Svetozar

IBRAHIMBEGOV

orovi
OAK

U Hasanpaievoj berbernici, po gnjilim drvenim seijama, to su

prekrivene nejednakom arenom basmom, sjedili su nekoliko aga. Prekrstili
neobuvene noge, uzvalili se leima uza vlano-aavi, napuknuti zid, dre
fildane u rukama, a velike ibuke opruili do nasred berbernice. Od
gustoga dima ne vidi se gotovo nita, osim vatrom osvijetljena,
bubuljiavoga lica berberinova, koji neprestano razmjeta drva ispod
velikoga erbetnjaka, gdje se grije voda za kahvu. Age su utile gledajui u
dim i zamiljeno gladei duge, sijede brade. Jedino onaj pogureni stari,
to je sjedio na kraj seije, do arije, gledao je na ariju i neprestano
otpozdravljao prolaznike, pronosei ruku elu i turbanu. Tek kada je opazio
kako se iz daljega primie jedan mali, siuan, mrav ovjek, neumiven i
neobrijan, on obori glavu i uini se kao da ga ne vidi. Kad je osjetio da je
ovjek
minuo
mimo
berbernicu,
odahnu
i
zatrese
glavom.
- Jarabi, jarabi, udna devera! - ree polako. - Svaki dan kad ga vidim, srce
mi se rastui, pa bi' plako... I sad bi' plako i vazda...
- A ta to, Mujaga? - zapita jedan dedo iz vrha oteui trepavicama kao
pred
spavanje.
Mujaga
opet
uzdahnu.
-Proe
opet
arijom
Ibrahim-beg,-odgovori.
Opet svi uutie. Niko gotovo ni da dahne. Samo su dimovi iz lula bivali
gui
i
nekako
su
bre
letili
pod
tavanicu.
- I sueno mu da jo ivi, - opet e onaj dedo. - Nije mu jo nestalo
nafake...
A
alos'
ga
pogledati.
Mujaga zavue prste u bradu i snano potegnu, te mu nekolike dlake
ostadoe meu noktima. On ih usuka meu dlanovima i baci na tle. - A
otac mu, aman, kakav je bio!... Biridija u svemu!... Sidio je pai uz kolino,
pa to on presudi to je i paa presudio... Kolika je Hercegovina, gotovo sve
njegovi kmetovi... Kud poi, kud se okreni, sve vidi njegove kule i
ardake, pa njegove bae, vinograde, bostanluke, duhanita...
- Carem ga zvali! - upade berberin utirui ruke u bou.
- Stari ljudi, ihtijari, pa su na noge ustajali kad bi se on pomolio na svome
zekanu, a pred njim etiri seiza... Mujaga odmahnu rukom.
- A kakav li bijae teferi kad mu se rodio ev' ovaj Ibrahimbeg! - ree. Jednoga jutra zapucae puke kroz mahale, k'o da se otvorio boj u
eheru... Dok poee vikati da se Hasanbegu rodio sin i, biva, da je to
enluk... Kau, prvoga mutulugdiju zasuo dukatima... Bio on u ariji, pa
kad mutulugdija dotro, zafatio je akom u dep i zasuo ga u lice...
drugome poklonio konja, treemu puku... A putem bacao dici sve
igrimluke i meedije, a prosjacima beluke... Kad je u kuu stigo, bili mu
1

depovi prazni... Hanumi nije imao para da dade, nego naredi te se po

duanima i magazama pokupilo to je bilo bisera i merdana i to proso oko
nje
po
dueku...
- Pa nije samo to, - doeka dedo - nego za deset dana svak' je mogo u
njegovoj kui jest' i piti koliko hoe, pa doo prosjak, jal doo paa... Isti
dan uredio i trku... to je bilo naroda u eheru sve izalo u polje da gleda...
Age i begovi izali na konjima, obueni u srmu i zlato, oruani ko za boj...
Raja izala pike... I dvadeset konja trali pun sahat... Kad je prvi doletio, a
ono okupan u pini, a nema binjadije na njemu... Jedva ga ufatie!...
Osmanaga Zinovi potra mu i poe ga ljubit' meu oi k'o dite... Bio
njegov konj... I tada da ste vidili Hasanbega!... Primae se Osmanagi, pa
mu prui dvi ledenjae u suho zlato okovane... A momci pritrae, te na
konja udarie opremu... Sinu konj k'o vila! Sedlo fino, pa pokriveno
kadifom, to se spustila do uzenija. Na etiri kraja izvezene etiri zvizde,
pa k'o da su almazima posute zasinjuju oi i ne daju gledati u se... Crvene
uzde sa velikim kitama, pa ne vidi konju oiju od njih... Vie valjale uzde i
oprema
nego
itav
konj...
Age opet uutie za asak, uzvijajui se. Svaki kao da je htio da se dosjeti
emu, da ispria jo togod iz onoga zlatnog doba to je kao u snu
minulo... - A hanuma kako mu je radila! - poe debelim glasom jedan
hadija. - Ja sam onda bio mome, pa tro za enskadijom, pa sam virio
kroz plot kad su hanume u bai na bumbareu bile... Nasrid bae,
izmeu irokih smokava, maslina i ipaka, nainjena londa, pa sva
okiena cviem, sve samim ebojem, ruom i karanfilom... Oko vrata
zasaene narane i limunovi, a izmeu njih se protegao potok, pa tee
upravo kroz londu i vijuga se niz bau k'o guja... U londama posidale
hanume, a po travi, oko narana a, divojke. Da umre gledajui!... Odbacile
ferede, otkrile lice, pa ne zna jali im bilje grlo i obrazi, jali one tanke
koulje... Po kouljama i jeermama osuli se dukati i biser, pa kako koja
makne, a ono zvee k'o praporci... Dimije im od same svile, a preko njih
iarani zlatni iriti... I hanume ispijale medovinu... Pun kazan medovine
pored njih, pa samo to zafaaju srebrnim matrafama i piju... Oko kazana,
na velikim tevsijama, poredane baklave, urma ice, lokumi, gurabije,
ulutma, pa ta koja hoe neka jede... A tri Ciganke obliu, pivaju i kucaju
uz dahire... I age nastavie razgovor. Sa Hasanbega preoe na ostale
begove i poee priati o njima hvalei i uznosei sjaj, bogatstvo i rasko
svakoga...
A onaj malo ovjei, Ibrahimbeg, iao je arijom i ne sanjajui da je dao
povoda da se o njemu govori. Iao je svojim sitnim korakom nosei na
ramenu veliku ipkovu metlu, kojom isti ariju, i dugake merdevine, po
kojima se penje da utrne varoke fenjere. Odijelo na njemu poderano, pa
dronjci
vise
i
kuckaju
ga
po
koljenima...
ak mu ni fes nije itav!... Na jednoj ga strani mi nagrizao, te tuda
2

provirivae
bi
kose...
Doavi do zgrade gradske opine, on ostavi metlu i merdevine u avliju.
Zatim, stenjui, sjede na jedan snizak kamen i poe puniti kratku lulu.
- A zar si ti tu? - zapita ga osavi Grga, nadzornik svih radnika opinskih,
sin
nekdanjeg
seiza
Ibrahimbegova.
A ja te traim, ima dva sata... Ibrahimbeg se naglo podie i nekako
prestravljeno strpa lulu u dep... Trepui kapcima, gledae u Grgu kao da
nije
dobro
uo.
- Jesi li ti gluh? - izdrije se Grga iskrivivi se malo unatrag, kao to je u
ljutnji obino inio. - ta me gleda tako?... Gospodin indilir pito je za te...
Ibrahimbegu poklecnue noge... Ime ininjerovo prestrai ga... ta e,
upravo, ininjer s njime?... Ininjer, onaj visoki, mrgodni ovjek to samo
na biciklu doleti radnicima i, tek malo pogledavi, rui i otputa svakoga!...
On moe ak i Grgu izruiti, - jedanput ga je i izruio - a da mu nita ne
bude i da mu se niko ne osveti za to!... Ibrahimbegu je ininjer bio gotovo
najmoniji i najstraniji ovjek na svijetu... Prvi iza cara!... I taj moni i
strani ovjek da njega, fenjerdiju i istiariju, trai i zove sebi!...
- ta si se ukoio, ta li misli? - dreknu Grga i prodrma ga za prsi. - uje li
to
ti
kaem?...
Indilir
te
zove
u
sobu
svoju...
Ibrahimbeg se poguri, usitni hod i, zapleui, poe... Kao neka jeza poela
ga obujmljivati svega... Gotovo poeo drhtati... Kao da je mislio da je
ininjer neka adaja koja e ga progutati im se pomoli.
Zakuca
na
vrata
i
otvori
ih.
Ah,
ti
si!
odjeknu
krupan,
muki
glas.
I stasita ljudina, sa kratkom lulom u zubima, podie se iza malog,
zelenkastog stola i krupnim koracima poe mu se pribliavati. Ibrahimbeg
uvue glavu meu ramena, skupivi se jo vie i opustivi ruke niza se, da
mu
vise
kao
mrtve.
- Traio sam te jo jutros! - zagrmi opet onaj glas, a neobino velike oi
ininjerove
gledae
mu
pravo
u
nos.
- Ja... ja... istio sam ariju... - zamuca Ibrahimbeg, a glas mu se utanjio,
pa
dahe.
- Dobro, dobro, - osijee glas i snana ruka spusti se Ibrahimbegu na rame
da se jedva odrao na nogama. - Ja sam te traio da te zapitam za neto...
ini
mi
se
da
ti
ima
jednu
kuu...
- Kuicu, - popravi Ibrahimbeg, usudivi se da mahne rukama i da ih, u
znak
pokornosti,
sloi
na
pas.
- Da, da, i to jednu na glavnoj pijaci... Onaj oak to se nadnio na ulicu,
tvoj
je?
- Moj, - odgovori Ibrahimbeg nekako jae. I, sa nekim ponosom, podie
glavu
i
ak
pogleda
u
oi
ininjeru.
- Moj, moj, - potvrdi i opet. - To mi od babe ostalo... Ininjer zaklima
glavom...
3

- teta da ti nije ostalo nita vie, - osijee. - A ja sam te zvao da te

zapitam: pristaje li ti da onaj oak otkinemo?... On je dosta star, a i nije
lijep,
a
smeta..
Ibrahimbeg
se
strese.
Da
otkinete?
- Da, da, - doeka ininjer. - Velim ti da smeta. A ti nee nita tetovati...
Platie
ti
se...
Jok!
ispade
Ibrahimbegu
nehotice
iz
usta.
I, kao da se poboja od jaine uzvika, bre-bolje spusti glas, umeka ga i oi
obori
u
zemlju.
Ne
moe
mi
ono
niko
platit'
proapta.
Ininjer
zavue
ruke
u
depove
i
poe
hodati
po
sobi.
- Smisli se, - ree. - Ja, vidi, dozvoljavam da se ti smisli...
- A ta u se mislit', - opet e Ibrahimbeg istim glasom. - Mogo sam ga
davno prodat', da sam stio... A ja sam volo i ne ruat' i ne veerat' nego ga
prodat'...
I, ne mogavi da se savlauje, pusti srcu na volju i krupne suze poletie
mu
niz
lice.
- Ono mi je samo to mi je od babe ostalo, - na glas plaka e. - Kad je
Omerpaa ufatio Alipau, naredio je, pa su mi i babu ubili... Potlje nam
poharae pare i svojte i jabana... Kmetovi nam osvojie svu zemlju...
Dooe nekakvi, pa kazae da im je babo bio duan (a on nije nikome
dugovo) te odnesoe sve... Majka mi cre od alosti, i samo ja to sam osto
u kui... Kuica je moja, gospodine, i oak je moj, i to mi je sva begovina, i
ja bi' volio da mi glavu otkinete nego da mi to oborite... Ona ne smeta
nikome... Ni ja ne smetam nikome... ariju istim, a kuu uvam da je ne
prodam i da se zove moja i poto umrem... A kua bez oka ne valja!...
oak joj je lip i po njemu se zna da sam beg i drai mi je od svega na
svitu...
I to je ininjer vie utao, Ibrahimbeg je osjeao sve to vie potrebu da
govori, da se izjada. inilo mu se da mu rijei nee biti uzaludne.
Iznenada
ininjer
mahnu
rukom.
- Dosta! - ree - Ako nee milom, oboriemo ga silom. Ja neu da ona
nakaza
kvari
nau
ariju.
Ibrahim opet zanijemi. Suze mu prestadoe tei i on glupavo pogleda
ininjera.
Nemojte!
ree
opet,
molei.
- Ja sam kazo, - osijee ininjer. - I oboriemo ga sjutra...
A ti... ako e se protiviti... bie i iz slube otputen... I uhvativi
Ibrahimbega za rame, izvede ga pred sobu i pred nosom mu zatvori vrata.
U predsoblju Ibrahimbeg stade. Nije znao ili bi naprijed ili natrag. Leima
se oduprije o zid i zablenuto gledae na jedno mjesto u tavanici, odakle se
veliki pauk sputao po svojoj ici. Srce mu je kucalo jae nego obino, a
jabuica pod grlom neprestano etala gore-dolje. Neto ga je gonilo da se
4

vrati u sobu ininjeru, da stane pred njega i da se razvie kako nee pustiti
svoga oka bez krvi... Dva puta poletila mu je ruka kvaci, ali je bre-bolje
opet trzao natrag. Strah, onaj udnovati strah pred starjeinama, koga mu
je Grga na vanredan nain znao uliti, zadr avao ga je... Zar opet da se
usudi, pa da "gospodinu" u oi pogleda?.... I, bojei se samoga sebe,
Ibrahimbeg se odmae od zida i hitno poleti niza stepenice... Poleti pravo
kui da se tamo smisli, da se pribere... Kua mu je bila nevelika, grbava,
stara. Zidovi joj isto crni, napukli, a po ploi kojom je pokrivena nahvatala
se mahovina. Vrata velika, toliko istruhla da se jedva dre. Jedan kanat
iskrivio se i, ako malo jai vjetar zatrese njime, oborie ga. Alka na njemu
slomljena, zarala... A odmah iznad vrata izdie se veliki oak, slavni
begov oak slian vapskome balkonu, samo to visinom dopire do pod
krov i to je oda svih strana ograen velikim, okruglim demirli-penderima.
Oko pendera i ispod njih crni se napukla klaarda. Prvi dnu je sasvim
otpala, te ispod nje proviruje uta luevina, od koje je oak i sagra en...
Unutra, u kui, nema gotovo nikakva namjetaja, osim neto bakrenog
posua i, u prizemnoj sobi, dva poderana ilima. Ali zato u sobi gdje je
oak namjetaj je onaj isti koji je bio i prije ezdeset ili sedamdeset
godina. Ista je, makar i iscrvotoena, tavanica, po kojoj su, na mekanoj
orahovini, razni majstori izvezli svakovrsnoga cvijea. U etiri oeta
izrezani su stihovi iz Korana, a na sredini ispupen veliki mjesec sa
zvijezdom. Iznad pendera takoer se vide razne rezbarije, od kojih neke
ispucale, neke se sasvim raspale. Ispod pendera su veliki minderluci,
prekriveni kadifom, koja je, kako se ini, nekada izgledala zelena, a danas
je blijeda, upravo bezbojna i izlinjala... Kadifeli jastuci, sa mjesecom i
zvijezdom na sredini, takoer izblijedili. Neki su i poderani pri dnu, te iz
njih ispada vuna kojom su napunjeni... Na tlima je prostrt ogroman ilim,
poderan na nekoliko mjesta, a ispod
izviruju trule serdade. Jedna slomljena nargila lei u kraju, a crijevo se
pruilo ak do sobnih vrata. Uz nargilu se vide: prislonjena tri ibuka, sa
velikim ilibarskim takumima pri vrhu, veliki izvezeni kahveni ibrik i
nekoliko fildana u zarfovima. O zidu visi nekakva enska haljina, vezena
istim zlatom, a preko nje dva traboloza i velike srebrne fieklije. Na
rafovima, ispod tavanice, proviruju ostaci jo nekakva posua, koga
Ibrahimbegova
ruka
ve
petnaest
godina
prihvatila
nije...
Kad je stigao u tu sobu, Ibrahimbeg pade na minderluk i prislonivi se
leima uz jastuke, nekoliko trenutaka samo dahtae. Tako je inio vazda
kad bi se, umoren tekim dnevnim poslovima, vratio kui. Razlika je bila
samo u tome to danas nije vadio lule, a drugih veeri uvijek je puio i,
odbijajui dimove, gledao kako svijet arijom prolazi ili, razgledajui stari
namjetaj sobni, - koji je njemu bio uvijek nov - vraao se u dane
djetinjstva svoga i uivao u uspomenama. Ove stvari podsjeale su ga na
to da on nije dolo i pridolica, nego koljenovi i kuevi mimo druge... I on
kao da je gledao one age i hadije kako sjede po minderlucima, primajui
5

od sluga raspaljene ibuke, a njegov otac sjedi u oku i, vjeito drei

sablju preko krila, pria im ta se u svijetu radi i hoe li biti novih ratova.
- Pa, biva, da se s ovim rastanem? - izusti poluglasno, razgledajui po sobi.
- Biva da i bez ovoga ostanem, pa da budem ba k'o i ostala fukara?
I, uhvativi se za podbradak, tuno poe klimatati glavom.
- Bud istim ariju, bud radim sve k'o fukara, biva da ni u em ne budem
bolji od drugih argata... I Grga e me jo vie ruiti, jer zna da nema vie ni
oka, a dok je oak bio, on nije mogo zaboraviti da mu je otac bio moj
seiz, a ja njegov beg... On mi je timario konja, sedlo ga i dro mi uzeniju
sve dok ne uaem... A kad bi uaho, on je tro preda mnom k'o hrt, a konj
je poigravao, pa mu sve pina na usta udara... Zna Grga to... Zna on, i dok
stoji ovaj oak, jo mu je sramota da me rui k'o ostale argate i jo misli
da sam beg... A kad nestane oka... eh... jo e mi se gore rugati!...
Dosad
su
me
svi
alili,
odsad
e
se
rugati...
"Di ti je begstvo?" - pitae me - "Di je oak, di je kua?"... A ja u crvenit'
od
stida
i
sakrivat'
se...
Ibrahimbeg pokri lice rukama i jeknu. inilo mu se kao da je ve za njim
pristala itava rulja, pa ga goni, vie za njim njim, ruga se... I kao da
mnoge age, koje su ga do sada sa saaljenjem, a ipak i sa nekim
potovanjem, pozdravljale, sad e okretati glavu od njega. Kazae mu da
je
svoju
starinu
prodao

vabi
za
kesu
groa...
- Aman, aman! - uzdahnu. - Neu iv kabuliti... Kazau i indiliru i svakome
da je ovo moja babovina i da je ne dam... Kazau, pa nek' me otira... Ako i
ne imajbudem posla kod njega, imau kod drugoga, a opet u ostat' beg i
ostae
mi
ova
starina...
I rastvori pender na oku, pa promoli glavu kroz demire i gledae u
susjedne duane. inilo mu se kao da sve komije znadu za ininjerovu
namjeru, pa mu je dolo da vikne, da se dobro razdere kako ne da oka...
Najpolje mu dodija i to. Zatvori pender, zavali se na minderluk i zapali
lulu...
Drugi dan probudio ga je Grga. Doao mu u sobu, zatekao ga gdje spava i,
gurkajui ga nogom, poeo buditi. Ibrahimbeg skoi, protr oi i zaueno
gledae... Uz Grgu stajali su jo pet bunovnih opinskih radnika, sa alatom
na
ramenima.
- Ti spava, oklepanico! - uzviknu Grga. - A ne zna da je indilir naredio da
zorom oborimo oak... Ostario je... Pa hajde uzmi i ti lopatu i pomozi
nam...
Ibrahimbeg ga pogleda mrko, nekako prezrivo, i prvi put nakon toliko
godina,
prkosno
izgovori:
Neu...
Grga
pljesnu
rukama,
a
izbulji
oi.
- Ama kome ti kae. alosnie? Meni li kae? - dreknu. Ibrahimbeg
lagano zadrhta. Glas Grgin, poznati strogi glas, oduzme mu svu sranost...
On se poe osvrtati oko sebe kao da neto trai i nekako kroz zube
propusti:
Ne
mogu
ga
dati...
- Ama je li tebe indilir pito? - zapita Grga i unese mu se u lice.
Jes'...
- Pa kad je indilir pito, zar ti smi kazati: neu?... Kad on veli da se obara,
6

oboriu ja i ainu kuu... a-i-nu, kaem ti!... Ko si mi ti, pa da ne da?...

Nisi mogo odbraniti toliko imue, a sad ovu hrbinu i krholjinu da
odbrani...
- Nije ovo krholjina! - upade Ibrahimbeg odignuvi glavu. - Ovo je begovska
kua i ovdi je moj otac...
Grga pocrveni i udari nogom o tle.
- Za oeve ne govorimo!... Zar ti to smi meni u oi, ti?...
A
indilir
meni
zapovidio
da
obaram...
I
okrenu
se
argatima
Izbacite
ove
stvari,
pa
obarajte!
- Nemoj! - jauknu Ibrahimbeg prestraen ovom zapovijeu.
- Ja sluam indilira - ponosito odgovori Grga. - A tebi ako je krivo, hajde pa
se
tui...
Zatim, kao alei ga, umeka glas i pokaza na jednu lopatu.
- A ja ti velim da je pametnije da zaradi danas nadnicu, - ree. - Eto ti
lopate, pa polahko odozdo, ispred vrata, podupiri da lake oborimo.
Podupirae
Husejin,
pa
hajde
i
ti!...
Ovaj umekani glas udno je uplivisao na Ibrahimbega. Ne znajui ni ta
radi, on prihvati za lopatu i poe pred vrata. Stade ba ispod oka, kao da
e podupirati... Ipak nije radio... Nasloni se na lopatu i zamiljeno gledae
u
ariju
kako
se
svijet
vrze
i
mota
po
njoj.
- to ne radi? - okosi se na njega Husejin, otirui znoj rukavom prljave
koulje.
ta?
zapita
Ibrahimbeg
rasijano.
- Radi!... Zar misli daba nadnicu?... Nije ovo begovanje, nego treba
pljunut'
u
ake,
pa
da
zaradi...
Lupa iznad glava prekide im razgovor. Radnici su uvelike testerali i lupali.
Htjeli su, kako je Grga naredio, da ga "cjelokupa" obore, pa zaprli iz sve
snage
da
pretesteraju
grede
to
su
ga
drale.
- Oho! Ovdi nije dobro! - podviknu Husejin odskoivi, jer klaarda poe
otpadati
i
posipati
ih.
Ibrahimbeg
ostade,
poduprt
lopatom.
- Bi' i ti! - doviknu Husejin. - Kad svi zavru, oborie ga... Ibrahimbeg ne
odgovori. On je i dalje gledao uz ariju, mirno, kao da ne uje onu lupu
nad
glavom
i
pucanje
greda.
Ujedanput se zau Grgin glas: - Ko ima na putu neka bii i neka se uva!...
I oak se poe lagano ljuljati, kao kakva velika laa kad se otiskiva od
kraja...
- Bii! - opet viknu Husejin , bacivi se kamenom na Ibrahimbega. - Ubie
te. Ibrahimbeg samo podie glavu i pogleda iznad sebe ne marei to ga
klaarda zasu po oima... Pogledao je kako se oak ljulja... I opet obori
glavu,
a
prihvati
lopatu.
Bii!...
Straan tresak zaori se. Zapucae grede, zazveae penderi i sa silnom
hukom oak se srui na zemlju. Gust, zaguljiv oblak praine podie se,
ne doputajui nikome da se priblii. On je branio ljudskom oku da vidi
kako pod ostacima svoga oka izdie jadni, mirni Ibrahimbeg...
1903.