Хуан Матеос

Јектеније1 и молитве после Јеванђеља (први део)

Након што смо проучили део византијске Литургије са библијским читањима,

потребно је да обрадимо јектенијске прозбе и молитве које се проузносе након
благовештене Речи Божје, да бисмо тиме окончали изучавање Литургије Речи.
Ево схеме овог дела на основу данашњих богослужбених књига:
1. Сугуба јектенија са молитвом.
2. Јектенија за катихумене са главопреклоном молитвом и отпустом.
3. Две скраћене јектеније, које покривају прву и другу молитву верних.
Обрадимо сваку од ових тачака одвојено.

1. Сугуба јектенија

Реч јектенија, која изворно описује само сугубу јектенију, то јест први низ
кратких прозби (литанија) након Јеванђеља заправо је придев (ἐκτενὴς); како и
произилази из текста молитве која прати ову јектенију, овај придев прати
именицу ἱκεσία, што значи мољење (ἡ ἐκτενὴς ἱκεσία).
Придеву ἐκτενής може се приписати неколико значења, међусобно врло
сродних: „силовит, усрдан, срчан, приљежан, напет, жарки, ревностан“;
контекст у којем се налази у Литургији намеће значење „усрдан, приљежан“.
Реч је дакле о усрдном мољењу као што је и хришћанска заједница молила
ἐκτενῶς за Петра док је апостол био у тамници“ (Дап. 12, 5)

а) Данашњи образац сугубе јектеније

Данашњи образац јектеније започиње ђаконским позивом: Рецимо сви из

све душе своје и од свега ума свога, рецимо, на који народ одговара: Господи помилуј.
Тек наредним позивом почиње строго говорећи сугуба јектенија: Господе
Сведржитељу, Боже Отаца наших, молимо Ти се, услиши и помилуј. Народ
одговара изнова са једним: Господи помилуј.
Ђакон наставља: Помилуј нас Боже, по великој милости својој, молимо Ти се,
услиши и помилуј. Овај позив је надахнут 50. псалмом и завршава се истим

1 са француског изворника Juan Mateos, S.J., „Les prières litaniques après l’Evangile“ y La célébration
de la parole dans la liturgie byzantine, Rome 1971, cтр. 148-163. Аутор који се обраћа западним
читаоцима за јектенију користи назив литанијска молитва или литанија због сличности
јектеније из православног богослужења са литанијом из римокатоличких обреда – прим. прев.
речима као и позив који му претходи. У рукописима и старим издањима, народ
одговара трипут Господи помилуј почевши од ове прозбе. Оваква пракса је
очувана код Словена и Румуна.
Молитва уметнута непосредно након ове прозбе у грчким издањима
савршено се наставља на саму прозбу – код Словена је ова молитва погрешно
стављена након следеће прозбе.
Господе Боже наш, прими ово усрдно мољење од слугу твојих и помилуј нас по
обиљу милости твоје, и ниспошљи милосрђе твоје на нас и на сав народ твој који
очекује од Тебе богату милост.
Прозбе које следе молитву сачињене су по другачијем узору. Постоји
само један глагол којим се исказује прозба и који се увек налази на почетку
сваког појединачног мољења: Још се молимо... Образац прозби умногоме се
разликује зависно од области: упоредимо, на пример, грчки и руски образац: у
првом се редом моли за 1) патријарха и клир, 2) за епископа и презвитерство, 3)
за свештенике, ђаконе и монахе, 3) за житеље области, града или манастира, 5)
са осниваче цркве или манастира и за све преминуле, 6) за црквене добротворе,
оне који се труде, појце и присутни народ.
По украјинском обрасцу из Служебника издатог у Кијеву 1893. године2,
моли се овим редом: 1) за цара, 2) за царицу, 3) за престолоноследника и царску
породицу, 4) за Свети Синод, митрополита или архимандрита и све хришћане,
5) за војску, 6) за свештенике, свештеномонахе, и све хришћане, 7) за преминуле:
патријархе, цареве, царице, ктиторе, оце и браћу, 8) за црквене добротворе и
остале као и у грчком обрасцу.
Завршно славословље наставља са темом милосрђа: Јер си милостив и
човекољубив Бог и Теби славу узносимо...
Ова анализа показује које су одлике сугубе јектеније у поређењу са
великом јектенијом:
1) Док у великој јектнији ђакон народу само предочава садржај прозби,3 у
сугубој јектенији он се обраћа Богу, а народ само наставља његову молитву;

2 Стр. 88-90. У данашњем српском Служебнику, издање из 1998. године, прозбе иду овим редом 1)
за благоверни род и православне хришћане (уместо прозбе за краља из доба краљевине), 2) за
патријарха (или митрополита, или епископа), 3) за свештенство, ђаконе (у манастирима за
настојатеља), 4) за сабраћу цркве или манастира, 5) за преминуле патријархе, цареве, царице,
ктиторе, оце и браћу и православне свуда, 6) за добротворе, за оне који се труде, појце и
присудни народ – прим. прев.
3 Осим уводног позива: У миру Господу се помолимо, затим прозбе Заштити, спаси... и позива

...сами себе и једни друге, чија улога ће у другом делу бити проучена.
 2) Поједине прозбе из сугубе јектеније завршавају се са три глагола:
молимо Ти се, услиши нас и помилуј; велика јектенија, насупрот томе, има само
један глагол: Господу се помолимо.
3) Почев од треће прозбе сугубе јектеније, трипут се понавља Господи
помилуј, што се никада не дешава у великој јектенији.
Грчка реч ἐκτενής преводи се на старословенски језик речју сугубаја. У
употреби која је превагнула код Словена, јектенијом је назван било који низ
кратких прозби (на Западу је назив: литанијска молитва) што показује да је
изгубљена свест о изворном значењу речи ектенис.
У данашњем обрасцу сугубе јектеније срећемо неколико проблема:
1) Понављање глагола „рецимо“, у почетној прозби.
2) Чињеницу да се троструко Господи помилуј не пева од почетка јектеније,
већ тек након прозбе која претходи молитви коју чита свештеник.
3) Разлику у стилу дела која претходи свештеничкој молитви и дела који
долази након молитве.
4) Разнолике обрасце за други део, зависно од области.
5) Повезаност молитве са прозбом која јој претходи, са једне стране, као и
са завршним славословљем, са друге стране.
Да би смо покушали да нађемо решење за ове проблеме, неопходне је
проучити извесне древне рукописе.

б) Неколико древних образаца сугубе јектеније

Пошто је образац сугубих јектенија заједнички за све Евхаристијске

Литургије и налази се увек на истом месту, пре молитве за катихумене-
оглашене, довољно је навести образац из само једне од Литургија из рукописа.
а) Кодекс Coislin grec 214 (евхологиј из 12. века), fol. 31r, Литургија
Пређеосвећених, раздељује почетни позив и умеће низ прозби између друге и
треће прозбе данашњег обрасца, а притом ништа не додаје после треће прозбе:
1. Рецимо сви:
2. Из све душе:
3. Господе Сведржитељу:
4. Ти који не желиш смрти грешника, него да обрати, покаје и жив буде,
молимо Ти се (услиши и помилуј).
За овај свети храм:
За овај град:
За благорастворење ваздуха:
 За путнике:
Да се избавимо од:
Завршна: Помилуј нас, Боже:
Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог:

Ненумерисане прозбе преузете су из велике јектеније. Завршна прозба

иде уз славословље, но између њих треба уметнути и молитву.

б) Кодекс Grott. Γ. β. VII (9. век), старији од претходног, доноси међутим

још већи број уметнутих прозби, и додаје на крају још једну прозбу са изражено
покајним карактером:
1. Рецимо сви: Господи помилуј.
2. Из све душе...рецимо: Господи помилуј.
3. Господе Сведржитељу...
4. Ти који не желиш смрти (=као и претходни Coislin grec 214).
За овај свети храм:
За епископа:
За цареве:
За њихову војску и победе у рату:
За град овај:
За путнике:
За благорастворење ваздуха:
Да се избавимо:
5. За присутни народ, који очекује од Тебе велику и богату милост, молимо Ти
се услиши [и помилуј].
6. За све којима је потребна Твоја помоћ и подршка, молимо Ти се [услиши и
помилуј].
Завршна: Помилуј нас, Боже...
Додатак: И да Бог наш буде благ и милостив, да нас помилује и одврати од нас
своје праведне претње, рецимо сви усрдно: Господе помилуј.
(молитва)
Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог:

в) Кодекс Paris grec 330 (12. век) има образац у потпуности истоветан оном
из Coislin grec 214, али нису исте уметнуте прозбе из велике јектеније: уместо
мољења за град, благо време, путнике, моли се за архиепископа, цареве и
њихову успех у рату.
 г) Ђаконски служебник кодекс Синај 1040 (12. век)4 додаје прозбе након
завршне:
1. Рецимо сви усрдно (ἐκτενῶς):
2. Из све душе:
3. Господе Сведржитељу:
4. Богати у милости и благи у самилости, молимо Ти се, (услиши и помилуј).
5. Ти који не желиш смрти грешника...
Да нас избави:
Завршна: Помилуј нас, Боже:
(затим долази седам прозби почев од: Још се молимо).
Сличан образац се појављује у кодексу Paris grec 328, стр. 18-21. који
изоставља пету прозбу из Синај грчки 973 (око 1153. године)5, арапском преводу
из 11. века,6 грузијском,7 и јерменском,8 оба из 13. века.
Грузијски превод из 11. века9 низ започиње након молитве преузимајући
почетни позив из велике јектеније: Опет и опет у миру помолимо се Господу.
e) Најдужи образац који смо пронашли итало-грчког је порекла, и
садржи га кодекс Vat. gr. 2005 (око 1197-1211.г); осим што је завршна прозба
проширена са још две, додато је још девет дугих прозби, чиме се укупан број
прозби подиже на осамнаест.

Ово проучавање образаца води нас до следећих закључака:

- Ђакон сугубу јектенију започиње тако што народу назначава одговор:
Рецимо сви Господи помилуј.
- Затим истиче унутрашње настројење неопходно за ову молитву: Из све
душе...
- Прозбе које се изледају својствене сугубој јектенији израженог су
покајног карактера и своде се на спомен божанских атрибута везаних за
милосрђе Божје и завршавају се скрушеним мољење израженим са три глагола:
Господе Сведржитељу, Боже Отаца наших, молимо Ти се, услиши и помилуј.
Тебе који си богат у милости и благ у самилости, молимо...
Ти који не желиш смрти грешника... молимо...

4 Димитријевски, Описание 2, 133.

5 исто, 84.
6 Изд. C. Bacha, y XPYCOCTOMIKA, Рим 1906, 435.

7 Изд. M. Tarchnischvili, CSCO, Series Iberica vol. 123, 32.

8 Изд. G. Aucher, y XPYCOCTOMIKA, 380.

9 Изд. A. Jacob, Une version géorgienne inédite de la Liturgie de Saint Jean Chrysostome, y Le Muséon

LXXVII (1964), 95-96.

 - Завршна прозба преиспуњена темом милосрђа: Помилуј нас Боже...,
претходи молитви која се завршава славословљем.
- Једино се на завршну прозбу одговарало вишеструким Господи помилуј.
Зауставимо се сада на завршној прозби, јединој на коју се одговарало
вишеструким Господи помилуј. Грчки рукописи обично не утаначују колико број
пута је понављано Господи помилуј; кодекс Pyromali10 каже међутим: „Народ на
крају додаје дванаест пута Господи помилуј и архијереј, окренут ка народу,
закрштава их трипут ка левој страни и трипут ка десној, и окренувши се изнова
ка олтару, говори: Јер си милостив и човекољубив Бог...“
Изричити су и преводи. Арапски из 11. века и грузијски из истог доба,
наведени изнад, прописују девет Господи помилуј, као одговор народа: исто тако
и јерменски превод из 13. века. Кодекс Патмос 226 из 10. века и други списи ову
јектенију називају То мега Кирие елеисон11.
Ова чињеница објашњава поједине рубрике као и називе које поједини
рукописи дају овој јектенији. Кодекс Paris grec 328 (стр. 18) назива је: διακονικὰ
τῆς ἐκτενῆς ἱκεσίας; кодекс Paris grec 330 (стр. 6): τὴν συναπτὴν εἴπομεν πάντες;
грузијски превод из 11 века: Кверекси, исто као и велика јектенија.
Данашњи назив ове молитве јесте: Молитва усрдног мољења, који се као
такав јавља у кодексу Paris grec 391, fol. 7v; и рубрика јектенија (ἡ ἐκτενής)
надписана је у Vat. grec 2005 изнад завршне прозбе: Помилуј нас Боже.
Ове чињенице савршено се могу повезати на следећи начин:
-назив ἐκτενὴς ἱκεσία не односи се на читав низ кратких прозби, већ
једино на понављање Господи помилуј који следи завршној прозби за милосрђе:
Помилуј нас Боже.
- док народ поје вишеструко Господи помилуј, епископ благосиља и тихим
гласом узноси молитву којом од Бога тражи да прими усрдно мољење које је у
току.
- као и код сваке јектеније, и овде је реч о молитви са низом прозби, и
такозваних диаконика, које предводи ђакон.

в) Место и порекло сугубе јектеније

Након што смо проучили сам образац сугубе јектније, приступићемо

проблему улоге коју она има у Литургији Речи.

10 J. Goar, Euchologium, Венеција 1730, 154.

11 Типик Велике Цркве 2, литургијски индекс, види ἐκτενή, Ι.
 Потешкоћа се јавља зато што јектенија претходи јектенији за оглашене-
катихумене што је у супротности са целокупним литургијским предањем.
Наиме, након читања Јеванђеља и беседе, приступало се отпусту оних који нису
у пуном црквеном општењу: оглашених, оних који се спремају за просвећење,
поседнутих, покајника, тако да би верни, оставши сами, могли да се сједине у
заједничкој молитви и служе Евхаристију.
Данас се, међутим, између беседе и молитве за катихумене, умеће низ
прозби назван ἐκτενής или сугуба (усрдна) јектенија.
Зна се за два вида њеног обрасца: један је изразито покајног карактера –
ниједан пак древни спис не умеће покајно мољење пре јектеније за оглашене – а
други садржи неколико прозби из јектенијске молитве верних којима дакле
нису припадале горе споменуте категорије.
Наведимо неколико древних списа. Апостолске установе након
једноставног отпуста оних који не намеравају да се крсте: „Нико од слушалаца,
нико од неверујућих“, умеће јектенију, благослов и отпуст сваке од четири
категорије; напослетку долази молитва верних.12
Слично је код Златоустог, који међутим не спомиње јектенију за оне који
се спремају за просвећење.13 Mожемо навести и Лаодикијски сабор,14 писце из
области Понта,15 Testamentum Domini,16 Серапионов Евхологиј.17
Ни код св. Максима Исповедника, ни код св. Германа нема никаквих
назнака о сугубој јектенији, мада обојица спомињу отпуштање оглашених.18 Но
у кодексу Барбер. гр. 311 (крај 8. века, итало-грчки), јавља се молитва сугубе
јектеније.19
Уметање сугубе јектеније на ово место одиграло се дакле између 7. и 8.
века, у доба у којем су се десиле толике друге промене у византијској Литургији.
Сугуба јектенија није дакле припадала структури Литургије Речи и
штавише, њено уметање је грубо изменило литургијску структуру, замагљујући
поредак молитава својствен древном предању.

12 VIII, 6-11; Funk 478-494.

13 V. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford, 1896, 471-472.
14 19. канон; Mansi 2, 567BC.

15 Brightman, 521-526.

16 Изд. Rahmani, Mainz, 1899, 36-48.

17 Изд. Funk, Didascalia et Constitutiones Apostolorum II, 160-162.

18 Св. Максим, Мистагогија 14, PG 91, 692D-693A; Scholia in Ecclesiaticam Hierarchiam III, 3, 7; PG 4,

141C. Nilo Borgia, Il Commentario liturgico di S. Germano Patriarca Constantinopolitano, Grottaferrata

1912, n°35, стр. 28.
19 Brightman, 314-315. [На грчком стоји: Εὐχὴ τῆ Ἐκτενῆς °τοῦ Κύριε ἐλέησον° – прим. прев.]
 Пређимо сада на порекло сугубе јектеније. Очигледно је да овај низ прозби
није састављен да би се проузносио након читања Јеванђеља, већ да је постојао и
пре него што је уметнут у Литургију. Одакле је могао бити преузет?
Одговор на ово питање не чини се тешким. У Типику Велике Цркве,
јектенија или „Велико Господи помилуј“ увек се јавља у вези са литијама,
односно покајним молитвословљима (на Западу rogatio). Ђакон би их
проузносио сваки пут када би се литија зауставила. Понекад, на пример 7.
октобра, 22. децембра, ђакон би проузносио само јектенију приликом успутне
литијске станке.20 Покајно обојен текст првобитне јектеније, усрдно мољење и
гест пружања руку који ју је највероватније пратио, савршено се слажу са
покајним карактером литија вршених приликом обележавања годишњица
непогода које су снашле престоницу: пожара, земљотреса, пепелних киша,
најездā Персијаца и муслимана.21
И саму идеју да се сугуба јектенија повеже са Јеванђељем несумњиво је
надахнула покајна литија. Трипут годишње, цариградски Форум је представљао
литијску станку приликом које је читано Јеванђеље, али је уместо јектенија из
Литургије Речи, проузношена само сугуба јектенија. Из овакве праксе вероватно
је потекло и проузношење сугубе јектеније после читања Јеванђеља на
Литургији, и то нарочито кад се има у виду да је мирна (велика) јектенија већ
била измештена тако да је долазила после входа са Јеванђељем.

г) Закључак везан за сугубу јектенију

Сугуба јектенија, или само јектенија – ектенис како је Грци кратко

називају, представља низ прозби (синапти), које проузноси ђакон (диаконика).
За разлику од обичне велике јектеније (синапти), код сугубе јектеније,
ђакон најпре назначава народу одговор и подстиче га на усрдно мољење; затим
се ђакон обраћа непосредно Богу низом прозби којима се призива милосрђе
Божје. Свака прозба се завршава са три глагола усрдног мољења којима се
истиче молитвена приљежност.
На завршну прозбу, надахнуту 50. псалмом, народ је одговарао Господи
помилуј (Κύριε ἐλέησον) девет или дванаест пута, певајући испружених руку.
Управо је ово понављање Господи помилуј названо „усрдним мољењем“ (ἡ
ἐκτενής ἱκεσία) одакле је потекао и назив ове јектеније „велико Господи
помилуј“. Током усрдног мољења епископ је, изговарајући тихим гласом

20 Типик Велике Цркве, I, 62, 144.

21 Пожар - 1. септембар; земљотрес - 7, 26. октобар, 26. јануар; агарјанска опсада - 16. август.
молитву којом од Бога тражи да прими мољење народа и да излије своје
великодушно милосрђе, благосиљао присутно мноштво трипут на десно и
трипут на лево, завршавајући гласним возглашавањем славословља, чијим
садржајем је истицан повод за уздање у Бога.
У Цариграду је јектенија представљала низ прозби својствених покајним
литијама; ђакон би је проузносио при сваком заустављању литије. Приликом
најсвечанијих литија, за које су била предвиђена светописамска читања на
Форуму, сугуба јектенија је била једина јектенија након Јеванђеља, и њоме се уз
благослов који јој је следио, окончавала литијска станка.
Негде пред осмо столеће сугуба јектенија је уведена у Литургију Речи,
заузимајући место након Јеванђеља, као код покајних литија, долазећи тако
између беседе и јектеније за оглашене. Негде у то исто време велика јектенија је
пренешена испред трисветог.
Уметање сугубе јектеније на њено данашње место не представља
најсрећнији литургијски развој. Њоме је поремећена схема молитва након
читања светописамских читања, док проузношење јектеније за оглашене које
следи губи на складности.

2. Јектенија за оглашене

Јектенија

У овој молитви, само су прва и последња прозба (завршни позив за

приклањање главе) упућени оглашеним; молитвени садржај других прозби
упућен је вернима.
Оглашени су позвани да се помоле у тишини (εὔξασθε), а у Апостолским
установама и код Златоустог, да приклоне колена,22 док заједница верујућих,
испуњавајући своју свештеничку службу, посредује за њих пред Богом.
Ево и разлога којим Златоусти објашњава чињеницу да оглашени не
одговарају на јектенију и да се отпуштају пре молитве верних: њихову молитву
Христос још није потврдио ни запечатио; они се још увек нису родили за
слободну молитву (παρρησίαν), већ за њих други, већ уведени у тајинства,
посредују. Они су изван царских дворана, далеко од свештених одаја. Ево дакле

22Const. Ap. VIII, 6, 8 (ἐγείρεσθε); Funk 480; Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2, 8 (PG
61, 403).
разлога због којег они излазе када се читају ове часне молитве (=молитве
верних).23
Верни се моле Богу да оглашене припреми за неопходну благодат и да их
присаједини телу саборне (католичанске) и апостолске Цркве. Најпре да им
отпусти грехе (ἐλεήσῃ), затим, да их научи Речи истине, коју по тумачењу
Златоустог, можемо научити једино од Бога, јер учитељем не зовемо никога на
земљи (Мт. 23, 8), али смо сви ученици Божји (Ис. 54, 13; Јн. 6, 45). Најзад, да им
открије Јеванђеље правде, односно, и даље по Златоусту, Јеванђеље које им не
само отпушта грехе, него их чини праведним, побуђујући жељу за крштењем.24
Напослетку, тражимо да их Бог приброји телу хришћанске заједнице, саборној
и апостолској Цркви.
Наредна прозба: „Спаси, помилуј, заштити и сачувај их, Боже, благодаћу
Твојом“, потиче из позива да се устане из коленопрекленог положаја о чему
непосредно говоре и Златоусти25 и Апостолске установе26. Ову појединост ћемо
проучити другом делу текста у одељку о молитви верних.

Благослов и отпуст оглашених

Пре него што оду, оглашени примају благослов, који су се састоји из

молитве којој претходи ђаконов позив за приклањање главе. Молитве, коју чита
предстојатељ, пуна је библијских мотива:
Господе Боже наш, који на висинама живиш и на смерне гледаш, (Пс. 112, 5б-6а)
који си ниспослао спасење роду људскоме, Јединороднога Сина твог и Бога, Господа
нашега Исуса Христа, (Ср. Гал. 4, 4; 1Јн. 4, 9) погледај на слуге твоје оглашене, који су
приклонили главе своје Теби, и у погодно време (Пс. 31, 6) удостој их бање поновног
рођења, (Тит. 3, 5) отпуштења грехова и одеће непропадљивости, (Ср. 1Кор. 15, 53-54)
присаједини их твојој светој, саборној и апостолској Цркви, и уброј их у твоје
изабрано стадо: да и они с нама славе пречасно и величанствено име твоје, Оца и Сина
и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.
Молитва понавља прозбе за оглашене из јектеније која претходи.
Призивање Бога указује на свеопштост његове спаситељне воље; приклањање
главе (дословно врата) оглашених могло би да се односи на њихову спремност

23 Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2, 5 (PG 61, 399)

24 Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2 (PG 61, 400).
25 Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2, 8 (PG 61, 403).

26 VIII, 6, 8; Funk 480.

да прихвате јарам Христов. Дејство крштења описано је појмовима поновног
рођења, отпуштења грехова, васкресења или непропадљивог живота.
По Златоустом,27 Божји благослов на оглашенима доказ је да је Бог
услишио молитве за њих, јер „не благосиља човек – наставља Златоусти – већ
његовом руком и језиком, самом Цару, главе присутних, приносимо“; овакав,
помало чудан, израз изгледа да значи да Богу приносимо главе оглашених, да
би он сам на њих положио руку. Златоустов опис подразумева да предстојатељ
чини покрет руком према оглашенима док чита, нема сумње наглас, молитву.
Овде изнесена начела за благосиљање оглашених очигледно важе и за свако
благосиљање ове врсте којим се окончава јектенија или сама служба.
Преостаје још да се оглашени отпусте. Ђакон их позива да изиђу. У
Апостолским установама отпуст је веома једноставан: „Изиђите, оглашени, у
миру“.28 Понављање које срећемо у данашњем византијском обрасцу: „Ви који
сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите; нико
од оглашених (да не остане)“, претпоставља два ђакона који, као данас код Руса,
наизменице изговарају ове речи, надгледајући одлазак оглашених.

Анђео мира

У Апостолским установама и код Златоустог између молитве за оглашене

и благосиљања умеће се већина прозби које данас сачињавају прозбену
јектенију или јектенију „анђела мира“, или αἴτησις. На ове прозбе оглашени су
одговарали стојећи.29 Ево и уводних речи прозби:

Апостолске установе Златоуст

Мир Божји Анђела мира

Дан миран и безгрешан Времена мирна
Све време живота Дан и сав живот миран
Хришћанску кончину Хришаћанску кончину
Самилост Божју Добро и корисно
Отпуштење грехова

Приметимо да се ни код Златоустог ни у Апостолским установама ова јектенија

не јавља као додатак јектеније верних којом се оконачава низ прозби. Налазимо

27 Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2, 8 (PG 61, 404).

28 VIII, 6, 14; Funk 480.
29 Const. Apost. VIII, 6, 8 (Funk 480); Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Коринћанима, 2, 8 (PG 61, 403).
је, насупрот томе, у наставку јектенијске молитве верних на крају јутарње и
вечерње службе. Закључак који, чини се, проистиче из ове чињенице, јесте да
прозбена јектенија стоји на прелазу из богослужења у свакодневни живот; из тог
разлога тражимо анђела који нас води у миру, као и дан миран. Есхатолошки
обриси које јектенија садржи помажу очувању бодрости хришћанског живота.
Пошто су оглашени излазили у том часу, јектенија је проузношена због
њих, а да би се избегло понављање вероватно и збо осталих категорија
присутних који су тада излазили. Верни су пак остајали и након овога да би
присуствовали Евхаристијској Литургији; стога се прозбена јектенија није ту
налазила. Другачији случај је био на вечерњи и јутрењи: верни су излазили из
цркве одмах након благосиљања, па је прозбена јектенија управо ту имала своје
место.
Приметимо још да је древни израз ἑαυτοὺς καὶ ἀλλήλους (сами себе и
једни друге) у прозби пред молитву благодарности након причешћа, некада
завршном молитвом византијске Литургије, проширен мољењем које је
својствено за αἴτησις:
Измоливши сав дан, савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге и
сав живот свој Христу Богу предајмо.
То је једино место на којем би требало изразити такву прозбу у Литургији
верних.

3. Молитва верних

Данашња структура овог одељка врло је необична: његово средиште

сачињавају две молитве, назване молитвама верних, свака уоквирена једном
кратком јектенијом.

а) Прва јектенија

Прва јектенија почиње позивајући верне на молитву. Речима ὅσοι πιστοί

почиње такође и молитва верних у Апостолским установама.30 Једина прозба
која следи јесте древни позив да се устане: ἀντιλαβοῦ (заштити). Ђакон затим
возглашава: Премудрост! а свештеник, који је тихим гласом прочитао молитву
завршава општим славословљем: Јер Теби приличи свака слава... Треба приметити
да је у овој јектенији, као и у следећој, изостављена прозба ἑαυτοὺς καὶ
ἀλλήλους (сами себе и једни друге), која се налази свугде другде. Потешкоће

30 VIII, 10, 2; Funk 488.

које произилазе моћи ћемо да разрешимо тек касније, након што у целини
размотримо све чиниоце овог одељка.

б) Друга јектенија

Код Руса друга јектенија није истоветна првој, већ садржи знатан број
прозби које сачињавају велику јектенију (синапти). Оваква пракса постоји, или је
макар постојала, и код Румуна,31 и указује на јектенију коју спомињу многи
древни рукописи. Од њих наведимо, као и Strittmatter,32 Sinait. gr. 1040 (ђаконски
служебник из 12. века), где налази потпуну велику јектенију која садржи чак и
ἑαυτούς,33 Порфиријев евхологиј, Петроград 226 (10. век)34 и Sinait. gr. 1020, који пак
не даје појединости.35 Још и кодекс Modena (Библ. Estense) a.R.7.20, fol. 9v, каже:
„Опет и опет у миру... прозбе су написане на почетку“,36 а такође и Еразмов
превод на латински: „Опет и опет... и ђакон говори прозбе“.37
Из Стритматерове студије произилази да до скраћивања јектеније долази
на Пређеосвећеној Литургији, и постепено се шири и на остале Литургије. Да
би поткрепио своју тврдњу, он наводи кодексе Barb. gr. 329 (11. век), Grott.Γ.β.VIII,
Barb.gr. 345 , Vat. gr. 1863 (сва три из 12. века) којима можемо додати и Barb. gr.
431 из тог истог доба; затим Grott.Γ.β. XIII (13. век) и Grott.Γ.β. ΙΙΙ (14. век).38
Осим две данашње прозбе у грузијском преводу из 11. века наилазимо на
још пет.39 У арапском преводу из истог времена на само још две.40 Кодекс Paris
gr. 391 (12. век), fol. 12v, четири, почев од „за овај свети манастир“, (прозба број
8). Barb. gr. 316 (12. век) који такође садржи четири, одабрао је прозбе број 2, 3, 8,
11.
Различити начини скраћивања јектеније још један су показатељ да се
ради о остатку потпуне древне јектеније, која је одговарала молитви верних и
која је у 4. веку, проузношена након одласка оних којима није било допуштено

31 Dumnedeestile Liturghii, Букурешт, 1902, стр. 121-122. У издању из Трговишта, из 1713. године,

стр. 7-80, друга јектенија, знатно скраћена, не садржи међутим уводни позив: „Опет и опет“.
32 A. Strirrmatter, Notes on the Byzantine Synapte, y Traditio X (1954), стр. 65-85.

33 Димитриевски, Описание 2, 133.

34 Красносељцев, Свједенија, Казан 1885, 210-212.

35 Димитриевски, Описание 2, 141.

36 Наводи Strittmatter, стр. 72-73.

37 Goar, Евхологиј, 92.

38 A. Strirrmatter, Notes on the Byzantine Synapte, y Traditio X (1954), стр. 68-69, 84.

39 A. Jacob, 99-100.

40 C. Bacha, 425, 475.

да се причесте. Подела на две јектеније сасвим је излишна последица постојања
две молитве.
Састављајући Диатаксис, Филотеј, тада још увек игуман Велике Лавре на
Светој Гори (пре 1347), одлучио се на необичан покушај. Желећи да задржи
највећи могући део велике јектеније на њеном древном месту, прописао је да се
прозбе 1, 2 и 3 говоре са првом молитвом верних, а прозбе од 7 до 11 са
другом.41 У 17. веку исти распоред налазимо у кодеску Атина 754.42

в) Прва молитва верних

Пажљива анализа текта прве молитве верних неопходна је да бисмо

могли да предложимо тумачење њене литургијске улоге.
Тренутно, пре свега на Литургији, сусрећемо две молитве назване
„молитвама верних“. Разлоге треба тражити у богослужењу које не следи
цариградски модел већ палестинско предање. У Цариграду су наиме и ујутро и
увече читане две молитве верних испред главопреклоне молитве.43
Богослужбена улога молитава верних на Литургији мора се пак одредити
водећи рачуна о цариградском предању.
Анализирајмо сада текст прве молитве:
Благодаримо Ти, Господе Боже (Отк. 11, 17) Сила, који си нас удостојио да и
сада станемо пред твој свети Жртвеник и припаднемо твоме милосрђу за грехе наше,
и за незнања народна. (Јев. 9, 7)
Прими, Боже, молбу (δέησις) нашу; удостој нас да Ти приносимо молбе, и
срдачне молитве, и бескрвне жртве за сав народ твој;
И оспособи нас, које си силом Духа твога Светога поставио на ову службу
твоју, (Ср. 2.Кор. 3, 6) да незазорно и несметано, са чистим сведочанством савести (2.
Кор. 1, 12) наше призивамо Тебе у свако време и на сваком месту, (Ср. 1. Кор. 1, 2) да
услишивши нас, милостив нам будеш у обиљу благости твоје.
Чини нам се, за разлику од Златоустовог тумачења које ћемо ниже
навести, да се ова молитва изговара не у име читавог народа, већ само у име
клира: заменица „ми“ означава служитеље које је Бог поставио; о народу се

41 Красносељцев, Материали, Казан 1889, 58; Трембелас, Αἵ τρεῖς Λειτουργίαι, Атина, 1935, 6.
42 Трембелас, 65.
43 За вечерњу, видети Гоар, Евхологиј, 36-37. Приметимо да главопреклоној молитви претходи

седма молитва из уобичајне групе вечерњих молитава, што указује на испреплетаност

цариградског предања са палестинским. За јутрењу види, исто, 45; сличан случај како на
вечерњој имамо и са дванаестом молитвом из палестинске групе, односно молитвом
славословља, која је уметнута између друге молитве верних и главнопреклоне молитве.
говори у трећем лицу, иако се завршно мољење за Божју милост највероватније
тиче свих. Једна оваква молитва, којом се моли благодат за свештенике, не би
требало да се читала наглас.
Приметимо нагласак молитве на успостављеном посредовању
свештенства између Бога и народа. У првом пасусу, благодари се Богу што је
допустио служитељима да стану пред његов Жртвеник и да припадну милосрђу
за њих саме и за народ. Да би се поткрепила замисао о посредовању наведен је
одељак Посланице Јеврејима 9, 7, иако се овај текст односи на улогу јудејског
првосвештеника, а не на свештенослужитеље Новога Завета.
Даље се развија идеја о посредовању: служитељи треба Богу да принесу
молбе, молитве и бескрвне жртве (θυσίας) за сав народ. Прва два израза односе
се без икакве сумње на јектенију која је тада изговарана, као највероватније и
последњи израз због множине; на евхаристијску жртву, наиме, без обзира на
учесталост служења, односио би се израз „бескрвна жртва“, строго у једнини.
Овде мора бити да се ради о изразу надахнутом Старим Заветом, и
једнозначним са жртвама духовним из Прве Петрове 2, 5.
На крају молитве тражи се да служитељи буду оспособљени да призивају
Бога тако да свагда задобијају милост његову.
Садржај молитве дакле креће се око јединствене замисли: свештенство
Богу приноси молитве за народ; с обзиром на тренутак када је молитва читана,
ово се савршено поклапа са приношењем Богу јектенијских прозби које народ
тада упућује.

г) Друга молитва верних

И другу молитву као и прву одликује прављење разлике између

свештенства и народа... Може се раставити на два дела: први, у којем,
свештенство моли за себе, и други у коме се моле за народ, али нема ниједног
„ми“ које би се односило на обе категорије (клир и народ).
Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо, Благи и Човекољубиви,
да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе наше и тела од сваке нечистоте
телесне и духовне и даш нам да невино и неосуђено стојимо пред светим
Жртвеником твојим. А даруј, Боже и овима који се моле са нама, напредак у животу,
и вери (ср. Фил. 1, 25) и разуму духовноме (Кол. 1, 9); дај њима који Ти свагда служе са
страхом и љубављу да се невино и неосуђено причесте светим Тајнама твојим, и да се
удостоје Небеског царства твог. (2. Сол. 1, 5);
 Да свагда чувани влашћу твојом, теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светом
Духу, сада и увек и у векове векова.
Као и у првој молитви, свештенство стоји пред Жртвеником Божјим.
Хришћански народ је означен реченичним обртом „они који се моле са нама“.
Сматрамо да би израз из ове молитве προκοπὴν βίου καὶ πίστεως καὶ
σύνεσεως πνευματικῆς требало превести „напредак у вери и разуму духовном,
заједно са током живота“. Придев духовне односи се само на синесис, према
Колошанима 1, 9. Са друге стране, реч βἰος не означава духовни живот (ζωή) нити
морални живот (πολιτεία), већ органски живот и средства за постојање; ако се
на овај начин схвати, преостаје само да се протумачи да се тражи да напредак у
годинама буде праћен напретком у вери и Духом дарованим разумом, другим
речима, хришћанском зрелошћу.
Молитва спомиње и евхаристијску заједницу чиме у везу доводи два дела
Литургије.

д) Златоусти и молитва верних

Хтели бисмо да укажемо да се разликовање између свештенства и народа

тако јасно и постојано истицано у две молитве верних налази у потпуној
супротности са Златоустовим схватањем. У Тумачењу 2. Коринћанима, у 18.
беседи,44 Златоуст управо указује на чињеницу да постоји мноштво места на
којима се види да ништа не одваја свештенство од верних; међу тим местима, он
изричито наводи и молитву верних:
У неким тренуцима нема никакве разлике међу свештеником и њему
подређеним (=верником), на пример, када учествујемо у светим тајнама; ту смо сви
исто примљени, не као некада у време Старог Завета када је свештеник јео једно а
подређени друго, јер народу није било дозвољено да окуша исте ствари као и
свештеник. Сада више није тако: једно Тело и једна Чаша дају се свима.
Исто и у молитвама, свако може да види до које мере је народ присутан. На
пример, за поседнуте и покајнике, свештеници и они (=верни) моле се заједно, говорећи
исту молитву преизобилног милосрђа (=Господи помилуј). Исто тако у тренутку
отпуста из свештене дворане оних који не могу учествовати на свештеној трпези,

44 PG 61, 527.
говори се друга молитва и сви заједно падамо ничице (ἐπ΄ἐδαφους κείμεθα) и сви
заједно устајемо.45

Превео са француског Новак Билић

45Иако аутор заступа схватање супротно Златоустовом а тиме несумњиво супротно

православном литургијском предању, треба приметити његову научничку ненаметљивост и
спремност да као управо овде сам предочи аргументе који му не иду у прилог – прим. прев.