Drago Kalaji

ZNAENJA HIPERBOREJE

Predmet naeg izlaganja je osvetljenje znaenja metageografskog

predela, Hiperboreje, u delu Miloa Crnjanskog, preciznije, u njegovom
poslednjem romanu Kod Hiperborejaca.1 Smatramo da je problem
osvetljenja znaenja Hiperboreje upravo osnovni i najvii zadatak ili cilj
izuavanja opusa Miloa Crnjanskog jer je tema Hiperboreje hijerarhijski
vrh osovine tog opusa. Osovina stvaralatva Crnjanskog moe se lakonski
opisati kao jedna tematska konstanta u znaku evokacija, nostalgija i traganja
za duhovnim sreditem oveka, koje u razliitim delima nosi razliite
atribute istorijskog ili nadistorijskog zaviaja vrste njegovih junaka. Pojam
vrste ovde podrazumeva irok opseg profila ljudskog fenomena: od
individualnog tipa, preko nacije, do onog najireg oblika zajednice koji
evocira junak romana Kod Hiperborejaca.
Kada se opus Miloa Crnjanskog razmatra u ravni hronoloke
rasporeenosti dela, uprkos svim anrovskim ili ideolokim razliitostima ili
antitezama, jasno se uoava zajedniki inilac, odnosno dominanta te
konstante teme udnje za prostorom prvobitnosti kao duhovnim sreditemuporitem, u znaku ostvarenja potpunosti ljudskih vrednosti. U odnosu na tu
idealnu ili optimalnu meru ljudskog integriteta, koja u istorijskoj ili
nadistorijskoj prolosti koincidira sa originalnim zaviajem vrste, svi potonji
istorijski i/ili vremenski poloaji imaju inferiorni status, te, dakle, atribute
negativnog odreenja ljudskog stanja. Svest o toj ne-potpunosti izaziva kod
junaka Miloa Crnjanskog nadu, volju ili obeshrabrenu enju za moguim
ili nemoguim povratkom ka zaviaju. Put povratka je put obnove
prvobitnog stanja potpunosti, dakle kao sredstvo rehabilitacije ili osvajanja
izgubljenih vrednosti.
1 Milo Crnjanski: Kod Hiperborejaca, Beograd 1966.
1

Sa stanovita razmatranja znaaja i znaenja sadraja dela Miloa

Crnjanskog (nezavisno od problema procene puke literarne vrednosti),
hronoloki raspored istih dela je obavezan jer ukazuje na odreenu
progresiju uoene konstante. Naime, kao to smo ve uoili povodom
Romana o Londonu,2 hronoloki raspored dela otkriva fenomen
progresivnog irenja znaaja i znaenja zaviaja junaka, odnosno predmeta
njihove povratnike, odisejske udnje.
Odisejski ciklus Miloa Crnjanskog poinje lirikom Itake; ta srpska
Itaka je ironina parafraza homerovskog mita, kao to je i sm pesnik,
ratnik-povratnik, zauzeo samoironinu pozu novog Odiseja, kome je jedino
doputeno da peva nove pesme. Potom, u romanu Seobe, srpsku Itaku
smenjuje jedna velika iluzija: Rusija. U Romanu o Londonu Rusija
prerasta u Evropu od Arhangelska do Pariza; panslavizam Seoba prerasta
u pan-europeizam, a sm junak se prevashodno profilira u terminima
pripadnosti jednoj nad-nacionalnoj zajednici: on je pre svega aristokrata, a
tek potom Rus. Konano, Evropa, koju nostalgino evocira princ Rjepnin,
nije samo aristokratska Evropa ve i kontinent duhovnih vrednosti koji se
prostire od zlatnih maski antike lepote do hrama Sunca u Stounhendu.
U poslednjem romanu, Kod Hiperborejaca, ta Evropa u koju se niko
ne moe vratiti prerasta u mitski i nadistorijski zaviaj svih evropskih
naroda, u Hiperboreju, ija je fizika i/ili metafizika kataklizma uslovila
njihovu dijasporu.
Junak Kod Hiperborejaca, sm autor romana, vri u Rimu funkciju
diplomate; na tom mestu, injenica iz biografije Miloa Crnjanskog
koincidira sa progresijom uoene konstante. Naime, premda diplomata
izraava partikularne interese odreene drave i klase, sama priroda te
aktivnosti, koja se odvija u internacionalnim prostorima, doprinosi i optem,
nadnacionalnom, preciznije evropskom interesu, u meri u kojoj je mir
poeljniji od rata jer neuspeh diplomatije otvara prostor za militarne oblike
reavanja spornih internacionalnih pitanja. Drugim reima, sa stanovita
interesa jedinstva Evrope, funkciju diplomate ovde treba shvatiti kao simbol
najvieg tipa oveka u galeriji odisejskih tipova Miloa Crnjanskog: taj
ovek dela u pravcu miroljubive koegzistencije razliitosti, jer ideja
jedinstva, hronoloki i hijerarhijski i prethodi svim potonjim,
kontigentalnim, te prolaznim oblicima razliitosti.
2 Drago Kalaji: Roman o Londonu i Evropa, asopis Delo, Beograd.
2

Meutim, junak Kod Hiperborejaca je neuspeli diplomata,

obeshrabren i razoaran neuspesima diplomatije svedene na farsu
protokolarne aktivnosti, koju vri rutinski, rasejano, fiziki prisutan, ali
mislima u praistorijskim ili nadistorijskim predelima Hiperboreje. Taj
neuspeh diplomatije koji meri zveket oruja u pripremama Evropa za svoj
drugi veliki bratoubilaki graanski rat, objanjava i puteve misli junaka ka
predelima arktikog prazaviaja svih evropskih naroda: raspraavanja iluzija
politike otvara prostor sjaja istine metafizike.
Izloeni znaaj teme Hiperboreje romana Kod Hiperborejaca istie ne
samo injenica da je to poslednji roman u opusu Miloa Crnjanskog ve i
injenica da je u istom opusu to jedini roman deklarisano autobiografskog
karaktera. Drugim reima, roman Kod Hiperborejaca treba razmatrati i kao
svojevrsnu oporuku u konani credo i saldo duhovne avanture Miloa
Crnjanskog. Osim toga, veoma je znaajno da to najire i najvie odreenje
zaviaja nije nagrieno tragovima ironije (srpska Itaka), razoarenja (Rusija)
ili stoikog oseanja nepovratnosti (Evropa), koje se moe svesti na davno i
uveno opaanje Edmunda Burkea: Doba vitetva je prolo, zamenjeno
dobom sofista, ekonomista i raundija: slava Evrope je zauvek ugaena. U
svom mitskom, nadistorijskom seditu, Hiperboreja je nedostina za
istorijske sile korozije i ruenja; ona je prisutna u svim vremenima jer je
upravo iznad vremena, iznad kruga nunosti, kruga nastajanja i
nestajanja; kao metafizika ideja, Hiperboreja je slobodna od uslovljavanja
materijalnih sila fizikog sveta.
Imajui u vidu injenicu da mit o Hiperboreji pripada evropskoj
tradiciji, jasno je da interpretacija odraza istog mita u delu Miloa
Crnjanskog mora poi putem dedukcije, privodei iste odraze mitskoj
referenci, originalnom principu. Dakle, mi emo nae razmatranje znaenja
Hiperboreje u delu Miloa Crnjanskog poeti sumarnim izlaganjem sadraja
originalnom principa, koji su, moda, poznati itaocu, ali temeljna znanja
nikad nije naodmet ponoviti.

MIT O HIPERBOREJI
O Hiperboreji se pravshodno obavetavamo na starogrkim, te potom
rimskim izvorima, od Ekatea Abderskog, preko Herodota, do Pindara. Na
ovom mestu nije potrebno troiti rei za dokazivanje neosnovanosti onih
iluministikih interpretacija mita kao literarne matarije,
vlastodrakog sredstva ugnjetavanja masa ili kao izraza straha oveka pred
tajnama prirode. Ono to danas podrazumevamo pod literarnim
matarijama veoma je moderan patent koji ne prethodi ve usleuje pojavi
mita; prenos mitova je skoro po pravilu bio ogranien na prosveene
manjine starog sveta; konano, za oveka tog starog sveta priroda je imala
manje tajni nego za modernog, a u evropskim mitovima odjekuju pre poklii
radosti, borbe i snage nego mrmori straha i nemoi. Savremena neiluministika razmatranja mita, u dobu re-mitologizacije (Meletinski), u
stvari obnavljaju misao imperatora Juliana: Ono to se u mitovima
predstavlja kao neverovatno, jeste upravo ono to otvara put ka istini. U
stvari to je paradoksalnija i udnovatija enigma, to nas ona, izgleda, vie
opominje da se ne zaustavljamo pred sirovim reima ve da se napregnemo
u iztraivanju istine koja je (pod tim sirovim reima) skrivena.3
U principu, mit je trezor supremnih vrednosti i znanja odreene
tradicije ili kulture, koji se smeta izvan dosega sila unitenja platonovski
senzibilnog sveta, da bi ne samo bio sauvan ve i da bi sa te
inteligibilne visine pozitivno delovao na svet stvari i pojava. Mitovi
najee sadre elemente tog sveta stvari i pojava koji su transfigurirani,
odnosno sublimisani u supremno iskustvo. Drugim reima, mitovi imaju
realnih osnova kao apstrakcije istih osnova. Kao to ui Mira Elijade, te
apstrakcije imaju i mo da rehabilituju, dakle reprodukuju osnove. Moemo
zakljuiti da i mit o Hiperboreji sadri elemente istorijske ili praistorijske
realnosti koja se moe, u budunosti, u drugim oblicima, ponovo postvariti.
Meutim, treba odmah rei da mit o Hiperboreji nije mogue razumeti
u njegovom grko-rimskom kontekstu, ako se razmatra iskljuivo u
okvirima istog konteksta. Neophodno je taj mit o prazaviaju razmatrati u
irem kontekstu indoevropskih tradicija koje ne samo dopunjuju njegove
praznine, ve ga i nizom analogija potvruju u njegovom jezgru.
3 Imperator Julian: Contra Eraclium, 217 c.
4

Od svih naziva prazaviaja koji su se pojavili u prostorima i

vremenima indoevropske dijaspore, Hiperboreja je najoskudniji naziv jer
sadri samo geografsku referencu: to je zemlja na krajnjem severu
euroazijskog kontinenta. Time se samo potvruje skoro opti stav svih
indoevropskih tradicija da se prazaviaj nalazi na severu.
Istorijsku ili realnu osnovu te tradicionalne ideje prazaviaja, kao i
njegovog geografskog odreenja u prostorima krajnjeg severa, danas
potvruje i snop naunih disciplina, od komparativnih studija indoevropskih
idioma, koji ukazuju na jedinstven koren, do arheologije, koja utvruje
severno poreklo migracionih procesa indoevropskih naroda. ta je izazvalo
taj ogromni pokret dijaspore? Indoevropske tradicije, nizom aluzija ili
neposrednih iskaza svedoe o uzroku koji se moe svesti na fiziku i
metafiziku kataklizmu. U pogledu fizikog aspekta kataklizme, isti izvori
jedinstveno govore o nagloj glacijaciji izazvanoj takoe naglih pomeranjem
Zemljine osovine.
Starokineska tradicija tu geofiziku kataklizmu prenosi u sledeim
terminima: Stubovi neba su bili slomljeni. Zemlja je zadrhtala iz osnove.
Neba severa su postala nia. Sunce, Mesec i zvezde su promenili svoje
putanje (sa gledita ljudske take osmatranja prim. D. K.). Planete su
promenile svoje putanje i velika harmonija neba je bila unitena. 4 Po
iranskoj tradiciji, zemlja zaviaja na krajnjem severu, Ayrianem Vaejo,
nestala je pod naletima fatalnih zima i zmija zime; 5 tada je nastala
arktika klima u kojoj zima traje deset meseci, a leto samo dva: nastala je
zima za vode, zima za zemlju, zima za bilje. Zima se sruila sa svojim
najgorim nedaama.6 Severnoevropske tradicije jedinstveno opisuju tu
kosmiku katastrofu u terminima pomraenja Sunca i uasne zime. Isto
svedoi i upaniadska literatura, koja uva seanje na kataklizmu kada se
polarna zvezda pomerila iz svog sedita, 7 to ponavlja i Platon,
prepoznajui uzrok kataklizme u promeni putanja zvezda.
U pogledu koencidencije fizikog i metafizikog aspekta kataklizme,
treba rei da je u nizu indoevropskih tradicija severni prazaviaj
istovremeno i sinonim primordijalnog, zlatnog doba, u okviru njihovih
ciklinih, odnosno (modernim renikom reeno) kontra-evolucionistikih
4
5
6
7

Po M. Grane: La pense chinoise, Pariz. 1950.

Vendidad, II, 7.
Vendidad, I, 34.
Maitrayaniya-upanisad, I, 3.
5

koncepcija vremena ili istorije, te se u istim tradicijama i obnova zlatnog

doba veoma esto oekuje iz predela krajnjeg severa. U induistikoj
tradiciji, zlatno doba je oznaeno u terminima doba istine (satya-yuga;
satya=istina, od korena sat=bie, te i indoevropski koren sat oznaava
takoe bie, u eminentnom smislu pojma). Za razmatranje klasine
metageografije Hiperboreje, veoma je indikativno da u sluajevima prevoda
iste metageografije u materijalnu ravan, Hiperboreja biva traena u
regionima Severnog mora, odnosno Mare Cronium, dakle mora koje nosi
ime oca bogova, Kronosa, koji je, po Hesiodu, ne samo kralj zlatnog doba
ve i kralj njegovih heroja.8 Kao to je ve primeeno, kroz tu indikaciju
probija sadraj oznaka zlatnog doba koji se opaa i u induistikoj tradiciji
jer je rimska verzija Kronosa Saturnus, ije ime upuuje na uoeni
indoevropski koren sat=bie. Kronos ili Saturnus je deviriliziran, u
metafizikom smislu ina, to e rei da je onemoguena, zapreena
sposobnost generacije heroja zlatnog doba. Kronos ili Saturnus ivi u
venom snu, u predelima venog leda, koji, takoe, simbolie tu zaleenost
energija zlatnog doba. Po Plutarhu, iza ostrva krajnjeg severa postoji jo
samo blistava zlatna stena na kojoj spava Kronos (Saturnus), kome ptice
donose ambroziju.9 Sugestivnost tog mita je trajala i u sumraku rimske
imperije, te jedna rimska legenda svedoi da je imperator Konstantin Hlor
osvajao predele Velike Britanije da bi dosegao zemlju koja je svetija i blia
nebu, da bi sreo Saturnusa i kontemplirao dan skoro bez noi. U tom
sumraku Rima, udnja za obnovom je svoje nade polagala u te hiperborejske
predele krajnjeg severa, te Latancije izriito kae da iz predela krajnjeg
severa treba oekivati Cezara koji e uspostaviti pravdu nakon pada Rima.
To kasno-rimsko oekivanje spasioca sa severa (ab extremis finibus
plagae septemtrionalis), ima precizne analogije u nizu indoevropskih
tradicija, gde vrhovna boanstva i metafiziki heroji dolaze sa krajnjeg
severa, od tibetanskog Gesara, preko iranskog Zaratustre, sve do grkog
Apolona, koji se, po Herodotu, pred svaku zimu vraa svom hiperborejskom
zaviaju. Sve to implicira optu ideju da je put severa put saznanja ili
inicijacije. Po tibetanskoj tradiciji, taj put severa vodi velikom
osloboenju,10 a u induistikoj tradiciji, pozdrav severu je pozdrav tradiciji.
U temeljnom induistikom pravnom kodeksu, sever je trezor istine:
8 Hesiod: Dela i bogovi. 168171.
9 Plutarh: De facie in orbe lunae, 26.
10 Po Aleksandri Deivid Nil: Vie surhumaine de Gusar , Pariz 1961.
6

Gledajui u pravcu severa, spoznaje se istina. 11 U svetlu izloenog,

postaje jasniji takoe opti stav indoevropskih tradicija da su predeli
prazaviaja nedostini za uobiajene ljudske puteve. Po starokineskoj
tradiciji, do tog prazaviaja, ne moe se stii ni brodom, ni kolima, ve se
do njega moe doi samo letom duha, 12 to ponavlja i tibetanska tradicija
kada ui da se taj metafiziki predeo nalazi u mom duhu. 13 Hiljadama
kilometara dalje, isto govori o Pindar, kada ui: Ni po zemlji, ni po moru
nee nai put koji vodi Hiperborejcima.

ZOV HIPERBOREJE KAO VESNIK KRIZE

Izloivi, lapidarno, osnovne profile mita o Hiperboreji, moemo
pristupiti razmatranju znaenja aktuelizacije istog mita u naoj epohi,
preciznije: u delu Miloa Crnjanskog. Istorijsko iskustvo ui da se, poput
reke ponornice, mit o Hiperboreji pojavljuje na povrini istorije kao izraz
svesti o krizi najirih kompleksa evropske kulture: u dobu helenistike
dekadencije; u sumraku rimske imperije; u jesen Srednjeg veka, te u
katastrofolokoj literaturi moderne zapadne kulture, od Niea, preko Rene
Genona, sve do savremenih, popularnih biblioteka feljtonistikog doba
koje podstiu i eksploatiu masovne potranje fantastinih realizama (da
upotrebimo kovanicu najpoznatijih proizvoaa te vrste literature, Pola i
Burijea) kao izraz sve irih razoarenja u postvarenja racionalnog,
iluministikog ili pozitivistikog pogleda na svet.
Izloeno, simptomsko znaenje re-emergencije mita o Hiperboreji
nalazi potpunu potvrdu u samoj situaciji hronike ivota junaka Kod
Hiperborejaca. Ta situacija je viestruki i simetrini kontapunkt
metafizikih znaenja Hiperboreje. U prostornom smislu, radnja romana je
smetena meu ruevine biveg centra sveta, koji je kao centar sveta bio
fizika transpozicija metafizikih znaenja Hiperboreje, u znaku polarnosti,
centrinosti, odnosno sredita harmoninih struktura Reda, iznad sila
nastajanja i nestajanja. Drugim reima, Rim romana Kod Hiperborejaca je
11 Manava-Dharma-Castra, I, 52.
12 Li-ce, II.
13 P. Aleksandri Deivid Nil: op.cit.
7

samo ruevina istorijskog odraza nadistorijske Hiperboreje. U vremenskom

smislu, radnja romana je smetena u period istorije koji neposredno prethodi
drugom svetskom ratu, drugom velikom bratoubilakom ratu potomaka
Hiperborejaca. Za razliku od opteg toka politikih dogaaja koji vodi
horizontu budunosti, ije je ime katastrofa, misli junaka Kod
Hiperborejaca idu u suprotnom pravcu, ka Hiperboreji, gde vlada veni,
solarni mir. Konano, u pitanju je i kontrapozicija istorije, sa svim to je u
njoj kontingentno, prolazno i promenljivo i Hiperboreje, kao predela
nadistorije, u znaku bitnosti, trajnosti i nepromenljivosti.
Po reima Crnjanskog, Hiperboreja je pod venim Suncem, u venoj
radosti, venoj srei. Na suprotnoj strani, na kraju istorije, po spomenicima
evropske kulture padaju teke senke rata, senke pretnji unitenja. Junak
romana Kod Hiperborejaca, u drutvu internacionalne skupine Evropljana u
Rimu, obilazi drevne spomenike evropske kulture da bi ih poslednji put
video pre unitenja, da bi ih tako sauvao u svom seanju, u svom duhu, i
poneo putevima metafizikog povratka, ka njihovoj osnovnoj matici, ka
mitskoj Hiperboreji. Tako nemoi obinog oveka da obinim
sredstvima sauva temeljne vrednosti svog naslea prilazi u pomo najvie i
najmonije sredstvo: duh koji trijumfuje nad silama unitenja materijalnog
sveta. Taj duh je upuen svetlosti Hiperboreje, koji ga sa svoje strane
upuuje u prostorima sumraka Evrope. U tom gaenju svih iluzornih
svetlosti, ukazuje se svojim opstajanjem, u punom sjaju istine, sjaj polarne
zvezde Hiperboreje, kao sjaj trajne i nepomrane svetlosti.
Dakle, u katastrofi sveta izgubljenog sredita, koja oznaava i
gubitak svih iluzornih sredita i uporita, ovek otkriva ponovo ono istinsko
sredite jer se u tom prelomu istorije, po lucidnom opaanju Berajeva,
prelama i plan individualnog ivota, te se ovek uzdie iznad okvira
realnosti svakodnevne egzistencije, spoznajui ne samo njihovu iluzornost
ve i onu jedinu izvesnost realnosti, supremnu realnost, jedino bitnu sa
stanovita konanog smisla ivota.
Izloena opaanja sugeriu i drugu perspektivu razmatranja romana
Kod Hiperborejaca kao odgovor na dugu tradiciju post-kopernikovske
literature oajanja zbog izgubljenog sredita, koja se prostire od Don
Dana (Nova filosofija stavlja sve u sumnju. Odustaje se od vatrenog
elementa. Sunce i Zemlja su izgubljeni i nijedan ljudski duh ne moe
pokazati gde treba gledati) do Fridriha Niea. (Od Kopernika pa nadalje,
ovek se kotrlja izvan sredita, prema nepoznatoj taki. Posle Kopernika,
8

ovek se smanjio.) Odgovor Crnjanskog se moe definisati u terminima

voluntaristike rehabilitacije originalnih vrednosti evropske tradicije, koje
su uprkos svom praistorijskom poreklu uvek aktuelne jer su trajne.
Moemo zakljuiti da je in obilaska drevnih spomenika evropske
kulture kljuni dogaaj u romanu Kod Hiperborejaca jer otkriva onaj
najvii, nad-individualni razlog evokacija Hiperboreje. Hiperboreja je tu
evocirana kao trajni i neprobojni trezor supremnih vrednosti. Drugim
reima, osnovna tema romana Kod Hiperborejaca je drama uvanja
vrednosti, te taj aspekt prua velike mogunosti za razmatranja i
interpretacije u terminima savremene socio-biologije, potvrujui njenu
osnovnu teoriju o egoistinom altruizmu kao bitnom pokretau ljudskih
inova i misli.14 Ako je ta teorija tana, onda jedna od znaajnih vrednosti
romana Kod Hiperborejaca poiva u injenici da je to jedno od retkih dela
savremene umetnosti, u kojima solarnom jasnoom prosijava plemenita
ogoljenost instinkta ouvanja onog to ovek jeste u eminentnom smislu,
gde se to jeste identifikuje u trezoru osnovnih i najviih vrednosti.
U kontekstu razmatranja evokacija Hiperboreje kao izraza udnje za
polarnim sreditem Reda, iz situacije ivota u haosu i neredu istorije, uputno
je navesti jedno lucidno opaanja Rene Genona, koje posredno objanjava
spasilaku funkciju Hiperboreje u svesti ne samo savremenog oveka:
Uvek je u pitanju predeo koji je postao nepristupaan za obian svet,
predeo izvan opasnosti svake kataklizme koja moe poremetiti svet ljudi na
zavretku izvesnih ciklinih perioda. Ta oblast je nesumnjivo Supremna
Otadbina; uostalom, po izvesnim tekstovima Veda i Avesta, njen prvobitni
poloaj je bio polaran u uskom smislu znaenja, te uprkos svakom drugom
odreenju, kroz razliite faze oveanstva, ona uvek ostaje polarna u
simbolikom smislu jer predstavlja sutinsku, konstantnu osovinu oko koje
se vri pokret svake stvari.15
Jasno je da ta tenzija ka mitskoj Hiperboreji, uprkos svom idealno
nadistorijskom karakteru, prolazi i kroz konkretnu istorijsku zbilju, te se sa
stanovita tipologije iste zbilje moe svesti na odreenu kategoriju
14 Za razmatranje socio-biolokih teorija o egoistinom altruizmu predlaemo sledeu
biblioteku: Riard Devkins: The Selfish Gene, Oxfor University Press, 1976; R. L. Trivers:
The evolution of reciprocal altruism, 1971; E. O. Vilson: Sociobiology: The New Synthesis,
Harvard University Press 1975; A. Zahavi: Reliability in communication systems and
evolution of altruism, u Evolutionary Ecology, Macmillan, London 1977.
15 Rene Genon: Le Roi du Monde, Pariz 1927.
9

ideolokog miljenja. Sa izloenog stanovita razmatranja, ideologija

romana Kod Hiperborejaca se moe svesti na kategoriju neo-paganske
tendencije savremene evropske misli. U dve rei reeno, najvredniji izrazi
neo-paganske tendencije posmatraju krizu zapadne civilizacije kao
poslednju traginu posledicu unoenja stranog tela, hrianstva, u telo iste
civilizacije. Meutim, krajem zapadne civilizacije, okonava se samo
pogubni uticaj hrianstva, otvarajui prostor za obnovu verodostojnih
evropskih vrednosti. I nije sluajno da najsnanija retorija te neo-paganske
tendencije, Nieov Anti-Hrist, poinje upravo izrazima udnje za
Hiperborejom, ka kojoj vodi put sree i spasa iz lavirinta ropstva hrianskoj
dogmi: Pogledajmo se u lice! Mi smo Hiperborejci klie Nie dosta
dobro znamo koliko po strani ivimo. Ni po zemlji, ni po moru nee nai
put koji vodi Hiperborejcima; ve je Pindar to znao o nama. S' one strane
severa, leda, smrti tamo je na ivot, tamo je naa srea Otkrili smo
sreu, poznajemo put, nali smo izlaz iz lavirinta starog itave milenije. Ko
bi ga, inae, naao? - Moderni ovek moda? - Ne znam kuda idem ni
otkuda dolazim; ja sam sve ono to ne zna kuda ide i otkuda dolazi - uzdie
moderni ovek. Od te modernosti smo se razboleli od gnjilog mira, od
kukavikog kompromisa, od sve neistoe modernog Da i Ne.
Navedena misao moe posluiti i kao osnovna referenca razmatranja
neo-paganskog karaktera evokacije Hiperboreje u delu Miloa Crnjanskog,
premda treba imati u vidu i zaista tragini previd Niea kada je Hristu
suprostavljao Dionizije, jer su u pitanju samo dva razliita tipa iste
religioznosti; zato poslednji potpis Niea, razapeti Dionizije, sadri
neuporedivo dublji smisao od onog koji je time verovatno miljen.
Opus Miloa Crnjanskog je bremenit elementima neo-paganske misli,
ali oni doseu posebnu izotrenost kristalizacije upravo u poslednjim
delima, u romanu Kod Hiperborejaca i Romanu o Londonu, gde se i
eksplicitno, modernoj kapitalistikoj religiji novca suprostavlja sjaj
religije Sunca, na koju upuuje udesni hram u Stounhendu. Meutim,
treba odmah istai da u opusu Crnjanskog ta kontapozicija hrianstvo
paganstvo ili moderno tradicija, ini deo irih antiteza koje smo mi u
naim radovima ocrtali u terminima dinamike sukoba uranske i htonske
civilizacije. Hrianskoj teologiji i eshatologiji, kao i njihovim modernim,
sekularizovanim derivatima, koji svi potiu iz osnovne htonske ideje
podvrgavanja oveka silama promenljivosti, nastajanja i nestajanja,
Crnjanski suprotstavlja uranski princip venosti bia, olien u simbolu
10

Hiperboreje, pod venim Suncem, u venoj radosti, venoj srei. Iz tih

hladnih krajeva poruuje Crnjanski nikad se vie ne bih vratio, jer tamo
ima Sunca i nou. To nije obino Sunce koje se moe videti golim oima:
to je ono unutranje Sunce o kome govore doktrine indoevropskih tradicija,
te zato Crnjanski izriito kae da je to nevidljivo Sunce koje traje u
nama samima. Zato junak Kod Hiperborejaca, sa dozom izazovnog prkosa
i samoljublja, poruuje svojim rimskim sagovornicima: Kada je
hrianstvo ve stiglo u Rim, gde je moja zemlja, jo uvek se oboavalo
Sunce, nepobeeno Sunce.
Imajui u vidu injenicu da je znaajni deo opusa Miloa Crnjanskog
ispunjen senzibilnim izrazima sete pred prizorima neumoljivosti htonskog
zakona prolaznosti svega, ovi finalni izrazi vernosti Suncu mogu biti
shvaeni i kao konano razreenje psiholoke drame, u znaku otkrovenja
onog pravog, trajnog ja bia, koje je u daljinama solarne radosti
Hiperboreje osloboeno patnji htonskog ropstva.
I jo jedna psiholoka tenzija, iz ranog stvaralatva Miloa
Crnjanskog, nalazi u Hiperboreji svoje razreavajue ishodite. Mislimo na
tenziju izreenu u Sumatri, koja je u zvaninoj kritici dobila posve
besmisleno ime: sumatraizam, upravo kao oevidni izraz nerazumevanja,
odnosno nepoznavanja ne samo metafizikih ve i pukih literarnih izvora
iste ideje povezanosti svega. Tu ideju povezanosti svega evropska
literatura ponavlja veoma esto, u kontrapoziciji modernoj, kvalitativnoj
nauci: od Don Dana (ako bi more odronilo samo jednu grudu zemlje,
itava Evropa bi bila smanjena), sve do Vordsvorta (jedna duh i jedan
pokret vlada svim ljudima i mislima, i sve stvari obuhvata). Ista ideja
povezanosti svega je opte mesto tradicionalnih doktrina kvalitativnog
poimanja prirode, od Platonove teorije eros-a kao snage koja sve partikule
univerzuma povezuje, do analogne ideje Ibn Sina (Avicene) ishq, koja je
upravo temeljni princip islamske kosmologije. Konano, ta drevna znanja
kvalitativne povezanosti svega danas ponovo otkriva ekologija.16
Vrativi se naem argumentu, moemo zakljuiti da se poetna slutnja
povezanosti svega na kraju opusa Miloa Crnjanskog kristalie u jednu
izvesnost ija struktura postaje zrakasta, sa sreditem zrakanja u
Hiperboreji: Svi smo mi sa polarnim predelima, sa polarnim Suncem u
vezi. U romanu Kod Hiperborejaca Milo Crnjanski ponavlja mladalaki
16 U pogledu izloenog, kao i u kontekstu kritike kvantitativnih aspekata moderne nauke,
posebno je zanimljiva studija Sejed Hosein Nasra, izloena u Sufi Essays, London 1972.
11

stav: Sve je u vezi, da bi u istom redu dodao: I rimski pesnici, i Sloveni,

i Hiperborejci. . . Mene te veze Evrope, Azije, Amerike, tee kao neko
mirno, bistro plavo more, kroz koje koraam, lagano odlazei prema Severu,
u Hiperboreju.
Imajui u vidu opte-tradicionalno znaenje mora, dakle vode, kao
simbola enskog principa bezoblija, prolaznosti i promenljivosti Haosa
(nasuprot ostrvu, Hiperboreji, koje simbolie muki princip polarnosti,
centrinosti i venosti Reda), navedenu ispovest treba itati kao izraz
trijumfalne pobede nad silama voda kruga nunosti, jer po tim vodama
junak koraa prema Severu, u Hiperboreju, dakle, ka mitskom ostrvu.
U smislu izvrene pobede, i more je transfigurirano u svoju suprotnost:
ono je mirno, bistro, plavo. ime je pobeeno more? Nepobedivim
Suncem odgovara Crnjanski. Mogli bismo dodati da to nepobedivo
Sunce raa i osmeh oveka, kao i cvet na Sumatri: sredite povezanosti
svega, koje sve povezuje, jeste to pronaeno Sunce.
Meutim, to razreenje tajne povezanosti svega, u romanu Kod
Hiperborejaca poprima i izraze konkretne istorijske ili politike primene u
terminima osobenog pacifizma. Naime, pacifizam junaka Kod
Hiperborejaca je jednako udaljen od svake jednostrane, dakle, u pravom
smislu te rei, partijske instrumentalizacije (gde kao puko sredstvo
politike propagande gubi moralnu osnovu), kao i od svakog oblika
bezuslovnog, patetino-humanitarnog miroljublja zbog miroljublja, gde kao
tautologija gubi svaku ontoloku osnovu. Pacifizam junaka Kod
Hiperborejaca je motivisan principom primordijalnog, nadistorijskog
jedinstva naroda, olienog u mitskoj Hiperboreji; Hiperboreja je supremna
veza meu narodima i zemljama jer sve nam, kako kae Virgilije, dolazi
iz tih severnih zemalja, od Hiperborejaca, te smo svi mi sa polarnim
predelima, sa polarnim Suncem u vezi.
Izloeno osvetljava i duboki uzrok fascinacije koju polarni predeli
vre na izuzetne duhove Evrope. Veliki polarni istraiva ara lucidno
nasluuje taj metafiziki smisao polarnih istraivanja, kada kae: Iznad
severnog kruga nema vie Francuza, Nemaca, Engleza: tamo su samo ljudi.
Istu ideju produava i kristalie Ernst Jinger: Nostalgija za severnim polom
u devetnaestom i dvadesetom veku podsea na traganja za filosofskim
kamenom; polarni krug je, takoe, jedan Apsolut u kome ne moe opstati

12

nijedna diferencirana snaga, ve samo primordijalna.17

PUT KA HIPERBOREJI PUT INICIJACIJE

To traganje junaka Kod Hiperborejaca za Hiperborejom, putevima
koji su njegovom umeu dostupni, od istraivanja tragova prolaska
Hiperborejaca kroz Rim, preko kristalizacija sopstvene momorije putovanja
po severnim predelima, sve do uzleta nade ka horizontu budunosti u znaku
postvarivanja mita u stvari, ponavlja tradicionalne modele herojske
inicijacije, od Gilgameovih avantura, preko traganja za zlatnim runom,
sve do epopeje vitezova Okruglog stola ka mitskom Gralu. U svim tim
modelima postoje, kao i u romanu Kod Hiperborejaca, dve osnovne razine
lektire koje odgovaraju spoljnom i unutranjem planu avanture: fiziki
plan konkretnih dogaaja, u konkretnoj scenografiji, upuuje na metafiziki
plan znaenja. Duhovna avantura junaka Kod Hiperborejaca je najblia
modelu traganja za Gralom ne samo po svojoj razuenosti putanja (koja
odgovara razliitim pokuajima traganja) ve i po konanom smislu traganja
koje odrava specifine istorijske uslove krize vrednosti ili njihovih
institucija: tamo vitezovi nastoje da osvajanjem Grala rehabilituju svog
devirilizovanog kralja ovde junak nastoji da rehabilituje, idealno
objedini jednu raspadnutu Evropu. Jasno, ambijenti traganja junaka Kod
Hiperborejaca su suta suprotnost herojske scenografije traganja za Gralom,
ali to je posledica ne samo promene istorijskih uslova ve i opteg shvatanja
poslednjih velikih pisaca romana da je uverljivost naracije posledica sprege
realizma i ironije, u funkciji korektiva iskuenja subjektivnosti.
U pomenutim tradicionalnim modelima herojske realizacije oveka,
putevi traganja su, u stvari, putevi inicijacije, odnosno pozitivnog
preobraaja oveka u pravcu obnove integriteta ili ivotne punoe. Tragaoci
su samo privid oveka sve dok ne dosegnu cilj, kada postaju istinsko ja.
Zato junak Kod Hiperborejaca, po sopstvenoj ispovesti, u Rimu hoda po
zbilji kao od voska, a tamo gore, na Severu, bio bi sav od krvi i mesa.
Ko osvoji Gral postaje drukiji, odnosno postaje ono to jeste ovek u
17 Ernst Jinger: Strahlungen, tutgart 1963.
13

eminentnom smislu, pre pada ili dekadencije. Isti smisao ima i traganje za
Hiperborejom kao prostorom pozitivnog preobraaja: Ti ledeni krajevi su
cilj svih naroda kae Crnjanski a svako ko je zavirio u to carstvo leda,
postao je drukiji. Mene ta zajednica mrtvih istraivaa u polarnim
krajevima, najvie zanima. Zato su ili tamo? Zato su se promenili?
I u tim prividno turistikim obilascima severnih predela, ispod
spoljnih, otkrivaju se unutranji razlozi: Dok sam obilazio vedsku,
Norveku ispoveda Crnjanski bio sam uobrazio da tamo idem da vidim
zemlje u socijalizmu, napredku. Ali to nije tano. Sad, kad se onamo vraam
u seanju, vidim da sam tamo iao zato to me je neto neodoljivo vuklo
prema dalekom Severu, gde polarno Sunce ne zalazi ni nou.

FANTAZME IZGUBLJENIH KONTINENATA

Posebno zanimljiv i plodotvoran plan razmatranja romana Kod
Hiperborejaca moe biti onaj koji prua obilna biblioteka vijatornih romana
u znaku otkria izgubljenih, misterioznih ostrva i kontinenata mitske ili
praistorijske prolosti. Premda taj aspekt razmatranja zahteva posebni
prostor, mi emo na ovom mestu samo ukazati na one osnovne repere koji
imaju veze sa naom temom. Moemo odmah izloiti zakljuak naih
razmatranja da se u toj bogatoj biblioteci roman Kod Hiperborejaca izdvaja
ne samo svojim literarnim vrednostima ve i posve razliitim atributima
koje daje svom kontinentu udnje, te ga isti atributi posredno povezuju sa
bibliotekom anti-utopijskih romana.
Naime, pomenuta biblioteka vijatornih romana nastaje u prolom veku
kao neka vrsta komplementarne dopune utopija ili utopijskih romana. U
principu, utopijska tenzija je upuena budunosti, gde smeta svoje modele
line ili drutvene sree, a biblioteka o kojoj je re uglavnom opisuje
misteriozne predele prolosti koji izranjaju iz mora sadanjosti, u znaku
nesree, opasnosti, pretnji ili smrti.
Osnovne repere te biblioteke ine dela kao to su Voyage au centre de
la Terre (1864) il Verna, A Story of the Stone Age (1899) Velsa, The
Wonderful Wizard of Oz (1900) Liman Frenk Bauma, Before Adam (1906)
Dek Londona, The scarlet Empire (1908) Deivida Peria, The Lost World
14

(1912) Konan Dojla, The People of the Pit (1918), The Moon Pool (1919),
The Face in the Abyss (1923), The Ship of Ishtar (1924) Abraham Merita,
L'Atlantide (1920) Pier Benoa, Out of the Silence (1927) Irl Koksa, The
Land that Time Forgot (1924) Edgar Rais Baraoza, The Lost Continent
(1900) Ketklif Hina ili Three Go Back (1932) Lesli Miel.
Osnovne karakteristike te biblioteke, uprkos svim razlikama u
nainima putovanja (navigacija, halucinacija, silazak u ambise zemlje, san,
seanje prethodnih ivota, vremeplovi itd.), jeste da se hiperborejsko ostrvo,
sa znacima centrinosti, tu pojavljuje u obrnutim izrazima: u svojoj
kataklizminoj verziji (Atlantida, koju mnogi smatraju hiperborejskom
kolonijom); u svojoj materijalnoj i simbolinoj suprotnosti (Antarktik), ili u
terminima druge, paralelne i posve tue civilizacije, kao to su Mu
(u The Monster of Mu Oven Rutera) ili Lemuria (u The Last Lemurian
Firt Skota). Za razliku od tradicija koje Hiperboreju, ili analogne
metageografske predele krajnjeg severa, oznaavaju u terminima
eminentnog, istinskog ivota ljudi, izloena biblioteka uglavnom vezuje
svoja misteriozna ostrva ili kontinente prolosti za pojam smrti i pretnje
smru, posve u skladu sa izopaenom interpretacijom arhetipskog znaenja
ostrva kao simbola smrti, u psihologiji Junga. Veoma karakteristian
primer te inverzije znaenja prua roman The Captain of the Polestar
Konan Dojla, gde kapetan broda nalazi smrt u arktikim lednim predelima
sledei fantazmu ene. Dakle, taj polarni predeo postaje u svesti modernog
oveka sinonim smrti i enskog principa, nasuprot svim indikacijama
izloenih tradicija koje u arktikim predelima vide inkarnaciju mukog
principa i venog ivota. Osim toga, fantazma ene je bela kao i ledeni
grebeni: na tom mestu se otvara drugi niz izvrtanja znaenja, gde je ona
blistava belina hiperborejskih predela postala sinonim opasnosti, pretnji i
smrti.18 Kao to je ve primeeno, bela boja je veoma est simbol smrti u
savremenoj literaturi: beo je brod Benita Serena, koji simbolie Evropu 19 u
istoimenoj prii Hermana Melvila; beli su vrhovi Kilimandara na kojima
umire usamljeni leopard u romanu Ernsta Hemingveja, beo je Mobi Dik kao
18 Na ovom mestu je uputno ukazati i na izuzetak koji ini M. P. il u romanu The Purple
Cloud: njegov junak, polarni istraiva, u predelima Arktika nalazi spas od purpurnog
oblaka kao jedini preiveli predstavnik oveanstva.
19 Za razmatranje simbolskih i profetskih znaenja Benita Serena Hermana Melvila,
bibliografske indikacije sadri esej Save Klikovia Benito Serene (kao i zanimljivu
autorovu eksegezu); u Eseji (izdanje Gradina), Ni 1977.
15

simbol pretnje i prepreke na putu oveka, belo je meso u koje se utiskuje

skaralno slovo greha.
Sve to ukazuje se u svesti ili podsvesti, odnosno arhainoj memoriji
modernog oveka, elementi i znamenja hiperborejskog mita dovedeni
svojim znaenjskim suprotnostima. Poseban problem razmatranja moe
otvoriti pitanje: da li ti simptomi oznaavaju kraj jednog ciklusa? Ako
oznaavaju kraj ciklusa evropske civilizacije, onda se delo Kod
Hiperborejaca, svojom vernou originalnim znaenjima moe posmatrati
ili kao puki, a time i zanemarljiv izuzetak od pravila osnovnog toka
inverzija, ili kao predznak novog ciklusa.

HIPERBOREJSKI DAROVI I DAROVITOSTI

Na ovom mestu treba suoiti mogue pitanje koje stavlja pod sumnju
obavetenost Miloa Crnjanskog o svim sadrajima znaenja mita o
Hiperboreji, o odgovarajuim implikacijama. Mi imamo ozbiljnih razloga da
sumnjamo u takvu sumnju, imajui u vidu onu veoma malo poznatu stranu
rada Miloa Crnjanskog, posveenog etimolokim, antropolokim i
etnografskim izuavanjima porekla i migracija indoevropskih naroda, gde se
sa mitom o Hiperboreji neminovno mora suoiti. 20 Meutim, izloena
sumnja nema relevantnog znaaja ni pod pretpostavkom da je Crnjanski o
Hiperboreji imao samo literarna znanja. Naime, u pitanju je jedan mitski
sadraj koji je utemeljen u arhetipskim trezorima oveka, te on moe biti
pokrenut i ispoljen drugim uzrocima, dakle uzrocima izvan sfere
intelektualnog obrazovanja. ta vie, intelektualno obrazovanje moe u
nekim sluajevima biti i prepreka ispoljavanju originalnih sadraja,
izazivajui upravo intelektualistike deformacije istih sadraja. Drugim
reima, prenos i ispoljavanje odreenih arhainih sadraja ne mora ii
putevima kulture, ve moe slediti druge, dublje, dakle skrivenije i
bezbednije puteve transmisije, bioloke ili psihloke vrste.
20 Ta strana rada Miloa Crnjanskog je malo poznata jer prevazilazi puke literarne interese,
kao to, na drugoj strani, svojim ne-ortodoksnim metodama prevazilazi puke akademske
interese. Delovi tog rada, svojevremeno objavljeni u NIN-u, nisu naili na razumevanja
naunih ili literarnih krugova zbog izloenih razloga.
16

U svakom sluaju, znaaj dela Miloa Crnjanskog poiva i u moi da

te arhaine sadraje kristalizuje, da postvari njihovu trajnost vrednosti kroz
aktuelizaciju. Ponekad, dovoljno je samo doslovno slediti indikacije drevnih
tekstova da bi se dolo do istine: uven je primer limana koji je otkrio
Troju sledei indikacije Homera, opovrgavajui tada rasprostranjeno
miljenje da je Homerov spev jedan oblik puke literarne matarije. Slino se
mislilo ili misli za Herodotovu Hiperboreju. Za oveka odgajenog u duhu
iluministikih ili racionalistikih predrasuda, Herodotov opis
Hiperboreje, u kojoj orlovi uvaju zlato, moe biti samo matarija o zemlji
materijalnog bogatstva, dakle neka vrsta antike socijalne utopije, antike
zemlje dembelije. Meutim, iri i paljiviji uvid u tradicije na kojima se
osniva Herodotovo delo otkriva da je u svim prostornim i vremenskim
dimenzijama istih tradicija orao simbol Sunca, uranske visine duha koji
trijumfuje nad svetom sirove materije, kao to je i zlato simbol
primordijalnog doba radosti i sree, izraen od Hesioda (zlatno doba), do
Platonove Drave koju uva zlatni rod ljudi. Potom, Herodot govori o
hiperborejskim zavetnim darovima koji su slati od naroda do naroda,
sve do Delfa i Helade; govori o ritualu mladia koji omotavaju pramenova
svoje kose oko zelene grane, da bi je postavili na grob hiperborejskih
devojaka, to ponavljaju i Homerovi junaci, kao znak zaveta mrtvim
herojima da e nastaviti njihova dela. Milenijima kasnije, upravo u naem
veku, smisao tih slika postaje kristalno jasan: zavetni darovi Hiperborejaca
koji se prenose od naroda do naroda, odnosno od pokoljenja do pokoljenja,
jeste metafora tradicije, kao i metafora indoevropskih migracija, izraz posve
istorijskog seanja.
Moemo zakljuiti da vrednost dela Miloa Crnjanskog poiva u
njegovoj sposobnosti da te metafore preobrazi u kristale stvarnosti,
pokazujui put otkrovenja njihovog smisla. Drugo je pitanje ta uiniti sa
tim otkrivenim smislom: neka cinina obeshrabrenost bi mogla rei da sve
to ostaje mrtvo slovo na papiru literature kao puka literatura, ali to ne
pokazuje nemo umetnosti ve mo obeshrabrenja koja onemoguava da se
vrednosti postvare. Da je taj smisao prevaziao okvire puke literature i
postao ivotna praksa, onda bi svest o jedinstvu naroda i nacija bila jaa od
svih iskuenja netrpeljivosti. U svakom sluaju, ideja jedinstva, i hronoloki,
i hijerarhijski prethodi i nadvisuje sve razloge i oblike netrpeljivosti. U
okvirima nama poznate istorije, ta ideja jedinstva je trajna uprkos svim
izazovima, za razliku od svih oblika netrpeljivosti i nejedinstva, koji su
17

prolazni i promenljivi. Izbor izmeu te dve alternative ivota jeste izbor

izmeu onog uvek i ovog sad, koje je jue bilo sutra, a sutra e biti
jue, dakle puka prolost.

DE LO
MESENI KNJIEVNI ASOPIS
Knjiga dvadeset etvrta
Godina XXIV
Broj 5 1978.

MIKROTHEOS
mikrotheos.blogspot.com

18