VELIKA AHOVSKA TABLA

SVE OD VREMENA kad su kontinenti zapoeli s

politikim meudelovanjem, pre nekih petsto
godina, Evroazija je sredite svetske moi. U
razliitim vremenima i na razliite naine,
narodi koji su nastanjivali Evroaziju iako
najvie oni iz zapadnoevropskog podruja
penetrirali su razne ostale delove sveta i
dominirali njima, kako su pojedine drave
Evroazije zadobijale poseban status i
iskoriavale povlastice koje su proisticale iz
poloaja vodeih svetskih sila.

U poslednjoj deceniji dvadesetog veka svedoi

smo tektonskih promena u svetskim odnosima.
Po prvi put u istoriji, jedna neevroazijska sila
pojavljuje se, ne samo kao arbitar u odnosima
evroazijskih sila ve i kao vrhunska sila sveta.
Poraz i kolaps Sovjetskog Saveza predstavljao
je konani stub u rapidnom usponu sile iz
Zapadne hemisfere, Sjedinjenih Amerikih
Drava, kao jedine i, u stvari, prve potpuno
globalne sile.

Ali, podruje Evroazije zadrava svoj geopolitiki

znaaj. Ne samo u svom zapadnom delu Evropi
jo uvek lokaciji znaajnog dela svetske politike i
privredne moi, ve i svojim istonim podrujima
Aziji koja u zadnje vreme postaje vitalno
sredite ekonomskog rasta i politikog uticaja.
Upravo stoga pitanje kako se globalno aktivna
Amerika nosi sa sloenim odnosima snaga
unutar Evroazije te posebno spjeava li
pojavljivanje neke dominantne, antagonistiki
nastrojene evroazijske sile ostaje sredinjim
pitanjem njene sposobnosti delovanja kao prve
globalne sile.

Sledi kako pored razvijanja razliitih novih

dimenzija moi (tehnologije,
komunikacije,informacije, kao i trgovina i
finansije) amerika spoljna politika mora i
dalje voditi rauna o geopolitikoj dimenziji, te
nastaviti s primenom svog uticaja u Evroaziji
na nain koji stvara stabilan ekvilibrijum na
kontinentu, uz Sjedinjene Drave kao
politikog arbitra.

Prema tome, Evroazija predstavlja ahovsku tablu na kojoj

se odvija nadmetanje za sticanjem, odnosno odravanjem
globalnog primata, a to natanje temelji se na geostrategiji
stratekom upravljanjem geopolitikim interesima. Vredno
je spomenuti da su se ne tako davne 1940. godine dva
pretendenta za svetski primat, Adolf Hitler i Josif Staljin,
izriito suglasila (u tajnim pregovorima voenim u novembru
iste godine) kako Amerika mora biti iskljuena iz Evroazije.
Obojica su shvatila kako bi ubacivanje amerike sile u
Evroaziju onemoguilo njihove ambicije za svetskom
dominacijom. Isto tako, obojica su polazila od uverenja kako
je upravo Evroazija centar sveta, te da onaj koji kontrolie
Evroaziju kontrolie i svet. Pola veka kasnije ovo pitanje
doivljava svoju redefiniciju: hoe li se ameriki primat u
Evroaziji odrati i za koje bi se sve ciljeve on mogao
primeniti.

Konani cilj amerike politike trebao bi biti benigni

i vizionarski: stvaranje uistinu kooperativne
globalne zajednice, uz potovanje dugoronih
trendova i fundamentalnih potreba ljudske vrste.
No, u tomu je od imperativnog znaaja da se u
meuvremenu ne pojavi evroazijska sila koja bi bila u
stanju dominirati Evroazijom i time ujedno izazvati
Ameriku. Shodno tome, uobliavanje
sveobuhvatne i celovite evroazijske geostrategije
svrha je ove knjige.
Zbigniew Brzezinski, Washington, D. C., April
1997.

HEGEMONIJA JE STARA koliko i ljudska

vrsta. No, dananja amerika globalna
dominacija razlikuje se po brzini kojom je do
nje dolo, po svojoj globalnoj sveobuhvatnosti,
te po nainima njene primene.
Tokom samo jednog veka Amerika se
preobrazila i bila preobraena dinamikom
meunarodnih zbivanja od relativno izolovane
zemlje Zapadne hemisfere u silu takvog globalnog
dosega kakvoj nema presedana u istoriji.

Od rata protiv panije iz 1898.

godine preko odluujeeg uticaja u
pobedi saveznika u Prvom svetskom
ratu, velikog doprinosa u pobedi
nad silama osovine u Drugom
svetskom ratu te pobede Hladnom
ratu Amerika je uspela da za samo
sto godina postane najmonija sila
ikada.

Kolaps rivala postavio je Sjedinjene Drave u

jedinstvenu poziciju. Istovremeno su postale
prva i jedina zaista globalna sila. Pa ipak, ako
zanemarimo njihove ograniene, regionalne
dosege, amerika globalna nadmo donekle
podsea na neka ranija carstva. Ta su carstva
temeljila svoju mo na hijerarhiji vazalnih
odnosa, provincija, protektorata i kolonija, a na
one izvan granica carstva uglavnom se gledalo
kao na varvare.

Do odreene mere, upotreba ovakve anahrone

terminologije nije u potpunosti neprikladna za neke
drave koje se trenutno nalaze unutar amerike
orbite. Slino kao i u prolosti, upranjavanje
amerike "imperijalne" moi proizlazi u velikoj
meri iz superiorne organizacije, iz mogunosti da
se ogromni privredni i tehnoloki izvori iskoriste
u vojne svrhe, iz neodreene, ali ipak znaajne
privlanosti amerikog naina ivota, kao i iz same
dinaminosti i nadmeueg duha imanentnih
amerikim drutvenim i politikim elitama.

ZA AMERIKU EVROAZIJA PREDSTAVLJA

najvei geopolitiki dobitak. Tokom proteklih
petsto godina svetskim su odnosima dominirale
evroazijske sile i narodi koji su se u elji za
sticanjem regionalne dominacije, i pokuajima za
osvajanjem svetskog primata, borili jedni protiv
drugih.
Danas jedna ne-evroazijska sila ima primat u
samoj Euroaziji - a o tome koliko e dugo i koliko
efikasno Amerika uspevati da odri svoju premo
u Evroaziji direktno zavisi i ameriki primat u
globalnim razmerama.

U tom kontekstu, nain na koji Amerika "upravlja"

Evroazijom od kritinog je znaaja. Sila koja dominira
Evroazijom vri nadzor nad dvije od tri najnaprednije i
privredno najmonije regije sveta. Ve i povran
pogled na kartu sveta upuuje na to kako kontrola nad
Evroazijom gotovo automatski za sobom povlai
subordiniranost Afrike, a Zapadnu hemisferu i
Okeaniju ini perifernima u donosu na sredinji
svjetski kontinent (vidi kartu). Oko 75% svetskog
stanovnitva ivi u Evroaziji, gde se nalazi i veina
svetskog materijalnog bogatstva, kako onog
preduzetnikog, tako i onog u tlu. Evroazija uestvuje s
oko 60% u svetskom BDP-u, i s oko tri etvrtine u
poznatim svetskim izvorima energenata

Prema tom, Evroazija predstavlja ahovsku tablu

na kojoj se nastavlja igra za svetski primat. Iako se
geostrategija - strateko upravljanje geopolitikim
interesima - moe uporediti sa ahovskom igrom,
evroazijska ahovska tabla, ovalnog oblika,
ukljuuje vie od dva igraa, od kojih svaki
raspolae s razliitim koliinama moi. Kljuni
igrai locirani su na zapadu, istoku, jugu i u
sredinjem delu table. Zapadna i istona podruja
ahovske table obuhvataju gusto naseljene regije,
organizovane u nekoliko monih drava, na
relativno skuenom prostoru.

U sluaju relativno male zapadne periferije,

ameriki se uticaj direktno primenjuje. No,
dalekoistoni kopneni deo je podruje na
kojem se nalazi samostalan igra rastue snage
i s ogromnim stanovnitvom, a njegov
energini rival - ogranien na nekoliko
oblinjih ostrva - zajedno s polovinom omanjeg
dalekoistonog poluostrva, je u stvari
mostobran za projekciju amerike sile.

Izmeu zapadnih i istonih rubova kontinenta protee se

ogromni, slabo naseljen, danas politiki vrlo fluidan i
fragmentiran sredinji prostor, donedavno
okupiran od strane monog takmaca za globalnu
premo - rivala kojem je nekad bio cilj istiskivanje
Amerike iz Evroazije. Juno od tog velikog,
sredinjeg platoa lei politiki anarhian, ali
energetski vrlo bogat prostor od potencijalno
velikog znaaja, kako za zapadne i istone
evroazijske drave, tako i za mnogoljudnog
pretendenta na regionalnu hegemoniju koji se
nalazi na krajnjem jugu kontinenta.

Ta velika ahovska tabla - koja se protee od

Lisabona do Vladivostoka - svojim nepravilnim
oblikom odreduje pravila i ciljeve igre. Ako bi
se uspelo u pojaanom privlaenju sredinjeg
dela u orbitu Zapada (gde Amerika ima
premo), ako bi se usela spreiti dominacija
jedne sile nad junim regijama, te ako se istok
ne bi ujedinio na nain koji bi ugroavao
zadravanje amerikih prekomorskih baza,
moglo bi se rei da Amerika prednjai u igri..

No, ako bi se sredinja podruja izmakla uticaju

Zapada i ujedinila se u znaajan, jedinstveni entitet koji
bi stekao kontrolu nad junim podrujima ili stvorio
savez s glavnim istonim iniocem, tada bi se amerika
premo dramatino istopila. Isto bi se moglo dogoditi u
sluaju kad bi se dva glavna igraa s istoka na neki
nain ujedinila. I konano, svako odbacivanje Amerike
od strane njenih zapadnih partnera, i time gubitak
vrstog poloaja na zapadnom rubu kontinenta,
automatski bi oznaio kraj amerikom ueu u igri na
evroazijskoj tabli, iako bi to moglo dovesti do
eventualne subordinacije zapadnih podruja ponovno
oivljenom igrau iz sredinjeg dela table.

U primeni amerikog globalnog primata mora

se voditi rauna o injenici kako politika
geografija i dalje ostaje najznaajnijim pitanjem
meunarodnih odnosa. Navodno je Napoleon
jednom izjavio kako poznavati geografiju neke
nacije znai ujedno poznavati njenu spoljnu
politiku. No, nae razumevanje vanosti
politike geografije mora se prilagoditi novim
realnostima moi.

Iako je povlaenjem ideja o monim

nacionalizmima te slabljenjem ideologija,
emocionalni aspekt globalne politike umanjen dok je, istovremeno, nuklearno naoruanje uvelo
znaajna ogranienja u pogledu upotrebe sile
nadmetanje za teritorije jo uvek dominira
svetskim donosima, iako danas u neto
civiliziranijim oblicima. U tom nadmetanju
geografski poloaj jo uvek predstavlja polazite za
definisanje spoljnopolitikih prioriteta pojedine
nacije-drave, a veliina nacionalne teritorije i
danas je jedno od osnovnih merila za status i
snagu drave.

Vladajue nacionalne elite u sve veoj mjeri

prihvataju injenicu kako su neki drugi faktori,
osim teritorijalnog, daleko znaajniji za odreivanje
meunarodnog poloaja drave, ili njenog
meunarodnog uticaja.
Privredna probojnost, pretoena u tehnoloku
inovativnost, takoe moe predstavljati kljuno
merilo snage. Japan je za to najbolji primjer.

No, bez obzira na navedeno, geografski poloaj

i dalje utie na odreivanje najviih prioriteta neke
drave - i to je vea vojna, privredna i politika
snaga, vei je i domet vitalnih geopolitikih
interesa, uticaja i delovanja te drave.

Osnovno geopolitiko pitanje danas vie nije koji

deo Evroazije predstavlja najpovoljniju poetnu
taku za sticanje kontinentalne dominacije, niti da
li je kopnena sila vanija od pomorske. Geopolitika
se pomakla s regionalne na globalnu dimenziju, pri
emu premo na evroazijskom kontinentu slui
kao polazite za primat u celom svetu. Sjedinjene
Drave, kao ne-evroazijska drava, danas imaju
vodeu meunarodnu ulogu te sa svojom silom izravno
rasporeenom na tri ivina deela evroazijskog
kontinenta vre snaan uticaj na drave koje se
nalaze u sreditu Evroazije.

No, upravo na tom najznaajnijem igralitu

globusa - Evroaziji - moe se u nekom trenutku
pojaviti potencijalni rival Americi. Stoga
formuliranje amerike geostrategije za
dugorono upravljanje amerikim
geopolitikim interesima u Evroaziji mora
polaziti od paljivog praenja kljunih igraa i
ispravnog procenjivanja siuacije.

prvo, identifikovati geostrateki dinamine

evroazijske drave koje raspolau dovoljnom
snagom za stvaranje potencijalno znaajnog
pomaka u meunarodnoj raspodeli moi,
deifrovati glavne spoljnopolitike ciljeve
njihovih politikih elita, kao i verovatne
posledice njihovog aktivnog rada na
ostvarivanju tih ciljeva. Nadalje, locirati
geopolitiki kljune evroazijske drave iji
geografski poloaj i/ili samo njihovo postojanje
ima katalitiko dejstvo na aktivnije
geostrateke igrae ili na stanje u regiji;

drugo, uobliiti specifinu politiku SAD-a u

cilju pridobijanja, kooptiranja i/ili kontrolisanja
napred navedenog na nain kojim bi se
zadrali i unapredili vitalni interesi SAD-a, te
izrada i primena sveobuhvatnijeg geostrateke
koncepta kojim bi na globalnom nivou omoguilo
meudejstvo posebnih, specifinih politika SADa.

Aktivni geostrateki igrai su drave koje imaju sposobnost i

nacionalnu volju za sprovoenje moi ili uticaja preko svojih
granica s ciljem menjanja - u meri u kojoj to utie na amerike
interese - postojeih geopolitikih odnosa. Dakle, imaju potencijale
ili predispozicije da budu geopolitiki nepredvidive. Bez obzira iz
kojeg razloga - tenje za nacionalnom veliinom, ideolokim
ispunjenjem, iz religijskog mesijanizma ili zbog privrednog rasta neke drave pokuavaju ostvariti regionalnu dominaciju ili globalni
status.
Te drave stoga paljivo vode rauna o amerikim mogunostima,
procenjuju u kojoj se meri njihovi interesi preklapaju, ili
sukobljavaju, s amerikima, i odreuju svoje ograniene evroazijske
ciljeve, ponekad u koliziji, a ponekad i u direktnoj suprotnosti s
amerikim politikama. Amerika mora posvetiti posebnu panju
evroazijskim dravama s ovakvim ambicijama.

Geopolitiki stoeri su drave iji znaaj izvire

u manjoj meri iz njihove snage i njihove
motivacije, a vie iz osetljivosti njihovog
poloaja i posledica kojima njihova nesigurna
pozicija moe rezultirati na ponaanje
geostratekih igraa. Najee su geostrateki
stoeri odreene geografskim poloajem, koji im
u nekim sluajevima daje posebnu ulogu - bilo
u definisanju pristupa vanim podrujima, bilo
uskraivanjem bitnih sredstava i izvora
znaajnim igraima.

U nekim sluajevima, geopolitiki stoer moe

sluiti kao odbrambeni tit za neku drugu
dravu ili ak regiju. Ponekad i samo postojanje
geopolitikih stoera ima znaajne politike i
kulturoloke posledice na aktivnijeg susednog
geostratekog igraa.
Prema tome, identifikovanje kljunih posthladnoratovskih geopolitikih stoera u
Evroaziji, kao i njihova zatita, presudni su
aspekti amerike globalne geostrategije.

Treba odmah naglasiti da, iako su svi

geostrateki igrai znaajne i mone drave,
nisu sve znaajne i mone drave ujedno i
aktivni geostrateki igrai. Stoga je
identifikovanje geostratekih igraa relativno
jednostavno, no isputanje nekih oigledno
znaajnih drava s takvog popisa zahteva
dodatno obrazloenje.

U trenutnim globalnim uvjetima, na novoj

politikoj karti Euroazije mogue je
identificirati barem pet kljunih geostratekih
igraa i pet geopolitikih osi (od kojih dvije
djelomino ispunjavaju uvjete i za status
geostratekog igraa).
Francuska, Nemaka, Rusija, Kina i Indija
veliki su i aktivni geostrateki igrai, dok se
Velika Britanija, Japan i Indonezija, iako bez
sumnje vrlo znaajne drave, ne mogu
tako okvalifikovati.

EVROPA JE AMERIKI PRIRODNI SAVEZNIK. Dele iste

vrednosti; pripadaju, uglavnom, istom verskom krugu;
praktikuju istovetne demokratske politike; Evropa je
izvorna domovina velike veine Amerikanaca. Svojim
pionirskim nastojanjima na integraciji nacionalnih drava u
zajedniku, nadnacionalnu, ekonomsku i kasnije politiku
uniju, Europa ujedno ukazuje na putove prema viim
oblicima postnacionalnog organizovanja koji prelaze uske
poglede i destruktivne tenje iz vremena nacionalizma.
Ve sada je Europa najjae multilateralno organizovani deo
sveta koje stvara jedinstveno podruje s nekih 400 miliona
stanovnika koji ive pod demokratskim krovom i imaju
ivotni standard uporediv s onim u SAD. Takva e Europa
nuno biti i globalna sila.

Evropa ujedno slui kao odskona daska za progresivno irenje

demokratije dublje u Evroaziju.
Evropsko irenje prema istoku uvrstilo bi pobbedu demokratije
ostvarene 1990. godine.
No pre svega, Evropa je bitan ameriki mostobran na
evroazijskom kontinentu. Ameriki geostrateki ulog u Europi je
ogroman. Za razliku od amerikih veza s Japanom, Atlantski pakt
utvruje ameriki politiki uticaj i vojnu silu direktno na evroazijsko
kopno. Na ovom stepenu ameriko-europskih odnosa, uz
evropske nacije koje su jo uvek u velikoj meri zavisne od
bezednosne zatite koju pruaju SAD, svako irenje evropskog
prostora istovremeno znai i irenje amerikog uticaja. Shodno
tome, bez vrstih prekoatlantskih veza, ameriki primat u
Evroaziji neodlono blijedi. Amerika kontrola nad Atlantskim
okeanom i mogunost projekcije uticaja i sile dublje u Evroaziju
bili bi time znatno umanjeni.

Ukrajina, Azerbejdan, Juna Koreja, Turska i

Iran imaju ulogu znaajnih geopolitikih
stoera, iako su i Turska i Iran - do neke mjere,
i u skladu sa svojim ogranienim
mogunostima - i geostrateki aktivne. Vie rei
o svakoj od ovih drava bie u poglavljima koja
slede.

RASPADOM POVRINSKI najvee drave na svetu, krajem

1991. godine, stvorena je "crna rupa" u samom sreditu
Evroazije. Bilo je to kao da je geopolitiko "srce kontinenta"
iupano s globalne karte.
Novo rusko geostrateko odreenje
Kolaps Sovjetskog Saveza predstavljao je konanu fazu u
procesu fragmentiranja ogromnog kineskosovjetskog
komunistikog bloka koji se, jedno kratko vreme, mogao porditi s
obimom Dingis-Kanove vladavine, a u nekim ju je
aspektima i nadmaivao.
No, savremeni transkontinentalni blok trajao je vrlo kratko,
uz bekstvo Titove Jugoslavije i neposlunost Maove Kine
koji su rano signalizirali neotpornost komunistikog tabora
na nacionalistike pretenzije koje su se pokazale snanijima
od ideolokih veza. Kinesko-sovjetski blok trajao je otprilike
deset godina, a sam Sovjetski Savez sedamdeset.

Glavni cilj ruske politike prema ZND-u je u

stvaranju privredni i politiki integrisane asocijacije
drava koja bi bila u stanju zauzeti svoje pravo
mjesto u svetskoj zajednici...konsolidovati Rusiju
kao vodeu snagu u stvaranju novog sistema
meudravnih politikih i ekonomskih odnosa na
podruju biveg Saveza.

Bez Ukrajine, kao to je ve reeno, imperijalno

oivljavanje, temeljeno bilo na ZND-u bilo na
evroazijanstvu, nije predstavljalo odrivu
mogunost.
Imperij bez Ukrajine znaio bi, s vremenom,
Azijatizaciju Rusije i nejno udaljavanje od
Evrope.

Ruska jedina geostrateka opcija opcija koja bi

Rusiji omoguila stvarnu meunarodnu ulogu i
maksimizirala mogunost vlastite transformacije i
modernizacije je Evropa.
I to ne bilo kakva Europa, ve transatlantska
Europa rastuih EU-e i NATO-a. Takva Europa se
oblikuje, kao to smo videli u Treem poglavlju, i
vrlo je verojatno da e ona ostati usko povezana s
Amerikom. To je Evropa s kojom e Rusija morati
imati neke odnose, ukoliko eli da izbegne opasnu
geopolitiku izolaciju.

Nijedna druga opcija ne moe ponuditi Rusiji ono

to moe savremena, bogata i demokratska
Evropa, vezana uz Ameriku. Europa i Amerika ne
predstavljaju pretnju Rusiji kao neekspanzivnoj,
nacionalnoj i demokratskoj dravi. One nemaju
nikakvih teritorijalnih pretenzija prema Rusiji, a
koje bi Kina jednog dana mogla imati; ne dele
nesigurnu granicu na kojoj bi moglo doi do
nasilja, to sigurno nije sluaj s ruskim etniki i
teritorijalno nejasnim granicama prema islamskim
zemljama na jugu. Upravo suprotno, za Evropu,
kao i za Ameriku, nacionalna i demokratska Rusija
je geopolitiki poeljan entitet, izvor stabilnosti u
nepostojanom evroazijskom prostoru.

U EVROPI RE "BALKAN" priziva slike

etnikih konflikata i regionalnog rivalstva
velikih sila. I Evroazija ima svoj "Balkan", ali taj
je daleko vei, mnogoljudniji, verski i etniki
jo heterogeniji.
Smeten je unutar velikog pravougaonika koji
oznaava sredinju zonu nestabilnosti odreenu u
Drugom poglavlju, i koji obuhvata delove
jugoistone Europe, Sredinje Azije s delovima
June Azije, podruje Perzijskog zaliva i Bliski
Istok.

Euroazijski Balkan ini unutranje jezgro tog velikog

pravougaonikai razlikuje se od spoljanje zone u jednoj
bitnoj injenici: to je prazan prostor - vakuum u pogledu
prisutnosti velikih sila. Iako je veina drava u Persijskom
zalivu i na Bliskom Istoku takoe nestabilna, amerika sila u tim
podrujima ima ulogu konanog arbitra. Nestabilna regija u
spoljanjoj zoni je, prema tome, podruje dominacije jedne
sile koja odrava red. Suprotno tome, Evroazijski Balkan
puno je sliniji starijem i poznatijem Balkanu na jugoistoku
Europe: ne samo da su politiki entiteti ovde nestabilni, ve
predstavljaju izazov za uplitanje snanijih susjeda, od koji je
svaki odluan u speavanju dominantne regionalne uloge
onog drugog. Upravo tom poznatom kombinacijom
vakuuma sile i privlaenjem sila opravdava se naziv
"Euroazijski Balkan."

Dananje nadmetanje na podruju

Evroazijskog Balkana direktno ukljuuje
tri susedne sile: Tursku i Iran, iako i Kina
moe postati znaajnim protagonistom.
Na manje direktan nain u nadmetanje
su jo ukljuene: Ukrajina, Pakistan,
Indija i udaljena Amerika.

EFIKASNA AMERIKA POLITIKA za Evroaziju

mora imati dalekoistono sidro.
Ta potreba nee biti zadovoljena ukoliko Amerika
bude iskljuena, ili se iskljui, iz evroazijske
unutranjosti. Bliski odnosi s pomorski razvijenim
Japanom bitni su za ameriku globalnu politiku, ali
odnosi saradnje s kopnenom Kinom predstavljaju
imperativ za ameriku evroazijsku geostrategiju. S
posledicama te stvarnosti treba se suoiti, obzirom da
postojea meudelovanja izmeu tri sile na Dalekom
Istoku - Amerike, Kine i Japana - stvaraju
potencijalno opasnu regionalnu jednainu koja
moe pokrenuti tektonske geopolitike pomake

Amerika s druge strane Pacifika za bi Kinu

trebala predstavljati prirodnog saveznika, s
obzirom da nema nikakvih pretenzija u azijskoj
unutranjosti, a pored toga je uvek tokom
istorije bila suprotstavljena bilo ruskom, bilo
japanskom posezanju za slabijom Kinom. Za
Kineze Japan predstavlja glavnog neprijatelja u
ovom veku; prema Rusiji - to na kineskom
znai "gladna zemlja" - postoji dugotrajno
nepoverenje; a Indija se danas takoe pojavljuje kao
potencijalni rival.

Prema tome, naelo po kojem je "sused mog suseda

moj prijatelj" odgovara sadanjem geopolitikom i
istorijskom odnosu izmeu Kine i Amerike.
No, Amerika vie nije japanski protivnik s druge strane
oceana ve je njegov bliski saveznik. Isto tako, Amerika
ima vrste veze s Tajvanom i s nekoliko drugih nacija
na jugoistoku Azije. Kinezi su pored toga osetljivi na
amerike doktrinarne rezerve u pogledu unutranjeg
karaktera trenutnog kineskog reima. Stoga se na
Ameriku gleda i kao na glavnu prepreku, ne samo
ostvarivanju kineskih tenji za sticanjem globalne
premoi, nego ak i regionalnog primata. Je li, shodno
tome sukob izmeu Amerika i Kine neizbean?

Istorija Kine je istorija velike nacije.

U stvari, kineska re za Kinu - Chung-kuo, ili
"Sredinje Carstvo" - sadri u sebi i vienje o
sredinjem mjestu Kine u svetskim odnosima, i
potvruje znaaj nacionalnog jedinstva. Takvo
stajalite podrazumeva i hijerarhijsko irenje
uticaja od sredita prema periferijama, stoga
Kina, kao sredite, oekuje od drugih da joj se
pokore.

No, u svakoj takvoj prognozi kojom se predvia

ponovno oivljavanje "Sredinjeg Carstva" kao
sredinje globalne sile postoje i zamke, od kojih je
najoiglednija ona koja se odnosi na mehaniko
oslanjanje na statistike projekcije.
U istu su zamku upali i svi oni koji su, ne tako
davno, prognozirali kako e Japan prestii SAD kao
vodeu svetsku privrednu silu i kako je Japan
predodreen za novu svjetsku supersilu. Ovo je
stajalite propustilo uzeti u obzir japansku
privrednu ranjivost kao i problem politikog
diskontinuiteta - a ista se pogreka potkrada i onima koji
predviaju, i koji strahuju od neizbene pojave Kine
kao svetske sile.

Kao prvo, nije ba sigurno kako e Kina uspeti

odrati eksplozivnu stopu svoga rasta tokom
sledee dve decenije.
Drugi razlog za oprezni skepticizam prema rairenim
predvianjima po kojima bi Kina tiokom sledeih
etvrt veka mogla postati dominantna sila u
globalnim odnosima lei u samoj kineskoj politici.
Dinamiki karakter kineske privredne
transformacije, ukljuujui i njenu drutvenu
otvorenost prema ostatku sveta, na dugi rok je
nekompatibilan s relativnom birokratskom
rigidnou komunistike diktature.
I konano, postoji i trei razlog za skepsu ... Kina
e i dalje biti relativno siromana

kako kanalisati japansku energiju u meunarodnom smeru i

kako usmeriti kinesku silu na regionalno sporazumijevanje.
Na kratki rok je u amerikom interesu da se konsoliduju i
unaprijedesadanji geopolitiki pluralizam na karti
Euroazije. Time se teite stavlja na manevrisanje i
upravjanje s ciljem spreavanja stvaranja neprijateljske
koalicije koja bi mogla predstavljati izazov amerikom
primatu, a da i ne spominjemo mogunost, dodue ne
veliku, pojave jedne zemlje koja bi to mogla predstavljati.
Tokom srednjoronog razdoblja navedeno bi trebalo
postupno ustupiti prioritet nastajanju sve znaajnijih, ali
strateki kompatibilnih partnera koji bi, uz ameriko
vodstvo, pokuali oblikovati transevroazijski bezbednosni
sistem temeljen u veoj mjeri na meusobnoj suradnji. I konano,
na dugi bi rok sve naprijed navedeno trebalo prerasti u
globalno jezgro istinski podijeljene politike odgovornosti.