ЧЕТНИШТВО

КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

СРПСКА ЧЕTНИЧКА АКЦИЈА ИЛИ ЧЕTНИШТВО, СВАКАКО ЈЕ ЈЕДАН ОД

НАЈВЕЋИХ ОСЛОБОДИЛАЧКИХ ДОМЕТА СРПСКОГ НАРОДА У ЊЕГОВОЈ
КРВАВОЈ БОРБИ ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. ЗАТО СЕ
С’ПРАВОМ МОЖЕ КОНСТАНТОВАТИ ДА СУ ЧЕТНИЦИ - СВЕТИ СРПСКИ
РАТНИЦИ!

Назив четник води порекло од војно формацијског појма чете још са почетка XIX
века, у које време су организоване хајдучке дружине сејале панику и страх међу
Турцима. Припадници тих јуначких дружина названи су четницима. Они су били
организовани у мале добровољачке, ванстраначке борбене чете чији су борци
сврстани у најелитније јединице које су браниле и штитиле угрожен српски народ
од турског завојевача.

Доктрина четничког начина ратовања посебно се развијау време кнеза Александра

Карађорђевића (1842-1858), сина вожда Првог српског устанка Ђорђа Петровића -
Карађорђа.

Српски четнички покрет, као организација, први пут је озваничен 1886. године, за
време владавине првог краља Србије Милана Обреновића да би, пар деценија
касније, 1903. године, на иницијативу др Милорада Гођевца, Луке Ћеловића,
генерала Јована Атанацковића, Василија Јовановића и капетана Живојина
Рафајловића био и званично основан под именом Српски комитет четничке акције,
са првенственим циљем сузбијања бугарског оружаног деловања и пружања
организоване заштите српском народу на простору Старе и Јужне Србије
(Македоније) од Турака. Бугара и Арнаута, а коначно ослобођење ових и свих
других окупираних српских крајева ради њиховог припајања Србији. Службени
назив Српског комитета четничке акције био је “Централни револуционарни
тајни одбор”, који је имао свој Статут по коме су радили Централни и Извршни
одбор, затим револуционарна, пропагандна и финансијска секција и месни одбори.
Деловало се у строгој тајности. Нико се никоме није поверавао и нестанком сваког
четника нестајала је и по једна четничка архива.

У почетку, четници су били организовани у чете различите јачине, са комитским

начином организационог устројства и четовођом или војводом на челу а касније,
формирањем одреда, (у великим ослободилачким ратовима Србије 1912-1918.), у
Покрету је успостављено и војно устројство.

Главни носиоци четничке акције били су, углавном, млади људи. У четничке
редове примали су се и регрутовали само они борци који су били спремни на
посебан војнички и борбени третман - на жртву! Сваки четник био је спреман да за
слободу и част српског народа безпоговорно положи свој живот. То најбоље
осликавају и пароле под којима су се ови СВЕТИ СРПСКИ РАТНИЦИ -
АПОСТОЛИ СЛОБОДЕ борили: “Слобода или смрт”, “Уједињење или смрт”,
“С‘вером у Бога за Крст часни и Слободу златну”, а касније и “С’вером у Бога за
Краља и Отаџбину - Слобода или смрт”. Овакво слободарско надахнуће код
српских четника могло је да проузрокује само безгранично родољубље
највеличанственијих синова српске нације.

Четничка акција почетком XX века може се сматрати претечом савременог начина

ратовања у позадини непријатеља. Четничке јединице имале су посебну врсту
обуке, првенствено намењену за герилска дејства у непријатељској позадини.
Поред војне, четници су морали да савладају и политичко-пропагандну обуку.
Примера ради, употреба оваквих специјалних јединица у другим земљама, типа
командоса и ренџера, испољила се много касније него код нас Срба.

Стечена искуства и знања из четничких акција заузеће високо место у будућој

ослободилачкој стратегији Србије. Она ће бити систематизована и оформљена у
виду директива, упуства и врло строгих четничких правила, (чије се прихватање
потврђивало четничком заклетвом ) а која су, о њихово огрешење, за санкцију
повлачила и смртну казну.

Својим слободарским надахнућем и борбеним духом Четнички покрет је заталасао

широке народне слојеве у борби за слободу. У томе је највише предњачио
Крагујевац и то захваљујући војводи Мицку Крстићу, који је дошао из Битоља и
око себе окупио патриотски опредељене официре, подофицире и интелектуалце. Уз
Србе из вардарске Србије, четници Крагујевца и Шумадије, на челу са Вуком
Алимпијем Марјановићем, Борком Паштровићем и Војиславом Танкосићем,
сачињавали су ударну снагу целокупног Четничког покрета у то време. Крагујевац
је дао једну врсну плејаду четовођа на челу са војводом Војином Вуком
Поповићем.

Укидањем Централног одбора Комитета четничке акције 1907. године и

преузимањем надлежности од стране државе над читавом акцијом, Српски
четнички покрет је спремно ушао у балканске ратове и Први светски рат, у ком
циљу је у Прокупљу отворена и прва четничка школа, својеврсна академија за ове
герилце.

У балканским ратовима 1912-1913. године, четничке чете су наступале испред

српске армије, при чему су запоседале стратешки врло важне положаје и подизале
народ на одбрану.

У Први светски рат четници су, такође, имали специфичан задатак да продиру у
непријатељску позадину, директно нападају непријатељске штабове, руше
комуникације и организују народ на отпор.

Поред војног деловања четника врло је важно истаћи и безуспешне покушаје

четничких воћа на Солунском фронту да утичу на српске политичаре. владу и
Регента А. Караћорћевића да не упливају у југословенске воде које ће бити мутне и
крваве за српски народ.

Четничке чете су, уз огромне жртве, из ових ослободилачких ратова изашле

десетковане, али победоносним ореолом славе окићене. Нема тог пера и речи
којима би се адекватно могла описати сва јунаштва четника и њихов допринос
извојеваној свесрпској победи и слободи.

Када је 1918. године Србија ослобођена четнички одреди су расформирани. Како је

то изгледало најбоље се види из депеше Министарства војног од 1. новембра 1918.
године, којом је наређено распустање четничког одреда војводе Јована Бабунског, а
која је гласила:

“Пошто је одред Јована Бабунског завршио задатак за који је био формиран и

пошто су куће свих његових четника опљачкане, разорене и све покретно им
уништено, то НАРЕЂУЈЕМ да се овај одред расформира и сви четници пусте
својим кућама на неограничено време”.

Да није било четника и четничке акције, аналитички, са историјског аспекта

гледано, врло је неизвесно како би текли ослободилачки процеси Србије и свог
српског народа - и да ли би уопште до њик дошло; када и како!?

Да није било четника и четничке акције на подручју Старе и Јужне Србмје

(Македоније), такође је историјски неминовно да би нам ове територије од стране
Бугара давно биле отете, а велико је питање да ли би и Косово 1912. године, после
петовековног турског ропства, било ослобођено и освећено!

Јер велике ослободилачке процесе Србије крајем XIX и почетком XX века

започињу, у почетку воде а касије у садејству са српском војском у њима
максимално пожртвовано учествују - српски четници.

Четиички војвода Војислав Танкосић, кршећи наређење које је добио од Врховне

команде, (а уплашен да под притиском великих сила српска влада не одустане од
објаве рата Турокој), намерно пали ратни фитиљ Првог балканског рата 1912.
године, пре званичне објаве рата, доводећи тако и српску владу и велике силе пред
свршени чин.

Гаврило Принцип (који је 1912. године молио војводу Војислава Танкосића да га

прими у четничку школу), атентатом на аустроугарског престолонаследника и
његову супругу, на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву, иницираће почегак
Првог светског рата из кога ће Српство изаћи васкрсло и, као никада пре,
територијално уједињено у једну државу.

Нападом Фашистичке Немачка на Краљевину Југославију и капитулацијом њене

војске, пуковник Драгољуб Михаиловиђ прекаљени борац из балканских ратова и
Првог светског рата, не мирећи се са капитулацијом земље, 8. маја 1941. године на
Равној Гори, у Србији, оснива Равногорски покрет Југословенске војске у
отаџбини.

Како је Покрет био добровољачки а по начину ратовања герилски (устројен по

четничким принципима)то су се и припадници овог Покрета названи четницима.

Равногорски покрет је током Другог светског рата, такође, одиграо врло значајну
улогу у заштити српског народа у свим српским земљама, како од фашистичког
окупатора тако и од унутрашњег усташког, балијског и арнаутског непријатеља.
Завера светског комунизма и издаја савезника пред сам крај рата спречили су га да
ову своју бриљајнтну упогу крунише још једном великом српском победом,

Након инаугурисања комунистичке власти у Југославији 1945.године, Равногорски

покрет прелази у илегалу настављајући борбу против комунистичких злотвора која
ће актавно трајати до његове ликвидације 1958. године. Но, избегли и пред
комунистичким бајонетима из отаџбине прогнани српски четници, на свим
меридијанима на планети, обнављају Равногорски покрет у емиграцији, који живи
и траје до данашњих дана.

Падом светског комунизма у земљама Источног блока и наводним увођењем

политичког плурализма нашој отаџбини 1990. године, а нарочито с’почетком рата у
западним српским земљама, Равногорски, тј. Српски четнички покрет се поново
обнавља.

Међутим, не ни из идеолошких принципа, колико из патолошког страха од четника

антисрпски режим Слободана Милошевића званичну регистрацију му не
дозвољава. Међу Србима набујалих националних и четничких - слободарских
осећања, као и у само организационо језгро Покрета, УДБ-а инфилтрира своју
агентуру, која на разне иачине покушава да омете четничку акцију и минира васкрс
четништва.

Али и у таквим условима активисти Покрета успевају да у Србији окупе, мобилишу

и из сопствених извора изфинансирају упут неколико хиљада четничких бораца на
ратом захваћена подручја у Крајини и Босни и Херцеговини, који ће се ставити у
активну службу заштите угроженог српског народа од повампирених усташа и
муслиманских балија и, под традициоиалним српским четничким обележјима,
поново пронети славу српског оружја и јасно наговестити непријатељу врло скори
ослободилачки повратак срлских четника у свим окупираним и илегално
запоседнутим српским крајевима!

СЛОБОДА ЈЕ У СРПСКИМ ГЕНИМА, А ДО ЊЕ СЕ ДОЛАЗИ

САМО УЗ ПОМОЋ ЧЕТНИКА

Из овог кратког историјата Српосог четничког покрета јасно се види да четништво

није и не може бити само историјска прошлост. Оно је, као што знамо, и
садашњост, а имајући у виду у досадашњој историји највећа страдања и прогоне
Срба са својих вековних огњишта, којима се, нажалост, крај још не надзире,
четништво ће бити и српска будућност!

Та будућа, вероватно до сада најтежа улога српских четника, неће бити, као до
сада, само у функцији заштите српског народа, већ ће, у правом значењу те речи,
биолошки, бити спасоно за васколико Српство на Балкану.

Моћници великих сила ће морати да у интересу европског и светског мира исправе

нанешену неправду према српском народу и да му омогуће да поврати оно што је
неотуђиво његово - а то су све српске земље уједињене у једну јединствену Српску
државу од Хоргоша до Ђевђелије и од Цариброда (Димитровграда) до Карловца.
Док се тај циљ не постигне на Балкану мира бити неће!

СРБИ НА ЗАПАДУ ИСТОКА И ИСТОКУ ЗАПАДА

Срби су народ мали по броју, али велики по духу. Од првог помена српског имена
живе на простору којег је Св. Сава 1221 године, озваничио Западом на истоку и
Истоком на западу. У модерно доба Јован Цвијић је указао да је српска кућа насред
пута! У дугој историји једног од најстаријих народа из колевке хришћанске
цивилизације смењивали су се периоди мира и рата. Срби су опстајали кроз успоне
и падове усправно кроз светове и векове. Неподредиви моћи освајача, којима су се
налазили на путу, Срби и нису могли другачије него по свом бићу: ЗА КРСТ
ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. Народ слободе, по цену опстанка и поимања
живота као непрестане борбе. Стога су Срби народ часних ратника, чији су учинци
у најдраматичнијим и најмрачнијим временима досезали највише људске
вредности.

ИСТОРИЈСКИ ДОГАђАЈИ КОЈИ СУ ПРЕДХОДИЛИ ПОКРЕГАЊУ ЧЕГНИЧКЕ

АКЦИЈЕ

СРБИЈА КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

После успешно окончаних српско-турских ратова (1867-1878) набујала су

национално слободољубива осећања готово комплетног становништва Србије. Из
жеље за дефинитивно ослобођење Старе Србије и Македоније од Турака и
бугарских комита и њихово присаједињење Србији родила се Српска
револуционарна организација СРПСКИ ЧЕТНИКИ ПОКРЕТ.

Сан - Стефански мир (3. 3.1878), који је уследио после успешно окончаних српско
-турских ратова (1876-1878), изневерио је очекивања Србије и наде које су српски
двор и влада полагали у Русију.

Прихватајући као неминовност ослањање на неку од великих сила, а имајући у

виду извесну подршку Аустро-Угарске на Берлинском конгресу (13. 6. -13. 7. 1878)
и готово опште разочарење у народу држањем Русије, српски двор и влада
одлучили су да се приклоне Аустро-Угарској.
Тајном конвенцијом, коју је краљ Милан Обреновић закључио са Аустро-Угарском
у Бечу 28. 1. 1878. године, Србија се одрекла својих територија у Новопазарском
санцаку и Босни и Херцеговини. Сем тога, одредбама Конвенције, Србија се
обавезала да ће о својим спољно политичким активностима предходно упознавати
Аустро-Угарску. Ова, као и Конвенција о железничким, трговинском и Ђердапском
питању, закључене током Берлинског конгреса, довеле су Србију у вазалан
економско - политички положај премаАустро-Угарској.

Услед вишегодишњег економског исцрпљивања, сазрела је потреба да Србија

раскине партнерство са Аустро-Угарском и да се у спољној политици,ипак,окрене
према Русији и Француској.

Овај процес одпочео је доласком Стојана Новаковића за председника владе 1895.

године, а окончан је Мајским превратом 29.5. 1903. године, (по старом календару),
када је срушена династија Обреновића.

Наведене околности приморале су Србију да сузи своје спољно-политичке циљеве

према западу и оријентише своје ослободилачке акције према југу: Старој Србији и
Македонији, односно према тадашњем Косовском вилајету - областима за које је
најјаче везана српска национална свест и осећање, а које су још увек биле под
турском и бугарском окупацијом.

У овим областима већина становништва сматрала се Србима, чак и у периоду

највеће окупаторске егзархије. И управо из таквог националног осећања
ослободила се огромна национална енергија са којом је била покренута и успешно
изведена српска четничка акција.

УНУТРАШЊИ ДОГАЂАЈИ КОЈИ СУ ПРЕДХОДИЛИ ПОКРЕТАЊУ ЧЕТНИЧКЕ

АКЦИЈЕ

Организованој четничкој акцији предходили су изливи српских националних и

слободарских осећања још с’почетка XIX века и то како у Старој Србији и
Македонији тако и у свим српским земљама под Турцима.

У историји СЧП остао је записано да је почетком XIX века у охридској и дебарској

области четовао Кузман Капидан, као и друге војводе које су штитиле српски
народ. Међу њима су се највише истицали Глигор Соколовић у прилепском крају и
Мицко Кротић - Павловски у Поречу и у околини Кичева.

Посебан подстрек старосрбијанским и Македонским Србима за борбу и наду у

скоро ослобођење од Турака и присаједињење Србији дали су Босанско-
херцеговачки устанак (1875-1878) и српско-турски ратови (1876-1878), у којима су
се у добровољачким одредима Милоша С. Миливојевића борио већи број
добровољаца из Старе Србије и Македоније.

Када се ове наде нису оствариле, народне вође су се обратиле српској влади у
Београду са молбом да им пошаље оружје и муницију. Иако је та помоћ изостала,
на простору између Охрида, Битаља, Прилепа и Кичева избила је 1881-1882
Брсјачка буна, а убрзо и побуна у струмичком крају. Четничка акција је почела.

БАЛКАН ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

Почетком ХХвека Стара Србија и северна Македонија под турском влашћу

остављале су врло мучну слику. Многобројне бугарске комитске чете слободно су
крстариле овим просторима, сукобљавајући се са мањим саставима турске војске
или нападајући српска села са намером да приморају народ да пређе на бугарску
страну. Те чете биле су извршни орган Унутрашње македонске револуционарне
организације - ВМРО чији је почетни циљ био организовање политичке и оружане
борбе против турске власти ради остваривања аутономије за Македонију и
Једренску област, а ако се тај циљ не може остварити-ићи на федерацију
балканских држава. Овај циљ није остварен због сукоба Централног комитета
ВМРО-а и Врховног комитета основаног 1895. у Софији, као ослонца бугарске
владе. Оба комитета водила су безпоштедну борбу против Срба у Старој Србији и
северозападној Македонији.

На северу Македоније, у то време, планине су биле пуне и арнаутских одметника -

качака, који су свакодневно терорисали српски живаљ. ЕвропскаТурска личила је
на велики војнички логор. Сва брда, превоје и планинска раскршћа запосела је
војска; несигурни путеви, необрађена земља и замрла трговина довели су до тога да
неки турски интелектуалци изађу са захтевом да Турска царевина напусти те
крајеве будући да се они не могу више силом држати. У таквим условима Бугарска
је стално звецкала оружјем. О њеној војничкој спреми причале су се готово бајке.
Тврдило се да има најбољу војску у Европи, која је упоређивана чак са војском
Немачке. Зато су Бугарску звали “ Балканском Пруском”. Србија и Грчка су
ниподаштаване и сматране дезорганизованим и растројеним државама које се
налазе пред распадом. У тим условима дипломатија Краљевине Србије наилазила је
на велике тешкоће. На Србе под турском окупацијом поразно је деловала и
безобзирна међупартијска борба у Србији, посебно између радикала и самосталаца,
али и либерала. Све то негативно је деловало на родољубе који су стрепели за
будућност српског народа.

Бугарска штампа, без обзира на партијску припадност, безочно је нападала

старосрбијанске и македонске Србе, за које је тврдила да су турски шпијуни. Ишло
се дотле да су “врховисти” тврдили да се Македонија не може ослободити све
дотле док у њој живи и један Србин. Бугарски дневни лист”Народна права”
отворено заговарао идеју да се Срби из Старе Србије и Македоније морају
искоренити огњем и мачем! Све је то био увод у страшан терор и геноцид над
српским народом на тим просторима, што је код српских родољуба јачало отпор и
учвршћивало убеђење да се мора створити једна српска организација која ће
штитити Србе од Турака, Бугара и Арнаута (Шиптара) и ослободити их од ропства.
Морало се радити у тајности, тим пре што је тадашња српска влада била против
било какве оружане акције, сматрајући да би то још више компликовало и онако
тешку ситуацију у Старој Србији. У Краљевини Србији и поред таквих неповољних
прилика, било је родољуба којима је Србија и Српство било изнад свега. И свим
средствима и начинима настојали су да помогну и заштите Србе на свим српским
етничким просторима.

ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

СРПСКИ КОМИТЕТ ЧЕТНИЧКЕ АКЦИЈЕ

Циљ Српског комитета четничке акције био је сузбијање бугарских комита и

ослобођење Старе и Јужне Србије од Турака, Бугара и Арнаута и њихово
припајање Србији.

Првих година XX века Краљевина Србија није била спремна за било какве ратне
подухвате, јер није имала довољно савременог наоружања. Уместо тога, водила је
лојалну добросуседску политику, трудећи се да српску ствар у Турској помогне
дипломатским путем.

У Србији, а тиме и у Београду, код омладине, младића из Старе Србије и

Македоније, који су студирали у Београду као и код већине истакнутих људи, није
постојала потребна заинтересованост за општу ствар, за ослобоћење и уједињење
свих српских територија. Такво апатично стање вешто су искористили Бугари и у
то време основали своју тајну организацију у самом Београду! Преко посебних
повереника сакупљали су комитски порез међу Македонцима који су радили у
српској престоници, захтевајући од њих да њихове породице у Македонији
прихвате бугарске свештенике, без обзира на то што су чланови тих породица били
добри Срби. Све то, ипак, није дуго трајало.

Током 1903. године, у Београду су избиле мартовске демонстрације. У мајском

преврату убијен је краљевски пар Александар и Драга Обреновић. На чело Србије
долази слободарски и демократски оријентисан Петар Караћорђевић.
Универзитетска и радничка омладина је узбуркана. Тргнута из учмалости почела је
да се интересује како за унутрашње слободе тако и за слободу још увек
неослобођеног Српства.

У тој новонасталој ситуацији покреће се и оснива Српски комитет четничке акције.

Ослобоћени присмотре полицијског режима последњег Обреновића Др Милорад
Гоћевац, Лука Ћеловић и Василије Јовановић, појачавају четнички рад. Убрзо им се
прикључује и пензионисани војни министар Јован Атанацковић, у чијој су кући, у
Крунској улици, у Београду, данас Пролетерских бригада, у лето 1903. године
основали Српски комитет четничке акције.

Првенствени циљ Комитета био је сузбијање бугарског оружаног деловања на

простору Старе и Јужне Србије, а коначни ослобођење ових крајева од Турака и
њихово припајање Србији.
У оквиру Комитета формиране су три секције: револуциопарна, пропагандна и
фипансијска, чији су први чланови постали: Јован Атанацковић, др Милораг
Гоћевац, Љуба Давидовић, Живан Живановић, Љуба Јовановић, Лука Ћеловић,
мајор Петар Пашић, др Љуба Стојановић, Јаша Продановић, благајник
Министарства иностраних дела Милутин Степановић, ресторатер Светозар
Стефановић и трговац Димитрије Ћирковић.

Такоће, формирани су Централни одбор у Београду и Извршни одбор у Врању.

Написан је и усвојен Статут Комитета на основу кога су одређени задаци
новоформираним одборима и секцијама.

Први чланови Централног одбора постали су: Јован Атанацковић (председник), др

Милорад Гоћевац, Никола Спасић, Димитрије Ћирковић, Љуба Давидовић, Љуба
Јовановић, Јаша Подановић, Голуб Јањић и Милутин Степановић (секретар).

Извршни одбор чинили су: капетан Живојин Рафајловић, врањски срески начелник
Драгић Павловић, учитељи Миле “Цупара” и Лазар Божовић (благајник),
директор врањске гимназије Сима Златичанин и Васа Јовановић.

Задаци Централног одбора били су да води револуционарну акцију на терену, врши

националну пропаганду на терену и у Србији, именује шефове горских штабова,
војводе и четовође и обезбеђује финансирање ових активности.

Задаци Извршног одбора били су да: врши пребацивање чета на терен и обезбеди
њихов прихват по повратку, омогући пренос оружја, муниције и другог материјала,
одабира способне путовође, стара се о безбедности старих и отвара нове канале,
прима шифроване поруке и извештаје са терена и спроводи их Централном одбору
коме одговара за свој рад.

ОСНИВАЧИ “СКЧА”

* Др Милорад Гођевац, (Ваљево 1860 -Београд 1933).

* Василије Јовановић, (Скопље 1874 -Београд 1970).
* Лука Ћеловић, (Придворица, Требиње1852-Београд 1929.)
* Јован Атанацковић, (Неготин 1848 -Београд 1921).
* Живојин Рафајловић, (Мионица 1871- Београд 1953.)

ПОЧЕТАК ЧЕТНИЧКЕ АКЦИЈЕ

ПРВА ЧЕТА ЧЕТНИКА

Прву чету четника формирали су 1904. године Др Милорад Гођевац и Лука

Ћеловић. Чета је бројала 23 четника на челу са војводом Анђелком Алексићем.
Почетком 1904. др Милорад Гођевац и Лука Ћеловић формирали су прву четничку
чету од 23 четника на челу са војводом Анђелком Алексићем, (30. год.)
београдским чаршичијом родом из Мидинаца код Кичева - наочитим и одважним
човеком. Чета је била предвиђена за Пореч. Из Београда је кренула 29. априла (12.
маја) 1904. До 8. (21) маја у Врању је обучавана у руковању бомбом и четничким
вештинама, а онда су их према селу Буштраљу, на српско-турској граници, повели
капетан Рафајловић, мајор Крста Смиљанић и капетан Добривоје Павловић. Главни
путовођа био је Василије Трбић, касније војвода велешки. На реци Пчиљи, на чију
су десну обалу избили 12. (25) маја, војвода Алексић је учинио кобну грешку:
несмотрено је убијен Арнаутин који је одбио да их превезе преко реке, о чему је
обавештен кајмакам (срески начелник) у Куманову, који је одмах наредио потеру.
Опкољени су код села Четирце. Храбро се борећи сви су изгинули на месту Шупљи
Камен близу поменутог села (Куманово).

0 страдању ове прве чете српских четника др Гоћевац је извештен шифрованим

телеграмом следеће садржине: “Вагон вина који си послао са 23 бурета пропао.
Попуцали обручи и сво се вино расуло.”

Овако су изгледали први шифровани извештаји у четничкој акцији, који су касније

замењени нумеричким шифрама. Нпр. Гођевчева шифра била је бр. 92.

Иако је страдање прве чете снажно одјекнуло у јавности Главни и Извршни одбор
појачали су пропаганду за ступање у четничке јединице, што је имало нарочитог
одјека међу омладином и официрима, који су из патриотских побуда, с‘ убећењем
да ће се водити борба против Турака, подржавали акцију и ступали у четничке
јединице. Тако су почетком августа 1904. године, пребачене новоформиране чете за
Скопску Црну Гору, околину Прилепа, Пореча и Струге. Средином августа преко
српско-турске границе пребачене су још две чете на планину Козјак, а до првих
дана септембра прикључило им се још око осам чета.

Чете на левој обали Вардара, у крстарењу тереном, бориле су се углавном са

турским потерама, а на десној обали Вардара борба између српских и бугарских
чета била је пропраћена бугарским терором над српским становништвом. До
средине децембра 1904 године, у Старој Србији су основане још четри српске чете
које су пребачене у Македонију. Даље убацивање нових чета из Србије
континуирано је настављено у периоду од 1905. до 1907. године, углавом под
командом младих официра и подофицира српске војске, тако да је знатно сузбијена
великобугарска активност на левој обали Вардара и освојена позиција у Поречу.

Српске четнике који су тајно пребацивани преко ондашње српско-турске границе у

пределу Пчиње, предходно је требало добро опремити, оденути и снабдети
одговарајућим стрељачким (ватреним) и хладним оружјем. Оружје је прикупљано
од појединаца и од народа и највећим делом, из војних магацина, захваљујући, пре
свега, прећутној подршци и разумевању надлежних старешина у војном
Министарству Краљевине Србије.
Обучени младићи, добровољци, бескрајно одани четничкој организацији и
опредељени за сваку жртву у борби против Турака, Арнаута и Бугара ради
ослобођења потлаченог српског народа у Старој Србији и Македонији, положивши
четничку заклетву, предвођени својим храбрим војводама,радосно су одлазили у
прве борбене окршаје. Истовремено по селима су организоване месне
чете,састављене од наоружаних мештана, које су постављале заседе на прилазима
насељу и о свему примећеном, преко сеоског старешине, обавештавале четничког
војводу који би се са својим људима задесио у њиховом сеоском атару.

Док бугарске комитске организације предузимају безобзирне и опсежне акције

против српског становништва у Старој Србији и Македонији, спроводећи их од
Малеша до Дримкола и од Ристовца до Кукеша (северна Албанија) и од Солуна до
Водена, дотле српска влада и даље има негативан став према четничком покрету.
За разлику од ње јавно мнење у Србији било је на страни оних који су тражили
оружану акцију ради заштгите потлаченог српског народа. Сходно томе, Главни
одбор појачава напоре у прикупљаљу и организовању четника. Убрзо српске чете
учесталије прелазе српско-турску границу. У Поречу је запажена акција чувеног
четничког војводе Мицка Крстића - Павловског у организовању народа за одбрану,
која је била таква да се нико није усудио да то подручје нападне. Њему раме уз
раме стаје још много других истакнутих четничких војвода, који су акцијама својих
четника са обе стране Вардара пронели славу српског оружја и витештва.

Будући да се четничка револуционарна акција све успешније ширила, турске

власти су почеле да оснивају нове жандармеријске станице са задатком да прогоне
четнике. Њима су се придружили и тзв. “ловачки” батаљони који су даноноћно
крстарили по одрећеним реонима, обилазећи села, шуме и планине и претресајући
куће које су им се чиниле сумљивим. Уз то, била је појачана и обавештајна служба
по окупираним селима од стране Турака, Бугара и Арнаута. У свему томе посебно
су се истицали Бугари. Према наредбама својих архијерејских намесника и учитеља
одано су служили заједничком (турском) непријатељу, ревносно га обавештавајући
о кретању српских четничких чета, што је често доводило до крвавих сукоба
измећу српских четника и турских жандарма, ловачких батаљона и арнаутских
качака.

Први такав сукоб одиграо се 14. (27) марта 1905. године у селу Табановцу, близу
Куманова где је била опкољена чета Владе КовачевиИа, која је бројала 25 људи. У
крвавом окршају, погинуло је 11 четника. После тога ређају се борбе код Челопека,
Вуксана, на Китки, код Бељановца, Страцина, на Јачици и Стрнову. Само до 1905.
године у борбама је погинуло око 180 четника и девет војвода: Анђелко Алексић,
Саватије Милошевић, Павле Младеновић, Аксентије Рујанац, Ђура Иванишевиђ,
Михаило Петровић, Петко Илић, Јаћим Павла Младеновић и Љубомир Јездић.

У борбама са српским четницима и турском војском бутарске комите и жандарми

доживљавали су тешке губитке, који су приморали бугарску владу да из основа
мења план и тактику деловања у Старој Србији, што није дало резултате. У
борбама у 1907. години изгубили су око 100 војника и шест војвода, када је
бугарска казнена експедиција упућена (првенствено против Срба) из гарнизона у
Дупници доживела неславан крај.

Према турским изворима, у време избијања Младотурског устанка (почео у Ресену

1908.) у Старој Србији је дејствовало 110 чета ВМРО-а и “врховиста”,80 грчких
андартских (грчки четници),20 српских и 8 влашких (румунских) чета.

ЧЕТНИЦИ

ЧЕЛИЧНИ БОРЦИ

Главни носиоци четничке акције у Старој Србији и Македонији (и уопште, касније,

у Српском четничком покрету) били су млади људи, искључиво добровољци, који
се никада живи нису предавали непријатељу у руке и који нису, као обични
војници, гинули што тако треба или зато што им то ратни услови налажу и
старешине траже, већ само зато што су то они свесно хтели.

Међу њима је било доста студената који су у време школског распуста учествовали
у акцијама четничких чета. Било их је толико да су неки од њих морали бити
враћени као, на пример, прослављени глумац Добрица Милутиновић (1880-1956).

Четници су морали да савладају и посебну врсту војне (ратничке) али и политичко-

пропагандне обуке, првенствено намењене за герилска дејства у непријатељској
позадини. Ова четничка вештина посебно је дошла до изражаја и значајну улогу
одиграла у Балканским ратовима и Првом светском рату.

У четничке редове примали су се само они четнички добровољци који су

прихватили посебан третман обуке и понашања Српског комитета четничке акције.
Људи који су за слободу и уједињење васколиког Српства били спремни на сваку
жртву, па и жртву безпоговорног полагања сопственог жиаота!

ЗАЧЕТНИК СРПСКЕ ЧЕТНИЧКЕ АКЦИЈЕ И РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКОГ

ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

Др МИЛОРАД ГОЂЕВАЦ

Др М. Гођевац главни зачетник Српске четничке акције у Старој Србији и

Макодонији и родоначелник Српског четничког покрета.

Роћен је 1. марта 1860. године у Ваљеву као треће од четворо деце у породици
трговца Васе Гоћевца,

По завршетку гимназије у Београду, Милорад Гоћевац се уписује на Медицински

факултет у Бечу где је, 1889. године, промовисан :за доктора медицине.

Током студија у Бечу се упознаје са Катарином Адамовић, која је била из познате

српске трговачке породице у Темишвару са којом се оженио. Из краткотрајног
брака са Катарином, који је окончан њеном прераном смрћу, добио је кћерку Анку,
која ће, 1932. године, постати прва жена доктор правних наука Београдског
универзитета.

По завршетку студија др Гоћевац је добио прво постављање за срезског лекара

Заглавског среза тимочког округа.Године1892. изабран је за дописног члана
Српског лекарског друштва, а годину дана касније, 1893. постављен је за
ординаријуса Књажевачке болнице. Редовни члан Српског лекарског друштва
постао је 1894. године,када је из Књажевца са службом прешао у Београд, где је
радио на кожном оделељу Опште друштвене болнице. Године 1897. изабран је за
члана Главног санитетског савета Министарства унутрашњих дела Србије. Шеф
лекара београдске општине постао је 1901. године. Године 1903. у сарадњи са др
Миланом Радовановићем и др Војиславом Кујунцићем, започео је рад на оснивању
хитне медицинске помоћи у Београду. Исте године иступио је из Главног
санитетског савета и посветио се националном раду као иницијатор и један од
главних оснивача Српског комитета четничке акције.

У међувремену се оженио са др Љубицом Ђурић, лекарским помоћником на

унутрашњем оделењу Опште друштвене болнице у Београду и са њом добио два
сина:Милутина 1900 и Драгутина 1910. године.

На идеју о стварању Српске четничке организације др Милорад је дошао вршећи

по службеној дужности обилазак београдских ашчиница, пекара и бурегџиница,
чији су власници претежно били из Старе и Јужне Србије. Сматрајући својом
мисијом првенствено здравствено просвећивање а не кажњавање и евентуално
затварање ових радњи, др Милорад Гоћевац стиче велико поверење и поштовање
ових људи. Тако се 1901. године упознао са војводом Стојаном Донским,
припадником ВМРО-а, родом из Лерина, који је склоњен у Београду проводио
зиму. Донски га је упознао са Статутом и методама ВМРО-а. То је код др Гоћевца
побудило идеју да према искуствима ВМРО-а формира одговарајућу српску
организацију.

Учестала убиства и масакри виђенијих Срба у окупираним јужним српским

областима, убрзале су његов рад на остваривању ове замисли. Знајући да ће једна
оваква акција изискивати знатне трошкове др Милорад је најпре придобио Луку
Ћеловића, познатог патриоту и добротвора,иначе председника Београдске задруге.
Затим, водећи рачуна о потребама проширивања акције и њеној високој
конспиративности, у акцију је увео и Васу Јовановића. Овај млади београдски
адвокат, пореклом из Македоније, био је драгоцен сарадник Гоћевцу и Ћеловићу,
не само у припрема за оснивање Комитета, већ и приликом образовања прве
чете.Примера ради, он је својом речитошћу успео да придобије будућег српског
војводу Стевана Недића - “Ћелу” и Михајла Каранфиловића, разбивши тако чету
Стојана Донског, који је остао веран заклетви датој Борису Сарофову, једном од
шефова ВМРО-а.
Међутим, страдање прве чете, на челу са војводом Анђелком Алексићем, коју су др
Гођевац и Ћеловић 1904. године упутали у Македонију, снажно је одјекнуло у
јавности. И др Гоћевцу и Ћеловићу је пребацивано да шаљу људе на кланицу, а
Рафајловића је, после протестне ноте турског посланика у Београду - Фети - паше,
лично саслушавао Министар унутрашњих дела Стојан Протић.

Пре слања ове чете др Гођевац и Петар Пешић су безуспешно покушавали да са

изасланицима бугарске организације Михајловом и Атанасовом, склопе споразум о
заједничком раду. У истом циљу убрзо су се у Нишу, такође без успеха, састали и
краљ Петар I,председник владе Сава Грујић, министар иностраних дела Никола
Пашић и министар унутрашњих дела Стојан Протић са делегацијом Бугарске коју
су чинили: кнез Фердинанд, председник бугар.владе Рачо Петров и војни министар
Савов.

Лечећи бесплатно и комите ВМРО-а др Гоћевац је успео да за српску страну

придобије више њених припадника, од којих су најзначајнији били војводе Глигор
Соколовић и Цене Марковић.

Почетком 1906. године, др Гођевац је поново покушао да склопи споразум са

Бугарским комитетом упутивши др Татарчеву у Софију следеће писмо:

‘Пре него што почнемо борбу и проспемо крв, дужност ми је пред историјом и
пред народом да Вас поново позовем на заједнички рад. Падаће, иначе, главе и
ваше и наше. Грех и злочин би био ако ми вође пре тога не би покушале да се
споразумоио. Молим вас да се састанемо где хоћете: у Београду, Софији, Бечу или
Цириху, да не би водили наше људе једне против других. “

Са негативним одговором писмо му је убрзо враћено. На полеђини писма др

Татарчев му је написао:

“Од тази работа ич да си не береш гајле’.

Половином јануара 1906. године др Гођевац је са Љубом Давидовићем,

председником Централног одбора, био на задатку у Врању, где се састао са
вицеконзулом Генералног конзулата у Скопљу песником Миланом Ракићем, који је
по повратку у Скопље, у свој дневник под 17. 1. 1906. записао: “Вратио сам се у
Скопље без муниције. Нико није надлежан да ми је да!!!Дотле дотерао Гођевац.”

По налогу Централног одбора од 30. 1. 1906.године,др Гођевац поново долази у

Врање, овога пута са Драгишом Ђурићем и шефом тајне полиције четничке акције
Антонијем Средојевићем да утврде разлоге повратка војводе Јована Станојковића -
Довезенског са терена, као и зашто четничке трупе нису прешле српско-турску
границу. Том приликом поново се сусреће са Миланом Ракићем који је у свом
дневнику од 2. фебруара 1906. године записао:

“На граници сретнем Гођевца са Драгишом Ђурићем и Антонијем Средојевићем.

Онај исти Средојевић који је својом руком убио најбољег Србина у овом крају
Атанаса из Диверепца, сада се комотно шета по Србији, сада је персона града
доктора Гођевца и као неки његов телохранитељ’,

И овај, као и многи други записи Милана Ракића указују не само на личну
нетрпељивост према др Гођевцу, већ и на његов утицај у Централном одбору.
Последица таквог Ракићевог става је да 1907. године др Гођевац није изабран у
Централни одбор.

Услед грубог кршења субординације, као и сукоба са Генералним конзулатом у

Скопљу и Извршним одбором у Врању, Врховна управа је половином октобра
1907. године укинула Централни одбор преузевши његове задатке. Исто тако битно
је сужен и делокруг рада Извршног одбора, који ћеодтада служити само као
трансмисија између Генералног конзулата и Врховне управе.

После укидања Централног одбора др Милорад Гођевац се потпуно посветио свом

стручном послу. 1909. године враћа се на почасну дужност члана заменика Главног
санитетског савета, на којој ће остати до 1912. године. У овом периоду пружа
перманентну патриотску помоћ четничкој акцији, придобијањем нових чланова и
пружањем медицинске помоћи, смештањем у болнице и бесплатним лечељем
раљених и болесних четника, за које је увек остао “НАШ ХЕЋИМ”.

У Првом балканском рату, 6. 6. 1913. године, унапређен је у чин резервног

санитетског мајора, заједно са др Михаилом Шушкаловићем (такође активним у
четничкој организацији) и др Илијом Коларовићем, који је од “пегавца” умро 18.
3. 1915. године у Крагујевцу, лечећи до последњег тренутка оболеле.

12. маја исте године др Гођевац је, заједно са др Илијом Коларовићем, одликован
златном медаљом за ревносну службу.

После “Албанске голготе” у Првом светском рату, др Гоћевац је упућен за лекара

српске омладине у Болије (Француска), која се ту школовала. Тада је доживео
тешку личну трагедију. Његов старији син - Милутин, извршио је самоубиство.

По завршетку рата демобилисан је у чин резервног санитетског потпуковника.

Поново је постао шеф лекара београдске општине на којој дужности је остао до 1.
4. 1925. године, када је неколико месеци пред пензионисање постављен за
начелника у Министарству за социјалну политику Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца.

Др Милорад Гођевац умро је 21. октобра 1933. године у Београду. Сахрањен је уз

највеће војне почасти у породичној гробници на београдском Новом гробљу. Вечан
му помен и слава во вјек вјекова!

ОСНИВАЧИ СРПСКОГ КОМИТЕТА ЧЕТНИЧКЕ АКЦИЈЕ

ЛУКА ЋЕЛОВИЋ ТРЕБИЊАЦ

1.11.1852.

15.2.1929.

Рођен је 1. новембра 1852. године у селу Придворица код Требиња. Отргао се из

свог села и као трговачки шегрт доспео у Београд.

Када су 1875. године, херцеговачки Срби дигли устанак он се вратио у завичај и

прикључио српским устаницима. После тога враћа се у Србију и учествује у оба
српско - турска рата. После рата посвећује се трговини и стиче велико богаство.

Са пријатељем др Милорадом Гођевцем основао је Српску револуционарну

организацију. Био је главни финансијер четничке акције у Старој Србији и
Македонији.

Поред тога, био је и велики добротвор у друштвеном животу и члан друштва

“Свети Сава”. Потомке није имао па је своје велико богаство оставио Отачбини.
Умро је у Београду 15. фебруара 1929. године.

ЈОВАН АТАНАЦКОВИЋ

генерал

24.3.1848

9.8.1921.

Рођен је 24. марта 1848. године у Неготину, где је завршио основну школу и
гимназију. Године 1865. уписао је Војну академију у Београду, а после тога је
стицао чинове мењајући гарнизоне по Србији. Од 1879. године био је краљев
официр ордонанс. Као војник добро је схватио бугарске стратешке интересе у
Старој Србији и Македонији и знао за вапаје српског народа који је био изложен
немилосрдном бугарском терору. Мимо знања своје команде и тадашњих власти,
ризикујући свој високи положај и углед, прихватио је позив др Милорада Гођевца и
заједно са њим приступио оснивању Српске револуционарне организације у којој је
обављао највише функције. Преживео је I светски рат и доживео српску победу.
Умро је у Београду 9. августа 1921. године.

ЖИВОЈИН РАФАИЛОВИЋ

КАПЕТАН

1871
1953

Рођен је 1871. године у Мионици. Био је официр Српске војске у чину капетана. Са
др М. Гођевцем, Л. Ћеловићем и Ј. Атанацковићем један је од главних оснивача
Српске револуционарне организације и први председник Извршног одбора Српског
комитета четничке акције. Због ангажовања у Комитету узео је неограничено
одсуство из војске. После страдања прве чете и саслушања у Министарству
иностраних дела Србије, из војске се демобилисао на лични захтев, што му није
тешко падало јер је био син индустријалца. Потом се потпуно посветио комитским
пословима, а био је и народни посланик. Умро је у Београду 1953. године.

НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ КОМИТСКЕ ВОЈВОДЕ

Јован Станојковић - Довозенски,комитски војвода

1871-1935

Рођен је у селу Довозенце, срез кумановски, 1871. године. Као учитељ прихвата
четничку акцију 1904. године и благодарећи својој способности убрзо је проглашен
за комитског војводу. Као одличан познавалац леве стране Вардара и добар
организатор, поставља темеље четништву на тој страни и четује са великим
успехом.

Умро је као народни посланик 1935. године и сахрањен је у Куманову.

Јован Стојковић-Бабунски, комитски војвода

1875-1920

Рођен је 25. децембра 1875. у Велесу. На дан објаве рата, 28. јуна 1914. године,
Јован ступа у одбрану престонице. Са својим комитама диже у ваздух савски
железнички мост и потапа мађарску лађу. После завршетка Колубарске битке
одлази на планину Бабуну где се бори против бугарских и арнаутских пљачкашких
банди. Крајем 1915. са VIII француским пуком ловаца 122. дивизије повукао се у
Ђевђелију. На врху Оџа Тепе заслужио је високо одликовање француске. Заслуге
Бабунског за спашавање француског Летећег одреда, истуреног бугарским
положајима биле су непроцењиве.

У децембру 1917. године уништио је један немачки чамац у Преспанском језеру. За

тај подвиг је унапређен у виши чин и одликован Карађорђевом звездом са
мачевима. Пред стројем савезника прочитана је похвала савезничког команданта а
Бабунски је одликован Ратним крстом са златном палмом. За ратне заслуге
одликован је и француском Легијом части, руским Крстом Св. Ђорђа, енглеским
Ратним орденом, Орденом белог орла са мачевима...

Умро је 17. фебруара 1920.

Војин Поповић-војвода Вук,

1881-1916

Рођен је у Сјеници 9. 12.1881. У чин потпоручника унапређен је 3. 11. 1901. године

и распоређен на дужност командира вода у XI пешадијском пуку “Караћорће” у
Крагујевцу. Када су прве наше чете с’пролећа 1905. године кренуле из Крагујевца у
Стару Србију, у чети Борка Паштровића био је и Војин Поповић. Ватрено крштење
имао је наЧелопеку одакле се његов борбени пут наставља преко Куманова,
Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Курјачице, села Завлаке, Београда,
Власине, Албаније, Кајмакчалана до Сиве Стене и Груништа где је погинуо
29.11.1916. године од бугарског метка.

Војин Поповић је био врло храбар борац у борби са Турцима, Арнаутима и

Бугарима, због чега су га саборци изабрали за свог војводу.

Војвода Вук је одликован великим бројем одликовања, међу којима је орден

Караћорђеве звезде са мачевима III реда, Златна медаља за храброст, Медаља краља
Петра I, руски орден Св. Станислава трећег реда, а носилац је и француског Ратног
крста корпусног реда.

ПРАВНА РЕГУЛАТИВА

СТАРЕ ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ ЗА ЧЕТНИКЕ

На самом почетку српско-турског рата 1876. године, донет је први закон за четнике
и све добровољце и устанике у Србији. Сви четници подлежу војном закону, па и
више од тога. Како би се одржала дисциплина у веома суровим условима герилског
ратовања четнички статути и правила су још строжија. Четнички закони су
с’временом мењани и допуњавани. Овом приликом наводимо само неколико
чланова из најстаријег закона за четнике (добровољце и устанике) из 1876. године,
којима ћемо, верујемо, читаоцима дочарати изузетну дисциплину у Покрету.

Члан 11.

• Који намерно или са предумишљајем убиства убије или тешко повреди мирног
грађанина ... да се казни стрељањем. Члан 12.

• Који изврши насилни блуд ма и са дораслом особом да се казни смрћу.

Члан 13.

• Који употреби оружје да узме својину мирног грађанина да се казни смрћу. Смрћу
да се казни и онај који се у боју одаје пљачки над мртвима, рањеним својим или
негтријатељевим... ***
• Поред нормативно регулисаних начела у четничким и добровољачким јединицама
снагу закона имале су и обичајем утврђене норме понашања, које су успостављане
или генерално или у свакој чети, односно одреду понаособ, као нпр. код избора
четовође или војводе, код односа према рањеницима, жртвовања за саборце, код
поделе хране идр.

• За гажење четничке заклетве и издају, па чак и за губитак оружја, четничким

законима и правилима такоће је била предвиђена смртна казна.

СРПСКИДОБРОВОЉЦИ

Срби су као народ добро познати по урођеним војничким способностима а посебно

ратном добровољству, још од времена стварања првих српских држава па до данас.

У вековној борби за опстанак, ратни добровољци су се различито називали:

хајдуци, ускоци, голаћи, фрајкори, бећари, комите,четници, прекобрјници,
герилци... Они су, по правилу, у народне масе уносили дух отпора против насиља и
неправде завојевача, без обзира ко он био и са каквим циљем атаковао на наше
етничке просторе.

Због тога са великом сигурношћу можемо константовати да су поменути ратни

добровољци највећи домет колективног ослободилачко - одбрамбеног стремљења
нације. Ово је усађивано и подстицано у душе и срца потомака гуслама, предањима
о јуначким делима предака и деловањем свете Српске православне цркве, На
основу свега овога може се заључити да је ратно добровољство код Срба,
засигурно, генетски чинилац.

Милорад Манић

УСТАШЕ

српски устаници

Усташе (српски устаници) први пут су се појавили код Срба. Овај назив за своје
кољаче (као и 99% српског језика) Хрвати су присвојили од Срба, Усташама први
пут су се назвали српски устаници 1876. године, који пред сам почетак српско
-турског рата из добричких села подно планине Јастребац (Србија), приступише у
Јужноморавски -добрички кор, којим је командовао професор Милош С,
Милојевић са свајим помоћницимаТодором Станковићем - Нишлијом а милојком
Веселиновићем.
ПО ЗАКЉУЧЕЊУ БАЛКАНСКОГ САВЕЗА 1912. У ПРОКУПЉУ ЈЕ ОТВОРЕНА

ПРВА ЧЕТНИЧКА ШКОЛА

Припремајући се за одлучујућу ослободилачку борбу против Турске, одмах после

стварања балканског савеза између Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке у
Прокупљу је отворена прва четничка школа.

Одмах по закључењу балканског војног савеза 1912.године. у Прокупљу је основан

четнички школски логор за прикупљање и обуку нових четника, јер се са
сигурношћу рачунало на скори рат са Турском.

Главнину регрутног логора и школе сачиљавали су старе војводе и четници, који су

војевали по Старој Србији и Македонији. Командант логора био је четнички
војвода капетан Војислав Танкосић, а његови помоћници били су:резервни
поручник Драгољуб Џилић - Стриц,Василије Васић,поручник Мића Михајловић,
Милан Цигановић, Влада Воскар, Станко Баглама. Копоран Чауш, Душан Дучић -
Сарага и Тсше Костић.

Војни савез балканских држава изазвао је велико одушевљење народа, а нарочито

омладине, како у Србији тако и мећу поробљеним Србима у Аустро - Угарској.
Омладина је масовно пошла у овај логор. Из Србије је највише дошло студената и
матураната, а нарочито из нишке и београдске гимназије, међу којима су били:
Драгољуб Савић, Драгољуб Петровић, Стеван Филиповић, Маринко Спасојевић,
Драгутин Јовановић и др.

Поред добровољаца из Србије јавио се велики број и из Аустро-Угарске, тј. из

Босне, међу којима су били омладинци, интелектуалци, радници, сељаци... готово
сви чланови “Младе Босне”: Данило Илић, Цветко Поповић,Ристо Милићевић,
Ристо Дуждевић - Тохољ, Јован Гашић са братом Пурцом, Душан Стакић, Будо
Граховац, Ђуро Шарац и др. Међу њима било је и муслимана: Хасан Ребац,
Мустафа Голубић-Мујка, Мехмед Башић, Смајо Феровић и др.

Сви су били подвргнути строгој селекцији, јер се водило рачуна да се изаберу

најбољи, најздравији и најспособнији. Због тога су многи одбијени и нису
примљени у четнике.

Војвода Танкосић је лично одбио да прими у своје редове и једног малог,

црномањастог младића по имену ГАВРИЛО ПРИНЦИП, који га је плачући молио.
Тај исти врли Србин и родољуб, својим хитцима из револвера, на Видовдан
1914.године, извршиће атентат на аустроугарског престолонаследника Фердинанда
и његову супругу Софију, што ће бити повод за Први светски рат.

После успешно савладане обуке за герилски начин ратовања Врховна команда је од

четничких питомаца у Прокупљу формирала четничке добровољачке одреде:
Лапски,под командом војводе Војислава Танкосића; Лисички, под командом
капетана Душана Секулића; Луковски, под командом капетана Павла Блажарића и
Гњилански, под командом капетана Божина Симића.

У четничкој шксли у Прокупљу обучено је око 1000 четничких питомаца.

Из Прокупља одреди су упућивани у Куршумлију, где су опремани униформама,

обућом, оружјем, муницијом и бомбама.

Док су остали одреди имали задатак да с‘почетком рата дејствују на турске

граничне карауле, дотле је планом било предвиђено да се Лапски одред војводе
Воје Танкосића, пре објаве рата, неопажено убаци преко границе и да дејствује у
непријатељској позадини. Иако му је било наређено да се измећу турских
пограничних стража провуче неопажено, како је то чињено и раније када су се
изводиле четничке акције у Старој Србији и Македонији, војвода Танкосић је без
знања команданата Армије прелаз преко границе покушао борбом.

Уплашен евентуалним мирним решењем спора са Турском, односно да под

притиском великих сила српска влада не одустане од објаве рата Турској,
(плаховите нарави), војвода Војислав Танкосић је овим нападом хтео да и српску
владу и велике силе доведе пред свршени чин и рат учини неизбежним, што му је и
пошло за руком.

ЧЕТНИЦИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА СРБИЈЕ

ЧЕТНИЦИ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Ратни фитиљ Првог балканског рата запалио је четнички војвода Војислав

Танкосић. У Првом балканском рату српски четнички одреди имали су изричит
задатак да дејствују директно по непријатељским положајима испред фронта Треће
армије.

Својевољним нападима војводе Војислава-Танкосића на турске карауле Репања и

Мировци у Јужној Србији, почетком октобра 1912. године, отпочео је Први
балкански рат и пре званичне објаве рата владе Србије Турској.

Топличка група четника, као предходница Моравске дивизије II, тек што је била
стигла на терен; није извршила извиђање, оријентацију, а и везе јој још нису биле
успостављене. Такође, ни концентрација Медвеђске групе још није била завршена,
а граничне борбе су увелико одпочеле. У тако неповољној ситуацији по 3. армију
одпочеле су борбе на граници. У току целог дана 16. октобра Моравска дивизија II
је ангажовала своја два пука и делове артиљерије како би заузела повољније
положаје и утврћене турске карауле. Нешто после 14. часова, уз подршку 1. и 2.
пољске батерије, 2. пук је пошао у напад правцем Мердарска караула кота 686 на
делу фронта између низамског логора и села Мировце. Непријатељ није издржао
овај напад и гранични гребен је заузет иако рат још није био објављен.

Напад се није завршио само на томе, већ су делови 2. пука и Лапски четнички
одред продужили даљи борбени наступ. Намера команданата била је да се заузме
каменита коса, која је требала да послужи као полазни положај за даља дејства.
Међутим, иако је непријатељ на овом положају располагао јаким снагама,
послужио је се и лукавством. Турски војници су под српском ватром истакли беле
заставе (знак предаје). Не упозорени од старешина на опрезност српски војници су
пореметили борбени поредак и појурили према непријатељу. Тада је из блиског
одстојања непријатељ по њима осуо ватру присиливши их да се повуку.

Остали четнички одреди тога дана били су ангажовани у борбама са

непријатељским снагама које су угрожавале бок 3. армије и надирале на српску
територију ка Блажеву и Лукову. На том делу фронта налазила се само једна чета
III позива и 80 граничара, који су били ојачани са 100 добровољаца. Лапски
четнички одред добио је задатак да заузме турске карауле на Буљачком брду и
Превитичком вису. Истога дана, око осам часова, прешао је у напад код Јашаревих
конака. Његову акцију потпомогао је 2. батаљон и четри топа Дебанжове батерије.

На правцу дејства Медвећке групе ангажован је Лисички четнички одред. 18.

октобра вођена је јака борба на Лисици. Изјутра, шиптарске снаге су извршиле
енергичан напад на српске положаје где је гранична линија чинила велики упадни
угао у турску територију. Истовремено из правца турске карауле, слабије снаге
напале су наше положаје на десном крилу и нашу караулу Мутиводу на левом
крилу. На овом делу територије није било 3. армије, већ само граничара и то: два
вода трећег позива и Лисички четнички одред, који су били распоређени: 25
граничара према турској караули Туриште, 125 граничара код карауле Лисица, 20
граничара с’једним водом III позива и 90 четника у подножју Лисице. Иако бројно
слабе ове снаге су издржале напад непријатеља јачине око 1000 људи и одбиле га.

Одбијањем непријатеља на овом терену постигнут је значајан успех: сачуван је

правац који је најкраћим путем изводио у рејон Приштине. Околност да са српске
стране у борби нису учествовале оперативне јединице увећава величину извојеване
победе,

На правцу Веље главе налазио се Гњилански четнички одред јачине око 170
четника. Одред је имао задатак да по објави рата нападне турске положаје и
караулу на Вељој глави. Међутим, командант одреда капетан Божин Симић,
одлучио је да овлада турском караулом пре одређеног времена. Он је с’одредом
кренуо ка Вељој глави а командант 1. прекобројног пука одлучио је да с’
главнином батаљона крене за Гњилан ским четничким одредом,да му помогне ако
се за то укаже потреба.

Одред је стигао на Вељу главу око 10. часова, одмах извршио напад на турску
караулу и, упркос јаком отпору, заузео је. Пошто је у међувремену пристигао и 1.
батаљон, запоседнут је гранични фронт и на овом правцу.
У борбама 19. окт. учешће четничких одреда одвијало се на правцу Медвећке
групе. Гњилански четнички одред заузео је турске карауле Црни камен и Копиљак.

При ослобоћењу Приштине осветници Косова: Гњилански четнички одред

извршио је покрет од Св. Илије; Лисички четнички одред кретао се као бочно
обезбеђење Моравске бригаде, а Лапски и Луковски четнички одреди су
дејствовали као предходница 3. армије.

И 22. октобра 1912. године заузета је и ослобођена Приштина после петовековне

турске окупације.

Из ослобођене Приштине четници, у садејству са 3. армијом, отпочињу даљи

ослободилачки маневар према Скопљу и Куманову.

ЧЕТНИЦИ ВОЈВОДЕ ВОЈИНА ПОПОВИЋА

ПОСЛЕДЊЕ ДЕЦЕНИЈЕ XIX И ПРВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ХХ ВЕКА, БИЛЕ СУ Г0ДИНЕ

КРВАВИХ БОРБИ. ГОДИНЕ 1912. КРЕНУО ЈЕ ЈЕДАН ЦЕО НАРОД ДА
РАСКИНЕ ЗАОСТАЛЕ ТЕШКЕ РОПСКЕ ЛАНЦЕ И ОКОВЕ!

Осокољени бриљантним подвизима српских четника четнички добровољци су

масовно почели да се пријављују главној команди у Београду и месним четничким
одборима по Србији, одакле су упућивани у Прокупље и Врањску Бању на обуку а
потом на фронт. Цела земља је клицала као у предпразничном расположењу, као да
се не иде у рат, већ да се дочекује какав велики празник. Исто такво расположење
владало је и у српској војсци, иако се пред њом налазила још увек непозната снага
турског окупатора.

Од добровољаца који су стигли у Врањску Бању,Врховна команда је формирала

четнички одред под командом Војина Поповића, (војвода Вук), који је имао задатак
да дејствује као предходница Прве армије на простору измећу Скопске Црне Горе,
Куманова и Криве Паланке, а потом и у западној Македонији.

Још пре Кумановске битке Вук се са својим добровољцима пребацио преко границе
у ноћи измећу 8/9. октобра 1912. године код карауле Лиска. Водич преко границе
био је тридесет-трогодишњи Стојан Симоновић, звани “Корупче”, који се још
1904. године укључио у Комитски покрет. Вешт, лукав и храбар војводи Вуку и
четничкој борби бескрајно одан, често је прелазио границу, (познавао је све стазе и
богазе), тако да када се њему повере чете или појединци унапред се знало да су у
сигурним рукама. “Корупче” је био наоружан једном позамашном секиром и
брзометним карабином, који је носио испод кушљака.Био је сигуран преносилац
инструкција четама које су деловале на турској територији.
Одмах затим војвода Вук се упутио на Козјак, са кога је за неколико дана растерао
све оно што је представљало власт Турске царевине у области тог планинског
комплекса и долине горње Пчиње. Са тог подручја око 2000 сељака јавило се у
добровољце војводи Вуку, који их је наоружао пушкама и један део оставио да чува
сада већ слободну територију а други део је ушао у поједане чете четничког одреда,
који ће у Кумановској битци дејствовати са 1. армијом.

Војвода Вук, у садејству са војводом Јекићем, у рејону села Шамнац, разбио је и

ликвидирао сву турску посаду, То је уплашило и присилило остале Турке да велики
део границе напусте без борбе, што је Првој армији омогућило лакше и брже
наступање ка Куманову.

Низом четничких акција војводе Вука и других војвода турско командовање је било
тотално поремећено. Тако, на пример, заузет је рејон утврђења Старац, прекинута
је телефонска веза између Криве Паланке и Куманова и др.

Та дејства четничка имала су широк одјек међу мештанима; успела су да дигну на

устанак читава села. Само у рејону Страцина дигло се 700 људи.

Значајан допринос војводе Вука био је и у Кумановској битци. Његов одред је 23.
октобра, од јутра па до око 14 часова, готово сам држао цело крајње лево крило
прве борбене линије на платоу Сртевица, код Младог Нагоричана, где су јаке
турске снаге покушале да обухвате српско лево крило. За непуна четри часа
жестоке борбе погинуло је и раљено шест војвода и 200 слабо наоружаних
четничких добровољаца.

Одред војводе Вука је и у току другог дана Кумановске битке одиграо значајну
улогу у обезбеђењу левог бока Прве армије.

После Кумановске битке четничке чете кретале су се испред Прве армије и ушле су
у Велес пре њене предходнице. Испред Прилепа четама војводе Вука су се
придружиле и чете Василија Трбића, Јована Стојковића-Бабунског и Јована
Станојковића - Довезенског које су, после битке код Куманова, биле заузеле гребен
Мукоса на Бабуни и држале га све до пристизања снага 1. армије.

ЧЕТНИЦИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА СРБИЈЕ

ЧЕТНИЦИ У ДРУГОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Поред борбених задатака испред линије фронта Српске армије и дејства у

непријатељској позадини, четници су у Првом балканском рату извршавали и разне
друге оперативне задатке.

Војвода Трбић је редовито извештавао нашу команду о распореду, покрету и

јачини турских снага. Чета војводе Стојчева вршила је диверзије, секла телефонске
каблове и онемогућавала комуникацију непријатељу. Војвода Цене Марковић био
је предходница и водич Моравској дивизији II приликом њеног наступања од
Скопља ка Тетову и Кичеву. Војвода Милан Ђокић спречавао је нормалан ток
турске мобилизације и успешно садејствовао 1. пешадијском пуку...

Приликом наступања испред Српске армије ка Битољу, четници су само у једној

акцији заробили 500 турских војника. Крећући се испред предходница 1. армије
чете четника су протеравале непријатеља, заплењивале његова ратна оруђа и
запоседале стратешки важне положаје.

Незадовољан бежањем својих снага пред четницима, командант Западне турске

војске, депешом од 5. новембра, оштро је замерио турском команданту Вардарске
армије:

• “Морал који је овде у Битољу подигнут код војске и становника у току задња два
дана, јутрос је срушен оваквим једним поступком, као што је повлачење пред
четницима...”

Из ове депеше турског команданта најбоље се може видети значај и улога четника
у српском ослободилачком походу Првог балканског рата.

Четничке чете, са неустрашивим српским четницима, убојито и ударно су испред

Српске армије гониле турског окупатора све до крајње јужне српске границе,
одакле су његов даљи прогон на Азијски континент наставили грчки четници.
После петовековне турске окупације Балканом је поново засијало сунце слободе.

И у Другом балканском

рату 1913. године, четнички борци нарочито су се истакли у борби против Бугара и
њихових комита и тако дали свој непроцељив допринос извојеваној српској победи
у балканским ратовима и од Косовског боја жељној српској слободи. На
Брегалници, Криволаку, Орлибаири, Китки...

Простор у листу нам не дозвољава да опишемо све величанствене акције српских

четника у Другом балканском рату, па ћемо, овом приликом, навести само један
(по нашем избору) пример о учешћу четника у борби за заузимање стратешки врло
важног виса Орли - баира, односно запис команданта бугарског 28. пука, од 3. јула
1913. године, који је у извештају команди о својим противницима записао следеће:

• “Људи (бугарски војници) заустављали су се буквално засути бомбама,

пешадијом и картечном ватром. Они су се поколебали па су се многи почели
спуштати натраг у долину. Противник, (српски четници), се онда прикупио, дошао
к’ себи и појачао ватру. Људство је било тако измешано да није могло бити ни
говора о некој посебној јединици - чети, воду... Било је око 03,30 часова, и почело
је да свиће. Настао је критичан моменат. Могли смо лако да будемо очишћени са
виса, не због малобројности, већ због збрке јединица и поколебаности војника.”

Десет месеци касније, по заврштку рата, на врху Орли - баира пронађено је око 200
лешева што српских, што бугарских војника, који су, међусобно прободени
бајонетима, стајали у стојећем ставу, што најречитије говори о јуначкој величини
српских четника, њиховој бескомпромисној борби и спремности на сваку жртву за
српску слободу. Српски четници ће то поново потврдити и доказати, већ наредне
1914. године, у Првом светском рату.

ЧЕТНИЦИ У ОДБРАНИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

У Први светски рат четници су ушли са великим ратним искуством стеченим у

балканским ратовима, али је посебно драгоцен наук био стечен у герилском начину
ратовања по Старој Србији и Макодонији, на крају XIX и почетком ХХ века, где су
четници у непрекидној борби са турском војском, бугарским комитама и
арнаутским бандама усавршили специфичан начин ратовања.

Револверски хитци у аустроугарског престолонаследника Фердинанда и његову

супругу Софију, испаљени у Сарајеву на Видовдан 1914. године из руке оног
Гаврила Принципа кога војвода Танкосић 1912. године не хтеде да прими у
четнике, били су повод за Први светски рат, који је, стицајем ове околности,
уследио одмах након балканских ратова, од којих се пушчане и топовске цеви
српске војске још нису биле ни охладиле.

По објави рата, већ изнурена Србија напрегла је све своје људске и материјалне
потенцијале да на бојном пољу дочека велику војну силу Аустро-угарске. Од 4,5
милиона становника, колико је тада Србија имала са ново ослобоћеним областима,
за фронт и рад у позадини мобилисано је сво мушко становништво. До краја рата
Србија ће постићи светски рекорд у ангажовању својих грађана у одбрани земље.
Србији су једини допунски извор у живој сили били добровољци, који из било
којих разлога нису подлегали војној обавези, међу којимаје било и страних
поданика, српског порекла који су, са оружјем у руци, желели да помогну својој
Отаџбини.

Врховна команда српске војске, на самом почетку рата, актом од 7. 8. 1914. године,
добила је “одрешене руке” од стране владе:

• “У погледу организовања и упута добровољаца влада је решила: да Врховна

команда може купити чете добровољачке и употребљавати их по свом нахођењу.
Чете добровољаца имају бити под командом наших официра и то
најдисциплинованијих. Врховна команда ће водити посебног рачуна о дисциплини
свих добровољаца и према изгредницима бити врло строга...”

На основу овог акта владе види се да се добровољачке, односно четничке јединице

не могу сматрати паравојним формацијама, Њих не формира ни једна политачка
странка нити било која друга организација, већ их формира Врховна команда. У
току четворогодишњег ратовања биће формирано више мањих и већих одреда.
Једни ће имати назив четнички, други добровољачки, што није чињено само из
формалних разлога, већ су у питању суштинске разлике: намена одреда, састав
људства, обученост за извршавање одређених специјалних задатака...

Одбрамбена доктрина и организација српске војске у Првом светском рату

темељила се на искуствима из минулих ратова које је водила Србија и на научним
сазнањима тога времена. Родоначелник те доктрине и организације био је генарал а
потом и војвода Радомир Путник. Она ће показати све своје квалитете у великом
рату који ће трајати од 1914. до 1918. године. Но, не сме се заборавити и
запоставити да је темеље модерне српске војске поставио краљ Милан Обреновић,
после рата са Турском и Бугарском.

ГОДИНА 1914.
- ФОРМИРАЊЕ ЧЕТНИЧКИХ ОДРЕДА

Пред сам почетак борбених дејстава на Дринском фронту начелник штаба Врховне
команде донео је нардебу о формирању четри већа четничка одреда са 2250
добровољаца. За команданте одреда постављене су старешине вичне четничком
начину ратовања и формирани су:

• Златиборски четнички одред, под командом пешадијског мајора Косте

Тодоровића;

• Јадарски четнички одред, под командом пешадијског мајора Војина Поповића

(војводе Вука);

• Руднички четнички одред, под командом пешадијског мајора Војислава

Танкосића и

• Горњачки четнички одред, под командом коњичког мајора Велимира Вемића.

Поред поменутих, формирано је и више мањих одреда у пограничном појасу

Четнички одреди у току прве ратне године повремено мењају називе, што зависи од
места употребе и јединице којој припадају. Тако, нпр. Руднички четнички одред
формиран на Торлаку у Београду, првобитно је носио назив Савски четнички
одред, Док се мајор Танкосић, по захтеву из аустроугарског ултиматума од 23. јула
1914. године, налазио у притвору, одредом командује војвода Јован Стојковић -
Бабунски, учитељ. Са мајором Танкосићем војвода Бабунски није пошао на
Дрински фронт због упада бугарских комита у Србију.
Горњачки четнички одред када је ушао у састав Ужичке војске, назван је Лимски
добровољачки одред итд.

По поузданим историјским подацима у 1914. години, у српској војсци,

регистрованоје 8043 четника - добровољаца.

ГОДИНА 1915.
- НЕСТАЈАЊЕ СТАРИХ И РАЂАЊЕ НОВИХ ОДРЕДА

У првој ратној години, четнички одреди су се практично истопили. Учествујући у

великим окршајима проређени су и редови старих четника. Они који су преживели
прихватају се да у најтежој ратној години, оснују и предводе нове одреде.

Све што је у Србији 1915. године могло да понесе пушку, позвано је 1915. под
заставу. До краја октобра мобилисано је 83% мушког становништва од 18 до 55
година старости. Накнадно су позвани и дечаци од 16. година, 1899 -то годиште -
њих око 30 хиљада,

Допунски извор људског потенцијала налазио се и међу ратним заробљеницима, а

њих је било на крају 1914. године у Србији 76.591. У великом броју то су били
Јужни Словени - и на њих се рачунало. До почетка рата жалили су се да их
Аустрија,а потом и Мађарска угњетава. Сада им је пружена прилика да се ослободе
Хазбуршке монархије.

Седмог децембра 1914. у Нишу, при светлости свеће, председник српске владе
Никола Пашић,прочитао је пред посланицима чувену декларацију, у којој се,
измећу осталог каже:

“Влада Краљевине сматра као свој главни и у овим судбоносним тренуцима

једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у
тренутку када је започето, постало уједно борбом за ослобођење. и уједињење све
наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца...”

Народни посланици, све сами Срби из Србије, једногласно су усвојили ову

декларацију.

Колико су та наша “браћа” полагала у српски народ и Србију, одмах се могло

видети после Колубарске битке када се од 10 хиљада заробљених Хрвата,
добровољно у српску војску пријавило само њих 22!

Добровољачке одреде 1915. године попунили су заробљени Срби и пребези из

Аустро-угарске као и 3.500 добровољаца - Срба, који су дошли из Русије.

ИЗВОРНА ДОКУМЕНТА
УПУТ ЗА ФОРМИРАЊЕ ДОБРОВОЉАЧКИХ ОДРЕДА

Пов. Ф/ЂО Бр. 1751, 9. ОКТОБРА 1914. Године у Нишу, Министар Војни,
Пуковник Душан П. Стефановић

циљ

Члан 1.

Да би се имале лако покретљиве трупе, потребне за самостално дејство и употребу

у особеним приликама, које би, поред тога биле добро обучене и дисциплиноване-
установљавају се добровољачке команде.

Ове команде ће се употребљавати поглавито за одвојено, самостално дејство, али

увек у вези са оперативном војском, испред њеног фронта или на крилу. Њихов
задатак ће нарочито бити у овоме: 1). да оружјем и разорним средствима створе
неред и забуну код протавника; 2). да дижу устанке међу становништвом под
непријатељском окупацијом; 3). да врше споредне задатке и у време затишја код
оперативне војске, како би ова имала прилике за одмор и поштеду.

Формација

Члан 2.

Добровољачки одреди ради обуке биће: за добровољце нз Нове Области - у

Скопљу, за добровољце из Старе Области - у Крагујевцу.

Одред у Скопљу стајаће под командом команданта Скопске Пешадијске

Подофицирске Школе, а одред у Крагујевцу под командом команданта резервних
трупа.

ЧланЗ.

Добровољци ће се формирати у јединице до бригаде, а према броју уписаних.

Основна добровољачка јединица је чета у јачини од 160 бораца, Четом командује

официр, активни или резервни. Војници могу бити и подофицири и отреситији
добровољци. Четри чете образују батаљон. Оне се нумеришу од један па навише -
према томе колико их буде било у бригади.

Батаљоном командује, по могућству, виши официр. Батаљони треба да буду

подобани и за самостално функционисање у административном погледу.

Четри до шест батаљона образује добровољачку бригаду. Бригаде ће се звати:

Лимска, Дринска, Сарајевска итд. Команданти бригада биће пуковници или
потпуковници.

Члан4. Свака добровољачка бригада треба да има митраљеско оделење од 4 до 6

оруђа и једну брдску батерију.

Члан5. Комора добровољачких јединица треба да буде сва брдска, тј. састављена од
товарних коња, за профијант, пртљаг, муницију и ручну апотеку. Формацијски
састав коморе прописаће Врховна команда.

Опрема

Члан 6, Добровољци ће бити одевени и опремљени као и остала оперативна војска.

Члан7. Наоружање добровољаца биће оном врстом пушака која се буде имала на
располагању.

Члан 8. Од муниције, на сваког војника долази по 400 метака, од којих по 200 носе
са собом у фишеклијама и на реденицима, а остало је у бојној комори, на товарним
коњима.

Члан9. Поред оружане опреме, добровољци ће бити снабдевени и логорском

опремом, малим пионирским алатом (ашовчићем и секирицом) и експлозивним
средствима.

Обука

Члан 10. Чим добровољци уђу у састав јединица - пре почетка обуке - положиће
заклетву по Закону о Устројству Војске, као и регрути.

Члан11. Обуку добровољаца треба извести поглавито у руковању оружјем и

гађању, познавању пушке, развијању за борбу, коришћењу земљишта и заклона и
употреби бомби и експлозива.

Члан 12. Обука добровољаца трајаће четри недеље.

Члан 13. Упут, програм и распоред наставе код добровољаца прописује Врховна
команда.

Исхрана и плата

Члан14.

Добровољци ће имати исхрану у натури, као војници оперативне војске.

За исхрану, док су у заједници, одговарају командири чета; када су водови одвојени

- онда водници; када су десетине одвојене - десетари.
За случај да се добровољцима не може дотурити храна у натури, онда им се има
давати храну у новцу - 1 динар дневно.

Члан 15.

Сваки добровољац треба да има код себе резервну храну за два дана и један текући
оброк.

У комори ће се носити једнодневна храна у хлебу и вариву.

Члан 16. Добровољцима следује сем оброка хране још и 1. динар дневно у новцу,
за: прање рубља, одржавање одела у исправности и за остале личне потребе.

Члан 17.

Добровољци који се за време рата онеспособе,имају право на инвалидску потпору.

Исто тако и њихове породице ако они погину или умру за време рата.

Старешински кадар

Члан 18. Старешински кадар код добровољаца образоваће се:

а) од активних и резервних виших и нижих официра;

б) од добровољаца погодних за старешине, а који су служили у кадру;

в) од активних и резервних подофицира који би то нарочито желели.

Члан 19. Официри ће се првенствено узети из позадине (активне и резервне), па

уколико недостаје њих - тражити их од Врховне команде. Првенство имају они који
то желе.

Прнјем: и упис у добровољце

Члан20. Услови за пријем у добровољце су:

1). Добровољци морају имати најмање 18.пуних. година.

2). Не смеју бити обвезници борци 1 и 2 позива народне војске.

3). Да нису регрутовани и да не подлежу регрутацији у идућој години.

Ако су регрутовани, они ће се примити само ако имају уверење о ослобађању од

личног служења, било због привремене неспособности, било ма из ког другог
узрока.

4). Да су према оцени пуковске окружне команде подобни за војничку службу.

5). Да даду писмену изјаву да до краја рата неће тражити отпуст из војске.

Члан21.

Скупљање добровољаца биће у свим местима окружних пуковских команди.

Упис добровољаца вршиће команданти тих команда- Они ће одговарати за тачност

услова за пријем у добровољце (члан 19. тачке 1,2 и 3).

Члан22. Чим се скупе по 30 до 40 добровољаца слаће се: под командом из Старе

Области у Крагујевац, а из Нове Области у Скопље.

Члан 23.

Упис у добровољце објавиће се по целој Србији преко свих цивилних и војних

власти (полицијских и општинских).

Исто тако, за упис ће се добровољци позвати и преко свих новина, у којима ће се

објавити оно што је најпотребније. Општине ће то учинити добошем и плакатама о
свом трошку. Текст плаката добиће се из Министарства Војног.

Члан 24.

Упис у добровољце трајаће до 25. октобра.

Пуковске окружне команде известиће Министра Војног до 27. октобра, да би се

наредило кога дана да се упуте добровољци на одређена места.

Члан25.

Ове одредбе третирати као поверљиве и на јавност изнети само оно што је
неопходно и најпотребније.

Министар Војни Пуковник Душан П.- Стефановић с.р.

ЧЕТНИЧКИ ОДРЕДИ

ВЛАСИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

Први батаљон овог одреда формиран је 15. јанура 1915. године у Крагујевцу, од
преживелих четника и нових добровољаца на челу са Војином Поповићем - војвода
Вуком.
Маја месеца, исте године, војвода Војислав Танкосић ће у Ужицу формирати Други
батаљон овог одреда. Накнадно ће бити формирана још два добровољачка
батаљона, који ће заокружити стварање Власинског четничког одреда јачине 3600 -
4000 четника, који ће сви бити под командом Војина Поповића - војводе Вука.

СРЕМСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

Формиран је од Срба из Срема који су пребегли у Србију, београдских ђака,

студената, старих занатлија, шегрта, жандара, девојака и жена и, уоштено, свих
социјалних сталежа. Одред је био под командом поручника Игњата Кирхнера и
бројао је 360 добровољаца. Учествовао је и у одбрани Београда, приликом које је
погинуло или рањено 223 бораца.

БАНАТСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

Банатски четнички одред формиран је од Банаћана, Београђана и старих четника.

За време рата држао је положаје на Дунаву, низводно од Београда. Командант
одреда био је капетан Антоновић.

ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ

Због велике најезде бугарских комита и дивљих Арнаута на Стару Србију и

Македонију формирано је више мањих самосталних чета у надлежности
Министарства унутрашљих дела, а ради заштите границе, привредних и
саобраћајних објеката и заштите становништва.

ГОДИНА 1916 ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕДИ У НОВОЈ УЛОЗИ

Српска војска и њени четници и добровољци, у борбама 1915. године и приликом

повлачења преко Албаније, имала је огромне губитке.

По доласку на Крф и Солунски фронт прикупљени су сви добровољци у две веће

јединице: Добровољачки одред и Батаљон Срба добровољаца. Повремено су
формиране и мање четничке чете или групе за извршавање посебних задатака.

ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕД

На Крфу је потпуковник Војин Поповић - војвода Вук, формирао нови одред, који
је бројао 1894 бораца, од којих су 183 били Срби који су као добровољци дошли из
Америке.

Одред је на Солунском фронту претрпео велике губитке. Командант одреда војвода

Вук погинуо је 29. новембра 1916. године. У строју му је остало само још 400 до
500 исцрпљених и израњаваних бораца.
Начелник Штаба Врховне команде 5. јануара 1917. године, Наредбом 0. бр. 9793,
обратио се свим јединицама:

• “У свим досадашњим борбама, у којима је добровољачки одред узимао учешће,

свуда се показао као достојан сваке хвале, Па ипак, овај одред стицајем околности,
услед знатно ослабљеног бројног стања, мора се привремено расформирати и
људство истог употребити за попуну јединица треће армије... Заставу
Добровољачког одреда предати на чување штабу ове армије”

ГОДИНА 1917.

До устанка на југу Србије дошло је у Фебруару 1917. године као последица великог
терора од стране бугарских окупационих снага. У устанку учествују пет већих
одреда:

• Ибарско-копаонички одред, командант војвода Коста Војиновић -Косовац;

• Пиротски одред, командант војвода Јован Радовић;

• Крајински одред,командант војвода Тошко Влаховић;

• Јабланички одред, командант капетан I класе Милинко Влаховић и

• Централни одред, командант резервни поручник Коста Миловановић - Пећанац.

У устанку је учествало око 13 хиљада устаника, слабо наоружаних, лоше вођених,

без способног центра који би руководио устанком. Након непуних месец дана
устанак је у великој крви угушен.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ БАТАЉОН

Овај батаљон познатији је као Пивков батаљон. Формиран је у септембру 1917.

године у Италији од бегунаца и заробљеника из аустроугарске војске. Батаљон је
формирао капетан др Људевит Пивко и са њим учествовао у борбама на
италијанском фронту.

У листу “Нова Европа” Пивко је тада објавио чланак о батаљону о коме је дао
следеће податке о националној и верској припадности добровољаца: Срба 637,
Хрвата 176 и Словенаца 130. По вероисповести: 639 православаца, 289 католика, 5
муслимана и 1 Жидов.

У католичкој територијалној области, под командом Словенца - католика, у

багаљону је 67,76% православних добровољаца према 31,60% католика!
ГОДИНА 1918. САМООРГАНИЗОВАЊЕ НАРОДА

Када је 15. септембра 1915. године српска војска пробила Солунски фронт у Србији
није подигнут масовни устанак. Није дошло ни до масовнијих герилских акција од
стране преосталих четничких група. Не бар у оној мери у којој је то очекивала
Врховна команда.

После рата војвода Коста Пећанац дао је изјаву Анкетном одбору који је
истраживао узроке побуне у Топличком округу, у којој је навео да је устанак
изазвао страховиту одмазду окупатора над становништвом. Пећанац је даље
изјавио да је 15. септембра 1916. године пребачен авионом за Србију, те да му је
пре поласка у Врховној команди наређено да када наши буду пробили
непријатељски фронт и нашли се близу Скопља, да он прекине железничку пругу
између Ристовца и Лесковца... “Овлашћен сам и за евентуално дизање устанка...
речено ми је да ћу добити знак када акција треба да почне...” - објашњавао је
Пећанац.

Преурањеним Топличким устанком, 20 месеци пре времена, када је српска војска

преко 300 километара далеко од места устанка, сви планови Врховне команде о
синхронизованом дејству са фронта та и у непријатељској позадини постали су
безвредни. Пећанац и војводе које су требале да буду на југу Србије налазиле су се
у Метохији и Санџаку.

Пошто 1.армији у муњевитој офанзиви није пружена очекивана помоћ на терену, то

војвода Петар Бојовић 7. октобра наређује:

• “Команданти ће се постарати да међу мештатма и војницима нађу подесне

личности, које ће отићи до Ниша и околине и тамо видети шта од немачких трупа
има.., такве личности послати и до Параћина, Јагодине, Крагујевца...”

Два дана пре овог армијског наређења командант Коњичке дивизије наредио је 1.
коњичкој бригади:

• “Упутите један ескадрон на Мојсинске планине, са задатком да дејствује у

непријатељској позадини и да диже устанак код нашег живља.”

Због лакомислености војводе и појединих “народних вођа” из Топличког

устанка, српске дивизије су морале да са фронта скидају поједине јединице за
извршавање задатака који су били намењени четничким одредима.

То што нису учиниле вође и војводе на југу Србије, самоиницијативно је чинио

народ и поједине четничке вође.

Једна мања четничка група 6. октобра 1918. године са сељанима напала је

непријатељску колону на маршу од Владичиног Хана према Мачкатици. Том
приликом је заробљен 21 немачки војник.
Милорад Перовић и Драгутин Митровић са три мале четничке чете, од 5 до 10
октобра,код места Печењевца и Брестовца, нападају немачке транспорте на
железничкој прузи Врање-Ниш.

Резервни наредник Вукашин Милановић, четнички четовођа, од 15 до 20 октобра,

на левој обали Западне Мораве напада непријатља и шаље драгоцене обавештајне
податке Дринској дивизији.

Четнички одред капетана Михајла Михаиловића, тих дана, разбио је једну

непријатељску јединицу и заробио 4 официра и 128 војника.

Поднаредник Петар Т.Павловић, са четницима Туларске општине, 10. октобра,

заробио је 19 официра и 150 непријатељских војника.

У овом чланку наведена су само 47 мања и већа четничка и добровољачка одреда и

поједине самосталне чете. Сматра се да је у српској војсци од 1914. до 1918. годане
било 68 четничких и добровољачких одреда,

Међутим, у борбеним акцијама четнички одреди су се брзо топили и нестајали са

ратног попришта или се десетковани утапали у друге јединице, чиме им се губи
име које, врло често, нигде није ни било забележено.

Када је I. новембра 1918. године Србија ослобођена, сви одреди су расформирани.

Војвода Пећанац касно је сазнао за пробој Солунског фронта, јер се налазио на

простору Ибарског Колашина, Митровице, Новог Пазара и тек 10. октобра (српске
јединице ноћу 11/12. октобра улазе у Ниш) код Пећи заробљава 800 војника од тога
24 аустроугарска официра. Према Пећанчевом извештају, он и његови четници
заробили су 13.800 војника и 420 непријатељска официра. По његовом наређењу,
како је Пећанац навео у свом извештају, у акцију су кренули и други четнички
одреди, настали још у Топличком устанку, који су успели да се одрже у смањеном
саставу.

• Јабланички одред под командом капетана Миленка Влаховића кренуо је у акцију

када и Пећанац. На почетку је имао 5 коњаника и 50 пешака. Придружио му се
адвокат Ђуро М. Павићевић са 12 пробраних четника. Одред је дејствовао на
правцу: Колашин - Никшић- Грахово -Требиње - Мостар и стигао у Дубровник.

• Пиротски одред под командом војводе Јована Радовића, формиран

када и Јабланички, са 50 коњаника и 150 пешака из Андријевице преко Фоче и

Калиновика стигао је до Сарајева. У Никшићу је 20. октобра са народом заробио 86
официра и 3325 подофицира и аустроугарских војника, претежно Хрвата. Пет дана
касније, у Рудинама, заробио је још 302 непријатељска војника.
• Из Пећи, у Метохији, Црну Гору, Херцеговину и Босну кренуло је још неколико
самосталних чета јачине 25 до 65 наоружаних људи. Чете су предводили Илија
Радовић, Митар Ђуровић, Новица Чађевић и други. Борбе су воћене око Пипера,
Устипраче, Чајнича.

• У пределу Васојевића, где је четовао Бошко Ђуричин, дошло је до масовног бунта

и устаници су ослободили Андријевицу, Беране, Мојковац и заробили око 3000
аустроугара.

Поред ових чета и одреда народ Србије масовно учествује у разбијању и

протеривању непријатеља. После Великог рата начелник Штаба 11. немачке армије
пише: “У своју земљу са југа надирале су српске трупе.,. иза леђа дејствовали су
непријатељски четници... у борбама је учествовало становништво.,. “

ВРЕМЕ КАДА СУ СВИ СРБИ И СРПКИЊЕ БИЛИ ЧЕТНИЦИ

Самоиницијативно, без вођа и четовођа,становништво напада војне

транспорте,доставља српској војсци обавештајне податке, пресеца железнички
саобраћај и напада непријатеља по градовима.

Пресечена је пруга Зајечар - Неготин. Код Црне Траве сељаци су заробили 27

непријатељских војника. Код села Белољин мештани су заробили војнике из 14.
јегерског батаљона 4. немачког пука. У селима источно од Параћина, око 20.
октобра, нападнути су делови 219. немачке дивизије. Мештани предвођени
калуђерима нападају одступне делове немачких јединица у Овчарско - Кабларској
клисури.

Непријатељ није нападан само у теснацима и шумама, из заседе. У ослобаћању

Врања учествују и грађани. Ниш је ослобођен на јуриш. Командант 2. пешадијског
пука”Кнез Михајло” извештава: “Непријатељ је после кратке борбе бежао
безобзирице, гоњен од сваког, па чак и од жена...”

Командант Колубарског одреда,формиран од оперативних јединица, капетан Јован

Крстић извештава: “Ушао сам у Шабац у 11 часова са одредом и четницима...”

У Београду ситуација је била слична као и у Нишу. Војска, четници, грађани 1.

новембра по подне улазе у Београд.

Врховни командант генерал Александар Карађорђевић обавештава све команде:

“НАША ХРАБРА ВОЈСКА УШЛА ЈЕ У БЕОГРАД... ОДУШЕВЉЕЊЕ ЈЕ

ОГРОМНО...”

Одред Милана Дрљевића (ађутант војводе Косте Пећанца у Топличком устанку), са

300 четника крстарио је у ширем рејону Јастребца. Са предњим одредом Дринске
дивизије ослободио је Блаце 17. октобра 1918.
У Ибарској долини, код места Ушће, народни посланик Урош Ломовић,
организовао је 21. октобра добровољачки одред и са Тимочком дивизијом наставио
према Краљеву.

Командант 2. коњичког пука “Цар Душан” извештава да код села Страгари, (код
Тополе), има око 600 четника. Исти командант 28. октобра извештава: “Код
Благовештања, под командом капетана Марјановића, око 1000 устаника; код
Рудника са наредником Богданом Маринковићем око ЗОО устаника; код манастира
Боговођа са резервним капетаном Николом Сарачевићем око 700 људи - сви
наоружани. Устаници са Рудника имају везу са устаницима на Јавору. На Церу има
око 2000 устаника...”

Завршили су задатке за које су и били формирани! Парола: “Слобода или смрт” у

потпуности |е оправдана. Србија је ослобоћена!

Министарство војно, депешом од 1.новембра1918. године, наредило је:

• “Пошто су четнички и добровољачки одреди завршили задатке за који су били

формирани, то наређујем да се сви одреди расформирају и сви четници и борци
пусте својим кућама на неограничено време...”

ИНСТРУКЦИЈА

ЗА КОСТУ ПЕЋАНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈУ КРСТАРЕЋИХ ОДЕЉЕЊА ПОД

ЊЕГОВОМ КОМАНДОМ ИЛИ КОМАНДОМ ОСТАЛИХ ОФИЦИРА ИЛИ
ГРЂАНА

I Организација

Сва крстарећа оделења која су до сада организована под командом свих офкцира,
војвода и уопште свих лица било војних или цивилних у колико до сада нису
централисана под командом једног лица или једног штаба, имају се окупити под
команду једног лица. Ако је то до сада био Коста Пећанац онда под његову
команду или ако је то било ко други онда под команду његову. Ниједна чета која
ради у непријатељској позадини не може бити самостална и сваку такву чету нећу
признавати као пуноправну.

Капетана Михаила Михаиловића, који се са једним млађим официром и 10 војника

добровољно јавио да узме учешћа у четничком рату, који та организација има да
предузме под управу и руководство мојим, одређујем за помоћника или начелника
штаба команданата четничке организације.

Организација ће носити име ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА И имаће свој штамбиљ

и деловодни протокол,

II Формација Чете организације формираће се у лаке одреде од по 10 до 30 четника

под командом одређеног вође. Свака чета носиће свој број и имаће свој штамбиљ и
протокол. 4 до 8 или више чета, према приликама, формираће батаљон. Чете у
батаљону нису сталне и према приликама, терену и нарочито задатку који се
батаљону додели оне могу бити придаване појединим батаљонима по нахођењу
командантовом. Већих формација од батаљона неће бити.

Ако сада у организацији има митраљеза, пушко-митраљеза или топова, они ће се

придавати четама или батаљонима по нахођењу команданта организације. Доцније,
кад се ступи у ближу везу, доделиће се известан број брдских топова, топова 37 мм,
митраљеза и пушко-миграљеза, тако да свака чета има бар по једно од тих оруђа.
Исто тако доцније ће се овим четама придати и по један до два инжињерца пионира
или коњичка пионира са алатом и материјалом за рушење пруга, мостова итд.

Свака чета треба да има по 1 до 2 товарна коња или мазге за ношење алата,
прибора, материјала, пртљага и хране. Но, чета не сме бити преоптерећена комором
пошто би то било на уштрб њене лакоће и покретљивости.

III Циљ и улога

Улога и циљ ове организације јесте узнемиравање непријатељске ближе позадине.

Због тога да би ова организација могла да да стварне користи и велике резултате
није практично да оперише у далекој непријатељској позадини пошто би
непријатељ увек имао времена да оправи оно што је порушено и да предузме мере
против рада четничке организације, па према томе и да осујети тај рад, и да
предузме злостављање према месном становништву.

IV Задатак

Задатак четничке организације је:

I. Да у ближој непријатељској позадини омета правилно функционисање његових

позадинских установа, квари путеве и железничку пругу, прекида телеграфске и
телефонске линије, заробљава и убија непријатељске војнике, официре, коморе,
луксузна кола и аутомобиле на путевима и уопште да на најразноврсније начине
смета непријатељу.

У том циљу појединачне чете упућивати на разне тачке непријатељске позадине са

одређеним задацима. Препоручити им да се служе свим ратним лукавством и
умешношћу наших војника те да непријатељ не осети клопку која му је спремљена.
Тако није практично порушити какав мост, већ престругати мостнице и
подупираче, тако да се не примети, па кад наиђу каква кола да пропадну и закрче
пут;
на железничкој прузи, нарочито на савијутцима повадити ексере који спајају шине
за прагове и међу собом, па ће железнички воз да искочи из шина и закрчи пругу;
код телеграфских и телефонских линија пресећи до саме везе и однети жицу итд.

2. Да већим бројем чета поставља заседе и напада непријатељске одступајуће

делове с‘бокова и из позадине принуђавајући их на предају или на напуштање
важних положаја пре него што су их и заузели.

У том циљу поједине чете треба да добро мотре на непријатеља и да му предходе

по мери наступања армија наших, тако да му буду увек на боку и у позадини.

3. Да јачом снагом нападну у леђа непријатеља, који се на положај задржао и води

борбу са нашим деловима. У том циљу командант организације добиће наређење
од потписаног, а ако га не добије искористиће повољан моменат и напасти
непријатеља чим види да овај на положају даје отпор.

4. Најзад, задатак организације је да прикупља око себе мештане да околине где

делује и са њим организује четничку борбу свуда где год има непријатеља,
спречавајући га да врши пљачкање села и вароши, рушење путева и пруга и
недајући му мира и покоја све док се не пребаци преко Саве и Дунава. Све ово
радити дању, а нарочито ноћу.

V Организација везе

Четничка организација мора наћи пута и начина да одржава везу са Штабом

Армије, било преко предњих трупа или непосредно. Кад год буде ко од четника
видео наш аероплан он ће му се јавити. Начин везе са аеропланом познат је
капетану Михаиловићу. Но, ипак је најсигурнија веза помоћу гласника које
командант организације шаље. Таквим гласницима није практично давати опширне
писмене извештаје, већ кратке и прецизне не износећи намеру. Употреба шифре
практична је само ако организација има своју шифру и достави је Штабу Армије.
Извештаје писмене слати само по сигурним четницима.

VI Исхрана и снабдевање

Чета ће се хранити од мештана, но не пљачком или изнуђивањем, већ на

реквизиционе признанице под нумером и са позивом на ово наређење с тим, да ће
се та храна доцније вратити у натури становништву. Командант Армије

Војвода Петар Бојовић с,рл.

ШАЈКАЧА

СРПСКА НАЦНОНАЛНА КАПА

Најпознатије српско знамење, видно пријатељима и непријатељима, свакако је

шајкача - војничка и народна капа. Њено тачно место и време настанка не може се
поуздано утврдити, осим шго се зна да се шајкача, у свом данашњем облику, у
Србији носи од средине XIX века,

После слома Првог српског устанка 1813. године, велики број Срба: војника и
старешина, прешао је у Аустрију. Од њих су формирани фрајбатаљони за чување
границе према Турској. За фрајкоре као граничаре сашивена је и посебна
униформа, са елементима српске народне ношње, и “граничарска капа”. Облик
ове капе, по једним изворима, био је сличан српској народној капи - већ постојећој
шајкачи.

Друга верзија о настанку шајкаче доводи се у везу са устанком Срба у Војводини

1848. године, када су добровољци из Србије стигли до Тисе и ту упознали Србе
“шајкаше”, чије су капе биле сличне облику војничког чамца –шајка.

У току владавине Обреновића у Србији је више пута мењан изглед униформе

стајаће војске. Године 18б9. Министарство војно наручило је од Аустрије нове
униформе. Том приликом наручено је и 50 хиљада шајкача, првобитно названа
“граничарска каста”. Услове произвоћачу у Аустрији о квалитету, изгледу,
десену и уопштену креацију дало је Министаретво војске. Према овоме, ако се
1869. година узима као година настанка шајкаче, онда је идеја о њеном изгледу,
ипак, настала у Србији.

Врло брзо после 1869, године, .шајкача постаје саставни део народне ношље у
Србији. Добровољци из балканских ратова и Великог рата Србије преносе шајкачу
и у друјге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и
током другог светског рата.

ШАЈКАЧА НИЈЕ КАПА

КОЈА СЕ СКИДА

Када се говори о шајкачи не могу а да се не цитирају речи главног јунака из књиге

“Књига о Милутину”, српском сељаку - ратнику, аутора Данка Поповића.

Милутина позива срески начелник због писма упућеног краљу на Опленац када су
му порезници из штале одвели Јунице. Цитат:

“Умеш ли ти, Милутине, да скинеш капу кад улазиш у државно надлештво? -

упита начелник…видиш ли тн ово? - показује му краљеву слику што виси на зиду.
Видео са се ја са њим три пута - рече Милутан. А што се моје капе тиче, није баш за
скидање подесна - и показа му шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам
ја све ратове ратовао ко‘ и моји стари. Нама је, госпон’ начелниче, ‘вака капа на
глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба. Зна краљ да ова капа
није за скидање.. “ /завршен цитат/

Александар С. Јовановић
ЖЕНА СА ТРИ ЖИВОТА

ДАНИЦА “МИЛКА” ГУТЕША

25.10.1924-20.04.2000.

Даница “Милка” Гутеша, (рођена Стојисављевић), рођена је 25. октобра 1924.

године у селу Велика Попина, срез Грачац у Лици, од оца Милоша и мајке Јованке
Стојисављевић.

Одрасла је и одгојена у патријахалној породици честитих родитеља у Великој

Попини, где је завршила и стекла основно школско образовање.

Ратни вихор Другог светског рата 1941. године, захватио ју је у родном селу, у
коме се Даница. одмах с’почетком рата, прикључује српским четничким
устаницима.

У Покрету је обављала разне дужности: од плетења одевних предмета за четничке

борце, преко прикупљања и пружања обавештајних података четничкој команди до
болничарских послова у Штабу др Вељка Чорка при Динарској четничкој дивизији.

Приликом обављања једног четничког задатка јула месеца 1942. године,Даница је

заробљена од стране партизана и после тромесечне тортуре и бруталне фрустрације
у затвору у Србу, под оптужбом за сарадњу са четницима, бива осуђена на смрт.

У селу Дољанима, у Лици, комунистички инквизитори приморали су је, да заједно

са Милицом Стојисављевић, такође осуђеном на смрт због сарадње са четницима,
сама себи копа раку.

Међутим, четници из Велике Попине, њих 150 Стојисављевића, у мећувремену

заробили су пет девојака из партизанских породица и комунистичким џелатима
упутили енергичан ултиматум да уколико се Даници и Милици шта деси да ће
таква судбина и ових пет партизанских девојака снаћи. Ултиматум је лично
прослеђен партизанском команданту VII крајишке дивизије Анти Рукавини, који је
одмах наредио Даничино и Миличино ослобађање. Истога дана, посредством
курира, њих две су размењене на месту Србски кланац, након чега се Даница
поново активно укључује у рад Покрета, за који је била везана свим својим бићем.
Даница је посебно поштовање имала према несрећно настрадалом војводи Мирку
Марићу.

Даница је у Покрету наставила са обављањем разних дужности из организационог

и обавештајног делокруга. Између осталог, била је и болничарка у штабу др Вељка
Чорка при Динарској четничкој дивизији.

Приликом одступаља Динарске четничке дивизије, Даница је била задужена за

евакуацију и транспорт санитетске болнице.

При преласку реке Коране, услед великог невремена, Даницу је са товарним

коњима са санитетским материјалом захватила велика водена бујица, која је понела
и њу и комору. Сигурне смрти спасио ју је извесни Петар Новаковић, бацивши јој
конапац помоћу кога су је извукли на обалу далеко од места где је покушала да
пређе набујалу реку, што је код неких сабораца оставило утисак да се Даница
утопила.Таква информација стигла је и до њене породице, коју су након
једногодишњег периода, демантовала два Даничина саборца по повратку у Лику.

На путу преко Словеније и преласка реке Соче, све до логора Еболи у Италији,
Даницу је, као и остале борце Динарске четничке дивизије, снашла иста судбина.
По преласку из Еболија у логор Мунстер у Немачкој,

Даница се упознаје са Трифуном Гутешом, младим четником из Динарске четничке

дивизије. Познанство се убрзо крунише браком из кога, 1947. године, добијају сина
Милоша.

Године 1949. на гаранцију Трифуновог стрица, који је живео у Америци, Даница се

са породицом из Немачке пресељава у Сједињене Америчке Државе, у место
Деклаб, у држави Илиноис.

По сазнању да је већина њених сабораца у међувремену,такође, дошла у САД и

настанила се у град Геру, у држави Индијани, то се и Даница са породицом
пресељава у овај град у коме, непосредно по пресељењу,рађа ћерку Милену.

Остатак свог живота Даница ће провести у Гери, тј. Мервилу, у непосредном

окружењу својих сабораца, све до 20. априла 2000. године, када је љено велико и
племенито српско и четничко срце престало да куца.

Сахрањена је 22. априла 2000. године на Калумет гробљу у Мервилу, у присуству

бројних чланова породице и живих сабораца из Динарске четничке дивизије.

Опело је извршио месни парох храма Светог Илије у Мервилу - отац Лазар Костур.

Вечан јој помен и слава у Царству Небеске Србије!