Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек: историја

Реферат
Византијски извори за историју народа Југославије

Ментор: Студент:
др Снежана Божанић Петар Чолић ИС 70/09
 Нови Сад, фебруар 2011.године

Говорећи о средњовековној историји народа који су живели на подручју бивше

Југославије несумњиво највећи значај имају византисјки извори. Међутим, свест о потреби
њиховог коришћења дуго се развијала. Сходно данашњим сазнањима може се слободно рећи
да је гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), поред западних извора, за писање својих Хроника
користио и византијске. Оснивањем Матице српске (1826) и Друштва српске словесности
(1842), односно Српског ученог друштва (1864) које претходи Српској академији наука
(1886) створени су услови да се код нас већ половином 19.века појаве и први научници који
се у писању својих радова све чешће и критичније служе византијским изворима. Међу
српским научницима истакао се Коста Никотајевић, чији рад се ни данас не сматра
застарелим.
Прву збирку византиских извора o јужним Словенима објавио je петроградски
професор Стритер крајем XVIII века. Најстарију хрестоматију извора o јужним Словенима у
којој су, поред западних, узети у обзир и извештаји византиских писаца на нашим
просторима издао је Фрањо Рачки под насловом „Documenta historiae Chroaticae periodum
antiquam illustrantia" у Загребу 1877.године. Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић имали
су у плану да издају једну хрестоматију под насловом „Одабрани извори за српску историју",
која би обухватала више свезака. Прва свеска (и једина) из те серије објављена је већ 1921,
обухвата период од VI до X века.1
Писани споменици који служе као извори за проучавање политичког, економско-
друштвеног и културног развоја народа на овим просторима су многобројни и разноврсни. У
ову велику групу спадају: монографије, хронике, црквене историје, свеговне и црквене
беседе, теолошке расправе, законски споменици, војни приручници, повеље... У овом обиљу
изворне грађе несумњиво су најважније монографије и хронике.
Византијски писани споменици, уопштено говорећи, садрже информације o разним
„варварима" c којима je Царство долазило у додир. Сви ти народи били су, у већини
случајева, непријатељски расположени према Византији, а она је, са дуге стране, неретко
била принуђена да против њих води тешке борбе. Ипак, битно је напоменути да количина и
квалитет византиске изворне грађе o појединим етничким групама или племенима не стоји

1
Византисјки извори за историју народа Југославије I,Византолошки институт, књига 3, Београд, 1955, 14-15

2
увек у сразмери са историјском улогом тих народа у односу на Византиско царство. Чести
упади словенских племена несумњиво су променили ток византијске историје, али
изненађујућа је чињеница да су спорадични напади турских племена у византијским
изворима из овог периода (од V до X века)2 можда чак и заступљенији од горе поменутог
процеса. Ипак, каснији извори, и поред свих својих мана, биће неупоредиво садржајнији.
Сви византиски изворни документи обухваћени у овом Зборнику обрађени су према
схеми коју je академик Георгије Острогорски оцртао у Предговору. Њихови подаци o
Словенима приређивачи су донели у што вернијем преводу, у исто време сматрајући да није
потребно навођење и грчких текстова. ,,Сваки одељак почиње краћим уводом који даје главне
биографске податке o обрађеном писцу и карактеристику његовог дела, c нарочитим освртом
на значај и веродостојност његових извештаја o Словенима. Овде се наводе и коришћена
издања грчког текста, досадашњи преводи и стручна литература.''3
Први том Византисјких извора за историју народа Југославије обрађује период
најстарије историје Јужних Словена до времена формирања првих јужнословенских држава
(V-Xвек). У делу се налазе изводи следећих аутора међу којима су значајнији: Прокопије из
Цезареје (О заједничким обичајима Анта и Словена, упади Словена у доба цара Јустинијана),
Теофилакт Симоката (освајање Сирмијума, походи против Словена на доњем Дунаву),
Псеудо-Маврикије (О ратовању против Словена и Анта), Ускршња хроника (аварско-
словенска опсада Цариграда), Чуда св.Димитрија I и II (аварско-словенска опсада Солуна,
глад у Солуну итд), Теофан (његова Хроника је монашки ограничена, али је значајна јер је
аутор користио изворе који су касније изгубљени), Теофанов настављач (синтеза хроника у
шест књига, до 963.г.), итд.
Други том је у целини посвећен извештајима које је оставио Константин VII
Порфирогенит (945-959), с тим да је највише пажње посвећено сеобама Срба и Хрвата и
њиховој најстаријој историји. Порфирогенит је у делу De administrando imperio или Спис о
народима (О управљању царством) дао драгоцене податке о српским земљама од доба цара
Ираклија. Поред Списа о народима, овај византијски цар је аутор и следећих дела: De
thematibus (О темама), De ceremoniis aulae Byzantine (О церемонијама византисјког двора) и
Живот Василија Првог (свог деде).

2
Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1959, 20-35
3
Византисјки извори за историју народа Југославије I,Византолошки институт, књига 3, Београд, 1955, 5

3
 Трећи том Византисјких извора за историју народа Југославије објављен је тек
1966.године. Како су приређивачи у предговору навели, ,,обрада грађе која се у њој доноси
захтевала je много труда и времена, јер je посебни значај те грађе изискивао темељније
проучавање и детаљније коментарисање.''4 Овај том почиње са изворима који се надовезују на
Константина VII Порфирогенита, а завршава се Алексијадом Ане Комнине. Међу значајнијим
писцима овде се налазе: Симеон Логотет (Хрвати припремају рат против Бугарске), Лав
Ђакон (Византисјки поход на Сердику, борбе византисјке војске), Јован Скилица (важан
извор за Самуилово царство), Кекавмен (Битка под Беласицом, Срби живе поред Дунава и
Саве), Михаило Псел (Устанак Петра Одељана, Никита Пигонит побеђује Јована
Владислава) Нићифор Вријеније (Устанак Исака Првог Комнина Катарином, кћерком
Јована Владислава, Устанак под вођством Константина Бодина и Ђорђа Војтеха) Јован
Зонара (Покоравање Самуиловог царства) и Ана Комнина (ратовања цара Алексија са
Србима).
Последњи том Византисјких извора за историју народа Југославије обрађује податке о
нашим народима на основу византисјких повеља. Приликом објављивања Извора аутори су
се потрудили да одабране текстове донесу у што вернијем облику, допуњујући их честим
коментарима. Објављивање ове изворне грађе омогућило је квалитетна истраживања у
области средњовековне историје наших простора.

4
Византисјки извори за историју народа Југославије III, Византолошки институт, књига 10, Београд, 1966, 7

4
 Литература

• Византијски извори за историју народа Југославије I, Византолошки

институт, књига 3, Београд, 1955
• Византијски извори за историју народа Југославије II, Византолошки
институт, књига 7, Београд, 1959
• Византијски извори за историју народа Југославије III, Византолошки
институт, књига 10, Београд, 1966
• Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1959