, in: Louise Michel et al.,
Louise Michel. Ihr Leben Ihr Kampf Ihre Ideen (=Frauen in der Revolution, Band 1),
Berlin: Karin Kramer Verlag 1976, 1756
Tina LEISCH, Gescheitheit kommen langsam, in: Volksstimme, August 2001
Tina LEISCH, Provokation und Propaganda. Zehn Jahre Ernst Kirchweger-Haus, in:
Volksstimme 29/20 July 2000, 13
Tina LEISCH, Partizan/Remix. Strategien fr Krnten/Koroka, in: MALMOE 04/ 2002, 26
Tina LEISCH, Minimal thinking. Ein strategisches Geheimdokument, in: Ljubomir Brati
(Ed.), Landschaften der Tat. Vermessung, Transformationen und Ambivalenzen des
Antirassismus in Europa, St. Plten: SozAktiv 2002, 157166
W.I. LENIN, Staat und Revolution. Die Lehre des Marxismus vom Staat und die Aufgaben des
Proletariats in der Revolution, Berlin: Dietz 1948
W.I. LENIN, Plan einer Vorlesung ber die Kommune, in: Dieter Marc Schneider (Ed.),
Pariser Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971, Vol. II, 5961
W.I. LENIN, Die Pariser Kommune und die Aufgaben der demokratischen Diktatur, in:
Dieter Marc Schneider (Ed.), Pariser Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971,
Vol. II, 6265
W.I. LENIN, Dem Andenken der Kommune, in: Dieter Marc Schneider (Ed.), Pariser
Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971, Vol. II, 7376
Prosper LISSAGARAY, Geschichte der Kommune von 1871, Stuttgart: Dietz 1894
Prosper LISSAGARAY, History of the Paris Commune of 1871, translated from the French by
Eleanor Marx, http://www.marxists.org/history/france/archive/lissagaray/index.htm
Silke LOHSCHELDER et al., AnarchaFeminismus. Auf den Spuren einer Utopie, Mnster:
Unrast 2000
Anatoli LUNATSCHARSKI, Die Revolution und die Kunst, Dresden: Verlag der Kunst 1962
Anatoli LUNATSCHARSKI, Die Revolution und die Kunst, in: ibid., Die Revolution und die
Kunst, 2631
Rosa LUXEMBURG, Sozialreform oder Revolution, in: ibid., Schriften zur Theorie der
Spontaneitt, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1969, 767 / Reform or Revolution,
http://www.marxists.org/archive/luxemburg/1900/reform-revolution/index.htm

210

Rosa LUXEMBURG, Massenstreik, Partei und Gewerkschaften, in: ibid., Schriften zur
Theorie der Spontaneitt, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1969, 89161 /
Rosa LUXEMBURG, Schriften zur Theorie der Spontaneitt, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt
1969 / http://www.marxists.org/archive/luxemburg/index.htm
Roza LUKSEMBURG, Socijalna reforma ili revolucija?, Beograd, 1976
Heinrich MANN, Geist und Tat, in: Wolfgang Rothe (Ed.), Der Aktivismus 19151920,
Munich: dtv 1969, 2328
Heinrich MANN, Das junge Geschlecht, in: Wolfgang Rothe (Ed.), Der Aktivismus 1915
1920, Munich: dtv 1969, 9599
MAO Tse-Tung, Untersuchungsbericht ber die Bauernbewegung in Hunan, in: ibid.,
Ausgewhlte Werke, Vol. 1, Peking: Verlag fr fremdsprachige Literatur 1968, 2163
MAO Tse-Tung, Report on an Investigation of the Peasant Movement in Hunan,
http://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-1/mswv1_2.htm
Oliver MARCHART, Von Proletkult zu Kunstkult oder Was Sie schon immer ber kulturelle
Hegemonie wissen wollten, aber in 'Texte zur Kunst' nicht finden konnten, in: Gerald Raunig
(Ed.), Kunsteingriffe. Mglichkeiten politischer Kulturarbeit, Vienna: IG Kultur sterreich
1998, 120127
Oliver MARCHART, Alles nur Theater? Alles nur Politik, in: Der Standard, 11 August 2001,
and http://www.eipcp.net/diskurs/d06/text/marchart_de.html
Oliver MARCHART, The Crossed Place of the Political Party,
http://www.republicart.net/disc/empire/marchart02_en.htm
Oliver MARCHART, Staging the Political (Counter-)Publics and the Theatricality of Acting,
http://www.republicart.net/disc/publicum/marchart03_en.htm
Oliver MARCHART, sthetik des ffentlichen. Eine politische Theorie knstlerischer Praxis,
Vienna: Turia+Kant 2006, publication pending
Greil MARCUS, Lipstick Traces. Von Dada bis Punk Eine geheime Kulturgeschichte des 20.
Jahrhunderts, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1996
Karl MARX, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte, in: Karl Marx, Friedrich Engels,
Werke, 8, Berlin: Dietz 1978, 111207 / The Eighteenth Brumaire of Louis Napoleon,
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1852/18th-brumaire/
Karl MARX, Der Brgerkrieg in Frankreich (Adresse des Generalrats vom 30.5.1871), in: Karl
Marx, Friedrich Engels, Werke, 17, Berlin: Dietz 1976, 313362 / The Civil War in France,
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/index.htm
Karl MARX, Erster Entwurf zum 'Brgerkrieg in Frankreich', in: Karl Marx, Friedrich Engels,
Werke, 17, Berlin: Dietz 1976, 493571 / First Draft of 'The Civil War in France',
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/drafts/index.htm
Karl MARX, Zweiter Entwurf zum Brgerkrieg in Frankreich, in: Karl Marx, Friedrich
Engels, Werke, 17, Berlin: Dietz 1976, 572610 / Second Draft of 'The Civil War in France',
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1871/civil-war-france/drafts/index.htm
Karl MARX, Fragment ber Maschinen, in: Grundrisse der Kritik der politischen konomie,
MEW 42, Berlin 2005, 590-609
Karl Marx, Das Elend der Philosophie, MEW 4, Berlin 1990, 63-182 / The Poverty of
Philosophy, http://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/poverty-philosophy/
Karl Marx, Das Kapital, MEW 23, Berlin 1998 /
http://www.marxists.org/archive/marx/works/1867-c1/index.htm

211

Karl MARKS, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Kultura, Beograd, 1949

Karl MARX, 18. Brumaire Louisa Bonaparte, Zagreb, 193
Rainer MAUSBACH, Gustave Courbet und die Federation des Artistes de Paris, in: AG
Pariser Kommune der NGBK (Ed.), Pariser Kommune 1871. Eine Bilddokumentation, Berlin:
Neue Gesellschaft fr Bildende Kunst 1971, 160168
Franziska MEIFERT, Zweimal Geborene. Der 'Wiener Aktionismus' im Spiegel von Mythen,
Riten und Gesichten, in: Protokolle 1/1990, 363
Klaus MESCHKAT, Die Pariser Kommune von 1871 im Spiegel der sowjetischen
Geschichtsschreibung, Berlin: Osteuropa-Institut an der Freien Universitt Berlin 1965
Louise MICHEL, Memoiren, Mnster: Verlag Frauenpolitik 1977
Louise MICHEL et al., Louise Michel. Ihr Leben Ihr Kampf Ihre Ideen (=Frauen in der
Revolution, Band 1), Berlin: Kramer 1976
Fritz MIERAU, Erfindung und Korrektur. Tretjakows sthetik der Operativitt, Berlin:
Akademie 1976
John MILNER, Art, War and Revolution in France 18701871, New Haven/London: Yale
University 2000
Angela MITROPOULOS, Precari-Us?,
http://www.republicart.net/disc/precariat/mitropoulos01_en.htm
Otto MUEHL, warum ich aufgehrt habe. das ende des aktionismus, in: Neues Forum,
January 1973, 3942
Otto MUEHL, Aspekte einer Totalrevolution, Cologne: Knig 2004
Gini MLLER, Widerstand im Haiderland, http://www.prairie.at/dossiers/20010414
152923/artikel/20010415125340
Gini MLLER, Transversal or Terror? Moving Images of the PublixTheatreCaravan,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/mueller01_en.htm
Gini MLLER, 10 Jahre Volxtheater, in: Ljubomir Brati, Daniela Koweindl, Ula Schneider
(Ed.), Allianzenbildung zwischen Kunst und Antirassismusarbeit: Annherungen,
berschneidungen, Strategien, Reflexion, Vienna: Soho in Ottakring 2004, 7274
Antonio NEGRI, Insurgencies. Constituent Power and the Modern State,
Minneapolis/London: University of Minnesota 1999
Antonio NEGRI, Constituent Republic, in: Werner Bonefeld (Ed.), Revolutionary Writing.
Common Sense Essays in Post-Political Politics, New York: Autonomedia 2003, 243-253
Antonio NEGRI, Marx Beyond Marx: Lessons on the Grundrisse, New York 1991
Toni NEGRI, Repubblica Costituente. Umrisse einer konstituierenden Macht, in: Toni Negri,
Maurizio Lazzarato, Paolo Virno, Umherschweifende Produzenten. Immaterielle Arbeit und
Subversion, Berlin: ID-Verlag 1998, 6781
Toni NEGRI, Eine ontologische Definition der Multitude, in: Thomas Atzert, Jost Mller
(Ed.), Kritik der Weltordnung. Globalisierung, Imperialismus, Empire, Berlin: ID 2003, 111
125
Toni NEGRI, Maurizio LAZZARATO, Paolo VIRNO, Umherschweifende Produzenten.
Immaterielle Arbeit und Subversion, Berlin: ID-Verlag 1998
Stefan NOWOTNY, World Wide World. Is There a World of Anti-Globalism?,
http://www.republicart.net/disc/mundial/nowotny02_en.htm
Stefan NOWOTNY, Agieren/Nichtagieren, http://www.wuk.at/sonnenschein/ l4stefan.htm

212

Stefan NOWOTNY, The Condition of Becoming Public,

http://www.republicart.net/disc/realpublicspaces/nowotny03_en.htm
Stefan NOWOTNY, Der erfasste Krper. Gewalt und biometrische Identifikation, in: Harun
Maye, Hans Rainer Sepp (Ed.): Phnomenologie und Gewalt (Orbis Phaenomenologicus
Perspektiven, Band 6), Wrzburg: Knigshausen & Neumann 2005, publication pending
Stefan NOWOTNY, Michael STAUDIGL (Ed.), Grenzen des Kulturkonzepts. Meta-Genealogien, Wien: Turia+Kant 2003
Roberto OHRT, Phantom Avantgarde. Eine Geschichte der Situationistischen Internationale
und der modernen Kunst, Hamburg: Edition Nautilus 1997
2

Roberto OHRT (Ed.), Das groe Spiel. Die Situationisten zwischen Politik und Kunst,
Hamburg: Nautilus 2000
On Fire. The battle of Genoa and the anti-capitalist movement, London: One Off Press 2001
Roger PASSERON, Honor Daumier und seine Zeit, Fribourg/Wrzburg: Popp 1979
Franz PFEMFERT, Ich setze diese Zeitschrift gegen diese Zeit, Ed. Wolfgang Haug, Darmstadt:
Luchterhand 1985
Franz PFEMFERT, Der Karriere-Revolteur, in: ibid., Ich setze diese Zeitschrift gegen diese
Zeit, Ed. Wolfgang Haug, Darmstadt: Luchterhand 1985, 121129
Erwin PISCATOR, Die politische Bedeutung der Aktion, in: Paul Raabe (Ed.),
Expressionismus. Aufzeichnungen und Erinnerungen von Zeitgenossen, Olten/Freiburg im
Breisgau: Walter 1965
Michaela PSCHL, 'beyond the limitations of the rectangular frame'. La Commune, DV, 345
Min., Peter Watkins, 1999,
http://www.republicart.net/disc/representations/poeschl01_en.htm
Pierre Joseph PROUDHON, Bekenntnisse eines Revolutionrs, Reinbek bei Hamburg:
Rowohlt 1969
Gerald RAUNIG (Ed.), Kunsteingriffe. Mglichkeiten politischer Kulturarbeit, Vienna: IG
Kultur sterreich 1998
Gerald RAUNIG, Charon. Eine sthetik der Grenzberschreitung, Vienna: Passagen 1999
Gerald RAUNIG, Wien Feber Null. Eine sthetik des Widerstands, Vienna: Tura+Kant 2000
Gerald RAUNIG, Groeltern der Interventionskunst, oder Intervention in die Form. Rewriting
Walter Benjamins 'Der Autor als Produzent', in: Context XXI, 3/2001, 46
Gerald RAUNIG, Spacing the Lines. Konflikt statt Harmonie. Differenz statt Identitt.
Struktur statt Hilfe, in: Stella Rollig und Eva Sturm (Ed.), Drfen die das? Kunst als sozialer
Raum, Vienna: Turia+Kant 2002, 118127
Gerald RAUNIG (Ed.), TRANSVERSAL. Kunst und Globalisierungskritik, Vienna: Turia+ Kant
2003
Gerald RAUNIG, Transversale Multituden, in: ibid. (Ed.), TRANSVERSAL. Kunst und
Globalisierungskritik, Vienna: Turia+Kant 2003, 1118
Gerald RAUNIG, Bruchlinien des Schnen. Heterogenese politischer sthetik, in: Stefan
Nowotny, Michael Staudigl (Ed.), Grenzen des Kulturkonzepts. Meta-Genealogien, Vienna:
Turia+Kant 2003, 205220
Gerald RAUNIG, Kriegsmaschine gegen das Empire. Zum prekren Nomadismus der
VolxTheaterKarawane, in: furthur. aspekte der bewegungslehre, Berlin: Institut fr
Nomadologie 2003, 47
Gerald RAUNIG (Ed.), Bildrume und Raumbilder. Reprsentationskritik in Film und

213

Aktivismus, Vienna: Turia+Kant 2004

Gerald RAUNIG, Here, There AND Anywhere, http://www.republicart.net/disc/
mundial/raunig05_en.htm
Gerald RAUNIG, Walking Down the Dead-End Street and Through to the Other Side.
Lines of Flight of (from) Governmentality, in: Open House. Kunst und ffentlichkeit,
Vienna/Bozen: Folio 2004, 140144
Gerald RAUNIG, La inseguridad vencer. Anti-Precariousness Activism and Mayday
Parades, http://www.republicart.net/disc/precariat /raunig06_en.htm
Gerald RAUNIG, Fr eine Mikropolitik der Grenzen. Spacing the Line, revisited, in: Beatrice
von Bismarck (Ed.), Grenzbespielungen. Visuelle Politik in der bergangszone, Cologne:
Knig 2005, 88- 101, publication pending
Gerald RAUNIG, Ulf WUGGENIG (Ed.), PUBLICUM. Theorien der ffentlichkeit, Turia+Kant
2005, publication pending
Helena RECKITT (Ed.), Art and Feminism, New York: Phaidon 2001
Elise RECLUS, Evolution und Revolution, Berlin: Libertad 1977
Karl REITTER, Die 68er Bewegung. Versuch einer Darstellung, Teil 1, in: grundrisse.
Zeitschrift fr linke Theorie und Debatte, 03/2002, 620
Karl REITTER, Die 68er Bewegung. Versuch einer Darstellung, Teil 2, in: grundrisse.
Zeitschrift fr linke Theorie und Debatte, 04/2002, 4252
Judith REVEL, Il limite di un pensiero del limite. Necessit di una concettualizzazione della
differenza, http://digilander.libero.it/aperture/articoli/2.2.html
Judith REVEL, Die Gesellschaft gegen den Staat. Anmerkungen zu Clastres, Deleuze, Guattari
und Foucault, in: Thomas Atzert, Jost Mller (Ed.), Kritik der Weltordnung. Globalisierung,
Imperialismus, Empire, Berlin: ID 2003, 91109
Hilary ROBINSON (Ed.), Feminism Art Theory. An Anthology 19682000, Oxford:
Blackwell 2001
Stella ROLLIG, Das wahre Leben. Projektorientierte Kunst in den neunziger Jahren, in:
Marius BABIAS, Achim KNNEKE (ED.), Die Kunst des ffentlichen, Amsterdam/Dresden:
Verlag der Kunst 1998, 1227
Stella ROLLIG, Zwischen Agitation und Animation. Aktivismus und Partizipation in der Kunst
des 20. Jahrhunderts, in: Stella ROLLIG, Eva STURM (Ed.), Drfen die das? Kunst als
sozialer Raum, Turia+Kant 2002, 128139
Stella ROLLIG, Eva STURM (Ed.), Drfen die das? Kunst als sozialer Raum, Turia+Kant 2002
Kristin ROSS, The Emergence of Social Space. Rimbaud and the Paris Commune,
Minneapolis: University of Minnesota Press 1988
Wolfgang ROTHE (Ed.), Der Aktivismus 19151920, Munich: dtv 1969
Danile ROUSSEL, Der Wiener Aktionismus und die sterreicher, Klagenfurt: Ritter 1995
Ludwig RUBINER, Die nderung der Welt, in: Wolfgang Rothe (Ed.), Der Aktivismus 1915
1920, Munich: dtv 1969, 5472
Brigitte SALANDA, Vom Caf Hawelka zur Buchhandlung Herrmann, in: Brbel Danneberg,
Fritz Keller, Aly Machalicky, Julius Mende (Ed.), Die 68er. Eine Generation und ihr Erbe,
Vienna: Dcker 1998, 366383
Gonzalo J. SNCHEZ, Organizing Independence. The Artists Federation of the Paris
Commune and Its Legacy, 18711889, Lincoln/London: University of Nebraska 1997

214

Robert SCHINDEL, ber das Marxverstndnis der Studentenbewegung, in: Bernhard

Kuschey (Ed.), Linke Spuren. Marxismus seit den 60er Jahren, Vienna: Verlag fr
Gesellschaftskritik 1987, 5968
Robert SCHINDEL, Kassandra (Roman), Innsbruck/Vienna: Haymon 2004
Dieter Marc SCHNEIDER (Ed.), Pariser Kommune 1871, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1971
Henning SCHMIDGEN (Ed.), sthetik und Maschinismus. Texte zu und von Flix Guattari,
Berlin: Merve 1995
Jrgen SCHMIDT, another war is possible // publiXtheatre,
http://www.republicart.net/disc/realpublicspaces/schmidt01_en.htm
Georg SCHLLHAMMER, Den Staat masochistisch genieen. ber das Verhltnis von Kunst
und Macht in sterreich, http://www.demokratiezentrum.org/pdfs/schollhammer_dt.pdf
Dieter SCHOLZ, Pinsel und Dolch. Anarchistische Ideen in Kunst und Kunsttheorie 1840
1920, Berlin: Reimer 1999
Antje SCHRUPP, Nicht Marxistin und auch nicht Anarchistin. Frauen in der Ersten
Internationale, Knigstein/Taunus: Helmer 1999
Lutz SCHULENBURG, Franz Pfemfert. Zur Erinnerung an einen revolutionren
Intellektuellen, in: Die Aktion 209, late August 2004, 998
Dieter SCHWARZ, Veit LOERS (Ed.), Wiener Aktionismus I. Von der Aktionsmalerei zum
Aktionismus. Wien 19601965, Klagenfurt: Ritter 1998
Rolf SCHWENDTER, Das Jahr 1968. War es eine kulturelle Zsur?, in: Reinhard Sieder,
Heinz Steinert, Emmerich Tlos (Ed.), sterreich 19451995, Vienna: Verlag fr
Gesellschaftskritik 1995, 166175
Rolf SCHWENDTER, Subkulturelles Wien. Die informelle Gruppe (19591971), Vienna:
Promedia 2003
Shuddhabrata SENGUPTA, No Border Camp Strasbourg : A Report, http://mail.
sarai.net/pipermail/reader-list/2002-July/001734.html
Michael SIEGERT, Kein Faschist, sondern Analanarchist, in: Neues Forum, December 1971,
55
Emmanuel Joseph SIEYES, Was ist der Dritte Stand?, in: ibid., Politische Schriften 1788
1790, Munich/Vienna: Oldenbourg 1981, 117195
Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs der
Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976
Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der
Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977
SITUATIONIST INTERNATIONAL ONLINE, http://www.cddc.vt.edu/sionline/index.html
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Beitrag zu einer situationistischen Definition des
Spiels, in: Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs
der Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976, 14 f.
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Vorbereitende Probleme zur Konstruktion einer
Situation, in: Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs
der Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976, 1619.
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Der Sinn im Absterben der Kunst, in:
Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs der
Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976, 7883
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Die 3. Konferenz der S. I. in Mnchen, in:

215

Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs der

Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976, 94103
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Die Theorie der Momente und die Konstruktion
von Situationen, in: Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgaben des
Organs der Situationistischen Internationale, Band I, Hamburg: MaD 1976, 125127
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Manifest, in: Situationistische Internationale
19581969. Gesammelte Ausgaben des Organs der Situationistischen Internationale, Band I,
Hamburg: MaD 1976, 152154
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Die Avantgarde der Anwesenheit, in:
Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der
Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 1929
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, All the Kings Men, in: Situationistische
Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 3742
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Die S. I. jetzt, in: Situationistische
Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 8588
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Der Fragebogen, in: Situationistische
Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der Situationistischen
Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 112116
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Unsere Ziele und Methoden im Strassburger
Skandal, in: Situationistische Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs
der Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 269278
SITUATIONISTISCHE INTERNATIONALE, Der Beginn einer Epoche, in: Situationistische
Internationale 19581969. Gesammelte Ausgabe des Organs der Situationistischen Internationale, Band II, Hamburg: Nautilus 1977, 329364
Klaus STAECK, Die Reichen mssen noch reicher werden. Politische Plakate, Ed. Ingeborg
Karst, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1973
Felix STALDER, Der Terror des geistigen Eigentums. Der Prozess gegen das Critical Art
Ensemble, in: springerin 4/2004, 6 f.
Peter STARR, Logics of Failed Revolt. French Theory after May 68, Stanford: Stanford
University 1995
Peter STARR, The Uses of Confusion. Lefebvres Commune, manuscript of a lecture held in
English in the framework of the Twentieth-Century French Studies Colloquium at the
University of Illinois, 2729 March 2003
Hito STEYERL, The Articulation of Protest
http://www.republicart.net/disc/mundial/steyerl02_en.htm
Hito STEYERL, Die Farbe der Wahrheit. Dokumentarismen im Kunstfeld, Vienna:
Turia+Kant 2006
Hito STEYERL, Encarnacin GUTIRREZ RODRGUEZ, Spricht die Subalterne deutsch?
Migration und postkoloniale Kritik, Mnster: Unrast 2003
Max STIRNER, Der Einzige und sein Eigentum, Leipzig: Zenith 1927
Maxim STRAUCH, Erinnerungen an Eisenstein, in: Hermann Herlinghaus, Heinz Baumert,
Renate Georgi (Ed.), Sergei Eisenstein. Knstler der Revolution, Berlin: Henschel 1960, 5983
Christof UBIK, 'Ein Vakuum, und da soll man tanzen'. Anmerkungen zur 'Kassandra', in:

216

Robert Schindel, Kassandra (Roman), Innsbruck/Vienna: Haymon 2004

Christof UBIK, Einverstndnis, Verfremdung und Produktivitt. Versuche ber die
Philosophie Bertolt Brechts, http://www.uni-klu.ac.at/~hstockha/neu/html/christofsubik.htm
Christof UBIK (interview), Die Einheit von Politik, Kunst und Leben. Die 'Hundsblume',
1968 und die Szene Wien, in: Werner Wintersteiner (Ed.), 1968: Jugend Kultur
Revolution, Vienna/Innsbruck: Studienverlag 1998, 3646
Christof UBIK, Philosophieren als Theater. Zur Philosophie Bertold Brechts, Vienna: Passagen
2000
SUBVERSIVE AKTION, Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Frankfurt: Neue Kritik
2002
Sergej TRETJAKOV, Feld-Herren. Der Kampf um eine Kollektiv-Wirtschaft, Berlin: Malik
1931
Sergej TRETJAKOV, Die Aufgabe des Schriftstellers, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt 1972
Sergej TRETJAKOV, Fortsetzung folgt, in: Die Aufgabe des Schriftstellers, Reinbek bei
Hamburg: Rowohlt 1972, 7479
Sergej TRETJAKOV, Gesichter der Avantgarde. Portrts Essays Briefe, Berlin/Weimar:
Aufbau 1985
Sergej TRETJAKOV, Woher und wohin? Perspektiven des Futurismus, in: ibid., Gesichter
der Avantgarde. Portrts Essays Briefe, Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 3853
Sergej TRETJAKOV, Theater der Attraktionen, in: Gesichter der Avantgarde. Portrts
Essays Briefe, Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 6673
Sergej TRETJAKOV, Eisenstein der Regisseur als Ingenieur, in: ibid., Gesichter der
Avantgarde. Portrts Essays Briefe, Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 7476
Sergej TRETJAKOV, Kunst in der Revolution und Revolution in der Kunst. sthetische
Konsumtion und Produktion, in: ibid., Gesichter der Avantgarde. Portrts Essays Briefe,
Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 8897
Sergej TRETJAKOV, Notizen eines Dramatikers, in: ibid., Gesichter der Avantgarde.
Portrts Essays Briefe, Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 98101
Sergej TRETJAKOV, Sechs Pleiten. Erwin Piscator, in: ibid., Gesichter der Avantgarde.
Portrts Essays Briefe, Berlin/Weimar: Aufbau 1985, 186218
Alexander TROCCHI, Technik des Weltcoups, in: Situationistische Internationale 1958
1969. Gesammelte Ausgaben des Organs der Situationistischen Internationale, Band I,
Hamburg: MaD 1976, 5968
Ren VINET, Wtende und Situationisten in der Bewegung der Besetzungen, Hamburg:
Nautilus 1977
Paolo VIRNO, Wenn die Nacht am tiefsten ... Anmerkungen zum General Intellect, in:
Thomas Atzert, Jost Mller (Ed.), Immaterielle Arbeit und imperiale Souvernitt, Mnster:
Westfllisches Dampfboot 2004, 148-155
Paolo VIRNO, Un movimento performativo,
http://www.republicart.net/disc/precariat/virno01_it.htm
Paolo VIRNO, A Grammar of the Multitude, Los Angeles/New York: Semiotext(e) 2004
Paolo VIRNO, Die Engel und der General Intellect, in: ibid., Grammatik der Multitude,
Vienna: Turia+Kant 2005, 165-188
VOLXTHEATER FAVORITEN, Dreigroschenheft, Archiv Volxtheater Favoriten, sowie
http://no-racism.net/volxtheater/_html/_drgrop0.htm

217

VOLXTHEATER FAVORITEN, Penthesilea. Eine Hundsoper sehr frei nach Kleist, Archiv
Volxtheater Favoriten, sowie http://www.no-racism.net/volxtheater/_html/_penth1. htm
VOLXTHEATER FAVORITEN, Bezahlt wird nicht! Programmheft, Archiv Volxtheater
Favoriten, sowie http://www.no-racism.net/volxtheater/_html/_bwn1.htm
VOLXTHEATER FAVORITEN, Konzept, http://www.no-racism.net/volxtheater/
_html/_konz0.htm
VOLXTHEATER FAVORITEN, Schluss mit lustig: ein Land dreht durch!, http://noracism.net/volxtheater/_html/_sml1.htm
VOLXTHEATER FAVORITEN, EKH-Tour 2000, http://www.noracism.net/volxtheater/_html/_ekht1.htm
Richard WAGNER, Ausgewhlte Schriften, Leipzig: Reclam 1982
Richard WAGNER, Die Kunst und die Revolution, in: ibid., Ausgewhlte Schriften, Leipzig:
Reclam 1982, 144178
Peter WEIBEL, Kunst: Strung der ffentlichen Ordnung?, in: Im Namen des Volkes. Das
gesunde Volksempfinden als Kunstmastab, Duisburg: Wilhelm-Lehmbruck-Museum 1979,
4865
Kathrin WILDNER, ZAPATOUR 2001. Und der zapatistische Kampf als eine neue Form des
politischen Widerstands, in: Kulturrisse 03/2001, 41 f.
Ulf WUGGENIG, Fragmentation and Cooptation.,On the problematic aspects of hybridity in
oppositional art forms,
http://www.republicart.net/disc/hybridresistance/wuggenig01_en.htm
Ulf WUGGENIG, The Empire, the Northwest and the Rest of the World. 'International
Contemporary Art' in the Age of Globalization,
http://www.republicart.net/disc/mundial/wuggenig02_en.htm
Slavoj IEK, Revolution at the Gates. iek on Lenin, London/New York: Verso 2002
Zwei links zwei rechts: Ex-Linke verstricken sich im rechten Netz,
http://www.nadir.org/nadir/initiativ/daneben/archiv/antifa/intervention/track02.html
Navedene internet adrese web sajtova su poslednji put proverene u martu 2006. godine.

218

Biografija autora
Gerald Raunih (Gerald Raunig) je filozof i teoretiar umetnosti iz Bea, Austrija. Jedan je od
direktora Evropskog instituta za progresivne kulturne politike iz Bea (EIPCP/E-ropean
Institute for Progressive Cultural Policies, Vienna) i koordinator transnacionalnog istraivakog projekta transform (http://transform.eipcp.net, 2005-2008). Predaje politiku estetiku na
Institutu za filozofiju Univerziteta u Klagenfurtu i na odseku za vizuelne studije Univerziteta u
Luneburgu. Ko-urednik je edicije "republicart. Kunst und ffentlichkeit" i "es kommt darauf
an. Texte zur Theorie der politischen Praxis", Turia+Kant, Be. lan je urednikog kolektiva u
austrijskom asopisu za radikalnu, demokratsku kulturnu politiku, Kulturrisse i viejezinog
web urnala transversal.
Do sada je objavio sledee knjige: Kunst und Revolution. Knstlerischer Aktivismus im langen
20. Jahrhundert, Wien: Turia+Kant 2005; PUBLICUM. Theorien der ffentlichkeit, Wien:
Turia+Kant 2005 (ed. by Gerald Raunig and Ulf Wuggenig).

219

Naslov: UMETNOST I REVOLUCIJA

Umetniki aktivizam tokom dugog XX veka
Autor: Gerald Raunih

Prevod na srpski jezik: Relja Drai

Lektura i korektura: Branka uri
Edicija: crvena izdanja
tampa: Futura, Novi Sad, 2006
Tira: 500
ISBN 86-7188-055-9
Izdava: j
Dr Zorana inia 2
21000 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
tel: +381 21 450 023
mail: malpaso@ns.sbb.co.yu

Urednik: Centar za nove medije_ kuda.org

Brae Mogin 2, PO BOX 22
21113 Novi Sad, , Srbija i Crna Gora
tel/fax: +381 21 512227
mail: office@kuda.org
url: http://kuda.org

Svako kopiranje i dalje korienje tekstova iz knjige je dobrodolo (izuzev upotrebe u okviru
rasistikog, seksistikog, faistikog i antisemitskog konteksta).

Knjiga je originalno objavljena pod naslovom: Kunst und Revolution. Knstlerischer

Aktivismus im langen 20. Jahrhundert, Wien: Turia+Kant 2005
Prevod na srpski jezik i tampanje knjige Umetnost i revolucija, Umetnost i aktivizam tokom
dugog XX veka omogueno je podrkom:

220