Professional Documents
Culture Documents
Назив четник води порекло од војно формацијског појма чете још са почетка XIX
века, у које време су организоване хајдучке дружине сејале панику и страх међу
Турцима. Припадници тих јуначких дружина названи су четницима. Они су били
организовани у мале добровољачке, ванстраначке борбене чете чији су борци
сврстани у најелитније јединице које су браниле и штитиле угрожен српски народ
од турског завојевача.
Српски четнички покрет, као организација, први пут је озваничен 1886. године, за
време владавине првог краља Србије Милана Обреновића да би, пар деценија
касније, 1903. године, на иницијативу др Милорада Гођевца, Луке Ћеловића,
генерала Јована Атанацковића, Василија Јовановића и капетана Живојина
Рафајловића био и званично основан под именом Српски комитет четничке акције,
са првенственим циљем сузбијања бугарског оружаног деловања и пружања
организоване заштите српском народу на простору Старе и Јужне Србије
(Македоније) од Турака. Бугара и Арнаута, а коначно ослобођење ових и свих
других окупираних српских крајева ради њиховог припајања Србији. Службени
назив Српског комитета четничке акције био је “Централни револуционарни
тајни одбор”, који је имао свој Статут по коме су радили Централни и Извршни
одбор, затим револуционарна, пропагандна и финансијска секција и месни одбори.
Деловало се у строгој тајности. Нико се никоме није поверавао и нестанком сваког
четника нестајала је и по једна четничка архива.
Главни носиоци четничке акције били су, углавном, млади људи. У четничке
редове примали су се и регрутовали само они борци који су били спремни на
посебан војнички и борбени третман - на жртву! Сваки четник био је спреман да за
слободу и част српског народа безпоговорно положи свој живот. То најбоље
осликавају и пароле под којима су се ови СВЕТИ СРПСКИ РАТНИЦИ -
АПОСТОЛИ СЛОБОДЕ борили: “Слобода или смрт”, “Уједињење или смрт”,
“С‘вером у Бога за Крст часни и Слободу златну”, а касније и “С’вером у Бога за
Краља и Отаџбину - Слобода или смрт”. Овакво слободарско надахнуће код
српских четника могло је да проузрокује само безгранично родољубље
највеличанственијих синова српске нације.
У Први светски рат четници су, такође, имали специфичан задатак да продиру у
непријатељску позадину, директно нападају непријатељске штабове, руше
комуникације и организују народ на отпор.
Равногорски покрет је током Другог светског рата, такође, одиграо врло значајну
улогу у заштити српског народа у свим српским земљама, како од фашистичког
окупатора тако и од унутрашњег усташког, балијског и арнаутског непријатеља.
Завера светског комунизма и издаја савезника пред сам крај рата спречили су га да
ову своју бриљајнтну упогу крунише још једном великом српском победом,
Та будућа, вероватно до сада најтежа улога српских четника, неће бити, као до
сада, само у функцији заштите српског народа, већ ће, у правом значењу те речи,
биолошки, бити спасоно за васколико Српство на Балкану.
Срби су народ мали по броју, али велики по духу. Од првог помена српског имена
живе на простору којег је Св. Сава 1221 године, озваничио Западом на истоку и
Истоком на западу. У модерно доба Јован Цвијић је указао да је српска кућа насред
пута! У дугој историји једног од најстаријих народа из колевке хришћанске
цивилизације смењивали су се периоди мира и рата. Срби су опстајали кроз успоне
и падове усправно кроз светове и векове. Неподредиви моћи освајача, којима су се
налазили на путу, Срби и нису могли другачије него по свом бићу: ЗА КРСТ
ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. Народ слободе, по цену опстанка и поимања
живота као непрестане борбе. Стога су Срби народ часних ратника, чији су учинци
у најдраматичнијим и најмрачнијим временима досезали највише људске
вредности.
Сан - Стефански мир (3. 3.1878), који је уследио после успешно окончаних српско
-турских ратова (1876-1878), изневерио је очекивања Србије и наде које су српски
двор и влада полагали у Русију.
Када се ове наде нису оствариле, народне вође су се обратиле српској влади у
Београду са молбом да им пошаље оружје и муницију. Иако је та помоћ изостала,
на простору између Охрида, Битаља, Прилепа и Кичева избила је 1881-1882
Брсјачка буна, а убрзо и побуна у струмичком крају. Четничка акција је почела.
Првих година XX века Краљевина Србија није била спремна за било какве ратне
подухвате, јер није имала довољно савременог наоружања. Уместо тога, водила је
лојалну добросуседску политику, трудећи се да српску ствар у Турској помогне
дипломатским путем.
Извршни одбор чинили су: капетан Живојин Рафајловић, врањски срески начелник
Драгић Павловић, учитељи Миле “Цупара” и Лазар Божовић (благајник),
директор врањске гимназије Сима Златичанин и Васа Јовановић.
Задаци Извршног одбора били су да: врши пребацивање чета на терен и обезбеди
њихов прихват по повратку, омогући пренос оружја, муниције и другог материјала,
одабира способне путовође, стара се о безбедности старих и отвара нове канале,
прима шифроване поруке и извештаје са терена и спроводи их Централном одбору
коме одговара за свој рад.
ОСНИВАЧИ “СКЧА”
Иако је страдање прве чете снажно одјекнуло у јавности Главни и Извршни одбор
појачали су пропаганду за ступање у четничке јединице, што је имало нарочитог
одјека међу омладином и официрима, који су из патриотских побуда, с‘ убећењем
да ће се водити борба против Турака, подржавали акцију и ступали у четничке
јединице. Тако су почетком августа 1904. године, пребачене новоформиране чете за
Скопску Црну Гору, околину Прилепа, Пореча и Струге. Средином августа преко
српско-турске границе пребачене су још две чете на планину Козјак, а до првих
дана септембра прикључило им се још око осам чета.
Први такав сукоб одиграо се 14. (27) марта 1905. године у селу Табановцу, близу
Куманова где је била опкољена чета Владе КовачевиИа, која је бројала 25 људи. У
крвавом окршају, погинуло је 11 четника. После тога ређају се борбе код Челопека,
Вуксана, на Китки, код Бељановца, Страцина, на Јачици и Стрнову. Само до 1905.
године у борбама је погинуло око 180 четника и девет војвода: Анђелко Алексић,
Саватије Милошевић, Павле Младеновић, Аксентије Рујанац, Ђура Иванишевиђ,
Михаило Петровић, Петко Илић, Јаћим Павла Младеновић и Љубомир Јездић.
ЧЕТНИЦИ
ЧЕЛИЧНИ БОРЦИ
Међу њима је било доста студената који су у време школског распуста учествовали
у акцијама четничких чета. Било их је толико да су неки од њих морали бити
враћени као, на пример, прослављени глумац Добрица Милутиновић (1880-1956).
Др МИЛОРАД ГОЂЕВАЦ
Роћен је 1. марта 1860. године у Ваљеву као треће од четворо деце у породици
трговца Васе Гоћевца,
‘Пре него што почнемо борбу и проспемо крв, дужност ми је пред историјом и
пред народом да Вас поново позовем на заједнички рад. Падаће, иначе, главе и
ваше и наше. Грех и злочин би био ако ми вође пре тога не би покушале да се
споразумоио. Молим вас да се састанемо где хоћете: у Београду, Софији, Бечу или
Цириху, да не би водили наше људе једне против других. “
И овај, као и многи други записи Милана Ракића указују не само на личну
нетрпељивост према др Гођевцу, већ и на његов утицај у Централном одбору.
Последица таквог Ракићевог става је да 1907. године др Гођевац није изабран у
Централни одбор.
12. маја исте године др Гођевац је, заједно са др Илијом Коларовићем, одликован
златном медаљом за ревносну службу.
1.11.1852.
15.2.1929.
ЈОВАН АТАНАЦКОВИЋ
генерал
24.3.1848
9.8.1921.
Рођен је 24. марта 1848. године у Неготину, где је завршио основну школу и
гимназију. Године 1865. уписао је Војну академију у Београду, а после тога је
стицао чинове мењајући гарнизоне по Србији. Од 1879. године био је краљев
официр ордонанс. Као војник добро је схватио бугарске стратешке интересе у
Старој Србији и Македонији и знао за вапаје српског народа који је био изложен
немилосрдном бугарском терору. Мимо знања своје команде и тадашњих власти,
ризикујући свој високи положај и углед, прихватио је позив др Милорада Гођевца и
заједно са њим приступио оснивању Српске револуционарне организације у којој је
обављао највише функције. Преживео је I светски рат и доживео српску победу.
Умро је у Београду 9. августа 1921. године.
ЖИВОЈИН РАФАИЛОВИЋ
КАПЕТАН
1871
1953
Рођен је 1871. године у Мионици. Био је официр Српске војске у чину капетана. Са
др М. Гођевцем, Л. Ћеловићем и Ј. Атанацковићем један је од главних оснивача
Српске револуционарне организације и први председник Извршног одбора Српског
комитета четничке акције. Због ангажовања у Комитету узео је неограничено
одсуство из војске. После страдања прве чете и саслушања у Министарству
иностраних дела Србије, из војске се демобилисао на лични захтев, што му није
тешко падало јер је био син индустријалца. Потом се потпуно посветио комитским
пословима, а био је и народни посланик. Умро је у Београду 1953. године.
1871-1935
Рођен је у селу Довозенце, срез кумановски, 1871. године. Као учитељ прихвата
четничку акцију 1904. године и благодарећи својој способности убрзо је проглашен
за комитског војводу. Као одличан познавалац леве стране Вардара и добар
организатор, поставља темеље четништву на тој страни и четује са великим
успехом.
1875-1920
Рођен је 25. децембра 1875. у Велесу. На дан објаве рата, 28. јуна 1914. године,
Јован ступа у одбрану престонице. Са својим комитама диже у ваздух савски
железнички мост и потапа мађарску лађу. После завршетка Колубарске битке
одлази на планину Бабуну где се бори против бугарских и арнаутских пљачкашких
банди. Крајем 1915. са VIII француским пуком ловаца 122. дивизије повукао се у
Ђевђелију. На врху Оџа Тепе заслужио је високо одликовање француске. Заслуге
Бабунског за спашавање француског Летећег одреда, истуреног бугарским
положајима биле су непроцењиве.
1881-1916
ПРАВНА РЕГУЛАТИВА
На самом почетку српско-турског рата 1876. године, донет је први закон за четнике
и све добровољце и устанике у Србији. Сви четници подлежу војном закону, па и
више од тога. Како би се одржала дисциплина у веома суровим условима герилског
ратовања четнички статути и правила су још строжија. Четнички закони су
с’временом мењани и допуњавани. Овом приликом наводимо само неколико
чланова из најстаријег закона за четнике (добровољце и устанике) из 1876. године,
којима ћемо, верујемо, читаоцима дочарати изузетну дисциплину у Покрету.
Члан 11.
• Који намерно или са предумишљајем убиства убије или тешко повреди мирног
грађанина ... да се казни стрељањем. Члан 12.
Члан 13.
• Који употреби оружје да узме својину мирног грађанина да се казни смрћу. Смрћу
да се казни и онај који се у боју одаје пљачки над мртвима, рањеним својим или
негтријатељевим... ***
• Поред нормативно регулисаних начела у четничким и добровољачким јединицама
снагу закона имале су и обичајем утврђене норме понашања, које су успостављане
или генерално или у свакој чети, односно одреду понаособ, као нпр. код избора
четовође или војводе, код односа према рањеницима, жртвовања за саборце, код
поделе хране идр.
СРПСКИДОБРОВОЉЦИ
Милорад Манић
УСТАШЕ
српски устаници
Усташе (српски устаници) први пут су се појавили код Срба. Овај назив за своје
кољаче (као и 99% српског језика) Хрвати су присвојили од Срба, Усташама први
пут су се назвали српски устаници 1876. године, који пред сам почетак српско
-турског рата из добричких села подно планине Јастребац (Србија), приступише у
Јужноморавски -добрички кор, којим је командовао професор Милош С,
Милојевић са свајим помоћницимаТодором Станковићем - Нишлијом а милојком
Веселиновићем.
ПО ЗАКЉУЧЕЊУ БАЛКАНСКОГ САВЕЗА 1912. У ПРОКУПЉУ ЈЕ ОТВОРЕНА
Топличка група четника, као предходница Моравске дивизије II, тек што је била
стигла на терен; није извршила извиђање, оријентацију, а и везе јој још нису биле
успостављене. Такође, ни концентрација Медвеђске групе још није била завршена,
а граничне борбе су увелико одпочеле. У тако неповољној ситуацији по 3. армију
одпочеле су борбе на граници. У току целог дана 16. октобра Моравска дивизија II
је ангажовала своја два пука и делове артиљерије како би заузела повољније
положаје и утврћене турске карауле. Нешто после 14. часова, уз подршку 1. и 2.
пољске батерије, 2. пук је пошао у напад правцем Мердарска караула кота 686 на
делу фронта између низамског логора и села Мировце. Непријатељ није издржао
овај напад и гранични гребен је заузет иако рат још није био објављен.
Напад се није завршио само на томе, већ су делови 2. пука и Лапски четнички
одред продужили даљи борбени наступ. Намера команданата била је да се заузме
каменита коса, која је требала да послужи као полазни положај за даља дејства.
Међутим, иако је непријатељ на овом положају располагао јаким снагама,
послужио је се и лукавством. Турски војници су под српском ватром истакли беле
заставе (знак предаје). Не упозорени од старешина на опрезност српски војници су
пореметили борбени поредак и појурили према непријатељу. Тада је из блиског
одстојања непријатељ по њима осуо ватру присиливши их да се повуку.
На правцу Веље главе налазио се Гњилански четнички одред јачине око 170
четника. Одред је имао задатак да по објави рата нападне турске положаје и
караулу на Вељој глави. Међутим, командант одреда капетан Божин Симић,
одлучио је да овлада турском караулом пре одређеног времена. Он је с’одредом
кренуо ка Вељој глави а командант 1. прекобројног пука одлучио је да с’
главнином батаљона крене за Гњилан ским четничким одредом,да му помогне ако
се за то укаже потреба.
Одред је стигао на Вељу главу око 10. часова, одмах извршио напад на турску
караулу и, упркос јаком отпору, заузео је. Пошто је у међувремену пристигао и 1.
батаљон, запоседнут је гранични фронт и на овом правцу.
У борбама 19. окт. учешће четничких одреда одвијало се на правцу Медвећке
групе. Гњилански четнички одред заузео је турске карауле Црни камен и Копиљак.
Још пре Кумановске битке Вук се са својим добровољцима пребацио преко границе
у ноћи измећу 8/9. октобра 1912. године код карауле Лиска. Водич преко границе
био је тридесет-трогодишњи Стојан Симоновић, звани “Корупче”, који се још
1904. године укључио у Комитски покрет. Вешт, лукав и храбар војводи Вуку и
четничкој борби бескрајно одан, често је прелазио границу, (познавао је све стазе и
богазе), тако да када се њему повере чете или појединци унапред се знало да су у
сигурним рукама. “Корупче” је био наоружан једном позамашном секиром и
брзометним карабином, који је носио испод кушљака.Био је сигуран преносилац
инструкција четама које су деловале на турској територији.
Одмах затим војвода Вук се упутио на Козјак, са кога је за неколико дана растерао
све оно што је представљало власт Турске царевине у области тог планинског
комплекса и долине горње Пчиње. Са тог подручја око 2000 сељака јавило се у
добровољце војводи Вуку, који их је наоружао пушкама и један део оставио да чува
сада већ слободну територију а други део је ушао у поједане чете четничког одреда,
који ће у Кумановској битци дејствовати са 1. армијом.
Низом четничких акција војводе Вука и других војвода турско командовање је било
тотално поремећено. Тако, на пример, заузет је рејон утврђења Старац, прекинута
је телефонска веза између Криве Паланке и Куманова и др.
Значајан допринос војводе Вука био је и у Кумановској битци. Његов одред је 23.
октобра, од јутра па до око 14 часова, готово сам држао цело крајње лево крило
прве борбене линије на платоу Сртевица, код Младог Нагоричана, где су јаке
турске снаге покушале да обухвате српско лево крило. За непуна четри часа
жестоке борбе погинуло је и раљено шест војвода и 200 слабо наоружаних
четничких добровољаца.
Одред војводе Вука је и у току другог дана Кумановске битке одиграо значајну
улогу у обезбеђењу левог бока Прве армије.
После Кумановске битке четничке чете кретале су се испред Прве армије и ушле су
у Велес пре њене предходнице. Испред Прилепа четама војводе Вука су се
придружиле и чете Василија Трбића, Јована Стојковића-Бабунског и Јована
Станојковића - Довезенског које су, после битке код Куманова, биле заузеле гребен
Мукоса на Бабуни и држале га све до пристизања снага 1. армије.
• “Морал који је овде у Битољу подигнут код војске и становника у току задња два
дана, јутрос је срушен оваквим једним поступком, као што је повлачење пред
четницима...”
Из ове депеше турског команданта најбоље се може видети значај и улога четника
у српском ослободилачком походу Првог балканског рата.
И у Другом балканском
рату 1913. године, четнички борци нарочито су се истакли у борби против Бугара и
њихових комита и тако дали свој непроцељив допринос извојеваној српској победи
у балканским ратовима и од Косовског боја жељној српској слободи. На
Брегалници, Криволаку, Орлибаири, Китки...
Десет месеци касније, по заврштку рата, на врху Орли - баира пронађено је око 200
лешева што српских, што бугарских војника, који су, међусобно прободени
бајонетима, стајали у стојећем ставу, што најречитије говори о јуначкој величини
српских четника, њиховој бескомпромисној борби и спремности на сваку жртву за
српску слободу. Српски четници ће то поново потврдити и доказати, већ наредне
1914. године, у Првом светском рату.
По објави рата, већ изнурена Србија напрегла је све своје људске и материјалне
потенцијале да на бојном пољу дочека велику војну силу Аустро-угарске. Од 4,5
милиона становника, колико је тада Србија имала са ново ослобоћеним областима,
за фронт и рад у позадини мобилисано је сво мушко становништво. До краја рата
Србија ће постићи светски рекорд у ангажовању својих грађана у одбрани земље.
Србији су једини допунски извор у живој сили били добровољци, који из било
којих разлога нису подлегали војној обавези, међу којимаје било и страних
поданика, српског порекла који су, са оружјем у руци, желели да помогну својој
Отаџбини.
Врховна команда српске војске, на самом почетку рата, актом од 7. 8. 1914. године,
добила је “одрешене руке” од стране владе:
ГОДИНА 1914.
- ФОРМИРАЊЕ ЧЕТНИЧКИХ ОДРЕДА
Пред сам почетак борбених дејстава на Дринском фронту начелник штаба Врховне
команде донео је нардебу о формирању четри већа четничка одреда са 2250
добровољаца. За команданте одреда постављене су старешине вичне четничком
начину ратовања и формирани су:
Четнички одреди у току прве ратне године повремено мењају називе, што зависи од
места употребе и јединице којој припадају. Тако, нпр. Руднички четнички одред
формиран на Торлаку у Београду, првобитно је носио назив Савски четнички
одред, Док се мајор Танкосић, по захтеву из аустроугарског ултиматума од 23. јула
1914. године, налазио у притвору, одредом командује војвода Јован Стојковић -
Бабунски, учитељ. Са мајором Танкосићем војвода Бабунски није пошао на
Дрински фронт због упада бугарских комита у Србију.
Горњачки четнички одред када је ушао у састав Ужичке војске, назван је Лимски
добровољачки одред итд.
ГОДИНА 1915.
- НЕСТАЈАЊЕ СТАРИХ И РАЂАЊЕ НОВИХ ОДРЕДА
Све што је у Србији 1915. године могло да понесе пушку, позвано је 1915. под
заставу. До краја октобра мобилисано је 83% мушког становништва од 18 до 55
година старости. Накнадно су позвани и дечаци од 16. година, 1899 -то годиште -
њих око 30 хиљада,
Седмог децембра 1914. у Нишу, при светлости свеће, председник српске владе
Никола Пашић,прочитао је пред посланицима чувену декларацију, у којој се,
измећу осталог каже:
ИЗВОРНА ДОКУМЕНТА
УПУТ ЗА ФОРМИРАЊЕ ДОБРОВОЉАЧКИХ ОДРЕДА
Пов. Ф/ЂО Бр. 1751, 9. ОКТОБРА 1914. Године у Нишу, Министар Војни,
Пуковник Душан П. Стефановић
циљ
Члан 1.
Формација
Члан 2.
ЧланЗ.
Члан5. Комора добровољачких јединица треба да буде сва брдска, тј. састављена од
товарних коња, за профијант, пртљаг, муницију и ручну апотеку. Формацијски
састав коморе прописаће Врховна команда.
Опрема
Члан7. Наоружање добровољаца биће оном врстом пушака која се буде имала на
располагању.
Члан 8. Од муниције, на сваког војника долази по 400 метака, од којих по 200 носе
са собом у фишеклијама и на реденицима, а остало је у бојној комори, на товарним
коњима.
Обука
Члан 10. Чим добровољци уђу у састав јединица - пре почетка обуке - положиће
заклетву по Закону о Устројству Војске, као и регрути.
Члан 13. Упут, програм и распоред наставе код добровољаца прописује Врховна
команда.
Исхрана и плата
Члан14.
Члан 15.
Сваки добровољац треба да има код себе резервну храну за два дана и један текући
оброк.
Члан 16. Добровољцима следује сем оброка хране још и 1. динар дневно у новцу,
за: прање рубља, одржавање одела у исправности и за остале личне потребе.
Члан 17.
Исто тако и њихове породице ако они погину или умру за време рата.
Старешински кадар
5). Да даду писмену изјаву да до краја рата неће тражити отпуст из војске.
Члан21.
Члан 23.
Члан 24.
Члан25.
Ове одредбе третирати као поверљиве и на јавност изнети само оно што је
неопходно и најпотребније.
ЧЕТНИЧКИ ОДРЕДИ
Први батаљон овог одреда формиран је 15. јанура 1915. године у Крагујевцу, од
преживелих четника и нових добровољаца на челу са Војином Поповићем - војвода
Вуком.
Маја месеца, исте године, војвода Војислав Танкосић ће у Ужицу формирати Други
батаљон овог одреда. Накнадно ће бити формирана још два добровољачка
батаљона, који ће заокружити стварање Власинског четничког одреда јачине 3600 -
4000 четника, који ће сви бити под командом Војина Поповића - војводе Вука.
ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ
ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕД
На Крфу је потпуковник Војин Поповић - војвода Вук, формирао нови одред, који
је бројао 1894 бораца, од којих су 183 били Срби који су као добровољци дошли из
Америке.
ГОДИНА 1917.
До устанка на југу Србије дошло је у Фебруару 1917. године као последица великог
терора од стране бугарских окупационих снага. У устанку учествују пет већих
одреда:
У листу “Нова Европа” Пивко је тада објавио чланак о батаљону о коме је дао
следеће податке о националној и верској припадности добровољаца: Срба 637,
Хрвата 176 и Словенаца 130. По вероисповести: 639 православаца, 289 католика, 5
муслимана и 1 Жидов.
Када је 15. септембра 1915. године српска војска пробила Солунски фронт у Србији
није подигнут масовни устанак. Није дошло ни до масовнијих герилских акција од
стране преосталих четничких група. Не бар у оној мери у којој је то очекивала
Врховна команда.
После рата војвода Коста Пећанац дао је изјаву Анкетном одбору који је
истраживао узроке побуне у Топличком округу, у којој је навео да је устанак
изазвао страховиту одмазду окупатора над становништвом. Пећанац је даље
изјавио да је 15. септембра 1916. године пребачен авионом за Србију, те да му је
пре поласка у Врховној команди наређено да када наши буду пробили
непријатељски фронт и нашли се близу Скопља, да он прекине железничку пругу
између Ристовца и Лесковца... “Овлашћен сам и за евентуално дизање устанка...
речено ми је да ћу добити знак када акција треба да почне...” - објашњавао је
Пећанац.
Два дана пре овог армијског наређења командант Коњичке дивизије наредио је 1.
коњичкој бригади:
Командант 2. коњичког пука “Цар Душан” извештава да код села Страгари, (код
Тополе), има око 600 четника. Исти командант 28. октобра извештава: “Код
Благовештања, под командом капетана Марјановића, око 1000 устаника; код
Рудника са наредником Богданом Маринковићем око ЗОО устаника; код манастира
Боговођа са резервним капетаном Николом Сарачевићем око 700 људи - сви
наоружани. Устаници са Рудника имају везу са устаницима на Јавору. На Церу има
око 2000 устаника...”
ИНСТРУКЦИЈА
I Организација
Сва крстарећа оделења која су до сада организована под командом свих офкцира,
војвода и уопште свих лица било војних или цивилних у колико до сада нису
централисана под командом једног лица или једног штаба, имају се окупити под
команду једног лица. Ако је то до сада био Коста Пећанац онда под његову
команду или ако је то било ко други онда под команду његову. Ниједна чета која
ради у непријатељској позадини не може бити самостална и сваку такву чету нећу
признавати као пуноправну.
Свака чета треба да има по 1 до 2 товарна коња или мазге за ношење алата,
прибора, материјала, пртљага и хране. Но, чета не сме бити преоптерећена комором
пошто би то било на уштрб њене лакоће и покретљивости.
IV Задатак
V Организација везе
VI Исхрана и снабдевање
После слома Првог српског устанка 1813. године, велики број Срба: војника и
старешина, прешао је у Аустрију. Од њих су формирани фрајбатаљони за чување
границе према Турској. За фрајкоре као граничаре сашивена је и посебна
униформа, са елементима српске народне ношње, и “граничарска капа”. Облик
ове капе, по једним изворима, био је сличан српској народној капи - већ постојећој
шајкачи.
Врло брзо после 1869, године, .шајкача постаје саставни део народне ношље у
Србији. Добровољци из балканских ратова и Великог рата Србије преносе шајкачу
и у друјге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и
током другог светског рата.
Милутина позива срески начелник због писма упућеног краљу на Опленац када су
му порезници из штале одвели Јунице. Цитат:
Александар С. Јовановић
ЖЕНА СА ТРИ ЖИВОТА
25.10.1924-20.04.2000.
Ратни вихор Другог светског рата 1941. године, захватио ју је у родном селу, у
коме се Даница. одмах с’почетком рата, прикључује српским четничким
устаницима.
На путу преко Словеније и преласка реке Соче, све до логора Еболи у Италији,
Даницу је, као и остале борце Динарске четничке дивизије, снашла иста судбина.
По преласку из Еболија у логор Мунстер у Немачкој,
Опело је извршио месни парох храма Светог Илије у Мервилу - отац Лазар Костур.