ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

1783/84.

PISMO HARALAMPIJU
(LJUBEZNI HARALAMPIJE)

Ljubezni Haralampije je prvi štampani rad Dositeja Obradovića, pisan u aprilu 1783.
Prědstavlja njegovo pismo upućeno srpskom parohu Haralampiju, Srbinu iz Hrvatske
("Horvaćaninu"), koji je službovao u Trstu. Ovo je bila u isti mah i něka vrsta
književnoga manifesta i poziv na prětplatu za dělo Sovjeti zdravago razuma, koje je
izašlo naredne 1784. U toku 1783. godine Obradović je proměnio naměru, i uměsto
Sovjeta zdravago razuma izdao u lěto iste godine prvi děo Života i priključenija.

Ljubezni Haralampije,

Zdravstvuj! Hristos voskrese!

Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti človeku ljubezniku i prijatelju,

kakono ti neki običavaju. Ja bih ti bio namah po prijatiju tvojega pisma otpisao, da
nisam sudio za bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi
vikanja, jednim slovom: vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra
sočivica, grah i kupus zemljom upravljaju.

Evo vreme zlatno i veselo,

Kad nam nije zabranjeno jelo!
Evangelska carstvuje svoboda,
Zbacivši jaram s človečeskog roda!
David prorok u timpane svira.
Nek' pop više u triod ne dira!
Pentikostar, knjiga prevesela,
Poje Hrista spasitelja dela.
Deca hlebac u jajca umaču
I s jaganjci po travici skaču.
Srpske kćeri mlade, na udaju,
Cveće beru, vence spletavaju,
Sa ružicom prsi svoje krase
I vesele uzvišuju glase
Na pohvalu rimskoga cesara,
Austriskoga dvora gospodara.
Josife Ftori, mili vladjetelju,
Sunce sveta i blagodjetelju!
Blažena majka koja te rodila,
veta sisa koja te dojila!
Minerva je, boginja mudrosti,
Prosvetila švoj duh od mladosti;
Temis s tobom na prestolu sedi,
Iz tvoji usta Astreja besedi,
Koja po zemlji davno s tobom hodi,
A sad svoje plane proizvodi.
O vek zlatni! O slatka vremena,
Kad je opšta ljubov užežena!
Srećne smo mi, srećne kćeri srpske
I sve devojke vlaške i mađarske:
Nećemo se više bojat' manastira,
Nit' božijeg odricati mira;
Ljubav čistu nećemo gasiti,
Nit' jestestva zakone gaziti!
Blago nama, mi ćemo bit' majke
I rađati Cesaru junake;
Za sav rod naš mi ćemo g' moliti,
Sa suzama njemu govoriti:
„Svetla kruno, Josife veliki,
Prostri milost Tvoju na rod srpski!
Obrati lice i tvoj pogled blagi,
Na dedova tvoja' narod dragi,
Na Serbiju bednu i na Bosnu,
Koje trpe rabotu nesnosnu!
Budi podoban neba Gospodaru,
Diko sveta, presvetli Cesaru!
Izli na svet previsoke dare,
Podaj Bolgarom nji'ove boljare,
Tvojim Srbljem vitezove stare
I Greciji njejzine Pindare!"
Ovo sam vreme čekao da ti veseo veselo veselom pišem, javljajući ti da se zdravo
nahodim i mirno živim, ne imajući nikakva posla s Fruškogorci nit' sa Svetogorci,
kanoti vi tamo. Tako su te gresi tvoji postigli, i da nisam se ja za te molio, gorim bi
putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kad 'no prođoh poslednji put
preko Trsta? "Idi u Veneciju, pak se opet vrati, pak ćemo tako i onako uraditi." Ja ti
verovah sve, od točke do točke. Ko ne bi Srbinu verovao? Pak ti odoh šetati se po
gradu na vodi, pak ti poharčih sve što imadoh, pak ti se vratih go, nag kao mali prst, s
punom kesom nadežde. Posle šta je bilo, znaš: nije potreba da ti povedam. I da sreća
ne donese gospodina Varlaama, prošao bih kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao! Pak
hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što promisal neba
čini! Poslati takoga koji će ti haka doći! I opet ti kažem: da nisam se ja za te molio,
gore bi prošao. No gledaj te mi pošalji za moje molitve jedan salandar novaca: znaš
dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi! Okrenuću trebnik
naopako, odmoliću se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan
proiguman i dva zakleta starca na vrat, te ćeš ograjisati kako nijedan majčin sin.

(O narodnom i književnom jeziku)

Dajem ti na znanje, druže moj, da sam prešao iz Hale u Lajpsik za slušati i ovde što
učeni ljudi govore, gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu i mislim s
pomoću boga i kojeg dobrog Srbina dati na štampu s graždanskimi slovami na
naš prosti srpski jezik jednu knjigu, koja će se zvati Savet zdravago razuma, na
polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko putovanje. Moja će knjiga
napisana biti čisto srpski, kako god i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski
sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko navaca naći da
tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao: zato
sumnjava se preduzimati je na svoj trošak, ne znajući kakvu će sreću knjiga imati.
Uzdam se da će se naći koji svojemu rodu dobraželatelj, Sarajlija i Trebinjanin,
Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu
drznovenije i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele što dobro srpski na štampi
viditi. A ko šta da, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju
položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe
hvaliti, no one ljude od kojih sam što dobro naučio, iz kojih premudrih knjiga
francuskih, nemeckih i talijanskih najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i na
naš opšti jezik izdati.

Nu, der obazri se, ne bi li i tu koga našao koji bi izvolio soopštnik opštepoleznoga
dela biti; kaži mu da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi
će ga pohvaliti. Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu
biti za dobro koje smo mu učinili do onih samih dalekih vremena kad se naše kosti u
prah obrate. Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet
poslednjim rodovom mila i draga biti.

Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope. U sadašnjem
veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti – delo vesma polezno,
budući da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda
prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju
stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se
najprostijemu narodu i čobanom, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na
svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi malo truda preduzeti za naučiti čitati,
čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita?

Znam da mi može ko protiv reći: da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari
će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti. Odgovaram: koja je
nami korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan
kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram...? Nek nauče...! To je lasno
reći, ali nije učiniti. Koliko je onih koji imadu vreme i sposob za naučiti stari
književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu, i na njemu svi koji samo
znadu čitati mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti. Jezik ima
svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga
naroda jezik?

Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti ako oni počnu na svoji
jezici pisati, kako i nije propao. Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu
vsegda će ga znati i s pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostojanije
privoditi. Moskalji sve svoje najbolje knjiga na svom dijalektu s graždanskim slovom
štampaju. Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati.
Zašto je drugo bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju nego da može
rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje nego ono što je
poleznije? Što god ne prinosi kakovu libo polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi. Zašto
bi se dakle mi Srblji sumnjavali u takovom i toliko poleznom i pohvale dostojnom
delu pročim slavnim narodom sledovati? Nije manja čast sveta u kojej se
slavenoserpski jezik upotrebljava, nego zemlja francuska iliti ingleska, isključivši
vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koje se slučava i svim drugim
jezikom. Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski,
servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski (osim
Vlaha) jednim istim jezikom govore?

(O Srbima triju věrozakona)

Govoreći za narode koji u ovim kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko

grčke crkve, toliko i latinske sljedovatelje, ne isključavajući ni same Turke Bošnjake i
Hercegovce, budući da zakon i vere može se promeniti, a rod i jezik nikada.
Bošnjak i Hercegovac Turčin – on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku,
kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci
i Hercegovci, dogod bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju,
a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati
Bošnjaci i biće što su njihovi stari bili.

Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i sovjete, želeći
da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim
i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati. Neću nimalo gledati ko je
koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom. Po zakonu i po
veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva. Nijedan
zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi što ih je gođ, od
strane božje nalažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti
pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od
boga. A zašto dakle u svakom zakonu ima zlih i nepravednih ljudi? Nije tomu
zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma, pokvareno, pakosno i zlo srce i
preko mere ljubov k samom sebi. Ovo su izvori iz kojih izviru sve strasti koje
uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan
drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu
predaje – a što je najgore – pod imenom vere i zakona, prevraćajući i tolmačeći
zakon svoj po zlobi i po strasti srca svoga.

Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu
dobrotu da u licu svakog sebi podobnog človeka pozna brata svoga, nit' misleći niti
pitajući: koje je vere i zakona - one u kojej ga je bog izvolio da se rodi, kao i ti u
tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio.
S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, živu i sladosti ovoga sveta
uživaju u svakom rodu i plemenu, u svakoj veri i zakonu? S božjom. Dakle, šta bi mi
hoteli: da smo pametniji i bolji od boga? Ono što bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O
naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo
mi iziskivati od drugih ono isto koje kad bi drugi od nas iziskivali, velika bi nam se
nepravda činila! Poznajmo jedanput svu silu ovih reči – proste su i blažene i ne
trebuju nikakva tolmačenja: što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to
njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem
zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas
ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima
ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna
uznemiruje ljude, uzrokuje vražbu i svako zlo – sljedovatelno nije od boga. Zato,
dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god
oni zakona i vere.
Ja sam iskustvom poznao želju, ljubov, usrdije i revnost gospodara Novosađana i
Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj
deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bih ja, dakle, mogao
odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razvje trudeći se, koliko
mogu, za prosveštenije junosti? A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego
prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učenih ljudi: i takovim sposobom i
roditelje u njihovom blagom namjereniju ukrepljavajući i u srcam mladosti srpske
nebesni i božestveni oganj ka učeniju i k dobrodjetelji vozžigavajući, i svet razuma
čak do prostih seljana i do samih pastirskih koliba raširujući. U sadašnje srećno vreme
zraci učenija i filosofije do tatarskih granica dosežu.

Ne mogu premučati ovde veliko staranje blagorodnih boljara moldavskih za

vospitanije i nauku njihove dece: ne ima sad mladića u Jašu koji ne zna, osim svog
jezika, jelinski i francuski, mnogi latinski i talijanski. Nad svima obače večne slave i
pohvale dostojni ljuboučnjejši i preizrjadnjejši gospodin Leon Ćiuka, Episkop
romanski u Moldaviji, kojega usrdije k nauci i ljubov k otečestvu nije moguće
dovoljno opisati. Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga
slavnoga muža; ovde samo toliko naznačujem da je on, Episkopom budući, francuski
jezik izučio, preizrjadnu biblioteku s mnogim troškom sastavio, različne knjige na
svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna "Teatr političeski" i "Telemaha" s
svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti.

Evo ti, brate, moje namjerenije u Lajpsiku! Namah ću preduzeti delo, koliko mi
dopusti moja nauka, budući da u kolegije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji
nekoliko od ovih pisama kojekuda. Vreme će me naučiti jesam li se u mojej nadeždi
prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću ono što je s moje strane moguće
izostaviti. Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada
mnom zelena trava narasti: "Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod!
Večna mu pamet!"

V pročem, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine! Pozdravi mi s "Hristos voskrese"

gospodare Vojnoviće, Rizniće i Kurtovića, i proče Sarajlije i Mostarane.

U Lajpsiku, na 1783. aprila 13

Tvoj brat i sluga Dositej Obradovič

 
 

PREDISLOVIJE

Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih

vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i
zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad
god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je
pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i
namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na
dobro obratila i kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela!
Ljubov društva i prijateljstva – slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Čini mi se
da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu
uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i
ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda ih se
stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem,
pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i
da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta
postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni
sovjet: "Poznaj sebe!" – vrlo se kasno prima.

Trideset i osam mojih prošastih godina napominju me da je podne mojega života

preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne
obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: "Kamo
sreća da su naši stari pametniji bili!" U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da
nije ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije
najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što
ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sirječ da naša deca i unuci
bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više
sa sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje
zlatno vreme, što mi jošte ostaje, u moju vlast i predaje mene meni samomu. Počinjem
malo-pomalo odisati, izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga
mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovjet premudroga Pitagora – da se k sebi
vratim, da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu
činio, i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao:
ili razgovore učenih ljudi slušam, ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u
kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upražnjavam i to uzdišući
sebe pitam: otkud sam na ovi svet došao, šta sam u njemu činio i kud ću iz njega poći.
Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih
štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim
srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj
junosti preporučiti, i tako srpske kćeri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih
rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam različne slučaje koji su
mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili napisane ostaviti.
Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje
čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti; a zle
pohudavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti – stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od

nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno i sva sreća iliti nesreća, koliko
telesna toliko i duševna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja
da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da ih ne razmazuju, da ih ne
kvare, da ih od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo
lasno biva ćudovito, iz šta se rađa: samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost,
nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proče zlobe koje uzrokuju svu
nesreću čovečiju črez sve vreme života njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih
čuvaju od detinjstva. Njihova mlada telesa u zdravlju da sadržavaju: na zdravoj
mladosti osnovata je zdrava starost; da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski
zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim
naravom, malo po malo, da okreću; njihov um i razum, kako počnu misliti i
rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plašenja čuvajući ih. O,
kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce
ljuboviju pravde, istine, poštenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim
mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako
zlo društvo od njih da udaljavaju. No o ovoj materiji govoriće se na drugom mestu
više; ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u
vospitaniju njihove dece želiću pomoći.

Ova materija budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i

najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od
mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej
mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova
sledovanja različna vospitanije imadu; pritom i knjige učenih ljudi koji su o ovoj
materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim upravljenijem
različnu bogatih i siromaha roditelja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, U
Crnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam decina svojstva, naravi i svakojake ćudi.
Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja
upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i
poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i
blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati

naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovjete i
nastavljenija, koje sam od učenih ljudi naučio i iz poleznih knjiga počerpao: niti ću
biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namjerenije ove knjige. A što budem i
o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka
samoga sebe osudavati i pohudavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i
reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božijim okom; samu ću
istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući
nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i
poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti;
čuvacu se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu
radiću vsegda pred očima imati.

Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeka na svetu. O
ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sirječ, da o njemu zavisi sve naše
blagopolučije u celom tečeniju života. S kim človek najviše živi, i s kim ima najveće
posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim
prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lasnje je živiti s jednim narodom kojega
jezik ne znamo, premda i to nije malena muka, nego provoditi sve svoje življenje s
ljudma kojih svojstva, narave i ćudi ne poznajemo. I zaisto iz toga se po višoj časti
rađaju: nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni
sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, njihove naravi i najpotajenija
sklonjenija i pristrastija njihovog srca, iz kojih proizniču i proishode sva njihova
namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tom se
upražnjavaju i staraju veliki filosofi. Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio
da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni
i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja
starost bila: poznati kakvi su ljudi, i iz kojih uzroka bivaju taki ili drugojači: kakvi bi
valjalo da budu, i črez koja sredstvija mogli bi taki postati. Pritom, budući da kakvi
smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i
da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako možemo
drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega,
koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda da je vrlo mučna stvar, budući da koliko
nevježestvo, toliko i mnogo više samoljubije zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati
sebe s ružne strane. No ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro
vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro
sakrivamo. No i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na
konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, božji dar, nebesni
svet, nauka i knjige premudrih i prosveštenih ljudi, učenih ljudi, istini blagodjetelja
čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajenijih zapletaka
srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanstva nego što bih mogao
pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko
mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano
utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu
poslednjih rodova predati imena mojih prijatelja, ljubeznika i blagodjetelja. Ne
mogući inače vozotvjetstvovati njihovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši
svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se njih i ljubiću ih dok
god živi duša moja, sirječ do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno
nagraždenije njihovoj dobroti. Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naših unuka
imena dobrih i milostivih blagodjetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako
ovu knjigu tako i što drugo koje nameravam iz poleznih knjiga prevoditi. Da sam
kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene.

Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi
svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevode, sastavljaju i na štampu što
izdaju; da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kćeri, prevodeći im
izbrane knjige učenih naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu,
ukrašavajući njihove naravi, prosveštavajući njihov um i oblagorodavajući njihovo
srce istinim blagorodstvom dobrodjetelji i prosveštenija razuma. Neka se potaste i
pohite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolučno vreme kad će srpske kćeri i supruge
čitati: "Pamelu", "Telemaha", povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na
svom prostom dijalektu. I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svojih,
prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanije njihovog dobrog vospitanija,
napajajući ih razumom i dobrodjeteljiju zajedno s mlekom prsiju svojih.

Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam ih dobre; i ako gdi
pogrešavaju, ili čineći ono što ne bi valjalo, ili izostavljajući ono što bi valjalo, u tom
pogrešavaju ili iz prirodne čelovečeskomu jestestvu slabosti, ili iz neznanja i
nerasudija, misleći i sudeći svrh stvari nepravo. Vrlo je malo takih ljudi koji samo iz
zloće srca i s namjerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje
namjerenije budući ispravljenije narava i običaja, dobre hvaleći, a zle pohuždavajući,
uzdam se da mi se neće za zlo primiti obličenije zloupotrebljenija čelovečeskih. Niko
ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava; a ko se može pohvaliti da je
bez slabosti i pogreške? Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubovi
jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugoga pogreške;
obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati
se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš
opštedružeski život bio. Zato molim neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i
lica osuždenije zlih običaja i zloupotrebljenija.

Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja
nejmam nikakva uzroka s moje strane na njih tužiti se. Ako li gdi budem to činiti,
zaisto neću radi mene, no polze radi mojih čitatelja: da ako ko šta takovo pri sebi
pozna, da se ispravi. Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju
sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi hude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji
sa strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali,
misleći i živeći nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod čelovečeski na njihovo zlo i
nesreću sazdao; a to ko može, zdrav mozak imajući, i pomisliti? Otkud dakle nesreća?
Valjda je sa strane človekove. A človek, biva li svojevoljno i dobrovoljno nesrećan?
Nikako! Jasno je, dakle, da iz neznanstva i nerazumija proishodi po višoj časti naše
zlopolučije.

Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam

sme reći da nismo? gotovi smo namah na kavgu. Svak se sebi čini na pravom putu, a
drugoga sudi za izgubljena. Ko god ne vidi, ne može uprav hoditi; a ko god ne ume
misliti i suditi, ne može ni svoja dela kako valja upraviti. Može jedan isti čovek u
jednom poslu pravo misliti, a u drugom vrlo krivo. Na priliku, Turčin veli da od boga
ne valja čovek da beži, jer ne moze uteći ni sakriti se. Imaš pravo Turčine! A ima li
Turcin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo.
Od boga ne mogući uteći, ne valja ni da bežimo; a od požara, velike vode, kuge i
drugih mnogih zala, mogući se sačuvati i ne hoteći, vrlo ludo poslujemo. Iz svega
ovoga sljeduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuzdavajući i osudavajući njihove
krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Ako li se ko nađe ko bude moje prostosrdačno namjerenije i bespristrasno pisanje na

zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojima je on vospitan i koji se
njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i
nisam se tome ne nadao. Ko može svim i toliko različnim ljudma ugoditi!

Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovjesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne
pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije
potreba ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije starih običaja podobno je korenju
velikih drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da
se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas
misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci
usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi do danas u prvoj
gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodom afrikanskim.
Priklad drugih naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno oštroumnih i
pravosudnih lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući
želio i iskao. Ako li što gdi bude pogrešno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni
će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utješenija dajući priklad
učenim mojega naroda da sprski počinju na štampu što dobro izdavati. Šteta da toliko
mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas
sija kako nebesno sunce. Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle
moje smrti, i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati. Vreme je života našega
jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo
poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima. Utešen ću poći s ovoga
sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze
koliko sam mogao, i da nisam zaludu živio.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja
knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti. Toliko mogu jošte pridati da
ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je
zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni mesti sveta, i kakvi su njihovi običaji?
Dvadesetipetgodišnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u
Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga mora, u Smirni, u Italiji, u
Moldaviji, i sad u Germaniji daće dovoljno materije zabave i razgovora.

Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati Sovjete

zdravago razuma, koja će knjiga sadržavati najizbranije misli i sovjetovanja učenih
ljudi s raznih jezika prevedene, o kom poslu počinjem s pomoću boga truditi se ovde u
Lajpsiku, a međutim izdavaću ove moje slučaje, čekajući hoće li se koji dobar Srbin
naći da pomogne s troškom. Uzdam se u promisal neba da će pomoći mojemu
bratoljubnom namereniju, budući da koliko mi daruje života, u napredak u ovom delu
i upražnjeniju nameravam provesti.

Tebi dakle, o ljubeznjejši i slačajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu

toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera. Vami, poželani žitelji
Serbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i
Bačke, vami i vašim poslednjim unukom, s gorećim i punim ljubavi srcem, ovi moj
mali no userdni trud predajem! Primite, ako ništa, za zabavu. Ako gdi bude što
pogrešno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej;
sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i
srdečnoj ljubovi. Ja ne znam hoću li gdi s vami jošte živiti i slatkog vašeg prijateljstva
naslaždavati se. Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi želite od blagoga boga
milost, koju i ja vami zajedno s svetom razuma i nauke, i vašim sinovom i kćerma od
roda v rod, dok god bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg
izdihanija dušom i telom sav vaš u Lajpsiku, 1783, Dositej Obradović, avgusta 15.
 

OBZNANJENIJE

Nameravam izdati na tip trista ovih knjiga; svaka će sostojati se iz dvadeset iliti oko
dvadeset i pet tabaka u velikim oktavu. Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji
štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
DIMITRIJA OBRADOVIČA
NAREČENOGA U KALUĐERSTVU DOSITEJA
NJIM ISTIM SPISAT I IZDAT

Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu tamišvarskomu. Otac moj
zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i trogovac; mati moja,
Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka
Paunkića. Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim; no rasteći, koga
sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji
toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći
da njegova deca njemu podobna budu. Koliko sam mlad bio, no pamtim, kako god
danas, kakvu je silu na meni imalo takovo mojega roditelja sviju ljudi spominjanje. Ja
sam ga potom vsegda u umu mojem predstavljao ne samo kako oca moga, no saviše
kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale
svi koji su ga god poznavali. I to dobro pamtim da moje mlado detinjsko srce krepko
bi želilo da i sam njemu podoban budem, i tako ljubov i milovanje drugih ljudi da
zaslužim.

Sledovanje ove istorije pokazaće da sam ja po višoj časti savršen uzrok imao s ljudma
s kojima sam živio zadovoljan biti; no to pripisujem njihovoj dobroti. Toliko mogu
uveriti da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez
vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se
i tako ljubeznog spominjanja braće moje i roda spodobiti se. Zato, kako sam obeštao,
namah pri ovoj prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa
svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti njihove dobar priklad dati. Što dete
čuje, to uči i prima, kako god i svojih roditelja jezik: što vidi da se pred njim svaki dan
čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i
mudrovanija onih, s kojima rasti. S čim se novi sud najpre napuni, tim se i napoji; od
sviju, s kojima se ophodi, mladost prima, ma navlastito od roditelja koje pre nego
boga poznaje. Roditelji su čadom svojim najljubezniji prijatelji, najsrdečniji
dobroželatelji, najveći blagodjetelji i vladjetelji; oni su im i prvi upravitelji, voditelji i
učitelji.

Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a
pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u
ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Spominjem se da bi je često
nahodio gorko plačući, i kad bi je pitao zašto plače, "Za ocem tvojim" – odgovorila bi
mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod
utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu
roditeljskom u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina.

Po smrti matere moje, dva brata moja, starija Ilija i mlađi Luka, i ja vratili smo se k
našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu
snahu s dvema sinovicama. Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto
matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji. Naša sestra, od sviju nas
najmlađa, imenem Julijanka, ostala je u Semartonu u domu dedovu, gde po nekoliko
meseci prestavila se. Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaljena mala sestrica u
petoj godini vozrasta pokazivala osobitu krasotu i ostroumije, i da je živila, bila bi
sovršeno podobna materi našoj. I danas tuži mi srce spominjući ju. Žalim je koliko da
je juče umrla. Toliko sam je ljubio da, da je živila, ne bi se nigda od nje udaljiti
mogao. No zar je tako izvolila sudbina da nema srce moje ništa na svetu čemu bi se
moglo jako prilepiti, za ne imati nikakva pripedstvija u široki svet udaljiti se. Od to
doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali – za srodne i
prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile – za sestre i srodnice
vmenjavati.

Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini
vozrasta bez oca, bez matere, bez sestre rođene počeo sam sebe kao strana i prišelca u
istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću
stranstvovati. Od koga bih god čuo spominjati Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje
letilo k tim mestam, želio bih poznati ljude koji u njima živu, i rad bih bio znati kakva
su u njima deca i devojke. Užasavao bih se čujući da ima većih i širih reka nego
Tamiš i visočijih planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti ni jedno
opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se oprosti da
se malo natrag vratim.

Počeo sam bio hoditi u školu jošte za života matere moje, i pamtim dobro da sam
imao veliku radost idući s bukvarom u ruci u školu. Samo mi je žao bilo što mi je
bukvar izderat bio, budući iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije
metnuo kao da su kurjaci iz njega učili. Mešter starac Dobra (tako se je zvao moj prvi
učitelj), zadovoljan mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem
lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svih mojih vrsnika
počeo me milovati. I videći me odveć bojažljiva, da kako bi kom detetu firgaz ili
ferulu počeo davati, ja bih s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega
namah na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati
mi derznovenije, počeo se sa mnom razgovarati, kazujući mi uzrok zašto je on
prinužden neku od dece nakazivati i biti, i da dobra deca, pokorna i priležna, ne imaju
se ničesa bojati ni strašiti. Videći me da mi je milo gledati druge dece nove bukvare i
časlovce, obeštao mi, kako svršim moj bukvar, pokloniti nov časlovac, i ispunio je
obeštanije. Ne znam je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke
matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila:mene sirječ u veće poznanstvo
i ljubov s starcem mešterom dovela i mom bratu Iliji uzrok kričati i kavgati se, što on
pri svom starom izmrljatim časlovcu ostaje, ne dala. Mlogo bi mi ga krat kod kuće
oteo, no kako bi pošla u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa
mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo
vreme uzeo bio da vidi što ću ja činiti.

Posle prestavljenija moje mile i slatke roditeljnice ostao sam učeći se psaltiru. Moj
tetak Nikola Parčanin, videći me priležno hoditi u školu, hoteći oblekčati strinu
Bosiljku, a pritom ne imajući nijedno muško dete, dobra odveć i milostiva srca
budući, uzeo me k sebi s namjerenijem da me vospita namesto sina. U ovo vreme u
čakovačkoj školi slučilo se izmenjenije. Ne znam za koji uzrok Čakovci činili su doći
namesto starca Dobre nekoga Stefana Mikašinovića. S ovim moj tetak Nikola učinio
osobito poznanstvo; kazao mu je da je naumio, kad se dobro izučim, oženiti me i
zapopiti; preporučio me je njemu krepko i svoju preporuku često bi potkrepljavao
časteći ga i kupujući mu na dar kad fajn šešir, kad par svilenih velikih marama.
Ovakve preporuke imale su veliku silu. Moj gospodar magister (on se nije dao zvati
mešterom) imao je zaisto na mene osobiti pozor; po sovršenju psaltira dao mi je učiti
katihisis, to jest Pravoslavno ispovjedanije, tolkujući mi svaku lekciju na prosto
srpski.

Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti, i tako za dve godine dana znao sam napamet ne
samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s tolkovanijem. A pritom, imajući
neku prirodnu sklonost što novo naučiti, kad bi god bio u crkvi, sakrio bih se u oltar,
dočepao bih se vlaškog kazanija iliti poučenija, pak bih čitao do savršenja crkovnoga
pravila (poznato je da u Čakovu sva deca srpska znadu vlaški). Tolkovanije moga
magistra pomoglo mi je da razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od
mene; mlogo bi me puta popovi karali što kvarim crkovne knjige, no zaludu. Dve-tri
godine ovo čineći, vlaško poučenije, evangelije i prologe znao sam napamet. Ko bi me
god hoteo slušati, kazivao bih mu od jutra do noći povesti iz prologa; gdi bi god
majstori i momci šili, tu bih ja išao kazivati kazanija i žitija različnih svetaca; svakom
bi se mililo slušati ono što ne zna. Ove sve stvari mile su bile mome dobrom tetku i po
njegovu mnjeniju vrlo polezne k namjereniju koje je on sa mnom imao; niti je mogao
moj dobri blagodjetelj predviditi da je baš ovo bilo uprav protiv njegove nakane, kako
ću sad dati poznati.

Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo kadar
svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, naumio sam bio savršeno da se
posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bih teško žalio što i sad ne muče
hristjane, te bih se ja namah dao za zakon ispeći; a kad bi mi palo na um šta su
pustinjaci radili i poslovali, krepko bih želio da se namerim na kog pustinjika da s
njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa. Kako bi ko
pošao u Senđurađ, Partoš i Bezdin, manastire nedaleko od Čakova, pošao bih i ja s
njim s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no onde videći
da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko njih gdi nahodi kakva
peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bih u sebi, pak bih se neveseo
vratio u Čakovo. Po mojej tadašnjej pameti, Banat bi mnogo srećniji bio da je pun
pustinjika nego sela, varoši i gradova.

Moj blagodjetelj počeo je doznavati moja čudnovita želanija i namjerenija; radio bi

svakojako od toga odsovjetovati me i odvratiti; mnogo krat bi me zagrlio, ljubio i s
otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene, i da ja
nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu,
pomoć i pokoj u starosti svojej, sujetnom pokazujući. Meni bi žao bilo to čujući; i
zaisto ja sam vesma njega ljubio. No ko će meni izvaditi iz mozga pustinje i pustinjike
i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio. Iz
ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega. Ja bih
mu odgovorio da evangelije uči: ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se
odreče sveta, roda i roditelja. On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da
moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta hoće evangelije črez te reči, i
da je meni potreba čekati savršena vozrasta i zrele pameti za moći razumeti silu
evangelskog učenija. Ja bih mu onda počeo kazivati šta je učinio sveti Antonije,
Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda,
micajući glavom i uzdišući, odgovorio: "E moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da
ti te knjige nisu čitao. U sadašnje vreme, ko se god kaluđeri, kaluđeri se ili iz
neznanstva, ili da mu je lakše živiti. Ja sam ostario s svakojaki kaluđeri, s Jerusalimci,
sa Sinajci, sa Svetogorci i s ovima koji se nahode u naši vilajeti: najmanja im je
starost svetinja; ljudi su kako god i mi: jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi
koji imadu familiju na vratu. To govoreći, ja ih ne osuđujem; toga se ni oni sami ne
odriču. No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svojih
roditelja ne odriču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u
svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći.
Ako li se nađe koji od mnogih da ima kakovo drugo sklonjenije, dobro je i potrebno
da od svojih starijih i prijatelja savet ište, i da čeka svojih dvadeset i pet ili trideset
godina, da je kadar poznati ono što misli izabrati. Crkovni iliti mirski, ko misli s
ljudma i među narodom živiti, valja da se stara kako će i on sa svoje strane drugima
na polzu a ne na tegotu biti."

Videći da ja ne znam šta ću mu odgovoriti, po nekolikom mučanju opet bi počeo s

većim userdijem govoriti: "Moj Dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i
bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom
poznao človečesko jestestvo. Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; svetujući te,
tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što
sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no je tebe žalim."

Svak lasno može poznati kakav je ovi savet bio, kako ga i sam sad poznajem; no onda
koće ludu dati pamet? Moja glava, napunjena budući pustinjami neprohodimimi i
pešterami, ništa drugo nije mogla u sebe primati. Na nekoliko dana posle ovoga
razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u
Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ
čovek ne dolazi. "Ha, to ti je moje mesto!" – viknuo sam – "a blažena turska zemlja
gdi ima takih pustinja koje ljudi sa svoji gresi ne skvrne; tu ti se čovek lasno može
posvetiti! Valjada je bog tu zemlju blagoslovio te samo u njoj ima pustinja."

Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova kao iz Egipta, i
da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše
na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i strani, jošte pri
čašami. Mal' se nije sijaset učinio s mojim Dečancem, hoteći moj tetak da ga vezana
pošlje u Tamišvar, nazivljući ga turskom lažom i skitnicom, kom nije dosta novce po
tuđem vilajetu kupiti, nego hoće jošte i nerazumnu decu u Tursku da prevodi. "Ljudi
pametni i koji mogu beže iz Turske i prelaze u mirna carstva hristijanska; a on hoće da
decu u Tursku vodi!" Iguman, siromah, videći se iznenada u takoj fortuni, pravdao se
kako je god mogao, zaklinjući se i preklinjući da on toga ne bi za glavu učinio, i da je
on mene hoteo u Senđurđu ostaviti.

Moj tetak po mnogoj viki i ukoru i mlogo moljen igumnom mesta, s kojim se je
poznavao, utiša se i sedne s njima piti. Onda ti moj Dečanac, videći se izbavljen
belaja, počne kazivati kakva je beda i nevolja u Turskoj, kako ljudi nevoljno živu,
kako kuga mori, kako čemerno kaluđeri skitaju se od sela do sela milostinju proseći i
Turkom novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalimci, tako Svetogorci i tako svi drugi
što ih je god. "I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja
lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u džamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer
su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za njih novce vući. Jednim slovom, kupeći
Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od
kurjaka, jer kako nas gde sretne zna da će ograjisati." Niti je izostavio da ne kaže kako
u pustinjam egipetskim i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se ni ime
Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu.

Mome se dobrom tetku činilo da leti od radosti sve to slušajući; u po sata takovog
razgovora, a pritom čašu po čaši ispražnjujući, u veliko je prijateljstvo s Dečancem
došao. A kako je meni bilo to slušajući, dajem drugima misliti; no ko bi se nadao, ko
li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i tvrdoglavstvo bilo! Kakva je
bedna stvar kad mlad čovek obikne samovoljstvu! Na moju dušu, sam se sad čudim
kako sam mogao taki biti! Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj
kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto
što bi napred potegao, natrag uzmiče. Evo u kakvo su me sostojanije doveli bili moji
bez rasuždenija prolozi. Ja sam sovršeno tada verovao da na mene bog popušta
iskušenije da vidi hoću li ja u mom svetom namjereniju postojan biti.

U mom milostivom blagodjetelju ja nisam tada ništa drugo mogao viditi nego jednog
prostaka koji nije čitao nikakva kazanija ni prologa i koji iz preizlišnje mirske i
plotske ljubovi protivi se mome spaseniju, i sam, ne budući svet, ne da ni drugom da
se posveti. Sad, ako ko živ može nek' upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova
pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime
svetinje. Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim
pomračenim umom kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga! Moja
tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i
srca, nego iz nerazumija, nerasudija i sujeverija; niti sam ja mogao inače misliti,
predstavljajući sebi da je čistosrdečno želim da se posvetim, a drugi idu te mi stoje na
putu i ne dadu mi.

Dečanca da sam mogao, bih ga s obema rukama stisnuo za grkljan i zagušio bih ga.
Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana,
bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se odrekao vere i
zakona. Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji
sve svoje blaženstvo nahode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao
izgubljene. Ja sam sam bio pametan i književan, i mislio sam u sebi: "Bre, da se nebo
i zemlja složi da mi naprotiv stane, je ću otići te otići!" Nisam nimalo sumnjavao
upodobiti sebe apostolu, govoreći: "Ko će me odlučiti od ljubovi Hristove?"

Evo kakovu silu imaju prve nauke s kojima se mlado srce napoji i napuni! Mlad
čovek, ne imajući nikakva iskustva, sam ne mogući pravo o stvarma suditi, starije i
iskusnije od sebe ne hoteći slušati, mora biti zadugo tvrdoglav i uporan, dok god ne
udari gdi glavom o duvar, padne u nesvest. "Ha, ha, ne tamo!" – počne sam sebi
govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se jošte može vratiti i na pravi put
uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti. Pak se čudimo
zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti. Evo ti uzrok.
Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to vrlo upamte. Mlada je duša podobna
mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok
je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme
bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti. K onom šta
su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i
od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan viš utvrđavaju se u tom i
ukorenjavaju.

Mlad čovek čita jednu knjigu, koju za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili
da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s višim
vnimanijem nego se zlato meri, na terazijama uma i rasuždenija izmeriti; istinu od
pritvornosti i lažljivobasnovitih izmišljenja raspoznati, imajući vsegda na pameti da
nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista dragi kamen. Mi bi se užasnuli kad
bi dobro mogli i hoteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i
lukava licemerija i prelasne pritvornosti za pravu svetinju držate bile! Ovo sve
bezlobna i slaba mladost nije kadra rasuditi, i nije joj za zlo primiti; potrebuje
rukovođenja i nastavljenija; ako li toga nema, ostaje u tami i u prevari. Ko se je
naučen rodio na svet!

Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne
strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svih strana pregledati i dobro viditi. Koliko
puta najiskusniji ljudi drugojačije misli danas negoli juče, i sami se čude kakve su
pameti bili do lane! O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u
ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo imali u sebi
znake pravoga zlata; je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama
zlato uma nešega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne
damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne
smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina,
budući naga i hoteći da i druge svlači, i da ih nage, takove kakvi su, pokazuje, videći
da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u
jedan bunar. Zato ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnjenija i
mudrovanija, jer inače neće biti primljen.

O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hoteo
nakratko naznačiti otkud proishodi mladih ljudi upornost i tvrdoglavica. Ja sam od
jestestva iz detinjstva bio strašiv i po višoj časti drugima pokoran; kako sam dakle
mogao k volji moga tetka toliko upornosti pokazati? Ovi dobri blagodjetelj mlogo bi
mi puta s roditeljskom milošću govorio: "Baba će tebi prekrasnu devojku isprositi;
pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno
muško dete u životu ostavio; onda ću srećan biti!" No moja glava, puna svetinje,
drugojače bi mislila. Koga oženiti? Mene? Sačuvaj bože! Bolje sto puta da me kakva
svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me
najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruči zagrli! Ja pohuditi sebe i
drugim grešnim ljudma upodobiti? Nipošto i nikako! Ja ću djevstvo moje hraniti,
anđelom ću podoban biti. Evo, braćo ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio! No
prirodno morao sam u takovu krivoputicu i zabluždenije upasti čitajući knjige koje
nisu za mene bile, i hoteći da pre vremena svrh djevstva i ženidbe mudrujem, ne
znajući ni što je jedno ni drugo.

Može ko pomisliti da se ja sad kajem što sam se zakaluđerio i zato ovako pišem. No ja
molim svakoga ko bude čitati ove moje slučaje, neka ne hiti pre suditi, i neka ne čini
nikakva zaključenija dok god ne očita i ono što će sljedovati. Kazao sam da ja neću
sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću
sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po
mojej savesti, kao pred vsevidećim božijim okom, sudija biti; neću sebi nimalo
praštati. A moj ljubezni čitatelj samo nek' čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja
očita, jer će samo onda moći o svemu uprav suditi. I tada, ako što pozna da je dobro
učinjeno, neka sljeduje; ako li pogrešeno, nek se uklanja.

Ja, kako sam malo poviše kazao, bio sam sasvim naumio i navalio da se posvetim, i to
bez svake šale i sumnje. Dobro, dobro, vidićemo i tu svetinju! Zasad obače ovde ne
mogu izostaviti da ne učinim ovo naznačenije koje će služiti mojim čitateljem za
zabavu i za odmoricu. Po svoj prilici, da je moj tetak namesto sebe metnuo bio
mojega vrednoga magistera Stefana da me on posavetuje, čini mi se da bi mnogo više
posla opravio. Iz ove male istorije koja sljeduje to će se poznati.

 
 POČETAK GREČESKE KNJIGE

Nahođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk. Nikad doveka jutrenja,
večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta
čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za hatar morao u crkvu doći. Studen,
vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme
pravila; i više puta, pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkovni vrati
stajalo bi ga vika, i ljuto bi grčki psovao i ružio popove što zakašnjavaju. Ove sam
reči grčke najpre naučio, često od njega čujući: "Katarameni papades pu katonde
metismeni".1 Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti
obradovali bili, nego da im je bio dodijao i haka došao. "Blagoslovi, duše", "Svete
tihi", "Spodobi, gospodi", i "Ninje otpuštaješi", to bi sve on čitao grčki; ako li bi se
slučilo da mu to koji put protopop ili koji drugi pop otme, otišao bi srdit iz crkve, kao
da nije u njojzi nikakve molitve bilo. On zaisto, kad ne bi se nadao da će, ako ništa
barem "Nin apoliis ton dulon su, despota,2 na večernji očitati, ne bi nikada na nju
došao. Ovoga, dakle, starca Dimu svaki dan slušajući, malo po malo previkle su mi
uši k grčkom čitanju. Moje od detinjstva prirodno ljubopitstvo k svemu onomu što ne
znam počelo me je kao podbocavati da mi je naučiti grčki.

Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, kako će se namah viditi, čujem jedanput da je
Grkom došao jedan daskal da im uči decu. Ja ti namah sutradan metnem moj katihisis
na gredu, pak ti se pomešam među grčku decu, pak ti odem

1 Prokleti popovi što se zapijaju

2 "Sada otpusti roba tvoga, vladiko" – crkvena pesma. k grčkom daskalu učiti grčki.
Moga tetka Nikole nije tada bilo doma, a moja teta Marica ništa se nije mešala u moju
nauku; njojzi je samo milo bilo da ja idem u školu, bilo u koju bilo. A meni se učinilo
da sam taj dan u božijem raju bio. Kao da je duša moja pre mnogo hiljada godina u
kom Pitagorevu učeniku bila, i kao da je znala jedanput zlatni i slatki Sokratov i
Omirov jezik, pak kao da ga je bila po napitku vode zaboravljenja zaboravila, pak
istom ujedanput opet kao da se je s medotočnom sladošćom njegovom sastala i s
gorećim srcem i dušom počela ga učiti. Tako je meni bilo gledajući grčka slova i
izgovarajući: alfa, vita, gama, delta, epsilon i pročaja. Kako je jednoj mladoj i
milostivoj materi, koja ima prvorodno čedo svoje pri sisi, kad otide gdi u komšiluk na
čast, uspavano u kolevci milo čedo ostavivši, i kad se vrati, noseći pune prsi nektara
človečeskog života, i nađe mili plod utrobe svoje gdi plače i tuži za sisom, uzima čado
svoje k maternjim nedram, milo grli, slatko ljubi i sisu mu daje – tako je meni bilo kad
sam prvi put k slovam dobrodjeteljnoga Sokrata došao. O, dan radosti neiskazane i
blaženstva neizrečenog!
I zaisto, takova i tolika moja radost budući, morala je kratka biti. Mislio bih u sebi:
kad jošt grčki naučim, ko će biti učeniji od mene! Ležući u postelju sve mi je u usti
bilo: alfa, vita, gama, delta, epsilon. Spavajući sanjalo mi se ne samo kao da grčki
savršeno čitam i tanje i lepše nego starac Dima izgovaram, nego jošte kao da sam i u
grčke haljine i široke dimlije obučen; probudivši se tolmačio sam moj san na dobro.
Istom spremajući se da pođem k mom daskalu, al' eto ti dvavelika đaka iz moje stare
škole uđoše u kuću govoreći da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se,
i da namah pođem ne kasneći niti odlažući, jer inače njima je naloženo da, ako nužda
bude, silu upotrebe. Moj običaj nije bio silom ni s pratnjom velikih đaka u školu ići;
ovo je običaj bio mog mlađeg brata Luke da ga svakog ponedeljnika dvojica il'
doteraju u školu ili dovuku. Nije mi najbolje bilo i počelo mi je srce na zlo slutiti; no s
druge strane ne obličujući me moja savest da sam što zlo učinio, niti znajući šta ću od
sveg tog posla misliti, uzmem moj katihisis, otarem ga od praha, pođem i dođem u
moju staru školu.

Moj magister, kao nasmejavajući se, pita me gdi sam juče bio, pridodavši da je on
nešto načuo, no da bi rad za veće uverenije od mene o svemu izvestiti se. Ja vidim da
mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava, no sa svim tim,
poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi se plašiti mogao, dam sebi
drznovenije i, i sam nasmijavajući se, kažem svu istinu. A on meni: "Da znaš,
Dimitrije, da ljudi mladi, koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da
počinju ni da preduzimlju; ako li kad po nesreći u takovo iskušenije upadnu, valja im
dati poznati da im neće posao na dobro izići. Dakle, da savršeno upamtiš koliko istinu
moji reči, toliko i kad si počeo grčki učiti, to će biti sad moja starost." Ovo izrekavši,
istom vikne: "Položi!" Ova bi mu gorka i čemerna formula bila kad bi zapovedio koga
povaliti. Mene položi? O položili ga u nosila! Mene bojažljiva i strašljiva koji, kad bih
za kog drugog ovo grozno izrečenije čuo, užasnuo bih se kao da grom blizu mene
padne, uzdrktao bih kao da me groznica trese. Ščepaše ti me četvorica, povališe ti me i
protegoše na klupu. Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za
glavu a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži. Jednim slovom,
da zadugo ne zaglušam, odvali mi jednu duzinu udaraca tako gorećih da usijato
gvožđe ne bi moglo gore žeći.

Ova ceremonija takvu je silu na meni imala da sam prokleo starca Dimu, grčkog
daskala, i san s dimlijama; nit' znam šta se je od daskala posle toga slučilo, jer nit' sam
ga već vidio ni za njega čuo. Na nekoliko godina posle ovoga priključenija jedva se je
u mom srcu po drugi put želja Omirova jezika probudila, te ti istom ujedanput pređem
iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u Moreju, iz Moreje u Svetu
Goru, a iz Svete Gore u Smirnu. Strašno i silno lekarstvo od samovoljice; ne
sovjetujem roditelje i starije da ga upotrebljavaju, razvje u krajnjej nuždi; koje da je
hoteo i moj tetak upotrebiti, može biti da ja ne bih ostao nepokolebim u mom
namjereniju da se hoću te hoću popustinjičiti.

KAKO SAM POSTAO KAPAMADŽIJA I TRGOVAC

Videći dakle moj blagodjetelj da nije moguće meni stranstvovanje iz glave izvaditi i
da ja gledam svaki dan kakvo blagovremenstvo da kudgod utečem, namisli jošt jedan
posao sa mnom. Stvar je bila zaisto razumno izmišljena. No kao da je nada mnom
nekakva sudbina bila koja je svim njegovim izmišljenijam smetala, a meni u onom
svem što nakanjujem pomagala. Tako ono isto s čim je on bio naumio da me od moga
puta odvrati, mene je na isti put metnulo i uputilo. Da mi da poznati šta je tuđinstvo i
tuđ hleb, odvede me u Tamišvar i dade me jednom majstoru kapamadžiji i trgovcu.

Ovi je imao vsegda po pet-šest momaka s kojima bi hodio po veliki pazari u Banatu; a
kad ne bi bilo pazara, davao bi im šiti. Pri ovom sam bio godinu i po, hodeći po pazari
i učeći se šiti; no ništa to meni niti mi se mililo nit' mi je išlo od ruke. Videći moj
majstor da dobrovoljno pišem, izabrao me bio kao za pisara; davao bi mi kojekakve
stare od mnogo godina teftere da prepisujem, koje sam ja rado poslovao samo da ne
šijem i espap da ne nameštam, što mi nije nimalo po ćudi bilo. Jedva bih čekao da
nedelja ili koji praznik dođe, ne da idem s drugi momci po Mahali ili Fabriki šetati se,
no da se načitam psaltira i katihisisa. Moj bi baba Nikola često dolazio viditi me;
porazgovorio bi se sa mnom i pitao bi me kako mi je; i ne upažajući u meni želju da se
k njemu vratim, posovjetovao bi me da sam veran i poslušan, dao bi mi koji grošić,
pak bi otišao.

Ja nahodeći se u ovom novom sostojaniju življenja, hodeći po različni pazari,

gledajući svakojake ljude i njihova upražnjenija, čujući mnoge u Tamišvaru da govore
nemački, i soldate Talijance talijanski, počela se rađati u meni želja kako bi mogao
ova dva jezika naučiti. Ne čitajući više prologa ni poučenija, ne imajući vremena o
ovima stvarma misliti, niti kome što sam pre čitao kazivati, jerbo drugi momci, moji
kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i Vlahinjama,
povazdan bi se s njima šalili i smejali, niti bi kad imali volje što svetinjsko slušati; na
ovi način počeo sam se bio kao zaboravljati i prva toplota k pustinjičestvu i k
pešterami počela u meni sasvim hladniti. Pri svem tom, videći i kaluđere, koliko
stranske toliko i naše zamaljce, da se svi za stvari ovoga sveta staraju: kupe
milostinju, broje novce, pazare i kupuju, na dobri konji ili se voze ili jašu, počeo sam
razmišljati svrh reči babe Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti. Jošt k tomu
jedan osobiti slučaj dao mi je mnogo misliti svrh kaluđerskoga čina.

Moj majstor imao je svoj dućan u kućam gospodara Jove Mucula. Ovi časteći
jedanput našega tadašnjega Episkopa Georgija Popovića, ja, imajući poznanastvo s
slugama doma, pomešao sam se s njima. Kao pod imenom da ću što poslužiti, pošao
sam gledati vladiku na časti. Između pročih raznih razgovora, pri koncu obeda po
slučaju uvede se ovi znameniti razgovor koga sam vrlo slušao i upamtio; i zaisto
dostojan je da ga ovde opišem.

Episkop: "Mene mnogi osuđuju što ja publično meso jedem; no ja volim da me ljudi
za svoju prostotu osuždavaju, nego da me moja sovjest obličava i osuždava kad bih
potajno i kradom jeo. Hristos i apostoli jeli su meso; zašto dakle Episkopi da ne jedu?
Ili se zar hoće da smo mi bolji od apostola? U vreme apostola, i trista i više godina
posle njih, Episkopi su bili mirski poglaviti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da
po prvom Nikejskom saboru otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u česnom
braku živeći, Episkop je bio i sinove i kćeri izrodio; tako brat Velikoga Vasilija, tako
sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol Pavel javno uči da Episkop, prezviter i dijakon
mora biti oženjen, i tome pridodaje uzrok govoreći: "Ko nije kadar svojim domom i
familijom upravljati, kako će on biti vredan cerkvom i narodom upravljati? Vidi se da
su Episkopa prvi poglaviti mirski sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego
nadziratelj; a arhijerej će reći: načalni jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti
i arhijerejska dostoinstva primati, malo pomalo uveo se običaj, da Episkop mora biti
monah, protiv javne nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu
zdravoga razuma Episkop ne može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji
živi, nego u miru u gradovi i u seli među ljudma i ženama; i, čovek budući od tela i
krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bjedstvovaniju nahodi se.
Monah će reći: sam, iliti/edmšc i samoživac je mesto: pustinja, planina, ujedinjenije i
samoća; koji se odrekao sveta i prebivanja s ljudima; koji postom, nespavanjem i
neprestanim trudom valja tako da osuši telo svoje da mu se (kako veli sveti Jefrem)
trbuh za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe
pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu život i dviženije
dati."

Na ove reči dobrog i prostosrdečnog Episkopa, svi koji su bili pri trapezi počeli su se
krepko smijati.

Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti:

"Preosvešteni gospodine, kako nas Vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu; i,
imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo da se slepe rađamo?"
"Ne dao bog, moj sinko!" – odgovorio je dobri Episkop. "Bolje bi bilo da polak sunca
potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog šta
čini. Al' kako je vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete; no verujte mi, čada moja,
da ja bez svake šale besedim. A šta se kasa ženskih očiju, one ne valja da se s njima
odveć ponose; što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi. Ova simpatija iliti
sostrastije ulivena je od boga u jestestvo človečesko za umnoženije i sohranjenije
roda. Mnoga starost, trud i muka potrebna je za othraniti i do savršena vozrasta
dovesti čada svoja. A osim toga, kolikom bjedstvovanijem i bolestima podložna je
svaka mati, noseći u sebi i hraneći plod utrobe svoje; kolikom bolu u rađanju! Često,
dajući drugom život, svoj polaže. Za ova sva stradanija hoteo je milostivi tvorac
učiniti i neko nagraždenije človeku i ženi, davši njima veliko i neiskazano
naslaždenije: u očima, u prsima, u grljenju, u ljubljenju i u svakom snalaždeniju koje
u čistom i svetom bračnom sojuzu uživaju; koju radost i sladost čuvstvujući ne samo
dobrovoljno no i radosno podnose trude koji sleduju.

"Mladi ljudi, koliko muška toliko i ženska strana, malo šta drugo smatraju i vide u
bračnom sojedinjeniju i sojuzu nego smej, igru i naslaždenije; to i nahode. No ovo nije
načalno namjerenije i poslednji konac jestestva; iz njihova smeja, igre i slasti
proishode novi žitelji sveta i naslednici života. Ovo je po volji božijej namjerenije
jestestva ne samo pri ljudma, nego i pri svemu šta živi po vozduhu, na zemlji i u vodi.
Mlad čovek i nerazuman gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da
nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslaždavaju oči njegove; a razuman i
pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u
oči pada, o, koliko drugojačije gleda te prsi! Koje previsoko i presveto namjerenije
blaženoga jestestva, koje smotrenije, koliku milost i neizrečenu blagost večnoga
tvorca on nahodi u onima milima prsima! Smatra i vidi u njima dva bogodana
istočnika života, koliko svoga toliko svega čelovečeskoga roda. Lepa je i blagorodna
dobrodjetelj blagodarnost! A kom smo više blagodarnosti posle boga dužni nego
ženskim prsima. Neblagodaran i nedostojan človekom nazivati se koji se toga
blagodjejanija ne spominje. Moje kćeri, kad bi vi uprav razmislile i rasudile na koju
ste visoku odredu od boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i
pročeg tela lepota; vi bi se stidile nekakvo dostoinstvo u svilenim i šarenim haljinama
iskati. "I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu."
Evo vaša slava i visoko dostoinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i
prosvešteni vam svako visokopočitanije pokazuju i da vam se klanjaju.

"No šta ja to vidim? Neke od gospođa kao da suze otiru. Tako mi Hrista vladike, to
nije pravo da vi mene častite, a da ja vas činim plakati! Dajte, deco, piti!"

Pak se onda okrene k gospođi doma, govoreći: "Kako ja vidim, ja sam vas s mojom
besedom u neveselje doveo; ne zamerajte mi, nije to moje namjerenije bilo. Ali, što
ćeš, taki su stari ljudi, a navlastito pri vinu; kad što počnu, ne umedu svršiti. Nuto
moga posla: za čast i goštenje činim ljude nevesele!"

Onda gospoža doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: "Milostivi naš i sveti
gostu, ne častimo mi Vaše preosveštenstvo toliko koliko nas Vi častite s otačeskom
besedom; i, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi nasitili nikad Vašeg
razgovora."

Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: "Čada moja, budimo veseli! Srblji gdi
su god, milo im je vino; vaistinu božiju, imadu pravo. Zna sveti car šta govori: "I vino
veseli srce človeka." Ništa ti nije gore od nevesela namrgođena čoveka. A ti otuda,
stari Malenica jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja? Ti sam
kažeš da bi volio celi dan ne jesti nego jedan sat ne govoriti; a kad se besede većma
rađaju nego pri vinu?"

Malenica: "Dao sam se u misli gospodine, u misli! Niti mi je sad do pića ni do

razgovora."

Episkop: "U kakve misli? U vreme časti i veselja to nije tvoj običaj, a i ne pristoji."

Malenica: "Ta znam i sam, gospodine, da ne stoji lepo; ali ko se ne bi dao u misli
slušajući take razgovore? Moja sreća te ih nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad
ne bih smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bih im se morao klanjati kao ikoni; sad,
ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario."

Niko nije se nije mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor. I sam Episkop
po dugom smijanju okrene se k domaćinu: "Je li, gospodaru Jovo, ovde je bolje da
stari Malenica besedi, koji uzrokuje smej i veselje, a ja moj razgovor valja na drugo
vreme da odložim?

Malenica: "Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše, nego, ako ti samo
nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom. Kamo sreće da sam iz detinjstva i
mladosti take razgovore slušao! Čini mi se da bih bolje poznavao šta je volja božija i
zašto smo na ovi svet stvoreni. Kad promislim kako sam proveo mladost, kako sam
mislio i živovao, sam se na sebe gadim, jer se ni za što drugo nisam starao nego kako
ću dobre volove poznavati, kako ću ih jeftino kupiti a skupo prodati; niti mi je kad oni
svet i drugi život na um padao. Nego govori nam, sveti vladiko, tako nam živ bio, da
barem u starosti što dobro počnem misliti. I to mi nije malo utješenija da će mladež
koja te sluša bolja i pametnija biti, i da će kao razumni i pravi ljudi misliti."

Episkop: "Dobro! Kad si i ti naše gospođe domaćice misli, uzdam se da i pročim

gostima neće neugodno biti da s besedama jedan drugog polzujemo; a to je naša
arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i
mlađih naših iskati. I pre nego se vratim na moje prvo govorenje, valja mi na tvoja
dva punkta odgovoriti: jedan, što si šaleći se rekao za prsi druga tvoga; a drugi, u kom
žališ što si zlo tvoju mladost proveo.

"Što se prvoga kasa, vrlo je malo potreba govoriti, jer sam ja malo poviše kazao da je
ljubljenje i grljenje vernih i ljubeznih supruga od samoga boga ne samo dopušteno no
blagoslovljeno, posvećeno i zapoveđeno, kanoti jedno i samo sredstvo črez koje blagi
tvorac nova stvorenja iz nebitija u bitije proizvodi. Jer kako bi se inače bog slavio kad
ne bi bilo živih, a najpače slovesnih na svetu stvorenja, kojih da nejma večni bog čiji
bi bog bio? Ne bi mogao biti ni blag, ni milostiv, ni pravedan, ne izlijavajući ni na
koga milost i blagost svoju i ne pokazujući nikom pravdu svoju. Dakle, iz ovoga
sleduje da su bogu potrebna slovesna stvorenja koja će ga poznavati i slaviti, između
kojih je jedno i čovek. A čovek, budući da je tako volja božija, ne može inače na svet
proizići i postati razvje od oca i matere rođen. Iz ovoga se jasno kako sunce vidi
koliko mora biti ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i
milovanje, črez koje bog biva človekov tvorac. Sve, dakle, što biva u bračnom
sojedinjeniju, od boga je ustavljeno, posvećeno i zapoveđeno. Svetost braka, braćo i
čada moja, svetost čina roditeljnjega i maternjega prevoshodi sve druge svetinje.
Nađite mi jednog sveca ili pravednika koji se je nerođen posvetio i pravdu tvorio.
Opaka i bez svakoga razuma gordost: svoje rođenje pohuđivati! Dakle, ti se, starče,
nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi
mlade tvoje dirati. A meni se vidi da sam ja i ono drugo čisto srpsko kazao – da sva u
supružestvu naslaždenija jesu pravedna nagraždenija za trude i muke koje su s
supružestvom sojedinjene. Samo sam ja to hoteo reći da onde gdi prost čovek ništa ne
vidi nego smej i igru, onde razuman vidi i poznaje previsoka namjerenija jestestva i
neiskazanu boga tvorca milost. Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak
tajna velika.

"A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina da i u tome

dobrodjeteljan čovek valja da pazi i ne prelazi meru i da po sovjesti svojej postupa.
No što ćemo mi tome? Ovo je zakon trgovačkoga zanata. Ko kupuje, rad bi jeftino
kupiti; a ko prodaje, radi skupo prodati. Steći blago i novce, pošteno trgujući i trudeći
se, to zavisi s jedne strane od človekove vrednosti, a s druge – od opstojateljstva u
kojima se nahodi. Gdi se velike trgovine čine, tu vredan čovek može i steći; i ovo je
vrednost; a dobrodjetelj je: stečeno na dobro upotrebiti, slaboga od silnoga čuvajuću,
nevoljnu pomažući, od siromaštva poštene familije izbavljajući, nauku u rod svoj
uvodeći. Jednim slovom: blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći: "Bio
sam slepom oko, a hromome noga; siroti i udovici bio sam otac." Blažen ko mnoge
sirote devojke kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim sojuzom mnoge parove
sojedinjavajući, i njih kao čada svoja bogopodobnim glasom blagoslivljajući i
govoreći: "Rastite se, deco moja, i plodite se i napunjajte otečestvo s dobrodjeteljni i
bogoljubni žitelji; podajte svetu slovesna i razumna stvorenja koja će boga poznavati,
ljubiti i slaviti." Blažen i blagopolučan oni bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad
vidi da imadu dar i sklonjenije k nauci, na nauku daje, govoreći im: "Idite, deco moja,
učite se; bog vam črez mene k tome pomoć daje. Zato imajte boga vsegda pred očima,
uklonjajte se zla društva i čuvajte se zlih običaja; radite da nauka vaša na slavu božiju
i na polzu otečestva bude. Svrh svega, učite se dobrodjeteljnim i poštenim naravom;
nastojte i trudite se da nauka vaša bude kao čisti zrak sunca, koja će mrak neznanja,
nerazumija, sujeverja i zlobe između braće vaše izagnati, a svet razuma,
čelovekoljubija istinoga bogočestija i bogoljubija među njih uvesti i ukoreniti." Evo,
moj Malenica, i proči koji me slušate, dobrodjeteljno i bogougodno bogatstva
upotrebljenije; evo kojega je bogata – srećna vmenjavam i naričem!"

Malenici, koji za steći silu dukata vredan je bio i kadar, no za upotrebiti ih na ovi
način nije nimalo srećan bio, jer kad bi ih jedanput u kese zapečatio i u gvozdeni
sanduk složio, ne bi više smeo u njih kako god u žeravicu dirnuti, nije naj po ćudi bio
ovi poslednji vladičin razgovor, koga za prekratiti i na koju drugu stranu okrenuti,
kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah pohiti i ovo
pitanje učiniti: "Budući dakle, gospodine, da je brak sveta i velika tajna, i ne budući
Episkopom, kako i drugim sveštenikom ne samo zabranjen nego jošte črez apostola
Pavla očevidno zapoveđen, kako se taj neporedak i nesreća učini te Episkopom žene
oteše, i šta valja da mislimo od kaluđerskoga čina?"

Episkop: "Dve stvari u isto vreme pitaš, od kojih samo za jednu ne bi nam dosta bilo
da do noći besedimo. A da ti pravo rečem, govoreći čistosrdečno i bez svakoga
pristrastija i lecemerja svrh ovih stvari, može ko pomisliti da novine nekakve
mudrujem. No ja nikako ne vidim kako bih ja mogao novine mudrovati
potvrždravajući ono isto što sam sosud izabrani, apostol Pavel, uči i propoveda.
Običaj, moj Malenica, običaj koji preveliku silu nad ljudima imade, svemu je uzrok.

"Između prvih kaluđera, mnogi, učeni budući i dobroga žitija, izbirati su bili na
arhijerejstva: kako Vasilije Veliki, kojega je brat bio Episkop oženjen; kako Grigorije
Bogoslov Nazijanzin, kojega otac, Episkop budući i oženjen, izrodio je mnoge sinove
i kćeri. Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za njihovu veliku nauku
i dobrodjetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirati su bili na arhijerejstva i tako malo po
malo sva ova dostoinstva preuzeli su kaluđeri. I evo kako ti se uveo savršeni i opšti
običaj dok su se ljudi i narodi obikli misliti da u neženidbi stoji velika svetinja. I tako
lišili su sasvim sveštenike oženjene Episkopskoga dostoinstva, i za učiniti da ovi
običaj ostane večan, rekli su da je tako duh sveti črez svete oce ustanovio.

"No, nije li nam slobodno rasuditi: je li moguće da duh sveti drugojače črez apostola
Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi način duh bi sveti samom
sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u
jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti
jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek' veka nepokolebimo i sveto ostati. Ljudi
često krat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi podložni
pogreškam; a duh božiji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti može
niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati, niti u čem pogrešiti. Zato, dakle,
ako su sveti oci u čem god protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni
su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola
Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući. Bog mi je svidjetelj, koji će me po mojej
sovjesti suditi, da ne govorim ni iz zlobe ni iz pristrastija, no iz pravoga zdravoga
razuma i iz ljubovi k božijoj istini. Ali je bilo mnogo svetih otaca! Ništa to ne čini. Da
ih je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što
protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja, nego sami duh
sveti iz usta apostola Pavla.

"Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga" – uči nas isti oni koji je
iz prsiju Spasiteljevih mudrost počerpao, Joan Bogoslov. Kako ćemo ih dakle
iskušavati? Evo kako. Valja odbaciti svaki detinjski strah i po pravom i zdravomu
razumu rasuditi: ono što se uči, je li moguće! Ako nije moguće, nije od boga: bog je
pravedan, nikad ne zapoveda ono što se ne može. Je li soglasno prvoj nauci svetoga
duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava. Ono što se uči, je
li polezno? I ako nije, nije od boga, bog je milostiv i čelovekoljubac, ništa ne
zapoveda što nije ljudma na veliko dobro i polzu. No vele nam: valja verovati slepo.
Čudnovito zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i
duševne, razum, da s njim sudim i rasuždavam. Hristos je došao i po sebi apostole po
svetu razaslao da svet od slepote izbave a ne u slepotu da dovedu. Zašto dakle da
slepo verujem? ,Da sam svet sveta, govori Spasitelj, ko za mnom hodi, neće se naći u
tami". Svaka pravda i istina svet ljubi i svet ište. Iz ovog svega, ko hoće može dobro
poznati da česni i sveti brak arhijerejem ne može nikad do veka zabranjen biti i da
mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu
arhijereji i arhaEpiskopa biti. Ovo govoreći, ne protivim se da i neženati mogu na ova
dostoinstva doći, ako su dobrodjeteljni i dostojni."

Janja kulundžija: "Gospodine, ako to čuju naši grečeski arhijereji da mudarstvuješ,

hoće te prokleti."

Episkop: "Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu ljube; ako li za ovo
mudrovanje prokunu mene, moraju prokleti i apostola Pavla. A veruj ti meni da sam ja
poznavao mnoge grečeske arhijereje koji pravdu ljube i koji drugojačije počinju
misliti. Pravda da se nahodi i takih koji koliko više druge proklinju, toliko im se čini
da su bolji hristijani i revnitelji, i igraju se s anatemama kao deca s lešnici. No dok
mene moja savest ne obličava, ja se nikoga ne bojim. Bolje bi mnogo bilo da nisu
nikad bili tako bogati s anatemema. Hristos nam zapoveda da mi nikoga ne
proklinjemi, no i neprijatelje naše i one koji nas proklinju da blagoslivljamo.

"Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna; dao mu um i razum da ga u

svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe, a mi balja da mislimo za
nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od boga
odareni, a pritom imamo u ruku evanđelije Hristovo i apostolske nauke: što je dakle
potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo ni pošteno. No o tom zasad dosta.
Upamtite vi moju reč: malo će vremena proći da će srpski arhijereji jesti meso, kako
god i grečeski jedu, i niko se tome neće čuditi ni soblažnjivati. Šta je god običaj uveo,
to će običaj i istrebiti.

"Nekder dođemo sad k kaluđerom; samo, pre nego počnemo o ovoj materiji besediti,
ovo naznačite. Človeku kad se što u noći prividi, šta je potreba da čini? Da se nimalo
ne plaši, no da slobodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će namah poznati da
ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakova libo vešt od koje nimalo nejma
uzroka strašiti se. Na isti način, o čem god mislimo rasuždavati, ne valja se nimalo
nejma uzroka strašiti se. Na isti način, slobodno pristupiti, s bogodanim razumom
izblizu i sa svih strana gledati i poznati.

"Srblji ili izgovaraju: kaluđer, ili, kao neki drugi: kaluđur; ne znadu šta rade, niti
izgovaraju kako valja. Ovo je grčka reč i ko hoće uprav da je izgovori, valja da rekne:
kalogeros, a to će reći: dobar starac; a monah, iliti uprav monahos, znači: sam iliti
samac. Po samom imenu vidi se šta je. Človek koji se odrekao svega sveta i šta je god
u svetu; koji ni za što drugo niti misli niti se stara kromje da spase dušu svoju. Sam,
samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne da viditi u
miru, u gradu niti u selu. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živu da je na
tegotu. Trudom svojih ruku valja da se hrani; a hrane mu samo toliko valja koliko da
je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve človečeske strasti, osušiti sasvim
telo svoje. Kromje jedne same haljine za pokriti telesnu nagotu, ništa drugo ne valja
da ima. Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i
bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja
da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god
živ, bez svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo
kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i
po livijskim živili pustinjama.

"S vremenom, kad su postala carstva hristijanska, videći poglavari, koliko mirski
toliko i crkovni, da množestvo ovih samaca, živeći svaki o svojoj glavi, ne čine
nikakvo dobro, no smuštenija, bune i kavge, sterali su ih u manastire i ubedili da i oni
između sebe u opštestvu živu i da moraju biti podložni jednom igumnu ili
Arhimandritu. Različni cari i poglavari, misleći da u tome nekakovu zadužbinu čine,
sazdali su im s velikim troškom velike manastire, dali su im ispočetka njive i
vinograde, a potom sela i ljude da im rabotaju. U ovom zidanju i obogaćivanju
manastira cari i kralji jedan za drugim su se nadmetavali ko će lepše sazidati i više
dati, tako da ovi samci i siromasi našli su se s vremenom u tolikom izobiliju i
bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali. Evo dakle, moja deco,
što čini malo po malo običaj.

"Ovi dakle samci, u prvo vreme toliko siromasi, kad su postali silni i bogati, ne
imajući nikakva posla, počeli su svakojako živeti. S vremenom nahodili su se mudri
cari, koliko u Carigradu toliko i u drugim carstvam, koji, videći da su ovi dobri starci
sasvim izišli iz svojih predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su
ih na bolji put metnuti; no nahodili su se š njima u nevolji. Ko je čitao rosijsku
istoriju, mogao je poznati koliku je starost imao premudri i veliki car Petar za umaliti
u svom carstvu množestvo manastira i samaca; uzeo im je sva sela i imenija, i one
koje je bio prinuđen za vreme ostavit, metnuo je u bolji poredak, u počinjenije i pod
regulu. I za ne produžavati odveć besedu šta su u prvo vreme bili monasi, šta su s
vremenom postali, šta li bi valjalo da su, mogli ste lasno poznati; a šta su danas u naše
vreme, nije potreba govoriti; svi vidimo. Eto vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške
gore, koji je od prvih i najimućijih manastira u Sremu. Njegov iguman poslao ga je k
meni i piše mi, moleći me, da mu dopustim prositi milostinju po Banatu, zaklinjući se
da drugde nejma za što kupiti soli; javlja mi da zida jednu kačaru i moli me saborno
da je budem kačari ktitor, jer im stoje burad i kace napolju.

"Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! Ljudi zdravi, čitavi, ni slepi,
ni hromi, ni sakati, imajući prekrasne gruntove s kojima bi mnoge familije izobilno
mogle živiti, danak caru plaćajući, dečicu svoju hraneći i ubogim pomažući. Kaluđeri
sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju,
prave, popravljaju; za sve to valja da prose. Ta i drugi ljudi zidaju i prave, ali ne
prose. A od koga će prositi? Od roditelja, obremenjenih s familijama; od udovice koja
se stara kako će kćeri svoje udomiti! A ko prosi? Monah, samac, koji se svega u svetu
odrekao i nejma na za što drugo starati se kromje za sami svoj trbuh. Ko prosi?
Človek Srbin! Sebe tako pohuditi i bednim prosjakom učiniti! Pokor i sramota
srpskom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije
zove, i neka ne sramoti rod svoj.

"Sada sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne
bi li bolje bilo da takih kaluđera nejma na svetu? Ne bi li bolje bilo na manastirske
gruntove familije naseliti, a manastire u škole, u hospitale i u vospitališta sirote
narodnje dece preobratiti? O svemogući bože, dajući care svetu, podaj im i duh Petra
Velikog! "Poznajte drvo od ploda njegova" – govori sveto jevanđelije – "neplodno
drvo seče se i na vatru meće." No narod iz svoje prostote misli ako nestane među
njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo,
teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi
rad; a ono što ti je najpoleznije i najpotrebnije, hoćeš da drugi za te radi. Moj
hristijanine, da ti znaš kako je tvoja u dve u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna
kad ti pošteno i pravedno živiš i s znojem lica tvoga hraniš čada tvoja! Koliko li je
bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga
krv svoju proliti! O, sveta i bogoljubezna molitva dobrodjeteljne matere koja jedno
čado svoje doji, a drugom jesti daje i u školu ga opravlja! No valja trpiti dok narod
tako hoće."

Arhimandrit bezdinski: "Po Vašem govorenju, gospodine, valjalo bi koliko danas

istrebiti sve kaluđere?"

Episkop: "Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti
ste čekali moga govorenje."

Arhimandrit: "Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite."

Episkop: "Kaži mi po duši, Arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se
nazivlje lekar, a lekarstva nikad nije naučio, niti zna šta je?"

Arhimandrit: "Nikako!"

Episkop: "Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?"

Arhimandrit: "S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ne bih ja dao takom lekaru,
nekamoli telo moje."

Episkop: "A kad kupiš kakvu lepu i skupu materiju za napraviti haljine, bi li je dao
jednom terziji koji se samo zove terzija i drži u ruku veliki aršini i makaze, a ne zna ni
krojiti ni šiti?"

Arhimandrit: "Takoga bih ja terziju s njegovim istim aršinom po leđi."

Episkop: "Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i terzija koji se samo
nariče terzija, niti zna terziluka, oni nisu to što se nazivlju?"

Arhimandrit: "Nipošto!"

Episkop: "Kad bi te postavili sudijom, šta bi ti po svojoj savesti takim ljudma sudio?"
Arhimandrit: "Za njihova lažna imena bih ih nakazao, i dao bih im krepku zapoved
pod žestočim nakazanijem da se nipošto ne usude u napredak nazivati to što nisu."

Episkop: "Vidiš li, arhimandarite, kako pravo sudiš kad hoćeš; i tako svak čovek,
imajući zdrav razum, ako hoće, može pravo suditi; ako li neće, krivo i nepravedno
čini, svet razuma i rasuždjenija, kojega mu je bog dao, ugašavajući i najveći božiji dar
pod noge gažeći. Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se
nariče kaluđer i samac, koji se samo ust'ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži
svet i svetske stvari nego mirski ljudi, i što je jošte najgore, nepravedno ište i traži tuđ
trud, znoj i muku bez svake sramote želeći i ištući: ja te ne pitam je li on monah, ni je
li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se? Pamtiš li jošte šta
si odsudio lekaru i terziji? Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami
kaluđeri davno i predavno istrebili."

Arhimandrit: "Gostodine, na moju dušu, imate pravo; božija istina iz Vaših usta
besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja bih se namah oženio."

Episkop: "Tako, tako, moj arhimandrite, i ja bih te sovjetovao, jer kakva si ti tela i
pameti, ako želiš dobra svojoj duši, ili valja da se oženiš ili da se daš uškopiti. Inače
nije fajde od tebe; tebe bog nije za djevstvo ni za kaluđerstvo stvorio."

Arhiramdrit, čujući reč da se da uškopiti, zagrozi se i zatrese, kao da ga groznica

spopadne, pak odgovori krsteći se: "Bog sa mnom, gospodine! Volio bih da mi se uši
odrežu nego da me uškope."

Na ove reči arhimandritove, koje je s takim smešnim, namrgođenim i kao uplašenim

obrazom izrekao, učini se jedan opštenarodnji smej. Gospodari, gospođe, lokaji, sluge,
sve se to počne jednim grlom smijati. A što je jošt najsmešnije bilo, Janja Grk, sedeći
baš do Malenice, u isto vreme počeo bio piti; imajući puna usta vina i ne mogući od
smeja uzdržati se, okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s svim vinom iz
usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po haljina poprska.
Dajem misliti kakav se tu kalabaluk, vika i smej učinio. Malenica psuje i ruži Janju,
govoreći: koji mu vrag reče baš u vreme takoga smeja piti. Janja sa svoje strane
ispričava se i pravda, odgovarajući da je on počeo bio pre smejanja piti, koje nije
mogao predviditi; a dobrom Episkopu suze su tekle od teškog smejanja. U ovom
smeju, inati i pravdanju prošlo je pozadugo. Razgovor je bio koje o čem, a najviše
Arhimandrita su bili na smej uzeli kako se je bio od samog imena škopljenja prepao.

Malenica, pošto se umije, otare i od kavge i vike utoli, preduzme reč, govoreći: "S
moje strane neka bi bilo još toliko kaluđera koliko ih je, samo da ne ištu i ne prosjače;
ali nas s tim sramote i lepo su već dodijali da bi čovek volio viditi Tatarina nego
kaluđera!"
Arhimandrit: "Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zaludu iskati. Ne iz
Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu
grešljiku ni slomljena novca."

Malenica: "I ne bih, ne boj se, ne bih. Kamo sreća da svim čine kao ja! Ne bi se nikad
uveo bio taki običaj da su svi kaluđeri prosjaci. Dobro si učinio što si napomenuo
Svetogorce; to su ti najveće haramije sveta: neki od njih imadu po četrdeset i po više
kesa, pak sve idu te prose na namastir; a svoje novce (koje se ne srame zvati svoje) ne
dadu u namastir, nego na interes da im se plode. Ostare i ogrbave proseći, niti im je
kad moguće od prošnje odustati. Na moju grešnu dušu, kao da su nas od boga uzeli
pod arendu; globe i deru vilajet ni kriv ni dužan. Pak šta vele? "Turkom dajemo."
Propali i vi i Turci, bog dao i svi sveci, i koleno vam se zatrlo! Nas je bog izbavio od
Turaka, a kaluđeri nas lepo naočiglece pod ljutim turskim haračem drže i ne dadu
oda'nuti. Jedva se jedan smetne s vrata, al' eto ti dvojica trče da uzjašu. Bog ih znao
otkud izniču i proizlaze; valjda se i oni zar negde plode. Lete jedan za drugim kao
gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od njih s
mirom ne može ostati. Valja da od njih pasaporat uzme ako misli pred boga izići; pak
da se hoće jedan, neka bi i to, no nije dosta ni stotina. Kažu za nekakva mitarstva po
vozduhu: tri velika, a trideset mala; da je i njih toliko, mlogo bi ih bilo, ali' opet bi se
ko nadao da će se kadgod kurtalisati; no njima nejma ni kraja ni konca. Parusije,
salandari, proskomidije i drugojača kojekakva imena, izmišljena za globiti žive i
mrtve, to su ti tvoji Jerusalimci i Svetogorci; budak njima valja i motiku, neka rade ka
i drugi ljudi. Pak mi nije čudo drugim narodom, nego se čudim srpskom sinu kako
može sebe tako pohuditi i bez svake nevolje prosjakom učiniti! Ali, pravo vele: kad se
čovek pokaluđeri, odreče se svoga roda."

Siroma Arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti,

ni kako će ga s vrata smetnuti. Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na
pomoć.

Episkop: "Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti
okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe! A da
pravo rečemo: nisu svemu ni kaluđeri krivi, nego zao običaj koji se uveo. Ljudi su
sami, kako sam više rekao, počeli u manastire davati, preporučujući se monahom na
njihove molitve, dok su se i oni obikli uzimati i molitve svoje prodavati; što ko ima,
ono i prodaje."

Malenica: "Pak dokle će taj običaj durati, gospodine?"

Episkop: "Dok god je volja ljudi i naroda, koji da ne daju i na se ne namamljuju,

parasili bi se i kaluđeri prošnje i uzimanja: a dok se god nađe ko će davati, naći će se i
ko će uzimati. Dakle, kako vidiš, od naroda sve zavisi."
Malenica: "Sve je to vaš izgovor, gospodine. Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li
zna prosti narod? Vas je narod izabrao za svoje pastire: ako vi poznajete da kaluđeri
nisu od potrebe, učinite s njima kako je Arhimandrit odsudio lekaru i terziji: narod u
tom nema nikakva posla."

Episkop: "Nije tako, moj Malenica, nije! Ne valja tako s narodom misliti, jer je naroda
mlogo, a nas je malo. Narod valja savetovati i učiti, a ne srditi; silom se s njim ništa
ne može učiniti. Narod je krotak i pokoran; krv će svoju do potrebe za svoje starije
proliti. A stariji valja da se vrlo staraju da mu nikakve obide ne tvore, i neke narodnje
slabosti i običaje, ako nisu vrlo vredovite opštestvu, valja da preziru i trpe. Ako li kad
namisle što na polzu opštestva učiniti, kakve novine uvodeći, a stare običaje
uništožavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da
se s njim dobro misli. Svemoguć je jedan vladjetelj u svom narodu kad narod savršeno
pozna dobro namjerenije svoga vladjetelja. Stari običaju naroda imadu silu vere i
zakona, i kako ko počne u njihove običaje dirati, čini mu se da mu u veru i zakon dira;
misli da mu se nepravda i sila čini, pak se protivi i buni. Mnogo ga je i mučno ga je
složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da
čisto pozna šta mu je polezno, šta li nije. Poznaće jedanput, poznati, ako i kasno.
Samom je vremenu bog dao da sve otkrije i istinu da pokaže. Ko s navalicom radi da
sve ujedanput učini, mnogo krat pokvari. Ono što se ne može sasvim izmeniti, valja
popravljati i poboljšavati. Kako jedanput narod rekne: na što su kaluđeri, što će nam,
tu ti je s njima; a dok god ih narod hoće, valja ih trpiti. Što mi možemo, ovo je: mirske
sveštenike u manstire silom ne goniti; ne dopuštati nipošto da se mladi ljudi kaluđere.
Malo će se ko posle dvadeset godina pokaluđeriti, kad sebe pozna, a navlastito kad
sazna šta je monah, šta le se od njega iziskuje. Oni koji su se u ovomu činu našli valja
da dobro gledaju, jer ćedu otvjet bogu dati, da ne primaju u svoj čin one koji tu traže
pribežište lenosti i spavanja. Ko želi monahom postati valja da je savršena vozrasta,
poštena i neporočna žitija, ili da je nauci sasvim predat, ili kakav zanat polezan da zna
i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati no i drugima pomoći. "Ove moje ruke,
govori sosud izabrani, delale su ne samo za moje prepitanije nego i za one koji su sa
mnom bili." Na ovi način imaćemo manje monaha; no što ih bude, biće na polzu
opštestvu, na osnovanije bratije svoje i zaslužiće čest i ljubov naroda svojega."

Pri koncu i ovo je bila dobroga arhijereja reč: "Čada moja, nemojte pomisliti da ja iz
kakve mrzosti k monahom ovo govorim; ja na zle običaje mrzim i rad bih da se ne
samo iz naroda, koliko je moguće, nego i iz same crkve i altara istrebljavaju."

Kako je meni bilo, ovoga pravdoljubiva i čistosrdečna arhijereja slušajući, iskazati ne

mogu. Stao sam bio s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u
služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati. Bio je odveć
blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno
mudrovanju srca njegova: prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje
pravo srpsko. Želio sam da se taj dan hoće kako produžiti. Koliko sam ga više gledao i
slušao, toliko više sam se uslaždavao. No po savršenju ovoga razgovora, budući se i
dan k noći sklonio, ustao je, učinio obično blagodarenije, zafalio gospodaru i gospođi
na časti, i, davši svima otečesko blagoslovenije, izišao je. U izlaženju, tiho
osmijavajući se, govorio je Arhimandritu: "Hodi sa mnom, kukavče, da te ne
zapopadne opet gde Malenica." Za svima izišao sam najposle, pak sam ga pratio
očima dok god nije ušao u svoj dvor.

Ja sam otišao u dućan moj, uzeo sam katihisis da što čitam; no ko će čitati posle takog
razgovora. Dalo me se bilo nešto na žalost; uzdisao sam, suze su mi tekle iz očiju
žaleći što nisam jedan od najposlednjih njegovih lokaja i služitelja, da ga gledam i
slušam svaki dan. Taj dan ništa drugo nisam jeo osim pre ručka komadić hleba; no
nije mi na um padalo jelo. Kao ovca kad dođe s paše, leže gdigod, pak preživlje ono
što je pasla, tako sam ja preživao sav onoga predragoga arhijereja razgovor i učio sam
ga kao naizust. Jedno mi je samo smetalo: ne bih se nikad mogao od smeja ustaviti
kad bi mi god palo na um kako je Grk Janja na Malenicu prsnuo, i kako je Malenice
stalo vike.

Posle ovoga nezaboravljenoga razgovora počeli su mi se bili čistije i jasnije

izobražavati u mom umu sovjeti moga tetka Nikole. Nahodio sam neko podobije
među njegovim mudrovanjem i arhijerejevim. Počeo sam smatrati Episkope i mirske
sveštenike kao prave mirskoga naroda pastire. Kako bi mi došla na um imena: muž i
žena, ženidba i udaja, u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u
kom činu upažavao bih najveću svetinju posle boga na zemlji; kako bih čuo da u crkvi
biva venčanje, išao bih ga gledati s takim umiljenijem kako god u svetu liturgiju. Gdi
bih god vidio najmanju devojčicu, mislio bih u sebi: ovo je mala mati čelovečeskoga
roda. Od onog nezaboravljenoga dna i do danas, kako gde vidim maleno dete pri sisi,
spomenem se moje milostive i predrage matere koja me je na isti način pri maternjim
prsima držala i svojim mlekom hranila; oživi želja moja za njom koliko da je danas
umrla. Krv njezina, koja u meni teče, počne s većim ustremljenijem teći; srce mi se
smuštava; same suze teku. Mislim: slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da
celujme stope nogu tvojih! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri
sisi da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodjejanije, milost i promisal
preblagoga boga.

Neka svak rasudi, ko bude čitati ove vrste, kakva čuvstvovanija blagodarnosti i
pripoznanstva k bogu i roditeljem mogu se usejati i ukoreniti u jedno mlado srce črez
sami jednodnevni razgovor jednoga čistosrdečnoga čelovekoljubivoga i razumnoga
učitelja. Ovo je najveće blagodjejanije koje se može učiniti junosti; na ovim
blagorodnim čuvstvovanijam osnovavaju se i naziđavaju sve druge bogougodne
dobrodjetelji. Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na
njivu srca svoga semena najkrasnijih i najblagorodnijih dobrodjetelji. Dete blagodarno
biva poslušljivo i pokorno; iz poslušanija i pokornosti rađa se trudoljubije i
ispolnjenije svake svoje dužnosti, a odavde proizlaze i izviru, kao iz živoga izvora,
sva ostala blagonaravija, jednim slovom: sve pošteno, razumno, pravedno, bogu i
čelovekom ugodno življenje. Valja dete naučiti da je blagodarno i slugi i sluškinji koji
ga poslužuju, jer ono samo sobom toga jošte nije kadro zaslužiti; da je blagodarno
svakom čoveku za najmanju dobru reč; da je dužno nikoga ni u čem ne uvrediti niti
ozlobiti; svakom po sili i po mogućstvu svome dobro učiniti, i svoju blagodarnost u
svako vreme slovom i delom pokazivati. Dati mu da pozna da to bog hoće i za naše
isto blagopolučije to od nas iziskuje, jerbo samo na ovi način možemo s drugim
ljudma i sami sa sobom u miru, u ljubovi i u zadovoljnosti prebivati i život naš tiho i
slatko provoditi.

No da dođem opet k meni. Po ovom razgovoru gospodina Episkopa bio sam se sasvim
počeo izmenjivati i moja prva mudrovanija i namerenija zaboravljati; kad eto ti moja
zvezda, koja je drugojače sa mnom naumila bila, po mesecu dana donese iz Srema u
Tamišvar nekoga momka kalpagdžiju, imenom Todora. Ovi postane kalfom pri
jednom majstoru istoga zanata, koga je dućan baš do našeg dućana bio. Ne mogu se
načuditi kakvo je nepostojanstvo človečeskog srca, a najpače u mladosti. Ovi ti me
novi prišelac uzme sasvim na svoju ruku i preoblada. Počne mi kazivati za Frušku
goru u Sremu, za množestvo manastira i kaluđera, a navlastito uveri me da u Fruškoj
gori ima takih dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ
ne nađe, i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati. A da
ispovedam svu pravicu, moje samoljubije meni je šuškalo katkad u uši da meni moja
muka neće zaludu ostati, no kad se posvetim, da ću činiti čudesa. Kaže mi jošte moj
Toša da se nahodi u Fruškoj gori jošt jedan pustinjik k kojem izdaleka dolaze ljudi da
im čini čudesa, i da nema dna kad on ne učini po koje čudo. Nije se drugo za me
hotelo; ovo mi je dosta bilo da me podbode i upali. Jošt jedan pustinjik koji čini
čudesa! Pa šta ja čekam ovde? Svaki minut činio mi se godina; krila sam želio! Dan je
bio subota, početak meseca junija, kad sam ovi glas dobio.

Pri istom mome majstoru i trgovcu bio je jošt jedan momak iz Čakova, imenom Nika
Putin, dve ili tri godine stariji od mene, moj komšija, s kojim sam zajedno u školu
hodio. Ovi posle ručka bio je na tavanu, za razbijati pamuk. Ja namah otrčim k njemu
i donesem mu moje vesele glase i novine. Kazivao sam mu i s takim userdijem kao da
sam bio bogzna kakvo sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzam u očima da mi da
savet kako bih ja mogao koliko pre u one blažene gore doći gde se čovek može
popustinjičiti.
Leto, za putovanje dobro vreme. Moj ti Nika, koji do toga časa nikad o svetinji nije
sanjao nego jošt saviše odveć je pitom bio s devojkama kad bi s njima pazario, u ovi
par sasvim se zaboravi, sav se izmeni i promeni (rekao bi kao da ga je moje govorenje
obajalo i očaralo) i počne mi ovako besediti: "Kako to? Sam si naumio poći, a ja ovde
prah da gutam razbijajući pamuk? Neće to Nika trpiti. Zajedno smo rasli, zajedno
knjigu učili, zajedno na zanatu bili; zajedno ćemo i putovati." To izrekavši, zagrlimo
se i poljubimo, zadajući jedan drugome reč i veru da se nećemo nikad rastati. Ko bi
pri svem ovom ne pomislio da ovo bog ovako ne namešta? Ja se tada nimalo o tom
nisam sumnjao i sve sam za javne znake uzimao da ću se nabrzo posvetiti.

Nika, malo popomislivši: "Sedi ti ovde," rekne mi, "i čini se kao da razbijaš pamuk;
idem se i ja malo s tim Todorom porazgovoriti." Ode; postoji po sata, pak opet dođe.
On je razumniji bio od mene; nije pitao ni za peštere ni za pustinjike, nego koji je
pravi put do Tamišvara k Sremu, gdi se Tisa prelazi, gdi li Dunav, i koji je najbolji
manastir u Sremu. Kaže mi sve, hvaleći mi svrh svega manastir Hopovo: da je drugi
na zemlji raj. No, nigde nego u Hopovo! Pao je razgovor posle šta ćemo na putu jesti;
i da on nije napomenuo, meni to ne bi ni na um palo. Za napitak nije nam bilo brige,
jer je Niki Todor kazao da ćemo sve pokraj Begeja ići. Ja kažem da imam tri grošića
od onih što mi je poslednji put moj tetak dao, a da je znao na kakav će mi ih puta dati,
ne bi mi ih dao. "To je dosta, odgovorio mi je, "tri grošića hleba dosta će nam biti za
dva dni." Dođe mi na pamet Maleničin razgovor, pak reknem, smijući se: "Da i ta tri
grošića nejma, u kaluđere idemo, mora nas vilajet hraniti."

Sutradan nedelja; dućan stoji vazdan zatvoren; kako se god hoće za pobeći i uteći.
Legnemo zajedno, ne za spavati, nije nam bilo do spavanja, nego za razgovarati se i
savetovati kako ćemo se izmaći i kako ćemo učiniti da se barem prvi dan niko ne
doseti da smo očistili. Sve se to metne u red i namesti. Ko će nam sad brže zoru
doneti? Nikada je devojka na udaju s većim nedoumjenijem nije čekala, koja se je svu
noć krasila i upodobljavala, niti joj je do spavanja, jer misli sutradan na venčanje poći,
kako smo je mi čekali. Dođe i ona jedanput. Nika uzme moju torbu sa našim
košuljama, mojim katihisisom i časlovcem i s hlebom koji smo jošte s večera spremili,
pak iziđe iz grada, počem mi kaže gdi će me čekati, a ja pođem u majstorov konak da
kažem sluškinji da mi dvojica nećemo biti taj dan s drugim momci pri ručku. Ovo smo
ovako bili odredili za zametnuti tragove.

Moja majstorica bila uranila da u crkvu pođe. Slažem njojzi da ću s Nikom celi dan na
udicama ribu loviti. Ona zapovedi sluškinji da mi da komad hleba, govoreći: "Kad ste
ludi, ja vam pameti ne dadoh; idite po suncu i gladujete, a ja znam dobro da ta vaša
riba neće na moj tanjir doći." Ko srećniji od mene! Taj je dan dobijen; a sutra dok za
nas raspitaju, ne znajući na koju smo se stranu okrenuli, proći će i drugi dan.
Iziđem iz grada; nađem Niku: "Ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji, sreća nas za
ruku vodi!"

POČETAK MOJEGA PUTOVANJA

Šta je čovek kad ga kakva strast preuzme, kad kakvo mečtanije uma užeže mu mozak,
podbuni srce i učini da sva krv u njemu uzavri! Bio sam u to vreme u četrnaestoj
godini vozrasta, nenaučen nimalo pešice hoditi; otići iz grada u Fabriku i Mlu i vratiti
se, to je meni dosta bilo. Taj dan kao da su mi noge krilate bile; kod salaša deda moga,
spram Semartonu, tu smo posle podne počinuli. Ovčari semartonski, od kojih neki su
me i poznavali, nahranili su nas mlekom i skorupom.

Moj drug, koje od puta koje od prošaste noći nespavanja, krepko zaspi; a ja se
popnem na jednu unku, i počnem gledati k Semartonu. Dam se malo pomalo u misli;
jedna ideja i misal počne razbuđivati, podstrekavati i na pamet dovoditi druge. Koliko
sam obladan bio mojom budalastom svetinjom, no ovde natura preduzme sve svoje
pravice i silu, satre pod noge i u ništa obrati sva moja sujetoumna mečtanije i
sujeverije. Dođe mi na pamet mati moja i mila sestrica moja Julijanka. Suze
prolivajući, načnem govoriti: "Ostaj mi zbogom, o predrago selo, mesto roždenija
roditeljnice moje!" Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim;
nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka moja rodila i
rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s roditeljem mojim
venčala; u koje svake godine na Đurđevdan s braćom mojom, s milom Julom i sa
mnom dolazila, roditelje svoje na njihovo krsno ima, Svetog Georgija, posetiti: "Ostaj
mi zbogom, vrištući jedva sam izgovarao – zemljo, duši mojej sveta, u kojoj sad leže
kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!"

Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izdahnuti.

Poležao sam kao u nesveti. Kad sam se po nekoliko opet u sebe vratio, došlo mi je
veliko raskajanije što se od te mile zemlje udaljujem. Spominjem se, otkad sebe
pamtim iz detinjstva, da sam neiskazanu radost imao kad bi mi rekli: "Ići ćemo u
Semarton." S većom sam željom čekao Đurđevdan nego Uskrs. Provodili bi tu po
deset i po petnaest dana. Trčao bih po polju, igrao bih se s jaganjci, penjao bih se na
unke; sve detinjski posli, pravda, no u onom vozrastu, koji je sama radost i veselje, ja
sam nahodio u tom taku sladost koja je prevoshodila svako blaženstvo. A kad bih s
polja došao, kako bi me dočekala i grlila mati, kako sestrica! Sve mi je ovo tada
ujedanput palo na um; nisam mogao opstati. Sad prolazim, može biti, poslednji put,
može biti za vavek pokraj blaženoga mesta. Ostavljam ga za vavek i u njemu kosti
majke moje, roditeljnice moje, i jedine sestrice.

Ko ima srce čuvstviteljno, može pomisliti kako mi je bilo. I sad, pišući po dvadeset i
pet godina, vozmuštava mi se utroba, suze mi teku, i vesma tužim. Po sata ili više bilo
mi je u usti: "Nano moja, nano slatka; Julo srce, Julo dušo!" (Majku sam moju nanom
zvao.) I više bih tu ležao da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni
sami nisu se mogli od suza uzdržati. Iz ovoga sudim da mi je mati živa bila, ili barem
Jula sestrica, ne bih nikada iz Banata izišao.

Bio sam već utešen, kad mi se probudi drug, i, rasuždavajući da sav moj plač ništa mi
ne valja vreme gubiti, metnemo se na put i dođemo u samo veče u Itebej k tetki mojoj,
rođenoj sestri matere moje, Jevri. Zadugo me je zagrljena držala i nada mnom plakala.
Sutradan, videći da neću nipošto više da zakašnjavam, metnula mi je u torbu nekoliko
tanka beza za par košulja, i za jelo nešto na put spremila; plačući i ljubeći ispratila me
iz sela. Meni i Niki nije bilo do zakašnjavanja, jer smo se bojali da za nama potera ne
ide. Ovde ne mogu izostaviti da ne naznačim, bez svakog pristrastija k mojem rodu,
da od sviju naroda koje sam poznao nejma milostivijega roda nad srpskim, a najpače k
srodstvu. Od Hercegovine do Banata, u Bosni, u Horvatskoj, u Slavoniji i u Serbiji
narodi su vesma milostivi i odveć srodstva ljubitelji; i što se kasa u staro vreme vesma
pohvaljene dobrodjetelji gostoljubija, zaisto u tom ovi narodi ni jednom nisu ftori.

Ovi dan predveče dođemo u jedno selo kod Tise. Nađemo jednog starog sveštenika
gde nešto u svojoj avliji teše. Pitamo ga kako bi mogli u Srem preći. Kaže nam da se
mučno prelazi za veliko navodnjenije Tise i Dunava; žali što njegovi sinovi nisu
doma, on bi nas činio prebaciti na onu stranu bez plaće. Rekne nam da čekamo večera
kad ljudi dođu s polja da će nam naći koga ko će nas za dva ili tri marjaša prevesti. No
otkud nama tri marjaša? Mi nejmamo ni tri krajcare. Nužda daje savet. Onda ja
izvadim iz torbe moj časlovac, koji je bio jošt napolak nov, moleći ga da učini
zadužbinu da nas on da prevesti i da za to uzme časlovac. "To ne bi bila nikakva
zadužbina da ja to učinim, odgovori dobri sveštenik, nego, ako vami nije od potrebe
časlovac, daću vam za njega sedam marjaši i postaraću se za vaš prevoz. Ostario sam,
i ne mogu zadugo voziti, a bih vas sam prevezao." Uveče nađe nam jednog momka
koji nas preveze u Slankamen.

Evo me u Sremu, u zemlji nasljedija poslednjih srpskih despota. Sutradan, neki

Karlovčanin, vraćajući se s praznih kočija doma, doveze nas za nekoliko grošića u
Karlovce, gdi prenoćimo i rano ujutru počnemo putovati po poželjenoj Fruškoj gori.
Prolazeći ispod Remete i Krušedola, nismo smeli ni navratiti se u ove manastire, da
nas kako kaluđeri silom ne zadrže. Hopovo nam je u srcu bilo; k njemu smo se taštili.
Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor
kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u
edemsku bašču došli.

Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga
drevesa koja ga osenjavaju i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići,
pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna
dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadami punim zlaka i cveća selnoga, koja se
protegla do blizu manastira. A s one strane doline, rekao bih da su carske bašče.
Vinograd do vinograda, okruženi i nakićeni s svakojaki plodoviti drevesi; brdo nad
brdom, i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da
je jedan svrh drugoga svoju ponositu glavu pomolio kako će lakše onu krasnovidnu
dolinu, sestru svoju, i potok, njena ljubitelja koji je zagrljenu drži, i one koji pokraj
njega prolaze, gledati i smatrati; i kako će u isto vreme svak svoju velikolepnu, sa svi
proletnji, letnji i bogati jesenji darovi nadičenu i preukrašenu glavu pokazivati i očima
sviju pretstavljati. Holm od holma lepši i dičniji, a svi zajedno neiskazane krasote i
divote. Tihoslatko i ljupko šuščenje i igranje s dolinom potoka, veselo različnih ptica
pojanje, krotko i prohladno vetra dihanije, i njegovo s lišćem premetanje, daju ušima
jednu tako slatkoslišnu muziku da dovode čoveka u savršeno zaboravljenje sebe i u
istupljenije uma. Blagouhanije livadnih cveća i svakojakih voća oblazamljavaju oni
krotkopitomih vozduh.

Ne zna ko kako tom blaženom dolinom prođe, kako li k manastiru dođe. A kad
dođosmo k mom ljubimom Hopovu, šta će ko pre gledati, šta će razmatrati, čemu li će
se više diviti i čuditi? Da sam bio sav oko, pak da sam na sve strane u jedan mah
gledati mogao, ni tako ne bih se one krasote nagledao. Ko bi hteo znati šta bih ja rad
ovde opisati, a ne mogu, neka samo ode od proleća do jeseni, kad mu drago, u
Hopovo, pak kad se doma vrati, vidiće hoće li moći sve što je čuvstvovao iskazati.
Isključavam one koji, predati nekim strast'ma, sve im je ostalo jednako, ta išli pokraj
rita ta pokraj livade, ta slušali žabe ta slavuje; govorim za one koji imaju srce
čuvstviteljno svake krasote božijeg stvorenja.

O roditelji i vi, učitelji i upravitelji bezlobne junosti, ovu večnu knjigu otvarajte u
svako vreme vašim čadom i učenikom; privikavajte ih izrana da osećaju, da poznaju i
da čuvstvuju premudrost, blagost i bogate dare tvorca svoga u stvorenju. Ovu samu
knjigu, bez nikakve druge, Melhisedek čitajući, sveštenikom višnjeg boga postao je.
Ovo je knjiga, Avramova, Jovljeva i svih patrijarha, kad jošt nije bilo nikakve druge,
koju čitajući k visokoj su mudrosti, sirječ k poznanstvu boga dostignuli. Živa i
djejstviteljna knjiga, iz koje u svako doba, u svaki čas i svako trenuće oka k očima, k
ušima, k svim čuvstvam, a navlastito k srcu našem, bog govori: nebo s suncem,
mesecom i zvezdama; zemlja sa svim šta se na njoj vidi; vozduh, oblaci, vetrovi,
molnije i grmljavina; voda i sve što se u njoj dviže; proleće, leto, jesen i zima; svako
dihanije i svako stvorenje do najmanjeg mravka i mušice. Iz sve ove knjige bog
govori k svim ljudima: "Poznaj, človeče, tvorca tvoga, tvorca večnoga i jedinoga,
pravednoga i milostivoga. Nek čuvstvuje srce tvoje, zato je stvoreno, jer inače ne
možeš biti blagodaran razvje čuvstvujući; i koliko više budeš čuvstvovati, više ćeš
blagodaran biti; više ćeš blagodariti, više ćeš ljubiti, više ćeš se siliti za ispuniti svetu i
pravednu volju njegovu. I na ovi sami način bićeš blagopolučan i blažen vo vjek'
vjeka, jer si zato stvoren, slovesni umom i besmertnim duhom odaren. Budi pravedan,
budi dobar, ljubi dobrodjetelj! Nisi za malo vreme stvoren kao mrav; večnost te čeka.
Na kratko vreme dobro čineći, vo vjeki ćeš blagopolučan i blažen biti. "Za pokazati
sve veličestvo ove božestvene i božije knjige, naš slačajši spasitelj Isus uči nas i
savetuje da pogledamo ne na svu nju, no na najmanju časticu nje, za poznati iz
najmanje častice ove beščislene knjige velikoga tvorca i njegovu preblagu i
premilostivu promisal o svemu. Ne veli: pogledajte na nebo i na sunce; ne veli: čujte
gromove i grmljavine. Ovo bi odveć mnogo bilo. "Vozrite, veli, na cvetke poljske. Ko
ih tako krasi i odeva da car Solomon u svoj slavi svojoj nije se mogao odenuti ni
ukrasiti kao jedan od ovih cvetaka? Otac nebesni. Pogledajte na ptičice po vazduhu.
Ko ih hrani i ko ih odeva? Blagi promisal oca nebeskoga!" Ovu knjigu čitajući,
premudri Sokrat, večna slava Atine i svega slavnoga grečeskoga roda i imena, pre
Hristova prišestvija mučenik je bio za blagočestije, praštajući i blagoslivljajući onoga
istoga koji mu je otrov dao.

Ovu knjigu ko čita sa zdravim bogodanim razumom, i ko njojzi sleduje, mora doći k
istinom bogopoznanstvu; i on je (kako uči sveti filosof i mučenik Justin) delom
hristijanin, ako se slovom i ne nazivlje hristijanin, živeći pravedno i bogougodno. Ko
ovu knjigu ne vidi, slepiji je od sleporođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja
kamena, jerbo "nebesa povedaju slavu božiju i tvorenje ruku njegovih vozveštava
zemlja." Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce. Običavajte, dakle,
mlada srca da čuvstvuju: u najmanjem lisku, travici i cvetku tvorca svoga da poznaju;
u življenju i dviženju mravka i mušice opštega životodavca boga da upažaju. Učite ih
najpre ovima malima stvarma, dok s vremenom kadra budu k suncu i k zvezdama um
svoj vozvisiti. Evo, moj ljubezni čitatelju, k kakvim razmišljenijam samo
vospominanije hopovske krasote um moj uzvišuje. O, mesto dostojno da posvećeno
budeš mudrosti i učeniju i da se srpskim nazoveš Parnasom!

 
 EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO

Bilo je oko dva sata posle podne kad smo ušli u manastirsku avliju, jer smo lagano išli
od Iriga do Hopova; istom bratija izišli iz trapeze, i nisu bili jošt polegli spavati po
običaju manastirskome. Mlađi prolaze koji kud po doksati, a starešine posedali s
igumnom pred njegovom ćelijom i razgovaraju se. Kako nas upaze s torbom na leđi,
poznadu da smo stranski ljudi; ljubopitni za saznati uzrok našega stranstvovanija,
zapovede nas zvati k sebi. Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono
što budu pitali. "Ne staraj se" – rekao sam mu.

Bilo ih je oko desetak. A kad upaziše oni drugi, što su se bili kojekud razodali, počeše
se skupljati i oni koji otkud. U jedan-dva minuta bi ih do trideset. Nikad u mom veku
nisam dotada toliku silu kaluđera skupa vidio. Bila mi se počela krv vozmuštavati i
ježiti koža, kao da sam se hoteo prepasti, kad eto ti upazih odnekuda dva malena
kaluđerka, koji dođoše i stadoše blizu nas, gledajući nas veselim obrazom. Onda mi
poče dolaziti drznovenije, misleći u sebi: kad ovima ništa nije bilo, neće ni meni. A da
pravo ispovedam, nisam nikakva uzroka imao plašiti se, jer su moji dragi Hopovci
osim svih Fruškogoraca najpitomiji: blagoskloni i blagoprijatni, vesela obraza i
pogleda, pristojno i čisto obučeni, jednim slovom: nisu nimalo prilični onim
kaluđerima s kojima se deca plaše.

Između sviju njih najbolje sam upazio jednoga koji u sredi sviju seđaše. Brada mu
pokratka, okrugla, i vlasi na glavi bele kako sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i
ružice; pogled drznoven, no u isto vreme ljubak i milostiv; oči pune života i neke
osobljeve sladosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje. Rekao bih kao da
sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj
blagodjetelj i otac. I kad ne bi se smijao, na licu bi mu neko tiho i prirodno
osmejavanje cvetalo. I pravda, kako sam posle dugim iskustvom poznao, i kako će se
viditi iz ove moje istorije, ako je ikada čovek na svetu bio bez najmanjeg sleda
pritvornosti, on je bio. On isti, iguman budući, načne nas pitati.

Iguman: "Otkud ste vi, deco?"

Ja: "Iz Banata."

Iguman: "A daleko li ste nakanjeni?"

Ja: "Ovde bi radi ostati, ako nas primite."

Iguman: "Što ćete ovde?"

Ja: "Naumili smo pokaluđeriti se."

Iguman: "Imate li vi oce i matere?"

Ja: "Ovi moj drug ima mater, a ja sam bez oca i bez matere."

Antonije Veliki (nazivljem ga "Veliki", jer je i duži i deblji od sviju bio, i brade više je
imao on sam nego desetorica drugih): "Da t' kažem, oče igumne, ja ću toga maloga
uzeti, a Maksimu ću dati put, jer je nestašan kao vrag i jutros mi je nov krčag razbio."

Iguman: "Oče Antonije, zar sam ja ovde aga na Kareja?"

Antonije: "Ta nemoj se, bogati ljutiti! Ja znam da si ti iguman; al' ako ti ga uzmeš,
kako si ti ljut i naprasan, on će treći dan od tebe pobeći. Ti znaš da kod tebe đak ne
može obastati."

Iguman: "Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati." Pak se okrene k
meni: "Ti mali, hoćeš li ti moj đak biti?"

Ja: "Hoću."

Iguman: "No, poljubi ruku, pak ti ne slušaj toga velikoga i bradatoga; on govori šta
mu na usta dođe. Ako ti samo budeš dobar, u svem Hopovu nećeš naći boljeg od
mene. A ti, oče Janićije, i tako si paraklisara, a bez đaka si, uzmi toga drugoga. On je
pojači, baš kako valja za paraklisaru."

Potom da zapoved da nas odvedu u trapezu i dadu jesti. Kad iziđemo iz trapeze,
pođemo svak svome starcu. Ja nađem moga igumana sama gdi hoda po ćeliji. Upita
me jesam li izučio psaltir; kažem da jesam. D mi jedan psaltirić da vidi kako čitam.
Bio je zadovoljan mojim čitanjem. Kaže mi da će on spavati, a da ja mogu hodati po
manastiru i okolo kud mi drago, ili, ako hoću, mogu uzeti koju knjigu s astala i što
čitati.

On pođe u kamaru spati, a ja počnem pregledati knjige. Nađem: Zbornik, časlovac,

psaltir, mesecoslov, kanonik, polustav, trebnik, Alfavit duhovni. Najposle otvorim
jednu veliku strašnu knjižetinu; vidim, žitija svih svetih na tri meseca: marta, aprila i
maja. Ha, pomislim, ova je za mene! Jedva je podignem, iziđem pred vrata kelijska,
metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete
Evdokije, prvi dan marta meseca. Prama ovima stvarima, koje u ovoj knjigi nađem,
ostanu prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao i sve od reči do
reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukama! E, vreme zlatno, za
vavek izgubljeno! Iz Scile utečem, pak upadnem u Harivdu, iz prologa u žitija! Siroto
dete, bedna mladost, do smrti neprežaljena! No onda ja sam mislio: ko je srećniji od
mena? Žitija čitati, take knjige velike! Nigde toga na svetu nejma!
Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povest, koje sam ja ne
čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god
jevangelije, i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje,
velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom
mladostiju ne uzdahne ako može. U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je
Hristos sišao s neba i došao u pustinju da ga poseti. Prepodobni Pajsije opere Hristu
noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda s kojom su noge oprate ostane u
leđenu. Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena
voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i
koja zaudara na znoj; neće da pije, govoreći: "Kako ću ja pomije piti?" Govori mu
starac: "Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati", i to mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od
žeđi koliko da se ne pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je
piti, makar da bih se znao otrovati. Ode, gleda u leđen; hoćeš, nestalo vode iz leđena.
Viče starca: "Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan mah ostade
prazan i suv kao dlan." "Ha, odgovori starac, nisam li ti je rekao: pij, ne nakanjuj se,
jer ćeš se kajati." A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja.

Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakih basna puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i
nad ovima sam gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mogli
smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota ne samo svetoga hristijanskoga imena, nego
celoga čelovečeskoga roda da se ovake i ovima podobne beslovesne basne u
hristijanskim knjigama nahode, da se čitaju i da se veruju. Oni koji ne znadu, pak
veruju ovake zgadne i sramotne fabule, njima će milostivi bog za njihovo neznanstvo i
prostotu prostiti; no oni koji znadu, a ne viču koliko god sa svim grlom mogu, pred
bogom i pred ljudma, da se to ne trpi, onima neće se prostiti, jer je ovo greh protiv
Svetoga Duha. Arhijereji božiji, sveštenici mirski, koji čitate sveto evangelije, vičite,
vičite k narodu; vaša je to dužnost; zato ste oci i pastiri! Ne izdajte čisto Hristovo
učenije! Blagi Spasitelj ni na što tako nije se srdio, krotki božiji agnec ni na što tako
nije se gnjevio koliko na sujeverije, na licemerije i na lažljivu i pritvornu svetinju. Ne
bojte se naroda; miliji ćete, draži i čestniji narodu biti kad mu otvorite oči uma i kad
ga prosvetite. Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego
iz neznanja. O crkovni pretstatelji, nemojte sakrivati evangelsku istinu!

Nek mi se dopusti jošt samo jedno da spomenem. Drugi put kaže da mu je sveti car
Konstandin na poseštenije došao, pak između drugih razgovora i ovo mu je rekao:
"Pravda da sam se i ja trudio, koliko sam mogao, za raširiti evangelsku istinu i nauku i
za privesti mnogi narod k bogopoznanstvu; no da sam znao u kakvoj ste slavi vi
monasi kod boga, ja ni za što drugo ne bih se starao, ostavio bih svet i carstvo, otišao
bih u pustinju i bio bih monah." Neka sad zadrži smej ko može.
A prolog: nasred crkve božije, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. Hoćemo li se,
braćo, zaboga, jedanput osvestiti? To je stvar taka da jedva je čovek na ispovedi kaže;
a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio.
Kakav mu je to starac, sram ga bio!

Ja opet prosim mojega ljubeznoga čitatelja da mi prosti što ove nepristojne vešti
naznačujem. Zloupotrebljenija i zli običaji ako se ne budu kako dostojni poruganija
predstavljati i obličavati, ne mogu se inače u omrazu dovesti i istrebiti.

Vreme je da k meni dođem.

Moj iguman kad ustane, nađe me nad knjigom. Bilo mu je začudo da jedno dete
mojega vozrasta ne ide kojekud trčati i skakati, imajući dopuštenje. Rekne mi da mu
malo čitam. Ja počnem čitati kako god iz psaltira. Pita me čitam li tako iz svake knjige
i razumevam li šta čitam. Kažem da iz svake, ako je srpska i vlaška, i da razumevam.
Popogleda me malo s vnimanijem, pak mi načne govoriti: "Namah taj čas uzmi tvoju
torbu, pak idi kud ti drago. Pravo je rekao Antonije da ti nećeš kod mene ni tri dni
biti." Ja sam bio izvan sebe; mislim: kakvi su ovo ljudi? Pre dva sata milostivo me je
primio, a sad goni; da sam mu što skrivio, ne bih žalio. Onda on opet: "Znaš li zašto te
teram?" Ja: "Ne znam." Iguman: "Ako ti budeš dobar i poslušan tako kako čitaš, ti ćeš
kod mene, dok sam ja živ, ostati. No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se
smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova." Kad ja to čujem, odahnem malo,
odgovorim mu: "Nemojte vi mene terati, ja se vami neću rugati." Onda on iziđe pred
ćeliju, pak gdi god koga upazi, zove, viče i kazuje kako ja čitam: sve kao voda. Jedva
dočeka sutra podne: metne me da čitam u trapezi žitije.

Po ručku uzme me s sobom u Irig. U petnaest kuća vodio me je, počevši od gospodina
protopope ot Šakabent, kazujući svima da ja bolje od njega čitam i da on ne sme preda
mnom čitati. Bio sam kao na vatri od stida. Hoteo bih da se kud uklonim, da nisam tu
kad s kim o meni načne govoriti, no zaludu; zapovedio bi mi da se ne mičem s mesta;
dok sam i ja kao oguglao, pak bih slušao kao da se o drugom kom govori. Divio sam
se čistosrdečiju njegovu; i koliko me je on više falio, toliko sam ga ja više ljubio i u
visokopočitaniju imao.

Blizu tri goda proveo sam pri ovom blagonaravnom i prečesnom igumnu; srmt
njegova rastavila nas je. No kako sam se u vreme ove tri godine u mojem milom
Hopovu svetinjičio i kako nisam, to ću malo ponašire opisati; jerbo ako je ikada u
meni štogod divije svetinje bilo, to je u Hopovu bilo, dok sam se jošt među
detinjstvom i junosti nahodio, i dok me jošt podstrekanija telesna nisu zaokupila bila.
No pre nego počnem moj način žitija u Hopovu, neka nakratko javim što se je s
mojim Nikom uradilo.
On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u crkvi, nameštajući, tako
da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No po mesecu dana eto ti njegove
matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane
nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj namah dete njeno
ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri
radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i hrane decu. Neki
Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe k njoj da
vidi što je stoji vika i da viku s vikom predusretne; no nađe se u velikom rusvaju i
tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila da bi na
sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostruči i podigne, rekao bi čisto da se
upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. "Brže mi dete na sredu, vikne s
gromovitim glasom na Dionisija, jer ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti
iskopati! Ne rađaju se deca kaono što ti misliš, nijedna vero crna!" Ovi nije znao
kojim se je putem vratio. Bržebolje pošlju joj sina, kojega kad upazi u mirskih haljina
i vidi da se nije bio jošt pocrnio, utoli se.

Moj brat Ilija nije taki žestok bio. Momče samo tri goda stariji od mene; da sam hoteo,
mogao bih i njega nagovoriti da ostane. Kaže mi da me moj baba Nikola pozdravlja,
koji da nije bolestan i on bi došao bio, ne da me natrag vrati, nego samo da me
nagleda; da on već vidi kako sam ja tako naumio da mene niko ne zadrža, a da je od
sve nevolje mlogo bolje da se u našem mirnom vilajetu gdi pokaluđerim, nego kud u
Tursku da odem; da ne hitim odveć s kaluđerenjem, no da čekam barem jošt tri
godine; a kako se pridigne, da će doći posetiti me. No nije se pridigao, no po malom
vremenu prestavio se. Bog preblagi milostiv mu bio za njegovu k meni otečesku
milost! Na ovi način moj Nika vrati se s materom svojom i mojim bratom, a ja
ostanem miran i pokojan.

Moj je sav posao bio držati čisto ćeliju starca moga, očitati mu koji akatist i kanon i u
trapezi žitije; sve proče vreme mogao sam činiti što hoću. Meni nikad nije milo bilo
zaludu stajati. U nekoliko meseci očitam sva žitija; i osim sviju omili mi se žitije
moga imenjaka. Piše se o njemu da i on, dete od sedam godina budući, ostavi roditelje
i ode u kaluđere, i pročaja. Smili mi se ime ovo i odsudim da, kad se postrižem i moga
na krštenju imena odrečem, da ću to ime izabrati. Tako sam i uradio.

Posle malo vremena moj starac oseti da ja bez šale nameravam posvetiti se, ne
okušajući druga hleba ni vode po dan i po dva. Sovjetovao bi me i karao, govoreći mi
da to ništa ne valja; da je nam dosta i preko mere uređene poste čuvati; da je on vidio
mnoge divije svetinje kao ja, i da su sve to laži ili ludosti bile; da je vreme
svetinjičenja prošlo i da u današnji dan sva je svetinja poštenim čovekom biti.
Nakratko, nađem u njemu mojega istoga babu Nikolu. Njegovo govorenje metalo me
je u udivljenije; no poznavajući ga čistosrdečna i pravde ljubitelja, nisam mogao ne
verovati mu. A s druge strane, smatrajući bratiju kako se sve vesele živoj ribi i starom
vinu, jošt više sam u uvjerenije njegove reči dolazio. Moj starac, kud bi god hodio radi
dela manastirskih, uzimao bi me sa sobom. Meni nije mrsko bilo putovati; no jedva
bih čekao da dođem u manastir da čitam žitija. S njim sam obišao sav Srem, Slavoniju
i Bačku. On je svud bio dobro primljen za svoje veselo i u isto vreme prepošteno
ophoždenije. Kako bi gdi došao, kazivao bi da on ima đače sveca, da svak stoji na
opazu i da dobro gleda što će poslovati; da se on boji jesti i piti preda mnom, a smejati
se i šaliti za glavu ne sme. Silom bi me naterivao da ručam, nazivajući me divijim
svecem, i često bi mi ovako govorio: "Upamti ti moje reči: ti si sad ludo dete, zato
gladuješ kao siromaški pas; mirski budući, nećeš mesa da jedeš, a kad budeš kaluđer,
nećeš imati kad čekati ni da se ispeče; bićeš kao Turčin kad se namami na krmetinu."
Ja bih ga pitao kako on to zna. A on bi mi odgovorio: "Prvo, što si odveć rano počeo,
pak črez dugo vreme će ti se omraziti; a drugo, iz tvoga sklonjenija k čitanju. Nećeš ti
vavek žitija čitati; omraziće ti se jedanput; počećeš i druge pametnije knjige čitati. A
ja sam to u svem mojem životu prismotrio da svi oni koji mlogo čitaju malo poste."
Moj bi odgovor bio: "A kako su u staro vreme sveti oci mnogo i čitali i postili?" A on
bi na to: "Sve ti meni kažeš šta je pre hiljadu godina bilo. Onda su drugi običaji bili, a
sad su drugi. Što je onda bilo, znadu oni koji su onda živili; a ja znam šta sad vidim. A
znaš li šta si mi neki dan iz one ruske knjige čitao: da i između svetih otaca bilo je
svakojakih; kad su isti oni koji su na prvom saboru Ariju prokleli, namah posle sabora
predali caru Konstantinu više nego sto memorijala tužeći se jedan na drugoga. A car
Konstantin, kao razuman upravitelj i politik, za kurtalisati se jedanput crkovnih ljudi
kavge i inata, zapovedi sve one memorijale jošte nepročitane sažeći, pak se okrene k
svetim ocem govoreći: "Mi vas za svece držimo i oglašujemo, i jeste, hvala bogu; a vi
predajete tužbe jedan na drugoga. Ja, grešan čovek budući, kako ću svece suditi?
Okanite se, ljudi, procesa, vas, ako što između sebe krivo imate, bog valja da sudi."
Na ovi način postide se svi i posrame i prestanu od donošenija i tužbe. U istoj knjizi
čitao si mi šta ga su puta neki sabori od pet i šest stotina otaca neke stvari uzakonili i
utvrdili, koje su drugi sabori posle njih odbacili i prokleli, i ono šta je uzakonjeno, i
one koji su uzakonili; jošte k tomu da u samom Carigradu bilo je više od dvadeset i
sedam sabora koji su prokletstvu i anatemi predati. I da ne dođoše Turci, da ih ne
smire i pomire, dosad, bog i duša, bilo bi ih jošt toliko; i ne znam bi li ko ostao
neproklet. A kakvi su ti oni oci bili koji su na Zlatoustoga sedamdeset lažljivih
punktova izmislili? Onde nisu bili maleni oci, nego prvi i najveći. Pravo je rekao car
Konstantin: da će bog imati šta i svetim ocem suditi. Vidiš li da je i onda svakojakih
bilo? Ja prost, kako me vidiš, po mojoj pameti nahodim da su sad bolji crkovni pastiri,
jer niti se toliko inate, niti se anatemi predaju kao u prvo vreme."

Ja nisam znao šta ću mu na sve to odgovoriti; ništa manje od moga običnoga

tvrdoglavstva nisam hoteo nimalo odustati. Neka govori ko što hoće, ja ću postiti te
postiti. Prođe to leto i zima. Na proleće postrigu me i dadu mi moje poželjeno ime
Dositej.

Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati. Po tri dni drugda ništa ne bih okusio,
pak bih se gdi na tavan sakrio i sve bih metanisao, čelom u zemlju udarajući, dok bi
mi se zavrtio mozak; jedva bi na nogu od teške gladi stajao. Nahodio sam u žitijam da
neki od pustinjika po celih sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili.
Silio sam se ne bih li i ja kako mogao do sedmog dna doterati, no zaludu; nisam
mogao više nego do tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bih jaki bol
u utrobi, i dolazio bih u nesvesticu.

Moj dobri i razumni iguman, videći da moja budalaština sve to viša biva, kaže mi
čisto da on toga više neće trpiti da pri njemu nahodeći se sam sebi ubica budem, no
svaki dan u vreme urečeno da s drugom bratijom jedem; ako li neću, da na drugo
mesto gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi
koji je postio sedam celih dana; ima koji su postili i četrdeset, kako: Mojsej, Ilija i sam
Spasitelj naš. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami
put, od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u
svem svom gnjevu ovu mi prediku učini: "Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji
i Hristu da se upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš da su ono
črezjestestvene stvari bile i božija čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući
živiti? Mojsej na Gori sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji, bila je potreba da
bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ Spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje
bezumije. Možeš li ti po vodi kao po suvu hoditi, mrtve voskrešavati i proča
Spasiteljeva čudesa činiti? Što si ti? Balavče jedno. Pak hoćeš da bog s tobom čudo
čini. No jedna za stotinu: ili da jedeš kao i drugi ljudi, ili – put za uši."Sreća moja što
sam strašiv bio, a otišao bih zaisto kudgod u planinu. Mnogo bih puta pošao tražiti
kakvu razvalinu i pešteru; no kako bi k večeru bilo, a ja ti beži navratnanos u
manastir.

Velike nedelje povede me moj iguman u Karlovce, i na Veliki četvrtak arhiepiskop

Pavel Nenadović rukopoloži me na dijakonstvo. U isti dan bilo je po običaju
"umovenije nog" i služili su s mitropolitom množestvo arhimandrita i igumana. Po
službi, pre nego sednu ručavati, ovi razgovor učini mitropolit mojemu starcu: "Eto ti,
oče igumne, ja ispunih tvoju volju: hirotonisah tvoga maloga Hopovca na dijakonstvo.
No vi svi upamtite moju reč: kako je njemu odveć milo mnogo čitanje, on zadugo u
Hopovu mesta neće zgrijati." Ja sam među množestvom u sali negde u bu?aku stajao i
slušao ovo govorenje. Nisam se mogao načuditi što je ovim ljudima: i mitropolit iste
pameti moga starca! Bog mi s njima! Kako bi mene čitanje iz Hopova oteralo? Gdi ću
ja toliko knjiga naći kao u Hopovu? Taj dan po ručku vratismo se u manastir.
Ja mlad đakon i malen kaluđer, milo mi je bilo služiti s čredom i bez črede. Svud se
bilo oglasilo da sam svetac; po seli počelo se razglašavati da i čudesa činim.
Bolesnici, koji bi u manastir dolazili, mene bi iskali da im molitve čitam. Ne znam iz
kojeg uzroka, koliko sam se činio svetac, ništa manje za mladu čeljad molio sam se
vrlo usrdno, a za stare bake nije mi išla molitva od srca. Mnogi bi svedočili da su ih
moje molitve iscelile. Ja sm nisam znao šta ću od svega toga misliti; da je nekima
posle moje molitve lakše i da svi ne umiru, to mora nešto biti!

Što mi je sad najsmešnije: moj dobri i nezlobivi iguman počeo se bio uveravati da ja
imam neki dar čudotvorenija za moju toplu i usrdnu veru. I zaisto, ako bi za verom
stajalo, mene u to doba niko živ nije mogao nadverovati, jer sam ja sve što god kažu
prolozi, žitija i otačnici slepo, bez nikakva dvojeumija i razmišljenija, verovao. Meni
bi se u to vreme smrtni greh vidio svrh česa libo najmanje i rasuždavati, i nekamoli
sumnjati. Bio sam kao najprostiji i najrevniviji Turčin, koji sve što god pišu i kažu
derviši veruje; i da mu ko rekne da to nije moguće, bi ga namah han?arem prob.
Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (neka svak ovo dobro
zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a kako bi bilo kad bih se i ja
budalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam urodiv?
Turci su u ovom punktu odveć ortodoksi, jer oni svakoga ko je lišen uma za sveca
počitiju; no da su hristjani kad mogli u ovo prelaštenije pasti, imajući i ruku premudru
i zdravu evangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno naučiti. No po svoj prilici
prevarili su se neki, naopako razumevajući apostola Pavla reči: "Mi urodi Hrista radi."
A ko je gdi čitao da je blagočini i svetonaravni apostol nag po sokaku trčao, kako su
oni činili koji su apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali? No šta ne čini glupo i
nerasudno sujeverije!

Ja sam sve to onda verovao, i ko bi se najmanje što protivreći usudio, bio bi pred
mojim očima eretikos i hulitelj. Ovaku prostranu i široku veru imajući, nisam li ja
mogao po svakoj pravici čudotvorenija dar iziskavati? Ljubezni čitatelju, ti mi se
smeješ, i pravo imaš: i ja se sam sebi smejem; niti je pravo samo drugima smejati se;
dobro je i sebi katkad. Mi se smejemo onima koji su negda magarcu na kom je Hristos
jahao praznik praznovali; a sami se sebi ne smijemo verige praznujući. No ovo je
prirodno nerasuždeniju; svak se tuđoj sujeverici posmejava, a svoju počituje i za svetu
drži. A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati,
mnogo manje – apostola Petra verige.

Ljubezni srpski narode, nemoj ti mene za zlo primiti što ja neka naša zloupotrebljenija
obličavam; vreme je već, za živoga boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije
misliti! Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se
neće va vjek' vjeka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Razuman i pravdoljubiv
človek od sebe najpre počinje: sebe ispituje i smatra, sebe sudi i osuđuje; niti sebi
prašta ako u čem krivo ima. Ako li me ko iz svoje proste revnosti osudi i pohuli,
vreme će pokazati da nije pravo imao. Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od
mojega roda; no koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu
predstavljati i govoriti. Rad sam srcem i dušom, posle boga koji me je sozdao,
mojemu milomu narodu ugoditi, obače ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge
bacajući, pritvorno i licemerno za atar pišući. A znam da moj pošteni i slavni srpski
rod to od mene neće ni iskati.

O ovoj materiji zasad dovoljno; pri drugoj prilici više će se o tom besediti.

Moj prostosrdečni iguman s kim bi god o meni govorio, zaklinjao bi se da sam svetac,
no pridodavo bi k tomu: "Bojim se, neće ta svetinja zadugo durati". Tako je i bilo. I
sva bi mi bratija to isto proricala: da se zaludu mučim, da se jošt niko nije u Hopovu
blizu Iriga posvetio, da neću ni ja. Neki bi mi se rugao, neki smijao kao detetu, a neki
bi me žalio, kazujući mi da je i sm u mladosti tako prelašten i obezumljen bio kao ja,
no druge godine druga pamet u glavi. Ispočetka sam mislio da oni sve to iz zavisti
rade: ne budući sveti, ne bi radi ni da se ko drugi posveti; no malo pomalo črez dugo
vreme lepo ti me učiniše, te izgubih volju k svetinjičenju. Da nisam strašiv bio, te da
sam kud u planinu otišao, ko zna šta bi bilo; ali sm u planinu – za glavu; a drugi se
niko ne nađe da sa mnom pođe, i tako ti ostadoh lepo do danas. A neka mi ko ne
zameri što ću pravicu reći: i moja su mi žitija na neki način dosta kriva; jer bih
nahodio mnoge koji su dobro jeli i pili i gospodski živeli, pak su među svete metnuti;
a mnogi živili su kako su god hoteli, pak u samu starost pokajali se, i ništa manje nisu
stražnji ostali. Ovo je sve činilo da sam se volnovao kad na jednu kad na drugu stranu.
Pri svem tom, čitanje knjiga od dan do dan sve mi je to milije bivalo. Žitija sva ne
samo sam očitao nekoliko krat, nego i svako sam nakratko ispisivao; i na ovi način
znao sam ih sva kao naizust; posle toga: "Obed duhovni", "Večeru duhovnu", "Besede
Zlatoustove", "Margarit", "Kamen veri", "Svetoga Jefrema" i druge različne knjige
crkovne, sve sam ja to s velikim vnimanijem i userdijem pročitao, i što bi mi se
najugodnije vidilo, ispisivao bih. Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela da sam naš
stari slavenski jezik privikao; a s druge strane bila su mi štetna kao svima onima koji
najmanjega razumjenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što
čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnjenija i protivrečija, pak hode puni vetra,
čineći im se bogzna šta znadu. A ne umejući suditi i rasuždavati svrh onog šta znadu,
ništa ne znadu; ili bi mnogo pametniji bili da ne znadu ni ono što znadu, jer bi barem
pri opštem čelovečeskom umu i razumu ostali, pak bi bili kao ostali ljudi. Moj je
mozak bio pun smuštenija vavilonskoga, no onda ja nisam se mogao sam sebe
načuditi kako je moguće da toliko stvari znam, pak bih se sve molio da me bog sačuva
u smireniju da ne padnem u visokoumije i gordost; a ta moja ista molitva proishodila
je iz trule, smrdljive i potajne ponirljive svetinjske gordosti. I zaisto, nejma ti lukavije
ni visokoumnije gordosti od svetinjske, ni opačnije krivoglavice i ludosti od
kojekakvog čitanja bez rasuždenija.

Imao sam u ljubovi nekog mladog jeromonaha Vasilija Osečanina, jer je i on vesma
ljubio čitanje. Ovi me sovetuje da čitam Baronija, kojega čitajući usladim se u istorije.
Moj iguman sam nije nimalo priviknut bio k čitanju, ali je vesma milovao slušati od
mene da mu kazujem šta sam čitao, a svrh svega povolji su mu bile istorije. Zato, gde
bi god mogao naći graždanske rosijske istoričeske knjige, uzimao bi ih meni na
pročitanije. Na ovi način počne se vozbuđavati u meni želja i drugojačijih knjiga osim
crkovnih. Moj starac, videći me sasvim predata čitanju, neprestano bi mi poftoravao
da ću kud u svet poći za naukom, i pridodavao bi da kad bi imao dovoljno troška, bi
me poslao u Kijevopečersku Lavru da se učim. Pritom i višepomenuti Vasilije, kad bi
se god sa mnom razgovarao, pohvaljivao bi mi nauku i žalio bi što ne zna latinski
jezik, kojega je počeo bio malo učiti i znao je nekoliko dijaloga iliti razgovora, pak bi
ih sve preda mnom govorio i tolmačio bi mi ih. Baš kao da su se dogovorili bili da me
podstrekavaju nova nekakva želanija u meni podižući. Padne ti istom moja gordost,
aki bih i ja nešto znao. Latinski jezik, to je jezik; a ja, bedni durak, ni reči ne znam!
"Kvis, kvid, kvomido, ubi, ubivis, ubikunkve", to je zvečalo u mojim ušima slađe
nego sirinsko pjenije; a ništa od svega toga ne znati! Bolje bi bilo da se nisam na svet
ni rodio. Izgube ti moja žitija, lavsaik i otačnik sve poštenje. Od toga časa zbogom,
Hopovo i sva tvoja krasota; gdi učenija nejma ni latinskoga jezika, tu nejma ni života.
Namah bih kud u svet tumario da mi nije bilo žao ostaviti mojega dobroga i
blagonaravnoga starca, koga sam s pravom sinovskom ljuboviju ljubio i počitovao.

Počnem začinjavati i sačinjavati moje plane. Gdi bi se mogao jedan dijakon učiti
razvje u Kijevu ili Moskvi? U ovo vreme neprestano bi se kod nas govorilo o slavnoj
Velikoga Petra kćeri, imperatrici Jelisaveti. Ja, neprestano u umu i u srcu imajući
Kijev, Moskvu i Rosiju, vladjeteljnicu tih strana neprestano čujući da se pominje, i
obraz njejzin na mnogo mesta izobražen videći, naturalno morao sam kadgod o tom i
sanjati. Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu,
koja mi da iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici, govoreći mi: "Uči se"!
Probudivši se od sna, tolkovao sam moj san po mojem želaniju.

U to isto vreme mitropolit, za nešto srdit na mojega starca, smetne ga s igumenstva i

zapovedi mu da pođe na neko vreme u Šišatovac, niti mu se dozvoli da mene s sobom
povede. On, polazeći u rečeno mesto, dade mi petnaest dukata; malo je više imao za
svoju osobitu k svom manastiru vernost. Pri našem rastanku, ovi mi razgovor učini:

"Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu viditi; ja znam da ćeš ti kud libo za
naukom poći. Žao mi je što ti više ne mogu dati: živeći u jednom manastiru imuću,
nisam želio da mojih osobitih novaca imam. A sad žalim što nisam kolikotoliko
zaštedio te bi te sad bolje mogao opraviti; no s ovo malo možeš do Kijeva doći; a
onde, ako budeš trudoljubiv i u nauci podvižan, nebesni promisal neće te ostaviti bez
hleba. Pustinje, peštere i svetinjičenje izvadi iz glave; tome se danas razumni ljudi
rugaju. U današnji dan, ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili fantazira. Učenje
želi i traži, koliko više možeš; nema goreg života od besposlična i unljiva. Koliko sam
te ja poznati mogao, ako se ti učeniju ne predaš, ti ćeš žaliti što si se pokaluđerio; ti
nisi ni za kakav drugi posao nego za knjige.

"Koliko sam ja prost i neučen, meni je milije viditi učenog mladoga Rajića nego četiri
vseljenska patrijarha koji bi bili bez nauke kao ja. Vidio si ga kako je mlad i bez
brade, ali kad stane besediti, mi svi s velikim bradama gledamo ga kao da smo iz
divijeg vilajeta došli. Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sede na obrazu
brade: naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad
i obruče; naša je sve nauka u tome da poznamo koliko je kom viju i šljivovici godina.
Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko,
prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: "Bolje je šest
vranaca u karuca nego šest škola u glavi". Sad se je vreme preokrenulo: učen čovek
ako će pešice ići, svaki ga poštuje; a neučena videći gdi se vozi na vranci, "Vranci
vranca vuku" – govore, i pravo imadu.

"Ti vidiš kako me ljubi gospodin baron Marko Pejačević. Otkako smo se god poznali,
ljubimo se kako da smo rođena braća; naše se naravi tako slažu da se nikad jedan
drugom omraziti ne možemo. On mi neprestano fali nauku i kaže da u sadašnje vreme
principski sinovi, ako nisu učeni, malo poštenja imadu. On ima običaj reći da bogat
čovek bez nauke (valja ovde razumeti takoga bogaca koji s bogodanim svojim
bogatstvom nikakva dobra opštestvu i rodu svojemu ne čini, dar božiji zakopan i
sakriven držeći) podoban je volu s pozlaćeni rogovi. Kazuje mi da cesarski i
kraljevski sinovi i kćeri svu svoju mladost učeći se provode i sav život u čitanju
knjiga. Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko
pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi da te stvari moraju biti vrlo
potrebne, polezne, velike i slavne, kad cari i kraljevi bez njih ne mogu biti.

"Neki dan si mi kazivao šta si čitao u onoj rosijskoj istoriji, koliko se je Petar Veliki
starao za uvesti u carstvo svoje svakojake nauke, i črez to veliko je i besmertno ime
pače sviju zemljedržaca, koji su pre njega na svetu bili, zadobio; slavu naroda svoga
do samih zvezda uzvisio i svojim blagopolučnim i visokomogućim naslednikom, koji
budi po njegovim bogoupravljajemim stopam hoditi, put k besmjertiju pokazao i
otvorio. Svemogući, preblagi višnji tvorče, smiluj se na stvorenija tvoja, i take
premudre i čelovekoljubne cesare i cesarice proizvodi češće na svet, koji će svu
Evropu, Serbiju, Bosnu i Hercegovinu, naših starih milo otečestvo, Bolgariju, Greciju
i ostale božijem raju podobne zemlje od tiranstva, gluposti i varvarstva izbaviti i
osloboditi. Nek mumla ko je lišen razuma na mudrost i nauku kao sovuljaga na sunce,
govoreći da one izmišljaju nova mudrovanija; ne slušaj ti zato nikoga. Što pametni
ljudi fale, s tolikom željom i trudom ištu i svrh svega na svetu ljube i počituju, ono
mora dobro biti. A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje blagopolučije u čanku
i bokalu.

"Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za mojom
mladošću, i da imam kakvu vlast, sve bih ove naše manastire u škole i u učilišta
preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji sovjet: izvadi iz glave to tvoje svetinjičenje;
ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti; traži nauku i gladujući i
žedneći i nagotujući. Ja ti više želim da u jednom malom seocu budeš male dece
učitelj, nego u Hopovu iguman ili Arhimandrit. I ako me poslušaš, kako znam da ćeš,
blagoslivljaćeš me kad u grobu budem."

Ovo je poslednji razgovor mojega milostivoga oca i blagodjetelja. On nije nimalo

nauke imao, no ništa manje bio je jestestvenim zdravim razumom i rasuždenijem
odaren. Rodom je bio iz Serbije, iz beligradskoga predela; vsegda veseo, čistosrdečan,
pošten i koliko se više može, blagih i neporočnih narava čovek; i zato u celoj
Slavoniji, Sremu i Bačkoj malim i velikim, gospodarem i gospođam ljubezan i
blagoprijatan. Bio bi na kratko vreme, jedan minut ili dva, ljutit i naprasan (strast
prirodna čistosrdečnih i bez svake pretvornosti ljudi); blizu tri godine, koliko sam pri
njemu bio, samo bi se tada na me razljutio kad bi me vidio da bez svake nevolje
gladujem. Na tri meseca po našem rastanku prestavi se u Šišatovcu, gdi sam mu bio
na pogrebeniju, i oplakao sam ga kako god majku moju. Blagodarim preblagu
nebesnu promisal što me je spodobila ovo blagopolučno života mojega vreme
dočekati da pokažem večnu moju blagodarnost pameti njegovoj. Ime i vospominanije
njegovo biće mi dok sam god živ drago i ljubezno; nazivao se je Teodor Milutinović.

ZAKLJUČENIJE PRVE ČASTI

Pre nego dođem k ftorom periodu mojih priključenija, sirječ kako sam iz Hopova
izičao i kud sam pročao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde jedan razgovor
kojega sam svrh do sad izdate materije s jednim učenim prijateljem imao, kojemu,
kako bih što složio i načisto prepisao, pre nego bih štampatoru predao, soopštavao
sam, njegov sovjet ištući i svrh svačesa zajedno s njim rasuždavajući i besedeći. Njega
ću predstaviti ovde pod imenom Zilotija, i opisaću što sam s njim besedio, koje će
služiti za izjasnjenije predizdate materije.

Ja: "Molim te, ljubezni, kaži mi čistosrdečno što misliš o ovom što si dosad čitao.
Mogu li se nadati da će na kakovu polzu biti?"

Zilotij: "Da ti pišeš za jedan narod koji svaku stvar meri, sudi i rasuždava sljedujući
pravilamo zdravoga razuma, ja ne bih imao ništa protiv tvojega pisanija reći, budući
da sam i sam toga mnjenija da samo oni narodi mogu se nadati da ćedu blagopolučniji
postati koji prosveštavajući se naukom od dan do dan ispravljaju se i na bolje
preduspevaju, raspoznavajući i pretpočitavajući poleznije od nepoleznijega i bolje od
gorega. Tebi je dobro poznato priključenije koje se je pre nekoliko godina jednom
carigradskom patrijarhu slučilo, koji je hoteo post Petrov i roždestva Hristova od
sedam dana učiniti, kako su i iz početka bili, kako se je narod protiv njega uzbuntovao
i mal' ga nije ubio.

"Zato, druže moj, gledaj šta radiš. Ti hoteći da u omrazu metneš zloupotrebljenija i
kojekakve sujeverice, bojim se da samoga sebe u omrazu ne metneš. A navlastito, ako
te gdi kaluđeri u'vate, teško tvojim leđma!

Nemoj reći da ti nisam kazao. Ali ništa; s prebijeni leđi dobiti čest da se srpski Sokrat
nazoveš, opet mnogo više dobijaš."

Ja: "Idi ti zbogom! Ime je Sokratovo krasno i slavno: ali se leđa po ulici ne nahode.
Ne bi li se to kako moglo i s manjim troškom učiniti?"

Zilotij: "S kakvim manjim? Patrijarh ni Episkop nisi, da te s prestola smetnu, kao su
carigradskoga smetnuli; sveštenstvo da ti uzmu i tako kažes da u tvom otečestvu ne
primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te
raskaluđere?"

Ja: "A oni nek raskaluđere, pak će viditi! Bez šale, ljubezni Zilotije (vidiš li kakvo
sam ti lepo ime dao: Zilotij, to jest: revnitelj), učini se kao da si pravi revnitelj, i
govori što god možes sebi voobraziti da se pravično može protiv dosad mnom
napisatih stvari reći."

Zilotij: "Kao kakav revnitelj hoćes da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji
hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sljeduje i veruje sve
što mu se kaže. I što im se najmanje protiv starim običajem vidi, proklinju i, čuj, "Eto
kurjaka!" – viču."

Ja: "Neću, brate, da si takov revnitelj; neću da si kao oni koji huje s anatemama na
sve one što u sredu i u petak zejtin i ribu jedu. Budi mi razuman, uveren, prosvešten i
pravdoljubiv revnitelj, koji niti novine traži za lehkoumije niti se starina drži za
sujevjerije. Ja ne pohvaljujem one koji, neizvjestijem i nepostojanstvom uma vodimi,
kao leptirići bez svakog uzroka sjemo i tamo lete; niti pak one koji za nerasuždenije u
vsekonečnom nečuvstvovaniju kao za plot privezani ostaju. Samo one pohvale
dostojne nahodim koji poznajući cenu bogodane svobode uma samo na dobro je
upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije,
razumom i slovesnostiju upravljajemi, k izmenjeniju, koje njihovo ispravljenije,
poboljšenije i blagopolučije uzrokovati može, gotovi su."

Zilotij: "Kaži mi koje je namjerenije tvojega pisanja, po kom se nadati možeš da ćedu
tvoji jedinoplemenici moći poznati da ti bez svakog pristrastija i interesa postupaš.
Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namjerenija
i našu vjernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstaljenija i sovjete primaju; i, što
je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju. Poznat ti je stih
Navmahija:

Nije takog porodila mati, vjerne naravi ko neće poznati.

A što sam poviše rekao da valja da se bojiš tvojih Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer,
kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje
otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći
ćeš i u Ameriku."

Ja: "Imaš pravo, Zilotije; neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što
pitaš za moje namjerenije, mogao si ga iz predislovija poznati; no kad ti se tako ljubi,
čuj opet nakratko. Ova su dva moja načalna namjerenija: prvo, dajem priklad
učenim naroda mojega da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju;
drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti, i sve što
čuju da sude i rasuždavaju. Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri
starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatičeski i
afrikanski narodi, u večnoj očajanoj tami i nerazumiju ležati. Ne misleći, ne
rasuždavajući i ne čineći nikakova upotrebljenija bogodanoga razuma i slovesnosti,
niti primajući nikakav priklad od drugih učenih i prosveštenih naroda, ostaju za vavek
u vsekonečnom i plača dostojnom beslovesiju.

"O, koliko smo dužni mi blagodariti nebesnom promislu što se nahodimo među učeni
i prosvešteni narodi, a najpače pod upravljenijem pravednejšega, premudroga i
bogoprosveštenoga vladjetelja koji ničim ne diše razvje ljuboviju i otečeskoju
milostiju k podanim svojim; ništa ne želi niti ište razvje opšte blagopolučije naroda
svoga. Pod seniju krila njegovih cveta učenije, pravda i opšta ljubov triumfira i
pobedniju pjesan poje; razum, slovesnost i mudrost carstvuju. Niko se sad ne boji da
će mu ko u zakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene. Zraci
prosveštenija uma i razuma na sve naše narode izobilno i bogato izlijavaju se. Zašto
dakle da ne poznamo nebesnu milost i toliko blagodjejanije? Zašto da ne počnemo
razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti? Zašto da ne drznemo i da se ne
usudimo poleznije nepoleznijemu pretpočitavati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti
ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalnih svojih, koja na
samu njihovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmustavati se? Zašto, kako se što
počne protiv starih plesnivih i zardatih običaja činiti, namah da viču: "Propadosmo!
Propade pravoslavije!" – i da dižu ruke na arhijereje svoje – Srblji, kojima je bog dao
zdrav um i pošteno srce!

"Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no slovesni i razumni revnitelj, i kaži
mi: hoće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima
veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva? Hoće li pravoslavije propasti ako se
mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varosi i sela zakopavati? Hoće li
pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugih praznika kromje nedelja, Hristovih i
Bogorodičinih praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću čast iodine za toliko
množestvo svetkovina gubiti? Lenost i neradnja nije li smrtni greh, štetan i poguban
telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka
pravoslavija ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljenje na šest i
sedam stotina godina posle spasitelja Hrista i apostola?

"Kaži, brate, po duši i po sovjesti tvojej, hoće li što najmanje vreda blagočestiju i
pravoslaviju biti ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razvje crnim haljinama,
neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije i bolje bilo i za pravoslavije
i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s njihovi dohotki da se
vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i
učetelji narodnji budu? Neka dođe najveći revnitelj, i neka ga ne stoji vika s njegovim
anatemama, nego ako je hristijanin, nek mi kaže: nauka apostola Pavla nije li
pravoslavna nauka, da Episkop, kako god prezviter i dijakon, ne samo može no da
mora biti jedne žene muž? "Podobajet, podobajet, (veli sosud izbrani), Episkopu biti
jedinija ženi mužu." Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija
Spasiteljeva, koja obličava i ukorava licemerne i druge molitve i postove? Viče, viče
blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija: zašto ljudi radi
čelovečeskih predanija prenebregavaju i ostavljaju zapovedi božije. Pravda i istina
može li pravoslaviju biti protivna?

"Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili i da su u mnogima stvarma
pogrešili. I nije se čuditi; ljudi nikad do veka, ako će i sveti biti, ne mogu biti
bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog soveršen i bez greha. Za kolike čitamo
da su sveti bili i čudesa činili, pak su posle svega toga u smrtne grehe pali. Nije li
poznato da su celi sabori otaca prokletstvu i anatemi predali one koji će verovati da se
nahode antipodi? A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom
poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući
druge koji su razumnije od njih mislili. I po pravoj pravici, ko drugoga nepravedno
proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No bog će milostiv biti i svetim ocem
kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato nisu mogli bezgrešni biti. I što ćeš
više; u ove pogreške pokliznili su Vasilije Veliki, Joan Zlatousti i Avgustin. Ja ovde
ne mislim s oci proces terati, no toliko rodu mojemu istinu kažem da znadu, i da se ne
plaše kao deca u pomrčini, da, ako kad načalnici i poglavari budu hoteli na polzu
opštestva što protiv starih običaja ustanoviti, neka misle kao razumni i slovesni ljudi, i
neka se za svoju prostotu svojej polzi ne protive.

"Zašto smo drugo primili od boga razum i slovesnost razvje da se s njima služimo,
vsegda misleći i rasuždavajući? Što ja mogu misliti od jednog čoveka koji mi veli:
tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne
drzneš što drugojačije pomisliti nego kako su oni i oni mislili? Što li od drugoga, koji
me drugojačije sovjetuje, govoreći: veruj evangeliju, koje govori: "Istini poklonici
klanjaće se ocu nebesnome duhom i istinoju," duhom, sirječ: pameću, razumom i
slovesnostiju, to jest znaće kome će se klanjati, kako i zašto. Neće se klanjati niti kao
beslovesna životnaja, niti kao robovi, no duhom kao razumni, slovesni, svobodni i kao
sinovi, duhom i istinoju, sirječ tražiće i poznavaće istinu; neće se bojati ni strašiti
istine. Bog je istina!

"Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si
slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i
dva ne čini četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će
bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso,
nemoj mu verovati; to nije moguće, to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i
huljenije reči da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su
sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu! U tom oci
imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se njihova kletva
ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući. U ona vremena, to je nekakva moda
bila da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji; ne dadu se
proklinjati; ne zato ako bi se bojali da ih se kletva ne primi, no primaju kletvu za
psovku. A to nije dopušteno: druge koji štogod drugojačije od nas misle ukarati i
psovati."

Zilotij: "Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti,
kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik."

Ja: "Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisu pravo imali. A
neće svi reći, ne boj se; nahodi se u današnji dan Srbalja koji mužeski misle, sude i
rasuždavaju. A vreme je već da i prosti narod ne varamo. Poznajući čistu istinu i ne
kazujući ju, s kakvom sovestiju mislimo pred boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi
reći da sam jeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne potvrždavam razvje čistu
evangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego i one koje su protiv
svetoga evangelija uvedene odmećem. "Nikoga ne proklinjite, no blagoslivljajte; radi
čelovečeskih predanija ne ostavljajte zapovedi božije." Ovo je krotka i blaga Hrista
spasitelja nauka; ovo ja mudrujem. Zašto će dakle reći da sam jeretik? S moje strane
evo šta ću im ja reći:

"Pošteni rode srpski, mila braćo, nemojte me ukoravati ni osuždavati. Rasudite da ovo
što vam govorim, ne govorim ni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva
dostoinstva, ne ištem bogatstvo; želim i ištem vašu polzu i ispravljenije. Pitajte, braćo,
učene i razumne ljude: koje su prave i istinite dobrodjetelji evangelske? Kazaće vam
da su one koje se rađaju iz ljubovi k bogu i k bližnjemu; pravedno, pošteno i
čelovekoljubno srce i življenje; slovesna, razumna i svobodna ljubov ka istini.
"Gospodu bogu tvojemu pokloniši sja i tomu jedinome poslužiši; vozljubiši bližnjago
tvojego jako sebe samago." Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i
vremeno blagopolučije čelovečeskoga roda.

"Sad metni prama ovoj nauci onu drugu: onda da ne jedeš meso, nego samo sir i jaja;
a onda ni ribu, a onda ni zejtin ni ajvar i pročaja. Ako li se usudiš začiniti sočivicu
tvoju sa zejtinom, proklet i anatema! Bre, budi ti pametan! Zašto proklet, kakva te je
anatema našla? "Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili." Idi ti zbogom! To
nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li
im ko rekao da su pametni? A što god danas ne može biti pravedno, pametno i
razumno, to nije moglo ni pre nas, niti može posle nas biti."

Zilotij: "To bi potreba bila da arhijereji nastoje i narodu kazuju. A dok god oni muče,
mora stvar ostati kako je."

Ja: "Ne stoji, brate, ni za arhijereji, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učenih
i razumnih, svobodnih svake sujeverice i fanatičestva. No da pravo rečemo: neznanje i
prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakovo je ustremljenije naroda kad misli da
revnuje za veru i zakon? Zato nejma ti nikakova drugoga sredstvija razvje: nauka i
knjiga. Učeni ljudi valja da na prostom jeziku pišu; i tako malo pomalo obiknuće se
sav narod misliti i rasuždavati svrh svake stvari. A drugo, svu onu decu koja misle da
sveštenici budu – na nauku, na nauku! I kako svi mirski sveštenici budu prosvešteni, u
malo vremena prosvetiće se i narod; i onda moći će arhijereji svoju dužnost činiti.
Kazivao sam ti pre nekoliko dana što se je jednom našem Episkopu u Vršcu slučilo
pre tri ili četiri iodine; pak sad sudi, ko bi bio rad da ga pijani i razjareni ljudi čupaju i
gaze."

Zilotij: "Pravo veliš! I kod nas u Greciji nahodi se pravdoljubivih Episkopa i

sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja bivaju; a najpače zli i opaki
običaji da kaluđeri nose po varoši, po selu, po kuća i po pazari pune sandučiće kostiju
ručnih, nožnih, leđnih i svega tela, a najpače množestvo zuba. Bog ih višnji znao čiji li
su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuždavaju ljude da ih
celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta starih
haljina, pa kažu: ili da su od Bogorodičine haljine, ili od kog drugog sveca. Nose i
parčeta gvožđa, uveravajući da su od apostola Petra veriga ili od Hristovih eksera.
Nose kojekakvo trnje, aki bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više, nose grudve crne
zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika. Judeji
nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od starih idolopoklonika, jer oni nisu se
klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri
posmejavanju, no gade se, psuju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće.

"Što misliš, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a najpače
arhijerejem? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj; prosti narod neće
da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i
parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Namah bi se
prosti narod zajedno s kaluđeri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe, na njega
podigli, uzbunili i za jeretika bi ga oglasili. Ništa drugo, dakle, razvje bog da se
smiluje da se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede; i tako šta se kad
sujeverije i zloupotrebljenija istrebe i iskorene."

Ja: "Sve ja to znam, brate Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na
kalavritskom i tripoličkom pazaru u Moreji. Poznavao sam i jednog učitelja, imenem
Partenija, u Tripolici, koji bi gorko žalio protiv ovih bednih običaja, protiv kojih i
knjigu je jednu na prostom grečeskom jeziku izdao bio. No pogodi sta je bilo. Sve su
mu knjige sažegli, i za malim je ostalo da nisu i njega zajedno s knjigama spalili; i da
su smeli od Turaka, zaisto bi ga sažegli živa, jer se je usudio bio protiv sabora, dugih
postova i mrtvih kostiju pisati. No, blagodarenije budu blagomu nebesnomu promislu,
u ovim prosveštenim zemljama ja se toga ne imam bojati. A najpače, poznavajući
mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpskih naroda od Crne Gore do
Banata, uzdam se da ćedu s ljuboviju primiti moja predstavljenija; poznaće moje
čistosrdečno, bespristrasno i bratoljubno namjerenije. Pritom molim bogoljubive
arhijereje i proče sveštenike i dijakone mirske da po duši i po sovjesti svojej kažu
narodu jesam li sljedujući čistoj evangelskoj nauci pisao. A svrh svega, bog preblagi i
milostivi, koji je sam večna pravda i istina, da se smiluje na sve nas, da nam otvori oči
uma da poznamo šta je polezno i potrebno našemu blagopolučiju vremenomu i
večnomu."

KONEC PRVE ČASTI

***
 

ČAST DRUGA

[1] PREČESNJEJŠI GOSPODINE!

LJUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ!

Vi iziskujete od mene takovu vešt da ništa na ovom svetu meni ne može biti ni
radosnije ni draže koliko to što Vi želite, ne samo Vami nego, kad bi moguće bilo,
svim zemnago našega kruga sadašnjim i buduštim žiteljem soopštiti i pripodati. Ibo,
zaktevajući Vi od mene opisanije znamenitijih mojih priključenija, črez to dajete mi
povod da Vam opišem i izobrazim krasnejša moralna svojstva dobrodjeteljnih onih
naroda koje sam poznao ljudi. A šta utješiteljnije i čuvstviteljnim srcam može biti
slađe i celomu čelovečeskomu rodu česnije i slavnije koliko poznati da sveta nebesna
dobrodjetelj po svemu licu zemnomu u svim plemenam i jezikom ima svoje altare i
svoje verne, u krasotu svoju zaljubljene poklonike i služitelje? Šta je sposobnije za
vozbuditi u čelovečeskim srcam ljubov k blagim naravom, k dobroti i k
čelovekoljubiju, razvje djejstviteljno moći njih uveriti da pravedni i dobri ljudi i ovde
na zemlji blagopolučni su i pri polasku s ovoga sveta spokojni, i da će črez svu
beskonečnu večnost ščastljivi biti i često mnogi od njih, ako su i prostoga sostojanija i
seljani, večnoj pameti i vospominaniju predaju se i slave. Iz ovoga dakle, ljubimi moj,
možete lasno poznati s kolikom radostiju ja ću vaše zaktevanje udovoljstvovati, i
namesto što bi Vi meni za to, kako Vi velite, obvezani bili, ja se Vami za takovo meni
rado naloženije obvezan i blagodaran priznajem i ispovedam.

Želja k učeniju bila je načalni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom
raju, to jest u Fruškoj gori, u Hopovu, duže prebivati. Čitajući Zlatoustove besede na
djejanija i na apostola Pavla poslanija, čudna nekakova čuvstvovanija vozbuždavala
su se i rađala u mojem mladom srcu. "Zlatousti, mislio sam u sebi, da se nije učio, on,
ako bi hiljadu godina djejanija i poslanija apostolska čitao, on ovako prekrasno i
slatko svreh njih ne bi umeo besediti. Koliko su drugi beščisleni to isto čitali i naizust
znali, no o tom tako i toliko govoriti nisu znali ni mogli, razvje samo oni koji su se u
Atini ili u Aleksandriji učili. "Otada, ne samo na javi no i na snu ništa mi već nije bilo
u umu i na srcu razvje velike biblioteke, akademije, škole, učitelji gdi različne nauke
predaju i trudoljubivi, pčelam podobni, med mudrosti sobirajušti učenici.

No svu ovu moju goreću želju moja srdečna, prava sinovnja, k onoj čistoj i
dobronaravnoj mojega blagodjetelja Teodora Milutinoviča duši ljubov obuzdavala je
na neki način i udručavala. On bi mi često, poznajući moje userdije ka učeniju,
uzdišući govorio da žali što ja moju mladost tu vsuje tratim. A meni bi se grozilo i
samoj misli k srcu mojemu vhod dopustiti: takova dobra i blaga človeka za života
ostaviti i nikada ga k tomu ne viditi; a po njegovom predstavljeniju već ništa ti tu ne
ostade što bi me zadržavalo i ustavljalo.

U isto vremem sluči se da jedan manastirski đak, imenem Atanasije, nameri poći u
svoj rod, u Horvatsku. No znajući da njegov stric Dionisije, koji ga je tu doveo bio da
ga pokaluđeri, ne bi ga za glavu pustio, zato on naumi i bez "ostaj zbogom!" doma
poći. I budući da je sa mnom lepo živio, kaže mi što je namislio. To ti ja jedva
dočekam, otkrijem mu s podobnom poverenostiju moju želju da bih i sam rad kud
dalje poći i u koje mu drago mesto gde se mladi ljudi uče doći, al' ne znajući ni na
koju stranu puta, zamolim ga da me povede s sobom do Horvatske, a odande, što bog
da. "Zašto ne bih", odgovori on, "u društvu se mnogo lepše putuje nego samim."

Dam mu nešto novaca te ode u Irig i kupi mi dolamu plavetnu i čakšire i crvene
hajdučke opanke, pak sutradan rano, nimalo ne oklevejući, hajde s njim zajedno preko
rakovačke planine. Spustimo se k Rakovicu, no stranputicom naokolo, jer sam ja tu
poznat bio, pak ti sve izmeđ Fruške gore i Dunava put Zelengrada. Udarimo na Osek,
pređemo u Slavoniju, i idući k Pakracu, u jednom selu sluči nam se nešto čem se
nismo nadali.

Čujemo u jednoj avliju pesne i razgovor množestva ljudi. "Znaš li što je?", reče mi
Atanasije, "i tako sam žedan; uđimo u avliju za iskati vode i viditi šta se tu čini".
Uljezemo; kad – ali tu svadba i veselje. Na naše iskanje vode mati ženihova reče nam:
"Dragi putnici, ovde se danas ne pije voda nego vino; i ako hoćete, hodite unutra."
Uljezemo. A kad svatovom kažemo da smo poizdaleka, "Hee, srića," vikne kum, "kad
na ovako veselje iz daleka gosti dolaze!" Reče nam sesti, jesti, piti i veseliti se.
Zapitaju nas kako je u Sremu žito rodilo, kako vinogradi, i pročaja. I tako
razgovaramo se lepo i ljudski, slušajući muziku i gledajući veselu mladež gdi igra.
Kada eto ti odnekuda jedne velike đačine, koji baš sprama mene sedne; poposluša
nekoliko naš razgovor, pak onda okrene reč k meni govoreći: "Po tvom izgovoru čini
mi se da si ti šizmatik." "Nisam ja šizmatik, odgovorim mu ja slobodno, nego
pravoslavni hristjanin" i bolje od njega, ako je rad znati. Počnemo namah po običaju
dišput o nažalstvu papinom i o starešinstvu crkve grečeske i rimske. O ovom poslu ja
sam već čitao bio nekoga Maksima Peloponisiotskoga knjigu na vlaškom jeziku i znao
sam je kao naizust, i mogao sam se o tom dišputati da se zemlja poda mnom trese.
Đak se nađe u velikom sijasetu sa mnom, pak počne u svoje govorenje latinski mešati,
od koga sam ja onda kao i proči svetovi čist bio, i uza svaku reč "probo majorem,
nego minorem" viče. Kum, stari svat i proči sosjedatelji, svi rimske cerkve sinovi,
ništa manje mene počnu svi jedinoglasno pohvaljivati, govoreći da što god ja besedim,
to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i
minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za Hrista, za Petra, papu i
patrijare. To onoga tako ogorči da počne pretiti da će me činiti poslati vezana u
Požegu. Jedva to izrekne, kad ti svi skoče na njega, gore žene nego ljudi, zašto su svi
prestali bili od igre i muzike i slušali naš dišput, nitko i ništa naričući ga. "Kad se ti
budeš ženio, reku mu, na tvom veselju putnike i goste veži, a ne u našoj kući i o
našem veselju!" I tako ti ga isteraju iz kući i avlije, a meni reku da se ja nimalo ne
bojim; i preduzmemo opet mirno i lepo razgovarati se kao i pre. Bilo je već pred noć i
oni dobri ljudi ne puste nas taj dan od sebe. Tu dakle prenoćimo; i sutradan počaste
nas i, kako da smo im srodni, ljubeći se i grleći s nama ljubezno otpuste nas.

Ovako smo lepo dočekivati bivali ne samo u vreme svadbe, niti na jednom mestu, no
svuda prelazeći preko Slavonije i Horvatske. Svuda se oni dobri ljudi raduju viditi
koga iz daleka da istim jezikom besedi. Ko god ima dovoljno hleba u domu, raduje se
da mu ko na ručak i večeru dođe. Stranoljubije njima je prirodno svojstvo i ništa ih
tako ne razdeljuje i ne očuždava koliko crkve grečeska i latinska; crkva, koja bi dužna
bila njih većma prisvojavati i u ljubovi i dobroti sojedinjavati! Ne bi li dakle bila
krajnje polze vešt dobrim ljudma svrh ovoga otvoriti oči i kazati im da oni mogu biti i
jedne i druge crkve i ništa manje kumiti se, prijateljiti, počitavati i ljubiti!

Iz Slavonije pređemo u Horvatsku, i nedaleko od Garevice dođemo k domu i bratiji

mojega druga, gde njega sve srodstvo njegovo, braća, sestre i snaje tako veselo
dočekaju kao da je iz nekakova ropstva utekao. Ovo je ujesen bilo. U to vreme vođaše
se Sedmoletna vojna među domom austrijskim, Prusijom i Rosijom. Braća
Atanasijeva, čujući moje namjerenije da bih rad u Rusiju preći nauke radi, dadu mi
sovjet da s kojim regementkapelanom pređem u Germaniju, i budući da se tu nahodi
množestvo u rosijskoj službi Serbalja oficira, lako će se koji mene primiti i otpraviti
me kuda želim. Sade, za naći takova regementskapelana, sudi se za nužno u Zagrebu
poći i tu čekati, zašto tuda horvatske regemente prolaze. Udruže me oni ljubezni ljudi
dvanaest dana, i nipošto ne dadu poći; jedva se rastanemo, kao da smo mislili do veka
živiti skupa.

Moj Atanasije pođe da me otprati do Petrinje, i dođe do Zagreba sa mnom, gdi u

predgradiju pri jednom kupcu uzmeme jednu sobu na mesec. Kaže nam domaćin
uveče, kad čuje moje namjerenije, da u gradu ima biskupa vlaškoga kaluđerijum i da,
čekajući ja priliku za poći u armiju, mogao bih međutim onde početi dijački (ovako
zovu latinski) učiti se. Ovo mi predloženije milo bude, i pođem sutradan s Atanasijem
viditi kakav je to tu našega Episkopa kolegium, zašto nas zovu Vlahe. Dođemo tu.
Odvedu nas pred načalnika koji nas učtivo dočeka i kaže meni, čujući da bi se ja rad
učiti, da će on taj dan pisati za me Episkopu i da se uzda ishodatajstvovati mi da mogu
pri njima imati kvartir i prepitanije. Poljubim mu ja ruku i zahvalim na takovom
obeštaniju. "No valja da znaš, moj sinko, reče mi on, da, ako hoćeš, možeš ovde i
nekoliko godina sve potrebno soderžanije imati i učiti se, ali valja da budeš unijat
kako što smo i mi." "A zar ste vi unijati?" – rečem mu ja uplašen. "Jesmo," odgovori,
"i da to nismo, mi ne samo ne bi kolegium naš ovde imali, no ne bi nam dali ni
prebivati." "Kad je tako, rečem mu ja, vi o meni ništa ne pišite Episkopu, jer ja unijat
neću biti da bih znao nikad ništa ne naučiti." Vidi on da sam se ja prepao i tihim reče
nam rečma: "Ta ne bojte se, ljudi, nećemo mi vas silom pounijatiti. Ostanite barem te
ručajte s nami, pak onda idite zbogom kud hoćete." Oprostimo se mi i izađemo iz
njegove sobe. Reče on nešto latinski drugim decama, koja iziđu za nama i ljubezno
nas mole da ostanemo obedovati s njima. "Vreme je ručku, vele nam, ne idite gladne
od nas." Al' meni nije do ručka, jer mi kolena poda mnom drkću. Ne pamtim kako
smo se ispričali; to znam da iziđemo, pak bež' iz grada.

I sad kad pomislim oni slučaj, užasavam se kakva je užasna vešt predrasuždenije! Oni
isti mladići, moji vršnjaci, koje sam malo pre s neiskazanom radostiju gledao, kolik'
da su mi mila braća i srodnici, kako čujem da su unijati, učine mi se drugojači i strašni
neprijatelji koji pogibel moju žele i ištu. Preblagi i večni bože, kako i otkud to u
ljudma biva da ista ljubov tvoja slatka i večna, koja bi im morala služiti za sojuz
sveštenejšega srodstva, vernejšega društva i serdečnejše preslatke ljubovi, ta ista
ljubov tvoja, koju ljudi krivo razumevajući i zloupotrebljavajući, služi im na
razdeljenije i ljutu mrzost?

Izvinite, ljubimi moj, dolgotu pisma; no s onim, koga srce naše ljubi i duša naša
počituje, ni usmeni ni pismeni razgovor nikada nije dugačak; vsegda je kratak.

U Šklovu, 1788.

[II] LJUBIMI MOJ!

Verni moj drug Atanasije prebude sa mnom u Zagrebu šest dana, i videći me
nameštena pri dobrim ljudma, sedmi dan otpratim ga do preko Save, i tu se s mnogim
suzama rastanemo. U domu kvartira mojega nahođaše se jedan đak, brat doma
gospođe, imenem Antun. Ovi pri jezuitam slušaše filosofiju i kad god ne bi imao
svoga dela, vsegda bi zajedno bili. On mi pokloni svoju gramatiku (čitati sam mogao
latinski) i zada mi prvu milu lekciju "haec musa". Gramatike se tu štampaju s
izjašnjenijem dijalekta horvatskoga; to mi je pomagalo. No sudite kolika je radost
moja bila kad nađem u latinskom jeziku veliko podobije s vlaškim, koji je meni iz
detinjstva u Banatu kako i naš serpski poznat bio! Tu mi se sva zima ne učini duža
nego jedan dan. Antun, koji me vesma ljubljaše, predavaše mi s velikom radostiju
osam časti slova, davaše mi sverh njih okupacije i tolkovaše mi neke istorijice.
Prvi dan marta meseca dođe u isti dom gdi sam ja, na kvartir jedan od naših
sveštenika iz Horvatske, i u razgovoru kaže mi da je došao kupovati nužne stvari za
put u armiju, kud misli po Voskreseniju poći. A kad od mene čuje šta ja tu čekam,
vozraduje se vesma, i "bog nas je ovde sastavio" reče. ,Da sam se, kaže mi, starao gdi
ću đaka naći koji dobro ume čitati i pri cerkovnom pravilu i službi pomagati." Ja mu
se obeštam da ću ga za godinu dana verno služiti. A on meni da će mi dati pedeset
forinti i, ako prilike ne nađe bolje, o svom trošku da će me otpraviti iz armije u Rusiju.
"Ako si što ovde dužan, a ne možeš isplatiti, do pet ili deset forinti, ja ću ti dati, i za to
ćeš mi pomagati ovi veliki post u crkvi do Voskresenija, a potom počeće se vreme
naše godine." Blagodarim mu i da imam čim platiti kažem. Reče mi da ga pođem u
tom i tom domu u Petrinji čekati, i da će on tu prekosutra biti.

Moj ljubezni Antun otprati me u sestre svoje kolesi do Turova Polja. Tu se zagrlimo i
izljubimo, i on mi dade svoga poznanog čoveka koji me dovede u Petrinju. Pri
rečenom svešteniku prebudem do Uskrsa. Ovi nameravaše po prazniku poći i od
Episkopa patentu na to uzeti; kad na svetli ftornik dođe nam neveseo glas da je drugi
sveštenik Episkopu Grešljiki nekoliko dukata više dao, nego li je moj obeštao bio, i
patentu već uzeo. Kažu nam k tomu da oni sveštenik vodi za đaka svoga sinovca. Taj
isti dan prigodi mi se i drugi slučaj koji me zdravo uplaši.

U cerkvi smo na liturgiji, kad eto ti uleze mlad momak. Podiđu me mravi; mislim u
sebi: ko bi drugi baš onde na obrazu imao Gavre iz Vukovara, vladike Partenija đaka,
veliki mladež? Rad bih ili da je ko drugi, pak na čast mu mladež; ili, ako je on, da me
kako ne pozna. Kako se služba svrši, a on ti uprav k meni, koji mu se kao stidljiva
nevesta i nevešt načinjah. Zovne me napolje da me nešto pita. Odemo nasamo pod
jedan hrast. "Zalud se ti poklapaš, reče mi, ja tebe poznajem kako god i ti mene; al' se
ti nimalo mene ne boj; zar si ti zaboravio da smo se mi svagda dobro pazili? Dobro si
učinio što si od kaluđera utekao; baš kao da si mene pitao! Ti znaš da ko ne bi rad
svađati se dok je god živ, onde mu nije mesto. Nego kaži mi kud sad misliš?" Javim
mu ja u kakvoj sam nadeždi bio i koja je već sasvim iščeznula. "Hajde sa mnom, reče
mi, u Beč. Ja tamo idem gdi službu iskati, jer bih rad nemecki dobro naučiti." "Kad
sam pošao, moram kudgod ići; hajde kud ti drago!" – otveštam ja. Veli mi da je čuo
da će Danil, plaški Episkop, poći u Beč; da je on njemu dobro poznat i da bi s njim do
Beča mogli doći; te ti mi sutradan put Plaškoga.

Kad tu dođemo, nađemo Episkopa koji nas primi ljubezno i prinudi ostati pri njemu
dva-tri dni. Ovaj blaženi božiji človek, kao da ga sami bog na to uputi da mi da sovjet
koji će blagopolučije celoga života mojega pričiniti. Predstavi mi da je mučna stvar
tako daleki preduzimati put bez dovoljno troška. "Za Gavrila je lakše. On nekoliko i
nemečki zna, a službu žoće; to lasno može naći gdi mu drago. A za tebe, veli mi,
najbolje bi bilo da gdi školu držiš; za dve ili tri godine možeš steći koju stotinu
forinta, pak onda reci: idem u Rusiju." Ovi sovjet smili mi se sasvim. "Gdi bih našao
takovo mesto gdi bi potrebu od mene imao ko?" – zapitam ga. "Nigde tako kao u
Dalmaciji", odgovori mi; iz različnih mesta ondešnji sveštenici molili su me, i često
mi pišu, da im kog magistra pošaljem. I čini mi se, priloži, da ćeš u manastiru
Komogovini naći jednoga sveštenika otuda s kojim možeš tamo poći. I samo ime
Dalmacija poljubi mi se, aki bi prečuvstvovao u srcu da ću tu nekoliko veselih i
spokojnih provesti godina.

Dođem s Gavrom do Komogovine, i tu se rastanemo. On ode put Beča, a ja, ne

našavši tu više pomenutog sveštenika, pokažu mi veliki drum preko Velebita, pođem i
sam pokraj Svetoga Mikule preko planine put Like i Krbave. Proleće, krasota vreme!
Sve pevajući da se gore i doline razležu! Jošt da nisam se gdigdi pastirski pasa plašio,
činilo bi mi se kao da na Pigasu, Velerofontovu konju, jašem.

Peti dan pređem Vučijak planinu i siđem u Krupu manastir, i tu se ustavim dan-dva,
za otpočinuti i raspitati za kakovo mesto gdi magistra trebuju. Tu mi kažu za tolika
mesta: da nas je desetoro bilo, svi bi mogli namešteni biti. No iguman Teodosije,
budući osobiti prijatelj protopope Joana Novakovića u Kninjskom polju i njegovoga
komšije popa Marka Bjedova s Pađena, pošlje me k njima. Ovi me dobri sveštenici
jedva dočekaju, i pri cerkvi Svetoga Georgija baš pred gradom Kninjem u domu
cerkovnom stanem učiti decu.

Grečeske cerkve narod u venecijanskoj Dalmaciji, ne imajući Episkopa, oni od

mirskih sveštenika koji su poznati za svoje česno vlada, za dobrodjetelj i za prirodni
zdravi razum, tu su ne samo u svojim parohijam no i u celoj provinciji kako god
patrijarsi i Episkogš. Takovi su bili u vreme mojeg onde prebivanja: Joan Novaković
kninjpoljski, Avram Simić kosovski i Krička derniški. Njima soveršeno priličestvuje
ono slovo apostola Pavla da ko god dobro upravlja domom i familijom svojom, taj će i
s cerkoviju, to jest s cerkovnim opštestvom blagorazumno upravljati. Bez nauke, jer je
nisu imali gdi polučiti, ali (to što je važno i veliko u životu) ne samo bez nikakove
zlobe no i sa svakim naravnim česnim svojstvom ukrašeni. A ovo je prekrasna
mudrost! Prirodni razum s čistom ljuboviju k pravdi i k česnosti sojedinjen! Oni su
mene nazivali svojim mladim učiteljem zato što sam je njihovu dečicu obučavao
čitati, pisati, i nekima sam predavao i tolkovao katihisis kako sam mogao ; boljeg od
mene tu nije bilo, zato sam ja morao najbolji biti. Ali sam ja, i ne misleći tada o tom,
od njih istih, a navlastito od Novakovića, s kojim sam u komšiluku živio i sve
praznične dne u njegovom društvu bio i provodio, najnužnije i najlepše u životu
lekcije primao, to jest lekcije nepritvornosti, čistoserdečnosti, ljubeznosti i
blagonaravija. Kakovo blaženstvo i raj na zemlji s onakovim svetim i dobrim ljudma
živiti! Ono su pravi sveci, a niti znadu niti misle da su.
Što ću jošte o njima reći, svakom će milo biti čuti. Ovih sveštenika ne samo familije
njihove no i parohijalni narod, svi su to trudoljubivi, dobri, pravdoljubivi i pošteni
ljudi. Pri opredeljenoj plaći što mi je svak za svoje dete na mesec davao, po njihovom
ustanovljeniju i običaju, kad bi ko doveo svoje dete, doneo bi mi dve meričice i dve
oke masla i jedan veliki sirac. No moj ljubezni protopop Novaković, pop Marko
Bjedov, Trifun Sinobad, Simo Stevanović iz grada (kromje drugih mnogih koji bi me
radosno dočekali) nikada ne bi mi dali na mojem kvartiru zalogaj hleba izesti. Baš kao
da su me pod arendu uzeli bili, i kad bih kod jednoga ručao, morao bih kod drugog
večerati, niti je meni nadežda izbavljenija dozvoljena bila. Da sam se ja za njihovu
decu trudio, ovo je meni nešto od prirode; kako za sebe što dobro rad sam naučiti,
tako i što znam drugima predavati.

Tri godine po pogodbi mojej provedem s onim božijim ljudma, tri mile godine koje
vsegda s uslaždenijem srca spominjem i koje sam za osnovanije svemu sljedujućemu
mojemu življenju položio; zašto sam u njima ne samo opitom poznao i naučio nego i
u jestestvo sebi pretvorio kako čovek u niskom sostojaniju može s malim zadovoljan,
dobar i blagopolučan biti. I kad sam god na nekoliko godina po tom premudroga
Fenelona u njegovom "Telemahu" opisanije blaženoga seoskog života čitao, vsegda
mi je srce igralo od radosti, misleći: ovako su moj Novaković, ovako Simić, ovako
Krička živili; i meni ovako daj, bože, provesti život!

Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetskih cekina. Čujem da
u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaju na jelinskom jeziku nauke. "Ajde
tamo, pomislim, novci su ovo!" Pođem morem u Boku od Kotora da tu nađem
korabalj za Greciju, no u tom se mestu razbolim od groznice. Nameri se na me neki
iguman iz Svete Petke iz Maina. Kaže mi on da je bedna stvar za grozničava
moreplavanije, kako i jest; pozove me k sebi, i naloži mi da za moje prepitanije, kad
bi me groznica puštala, četvoroj deci lekcije dajem.

Episkopi černogorski, stari Sava i Vasilije, imali su i u Mainam svoje domove,

vinograde i masline i malo podalje na Stanjevići svoj manastir i dvorove; i tako bi
često s njima bivali. Tresavica, kako mi uzjaše za vrat, nipošto celu jesen i zimu neće
da me se prođe, no svaki treći dan eto ti nje. O prazniku Voskresenija na Stanjevići
služim kako dijakon s vladikom Vasilijem i s mnogim drugima liturgiju. Ne imajući
na taki slavni praznik nigde nikoga da zapopi, "hoćeš da te zapopim", reče mi, "barem
da znaš da si u Černoj Gori bio?" "Što Vam drago", odgovorim ja, "meni je svejedno
ta sad ta posle." Jedva to izrečem, on učini znak staromu arhidijakonu Stefanu, a ovi ti
sa mnom: "Poveli!"

Nemoć moja vesma me raslabi i prinudi vozvratiti se u Dalmaciju. Užasne se moj

ljubimi Novaković kad me vidi tako slaba i preobražena; i imajući u svojoj parohiji
nekoga dobroga sveštenika Leontija iz Fruške gore za magistra, sovjetuje mene da se
namestim u lepom mestu pri zdravoj i celiteljnoj vodi u bližnjemu selu Golubiću.
Ovde se pogodim za dve godine učiti decu, i za mesec dana soveršeno ozdravim.

U trećem mesecu ftore godine, budući ovo mesto blizu Bosne, okuže se neke kuće u
Golubiću; onda ti kud koji može, beži, i ja pređem u Kosovo, gdi prebudem u domu
popa Avrama Simića jedan mesec. Ovi imađaše besede Zlatoustoga na djejanija
apostolska; tu ih stanem opet s prilježanijem čitati i neka mesta, koja bi mi
najugodnija bila, prepisivati. Njegova najstarija kći Jelena zamoli me da joj što iz te
knjige prosto srpski napišem. Tada ja sve ono što sam već bio za se prepisao,
prevedem na prosto, i za učiniti da onoj prekrasnoj devici čitanje toga bude prijatnije,
raspoložim to na glave, počinjući svaku po azbuki. Ona je to tako rado čitala i tome se
toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala. To
su drugi s velikom molbom od nje prosili i prepisivali; i tako se raznese i rasplodi po
svoj Dalmaciji pod imenom Dositeove bukvice. Ovo je prvi povod i uzrok da se u
meni velika želja začne i rodi da mi samo dotle bog daruje život dok što srpski na
štampu izdam i prekrasnim kćerma i sinovom roda mojega soopštim. Milostivi bog
ispolnio je želanije moje s lihvoju, spodobivši me za ovo pretprijatije ljubov i pohvalu
i izbranejših nacije naše, od kojih ste i Vi, dražajši moj, zaslužiti.

Oni ljudi tako su mi dobri i mili bili da od toliko godina i danas srce mi za njima tuži
kao da sam se s njima juče rastao. Ljubov k nauci morala je u meni sila biti kad me je
od njih otrgnuti mogla. Bez sumnjenija, ovo slatko i blagorodno svojstvo, tako
neotložno i prirodno srcu i duši našej, ljubov, mora za nešto večno opredeljeno biti,
jer bi počti zaludu bilo kad bi samo za tako skoro iščezajeme predmete bitije svoje
polučilo.

Iz Kosova pređem u manastir Dragović gdi sam dva cela meseca nekoga popa Lazu
čekao da s njim u Primorije dođem, zašto, kako sam rekao, budući u neki mesti kužni
mor, sam nisam smeo putovati; a ovi sveštenik držao je jednu parohiju dan hoda dugu,
gdi kuća gdi dve, a gdi pet poizmešate među rimske cerkve ljudma. On pođe u veliki
post svoje ljude ispovedati i pričestiti. Mlad sveštenik kao i ja, dakle zajedno
ispovedamo. No one dobrote ljudi niti je gdi čuti na svetu ni viditi! Dođe sa strahom
da se ispoveda, a nikakva zla u životu nije ni pomislio; ne ima ti ništa kazati razvje da
je kad u sredu i petak jeo (za hiljadu glava ne bi ko pogodio da mu se ne kaže) – raka!
Ništa drugo. Ili pasulja sa zejtinom, zašto u Primorju zejtina izobilije. Ako li je ko na
zlu vremenu nestašne jariće saterivajući opsovao, taj ti je među njima najveći grešnik.
Među ovakovi sveti grešnici provedem veliki post i praznujem Voskresenije. Po
prazniku otprati me pop Lazo do grada Trogira, koji je tu blizu; odavde pređem u
Split, i tu se ukrcam u jednu mesalonitsku tartanu za Korf.
U Šklovu, 1788. 8.8. Ovo je šesti mesec kako se čeka ovde tipografčik; po svoj prilici
neće održati reč. Zato nameravam poći u Liflandiju gdi ću se na dobram gospodina
generala Zoriča mesec dana baviti. Odatle ćete od mene sledujuće primiti pismo.

[III] DRAŽAJŠI GOSPODINE MOJ!

U tartani, s kojom pođem put Korfa, bilo je oko dvadeset korabljenika, svi Greci do
jednoga, a ja grečeski nigde ništa; rasudite kako mi je moralo biti. A kako svi saznadu
da je njihova ne razumem jezika, svima dođe veća želja da sa mnom govore. Dobro za
me što sam pri Kninju nekoliko talijanski naučio bio (ovo mi je lasno bilo za veliko
podobije ovoga jezika s vlaškim), te sam se mogao s kapetanom korablja i s nekima
od korabljenikov razgovarati; a bez toga sm ne znam što bih činio. Slušao bih s
velikim vnimanijem ne bi li najmanje što razumeo. Nigde ništa! Nikad doveka,
pomislim u sebi, ne naučih ja ovog jezika. Što je sitno – sitno preko svake mere i
razloga. Prosiplju im se reči iz usta kako sušte proso; niti se mogah dovoljno načuditi
kako se oni mogu među sobom razumevati. No što bog d, rečem, utešavajući sebe;
dok ovo novčića imam, gledaću ne bi li se što naučiti moglo, a kad njih nestane, ja ću
opet u Dalmaciju.

Lepo vreme, vesma pospešan vetar; i tako treći dan dođemo u pristanište grada Korfa.
Platim kapetanu za prevoz, a on zovne čoveka s barkom, kojemu namesto dve gazete
što bi me na breg izneo, dam mu dvadeset s ugovorom da se postara naći mi kvartir
gdi se talijanski govori. Ovaj uzme novce, izveze me na breg, ubaci za mnom moju
torbu, pak otide svojim putem. Zovem ja, molim. On ništa: valjada je bio sasvim gluv.
Ostanem na bregu predgradija, koje sam potom saznao da se Mandoć zove, obzirući
se na desno i na levo i ne znajući ni kud ću ni što ću. Sat popodne, sunce pripeklo, niti
daje tu biše stojati. Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i
lepa cerkov. Vidim vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u
ljupkom hladu s namjerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i dan porashladi. Ovde,
zamišljen i zabrinut od moreplavanija koje mi je prvi red tako dugačko bilo, zabunjen
i čisto kao pijan, i ne pada mi na um da nisam ručao; sedeći naslonim se na zid i
zadremam. Iza sna čujem šaptanje. Otvorim oči. Negder mi sad kaže, ko zna, šta
ugledam. Množestvo neopisane krasote devojaka, i među njima gdikoja kaluđerica,
poizređale se po pen?eri. Što će ovo sad biti od mene, ko boga veruje, pomislim; no
što sam je kriv kad je avlija otvorena. U taj mah uljeze u avliju i pristupi k meni s
dugačkom, belom kao sneg, bradom sveštenik, koji kad vidi da ja grečeski ništa ne
razumem, stane besediti talijanski, i na pitanje kaže mi da je to manastir kaluđerica
gde se kćeri gospode Korfa uče i vospitavaju. Otvori cerkov; tu se poklonim i celujem
predivno izobražene ikone. Kad eto ti prečesna vida starica s drugima dvema
gospodičnama, ljubopitne znati ko sam, kud i zašto idem. Kažem im, i kako me je oni
nitkov barkaruol ostavio na bregu. Sožale one o meni i reče mi starica: "Blagodari bog
što nisi se na gorega namerio koji bi ti i torbu odneo." Na njihovo pitanje imam li
trošak na tako daleki put i u tuđim stranam, odgovorim da ja novaca dosta imam na
dve ili tri godine. Onda stara godpođa zapovedi svome kapelanu (to je bio ovi
sveštenik) da me uzme u svoj dom; probesedi nešto s njim grečeski, pak onda meni
reče: "Možete stajati u domu popa Marka, ako vam bude po volji, mesec ili dva, dok
što malo grečeski naučite, zašto ćete doći u takova mesta gdi se talijanski ne govori. I
za ta dva meseca ja ću za vas platiti; vi niste mu dužni ni novca dati. Pritom čuvajte se
da mu ništa ne date u zajam; to mu je sva mana; uzajmljuje, pak neće da vrati. I dok se
god dobro s kim ne poznate, čuvajte se svakoga." Zahvalim joj na maternjoj milosti i
nastavljeniju i kažem da najviše ako se tu ustavim, biće mesec dana, zašto bih rad
koliko u Atom dođi.

Odvede me pop Marko u svoj dom i nađe mi jednog mladog soldata Dalmatinca koji
dobro grečeski znađaše. Pogodim ga za cekin na mesec da mi svaki dan u urečeni čas
dolazi, i počnem pisati s našimi slovami nužne reči i razgovore grečeski. Ovi soldat
učini me sutradan poznati se s jednim poštenim čovekom Hercegovcem, imenem
Antonijem, koji u gradu imađaše dva svoja dućana, trgovaše s svakojakim voćem i
zelenima i tu oženjen dobro stajaše. I ovi mi krepko naloži da nipošto mojemu
domaćinu ništa ne uzajmim i, ako mi što zaište, da rečem da su moji novci u Antonija
Šćavuna na sohranjeniju.

Peti dan moj popo, zar valjada je pregledao šta je imam u torbi i videći da tu ništa ne
stoji nego dvetri knjige, neki rukopisni papiri i preoblačila, zapita me pri ručku gdi ja
moje cekine držim, govoreći da nije "senza rischio", to jest bezbedno, "da ih sa sobom
kojekuda nosiš, no daj da ti ih sačuvam." Ja, već na to priugotovljen, kažem mu u
koga su. Pocrveni sav kao skuvat rak, i, gledajući me nakrivo, reče mi: "Che
maledetta dissidenza che questa! La madre Superiora quel ch'el'ha detto, non miga 'l
ha parlato da senno, solamente per scherzo!." To znači: "Kakova prokleta neuverenost
je to! Mati igumenija ono što je rekla, nije nimalo govorila zaisto, samo za šalu."
Ćutim ja, misleći: šala ili ne, ti baš nećeš ništa imati; pak onda pogledam i ja na njega,
baš kao i on na me, pokazujući mu da ne marim za njega ni za njegovu kuću, već ja
imam poštena poznanika u gradu, a novaca u kesi, to je meni dosta.

Popodne dođe moj soldat. Kažem mu što mi se slučilo s domaćinom. Veli mi on:
"Ako nisi rad za ovi mesec zaštediti tri ili četiri cekina, možeš u gradu za toliko imati
kvartir i trapezu." "Nisam ja ovde došao da štedim, no dok imam da trošim" –
odgovorim. "Kad je tako," ščepa on moju torbu, "a ti hajde sa mnom." Prođemo kroz
sobu popovu i kažemo mu da mi polazimo. Stane on moliti da mu ne činimo te
sramote, da će propasti ako to čuje stara gospođa; zaklinje se da on nije o zlu mislio;
uhvati za torbu pak ne pušta. A kad li ti ga počne moj soldat muštrati, grečeski s njim
govoreći, onaj, pa ruke k sebi; za ljubov božiju moli da ne pođem tužiti se igumeniji.
"Po tome možeš ti spavati spokojan," rečem mu, "nisam ja ovde došao proces terati."

Dođemo u grad k našem Hercegovcu, koji smejući se reče nam: ,Da sam dobro znao
da će to tako biti; zao je ono pop. No stara gospođa, dobra duša, videći ga da plače
kad služi liturđiju, vara se i misli da nije sasvim opak." Ima u gradu lep manastirić
Svete Ekaterine, s petoricom kaluđera. Kaže nam Antonije da oni rado primaju strane
ljude na kost na nedelju i na mesec, i budući da su besposleni, mogao bih se i od njih
polzovati u razgovoru.

Pođemo k njima i pogodimo se za petnaest dana cekin i po. I ovi svi po redu su me
ispovedali: koliko imam novaca, otkud mi i gdi su. A kako čuju da su u Antonija
Šćavuna, to nijednom nije milo bilo čuti. A, lenjivi trbusi, mišljah u sebi, radi bi da
besposleni živu i novaca da imaju. Neka bi učili decu kao i ja, pak bi imali. Oni
manastirić ima lepe dohotke, ali se igumnu i kaluđerom ništa u ruke ne daje, razvje što
je urečeno na trapezu i odjejanije, a s pročim mirjani raspolažu i troše na škole i
hospital gradski, koji je veliki i prekrasan.

U ovom mestu prebudem četrdeset i pet dana, napišem i izučim naizust mnogo
različnih razgovora. Antonije učini mi poznanstvo s neki kapetani i majori u
venecijanskoj službi, Dalmatinci i Černogorci, koji me odvedu protopopi grada,
pokažu mu i istolkuju moje svidjeteljstveno pismo i isprose da mogu u cerkvi Svete
Ekaterine slavenski koji put služiti. U ovom ostrovu mirski protopop glava je sveg
sveštenstva. Koji mu drago Episkop i patrijarh tu da dođe, mora njemu potčinjen biti,
budući da je sveti Spiridon patron Korfa, a ovi je bio mirski sveštenik, to jest Episkop
oženjen, ibo u njegovo vreme monasi jošt nisu bili sasvim preobladali.

U nedelju, kad sam hoteo prvi red služiti, dođe mi major s druga dva oficira i s
Antonijem. Kaže mi da će protopop i mnoga gospoda Greci i Latini na moju službu
doći, nego da dadu proneti za me tas, obnadeždavajući me da će mi se skupiti
najmanje deset cekina. "Nipošto", rečem mu, "nisam ja došao ovde sramotiti sebe i
vas". ,,M' ajde, kaluđeru, svetao ti obraz!" – otveštaj major i pođemo u crkvu.

Pri polasku odavde nađu mi korabalj za Moreju i spreme mi jedan veliki

aleksandrijski sepet pun finoga venecijanskoga biskota, izbranih maslina i popržene
ribe; predadu korablja kapetanu petnaest butelja škopulskoga i korfiotskoga vina.
Doprate me oko desetorica njih u korabalj, gdi su jošt zarana dali spremiti gospodski
ručak. Tu po veselom obedu izgrlimo se, izljubimo se, srdečno izljubimo se, i želeći
da se opet vidimo, kako smo se na pet godina potom i vidli, kromje nekih od oficira
koji su u Italiju prešli bili; i tako rastanemo se.
U Moreju bi drugi ili teći dan doplivali, kako smo lepo vreme imali, no kapetan
korablja imajući delo u Zantu i Cefaloniji, pozadržimo se na putu. Deveti dan dođemo
u pristanište grada Patrasa u Moreji. Nedelja i rano. Pođem s neki korabljenici na
službu u cerkov svetoga apostola Andreja Prvozvanogo. U vreme pričasne, navale oko
dvadeset kaluđera s sandučići i s kostima u njima prositi; među kojima začudim se
kad ugledam nekoga drevnjega Isaiju Dečanca kojega sam jošte u detinjstvu mojemu
u Čakovu, gdi na svetoga kralja Dečanskoga prosaše, poznao, i koji, da ne bi mojega
tetka Nikole, bi me odveo u Dečane; potom, dijakonom u Hopovu, po Bačkoj prositi
viđao sam ga. Ovaj sušti nosi jednu srebrnu kutiju i srpski ište, govoreći: "Dajte
milostinju na mošti svete Ane u manastir Savinu." A njegov dijakon za njim prosi na
mošti svetoga Pantelejmona. Ne znam il' mi je zgadnije bilo staroga pogrbljena, gdi
po crkvi kašlje i ciganči, gledati, ili njegova bednoga dijakona, zdravu momčinu,
uglađenu, s dugim perčinom, koji mu sva leđa pokrivaše, i s takovim slobodnim i
bestidnim očima, ne kao da žebrači nego baš kao da nešto deli i razdaje, tiska se kroz
narod i za hudim svojim starcem pristaje i ljudma mira ne da.

Prolazeći iz korablja, zapitam šta sam dužan za prevoz platiti. Kapetan odgovori da je
sve plaćeno u Korfu i da ja ništa nisam dužan. Konzul venecijanski, na koga sam imao
vručiteljno pismo, primi me učtivo i dade mi pasaporat da mi ne bi nigde u Turskoj
harača iskali. Odavde, vsegda nahodeći društvo, pođem od mesta do mesta lagano za
pregledati ovi prekrasni i u istoriji slavnejši ostrov; koje kad bi hoteo sve podrobno
opisivati, trebalo bi mi nekoliko tabaka napuniti. Dva cela meseca zadržim se hodajući
po različni neiskazane krasote mesti i kroz Tripolicu, drevlje zovomu Megalopolis,
otečestvo Filopimenovo, pređem u Navpleon, i tu nađem korabalj za Atonsku Goru.

Četverti dan stignemo pod Svetopavlovski manastir. Kako iziđem na zemlju, uljezem
u jednu bašču, uslaždavajući se krasotom različnih voćnih drevesa, obremenjenih
plodom. Tu se prohodam za rastrezviti se od morske nesvestice. Nedaleko pod jednom
maslinom učini mi se da vidim jedan dugačak štap s verha nakrivljen, neiskazane
krasote; osijavajući ga sunce, raznih cvetova šare črezvičajno blistahu se, kao da je
svakim vidom mnogocenih brilijanta ispeštren. Čudim se ko bi takovu vešt tu ostavio.
Pristupam lagano i, budući od mladosti kratkoga vida, dođem oko desetak korakljaji
blizo, i tu sm ne znam kako se ustavim; i namesto što bih bliže pristupio, počnem
natraške, sve na tu vešt gledajući, ustupati. Dva ili tri korakljaja izmaknem se i tada
poznam da ono na vrhu nakrivljeno, to je zla zmija okrenula bila glavu k meni,
čekajući me da bliže dođem. A kako vidi da se ja izmičem, okrene od mene glavu i s
ustremljenijem otide. Blagodareći blagoj promisli desnici na izbavljeniju, s užasom
pobegnem napolje.

U tom manastiru nađem nekoliko Bolgara monaha, od kojih jedan odvede me kroz
Kareje u Hilendar. Kako mi je žao bilo čuti da je učitelj Evgenije, ne mogući trpiti tu
kojekakva kaluđerske kabale, pre četiri meseca to čudnovito mesto ostavio, i učenici
se svi razišli. Kako monasi živu u tom mestu, to znam da ste čuli od drugih i da znate;
ako li ne znate, jošt bolje. Nađem nekolko Serbov u Hilendaru, koji se va vjek vjeka s
Bolgari inate i ne mogu da se pogode čiji je Hilendar. Moj dobri i ljubimi Teodosije
Karlovčanin, i on se tu mora inatiti. Tu provedem jesen i zimu, a na proleće pođem
opet na more za preći u ostrov Patmos, čujući da se onde predaje jelinzki jezik.
Nameri se korabalj za Smirnu u Aziji maloj, a odatle kažu mi da se svaki dan može
prigoda imati za preći u Patmos.

Kad dođemo u Smirnu, izvezu me u Frankomlu (tako se zove čast grada gde
Evropejci prebivaju). Pri obedu na mojemu kvartiru dođe ručati i jedan arhitekton
Grek. Ovaj, u razgovoru čujući kud nameravam, reče mi talijanski da ako hoću da me
odvede da pregledam grečesku veliku školu i poznam se s učiteljem Jerotejem.

U tri sata posle podne pođemo i nađemo učitelja gde množestvu učenika, od kojih
bjahu neki sveštenici s velikim bradama, tolkuje nešto. Kakovo bi blaženstvo za mene
bilo, mislim u sebi, kad bih i ja među ove mogao pristati! Kad on svrši predavanje,
dođe drugi mlađi učitelj drugoj klasi predavati. Pođemo u njegovu sobu, i kako mu
kažem što sam, kud i zašto putujem. "U Patmu", reče mi, "za dve ili za tri godine
poharčićeš sve što imaš, pak o čem ćeš posle natrag poći? Ostani ovde reče mi – gdi,
ako i deset godina ustojiš, za kvartir i prepistanije nećeš ni novca potrošiti. Ova škola
hrani trideset učenika, a iz tako daleka mesta da ste petorica došli, ja bih vas rado
primio." Učini mi se kao da neko božestvo iz njega govori. Pun radosti pristupim da
mu celujem ruku, no on mi reče: "Bogu blagodari koji te je ovde doveo gdi ćeš
polučiti sve što želiš." Prizove popa Antima Atinejca i reče mu da me primi u svoju
sobu, koja je za dve persone, a on je u njoj sam.

Evo, ljubimi moj, početak, mogu reći, mojega blagopolučija na ovome svetu i moje
davno želajeme nauke. O mojem prebivaniju i upražnjeniju pri ovom blaženom
božijem človeku, učitelju i blagodjetelju mojemu, govoriću jošte u sljedujućem pismu.

U Sesvegenu v Liflandiji, julija 1-go 1788.

[IV] LJUBIMI MOJ!

Ovo što bih vam rad opisati u nastojaštem pismu, toliko je za me znamenito da će mi
nevozmožno biti predstaviti vam to tako kako ja u svemu životu mojemu to isto
čuvstvujem. Sve ostalo, sirječ: što sam iz Banata izišao, a potom iz Hopova, iz mesta
u mesto prehodio i opet se vraćao i potom iznova othodio, sprama ovom slučaju toliko
mi se čini koliko obični vseopšti događaju koji se svakom povsednevno u životu više
prosto i slučajno priključavaju neže li po predvariteljnom namjereniju i planu delaju i
ispolnjavaju. Ali da sam u Smirnu došao, o kojoj niti sam sanjao niti znao ni mislio,
da sam tu, gdi ni dan ni dva nisam nameravao stajati, tri godine prebivao (i da se
prežnja rosijska i turska ne zače vojna jošt bih, može biti, tri) i da sam onoga
božestvenoga muža, novoga grečeskoga Sokrata, to jest učitelja Jeroteja poznao, njim
milostivo primljen bio, njegova blagodjejanija, ljubovi i nauke spodobio se, u ovom
vidim i poznajem takovo lepo plana raspoloženije, kojega ne samo ja sam s
detinjskom mojom pameću nego i otac moj i ded da su mi s svojim sovjetom pomogli,
ne bih mogao tako izmisliti, raspoložiti i blagopolučnije u djejstvije proizvesti. Ovde
dakle očevidno poznao sam nevidimu desnicu blagoga promisla, koja me vodi i mnom
upravlja.

Po pljeneniju Carigrada, kad se svi učeni Greci po Italiji i po Franciji razbegnu i te

zemlje začnu prosveštavati, za malim je ostalo bilo da se jelinski jezik i nauka u istom
otečestvu i domu svome, to jest u Greciji, sasvim ne zaborave i ne pogibnu. U
ostrovom grečeskim pod venecijanskim vladenijem jedva se jošte gdikoji učen človek
da predaje jelinski nahodio; ali kod Turci Kandiju, Cipar i Moreju od Venecijana
zavojuju, tada i tu ih nestane. Posle toga, ko je od Grekov hoteo svoj stari jezik znati,
prinužden je bio u Italiji, u Siciliji ili u Franciji tražiti ga, ili u malim ostrovom Zantu i
Kefaloniji, koji su u Venecijana i do danas. Pri početku osamnaeste stotine godina,
dva monaha Makarij Patmiosi i Gerasim Itakisios, kako u više imenovatim ostrovom
tako i u Italiji, poluče lepu nauku ne samo jelinskih mudreca nego i novijih koji su u
Evropi od toga cvetali vremena. Dođu u Patmos i tu s pomoštiju carigradskih,
smirnejskih i hiotskih trgovaca ne samo vozdvignu lepa zdanija za škole no i domove
komodne za prebivanije učenikov i kapital dovoljan sastave, od kojeg dohotka da se
mogu kako učitelji soderžavati tako i neko čislo oskudnih učenika prepitavati.

Iz ove škole u nekoliko godina iziđu mnogi učeni sveštenici i učitelji, koji potom
sostave učilišta u različni poglavini mesti Azije i Grecije, od kojih je bio jedan i
večnoblažene pameti Jerotej, učitelj smirnejski. Bogočestiv i blagočestiv bez svakoga
sujeverija, prost monah, no monašeskih zloupotrebljenija, laža i prošjačenja i
izmišljenih ikona i moštiju za novce čudotvorenja zaklet neprijatelj i izobličitelj. Kako
bi mu ko kazao da je ta i ta ikona čudotvorna, on bi pitao: "Stoji li ona sama sobom na
vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?" I kako bi čuo da
prvo nije nego ftoro, "vidiš, da nije čudotvorna" – rekao bi. Za takovu svoju
filosofičesku i uprav blagočestivu ljuboistinost svi kaluđeri, Jerusalimci i Svetogorci,
ko živ zna što bi mu učinili da su mogli. Ali je njegova neporočnost i dobrodjetelj
tako poznata bila da ne samo sav narod smirnejski, hristjani, nego i isti Turci više su
ga počitovali i ljubili nego sve kaluđere na svetu; i zato teško bi onomu bilo ko bi u
njega dirnuo. Mitropolit smirnejski Neofit, inače blag časni i dobrodjeteljni muž, no
po neščastiju pravoslavan daže do sujeverija, ravno petnaest godina mrzio je na njega,
niti ga je u sve to vreme pušto u cerkvi propoved govoriti; i da je mogao i vlasti imao,
bi ga ne u Sibiriju nego u Kamčatku u zatočenije opravio, ili, ko zna, ako ne bi i gore s
njim raspoložio, zašto je strašna zverka revnost za pravoslavije a bez razuma. Da je u
ovom veku moda bila sabore kupiti i, ko svašto ne veruje, proklinjati, moj bi učitelj
mnogo gore prošao nego isti Origen, koga su prokleli i anatemi predali, nimalo na to
ne smatrajući što su Vasilije Veliki i Grigorije Nazijanzin s Origenovim spisanijam
crkvu i blagočestije zaštištavali, po protečeniju petnaest godina, videći rečeni
mitropolit Neofit da slava dobrodjetelji Jerotejove ne tokmo u Smirni nego i po svoj
Aziji, Greciji i Arhipelagu rasti, dođe u čuvstvo; najpače, kako smo već rekli, budući
dobra srca i duše, užasne se kako je mogao za toliko vremena na takova
dobrodjeteljna človeka mrziti, smiri se i s Jerotejem ljubov i društvo učini; i zatim
preživili su drugih ravno petnaest godina u krajnjem prijateljstvu. Mesec dana pre
nego ja dođem u Smirnu, prestavi se Neofit; zato licem nisam ga poznao. Blažene
pameti učitelj Jerotej bio je rodom iz Itake. Odisejova otečestva, koji je malen ostrov
u venecijanskoj deržavi. Pre mojega k njemu prišestvija predavao je nauke trideset
godina, a posle mene šesnaest. On da je ljubitelj bogatstva bio, mogao bi se u takovom
mestu i opstojateljstvam vesma obogatiti; ali onda ne bi bio to što je bio, niti bi se
ovako o njemu pisalo i propovedalo.

Kad sam u prekrasnu Smirnu došao, znao sam nekoliko grečeski prosto, naučivši
nešto u Korfu, a nešto u Moreji i Hilendaru, i mogao sam tako govoriti da mi se ne
samo deca nego i stari ljudi smeju; ali sam se i ja njima smejao, čudeći se čemu se
imadu toliko smejati. Kako bi se lekcije svršile, skupila bi se na čopore dečica oko
mene, kako isti vrepci na proso, ko će pre sa mnom govoriti; svi bi me učili i
nastavljali. U ovakom milom društvu, u četiripet meseci mogao sam lasno besediti; a
kako polučim lasnost u prostom jeziku, jelinski mi je bilo vrlo udobno. Psaltir i sve
cerkovne knjige, to sam sve sa slavenskoga soveršeno razumevati mogao; i tako na
koncu jedne godine nađem se napredniji nego drugi koji su tri i četiri godine pre mene
počeli. Tada već dečica nisu me pitala kao prežde: Popo, ko te je zapopio u vreme kad
nisi znao knjigu?" U domu školskom soderžavalo se oko trideset učenika iz različnih
mesta Grecije i ostrova; u moje tri godine tu neki su odlazili a neki dolazili; i tako
imao sam način poznati iz sviju strana grečeska svojstva. Svi školski alumnisti živjahu
u krajnjem dobrohotstvu i ljubovi; nit' bi tu ko uzroka imao na koga rasrditi se i
zlobiti. Učitelj sam budući kako angel nebesni i k svima kako čadoljubivi roditelj, svi
smo se starali kako ćemo takovoj dobroti većma ugoditi; a njemu inače nije se moglo
ugoditi razvje črez priležnost ka učeniju i dobrotu narava. Ljubima grečeska junost
sklonitija je i sposobnija k nauci pače sviju naroda na svetu. Prirodno hitri i
ostroumni, kad se iz mladosti na dobro uprave, nejma dobrote i vrednosti nad
njihovom; no iz toga samoga uzroka, ako se na zlo upute, tu se valja zdravo na um
uzeti; ibo velika hitrost kad se na lukavstvo preobrati, veliko je zlo; ali zlu, pakosnu i
lukavu pri Jeroteju nije bilo stanka ni pristaništa.

Ftoro leto, budući kužni pomor u Smirni, proveli smo u školski prekrasni domovi
poljski, okruženi s predivnim baščama, preispolnjenim svakim rodom voćnih drevesa,
loza i zeleni koje blagopolučna Azija rađa. Trapezu smo svi imali zajedno s učiteljem;
i svaki od učenika, koji je vina hoteo piti, imao je na obedu i večeri po dve čaše
prijatnejšega vkusa vina. U jelu i piću nikakvo drugo razanstvije nije bilo, razvje ako
bi blagodatni naš učitelj čašu ili dve vina više nego proči popio. Svi od većih učenika
dobrovoljno bi i radosno nižnjim lekcije izjašnjavali i neudob razumiteljna mesta
tolkovali, tako da svaki od nas imali smo ne jednoga učitelja, nego deset i dvadeset,
koji bi jedva čekali da nas u čemu nastave. Ftori učitelji za Jerotejem bio je Hrisant,
od prvih njegovih učenika, koji je i domostrojitelj bio. Hrisantos znači zlatni cvet; no
ovoga človeka duša takova je blaga, slatka i dobra bila da je dostojan bio zvati se
rajski, nebesni, božiji cvet. Moj kamarada pop Antim Atinejac bio je mirski sveštenik,
no mladom umre mu supruga. Ovi čovek da se nije na nauku zatim dao, bez
sumnjenija ne bi živio; na dvanaest godina po smerti supruge svoje, kad bi god po
slučaju izrekao reč "žena moja", bi mu potekle suze, kao da se taj dan s njome rastao.
Agapije Peloponisiotski, Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski, nikada nisam na ove
ljude pogledao da ne pomislim: "Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu Episkope". No
mučno će od njih koji tamo doći, jer k tomu oni zabata ne znadu, a neće da ga uče.
Ovakovi su bili Jerotejevi učenici; i lasno je verovati da za četrdeset i pet godina
svojega učiteljstva mnogo je dobro učinio. A kad su Greci pod ljutim udručenijem to
kadri ispolniti, što se može od njih ožidavati kad bude božija volja da se osvobode i
dođu u takova opstojateljstva gdi sami cesari to iziskuju i nalažu? Mojega prvoga
poznanika, arhitektona, poseštavao sam i vsegda samu mu blagodario i dok sam god
živ balgodariću mu što me je k Jeroteju odveo; bog ga je sam na to nastavio. Na isti
način dobroga mojega blagodjetelja, gospodara Maksima Kurtovića iz Trebinja u
Hercegovini, tu sam najpre poznao; i on me je vsegda rado viđao i na svom kvartiru
dočekivao i pri polasku ljubezno obdario.

Pri okončaniju treće godine mojega tu slatko pominajemago prebivanija počne se

govoriti da ćedu Turci Rosiji vojnu objaviti. Mene su mnogi tu nazivali "papa
Serbos", a mnogi "papa Moskovitis", njima je to svejedno bilo. Kažem učitelju da se
ja vesma bojim ako se vojna začne. "I mi se svi bojimo, otvešta mi, sam bog zna što se
ovde može slučiti!" "Dakle bolje je meni, rečem, ukloniti se za vremena?" "Ja
sožalujem, odgovori mi božestveni i blaženi otac, ali u ovakovim opstojateljstvam ne
znam ti sovjeta dati". U to vreme dijakon Maksim Larisiotski, filosofičeske klasi
učenik, spremaše se za poći doma; dakle i ja s njim u društvu. Nađemo korabalj
idriotski za Moreju, celujemo se i oprostimo o ocem, milostivim blagodjeteljem i
učiteljem Jerotejem, s dobrim Hrisantom i s proči ljubimi součenici, i pređemo u
korabalj.

Sveta blažena, bogougodna Jerotejeva duše, davno sam je od blagoga boga ovi čas
želio da mogu za života reći: "Povjem imja tvoje bratiji mojej i posredje mnogih
narodov vospoju tja!" Pravedna duše, ti se sad vodvoravaš s blaženi duhovi u slavi
nebesnoga oca, za koga si živila i kojega si svetu ispolnjavala volju. Primi ovi znak
večne moje blagodarnosti i vospominanija. Propovedajući i slaveći ja dobrodjetelj i
ime tvoje, slavim samoga boga koji je izvor i pervejše načalo svakoga dobra i
blagodati.

U Sesvegenu, 1788.

[V] DRAŽAJŠI LJUBIMI MOJ!

Vetar smo imali spospešan, no odveć krepak za izići iz velikoga smirnejskoga

pristaništa. Tartana idriotska bila je srednje veličine, novoustrojena i zdrava, no odveć
obremenjena, ibo osim običnoga tovara u veštma nahođasmo se tu okolo pedeset
persona pasažira, od kojih polovina je bila žena i dece, koji svi prelazahu u Moreju.
Pošli smo s mesta pre podne, oko večernje doba bili smo već u širokom moru, kad ti
se podigne takova silna bura da nismo se nimalo nadali od potopljenija izbeći. Takove
vriske žena i dece ne bih rad već u životu čuti! Moj drug Maksim i ja nismo o sebi ni
misliti mogli, smatrajući na strah i žalost roditelja o dečici njihovoj, i da nije korabalj
vesma jak bio i korabljenici iskusnejši ljudi, mučno bi se spasli. U zoru prestane dožd
i bura i kapetan ozgor poviče nam veselim glasom: "καλόκαρδοι δέν έναι πλέον
κίνδυνορ! Dobra srca, nije više bjedstvovanija!" Tada svi, jedan na drugoga
naslonjeni, pospimo kako polumrtvi.
Sutradan nađemo se u jednom velikom no pustom pristaništu ostrova Mitiline. Svi
iziđemo na breg i sradujemo se jedan drugom o blagopolučnom izbavljeniju, kako da
smo jedna jedina familija. Ko bi mogao opisati onu čuvstviteljnu srca radost matera k
čadom svojim! Rekao bi da su iz mrtvih voskresnuli. "Ne gubite vremena vikne
kapetan, tu se lepše ruča nego u tartani; pak ćemo s bogom putovati." Dan je Veliki
ftornik, no svi smo imali različnih morskih posnih pripasa, poprženih sipa, ohtapoda,
ostrija i vina dovolno. Tu svi uopšte ručamo i napijemo se, kako god da je
Voskresenija dan, i treći čas po podne s tihim vetrom dignemo se i na Veliki četvrtak
stignemo u Navpleon, gdi nađemo taj isti dan društvo za Patru. Najmimo i mi dve
mazge, i po suvu dođemo u Korint. Siđemo k moru, nas oko petnaest najmimo veliku
barku, koja nas doveze u Patru na sami dan Voskresenija. Ovde otpočinemo svu
svetlu sedmicu.

Nameri se korabalj za bregove Epira, kuda moj ljubezni drug želaše poći črez Joaninu
u Tesaliju, a meni bi odatle lasno bilo prevesti se u Korf. No odande dvadeset celih
dana imali smo neprestano protivne vetrove, i što je gore, razboli se moj Maksim, a na
moru bolovati, sohrani, gospodin! U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati.
Dođemo u Svete Četrdeset sprama Korfa, i kako iziđemo na zemlju, lakše mu bude, i
u pet dana predigne se; no doći k kreposti, tome se hoće vremena. Albanezi neki iz
Hormova, prolazeći tuda i videći ga takova, sožale o njemu i obeštaju se povesti ga do
Argirokastra, a odatle blizo mu je Joanina. Izvestimo se tu; kažu nam da s Hormovici
može ko preko cele Albanije proći da se nikoga ne boji. Ali ga ja tako slaba od sebe
nipošto i nikako ne bih mogao otpustiti; dakle nađu nam dve mazge, i pođem i ja s
njima, prvo za dopratiti druga mojega ljubimoga do Argirokastra, a drugo: viditi čast
Albanije.

Hormovita bilo je do dvadeset momaka, svi s oružijem pešice kako lavovi, a mi dva
na mazgami. Od Argirokastra do Hormova nema više nego tri sata. Drugi dan hoda
dođemo u rečeni grad. Odatle bez najmanjih komplimenata prostoserdečno zovnu nas
da idemo u njihovu varoš, govoreći nam: "More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga
mesta niti ste vidli na svetu niti će te viditi. Mi imamo baš ukraj varoši jedan
manastirić Svetoga Nikole; deset kaluđera mogli bi u njemu lepo živiti, a nejmamo
nego ciglo jednoga, jer mi Albanezi nećemo da se kaluđerimo. Tu ćemo vas držati,
ako hoćete, tri meseca ili tri godine, da ni pare ne potrošite. Ako li vam se smili,
ostanite s nami za života; nami će tako milo biti, koliko da vas je bog s neba k nami
poslao. Vidite li kakvi smo mi momci (sve nam ovo prvi od njih grečeski besedi);
ovakove nas ima, hvala bogu, u Hormovu do dve hiljade osim starih. Vidićete tu od
osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružijem pevajući."

Raziđu se ovi po gradu za svoji posli. Naš kvartir blizu škole; odemo posetiti učitelja,
imenem Elefterija, česnoga mirskoga človeka s ženom i s familijom. Kažemo mu s
kim smo došli i kako nas pozivlju k sebi, no mi se pobojavamo u vilajet daleko k
nepoznanim ljudma puštati se. I ovi nam potvrdi o njima to isto što smo pre čuli.
Hajde, dakle, u ime božije, barem da sasvim zdrava ljubeznoga mojega vidim i da se
zdravim rastanemo.

Sutradan popnemo se na visoke hormovitske planine. Nađemo prekrasnu veliku varoš

od sedam stotina domova, sve kamene zdanija kako kasteli. Samo u varoši ima oko
pedeset izvora, koji nakraj varoši sastavljaju malenu reku; ova baš kod manastira
spušta se u preužasno duboku strminu s takovim hukom da sam mislio: tu čovek nikad
do veka ne zaspa! A potom sam poznao da se nigde na svetu lepše ne spava: spavajući
čini ti se da si na nebu i da tu prijatnejšu nekakvu i čudnu muziku slušaš.

Ti ljudi kao da su nas čak iz Smirne tu dozvali da nas časte! Prve starešine – sve po
redu. A lako im je častiti. Ako se mrsi, a on zakolje iz svoga stada ovna, polak ispeče,
a od druge polovine načini dvetri pite s skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u
podrumu, jer ga nema kome prodavati. Ako li se posti, od ribe tu posta nejma; pošlje
dva momka sat hoda u dolinu gdi između planina velika reka teče, puna pastrva i
različnih drugih preslatkoga vkusa ribe. Za varenje tu nećedu da znadu, niti za čorbu
mare. Zejtina preizrjadnoga imadu do izobilija, zato i ribu ili prženu jedu ili s pitama,
koje u post ovako prave: obare zelje, iscede iz njega vodu, razlože ga s pitom u tepsiji,
uspu zejtina bez štednje, pak onda razređaju ribu ozgor, i tako se ispeče s pitom
zajedno u predivnoga mirisa zejtinu; pak onda nek se slobodno pred ovakom pitom
sakriju talijanske paštete i ingleske pudinge! Ko bi rad znati kako se to kuša, kako li
se u usti topi i kakovu prijatnos u gortanu, tuda prolazeći, pričinjava, to neće iz ovoga
opisanija ni od stotine jednu čast poznati. Ko ovo primi za velerečije, vesma se vara,
ibo prijatnost koju toliko hvalim ne sostoji se u gotovljenju, nego u prirodnoj slasti
ribe, zelja i zejtina.

Deset dana po našem prišestviju starešine mesta opredele poslati nekoga popa Điku u
Primet i u druga nekolika mesta k nekim albaneskim agama radi opštih svojih dela,
ibo Hormoviti imadu svoje dogovore i sojuze s mnogi poglavari i pašama u Epiru i u
Albaniji. Zaprosim da mi dozvole s popom Đikom poći za pregledati mesta kuda on
ima prolaziti. "To jest: "More kaluđeru, da pođeš; tako mi boga, imaš šta gledati!" –
odgovori mi Dima Duka, jedan od prvih starešina.

Rečeni sveštenik za četiri ili pet dana mogao je svršiti svoj posao i vratiti se; no meni
za atar hodio je ovi človek sa mnom ravno petnaest dana po takovi mesti gdi su
hormovitski sojuznici i prijatelji. Svuda od Turaka i hristjana Albaneza jednako smo
bili primati i čašćeni i od mesta praćeni. Pop Đika i dva Hormovita s njim bili su kako
valja vooruženi; no i tako gdigdi bivalo je sumnjenije da se ne namerimo na veće čislo
hormovitskih i njihovih sojuznikov neprijatelja; zato u takovu mestu davali su nam po
nekoliko momaka s oružijem za pratnju.
Petnaesti dan dođemo doma i nađem mojega druga vesela, zdrava i rumena. No on se
meni počne rugati da sam od sunca pocrnio. "Neka sam, rečem mu ja, kad sam vidio
što u mom životu nisam mislio viditi!" I zaisto dosta samo hodao, ali takovih
velikolepnih i božije krasote mesta nigde nisam vidio. Blaženstvo se nekakovo
čuvstvuje samo misliti za onakova divna mesta. Kako bi dakle bilo tu živiti da su
naravi onih ljudi pitome i da među njima zakoni, pravda i prosvešten razum carstvuju
i njima upravljaju! Neponjatno i užasno je pomisliti: dokle će onakovi prekrasni, hitri
i hrabri narodi i u onaki mesti samo za neznanje i slepotu uma i varvarstvu i
divjačestvu narava prebivati i jedan drugoga za bagatelu kako istog zeca s puškom u
čelo ili u srce pogađati.

"Meni ne bi protivno bilo", reče mi moj drug, "jednu godinu ovde provesti." "I ja ću s
tobom, otveštam ja, navlastito da bi črez tebe k većem soveršenstvu jelinskoga jezike
postigao." "Daj ruku!" "Na!" A kad ovo našim Hormovicem obznanimo, srdečno se
vozraduju. Pritom kad im jošte kažemo da mi blagodarimo na njihovoj ljubovi i
dobroti, ali zaludu hleb jesti to nije pravedno, nego neka dolaze ka nami deset ili
dvadeset dece da se što od nas pouče, budući da mi za drugi posao nismo: "Dobro,
odgovori Dima Duka, kad ste vi taki, i mi ćemo znati kako ćemo vas otpustiti kad od
nas pođete."

U isto vreme čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na
njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu govoraše i kazivaše. Prođe to leto i sve se to
više o Stefanu Malome počnu tuda glasovi raznositi.

Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Njihov je jezik prost i zato lasno se
daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki
dan bih pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu,
videći, što nikad pre toga nisu vidli, da se i njihov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam
nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja
moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami;
ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov
nema slova za izgovarati ža, ča, ša, i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski ako god i
za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato ako se po slučaju ko nađe da proreče da
će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na
svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se
nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro pretskazuje i proriče.
Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i hoće kad se bog smiluje na
onu hrabru naciju i na ove prekrasne zemlje.

Kako je meni milo bilo od istih Albaneza čuti da govore: "Ko Serbijom oblada, toga
ćemo i mi za našega bladjetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili." Nedaleko
od Hormova nahode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego
"Lepažita". Pitam ih ja što to znači? "Ne znamo, kažu mi, to je ime polja." A kad im ja
to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, "More kaluđeru", odgovore mi, "ne čudi se
ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i plema u staro vreme bili."

Pri početku meseca septemvra zaprose me starešine hormovitske da im opravim neko

delo nedaleko od Korfa, o kojem delu morao sam se baviti najmanje četiri meseca.
Pođem dragovoljno. Doprate me dvojica do Svetih Četrdeset; oni se vrate doma, a ja
pođem na moj posao s ugovorom da kad im pišem iz Korfa, da dođu uzeti me.

Za jedno pismo, ljubimi moj, mislim da je već dosta napisato. Ako li se Vami više
nego dosta učini, iz toga želim da ništa drugo ne zaključavate nego da ste Vi srcu
mojemu vesma dragi kad Vam ja toliko pišem. U Rigi,

3-go avgusta 1788.

[VI] DRAŽAJŠI LJUBIMI MOJ!

Polazeći iz Hormova kazao sam mojemu drugu da kad mi bude pisati, da upravi
pismo na Antonija Šćavuna u Korf, budući da sam ja tuda imao i proći i vozvratiti se.
Po petmesečnomu otsustviju dođem u Korf i nađem tu dva pisma koja me vesma
oskorbe. Pervo – od Maksima, gde mi daje na znanje da na tri meseca po našem
rastanku začnu se velika smuštenija u Albaniji između pomesnih paša, u koja
neotložno i Hormovite morali su se zamešati; da on, videći svu priliku zlih sljedstvija,
pre nego se oganj meždusobne vojne užeže, otpušten je bio i otpraćen do Joanine, za
preći u svoje po svoj prilici u podobnim opstojateljstvam otečestvo. Sovjetuje me i
zaklinje verni drug da nipšto ne prelazim u tursku zemlju pre nego se mir zaključi i
dok ne vidim iste Hormovite u Korfu, ibo delfinski paša, črez kojega vladjenije
nadleži preći, složio se je s drugima. Ftoro pismo bilo je popa Đike od strane
Hormovita, koji mi to isto javljaju. Naznačuju mi na koga da im upravim pismo u
Joaninu; vele mi da pričekam u Korfu koji mesec dok se vidi što će biti i, ako se po
tom ne bih hoteo k njima vozvratiti, da će mi poslati moju torbu s knjigama koje su mi
onde ostale bile.
Sad mi je već bilo u Korfu kako god da sam u Banatu, niti mi se je grečki jezik činio
odveć sitan, niti baš kako valja za sobesedovati s musami i gracijami. Namah se
poznam s jednim oko sedam godina starijim od mene, no u jelinskom jeziku i naukam
soveršenim učiteljem, zovomim Andrejem Petricopolom. Javim mu želju moju da bi
vesma rad bio u vreme mojega tu bavljenja slušati pri njemu izjašnjenija filologičeska
ritora i pojeta grečeskih. Ovi dobri i blagi muž ne samo s velikom prijatnostiju i
ljuboviju to što ja prosim dozvoli mi, nego, kao da smo se ot složenija mira poznavali
i ljubili, moli me jošte da dođem uzeti i kvartir baš pri njegovoj sobi u školskim
domovom pri cerkvi Svetoga Joana Krestitelja, da smo vsegda zajedno i, kad god
vreme uzima, da mi i privatne lekcije daje. Učini me poznati se sa svojim dobrim
prijateljem, latinskoga i italijanskoga jezika učiteljem, popom Hrisantom
Zakinitijskim, pri kojem načnem opet posle Zagreba učiti se latinskoj gramatiki, koju
on črez talijanski jezik u opštej gradskoj školi predavaše i klasičeske latinske
spisatelje tolkovaše. Ovde dakle imao sam se o čem polezno upražnjavati da mi je
slabo Albanija i na um dolazila; no više iz samoga ljubopitstva raspitivao sam što se
tamo dela, otkuda sve smutniji i gori dolazahu glasovi. Takovo je bedno sostojanije
zemlje bez razumnoga pravljenija, gdi svaki paša hoće da je car. Otpišem
Hormovitom o delu što su mi naložili bili, i kažem im da je već u takove nemirne
zemlje ne želim nikada doći.

Pri mojem dobrom i serdečnom Andreju prebudem godinu i mesec, i pravda da kako
on tako i učitelj Hrisant, podobne i moj stari prijatelj Antonije Hercegovac, slabo su
me puštili da kad u trakteru ručam, pozivljući me k sebi na trapezu; no opet koliko-
toliko trošio sam i sm ponešto, i dođe već vreme da vidim moju kesu gotovu isprazniti
se. No, razmišljajući da sam s pomoćju boga više polučio nego sam mislio i nadao se,
činilo mi se da sam toprv bogat postao.

Kažem Andreju mojemu da nameravam poći u Dalmaciju, nego da pođemo raspitati

za koji korabalj. "To je najlakše!" – reče mi. Pođemo pitati i čujemo da proveditor
cefaloniotski, blagorodni Venecijan, polazi doma sa svojom familijom. Korabalj
napolak prazan. Pogodimo se s kapetanom za tri cekina da me odveze u Veneciju.
Kad dam ova tri, ostaju mi jošte samo pet. U Veneciji potreba stajati na lazaretu
dvadeset i jedan dan; tu se troši. Odatle do Dalmacije trebuju barem od sve nevolje tri.
Ne bih rad kazivati da sam u teskobi, a bojim se da posle gore ne bude. Ali šta neće
nužda izmisliti!

Polazeći iz Smirne dao sam bio načiniti jednu gornju haljinu od fine ingleske čoje.
Majstor mi je načini odveć i dugačku i široku. Ovu sam sve potezao sa sobom, a
nisam je ni jedan red obukao. U Korfu ima trgovaca koji nose take haljine, a i Andrej
takove nosaše. Kažem mu da onde kud ja polazim nije običaj take haljine nositi. Stoji
me oko četrdeset pijastra, a ja bih je dao za dvadeset ili za petnaest. "Za dvadeset, reče
mi on, kupiću je ja." Obuče je; taman kako valja. Radostan, kao da mu se nešto veselo
slučilo, taj čas izbroji mi novce, a haljinu hvaleći i govoreći da bi u Korfu pedeset
pijastri koštovala, metne u sanduk.

Andrej moj s učiteljem Hrisantom i s često pomenutim Antonijem u slogi spreme mi

toliko proviziona da bi četvorici dovoljno za deset dana bilo; jedan velikačak pod
lokotom sanduk pun samo biskota, dva velika sepeta s različnim veštma i dvadeset
butelja vina. Dođe dan rastanka. Lasno sebi svak može pretstaviti kakovo je
razlučenije za nikada se već ne viditi s takovim slatkim dušama s kojima bi se za
blaženstvo vmenjavalo sav život ovde na zemlji provesti.

Ali bi teško mojoj duši bilo da sam sasvim Korf ostavio ne spomenuvši mater
Andrejevu i dve sestre njegove. Njegova roditeljnica da me je rodila, ne bi mi mogla
bolja ni milostivija biti. Ona bi mi često rekla: Sin moj ima i drugih prijatelja, no taku
ljubov kakovu k tebi ima ja nisam videla u životu mojem." Starija sestra – od dve
godine za dobrim i vrednim mužem, u koga bi morali svake nedelje po jedan red svi
zajedno častiti se; mlađa u četrnaestoj godini vozrasta. Imađaše i dva brata najmlađa u
familiji. Nebesni angeli da se pokažu u čelovečeskom vidu, zaisto ne bi se mogli ni
lepši ni bolji pokazati od ove mile i predrage familije. Najmlađemu u sve moje vreme
tu ja sam davao lekcije, zašto Andrej črezmerno milujući ga, dete ne maraše toliko za
lekcije; a ja, kad bih mu je zadao, samo to bih mu rekao: "Čuješ, Georgaći, ako mi do
to doba lekciju ne naučiš, niti mi više dolazi u moju sobu, niti ću ja k vama doći." Ovo
je pretnja koju ja i do danas mojim učenikom činim. Nikada mi to dete nije bez
izučene lekcije došlo. Ali sam ga i ja umeo lepo varati dajući mu ispočetka malene
lekcije, a kad detešce dobije vkus, nauči u dva-tri meseca oko pet ili šest lista naizust;
zatim obikne, bude mu mnogo lakše i samo mi počne iskati poveće lekcije, svako veče
hvaleći se zetu, sestrami i materi šta ga je naučio. Oni bi se činili kao da mu ne veruju,
a on bi im namah naizust očitao, zatim bi im tolkovo i koje su časti slova i složenije
raskazivao. Često bi mu se zet i sestre zaklinjale da mu veruju da zna, samo da ih se
prođe. Kako je lasno i prijatno učiti kad se lepo i razumno predaje! Niti je muke
učitelju niti učenikom. No sohrani, bože, od zamršena i besporedačna predavanja!
Prirodno je mrsko i otvratiteljno čelovečeskoj duši to što je zamršeno, tamno i odveć
trudno. Naprotiv prijatno joj se čini, milo i slatko sve što je čisto, jasno, udob
vrazumiteljno i činovno raspoloženo.

Ne valja ni ovo što se Korfa kasa molčanijem preminuti: da kako sam tu došao iz
Albanije, želio sam poći i usmeno blagodariti starici igumeniji na dobroti pokazanoj
mi pri mojem prvom prišestviju u taj ostrov; al' se ona već bila prestavila. Bog joj dao
večno blaženstvo! Korabalj za Veneciju bila je velika nava od linije. Kromje
proveditora, njegove gospođe i služitelja, nahođahu se tu jošte četiri oficira s ženama i
decom, koji na isti način u Veneciju iđahu. Jedva smo sedamnaesti dan k Veneciji
došli, imajući po višoj časti ili slab ili protivan vetar; ništa manje vreme nije se dugo
činilo pri takovom lepom društvu. U Korfu poznao sam se bio s jednim mladim vesele
i blage naravi sveštenikom, imena Danilom Moraicem, kojemu kad kažem da ću u
Dalmaciji prebivati godinu ili dve, reče mi da bi i on rad za neko vreme iz Korfa izići.
Moje predloženije da pođe sa mnom u Dalmaciju jedva dočeka. Živili smo u krajnjej
ljubovi vsegda za dve godine nerazlučeni.

U venecijanskom lazaretu tu se svrši moj biskot, i na dnu sanduka nađem onu istu
moju haljinu koju sam u Korfu mojemu Andreji prodao, i u ovoj pismo u kojemu se
izvinovljava i prosi proštenje što me je tako prevario. Zovem Danila i rečem mu da
gleda i vidi ako ne veruje. "Šta ću gledati?" – pita me. "Majstoriju i hitrost
Andrejevu", odgovorim; "kupio haljinu i platio, pak je sakrio na dno sanduka pod
biskot, kao da je ukrao od nekoga. Zato međer on meni naručavaše da sanduk ne
ostavljam otvoren dok god ne potrošim sav biskot, zašto mornari kradu kako sotone!"
Ja sam potom poslao neke darke njemu, ali to za ništa ne držim sprama ovoj hitrosti
koja se uprav može nazivati grečeske ljubovi i družestva hitrosti. On ni trenuće oka
nije študirao ni mislio, nego kako ja izrekoh da mi ta haljina ne trebuje i da bih ja za
polu cene prodao, namah, aki bi zadugo o tom domišljavao se: "Što ćeš je drugom
prodavati, kad ću je ja kupiti? Evo ti novci." Blagorodna duša! Lepo, prekrasno slatko
srce Andreja mojega! Da je bogat bio, neka bi tako postupao; no on pošteno i lepo
živjaše obače s svojim trudom, niti imađaše za razmetanje. Ja mu moju potrebu ni
jednim slovom nisam otkrio, no pače derznoveno sam mu toliko krat kazivao da do
Dalmacije dovoljno imam, a onde sam doma. (U kopijam ovih pisma, o štampi ništa
ne stoji, no sad, izdavajući ih na tip, gdišto pridodajem). Ili je zar njegova slačajša
nebesna duša predvidila da će se to delo na dvadeset godina zatim štampi i večnom
vospominaniju predavati? No kako je on mogao znati da ću ja za toliko živiti, ovo
blaženstvo dočekati, ovu slatku utehu imati i takovo blagorodno družeske ljubovi
delo, koje bi u Persijanu ili u Tatarinu s sladostiju srca na veliku čelovečesku pohvalu
opisivao, od Andreje ljubimago mojego meni istom pokazano i sotvoreno opisati,
propovedati i blaženoj večnosti predati i posvetiti.

Sveta dobrodjetelji, božestvena verne družbe i prijateljstva ljubovi, kojega ste vi roda i
plemena, kad vi takova čuvstvovanija u nami vozbuždavate, tako silno u prsima
našima djejstvujete? I koliko većma vreme života našega prolazi i iščezava, toliko se
vi bolje i većma pomlađujete, procvetavate, rasplođavate, u samu večnost korenje
svoje uglubljavate i rasprostirete, i previše samih nebesnih visina stabla, grane i
blagorodne verhove svoje dižete i uzvišavate. Slasti, telesna ugodija i vosprijatija
bogatstva, slave i veličestva, kad već preminu i kad ih nestane, jesu li ikada kadra
ovake za sobom ostavljati sljedove? Evo njihovi hvaljeni sljedovi, jao i uvi: sujeta,
sujeta i ništa nego sujeta! Siromah i bedni čovečak na božijoj zemlji mora onaj biti
koji, kad se obazre za sobom, nejma ništa viditi nego sujetu. Eh, kamo pusta mladost,
gdi su vina, paštete i pečenja! "Ali je jadan čovek, ništa na svetu, nego magli, sen i
sujeta!" – mora ovako misliti i govoriti koji ne poznaje i ne čuvstvuje u sebi moralnu i
duhovnu čast sebe. Može li se pri čitavoj pameti reći da je onaj živio koji u sve vreme
života niti je dušu svoju ni boga poznao? "Ih že bog črevo i slava v sramotje ih."
Nikada i niko ne bi tako lepo opisao kao apostol.

Prekrasni moj Andrej Petricopolos Korfiot, ljubeći dobrodjetelj, Marijinu je on čast

izbrao, koja mu se doveka neće uzeti. Dobro je on znao što je radio. Iako on i nije
predvidio da će se ovako o njemu i o njegovom delu na dvadeset godina posle pisati i
štampati, ali je on dobro i predvidio i pretpoznavao ono što je beščislenokratne veće i
bolje od ovoga, a to jest ono što je večni i blaženi tvorac ugotovao, obeštao i odredio
blagopolučnim od sinov čelovečeskih, koji ljube boga i dobrodjetelj. Slaveći ja
Andreja mojega, dobrodjetelj slavim, koje se pohvala, čest i slava k samomu ocu
nebesnom otnosi, zašto je on sam po jestestvu koren, načalo i izvor svakoga dobra i
svake čiste i verne ljubovi.

Iz Venecije pređem s Danilom, drugom mojim, u Zadar, prvi i poglaviti grad u

Dalmaciji. Meni je poznato bilo da ovde ima dovoljno Serbov oficira i trgovaca i da
sam se s kojim god od njih poznavao, može bit da bi me tu zadržali. Ali ja, prirodno
strašiv i stidljiv, nikada nisam mogao sebe preporučivati i u poznanstvo drugih
utiskivati se i nametati. Zato ti ja pohitim u ona moja blažena sela i polja gde sam ja
već dobro poznat i gdi, bez najmanjih ni s jedne ni s druge strane ceremonisanja,
komplimentiranja i u milost preporučivanja, jedva ćemo se dočekati.

U Kotari, negde oko Nadina, namera me nameri na nekog Spiridona Torbicu

Dragovićanina. Hajde, krašani, reče mi, sa mnom u Plavno. Ti znaš kako je ono lepo i
zdravo mesto; onde sam ti ja s našim Meletijem protosinđelom na kapelaniji. Kuća
crkovna ima za školu. Tako mi hleba i soli, što smo zajedno jeli, hoćemo stajati onde
kako paše!" "Dobro, rečem mu, dok ste vi dvojica onde. Ali ti dobro znaš da se vi
često promenjujete, pak ako posle dođu kakve kavgadžije na vaše mesto i uzištu da mi
igumanišu i zapovedaju, a meni toga nije, hvala bogu, nužde trpiti?" "Šta? Mi otići,
dok si ti onde! Nipošto." Obeštam se i dam ruku.

Prolazeći pođem na Kosovo pozdraviti popa Avrama Simića s familijom, koje s

velikom radostiju nađem sve u zdravlju. U Kninjskom polju nisam te radosti imao, jer
moj ljubimi protopop Novaković teško bolovaše. Na nekoliko nedelja zovne me iz
Plavna sin njegov, pop Lazar, da mu dođem na pogrebenije, gdi sam mu izgovorio,
kako sam lepše mogao, pohvalno na pogrebenije slovo. Onakovom dobrodjeteljnom
mužu lasno je bilo venac pohvale sastaviti, ibo sav put života njegova bio je pokriven
s cvećem blagonaravija i dobrodjetelji.
Stojeći u Plavnu, u sva tri Dalmacije manastira i u druga različna sela i varoši na
cerkovne praznike pozivali su me propovedi govoriti. To je meni vrlo lasno bilo, jer
sam dovoljno na to potrebnih knjiga kako na grečeskom tako i na talijanskom jeziku
imao. Na drugo leto, ono isto što sam ja predrekao zbude se; dignu iz Plavna rečene
kapelane, a na njihovo mesto dođu neki, s kojima mi nije bilo mirno. Jedva to
Skradinjani dočekaju, i zovnu me k sebi za propovednika. Ovome sam radiji bio radi
mojega druga Danila, zašto on delikatnijega stomaka nego ja, i u selu nije naučen bio
živiti, a u gradu, navlastito pri moru kako što je Skradin, lepše se živi.

Kad onde dođem, nađem nečajana prepjatstvija. Biskup latinski, blagorodni

Venecijanin, soprotivi se mojemu tu pod tim imenom prebivaniju zato što nisam
venecijanski podanik, niti hoću na to da se potpišem. Odavde opet u Veneciju k
Aćimu Žarkoviću, prvomu od naših trgovaca u Skradinu, koji je pre mene otišao bio
za iskati od senata dozvoljenije da mi je slobodno koju godinu tu prebivati pod
rečenim imenom i kao kapelan. U Veneciji se dela brzo ne svršavaju; odem u Zadar
čekati konac.

Ovde su već bili čuli za moje propovedi po Dalmaciji i za moje delo u Veneciji.
Zaprose me da im u nedelju propoved rečem, i kad učinim, smili se to nekim oficirem
Černogorcem i Sarajlijam trgovcem. Učine mi predloženije da se obeštam ostati pri
njima, ako ne duže, za godinu. Ja se toga ne odrečem, no s izjatijem ako Skradinjani
ne poluče dozvoljenije da me mogu imati; i budući da se ono ne dopusti, tako ostajem
u Zadru, gdi dođe k meni i moj Danil, i prebudemo tu celu godinu. U Skradinu
najžalije mi je bilo rastati se s jednim poštenim trgovcem Markom Paraskevom, koji
mi je veliku ljubov i dobrotu pokazivao, i s prekrasne nauke doktorom u medecini
gospodinom Leonardom Vordoni, rodom Grekom iz Korfa. Ovi dvojica bili su
načalna pričina da sam u Skradinu želio koju godinu provesti, najpače zato što mi se
rečeni doktor obeštao bio lekcije u matematiki predavati. U Zadru, kolonel Majna,
kapetan Jovo Grbljanin, konte Zorzi Gabo iz Kandije, gospođa Ana Rapsomanići i
moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin s svojim drugom Simatom, i proči kupci
Sarajlije, svi su mi ovi tako dobri i mili bili da mi nije moguće slovom njihovu blagost
i dobrotu opisati.

Po ispolnjeniju godine, predragi moj Danil Moraitski vozvrati se u Korf, otečestvo

svoje; a ja pređem u Trijeste i odavde u naš slavni carstvujušti grad Beč. Što sam ovde
radio, to ću Vam u sledećem javiti pismu.

U Klasenu v Kurlandiji, avgusta 28-go 1788.

 
 

[VII] PRELJUBIMI I DRAŽAJŠI GOSPODINE!

Kad u Beč dođem, nigde nikoga ne poznajući, nemecki nimalo ne znajući, pođem k
grečeskom kapelanu, popu Antimu. Iskažem od kud idem i za čim, i da bih želio, ako
bi se moglo, koju godinu u Beču prebivati i čemu poleznom poučiti se dok sam jošt
mlad. Ovi me ljubezno primi, povedajući mi da je i sam u mladosti, bez roditelja i
ubog budući, dosta stranstvovao i namučio se za postignuti jelinskih spisatelja i jezika
poznanstvo. On imađaše svoj kvartir u domu jednoga od prvih u Beču među Greci
trgovaca, imenem Nikolaja Dimitrija Stojčo, kojega zaprosi dozvoliti mu da me primi
pri sebi na kvartir. "Ne samo obitalište, odgovori blagi i dobri gospodar, nego i
trapezu s nami nek ima, dok se ovde pozna i namesti."

Obnadeždi me pop Antim da ne tokmo koju godinu, nego i sav život mogu u Beču
provesti ako uzimam volju i userdije lekcije jelinski predavati. Tada se tu nahođaše
jedan iskusan u tome učitelj, no preko razloga vinopija i spavač. "Sljedovateljno
došao si," veli mi, "u najbolje vreme, baš kako da si znao." Pritom obznani mi da se u
Beču nahodi naš arhaEpiskop Joan, i da je nužno, pre nego se u kakovo upustim delo,
da mu se javim. "To je najlakše!" otveštam, i taj isti dan otidem i prikažem se
njegovim mlađim.

Ovi, za izigrati svoju komediju, sutradan ravno u dvanaesti čas, kad znadu da je
mitropolit od svih pročih dvadeset i tri časa najljući na svakoga za koga ne mari da mu
u to vreme dođe, i što je najgore, reku mi da ga dočekam baš u sali gdi je trapeza
nameštena. Udari dvanaest sati; čujem gdi zapovedi mitropolit ,Delo na astal!" – i
iziđe u salu. A kad i mene tu opazi, čisto se upropasti i užasne. "Ko je ono opet sad
ovde? Ko ga je zvao?" Kaže mu protosinđel njegov ko sam, otkud sam došao i da bih
rad u Beču prebivati. Take vike i psovke u mojem životu nisam podneo ni pretrpio.
"Idi kud ti dragao, i čini šta ti drago. Zar ti misliš da ja nemam drugoga posla u Beču
nego da sam tebe radi ovde došao?" I tako ti me otera.

Iziđem iz sale i iz Marienhilfa bez obzira. Uljezem u grad i nađem moje domaćine
jošte pri ručku, koji se zdravo ismeju čujući moje priključenije. "To je dobro, reče mi
gospodar Stojčo, sad si bez brige i ti i mi." Po obedu odvede me i prikaže konzilijaru
Filipidu, dade me zapisati gdi nadleži, ko sam, da ću tu i radi česa prebivati.

Za dva-tri meseca sakupi se k meni okolo dvanaest učenika. Od svakoga imao sam na
mesec po dukat; to je meni dovoljno bilo. Uzmem i za se dva učitelja: jednoga za
franceski, a drugoga za latinski jezik. U ovim meni dragim i slatkim upražnjenijam
provedem u Beču oko sedam godina. Treće godine i lekcije sam na francuskom
predavao jeziku, nahodeći se trgovaca koji su pretpočitavali mene drugim boljim od
mene zato što sam im ja mogao grečeskim predavati dijalektom i knjige tolkovati,
koje Francuzi ne bi mogli; podobne i talijanski različne sam običavao. I ova
predavanja velike su mi polze bivala ne samo za plaću koju sam za to polučavao, no
mnogo boljše što sam sebe u sve to veće iskustvo i sovrešenstvo u rečenim jezikam
dovodio. Moj poslednji u francuskom jeziku učitelj bio je (na veliku moju polzu)
človek preizrjadnago u čteniju knjiga vkusa i poznanstva. Ovaj mi dade poznati
izbranejše ne samo franceske no i s ingleskoga na ovi jezik prevedene knjige. U isto
vreme slušajući od latinskoga učitelja logiku i metafisiku, od toga vremena čtenije
knjiga stalo mi bivati i mnogo prijatnije i poleznije, budući u sostojaniju o predmeti
čtenija mojega suditi, niti svašto tako kako je napisano primati. Črez ophoždenije i
razgovore s dostojnejšim prekrasnih nauka, prostranejšago iskustva i vježestva,
česnejšago žitija i neporčnejših narava, u isto vreme dobrohotna ljubezna srca, mužem
gospodinom Atanasijem Sekerešom mnogo sam se polzovao, budući ovo i do danas
moja načalna i vladičestvjušta strast i pohot: bolje i učenije od mene s krajnjim
uslaždenijem i vnimanijem slušati i od njih se polzovati. Sa slavnim u naciji našej
generalom Mikašinovićem i s njegovom gospođom (s kojima sam i jedno putešestvije
u Horvatsku i Slavoniju k toplim nedaleko od Pakrca vodama učinio) mnoge sam
vesele i blažene dne proveo dajući, pri njima, dvema prekrasnim gospodičnama,
Martici Prodanovića i Ekaterini Saplancaj, na francuskom jeziku lekcije. Mogu
slobodno reći ovo, koje znam da će mi svako čuvstviteljno i blagorođeno srce
posvedočiti i potverditi, da neiskazano blagopolučije i čuvstviteljnejše uslaždenije
života mojego u ovome se sostojalo: ko mi se je god pokazivao da me rado ima, ja već
nimalo ne sumnjajući da on mene savršeno ne ljubi, umirao sam za njim i čini mi se
da život moj prestao bi mi prijatan i sladak biti kad bih ja ikada mogao prestati one
koji su me rado imali ljubiti. Niti bih ja dve krajcare za moj život dao kad ne bih više
imao o kom misleći radovati se i uslaždavati. U ovom punktu neka mi niko ne dođe
zanovetati da sam ja prostak bio i da sam se varao po tomu što hitri ljudi vredni su
pokazivati da rado imadu onoga baš za koga ne mare, i pritvarati se da mrze na onoga
koga u srcu vesma ljube. Ove su reči ništa i za ništa! Čine se kao da na nešto zveče, a
sasvim ni najmanje što ne znače, zato što je ovo izvan i protiv nature, i od stotine
jedva će se u jednom slučiti slučaju, i kad se sluči, mora biti, bog vjest za kakova
opstojateljstva, za nevolju i silom. A to što ne ide od srca, nego iz usilovenija i
pritvornosti, to će svak lasno poznati, van da je sasvim cepanica; a takovih, hvala
bogu, među ljudma jedva će se naći od deset hiljada jedan. Umerene umnosti i razuma
človek prirodno većma mrzi i otvraštava se od onih koji se čine da ga ljube ne ljubeći
ga. Nadleži znati da je moje ovde govorenje za takove ljude koji lepa i mirna
sklonjenija imadu i dobro kako sebi tako i drugim žele. A o protivnima, to jest
lukavstvom i zlobom pokvarenima, ovde nije ni slova, i od ovakovih sam se ja na
svaki način klonio i očuždavao.

Lasno može ko pomisliti kakav sam ja sekret imao množestvo ovakovih dobrih ljudi
nahoditi i sebe u njihovo blagovoljenije unedriti? Nikakav sekret na svetu, no prostim
prirodnim putem tu sam dolazio. Ljudi dobrih i blagih svuda ima množestvo, samo da
čovek sa svoje strane gleda da je pošten, nekoristoljubiv, dobar i razuman, i sljedujući
ovim kačestvam da se s ljudma vlada, pak onda umereno dobri njemu će biti sasvim
dobri. Kako sam ja u sebi uveren bio da moji prijatelji nisu me radi ni u čem uvrediti,
tako sam se i sam od toga vsegda ostregavao; a ovo mi je lasno bilo, zašto sam
poznavao da mi je najpoleznije. Za njihove i njihovih drugih prijatelja tajne nimalo
nisam mario znati, i ovo nije mi ni dlake mučno bilo, ibo, spokojstvo srca i vnutrenju
duha tišinu vesma želeći i ljubeći, na ljubopitstva, podozriteljstva i na intrige mrzio
sam kako god na otrov. U zajam što iskati nikada nisam potrebe imao, razvje pre dve
prošedše godine kad sam se iz Inglitere vozvratio, prvo, što nisam imao s čime
predizdatu knjižicu sasvim isplatiti, vtoro, nisam imao s čim do Beča doći. I ovo što
sam uzajmio pre sam s velikim, kao na velikom daru, blagodarenijem vozvratiti
mogao nego li sam obeštao. Nikom živu nisam se nametao, niti sam mogao ni
vremena imao onde dolaziti gdi me ne žele. U dužnosti preko sile moje nisam se
uvozio; a šta sam mogao i pothvatio se, to sam rado i verno ispolnjavao.

Šest poleznih i radosnih godina prođu mi u Beču kako šest dana. Umereno živeći,
nisam nikada uzroka imao bolovati. Neprestano u prijatnom upražnjeniju, ili drugima
lekcije predavajući ili svoje učeći, samo u nedelju i na praznike učinili bi mi se dni
kao da su podugački. Po mojemu složeniju i načinu mišljenja, morao sam u takovom
prekrasnom gradu kao što je Beč blagopolučan biti. Dela moja i dužnosti rado i veselo
ispolnjavajući, činilo mi se da sam u soveršenejšej nezavisimosti i svobodi, nit sam
komu esap davao, nit od koga uzimao. Sav grad Beč činio mi se moj, jer sam mogao
po njemu špacirati koliko sam god hoteo. Augarten, Prader, sve šume naokolo i livade
poizmeđu njih bile su u mojoj vlasti; svake nedelje i praznika mogao sam po njima na
sve četiri strane hoditi, koliko mi drago. Svi slavuji u Augartenu u proleće, i kad bih ja
sam tu bio, pevali bi koliko da su najveća gospoda u njemu. Šenbrun, naših
bogoproslavljenih i velikih cesara i cesarica predivna letnja obitališta i u njemu
lavirintovidne neiskazane krasote bašče i rajevi. Belvedere, besmertnoga princa
Evgenija dvorovi i sadi, sve je to bilo meni otvoreno. Predgradija sva oko Beča i
vertogradi, bili velike gospode, ili graždana, gde je god slobodno bilo ulaziti, tu mi
niko nije smeo stati na put. Za ona pak mesta gdi nije dozvoljeno bilo ulaziti, nimalo
nisam mario, koliko da ih nema na svetu, niti bih ja tu ušao da me ko kumi, kod
tolikih drugih lepših mesta.

Neka mi niko ne baca preko nosa da sam po vašoj časti pešice hodio, zašto ovo je
mnogo bolje za me bilo radi mnogih uzroka; no ova dva, koja ću kazati, stotine vrede.
Prvo, što je za zdravlje mnogo poleznije pešice hoditi nego u koli; a šta je bolje na
svetu od zdravlja? Drugo, ko je u kolesi, ako će biti praha da se zaguši, on mora onim
putem ići kud ostala kola idu, ako mu se i neće. Drugda se poizređaju po sto jedan za
drugima, da se ne vide od praha; koji su god onda u kolesi, pune im se ne samo oči,
uši i haljine prahom, nego i nosovi i usta, zašto moraju disati i odisati; pak ako
najpređna kola stadoše, sva za njima, ako će ih hiljada biti, tu valja da stoje gde su se
našla, i ne znajući ni zašto ni za koliko će tu stajati. Oni su sve to prinuždeni trpiti, a ja
ne; zašto ja i proče moje društvo pešaci, kojega nas ima dosta, hvala bogu, nami je
lakše i opkoliti i preko preći, i gdi god vidimo hlad ili od kuća ili od drevesa, ili ako će
i od plotova, a mi namah u hlad, pak idemo lepo gospodski po hladu. Ko ne vidi da je
ovo i poleznije i lepše? Ali, reći ćeš mi: kad je blato i kiša? A zar ja tebi ne mogu reći:
a kad se u tvoji koli osovina slomije? Ja te molim neka svašta ne spominjemo! Ko se
kiše i blata boji, nek' se ne rađa na ovi svet; to mu se pre kaže nek' ne reče posle da
nije znao.

Imao bih se jošt s mnogima veštma hvaliti, kao na primer da sam slobodno mogao u
svi višerečeni mesti prve i najlepše bečke gospsfe, koliko sam god hoteo, gledati, i
niko za obadva svoja uha za to ne bi mi smeo reč reći; ali' ovo nek stoji. Samo ću jošt
jedno kazati, pak ću ovi period zaključiti. Redut bečki, koji je oglašen na svetu,
komedije, opere talijanske, muzike, carske biblioteke, sve ove vesele i polezne zabave
i naslaždenija mogao sam uživati i uživao sam kako god jedan od velike gospode.

Sad reci, ljubimi moj, no po duši i sovjesti reci, nisam li ja u ono šest godina u Beču
blagopolučan bio? No kako sve ovoga sveta teče i prolazi, tako i njima dođe vreme, te
prsfu. Ali ih ja ne žalim za dve pričine. Prvo, što i do danas, spominjući ih, radujem se
i veselim, ibo "Hoc est, vivere bis, vita posse priore frui." To znači: "Dvared živiti,
kad ko može i prežnjim uslaždavati se životom." A ftoro, što je jošt lepše, bolje i
slađe, da u to vreme što sama znao, drugima sam predavao, što pak nisam znao od
drugih sam primao i učio. A ovo je vsegda bilo verhovnejše namjerenije i vsegdašnji
nišan mojega po svetu hodanja, koje neki iz njihove visoke milosti skitanjem nazivati
udostojavaju. Što sam ja kriv što oni neće ovako da sude: da bez posla hoditi, to se
zove skitanje, ako će biti samo po jednom selu; a s poslom hoditi, to ljudi pametni
drugojače zovu. Ako li su ti isti, doma sedeći, sebe i druge bolje polzovali, ja im to
čestitam i zaisto ne zavidim; no i ja s moje strane imam zašto blagomu nebesnoga oca
promislu dok sam god živ blagodariti što me je sirotu bez očina i materina sovjeta i
pristaranja dovde nastavio i doveo, i znam da će me i do konca vremenoga voditi
života i pomoći mi da vsegda večnim, njegovim premudrostiju pretpisanim, pravilam
sljedujući, postupam i živim.

Sedme godine u Beču prebivanja usudim se već i u nemeckoga jezika uvesti učenje,
kad u treći ovoga mojega pretprijatija mesec dsfe u Beč naš arhiEpiskop, Vikentije
Joanović Vidak. Ovaj gospodin ne samo s milostivim no poče s ljubeznim k meni
načinom sasvim me prisvoji k sebi. Učini mi predloženije da pođem u Modru k
njegovim dvoma sinovcem, Tomi i Pavlu, predavati im francuski i talijanski za
godinu, obeštavajući mi za to da će me na godinu ili najdalj na dve zatim s njima
zajedno o svojem trošku u Germaniju u kojinubud universitet poslati, a potom i put
jedan u Franciju, Ingliteru i Italiju učiniti. Kad ja čujem za Germaniju i pročaja,
obeštao bih se služiti mu ne godinu ili dve, no toliko godina koliko je sveti patrijarh
Jakov za prekrasnu Rahilu Lavanu tastu svome služio.

Dođem u Modru, i tu sam ne samo mladim Vidakom no i pročim mitropolitovim

pitomcem lekcije na više pomenutim jezikam predavao i s njima zajedno u školu,
Baumajsterovu filosofiju slušati, odlazio, a od konrektora na nemeckom privatne
uroke uzimao. U domu jednoga blagorodnoga gospodina, prvoga u gradu, zovoma
Takača, vesma sam ljubezno primljen bivao i često u lepom društvu s oficiri i s
gospodom častio se. I pri njemu sam se s preljubeznim mojim ritmajsterom Bešineom
poznao, s kojim sam u selu blizu Modre, gdi je on na štaciji bio, često po nekoliko
dana provodio.

Po soveršeniju ove godine pređem s moji mladići u Karlovce. Odavde pođem po

dvadeset godina otsustvija u Banat posetiti srodnike moje, pokloniti se grobovom
roditelja mojih i celovati meni svetu zemlju u kojima njihove počivaju kosti. U
Bečkereku po slučaju dođem u dom jednoga blagoobraznoga gospodara, imenem
Filipa Seljakovića, koji mi se kaže da je bližnji srodnik oca roditeljnice moje Krune.
Ovaj prečesni stari, koji bi i tuđina rado pričekao, kako je mene primio i ugostio, to
svak Serbin može sebi lasno predstaviti. U Itebeju pođem iskati sestru matere moje,
Jevru; no ne nađem je, jer se davno bila prestavila. Pop David, ujac moj, pođe sa
mnom u društvo.

U milom Semartonu, predragom selu i mestu roždenija slatke roditeljnice moje,

otidem namah k crkvi s popom Radulom, parohom sela, kojega sam jošte u detinjstvu
tu poznavao. Ovaj mi pokaže grob matere moje i mile Jule setrice. Mati, mati i rođena
sestrica! Kakovo su to čudna imena! I sad mi, ovo pišući, iz samoga srca izviru suze i,
navodnjavajući oči moje, jedva mi daju pisati. Padnem na onu prečesnu zemlju,
izljubim ju i suzami orosim. Molim sveštenika da zove koga da mi pomogne raskopati
zemlju da vidim kosti boginje moje črez koju me je bog na svet proizveo. No on mi
kaže: da ja vsuje to želim, da za toliko godina tu su i drugi mnogi soplemenici, stari i
mladi, pogrebeni, i ko će kosti od kostiju razaznati! Kad ovo čujem i črez izlitije suza
sebe oblahčam, dođem u se i pomislim: bože moj, kako smo mi ljudi vsegda k zemlji
prilepljeni! Namesto što bi vozvodili um naš k besmertnim ljubeznih naših dušam, mi
ištemo kosti njihove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i
najposle črez stotine godina u ništa obratiti.

Evo na koji su način postala sva oboženija i poklonjenija moštiju, kostiju i ikona.
Goreća i srdečna ljubov i visokopočitanije samo jedan korakljaj potrebuje za
preobratiti se u ljubimago i visokopočitajemago predmeta oboženije. Ovim prirodnim
i kratkim putem dolazili su ljudi k idolosluženiju i k svim sujeverijam kad god
prosvešten razum s njima nije upravljao. Zato tolika starost i vika za groblje i
grobnice. Šta je čelovečesko telo bez slovesne i razumne duše koja ga oživljava i u
njemu misli? Ništa nego smradna haljina, opredeljena za crve, za trulost i za
uničtoženije bilo na koji mu drago način. Ova razmišljenija tada mi se toprv predstave
kad svu nadeždu izgubim ostanke Krune moje i Jule naći. Onda mi padne na um i
razgovor premudrog Sokrata pre smerti svoje. Ovi dobrodjeteljni i božestveni čovek,
od svojih građana nepravedno osuđen da otrovom ubijen bude, zapita ga njegov
ljubimi Kriton kako i gdi želi da ga pogrebu. Tada se on okrene k pročima koji tu
bijahu i reče: "Kako hudo moj Kriton o meni umstvuje, misleći da počem ja otrov
ispijem i ostane ovo telu tu pruženo i bezdušno, da ću i tada ja ovaj isti biti koji sad sa
vama besedim. Neće već ono, Kritone moj, Sokrat biti, no samo haljina njegova
izlišnja i ni našto nepotrebna. Zakopaj je gdi hoćeš, i predaj zemlju zemlji; zakopaj je
samo duboko u zemlju da tamo istrune i da vozduh smradom svojim ne truje. Sokrata
ti ukopati nećeš." Prostite, sam u sebi pogledavši k nebu misliće, rečem: "O vi,
mojemu srcu svete, božestvene i slatke duše, prostite slabosti i nerazumije moje; zašto
vas ištem ja u zemlji, znajući da su pravedne duše u rukama božijima." Jedva
prinudim česnoga sveštenika Radula da uzme neku bagatelu od mene za spomenuti ih
na službi. "Ja bih njih i bez toga spomenuo," reče mi dobri sveštenik, "ali da bog d da
i moja duša bude gdi su njihove!" Prenoćim u domu ujaka mojih, Pavla i Đuke, i
sutradan pođem k Čakovu.

Ljubimi drug moj, ja se ne bih usudio kom drugom kromje tebi ovako dugačko pisati
pismo. Nežnost tvoja k meni poznata mi je, i uveren sam da ćeš ti baš tako rado ovo
čitati kako je mnom rado napisano. A uzdam se da se ne varam misleći da i drugi ko,
samo neka predstavi sebi svoje roditelje, pak onda čitajući ovo neće za bezmesno
suditi što ja ovako mislim, čuvstvujem i pišem o onoj koja je posle boga, tvorca
mojega, svetejša, česnejša i slačajša duši i srcu mojemu.

U Kenigzbergu, septemvra 14, 1788.

 
 

[VIII] LJUBIMI PREDRAGI MOJ!

Nikakova v čeloveceh ne stoji vešt postojana; kakav je god lišća rodi, taki je i ljudi!"
Istinu ovoga Omirova stiha nikada i nigde u životu nisam tako počuvstvovao kako kad
na toliko godina posle dođem u milo mesto roždenija mojega. Uputim se uprav k
roditeljskom domu, pred kojim nađem u glubokoj starosti strica mojega Gruju.
Poznamo se i pocelujemo. Kći stričeva, koju sam pri sisi ostavio, ona sad domaćica i s
sinom velikačkim. Pitam za jednoga komšiju, čiču Mijaila. Nejma ga; davno se
prestavio. Za drugoga s druge strane, čiču Lazu. I on također. Decu u neko vreme i
moje vrsnike poiznalazim, prve u varoši, jedne s sinovi na ženidbu, a druge s kćerma
na udaju. Dečica kojima sam babinje čuvao i potom u naruči nosio, sad su oci i
matere. Eto ti ga, pomislim u sebi, idi sam te se kaluđeri, pak ćeš i ti biti čovek na
svetu. Al' hoće pametno momče da se posveti i da tvori čudesa po Sremu! No već što
mu drago; što je učinjeno, to se ne otčini. Ja sam već bio i prošao, i svak će lasno
pogoditi da je ovo više za druge nego za sebe govorim. Pre trideset godina se niko za
glavu ne kaluđeri. A kad mu bude toliko, opet nek ne nagli; nek pričeka jošte desetak.
Kuda je prošlo trideset, nek prođe i ovo deset; i nek se ne boji da neće proći; prošlo bi
da ih je jošt toliko. Ko se god opari, a ne kaže društvu da čorba žeže, nije dobar za
društvo; a kad on kaže, posle drugi nek čine što im drago.

Dve vešti, što sam pozno baš u komšiluku s jedne i druge strane roditeljskoga doma,
toliko su znamenite i tako se kasaju interesa celoga čelovečeskoga roda, da bi zaisto
smertni greh bio da ih ovde ne spomenem; zašto kada se ovo moglo slučiti baš u
mojem komšiluku, ne dalje nego u prva dva doma, a da šta nejma dalje i dalje u
vilajetu. Zato predlažem ovo na rasuždenije bogu i caru i svim pametnim ljudma koji
mare i kojima je sve to važno i veliko što se čelovečeskoga kasa roda. Reč je ovde o
dvema ženami, o kojima nikada ne mogu pomisliti da čuvstviteljno moje o njima ne
soboleznuje srce.

Jedna je Jovanka, kći čiča Laze. Ova se udala za nekoga koji rodi s njom (na pamtim
dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode nekud i stepe se, i za nekoliko
godina nejma mu ni glasa ni traga. Žena jošte zdrava i mlada, sledovateljno za rađanje
ljudi. Pitam je zar ne može drugog muža naći. Kaže mi sirota uzdišući: "Našla bih ja
davno sebi muža, ali vele da crkva ne dopušta". O ljudi, što vas je god na svetu, dokle
će se kojekakvih pustinjika i monaha zakoni za crkvu držati? Carigradu i Smirni
očima sam mojim gledao da crkva i patrijarsi za mnogo manji uzrok dozvoljavaju
ženam za drugoga poći muža. Nije li ovo uprav protiv božije volje, sledovateljno
protiv svakoga pametnoga zakona, vozbranjavati da se ljudi na božiji svet plode i
rađaju i boga slave i poznaju. Ali ako prvi muž dođe? Ako dođe, tome lasno ima
lekarstvo: nek uzme sebi drugu, pak nek je bolje čuva. Al' ako ne dođe, kakvo ćeš
onda lekarstvo naći?

S druge strane Marija, čiča Mijailova kći, okolo tridesete godine vozrasta, no
gledajući na nju bi se zakleo ko da joj nema više nego dvadeset. Mlada, zdrava telom i
razumom, prekrasna do udivljenija, poštena i blagonaravna. I ovoj budući i treći
umreo muž, više se udati ne može. Za pravdu božiju, što je žena kriva ako se sluči da
joj tri muža umru; što li muž ako mu tri žene ne živu? Jesu li oni vladjetelji života i
smerti, i mogu li drug druga od smerti izbaviti? Ako su sveti oci tako uzakonili. Ti isti
sveti oci, koji su to ustanovili, bili su pustinjici i kaluđeri, zakleti neprijatelji braka i
čadorodija; zato, da se oni u tuđe posle nisu mešali, hiljadu bi puta pametnije učinili.
Ovo je posao mirskih ljudi, starešina i poglavara, koji su ne samo slovom nego samim
delom pravi sveti oci. Ko je meni za bogom najveći sveti otac razvje onaj koji me je
rodio i othranio? Da se on, sačuvaj bože, nije oženio i mene s mojom slatkom
roditeljnicom da nije začeo, mene ne bi na svetu bilo, niti bi mi milion svetih otaca
pomogao. To je sve zaludu: post i molitve decu ne rađaju, nego česni i sveti zakoni
brak, jer tako hoće bog i tako mora biti vo vjeki vjekov, a ne inače.

U početku ovoga pisma rekao sam da smo mi ljudi kao lišće: u proleće se rađamo, a u
jesen zrelosti spadamo. Ovo se dakle ne govori toliko za Mariju i Jovanku; i one će u
malo vremena uvenuti i preminuti, ali je pravedno postarati se za budušte rodove. Ovo
isto slučavaće se i u napredak mnogima i mnogima, pak, ljudi braćo, zašto da sinovi i
kćeri i unuci vaši stradaju, da uzdišu i da su zlopolučni, u čemu nimalo nisu krivi?

Ja sam o ovom poslu, kako god ovde pišem, pokojnom mitropolitu Vikentiju govorio.
Evo što mi je odgovorio: ,Da znam da je to tako; ali neka oni otvjet bogu daju koji su
to tako uzakonili; mi sad moramo slepo držati". A koja će polza biti onima što
stradaju od toga što ćedu drugi otvjet bogu davati? I zašto? Za koji uzrok i nuždu
slepo držati jednu stvar kad se već pozna da je bez razloga i slepa? Znam da će mi
namah koji namrgođeni melanholikus i tvrdoust reći: to se tako kod nas našlo, pak
tako narod hoće da to stoji. Ne zna se i ovo: da teško onom opštestvu gdi se nikakvo
ispravljenije ne uvede dogod ne soizvole i ne ushoćedu i kasapi, i bakali, i lončari i
pročaja. Zašto svako opštestvo ima svoje poglavare i upravitelje razvje da ih sluša i da
im se povinuje? Ko ne zna, pravo je da se da uputiti i naučiti od onoga koji zna; a gdi
ovo ne biva, tu moraju stvari ići naopako. Na primer, stara baba, koja već nije za
rađanje dece, nek se ne udaje ni prvi red, nekamo li treći i četvrti; a človek i žena jošte
pri mladosti i snagi, koji mogu čada rađati i hraniti, a nesrećni su bili u tri braka bez
svake njihove krivice, zašto da ne mogu u četverti i, ako po nesreći bude potreba, i u
peti stupiti? Namerenije i konac braka mora biti čadorodije i vospitanije i, kad god za
ovi konac biva, on je po božijem zakonu i uredbi. Besposlen i lud ostavi ženu svoju,
mladu i zdravu, ode, izgubi se, i nejma mu ni glasa ni traga! Zašto da žena stoji šest
godina zaludu? Ona bi lasno za toliko vremena troje dečice imala, i rada ih je imati,
dojiti i hraniti. Zašto dakle ova stvorenja svet božiji da ne vide? Čovek pametan ni
ovcu ni kravu jalovu za toliko neće držati, nekamo li ženu svoju. No sohrani, bože,
ropstva ili nemošti! Ovo ima svoj uzrok.

Iz Čakova vratim se u Karlovce za čekati prišestvije mitropolitovo iz Beča, gdi je

pozvat bio radi veršačke smutnje, u nadeždi kako dođe da će nas opraviti u
Germaniju. Dođe arhiepiskop, i ja pođem s bratom njegovim, gospodinom
inspektorom Trifunom, u Dalj k njemu. Ali se naš put opet otloži za smuštenije koje
se u Germaniji tada Bavarije radi dogodi. I tako provedem drugu godinu u Karlovci.

Po berbi vinograda otprate nas u Požun, gdi zajedno s mladi Vidaci deset meseci
prebudem. Oni postignu dosta dobro franceski i talijanski, a ja već umereno mogah
nemecki govoriti. Meždu tim postane soveršen mir u Germaniji; ništa manje o više
rečenom putu niko ne misli. Pišem mitropolitu o tom, i najposle javim da je već dosta
tri godine i da više neću čekati. Ni odgovora! Čudan je vešt kad slabi ima s jakim
pogodbu, zašto jedan čini što hoće, a drugi prinužden je trpiti. Ove tri godine bile su
mi najneprijatnije u životu; i sreća moja što su moj Toma i Pavel sasvim dobri bili,
koje sam soveršeno ljubio, kako i oni mene, a bez toga jošt bi mi gore bile. Pritom
dobro za me što sam kako u Modri tako i u Požunu gdikog učenika imao, te nisam
sasvim ostao bio bez novaca. Tada sam vesma žalio na arhaEpiskopa; no na nekoliko
meseci zatim poznao sam da je mnogo bolje učinio ne ispolnivši obeštanije, ibo
budući naumio skoro prestaviti se, da nas je poslao bio tamo, bi se u velikoj zapletki
našli ne imajući od koga veksele čekati. Moja nadežda za poći u Germaniju i dalje,
zasad vospeti se i utiši, no ne iskoreni. Ja sam već dugim opitom poznao da valja da se
dobro čuvam da ne naumim kud poći; jer ako naumih, odoh, sam ne znam kako.

Pređem u Trijeste. Ovde gospoda konti Vojinovići i proči gospodari trgovci zapitaju
me bi li hteo tu za koju godinu decu učiti. Rado i veselo za pet stotina forinti na
godinu, odgovorim. Više, ako hoćedu, mogu mi dati koliko im drago, uzeću; ali ne
manje za glavu! Obnadežde me da toliko mogu imati. Meždu tim za neki političeski
uzrok reku mi da se pođem prohodati po Veneciji i u petnaes dana da se vratim i da će
sve biti gotovo. Odem; a kad se vratim, nađem posao gore nego kad samo pošao. Kaže
mi moj Haralampije, budući da se nije mogao uspeh u nekom nadjejemom
pretprijatiju imati, više mi se ne može dati od trista forinti. To znači: pet stotina manje
dvesta. Zahvalim i otkažem. Ja dobro znam da ima takovih mesta gdi mogu imati 500
s plus 200; zašto bih dakle uzimao s minus? Ali, evo nevolje, nema se s čim dotle
doći.
Otkad je god Trijeste na svom mestu, u bolje vreme za me nije u njega mogao doći
gospodin Varlm, rosijski Arhimandrit, s namjerenijem za poći u Italiju. Obeštava mi
platiti da pođem s njim i da ga poučim talijanski. Ne ištem nikakve plaće; obeštam se
biti s njim svu zimu, samo iz Livorna da me otpravi na proleće u Carigrad, gdi znam
da se franceski i talijanski jezici, navlastito kad ih ko s grečeskim ume predavati
jezikom, dobro plaćaju. Ne znam od nas dvojice ko je sebi za veće ščastije
vmenjavao: on li, što me je tu našao, ili ja, što se on tu u takovim mojim zamršenim
opstojateljstvam na me namerio. Zaisto, da smo se zadugo raspitivali i tražili, bolje ne
bi se moglo napitati i naći. Vlaški je znao kako pravi Moldovan, zašto je u toj
provinciji iz detinjstva do soveršenoga vozrasta živio, i tu je u prošastoj vojni Rosiji
lepo učinio zasluge, i zato od Velike Ekatarine mnogoceni na plavetnoj pantljiki krest
i gospodsku penziju, za života polučio. Što kažem da je vlaški znao, črez to dajem
znati da je u talijanskom jeziku na po puta bio. Namah u Trijestu počnemo: on mene
častiti, a ja njega učiti. U ovakom lepom poslu provedemo tu celi božićni post, i takov
lep post ne bi se čoveku za duga života omrazio.

Po Božiću u Veneciji karneval. Ludi bi bili kad bi u Trijestu stajali. Hajde u Veneciju!
Da nam je i tu lepo bilo, to svak zna da mu se i ne kaže.

Četvrtak prve nedelje posta ukrcamo se u knjigonošnju lađu za Bolonju. Sila božija
muzikanta i komedijanta mužeskoga i ženskoga roda i plemena! Preko dan lepo
vreme; takove muzike i pojanja – van da opet tu. Oko neko doba noći pođemo kroz
široki kanal; kad ti tu napadne na nas takova strahovita bura da niko nije već mislio
glave na suvo izneti. Te muzike opet i toga zavijanja ko nije čuo, nek ne želi čuti. Da
nas srećom jaka ne održa lađa, mišljasmo se svi zajedno utopiti kao miševi. S ovakim
društvom uteći, to se zove Haronu reći: mac! Svima sam sutradan rekao: "Čujte, braćo
i sestrice, kad ovde škapulasmo, zaisto hoćemo jošt koji dan poživljeti. "Odavde sve
iz kanala u kanal na Feraru do Bolonje. U ovom predivnom mestu u gradu zadržimo
se do Voskresenija latinskog; što je god dostojno bilo videnija, kako u gradu tako i
naokolo, sve smo vidili.

Kad bih sve hoteo opisivati kakovih smo se neiskazanih i neopisanih krasota nagledali
u Bolonji, u Florenciji, u Pistoji, u Luki, u Pizi i prosto u svem onom zemnom u Italiji
raju, velika bi se knjiga hotela. Preko visokih apeninskih gora i kroz imenovate
gradove predivne toskanske deržave, druge nedelje, na naše Voskresenije, dođemo u
Livorno, gdi otpraznujemo ne tri dni, nego ravno tri nedelje dana. Već proleće tiho i
lepo, za moreplavanije najlepše, no nami se mučno rastati. Ali što mora biti, to valja
da bude. Nađe se korabalj za ostrov Hios. Moj ljubimi arhimandrit Varlm plati za me
kapetanu za prevoz i prepitanije do toga ostrova i, baš izlazeći iz korablja, gdi me je
dopratio bio, metne mi u ?ep prosluka sam svojom rukom dvanaest venetskih cekina.
Kapetan korablja, Dubrovčanin, pošteno me je i gospodski soderžavao. Ovaj, imajući
svojih dela, u različna se mesta navraćao, kako: u Korsiku, u potom zemljetresenijem
razoreni grad Misinu u Siciliji; prođemo i pokraj gore Etne, gdi celu jednu noć nisam
hoteo leći, za nagledati se onoga čudesnoga videnija. Dvadesetprvi dan od Livorna
ugledamo ostrov Hios, i taj dan uljezemo u pristanište grada. Da sam hoteo, mogao
bih taj čas u drugi korabalj preći za Carigrad; no, uveravajući me kapetan da se tu
svaki dan može prigoda za to mesto naći, namislim ostanoviti se ovde koji dan za
pregledati taj predivni ostrov. I budući da protiv svakoga namjerenija i čajanija,
namesto desetak dana sluči mi se prebivati tu ravno toliko meseci, a zašto se to slučilo
i što sam u to vreme činio, nahodeći dostojno Vašega ljubopitstva i podugačkoga
opisanija, zaključavam ovo pismo, prebivajući i pročaja.

U Berlinu, septemvra 30,1788.

[IX] LJUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ!

U gradu Hiju uzmem na deset dana pod kiriju jednu sobu u jerusalimskom metohu baš
pri moru i najmim sutradan momka da me vodi po ostrovu. Ovde, kako se iziđe iz
grada, namah počinju velike bašče, pune limuna i pomoran?i, s prekrasno sozidati
kameni i različne boje marmara ukrašeni domovi. Rekao bi ko, nahodeći se ovde, ne
da je u turskoga vladjenija ostrovu, nego usred Toskane. Građani Hioci, koji su počti
svi kupci bogati, imadu svoje bašče i u njima lepše domove nego u gradu. Kazivali su
mi da samo od limuna i pomoran?i pol miliona pjastri ima ovi ostrov dohotka, koje
svuda s korablji, a najviše u Carigrad, rašilju. Celi ostrov, dakle, kromje sa strane
viskokih kamenitih planina, predstavlja se kao črezvičajne širine grad, pun s veliki
kameni zidovi okruženih sadova i u njima kastela, u kojima od meseca marta do
novembra familije živu. Ovde je najveća zima kao kod nas u Banatu drugda u
oktomvru. U leto tu za šest meseci nema kiše, a vrućina bi bila vrlo velika da svaki
dan morski vetrovi na rashlađuju vozduh. Na oni limona i pomoran?a drevesi črez svu
godinu vidi se cveće s zelenim i sa zrelim plodom. Svaka bašča ima svoj bunar s
preizobilnom vodom; rekao bi da u svoj toj zemlji na nekoliko fati dubljine ništa nije
nego voda, koju svako jutro i veče črez malene kanaliće kroz svu bašču navraćaju i
drevesa napojavaju. Vodu izvlače na čekrk: vežu mazgi oči, da ne vidi što čini,
zapregnu je i poteraju; ova, kako ti pođe, sve ide i putuje, misleći ko zna kuda, a ne
zna da se sve na jednom mestu oko bunara okreće.

Svak može sebi lasno voobraziti kako je od marta do konca novembra po ovom
ostrovu hoditi. Miris takovih ploda i cveća da bi čisto pomislio ko da je u raju.

U početku junija došao sam ovde; peti dan zatim dođu glasovi da u Carigradu kuga
mori. "Idi ga sad u Carigrad", pomislim u sebi. No ništa ne marim, u dobrom sam
mestu; svuda Greci, najpače imući, ljube muse i strane jezike, samo valja dati im se
poznati. Pitam domaćina, arhimandrita Jerusalimca, kakove se škole i učitelji u mestu
nahode. Ovaj mi kaže da su tu dve škole, u kojima se jelinski predaje, i da u leto
učitelji predaju u svoji domovi sadovnimi, od kojih je jedan blizu grada.

Sutradan pođem k bližnjemu. Predstavim mu u kakvoj se smetnji nahodim, ne smejući

u Carigrad na kugu nasrtati, i da bih rado, dok ona tamo prestane, talijanski i francuski
lekcije, kad bih imao kome, predavao, samo da mogu svoj trošak dobivati. "Ne samo
trošak no i pribitak možeš imati, otvešta mi učitelj, meni ćeš prvom francuski
predavati, a znam da i od mojih učenika imaćeš nekoliko za talijanski jezik, koji je
trgovcem vesma nuždan." Reče mi da ostanem s njim obedovati i meždu tim, dok on
svrši predavanje lekcija, da se ili s kojim knjigom zabavljam ili pođem po bašči
hodati. Nađem pri njemu jednog sveštenika iz varoši, u jelinskom vesma iskusna; s
ovim pođem u sad, gdi hodajući i razgovarajući se, pokaže mi se človek ljubezan i
blagoprijatan. Zovnu na obed. Moj novi poznanik, pop Agapije, pođe u komšiluk k
jednom od prvih trgovaca na obed, a ja ostanem s učiteljem. Pri ručku saznam da ovi
slovesni muž dosta dobro latinski razumeva i u svojoj biblioteki izbranejše na ovom
jeziku spisatelje ima. Obraduje se kad ga uverim da razumevajući latinski u šest
meseci polučiće soveršeno razumjenije franceskoga, budući ovi dijalekt onoga. "Za
toliko vremena", reče mi, "izvesno ti ćeš morati ovde prebivati, ibo kad god kužni mor
kasno u leto u Carigrad počne, črez svu zimu inogda ne prestaje." Dok se mi ovde
razgovaramo, poviši imenovati pop Agapije opravi mi drugi lep posao. On je s
takovim userdijem o meni ovom kupcu besedio, da čovek obešta ne samo za svoga
najmlađega od sedam sinova plaćati mi, no saviše u svojem domu u sadu i u gradu,
dok sam god u Hiju, kvartir i trapezu davati.

Zovnu nas na kafu; i tu se poznam s mojim buduštim domaćinom, česnim starcem od

74 godine, jošte pri snagi i zdravlju, zovomim Mise Manoli Stratipetrokokino.
Prenesem moje vešti iz metoha. Sledujući dan preda mi učitelj, zovomi Nikolaj
Argentios, svojih dvanaest učenika za obučavati ih u talijanskom, i on počne
franceski.
U ovom predivnom ostrovu prebudem do konca idućeg fevruarija u velikom
zadovoljstvu; pregledam celi ostrov i bogati carski manastir zovomi Nea Moni i u
njemu drevnju grečeskih rukopisnih knjiga biblioteku. Moji učenici poluče od mene
sve što su želeli, a ja dobijem oko šezdeset dukata. Jošte u decembru polučim
izvjestije da je kuga u Carigaradu prestala; obače, za veću polzu mojih učenika i za
dočekati lepši za moreplavanije put, izostanem poviše. Poslednji fevruarija pozdravim
moje dobre prijatelje: učenoga medika gospodina Skilica, staroga Ingleza Samuela
Brecbri?, koji od mnogo godina tu življaše, ljubimoga popa Agapija, učitelja
gospodina Nikolaja Argentija, i prvi marta pređem u korabalj za Carigrad. Ne valja
premolčati da Hioci imadu na najlepšem mestu predgradija pri moru preizrjadno
ustrojeni hospital s širokim sadom za pedeset bolnih, stranih ili domaćih, podalje od
grada velika zdanija za lazaret i oko po milja dalje drugi hospital, zavomi Svetoga
Lazar, za prokažene.

Putujući k Carigradu bio sam u lepom društvu trgovaca hiotskih. Sprama ostrova
Marmare dune jak nama protivan vetar i zadrži nas u jednom malenom pristaništu
ovoga ostrova petnaest dana; jedva se odavde otisnemo i s velikom mukom dođemo u
Konstatinov grad. Kvartir sam u Valedehanu s hiotski trgovci imao, nedaleko od
Svete Sofije i carevih dvorova. Moji Hioci vodili su me svuda po Cardigradu, po moru
i po suvu; ali ko će tu užasnu veličinu grada obići! Poznam se u patrijaršiji.
Protosingel patrijaršeski reče mi da pričekam dok prođe Cvetna i Velika nedelja, i da
će me po Voskreseniju s takovim dvema ili trima familijama upoznati i pri njima
namestiti da ću moći na godinu najmanje hiljadu pjastri imati. U Peru i Galatu malo
koji dan nisam prelazio, i tu sam se prikazao cesarskomu ministru. Kad ti Velike
nedelje počne se po gradu razglašavati: kuga! Smute se moji Hioci i neki se počnu
spremati da beže u Hios, a ja ti onda beži u Peru. No i ovde što ću? Svi se dvorovi
elčijski pozatvaraju; kud se god okreneš, strah i užas! Aratos, rečem, Carigrada i
koliko je god u njemu hiljada para, pijastara i ruspija! Ako me gdi kuga zakvači i
ščepa, što će mi onda pijastre pomoći? Ona nimalo za šalu ne zna, niti će mariti što ja
jošt nisam Pariz ni London vidio.

Najmim momka da mi ponese moje vešti do mora; tu uzmem barku da me odveze u

koji mu drago korabalj za Crno more. Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u
Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za glavu ne bih se
rad prijateljiti ni pačati. Prvi korabalj gdi zapitamo kud ide, kažu nam: u Galac, u
Moldaviju. Zapitam upravitelja hoće li me povesti i šta će iskati dotle. "Penji se
ovami, ne pitaj, reče mi, ako daš najviše za prevoz i za hranu, daćeš pet ili šest
pijastara. Korabalj je prazan; samo jednog pasažira imam koji je zkupio svu veliku
sobu i dobro mi plaća. Ali evo nevolje, ne zna čovek ni turski ni grčki ni vlaški, a mi
svi, što nas je god u korablju, ne znamo ono što on zna, ako što zna." Namesto deset
para po pogodbi, dam mome barkaruolu, što me je tako lepo dovezao, trideset.
Uljezem; nađem tu velikog nekakva prelata poljskoga, koji imadu fermane da
otkupuju iz Turske svake godine roblje hristjane od Turaka. Ovom kad kažem, latinski
s njim govoreći, da i grečeski i vlaški znam: "Ah, karisime, reče mi, bog i moje
molitve su te ovde donele. Ništa ti ne dam potrošiti do Galaca i do Jaša, samo da mi
pomažeš s ovim ljudma besediti." Ovaj je mlađega svoga popa s otkupljeni robovi
opravio bio po suvu, i, za ubeći velikoga truda, voznamjeri do Moldavije morem doći.

Protivni vetri zadrže nas između Dardanela dvadeset dana. Ovde se sluči da smo pred
kapetan-pašu izlazili i s njim črez Mavrojeni, dragomana njegov, besediti. Tu nam je
dobro bilo: od kuge smo utekli; jesti i piti do izobilija, što nam god srce zaište; na
jednoj i na drugoj strani bregova prekrasne bašče i domovi carigradske gospode;
slavuja sila neiščislima, koji nam neusipno pevahu. Dođe i naš vetar; iziđemo
dvadesetpeti dan aprila ujutru. Taj dan letili smo kako na orlovi krili; kad na noć, čisto
se pomami vetar i more sasvim pobesni. Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo
more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi
odosmo živi na nebo; a kad ti nas počnu niz brdo terati, toga opet letenja i sijaseta nit'
sam čuo ni vidio. Šta je bezdna i propast? Ništa sprama onom kud smo mi propadali!
Ništa nije jadnije slušati nego gdi daske oko nas škripe i balvani ispod nas ječe. Čudo
divno kako se ne razglave, te bi nas bilo do ušiju pokvašenih! Ništa se tu toliko ne želi
nego da se o kakav kamen u moru ne lupi, jer ne bi nam ostalo ni noge.

Kad bi se god penjali uz brdo, onda ti moj prelat čita brzo, brzo, baš kao da se s
morem utrkuje; a kad bi dole poleteli, onda bi zaboravio čitanje, i stajalo bi ga vika:
"Karisime, odosmo, propadosmo!" Već mi je dosadio bio pitajući: "Što govore oni
ozgor?" "Šta će govoriti? Psuju se, eto ti ga!" "O, impii homines!" – rekao bi, pak opet
počne čitati. Pravda da je bilo strahovito, no ništa manje morao sam se nakoliko redi
mojega prelata viki i plašnji smejati. Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more;
onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se
jošte smejem. "Čekaj, rečem mu, nek dođe samo lepo vreme; ako se i sam svojoj
plašnji i viki ne budeš smejao, nek sam drugi. A u ovakim opstojateljstvam ja za
druge molitve neću da znam razvje: "Blagi premudro sozdatelju bože, budi sveta tvoja
volja! Ako dopustiš da se utopim, primi u milost i u otečeska tvoja nedra dušu moju!"
"Nisi ni to govorio" – veli mi. Molim ga da me se prođe: "Što ću ja s bogom govoriti?
Zar je bog kao čovek? On bolje vidi i poznaje što je u srcu mome nego ja isti."

Prelat: "A nije li ti žao da te ribe izedu?"

Ja: "Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!"

Prelat: "Ali su ribe za čoveka stvorene, a čovek nije za ribe."

Ja: "Ako se ovde utopimo, onda ćemo biti baš za ribe i za morske rake. Duša moja
znam da nije za njih, to mi je dosta znati; a za telo, ta ga crvi izeli ta ribe, meni je to
svejedno."

Prelat: "Kakav si čovek! Dakle ti sve ovo za šalu držiš?"

Ja: "Neću ti lagati: i ja s plašim i bojim, ali da mi je moguće da se baš ni malo ne

bojim, mnogo bih bolji i pametniji bio i sam bih sebe hiljadu puta više počitovao. Nije
le pametnije i poštenije onde ne strašiti se gdi strah ni najmanje mrve nit polzuje nit
pomaže?"

Prelat: "Zar ti za smert nimalo ne mariš?"

Ja: "Marim, te veoma! A da zašto sam iz Carigrada pobegao? Ali ovde moja marnja
ništa mi ne pomaže. Ko se prosto smerti boji, u gorem strahu valja da živi nego zec, i
ništa da ne čini nego da se plaši, zašto se svaki božji dan umreti može."

Prelat: "Karisime, ti ili si lud ili si pravi svetac, tako misleći."

Ja: "Da me oprostiš, gospodine, svetac znam da nisam, a lud ne bih rad biti; ali ovako
misliti želio bih srcem i dušom. Svaki ne samo pošten oficir, nego i najposlednji
soldat ovako valja da misli ako želi da je svoga zvanija dostojan. A to što je njima
pošteno, zašto i nami ne bi bilo?"

Poćuti malo dobri prelat pak onda mi reč: Slačajši druže, blažen onaj čas kad si ti k
meni došao!" Zamoli me da ako se kako mogu do kanaveta privući i staklo s rakijom
izvaditi. "Mogu to, kako ne bih mogao!" Reče mi da najpre nagnem. I u ovom ga rado
poslušam, videći da mi srdečno dopušta. Prekrasna carigradska rakija s hiotskom
mastihom! Napije se i on, i ja spremim staklo. Čisto dvojinom oživim od prijatnjejšeg
likvora, za koji, nimalo ne marim razvjek kad sam na moru. "Ne bojmo se, gospodine,
rečem mu, ja moju glavu polažem da se nećemo utopiti." Zaklinje me da mu kažem
kako je to znam. "Iskustvom, odgovorim mu, poznao sam da je more lažljivo, već me
je dosad više od deset redi uplašilo, pak posle prestane i bude lepo, zato ga se već ne
bojim niti verujem ni njegovoj dobroti ni zloći. Pri lepom vremenu čekam ružno, a
posle ovoga čekam opet lepo." Vetar jošte zdravo duvaše, ali onoga prvoga zla – ni
polak. Ovako razgovarajući se i šaleći, zaspimo. A kad se probudimo po desetom
času, vidimo prekrasni dan i ugledamo belo more od smešenija s vodim dunavskom, u
koji posle podne i uljezemo.

Uz Dunav putujući ide se lagano, no mirno i bezbrižno, niti je drugoga straha razvje
od komaraca, a njih tada jošte ne bejaše; sledovateljno dođemo mirno, sve časteći se i
razgovarajući, do Galaca. Ovde po običaju pođemo se prikazati upravitelju varoši,
jednom malom gospodinu od prvih familija bojarskih u Moldaviji, zovomom Balsa.
Ovaj gospodin primi nas s velikom učtivostiju.

Prelat nađe lepo društvo Rusa i Poljaka za preći "vo svoja." I ovde se s njim s velikom
ljuboviju rastanem, ibo treći dan pođe zbogom. A mene rečeni gospodin opravi k
bratu svojemu u Fokšane, pervom spatariju Teodoru Balsi, koji su starosa bijaše i
potrebu od učitelja za sina svoga imađaše. Ovde se najpre poznam s Episkopom
romanskim, gospodinom Leonom Ćiukom, koji mi je potom veliki prijatelj bio.

Po nekoliko dana pođem s mojim učenikom u Jaš u dom velikog principskog

vestijarija, gospodina Georgija Balsi. Od ove blagorodne familije prekrasno sam
soderžavat bio i lepo nagraždjenije imao. ArhiEpiskopa moldavskoga, gospodina
Gavrila Kalimahi, sinovcem lekcije na franceskom jeziku predavao sam, i od njega
sam dobru plaću imao. Moj ljubimi romanski Episkop dođe zimovati u Jaš, i, kako bih
lekcije ispredavao, sve sam pročeje s njim vreme provodio.

Na drugo proleće pređem s učenici moji k njemu u Roman. Kako sam ovde ono
blaženo proleće i leto proveo, opisati nije mi vozmožno. K jeseni polaze trgovci za
Lajpsik, a ja imam blizu trista dukata! Evo, dakle, ono želajemo vreme za Germaniju i
dalje. Sovjetuju me moji dobri prijatelji da ostanem jošt godinu i da stečem više. Ne,
nipošto, jer se bojim da se ne usladim u novce i u spokojstvo, pak ostah tu do groba.

Kako sam dalje putovao i u poželjna mesta došao, i što sam tu radio, za ovo vidite
sami, ljubimi moj, da se hoće osobito pismo. Zato, ljubeći Vas srdečno prebivam.

U Vitembergu, oktombra 8,1788.

[X] DRAŽAJŠI SERDEČNI DRUŽE!

Ostavljajući Moldaviju, moj dobri prijatelj, romanski Episkop, naloži mi, kad dođem
u Saksoniju, da primim u moje nadzirateljstvo njegova dva mladića Aleksandra
Ćiuku, sinovca njegova, i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put
nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju. U Breslaviji, trgovci imajući dela svoga,
zadržimo se sedam dana, i črez Lajpsik pređem u Halu i primim višerečene mladiće k
sebi. Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka' i ostali ljudi čelovečeskoga
čina, dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i
naturalnu teologiju u slavnejšega u Germaniji filosofa, profesora Eberharda.

Smatrajući u ovom musa i svakih božestvenih nauka sedalištu kako se više od hiljade
mladih ljudi uče, kako neprestano iz jednoga u drugi kolegium trče, kako se sva
prekrasna i blagorodna duševna sposopstvija razmršavaju, prosveštavaju i u
mnogoobraznim znanijam raširavaju i rasprostiru, i sravnjivajući ova mesta i ljude s
prekrasnom no bednom varvarskom Albanijom, s koliko dražim i milijim toliko većeg
sožaljenija dostojanijim zemljama, Serbijom, Bosnom i Hercegovinom, uzdisao sam i
često gorke prolivao suze, sam s sobom govoreći: "Kad će u onim prekrasnim
zemljama ovaka učilišta biti? Kad će se i ona mladež s ovakovim naukam napojavati?
Milioni naroda! Jadni Turci čekaju da što pametno čuju od derviša, a bedni i udručeni
hristjani od kaluđera. No šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne
znadu nego: daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji
sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!" Gledajući kakve se ovde knjige svaki
dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bih god pomislio
kako kod nas viču: "Daj nosi knjige iz Rusije." A kakve knjige? Za one koje se tu
prevode s učenih jezika, sastavljaju i izdaju na slavenskom ni kataloga nejma; barem
da im se imena znadu.

Razmišljajući neprestano o ovim veštma, spomenem se jošte u Dalmaciji začetoga

želanija i namjerenija da je krajnje potrebe i nužde delo na opštem narodnjem jeziku
što napisati i izdati. Ja sam čisto pred očima imao kakvu su buru i metavicu na sebe
svi oni privlačili koji su se usudili najpre i najpre podobna predstavljenija narodu
činiti. No mora se kadgod ko jedanput naći. Hajde, u ime božije, nek se počne! Sila se
nikom nikakva ne čini, neka kaže ko što nahodi za dobro i polezno, a razumni ljudi i
sad i posle o tom neka sude. Znam da će nerasudni i nevježe psovati i ružiti;
nerazumni revnitelji proklinjaće i pretiti. Ali s druge strane, znam i ovo da razumni
bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca
ljudi, cerkovni i mirski, počeće se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim
pronicateljstvom razgovarati i rasuždavati; a ovo je početak k ispravljeniju, i to što se
zasad želi. "Pak šta će iz toga sljedovati?" – reći će ko. Da se opredeljenim na
sveštenstvo bez svakog daljeg oklevanja i zakasnjenija i takove knjige daju koje
čitajući učeniji da postaju i da su kadri sebe i narod svoj učiti, na dobro nastavljati i
prosveštavati; evo šta će u ime božije sljedovati.

Naumivši dakle štogod izdati, na proleće pređem zajedno s moji mladići u Lajpsik,
budući da tu i štampa slavenska imade, gdi se i za istu Rosiju neke knjige štampaju, i
universitet kako i u Hali. Ovde na isti način zapišem se u katalog universiteta, pođem
u profesora Borna slušati fiziku i počnem izdavati malo sočinjenije o mojim
priključenijam, kojemu sam dva poglavita namjerenija imao: prvo – pokazati
bespoleznost manastira u opštestvu, a ftoro – veliku nuždu nauke, samoga
sposobnejšega sredstva za izbaviti ljude od sujeverija i privesti ih k pravom
bogopočitanjiju, k razumnom blagočestiju i k prosveštenoj dobrodjetelji, črez koju
slovesni človek na prvi put svojega vremenoga i večnoga blagosostojanstva dolazi.
Črez Sovjete razuma hoteo sam nakratko i voobšte samo početak naravoučiteljne
filosofije dati.

O ovom zabavljajući se prođu mi koje u Hali koje u Lajpsiku ravno dve godine. Rad
sam bio radi mladih Moldovana i treću godinu u Lajpsiku zaostati; no predvideći da,
ako to učinim, ostaću bez novca, pak posle kako bih u Pariz i London pošao? Vsega o
ovi gradovi čitati i slušati, ovih prosveštenih naroda knjige u rukama imati, a njih
voopšte ne poznavati i njihova preslovita mesta i gradove ne viditi, to bi za me toliko
značilo kao u mraku živiti. Ne ostaje mi više nego pedeset dukata. Za takova mesta
malo i ništa; ali što mu drago, pomislim u sebi, neću ja ni prvi ni poslednji biti koji je
po Franciji i po Ingliteri pešice hodio. Mojega blagorodnoga i ljubimoga romanskoga
Episkopa već sam o mojem namjereniju preduvjedomio bio. On mi piše da njegove
pitomce s trgovci otpravim u Moldaviju, i meni na dar pošalje trideset i pet dukata.
Trista u drugo vreme ne bi me tako obradovali kako su me ovi sad.

Predam mladiće kupcem iz Jaša i nađem preizrjadna kolesa što su dovezla trgovce u
Lajpsik na pazar i koja prazna u Frankfurt na Majnu nazad odlazahu; u ovima jošte s
jednim živopiscem Talijanom o maloj ceni pođem. Pređemo kroz različna vladjenija,
gradove i lepa mesta Germanije, koje kad bih hoteo podrobno opisivati, odveć bi dugo
bilo. U divnom gradu Frankfurtu zadržim se s rečenim Talijancem, koji i sam u Pariz
iđaše, četiri dana, hodajući po gradu i naokolo. Manhajm u Palatinatu i on nas zadrži
dva dni u sebi. Potom črez Alsaciju stignemo u Strazburg, gdi pregledamo universitet
i katedralnu veliku cerkov, za koju kažu da je pravljena sto i dvadeset godina, i, ako
ćemo pravo reći, više od trista hiljada svetaca, anđela i različnih svakojakih obraza i
videnija od kamena, kao da su od voska izrezana, i od njih sva crkva kao grad
nekakav od dna do vrha sazidata. Čudo da su je za toliko doknadili i savršili.

Ovde pogodimo kočijaša s karucama baš kao intov (u taki se koli ovuda putuje) do
Pariza s ugovorom da se svrati u neke gradove izvan druma, kako: u Ljunevil, Nansi i
Mec, da ih vidimo. Kočijaš naš kad dođe da se pogodimo, ja sam mislio da je
gospodar koji sluge svoje s kolesama šalje; tako lepo bijaše obučen. A kad pođemo,
međer on isti s perukom. Kad bi drugda pokraj konja kasao, sve bi mu kesa paruke po
leđi skakala. Smejao sam se, misleći: da ovi vidi našeg bačkog kočijaša, ko bi se od
njih drugom većma čudio? To znam da bi mu Bačvanin namah opsovao kesu.

Iz Meca pođe s nami u društvo jedna gospođa advokatkinja, koja u celom svom životu
ništa ne pije, to jest što se pije, ni vode, a soveršeno zdrava, i prekrasne krvi i vida.
Kad bi gdi po lepi mesti pešice hodali, išla bi ova žena kao da je vetar nosi. No
namesto pića, jela čorbovita, zelje i voće jeđaše. Moj Talijan i ja, ni mi nismo hoteli
ništa drugo piti nego šampanjsko vino; ovuda je izobilno i jeftino.

Pariz me je zadržao tri nedelje ravno. Da sam se mogao u kesu pouzdati, bih i triput tri
meseca. I ovo je ništa: trista godina da živiš, imaš tuda šta gledati. Pet dukata sam dao
samo momku koji me je svuda vodio. Svaki božiji dan od jutra do noći tu se sve
hodilo; ručali bi onde gdi nas podne zateče, a pilo bi se gdi se god ožedni. Ko bi rad
bio znati šta sam ovde vidio, evo poglaviti uzrok zašto ga u tome ne mogu poslužiti.
Tabak jedan naštampati koštuje me dvanaest talira; a za ovi posao hotelo bi se
najmanje desetak tabaka. Dakle, ko hoće to da zna, a daleko mu se čini poći i viditi, a
on, ako ne zna francuski, neka nauči, pak neka kupi knjigu zovomu "Opisanije Pariza
i Versalja sa svima znamenitima veštma u njima i naokolo." Ova knjiga ako uskoštuje
dva forinta, neće više; to je ništa; i tu će sve naći što sam god ja vidio. Kralja
franceskoga Ludovika Šesnaestoga i predivnu kraljicu, blaženejšega vospominanija
naše preslavne cesarice i matere, Marije Terezije, kćer, i nju sam vidio u Versalju.
Ovo ne valja premolčati: novi Luvr, dvorovi kraljeva francuskih, koji je milione
koštovao i može se nazvati jedno od sedam čudesa na svetu. Polovina ovoga zdanija
opredeljena je za biblioteku i za akademije visokih znanja. Evo, ljudi, na svetu gdi
carevi svoje dvorove knjigama mudrosti i naukam daju i posvećuju i sebi za visoku
vmenjavaju slavu s musama zajedno obitavati. Nek iziđe sad ko da mi kaže šta ja
nisam vidio.

Kako mi je mučno bilo iz Pariza poći! Ali što ću? Nužda je tvrđa od čelika. Kakvih
bih prekrasnih knjiga tu mogao nakupovati? Čini mi se da sam tu prvi red za života,
na one knjiga gledajući, sožalio što nejmam novaca. Od Lajpsika, s ove tri nedelje u
Parizu, ode četrdeset dukata; kamo, gdi je London? Nije do stajanja. Napred!

Namere se dva poštena trgovca uprav za Kales, s kojima o malom trošku do

ingleskoga kanala mogah doći. U Kambreju posetim grob blaženoga i svetoga
arhiepiskopa Fenelona, "Telemahova" spisatelja. Razgovarajući se putem s trgovca,
kažem im da ja nisam ništa drugo nego grečeskoga i talijanskoga jezika učitelj; da
idem u Angliju za poučiti se, koliko budem mogao, ingleskomu jeziku, i predvideći da
ću tu sasvim ostati be novaca, sam se čudim što će od mene biti. Pritom – da ja niti
sam kad imao drugoga kapitala niti sad imam, razvje učeći decu dobivao sam gdišto i
s tim od mesta do mesta prelazio, i što sam mogao, naučen sam. "Kuraž, mon ami!" –
odgovori mi jedan od njih. "Promisal nebesni koji te dosad nije ostavio, neće ni odsad.
Kad sve potrošiš, što god imaš do poslednjeg novca, ako meždu tim ne nađeš način da
možeš tu dulje prebivati, otići ćeš tome i tome kupcu, mojemu korespondentu, na
koga ću ti ja dati pismo, i on će te otslati o mojemu trošku u Kales. Ovde ćeš godinu
dana u mojemu prebivati domu i mojim dvoma sinovom na talijanskom jeziku lekcije
davati! Ja ću ti dati za godinu pedeset dukata i trapezu, a još toliko možeš od drugih
zaslužiti, ja ti za to stojim dobar; pak na koncu godine imaćeš dovoljno za poći kud
hoćeš." Zahvalim mu serdečno na ovom utješeteljnom sovjetu i tako bez svake brige i
misli prevezem se črez kanal i 1. decembra 1784. dođem u prvi Inglitere grad Dover.

Ovo bi pismo moglo i poduže biti; obače i u kratkom dosta samo protrčao: od
Moldavije do Inglitere podosta je proći; vreme je već otpočinuti. Želeći Vam dakle,
ljubimi moj, svako dobro, ostajem

U Lajpsiku oktomvra 20,1788.

[XI] LJUBIMI PREDRAGI DRUŽE!

Evo me već, hvala bogu, u odavno čuvenoj i zadugo poželjenoj Ingliteri, u gradu
Doveru. Po Franciji hodeći i prolazeći činjaše mi se na neki način i zemlja i ljudi
poznati, jer jezik njihov znađah i sa svakim mogah govoriti, a ovde nigde ni slova!
Staro i mlado, žena i dete, sve ti to ingleski govori, niti im možeš razabrati šta ti ljudi
misle, šta li hoće. Gledam žene i devojke: lepa su to stvorenja da ništa lepšega na
svetu niti je moguće viditi ni pomisliti. Hiljadu očiju da sam imao, i za hiljadu godina
ne bih ih se mogao nagledati. Koliko ih više gledaš, toliko ti se lepše čine. Hoćeš li da
si čitav, idi svojim putem, niti ih gledaj, jer ako diže oči i pogleda, već ne ode dalje; tu
ćeš ostati doveka. Ta i po drugim zemljama ima lepota, ali su svuda po višoj časti lepe
ponosite, pak kako ih čovek vidi da se gorde i čudesa o sebi misle, ne mari za njih –
nek idu svojim putem. Al' evo čuda ovde, gdi rekao bi da one niti mare, niti misle, niti
znadu da su prekrasne, nego gledaju na svakoga s takovim prirodnim i
prostoserdečnim očima, a u isto vreme s otvorenim prijateljskim i blagohotnim licem,
baš kao da ga odavno poznaju.

Sada neka predstavi i voobrazi sebi, ko može, kako je meni moralo biti kad sam se
među ovakovim božijim prekrasnim stvorenjem našao, ne mogući s njima ni reči
progovoriti. Milostivi blagi bože, mišljah u sebi, teško li su ti ljudi sagrešili bili kad si
im tolike i tako različne jezike dao! To ti je njima njihov toronj doneo i pre vremena
na nebo penjanje, kao da im je malo zemlje bilo da po njojzi hode. A kad se već
zdravo na one prvi isrdim ljude, onda toprv počnem se sam na sebe srditi, gdi toliko
živiše i živu i danas bez ingleskog jezika i knjiga, a meni se ne može živiti, ako ne
saznam šta misle ovi ljudi, kako živu, šta li se i u njihovim nahodi knjigama. Hoćeš
Ingliteru? Evo ti je; hajde sad govori s ljudma.

Duša čelovečeska ima ovo u sebi dobro svojstvo: kako je o čem nibud oskorbljena,
ona prirodno bržebolje traži sposobno sredstvo kako će sebe utešiti. Iz ovoga zar
uzroka i meni dođu na pamet neki lepi latinski stihovi, no nipošto ne pamtim ni gdi
sam ih čitao, niti ko je njihov spisatelj; dosta – oni mene uteše.

Niko ne uživa prolećne mirise, Iz hiblejskih pećina ne izvlači sate, Ako čelo čuva i
boji se kupine; Vooružava trn ružicu, med brane pčele.

O nevaljalo malodušije! (pomislim u sebi) Ako ne znam ingleski, a ja sam baš onde
gdi valja za naučiti. Mnogocene vešti ne kupuju se za malu cenu.

Jedan mlad sveštenik, rimokatolik iz Irlandije, koji se je u Franciji učio, sad iđaše
natrag u svoje otečestvo i put mu bijaše na London; s ovim pođem u društvo. Pred
veče ostanovimo se u drevnejšem Inglitere na predivnom visokom položeniju gradu,
zovomom Kantorberi, za prenoćit ovde. Imali smo pre noći dva časa vremena za obići
velika zdanija arhiEpiskopije i velikolepnu starinsku cerkov; podobne, i po bedeni
grada hodeći, ne mogah se dovoljno nagledati, smatrajući različno ustrojeno i od same
prirode veličestveno položenije okolostojećih mesta. I tako, preispolnjen
vnutrenjejšago čuvstvovanija i udivljenija divnago v deleh svojih tvorca, u samu noć
dođemo na kvartir.

Kako mi je pak bilo sutradan s visokih mesta na užasne veličine nepregledatog

prostranstva krasnejši i slavnejši na svetu grad London gledajući, o ovom ne znam ni
reči reći. Sveštenik Irlandez i ja imali smo prvo sedalište u velikom ingleskom intovu;
no polazeći iz Kantorbera, dao sam moje mesto drugom, a pošao sam sesti na pokrov
intova (i tu se na lepom vremenu komodno sedi) za moći bolje svuda gledati. I sm
sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blaženi čas mila mati moja začela. Gdi sam ja
ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio.
Neobično predstavljaše mi se postignuti: jesam li ja onaj isti koji pre nekoliko dana s
mojim komšijom Nikom Putinim, iz Banata, sve pokraj Begeja u Srem, a odavde u
crveni hajdučki opanci s Atanasijem pokraj Dunava u Horvatsku u velikoj itošti iđah?
Sad na pokrovu takovog intova (u koji za ulesti valja se penjati po merdevinama)
sedim kao neki rimski diktator, i pobedivši ljutu skudost i surovog mučitelja
ubožestvo, aki u pobedonosnom trijumfu ulazim u slavniji i lepši grad nego je ikada
Rim bio, vmenjajući sebe tako blagopolučna zato što ga vidim i u njega ulazim aki bi
sav moj bio prekrasni London.

Ljubimi moj, lasno je predvideti da sardanapalskago duha i mudrovanija ljubitelji i

počitatelji, koji sve blaženstvo u naslaždeniju gortana i u prijatnom i izobilnom
preispolnjeniju creva polažu i koji po tegoti kese i zlata cenu duše i dostinstvo uma
mere i cene, takovi će se bez sumnjenija ovom mojem hvaljenju i dičenju ne samo kao
detinjskom i prostačkom nego kao bezumnom posmejavati. No s druge strane, oni koji
poznaju nebesno i božestveno blagorodstvo slovesne i razumne duše, koji umedu
raspoznati nesravnjeno otličije besmertnoga i večnoga bogatstva razuma, srca i narava
od privremenoga i zemnoga; oni (bili Inglezi, bili drugi) koji spisanija Adizonova,
Sviftova, Pope i ovima podobnih bez svakoga sravnjenija više nego sva zdanija
Londona grada počituju i cene, zaisto neće se posmejati, no vesma će pohvaliti i daće
mi pravo. Evo ovome prosto i osjazateljno dokazateljstvo, koje i slep ako ne viditi a
on opipati može. (Neka svak primeti i neka ne zaboravlja da se ovde samo u onima
bogatstvo i telesna uslaždenija oporočavaju koji za preimuštestva duše i razuma
nimalo ne mare). Ko je bio ikada veći i bogatiji od careva persijskih, makedonskih i
rimskih? Ko se je većma u slasti valjao od Sardanapala, Krisa i različnih drugih
sultana, hana i satrapa? Pak gdi je to sve sad? Nigde. Nestalo, propalo i iščezlo da mu
ni traga nema, kako god lastavici koja kroz vozduh leti. A spisanija prosveštenih
naukom umova? Neću ni Omirova ni Aristoteleva spominjati, zašto njihovih imade
odveć mnogo, nego samo nekoliko stihova Simonidovih, Focilidovih, Solonovih i
Menandrovih, kojih je vrlo malo, ali su svetu polezniji i narodu ovih rečenih ljudi
slavniji nego sve onih više pomenutih slasti, bogatstva i sujetne pompe. Iz istoga
ovoga uzroka, dakle, i na ovi sami prosti i prirodni način veća će polza našim
Serbljem biti, dokle ih god bog na svetu bude držati, ako im na primer ja s pomoćju
premudrih božestvenih ingleskih knjiga samo desetak vrsti što polezno i razumno
posle sebe ostavim nego da sam ja sav London i kao Solomon hiljadu najlepših žena
imao i s njima se veselio i u slasti do preko ušiju plivao. No "o sem do zdje", štono
reč. Hajdemo opet onde otkud smo izišli, u slavnjejši sveta grad London.

Sveštenik Irlandez učini mi ljubov i pozna me s jednim magistrom dece Inglezom,

koji umeđaše kojekako franceski. S ovim se pogodim da mi daje lekcije, kvartir i
hranu za tri gineje na mesec; to čini oko dvadeset i pet forinti. Kupiti nužne knjige, i
za to se hoće nekoliko. Kad učinim moj esap, nađem da imam trošiti za tri meseca.

Plaše me da je izgovaranje ingleskog jezika vesma mučno, a njega razumjenije za

jednoga ko zna nemecki i francuski, pritom i latinski, da je vesma lasno. Što bog da,
mislim, kad je meni razumjenije jezika gotovo, njegovom izgovoru preodoleću ja ako
će on biti sedamdesetoglavna hidra. A kad li me počnu učiti, čisto mi se koža uzme
ježiti i dlake na meni uzgoru dizati. Zagazio sam hajde napred! Trudoljubije u društvu
s postojanstvom mnogom poslu dođe na kraj. Ovi se uzao ne da preseći kao Gordijev.
Sam Aleksander ovde da dođe, morao bi ga razmršivati; mač njegov ne bi mu ništa
pomogao. I da sam samoga učitelja imao, o jednom satu na dan ništa ne bih učinio; no
veliko dobro za me što sam povazdan u kući za svaku reč i po mnogo redi za istu reč
imao koga pitati. Starica mati učiteljeva, žena njegova, sestra, brat, snaha i ko bi god u
kuću iz komšiluka došao, svi su to bili moji predragi i mili učitelji, i želim im srdečno
blagopolučan od boga život. Ljubezno su me i rado nastavljali i učili, i često bi se
otimali ko će mi što bolje i lakše kazati. Kad bi god lepi dni bivali, i domaćin moj,
master Lrd zovomi, kad ne bi lekcije davao, vsegda bi me vodio kad po jednoj strani
grada kad po drugoj.

U komšiluku poznam se s jednim kupcem, zovomim Janzonom, koji ne samo latinski

lepo govoraše, no dosta dobro i jelinski, i čisto izgovaraše; i ovi mi je u mojim
lekcijama pomagao i često častio. Črez ovoga poznam se s jednim blagorodnim
Grekom, rodom iz Cipra, od drevne familije, Luzinjana zovome, koja je u neko vreme
s tim ostrovom vladala. Ovi gospodin od mnogo godina u Londonu življaše, kojega
poznanstvo bilo mi je vesma polezno. Na ovi način dan po dan prođu tri meseca, a ja
potrošim počti sve što sam imao.

Poslednje trimesečja nedelje odem pozdraviti gospodina Luzinijana i javim mu da

nameravam vozvratiti se u Kales, predstavljajući mu da sam izgovor jezika od časti
postigao, a što mi jošte nedostaje mogu i na drugom mestu naći učitelja. ,Dedan moj
dobar prijatelj, govori mi gospodin Luzinijan, komu sam o tebi kazivao, prosio me da
te povedem sutra k njemu na ručak; želi da te pozna. On je ingleske porcolane
trgovac, no učen človek i veliki ljubitelj jelinskoga jezika i knjiga, kako on tako i
gospođa njegova. Uzdam se da se nećeš odreći poći sutra k njima na ručak." "Ćuti,
bogati", odgovorim mu, "ta lud bih bio kad bih se k dobrim ljudma na ručak odrekao
poći, k kojima bih i bez ručka radostan pošao." Nasmeje se on na moj odgovor, i tako
provedemo to posle podne najpre s tejom, a zatim s pončom, razgovarajući se o
Greciji i o njejzinim priključenijam. Na koncu uveravajući me on da će mi drago
sutrašnje poznanstvo biti, u samo veče pođem doma. Podaleko mi je bilo ići, al' se
vidi lepo od beščislenih fenjera, a put mi je poznat. Pre nego opišem ovo, o kojem je
reč, za me znamenito poznanstvo, hoću sledujuće primječanije pretpoložiti.

Oni ljudi koji ne imadu za svoju potrebu nužnih novaca, a ne umedu ili za koji mu
drago uzrok nisu kadri steći, bili učeni filosofi ili neučeni prostaci, koji hode izdrpati i
izmrljati, leže na krpetinama i živu u nepočištenom mestu, pak namesto što bi se zato
stidili i skorbili jošt se tim ponose, voobražavajući sebi iz toga nekakovo dostoinstvo,
sede i kao od nekakvih velikih i dubokih nauka namrgođenim licem čine različna
primječanija sverh sujete bogatstva i novaca, jošte su k tomu takove delije da se
rugaju onima koji su kadri steći i ne samo spokojno no i lepo živiti – takovima svak
lasno može viditi da mozak nije na najpravijem mestu. Ali kad vidimo pravednoga
Aristida, koji je sve bogatstvo pobeždenoga i prognatoga persijskoga cara u ruku imao
i najslavnijim u svoje vreme na svetu vladjenijem upravljao, da siromah umire i da se
nejma s čim po svom dostoinstvu pogrepsti; kad vidimo božestvenog Sokrata da
darove slavoljubivoga Alcibijada šalje natrag; i na konac, kad upazimo slavnog
Fociona da sam iz bunara vodu čerpe i sebi noge pere, dok mu pritom žena njegova
hleb mesi i večeru gotovi, a u isto vreme poslanici Velikog Aleksandra od jutra do
mraka za njim pristaju, mole ga i zaklinju da ne čini Aleksandru takove obide ne
primajući sto hiljada talira što mu on na dar šalje: o ovim u samoj vešti i istini velikim
ljudma ko ima samo zrno pameti, sasvim drugojače valja da misli; a ko ih god s onima
prvima počne mešati, nek nimalo ne čeka da ga vode u hospital ludih, nego neka sam
ide, jer mu je onde pravo mesto. ,Dest način u veštma!" Ovo ni u čemu ne valja
zaboravljati, i po ovom pravilu u svačem suditi i izrečenija činiti.

Otkad je god grad London onde gdi je, ne znam je li iko u njemu samo zato što
novaca nije imao tako blagopolučan bio kako što se je meni slučilo biti. Kakav je to
galimatijas (zamršeno govorenje) – reći će mi koji useknuta nosa oštroumac.
Rasudimo samo, pak ćemo viditi da nije galimatijas, nego su čiste i ponjatne reči. Da
sam imao nužnih novaca za opstajati jošte tri meseca tu, i tako može biti da bih se s
ovim ljudma, o kojima će sljedovati reč, poznao, ali bih ih samo mimogred i slabo
poznao, zašto ne imajući nikakove potrebe od njih, ne bih nipošto bio u sostojaniju
dobrotu i blagost srca njihova i prekrasno blagorodstvo duše njihove iskusiti i poznati.
Ostao bih pri mojemu učitelju dok bih opravio svoj posao, pak bih se vratio svojim
putem; i tako bi za vavek duša moja lišena ostala slačajšeg poznanstva kojega sam u
životu imao i mnogocenejšeg sokrovišta česnosti, dobrodjetelji i prijateljstva ovih
blagih i božestvenih u Angliji ljudi.

Okolo jedanaestog časa dođe k meni gospodin Luzinjan: "Hoćemo li poći?" – pita me.
"Ja sam već davno gotov, odgovorim mu, i sve sam se bojao da Vi ne odete bez
mene." Nasmeje se on, govoreći: "Za dobra smo vremena; imaćemo celi sat hoditi, no
i tako ćemo zarana doći; poznato ti je da Inglezi u dva i tri sata popodne obeduju."

Prođemo pokraj londonske fortece, zovome Tauer, jošt bog ga znao kud, dok jedva i
jedva dođemo u stranu grada imenujemu Hermite?, u dom naricajemi "Čajne hauz", to
jest "Kineska kuća". Ovde kad uljezemo, nađemo doma gospođu gdi nešto od finoga
beza šije. Po običnom pozdravljeniju reče nam da sedemo; i ona sedne. Šijući kao i
pre, počne razgovarati se s gospodinom Luzinjanom o tom što je čitala u novinam,
koje stajahu jošte na astalu, o delam parlamenta, o Indijakompaniji, o novoprišedšim
otuda korabljem, o kupečestvu, pak najposle i o novoizdatim knjigama: koje su,
kakovi su ljudi ovih knjiga spisatelji i o čemu pišu. Sve to ona kaže prosto, lasno i
čisto. Da je nisam gledao mojim očima da šije, bih zaisto mislio da ona čita nešto iz
knjiga. Sve nisam mogao razumevati, ali za čisto i jasno njejzino govorenje malo mi
je što uticalo.

U ovom razgovoru prođu dva sata, koliko da ih nije ni bilo. Kad bi što gospodin L.
počeo govoriti, jedva bih čekao da on prestane i da ćuti, a da ona govori. Celi božiji
dan ne bih mario za ručak kad bi samo ona besedila, da ne prestaje. Mogao sam je
slobodno u sve to vreme gledati, jer ona malo bi kud gledala kromje u svoj šav. Ona
ne b'jaše ono što se svojstveno zove ingleska lepota; ali s druge strane, kad bi koji
Apeles ili Rafail hoteo nevinost, dobrotu i ono blaženo spokojstvo srca i čistu duše
neporočnost izobraziti, nigde zaisto takovog originala ne bi našao kako u obrazu i u
pogledu ove Ingleskinje.

Po ftorom času postave trapezu, i dođe gospodar doma, moj novi prijatelj, mister Joan
Livi. S njim se pozdravim i počnem razgovarati latinski, kojim jezikom on beseđaše s
predivnim krasnorječijem i ispravnostiju. Otkad sam iz Moldavije izišao, nisam bio
tako veseo kao u ovi dan. Nisam nimalo znao, a baš kao da je i kromje mojega znanja
duša u meni predvidila da će se od ovoga dnevni početi trimesečnoje moje
blagopolučije u Londonu. No kako ne bih bio veseo, videći na licu i u očima ovih
blaženih ljudi takovu čistoserdečnost i dobrohotstvo! Kao da su mi rođeni brat i sestra
i kao da se nadusiljuju ko će me od njih dvoje ljubeznije, milostivije i slađe gledati,
glasom duše i srca svoga črez ljupkih očiju svojih pogled kazujući mi kako su radi i
zadovoljni što smo se po tako davnom rastanku našli, sastali i vid'li, da se opet jedan
drugoga nagledamo.

Pri ručku g. L. počne nešto kazivati, tako da ne imađaše vremena jesti. Gospođa često
opominjaše ga da ruča, da gladan ne ostane. Onda ja rečem domaćinu: "Meni gospođa
jošt nijedanput nije rekla da jedem, jer vidi da ja ne čekam da me nudi." D se to ovom
čoveku na smej da se nekoliko minuti morao smejati. Pita domaćica: "Ut is dat? Uat
duju laaf so? Šta je to? Zašto se vi smejete tako?" A kad joj kaže, učini se vseopšti
smej. Ko bi nas vidio, ne bi rekao da smo tu došli ručati, no smejati se. Kad ovo
prestane, veli mi gospoža Livi da me je g. L. vesma hvalio i da je pohvala njegova
neložna To jest: "Navlastito gde je o ručanju posao, nikom ne ustupam." Zaludu ih ja
uveravam da bez svake šale to kažem, oni sve udri u smej.

No sve ovo ništa nije bilo. Kad toprv po prijatnjejšem pivu burgundsko vino donesu, i
počnem im ja nešto ingleski kazivati i, za ne činiti ih dugo čekati, gdi što ne bih
mogao pogoditi, to bih namah s nemeckim ili s franceskim nadokrpio – ovoga čuda
opet! Svi bi me jošt s tolikim ušima slušali i potom bi se oni među sobom inatili ko će
bolje moj novi jezik izjasniti. Ovde bi na me red došao smejati se, videći da niko od
njih uprav ne zna što sam ja kazivao. Nakratko kazati, ovi je dan bio dan soveršenog
veselja.
Po obedu zapitaju me da im pravi uzrok otkrijem zašto, budući takov ljubitelj njihova
jezika, tako skoro iz Anglije polazim. S ovakovim ljudma čistoserdečnu ne biti, ovo bi
točno svetotatstvo bilo. "Koji ćete praviji uzrok od ovoga," odgovorim, "nego, prvo
što nejmem novaca, a drugo: ni od koga na svetu nije mi veksela čekati." "Ako je to
samo," reče mi mister Livi, "nije nužda da odlaziš: ja ću ti svaki dan po ručku lekcije
davati, a ručati i večerati možeš s nami."

Po nekoliko dana nađu mi i kvartir baš u svom komšiluku. Ovo je dokazateljstvo

onoga što sam poviše rekao da jedinstveno za nedostatak troška polučio sam
poznanstvo ovih neopisane dobrote ljudi. Znak soveršene dobrote u tome se sostoji da
koliko više dobar čovek kome dobra tvori, toliko mu je taj isti miliji i draži, kako god
što su čada roditeljem svojim.

Odlazio bih u dom mojega gospodina Livi svaki dan u deseti ili jedanaesti čas pred
podne, i s pomoću i nastavljenijem njegove prečesne supruge čitao bih izgovora radi,
a potom prevodio bih koju Ezopovu basnu s grečeskoga jezika na ingleski. I ona bi
svaki dan po jedan sat što grečeski čitala, koji jezik ona i muž njen vesma ljubljahu. I
tako bi se provodilo vreme do obeda, to jest do dva časa po poludne. Zatim do same
večere gospodin Livi, kad ne bi kud za delom svojim izišao, bi me učio.

Na mesec dana po ovakovom meni poleznom i radosnom upražnjeniju otide u Harvič

sa suprugom svojom posetiti tasta svoga (u ovo vreme svake godine običavahu
poseštavati ga) i prebudu u njega petnaest dana; koji grad odstoji od Londona
dvadeset nemeckih milja. Mene preporuče svojemu kalfi, dobromu i lepe nauke
mladiću. S ovim bih u domu ručavao, i po ručku do večere on bi me učio; koji me
tako rado imađaše i serdečno ljubljaše kako god i gospodar njegov. Trapeza bi se
vsegda gospodski davala, kako da su isti domaćini doma, i mister Klrk, da mogaše, bi
me u svoji nedri nosio; no sa svim tim, kako ja tako i on, jedva dočekamo da naši mili
domaćini stignu.

Oni isti za svoju veliku dobrotu k meni isprose se od staroga gospodina, i pet dana pre
dođu neže li bi došli. Ne znam u životu mojemu, razvje ako kad sam detetom bio, da
sam koga s takovom čuvstviteljnom željom i čeznućem čekao, i jedva ih dočekam.

Na nekoliko nedelja zatim dođe iz Harviča gospođe Livi sestra, mistris Telar, i brat
njejzin, mister Kk, na poseštenije. Već posle toga svaki dan bivale su, kako u
njihovom domu tako i kod drugih njihovih prijatelja, časti i veselja i prohođanja po
najlepši mesti grada i naokolo, kuda sam i ja počti svuda morao hoditi. Ovo bi me
nekoliko činilo dangubiti; no s druge strane bilo mi je milo i polezno, dajući mi način
bolje poznati ljubvedostojnejša svojstva i nepreuhištrena no prosta i čistoserdečna
ophoždenija Inglezov. I kromje ovih gostiju, moj prijatelj gospodin Livi svakoga
ftornika častio bi neke svoje prijatelje od učenih ljudi, a svakoga petka bivali bi u
dovoljnom sodružestvu na časti u gospodina Guljelma Fordajs, medika i zlatnoga runa
kavalera, kojemu je kralj ovo dostoinstvo dao za njegovu otmenost u medičeskom
znanju. Ovi dostojnejši gospodin b'jaše srdečni prijatelj mojega blagodjetelja Livi, i
kako me črez njega pozna, postane i moj osobiti patron, naloživši svojemu
ljubimomu, dok god budem u Londonu, da mi daje na njegov konat što mi god bude
od potrebe za knjige ili za haljine i za proči sitni trošak.

Sve ovo blagorodno velikodušije i večnoga vospominanija dostojnu dobrotu Inglezov

ne bih mogao iskusiti i poznati da se nisam u potrebi našao. Od mene je sad zavisilo
da sam hoteo za života ostati u Ingliteri, zašto kako ja rado lekcije predajem, kako bih
jezik mesta soveršeno postigao, mogao bih vesma lepo tu živiti.

Čovek od kolevke do groba mora imati kakovu nibud poglavitu želju koja njim
soveršeno vlada. Dete ni za što tako ne mari kao za igru; junoša želi nauku ili drugu
koju zabavu; kako se ko na što da i okrene. Dobro za onoga ko izbere to što je česno,
pohvalno i polezno. Moja je želja u ovo vreme sva u tom sostojala se da jošt koji list
na mojem maternjem jeziku izdam. Sm sam po sebi sudio kako bi meni u mojej
mladosti ne tokmo polezno no i milo bilo što pametno na mojem poznatom dijalektu
čitati. Kako bih ja blagodaran bio onome od roda mojega koji se je za to postarao, i
što je sam s dovoljnim trudom i pozadugo vremena postigao, to isto umu i duši mojej
bez truda i u kratko vreme pripodaje! Ovo isto, dakle, što bih ja o drugima mislio i
čuvstvovao, to ćedu prirodno drugi o meni. Kakovo laskateljno predslućivanje!
Kakova slatka besmertnago života nadežda! Zbogom dakle nek ostane ne samo
London i Pariz nego koje mu drago na svetu mesto gdi ja ovu moju verhovnejšu želju
ispolniti ne bih mogao. Zato, kako i druga tri meseca prođu, poznam izgovor jezika
ingleskoga i vidim sebe u sostojaniju da mogu i sam o sebi u napredak napredovati,
javim mojim prijateljem i blagodjeteljem da moram ići. Bog sam zna kako mi je žao
bilo ove preslatke ljude ostaviti! Već sam tu rekao da ću se odsad krepko čuvati da se
s nikim živim tako ne prijateljim kad se moram rastati i žaliti što s njima nisam do
groba.

Gospodin Guljelm Fordajs naloži mister Livi da mi kupi knjiga lepih, i da se izvesti
koliko se hoće troška po moru do Hamburga i odavde do Lajpsika, i da mi to da.
Jedan traktat na latinskom jeziku, u kojemu on svoje svojstvene važnejše opite
opisuje, i koji je u moje vreme tu na štampu izdao, za osobito i vsegdašnje
vospominanije dade mi. U ovoj knjižici ovako se obojica potpišu:

Dositheo Obradovics Serbiano, viro Unguis jvariis erudito, sanctissimis moribus

morato. Anglis, apud quos per sex menses diversatus est, perquam dilecto, Fragmenta
haecce, parvulum quideni at amoris sincerissimi et amicitiae pignus, libenlissime
merilo obtulerunt.
Londoni VIII kal. Iunii M,DCC,LXXXV.

GLLIELMUS FORDICE.

IOANNES LIVIE.

Druga dva mlada gospodina, Henrikus Tornbol i Guljelm Viliot, i ovi mi daruju neke
preizrjadne knjige.

Nameri se korabalj veliki trgovački za Hamburg, u koji 27. maja uljezem: i prođem
rekom Temsom k moru. Pri Gravezantu, gdi je veliko pristanište i gdi se velikolepna
reka Tems u more spušta, stigne nas i kapetan korablja u barki; i tako s spospešnim
vetrom uplivamo u more.

Uljezši u korabljenu sobu, kapetan vruči mi jedno poteško pismo, koje kad otvorim,
nađem u njemu pet gineja s ovim vrstma:

I do assure you, my dear Sir, it has been matter of some consideration with me, in
what way (the least to hurt your delicacy) I should contribute my mite towards
alleviating those pecuniary wants, which have deprived us of you and which you
ought not to know. Do not scruple, I beg of you, to accept of the inclosed small sum.
and be persuaded it is offered by a man who esteems and loves you. Favewell.
Consider me as one of the friends vou have made in England who holds you dear in
his remembrance and to whom nothing will be more welcome than accounts of your
prosperity and happiness.

London 27 May 1785.

Henry Turnbull.

PREVOD OVOG PISMA!

"Ja uveravam Vas, moj dragi gospodine, da sam ja o tom u sebi razmišljavao na koji
bih način (bez najmanjega povreždenija Vaše nežnosti) mogao upotrebiti moju
malenu pomoć k oblakšeniju onih novčanih nedostataka koji su nas lišili Vas i koje
nedostatke ne bi potrebna bilo da Vi poznajete. Ne bude Vam protivno, ja Vas molim
primiti ovde zaključenu malenu sumu, i budite uvereni da Vam se pošilje od človeka
koji Vas počituje i ljubi. Zdravstvujte. Smatrajte na me kako na jednoga od prijatelja,
koje ste Vi učinili u Angliji, koji Vas soderžava draga u svojem vaspominaniju i
kojemu ništa neće biti prijatnije od izvjestijah o Vašem ščastiju i blagopolučiju.

Henrik Tornbol."
Evo ti mi opet drugi Andrej Petricopolos iz Korfa! Ovaj b'jaše mlad čovek okolo
dvadeset i pet godina vozrasta, zvanijem sekretar pri nekom gospodinu, prijatelj Mr.
Livin, k kojemu često dolazaše, i tu sam se s njim poznao. Iz njegova pisma viditi je
da je on želio meni po vozmožnosti svojej pomoći, i sam ne budući bogat, no nije se
usudio za ne povrediti, kako piše, moju nežnost, ibo poštena i blagorodna srca sude po
sebi da nije svakom lasno darove primati; i to što se u prisustviju nije usudio učiniti,
nije se mogao pobediti ni uzderžati da u odsustviju ne ispolni. Na ovi delikatni način
dati, to u očima onih koji pristojno o veštma sude vozvišava njegovih pet gineja cenu
sverh: pedeset redi toliko.

Četvrti dan dođemo u Hamburg. Ovde zaustavim se koji dan: prvo, za pisati mojim
prijateljem u London, javiti im da sam blagopolučno more prešao i blagodariti na
njihovoj dobroti; ftoro, za pregledati ovi znameniti kupečeski grad i lepa naokolo
mesta. Odavde sam svim mojim prijateljem pisao: gospodinu Luzinjanu jelinski,
gospodinu kavaleru Fordajs i mojemu predragom mister Livi, mister Janzonu, Klarku
i gospodinu Guljelmu Valiotu latinski; koja pisma, kad bih Vam hoteo sva spriopštiti,
bilo bi Vam, može biti, mnogo čitati. Dva obače, što sam ingleski pisao, jedno
učiteljnici i blagodjeteljnici mojoj, gospođi Livi, a drugo gospodinu Tornbolu, moram
prevesti i spriopštiti Vam, zašto ćete iz njih najbolje moći poznati moja dostodolžna
čuvstvovanija k onim blaženim velikodušnim i božijim na licu zemnomu ljudma.

"BLAGODJETELJNA GOSPOŽE!

Kako god ostala čuvstvovanija srca, tako i blagodarnost, ne može se soveršeno rečma
predsataviti. Kad god mi sa pristojnim vnimanijem, o milosti i ljubvepolnim naši'
blagodětelja dělama razmišljavamo, duša naša oseća nešto takovo u sebi, za koje jezik
ne može ravnoměrna izjasnenija naći. Često i to što bi se moglo reći, nije nam
slobodno; bojeći da se većma neblagodarni ne pokažemo, što se usilujemo s prostim
rečma za pokazana blagodějanija nagraždenije činiti. Zato niti ja naměravam, niti Vi
gospože moja, nemojte misliti, da ja črez ovo blagodarstveno pismo Vaše
blagodjejanije naplatiti ištem.

Ja sam sad podaleko od Vašega prebivanija, široko more razdeljuje me od Vas, i bez
sumnjenija u životu mojem neću Vas k tomu viditi, zato se ne bojim da će moje reči,
ni po vidimomu, najmanjem laskatelstvu podložne biti. Meni već ne ostaje, što bi od
Vas želio; ibo ono što mi je na svetu poželatelnjejše i dražajše bilo, to sam Vašom
milostivom pomoću polučio; i u sostojaniju se (fala Bogu i Vami) na'odim,
Adizonova, i drugi Vaše prosveštene Nacije Spisatelja knjige razumevati. Po tomu, Vi
sama blagodětelnice moja vidite, da ovde laskanija i kakove nibud koristi želanija,
nikakvo podozrenije mesta imati ne može. Ko se god ničemu nejma nadati, niti ima
šta već ožidavati, on, prirodno, neće laskati, slědovateljno njegove reči moraju,
neotložno, iz drugoga koga izvirati i proizhoditi izvora.
Dok sam ja pri Vami bio u Londonu, za toliku Vašu aki milostive matere i ljubime
sestrice dobrotu, meni nije dozvoljeno bilo ni sa jednom rečju Vami zafaliti; Vaša
blagorodna duša na'odeći sve svoje nagraždenije u svojej vroždenoj dobroti, niti je
mogla niti hotela o čemu drugom čuti. Ovde obače gdi sam i ja sad,ne možete mi više
zapovedati da Vam ne blagodarim, sad mi je slobodno činiti što god oću, i mogu Vam
blagodariti, koliko mi srce želi.

U sve vreme mojega pri Vami prebivanija kako Vi tako i ljubimi G. Livi suprug Vaš,
Vi oboje, niste Vašej k meni dobroti vikakova preděla polagati hoteli; niti je Vami
dovoljno bilo, da mi Vi sami toliku ljubov pokazujete, nego ste me svrh toga i Vašim
dostoinějšim prijateljem preporučivali, koji su mi morali, Vami za atar dobri biti;
zašto ko ne bi onom, koga Vi dvoje falite, koji ste ista na zemlji dobrota, dobar bio?

Pravo je dakle da i na me red dođe, i da i ja Vas sestrom, Materom, i Minervom

mojom milostivějšom, i blagodatiějšom zovem i naričem, i kako takovu da Vas slavim
i propovedam!

Molim Vas, iskarajte zdravo gospodina Tornbola; gledajte samo njegov posao! kao da
meni nije dosta žao bilo sa takovi serdečni rastati se prijateljil; sedne i napiše mi
nekakovo preljubezno pismo! metne u njega nekoliko ginea, pak ga pošlje u
Gravezant za mnom u poteru!

Gospodinu Kavaleru Fordajc, mojemu patronu, i ja ću pisati i blagodariti; no Vi, sa

Vašim ljubimim Suprugom najbolje ćete mu umeti za me zafaliti, koji ste me njemu i
preporučili.

Prekrasnoj gospođi Telar, miloj sestrici Vašoj, kako i Gospodinu Kooku, bratu
Vašemu, moje vsegdašnje visokopočitanije molim naznačite; i uvěrena budite mojemu
srcu prečestna i predraga dvojice, da dok se god ovo u persima mojima dvizati bude,
Vaše će slatko vospominanije, imena, i dobrota kako dragocěnějši zalog Vašeg
anđelskog prijateljstva ka meni, u njemu sohranjena biti! I prebivam Vaš i pr.

PISMO GOSPODINU HENRIKU TORNBOLU

"Dražajši gospodine!

Vi ste sasvim osobiti človek! Od koga Vi naučiste, kažite mi, prosim Vas, udariti na
ljude s zlatnim oružijem i iznenada takovo napadenije s ginejama umišljavati i činiti?
Je li se ikad čulo da je ko u ovom podmesečnom svetu takovom oružiju protivstati
vozmogao? Ta Vi dobro znate da su takove strele kadre bile nepobedimoga Agesilaja
iz Azije izagnati. Sverh toga jošte, za učiniti Vaše gineje sasvim pobedonosne, poslali
ste ih na me u neiskazane ljubovi i prijateljstva preispolnjenom Vašem pismu! Ko ne
bi pomislio da Vi črez to ništa drugo niste naumili bili razvje ubediti me da se opet u
London povratim? I kromje toga, dražajši moj, Vi ste meni ljubve dostojnejša svojstva
srca Vašego dovoljno pokazali, kako i svi proči koje sam imao čest u Londonu
poznati. Uvereni budite, preljubimi gospodine, da ljubov Vaša i prijateljstvo, koje Vi
na takovi blagorodni način k meni pokazujete, neće se nikada iz moje pameti izgladit.
Ja ću tada sebe za blagopolučnejša na svetu držati kad Vam budem mogao delom
zasvedočiti da pristojno umem ceniti kakovu pohvalu i nezabveno na svetu
proslavljenije takov Vaš blagorodni ingleski harakter zaslužuje. Ostajem" ... i pročaja.

Iz svega ovoga vidite, ljubimi druže moj, kakovi su nepostižimi puti nebesnogo
promisla! Ondi gdi sam se mislio u najvećem nedoumjeniju u životu mojem naći,
nepoznan u dalekom mestu, jezika ne znajući, bez novaca, tu sam najblagopolučniji
bio. Jezik sam postigao, ne samo za razumevati knjige, nego i govoriti njim mogao
sam; s dovoljnim knjigama proviđen i s više troška nego mi je do Lajpsika
potrebovao. Iz Hamburga šesti dan pođem črez Hanover i Brunsvih, i dođem
blagopolučno pri koncu junija meseca u Lajpsik, baš odakle po slučaju i sad Vam ovo
pismo pišem, koje, budući se dosta preteglo, opominje me da prestanem, naričući se
Vaš serdečni ljubitelj.

U Lajpsiku, novembra 15,1788.

[XII] LJUBIMEJŠI MOJ!

Ovo će biti poslednje pismo o mojim putešestvijam, ibo pričina ove godine črez
Poloniju u Belu Rusiju, a otuda črez Liflandiju, Kurlandiju i pročaja u Lajpsik
putovanja, jošte ne imajući svoga okončanija, otložiće se na drugo vreme. Premda i
meni samom ovi poslednji događaj sasvim osobiti mi se pokazuje, rekao bih kao da
sam se za putovanje na ovi svet rodio po tomu što ove iste godine, kad nisam mislio ni
pet milja pravom linijom učiniti, više od pet stotina nemeckih prešao sam milja.

Kad u Lajpsik dođem, nađem pri gospodinu Brajtkopfu jedno pismo iz Šklova na me,
u kojemu gospodin Stratinovič nalaže mi od strane generala Zoriča da dam na znanje
gdi se nahodim. Nemedleno otpišem da ću ovde čekati društva s kojima poći u Šklov.
Meseca septemvra dođu trgovci otuda, ali meni bude zaludu čekanje. Kažu mi da se
do Bele Rusije hoće najmanje četrdeset dukata, koje ja nisam imao iz uzroka što,
nadajući se da će mi na jesen otkud god novca doći, hodao sam po najlepši gradovi u
Saksoniji: Drezdi, Altenburgu, Cajcu i pročitam. I tako otidu ingleske gineje u vetar, a
ja ostanem opet kao i pre bez ništa.

Pođem dakle u Beč. Ovde opet po mojem običaju počnem lekcije davati. Ovi sam prvi
red u životu u teškom dugu bio. Tipografčika jošt nisam bio sasvim isplatio, neke
knjige nemecke nakupovao, i trošak do Beča – natrpa se koje s čim do dvesta forinti.
Ne sumnjam nimalo, videći kako mi moji učenici pošteno plaćaju, da do desetak
meseci meni će lasno preteći toliko novaca da se sasvim odužim i čist ostanem; ali mi
je mučno da ljudi tako dugo čekaju. Na svaku ruku misleći, dođe mi na um da pišem u
Moldaviju i da ištem u zajam od mojega dobroga prijatelja, Eiiskoia romanskoga, ovu
sumu. On znam da ima, i rado u zajam daje otkud zna da će mu se vratiti. Jedno me
plašaše: bojim se da mi ih ne pokloni, a od onakova ljubezna čoveka poklon odreći se
primiti, to je nevozmožno. Nevolja je jača od stida. Što mu drago, pomislim, ta
uzajmio ta poklonio, ovo se mora iskati. Sednem i napišem pismo, i, ako ne verujete,
evo Vam ga, čitajte.

LJUBIMI I PREDRAGI MOJ GOSPODINE EPISKOPE!

Što rekosmo, to hvala bogu i učinismo: ja Franciju i Ingliteru blagopolučno obiđoh, i

sad Vam pišem iz sred Beča. U ovi čas bih Vam se mogao zakleti da sam već naumio
primiriti se na jednom mestu, ako me moja kud silom ne odvuče sudbina. Ovo jošt
ako mi dosta ne bude, ni sam već ne znam šta bi mi se hotelo. No premda mi počti ne
ostaje šta bih želio, ništa manje toliko sam se redi prevario da k tomu ne bih smeo sebi
verovati, baš da se živ posvetim. Sad zasad ni za što toliko ne marim nego da mi je
četrdeset i dva dukata u gotovu novcu. Ako moji dlanovi tako pravo pogađaju kao
popa Mauka nos, bez sumnjenija neće godina proći a ja ću više nego mi je od potrebe
novaca imati, jer me sve svrbi kad desni, kad levi dlan. Može ko lasno pomisliti da
sam ja sad baš kao Omirov vitez od Scile utekao, a upao u Harivdu, to jest da sam se
jedva strasti putovanja izbavio i namah zatim u nedug srebroljubija zapao, i da sam u
ovom poslu pravi otac Mauk, kojega nos ne bi tako svrbio da mu vino nije milo bilo,
koje kako bi mu na um palo, a često bi padalo, taj čas bi ga i siromah nos za nevolju
počeo svrbiti. Pravda, podoban je odveć po nesreći priklad, i znaci se, više nego bih i
sam rad bio, pokazuju jednaki; al' neka mi kaže ko zna: može li mi drugojače biti kad
sam se zadužio? Ako mi je ko neprijatelj, sad se ima čemu veseliti, jer nikada u životu
nisam imao ni desetu čast ovoga duga na vratu. Verujte mi, dragi gospodine, da s
velikim strahom idem kojekud lekcije davati, kao da sam svemu Beču dužan, i sve
pogledam, kad na desno kad na levo, da me ko za vrat ne ščepa i ne vikne: daj plati
što si dužan. Pak da me dlanovi ne svrbu? Čudim se što mi koža s mirom na leđi stoji!
Odisej zaisto nije se mogao u većoj smetnji naći kad su mu vetrovi iz mešine utekli,
nego li sam ja sad. Mučno ćete sebi voobraziti kakvo bi mi veliko dobro učinio onaj
ko bi mi uzajmio ovoliko novaca da mi se odužiti. No može ko doći ovde da mi ovako
mudroslovi: dobro, ako ti ko to sad uzajmi, kako ćeš se odužiti kad ćeš opet pod
dugom ostati onom koji ti uzajmi? Nek ćuti, veli mu se. Što je potreba o svačem
spominjati? To ja i sam dobro znam da mi niko i ne kaže; ali u ovom poslu siromah
dužnik podoban je bednu bolesniku koji se s jedne na drugu okreće stranu u nadeždi
da će mu što bolje biti. I ovo je veća, nego ko misli, sreća da čovek može od jednoga
uzajmiti za odužiti se drugomu, i tako dalje, dok umre i uteče, pak onda nek trči za
njim ko sme. Obače ja se zaisto u ovo ne uzdam: ta šat ne umrem do deset meseci;
nisam ja sam na svetu; to bi pravi sijaset bio! A onda, ako ne i pre, moći ću se sasvim
odužiti, pak tada što boga da. Već Vi sami sad, ljubimi moj Leone, možete pogoditi na
što ovo pismo sluti; više reči bile bi sasvim izlišnje. Pišite kom ovde od Vaših
poznatih trgovaca da mi uzajmi od Vaše strane četrdeset i dva dukata; bili kakvi mu
drago, samo nek su pravi dukati. Izvinite moje derznovenije i budite uvereni da ja
ovako ne bih molio, razvje koga vesma ljubim i počitujem. Ostajem"... i pročaja.

UBeču, oktombra 1785

Ovo pismo napišem u jednu nedelju po ručku s namjerenijem da ga sutradan na poštu

dam, kad eto ti dva moja učenika dođu zvati me da idem s njima u predgradije
prohodati se. Jedan je Carigrađanin Grigorije Mavrokordatos, a drugi iz Tesalonike
Toma Papazoglus. Zapitaju me o čem je pismo i komu? A kad čuju, počnu žaliti se na
me zašto donosim sujetno popečenije a ne kažem njima svoju potrebu. Sutradan dadu
mi bankocedule od dvesta forinti, i odužim se. I tako ovo pismo ostane.

Činjaše mi se da nisam iz Beča ni izlazio, kao da sam se tu rodio i naumio život

provesti. Na iduće leto imao sam neskazanu radost viditi u Beču ljubimoga gospodina
Luzinjana, koji se tada vozvraštavaše iz Carigrada za London.

Druge godine zovne me moj predragi gospodar Maksim Kurtović da i njegovim

kćerma, Mariji i Hristini, na franceskom i talijanskom jezikam lekcije predajem, što ja
jedva sa svim srcem dočekam. Opredelimo sat od jedanaest do dvanaest. Kako se
lekcije svrše, nosi se jelo na trapezu: moram ostati na ručku. Rečem jednom česnoj i
razumnoj gospođi Kurtović, moleći ju da mi dozvoli u drugi koji sat pre ili posle
podne dolaziti i mojim učenicam lekcije davati. "Svake nedelje kod vas, kad nisam
gdi pozvat, ručati, to može biti; ali svaki dan ne; razvje ako hoćete da svaki dan s
vami ručam, o drugoj plaći za lekcije nek nejma reči." Dokaže ona to svojemu
suprugu, i sutradan odgovori mi da se mene radi veći ručak ne gotovi, da se njihova
deca i pri ručku u razgovoru polzuju; no budući da sam ja odveć scrupoloso
(sovjestan), a ono nek bude kako ja hoću, to jest nauka za hranu. Sad uprav poznam
da mi se svim srcem obed daju, i tako celu ftoru godinu nikada nisam pomislio gdi ću
ručati. Ali ko bi se nadao od ovakovih dobrodjeteljnih, ljubeznih i božijih ljudi i duša
da su oni naumili bili mene prevariti. Nisu mi hoteli kao proči na mesec plaćati; a kad
se svrši godina i meni se iznenada nameri put, a oni mi onda za svu godinu plate,
koliko da im se nisam u kući ni vode napio. A ja sam tako zadovoljan i radostan bio
što sam pri njima trapezu imao da, ne sat no tri na dan da sam tu predavao lekcije, jošt
bi mi se činilo da im dovoljno ne odslužujem i da im dužan ostajem. Ljubimi drug
moj, nije jelo i piće što se ceni i pohvaljuje; ako će ne znam kolika i kakova delikatna
vkušenija i pića danas čovek uživati, sutra je opet gladan i žedan, i onomadnašnja jela
nimalo nam danas ne pomažu. Nije dakle čast i vino što mene čini ovde pisati, nego
način srdečni, ljubezni, blagorodni i slatki, s kojim nam dobrodjeteljni ljudi svoj hleb i
napitak daju; koje nam tako ljubezno i milostivo daju da, gledajući ih, rekao bi kao da
nam srce svoje spriopštavaju. Ovo je što ja ovde hvalim i proslavljam. Čistoserdečije,
dobrota i božestvena čista ljubov, ovo je hrana srca i napitak duše, koje se nikad
zaboraviti ne mogu, niti u glad i žeđ preobratiti. Evo dakle onaj tajni prejestestveni
način melhisedekov i samoga preblagoslovenoga Spasitelja našega, črez koji hleb i
vino vsevišnjemu bogu na čistu prinošava se žertvu kad se s ljuboviju daje i prima.
Jošt u jednom pismu ja sam vam napomenuo da je mene gospodin Maksim Kurtović i
u Smirni svoju dobrotu i blagodjejanije pokazao. No navlastito sad, gledajući da ja s
vozmožnim userdijem i revnostiju polezne lekcije čadam njegovim predajem, kako on
tako i česna i dobrodjeteljna supruga njegova gospođa Jelena, rodom i dušom
blagorodna, opisati ne mogu kako su mi dobri i ljubezni bili.

Podobne jošt jedan od prvih naših trgovaca, gospodar Konstantin Damčo, kojega sam
kćerma nekoliko meseci na talijanskom jeziku lekcije davao, kako on tako i
blagonaravnejše i svete duše gospođa njegova u velikoj ljubovi i milosti su me imali.
Jedan mlad trgovac iz Filipopolja, zovomi Dijamandis, celu mi je godinu plaćao za
uroke, kao i proči, i kvartir pri sebi bez plaće davao. Svi moji učenici, da su mogli u
nedri bi me nosili. Po ovomu možete suditi kako je meni lepo u onom prekrasnom
carstvujuštem gradu. Ja bih pred bogom neblagodaran čovek bio kad ne bih sebe za
blagopolučna u ovom životu i u sostojaniju u kojem se nahodim vmenjavao. Jedan
dobri junoša Bolgarin počeo je plakati kad sam mu kazao lane da ću poći, nego da
traži sebi drugog učitelja. I ja sam teško sožalio. No nepreodoljena želja da jošte što
za života na štampu izdam, sve je pobedila; zašto u Beču i lekcije predavati i o ovom
delu raditi nije mi moguće bilo.

U Šklovu čekao sam ravno šest meseci tipografa, i kako sam sasvim pozno da on
nemisli svoju reč održati, pohitao sam u Lajpsik doći. Moj blagodjetelj general Zorič
dao mi je za ovo šest meseci koliko je obeštao bio za celu godinu, to jest četiri stotine
rublji; darovao mi je i jednu lisičinu, što vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne
potezati breme sa sobom, sve moje knjiga nemecke i franceske, latinske i talijanske,
kromje onih ingleskih koje sam na dar u Londonu polučio; nemecke uzeo je general
za svoju biblioteku.

Ove zime u Lajpsiku, budući da u tipografiji nije s poslom navale, izdati ću do

dvadeset i osam tabaka. Jedan dobri gospodin od naših soplemenika sam svojevoljno i
u Školov i ovde pisao mi je da će mi u ovom pretprijatiju pomoći, koje uzdam se da će
do voskresenskoga pazara učiniti; na kojega nadeždu polagajući, obeštao sam se na
leto istorije nekih znamenitih ljudi izdati, za predstaviti naciji našej u primeru slavnih
i velikih lica onu istu nauku koju sam u Naravoučenijam izjašnjavao. Ova pomoć ako
mi dođe, ispolniću moje obeštanije; ako li pak ne dođe, koje bog vjest kakovim
slučajem može se dogoditi, zašto poodavno već ni pisma otuda ne imam, a termin kad
je rečeno bilo poslati prošao, na ovi način protiv namjerenija mojega moraću slagati,
ne smejući upuštati se u dug, na kojega mrzim kako na crnu smert.

Ako mi ko za manu pripiše što ortografiju nisam pazio, neka izvoli rasuditi da mi
dosad na našem dijalektu s našim slovami gramatike nismo imali. Ja u mojem
spisaniju samo sam na naš čist izgovor smatrao. veliki i mali, to je meni svejedno bilo,
dobro znajući da Serblji svi, što ih je god, "put" ne izgovaraju "puć". A izrečenija,
koje bi zvečalo na u nas nejma. No što se ovoga tiče, ako se s vremenom pravila za
ovo dadu i ustanove (koje ne sumnjam), onda će se moći ispravnije pisati; a mene će
dobri i razumni ljudi izviniti, znajući da nikakovo majstorsko delo u svom početku ne
može savršeno i sasvim ispravno biti. Za ove posle hoće se stotine godina i više
rodova ljudi koji jedan za drugim dolaze; ne valja ni oni da dođu ovde samo da žvaću.

Što mi Vi u Vašem poslednjem pismu opominjete da će se gdiko naći koji ili iz

prostote svoje ili (što je gore) iz lukave i prosvešteniju razuma čelovečeskoga sasvim
protivne politike pod izvetom revnosti k svetopočitajemim sujeverijam neće svoga
truda poštediti, i sve što može govoriti i tvoriti za vospetiti ili, ako ništa a ono barem
za kasniti opšte dobro i polzu, koja bi se črez ova nova spisanija pričiniti mogla, to je
meni dobro poznato. Ali s druge strane, ovo me teši i obnadeždava što sad veća čast
znamenitijih u naciji našoj, kako sveštenstvo tako i mirjani, imaju oči otvorene i
nećedu već ni kroz naočari, jošt manje kroz tuđe oči da gledaju, no sami svojima
bogodanim zenicama pronicateljno i skroz smatraju šta je što.
Evo nas, dražajši moj, za ovi red pri koncu mojega putovanja, u kojega opisaniju,
kako sam u početku rekao, hoteo sam proslaviti imena mojih prijatelja i blagodjetelja.
Ja im vozdajem kako mogu, a pravedni i milostivi bog vozdati će im kako on može.
Pritom uzdam se da će ovo jošte poslužiti za vozbuditi bogoljubive i dobra srca ljude
u naciji našej, ako kad vide koga siromaška i oskudna, kako šta sam i sam bio, koji
uprav nauku želi, traži i k njojzi kao žedan jelen k vodnim istočnikom teži, da se ne
odreku pomoći mu. Nauke ljubitelj pak mladić, koji čuvstvuje u sebi sklonjenije,
sposobnost i dar ka učeniju, nek se lasno ne predaje očajaniju ako se kad u tesnoti
nađe. Na konac, nek je preporučeno ovo delo svim blagorodnoumnim obštego dobra
želateljem, kad se nađe jošt ko da s učenih jezika na naš što lepo i polezno prevoditi
preduzme, neka ne prenebregu ruku pomoću dati mu, nimalo ne sumnjajući se da će s
vremenom ovo pretprijatije prečesnom opštestvu vesma polezno biti. Zašto ovo se
često vidi kao sunce: da dok god jedan narod na svojem maternjem jeziku knjiga
nejma, prinužden je u tamnosti uma i u varvarstvu ležati i sve na gore preuspevati.
Sverh svega i najposle, što sam god govorio i napisao, iz prave ljubovi k dobrodjetelji
k čelovečestvu i k srodnim mojim i govorio sam i pisao. "inest, veli slavni i veliki u
nauci Inglez Bako Verulamius, inest ingenio humano motus ljuidam arcanus et tacita
inclinatio in amorem aliorum, ljui si non insumatur in unum vel paucos naturaliter se
diffundit in plures. Jest u jestestvu čelovečeskom dviženije neko tajno i mučeće
sklonjenije k ljubovi drugih, koja, ako se ne uprazni u jednoga ili u male, prirodno
izlijava se na mnoge."

Ljubeći te, ljubimi moj, i čestitajući ti novi god, prebivam sav tvoj.

U Lajpsiku, januarija 1,1789, Dositej Obradovič

 
RĚČNIK

U redakciji Đure Gavele prěuzet je iz Sabranih děla Dositěja Obradovića, Prosvěta,

1961.

akatist, m.- vrsta crkvene pesme

aki - kao, kao da

Alsacija, ž. - Elsas

altar, m. - oltar, otar

alfavit, m. - bukvica, azbuka, alfabet, abeceda

duhovni - crkvena knjiga

alfa, vita, gama, delta, epsilon - alfa, beta, gama, delta, epsilon (grčka slova)

alumnist, m. - učenik u "opštežitiju" (koji u školi, zajedno s drugima, ima stan i

hranu), pitomac

anatema, ž. - prokletstvo

aramija, m. - razbojnik, pustahija

arenda, ž. - zakup, najam

arhitekton - neimar, zidar

baba, ž. - otac

bankocedula, ž. - novčanica, banknota

barkaruol, m. - lađar, veslar

bedstvovanije, s. - beda, nevolja

bez, m. - platno

bezmesno - neumesno
bespoleznost, ž. - nekorisnost

besporedačan - neuredan

beščislen - bezbrojan; beščislenokratno - mnogo puta

biskot, m. - dvopek

bitije, s. - biće, život

blagovremenstvo, s. - zgodno vreme, prilika

blagodejanije, s. - dobročinstvo

blagodetelj, m. - dobrotvor; -nica, ž. - dobrotvorka

blagonaravije, s. - pitomost

blagonaravnejši - najpitomiji

Ovako su, nastavkom -ejši (uměsto s prědmetkom naj), načinjeni i

priděvi: blaženejši; - vernejši, verhovnejši, vnutrenjejši; -
dostojnejši; - želateljnejši; - izbranejši, iskusnejši; - krasnejši; -
ljubeznejši, ljubimejši; - neporočnejši; - poželateljnejši, prečesnejši,
prijatnejši, prostranejši; - sveštenejši, serdečnejši, soveršenejši,
sposobnejši; - časnejši, - čuvstviteljnejšiva.

blagoobrazan - smerna lika

blagopolučan - srećan, dobar

blagosostojanstvo, s. - imućnost, blagostanje

blagohotan - dobroćudan, dobre volje

blagouhanije, s. - miris

blagočestije, s.-pobožnost, blagost, milosrđe

blagočin - smeran, smiren

boljše - više
breg, m. - obala

Brunskvih, m. - Braunšvajg

budušti - budući, potonji (obično u složenim rečima)

u vavek - uvek

vežestvo, s. - znanje

veksel, m. - menica, novčana uputnica

velerečije, s. - preterivanje, preuveličavanje

venetski - venecijanski, mletački

verhovnejši - vrhovni, najglavniji

vesma - vrlo, veoma

vest (Bog ) - zna

vestiarije, m. - čuvar (nadzornik) odela

večera duhovna - crkvena knjiga

vešt, ž. - stvar

vzajmni - uzajamni

vzor, m. - pogled

vidim - vidljiv, koji se vidi

vkušenije, s. - jelo

vid, m. - izgled, oblik

visokoumije, s. - oholost, zamišljanje svoje veličine

vkus, m. - ukus
vmenjavati - zamišljati, pripisivati, uzimati što za što

vnimanije, s. - pažnja

vo (u složenim rečima) - u vo vek' veka - vo veki - vo veki vekov - uvek, doveka

vodvoravati se - baviti se; stanovati

vožljubljeni - dragi, mili

vozbranjavati - braniti

vozbuždavati - buditi, izazivati se, kretati se, rađati se

vozveštavati - javljati, objavljivati

vozvoditi - podizati, uzvoditi

vozdavati - vraćati (zajam), oduživati se

vozdvignuti - podići, uzdignuti

vozmezditi - naknaditi vozmožan - mogućan

vozmuštavati se - mučiti se, buniti se

vozotvetstvovati - uzodgovarati

vozradovati se - obradovati se

vozrite (od vozzreti) - pogledajte

volna, ž. - val, talas

volnovati se - kolebati se, talasati se

voobraziti - zamisliti, pomisliti nešto što nije u istinu

vooružen - naoružan

vo svoja - kući, doma

vospetiti - sprečiti
vospoju (od vospeti - zapevati) - opevaću

vospominanije, s. - sećanje, uspomena

vosprijatije, s. - primanje

vražba, ž. - neprijateljstvo, vražda

vredan - štetan, škodljiv

vrediti - biti od štete, škoditi

vredovit - štetan, škodljiv

vremeni - privremen

vrazumiteljno - razumljivo

vrožden - uređen

vručiteljan - s preporukom

vsegda - svagda, vazda, uvek

vsekonečan - poslednji, krajnji

vsuje - uzalud

vhod, ž. - ulazak

gazeta, ž. - italijanski novac

ginea, ž. - engleski novac (21 šiling)

glubok - dubok

god, ž. - godina, godište

gortan, m. - grkljan, grlo

Grecija ž. - Grčka
grešljika ž. - sitan novac

grunt m. - zemlja, imanje

daskal m. - učitelj

dviženije s. - kretanje, pokret

dvižim - pokretan, pokretljiv

dvojeumije, s. - predomišljanje, sumnja

dvojiti - sumnjati

devstvo, s. - devojaštvo, devičanstvo

dejanije, s. (apostolska dejanija) - posao, delo

dejstviteljno - zaista, stvarno

derznovenije, s. - drčnost, velika sloboda, drskost

divjačestvo, s. - divljaštvo

dišputati se - prepirati se

dobrodetelj, ž. -vrlina, krepost; otuda i dobrodeteljni

dobrohotan - dobar, dobre volje

dobrohotstvo, s. - naklonost, lepo raspoloženje

dožd, m. - dažd, kiša

dolgota, ž. - dužina

domostrojitelj, m. - domaćin, upravnik kuće

donošenije, s. - dostava, potvaranje

dostodolžan - dužan

dostoinstvo, s- dostojanstvo, veliki čin

duzina, ž.- dvanaest, tuce

durak, m.- luda, budala

durati - trajati

dražajši - najdraži, najmiliji

drevesa, s - drveta

drznoven - drzostan - vrlo slobodan, smeo, drzak, drčan

edemski - rajski

elčijski - poslanički, poklisarski

eretikos, m.- otpadnik (od vere), jeretik

esap, m.- račun

žestoč - žestok, oštar

žitije, s - život (obično svetih otaca)

žitelj, m.- stanovnik

zagroziti se - zgroziti se

zadovlesostvoren - zadovoljen

zakon, m.- vera

zakošnjenije (zakosnnie), s - zadocnjenje, zakašnjenje

zaključavati - izvoditi, suditi

zaključen - stavljen u što, dodan

zaključenije, s- završetak, kraj

zapletka, ž.- zaplet

zaštištavati - braniti, štititi

začinjavati - počinjati

zgadan - gadan, grdoban

zdje - ovde

zemaljac, m.- zemljak, sunarodnik

zlak, m.- trava

zlatno runo - najveći orden (odličje) u Španiji i Austriji

zlopolučije, s. - nesreća, zla sreća

zovomi, - zvani i - njih

ibo - jer

igumanisati - biti iguman

idra, ž. - morska životinja

idriotski - idrijski

izvet, m.- izgovor

izvinovljavati se - pravdati se, odgovarati se; izvinovljenije, s. - opravdanje, odgovor

izdihanije, s- dah, izdisaj

izjatije, s - izuzetak, iznimka

izlijavati - izlivati

izobraziti - naslikati; izobražen - naslikan; izobraženije, s. - slika

imenije, s- imanje
Inglitera, ž. - Engleska

inogda - ponekad

isključavati - izuzimati

iskusnejši - najveštiji

ispeštren - išaran

istupljenije, s - ispad, pogreška

ishodatajstvovati - izraditi, zauzeti se i učiniti da bude što

itošta, ž.- hitnja, hitrost

ihže - njihov

iščezajem - koji se gubi, iščezava

javno - jasno

jestestvo, s - priroda

junost, ž.- mladost, omladina

junoša, ž.- mladić

kabala, ž.- podmuklo neprijateljstvo, razdor, svađa

kazanije, s- priča

kalabaluk, m.- množina, galama, navala

kalavritski - kalabrijski

kalpagdžija, m.- majstor koji pravi kape (kalpake)

kamarada, ž.- drugar

kamen veri - crkvene knjige

kamilavka, ž.- popovska kapa

kanave, s - bočnjak

kanon, m. - crkveni zakon

kanonik, m.- najstariji sveštenik (u zapad. hrišć.)

kapamadžija, m. - jorgandžija

kapelan, m. - sveštenik, pomoćnik parohov

karisime - najdraži, najmiliji

kasati se - ticati se

kastel, m.- zamak, tvrđavica

katalog, m.- spisak

kvartir, m.- stan

kelijski - što pripada ćeliji (manastirskoj)

klasa, ž.- red, razred

knjigonošnji - poštanski

ko - k, ka

kolegium, koleđium, m. - škola s opštežitijem (pansionat)

kolesa, s. - kola

kolonel, m.- pukovnik

konat, m.- račun

konac, m.- kraj, svršetak, smer, namera; na konac - najposle

konzilijar, m.- savetnik, većnik, odbornik

konrektor, m.- saupravnik, najstariji učitelj do upravnika

kont, m.- vlastelin, knez, grof

konfeti (mn.), m.- poslastice, kolači

korabalj, m.- lađa, brod; korabljenik, m.- putnik na lađi

korespondent, m.- dopisnik, poverenik, agent

Korf, m.- Krf

korfiotski - s ostrva Krfa

kost, m.- hrana

koštovati - stajati (o ceni)

krajcara, ž. - novčić, u vrednosti (u Obradovićevo doba) 4 pare

krasnovidni - lepa izgleda; tako i: krasnoličan, krasnonaravan

krat - puta; koliko mnogo krat - koliko, mnogo puta

krašani - krasan, lep

krepost, ž.- jačina, snaga

Kris, m.- Krez

kromje - osim, sem, van, izuzev

kupac - trgovac

kupečeski - trgovački

lavirintovidni, a, o - kao lavirint

lavsaik, m. - crkvena knjiga

lazaret, m. - kontumac

lehkoumije, s. - lakomislenost
Lepažita (lepa žita) - mesto u Albaniji

libo (koji, kakav) - god

likvor, m. - slatka rakija, liker

lihva, ž. - interes

lokaj, m. - sluga, lakej

lupnja, ž.- lupa, udaranje

ljubvepolni - pun ljubavi, vrlo ljubazan

ljubeznik, -ca - koji je prema nama i kome smo mi ljubazni

ljubiti se - dopadati se

ljuboistinost - istinoljublje

maala, mala, ž. - podgrađe temišvarsko

ma - ali

ma, m. - mah; na ma - odmah

magister, m. - učitelj

majde - zaista, pravo!

major -veći

malodušije, s. - slabost (duhov-na), plašljivost

margarit, m. - crkvena knjiga

marjaš, m. - novac, u vrednosti (u Obrad. doba) 17 novčića, oko 35 para (?)

master, m. - majstor, gospodin

mastiha, ž. - vrsta rakije

medik, m. - lekar (lečnik); medičeski - lekarski

medotočan - medenih reči

melanholikus, m. - čovek setne (turobne) naravi

memorijal, m. - spomenica, zapiska

mesecoslov, m. - crkvena knjiga (kalendar)

metavica, ž. - premetanje, vika

metoh, m. - manastir koji pripada drugom (većem) manastiru, manastirsko imanje

mešter, m. - učitelj, magistar.

milja, ž. - (geografska) 7,5 km po kilom., (morska) oko 2 km

minor - manji

mir, m. - svet; mirjanin, m. - svetovnjak (ne sveštenik); mirski, a, o - svetovnjak,

svetski

misal, ž. - misao

mister m. - gospodin

mitarstvo, s. - prelaz (stanje) duše po smrti čovekovoj

mnimi, a, o - tobožnji, prividni

mnogovolnujemi, a, o - koji se mnogo talasa

mnogoobrazni, a, o - mnogostručan

množestvo, s. - množina

molčanije, s. - ćutanje, mučanje

monašeski, a, o - duhovnički, kaluđerski

mor, m. - pomor

moraitski, a, o - morejski

Moskovitis, m. - Moskovljanin, Rus

mudarstvovati, mudrosloviti - mudrovati (gde i kako nije dopušteno)

muse, ž. - muze, boginje lepih umetnosti (naročito pesništva)

muštrati - okretati koga (po svojoj volji) kao vojnika na vežbanju (egzerciru)

nava (od linije), ž.- ratna lađa

navalica, ž. - navaljivanje (da se što brzo uradi)

Navpleon, m. - Nauplija

natgledati - nadgldati, pogledati

nadejemi, a, o - kome ili čemu se ko nada

nadleži - treba

naznamenovanije, s. - naznačenje, namena

naipače - osobito, naročito

naj - odveć, suviše, baš ("naj po ćudi")

najrevniviji, a, e - najžustriji, najmarljiviji

nakazanije, s. - osuda, kazna; nakazivati - osuđivati, kazniti

nakana, ž. - namera; nakanjen, a, o nameran, nauman

nakanjivati - preduzimati, smerati

naloženije, s. - naredba, nalog

napajavati - napajati
napastej (stari oblik 2. l. mn.) - napasti

naricati (naričem) - nazivati; narečen, a, o - nazvan

naslaždenije, s. - naslada, uživanje

nastaviti - poučiti, uputiti; od toga i: nastaviteljnica, nastavljenije

nastojašti, a, e - sadašnji

natura, ž. - priroda

naturalni, a, o - prirodni

načalo, s. - početak, načelo (?)

načalni, a, o - vrhovni, glavni, prvi; načalnik, m. - načelnik, starešina

načalstvo, s. - prvenstvo

načeti - početi

neveža, ž. - neznalica; nevežestvo - neznanje

nevozmožno - nemogućno

nedoumenije, s. - sumnja, nedoumica

nedug, m. - bolest

neženat, a, o - neženjen

neže li - nego li

nezabven, a, o - nezaboravljen

neiščislim, a, o - nebrojen, neizbrojan

nekamo li - a kamoli, toli, negoli

neložan, žna, žno - istinit, nelažan

nemošt - nemoć, slabost

nepolezan, zna, zno - nekoristan

neponjatno - nepojmljivo, nerazumljivo

neporedak, m. - nered

neradiv, a, o - neradan

neudob - neugodno, nejasno

neusipno - neumorno

nečajan, a, o - neočekivan

neščastije, s - nesreća

nibud - (koji, kakovi) koji god, bilo koji

nižnji, a, e - donji, mlađi

ninje - sada

ničesa - ničega

nog (stari oblik genitiva mn.) - nogu

nuždan, žna, žno - neophodan, potreban

obalsamljavati - balsamom opremati

obastati - ostati, opstati

obače - ali, ipak; međutim; pri svem tom

obed duhovni - crkvena knjiga

obeštanije, s. - obećanje; tako i: obeštati, obeštati se

obida, ž. - (ikav.) uvreda

obiknovenje, s. - navika
obitalište, s. - stan, boravište

običavati - navikavati

oblagorođavati - uljuđivati, činiti plemenitim

oblekčati - olakšati

obličavati - koriti; obličenije - prekor

obraz, m. - lice, izgled; slika; način

obratiti - pretvoriti obrknez, m. - vrhovni (glavni) knez od-o

odejanije, s. - odelo, odeća

odreda - namena, odredba

ožidavati - očekivati

ozlobiti -učiniti zlo (kome)

oktav, m. - osmina (format knjige od osam listova u tabaku)

okupacija, ž. - zanimanje

Omirov vitez - Odisej

opit, m. - ogled, iskustvo

opraviti -izvršiti, uraditi

opredeliti - odrediti, nameniti; opredeljen - određen, utvrđen

opstojateljstvo, s. - prilika

opštedružeski, a, o - drugarski, zajednički

opštestvo, s. - zajednica; opština; društvo

ortodoks - pravoveran

osijati - obasjati
osjazateljno - opipljivo

oskorbiti - rastužiti, uvrediti

osmejavanje, s. - smešenje

osnovanije, s. - osnova; pouka

ospital, m. - bolnica

ostanoviti se - zaustaviti se

ostregavati se - čuvati se

ostrija, ž. - ostrica (morska životinja), ostriga ostrov, m. - ostrvo, otok

otačnik, m. - životni svetih otaca, paterik

otvet, m. - odgovor; otveštati - odgovoriti

otvratiteljni, a, o - odvratan, dosadan

otličije, s. - odlikovanje, počast, odličje

otpuštaješi - oslobađaš

ohtapod, m. - oktopod, hobotnica (morska životinja)

očiniti (od-činiti) - pokvariti što je učinjeno

očuždavati se - tuđiti se

paguban, bna, bno - štetan, poguban

pamet, ž. - spomen, uspomena

papa, ž. - otac

paraklisara, ž. - mlađi crkvenjak

parasiti se - okaniti se, odustati

Parnas, m. - planina (u Grčkoj), sediše muzama (pesništvu)

paruka, peruka, ž. - vlasulja, baroka, perika

parusija, ž. - najveći dar manastiru (ovde)

pasažir, m. - putnik

pasaporat, m. - putni list, pasoš

patenta, ž. - povelja, potvrđenje

Patmo, m. - Patmos

Patra, ž. - Patras

patron, m. - zaštitinik, branič (svetac)

penije, s. - pevanje

pijastar, pjastar, m. - groš

plenenije, s. - otimanje, zaplena

poarčiti - potrošiti, učiniti arač (harač), trošak

povedati - ispričati, kazivati

poveli (od poveleti) - zapovedi!

povjem - kazujem, pripovedam

poglaviti, a, o - koji većinom (mahom, ponajviše) biva, pretežan

podvižan, žna, žno - pokretan, vredan, napredan

podoban, bna, bno - sličan, nalik; podobije, s. - sličnost

podobne - isto tako

poželateljnejši, a, e - koga (ili što) najviše želimo

pozor, m. - pažnja

pokojan, jna, jno - miran

pokrov, m. - krov

polza, ž. - korist

polzovati (i se) - koristiti (se)

Polonija, ž. - Poljska

polustav, m. - crkvena knjiga

polučiti - dobiti, primiti

pominajem, a, o - spominjan

poneže - jer, počem

ponirljiv, a, o - potajan, podmukli

ponč, m. - piće (punš)

ponjatan, tna, tno - pojmljiv, razumljiv

popečenije, s. - staranje, briga

porcolana, ž. - porculan

posilati - slati

poslanije, s. - pismo, poslanica

poslušljiv, a, o - poslušan

pospešan, šna, šno - podesan, povoljan

posredje - posred, posrediti

potaštiti se - potruditi se, postarati se

pouštavati - nagovarati, savetovati

pohuđavati - kuditi

pocrniti se - obući se u crno, zakaluđeriti se

počerpao - pocrpao

počitajemi, a, o - poštovani, za poštovanje; od iste su osnove i reči: počitatelj, m. -

poštovalac

počitovati - poštovati

počti - gotovo, umalo ne

pravda, ž. - istina; istina! zaista

prebivati - baviti se, stanovati

prebiti (prebudem) - probaviti

previći (previknuti) - privići

predvariteljni, a, o - prethodni

predel, m. - međe, granica; pokrajina

predika, ž. - pouka u crkvi

predislovije, s. - predgovor

predrasuždenije, s. - predrasuda, zabluda

predstaviti - pokazati; zamisliti; predstavljenije, s - predlog, napomena

predstatelj, m. - predstavnik, zastupnik, poglavar

preduvedomiti - unapred javiti (izvestiti); preduvedomljenije, s. - napomena

preduzeti - osvojiti, ovladati

preduspevati - napredovati

prežnji, a, e - pređašnji

prezviter, m. - sveštenik

preizrjadni, a, o - izvrstan, osobiti

preimuštestvo, s. - nadmoćnost

priespolnjen, a, o - prepun

prejestestven, a, o -natprirodan

prelasni, a, o - zavodljiv

prelat, m. - veliki crkv. činovnik sa sudskom vlašću

prelastiti - prevariti, nagovoriti; otuda i prelašten i prelaštenije

preljubimi, a, o - predragi

prepitavati - hraniti; otuda i prepitanije

prepjatstvije, s. - preprekađ

presloviti, a, o - slavni, čuveni

prestaviti se - umreti; prestavljenije, s. - smrt

pretpoložiti - napred staviti

pretpočivati - više ceniti, pretpostavljati

pretprijatije, s. - preduzeće

prečesnejši, a, e - najčasniji

prečuvstvovati - slutiti, unapred osećati

preuhištren, a, o - lukav

pribitak, m. - dobitak, korist

privešen, a, o - obešen

priklad, m. - primer

priključavati se - događati se, dešavati se

priključenije, s. događaj, doživljaj, dogodovština

priličan, čna, čno - koji (čemu i kome) liči

priličestvovati - dolikovati

primečanije, s. - napomena

principski, a, o - poglavarski

prinužden - prinuđen, primoran

pripas, m. - jelo, brašnenica

pripetstvije, s. - prepreka

pripoznanstvo, s. - priznanje

prismotriti - opaziti

priugotovljen, a, o - spremljen

pričasna, ž. - deo službe (u ist. crkvi)

pričina, ž. - uzrok; otud i pričiniti

prišelac, m. - pridošlica, došljak

prišestvije, s. - dolazak

proveditor, m. - oblasni upravitelj

proviđen, a, o - podmiren, snabdeven

provizion, m. - dobit, interes, provizija

prokažen, a, o - gubav

prolog, m. - knjiga kratkih životopisa svetih otaca

promisal, m. i ž. - promisao, proviđenje

prosveštavati -prosvećivati, prosvetljivati

prosvešten, a, o - prosvećen; otuda i prosveštenije

proskomidija, ž. - žrtvena molitva (deo službe božje)

protosinđel, m. - vrhovni sinđel (duhovnički čin, manji od Arhimandrita)

pročaja - ostalo; proči, a, e - drugi, ostali

prošedši, a, e - prošli

punkt, m. - tačka, rečenica

razanstvije, s. - razlika

razve - osim, van, razma

razlučenije, s. - rastanak

raskazivati - pričati

raspoložiti - razdeliti, narediti

rastiti se - ploditi se

revnitelj, m. - čovek vrlo marljiv, svojski zauzet za što

revnost, ž. - marljivost, žustrina

redut, m. - zabava (bal) s maskama

reč, ž. - beseda, govor

ritmajstor, m. - konjički kapetan

ritor, m. - besednik, govornik

roždestvo, s. - rođenje (Hristovo), Božić

Rosija, ž. - Rusija, rosijski, a, o - ruski

ruspija, ž. - rušpa (novac), mletački dukat

sad, m. - gradina, vrt, bašta

salandar, m. - milostinja kaluđerima o zadušnicama

samoljubije, s. - egoizam

satrap, m. - oblasni upravitelj (u Persiji)

sverh, o - svrhu

svet, m. - svetlost, videlo

svetiti se - posvećivati se

Sveti četrdeset - mesto u Albaniji

svetotatstvo, s. - krađa svetih stvari

svidetelj, m. - svedok; od iste osnove i svideteljstven

svojstveno - upravno

sedalište, s. - sedište, prestonica

sekret, m. - tajna

selni (cvet) - krin

sem, semo, sjemo - ovamo

Serbov (oblik genitiva mn.) - Srba

Serbos, m. - Srbin

sipa, ž. - sepija (morska životinja)

sireč - to jest, "ova reč"

skloniti se - primaći se, prići

sklonjenije, s. - sklonost, naklonost

skorbiti - žaliti

skoro - brzo
scrupoloso (skrupolozo) - veoma obazriv, pažljiv

skudost, ž. - nemaština, oskudica

sladošća, ž. - sladost, slast

slatkoslišan, šna šno - prijatan za slušanje

slačajši, a, e - najslađi

sled, m. - trag

sledovanje, s. - što dalje dolazi, nastavak: posledica

sledovateljno - dakle, prema tom

sledstvije, s. - posledica

slovo, s. - reč; beseda; jezik

slovesni, a, o - razumni, otuda i slovesnost

složenije (mira), s. - stvorenje (sveta); sastav; sintaksa

smatrati - gledati

smiliti se - dopasti se

smotrenije, s. - obzir, pogled

smuštavati se - zbunjivati se

smuštenije, s. - smutnja, buna

sobesedovati - razgovarati

soblažnjivati - zavaditi, navoditi koga na zlo

soboleznovati - biti bolećiv, žaliti, saučestvovati

soveršeno - sasvim, potpuno

soderžavati - držati; se - izdržavati se

soderžanije, s. - izdržavanje

sodružestvo, s. - društvo

sožalovati v. - soboleznovati

soizvoliti - pristati

sokrovište, s. - ostava

soopštiti - dostaviti

sootvetstvovanije, s. - odgovaranje (uzajamno)

sosedatelj, m. - drug pri sedenju

sostojati se - biti iz čega sastavljen

sostrastije, s. - osobita naklonost, simpatija

sohranjenije, s. - čuvanje, odr-žavanje

spatarije, m. - čuvar (nadzornik) oružja

spodobiti - učiniti koga podobnim za što, upotrebiti, udostojiti; spodobiti se -

udostojiti se

sposob, m. - način

sposopstvije, s. - podobnost, dar

spospešan, šna, šno - povoljan

spriopštiti - dostaviti, priključiti

starost, ž.- staranje, briga

starosta, ž. - gradski načelnik

stojeći - baveći se

stranoljubije, s- gostoljublje
stroptiv, a, o - uporan, neposlušan

sumnjavati - sumnjati

tartana, ž.- mala lađa (na Sredozemnom moru)

taštiti se - hitati, žuriti se

terzija, ž. - krojač jedne vrste čohanog odela (muškog i ženskog); terziluk - terzijski
zanat

termin, m. - rok

tefter, m. - spisak, trgovačka knjiga računa

tip, m. - štampa

tipograf, m.- štampar

tipografčik, m. - štampar

tolkovanije, s. - tumačenje

tokmo (ne) - (ne) samo toprv - tek, upravo sad

toronj, m. - kula

trakter, m. gostionica

trebnik, m. - crkvena knjiga, ritual

tresavica, ž. - groznica

Trijeste, m. - Trst

tripolicki, a, o - tripoliski

ubeći - pobeći
ubožestvo, s. - siromaštvo,

uboštvo uvi! - jao!

uvoziti se - plesti se, utrpavati se

uglubljavati (i se) - udubljivati (i se), ulaziti duboko

ugodije, s. - ugodnost, ugađanje

ugotovati - spremiti

udob - ugodno, lako

udovoljstvovati - zadovoljiti

udručavati - tlačiti, pritiskivati, gnječiti

udručen, a, o - pritisnut, pritešnjen, prignječen, potlačen

udručenije, s. - pritisak, jaram

ujedinjen, a, o - usamljen, odvojen, od sveta

uleši (od ulez(av)ši) - ušavši

umišljavati - smišljati

umiljenije, s. - milina

umovenije, s. - umivanje, pranje

unijat, m. - hrišćanin istočnoga obreda sjedinjen sa zapadnom crkvom

unka, ž. - brežuljak, humka

unljiv, a, o - dokolan, besposlen

upaživati - opažati

upaziti - opaziti

upodobiti se - učiniti se sličnim

upodobljavati se - nameštati se

upravljajem, a, o - upravljan

upražnjavati se - vežbati se

urob, m. - nakaza, grdoba, ludak

urodiv, a, o - lud

urok, m. - zadatak, lekcija, čas

userdije, s. - usrdnost, ljubav, dobra volja uslaždavati se - naslađivati se

ustanovljenije, s. - uredba

utišiti - utišati utoliti se - utišati se; otud i utoljavati se

fabrika, ž. - ovde; podgrađe temišvarsko

fabula - basna

fain, a, o - nežan, fini

ferman, m. - pismena zapovest, povelja

ferula, ž. - daščica (lenjir) na vrhu spljoštena i široka, kojom su u starim školama

udarali decu (za kakvu pogrešku) po dlanovima (packe)

Filipopolj, m. - Plovdiv

firgaz (od lat. virga), m. - palica ili snopić tankoga pruća, kojim su u starim školama
tukli učenike, kad što skrive

formula, ž. - izreka, obrazac

forteca, ž. - tvrđavica

fortuna, ž. - sudbina, sreća (zla), nevolja

ftori (vtori), a, o - drugi po redu

ftornik, m. - drugi dan u sedmici, utornik

hak, m. - naplata, nagrada

Hiotac (Hioci) - Hioćanin, s ostrva Hiosa

hirotonisati -rukopoložiti, zapopiti

hitrost, ž. - lukavstvo

holmić, m. - brežuljak, humić

Hormovit, Hormovitac (Hormovica), m. - čovek iz Hormova

carstvujušti, a, e - vladarski, koji caruje

celovati - poljubiti

ceremonisanje, s. - snebivanje, nameštenje

cesarica, ž. - carica

cefalonitski, a, o - kefalonijski

čado, s. - dete, čedo; čadom (3. p. mn.) - deci; tako su postale i složene reči:
čadoljubiv i čadorodije

čajanije, s. - čekanje, očekivanje

časlovac, m. - crkvena knjiga u kojoj su molitve raspoređene po časovima,

horologium

čast, ž. - deo; od časti - unekoliko; časti slova - vrste govora (u gramatici)

častica, ž. - delić, čestica

čelovek, m. - čovek; tako i složene: čelovekoljubac, čelovekoljubni, a, o - čovečni

(humani)

čerpe - crpe (od crpsti)

česa - čega; česa libo - čega god

česni, a, o - častan; tako i poređenje: česniji, česnejši

čest, ž. - pošta, poštovanje, čast; čestan, sna, sno - častan, pošten; česnost, ž. -
časnost, čestitost

činovno - kako treba

čislo, s. - broj

človek, m. - čovek; tako i človekov

človečeski, a, o - čovečanski, ljudski

čreda, ž. - red (kojim sveštenici služe u crkvi); otuda i: čredni, a, o

črez - zbog, po, pomoću

črezvičajni, a, o - osobiti, vanredni

črezjestestven, a, o - natprirodan

črezmerni, a, o - prekomeran, preteran

čuvstviteljan, ljna, ljno - osetljiv

čuvstvo, s. - osećanje; doći u čuvstvo - osvestiti se, doći k sebi

čuvstvovati - osećati; otuda i čuvstvovanije

čtenije, s. - čitanje

šat - valjda, eda

šizmatik, m. - otpadnik, koji pripada šizmi (rascepu), tj. drugom hrišćanskom obredu

škapulati - izbaviti

špacirati - hodati, šetati se

študirati - razmišljati, učiti

šuščenje, s. - šuštanje

ščastije, s. - sreća; ščastljiv - srećan

***

Jovan Deretić

O DOSITEJU OBRADOVIĆU

Kao retko koji pisac pre i posle njega Dositej Obradović je imao nemiran i
doživljajima bogat život, koji će on učiniti predmetom svog glavnog dela i
istovremeno iskustvenim ishodištem čitavog svog prosvetiteljskog učenja.

Rođen oko 1739. u varošici Čakovu, u temišvarskom Banatu, rano ostavši bez
roditelja, Dimitrije, kako se Dositej zvao pre zamonašenja, ispoljio je još u detinjstvu
dve svoje velike ljubavi prema knjigama i prema putovanjima. Po njegovom vlastitom
kazivanju, čim je naučio da čita, počeo je prosto gutati žitija svetaca, jedinu
"beletristiku" do koje je tada mogao doći. Po uzoru na junake svojih "romana", želeo
je da postane svetac. Vođen tom mišlju, on beži iz Temišvara, kamo su ga staratelji
dali da uči kapamadžijski zanat, i odlazi u manastir Hopovo u Fruškoj gori, prima
monaški čin i ostaje tu tri gorine (1757-1760). Posle toga, pošto je, razočaravši se u
manastirski život, pobegao iz Hopova, obuzet podjednako žudnjom za naukom i za
nepoznatim krajevima, lutao je po svetu, najpre kao odbegli kaluđer – pojava ne tako
retka u tom vremenu – a zatim kao slobodni mislilac i spisatelj.

Iako je iz Hopova krenuo na zapad, preko Slavonije i Hrvatske (Zagreb je prvo mesto
gde se duže zadržao), prvi period njegovih putovanja, sve do odlaska u Beč, bio je
duhovno usmeren prema pravoslavnom istoku. Dositej je nameravao da ide u Rusiju,
na školovanje u kijevsku Duhovnu akademiju, kao što su to pre njega činili Jovan
Rajić i mnogi drugi srpski intelektualci, ali su ga prilike usmerile u drugom pravcu. Iz
Zagreba je otputovao u severnu Dalmaciju i po srpskim selima u okolini Knina proveo
oko dve godine kao učitelj. Čuvši da u manastiru Hilandaru boravi čuveni grčki učitelj
i pisac Evgenije Vulgaris, ukrcao se na brod i krenuo put grčkih zemalja. Na putu se
međutim razboleo, pa je zimu proveo u Crnoj Gori, u manastiru Maine, u kojem se
upoznao s tadašnjim crnogorskim vladikama Savom i Vasilijem. Odatle se vratio u
Dalmaciju, da bi sledeće godine (1765) ponovo krenuo na istok. Zadržao se izvesno
vreme na Krfu, zatim je putovao po Peloponezu, morem stigao u Svetu goru i u
manastiru Hilandar proveo jednu zimu. Pošto tu nije našao grčkog učitelja, krenuo je
dalje i, na osnovu obaveštenja dobijenih na putu, uputio se u maloazijski grad Smirnu,
gde je proveo oko tri godine, učeći u školi jednog drugog grčkog učitelja, Jeroteja
Dendrina. Tu je stekao "puno školsko obrazovanje koje se u pravoslavnom svetu tada
uopšte moglo postići". Na povratku iz grčkih zemalja putovao je po Albaniji, zadržao
se izvesno vreme na Krfu, a zatim, preko Venecije, stigao u Dalmaciju (1769). Na tom
svom prvom helenskom putovanju Dositej je naučio starogrčki i novogrčki, proučavao
helensku poeziju i retoriku, a imao je priliku i da se upozna s tadašnjim
prosvetiteljskim težnjama u Grčkoj. Helenska komponenta dala je završni oblik
njegovom dotadašnjem obrazovanju, koje je pre toga obuhvatalo crkvenoslovenski
jezik i literaturu na njemu, rusku, ukrajinsku i srpsku, a od tuđih jezika rumunski, koji
je znao još od detinjstva isto tako dobro kao i srpski, zatim latinski, italijanski i
albanski. Tome treba dodati da je Dositej, živeći među običnim srpskim svetom u
Dalmaciji, upoznao narodni život, narodni jezik i običaje naroda.

Na početku 70-ih godina XVIII veka Dositej je u Dalmaciji još uvek kao odbegli
kaluđer; Dositej Hopovski – kako je sebe nazivao. Živeo je, mislio i pisao u
pravoslavnoj duhovnoj tradiciji. Tada dolazi do velikog preokreta u njegovom životu,
najvećeg i najdalekosežnijeg po svojim posledicama. Strelica njegovih putovanja i
duhovnih težnji skreće prema zapadu. Najpre odlazi u Beč, u kojem provodi "šest
polezni i radosni godina" (1771-1776), a otprilike isto toliko po drugim mestima
Carevine. Jedno kraće vreme živeo je u Sremskim Karlovcima, srpskom duhovnom
središtu, u kojem je pre više godina primio monaški čin. U tom periodu, koji
neposredno prethodi njegovoj pojavi na književnoj sceni, proširuje svoje obrazovanje
i saznajne vidike. Izdržavao se davanjem časova iz grčkog, a sam je učio nove jezike.
Najpre se prihvatio francuskog, iako je živeo u nemačkom gradu, a tek zatim
nemačkog. Dolazi u neposredan doticaj s literaturom i filosofijom prosvećenosti,
francuskom, nemačkom i engleskom (preko francuskih prevoda), sluša predavanja
jednog od sledbenika popularnog nemačkog filosofa Volfa i počinje drukčije da misli.
U isto vreme iz Beča su preduzimane dalekosežne mere za reformu srpske kulture, s
kojima je Dositej bio veoma dobro upoznat, jer je bio u bliskim, prijateljskim vezama
s carskim cenzorom, Atanasijem Sekerešom, jednim od onih obrazovanih Srba koji su
podupirali te reforme. Nakoliko godina kasnije i sam Dositej će postati njihov vatreni
pobornik i propagator. To razdoblje završava se jednim velikim "preokružnookolnim
putovanjem", koje je Dositeja iz Slovačke – gde se zatekao – preko Italije,
Sredozemnog mora, grčkog arhipelaga (na tom svom drugom helenskom putovanju
najduže se zadržao na prekrasnom ostrvu Hios), Carigrada, Crnog mora, Moldavije,
Vlaške (tu je napravio nova, učena, poznanstva) i Poljske, odvelo u Prusku, u grad
Hale (1782), u kojem je zbacio kaluđersku mantiju i obukao se "u grešne svetske
haljine". Na tamošnjem univerzitetu kod volfovca Erberharda slušao je predavanja iz
filosofije, estetike i naturalne teologije. Sledeće godine prelazi u Lajpcig, grad knjiga i
štamparija; u njemu sluša univerzitetska predavanja iz fizike i štampa svoje prve
knjige. Zatim kreće dalje na zapad i posećuje dve evropske kulturne metropole, Pariz i
London, koje je odavno zacrtao kao glavni cilj svojih putovanja. U Londonu je ostao
šest meseci (1784-1885), tu je stekao nove prijatelje, proširio svoje duhovne vidike,
naučio engleski i postao naš pvi prevodilac s tog jezika.

London je krajnja tačka Dositejevih putovanja na zapad, kao što je Smirna bila
poslednja stanica na njegovim istočnim putovanjima. Engleska je i za Dositeja, kao i
za druge evropske prosvetitelje, bila obećana zemlja društvenih i duhovnih sloboda, o
kojima je feudalna Evropa jedva mogla sanjati. Tu je naš pisac na vrhuncu svojih
prosvetiteljskih težnji i svoje okrenutosti stranom svetu. Ono što je došlo posle
Engleske manje je značajno: putovanja po raznim nemačkim krajevima, poseta
mnogim gradovima, među ostalima i Kantovom Keningsbergu, boravak u zapadnoj
Rusiji na imanju njegovog nesuđenog mecene, generala Simeona Zorića, poreklom
Srbina, dva boravka u Beču (1785-1787, 1789-1802). Poslednji boravak u Beču je
njegovo najduže zadržavanje na jednom mestu i ujedno najsumorniji period njegova
života. Živeo je oskudno, od davanja časova iz stranih jezika, pod prismotrom
policije, u atmosferi feudalne reakcije koja je zavladala u Austriji posle smrti Josifa i
pod utiskom Francuske revolucije. Pisao je malo, a pozive prijatelja i poštovalaca da
nešto novo napiše ili učini srdito je odbijao. Ali prilike su mu se poboljšale kada se na
poziv bogate srpske kolonije u Trstu preselio u ovaj grad, u koji je i ranije u nekoliko
mahova navraćao. Četiri godine koje je tu proveo (1802-1806) možda su
najspokojnije razdoblje u čitavom njegovom životu. Bio je okružen prijateljima i
poštovaocima, materijalno obezbeđen, tako da je izgledalo da je konačno našao
utočište za svoju starost. Uprkos svemu tome, on je na kraju odlučio da napusti ovaj
grad i krene u novu neizvesnost, veću od ijedne dotadašnje.

Poslednje godine Dositejeva života deo su istorije revolucije iz koje je, posle
viševekovnog ropstva, rođena nova Srbija. Čim je izbio prvi srpski ustanak, Dositej je
osetio sav značaj tog događaja. "U sadašnje vreme čudna se videnija pokazuju i
počinje oživljavati u srcima našim blagonadeždije", pisao je on u proleće 1804. Iste
godine objavio je Pjesnu na insurekciju Serbijanov, himnu Srbiji koja se rađa u
plamenu borbe. Među tršćanskim Srbima radio je na prikupljanju materijalne pomoći
za ustanike, a i sam je priložio polovinu svoje ušteđevine. Od samog početka bilo mu
je jasno da u borbi za oslobođenje značajnu ulogu treba da odigra kultura, pa je zato
svoje dalje prosvetiteljske planove vezivao za Srbiju i nastojao da zato pridobije i
druge srpske književnike. U leto 1806, u šezdeset šestoj godini života, napustio je Trst
i krenuo prema Srbiji. Izvesno vreme zadržao se u Sremu, posetio tadašnjeg srpskog
duhovnog poglavara mitropolita Stratimirovića, stvorio neposredne veze sa
ustanicima, da bi sledeće godine prešao u oslobođeni Beograd. U Srbiji je razvio
značajnu aktivnost, učestvovao u političkom, kulturnom i diplomatskom životu
zemlje, bio savetodavac Karađorđa i ustaničkih vojvoda, vaspitač Karađorđeva sina i,
na kraju, neposredno pred smrt "popečitelj (ministar) prosveštenija" u prvoj ustaničkoj
vladi. Ali od njegovog neposrednog učešća u ustaničkim poslovima od većeg je
značaja samo njegovo prisustvo, a preko njega i prisutnost srpske (i evropske)
prosvetiteljske misli XX veka, u Srbiji u godinama njenog ponovnog rađanja.

Književno delo Dositeja Obradovića ispunjava dinamizam, ista sposobnost za

neprekidan razvoj i stalno samonadmašivanje, kao, uostalom, i njegov život. Na
osnovi njegovih istočnih putovanja i neposrednih dodira s kulturama pravoslavnog
istoka Evrope ponikli su njegovi dalmatinski spisi: Ižica, Venac od alfavita,
Hristoitija, crkvene propovedi, napisani 1769-1770. U njima su našle mesto sve
komponente njegovog dotadašnjeg obrazovanja, a najviše helenska i narodna. Iako se
po svojim osnovnim književnim i idejnim pretpostavkama podudaraju s literaturom
tog doba pisanom pretežno na ruskoslovenskom jeziku, ti spisi drugim svojim
osobinama, naročito svojom helenskom orijentacijom i upotrebom čistog narodnog
jezika, odudaraju od nje i čine posebnu epizodu u srpskoj književnosti XX veka.

Književno-prosvetiteljski rad na širokim nacionalnim osnovama Dositej započinje

1783. u Lajpcigu svojim programskim manifestom Pismo Haralampiju, i prvim delom
autobiografije Život i priključenija. Ta dva dela objavljena su zajedno, u jednoj knjizi.
Sledeće godine izišli su mu Sovjeti zdravago razuma (1784), a zatim, posle povratka
iz Engleske, Basne, s drugim delom Života i priključenija u dodatku (1788), Sobranije
ra znih naravoučitelnih vešče (1793); u vreme boravka u Trstu napisao je knjigu
Ešika, koju je objavio u Veneciji (1803); posthumno je objavljen drugi deo Sobranija,
pod naslovom Mezimac (1818). Objavio je izvestan broj pesama, od kojih je
najznačajnija već spomenuta Pjesna na insurekciju Serbijanov (1804). Svemu tome
treba dodati njegovu obimnu ali samo delimično sačuvanu (ukupno devedeset pet
pisama) prepisku.

Dositejevo delo se temelji, s jedne strane, na njegovim ličnim iskustvima, na

putničkim doživljajima i neposrednom poznavanju sveta, a s druge, na njegovoj
ogromnoj lektiri, na poznavanju klasičnih i modernih jezika, na njegovoj širokoj
humanističkoj erudiciji. Njegov književni program čine sledeći elementi: raskid s
tradicijom crkvenoslovenskog jezika, koreniti kulturni preobražaj naroda na
osnovama zapadne prosvećenosti, stvaranje književnosti na narodnom jeziku a prema
uzorima preuzetim iz zapadnoevropske i antičke tradicije. Taj program je on sažeto
formulisao u svom manifestu Pismo Haralampiju, a široko ga je obrazložio na osnovu
vlastite životne istorije u svojoj autobiografiji. Ostala dela su mu nastala pretežno
slobodnom adaptacijom stranih tekstova. Žanrovski heterogena, ona sadrže razne
književne oblike, pripovetke, anegdote, basne (to je najomiljenija njegova narativna
forma), ponekad stihove, u jednom slučaju i komediju (od nemačkog pisca Lesinga),
zatim moralne i autobiografske eseje, filosofske i etičke traktate itd. I u narativnim i u
esejističkim tekstovima otkrivamo isto što i u autobiografiji: živo osećanje za narodne
potrebe, didaktiku, sentenciozne izreke, humor, živopisne likove, poetske opise
prirode. Te osobine učinile su Dositeja popularnim piscem. Njegova glavna dela Život
i priključenija i Basne dugo su ostale najčitanije naše knjige. Dositej Obradović je
izvršio presudan uticaj na čitav dalji razvitak srpske književnosti i istovremeno stvorio
našu čitalačku publiku.

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Dositej je svoj književni rad započeo pričom o svom životu, a i kasnije se više puta u
tekstovima drukčijeg karaktera vraćao na svoje doživljaje i iskustva. Puni naslov
njegove prve i glavne knjige glasi: Život i priključenija Dimitrija Obradovića u
kaluđerstvu narečenoga Dositeja njim istim spisat i izdat (1783). Ona obuhvata
Dositejevo detinjstvo i ranu mladost, razdoblje u kojem su se odigrala dva važna obrta
u njegovom životu: bekstvo u manastir i bekstvo iz manastira u svet. Druga knjiga
ovog dela nastavlja se neposredno na prvu. Ona govori o tridesetak narednih godina
autorova života, ispunjenih ponajviše putovanjima po našim krajevima i stranim
zemljama. Kako je pisac nije naslovio, jedan kasniji izdavač dao joj je naslov
Putnička pisma.

Kao književno delo Život i priključenija pruža i više i manje od obične autobiografije.
Nepotpuno i dosta oskudno u iznošenju pojedinosti iz autorove spoljašnje i unutrašnje
istorije, nedovoljno pouzdano u istorijskim činjenicama i hronologiji, ovo delo, u
stvari, donosi u autobiografskom okviru široku eksplikaciju Dositejevog
prosvetiteljskog učenja primenjenog u srpskim uslovima. U osnovi prve "časti" dela
nalazi se priča o mladiću na životnoj raskrsnici. Svojim sposobnostima i duhovnim
težnjama on visoko odskače nad okolinom i zato se ne može zadovoljiti starim
utabanim stazama već traži novi put. Pod uticajem lektire on beži u manastir, među
kaluđere, u želji da se posveti. Pošto shvati da je pogrešio, sprema se da beži i iz
manastira i da pronađe novi put. U odnosu na tradiciju delo se javlja kao antiteza
dominantnom žanru stare književnosti, svetačkom žitiju, i na nekim mestima prelazi u
direktnu kritiku tog žanra. U perspektivi daljeg razvoja narativne proze u našoj
književnosti, ono se, kao što ćemo dalje videti, javlja kao uvertira u roman, koji
predstavlja osnovnu narativnu vrstu nove književnosti. Ali glavna namera piščeva nije
išla na ruku romanesknim mogućnostima sadržanim u temi, iako ih je autor, po svoj
prilici, bio svestan. Osnovno stanovište iz kojeg proizilazi struktura dela nije
romansijersko suprotstavljanje stvarnosti idealu nego propovedničko i esejističko
suprotstavljanje jednog ideala drugom idealu, jednog stava drugom stavu.

To stanovište nije spontano i nesvesno, ono je izraz unapred postavljenog programa.

U predgovoru delu Dositej kaže: "niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i
načalno namjerenije moje knjige". Da bi to postigao, on obećava da će u svakoj prilici
davati "naravoučiteljna naznamenovanija i polezne ko upravljeniju žitija sovjete i
nastavljenija". Taj svoj stav kasnije je još više precizirao, istakavši da je u tom delu
imao "dva poglavita namjerenija: prvo – pokazati bespoleznost manastira u opštestvu,
a ftoro – veliku nuždu nauke". I zaista, Dositej se dosledno držao te svoje namere.
Najveći broj stranica posvećen je raspravljanju o njegovim omiljenim prosvetiteljskim
temama, raspravljanju u kome kritika manastira i veličanje nauke predstavljaju samo
dva glavna i suprotna pola.

Kad se kreće u sferi ideja, Dositej nije naučnik koji je zaokupljen samo onim što hoće
da saopšti, nego propovednik koji stalno vidi pred sobom publiku kojoj se obraća.
Njegov stil nije bezlični, diskursni stil naučnih i filozofskih traktata nego stil
strastvenog propovednika; u njemu su salno prisutna dva živa lica: lice čoveka koji
propoveda i lice publike kojoj se obraća. To je retorički stil u kome je došao do punog
izraza Dositej besednik, Dositej čitalac svetih otaca, prevodilac Jovana Zlatoustog i
nekadašnji propovednik u dalmatinskim crkvama. Bogata Dositejeva retorika
predstavlja, kao što je već istakao Vatroslav Jagić u izvanrednom ogledu Dositejeva
rječitost, jednu od glavnih stilskih osobina njegovog dela uzetog u celini. Ona je
naročito značajna u Životu i priključenijima, delu koje je skoro u celini posvećeno
propagiranju novih ideja. Retorika unosi u Dositejev mestimično razvučeni,
eksplikativni stil živu reč punu unutrašnje vatre, autentičnosti i energije, reč koja ume
da otkrije osetljivo mesto kod čitaoca, da ga zasmeje i zabavi nekom duhovitom
dosetkom, šalom ili zanimljivom pričom, posle koje dolazi obično ozbiljno
upozorenje, savet ili pouka. Sentenciozno uobličene misli, prosvetiteljske krilatice i
parole, iskre mudrosti koje treba da u duši čitalaca zapale plamen istine predstavljaju
vrhunac toga stila, neku vrstu dramske kulminacije Dositejeve retorike. One su rasute
po raznim stranicama dela, susrećemo ih naročito u govorima lica, ali ima i čitavih
tematskih blokova koji su sastavljeni od niza srodnih sentecija ili sentenciozno
intoniranih misli. Takav je onaj deo iz Predislovija koji počinje rečima: "Gubimo se
na stranputicama, a čini nam se da smo na prvom velikom putu" a sadrži misli o
neiskorenjivosti starih običaja, ili onaj pasaž iz prvog poglavlja u kome iznosi svoje
misli o vaspitanju.
Retorika nije jedini način kojim se Dositej služi da bi čitaocu približio istine koje
propoveda. U prvom delu Života i priključenija u ulozi propovednika ne pojavljuje se
samo Dositej nego i mnoga lica koja su prikazana u delu. To su ili obični ljudi iz
naroda, kakav je njegov tetak Nikola ili, pak, predstavnici kaluđera koji i sami žigošu
mane svog staleža. Iako ti ljudi kazuju uglavnom iste misli koje i Dositej na drugim
mestima sam kazuje čitaocu, u piščevom postupku nastaju ipak radikalne promene.
Umesto retoričkog odnosa pisac-čitalac tu je literarni odnos pisac-junak-čitalac. Pisac
se ne obraća neposredno čitaocu, već se jedna ličnost obraća drugoj ličnosti. Tu smo
na prelazu između retorike i literature. Govori ličnosti su retorički elemenat, ali su oni
dati u književnom kontekstu kao kazivanja određenih ličnosti u određenoj situaciji.

U tom postupku treba razlikovati dva slučaja: prvi, kada se razni ljudi obraćaju
mladom Dositeju i daju mu savete i uputstva za život, i drugi, kada dve ili više ličnosti
raspravljaju o temama opštijeg karaktera. U prvom slučaju su govori umetnuti, a
najrazvijeniji i najvažniji govor je o nauci hopovskog igumana Teodora Milutinovića.
Ti govori su motivisani konkretnom situacijom u kojoj se nalazi Dositej – junak dela,
ali misli koje su u njima iskazane imaju opštiji didaktični smisao. U njima se ne
obraća samo neka od ličnosti mladom Dositeju nego i Dositej – pisac svome čitaocu.
Ti govori su jedan od načina književnog uobličavanja prosvetiteljsko-pedagoške teme
dela. U drugom slučaju imamo umetnute dijaloge, koje treba razlikovati od dijaloga
uobičajenih u pripovednim delima, dijaloga kakvih ima i u ovom i u ostalim
Dositejevim delima. Reč je ovde o dijalogu kao posebnom literarno-filozofskom
žanru čiji je začetnik Platon. U prvom delu Života i priključenija unesena su dva takva
dijaloga: dijalog u zaključku dela između Dositeja i Grka Zilotija i dijalog u trećem
poglavlju dela koji vode razna lica na gozbi kod jednog temišvarskog trgovca. U
prvom slučaju dijalog služi samo kao tehničko sredstvo za razvijanje piščevih ideja;
ličnosti koje učestvuju u razgovoru su bez određene fizionimije, sižejna situacija u
kojoj se razgovor vodi je rudimentarna. U drugom slučaju, međutim, to je pravi
dijalog platonovskog tipa. U njemu je prikazano kako određene, žive ličnosti u
određenoj situaciji raspravljaju o temama od opšteg, filozofskog značaja. Tu imamo,
dakle, ne samo ideje nego i karaktere i sižejnu situaciju. Ta situacija u kojoj se
razgovor vodi ista je kao u najpoznatijem Platonovom dijalogu: gozba, koja kao i kod
Platona, ima ne samo fizičko nego i duhovno značenje. I tema podseća izdaleka na
Platona. Dositej raspravlja o pitanju monaškog celibata i tim povodom izlaže svoju
racionalističku teoriju braka i ljubavi. Platonov uticaj se ogleda i u Dositejevom
postupku. Svaka ličnost prilazi temi sa svog stanovišta, karakteri učesnika u diskusiji
jasno su izdiferencirani, situacija je živo ocrtana. Na Platona najviše opominje
Dositejev smisao da u ozbiljno raspravljanje udene detalje pune neposrednog života,
da pruži istovremeno idealno i komično, humor i patetiku, polušaljivi ton duhovitih
konverzacija i strastveno dokazivanje istine. Ima jedno mesto u dijalogu na kome je
prikazano kako je Episkop Georgije Popović, Sokrat tog Dositejevog "simposiona",
pomoću sokratovske babičke veštine u izvlačenju istine iz protivnika, napravio obesnu
šalu sa Arhimandritom bezdinskim, dovevši ga do zaključka da mora ili da se oženi ili
da se dade uškopiti. Erupcija smeha i galame koju je izazvala EpiskopoĐa šala i
Arhimandritova zbunjenost, prikazana je sa snažnijim realizmom i izrazitim smislom
za komično slikanje karaktera i situacija.

Raspravljanje o idejama različitog karaktera, kao i pouke i saveti koje Dositej daje
čitaocu bilo neposredno bilo preko svojih junaka, čine neku vrstu prosvetiteljsko-
filosofske nadgradnje koja se uzdiže na narativnoj osnovi njegove autobiografije.
Dositej, naime, izlaže svoje ideje i daje pouke povodom svojih doživljaja više nego
pomoću njih. Otud samostalnost u razvoju idejnog elementa u delu, otud takođe i
mogućnost samostalnog razvoja memoarskog, narativnog elementa. Kao što su u
Basnama na jednoj strani samostalne pripovedne celine, basne, a na drugoj strani
naravoučenija, sastavi esejističkog karaktera koji se razvijaju povodom basana ali i
nezavisno od njih, tako je i u prvom delu Života i priključenija, s jedne strane,
memoarski, narativni elemenat, a s druge – idejni, filosofski elemenat koji se razvija
povodom prvog, ali ga ne apsorbuje u sebe niti se on u njemu rastvara. Tom
samostalnom razvoju jednog i drugog elementa najviše dugujemo stilsko bogatstvo i
raznovrsnost Dositejevog dela.

Razvoj narativnog elementa u znaku je dve različite, čak i suprotne stilske tendencije:
jedna je realističko-humoristička, a druga sentimentalno-poetska. Obe se javljaju kao
vidovi prevazilaženja suvoparnog memoarskog izveštavanja. Ima dosta mesta u delu
na kojima Dositej sasvim sumarno, faktografski, bez pripovedačke reljefnosti
izveštava o onom što mu se događalo. Ali čim dođe do nekog zanimljivijeg trenutka,
on ume da zastane i da ga osvetli sa više karakterističnih pojedinosti. Na taj način u
njegovom tekstu nastaju male narativne celine zatvorenog, anegdotskog tipa, kakve su
npr.: komična epizoda o Dositejevom bekstvu u grčku školu, njegov prvi susret sa
hopovskim kaluđerima, scena u kojoj priča kako je svog igumana iznenadio odličnim
čitanjem, ili ona u kojoj je prikazan dolazak u manastir goropadne majke njegovog
druga Nika i dr. Osnovno stilsko obeležje tih narativnih medaljona, rasejanih po
raznim mestima njegovog dela, jeste komično, humorističko prikazivanje, karaktera i
situacija. Dositej je prvi naš pisac humorista, prvi naš čovek koji je umeo ne samo da
morališe povodom raznih poroka i mana nego i da se slatko nasmeje ljudskim
slabostima i nedostacima. Njegov humor je različitog kvaliteta. Najčešće je blag i
dobrodušan, pun simpatije za čoveka i njegove sitne mane i slabosti, ali ima i
trenutaka bezbrižne igre i razdraganosti, kao npr. u već pomenutoj sceni sa
Episkopom Georgijem i Arhimandritom bezdinskim. Ili drugi jedan primer. Dositej
opisuje dolazak u manastir razjarene žene koja traži svog sina, kao da je u najmanju
ruku reč o nekoj neprijateljskoj najezdi. Svi kaluđeri su se posakrivali, samo se neki
Dionisije Horvaćanin, "rečit čovek i odveć drzostan", usudio da "siđe k njoj da vidi
što je stoji vika i da viku s vikom predusretne; no nađe se u velikom rusvaju i tako se
smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takva je to Amazonka bila da bi na sto
Dionisija udarila. Kad ova svoju viku podvostruči i podigne, rekao bi čisto da se upali
manastir i planine naokolo zatutnjaju".

Dositejev humor, bezbrižan i poetski razigran u ovoj sceni, dobija oštrije, više
komočne tonove kad su predmet smeha moralne deformacije ljudske prirode. Stari
bogomoljac Dima iz jedne epizode dela izgleda kao ličnost stvorena za komediju. Ceo
njegov karakter je u znaku jedne dominantne strasti, preterane verske revnosti. Tu
njegovu komičnu nastranost Dositej ocrtava sa nekoliko izvanredno odabranih
pojedinosti:

"Studen, vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u
vreme pravila; i više puta pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkveni vrati
stajalo bi ga vika, i ljuto bi grčki psovao i ružio popove što zakašnjavaju... Čini mi se
da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali, nego da im je
koji najbogatiji oborknez umro; tako im je bio dodijao i haka došao. "Blagoslovi,
duše", "svete tihi", "Spodobi gospodi" i "Ninje otpustaješi", to bi sve on čitao grčki;
ako li bi se slučilo da mu to koji put protopop ili koji drugi pop otme, otišao bi srdit iz
crkve, kao da nije u njojzi nikakve molitve bilo".

Na komične zgode starog bogomoljca Dositej nadovezuje ne manje komičnu priču o

jednoj avanturi svog detinjstva. Pošto je iz psovki i molitava starca Dime naučio prve
grčke reči, Dositej je dobio silnu želju da uči grčki jezik. Čim mu se ukazala prilika,
on je napustio svoju srpsku i pobegao u grčku školu. Ali to ga je skupo stajalo.
Sutradan je nasilno priveden u svoju staru školu te mu je učitelj, dok su ga četvorica
đaka držala na klupi "protegnuta kao volovsku kožu", odvalio "jednu dužinu udaraca".

Navedenim primerima mogli bismo dodati još čitav niz drugih, ali i oni su dovoljni da
pokažu da je Dositej ne samo propovednik i didaktičar nego i pripovedač sa izrazotim
smislom da uoči ono što je smešno u ljudskim naravima i postupcima, i da je humor
jedna od glavnih stilskih odlika njegovog dela.

Nasuprot tom pripovedačkom, humorističko-realističkom stilu razvija se druga stilska

tendencija dela, koju smo nazvali sentimentalno-poetskom. Kad govori o bliskim
ljudima, o majci i rano umrloj sestri ili o prijateljima, Dositej se sav predaje
osećanjima i od humoristički nastrojenog pripovedača postaje razneženi,
"čuvstvitelni" pesnik. Na majčinom grobu njegova čuvstvitelnost prelazi u delirijum.
On proliva potoke suza, prisutni čobani ga teše, mada ni sami ne mogu da zaustave
suze. U sećanju obnavlja idiličnu sliku detinjstva kada je po livadama trčao za
jaganjcima itd. U takvim prilikama Dositej se ne obraća razumu čitaoca, kako to inače
čini, nego njegovom "čuvstvitelnom srcu": "Ko ima srce čuvstvitelno može pomisliti
kako mi je bilo", "Go vorim za one koji imaju srce čuvstvitelno". Njegova
autobiografija postaje na tim mestima ono što je Rusoova u celini: ispovest osećajne
duše. Pored snažnog porodičnog osećanja koje prožima te pasaže, u njima se
pojavljuje i osećanje za prirodu, egzaltacija pred njenim lepotama kao što je kult
prirode karakteristično za sentimentalizam. Književni rezultat tog osećanja su poetski
opisi prirode, pejzaži, što nalazimo i kod Dositeja. Najrazvijeniji je opis okoline
Hopova, opis koji je sav prožet lirskim panteističkim osećanjem prirode. Navešćemo
jedan odlomak iz njega:

"Vinograd do vinograda, okićeni i nakićeni s svakojaki plodoviti drvesi, brdo nad

brdom, i holm nad holmom kao da se jedan na drugog dragoljubno naslonio, i kao da
je jedan svrh drugog svoju ponositu glavu pomolio kako će lakše onu krasnovidnu
dolinu, sestru svoju, i potok, njena ljubitelja koji je zagrljenu drži, i one koji pokraj
njega prolaze, gledati i smatrati".

U tom opisu je i Dositejeva misao o harmoniji i univerzalnoj ljubavi koja vlada u

prirodi a treba da vlada i među ljudima. Pesnikova misao i osećanje postali su
integralni deo slike. Tu je prevladana ona dihotomija misli i slike, pouke i primera
basne i naravoučenija, karakteristična za celo Dositejevo delo. Kao što se idejni,
filosofski elemenat razvijao u pravcu literature, da bi našao najpogodiniji izraz u
prelaznim oblicima kao što su: beseda, dijalog, esej, tako se i memoarski, narativni
elemenat razvija u pravcu određene ideje, određene filosofije, tako da nastaju slike i
prizori izgrađeni prema idejama koje su na drugom mestu eksplicitno izložene.

Dositejeva autobiografija je, dakle, u stilskom pogledu složeno i slojevito delo. U

njemu postoje tri raznorodna i međusobno samostalna stila: retorički, pripovedački i
poetski, i tri različita pisca: propovednik, pripovedač i pesnik. Svaka od tih stilskih
tendencija prisutna je kako u prvom tako i udrugom delu autobiografije, ali u različitoj
meri i u različitim odnosima. Na tim razlikama zasniva se i različit književni karakter
i struktura jednog i drugog dela, kao i njihova samostalnost.

U prvom delu Života i priključenija, kao što je već rečeno, idejni elemenat ima
prevagu nad autobiografskim. Dositejevo pričanje stalno se prekida poukama,
savetima, propovedima, esejističkim i dijaloškim raspravljanjima, zbog čega u delu
nema pravog pripovedačkog kontinuiteta. Umesto da pruži celovit prikaz jednog
razdoblja svog života, Dositej se sa posebnim pažnjom zadržao samo na pojedinim
momentima iz njega, da bi povodom njih razvio svoj prosvetiteljski program. Na taj
način delo se razbija u nekoliko samostalnih tematskih celina, od kojih svaka na
posebnim primerima i pomoću novih argumenata razvija njegove temeljne misli.
Takvih celina ima šest; Dositej ih je sam izdvojio i dao im svima, izuzev prvoj, i
posebne naslove. Najobimnije od tih osnovnih celina su: prva, u kojoj je obuhvaćeno
Dositejevo detinjstvo i mladost do njegovog pokušaja da sa igumanom Dečancem
pobegne u Tursku, treća, koja nosi naslov Kako sam postao kapamadžija i trgovac a
odnosi se na Dositejev boravak u Temišvaru, peta – Evo me među kaluđeri; što sam
tražio, to sam i našao – koja je posvećena Dositejevom boravku u Hopovu, i šesta,
koja nosi naslov Zaključenije prve časti. Šesti odeljak je izvan autobiografskih okvira
prvog dela Života i priključenija. Dositej je tu u tobožnjem razgovoru sa Grkom
Zilotijem rezimirao i zaokružio svoju kritiku manastira i propagandu nauke. U trećem
delu koji je najobimniji u knjizi, autobiografski elemenat je samo okvir onome što čini
pravu sadržinu tog odeljka – velikog dijaloga u kome glavnu reč ima Episkop
Georgije i u kome učestvuje još nekoliko lica, ali ne i Dositej koji je, pomešan među
sluge, samo slušao. Osnovnu tezu svog dela o nekorisnosti manastira i nužnosti nauke
Dositej je tu razvio na širokoj osnovi svoje prosvetiteljske filosofije, davši temeljnu
istorijsku i sociološku kritiku monaštva, kao i niz metodoloških saveta koji se tiču
nauke i slobodnog, kritičkog mišljenja. Najviše autobiografskog ima u prvom i petom
odeljku, ali se i u njima pričanje stalno prekida savetima, poukama i kritikama koje
pisac izlaže ili neposredno, u svoje ime, ili kroz govore drugih lica. Teme su iste kao i
u drugim odeljcima: manastiri, nauka, vaspitanje dece, svetačka žitija itd. Prema tome,
četiri najveća odeljka knjige čine četiri glavne tematsko-kompozicione celine u
kojima je osnovna teza dela svaki put na drugi način razvijena i dokazana.

Drugačijeg su karaktera dva druga odeljka – drugi i četvrti. Oni su obimom najmanji,
te, postavljeni između velikih celina, i jedan i drugi izgledaju kao neka vrsta
intermeca. U njima je autobiografski elemenat pripovedački mnogo razvijeniji nego u
ostalima. Pauka i propovedi ima i ovde, ali one nisu u središtu pažnje već su to
piščeva neposredna preživljavanja.

U prvom odeljku koji nosi naslov Početak grečeske knjige ispričana je već pomenuta
epizoda o Dositejevom samovoljnom odlasku u grčku školu. To je mala pedagoška
pripovetka sa poučnom poentom da ponekad treba pribeći i batini kako bi se
neposlušna deca izvela na pravi put, data u vedrom, šaljivom tonu sa komičnom likom
starca Dime u pozadini. Pored pedagoškog i humorističkog elementa, u toj epizodi
otkrivamo još jedan momenat karakterističan za Dositejevo delo u celini: njegov
doživljaj kulture. Prvi dodir sa grčkim jezikom, prva grčka slova koja je čuo izazivaju
silno ushićenje u njegovoj detinjoj mašti. Izgleda mu da je to sve nekada znao pa
zatim zaboravio, pa se sada ponovo seća. "Kao da je duša moja pre mnogo hiljada
godina u kom Pitagorovom učeniku bila, i kao da je znala jednom zlatni i slatki
Sokratov i Omirov jezik..." Dositej koristi staro pitagorijsko učenje o seljenju duše i
humoreski poređenja da bi poetski izrazio osećanje koje su u njemu izazivali znaci
nepoznatog jezika.

Za razliku od epizode o bekstvu u grčku školu, za koju je bitan Dositejev doživljaj

kulture, u drugoj epizodi, čiji je naslov Početak mojega putovanja, došli su do izražaja
njegovo porodično osećanje i njegov doživljaj svakodnevnog života i prirode. Dositej
priča kako je na putu od Temišvara za Hopovo svratio u rodno selo svoje majke, kako
je posetio grobove majke i sestre i dugo ih oblivao suzama, kako je zatim nastavio put
kroz prekrasne predele u kojima je susretao ljude predusretljive i dobre. Epizoda se
završava poetskim opisom Fruške gore i Hopova i panegirikom prirodi i životu koji je
u saglasnosti sa prirodom. Nasuprot vedrom, humorističkom tonu grčke epizode,
ovde, kao što je već istaknuto, dominira sentimentalno-poetski ton koji na nekim
mestima ima primese elegično-tragičnog, a na drugim idilično-rustikalnog osećanja.
To je mala sentimentalno-ispovedna priča o putovanju od Temišvara do Hopova.

Na taj način, prvi deo Života i priključenija, i pored toga što počiva na dve tematske
tendencije: autobiografskoj i prosvetiteljskoj, i na tri stilske tendencije: retoričko-
esejističkoj, realističko-humorističkoj i sentimentalno-poetskoj, ima određenu
unutrašnju celovitost i koherentnost jedinstvene književne strukture u kojoj sve te
tendencije imaju svoje mesto i funkciju.

Drugi deo Života i priključenija kad se uporedi sa prvim, kad izgleda kudikamo
jednostavniji, ali u čisto književnom smislu privlačniji i zanimljiviji. U njemu je
prikazan Dositejev život od bekstva iz Hopova do 1788, kad je delo štampano (u
dodatku Basana). Kako su tu opisana Dositejeva putovanja po raznim zemljama, to
ovaj deo ima i karakter putopisa. Delo je dato kao zbirka od dvanaest pisama
anonimnom, verovatno izmišljenom prijatelju. Ono je, prema tome, neka vrsta pisama
putnika, putničkih pisama. Dositej je njime postao rodonačelnik dominantnog
putopisnog žanra u srpskoj književnosti, putničkih pisama čiji su predstavnici Lj.
Nenadović, J. Dučić, I. Sekulić i dr. Ali kao autobiografija i kao putopis, drugi deo
Života i priključenija je osobeno delo. U njemu je Dositejev život prikazan samo u
najkrupnijim potezima, dok se njegov duhovni razvoj jedva nazire iz njega. Ni u
putopisnom i dokumentarnom smislu delo ne pruža mnogo. Izuzev nekoliko
momenata, kao što su opisi ostrva Hiosa, katedrale u Strazburu, kenteberijske opatije,
u njemu ima veoma malo podataka o zemljama i gradovima u kojima je Dositej
boravio. Karakteristične su rečenice o Parizu; umesto da kaže kako je video i doživeo
Pariz, on upućuje čitaoca na jedan turistički vodič, navodeći čak i njegovu cenu.

Kao i u prvom delu, i u drugom polazi od određene teze, samo što ovde nije u pitanju
ideja prosvetiteljskog karaktera nego moralna, sentimentalna ideja. On je sam ukazao
na nju u kratkom predgovoru. Njegova glavna namera u ovom delu je da preda
"večnom vospominaniju potomkov" imena svojih prijatelja i dobročinitelja koji su mu
izlazili u susret za njegova stranstvovanja. Knjiga je trebalo da bude spomenik
prijateljstva i zahvalnosti, spomenik dobroti ljudskoj. Toj tematkoj orijentaciji Dositej
je dokraja ostao veran. Celo njegovo delo je u znaku slavljenja solidarnosti,
prijateljstva i ljubavi među ljudima. Sećanje na nekadašnje prijatelje izaziva u njemu
najnežnija osećanja. Za jednog učitelja iz Smirne kaže: "učini mi se kao da neko
božanstvo iz njega govori", a za drugog koji se zvao Hrisantos: "Hrisantos znači zlatni
cvet, no ovoga je človeka duša tako blaga, slatka i dobra bila da je dostojan bio zvati
rajski, nebeski, božji cvet". Za svoje prijatelje iz Dalmacije ima ove reči: "Svi su mi
oni tako dobri i mili bili da nije moguće slovom njihovu blagost i dobrotu opisati".
Takvi primeri mogu se naći skoro na svakoj stranici njegovog dela. Na jednom mestu
on kaže da je srećna okolnost što se rodio kao siromah, jer da je bio bogat, ne bi
mogao da upozna najveće bogatstvo – ljubav i dobrotu ljudsku. Ovom tematskom
orijentacijom može se objasniti nesrazmer u stranicama koje je Dositej posvetio
raznim zemljama u kojima je živeo. Pisma o grčkim krajevima i o Engleskoj su
najopširinija zato što je u tim zemljama ostavio najviše prijatelja i dobročinitelja. Celo
ovo delo je himna ljubavi prema čoveku, veličanje prijateljstva i dobrote ljudske. U
njemu je Dositej izneo svoja "dostodolžna čuvstvovanija k onim blaženim,
velikodušnim i božijim na licu zemnomu ljudima". Delo se završava citiranjem
engleskog filosofa Bekona, odnosno njegovog eseja o ljubavi, gde on kaže da u
čoveku postoji tajna sklonost k ljubavi prema drugima, koja, ako se ne ispolji prema
jednom ili prema malom broju, ispoljiće se prema mnogima. Među ovim drugim, koji
nisu imali najbliže da na njih izliju svoju ljubav ali koji su zato voleli mnoge, sve
ljude dostojne ljubavi, Dositej je našao svoje mesto.

U skladu sa tom tematskom orijentacijom razvio se i stil dela. I ovde, kao i u prvom
delu, ima pouka i propovedi, ali one nisu u prvom planu, već su potisnute u pozadinu
– one su digresivnog karaktera. Veličanje prijateljstva i dobrote dalo je emocionalni
ton delu, te ovde nalazimo produžetak one linije s kojom smo se susreli u onom
odeljku prvog dela i koju smo nazvali sentimentalno-poetskom. Više nego ijedno
drugo delo Dositejevo, drugi deo Života i priključenija približava se duhu evropskog
sentimentalizma. O toj bliskosti govori i njegova epistolarna forma, karakteristična za
ovaj pravac. Dositej veliča prirodnu vrlinu i jednostavnost običnog čoveka. Istu
ljudsku lepotu i plemenitost otkriva i kod svojih dalmatinskih poznanika, čiji je način
života umnogome blizak tzv. prirodnom stanju, i kod obrazovanih građana koje je
susretao i zavoleo u Londonu. Dositejeva osećajnost je stišana, idilična, radosna,
optimistička, sveobuhvatna. Dositej zna da pomiri razum i osećanje, intelekt i srce,
racionalizam i sentimentalizam i da u svom književnom delu ostvari jedinstvo ova dva
duhovna pravca X veka, koji su se inače međusobno često sukobljavali i isključivali.

Pored retoričke i sentimentalne komponente, ovde je bogato zastupljena i realističko-

humoristička stilska komponenta. Neobično je da se u jednom piscu nađu udruženi
tako različiti talenti i da se u jednom delu, pored sentimentalnih idealizacija i
egzaltacija čovekom, nalaze sasvim realistički portreti i komične scene. Takvih scena
ima u drugom delu autobiografije u većem izobilju nego i u jednom drugom delu
Dositejevom. Na primer: kako je Dositej na seoskoj svadbi u jednom slavonskom selu
vodio verski disput sa jednom zadrtom đačinom tako bučno "da se zemlja tresla",
kako je pri dolasku na Krf zalutao u jedan ženski manastir, kako ga je u Beču najurio
srpski mitropolit Jovan zato što je došao u nezgodno vreme, pred ručak, kako je
proveo veseo dan u kući jednog londonskog trgovca sa ljudima koje je tek upoznao.
Ali najlepša i najduhovitija od njih je nesumnjivo scena sa poljskim prelatom u kojoj
Dositej na pomamnom moru vodi sa svojim preplašenim saputnikom razgovor pun
dobrodušnog humora ali i svojevrsne životne filosofije, vedre i optimističke, u duhu
sledeće maksime: "Pri lepom vremenu čekam ružno, a posle ovoga čekam opet lepo"
(X pismo).

Iako piše o sebi, Dositej se ne bavi samo sobom. Bitna odlika njegove autobiografije
je okrenutost drugima i drugome, ljudima i idejama. Sve je kod njega, međutim, dato
kroz prizmu ličnog iskustva i ličnih odnosa. Dositej kao središnji i najživlji lik knjige
ostvaruje se u stalnoj komunikaciji s drugima, kao junak s drugim junacima, a kao
pripovedač i propovednik s čitateljima. Iz tog dijaloškog odnosa nastala su dva
osnovna književna oblika Života i priključenija, dijalog i pismo. Dijalog preovlađuje u
prvoj "časti" kao izraz njene prevashodne orijentacije na ideje, a epistolarna forma
druge "časti" sasvim je u skladu s prijateljskim sećanjima koja joj daju pečat.

LITERATURA

 Tihomir Ostojić, Dositej Obradović u Hopovu. Studija iz kulturne i književne

istorije. Novi Sad 1907.
 Stojan Novaković, Dositej Obradović i srpska kultura, Spomenica Dositeja
Obradovića (zbornik), Beograd, 1911, str. 5-37.
 Vatroslav Jagić, Dositejeva rječitost, Brankovo kolo, X, Sremski Karlovci,
1911. str. 177-180.
 Vladan Desnica, Jedan pogled na ličnost Dositejevu, Magazin Sjeverne
Dalmacije, Split 1934, str. 110-124.
 Mita Kostić, Dositej Obradović u istorijskoj perspektivi XVIII i XIX veka,
Beograd 1952.
 Dragoljub Pavlović, Dositej kao književnik, Letopis Matice srpske, knj. 387,
Novi Sad 1961. str. 524-536.
 Vojislav Đurić, Dositej Obradović, u. Dositej Obradović, Sabrana dela
(predgovor), Beograd 1961, str. 7-58.
  Dositej Obradović (izbor kritike o piscu, priredio M. Leskovac), Novi Sad
1963.
 Jovan Deretić, Dositej i njegovo doba, Beograd 1969. Miodrag V. Stojanović,
Dositej i antika, Beograd 1971. Jovan Deretić, Poetika Dositeja Obradovića,
Beograd 1974.
 Milorad Pavić, "Život i priključenija " Dositeja Obradovi-ća Jezičko pamćenje i
pesnički oblik, Novi Sad 1976,191-260.
 Vladeta Jerotić, Dositej Obradović između pravoslavlja i zapadne
prosvećenosti, Darovi naših rođaka, Beograd 1993.

Vladan Desnica

Magazin Sjeverne Dalmacije,

Split. god. I. br. 1. 1934.
str. 110-124, ćirilica

Jedan pogled na ličnost Dositejevu

I.

Ni o kojem drugom našem piscu nije pisano koliko o Dositeju. Značajan kao
prekretnica u našem duhovnom životu, kao navještač jedne nove ere; značajan po
svojoj plodnoj i višestrukoj djelatnosti i po opsežnosti područja na kojemu je tu
djelatnost vršio; inovator, moderan, evropljanin, - Dositej je, sticajem prilika i po
svojim prirođenim sklonostima. odigrao jednu naročito važnu ulogu i zauzeo jedno
odlično mjesto u istoriji naše književnosti.

I upravo radi toga što je uvijek promatran kao nosilac svoje funkcije i kao eksponent
svoje epohe, manje se je pažnje posvetilo Dositeju kao čovjeku, kao individualnosti:
on je postao personifikacija jedne ideologije i jednog duha vremena.

No ipak svak, makar i nesvijesno, osjeća da Dositejevu književnom djelu daje

izvjesnu živost, prijemljivost i djelovanje nešto lično, nešto osobeno njegovo.
Upravo to lično nas u ovom času zanima i time hoćemo da se ovdje pozabavimo.

II.

O Dositeju je, rekosmo, pisano vrlo mnogo: imamo iscrpne biografije, monografije i
specijaine studije, u kojima su opsežno zahvaćeni i temeljito proučeni istorijski i
kulturni momenti Dositejeva doba i njihov uticaj na nj. U tim radnjama su opažanja
oštra. Dedukcije pravilne i sudovi tačni, a Dositejev život i rad prikazani su iscrpno.
Ali i poslije svega toga kao da je ostalo nešto neobjašnjeno u Dositejevoj pojavi, kao
da je zanemarena prava suština i njegove ličnosti i kao da nije istaknuta njegova
najosnovnija, najbitnija crta. Zato na koncu uvijek ostaje otvoreno jedno pitanje i
neizglađena jedna nepodudarnost: u ličnosti Dositejevoj odmah na prvi mah osjetimo
izvjesnu veličinu i izvjesnu vrijednost, dok naprotiv sud do kojega dođemo ako ga
razmotrimo i kao mislioca i kao književnika i kao prosvjetnog pisca ne opravdava tu
neposrednu impresiju. Ta nepodudarnost između neposredne impresije Dositejeve
ličnosti i kritičkog čitanja Dositejevih djela obično se izmiruje na taj način, da se
podvlači mnogostranost njegovog djelovanja i da se još jače ističe značajnost
njegovog praktičnog prosvjetiteljskog i popularizatorskog rada, pa se tako konstruiše
veličina Dositejeve figure iz tih kombinovanih višestrukih djelatnosti.

Ali ta vještačka konstrukcija ostaje malo uvjerljiva i za same one koji je prave: do
veličine se ne dolazi kumulacijom.

Vrlo značajan kao poglavlje u našem duhovnom životu, Dositej u našoj književnosti
kao stvaralac ne pretstavlja mnogo. Prosvjetiteljski i popularizatorski rad i značaj za
razvitak jezika, ma koliko pretstavljali nesumnjive i krupne zasluge, ipak ne znače
književnu vrijednost. Zasluge nisu lična svojstva. Njima se daje obrazložiti Dositejeva
važnost, ali ne i ono neposredno djelovanje koje on vrši na čitaoca.

U čemu dakle leži to neposredno djelovanje koje izmiče analizi a koje se nameće kao
impresija?

III.
Dositej je više interesantan kao ličnost nego značajan kao stvaralac.

Po tom obilježju on ide u red onih ljudi koji, gonjeni nemirnim duhom i žeđu za
spoznavanjem i doživljavanjem, a mučeni punoćom neke neodređene, latentne
energije, razvijaju jednu febrilnu ali nesistematsku aktivnost i provedu jedan zanimljiv
i šarolik vijek pun peripetija i promjena, u beskonačnim »stranstvovanjima« i u
podsvijesnom, besciljnom traganju za nečim nepoznatim. Sa tom osnovnom crtom,
koja joj može da bude jedina zajednička, ta vrsta ljudi varira u bezbroj nijansa, već po
svojim različitim duševnim svojstvima, prirodnim naklonostima, umnim
sposobnostima, pa se takovi pojedinci diferensiraju u širokoj skali od tragaoca za
istinom do tragaoca za emocijom, od pustolova do apostola, od vjerskog fanatika do
Ijubavnog avanturiste, od sajamskog sveznadara do prosvjetitelja, od političkog
izgnanika do putujućeg glumca, i idu – prema svom duševnom sadržaju,
intelektualnoj vrijednosti i moralnoj visini – od mizerno smiješnog do uzvišeno
tragičnog.

Toj vrsti ljudi obično je zajedničko još i enciklopedičko nastrojenje, kapricioznost

ćudi, površno-znanstvena radoznalost i neka neumitna, ciganska potreba promjene.

Takovi ljudi pružaju svojim životom interesantan materijal za roman ili niz dramskih
slika. Češće nego što pretstavljaju pozitivnu kreatorsku vrijednost.

U raznim nijansama. takove su naravi bili Piko de la Mirandola, Benvenuto Čelini,

Tomaso Kampanela, Sirano de Beržerak i nebrojeni ostali, a taj je tip i kod nas obilno
zastupljen Jurjem Križanićem, Pavlom Vitezovićem, Solarićem, Trlajićem, Zorićem,
Vujićem, Zelićem, Simom Milutinovićem i tolikim drugim.

Najbolje što nam od takvih ljudi može da ostane, to je jedna zanimljiva autobiografija,
jer je to jedina forma u koju takove prirode mogu da sistematski sruče riznicu svojih
iskustava i nesredeni, šaroliki sadržaj svoje duše. Čak i onda kad su malo
vjerodostojne i kad su pretrpane pretjerivanjima i hvalisanjem, takove autobiografije i
nehotice odaju pravu sliku pisca, čija individualnost iskače živa i vrela.

I pored svih drugih razlika, po ovim osnovnim crtama i Dositej ide u taj red ljudi.

IV.

Jedna od Dositejevih najkarakterističnijih crta je nemirnost duha i prirođena težnja za

emancipacijom intelekta.
Već od ranih godina kod njega se javljaju duševne fluktuacije. Duševna vrenja,
svojsrvena svima ljudima njegove vrsti, u različnim kakvoćama i dimenzijama već
prema drugim njihovim svojstvima, kod Dositeja imaju uvijek neki smireni, sređeni
vid, bez eruptivnosti, bez grčeva. U njemu se to zbiva kao lagano izgaranje bez
plamena, kao proticanje rijeke sa mirnom površinom, bez vrtloga i bez padova.
Dositej nije nimalo vulkaničan, nimalo strastven. U njegovom nemirnom duhu ima
nečega elegičnog i čeznutljivog. Njega ne tjera u svijet jedan eruptivni poriv; njega
vuče neka neodređena nostalgija.

Takova vrenja u mladim godinama javljaju se kao spontana duševna zbivanja, kao
zanosi koji nemaju svog objekta i kao gorljivosti koje nemaju svoje primjene. To je
gotovo organska potreba: psiha proizvodi neku energiju koja se mora da uloži u što
bilo, pa, dok ne nađe jednu određenu primjenu, troši se u himerična, besciljna i
intenzivna sanjarenja, u neku silnu žudnju za neodređenim. Čovjeka muče nejasna
htijenja i neizvjesna poletnost.

Već u samom zametku, takove ognjice nose znamenja buduće psihe i klicu budućih
svojstava, te daju naslućivati kakav će se sklop duše na koncu iz njih prekaljen izleći.
U njima se već vrlo rano nazrijevaju obrisi fizionomije koja će se kasnije iskristalisati
i već imaju u sebi zametak budućeg zrelog čovjeka. Odmah s početka naslućuje se
samostalan ili neodlučan duh, otporan ili neotporan na vanjske uticaje, čovjek od
akcije ili kontemplativne prirode, duh vitalno borben ili remisivan, i može se
pretskazati filozof ili pjesnik, mistik ili demagog, utopista ili skeptik.

To je slučaj i kod Dositeja. Njegova je priroda više sanjalačka nego stvaralačka.

Njegova je gorljivost više duševna nego intelektualna, više bujanje osjećaja nego
naviranje misli i nametanje problema.

Ovakova neprimijenjena vrenja i latentne ustalasanosti apliciraju se nekoj konkretnoj

zadaći i praktičnoj primjeni gotovo sasvim slučajno. Tu je presudno ono što slučaj
nanese i na što život uputi.

Dositeja su u djetinjstvu prilike i slučaj uputili na stazu vjerskog zanesenja, kao

kasnije, u zrelije doba, u kalup pomodnih racionalističkih ideja.

V.

Na ovoj tački od osobite je važnosti pitanje kako se Dositej odnosi prema svome
vremenu.
Kod nas beziznimno vlada mišljenje da je Dositej po svojim svojstvima i nagnućima
bio kao predodređen za onu epohu i da su u njemu našle izraza ideje vodilje i
naziranja onoga doba, pa je zato proglašen nosiocem tog duha vremena – našim
pretstavnikom racionalizma.

Dalje od te tačne konstatacije nije se išlo.

Međutim, pitanje s tim nije iscrpljeno: treba ga obrnuti, pa istražiti kolik je i kakav
učinak imala ta okolnost na razvoj Dositejeve ličnosti.

Istina je da su Dositejeva prirođena svojstva i nagnuća potpuno u skladu s onim

vremenom. Ali, ma koliko to moglo izgledati na prvi mah čudnovato, u tom
podudaranju ima nešto presudno po Dositeja. Upravo radi toga što se je rodio u to
doba i što su njegova duhovna nagnuća i osnovne crte njegove moralne ličnosti bile s
tim vijekom u skladu, Dositejeve lične odlike i njegove individualne crte nisu došle do
onog i onakovog izražaja do kakovog bi bile došle van toga doba.

Duh vremena i vladajuće ideje poklopile su, pomele i zatrpale u svom toku Dositejevu
individualnost, a to se je dogodilo tim lakše i neosjetnije što je ona bila istomjerna i
istobojna s njima. One su spriječile da se njegova lična psiha individualno i slobodno
razvije i da dođe do punoga izražaja.

U vrevi tih ideja i tog novog daha, u svom oduševljenju za njih, u težnji da ih provede
u praksu, Dositej, nesamostalan i mekan, zaboravio je na sebe, pridružio svoj glas
jeku doba i potpuno ga njemu konformirao, smatrajući vaijda još to konformiranje
korekcijom i usavršenjem vlastite ličnosti. I kroz to, on je izgubio ono nešto strogo
lično i prisno.

Njegov prirođeni i lični široko humani osjećaj, lijep i svijetao, snabdjeven toplinom i
spontanošću individualnog osjećaja, smiješao se je s onom drugom, općenitom
humanosti koja je bila nošena u krilu vremena, lišenom neposrednosti spontanog
osjećaja, a naduhanom dogmatičnošću jednog programa i zaleđenom kolektivnošću
jedne ideologije.

Duh vremena je kanalizirao Dositejeve još nerazvijene i neizgradene latentne psihičke

dispozicije i ukalupio njegovu emotivnost. A te dispozicije i ta emotivnost, da su
mogle da se slobodno i potpuno razviju, bile bi našle druge izražaje, svakako mnogo
individualnije, i poprimile originalnije i razvijenije oblike. I Dositejev bi se duhovni
profil bio ocrtao mnogo određenije i oštrije na pozadini kojeg drugoga doba.

Ovako, mi tu i tamo tek nazrijevamo i naslućujemo Dositejevu prisnu osjećajnu stranu

i ličnu emotivnost, one lične osobine koje su se, od duha vremena ukalupljene i
uniformisane, popete na prosvjetiteljsku katedru i prenesene u mislilačku atmosferu,
prervorile u ideološku i misaonu aktivnost za koje on nije imao baš mnogo prirodnih
preduvjeta.

Uopće, za cijelog njegovog života, duh vremena, prilike u kojima je živio i uticaji pod
kojima se je razvijao, stalno, sistematski su odvraćali Dositeja od puta koji bi njegovoj
prirodi odgovarao i upućivali ga u pravcu koji je njegovoj prirodi bio stran.

I posljedice toga jasno se vide u Dositejevu djelu.

Nedubok i nesamostalan kao mislilac, Dositej je pravi, stereotipni primjerak

fazoniranog čovjeka svoga vremena, jednog tipičnog prosječnog racionaliste.

I, takav, on nije dao na tom polju ništa svoga i ništa nova.

Neinvenciozan, neoriginalan i bezidejan kao književnik, Dositej je eklektik, piše po

uzorima, i njegovo je djelo više kompilacija, adaptacija i preradba nego izvorna
tvorevina.

No uza sve to, njegov lični način osjećanja, ma da neuzgajan i nerazvijen, možda i
hotimice zataškavan, ipak izbija katkad na površinu. I razlikuje se brzo i lako od onog
drugog, ideološkog, naučenog, neličnog i neintimnog. I stoga najbolje što možemo da
nađemo u Dositejevim djelima, to je kakav spontani zanos, kakav neposredni izliv
jedne lirske prirode, kakav meki intimni osjećaj. Prirođena ćudorednost zagrijana
toplinom emotivnosti i oplemenjena naivnom. Neposrednom Ijepotom njegova
osjećanja, nalaze svoj izraz u Dositejevu stavu prema čovjeku i životu. A to je ono
najbolje i najjače u njemu. I to je moglo da se najlakše ispolji u »Životu i
priključenijima«. U tom djelu najjasnije izbija razlika izmedu slaboće mjestâ gdje
Dositej razvija pomodne »filozofske« ideje, gdje se upušta u antikaluđerske
tendenciozne argumentacije i refleksije, gdje daje odgojne i didaktičke precepte, – i
dobrote mjestâ gdje priča intimne doživljaje i uspomene i gdje pravi lične konfesije.

I kao prosvjetitelj Dositej pokazuje svoju pravu narav. U njegovo, brizi za prosvjetu
naluzimo više pjesničkog vajkanja i žaljenja, više dobrih želja i dočaranih perspektiva,
nego stvarnog sistema i predodređenog programa.

Kao prosvjetitelj on je dao ono što je bez specijalnih sposobnosti i bez pozitivnih
osnova, mogao da dadne svaki intelektualac na evropskoj visini koji bi sav život
posvetio tome cilju.
Tek pod starost kad je običaj – druga narav – potisnuo onu prvu, rođenu, i kad su ga
njegove zasluge i vrline dovele na istaknutije položaje koji su bezuslovno zahtijevaii
izvjesni program rada. Dositejevo prosvjetno djelovanje postaje značajnije.

Dositejeve prosvjetne ideje svode se uglavnom na opća mjesta, i one su bile baština
vremena: smatranje neprosvijećenosti izvorom svih narodnih zala. Pobijanje
praznovjerice u narodu, borba protiv kaluđerskog upliva, odvraćanje naroda od
prekomjernog svetkovanja, popularisanje prirodnih nauka itd., pa su te ideje prihvatili
svi pisci iz Dositejeve plejade: Muškatirović, Vezilić, Emanuilo Janković, Trlajić,
Stojković, Solarić.

VI.

Dositej je po prirodi otvorena karaktera, krotke ćudi, bojažljiv, skladan, naivan.

Dvije njegove temeljne crte jesu: prirođena ćudorednost i blaga humanost.

Sav njegov život je prirodna posljedica tih osobina. U "školi života" i u peripetijama
kroz koje je prošao, on se nije promijenio. Nije pokvario moralno osjećanje, nije
očeličio značaj. S njim se je dogodilo ono što je bilo prirodno da se dogodi s
čovjekom takovih osobina: njegova dobra, mekana, ganutljiva moralna baza našla je
svoje pravo mjesto u svijetu i zauzela u životu stav koji joj je odgovarao, stav dosta
komodan, miroljubiv i skroman, vedar i bezazlen, stav koji ne dovodi u odveć teške
moralne situacije, kolizije i borbe, koji ne nagoni na mučne dileme i dvojbe, koji ne
stavlja na kušnju o čvrstoću volje i nesalomivost karaktera, stav koji ne dovodi do
momenata tragične dinamičnosti duha.

I, dosljedno, taj vječiti putnik bez dovoljnih sredstava prolazi kroz život udvoran,
skroman, mekan, katkad odveć sladunjav, i pomalo laskavac. Ali ipak njegova
ljubeznost nije beskarakterna servilnost, njegova daroprimljivost nije koristoljublje,
njegova laska nije proračunata neiskrenost. U svemu tome kod njega ima jedan realno
dobar, human i moralan osnov. Njegova duboka i istinska ljubav prema čovjeku i
vjera u dobro ne dozvoljavaju da se stavi u sumnju iskrenost i čistota njegovih
postupaka. Nužna je posljedica njegovog dobrog mnijenja o ljudima ovaj stav, u kome
nema gordosti, pretjeranog ponosa i gorke slasti odricanja.

VII.
Dositej je izrazito pjesnička narav.

Po svojoj osjećajnosti, po prijemljivosti za utiske, po svom vedrom i djetinjskom

optimizmu, do primitivnosti neposredan i jednostavan u izražavanju osjećaja, laka
zanosa – on je od prirode bio predodređen za pjesnika.

On je pjesnik cijelim životom, cijelim sklopom duše, cijelim načinom osjećanja i

naziranjem na svijet.

Od djetinjstva brza shvatanja i prijemljiva duha, u njemu se rano budi žeđ za znanjem.
Slobodno vrijeme trati u čitanju svega što mu dođe ruku, rado sluša pričanja i
razgovore starijih i guta svaku riječ, svaku novu spoznaju.

Ostavši rano siroče, cijeloga se života sjeća s beskrajnom nježnosti rodne kuće i
svojih. Po njegovim vlastitim riječima, dobar glas koji mu je otac za sobom ostavio i
uspomena na majku i sestru od velikog su značaja po njegov razvitak i po cijeli
docniji život.

U »Ž. i Pr.« nalazimo ovo značajno mjesto: »Naša sestra, od sviju nas najmlađa,
imenom Julijanka, ostala u Semartonu u domu dedovu, gdi po nekoliko meseci
prestavila se. Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaIjena mala sestrica u petoj
godini vozrasta pokazivala osobitu krasotu i oštroumije, i, da je živila, bila bi sovršeno
podobna materi našoj. I danas tuži mi srce, spominjući ju; žalim je koliko da je juče
umrla. Toliko sam je Ijubio, da, da je živila, ne bi se nigda od nje udaljiti mogao«.

U ovom pasusu Dositej, pred pomolom jedne lične uspomene i pred navalom jednog
jakog intimnog osjećaja, otstupa začas od intencije koju je postavio svom -»Životu i
Pr.«, pisanom programski i sa moralizatorskom tendencijom, i pravi jednu zaporku da
dadne izraza nabujalom osjećanju. I ja ne bih mogao naći u našoj književnosti drugi
primjer takove nježnosti i finoće osjećaja, takove jednostavnosti i neposrednosti
lirskog izraza. Trideset dugih godina, ispunjenih svakojakim impresijama, iskustvima,
promjenama, nije uspjelo da u Dositeju zbriše uspomenu na tu malu umrlu sestricu:
poslije trideset godina ta je uspomena svježa i osjećaj topao kao onda. Ovaj mali
pusus odaje istinskog pjesnika. Kako je divna Dositejeva naivnost u vjerovanju da bi
bio mogao zatomiti neodoljivu potrebu života, »stranstvovanja«, i provesti svoj vijek
u zabitnom banatskom zakutku za Ijubav male sestrice; u iluziji da bi u sreći te čiste
idile, naišao odmjenu za sva bogatstva doživljaja, spoznaja, čudesa koja ima život!

I kako je ovaj Dositej, topli neposredni, osjećajni Dositej, različan od onoga kojega su
vidjeli njegovi proučavaoci i kritičari!
Kod Dositeja je vrlo značajna ona silna čežnja za neizvjesnim koja je
najsimptomatičniji znamen istinski pjesničke duše; ona naivna želja da sve vidi, da
sve upozna; ona nejasna žud da se rasparča, da se razdijeli na stotinu bića, pa da bude
na svakom mjestu kugle zemaljske i da živi stotinu života. I ta je crta kod njega tim
interesantnija što je potsvijesna, elementarno oćućena i primitivno izražena pa,
takova, Iišena dekadentnog rafinmana i nervne rastrojenosti, ona snažnije i
instinktivnije djeluje. Ta žud pojavljuje se u najranijem djetinjstvu i rukovodi cijelim
njegovim životom, pa i onda kad on vjeruje da ga u svijet goni materijalna nužda ili
da ga vodi neka misija. Spontan i vjeran izraz tog nagona je ono mjesto u »Ž. i Pr.«
gdje kaže:

»U devetoj ili desetoj godini vozrasta bez oca, bez matere, bez sestre rođene počeo
sam sebe kao stranca i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce
počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati. Od koga bi god čuo spominjati Varadin,
Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi poznati ljude koji u njima
živu, i rad bi bio znati kakva su u njima deca i devojke. Užasavao bi se čujući, da ima
veći i širi reka nego Tamiš i visočiji planina nego unke oko Semartona«.

Svježe je dana ta djetinjska, naivna želja da sazna »kakva su u drugim mestima deca i
devojke«, planine, rijeke, uopće ljudi i priroda. I taj nagon imao je da ga vitla do pod
starost kroz razne krajeve i razne situacije života, da ga dovodi u kontakt sa raznim
ljudima i upoznava sa raznim tipovima ljudske duše i raznim shvatanjima života.

U tim »stranstvovanjima« imao je valjda i previše prilike da po štošta u svojim

mišljenjima i nazorima revidira, da promijeni ono vedro, bezazleno shvatanje života i
svijeta i da razbije mnoge iluzije. Ali on, neizlječivi optimista, kroz sva ta mitarstva
pronosi svoj vječno vedri duh, svoju neokaljanu dušu i nepokolebivu vjeru u ljude i u
život. Životno iskustvo nije uspjelo da ni za dlaku modifikuje njegovu pretstavu o
svijetu, jer je ta pretstava jača od iskustva, i ta iluzija jača od stvarnosti: on vidi svijet
onako kako mu diktira osjećaj i duševna potreba vjerovanja u dobro.

Dositej je fenomen naivnosti i prostodušnosti. Za njega su svi ljudi dobri, pošteni,

prijazni. On nema u životu nego dohrih uspomena. Gdjegod dođe, svi ga lijepo
susreću, svi su spremni da mu pomognu. I on se svega sjeća sa zahvalnošću i
blagoslovom.

Govoreći o svom prvom boravku među dalmtinskim Srbima i o životu u svešteničkim

porodicama, Dositej kaže da je tu »najnužnije i najlepše u životu lekcije primao, to
jest lekcije nepritvornosti, čistosrdečnosti, Ijubeznosti i blagonaravija. Kakovo
blaženstvo i raj na zemlji s onakovim svetim i dobrim ljudima živiti. Ono su pravi
sveci, a niti znadu, niti misle da su.
Što ću jošte o njima reći, svakom će milo biti čuti. Ovi sveštenika ne samo familije
njihove no i parohijalni narod svi su to trudoljubivi i pošteni ljudi«… »Tri godine po
pogodbi mojoj provedem s onim Božijim Ijudima, tri mile godine, koje vsegda s
uslaždenijem srca spominjem, i koje sam za osnovanije svemu sledujućemu mojemu
življenju položio«.

On s punim uvjerenjem kaže: »Sledovanje ove istorije pokazaće da sam ja po višoj

česti savršen uzrok imao, s ljudma, s kojima sam živio, zadovoIjan biti; no to
pripisujem njihovoj dobroti.«

S takovim preduvjerenjem o ljudima, on se nikad nije mogao da razočara; i, naravno,

takatv njegov stav prema svijetu činio je da mu život bude milostiviji i ljudi bolji.
Njegova »prostoserdečnost« djeluje, opčarava svakog s kim dođe u dodir, od Banata i
Kninskog Polja do Smirne i Londona.

Ljudi ga primaju rado, slušaju ga sa zanimanjem i, pod utjecajem njegovih riječi,

postaju bolji, bar za čas. Tako se tumači i aureola svetosti koja se je saplela oko
njegove glave dok je bio u Hopovu, i obožavanje koje je za nj gojilo stanovništvo iz
okolice: »Svud se bilo oglasilo, da sam svetac; po seli počelo se razglašivati, da i
čudesa činim. Bolesnici koji bi u manastir dolazili, mene bi iskali, da im molitve
čitam... Mnogi bi svedočili, da su i moje molitve iscelile. Ja sam nisam znao sto ću od
svega toga misliti: da je nekima posle moje molitve lakše, i da svi ne umiru, to mora
nešto biti«.

Na svom putovanju od Hopova u Zagreb, ustavi se u nepoznatom selu i bude ugošćen

u nekoj katoličkoj kući gdje se je pirovalo. U razgovoru se otkrije da je on
pravoslavne vjere. Razvije se živa raspra o vjerskim pitanjima između njega i jednoga
đaka katolika koji se na koncu toliko raspali, da zaprijeti Dositeju da će ga poslati
vezana u Požegu. Ali svi ukućani stanu na Dositejevu stranu odobravajući mu i
braneći ga. Tako je blago i čovječanski na njih djelovao.

S tim svojstvima, da je bio čovjek od akcije i od velikih zasnova, on bi bio mogao

postati neki narodni vođ slovenskog tipa.

Dositej se u životu redovno rukovodi osjećajem. Osjećaj duševne ugodnosti,

spokojstva i harmonije uvijek odlučuje u njegovim dilemama i ima prevagu nad
stvarnim razlozima i ekonomskim obzirima. On bira i boravište po tom osjećaju; tako
dugi boravak u Beču, tako putovanje u London.

Kako su ideali njegove sreće i temelj njegova zadovoljstva dosta obični,

ekstravagantni i nepretenciozni, oni se ne razlikuju baš mnogo od ideala sreće i
temelja zadovoljstva obična, prosječna čovjeka, pa dosljedno ni njegov način života
ne pretstavlja ekscese ni nastranosti.

Njegov je život neko skromno tičje bohemstvo, kojemu prirođena ćudorednost

nedozvoljava da iziđe iz granica. Dositej nam izazivlje sliku zanatlije koji vedar i
zadovoljan pjeva u dnevnom radu.

Ali tim priprostim životom urednosti i ćudorednosti vlada jedna tiha i skromna radost,
i u toj je radosti i Dositej našao i osjetio svu poeziju zadovoljstva od rada i od
izvršivanja dužnosti, svu poeziju i ljepotu savršene unutrašnje harmonije.

VIII.

U »Ž. i Pr.« Dositej na jeduom mjestu upada u refleksiju o svom stavu prema ljudima
i upušta se u analizu. I u tom pasusu odrazuje se njegov optimizam, potreba da ljubi
bližnjega i da vjeruje da i ovaj njega ljubi, uporno zarvara oči pred svim onim što bi
moglo da ga razuvjeri ili razočara.

»Neiskazano blagopolučije i čuvstviteljnejše uslaždenije života mojego u ovome se

sostojalo: ko mi se je god pokazivao da me rado ima, ja već nimalo ne sumnjajući da
on mene savršeno ne ljubi, umirao sam za njim i čini mi se da život moj prestao bi mi
prijatan i sladak biti kad bih ja ikada mogao prestati one koji su me rado imali ljubiti.
Niti bih ja dve krajcare za moj život dao kad ne bih više imao o kom misleći radovati
se i uslaždavati. U ovom punktu neka mi niko ne dođe zanovetati da sam ja prostak
bio i da sam se varao po tomu što hitri ljudi vredni su pokazivati da rado imadu onoga
baš za koga ne mare, i pritvarati se da mrze na onoga koga u srcu vesma ljube. Ove su
reči ništa i za ništa! Čine se kao da na nešto zveče, a sasvim ni najmanje što ne znače,
zato što je ovo izvan i protiv nature, i od stotine jedva će se u jednom slučiti slučaju, i
kad se sluči, mora biti, bog vjest za kakova opstojateljstva, za nevolju i silom. A to što
ne ide od srca, nego iz usilovenija i pritvornosti, to će svak lasno poznati, van da je
sasvim cepanica; a takovih, hvala bogu, među ljudma jedva će se naći od deset hiljada
jedan. Umerene umnosti i razuma človek prirodno većma mrzi i otvraštava se od onih
koji se čine da ga ljube ne ljubeći ga. Nadleži znati da je moje ovde govorenje za
takove ljude koji lepa i mirna sklonjenija imadu i dobro kako sebi tako i drugim žele.
A o protivnima, to jest lukavstvom i zlobom pokvarenima, ovde nije ni slova, i od
ovakovih sam se ja na svaki način klonio i očuždavao.

Lasno može ko pomisliti kakav sam ja sekret imao množestvo ovakovih dobrih ljudi
nahoditi i sebe u njihovo blagovoljenije unedriti? Nikakav sekret na svetu, no prostim
prirodnim putem tu sam dolazio. Ljudi dobrih i blagih svuda ima množestvo, samo da
čovek sa svoje strane gleda da je pošten, nekoristoljubiv, dobar i razuman, i sljedujući
ovim kačestvam da se s ljudma vlada, pak onda umereno dobri njemu će biti sasvim
dobri. Kako sam ja u sebi uveren bio da moji prijatelji nisu me radi ni u čem uvrediti,
tako sam se i sam od toga vsegda ostregavao; a ovo mi je lasno bilo, zašto sam
poznavao da mi je najpoleznije.«.

U ovom pasusu Dositej ispovijeda svoje vjerovanje i izlaže svoju životnu filozofiju,
koja se kreće u krugu savremenih racionalističkih ideja i naziranja. Ona ne pretstavlja
ogromnu misaonu konstrukciju ni velebnu moralnu koncepciju. Njezin osnov nisu
neke nove velike istine, ona nema u vidu kompleksnost svih nužnosti i svih mračnih
sila koje djeluju u životu, ona ne računa sa ljudima onakovim kakvi jesu,
snabdjevenim svim zlom i dobrom za koje je sposobna ljudska duša. Život je daleko
od toga da bude tako bezazleno jednostavan, problemi koje nameće i situacije u koje
dovodi tako su teški i zamršeni, a ljudske su duše tako raznorodne, da ova životna
mudrost koja uzimlje za pretpostavku »prirodnog dobrog čovjeka« nema neku opće
ljudsku praktičnu vrijednost, ne pruža neko opće upotrebljivo moralno načelo i nije
podobna da posluži kao ideologija i kao životni moralni stav za širi krug. Ona je
nužna konsekvencija datih psihičkih svojstava i svojstvena datom sklopu duše, a
njezina je primjenjivost uslovljena jednim određenim duševnim supstratom, i to baš
onakovim kakav nalazimo kod Dositeja. I zato ova filozofija, koja teško da bi bila
primjenjiva za koga drugoga, odgovara Dositejevoj psihi tako savršeno, da bi bilo
nemoguće naći drugu koja bi joj odgovarala bolje. U tome smislu, – ma da ne znači
invencioznu ni originalnu zamisao, ona je stoga lična i individualna. I baš stoga što
izvire iz živog, nepresušnog izvora stanovitog načina osjećanja i iz duševne potrebe
stanovitih iluzija i vjerovanja. Ta životna mudrost biva – i jedino tako može da bude –
dosljedna, stalna, harmonična. Tajna Dositejeve sreće i temelj njegove duševne
harmonije i Ieži upravo u tome, što je jedna takova filozofija mogla da mu bude u
praksi potpuno primjenjiva i potpuno zadovoljavajuća.

Ali ako ona i nije općenito primjenjiv životni princip, ona je bliža svakom čovjeku.
Ona se obraća onoj dobroj polovici koja postoji u svakom ljudskom stvoru, obraća joj
se neposredno i jednostavno, prilazi joj neusiljeno i prirodno, govori joj razumljivo i
intimno. Ona lako nalazi put k srcu. Ona djeluje ugodno i prisno, kao dobra priča. A
tim je uvjerljivija što u potkrepu pruža jedan živ primjer i pokazuje jednu realnu
primjenu: život samog Dositeja.

IX.

I tako, čudnom igrom. Dositej »filozof« sugestivnom iskrenošću svoje vjere prima se
više srca, nego što bi jačinom svoje argumentacije djelovao na naš um.
Dositej nije snažan ni po idejama ni po dinamici osjećaja. Kod njega ritam života nije
nikad zahuktan ni sinkopliran, kod njega nema spazmodičnih osjećaja, groznica,
burnih poriva, mučnih sumnja.

Kod njega nema loma osjećaja ni borbe nekoordinovanih psihičkih elemenata.

Dositej nije jedan temperament. – Dositej je jedna skladnost.

Snaga i veličina Dositeja leže u njegovoj epskoj naivnosti, u njegovom optimizmu,

koji ima korijen duboko u njegovoj biti (a koji je kod nas tako rijedak i tako stran
našoj psihi) u nerazorivosti njegove vjere u čovjeka i u neposrednosti kojom ta vjera
djeluje na bližnjega.

X.

Karakterističan je Dositejev odnos prema ženi.

Dositej nije pjesnik ljubavi prema ženi. Erotski momenat kod njega nije izražen. Istina
da su i odgoj, i upućenost od djetinjstva na svetiteljske maštanije, i čitav kasniji život
predanosti jednoj ideji i jednoj misiji, neosporno bili od negativnog djelovanja na
razvitak tog momenta, ali se može sa sigurnošću tvrditi da i bez toga Dositej nikad ne
bi bio pjesnik Ijubavi. Glavni razlog tome leži u njegovoj intimnoj biti.

Dositej je pjesnik intimne domaće idile i krotke porodične sreće. U svom kultu
familije, on gleda ženu kao stub porodice, kao druga u životu, kao meki i nježni ton u
obiteljskim brigama, kao elemenat sklada i Ijepote u zajednici.

U njemu predodžba žene pobuđuje misao na odnos između majke i djeteta prije nego
na odnos između čovjeka i žene. Dositej gleda u ženi u prvom redu majku; u toj
funkciji on gleda jednu njezinu zadaću i posvetu. I to pitanje on tretira sa više načela
nego osjećaja, sa više programa nego instinkta.

U toj tački u njemu se podudarila prirodna nerazvijenost erotskog momenta sa

naziranjem onog doba.

Po njegovim riječima, takvo mu je naziranje još od djetinjstva: »Gdi bi god vidio

najmanju devojčicu, mislio bi u sebi: ovo je mala mati čelovječeskog roda...« »Od
onog nezaboravljenog dana i do danas, kako gdi vidim maleno dete pri sisi,
spomenem se moje milostive i predrage matere, koja me je na isti način pri maternjim
prsima držala i svojim mlekom ranila; oživi moja želja za njom, koliko da je danas
umrla. Krv njezina, koja u meni teče, počne s većim ustremljenjem teći; srce mi se
smuštava; same suze teku. Mislim: slatka mati, presveto duii mojej ime, gdi si, da
celujem stope nogu tvoji! – Od onog blaženog dana, velim, ne mogu viditi malo dete
pri sisi, da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodejanije, milost i promisao
preblagoga Boga«.

Ako je u Dositeju momenat ženske Ijubavi slabije izražen, momenat sinovlje Ijubavi
bio je, zato, neobično razvijen, i motiv majke pretstavljao bi u njegovoj poeziji jednu
od češćih tema i jednu od jačih strana.

Ljubav prema djeci takođe je jedna od Dositejevih osobina. On rado boravi u dječjem
društvu, rado ih podučava i pokazuje pri tome mnogo pedagoškog smisla i sklonosti.

Dositej je veći dio života proveo kao učitelj djece i mladeži.

Pojmljivo je da je on, žedan nauke još od djetinjstva, umio shvatiti djetinju dušu i s
Ijubavlju nastojao oko razvitka djetinjeg duha i uma. Po svojoj prirodi on je morao u
dječjem krugu, u njihovoj čistoći, naivnosti i bezazlenosti nalaziti zadovoljstva i
vedrine. Njega je k djeci privlačila izvjesna srodnost.

Dositej je za dugi niz godina svakog dana bio bar po nekoliko sati u kontaktu s
djecom. Neosporno je i ta okolnost mnogo doprinijela za održanje svježine duha i
onog djetinjeg elementa koji iz Dositejeve duše nije nikad sasvim iščezao.

XI.

Dositej i Njegoš.

Nikli u različitim sredinama i u različitim vremenima, u sredinama i u vremenima

različitih prilika i udesa narodnog života: othranjeni duhom i zavitlani valom različitih
epoha evropske duhovne istorije i jako obilježeni njihovim pečatom, oni su, napokon,
različni u najvećoj mjeri i po svojoj individualnoj psihi i po ulozi u životu, i to do te
tačke da se, u izvjesnom pogledu, mogu uzeti kao kontrasti.

Eto takovo posmatranje može da navede na poređivanje njihovih ličnosti, pa da pruži

opravdanje ovoj, napogled proizvoljnoj, paraleli.

Svaki od njih značajan pretstavnik svoga doba u našem kulturnom životu, oni se mogu
smatrati kao eksponenti tih doba, pa se pomaljaju kao dva ekstrema, kao dva pola:
Njegoš je nošen kao naš najveći pesimista.

Dositej je - više po nepresušnom izvoru svoje lične biti i svog individualnog

prirođenog osjećanja, nego po uniformiranoj kolektivnoj ideologiji svoga vremena –
naš najveći optimista.

Njegoš, intelektualno nesravnjivo jači, kršna gorostasna duhovna pojava, čovjek od

energije, od volje, čista državnička, vlastodržačka priroda, bez predrasuda i iluzija o
životu, gleda u život i svijet jednim skeptično-realnim i pesimistično-pozitivnim
pogledom. Naš najveći pesimista, njegov je pesimizam

čist od svake sentimentalnosti, od slabosti i remisivnosti. I u tom pesimizmu ima

mnogo snage, i to životne, pozitivne snage. Njegošev je zahvat u život snažan i
obiman i auktoritativno siguran. Njemu, stvarno, pesimizam znači jedan pozitivan
životni princip, i sazdan je od trijeznog rasuđivanja, hladnog iskustva i
nesentimentalne skepse, daleko od liričkog žala, od interne remisivnosti i od
sladunjave razočaranosti. – I, s tim, Njegoš je u punoj mjeri čovjek od akcije.

I, kroz sve to, – mistik!

On vidi na ovom svijetu samo zlo, opačinu, niskost i slabost, pa ima duhovnu potrebu
da dočara, da stvori jedan viši, apstraktni svijet, izvan prostornih i vremenskih granica
ovoga realnog, i da tamo smjesti Lijepo, Dobro, Uzvišeno i Vječito. Zlo i Dobro u
Njegošu je razdijeljeno i rastavljeno: Zlo za ovaj materijalni svijet, Dobro za onaj
drugi, pojmovni apstraktni. – Njemu je Zlo – život i praksa; Dobro – apstrakcija i
teorija. I radi toga, Njegoš je mistik.

Dositej, naš najveći optimista, slabijeg je zahvata u život; on je rođen za to da

uglavnom posmatra život i da ga prima; on nije od onih koji stvaraju, koji mijese
život. Od djetinjstva upućen na transcendentalno, na prekogrobno, na svetiteljsko i
nezemno, on ipak vjeruje – i nesvijesno, – da se onaj veći, glavniji dio života odigrava
ovdje, na ovome svijetu. Ovdje on traži realizaciju svega, i dobra i zla, ovo je za njega
tlo svih ideala, svih moralnih dobara, ovdje on očekuje konačnu harmoniju i konačnu
sreću.

I, radi toga, nije mistik.

Dositej: racionalista, ne mistik – po vjerovanju i idejama je čovjek od ovoga svijeta. –

I ipak – idealista.

Njegoš: kozmički filozof, mistik, po vjerovanju i idejama, čovjek od nekog višeg

svijeta. I ipak – nije idealista.
  

XII.

Dositej se je rodio u doba kad je bila moda da se bude »filozof«, pozitivan čovjek,
promicatelj materijalnog napretka i praktičnih zadaća, u doba programske filantropije.
Taj je duh vremena bio od presudnog značaja po njegov razvitak.

Od vladajućih ideja svoga doba svraćen sa puta slobodnog ličnog razvoja, a od

kritičara nedovoljno shvaćen i nedovoljno upoznat u njegovim naj bitnijim ličnim
crtama, Dositej nije dobio kao ličnost svoje pravo znamenovanje i kao individualnost
nije postavljen na pravo mjesto. Proučavaoci su od njega stvorili masivnu figuru,
čovjeka od plana i programa, teškog kulturnog radnika, i s tom pogrešnom diagnozom
i nehotice oborili njegovu vrijednost na nižu tačku.

Proučavaoci su preobrazili krotkog, naivnog Dositeja mekane duše i golubinjih očiju.

Eto, odakle potječe nerazumljiva protivnost između neposrednog dojma koji na nas
pravi njegova osoba i razočaranja koje se u nama rodi kad u njemu tražimo onu vrstu
veličine i vrijednosti na koju ukazuju njegovi kritičari.

Da je Dositej živio nešto kasnije, kad je model vremena bila poetski nastrojena duša,
on bi bio naš najvedriji pjesnik, pjesnik čiste, svijetle radosti života, pjesnik bogodane,
vječno mlade naivnosti duha, pjesnik svježine, pjesnik domaće sreće, pjesnik dobrote i
ljubavi među ljudima. U njemu bi kao ni u kome drugome kod nas vladao široki,
duboko humani osjećaj koji obujmljuje cijelo čovječanstvo i ujedinjuje ga u vjeri u
bolju budućnost i u konačnu pobjedu dobra na zemlji; u obmani da je čovjek u suštini
dobar; u iluziji da će doći jedno doba savršene, sretne harmonije, u toj najsvjetlijoj
iluziji čovjekove duše.

Po toj širokoj humanosti, Dositej bi bio naš najprijemljiviji pjesnik. I ta bi njegova

poezija vjere u život i u ljude, u svojoj prostodušnoj naivnosti, imala svu uvjerljivost
jednog intimnog osvjedočenja, svu emotivnost jednog istinskog zanosa i svu
sugestivnost jednog iskrenog vjerovanja.

Po svojim idejama i koncepcijama neoriginalan kao mislilac, po svom načinu

osjećanja i po svom duševnom sadržaju Dositej bi bio kod nas originalan pjesnik i
pretstavnik jedne vrste koja, ovako, nije zastupljena.

No i pored toga Dositej ostaje jedna od naših najzdravijih pjesničkih natura, naš
najkrupniji egzemplar velike slovenske duše, naš najveći optimista, najvedriji i
najharmoničniji duh naše književnosti.
  

Magazin Sjeverne Dalmacije.

Split. god. I. br. 1. 1934. str. 110-124, ćirilica