„Dejv, prestani.

Hoćeš
li prestati? Prestani,
Dejv. Hoćeš li da
prestaneš?“ Ovako
superkompjuter HAL
preklinje neumoljivog
astronauta Dejva
Boumana u čuvenoj i
bizarno dirljivoj sceni
pri kraju Kjubrikovog
filma: 2001. Odiseja u
svemiru. Za dlaku
izbegavši smrt, jer je
ova neispravna mašina
htela da ga izbaci u
otvoreni svemir,
Bouman mirno
iskopčava memorijska
kola koja kontrolišu
njen veštački mozak.
„Dejv, zaglupljujem,“
beznadno govori HAL.
„Osećam to. Osećam
to.“
Osećam i ja. Poslednjih
godina, imam neugodan
osećaj da mi neko ili
nešto čačka po mozgu,
da prespaja moje
neuronske mreže i da
mi reprogramira
memoriju. Mozak me
ne izdaje – bar mi se
tako čini – ali se moj
um menja. Ne
razmišljam kao nekad.
To najviše primećujem
kad čitam. Nekada sam
lako mogao da se
udubim u knjigu ili neki
dugačak članak.
Uranjao sam u dubine
pripovedačkog toka i
pratio kovitlanje
argumenata, i umeo
sam da provedem sate
čitajući dugačke prozne
tekstove. To se sad
retko događa. Sada mi
koncentracija popušta
već posle prve ili druge
strane. Uzvrpoljim se,
izgubim nit, počinjem
da tražim neku drugu
zanimaciju. Čini mi se
kao da stalno vučem
svoj neposlušni mozak
nazad na tekst. Duboko
čitanje koje mi je nekad
bilo sasvim prirodno
sada je postalo naporno.
Čini mi se da znam šta
se dešava. Već više od
deset godina provodim
mnogo vremena na
internetu, pretražujem i
surfujem, a ponekad i
sam dopunjujem veliku
svetsku bazu podataka.
Internet je za mene kao
pisca bio pravi dar s
neba. Istraživanje, za
koje sam nekad morao
da provodim dane u
novinskim arhivama
raznih biblioteka, sada
mogu da završim za
nekoliko minuta. Par
pretraga, nekoliko
klikova na linkove, i
već sam pronašao
podatak ili mudri citat
koji sam tražio. Ne
mogu ni da zamislim
koliko sam sati ili litara
benzina uštedeo
zahvaljujući internetu.
Najveći deo novčanih
transakcija obavljam
preko interneta, kao i
veliki deo kupovine.
Preko interneta plaćam
račune, zakazujem
sastanke, rezervišem
avionske karte i
hotelske sobe,
obnavljam vozačku
dozvolu, šaljem
pozivnice i čestitke.
Čak i kad ne radim,
najverovatnije sam
onlajn – čitam i pišem
mejlove, gledam
naslove i blogove,
pratim novosti na
Fejsbuku, gledam video
strimove, skidam
muziku ili prosto
skačem sa jednog, na
drugi, pa na neki treći
link.
Internet je postao moj
glavni medij, provodnik
većine informacija koje
mi dopiru do očiju,
ušiju i mozga. Prednosti
tako brzog pristupa
toliko bogatoj i lako
pretraživoj bazi
podataka su brojne, i
često ih opisuju i hvale.
Heder Pringl, novinarka
koja piše za časopis
Archeology, kaže:
„Google predstavlja
neverovatan dar za
čovečanstvo, jer
sakuplja i sažima
informacije koje su
nekada bile toliko
raštrkane po čitavom
svetu da praktično niko
nije mogao da ih
iskoristi“. Klajv
Tompson iz časopisa
Wired kaže: „Savršeno
pamćenje silicijumske
memorije može biti
velika prednost za
ljudsku misao.“
Prednosti su realne. Ali
one koštaju. Kako je
govorio Makluan,
mediji nisu samo
provodnici informacija.
Oni isporučuju
proizvode razmišljanja,
ali isto tako i oblikuju
razmišljanje. A izgleda
da internet polako ubija
moju sposobnost za
koncentraciju i
kontemplaciju. Bilo da
sam onlajn ili ne, moj
mozak sada očekuje da
dobija informacije
onako kako ih internet
dostavlja: u delićima
koji se brzo smenjuju.
Nekada sam bio ronilac
u moru reči. Sada
klizim po površini kao
da sam na skuteru.
Možda sam ja poseban
slučaj, neki izuzetak.
Ali izgleda da nisam.
Kada prijateljima
spomenem probleme
koje imam sa čitanjem,
mnogi od njih mi kažu
da ih muči isti problem.
Što više koriste internet,
utoliko više moraju da
se trude da ostanu
skoncentrisani na duži
tekst. Neki su zabrinuti
da će postati hronični
smetenjaci. Nekoliko
blogera koje pratim
takođe je pomenulo ovu
pojavu. Skot Karp, koji
je nekad pisao za
novine a sada piše blog
o onlajn medijima,
priznaje da je potpuno
prestao da čita knjige.
„Završio sam
književnost i nekada
sam prosto gutao
knjige“, kaže on. „Šta
se desilo?“ Zatim
pretpostavlja šta bi
mogao biti odgovor:
„Šta ako čitam
isključivo na internetu
ne zato što se promenilo
to kako čitam, tj. ne
samo zato što mi je tako
zgodnije, već zato što se
promenilo to kako
RAZMIŠLJAM?“
Brus Fridman, koji
bloguje o primeni
kompjutera u medicini,
takođe opisuje kako mu
je internet promenio
mentalne navike. „Sada
sam skoro potpuno
izgubio sposobnost da
čitam i apsorbujem
dugačke članke, bilo u
štampi ili na internetu“,
kaže on. Fridman,
patolog na
Medicinskom fakultetu
Univerziteta u
Mičigenu, objasnio mi
je preko telefona na šta
je tačno mislio. Kaže da
sada razmišlja u
„staccato“ stilu, pošto
tako i preleće preko
kratkih pasusa iz raznih
onlajn izvora. „Više ne
mogu da čitam Rat i
mir“, priznaje on.
„Izgubio sam tu
sposobnost. Ako je neki
blog duži od tri ili četiri
pasusa, i to mi je
previše. Samo preletim
pogledom preko njega.“
Filip Dejvis, doktorant
komunikologije na
Kornelu, koji piše za
blog organizacije
Society for Scholarly
Publishing, priseća se
kako je devedesetih
jednoj prijateljici
pokazao kako se koristi
brauzer. Kaže da je bio
„zapanjen“ i da se „čak
i iznervirao“ kada je
žena zastala da pročita
tekst na sajtu na koji je
slučajno naletela. „Veb
strane se ne čitaju, samo
klikći na hiperlinkove!“
prekorevao ju je on.
Sada, piše Dejvis, „I ja
zastajem – i trebalo bi
da čitam – ali ne čitam.
Pregledam tekst.
Skrolujem. Nemam
mnogo strpljenja za
dugačku, otegnutu i
detaljnu argumentaciju,
iako i sam optužujem
druge da suviše
pojednostavljuju
stvari.“
Karp, Fridman i Dejvis
– sva trojica obrazovani
ljudi skloni pisanju –
prilično vedro
posmatraju kako im
sposobnost za čitanje i
koncentraciju polako
kopni. Kad se sve
sabere i oduzme, kažu
oni, prednosti
korišćenja interneta –
brz pristup obilju
informacija, moćne
alatke za pretragu i
filtriranje podataka, lak
način da podeliš svoje
mišljenje sa
malobrojnom ali
zainteresovanom
publikom – značajnije
su od gubitka
sposobnosti da mirno
sediš i listaš knjigu ili
časopis. U jednom
mejlu, Fridman mi piše
da „nikad u životu nije
bio kreativniji“ nego u
poslednje vreme, što
pripisuje „svom blogu i
mogućnosti da
pregledam 'tone'
informacija na
internetu“. Karp sada
veruje da je čitanje
brojnih linkovanih
delića teksta efikasniji
način da nešto naučiš
nego čitanje „knjiga od
250 strana“, iako, kaže
on, „još uvek ne
možemo da
prepoznamo
superiornost ovakvog
umreženog procesa
razmišljanja jer ga
upoređujemo sa starim,
linearnim procesom.“
Dejvis kaže: „Možda je
internet od mene
napravio nestrpljivijeg
čitaoca, ali mislim da
me je, na mnogo
različitih nivoa, učinio
pametnijim. Veća
povezanost sa
dokumentima,
predmetima i ljudima
automatski
podrazumeva i više
spoljnih uticaja na moje
razmišljanje, pa tako i
na moje pisanje.“ Sva
trojica znaju da su
žrtvovali nešto važno,
ali se ne bi vratili na
staro.
Nekim ljudima i sama
pomisao na čitanje
knjiga sada deluje
staromodno, možda
pomalo i glupo – kao
kad bismo sebi krojili
košulju ili kasapili sebi
meso. „Ne čitam
knjige“, kaže Džo
O'Šej, bivši predsednik
saveza studenata
Univerziteta u Floridi i
Roudsov stipendista za
2008. „Odem na
Google i mogu brzo da
pronađem sve
relevantne podatke.“
O'Šej, diplomirani
filozof, ne vidi razlog
zašto bi iščitavao čitava
poglavlja nekog teksta
kada mu treba samo
minut-dva da nađe
ključne pasuse na
Google Book Search-u.
„Čitanje od korica do
korica nema nikakvog
smisla“, kaže on. „Tako
neću pametno iskoristiti
vreme, budući da sve
potrebne informacije
mogu brže da nađem na
netu.“ Čim savladate
pretragu i postanete
„vešt lovac“ na
internetu, kaže on,
knjige postaju suvišne.
O'Šej je pre tipičan
slučaj nego što je
izuzetak. Istraživačko-
konsultantska firma
nGenera je 2008.
objavila rezultate
istraživanja efekata
interneta na mlade.
Anketari su intervjuisali
oko 6.000 pripadnika
tzv. „net generacije“ –
decu koja su odrasla uz
internet. „Digitalno
okruženje“, piše jedan
od glavnih istraživača,
“uticalo je čak i na to
kako upijaju
informacije. Štampane
strane ne čitaju uvek s
leva na desno i odozgo
nadole. Umesto toga,
dešava se da čitaju na
preskok, tražeći podatke
koji ih zanimaju.“
Profesorka Ketlin Hejls
sa Univerzitea Djuk
nedavno je priznala:
„Ne mogu više da
nateram svoje studente
da pročitaju celu
knjigu.“ Hejls predaje
engleski, a studenti o
kojima govori su
studenti književnosti.
Ljudi koriste internet na
različite načine. Neki
ljudi vrlo spremno, pa
čak i kompulsivno,
prihvataju najnovije
tehnologije. To su
korisnici desetina
onlajn servisa i
pretplatnici čitavog niza
fidova. Oni bloguju i
taguju, četuju i tvituju.
Neki drugi ne mare
previše za najnovije
trendove, ali ipak
najviše vremena
provode onlajn, kucaju
na kućnom računaru, na
laptopu ili mobilnom
telefonu. Internet je za
njih postao nužna alatka
za posao, školu ili
društveni život, ili sve
to zajedno. Neki se
drugi, pak, konektuju
samo nekoliko puta
dnevno, da provere
poštu, pročitaju
najvažnije vesti, da
pogledaju nešto što ih
zanima ili da nešto
pazare. Naravno,
mnogo je onih koji
uopšte ne koriste
internet, bilo zato što ne
mogu da ga priušte ili
zato što to prosto ne
žele. Međutim,
očigledno je da je za
čitavo društvo internet
postao, za samo
dvadeset godina od kad
je programer Tim
Berners Li napisao kod
za World Wide Web,
glavno komunikacijsko
i informaciono sredstvo.
Širina njegove upotrebe
je bez presedana, čak i
po merilima masovnih
medija dvadesetog
veka. Širina njegovog
uticaja je podjednako
velika. Bilo sopstvenim
izborom, bilo iz nužde,
prihvatili smo super-
brzi, internetski način
sakupljanja i raspodele
informacija.
Izgleda da smo došli,
kako je Makluan i
predvideo, do važnog
raskršća naše
intelektualne i kulturne
istorije. Stigli smo do
trenutka prelaska sa
jednog načina
razmišljanja na drugi,
potpuno drugačiji. Zbog
neprocenjivog blaga
interneta – a samo
džangrizala odbijaju da
priznaju da se radi o
blagu – odričemo se
onoga što Karp zove
„naš stari linearni
proces razmišljanja“.
Smireni, fokusirani,
neometani, linearni um
biva zamenjen jednim
novim umom koji želi i
mora da prima i
prosleđuje informacije
u kratkim, nepovezanim
i često nepodudarnim
mlazovima – što brže to
bolje. Džon Batel,
nekadašnji novinski
urednik i profesor
novinarstva koji sada
rukovodi jednom
reklamnom agencijom,
ovako opisuje
intelektualne žmarce
koje oseća dok surfuje
internetom: „Kada
nešto sklapam u
realnom vremenu
tokom nekoliko sati,
prosto 'osećam' kako mi
mozak radi, osećam da
postajem pametniji.“
Većina nas je osetila
nešto slično kad smo
onlajn. To je opojan
osećaj – toliko opojan
da nas može naterati da
zanemarimo druge,
dublje posledice
interneta.
U poslednjih pet
vekova, od kada je
Gutenbergova
štamparija
popularizovala čitanje,
linearni, književni um
je bio u središtu
umetnosti, nauke i
društva. Takav vešt i
suptilan um bio je
pokretačka snaga
renesanse, racionalni
um prosvetiteljstva,
inovativni um
industrijske revolucije,
pa čak i subverzivni um
modernizma. Ali taj će
um možda uskoro
postati um jučerašnjice.
Odlomak iz poslednje
knjige Nikolasa Kara,
Plićaci: šta internet
radi našem mozgu,
The Shallows: What the
Internet Is Doing to Our
Brains, W. W. Norton
& Company, 2010,