12.

februar

Obeleava se jo jedna godinjica proboja Logora na Crvenom krstu. Popovi

e odrati pomen rtvama faizma, gardisti e ispaliti poasne hitce - mada
je neophodnije pomenuti uzrok koji je doveo do ovakvih stradanja. Kako je
dolo do toga da neka sila u Niu osnuje logor u kome e drati taoce, koje e
masovno streljati kao in odmazde nad ubijenim vojnicima okupacione sile?
Kada se priseamo proboja konc. logora na Crvenom krstu - u kome je, u
samom proboju, poginulo 45 ljudi, a u kome je stradalo, najee na brdu
Bubanj, oko 10.000 ljudi moramo se prisetiti i svih stradanja koja su, kao i
Logor na Crvenom krstu, posledica jednog nakaradnog sistema.
Istorija pamti divljaku ideju nacional-socijalizma i faizma. Nacionalsocijalizam kao eskalacija nacionalizma, koji je u drutvu najpre tinjao u
obliku patriotizma gnevnog, ponienog i poraenog, u Velikom burujskom
ratu, vieg sloja nemakog drutva (feldmarala, oficira, aristokrata, buruja;
iako je sam Adolf Hitler doao sa ulice), na posletku je doveo do katastrofe
nezapamenih razmera.
Igra patriotizmom je igra vatrom. Pitanje je jedino u kom ete se
momentu opei i da li e vas ta igra opiti do te mere da ni ne osetite plamen
radikalnog nacionalizma sve dok u potpunosti u tom plamenu ne izgorite.
Piem o patriotizmu u jednoj burujskoj dravi. Drugim reima, ukoliko se
polijete benzinom i zapalite ne mora nuno da znai da ete i izgoreti mada za
to postoji velika verovatnoa - ukoliko se odmah bacite na pod ponete da se
valjate po zemlji mda i preivite, poznati su sluajevi ljudi koji su preiveli.
Patriotizam je, u ovoj prii, benzin - lako zapaljiva materija.
Ovome za primer je svojstvena igra poljske elite u godinama tihog rata.
Naime, kako bi poljski Nemci iveli u istoj zemlji sa svojom braom po krvi i
kako bi se Tree nemako carstvo teritorijalno objedinilo, Poljska je morala da
strada, i stradala je pored toga to istoj toj poljskoj eliti nije smetalo da koji
mesec ranije, tanije oktobra 1938. godine, u sklopu svojih nacionalnih
ciljeva iskoristi nemaku okupaciju ehoslovake i okupira oblast Zaoli, oko

koje su Poljska i ehoslovaka vodile trodnevni rat 1919. godine, opet voen
nacionalnim, patriotskim, ciljevima Poljske i novostvorene ehoslovake.
Da li smo izvukli pouku, koja je oveanstvo kotala 50 miliona [1] ljudskih
ivota?
Logor na Crvenom krstu se renovira. Najavljena je nova postavka fotografija
logoraa. Najavljena je senzacionalna vest, da su proboj organizovali
skojevac Branko Bjegovi i etniki vojvoda Vule Vukievi. To su
senzacionalno objavili kao novost, koja se do sad nije znala. Meutim ovaj
"senzacionalitet" je opisan u knjizi Logor na Crvenom krstu, Miroslava M.
Milovanovia, koji pie sledee:
Ideja o bekstvu pojavila se jo u etnikom zatvoru kod
ele Kule, ali nije i razraivana, jer se zatvorenici za
kratko vreme nisu bili meusobno upoznali, pa su se bojali
provokatora. Osim toga, etnici su im govorili da nee biti
izrueni Nemcima. Misao o bekstvu dobila je u intenzitetu od
prvih dana boravka u Logoru na Crvenom krstu. Ukoliko su
pritisak, brutalnost i ugroenost ivota logoraa bili
bezobzirniji, utoliko je njihova odlunost da se isupaju iz
gestapovskih kandi bila vea. Brutalni reim i smrt drugova
u samom logoru od tue ujedinjavali su ljude oko ideje da je
bekstvo jedini izlaz da bi se izbeglo ranije ili kasnije
streljanje na Bubnju ili postepena smrt od psihikog i
fizikog iznurivanja i nemilosrdne tue.
on dalje pie:
Nalazei se na ivici smrti, logorai su poeli da se nadaju
i oekuju da ti ljudi nau neko reenje, pa je tako i ideja
o organizovanju proboja postala privlana za svakog. Za
njenu
realizaciju,
organizovanje
i
izvoenje
proboja
angaovali su se upravo ti kadrovi, naviknuti na borbu u
svim uslovima. Neki od njih su se meusobno poznavali i pre
dolaska u logor, tako da su mogli bez opasnosti da se
dogovaraju i da u tom smislu procenjuju situaciju. Bili su
to u poetku samo lanovi KPJ. Postepeno su se kao lanovi
ueg rukovodstva proboja logora afirmisali: Duan Tomovi,
Sreten Vukovi, Branislav uri, Branko Bjegovi, a
kasnije i Vule Vukainovi, koji nije bio lan Partije, ali
je u borbi protiv neprijatelja dokazao da je patriota. On je
prihvatio plan proboja i govorio hrabrei druge: Ja sam
star, od batina iznemogao i neu moi da izaem iz logora,
ali vi ete izai, nastaviti borbu i osvetiti i mene".
Meutim, moda se desi da se meu fotografijama u novoj postavci nau i
fotografije ljudi kakvi su bili braa Milain i Miodrag Miladinovi, te Damnjan
Tomi zvani Aca Kockar, o kojima Miroslav Milovanovi pie na sledei nain:
Meu zarobljenim borcima bilo je i takvih koji su zarobljeni
poto su napustili odred, a u logoru su pod pritiskom
torture i tue postali potkazivai, kakav je sluaj sa
braom Milainom i Miodragom Miladinovi, koji su bili as u

partizanima Belike ete Pomoravskog NOP odreda, a as u

etnicima. Po proceni organizatora proboja opasnost za
realizaciju plana mogla je da preti od Damnjana Tomia - Ace
Kockara, trgovakog pomonika, oveka nestabilnog karaktera,
koji je po dolasku Nemaca u Kruevac hapen kao skitnica.
Znao je po malo nemaki i bio sobni stareina u sobi broj 12
do prebacivanja u tu sobu logoraa iz sobe broj 14, kada je
za sobnog stareinu odreen student Branko Bjegovi koji je
bolje govorio nemaki. Tomia je pogodilo smenjivanje sa te
dunosti. Pokazalo se da je procena organizatora proboja
bila osnovana, jer je Tomi stvarno poremetio plan akcije.
Trebalo se paziti i od Miodraga Mie Stanojevia koji se sa
njim druio. Opasnost je pretila i od nekih drugih
malodunih ljudi, jer je u sobama bilo arenilo karaktera,
poev od onih kao kremen vrstih i svesnih, pa do raznih
kolebljivaca.
Ko e sve na ime Vuleta Vukievia dobiti prostor u izlobenom prostoru
zaslunih logoraa za slavni proboj od 12. februara 1942. godine - s obzirom
na to da se u najavi svi oznaavaju kao etnici Drae Mihajlovia? U naizgled
nezaustavljivom naletu neosnovanih rehabilitacija, ukljuujui meu njima i
rehabilitaciju samog Dragoljuba Mihajlovia, skoro pa je apsolutno oekivano
da na zidu spomen kompleksa Logor na Crvenom krstu, pored fotografije
Branka Bjegovia i drugih logoraa zaslunih za bekstvo, osvanu i fotografije
ondanjih potkazivaa.
[1]

18.979 hiljada vojnika, 30.821 hiljada civila, ukupno 49.800 hiljada rtava. Drugi svetski rat, 1. knjiga, str. 9., Narodna
knjiga, Beograd 1982.

etniki odredi Koste Peanca i Drae Mihajlovia

Ne ulazei u poznate pojedinosti o delovanju etnika Koste Peanca pre njegovog otvorenog
stavljanja u slubu nemakom okupatoru, pomenimo da je taj in zavren posle sastanka

sa dr Krausom u Ploniku, krajem avgusta 1941. godine, nakon kojeg iz Kurumlije 15.
septembra odlazi u Ni sa porunikom Jennigom i kapetanom Engelmanom, efom
Gestapoa u Niu, a odatle avionom u Beograd na razgovor sa predstavnicima Vermahta i
predsednikom kvislinke vlade, generalom Milanom Nediem.[1]
Posle toga etnici Koste Peanca potpuno ili delimino zamenjuju okupatorske snage u
gradovima. Krajem septembra 1941. godine javlja se naziv tab svih stnikih odreda,
kasnije Glavni tab etnikih odreda, sa seditem u Beogradu, koji oktobra iste godine
prelazi u Ni. Za njegov smetaj u vilu Dragie Cvetkovia lino se, 21. oktobra, preko bana
postarao feldkomandant Botmer, dok e se za kancelarije pobrinuti
tandordtskomandantura", koja je to i uinila dajui im kasarnu 16. peadijskog puka,
poto je general Jovanovi nije upotrebio.[2] Uz saglasnost Nemaca Glavni tab etnikih
odreda je, naredbom od 21. novembra 1941. godine, stavljen posredno iod komandu
generala Nedia, kada je regulisano i njihovo plaanje i snabdevanje orujem i municijom. [3]
Naelnik Peanevog taba je bio ljotievac major Trifun Miki, vojvoda Timoki, koji je
odravao vezu sa naredbodavcima iz Feldkomandanture i kvislinkih ustanova. U Niu je
1941. godine bio stacioniran jedan etniki bataljon od 200 ljudi, bolje naoruanih, sa 15
niih oficira i 22 podoficira, na elu sa komandantom, majorom Milutinom Bukviem.
[4] Autant Koste Peanca bio je Boidar Jelai. Propagandu je vodio i vezu sa Nemcima
odravao ljotievac Milan Spaseni Medvedniki, bivi uitelj vetina enske gimnazije u
Niu, koji je amarao uenike, terao ih u etnike, pravio spiskove za streljanja. Mogao je da
poseuje i koncentracioni logor. Za njega je Kosta Peanac govorno da je u stanju da odmah
izrekne smrtnu presudu.[5] Sudski islednik bio je vojvoda Danilo Pajevi, porunik, a u
tabu je bio i kapetan Rastko Nikoli.
Do poetka oktobra 1941. godine K. Peanac je imao 3000 etnika, a po izvetaju
Feldkomandanture 809 od decembra 1941. godine, imao je 36 odreda sa oko 6100
naoruanih ljudi,[6] od kojih su mnogi bili mobilisani. U svakom srezu bio je po jedan, a u
Toplici, Kosanici i leskovakom kraju i po vie etnikih odreda. Sa malim izuzecima svi su
revnosno izvravali obaveze koje je Kosta Peanac preuzeo u Ploniku. Ubijali su zarobljene
partizane i masovno hapsnli saradnike NOPa, koje su predavali Nemcima, za ta su dobijali
i nagrade. U pismu jednog etnika pie: Iz Nia sam doao, posao zavrio, pa ak od
Nemaca dobio 5.000 dinara, to mi je rekao da traim vojvoda egarski, jer su i oni tamo
dobijali".[7] Vojvode su takoe traile da im se isplati pripadajua nagrada.[8]
Kada se u Beogradu 6. jula 1942. godine razgovaralo o plaanju etnika, komandant
kvislinke andarmerije je posebno pohvalio Korvinski i Vidovaki etniki odred i izrazio
spremnost da ih on plaa.[9] Nemci su veliko povernje imali i u etnikog vojvodu Mihajla
Popovia Miku Jastreba, svetenika, koji je poinio teke zloine u Blacu i okolini. On se
hvalio da je prvi poeo borbu protiv partizana, terao je narod da kulukom prevozi u Ni
rekvirirano ito. Po nedelima su u kosanikom srezu posebno upameni etniki odred
Branka Mrenovia, aktivnog konjikog kapetana bive jugoslovenske vojske, koji je u
Ploniku sa Kostom Peancem uestvovao u dogovoru o saradnji sa Nemcima, kao i odred
Arse Mariia, koji je vremsnom sve vie popunjavan nedievcima i ljotievcima, tako da je
1944. godine tretiran kao ljotievski odred. Ova dvojica su izrekli vie od 160 smrtnih
presuda saradnicima NOPa. Nita manje okrutni nisu bili ni vojvoda Maan urovi sa
podruja Ibarske doline i Kopaonika, zatim porunik bive jugoslovenske vojske Jordan
Kimi iz Kozjakog etnikog odreda u leskovakom kraju i retkocerski vojvoda Sava
Milovanovi i mnogi drugi.[10]

Meutim, i pored tih karakteristika veine odreda, Peanev etniki pokret se jo od

septembra 1941. godine poeo da raslojava, a broj odreda se smanjivao, jer su
neke etovoe i vojvode, suoene sa zahtevom da slue okupatoru, poeli da sarauju sa
partizanima,[11] dok su mnogi odredi nestajali pod snanim udarcima partizana.
Nemci su brzo izgubili poverenje u etnike K. Peanca, tako da je od leta 1942. godine
poelo njihovo rasulo, rasturanje i razoruavanje. Jedan deo odreda reorganizuje se u SDS,
a drugi je preao u etnike Drae Mihajlovia.[12] Oktobra 1943. godine, Glavni
tab etnikih odreda je iz Nia premeten u Beograd, a u Niu je bio samo delegat za vezu
izmeu taba u Beogradu i etnikih odreda u nikom, leskovakom i zajearskom okrugu.
[13]

itava etnika formacija Koste Peanca zvanino je rasformirana decembra 1942. godine.
[14] Njemu je za lino obezbeenje ostavljeno oko 50 etnika, sa kojima je, posle oruanog
sukoba sa etnicima DM kod Lukovske Banje, polovinom 1943. godine preao u
sokobanjski kraj gde su ga zaklali etnici Drae Mihajlovia.[15]
etniki pokret DM u jugoistonoj Srbiji poinje da jaa od 1943. godine prebegavanjem
komandnog kadra Koste Peanca i saradnikim stavom rukovodeeg kadra SDS. Koristei
krizu NOPa u tom periodu, stvara na terenu tu i tamo ravnogorske odbore, pravi spiskove,
formira na papiru ete, odreuje etovoe i slino. Kasnije se u njihovoj prepisci pojavljuju
nazivi veih jedinica, brigada i korpusa, zamiljenih i isplaniranih takoe na papiru za
preuzimanje vlasti kad doe vreme", koje, i pored prisilne mobilizacije, nikad nisu imale
odgovarajui formacijski broj. Veliki broj prijava Komisiji za utvrivanje ratnih zloina
podnet je protiv komandanata tih brigada i korpusa DM,[16] koji su pripadnike NOPa
masovno slali u logor posredstvom svojih istomiljenika u SDS ili su ih njihove crne trojke
likvidirale na terenu.
Poznato je da je otvorena saradnja etnika DM i Nemaca proistekla iz Hitlerove direktive
Nojbaheru od 29. oktobra 1943. godine sa ciljem da se ujedine sve antikomunistike snage
u borbi protiv rastue snage partizana. Posle toga su i u jugoistonoj Srbiji sledili
pojedinani sporazumi etnikih komandanta DM sa Nemcima. Tako etnici DM na ovom
terenu postaju deo represivnog sistema koji su Nemci koristili za hapenja, interniranja i
streljanja, o emu govore mnoga arhivska dokumenta i publikovani istoriografski radovi. [17]
etnici DM nisu se borili protiv okupatora, izuzimajui neke usamljene sluajeve samovolje
i nediscipline pojedinih oficira, koji su zbog linog konflikta izazivali sukobe. Oni su se
zajedno sa okupatorom i drugim kvislinkim formacijama tokom itavog rata borili protiv
narodnooslobodilake vojske i NOPa. Meutim, i njih su, mada vrlo retko, Nemci
pojedinano ili po nekolicinu dovodili u Logor na Crvenom krstu zbog saradnje sa
engleskim vojnim misijama ili zbog krenja dogovora o meusobnoj saradnji.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanovi, Logor na Crvenom krstu, NEMAKI KONCENTRACIONI LOGOR
NA CRVENOM KRSTU U NIU I STRELANJA NA BUBNU, Institut za savremenu istoriju
Beograd, Optinski odbor SUBNOR Ni,IRO Narodna knjiga Beograd.

[1] 36. NOR, HII/1145; II/1S. 37; VIG, br. 2/1968, S. 173; Dragoljub Petrovi, etnika organizacija Koste Peanca u okupiranoj Srbiji do poetka 1942.
[2] 36. NOR, HII/1200 ; 36. NOR, 1/2-19 (?)
[3] ISTO.
[4] Dragoljub Petrovi, Vojna organizacija etnika Koste Peanca u okupiranoj Srbiji 1941/1942. godine, VIG, br. 3/69, S 205.

[5] Narodni list, Ni, br. 49/1945.

[6] AUP, NdA321134.
[7] IaN, rukopis Zloinaka aktivnost okupatora u Topolici.
[8] NRGFSP.
[9] IaN, Mf. 1/122.
[10] AJ, DK435/485dos. 3842. U Niu je 1942. godine bio Niki etniki odred kapetana Anastasijevia sa devet oficira, a u okolini se kretao odred
vojvode Dragoljuba Poekovia. U svrljikom srezu narod je po masovnim hapenjima zapamtio etnike voe iku Stojanovia, Tihomira Iliaibuka,
Dimitrija BoinoviaKalika, a esto su bi.i prisutni i borski etnici. Po teroru i hapenju u sokobanjskom srezu zapaen je vojvoda Veliko Blagojevi, u
aleksinakom Nikodije Aranelovi, a u moravskom vojvoda Dimitrije Tanasijevi. U Toplici je do napada partizana na Prokuplje bio Raa
KneeviKulinski, u Kosaonici i Kaljajski etniki odred popa Ilije Smiljania, u reonu Kopaonika odred Mirka Tomaevia, zatim etniki odredi u
Kosmai i na Sokolovidi i drugi.
U leskovakom kraju, pored pomenutih, narod je po teroru i masovnim predavanju uhapenih Logoru na Crvenom krstu dobro upamtio ove odrede:
Kozjaki (Jordana Kimia, porunika koji je krajem leta 1942. interniran u Nemaku). Tularski (Aleksandra Markovia, delovoe), Leskovaki (Miodraga
orevia posle njega Danila Golubovia), Vlasotinaki (Jovana Ivkovia), Bubliki (Duana orevia), arplaninski (Jovana Miloevia,
andarmerijskog oficira) i drugi.
[11] VIG, 3/1969, s. 205. To su bili Aca Popovi i Marko Kolibarda u Toplici, Momilo Mani u belopalanakom srezu i Mihajlo Arsi i Maksim urovi u
Jablanici
[12] Mihajlo Mari, Kralj i vlada u emigraciji, Zagreb 1946, s. 159, 181 i 192.
[13] VIG, br. 3/1969, S. 205.
[14] VIG, br. 4/1952, s 46.
[15] IaN, Mf. 1H/235-236, 239-243.
[16] AUN, reg. br. VKV322, K8 (Pregled brojnog stanja sastava komandnog kadra etnikih korpusa na jugoistoku Srbije); Narodni listNi, br. 49/1945.
[17] 36. NOR, 1/573, HII/487; AJ, DK, 577/627in. br. 6724, 6739, 6744; Branko Latas, etnikonemaki sporazum o saradnji u Srbiji 1943-1944, VIG, br.
2/1978, S. II3; AVII, K3, f 3, DOK. 2/1-5.