Biblioteka Trei milenijum SVETLO VERE Pape Franje

Enciklika

Naslov originala Enciklika Lumen Fidei Pape Franje

Prevod sa italijanskog jezika Mr Aleksandar Ninkovi

Urednik izdanja Dr Milutin Novakovi

enciklika

LUMEN FIDEI pape FRANJE biskupima svetenicima i akonima posveenim osobama i svim vernicima o veri

BEOGRADSKA NADBISKUPIJA Beograd 2013.

1. SVETLO VERE: Ovim izrazom, predaja Crkve je ukazala na veliki dar koji nam je Isus darovao, koji se u Evanelju po Jovanu ovako predstavlja: Ja Svetlost dooh na svet da nijedan koji u mene veruje u tami ne ostane. (Jn 12,46) I sveti Pavle koristi sline rei: Ta Bog koji ree: Neka iz tame zasija svetlost, on zasvetli u srcima naim. (2 Kor 4,6) U paganskom svetu, gladnom svetlosti, razvio se kult boga Sunca, Sol Invictus, koji se zazivao u zoru svakoga dana. Iako se sunce svakodnevno iznova raalo, bilo je jasno da nije sposobno da obasja svojim svetlom celokupno bivstvovanje ovekovo. Sunce ne osvetljava sveukupnu stvarnost. Njegova svetlost nije sposobna da prodre u senku smrti, tamo gde su ljudske oi zatvorene za nju. Za svoju veru u sunce istie Sv. Justin Muenik nikada niko nije bio spreman da umre.1 Svesni irokog obzorja kojeg im je vera otkrivala, hriani su nazvali Hrista istinskim suncem, iji zraci daruju ivot.2 Marti, koja plae zbog smrti svoga brata Lazara, Isus govori: Zar ti ne rekoh; ako bude verovala videe slavu Boju? (Jn 11,40) Onaj ko veruje, vidi; vidi svetlou koja osvetljava celokupan put jer nam
1 2

Dialogus cum Tryphone Iudaeo, 121,2: PG 6, 758 Kliment Aleksandrijski, Protrepticus, IX: PG 8,195.

ona dolazi od Isusa Vaskrslog, jutarnje zvezde koja nikad ne zalazi.

Svetlo varljivo?
2. Ipak, kada govorimo o tom svetlu vere, mogu da se uju prigovori mnogih naih savremenika. U savremenom svetu se smatra da je jedna takva svetlost bila odgovarajua za drutva starine, ali da je neupotrebljiva za nova vremena, za oveka koji je odrastao, ponosnog na svoj razum i nestrpljivog da na novi nain istrai budunost. U tom smislu, vera izgleda kao varljivo svetlo, koje spreava oveka da gaji odvanost spoznaje. Mladi Nie je pozivao svoju sestru Elizabetu da rizikuje, da hodi novim putevima (...), sa svom nesigurniu onoga koji mora da nae svoj sopstveni put, dodajui da je to taka u kojoj se razdvajaju putevi oveanstva: ako eli mir due i sreu, onda veruj, ali ako eli da bude uenik istine, onda istrauj.3 Vera se, dakle, suprotstavlja istraivanju. Poevi odatle, Nie razvija svoju kritiku hrianstva, smatrajui da je umanjilo pun smisao ljudskog bivstvovanja, oduzimajui od ivota novost i avanturu. Vera bi, tako, bila samo jedna varljiva svetlost koja spreava put slobodnih ljudi ka budunosti.
3

Brief an Elisabeth Nietzsche (11 Jun 1865), u: Werke in drei Bnden, Mnchen 1954, 953s.

3. Idui u tom smeru, vera biva povezana sa tamom. Mislilo se da je mogue da se sauva ako joj se nae mesto pored svetla razuma. Prostor za veru se otvarao tamo gde razum nije mogao da dopre, tamo gde ovek nije vie mogao da nae sigurnost. Vera je, tako, shvaena kao korak u prazno, koji inimo zbog nedostatka svetlosti, podstaknuti slepim oseajima; ili kao subjektivna svetlost, sposobna da moda ogreje srce, da donese linu utehu, ali koja nije u stanju da se drugima predstavi kao svetlo pravo i zajedniko koje osvetljava put. Polako ali sigurno se, meutim, videlo da samo svetlo razuma ne moe dovoljno da osvetli budunost; na kraju, budunost ostaje u tami i ostavlja oveka u strahu od nepoznatoga. I tako je ovek odustao od potrage za velikim svetlom, za velikom istinom, zadovoljavajui se malenim iskrama svetlosti koje osvetljavaju prolazne trenutke, ali koje su nesposobne da osvetle put. Kada svetlost nedostaje, sve postaje zbrkano i nije mogue razlikovanje dobrog od zla, puta koji vodi do cilja od onog koji nas tera da se vrtimo u krug, ne vodei nas nikuda.

Svetlo koje treba ponovo otkriti

4. Zato je hitno potrebno da se ponovo uvidi pravi karakter svetla vere, jer kada njegov plamen zgasne, sva ostala svetla izgube svoj sjaj. Svetlo vere je zaista jedinstveno, budui da je sposobno da osvetli potpuno ovekovo bivstvovanje. Tako 7

snano svetlo ne moe da proistekne iz nas samih, ono mora da doe iz izvora koji je iskonski, mora da doe od Boga. Vera se raa u susretu sa ivim Bogom koji nas zove i koji nam otkriva svoju ljubav, ljubav koja nam prethodi i na koju moemo da se oslonimo kako bismo bili spokojni i mogli da gradimo svoje ivote. Preobraeni tom ljubavlju otvaraju nam se novi vidici, spoznajemo da ona sadri jedno veliko obeanje punine i otvara nam se pogled u budunost. Vera, koju dobijamo kao natprirodni dar od Boga, postaje svetlo koje osvetljava na put, svetlo koje usmerava na hod u vremenu. Jednim delom ona dolazi iz prolosti, ona je svetlo jednog temeljnog seanja, onog o Isusovom ivotu, gde je pokazao svoju ljubav u koju se moemo potpuno pouzdati, i koja je sposobna da pobedi smrt. Ipak, u isto vreme jer je Hrist vaskrsnuo i privlai nas preko granice smrti, vera je svetlo koje dolazi iz budunosti, koje nam otvara iroka obzorja i vodi nas preko naeg izolovanog ja prema irini zajednitva. Shvatamo, dakle, da vera ne obitava u mraku; da je ona upravo svetlo za nau tamu. Dante, u svojoj Boanstvenoj komediji, nakon to je ispovedio svoju veru pred sv. Petrom, opisuje to svetlo kao: varnicu, / koja zatim postaje gorui plamen i kao nebeska zvezda sjaji u meni.4 Ba o toj svetlosti vere bih eleo da progovorim, kako bi ona mogla da raste i da osvetli sadanjost, postajui zvezda
4

Paradiso XXIV 145-147

koja osvetljava obzore naeg hoda, u vremenu u kome je oveku nasuno potrebna svetlost. 5. Gospod je, pre svoje muke, uveravao Petra: ja sam se molio za tebe da ne prestane vera tvoja. (Lk 22,32) Zatim je traio od njega da uvrsti svoju brau u toj istoj veri. Svestan zadatka koji je poveren nasledniku sv. Petra, Benedikt XVI je proglasio Godinu vere, vreme blagodati koje nam pomae da osetimo veliku radost verovanja, kako bismo obnovili divljenje nad irokim obzorjima koje nam vera otvara, kako bismo je ispovedili u njenom jedinstvu i u njenoj celosti, verni uspomeni na Gospoda, i podrani njegovim prisustvom i delovanjem Duha Svetoga. Uverenje koje proistie iz vere koja ivot ini velikim i punim, a kojoj je sredite Hrist i sila njegove blagodati, nadahnjivalo je poslanje prvih hriana. U Delima muenika itamo dijalog izmeu rimskog prefekta Rustika i hrianina Geracija: Gde su ti roditelji?, upitao je sudija muenika, a on odgovori: Na pravi otac je Hrist, a naa majka je vera u Njega.5 Za prve hriane je vera, kao susret sa ivim Bogom otkrivenim u Hristu, upravo bila majka, jer ih je privela k svetlu, raala je u njima boanski ivot, novo iskustvo, sjajnu viziju postojanja za koju su bili spremni da daju javno svedoanstvo do samog kraja.

Acta Sanctorum, Iunii, I,21.

6. Godina vere je poela na pedesetogodinjicu otvaranja Drugog vatikanskog sabora. Ta veza nam omoguava da uvidimo da je Drugi vatikanski sabor bio sabor o veri,6 utoliko to nas je pozvao da ponovo postavimo prvenstvo Boga u Hristu u sredite naeg crkvenog i linog ivota. Crkva, zaista, nikada veru ne uzima zdravo za gotovo, ve zna da taj dar od Boga mora da bude hranjen i ojaavan, kako bi mogao da nastavi da vodi njen hod. Drugi vatikanski sabor je uinio da vera zasija unutar ljudskog iskustva, pratei tako oveka dananjice na njegovom putu. Na taj nain se jasno pokazalo kako vera obogauje ovekovo postojanje u svim svojim dimenzijama. 7. Ova razmatranja o veri u kontinuitetu sa svim onim to je Uiteljstvo Crkve proglasilo o ovoj teolokoj vrlini7 imaju nameru da pridodaju svemu onome to je Benedikt XVI napisao
6

Ako se Sabor i ne bavi izriito verom, o njoj govori na svakoj stranici, prepoznaje joj ivi, natprirodni karakter, pretpostavlja je jakom i potpunom, i zasniva svoja uenja na njoj. Dovoljno je da se prisetimo Saborskih izjava (...) kako bi bili svesni sutinske vanosti koju Sabor, u skladu sa doktrinalnom predajom Crkve, pridaje veri, istinskoj veri, onoj koja svoj izvor ima u Hristu a tok u uiteljstvu Crkve (Pavle VI, Generalna audijencija [8 mart 1967]: Insegnamenti V [1967], 705). Videti kao primer, Prvi Vatikanski Sabor, Dogmatska konstitucija o katolikoj veri Dei Filius, poglavlje III: DS 30083020; Drugi Vatikanski Ekumenski Sabor, Dogmatska konstitucija o Boanskoj objavi Dei Verbum, 5: Katekizam Katolike Crkve, 153-165.

10

u svojim Enciklikama o ljubavi i nadi. On sam je skoro dovrio prvi nacrt Enciklike o veri. Za to sam mu duboko zahvalan i, u bratstvu Hristovom, nastavljam njegovo dragoceno delo, dodajui tom spisu nekoliko svojih priloga. Naslednik sv. Petra, jue, danas i sutra, jeste uistinu zauvek pozvan da uvruje brau u onom neprocenjivom blagu vere koje Bog daruje kao svetlo koje osvetljava put svakog oveka. U veri, Bojem daru, natprirodnoj vrlini Bogom ulivenoj, prepoznajemo da nam je silna Ljubav ponuena, da nam je dobra Re upuena, i kada prihvatimo tu Re, koja je sam Isus Hrist, Re koja je telom postala, Duh Sveti nas preobraava, osvetljava nam put u budunost i ini da u nama jaaju krila nade koja nam daju da taj put prelazimo u radosti. Vera, nada i ljubav, u divnoj ispretpletenosti, ine pokretaku silu hrianskog postojanja koja vodi ka punom zajednitvu sa Bogom. No, kakav je to put koji vera otvara pred nama? Odakle dolazi to njeno silno svetlo koje osvetljava put uspenog i plodonosnog ivota?

11

glava prva
POVEROVALI SMO U LJUBAV (vidi 1 Jn 4,16) Avrm, na otac u veri
8. Vera nam otvara put i prati nae koraanje u vremenu. Zato, ako elimo da shvatimo ta je to vera, moramo da sagledamo stazu koja je preena, put vernih ljudi posvedoen na prvom mestu u Starom zavetu. Tu jedinstveno mesto pripada Avrmu, naem ocu u veri. Neto neuveno se desilo u njegovom ivotu: Bog mu upuuje Re, otkriva mu se kao Bog koji govori i koji ga zove po imenu. Vera je povezana sa sluanjem. Avrm ne vidi Boga, ali uje njegov glas. Na taj nain vera uzima lini karakter. Bog se tako pokazuje, ne kao Bog jednog mesta, niti kao Bog koji je povezan sa kakvim svetim vremenom, ve kao Bog osobe, reju, Bog Avrma, Isaka i Jakova, koji je sposoban da stupi u vezu sa ovekom i da sa njim uspostavi savez. Vera je odgovor na Re koja nas lino poziva, na jedno Ti koje nas zove po imenu. 9. Ono to ta Re govori Avrmu sastoji se od jednog poziva i jednog obeanja. Na prvom mestu to je poziv da napusti svoju sopstvenu zemlju, poziv da se otvori jednom novom ivotu, poetak 13

jednog Izlaska koji ga vodi ka nepredvidivoj budunosti. Vizija koju vera daje Avrmu uvek e biti povezana sa tim korakom napred kojeg treba da uinini: vera vidi u meri koliko se i koraa, koliko se ulazi u otvoreni prostor Rei Boje. Ta Re sadri, takoe, i jedno obeanje: Tvoje potomstvo e biti brojno, bie otac velikog naroda (uporedi 1 Moj 13,16; 15,5; 22,17). Istina je da e Avrmova vera, kao odgovor na Re koja joj prethodi, biti uvek in seanja. Pa ipak, to seanje nije okamenjeno u prolosti, ve budui da je seanje na obeanje, postaje sposobno da se otvori ka budunosti, da baci svetlo na put kojim treba poi. Vidimo tako kako je vera, kao seanje na budunost, memoria futuri, vrsto povezana sa nadom. 10. Ono to je zatraeno od Avrma jeste da se pouzda u tu Re. Vera shvata da re, neto tako kratkotrajno i prolazno, kada biva izgovorena od vernoga Boga, postaje potpuno sigurna i nepomeriva, vrsta potvrda koja nam omoguava nastavak naeg hoda u vremenu. Vera prihvata tu Re kao vrstu stenu, kao sigurni temelj na kome moe da se gradi. U Bibliji se vera opisuje hebrejskom reju emnah, koja je izvedena iz glagola amn, koji u svom korenu znai drati. Re emnah moe da oznaava i vernost Boga, kao i veru oveka. ovek vere dobija snagu iz svog preputanja u ruke Boga vernoga. Poigravajui se 14

sa tim dvostrukim znaenjem rei koje je prisutno takoe i u odgovarajuim grkim (pists) i latinskim (fidelis) reima -, sveti Kiril Jerusalemski uzvisuje dostojanstvo hrianina, koji dobija ime koje pripada i Bogu samom: obojica se nazivaju vernim.8 Sveti Avgustin to pojanjava ovako: ovek je veran kada veruje u Boga i njegova obeanja; Bog je veran kada daje oveku ono to mu je obeao.9 11. Jedan, zakljuni deo izvetaja o Avrmu je vaan da bi se shvatila njegova vera. Re Boja, ako i donosi sa sobom neto novo i iznenaujue, ne predstavlja nita strano u iskustvu Patrijarha. U glasu koji mu se obraa, on prepoznaje duboki, sutinski poziv, koji je oduvek upisan u srce njegovog bia. Bog vezuje svoje obeanje upravo sa tim mestom u kome se ljudsko postojanje pokazuje uvek obeavajuim: sa roditeljstvom, stvaranjem novoga ivota tvoja ena Sara e ti roditi sina i nadeni mu ime Isak. (1 Moj 17,19) Bog koji od Avrma trai da mu se potpuno preda, otkriva mu se kao izvor iz koga proizlazi svaki ivot. Na taj nain se vera povezuje sa oinstvom Bojim, iz kojeg proizlazi svako stvorenje: Bog koji zove Avrma je Bog Tvorac, Onaj koji zove da bude ono to nije (Rim 4,17), Onaj koji nas sebi izabra pre postanka svijeta (...) u ljubavi nas
8 9

Videti Catechesis V,1: PG 33,505A. In Psal. 32, II, s. I,9: PL 36, 284.

15

predodredi za posinstvo. (Ef 1,4-5) Za Avrma, vera u Boga je svetlo koje osvetljava nutrinu njegovog bia, ona mu omoguava spoznaju izvora dobrote koji je u korenu svih stvari, potvruje mu da njegov ivot ne proizilazi iz nitavila ili sluajnosti, ve je plod linog poziva i line ljubavi. Tajanstveni Bog, koji ga je pozvao, nije Bog tuin, ve Onaj koji je u poetku svega i sve odrava u postojanju. Veliki ispit vere Avrmove, rtvovanje Isaka, pokazae u kojoj meri je ta iskonska ljubav sposobna da zajami ivot prevazilazei ak i smrt. Re, koja je bila u stanju da mu podigne sina iz ve obamrlog tela njegovog, i iz obamrlog krila neplodne Sare (vidi Rim 4,19), u stanju je takoe da zajami obeanje budunosti koja prevazilazi svaku pretnju ili opasnost (vidi Jev 11,19; Rim 4,21).

Vera Izraela
12. U knjizi Izlaska, povest naroda Izraelskog nastavlja svoj hod idui pravcem koji je postavila vera Avrmova. Vera se ponovo raa iz iskonskog dara: Izrael se otvara delovanju Boga koji eli da ga oslobodi iz nevolje. Vera je poziv na dug put kako bi bilo mogue slavljenje Gospoda na Sinaju i primanje u naslee Obeane zemlje. Boanska ljubav se ogleda u slici oca koji putem nosi svog sina (vidi Dt 1,31). Ispoved vere Izraela se razvija kao izvetaj o Bojim blagodatima, o Njegovom 16

delu pri oslobaanju i voenju svog naroda (vidi Dt 26,5-11), to je izvetaj koji narod prenosi sa kolena na koleno. Boje svetlo sjaji za Izraela po seanju na dela koja je Gospod uinio, koja su upamena i ispoveena u bogosluju, koja se prenose sa roditelja na decu. Iz ovoga moemo da nauimo da je svetlo koje vera donosi povezano sa izvetajem iz konkretnog ivota, sa zahvalnim priseanjem na dobra dela Boja i na napredujue ispunjenje Bojih obeanja. To je gotika arhitektura veoma dobro izrazila: u velikim katedralama svetlost sa neba dolazi kroz vitrae na kojima su prikazane svete pripovesti. Svetlost Boja nam dolazi po izvetajima u kojima je Bog sebe objavio, i tako je sposobna da osvetli na hod u vremenu, podseajui nas na boanska dela i pokazujui nam kako se ostvaruju Njegova obeanja. 13. Povest Izraela nam, takoe, ukazuje i na napast nevere u koje je narod vie puta padao. Kao suprotnost vere javlja se idolatrija. Dok Mojsije govori sa Bogom na Sinaju, narod ne moe da podnese Tajnu skrivenog lica Bojeg, ne moe da podnese vreme iekivanja. Vera, po svojoj prirodi, zahteva da se odbaci elja za neposrednim posedovanjem, koje, ini se, vienje nudi; ona je poziv otvaranju ka izvoru svetlosti, potujui svojstvenu Tajnu Lika koji namerava da se objavi na nain kako to eli i u vreme kada smatra da treba. Martin Buber navodi definiciju idolatrije koju 17

je ponudio rabin od Koka: idolatrija je kada se lice okree sa potovanjem licu, koje nije lice.10 Umesto vere u Boga, radije se oboava idol, u ije lice moemo da gledamo, ije je poreklo poznato jer smo ga sami nainili. Pred idolom se ne izlaemo opasnosti da zaujemo poziv koji bi uinio da izaemo iz sopstvene sigurnosti, jer idoli nemaju usta i ne govore (Ps 115,5). Shvatamo, dakle, da je idol u stvari izgovor kako bi sebe stavili u sredite stvarnosti i oboavali dela sopstvenih ruku. ovek, izgubivi temeljnu usmerenost koja daje jedinstvo sopstvenom postojanju, gubi se u mnotvu svojih pouda; odbijajui da saeka vreme obeanja, njegov ivot se raspada na mnotvo nepovezanih trenutaka. Zbog toga je idolatrija uvek mnogobotvo, kretanje bez cilja od jednog gospodara do drugog. Idolatrija ne nudi put, ve mnogostruke staze, koje ne vode do sigurnog cilja ve stvaraju, pre svega, lavirint. Onaj ko ne eli da se pouzda u Boga, mora da slua glasove mnogih idola koji mu dovikuju: uzdaj se u mene! Vera, utoliko to je povezana sa obraenjem, je suprotna idolatriji; ona je prekid sa idolima i povratak ivome Bogu u linom susretu sa Njim. Verovati znai, prepustiti se milosnoj Ljubavi koja uvek prihvata i prata, koja podrava i usmerava postojanje, koja pokazuje svoju snagu u sposobnosti da ispravlja krive puteve naih ivota. Vera se sastoji u naoj raspoloivosti da se prepustimo stalnom
10

M. Buber, Die Erzhlungen der Chassidim, Zrich 1949, 793.

18

preobraavanju i obnovi po Bojem pozivu. I tu se nalazi paradoks: u stalnom okretanju ka Gospodu, ovek nalazi sigurnu stazu koja ga oslobaa od besciljnog lutanja koje mu nameu idoli. 14. U veri Izraela se susreemo i sa linou Mojsija, posrednika. Narod ne moe da vidi lice Boje; Mojsije je taj koji govori sa YHWH na gori, a potom prenosi svima Boju volju. Uz prisustvo posrednika, Izrael je nauio da koraa jedinstven. in vere pojedinca nalazi svoje mesto u zajednici, u zajednikom mi naroda koji je, u veri, kao jedan moj sin prvoroenac, kako Bog naziva ceo Izrael (vidi 2 Moj 4,22). Posredovanje ne postaje prepreka, ve otvaranje: u susretu sa drugima, pogled se otvara istini mnogo veoj od nas samih. .. Ruso ali to ne moe lino da vidi Boga: Toliko ljudi izmeu mene i Boga!11; Da li je zaista tako jednostavno i prirodno da je Bog otiao do Mojsija da bi govorio sa an akom Rusoom?12 Sa stanovita individualistike i ograniene svesti, ne moe da se shvati smisao posredovanja, ta sposobnost da se uestvuje u viziji drugog, zajednika spoznaja u kojoj svi uestvuju a koja upravo i jeste spoznaja osobena ljubavi. Vera je besplatan Boji dar koji zahteva poniznost i hrabrost da se veruje i poveri, kako bi se video svetli put koji vodu u susret Boga i oveka, povest spasenja.
11 12

mile, Paris, 1966, 387. Lettre Christophe de Beaumont, Lausanne, 1993, 110.

19

Punoa hrianske vere

15. Avrm (...) usklikta to e videti moj Dan. I vide i obradova se. (Jn 8,56) Po ovim Isusovim reima, vera Avrmova je bila usmerena ka Njemu, i na odreeni nain je predvidela Njegovu Tajnu. Tako ju je shvatio i sv. Avgustin, kada je rekao da su Patrijarsi postigli spasenje po veri, ali ne po veri u Hrista koji je doao, ve po veri u Hrista koji treba da doe, veri koja je usmerena ka buduem dogaaju Isusa.13 Hrianskoj veri je sredite Hrist, ona je ispovedanje Isusa koji je Gospod i koga je Bog vaskrsnuo od mrtvih (vidi Rim 10,9). Svi putevi Starog zaveta, teku i sustiu se u Isusu. On postaje konano da svih obeanja, temelj naeg konanog Amen Bogu (vidi 2 Kor 1,20). Povest Isusova jeste svedoanstvo potpune pouzdanosti Boje. Ako je Izrael uvao u seanju velika dela ljubavi Boje, koja su inila sredite njegovog ispovedanja vere i otvarala irok pogled na sopstvenu veru, sada se Isusov ivot pojavljuje kao mesto konanog zahvata Bojeg, vrhunska objava Njegove ljubavi prema nama. Re, koju nam Bog upuuje u Isusu, nije tek jedna meu mnogima, ve Njegova vena Re (vidi Jev 1,12). Kako nas podsea sv. Pavle, ne postoji nijedno snanije jamstvo koje Bog moe da nam da kako bi nas uverio u svoju ljubav (vidi Rim 8,31-39).
13

Vidi In Ioh. Evang., 45, 9: PL 35, 1722-1723.

20

Hrianska vera je, dakle, vera u potpunu Ljubav, u njenu delotvornu silu, u njenu sposobnost da preobraava svet i da osvetljava vremena. I mi smo upoznali ljubav koju Bog ima prema nama i poverovali joj. (1 Jn 4,16) U ljubavi Bojoj koja se pokazala u Isusu, vera prepoznaje temelj na kojoj zasniva svu stvarnost i njen konani cilj. 16. Vrhunska potvrda pouzdanosti Hristove ljubavi nalazi se u njegovoj smrti za nas. Ako je dati ivot za prijatelje vrhunska potvrda ljubavi (vidi Jn 15,13), Isus je svoj ivot dao sa sve, ak i za one koji su mu bili neprijatelji, kako bi im preobrazio srca. To objanjava zato su Evanelisti upravo vreme Isusovog Raspea videli kao as u kojem pogled vere dostie vrhunac. U tom asu je zasjala u svoj svojoj visini i irini Boja ljubav. Sveti Jovan smeta upravo tu svoje sveano svedoanstvo dok, zajedno sa Isusovom Majkom, promatra Raspetoga (vidi Jn 19,37): Onaj to vide posvedoi, te je istinito njegovo svedoanstvo, i on zna da govori istinu da i vi verujete. (Jn 19,35) U romanu Idiot F.M. Dostojevskog, knez Mikin, gledajui u Hrista mrtvog u grobu na platnu Hansa Holbajna Mlaeg, izgovara: Od te slike moe ovek veru da izgubi!14 Slika zaista predstavlja na jedan surovi nain unitavajue dejstvo smrti na telu Hristovom. Pa ipak, upravo se u razmatranju smrti Isusove vera osnauje i dobija blistavo
14

Deo II, IV

21

svetlo. Ona se otkriva kao vera u Hristovu vrstu ljubav prema nama, ljubav koja je sposobna da prigrli smrt da bi nama donela spasenje. U tu ljubav, koja nije ustuknula pred smru kako bi nam pokazala koliko nas ljubi, mogue je verovati; njena potpunost pobeuje svaku sumnju i omoguava nam da se potpuno pouzdamo u Hrista. 17. Smrt Hristova, tako, otkriva potpunu pouzdanost ljubavi Boje u svetlu njegovog Vaskrsnua. Upravo kao Vaskrsli, Hrist je pouzdani svedok, dostojan vere (vidi Dap 1,5; Jev 2,17), siguran oslonac nae vere. A ako Hristos ne usta, uzaludna je vera vaa, potvruje sv. Pavle (1 Kor 15,17). Da ljubav Oeva nije uinila da Isus Vaskrsne od mrtvih, da nije bila u stanju da vrati ivot njegovom telu, ne bi bila potpuno pouzdana ljubav, sposobna da osvetli ak i tamu smrti. Kada sv. Pavle govori o svom novom ivotu u Hristu, on ukazuje na veru u Sina Bojega koji me ljubio i predao samoga sebe za mene. (Gal 2,20) Ta vera u Sina Bojega je svakako vera Apostola naroda u Isusa, ali ona podrazumeva takoe i pouzdanost Isusovu, koja se svakako temelji na njegovoj ljubavi sve do smrti, ali takoe i na tome to on jeste Sin Boji. Upravo zato to Isus jeste Sin, zato to je ukorenjen potpuno u Ocu, mogao je da pobedi smrt i da uini da ivot u potpunosti zablista. Naa kultura je izgubila oseaj za tu stvarnu prisutnost Boga, Njego22

vog delovanja u svetu. Mislimo da se Bog nalazi samo van ovoga sveta, na jednom drugom nivou stvarnosti koji je odeljen od naih svakodnevnih odnosa. Ali da je tako, da je Bog nesposoban da deluje u svetu, Njegova ljubav ne bi zaista bila silna, uistinu stvarna, i ne bi bila ak ni prava ljubav sposobna da ispuni svu radost koju obeava. Verovati ili neverovati u Njega bilo bi nevano. Hriani, nasuprot, ispovedaju stvarnu, opipljivu i silnu ljubav Boiju, koja zaista deluje u povesti i koja joj odreuje konani cilj, ljubav koja se moe susresti, a koja se u punoi objavila u Stradanju, Smrti i Vaskrsnuu Hristovom. 18. Punoa koju Isus donosi veri poseduje jedan presudni vid. U veri, Isus nije samo Onaj u koga verujemo, vrhovno ispoljavanje Boje ljubavi, ve je i Onaj sa kojim se sjedinjujemo da bi mogli da verujemo. Vera ne gleda samo u Isusa, ve gleda iz Isusovog ugla, njegovim oima: ona je uestvovanje u njegovom pogledu. U tolikim ivotnim situacijama se uzdamo u osobe koje stvari poznaju bolje od nas. Imamo poverenje u arhitektu koji nam gradi dom, u apotekara koji nam nudi lek da bi se izleili, u advokata koji nas brani pred sudom. Pa tako imamo potrebu i za nekim ko je pouzdan i pun znanja u stvarima koje se tiu Boga. Isus, Njegov Sin, je upravo Onaj koji nam obznanjuje Boga (vidi Jn 1,18). ivot Hristov njegov nain kako da se upozna Bog, kako da se 23

u potpunosti ivi odnos sa Njim otvara jedan novi prostor ljudskom iskustvu u koji smo pozvani da uemo. Sveti Jovan je iskazao vanost linog odnosa sa Isusom za nau veru, koristei razliite naine upotrebe glagola verovati. Zajedno sa verovati da je istinito ono to nam Isus govori (vidi Jn 14,10; 20,31), Jovan koristi izraze verovati Isusu i verovati u Isusa, kada prihvatamo njegovu Re, njegovo svedoenje, jer On je istinit (vidi Jn 6,30). Verujemo u Isusa, kada ga lino prihvatamo u svoj ivot i kad se pouzdamo u Njega, prianjajui uz Njega u ljubavi i pratei njegove staze (vidi Jn 2,11; 6,47; 12,44). Da bi nam omoguio da Ga upoznamo, prihvatimo i pratimo, Sin Boji se nastanio u ljudskom telu, te je tako video Oca i iz ugla gledanja oveka, po hodu i putevima u vremenu. Vera hrianska je vera u Ovaploenje Rei i u njeno Vaskrsnue u telu; to je vera u Boga koji je sebe uini toliko bliskim nama da je uao u nau povest. Vera u Sina Bojeg, koji je postao ovekom u Isusu Hristu iz Nazareta ne odvaja nas od stvarnosti, ve nam omoguava da dopremo do najdublje spoznaje njenog znaenja, da otkrijemo koliko Bog voli ovaj svet koji neprestano usmerava ka sebi. Upravo to nadahnjuje hrianina da se jo vie zauzme, i da ivi svoj ivot u svetu na jo jai nain.

24

Spasenje po veri
19. Na osnovu tog uea u Isusovom nainu gledanja na stvari, apostol Pavle nam je u svojim spisima ostavio opis bivstvovanja onoga koji veruje. Onaj ko veruje, po prihvatanju dara vere, biva preobraen u novo stvorenje, prima novo bivstvo, sinovsku prirodu, postaje Sinovljev sin. Abba, Oe je jedna od najsvojstvenijih rei Isusovog iskustva, koja postaje sredinja i za iskustvo hrianstva (vidi Rim 8,15). Utoliko to je sinovsko bivstvovanje, ivot u veri znai prepoznavanje izvornog i temeljnog dara koji se nalazi u osnovi postojanja ovekovog i moe se saeti reima koje je sv. Pavle uputio Korinanima: ta ima a da nisi primio? (1 Kor 4,7). Upravo se tu i nalazi sredite spora sv. Pavla sa farizejima, rasprava o spasenju po veri ili po delima Zakona. Ono to sveti Pavle odbija jeste stav onih koji smatraju da su opravdani pred Bogom po sopstvenim delima. Onaj, koji ak i kada se pokorava zapovestima, ak i kada ini dobra dela, stavlja sebe u sredite i ne prepoznaje da je izvor dobrote sam Bog. Onaj koji tako ini, koji eli da sam bude izvor sopstvene pravednosti, brzo se istroi i uvidi da nije u stanju da odrava ak ni vernost zakonu. On se zatvara u sebe, odeljujui se od Gospoda i od drugih, i zbog toga njegov ivot postaje uzaludan, njegova dela neplodna, postaje kao drvo koje raste daleko od vode. Svojim jezgrovitim i 25

delotvornim jezikom, sveti Avgustin to ovako izraava: Ab eo qui fecit te noli deficere nec ad te, Ne udaljuj se od Onoga koji te je stvorio ak ni da krene prema sebi.15 Kada ovek pomisli da e udaljavanjem od Boga nai samog sebe, njegov ivot poinje da se raspada (Lk 15,11-24). Poetak spasenja je u otvaranju ka onome to nam prethodi, otvaranju ka izvornom daru koji uvruje ivot i uva ga u postojanju. Samo kada se otvorimo tom izvoru i kada ga priznamo moemo da budemo preobraeni, ostavljajui da spasenje deluje u nama i ini ivot plodnim, punim dobrih plodova. Spasenje po veri se sastoji u priznavanju prvenstva dara Bojeg. kako to saima sv. Pavle: Jer ste blagodau spaseni kroz veru, i to nije od vas, dar je Boji! (Ef 2,8) 20. Sredite nove logike vere je Hrist. Vera u Hrista nas spasava jer se u Njemu na ivot temeljno otvara ljubavi koja nam prethodi i koja nas preobraava iznutra, koja deluje u nama i sa nama. To se jasno vidi iz tumaenja Apostola naroda jednog teksta knjige Ponovljenog zakona (5 Moj), tumaenja koje ulazi u samu sr Starog zaveta. Mojsije govori narodu da zapovesti Boje nisu ni previe visoko, ni previe daleko od oveka. Ne moe da se kae: Ko e se za nas popeti na nebesa da nam je skine ili Ko e otii preko mora da nam je donese. (vidi 5 Moj 30,11-14) Tu blizinu Rei
15

De continentia, 4, 11: PL 40, 356.

26

Boje sveti Pavle tumai Hristovim prisustvom u hrianinu: Nemoj da kae u svom srcu: ko e se popeti na nebo?, to jest, da svede Hrista, ili Ko e sii u bezdan?, to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. (vidi Rim 10,6-7) Hrist je siao na zemlju i vaskrsnuo je od mrtvih; svojim ovaploenjem i Vaskrsnuem, Sin Boji je prigrlio celokupan ljudski ivot i celokupnu povest, i boravi u naim srcima po Duhu Svetom. Vera zna da nam je Bog priao veoma blizu, da nam je Hrist darovan kao veliki dar koji nas preobraava iznutra, koji boravi u nama i tako nam daruje svetlost koja osvetljava izvor i konanu svrhu ivota, celokupan ljudski ivot. 21. Moemo, tako, da shvatimo novost u koju nas vera uvodi. Verujui biva preobraen Ljubavlju. Onome ko joj se otvorio u veri i u njegovom otvaranju ka toj Ljubavi koja mu je ponuena, sopstveno bivstvovanje se proiruje i prevazilazi sebe. Sveti Pavle zato moe da tvrdi: Ne ivim vie ja, nego Hristos ivi u meni (Gal 2,20), kao i po veri Hristos prebiva u srcima vaim. (Ef 3,17) U veri, ja onoga koji veruje proiruje se kako bi moglo da bude nastanjeno Drugim, da bi ivelo u Drugome, i tako njegov ivot postaje vei u Ljubavi. Hrianin moe da gleda oima Isusa, da osea njegovim oseajima, da uestvuje u Njegovoj sinovskoj raspoloivosti upravo jer ima udela u Njegovoj Ljubavi, koja je Duh. Ba u toj 27

ljubavi se, na poseban nain, dobija sposobnost da se gleda Isusovim oima. Van tog saobraenja u Ljubavi, bez prisustva Duha Svetog koji je razliva u naa srca (vidi Rim 5,5), nije mogue ispovediti Isusa kao Gospoda (vidi 1 Kor 12,3).

Crkveni oblik vere

22. Na taj nain bivstvovanje vernika postaje eklezijalno, crkveno bivstvovanje. Kada sveti Pavle govori hrianima u Rimu o tom, jednom telu koje ine svi vernici u Hristu, on ih podstie da se ne precenjuju; naprotiv, svako sebe treba da procenjuje razumno, prema meri vere koju je Bog svakom dodelio. (Rim 12,3) Vernik ui da gleda na sebe u svetlu vere koju ispoveda: Hrist je ogledalo u kome nalazi svoju sopstvenu sliku potpuno ostvarenu. I kao to je Hrist prigrlio u sebi sve one koji veruju i ini ih svojim Telom, tako i hrianin dolazi do toga da vidi sebe kao lana tog Tela, po toj temeljnoj vezi sa Hristom i sa braom u veri. Slika tela ne svodi vernika na jednostavan deli nekakve bezimene celine, na prosti deli nekakvog velikog mehanizma, ve naglaava ivotno jedinstvo Hrista sa svim vernicima i svih vernika meu sobom (vidi Rim 12,4-5). Hriani su jedno (vidi Gal 3,28), bez gubljenja sopstvene osobenosti a u sluenju drugima svako u potpunosti postie sutinu svoga bivstva. Jasno je zato izvan tog Tela, izvan tog jedinstva Crkve u Hri28

stu, te Crkve koja je po reima Romana Gvardinija istorijski nosilac sveukupnog Hristovog pogleda na svet16, vera gubi svoju meru, ne nalazi vie svoju uravnoteenost i stabilnost, prostor neophodan da bi se odrala. Vera ima oblik koji je neophodno crkven. Ispoveda se u okviru Tela Hristovog kao stvarna i opipljiva zajednica vernika, i upravo iz tog crkvenog okruenja vera otvara pojedinanog vernika prema svim ljudima. Re Hristova, kada se jednom uje, po svojoj sopstvenoj unutranjoj snazi, u hrianinu se preobraava u odgovor, i postaje re izgovorena, ispovedanje vere. Sveti Pavle kae: srcem se veruje (...), a ustima se ispoveda. (Rim 10,10) Vera nije lina stvar, nacrt pojedinca, sopstveni stav: ona se raa iz sluanja i odreena je da se izgovara, da postane proglas. Zaista, kako e verovati u onoga koga nisu uli? kako e pak uti bez propovednika? (Rim 10,14) Vera postaje delatna u hrianinu po daru koji je primio, po Ljubavi koja ga privlai Hristu (Gal 5,6), i osposobljava nas da postanemo deo velikog hodoaa Crkve kroz povest sve do kraja sveta. Onome ko je tako preobraen, daruje se novi nain gledanja, jer vera postaje svetlo njegovih oiju.

16

Vom Wesen katholischer Weltanschauung (1923), u: Unterscheidung des Christlichen. Gesammelte Studien 1923-1963, Mainz 1963, 24.

29

glava druga
AKO NE POVERUJETE, NEETE RAZUMETI (vidi Is 7,9) Vera i istina
23. Ako ne poverujete, neete razumeti (vidi Is 7,9). Grka verzija hebrejske Biblije, prevod Sedamdesetorice, Septuaginta, koja je nastala u Aleksandriji Egipatskoj, tako je prevela rei proroka Isaije kralju Ahazu. Na taj nain je pitanje spoznaje istine smeteno u sredite vere. U hebrejskom tekstu itamo drugaije. U njemu prorok govori kralju: Ako ne verujete (ne oslonite se na mene), neete stajati vrsto (neete se odrati). Ovde se nalazi i jedna igra rei na osnovu dva oblika glagola amn: verovati (taaminu), i ostati vrst (teamenu). Uplaen snagom svojih neprijatelja, kralj trai sigurnost u savezu sa velikom Asirskom imperijom. Prorok ga, nasuprot, poziva da se pouzda samo u vrstu i postojanu stenu, a to je Bog Izraela, koji je pouzdan i razumno je imati veru u Njega, graditi sopstvenu sigurnost na Njegovoj Rei. To je Bog koga, malo dalje, Isaija naziva dva puta Bog-Amen (vidi Is 65,16), vrsti temelj vernosti saveza. Moe da se pomisli da je grka verzija, prevodei stajati vr31

sto sa razumeti, nainila sutinsku promenu teksta, udaljavajui se od biblijskog pojma pouzdanja u Boga ka grkom pojmu razumevanja. Pa ipak, tom prevodu, koji svakako prihvata dijalog sa helenistikom kulturom, nikako nije strana unutranja dinamika hebrejskog teksta. vrstina, koju Isaija obeava kralju dolazi zaista iz razumevanja Bojeg delovanja i jedinstva koje On daje ljudskom ivotu i povesti naroda. Prorok poziva na razumevanje staza Gospodnjih, nalazei u vernosti Bogu mudar plan koji upravlja vekovima. Dok govori o istini u koju se moe pouzdati da bi mogao ostati na nogama, sveti Avgustin je u svojim Ispovestima izrazio jedinstvo pojmova razumeti i biti vrst: Biu vrst i pouzdau se u tebe, (...) u tvoju istinu.17 Iz konteksta znamo da je sv. Avgustin eleo da pokae kako je ta, pouzdana istina Boija, kako se jasno vidi u Bibliji, upravo Njegova verna prisutnost tokom povesti, Njegova sposobnost da dri ujedno vremena, zdruujui rasute dane ljudskih ivota.18 24. Kada se ita u tom svetlu, tekst Isaije vodi do jednog zakljuka: ovek ima potrebu za znanjem, ima potrebu za istinom, jer bez nje ne moe da stoji vrsto, da ide dalje. Vera, bez istine, ne spasava, ne ini sigurnim na hod. Ostaje kao kakva lepa bajka, projekcija naih elja za sreom, neto to
17 18

XI, 30, 40: PL 32, 825 ibid., 825-826.

32

nas zadovoljava u meri u kojoj sami sebe elimo da zavaramo. Ili se svodi na oseaje, koji pruaju utehu i radost, ali uvek ostaju u vlasti promena u naoj dui, promenljivosti vremena, nesposobnih da odre siguran hod kroz ivot. Kada bi vera bila takva, kralj Ahas bi imao pravo da se ne poigrava sa svojim ivotom i sigurnou svog kraljevstva pouzdajui se u oseaje. Ali, upravo zbog njene unutranje veze sa istinom, vera je sposobna da ponudi novo svetlo, nadmonije od kraljevih prorauna, jer vidi dalje, jer razume delovanje Boga, koji je veran svom savezu i svojim obeanjima. 25. Danas nam je, vie no ikada, potrebno da se podsetimo te veze izmeu vere i istine, upravo zbog krize istine, u kojoj ivimo. U savremenoj kulturi, esto smo skloni da kao istinu prihvatimo samo onu koja nam dolazi iz tehnologije: istinito je ono to je ovek u stanju da napravi i premeri svojom naukom, istinito je jer je upotrebljivo i radi, i ini ivot lakim i ugodnijim. To je, izgleda, danas jedina sigurna istina, jedina koja se moe podeliti sa drugima, jedina o kojoj se moe razgovarati i na osnovu koje se mogu poduzimati zajednika dela. Sa druge strane bile bi istine pojedinca, koje se sastoje u tome da se bude dosledan i veran onome to svako osea u sebi, ali te istine vrede samo za tu osobu i ne mogu da se predloe drugima u pokuaju da poslue zajednikom dobru. Na onu pravu, veliku istinu, istinu 33

koja daje znaenje linom i drutvenom ivotu na nju se gleda sa sumnjom. Nije li upravo ta istina uju se pitanja bila nametnuta od velikih totalitarizama prolog veka, istina koja je nametala sopstveni pogled na svet kako bi skrila ivot pojedinca? Ostaje, dakle, samo relativizam kome pitanje istine svega, kojoj u temelju stoji pitanje Boga, nije vie zanimljivo. Razumljivo je, iz tog ugla gledanja, htenje da se presee veza izmeu religije i istine, jer se ini da ta veza stoji u korenu fanatizma koji eli da potini onoga ko ne deli ista ubeenja. Posmatrajui to, moemo da utvrdimo da u naem savremenom svetu postoji ogromna amnezija. Pitanje istine, je zaista, pitanje seanja, dubokog seanja, jer se obraa neemu to nam prethodi i moe da nas ujedini na nain da prevaziemo naa sitna i ograniena ja. To je pitanje porekla svega, u ijem svetlu se moe videti cilj i smisao naeg zajednikog puta.

Poznanje istine i ljubavi

26. Moe li u takvoj situaciji hrianska vera da poslui dobru zajednice ukazujui na ispravan nain razumevanja istine? Da bi se na to odgovorilo potrebno je da promislimo o vrsti znanja koje je vezano za veru. Ovde nam rei svetog Pavla pomau: Srcem se veruje (Rim 10,10). Srce je, po Bibliji, sredite oveka, u kojem se ukrtaju sve njegove dimenzije: telo i duh; unutranjost lino34

sti i njeno otvaranje prema svetu i prema drugima; um, volja, oseajnost. Ako je srce sposobno, dakle, da u sebi dri sve te dimenzije, to je zato to je ono mesto gde se otvaramo istini i ljubavi, i doputamo da nas sutinski dodirnu i preobraze. Vera preobraava celu osobu u meri u kojoj se ona otvori ljubavi. U tom preplitanju vere i ljubavi nalazi se i spoznaja oblika znanja koje se odnosi na veru, sila njegove uverljivosti, njegova sposobnost da osvetli na put. Vera zna toliko koliko je povezana sa ljubavlju, koliko sama ljubav donosi svetlosti. Razumevanje vere se raa u trenutku kada primimo veliku ljubav Boju koja nas menja iznutra i daruje nam nove oi kojima gledamo stvarnost. 27. Poznato je kako je filozof Ludvig Vitgentajn (Ludwig Wittgenstein) objasnio vezu izmeu vere i sigurnosti. Verovati bi bilo slino, po njemu, iskustvu zaljubljenosti, koje nastaje kao neto subjektivno, neto to se ne moe predloiti kao istina koja vai za sve.19 Za oveka dananjice, zaista, pitanje ljubavi nema nikakve veze sa pitanjem istine. Ljubav se posmatra kao iskustvo povezano sa svetom promenljivih emocija, ne vie i sa istinom. Da li je to zaista odgovarajui opis ljubavi? Zaista, ljubav ne moe da se svede na nekakav oseaj koji doe i proe. Tano je da se ona tie naih oseaja, ali da bi se otvorila prema voljenoj osobi i
19

Vidi Vermischte Bemerkungen / Culture and Value, G.H. von Wright, Oxford 1991, 32-33; 61-64.

35

tako otpoela hod koji udaljava od zatvorenosti u sopstveno ja i vodi ka drugoj osobi, da bi se izgradio trajni odnos, ljubav tei jedinstvu sa voljenom osobom. Iz ovoga se vidi kako ljubav zahteva istinu. Samo ukoliko je utemeljena na istini, ljubav moe da traje u vremenu, da prevazie prolazne trenutke i da ostane vrsta kako bi podrala zajedniki put. Ako ljubav nije povezana sa istinom, postaje rtvom promenljivih oseaja i ne moe da preivi proveru vremena. Prava ljubav, sa druge strane, ujedinjuje sve ono od ega se sastoji naa osoba i postaje novo svetlo koje osvetljuje put ka pravom i ispunjenom ivotu. Bez istine, ljubav ne moe da ponudi bilo kakvu vrstu vezu, ne uspeva da iznese ja iz samoe sopstvenog izdvajanja, a ni da ga oslobodi od prolaznosti vremena kako bi se izgradio pravi ivot koji donosi plodove. Ako ljubav ima potrebu za istinom, i istina ima potrebu za ljubavlju. Ljubav i istina ne mogu da se razdvoje. Bez ljubavi, istina postaje hladna, bezlina, postaje optereenje koje pritiska svakodnevni ivot oveka. Istina, koju traimo, ona koja nudi smisao naem hodu kroz ivot, osvetljava nas kad god bivamo dotaknuti ljubavlju. Onaj koji voli shvata da je ljubav iskustvo istine, ono iskustvo koje nam otvara oi i daje nam sposobnost da vidimo sveukupnu stvarnost na novi nain, u jedinstvu sa osobom koju volimo. U tom smislu, sv. Grigorije Veliki pie da amor ipse notitia est, ljubav sama je spoznaja, nosi sa sobom novu 36

logiku.20 Radi se o jednom odnosnom nainu gledanja na svet, koji postaje deljena, zajednika spoznaja, pogled kroz pogled drugoga i zajedniko gledanje na sve stvari. U srednjem veku, Vilijam od Sant Tierija (William of Saint-Thierry) ide tim stopama u svom tumaenju stiha Pesme nad Pesmama u kojem ljubljeni govori ljubljenoj: Ima oi kao golubica (vidi 1,15).21 Ta dva oka, objanjava Vilijam, su verom ispunjeni razum i ljubav, koja postaju jedno jedinstveno, zdrueni da razmiljaju i razmatraju o Bogu, onda kada na um postaje um prosvetljene ljubavi.22 28. Ovo otkrie ljubavi kao izvora spoznaje, to je deo izvornog iskustva svakog oveka, nalazi svoj merodavni izraz u biblijskom poimanju vere. Naslaujui se ljubavlju kojom ga je Bog izabrao i stvorio kao narod, Izrael dolazi do spoznaje jedinstva Bojeg plana, od poetka do ispunjenja. Spoznaja vere, po injenici da se raa iz ljubavi Boje na kojoj je utemeljen Savez, jeste spoznaja koja osvetljava hod kroz povest. Upravo zato, pored toga to u Bibliji istina i ljubav idu zajedno, pravi Bog jeste Bog verni, Onaj koji dri obeanja i koji doputa, u vremenu, dublju spoznaju Njegovog plana. Po iskustvu proroka, u patnja20 21 22

Homiliae in Evangelia, II, 27, 4: PL 76, 1207. Expositio super Cantica Canticorum, XVIII, 88: CCL, Continuatio Mediaevalis 87, 67. Ibid., XIX, 90: CCL, Continuatio Mediaevalis 87, 69.

37

ma progonstva i u nadi konanog povratka u sveti Grad, Izrael je shvatio da se ta Boja istina prostire preko njegove sopstvene povesti, kako bi prigrlila celokupnu povest sveta, poevi od trenutka stvaranja. Iskustvo vere osvetljava ne samo put pojedinog naroda, ve put svekolikog stvorenog sveta, od poetka do svretka.

Vera kao sluanje i posmatranje

29. Upravo zato to je poznanje vere povezano sa Savezom Boga vernog, koji ulazi u odnos ljubavi sa ovekom i govori mu svoju Re, ona je prikazana u Bibliji kao sluanje, oslukivanje, povezana je sa ulom sluha. Sveti Pavle koristi izraz koji je postao klasian: fides ex auditu, Vera dolazi od sluanja (Rim 10,17). Spoznaja povezana sa reju je uvek lino znanje, koje prepoznaje glas onoga koji govori, otvara mu se u slobodi i prati ga u poslunosti. Zato sveti Pavle i govori o poslunosti vere (vidi Rim 1,5; 16,26).23 Vera je, takoe, spoznaja vrsto veza23

Bogu objavitelju valja odgovoriti posluhom vjere (usp. Rim 16,26; 1,5; 2 Kor 10,5-6), kojom ovjek cijeloga sebe Bogu slobodno izruuje iskazujui potpun posluh uma i volje Bogu objavitelju i dragovoljno pristajui uz objavu koju je on dao. A da se uzvjeruje, potrebna je Boja milost koja predusree i potpomae te unutarnja pomo Duha Svetoga, koji srce treba pokrenuti i obratiti ga k Bogu, otvoriti oi uma te svima dati ugodnost pristanka i vjerovanja istini. A da razumijevanje objave bude sve dublje, isti Duh Sveti svojim darovima vjeru sveudilj usavruje. (Drugi vatikanski sabor, Dogamt. konst. o Boanskoj Objavi Dei Verbum, 5)

38

na za vreme koje tee, zato to je rei potrebno vreme da bi bila izreena. Ona je spoznaja koja se stie hodajui hodom uenika. Iskustvo sluanja pomae da se jasnije uvidi veza izmeu spoznaje i ljubavi. to se tie spoznaje istine, ponekad je sluanje stavljeno nasuprot gledanja, to bi bila osobenost grke kulture. Svetlost, ako sa jedne strane omoguuje razmatranje o sveukupnom, emu je oveanstvo uvek teilo, ini se da, sa druge strane, ne ostavlja prostor slobodi jer silazi neposredno sa nebesa do oiju, ne traei da oi odgovore. Ona, ini se takoe, kao da poziva na nekakvo nepokretno razmatranje, odvojeno od stvarnog vremena u kojem ovek uiva ili pati. Sa te strane, biblijski pristup spoznaje je u suprotnosti sa grkim, koji je, u svojoj potrazi za potpunim shvatanjem stvarnosti, povezao spoznaju sa gledanjem. Jasno je, svakako, da ta navodna suprotstavljenost ne odgovara biblijskim injenicama. Stari zavet je spojio obe vrste spoznaje jer se u sluanju Boje Rei sjedinjuje elja da se vidi Njegovo lice. Na taj nain je mogao da se razvije dijalog sa helenistikom kulturom, dijalog koji pripada samom srcu Svetog pisma. Sluanje naglaava lini poziv i poslunost, takoe i injenicu da se istina objavljuje u vremenu; vienje nudi puni pogled na celokupan put i omoguuje da se smesti i sagleda u okviru velikog Boijeg plana. Bez takvog vienja bili bismo preputeni samo nepovezanim delovima nepoznate celine. 39

30. Veza izmeu gledanja i sluanja, kao sredstava spoznaje vere je na najjasniji nain prikazana u Evanelju po Jovanu. Za etvrto Evanelje, verovati i sluati znai, u isto vreme, i gledati. Sluanje u veri dolazi u obliku spoznaje svojstvene ljubavi: ono je veoma lino sluanje, koje razlikuje glasove i prepoznaje glas Dobrog Pastira (vidi Jn 10,3-5); to je sluanje koje zahteva da se bude uenikom, kako je i bilo sa prvim uenicima koji su njegove rei uli (...) pa pooe za Isusom. (Jn 1,37) Sa druge strane, vera je povezana sa gledanjem. esto, posmatranje znakova koje Isus ini predhodi veri, kako se desilo sa Jevrejima koji, nakon Lazarovog dizanja iz mrtvih, kad videe to Isus uini, poverovae u nj. (Jn 11,45) U nekim drugim sluajevima, vera je ta koja vodi do dubljeg posmatranja: Zar ti ne rekoh; ako bude verovala videe slavu Boju. (Jn 11,40) Na kraju, verovati i gledati se prepliu: Ko u mene veruje, ne veruje u mene, nego u onoga koji me je poslao; i ko vidi mene, vidi onoga koji me je poslao. (Jn 12,44-45) Zahvaljujui tom jedinstvu sa sluanjem, gledanje postaje oblik sledbenitva Hristovog, a vera se pokazuje kao hod u gledanju, u kome se oi navikavaju da gledaju u dubinu. I tako, Vaskrnje jutro ide od Jovana koji, jo uvek u tami, ispred praznog groba, vide i poverova (Jn 20,8); od Marije Magdalene, koja ve videvi Isusa i elei da ostane sa njim, biva pozvana da razmatra o Njemu dok uzlazi k Ocu; pa sve do 40

potpunog ispovedanja vere te iste Marije Magdalene pred uenicima da je videla Gospoda (Jn 20,18). Kako se postie to sjedinjenje sluanja i gledanja? To postaje mogue polazei od same linosti Hristove, koja se moe uti i videti. On je Re koja je postala Telom, iju smo slavu videli (vidi Jn 1,14). Svetlo vere je svetlo Lica u kome se vidi Otac. I zaista, istina koju vera stie je, u etvrtom Evanelju, objava Oca u Sinu, u njegovom telu i zemaljskim delima, istina koja moe da se odredi kao obasjavajui ivot Isusov.24 To znai da nas spoznaja vere ne poziva na posmatranje istine koja je isto unutranja. Istina, koju nam vera otkriva je istina usredsreena na susret sa Hristom, na razmatranje njegovog ivota, na svest o njegovoj prisutnosti. U tom smislu, sveti Toma Akvinski govori o oculata fides Apostola veri koja vidi! u trenutku vienja Vaskrslog Gospoda u telu.25 Videli su Vaskrslog Isusa svojim oima i poverovali su. Mogli su, dakle, da proniknu u dubinu onoga to su videli da bi ispovedili svoju veru u Sina Bojeg, koji sedi s desne Oca. 31. Samo na taj nain, uzevi ljudsko telo, delei sa nama ljudsku prirodu, mogla je da do punine doe spoznaja ljubavi. Svetlo ljubavi se, zaista, raa kada nam je srce dotaknuto, otvarajui se,
24

Vidi H. Schlier, Meditationen ber den Johanneischen Begriff der Wahrheit, in Besinnung auf das Neue Testament. Exegetische Aufstze und Vortrge 2, Freiburg, Basel, Wien, 1959, 272. 25 Vidi S. Th. III, q. 55, a. 2, ad 1.

41

tako, unutranjoj prisutnosti ljubljenoga, koji nas ini sposobnima da prepoznamo njegovu Tajnu. Na taj nain, shvatamo zato je, za svetog Jovana, vera zajedno sa sluanjem i gledanjem, dodir, kako istie u svojoj prvoj poslanici: to smo uli, to smo videli oima svojim, to razmotrismo i ruke nae opipae o Rijei ivota. (1 Jn 1,1) Svojim ovaploenjem, svojim dolaskom meu nas, Isus nas je dotakao i po svetim Tajnama nas dodiruje i danas. Tako, preobraavajui naa srca, dozvolio nam je i dozvoljava da ga prepoznamo i da ga ispovedimo kao Sina Bojeg. Verom moemo da ga dodirnemo i da primimo silu njegove blagodati. Sveti Avgustin, tumaei dogaaj sa enom koja je patila od krvarenja koja dotakne Isusa da bi se izleila (vidi Lk 8,4546), pie: Dodirnuti srcem, to znai verovati.26 Mnotvo se gura i pritiska Ga, ali Ga se ne dotie dodirom line vere, koji prepoznaje Njegovu Tajnu, njegovo bivstvo Sina koje objavljuje Oca. Samo kad smo suoblieni Isusu, nae oi postaju sposobne da Ga vidimo.

Dijalog vere i razuma

32. Hrianska vera, utoliko to proglaava istinu potpune ljubavi Boje i otvara nas moi te ljubavi, dosee do same sri iskustva svakog oveka, koji, po toj ljubavi, dolazi do svetlosti i biva po26

Sermo 229/L, 2: PLS 2,576:Tangere autem corde, hoc est credere.

42

zvan da i sam ljubi kako bi ostao u svetlu. Noeni eljom da osvetle svu stvarnost ljubavlju Bojom, koja je postala vidljivom u Isusu, i trudei se da ljube tom istom ljubavlju, prvi hriani su nali u grkoj kulturi, u njenoj gladi za istinom, savrenog sagovornika. Susret evaneoske poruke sa filozofskim idejama antikog sveta omoguio je odluan korak u pravcu evangelizacije svih naroda, podstakao plodno meudejstvo vere i razuma koje se nastavilo vekovima sve do naih dana. Blaeni Jovan Pavle II je pokazao, u svojoj Enciklici Fides et ratio, kako vera i razum jedno drugo osnauju.27 Kada otkrijemo puno svetlo Isusove ljubavi, spoznajemo da se u svakoj naoj ljubavi nalazi zrak tog svetla i spoznajemo koji je bio njen konani cilj. U isto vreme, injenica da naa ljubav sa sobom nosi svetlo, pomae nam da sagledamo hod ljubavi ka punoi samodarivanja Sina Bojeg za nas. U tom krunom kretanju, svetlo vere osvetljava sve nae ljudske odnose, koji onda mogu da se ive u zajednitvu sa ljubavlju i milosrem Hristovim. 33. U ivotu svetog Avgustina nalazimo znaajan primer tog hoda u kome se potraga razuma, sa svojom potrebom za istinom i jasnoom, ukljuuje i postaje deo obzora vere, odakle dobija novi smisao. Sa jedne strane, on prihvata grku
27

Vidi. Enciklika Fides et ratio (14 Septembar 1998), 73: AAS (1999), 61-62.

43

filozofiju svetla, sa njenim upornim naglaavanjem posmatranja. Njegov susret sa neoplatonizmom upoznao ga je sa paradigmom svetlosti koja, dolazei sa visina da osvetli stvari, predstavlja simbol Boga. Tako je sveti Avgustin shvatio transcendenciju Boju i otkrio da sve stvari imaju u sebi odreenu bistrinu kroz koju se odslikava Boja dobrota, samo Dobro. Tako se oslobodio maniheizma u kome je prvobitno iveo i koji ga je nagonio da misli da se dobro i zlo neprekidno meusobno bore, sukobljavajui se i meajui se bez jasnih granica. Spoznaja da je Bog svetlo, dala mu je novo usmerenje u ivotu, sposobnost da prepoznaje sopstvenu grenost i da ga usmeri ka dobru. Sa druge strane, iz samog iskustva svetog Avgustina, kako ga je opisao u svojim Ispovestima, vidi se da se odluujui trenutak u njegovom hodu vere nije nalazio u vienju Boga, koji je izvan ovoga sveta i koji ga nadilazi, ve u sluanju, kada je u vrtu uo glas koji mu je govorio: Uzmi i itaj; tada uzima knjigu sa poslanicama svetoga Pavla, zaustavljajui se nad trinaestim poglavljem Poslanice Rimljanima.28 Tako mu se ukazao lini Bog Biblije: Bog koji je sposoban da progovori oveku, da sie meu nas i da boravi meu nama i da nas prati na naem hodu kroz povest, objavljujui se u vremenima sluanja i odgovora.
28

Vidi Confessiones, VIII, 12,29:PL, 32, 762.

44

Pa ipak, taj susret sa Bogom Rei, nije naveo Avgustina da odbaci svetlost i posmatranje. On ih je objedinio, neprekidno voen objavom Boje ljubavi u Isusu. Tako je razvio filozofiju svetla koja je sposobna da u sebi prigrli i uzajamnost rei i otvori prostor slobodi pogleda ka svetlu. Kao to re zahteva slobodan odgovor, tako i svetlo nalazi odgovor u slici koju odraava. Avgustin tako povezuje sluanje i gledanje i govori o rei koja isijava iz oveka.29 Svetlo postaje, da tako kaemo, svetlo rei, jer je to svetlo Lika posebne linosti, Sina Bojega, svetlo koje nas osvetljavajui poziva i eli da se ogleda na naem licu isijavajui iz nae nutrine. Osim toga, enja za vienjem celine a ne samo delia povesti, ostaje i ispunie se na kraju kada ovek, kako kae svetitelj iz Hipona, ugleda i uzljubi.30 Ne zato jer e biti sposoban da poseduje svu svetlost, ve jer e potpuno i bez ostatka ui u svetlost. 34. Svetlo ljubavi, osobeno veri, moe da rasvetli pitanja naeg vremena o istini. Danas je istina esto svedena na subjektivnu autentinost pojedinca i vredi samo za ivot pojedinca. Istina koja bi bila sveopta proizvodi strah jer je poistoveujemo sa beskompromisnim zahtevima totalitarnih sistema. Ali, ako je istina istina ljubavi, ako se otkriva u osobnom susretu sa Drugim i sa dru29 30

De Trinitate, XV, 11, 20: PL 42, 1071: verbum quod intus lucet. Vidi De civitate Dei, XXII, 30, 5: PL 41, 804.

45

gima, tada postaje osloboena od zatvorenosti u pojedincu i moe da postane deo zajednikog dobra. Bivajui istina ljubavi, ona ne moe da bude istina koja se namee silom, koja gui pojedinca. Roena od ljubavi ona moe da stigne do srca, do osobnog sredita svakog oveka. Iz ovoga jasno sledi da vera nije beskompromisna, ve da raste u saivotu koji potuje drugoga. Vernik nije nadmen, naprotiv, vera ga ini poniznim znajui da, pre nego to mi posedujemo veru, ona je ta koja nas je prigrlila i koja nas poseduje. Daleko vie od toga da bi nas sigurnost vere inila vrstima i nesavitljivima, ona nas alje na put, omoguuje nam svedoenje i dijalog sa svima. Sa druge strane, svetlo vere, utoliko to je sjedinjena sa istinom ljubavi, nije strana materijalnom svetu, jer se ljubav uvek ivi u telu i duhu; svetlost vere je ovaploena svetlost koja proizlazi iz svetlog Isusovog ivota. Ona osvetljava takoe i materiju, sigurna u svoj red, znajui da se u njoj otvara put ka sve iroj harmoniji i meusobnom razumevanju. Pogled nauke, na taj nain, dobija korist od vere; ona poziva naunika da ostane otvoren za stvarnost u svom njenom neiscrpnom bogatstvu. Vera budi oseaj kritinosti utoliko to spreava istraivanje da bude zadovoljno svojim formulama i pomae da se shvati da je priroda uvek vea. Pozivajui na divljenje pred tajnom stvorenoga, vera iri obzore razuma kako bi bolje osvetlila svet koji se otvara prouavanju nauke. 46

Vera i potraga za Bogom

35. Svetlo vere u Isusa osvetljava i put svih onih koji trae Boga, i nudi poseban hrianski doprinos dijalogu sa sledbenicima razliitih religija. Poslanica Jevrejima nam govori o svedoanstvu pravednika koji su, pre Saveza sa Avrmom, Boga ve traili verom. O Enohu se kae: dobi svedoanstvo da je ugodio Bogu (Jev 11,5), neto to je nemogue bez vere, jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraa nagradom onima koji ga trae. (Jev 11,6) Iz ovoga moemo da vidimo da put religioznog oveka ide kroz spoznaju o Bogu koji se brine za njega i kojeg nije nemogue nai. Kakvu drugu nagradu Bog moe da ponudi onima koji ga trae ako ne da ga susretnu? Pre Enoha susreemo Avelja ija se vera hvali da je po njoj i Bog primio njegovu rtvu, prvine od njegovog stada (Jev 11,4). Religiozni ovek se trudi da prepozna Boje znakove u svakodnevnim ivotnim iskustvima, u toku godinjih doba, u plodnosti zemlje i u svekolikom kretanju svemira. Bog je svetlost, i mogu da Ga nau i oni koji Ga trae iskrenim srcem. Slika te potrage su i Mudraci voeni zvezdom sve do Vitlejema (vidi Mt 2,1-12). Njima se svetlost pokazala kao hod, u obliku zvezde koja ih vodi na putu otkrivanja. Zvezda govori o Bojem strpljenju sa naim oima, koje treba da se naviknu na Njegov sjaj. Religiozni ovek je na 47

putu i mora da bude spreman da se prepusti da bude voen i da izae iz sebe da bi naao Boga koji uvek iznenauje. To Boje potovanje prema ljudskim oima nam pokazuje da, kada Mu se ovek primakne, ljudska svetlost se ne rastvara u silnoj svetlosti Bojoj, kao to se sjaj zvezde gubi u jutarnjoj svetlosti, ve to je blie izvornoj vatri postaje sjajnija, kao ogledalo to odsijava svetlost. Hrianska ispovest Hrista, jedinog Spasitelja, potvruje da se sva Boja svetlost nalazi u Njemu, u Njegovom svetlom ivotu, u kome se otkriva izvor i svretak povesti.31 Ne postoji ni jedno ljudsko iskustvo, nikakav ljudski hod ka Bogu, koji ne moe da bude prigrljen, osvetljen i proien tom svetlou. Koliko vie hrianin uranja u otvoreni krug Hristove svetlosti, toliko je vie sposoban da shvati i prati put svakog oveka ka Bogu. Upravo zato to je vera put, ona se odnosi i na ivote ljudi koji, iako ne veruju, ele da veruju i ne prestaju da trae. U meri u kojoj se otvaraju ljubavi iskrenim srcem i kreu na put za svetlou koju, bez spoznaje, mogu da nau, oni ve ive na putu vere. Oni se trude da se ponaaju kao da Bog postoji jer povremeno prepoznaju Njegovu vanost u nalaenju jasnih smernica u ivotu ili jer oseaju potrebu za svetlom usred tame, ali takoe i zato to uviajui koliko je velik i lep ivot, nasluuju
31

Vidi Kongregacija za nauk vere, Dich. Dominus Iesus (6 avgust 2000), 15: AAS 92 (2000), 756.

48

da bi ga prisutnost Boja uinila jo veim. Sveti Irinej Lionski govori da je Avrm, i pre nego to je uo glas Boji, ve traio Boga u arkoj elji svoga srca, i proao je ceo svet, pitajui se gde bi mogao da bude Bog, sve dok se Bog nije saalio nad njim koji ga je, potpuno sam, traio u tiini.32 Ko krene na put injenja dobra. ve se blii Bogu, ve ga Bog podrava i pomae, jer je upravo posebnost boanskog svetla da rasvetljava nae oi kadgod hodamo ka punini ljubavi.

Vera i teologija
36. Zato to je vera svetlo, ona nas uvlai u sebe, poziva nas da sve vie istraujemo obzorje koje osvetljava, kako bi bolje upoznali ono to ljubimo. Iz toga se raa hrianska teologija. Jasno je, dakle, da je teologija nemogua bez vere i da ona pripada istom hodu vere, koji trai uvek dublje razumevanje Boje samoobjave koja svoj vrhunac dostie u Hristu. Prva posledica toga je da je teologija daleko vie od prostog napora ljudskog razuma da proui i razume, u skladu sa eksperimentalnim naukama. Bog ne moe da bude sveden na objekat. On je subjekt koji ini sebe spoznatljivim i vidljivim u meuodnosu linosti. Prava vera usmerava razum da se otvori svetlosti koja dolazi od Boga, sve dok taj isti razum, voen ljubavlju
32

Demonstratio apostolicae praedicationis, 24: SC 406, 117.

49

prema istini, ne bude sposoban da spozna Boga na najdublji nain. Veliki srednjovekovni oci i teolozi isticali su da je teologija, kao nauka o veri, uestvovanje u spoznaji koju Bog ima o samome sebi. Teologija, tako, nije samo govor o Bogu, ve pre svega prihvatanje i potraga za dubljim razumevanjem rei koju nam Bog govori, rei koju Bog izgovara o samom sebi, jer On je veni dijalog zajednitva koji nam doputa da uemo u taj dijalog.33 Teologiju ini, takoe, poniznost koja omoguuje preputanje Bojem dodiru i koja prepoznaje sopstvena ogranienja pred Tajnom dok, stegom koja je svojstvena razumu, tei istraivanju neiscrpnih bogatstava te Tajne. Teologija, zatim, ima udela u crkvenom obrascu vere; njeno svetlo je svetlo verujueg subjekta, koji je Crkva. To podrazumeva, sa jedne strane, da je teologija u slubi vere hriana, ponizno se stavlja u slubu uvanja i produbljivanja vere svih, pre svega onih obinih vernika. Sa druge, jer ivi od vere, ne smatra uenje Pape i Biskupa koji su u jedinstvu sa njim kao neto strano i spoljanje, kao ograniavanje slobode, ve naprotiv, kao jedan od svojih unutranjih, temeljnih sadraja, utoliko to crkveno uiteljstvo osigurava povezanost sa izvorom i tako nudi sigurnost ostvarivanja Rei Hristove u svoj svojoj potpunosti.
33

Vidi Bonaventura, Breviloquium, prol.: Opera Omnia, V, Quaracchi 1891, p. 201; In I Sent., proem, q. 1, resp.: Opera Omnia, I, Quaracchi 1891, p. 7; Toma Akvinski, S. Th. I, q. 1.

50

glava trea
PREDAJEM VAM TA SAM PRIMIO (vidi 1 Kor 15,3) Crkva, majka nae vere
37. Onaj ko se otvorio Bojoj ljubavi, ko je sluao Njegov glas i primio Njegovo svetlo, ne moe da zadri taj dar samo za sebe. Ba zato to je vera sluanje i gledanje, ona se prenosi i kao re i kao svetlo. Obraajui se Korinanima, apostol Pavle je koristio upravo te dve slike. Sa jedne strane, on kae: Imajui pak onaj isti duh vere kao to je napisano: Poverovao sam, zato govorih, i mi verujemo i zato govorimo. (2 Kor 4,13) Re, jednom primljena, postaje odgovor, ispoved vere, koja odzvanja u drugima i poziva ih da veruju. Sa druge, sveti Pavle takoe koristi sliku svetla: (...) otkrivena lica odraavamo slavu Gospodnju i preobraavamo se u istu sliku. (2 Kor 3,18) To je svetlo koje se odraava od jednog lica do drugog, kao to je, nakon to je govorio sa Njim, Mojsije na svom licu nosio odsjaj slave Boje: (...) on je zasvetlio u naim srcima da mi budemo prosveeni poznanjem slave Boje u licu Isusa Hrista. (2 Kor 4,6) Svetlo Hristovo sjaji, kao u ogledalu, na licima hriana, tako se iri i dolazi i do nas, kako bi i mi mogli da uzmemo uee u tom 51

odrazu i da drugima odsijavamo to svetlo, kao to u Vaskrnjoj liturgiji svetlo vaskrnje svee daje svetlo tolikim drugim sveama. Vera se prenosi, da tako kaemo, u obliku dodira, od osobe do osobe, kao to se plamen pali drugim plamenom. Hriani, u svom siromatvu, sade seme, toliko plodno da postaje veliko drvo koje je sposobno da svojim plodovima ispuni ceo svet. 38. Prenoenje vere, koja sjaji svim ljudima bilo gde da su, tee kroz vreme, od jednog pokolenja ka drugom. I zato to se vera raa iz susreta koji se deava u vremenu i osvetljava na hod kroz vreme, ona mora da bude prenoena dalje u svakom dobu. Po tom, neprekinutom lancu svedoenja, i mi smo u stanju da posmatramo lice Isusovo. Kako je to mogue? Kako moemo da budemo sigurni, nakon tolikih vekova, da se susreemo sa stvarnim Isusom? Kada bi ovek bio samo osamljeni pojedinac, ako bismo eleli da krenemo samo od linog Ja, koje hoe da u sebi nae sigurnost sopstvene spoznaje, ta sigurnost bi bila nemogua. Ne mogu da vidim, iz sebe samog, neto to se desilo u vreme koje je toliko daleko od mene. To nije, u svakom sluaju, jedini nain na koji ovek spoznaje. Osoba ivi uvek u odnosu. Dolazi od drugih, pripada drugima, njen ivot postaje znaajniji u susretu sa drugima. ak i naa spoznaja, sama spoznaja sebe samih, zavisi i raa se u odnosu i povezana je sa drugima koji su nam 52

prethodili: na prvom mestu od naih roditelja koji su nam dali ivot i ime. Sam jezik, rei kojima tumaimo sopstveni ivot i sopstvenu stvarnost, dolazi nam po drugima, sauvan u ivom seanju drugih. Svest o nama samima je mogua samo kada smo deo jednog veeg seanja. Isto vai i za veru, koja dovodi do punine ovekov nain shvatanja. Prolost vere, taj in Isusove ljubavi koji je stvorio u svetu novi ivot, dolazi nam, takoe, po seanju drugih, po svedocima, sauvana iva u tom jedinstvenom subjektu seanja koji je Crkva. Crkva je Majka koja nas ui da govorimo jezik vere. U svom Evanelju, sveti Jovan je bio uporan u isticanju ba tog pogleda na veru, sjedinjujui vrsto veru i seanje, povezujui ih oboje sa delovanjem Duha Svetog koji e vam dozivati u pamet sve. (Jn 14,26) Ljubav koja jeste Duh, i koji boravi u Crkvi, odrava sjedinjena meu sobom sva vremena i ini nas Isusovim savremenicima, postajui tako na vodi u hodu vere. 39. Nije mogue da se veruje po svome. Vera nije prosto lina odluka koja dolazi iz nutrine vernika, nije ni izdvojeni, zaseban odnos izmeu ja vernika i boanskog Ti, izmeu samostalnog subjekta i Boga. Ona se otvara, po svojoj prirodi, ka mi, i nalazi se uvek u zajednitvu Crkve. Na to nas podsea obrazac Verovanja u obliku pitanja i odgovora, koji se koristi u obredu krtenja. Vera se ispoljava kao odgovor na poziv, na re koja 53

mora da bude sasluana i koja ne dolazi od mene, i zato se umee unutar razgovora. Ona ne moe da bude prosto izjava koja dolazi od pojedinca. Odgovor verujem moe da se da samo zato to se pripada jednoj veoj zajednici, samo zato jer se takoe izgovara verujemo. To otvaranje ka crkvenom mi, odslikava otvorenost Boje ljubavi, koja nije samo ljubav izmeu Oca i Sina, izmeu ja i ti, ve je, takoe, u Duhu mi zajednice osoba. Eto zato onaj ko veruje nije nikada sam i zato vera tei da se iri, da poziva druge u svoju radost. Onaj ko primi veru, otkriva da se prostori sopstvenoga ja proiruju, i da se u njemu stvaraju novi odnosi koji obogauju ivot. Tertulijan je to veoma uspeno izrazio govorei o katekumenu koji je nakon kupelji novoga ivota primljen u Majinu kuu kako bi sklopio ruke i molio zajedno sa braom Oe na, kao onaj ko je primljen u novu porodicu.34

Svete Tajne i prenoenje vere

40. Kao svaka porodica, Crkva, prenosi na svoju decu sadraj svog seanja. Kako to uiniti a da se nita ne izgubi i da se, naprotiv, sve ono to je naslee vere jo vie produbi? Po Apostolskom predanju, koje je uz saradnju Duha Svetog sauvano u Crkvi, mi imamo ivi dodir sa izvornim
34

Vidi De Baptismo, 20, 5: CCL 1, 295.

54

seanjem. I ono to su Apostoli predali kako potvruje Drugi vatikanski sabor obuhvaa sve to pridonosi svetome ivljenju Bojega naroda i rastu vjere: i tako Crkva u svojem nauavanju, ivotu i bogotovlju, postojano odrava i svim naratajima prenosi sve to ona jest i to vjeruje.35 Vera, zaista, ima potrebu za jednim okruenjem u kojem moe da bude svedoena i saoptavana, i to okruenje mora da bude srazmerno onome to se saoptava. Da bi se preneo sadraj nekog uenja, neke ideje, moda je dovoljna kakva knjiga ili ponavljanje neke usmene poruke. Ali ono to se saoptava u Crkvi, ono to se prenosi ivom Predajom, jeste novo svetlo koje se raa u susretu sa Bogom ivim, svetlo koje dodiruje osobu u njenom sreditu, u srcu, ukljuujui i njen razum, volju i oseaje, otvarajui je ka odnosima koji se ive u zajednici sa Bogom i drugim ljudima. Da bi se prenela ta punina postoji jedno posebno sredstvo, koje ukljuuje celu osobu, telo i duu, unutranjost i odnose. Ta sredstva su Svete Tajne koje se slave u liturgiji Crkve. U njima i po njima se saoptava ovaploeno seanje, povezano sa mestima i vremenima ivota, povezano sa svim naim ulima; budui da je deo ivog subjekta, u njima je cela osoba ukljuena u mreu odnosa zajednice. Zato se, ako je istina da su Svete Tajne,
35

Dogm. konst. o Boanskoj Objavi Dei Verbum, 8.

55

Svete Tajne vere,36 treba da se kae i da vera ima i svetootajstveno ustrojstvo. Buenje vere je povezano sa buenjem novog svetootajstvenog oseaja ovekovog ivota i bivstvovanja hrianina, pokazujui kako se vidljivo i materijalno otvaraju Tajni venosti. 41. Vera se prenosi, na prvom mestu, krtenjem. Moe da se uini da je krtenje samo nain da se na slikovit nain iskae vera, da je ono pedagoki in za one koji imaju potrebu za slikama i inima, ali koji je u sutini, nepotreban. Rei svetoga Pavla, koje je izgovorio u vezi krtenja podseaju nas da nije tako. On kae: Tako se s Njim pogrebosmo krtenjem u smrt da kao to usta Hristos iz mrtvih slavom Oevom, tako i mi u novom ivotu da hodimo. (Rim 6,4) Po krtenju postajemo novo stvorenje i posvojena deca Boja. Apostol govori, dalje, da je hrianin poveren pravilu nauke (typos didachs), kojemu se srce pokorava (vidi Rim 6,17). Po krtenju ovek dobija i nauku koju treba da ispoveda i obrazac ivota koji zahteva ukljuivanje cele osobe, koji nas upuuje na hod ka dobrom. Onaj ko je krten, biva postavljen u novi prostor, poveren novom okruenju, novom i zajedniarskom nainu delovanja, u Crkvi. Krtenje nas, tako, podsea da vera nije delo osamljenog pojedinca, nije delo koje ovek moe
36

Drugi. vat. sabor, Konst. o Svetoj Liturgiji Sacrosanctum Concilium, 59.

56

da uini oslanjajui se samo na sopstvene snage, ve mora da bude primljena, ulazei u crkvenu zajednicu koja prenosi Boji dar: niko ne krtava samog sebe, kao to se niko i ne raa sam. Krtenje primamo. 42. Koji su sadraji krtenja koji nas uvode u to novo pravilo nauke? Nad katekumenom se, na prvom mestu, zaziva ime Trojstva: Oca, Sina i Duha Svetog. Tako se od samog poetka nudi jedan saetak hoda vere. Bog koji je pozvao Avrma i koji je eleo da bude nazvan njegovim Bogom; Bog koji je objavio Mojsiju svoje ime; Bog koji nam je, predajui nam svoga Sina, u potpunosti objavio Tajnu svog Imena, daruje krtenome nov sinovski identitet. To se jasno vidi u samom inu krtenja: potapanje u vodu voda je, u isto vreme, i znak smrti koji nas poziva na obraenje svojega ja kako bi se otvorilo prema jednom Ja mnogo veem. Voda je, takoe, i znak ivota, utrobe u kojoj se ponovo raamo pratei Hrista u njegovom novom ivotu. Na taj nain, po uranjanju u vodu, krtenje nam govori o ovaploenom ustrojstvu vere. Hristovo delo nas dotie u naoj linoj stvarnosti, preobraavajui nas iz korena, inei nas Bojom decom posinjenom, udeonicima boanske prirode, menjajui tako sve nae odnose, nae stvarno stanje u svetu i vaseljeni, otvarajui ih svom sopstvenom ivotu zajednitva. Ta ivost i snaga preobraaja, koji su svojstveni krtenju, 57

pomau nam da shvatimo znaaj katekumenata, koji danas, i u drutvima sa drevnim hrianskim korenima u kojima se poveava broj odraslih koji pristupaju Svetoj Tajni krtenja, zadobija posebnu vanost za novu evangelizaciju. Katekumenat je put pripreme za krtenje, put potpunog preobraaja celokupnog bivstvovanja u Hristu. Da bi se shvatila veza izmeu krtenja i vere, moe da bude od pomoi prisetiti se jednog teksta proroka Isaije, koji je povezivan sa krtenjem u ranohrianskoj knjievnosti: gradovi na stenama bi e mu utoite (...) vode e mu svagda doticati. (Is 33,16)37 Krtenik, spaen od voda smrti, moe nogama da stane na tvrdu stenu, jer je naao sigurnost kojoj moe da se prepusti. Tako se vode smrti preobraavaju u vode ivota. Grki tekst opisuje te vode reima voda pists, voda verna, sigurna. Voda krtenja je verna jer se u nju moemo da pouzdamo, jer ona tee snagom Isusove ljubavi, koja je izvor sigurnosti na naem ivotnom putu. 43. Ustrojstvo krtenja u obliku novog roenja u kojem primamo novo ime i novi ivot, pomae nam da shvatimo smisao i znaaj krtenja dece. Dete nije sposobno za slobodno delovanje kojim se prihvata vera, nije sposobno jo uvek da je samo ispovedi, i ba zbog toga je ispovedaju roditelji i kumovi u njegovo ime. Vera je stvarnost
37

Vidi Epistula Barnabae, 11, 5: SC 172, 162.

58

koja se ivi unutar zajednice Crkve, umetnuta je u mi zajednice. tako da dete moe da bude podrano od drugih, od svojih roditelja i kumova, moe da bude prigrljeno u njihovu veru, koja je vera Crkve i koja je predstavljena svetlom svee koju detetov otac preuzima sa vaskrnje svee u obredu krtenja. To ustrojstvo krtenja pokazuje znaaj zajednikog usaglaenog delovanja Crkve i porodice u prenoenju vere. Po reima svetog Avgustina, roditelji su pozvani ne samo da daju deci ivot, ve i da ih dovedu Bogu kako bi, po krtenju, bili ponovo roeni kao deca Boja, primajui dar vere.38 Tako im se, zajedno sa ivotom daje i temeljno usmerenje bivstvovanja i sigurnost dobre budunosti, a to usmerenje biva dalje ojaano Svetom Tajnom Potvrde peatom Duha Svetog. 44. Svetootajstvena priroda vere svoj najvii izraz nalazi u euharistiji. Ona je dragocena hrana vere, susret sa Hristom koji je stvarno prisutan u vrhunskom inu ljubavi, darovanju samoga sebe iz kojeg proizlazi novi ivot. U euharistiji se ukrtaju dve ose po kojima se odvija hod vere. Sa jedne strane je osa povesti: Euharistija je in seanja, uprisutnjenje Tajne, u kojoj prolost, kao to su dogaaji smrti i Vaskrsnua, pokazuju sposobnost otvaranja budunosti, nagovetaja konane
38

Vidi De nuptiis et concupiscentia, I, 4, 5: PL 44, 413: Habent quippe intentionem generandi regenerandos, ut qui ex eis saeculi filii nascuntur in Dei filios renascantur.

59

punoe. Liturgija nas svojim hodie podsea na danas tajne spasenja. Sa druge strane se nalazi osa koja nas vodi od vidljivog sveta ka nevidljivom. U euharistiji uimo da sagledavamo dubinu stvarnosti. Hleb i vino se preobraavaju u telo i krv Hristovu, koji postaje prisutan u svom Vaskrnjem prelazu ka Ocu: to kretanje nas uvodi, telom i duom, u kretanje svega stvorenoga ka svojoj punini u Bogu. 45. U slavljenju Svetih Tajni, Crkva prenosi svoje seanje, posebno u ispovedanju vere. U njemu se ne radi samo o izricanju pristanka i prihvatanja jednog broja zamiljenih istina. Naprotiv, u ispovedanju vere ceo ivot kree na put ka potpunoj zajednici sa ivim Bogom. Moemo da kaemo da je u Verovanju, vernik pozvan da ue u Tajnu koju ispoveda i da se prepusti da bude preobraen onim to ispoveda. Da bismo shvatili smisao ovoga to je reeno, pogledajmo sadraj Verovanja. Ono ima trinitarnu strukturu: Otac i Sin se sjedinjuju u Duhu ljubavi. Vernik time potvruje da je sredite bivstva, najdublja tajna svih stvari, upravo boansko zajednitvo. Verovanje, takoe, sadri hristoloku ispovest: vodi nas kroz sve Tajne Isusovog ivota, sve do njegove smrti, Vaskrsnua i Vaznesenja u Nebo, u ekanju njegovog ponovnog dolaska u slavi. Govori nam, dakle, da je taj Bog zajednitva, razmena ljubavi izmeu Oca i Sina u Duhu, sposoban da prigrli povest ovekovu, da je uvede u svoju dinamiku zajed60

nitva, koja u Ocu ima svoj izvor i konani cilj. Onaj ko ispoveda veru, ukljuen je u istinu koju ispoveda. Ne moe da izgovara istinito rei Verovanja a da sam nije njima preobraen, ne uronivi u povest ljubavi koja ga je prigrlila i koja mu iri granice sopstvenog bivstva inei ga delom jedne velike zajednice, vrhunskog subjekta koji ispoveda Verujem, Crkve. Sve istine u koje verujemo, ukazuju na Tajnu novog ivota vere kao na hod zajednitva sa ivim Bogom.

Vera, Molitva i Dekalog

46. Sledea dva sadraja su sutinska u vernom prenoenju seanja Crkve. Na prvom mestu, Gospodnja molitva, Oe na. Po njoj hrianin ui da deli ono isto Hristovo duhovno iskustvo i poinje da posmatra svet Hristovim oima. Poavi od Onoga koji je Svetlo Svetla, poavi od Jedinoroenoga Sina Bojeg, i mi dolazimo do spoznaje Boga i moemo u drugima da zapalimo elju da Mu se priblie. Veoma je vana, takoe, veza izmeu vere i Dekaloga. Vera, rekli smo, ima oblik hoda, staze koja treba da se pree, staze koja se otvara u susretu sa Bogom ivim. Iz toga, u svetlu vere, iz potpunog predanja Bogu koji spaava, Dekalog dobija svoju najdublju istinu, koja se sadri u reima kojima poinju deset zapovedi. Ja sam tvoj Bog, koji te izveo iz zemlje egipatske. (2 Moj 20,2) 61

Dekalog nije tek skup zabrana, ve sadri tana usmerenja kako izai iz pustinje sopstvenog sebinog ja, koje je zatvoreno u samog sebe, i kako ui u razgovor sa Bogom, preputajui se zagrljaju njegove blagodati kako bi mogla da se ponese i da prenese blagodat drugima. Vera, tako, ispoveda ljubav Boju, koja je izvor i podrka svemu, preputa se pokretu te ljubavi koji vodi ka punini zajednitva sa Bogom. Dekalog se, tako, javlja kao hod zahvalnosti, odgovor ljubavi, mogu jer smo u veri otvoreni iskustvu preobraavajue ljubavi Boije za nas. I taj put dobija novo svetlo Isusovog uenja iz Govora na Gori (vidi Mt 5-7). Dodirnuo sam, tako, etiri sadraja koji saimaju blago seanja koje Crkva prenosi: ispovest vere, slavljenje Svetih Tajni, hod Dekaloga, molitva. Kateheza Crkve je tradicionalno ustrojena na temelju tih sadraja, ukljuujui i Katekizam Katolike Crkve, koji je temeljno pomagalo tog ina jedinstva kojim Crkva saoptava sveukupni sadraj vere sve ono to ona jeste i sve u ta veruje.39

Jedinstvo i celovitost vere

47. Jedinstvo Crkve u vremenu i prostoru povezano je sa jedinstvom vere: Jedno telo i jedan duh (...) jedna vera. (Ef 4,4-5) ini se da je danas ostvariva zajednica ljudi okupljenih oko za39

Drugi vat. sabor, Dogm. konst. o Boanskoj Objavi Dei Verbum, 8.

62

jednikog poduhvata, okupljenih meusobnom ljubavlju oko zajednike sudbine i zajednikog cilja. Ali, ini se da je veoma teko da se zamisli jedinstvo zasnovano na jednoj istini. ini se da se takvo jedinstvo suprotstavlja slobodi miljenja i linoj slobodi. Iskustvo ljubavi nam kae upravo suprotno, da se ba u ljubavi moe stei zajedniki pogled, jer po ljubavi uimo kako stvarnost moemo da sagledavamo oima drugih, a da to ne osiromauje ve obogauje nae sagledavanje. Prava ljubav, po meri boanske ljubavi, zahteva istinu i, u zajednikom sagledavanju istine, koja je Isus Hrist, postaje vrsta i duboka. To je i radost vere: jedinstvo sagledavanja u jednom telu i jednom duhu. Sveti Lav Veliki je mogao da kae: Ako vera nije jedna, nije vera.40 Koja je tajna tog jedinstva? Vera je jedna, na prvom mestu zbog jedinstva Boga koga spoznajemo i ispovedamo. Svaki lan vere govori o Bogu, oni su putevi kojima spoznajemo njegovo bivstvo i nain kako deluje, i zato poseduju jedinstvo nadmonije nad bilo kojim koje moemo da ustrojimo sopstvenim razumom; oni poseduju jedinstvo koje nas obogauje, jer nam se saoptava i ini nas jednim. Vera je jedna, takoe, jer se odnosi na jednog i jedinog Gospoda, na ivot Isusa Hrista, na njegovu stvarnu povest koju deli sa nama. Sveti Irinej Lionski je to pojasnio u odnosu na gnostike jeretike. Gnostici su smatrali da postoje dve
40

In nativitate Domini sermo 4, 6: SC 22, 110.

63

vrste vere: sirova, nesavrena vera koja odgovara masama, koja ostaje na nivou Isusovog telesnog postojanja i na nivou razmiljanja o njegovim Tajnama; i jedna druga vrsta vere, mnogo dublja i savrenija, vera koja pripada samo malom krugu upuenih, koja se uzdie razumom, i prevazilazei Isusovo ovaploenje ide ka Tajnama nepoznatog boanstva. Suprotno od tog uenja, koje ak i danas nastavlja da privlai i ima svoje sledbenike, sveti Irinej naglaava da je vera jedna i jedina, jer polazi uvek od konkretnog dogaaja ovaploenja, nikada ne prevazilazei telesnost i povest Hristovu, od trenutka u kome je Bog hteo da se potpuno objavi u ovaploenom Hristu. Zbog toga ne postoji razlika u veri onih koji mogu da raspravljaju nadugako i onih koji malo govore, onih koji su nadmoniji i onih koji su manje sposobni: prvi ne mogu da umnoe veru, niti drugi da je umanje.41 Na kraju, vera je jedna je jer deli cela Crkva, koja je jedno Telo i jedan Duh. U zajednici jedinstvenog subjekta, Crkve, dobijamo sposobnost zajednikog promatranja. Ispovedajui istu veru, oslanjamo se na istu stenu, bivamo preobraeni istim Duhom ljubavi, isijavamo isto svetlo i imamo jedinstven pogled na stvarnost. 48. Poto je vera jedna, mora da se ispoveda u svoj svojoj istoi i celovitosti. Ba zbog toga to
41

Vidi Irenaeus, Adversus Haereses, I, 10, 2: SC 264, 160.

64

su svi lanci vere povezani u jedno, opovrgavajui jednog od njih, ak i od onih koji se ine manje vanima, znai opovrgavati sve. Svako vreme nalazi sadraje vere koji su laki ili tei za prihvatanje: zato je vano da se strogo pazi da se potpuni sadraj vere prenosi verno i u celini (vidi 1 Tim 6,20), i da se svi aspekti vere uredno naglase. I zaista, utoliko to je jedinstvo vere jedinstvo Crkve, oduzimati neto od vere znai oduzimati od istine zajednitva. Oci su opisali veru kao jedno telo, telo istine, sa raznim udovima, uporeujui je sa telom Hristovim koje se nastavlja u Crkvi.42 Celovitost vere se povezuje i sa slikom Crkve kao device i njene ljubavi prema Hristu vereniku: tetiti veri znai initi tetu zajednitvu sa Gospodom.43 Jedinstvo vere je, dakle, jedinstvo ivog tela, kako je dobro zapazio Don Henri Njuman (John Henry Newman) kada je njenu mo da primi u sebe sve to susretne u raznim okruenjima u kojima je prisutna i u raznim kulturama koje susree, proiavajui sve stvari i dovodei ih do njihovog najboljeg izraza, ubrojao meu posebna svojstva, to ukazuju na neprekidnost nauke vere u vremenu.44 Vera se, tako, pokazuje, sveoptom,
42 43

ibid., II, 27, 1: SC 294, 264. Vidi Avgustin, De sancta virginitate, 48, 48: PL 40,424-425: Servatur et in fide inviolata quaedam castitas virginalis, qua Ecclesia uni viro virgo casta cooptatur. 44 Vidi An Essay on the Development of Christian Doctrine, Uniform Edition: Longmans, Green and Company, London, 1868-1881, 185-189.

65

katolikom, jer se njena svetlost iri kako bi obasjala svu vaseljenu i svu povest. 49. Kao slubu jedinstvu vere i njenom celovitom prenoenju, Gospod je svojoj Crkvi dao dar apostolskog naslea. Po njemu je osigurana neprekidnost crkvenog seanja i omogueno je da se sa sigurnou pristupa istom izvoru odakle vera tee. Jemstvo veze sa izvorom daju ive osobe, na nain koji je u skladu sa ivom verom koju je Crkva pozvana da prenosi. Ono se oslanja na vernost svedoka koji su od Boga izabrani za taj zadatak. Zbog toga Uiteljstvo uvek govori u poslunosti izvornoj Rei na kojoj se temelji vera, i zato je pouzdano jer se pouzdaje u Re koju slua, uva i izlae.45 U oprotajnom govoru stareinama crkve u Efezu, u Miletu, koji nam sveti Luka prenosi u Delima apostolskim, sveti Pavle svedoi da je izvrio zadatak kojeg mu je dao Gospod da proglasi sav Boji naum. (Dap 20,27) Zahvaljujui Uiteljstvu Crkve i do nas u celosti dolazi taj Boji naum, i sa njim radost da moemo da ga u potpunosti izvrimo.

45

Dogm. konst. o Boanskoj Objavi Dei Verbum, 8.

66

glava etvrta
BOG IM PRIPREMA GRAD (vidi Jev 11,16) Vera i zajedniko dobro
50. U predstavljanju izvetaja o patrijarsima i pravednicima Starog zaveta, Poslanica Jevrejima naglaava jedan sutinski vid njihove vere. Vera nije predstavljena samo kao hod, ve i kao izgradnja, priprema prostora u kome ovek moe da boravi zajedno sa drugim ljudima. Prvi graditelj je Noje, koji smetajui je u barku, uspeva da sauva svoju porodicu (vidi Jev 11,7). Nakon njega dolazi Avrm, o kome se kae da je zbog vere boravio u atoru, iekujui grad vrstih temelja (vidi Jev 11,9-10) S verom dolazi i novo pouzdanje, nova sigurnost koju jedino Bog moe da daruje. Ako se ovek vere osloni na Boga-Amen, Boga pouzdanja (vidi Is 65,16), i tako i sam postane vrst i pouzdan, moemo da dodamo da se pouzdanost i vrstoa vere odnosi i na grad koji Bog priprema za oveka. Vera otkriva koliko mogu da budu vrste veze izmeu ljudi, kada je Bog prisutan meu njima. Vera ne jemi samo unutranju vrstou, vrsto uverenje vernika, ona baca svetlo na svaki odnos meu ljudima jer je roena iz ljubavi i odsijava Boju ljubav. Bog u koga se moe pouzdati daruje ljudima vrsti grad. 67

51. I ba zahvaljujui svojoj vezi sa ljubavlju (vidi Gal 5,6), svetlo vere se stavlja u slubu pravde, zakona i mira. Vera se raa u susretu sa izvornom ljubavlju Bojom u kojoj se jasno sagledava smisao i dobrota naeg ivota; na ivot biva osvetljen u meri u kojoj zadire u prostor koji je otvoren tom ljubavlju, u meri u kojoj postaje hod i delanje koje vodi ka punini ljubavi. Svetlo vere je u stanju da da vrednost bogatstvu ljudskih odnosa, njihovoj sposobnosti da traju, da budu pouzdani, da obogati na ivot u zajednitvu. Vera ne udaljuje od sveta i nije strana i nezainteresovana za konkretne poduhvate naih savremenika. Bez pouzdane ljubavi nita ne moe ljude da dri zaista sjedinjene. Jedinstvo ljudi bi se zasnivalo na koristi, na meavini interesa, na strahu, a ne na dobroti ivljenja zajedno, ne na radosti koju jednostavno prisustvo drugoga moe da donese. Vera omoguava da se sagleda arhitektura ljudskih odnosa, jer obuhvata izvorni temelj i konano odredite u Bogu, u njegovoj ljubavi, i tako osvetljava umetnost graenja, stavljajui se u slubu zajednikog dobra. Dakako, vera je dobro namenjeno svima, ona je zajedniko dobro, njeno svetlo ne osvetljava samo unutar Crkve, i ne slui samo da se izgradi veni grad koji je van vremena; ona nam pomae da izgradimo naa drutva na nain da mogu da koraaju ka budunosti punoj nade. Poslanica Jevrejima nudi primer toga, kada meu ljude vere imenuje Samuila i Davida, 68

koji verom uinie pravdu. (Jev 11,33) Izraz se odnosi na njihovu pravednost u upravljanju, na mudrost koja je donosila mir narodu (vidi 1 Sam 12,3-5; 2 Sam 8,15). Ruke vere se diu ka nebu, ali to rade dok u ljubavi grade grad utemeljen na odnosima kojima je Ljubav Boja koren.

Vera i porodica
52. Govorei o Avrmovom hodu ka buduem gradu, Poslanica Jevrejima pominje blagoslov koji se prenosi sa oeva na sinove (vidi Jev 11,20-21). Prvo okruenje u kojem vera osvetljava grad ljudi se nalazi u porodici. Mislim pre svega na vrstu zajednicu oveka i ene u braku. Ta zajednica se raa iz njihove ljubavi, koja je znak i prisutnost Boje ljubavi, raa se iz prepoznavanja i prihvatanja dobrote razlike polova, po kojoj se suprunici sjedinjuju u jedno telo (vidi 1 Moj 2,24) i po kojoj su sposobni da stvore novi ivot, to je objava dobrote Tvorca, njegove mudrosti i njegovog nacrta ljubavi. Utemeljeni na toj ljubavi, ovek i ena mogu da obeaju meusobnu ljubav inom koji ukljuuje celokupan ivot i odslikava mnoge odlike vere. Obeati venu ljubav je mogue kada se otkrije nacrt koji je vei od svih naih poduhvata, nacrt koji nas podrava i omoguuje nam da darujemo svu budunost voljenoj osobi. Vera, takoe, pomae da se shvati u svoj svojoj dubini i bogatstvu in i znaaj raanja dece, jer se u 69

tome prepoznaje Ljubav Tvorca koji nam daruje i poverava tajnu nove linosti. Tako je i Sara, po svojoj veri, postala majka raunajui na vernost Boga sopstvenom obeanju (vidi Jev 11,11). 53. Vera u porodici prati svako doba ivota, poevi od detinjstva: deca ue da se pouzdaju u ljubav svojih roditelja. Zato je vano da roditelji odravaju zajednika dela vere u porodici koje prati sazrevanje vere dece. Pre svega deca, koja prolaze veoma sloeno doba ivota, bogato i vano za veru, moraju da osete blizinu i panju porodice i crkvene zajednice u svom rastu u veri. Svi smo videli kako prilikom proslava Svetskog dana mladih, mladi pokazuju radost vere, trud da se ivi sve vra i velikodunija vera. Mladi ele da ive ivot u punoi. Susret sa Hristom, preputanje da se bude uhvaen i voen njegovom ljubavlju proiruje vidike bivstvovanja, daruje im vrstu nadu koja ne izneveruje. Vera nije utoite malodunih, ve neto to poboljava nae ivote. Ona ini da se otkrije uzvieni poziv, poziv na ljubav, i jemi da se u tu ljubav moemo pouzdati, da vredi truda da joj se prepustimo, jer se njen temelj nalazi u Bojoj vernosti, koja je daleko snanija od svake nae slabosti.

Svetlo za ivot u drutvu

54. Usvojena i produbljena u porodici, vera postaje svetlo koje osvetljava sve drutvene odnose. Kao 70

iskustvo Bojeg oinstva i milosra, ona prelazi u bratsko putovanje. U modernim vremenima postoje pokuaji da se izgradi sveopte bratstvo meu ljudima utemeljeno na njihovoj jednakosti. Ipak, malo po malo, shvatili smo da takvo bratstvo, kome nedostaje pojam zajednikog Oca kao temelj, ne uspeva da traje. Trebamo, dakle, da se vratimo pravom korenu bratstva. Povest vere, od svojih poetaka, je povest bratstva, iako nije osloboena sukoba. Bog zove Avrma da krene iz svoje zemlje i obeava mu da e od njega stvoriti veliki narod na kome e poivati Boji blagoslov (vidi 1 Moj 12,1-3). Kako povest spasenja ide dalje, ovek shvata da Bog eli da se svi ukljue, kao braa, u jedinstven blagoslov, koji nalazi svoju puninu u Isusu, sve dok svi ne postanu jedno. Neiscrpna ljubav Oeva nam je saoptena u Isusu, po prisustvu brae. Vera nas ui da sagledamo da se u svakom oveku nalazi i blagoslov za mene, da me svetlost Lica Bojeg obasjava po licu brata. Koliko dobra je pogled vere hriana doneo gradu ljudi za njihov zajedniki ivot! Zahvaljujui veri shvatili smo jedinstveno dostojanstvo svake pojedinane osobe, koje nije bilo tako jasno u antika vremena. U drugom veku, paganin Celso je zamerio hrianima na onome to je smatrao ludou i obmanom: na miljenju da je Bog stvorio svet za oveka, stavljajui oveka nad celokupnom vaseljenom. On se pitao: Zato tvrditi da [biljka] raste na dobrobit oveka, a ne radije za divlje ivotinje 71

bez razuma?,46 Ako bismo pogledali na zemlju sa nebesa, da li bi bilo stvarne razlike u onome to inimo mi ili mravi i pele?47 U samoj sri biblijske vere se nalazi ljubav Boja, njegova stvarna briga za svaku osobu, njegov nacrt spasenja koji obuhvata ceo ljudski rod i sve stvoreno i koja dostie svoj vrhunac u ovaploenju, Smrti i Vaskrsnuu Isusa Hrista. Kada ta stvarnost biva zamagljena, nedostaje merilo po kojem se razlikuje ta to ini ivot ovekov dragocenim i jedinstvenim. ovek gubi svoje mesto u vaseljeni, gubi se u prirodi, odbijajui sopstvenu moralnu odgovornost, ili sebe ini vrhovnim sudijom, grabei sebi bezgraninu silu manipulacije. 55. Vera, sa druge strane, otkrivajui nam ljubav Boga Tvorca, ini da vie potujemo prirodu, prepoznajui u njoj gramatiku pisanu Bojom rukom i mesto boravka koje nam je povereno da ga uzgajamo i uvamo; pomae nam da nalazimo naine razvoja koji se ne zasnivaju samo na korisnosti i profitu, ve koji uvaavaju stvoreno kao dar, kojemu smo svi dunici; ui nas da pronalazimo pravedne oblike upravljanja, shvatajui da autoritet dolazi od Boga kako bi bio u slubi zajednikog dobra. Vera, takoe, nudi mogunost opratanja, to esto zahteva vreme, napor, strpljivost i posveenost; oprotaj je mogu ako se otkrije da je
46 47

Origen, Contra Celsum, IV, 75: SC 136, 372. Ibid., 85: SC 136, 394.

72

dobro uvek ispred i snanije od zla, i da je re, kojom Bog uvruje nae ivote dublja od svih naih negacija. ak i iz isto antropolokog ugla posmatranja, jedinstvo je snanije od sukoba; moramo da preuzmemo odgovornost i u sukobu, ali ivei moramo da ga dovedemo do reenja, da ga prevaziemo, preobraavajui ga u kariku lanca koja ini deo napredovanja ka jedinstvu. Kada vera oslabi, nastaje opasnost da, kako upozorava pesnik T. S. Eliot, i temelji ivota postanu oslabljeni: Treba li rei da ak i tako male nadarenosti, / Kojima se moete diiti u uglaenom drutvu, / Teko da e nadiveti Veru, kojoj duguju svoj znaaj?48 Ako uklonimo veru u Boga iz naih gradova, oslabie meusobno poverenje, i ostaemo ujedinjeni samo strahom, i naa stabilnost e biti ugroena. U Poslanici Jevrejima itamo: Zato se Bog ne stidi njih, niti se stidi da se naziva njihovim Bogom; jer im je pripremio grad. (Jev 11,16) Ovde je izraz ne stidi se povezan sa javnim ispovedanjem. Namera je da se kae da Bog, svojim konkretnim delom, javno ispoveda svoju prisutnost meu nama, svoju elju da uini vrstima odnose meu ljudima. Da li smo, moda, mi ti koji se stidimo da nazovemo Boga svojim Bogom? Da li smo mi ti koji Ga ne ispovedamo kao takvog u javnom ivotu, koji ne predstavljamo veliinu ivota u zajednitvu kojeg on ini mogu48

Horovi iz Stene, iz: T. S. Eliot, Izabrane pesme, prev. R. Livada i D. Albahari, Rad, Beograd, 1977, 107.

73

im? Vera osvetljava ivot u drutvu; ona poseduje stvaralako svetlo za svaki novi trenutak u povesti, jer smeta svaki dogaaj u odnos sa izvorom i konanim ciljem svega u Ocu koji nas ljubi.

Snaga utehe u patnji

56. Piui hrianima u Korintu o svojim stradanjima i nevoljama, sveti Pavle povezuje svoju veru sa svojim propovedanjem Evanelja. On svedoi da se u njemu ostvaruje re Pisma: Poverovao sam, zato govorih. (2 Kor 4,13) Apostol ima na umu jedan izraz iz Psalma 116, u kojem psalmista klie: Ja verujem i kada kaem: Nesretan sam veoma. (Ps 110,10) Govor o veri esto ukljuuje i govor o bolnim iskuenjima, ali ba u njima sveti Pavle vidi najuverljiviju objavu Evanelja, jer se u slabosti i patnji pokazuje i otkriva sila Boja, koja prevazilazi nae slabosti i nae patnje. Apostol doivljava iskustvo smrti koja postaje ivot hrianima (vidi 2 Kor 4,7-12). U asu iskuenja, vera nas osvetljava, i ba u patnji i u slabosti postaje jasno da mi sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda (2 Kor 4,5). Jedanaesto poglavlje Poslanice Jevrejima govori o onima koji su propatili za svoju veru (vidi Jev 11,35-38), meu kojima posebno mesto zauzima Mojsije, koji je na sebe preuzeo muku Hristovu (vidi st. 26). Hrianin je svestan da se patnja ne moe izbei, ali moe da dobije smisao, moe da postane in ljubavi, pre74

putanje u ruke Boje koji nas ne naputa i, na taj nain, da bude deo odrastanja u veri i ljubavi. Razmatrajui jedinstvo Hrista sa Ocem, ak i u trenutku najvee patnje na krstu (vidi Mk 15,34), hrianin ui kako da uzme dela u Isusovom sagledavanju svega. ak i smrt biva osvetljena i moe da bude shvaena kao vrhunski poziv vere, vrhunsko Izai iz svoje zemlje (1 Moj 12,1), vrhunsko Doi!, izgovoreno od Oca, kome se preputamo sa poverenjem da e nas On uiniti vrstima ak i u naem zakljunom koraku. 57. Svetlo vere ini da ne zaboravimo patnje sveta. Koliki mukarci i ene vere su u onima koji pate nali posrednike svetla! Tako je za svetog Franju Asikog to bio ovek leprozan, ili za Majku Terezu iz Kalkute njeni siromasi. Oni su shvatili tajnu koja se u njima nalazi. Prilazei im, svakako, nisu uinili da nestanu sve njihove patnje niti su mogli da objasne svako zlo. Vera nije svetlo koje razbija svu nau tamu, ve svetiljka koja vodi u noi nae korake, i to je dovoljno za put. oveku koji pati Bog ne daje razloge koji sve objanjavaju, ve nudi odgovor u obliku prisutnosti koja nas prati, odgovor povesti dobrog koja dodiruje svaku povest patnje, kako bi u njoj otvorila prostor za zrak svetla. U Hristu, sam Bog je poeleo da podeli sa nama tu stazu, i da nam ponudi svoj pogled kako bi u njoj videli svetlo. Hrist je onaj, koji je otrpevi muku zaetnik i svritelj vere (Jev 12,2). 75

Patnja nas podsea da je sluba vere zajednikom dobru uvek sluba nade koja gleda napred, znajui da samo u Bogu, u budunosti koja dolazi od Vaskrslog Isusa, nae drutvo moe da nae vrste i trajne temelje. U tom smislu, vera je povezana sa nadom jer, ak i ako se nae prebivalite ovde rui, postoji veno prebivalite koje je Bog ve proglasio u Hristu, u njegovom telu (vidi 2 Kor 4,16-5,5). ivost i sila vere, nade i ljubavi (vidi 1 Sol 1,3; 1 Kor 13,13) ini da prigrlimo brige svih ljudi na naem putu ka tom gradu iji je graditelj i tvorac Bog (Jev 11,10), jer nada pak ne postiuje. (Rim 5,5) U jedinstvu vere i ljubavi, nada nas usmerava ka sigurnoj budunosti, koja se nalazi u drugaijoj perspektivi u odnosu na varljive predloge idola sveta, ali koja nam daruje novu energiju i novu snagu za svakodnevni ivot. Ne dozvolimo da nam nada bude ukradena, ne dozvolimo da se uini praznom lakim reenjima i predlozima, koji spreavaju i ometaju hod, koji usitnjavaju vreme, pretvarajui ga u prazan prostor. Vreme je uvek mnogo vee od prostora. Prostor otvrdnjava procese, vreme usmerava ka budunosti i ubrzava hod u nadi.

BLAENA TI KOJA POVEROVA (Lk 1,45)

58. U paraboli o sejau, sveti Luka donosi ove rei kojima Isus objanjava znaenje dobre zemlje: 76

to su oni koji u plemenitu i dobru srcu sluaju Rije, zadre je i donose rod u ustrajnosti. (Lk 8,15) U kontekstu Lukinog Evanelja, navoenje srca koje je plemenito i dobro, u odnosu na Re koja se slua i uva, podrazumeva jedan posredni portret vere Device Marije. Isti evanelista nam govori o Marijinom seanju, kako je u svom srcu uvala sve to je ula i videla, kako bi Re donela plodove u njenom ivotu. Majka Gospoda je savrena ikona vere, kako ree sveta Jelisaveta: Blaena ti koja poverova. (Lk 1,45) U Mariji, Keri Siona, ispunjava se dugaka povest vere Starog zaveta, sa svojim izvetajima o mnogim vernim enama, poevi od Sare: ene koje su rame uz rame sa patrijarsima, bejahu one u kojima se Boje obeanje ostvarivalo, i odakle je novi ivot tekao. U punini vremena, Re Boja se obratila Mariji, i ona ju je prihvatila svim svojim bivstvom, u svom srcu, tako da je mogla u njenoj utrobi da se ovaploti i da se rodi kao svetlo oveanstva. Kod svetog Justina Muenika, u njegovom Razgovoru sa Trifunom, nalazi se jedan divan izraz, u kojem on kae da je, prihvativi poruku Anela, Marija zaela veru i radost.49 U Majci Isusovoj, zaista, vera je pokazala svoju plodnost, i kada na duhovni ivot rodi plodovima, punimo se radou, koja je najjasniji znak uzvienosti vere. U svom ivotu, idui za svojim Sinom,
49

Vidi Dialogus cum Tryphone Iudaeo, 100, 5: PG 6, 710.

77

Marija je zavrila hodoae vere.50 Tako je, idui za Isusom i bivajui preobraen Njime, ulazei u pogled ovaploenog Sina Bojeg, hod vere Starog zaveta u Mariji nastavio put. 59. Moemo da kaemo da u Blaenoj Devici Mariji nalazimo neto to sam ranije naglasio, naime, da vernik biva potpuno ukljuen u svoju ispovest vere. Marija je vrsto povezana sa onim to mi verujemo, po njenoj vezi sa Isusom. U devianskom zaeu Marije imamo jasan znak Hristovog boanskog sinovstva. Veno poreklo Hristovo je u Ocu, On je Sin u potpunom i jedinstvenom smislu, i zato se raa u vremenu bez ljudskog uplitanja. Bivajui Sinom, Isus moe da donese svetu nov poetak i novu svetlost, puninu verne ljubavi Boje koja se predaje ljudima. Sa druge strane, pravo majinstvo Marijino zajamilo je Bojem Sinu pravu ljudsku povest, pravo telo u kome e umreti na krstu i vaskrsnuti od mrtvih. Marija ga prati sve do krsta (vidi Jn 19,25), a prisutna je i u prostoriji poslednje veere nakon Vaskrsnua i Vaznesenja Isusovog, gde sa Apostolima moli dar Duha Svetog (vidi Dap 1,14). Pokret ljubavi izmeu Oca i Sina u Duhu, tee kroz nau povest, Hrist nas privlai sebi kako bi nas spasao (vidi Jn 12,32). U samom sreditu nae vere se nalazi ispovest Isusa, Sina Bojeg, roenog od ene, koje
50

Vidi Drug. vat. sabor, Dogmatska konstitucija o Crkvi, Lumen Gentium, 58.

78

nam omoguuje, po daru Duha Svetog, da primimo posinstvo. (vidi Gal 4,4-6) 60. Mariji, majci Crkve i majci vere nae, obratimo se u molitvi. Majko, pomozi naoj veri! Otvori naa srca za sluanje Rei, kako bismo prepoznali glas Boji i Njegov poziv. Probudi u nama elju da, izlazei iz sopstvene zemlje i prihvatajui Njegovo obeanje, idemo Njegovim stopama. Pomozi nam da nas dotakne Njegova ljubav, da i mi u veri moemo dotai Njega. Pomozi nam da se potpuno pouzdamo u Njega, da verujemo u Njegovu ljubav, posebno u trenucima nevolja i krsta, kada je naa vera pozvana da sazreva. Zasej u nau veru radost Vaskrsloga. Podseti nas da ko veruje nikada nije sam. Naui nas da posmatramo oima Isusovim, sve dok On ne postane svetlo naeg puta i da ta svetlost raste stalno u nama, sve dok ne doe onaj dan bez zalaska, koji je sam Hrist, Sin tvoj, na Gospod. U Rimu, pri Svetom Petru, 29. juna, na svetkovinu Svetih Apostola Petra i Pavla, godine 2013, prve mog pontifikata.

79

SADRAJ
Svetlo vere [1] . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Svetlo varljivo? [2-3] . . . . . . . . . . . . . . . . 6 Svetlo koje treba ponovo otkriti [4-7] . . . . . . . 7 GLAVA PRVA POVEROVALI SMO U LJUBAV (vidi 1 Jn 4,16) Avrm, na otac u veri [8-11] . . . . . . . . . . . Vera Izraela [12-14] . . . . . . . . . . . . . . . . Punoa hrianske vere [15-18] . . . . . . . . . . Spasenje po veri [19-21] . . . . . . . . . . . . . Crkveni oblik vere [22] . . . . . . . . . . . . . . GLAVA DRUGA AKO NE POVERUJETE, NEETE RAZUMETI (vidi Is 7,9) Vera i istina [23-25] . . . . . . . . . . . . . . . . Poznanje istine i ljubavi [26-28] . . . . . . . . . Vera kao sluanje i posmatranje [29-31] . . . . . . Dijalog vere i razuma [32-34] . . . . . . . . . . . Vera i potraga za Bogom [35] . . . . . . . . . . . Vera i teologija [36] . . . . . . . . . . . . . . . . 31 34 38 42 47 49 13 16 20 25 28

81

GLAVA TREA PREDAJEM VAM TA SAM PRIMIO (vidi 1 Kor 15,3) Crkva, majka nae vere [37-39] . . . . . . . . . . Svete Tajne i prenoenje vere [40-45] . . . . . . . Vera, Molitva i Dekalog [46] . . . . . . . . . . . Jedinstvo i celovitost vere [47-49] . . . . . . . . . GLAVA ETVRTA BOG IM PRIPREMA GRAD (vidi Jev 11,16) Vera i zajedniko dobro [50-51] . . . . . . . . . Vera i porodica [52-53] . . . . . . . . . . . . . . Svetlo za ivot u drutvu [54-55] . . . . . . . . . Snaga utehe u patnji [56-57] . . . . . . . . . . . 67 69 70 74 51 54 61 62

Blaena ti koja poverova (lk 1,45) [58-60] 76

82

Enciklika Svetlo vere Pape Benedikta XVI

Biblioteka Trei milenijum Edicija Splendor Veritatis Izdava Beogradska nadbiskupija Svetozara Markovia 20, Beograd Urednik izdanja Dr Milutin Novakovi Lektura i korektura Prof. dr Dragan Bokovi Teoloka redakcija prevoda Mons. dr Marko oli Dizajn i tehnika obrada Sran urevi tampa Caritas Valjevo Tira 1000 komada

CIP , 272-472 , , 1936Enciklika Svetlo vere pape Franje [biskupima, svetenicima i akonima, posveenim osobama, i svim vernicima o veri] / prevod sa italijanskog Aleksandar Ninkovi. Beograd : Beogradska nadbiskupija, 2013 (Valjevo : Caritas). 63 str. ; 20 cm. (#Biblioteka #Trei milenijum) Prevod dela: Lumen Fidei / papa Franciscus. Tira 1.000. Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-89179-02-6 COBISS.SR-ID 200248332