Silerov Wilhelm Tell

Pupinova autobiografija nudi i mnoga saznanja o

zivotu tog vremena.

Naravno, on pocinje svoju pricu od detinjstva u

Idvoru, malom banatskom mestu …
Tada je to, razume se, bila Austrugarska, onaj
ugarski deo, gde su od kraja 17. veka ziveli srpski
granicari. Od takvih i Pupin potice i on se time
veoma dici : to je svet koji je u velikom broju (od
nekih 70 000) sa Arsenijem III Carnojevicem
presao iz turske Srbije, preko Dunava, u
Monarhiju. Tom prilikom postignut je sporazum
po kome su Srbi dobili privilegije da bi se
zauzvrat borili protiv Turaka koji su jednako
nadirali u zelji da prodru do Beca. To su, dakle,
bili ratnici, te ni jedna generacija nije bila
postedjena ratovanja. Medjutim, nakon revolucije
1848/49 u kojoj se i mladi Djura Jaksic borio, car
je, reklo bi se nicim izazvano, te privilegije
ukinuo te ostavio Srbe, koji su se, dakako, borili
na strani krune, Madjarima na odmazdu. Tada su
portreti cara, koji su do tog trenutka jednako
stajali u svim srpskim kucama, pored slavske
ikone i portreta patrijarha, skinute sa zidova.
Pupin je smatrao da je ovom izdajom od strane
cara otpoceo kraj tog carstva i zacetak zarkog
nacionalizma kod Srba (mada ne samo kod njih)
koji su do tada voleli zemlju u kojoj su ziveli. Taj
nacionalizam veoma je prisutan i kod Pupina, kao
i veliki ponos time sto je potomak hrabrih
granicara. 
No, ovi su se granicari, pored Turaka i, kasnije,
Madjara, borili i u svim drugim ratovima koje je
vodila carska kruna, pa tako i u Napoleonovim
ratovima pa i u Italiji tokom vremena Garibaldija
koga su veoma simpatisali iako su se protiv njega
tukli. Pupin opisuje te sedeljke, posela kako ih on
zove, kada su se, s veceri, okupljali u kucama,
pored vatre, da bi pripovedali price iz tih ratova,
opisivali sve sto su videli i onda jos povlacili
neke veoma simpaticne paralele koje su me ne
malo zasmejale : u svom shvatanju stvari, veoma
pod uticajem legendi, narodne poezije i biblijskih
prica, ovi mahom nepismeni ljudi koje je Pupin
smatrao mudracima, poredili su tako strane vodje
sa srpskim te je Garibaldi bio italijanski
Karadjordje, Linkoln americki Kraljevic
Marko ;) Tesko nam je sada vec da zamislimo to
vreme, te mracne noci i pripovedanja pored vatre,
te narodne pesme koje su za njih bile istorija i
jedna vecno zivuca stvarnost; to nepostojanje
drzave, radjanje neke nacionalne ideje i svesti sa
obe strane Dunava i vaznost Svetozara Miletica,
na primer, u srcima tadasnje omladine; on je
nama sada vec samo Mestrovicev spomenik tamo
ispred katedrale.

Pupin govori o tome jer je takav okvir imao

njegov najraniji zivotni dojam; cak je u par
navrata i umalo izbacen iz skole u Pancevu zarad
tog mileticevskog nacionalizma;
nedelja, 10. maj 1997.

Jakov Ignjatovic (1824-1889), hronicar Revolucije

Madjaron s fesom i cibukom

Uoci Majske skupstine umalo lincovan, zatim izabran u Glavni odbor,
zatvoren, osudjen i pomilovan, pestanski student postao je urednik zvanicnog
glasila revolucije koju je on smatrao pobunom

Memoare pretezno pisu oni koji zele da o sebi ostave sto lepsu
sliku. Jasa Ignjatovic je, smatrajuci da ono sto je pisano o
Revoluciji 1848. nosi na sebi pecat subjektivne partaicnosti,
mrznje ili neznanja, pozeleo da zabelezi, drzeci se iskrenosti i
istine, "ono sto ce sluziti potomstvu za pravi izvor proslosti iz
kog ce pouku crpsti". I grdno se prevario. Savremenici su ga
prezirali, a potomci se nesto ne nadmecu u ucenju iz proslosti.

Ponet pestanskim martovskim previranjima, on odmah po

dolasku u Novi Sad i Sremske Karlovce biva zapanjen tokom
dogadjaja. Dosao je, veli, kao valjda najveci srpski sovinista,
opijen srpskim narodnim pesmama, stihovima Sime Milutinovica
i snovima o obnovi Dusanovog carstva, da bi se suocio sa Vojvodinom, odnosno sa
pobunom protiv Madjara. Za njega, studenta prava i vernog podanika Krune svetog
Stefana, tako nesto bese ravno katastrofi. I umalo da je dozivi odmah po dolasku u
Karlovce, dan uoci Majske skupstine. Slusajuci uspaljene govornike na mitingu zakljucio
je da oni huskaju na gradjanski rat pa se obratio masi pozivom "da se manemo Vojvodine
i Madjara, vec da se slozimo u tom da gradimo jednu vecu drzavu, sa uvelicanjem Srbije,
da izvojujemo Dusanovo carstvo". Samo sto ga nisu lincovali.

Iako ga je Majska skupstina potpuno razocarala, dva dana kasnije je opet otisao u
Karlovce - i bio izabran u Glavni odbor. Tad je, suprotno njegovim ocekivanjima,
revolucionarna struja "sve duhove nadvladala". "Neprijatelja tu jos nije bilo, dakle trebalo
ga je stvoriti, i doista, stvorili su ga", zapisace on kasnije. Njegovo uverenje da se rat tada
jos mogao izbeci se moze i ne mora prihvatiti, ali on ga se dosledno drzao do kraja zivota,
plativsi za to visoku cenu. Metodi stvaranja neprijatelja se u medjuvremenu nisu
promenili, vec samo usavrsili - mogla bi da glasi pouka. Razlika je i u tome sto danasnji
huskaci ne govore sa bureta na pijaci, vec se sluze elektronskim napravama.

Razocaran, vraca se u Novi Sad i stupa u sluzbu grofa Carnojevica. Kao njegov izaslanik,
nekoliko dana kasnije uhapsen je u Karlovcima i nakon sestonedeljne neizvesnosti
osudjen na zatvor pa odmah pomilovan od strane patrijarha Rajacica. Igrom sudbine, a ne
promenivsi ni za jotu svoje lose misljenje o zbivanjima u cijem sredistu se nasao ("Drzao
sam taj pokret, osim kao nezakonit, jos i opasan po Srbe, po sve, po celu zemju"), postaje
urednik i jedini saradnik "Vjestnika", zvanicnog glasila Pokreta, za 80 zlatnih forinti
mesecno.

On je revoluciju zamisljao drugacije: "Na srcu mi je lezala sloboda Madjarske, kao moje
domovine, i sloboda Stare Srbije, one zemlje iz koje su moji preci dosli". Verovao je u
oslobodjenje Srbije od vazalstva turskog i pokroviteljstva ruskog i u njeno sirenje na jug,
na Kosovo, "u ravnopravnosti, to jest u neodvisnosti ali u prijateljskoj svezi sa mojom
otadzbinom". Mnogo godina kasnije ostace mu samo da duboko uzdahne: "Sto sam ja
hteo godine 1848, i zbog cega mal'sto ne bih ubijen dogodi se 1878, ali je malo
zakasnjeno". ([1878 Austrougarska dobija pravo da okupira Bosnu]) I kad se citalac ne
slaze s njegovim stavovima, a takvih koji se nisu slagali nije bilo malo, nit ih je malo
danas, memoari Jase Ignjatovica su sjajno stivo i izuzetno svedocanstvo kako o vodecim
licnostima Revolucije 1848/49, tako i o brojnim njenim ucesnicima, cijim junastvom je
pisac cesto zadivljen. Okrivljujuci Srbiju za ratno huskanje a brojne Srbijance za
kabadahijsko ponasanje, on u isti mah hvali hrabrost dobrovoljackih ceta predvodjenih
Knicaninom i prihvata tadasnju vojvodjansku modu: crveni fes i cibuk.

"Izvor sviju zala" bila je, po njemu, becka kamarila. Kivan na nju, on ne propusta nijednu
priliku da se okomi na Becu odanog Rajacica i njegovog zlog duha Majerhofera. Nije
sklon ni Hrvatima zbog njihovih separatistickih teznji u odnosu na Pestu i zbog sto "ne
samo sto dosadasnjom svezom nisu zadovoljni, vec oko bacaju tamo na jug". Jelacica
smatra naduvenom velicinom, cije vojne uspehe su omogucili Rajacicevi novci i srpski
ustanak, koji je vezivao za Vojvodinu velike madjarske snage.

Zanimljivo je i njegovo misljenje o jugoslovenstvu, onom iz njegovog vremena: "Bilo je,

opet, kao sto i u sadanje doba dosta ih ima, koji su tezili za tim da se na jugu uzobnovi
stara srpska drzava, ali buduci da i Hrvati onde nesto traze, da se ne bi opet ovima
zamerili, zapodenuli su neku ideju jugoslavenstva, kao u toj ideji da bi se mogli sloziti.
Naskoro se pokazalo kako to jugoslavenstvo kao ideja za realnu buducnost samo je
masta".

Revolucija je, po njemu, svima donela samo nesrecu, Srbima ponajvise, a "ono sto se
docnije zvalo Vojvodinom bilo je ljuska bez jezgra i sluzilo je za raskomadanje Ugarske
posle oborene ustavnosti". Kad je odlazio u Srbiju, kojoj je toliko zamerao, u Zemunu je
dobio "prvi egzemplar pasosa izdatog od strane vlasti Vojvodine za vanzemstvo". Jasa
Ignjatovic je, plivajuci protiv struje, svesno izabrano izopstenje. Ni danas ne bi prosao
bolje. Revolucije nemaju sluha za razlozna promisljanja, a revolucionari ne trpe one koji
im ukazuju na njihove promasaje.