Vladimir Solovjev Smisao ljubavi?

(ulomak)

Vladimir Solovjev (1853.-1900.)

Premo oveka nad ostalim biima prirode sposobnost da saznaje i ostvaruje istinu nije
samo rodovna, ve i individualna: svaki ovek je sposoban da saznaje i ostvaruje istinu,
svaki moe da postane ivi odraz apsolutno celog, svesni i samostalni organ vaseljenskog
ivota. I u ostaloj prirodi je istina (ili lik Boiji), ali samo u svojoj objektivnoj optosti, za
koju ne znaju pojedinana bia; priroda ih formira i deluje u njima i preko njih kao fatalna
sila, kao njima samima nepoznat zakon bia, kome se ona spontano i nesvesno pokoravaju;
za sebe same, u svom unutranjem oseanju i svesti, ona se ne mogu uzdii iznad svog datog
pojedinanog postojanja; zbog toga istina ili sveopte moe da trijumfuje ovde samo
u smeni pokolenja, u ivotu roda i u smrti individualnog ivota, koji u sebe ne prima istinu.
ovekova individualnost, meutim, upravo zbog toga to moe da nosi u sebi istinu, ne
ukida se njome, ve se uva i jaa sa njenom pobedom.
Ali, da bi individualno bie nalo u istini svejedinstvu svoje opravdanje i potvrdu, nije
dovoljno da ono samo spozna istinu, ono mora da bude u istini; meutim, prvobitno

i neposredno ovek pojedinac, kao i ivotinja, nije u istini: on doivljava sebe kao
izolovanu esticu kosmike celine i to svoje delimino bie potvruje u egoizmu kao celini
za sebe, eli da bude sve u odvojenosti od svega, van istine. Egoizam, kao realno osnovno
naelo individualnog ivota, proima i usmerava itav ivot, sve u njemu konkretno
odreuje, i zbog toga egoizam nikako ne moe da nadjaa i ukine samo teorijsko saznanje
istine. Dok se iva sila egoizma ne sukobi u oveku sa drugom ivom silom, njoj suprotnoj,
saznanje istine je samo spoljanje osveenje, odbljesak tue svetlosti. Kada bi ovek mogao
samo u ovom smislu da prima istinu, onda veza izmeu njegove individualnosti i te istine ne
bi bila unutranja i neraskidiva; njegovo vlastito bie, ostajui, kao ivotinja, van istine, bilo
bi, kao ona, osueno (u svojoj subjektivnosti) na smrt i sauvalo bi se samo kao ideja u misli
apsolutnog uma.
Istina koja kao iva sila ovladava unutranjim ovekovim biem i koja ga istinski uva od
lane samouverenosti zove se ljubav. Ljubav kao stvarno prevazilaenje egoizma je istinsko
opravdanje i spasenje individualnosti. Ljubav je iznad razumskog saznanja, ali bez njega ona
ne bi mogla da deluje kao unutranja spasonosna snaga koja uzdie, a ne ponitava
individualnost. Samo zahvaljujui razumskom saznanju (ili, to je isto, saznanju istine),
ovek moe da razlikuje sebe samoga, tj. svoju pravu individualnost od svog egoizma, i zato,
rtvujui taj egoizam i predavajui se ljubavi, on nalazi u njoj ne samo ivu, ve i ivotvornu
silu i ne gubi zajedno sa svojim egoizmom i svoje individualno bie, ve ga, naprotiv,
ovekoveuje. U ivotinjskom svetu, usled odsustva vlastitog razumskog saznanja, istina,
koja se ostvaruje u ljubavi, poto ne nalazi u njima unutranji oslonac za svoje delovanje,
moe da deluje samo neposredno, kao spoljanja, za njih fatalna, sila, koja njima vlada kao
slepim oruima za svetske, njima tue ciljeve; ovde se ljubav predstavlja kao jednostrani
trijumf opteg, rodovskog nad individualnim, jer se kod ivotinja njihova individualnost
podudara s egoizmom u neposrednosti njihovih deliminih bia, pa zato i propada zajedno s
njim.
Smisao oveije ljubavi uopte jeste opravdavanje i spasavanje individualnosti putem
rtvovanja egoizma. Na ovoj optoj osnovi moemo reiti i na poseban zadatak:
da objasnimo smisao polne ljubavi. Nije bez osnova to se polni odnosi nazivaju ljubavlju;
tavie, oni predstavljaju, po optem miljenju, ljubav pre svega, tip i ideal svake druge
ljubavi (vidi Pesma nad pesmama, Apokalipsa).
La i zlo egoizma nikako nisu u tome to ovek sebe precenjuje, to sebi pridaje apsolutni
znaaj i najviu vrednost: u tome je on u pravu, jer svaki ljudski subjekt kao samostalno
sredite ivih sila, kao potencija (mogunost) beskrajnog savrenstva, kao bie koje je u
stanju da svojom sveu i ivotom primi apsolutnu istinu, svaki ovek kao takav ima
apsolutni znaaj i vrednost, on jeste neto apsolutno nezamenljivo i, prema tome, on ne moe
da preceni sebe (prema reima Jevanelja: ta e dati ovek u zamenu za duu svoju?).
Nepriznavanje sebi ovakvog bezuslovnog znaaja isto je to i negiranje ljudske vrednosti; to
je osnovna zabluda i naelo svakog neverovanja: on je toliko maloduan da ak nije u stanju
da veruje u sebe kako onda moe da poveruje u neto drugo? Osnovna la i zlo egoizma
nije u toj apsolutnoj samosvesti i samooceni subjekta, ve u tome to, opravdano pripisujui
sebi bezuslovan znaaj, on nepravedno drugima osporava taj znaaj; priznajui sebe za
sredite ivota, to on, u stvari, i jeste, egoizam druge stavlja na marginu svog postojanja,
priznajui im samo spoljanju i relativnu vrednost.

Naravno, sa apstraktnog, teorijskog stanovita, svaki ovek koji nije izgubio razum uvek
doputa da su drugi potpuno ravnopravni s njim; ali, u praktinom ivotu, u svom
unutranjem oseanju i na delu, on potvruje beskrajnu razliku, apsolutnu nesamerljivost
sebe sa drugima: on je sam po sebi sve, a oni sami po sebi nita. Meutim, upravo u
ovakvom iskljuivom samopotvrivanju, ovek i ne moe da bude, u stvari, ono u emu eli
da se potvrdi. Taj bezuslovni znaaj, ta apsolutnost koju on, inae s pravom, sebi pripisuje,
ali je nepravedno drugima odrie, ima, sama po sebi, samo potencijalni karakter, to je samo
mogunost koja trai da bude ostvarena. Bog jeste sve, tj. raspolae u jednom
apsolutnom inu celokupnim pozitivnim sadrajem, svom punoom bia. ovek (uopte i
svaki pojedinac posebno), budui faktiki samo ovaj, a ne drugi, moe da postaje sve samo
ako brie u svom saznanju i ivotu onu unutranju granicu koja ga odvaja od drugog. Ovaj
moe da bude sve samo zajedno s drugima, samo zajedno s drugima on moe da realizuje
svoj apsolutni znaaj da postane nerazdvojivi i nezamenljivi deo svejedinstvene celine
samostalni ivi i specifini organ apsolutnog ivota. Istinska individualnost je odreena
forma svejedinstva, odreeni nain opaanja i usvajanja svega drugog. Potvrujui sebe
izvan svega drugog, ovek samim tim liava smisla svoje sopstveno postojanje, oduzima sebi
istinski sadraj ivota i svoju individualnost pretvara u praznu formu. Prema tome,
egoizam nikako nije samosaznavanje i samopotvrivanje individualnosti, ve, naprotiv,
samonegacija i smrt.
Metafiziki i fiziki, istorijski i socijalni uslovi ljudskog postojanja na razliite naine
menjaju i ublaavaju na egoizam time to postavljaju mnoge jake prepreke njegovom
ispoljavanju u istom vidu i njegovim stranim posledicama. Ali sav taj sloeni sistem
prepreka i korektiva, koji je Provienje predodredilo, a priroda i istorija realizovale, ostavlja
nedirnutom samu osnovu egoizma, koji stalno izviruje ispod vela linog i drutvenog
morala, a ponekad se i sasvim otkriva. Postoji samo jedna sila koja moe iznutra, u korenu,
da potkopa egoizam, i de facto ga potkopava, a ta sila je ljubav i to, pre svega, polna ljubav.
La i zlo egoizma sastoje se u iskljuivom priznavanju svog apsolutnog znaaja i njegovom
osporavanju drugima; rasuivanje govori da je to neosnovano i nepravedno, a ljubav
neposredno faktiki ponitava takav nepravedan odnos, prisiljavajui nas ne da apstraktno,
ve u unutranjem oseanju i svojoj volji priznamo sebi bezuslovni znaaj drugoga.
Spoznajui u ljubavi istinu drugog ne apstraktno, ve realno, prenosei stvarno centar svog
ivota izvan granica svoje empirijske individualnosti, mi samim tim otkrivamo i ostvarujemo
svoju sopstvenu istinu, svoj apsolutni znaaj, koji se upravo i sastoji u sposobnosti
prevazilaenja granica svog datog pojavnog bia, u sposobnosti da se ivi ne samo u sebi,
ve i u drugome.
Svaka ljubav je ispoljavanje ove sposobnosti, ali je ne ostvaruje u podjednakoj meri,
odnosno ne podriva svaka ljubav podjednako radikalno egoizam. Egoizam nije samo realna,
nego i glavna sila koja ima korene u samom sreditu naeg bia, iz koga proima i obuhvata
celokupnu nau stvarnost, sila koja neprekidno deluje u svim pojedinostima i potankostima
naeg ivota. Da bismo na pravi nain potkopali egoizam, moramo mu suprotstaviti isto tako
konkretno odreenu ljubav, koja proima i ispunjava itavo nae bie. Ono drugo, koje treba
da oslobodi nau individualnost iz okova egoizma, mora da bude u odreenom odnosu sa
svom tom individualnou, mora da bude isto tako realno i konkretno opredmeeni subjekt
kao i mi sami, i uz to mora da se u svemu razlikuje od nas, da bi bilo zaista drugo, tj. mora
da ima sav onaj bitni sadraj koji i mi imamo, ali na drugi nain, u drugoj formi, tako da
svako ispoljavanje naeg bia, svaki ivotni in nailazi u tom drugom na slino, ali ne i

istovetno ispoljavanje, da odnos jednog prema drugom bude potpuna i stalna razmena,
potpuno i stalno potvrivanje sebe u drugom, potpuno uzajamno delovanje i optenje.
Tek tada e egoizam biti poljuljan i savladan ne samo u naelu, ve u svoj svojoj konkretnoj
stvarnosti. Samo je pri ovakvom, takorei hemijskom jedinjenju dva bia iste vrste i
istog znaaja, ali potpuno razliite forme, mogue (kako u prirodnom, tako i u duhovnom
poretku)
stvaranje
novog
oveka, stvarna
realizacija
istinske
ovekove
individualnosti. Takvo sjedinjenje, ili, bar, najbliu mogunost za to, mi nalazimo u polnoj
ljubavi, zbog ega joj i pridajemo izuzetan znaaj kao neophodnoj i nezamenljivoj osnovi
itavog daljeg usavravanja, kao neizbenom i trajnom uslovu pod kojim jedino ovek moe
zaista da bude u istini. ()
Bilo bi potpuno nepravedno poricati ostvarivost ljubavi samo na osnovu toga to ona do sada
nikada nije bila ostvarena; jer su se u istom poloaju nekada nalazile i mnoge druge stvari, na
primer, sve nauke i umetnost, graansko drutvo, upravljanje silama prirode. ak je i samo
razumsko saznanje, pre no to je postalo injenica za oveka, bilo tek nejasna i bezuspena
tenja u ivotinjskom svetu. Koliko je geolokih i biolokih epoha prolo u neuspenim
pokuajima da se stvori mozak koji bi bio sposoban da postane organ za ovaploenje
razumskog miljenja. Ljubav za oveka je zasada isto to je um bio za svet ivotinje: ona
postoji u svom zametku ili zaetku, ali ne jo i stvarno.
ulomak iz Vladimir Sergejevi Solovjov, Smisao ljubavi, Beograd 1995., link,
izvornik: , (1894.)