Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Богдан Поповић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ
СРПСКЕ ЛИРИКЕ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Богдан Поповић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ
СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Садржај

УВОДНА ПЕСМА......................................................................................................2
I...................................................................................................................................................3
ПРВО ДОБА (После 1840).......................................................................................6
II ИЗ „ГОЈКА“..............................................................................................................................7
III ОНАМО, 'НАМО.......................................................................................................................9
IV ДЕД И УНУК.........................................................................................................................11
V СИРОЧЕ.................................................................................................................................13
VI РИБАРЧЕТА САН...................................................................................................................16
VII ЂАЧКИ РАСТАНАК...............................................................................................................18
VIII ВРАГОЛИЈЕ.........................................................................................................................27
IX УКОР.....................................................................................................................................31
Х КРОЗ ПОНОЋ........................................................................................................................32
XI ЉУБАВ.................................................................................................................................33
XII..............................................................................................................................................34
XIII КАД СЕ СЕТИМ...................................................................................................................35
XIV НА НОЋИШТУ.....................................................................................................................36
XV МИЛА..................................................................................................................................37
XVI ПИЈЕМ.................................................................................................................................39
XVII ЈОШ...................................................................................................................................40
XVIII...........................................................................................................................................41
XIX.............................................................................................................................................42

XX..............................................................................................................................................44
XXI.............................................................................................................................................46
XXII............................................................................................................................................47
XXIII...........................................................................................................................................48
XXIV...........................................................................................................................................49
XXV* МЛАДОЖЕЊИ.................................................................................................................50
XXVI НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ..................................................................................................51
XXVII..........................................................................................................................................52
XXVIII.........................................................................................................................................55
XXIX...........................................................................................................................................59
XXX ЗИМЊИ ДАН.....................................................................................................................61
XXXI СПАЉЕНА ПЕСМА............................................................................................................63
XXXII..........................................................................................................................................66
XXXIII ЈАДНА ДРАГА.................................................................................................................67
XXXIV ЛЕМ-ЕДИМ.....................................................................................................................69
XXXV СЕЛИМ-БЕГ.....................................................................................................................72
XXXVI.........................................................................................................................................74
XXXVII БРИГА МАТЕРИНА.........................................................................................................75
XXXVIII ГДЕ ЈА..........................................................................................................................76
XXXIX НА ЛИПАРУ....................................................................................................................77
XL..............................................................................................................................................79
XLI КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ....................................................................................................83
XLII* БРАНКОВА ЖЕЉА...........................................................................................................85
XLIII ДИЖИМО ШКОЛЕ!...........................................................................................................90
XLIV* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ.............................................................................................93
XLV ОТАЦ И СИН......................................................................................................................95
XLVI ОТАЏБИНА.......................................................................................................................97
XLVII ПАДАЈТЕ БРАЋО!.............................................................................................................99
XLVIII СВЕТЛИ ГРОБОВИ........................................................................................................101
XLIX СПОМЕН НА РУВАРЦА....................................................................................................107
ДРУГО ДОБА (После 1880)..................................................................................116
L ЗАЛАЗАК СУНЦА.................................................................................................................117
LI БДЕЊЕ................................................................................................................................119
LII ЉУБАВНА ПЕСМА..............................................................................................................122
LIII СЕРЕНАДА........................................................................................................................124
LIV ЛЕТЊА НОЋ.....................................................................................................................127
LV НЕ ВЈЕРУЈ...........................................................................................................................129
LVI ПРОЉЕЋЕ.........................................................................................................................130
LVII ЦИГАНЧЕ.........................................................................................................................131

LVIII СОК.................................................................................................................................132
LIX ТИБУЛО............................................................................................................................133
LX КОРИНТСКА ХЕТЕРА.........................................................................................................134
LXI...........................................................................................................................................140
LXII ИЗ „ПЈЕСАМА ЛЕИЛИ“.....................................................................................................141
LXIII МОЈА НОЋИ.....................................................................................................................143
LXIV ОБИЧНА ПЕСМА.............................................................................................................144
LXV ВРАЋАЊЕ........................................................................................................................146
LXVI ИСКРЕНА ПЕСМА............................................................................................................147
LXVII СУСРЕТ.........................................................................................................................150
LXVIII ЗАМОР..........................................................................................................................151
LXIX ПОЗНАНСТВО.................................................................................................................152
LXX СУТОН.............................................................................................................................154
LXXI DE PROFUNDIS...............................................................................................................156
LXXII ПОВРАТАК.....................................................................................................................158
LXXIII ВЕЧЕ.............................................................................................................................159
LXXIV ЗАШТО?.......................................................................................................................160
LXXV ЖЕЉА...........................................................................................................................162
LXXVI ЈЕДНА ЖЕЉА...............................................................................................................166
LXXVII ОРХИДЕЈА....................................................................................................................168
LXXVIII ЈЕСЕН..........................................................................................................................170
LXXIX ГОСПОЂИЦИ................................................................................................................171
LXXX ЈЕДНА СУЗА....................................................................................................................172
LXXXI ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ................................................................................................174
LXXXII ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА..........................................................................................181
LXXXIII БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА.......................................................................................184
LXXXIV.....................................................................................................................................185
LXXXV У СУМРАКУ..................................................................................................................186
LXXXVI.....................................................................................................................................187
LXXXVII ЈАБЛАНОВИ...............................................................................................................188
LXXXVIII САТ...........................................................................................................................189
LXXXIX ТИШИНА....................................................................................................................190
ХС МОРСКА ВРБА...................................................................................................................191
XCI ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“.............................................................................................192
XCII 5......................................................................................................................................193
XCIII ЗВЕЗДЕ..........................................................................................................................194
XCIV ПОДНЕ...........................................................................................................................195
XCV МОЈА ПОЕЗИЈА................................................................................................................197
XCVI АНЂЕО МИРА.................................................................................................................198

.................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................209 CVII ДРУГУ......................................................................................200 XCIX ЈЕСЕН...............257 CXXXIV НА БАЛУ.........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................207 CV ВЕСЕЛО ЈЕ...........................................................................219 CXIII НАПУШТЕНА ЦРКВА.............................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................201 С У ПОЗНУ ЈЕСЕН....................................206 CIV ГРМ...................................................................................250 CXXXI ГОЛГОТА.......................................................................................................................................................................259 .....................................................................................................................221 CXV ЈЕФИМИЈА......................................................................241 CXXVI НАШТО МИСАО.......................................................................................................................................................................................................................................................249 CXXX СУНЦЕ.........................................................................................................................................................................................................................204 CIII ЗИМСКО ЈУТРО..............................................................................................................................................................................................................................................................................................218 CXII ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ.......................255 CXXXII ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ!.............................................................................................................243 CXXVII ДОЛАП........251 ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900).........................................225 CXVII НА ГАЗИ-МЕСТАНУ.........................................................231 CXXI СИЈАЧИ.........................................................................................................................................................216 СХ ДУБРОВАЧКИ ПОКЛИСАР.............223 CXVI НА ВАРДАРУ.........................................................233 CXXII ИСПОВЕСТ................247 CXXIX МАЛА ПРИНЦЕЗА................236 CXXIII 4...........256 CXXXIII НА СТРАНПУТИЦИ............................................244 CXXVIII У КВРГАМА...............................................................................................................................XCVII АНЂЕО ТУГЕ..........208 CVI ЗИМСКА ИДИЛА.......................................229 CXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ.....................217 CXI ДУБРОВАЧКО ВИНО..................................................................................................................................202 CI...............................................................................................228 CXIX ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ!.............................................................................................................................................................199 XCVIII ВЕЧЕ..............................................................................................................................203 CII ПОСЛЕДЊИ ГОСТ......................................................................................................................................................................................................238 CXXIV..............................................................................................................................................214 CIX ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ.....................................................................................................240 CXXV МИСАО...................................................................213 CVIII ЕМИНА..................220 CXIV СИМОНИДА.........................................226 CXVIII БОКА...

......................................................................................................................................................................................................................................................................................................................330 CLXVIII ОТАЏБИНИ.......................................................272 CXLIV МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ....................265 CXXXIX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ............................................................................................334 CLXIX ПЕСНИК И ПЕСМА........................................................................................................328 CLXVII ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ.................................292 CLIII ЗВОНИ...........................................................................................................................................................................................271 CXLIII САН ВУКА МАНДУШИЋА............................................301 CLVI АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА.................................................................................................................................................305 CLVII ЈЕСЕЊА КИШНА ПЕСМА......................................................................... ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ...............................................................................................................................................................................................................................................................................................288 CLII ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ.........................................................................................266 CXL ПРЕД КРАЈ ЛЕТА.................269 CXLII МЕНАДА..........................................................................................................313 CLXI МИ....................................................................................................................280 CXLVII ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА....................................................................................................277 CXLV НОЋУ.............................................................................................................................................................................................................................................................................................283 CL ЗАВЕТ...........................278 CXLVI РАСКЛАПА ЗОРА.........................................................................................................................................335 CLXIX ПЕСНИК И ПЕСМА .........................................................................................................................315 CLXII СВЕТКОВИНА.....................................................................................................................................................................................................................261 CXXXVI У „БЕЧКОЈ ШУМИ“................285 CLI НОЋНА СВИРКА............................................................................................................................................281 CXLVIII 2..................................................299 CLV GALIUM VERUM........................................................................................................................................................295 CLIV НА БУНАРУ.......................332 ЗАВРШНА ПЕСМА..................321 CLXIV „ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“.....................................................................................................326 CLXVI ВЕРУЈТЕ ПРВО!.....................................................................................................................307 CLVIII О ЗАШТО?............ ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА.......................................CXXXV У ТРОЈЕ...................................................................................282 CXLIX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА....................................................................325 CLXV РОДОЉУБИВА ПЕСМА.............................................................310 CLX УСЕДЕЛИЦА................................................................318 CLXIII УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ........................................................................................................................309 CLIX НА БРОДУ...............................263 CXXXVII ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО?..............................................................................................................................264 CXXXVIII ПО ЗИМИ...........................268 CXLI ПРОЛЕЋЕ...................

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УВОДНА ПЕСМА АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

. о Музо! Амо милу руку. Ми хитамо журно. Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот. И жудном духу одговора није. Истине благо тражећ' у дубини. Нејасно небо над нама се своди.. Под нама море немирно и бурно. Младости моје то узглавље меко! дуго нам има до у тиху луку. Брод многи овуд мину с много муке. Питања наша шум нејасни срета.. Острво мира и сад је далеко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ I H ајд'мо. Гдје је почетак? Гдје ли чудна мета? У непровидним маглама се крије. И не спазише светиљке из луке А гле по води развалина њини'!. Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази. Рањено срце друкчије нам збори! Нити у пустош пуштај жудно око. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази.. Не! С тешком котвом не срљај дубоко.

Музо. Не питајући да л' је когод гледа. Што пјева жудно измеђ' ледених гора. И вал се пјени.. Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав! и нас само пјевај.. И да л' је слуша. туда само трепте зраци. слатко жуборећи. Буди к'о птица са сјеверних мора. У једној сузи има живот цио! Не питај никад: звуке наших дана Хоће ли вјетри да разнесу шŷмом.. И нашу младост безбрижно и ти'о: У једном срцу цио свемир има. и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије. млада. К'о б'јели бехар са процвалих грана. Нити питај. И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи. Ил' цв'јеће некад над нашијем хумом.. Да ли се роди одјек твоме гласу. Сладосног мира ту ћеш само стећи О. Становник магле и острва леда. Спокојан поглед по површју баци. Ил' ће да живе. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да те неспокој за сазнањем мори. И да л' га наше глухо доба сада В'јенцима својим ил' камењем засу.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И најзад умре .без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

овамо'те мало! Амо и ти. Па ти јоште. Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и препуно среће. Па у срцу да му не запоје! Ао. бистро врело. Докле срце за срцем уздише АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас. Красно ли те Вишњи удесио! Само. Док се поје. Ал' што певах неће пропанути. свете. моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје. мио и премио. Лисна горо. Моје тело под земљицу вргнут'. Чудо дивно што не пукне веће! зоро бела. Из руку ми јасне гусле тргнут'. да мало загудим. Док се коло око свирца вије. само. поље обасјано. док се винце пије. сунце огрејано. Након мене хоће останути. танано гудало! да превучем. Цвеће мило. час ће ударити.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II ИЗ „ГОЈКА“ G усле моје. росо. Јарко сунце мени заклонити. сутра.

па дотле. а куда ћу више! Бр.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Е. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

на поља бојна. Говоре да је разорен двор Мојега дара.са развалина Дворова царских врагу ћу рећ': „С огњишта милог бјежи ми. Гдје небо плави савија свод. онамо. за брда она. На српска поља. 'намо. 'намо! да виђу Призрен! Та то је моје . Био је негда јуначки збор. 'НАМО.. Ту морам једном оружан поћ'. дјецо! у помоћ. O намо. Онамо. куго. Казују да је зелени гај Под ким се дижу дечани свети. Онамо. синци! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . веле. Молитва у њих присваја рај.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III ОНАМО.. браћо. Онамо. за брда она.дома ћу доћ'! Старина мила тамо ме зове. Зајам ти морам враћати већ!“ Онамо. 'намо! за брда она. за брда она. Онамо. Погажен коњ'ма кликује Југ: „У помоћ. 'намо. 'намо. 'намо . спремајмо ход! Онамо.

за брда она. Онамо.сабљи за стара Негова ребра да тупим рез По турским ребрим': да б'једној раји Њом истом с руку рас јецам вез. Никола I Петровић Његош АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Светит' ме старца свет ви је дуг!“ Онамо.. Милошев.. кажу. 'намо. Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Онамо!. пребива гроб!. 'намо! ...

Каз'ће ти се само!“ Ј. и унуку своме рече да гусле целива. зашто сам ја Те гусле целив'о?“ „Ти не схваташ. Дете гусле целивало. Певао му српску славу и српске јунаке Певао му љуте битке Муке свакојаке. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IV ДЕД И УНУК U з'о деда свог унука. Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш. кад размислиш. Метн'о га на крило. Па уз гусле певао му Што је негда било. деди око заблистало. деда. П' онда пита живо: „Је ли. Па сузу пролива.

Не по роси и мирисном цвету. Да им кажем: Благо теби. Где год нађем Српкињице мале. Да сам цветак. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . тица има крила. и звезда је мала. Аој крила. Да им паднем на те груди беле. Мноме би се лепо окитиле. Па би дошле Српкињице миле. Већ по земљам' што се српске звале. Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде. Лако ј' тици. и цвеће је мало. . и тица је мала.... Имаш мајку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ V СИРОЧЕ M алена сам. Што се тамо горе засијала. . селе. као што сам мала.. Мет'ле би ме за те груди беле А мирис би говорио: Селе. Што је својом душом мирисало.. имаш и бабајку! Малена сам. Имаш мајку. Што се небом у зрак завитлала. Благо теби која имаш мајку..кад би моја била! Па да прнем по српскоме свету. Ја бих српском свету мирисала. Благо теби која имаш мајку. имаш и бабајку! Малена сам.

црне моје среће. не треба ни више. Дичним сјајем српским уздисајем: Благо теби која имаш мајку. А звезда би говорила сјајем. Да сам звезда. Више звезда. има свога сјаја. Па би звезду жељно погледале. С дична града оних дичних дана! Кад се сетим где сам се родила. Кад погледам милу Србадију. На српском бих небу засијала. Кад се сетим тад ми ничу крила. Да га чува. А ја имам само уздисаја. Имаш мајку. ни цвеће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Лако ј' звезди. као што сам мала. ни тица. имаш и бабајку! Ал' сироче. Тад се дижем више звезда свију. Изишле би Српкињице мале. Па га молим. Српство ј' мени мајка и бабајка! Ј. а рад Српства свога. весела му мајка. Нит' сам звезда. Српкиња сам с дична Србобрана. Тад ми срце као цвет мирише. Кад се сетим. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . до Бога милога.

Он хитнуо удичицу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VI РИБАРЧЕТА САН A л' се небо осмехива! Ал' се река плави! А рибарче у чун снива.јоште мало Сад му је печена! Срце му се заиграло: „Амо сад. Па је тако пек'о. Рибицу је стек'о. Ал' ће да се слади! Мор'о бих те. јести И да није глади!“ Па је узе. Јасно к'о на јави. Готова је скоро. рибо. Рибица му веће руди. „Жеравице. милена! „Доле ћемо јако сести. Метнуо на жеравицу.он се трже АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Руди риба . Немој тако споро!“.. па њом брже да примакне к усти Чун се љуљну . де се труди.

Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оде санак пусти! Бр.

....... С киме дане прелепо пробави... Из почетка од гране до гране. Овде. Дете мало – голушаво тиче Дође тиче. Слатко звах ја мед и смокву само......... тешко раставити..... горе и врлети. реку.... До толико успомена свети’.. Тешко му се. .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VII ЂАЧКИ РАСТАНАК ..... врело.. Сетити се неба високога. Од дрвета једног до другога... Дрва. Па их сада мора да остави... Док је смело сетити се стране.......... жбуне.. луга..... O ј Карловци место моје драго! К’o детенце дошао сам амо. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака! Под небо се диг’o тић и сада..... па се ту навиче... овде где криоце мало Први пут је сретно огледало.... Па му с’ чине до толико друга.. Игра беше једино ми благо. Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле.

. амо у то доба..... после ује сваке.... Коло. брате.. Моме поју. „Ситно.. Гледај сада убавога рада: Бери...ето винограда. А још више девојчице.нећу те ја брати! Ао.. свирац свира....... ..... Па с' уз брдо весело нагнало. час доле час горе.... коло. момци подвикују Јоште мало ... Момци кликћу... ал' нико с' не мори....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али шта ће. бербо. све поустајало.. ијујују!“ Момци чили подвикују.. носи. Свирац свира. брацо. чуј.. Гледни само... пушке попуцују.... Не да мира. „Свирац свира. живо!“ један другог кори.. види.. оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. .. када мора бити! За њих срце њему младо туче. Виногради. брате. па хајд' у гроба! Зора зори... Шта је јоште сиротан видео? Ао. Дођи.. тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео. Гледни. Живо с' ради. а песме се оре: „Живо.. Нога земљу не додира... АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Али нешто из далеко вуче.. ... збогом умиљати...... Збогом грожђе.

Де поскочи. Удри опет ка' и јуче. Држ' се браци око паса! Коловођа колом вија.. мома поје: „Коловођа. те до зоре.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Њине очи и ножице! Деде. А у зору с' зајухуче.. Коло игра. Пуни пушке. песме с' оре. дивно чудо. Бесна момчад још се не да. А кад сунце веће седа. злато моје!“. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . зној пробија Ал' у твоји' недри туде Окле снега до две груде? Чудо. скапа'! Охо. наша дика. Иде кући. Ала бих се млађан груд'о!“.. не лудуј! Ко би јако момак био. бери. цика. Пушка пуца. Па се не би помамио! Ао. играј. цика. брате. до вечери. Па све тако. Да учиниш клепа клапа За тобоме. селе босонога. попуцује. коло. Свирац свира. селе. пуцај. збогом коло. Зла ти маја до зла Бога Не дала ти чарапица. Коло. Коло лети. Ни лаганих папучица. ијујуј. селе вита стаса. Певај. Па у крчму. душо.. подвикује. Збогом песме.

.... ала си ми бео! Још бих дуго гледати те хтео! Ал' кад ми се веће смрћи мора. Сунце јарко зашло већ одавна. Преко њега скачемо лагани.... Ја се шетам.... горе стоји јека. Све ми мило нојца расплашила. И ево нас на другојзи страни.....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Збогом момци наоколо......... дошла нојца тавна. А уз мирис ветрићи уздишу.... АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .... От'ш'о данак. Па нам пута младим препречио.. Што не могла....... А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета.. Збогом кито мома млади'... .. Ми идемо Стражилову томе... Збогом грожђе. у таму завила... А овде се поток пошалио... Па с' одавде мене изгубиле. А са стране брда мирисава. Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју..... Под ногама она росна трава... Уз косове браћа подвикују: „Ао... Моме платно давно покупиле. цветићи миришу... дружина са мноме.. А крај мене поточић жубори.. А уз ветрић коси покликују....... данче. збогом виногради! ....

....... Еро...... браћо. .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака.... Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен! Ао............ Хајд' у коло.... Од увек си ти без мане! Ој Босанче... Навезено....... ситна тамбурице Удри. тврда главо.. Зачињено Брже... ........ Коло. побро.... тамбур. Ко се теби још не диви! Хрваћане............ .... огњу живи........ Окићено... Виловито.. Ту ће мени земља бити лака“........ Тамбур.. Збогом остај......... Млоги рече: „Ао рајска слико!“ Ал' к'о ја те рад не им'о нико! .... красно Стражилово! Млоги те је у звездице ков'о. а сутра нас нема. амо..... у сићане жице! Данас има..... Да се скупа поиграмо! Србијанче.............. Тврдо срце. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 ...... ко ће ту да дрема. коло. Наоколо.... Наплетено... не од лане. Плаховито.. тврда веро. амо.. стара славо.

... Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане. здраво.. и сви други. Мачем себи благо течеш: Благо турска глава сува... Наш и данас бели дане... гујо лута.. здраво.... Амо да се поиграмо! Хватите се кола тога. од вишњег је оно Бога! ...... мачем сечеш.. Кроз њу ветар горски дува! Ој соколе Далматинче. амо.. Ко ј' у песми већи ђаво! и ви други дуж Дунава. царе мали. и ви други где је Драва.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ко је тебе јоште тер'о? Ти си ка'но хитра муња. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 ... .. Што никада не покуња......... Ко те овде још не хвали? Мачем бијеш. Сремче...... Сваки јунак по сто пута! Црногорче. тамо.. Та са песме из старине.... Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани! Ој Бачвани...... Ао... Бр.......

По гори се шири. да он види иза жбуна Тог чудног славуја! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Леп је ка'но лепи дан. и досада Шетах ја по горе. Донес' га менека!“ Викну мома. Па с' млађан захуја. ој танана. Ал' кад смотри враголана. „Јао мене. А момак се чисто трже. па ти брже За жбун један зађе. Повикала сека: „Ој стазице. И чудо га снађе. Једна мома милоока Ту је рубље прала. Стазица се дала. Што кроз гору вири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VIII ВРАГОЛИЈЕ M омак иде враголан. Тако рече момак туна. Али не чух још никада Да славуји зборе“. крај потока. А са горе.

селе. Не би мене чедо јако Утекла јунаку!“ Па се млађан за њом стисну. А момак за њоме. Бели данак покрену се. ето беде. махну рубље. Да т' подиђу мрави! Лаки ветрић осме'ну се. О да чудна ваљушкања По зеленој трави! О да чудна љуљушкања. „Јао мене!“ она врисну. Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље. Беле ноне до колена Момка су занеле. Па под липу паде. Листак лиска дирну. Бежи мајци дома!“ Бежи мома. „Та да имаш крило лако. Бежи мома до колена Ноне јој се беле. да прнеш облаку..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' и мома из заседе Поскочила ома': „Бежи. Дохвати је саде. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 ..

дане сјајни. Али чувај тајну!“ Бр. Шапће дану сјајну: „Вири. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Липа брсне гране шири. вири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па кроз липу вирну.

Јао злато. Та како си мога'?! Бр. Ала грлиш славно! Љуби.паде тама А ја остах сама! Ала љубиш. грли. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . храно! Где си. где си. данче мио? Где си...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IX УКОР G де си. сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе . моје лане. док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!. душо. тако т' Бога.

умрећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Х КРОЗ ПОНОЋ K роз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање. душа ми горе. кроз густо грање! Ђ. Растопиће ме до беле зоре. Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање! Ту близу поток даљину пара. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . К'о груду снега врело сунчање О лакше. Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу. лакше. Ту се на цвећу цвеће одмара.

Добиће нови глас. До само народ свој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XI ЉУБАВ (1-18) 1 Q убим те. љубим. моје сунце. Он ће са мачем доћи Кад куцне једном час Отеће стару славу. А ти ћеш. Да чува благо то! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . рају мој! А осим тебе никог. душо. Љубим те. Сво благо моје. сво! Ти ћеш ми родит' сина.

Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И ето прође сан. Грлим. Љубим. Цвете убави! Па грлим небо плаво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XII 6 . Ал' ето зора свиће. Моја љубави! Често те тако виђам. А љубим сунце јарко. уздишем. нема Нема да сване дан! Ђ. Ал' тебе нема. издишем. есто те у сну снивам.

мила душо. Руменила лица твога.„Не смејте се. ја посрнем. Од љубави .и од вина. од милина. Само црно вино точи. Тад не пијем друга вина. Па кад пођем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIII КАД СЕ СЕТИМ K ад се сетим. . Од жалости. Ал' с прозора твоја мајка Гледа. Ал' када ми на ум дођу. Онда крчмар ништ' не ради. певам. па се осмехива. Него само црвенога. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Том је ваша ћерка крива!“ Ј. драга госпо. Дођу твоје црне очи. А ја пијем. плачем.

и лакога сна. крчмарице. У твој лепи стан. Пољуби ме. Помог'о ти Бог! Ђ. загрли ме. Ој. Наточи ми чашу вина Из подрума свог. Саву. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Млаву. Тебе сам се зажелео. и Мораву Прелазећи ја. прими ме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIV НА НОЋИШТУ S тудена ме киша шиба Већ васцели дан.

Ал' за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали' . Ал' за Милом срце тужи.. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Мило“! орило се Док је Мила овде била. Ана точи. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ана точи. Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? Ко да пије? Ко ли бригу да разбије? Нема Миле. Ана служи. неста ћева!. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости. Ана служи. То код Миле оставише..Ма се раст'о бела света Место чаше од бермета Отрова би прогутали! Ана точи. Ал' за Милом срце тужи. Ана точи. Ана служи. Ал' за Милом срце тужи. Ана служи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XV МИЛА „ V ина.

Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђ.

. P ијем. Дружина се луда смије Ал' се брзо смеха трза К'о од једа љуте змије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVI ПИЈЕМ. А ја пијем. Ђ. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. пијем.. јоште пијем У том ми се срце пара Ћутећи се само играм Љутим врхом од анџара. ал' у пићу Још се никад не осмену' Као да је рујним вином Бог полио хладну стену! Посрне л' ми каткад нога..

. Једна песма. једна сека! П' онда збогом..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVII ЈОШ. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . крчмо. једну чашу. J едан дим још. за навека! Ћ. тамбурашу! Збогом.

Нема сунца.. ил' ме санак вара.. Већ све тмина што је пак'о меси.. ил' ме душа вара. ил' ме безум гања. или нема света. то су само змије. ил' љубави није Што се грли. Љубим ли те.. чула..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVIII Q убим ли те.. осећања. Нема вида. Што те удиљ уза ме дочара? Љубим ли те... Што се удиљ с тобом разговара? Љубим ли те.нас обоје нема. А међ' њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава! Ј.. Или тебе . Љубим ли те.. ни цвета.. А по тмини витлају се беси. или мене нема. Љубим ли те.. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . ни росе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIX I молио сам очи. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Нико ме не слуша. Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај. Паде ми на прси. Та да ме не куша. Па сад ми цветак ближи Од самих прсију. Ал' љубав. Мирис се тога цвета С уздахом замрси. шта учини са мном Малени цветак тај. Да тако не бију. И молио сам прси. очи. А један цветић што га Најлепши роди мај. Па сад ми цветак дражи Од самих очију. И цветак порумене. Да сузе не лију. И преклињ'о сам љубав. срце. Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај Гле.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ј. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

Ал' ја бих провео Читав један век.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XX K ажи ми. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . какво Име да ти дам. Ј. или „снаго“. кажи. Или „моје драго“ Кажи ми. Како да те зовем. Или „моје благо“. Хоћу ли „душо“. Тражећи лепше. какво Име да ти дам! Све су то мила Имена и лепа Којима Србин Своме злату тепа. Хоћу ли рећи: „Дико“. Што још не чу свет. Дичније и слађе. Или ћу „лане“. Кажи ми. Милије име. да њим назовем Мој румени цвет.

из била. Чиста душа око твоје душе. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Миле груди бела ружа чува. девесиља. тако срећан био. а ти пуна цвећа! Међу цвећем лековита биља. Ал' ће остат' из цвећа. Било ститка. Око паса плавичаста саса. тихо. чубра. Чисто миље око твога миља“. Одољена. Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо. Око срца стручак милодува.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXI S нив'о сам те. Ј. и крина. Зачудих се. љубице. на што тол'ко цвећа. Да се твоје злато не пробуди! Зора ће нас разгонити брзо. На глави ти венац од поменка.

Откали јој Дубак до појаса. Ј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXII T ихо. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . ноћи. Моје сунце спава. Да се моје Сунце не пробуди. За главом јој Од бисера грана. А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа. Покрили јој И лице и груди.

Па се мало у сну насмијала Од тога се поноћ засијала. Ј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIII M есечина.ал' месеца нема: Моја мила зелен венац снила. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . .

Да ми гукне. Да се дики у санак увуче. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да ми пева. кад о мени снева.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIV D а је мени шевче ил' голупче. кад за мном јаукне! Ј.

светило зађе! Јабука ћути ка' нојца иста.злато се мрачи Ал' твоја звезда све љупче сија! М. Што тихо. лако небом се њија.. Што у врх куле на сунцу блиста: Сунашце зађе .. Кујунџић Абердар АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Твоја је дика звездица мала. Нојца наиђе .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXV* МЛАДОЖЕЊИ M оја је дика јабука златна.

Где је наш'о сласти.барем знаде зашто! Ј. ту јој није праш'то Сад гори л' му душа . Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . напев'о песама. Напио се раја са медних усана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVI НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ N акуц'о се чаша.

Ох. грлим Рукама обема Грлим. На срцу камење. селе. Пролеће и цвеће. Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!“ Сестро моја. Срце ми је стена. Лепше ли је теши Другарица њена. Сестра моја болна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVII M рачни. тешим Ал' суморно вече К'о да песму пева: „Ој пелен пеленче!“ Ој. Суморно јесење. Оца. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . не знам је тешит'. То румено чедо. румено чедо. То пролеће живо Сред јесењих дана. мајке нема Ја је љубим. Тебе мелем вида. На небу облаци. Мелем наших рана. кратки дани. љубим.

сестро. Срце ми се кида.. Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!“ Сестро моја. румено чедо. Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај. реци. Па јој реци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мене туга мори. ћути. Реци твојој друзи Ох. Твоју верну другу. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Одлани ми тугу. селе. ћути Боље је нек' не зна. загрли. не реци.. Пролеће и цвеће. Ој. Нека и не слути Што да чује јаде. Ој. Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј. не реци.

„Ох. мили славуји!“ „Дић' ћемо се фрушкогорском рају. пролеће је близо“ А њој свану: . Сва ће ropa песмом да забруји!“ Она шапну: . Што ј' најлепше. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .Она моли: . Ми и сену верујемо слепо. оздравиће млада! Наша нада . а нас вара нада: Оздравиће.“ „Небо ће се заблистати блистом. радо бих јој низ'о: „Видиш. Гора ће се заоденут' листом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVIII B олна лежи. Ићи ћемо све у загрљају. сунашце славно!“ „Оживеће у лугу славуји. . Смишљам шта би радо чути хтела. душо.„Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела.сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена.„Ох. Сунце синут' како није давно“ Одазва се: .„Пролеће је близо.

. Тада ћемо поћи горе к венцу. на све четир' стране. „Кад с' окрепиш на томе студенцу. Бистри извор..„Што је небу близу. Бачка мила.„Оздравити мора“. Стићи ћемо белом манастиру.„И Божијој мајци.“ „Од куд видиш. Молићемо с' Богу“ . Брати ћемо јагоде и цвеће.„Ти ћеш носит' Смиљку!“ „Гледаћемо лишће и дрвеће. Па у храму. ти брежуљци сиви.?“ То је рекла. Ићи ћемо стазом и вијугом. Од њег' болник оздравити мора“ . где смо били лане. испод оне гране.и ту Србин живи“ .Србин живи. где су рајски зраци. Банат. То је Босна . њиве. А подале.. Оном вису“ . Даљна места. Дивећи се планинскоме миру.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пландовати по оном буквику“ Она рече: . . па се задрхтала. и пољане: Лево Дунав.“ „Знаш у хладу.„Је ли. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .. Авала се десно заплавила. Кажу да је из вилиних двора. Ићи ћемо пропланком и лугом.

мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј. Уморена од тог путовања! Ми стојимо .Гледамо је. шта ли.па мирно заспала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Очи свела. . Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . сања. . Боже.

ка' очајник клети. речи без памети: .. Зборим речи. па ми клоне глава Над колевком. станем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIX P ођем. ка' очајник клети. Јурим.„Не сме нам умрети!“ Ј. Шеталицу сату задржавам. клецам. станем. Чедо с' буди. бежим.. Па и њему. застајавам. речи без памети: . Вичем себи: Зар јој немаш лека?. где нам чедо спава. па ме гледа немо.„Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Зборим речи. идем. па се заплачемо. ка' очајник клети..„Не сме нам умрети!“ Идем. Идем. Гледамо се. Опет зборим речи без памети: .

Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило. гледам на високо. у тај уздах грдни. А ја гледам кроз ту таму. У то сузно мутно око. К'о да никад премалећа Мом животу није било. К'о да никад није сунце Срећу mojy пољубило. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . тамно. како је сиво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXX ЗИМЊИ ДАН O х. Гледам у то сетно небо. у празнину ту голему. Гледам у ту сету нему. А небо је тако мутно. Гледам. Ј. Као око исплакано. Гледам у тај сумор јадни. хладни. К'о да није данак сван'о.

Ја је дадох њеном пламу Хартија је изгорела. Са највишег негда виса. Љубав моја опевана. Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће. У њојзи је моја срећа. Нађох песму забачену. У њојзи је одзив раја На усклике жића млада. Прашне књиге и хартије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXI СПАЉЕНА ПЕСМА P реврћући прашне књиге. Што је нико чит'о није. К'о да б' песму читат' хтела. Са врхунца мојих нада. Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам. Излив душе сретних дана. Песма моја нечитана АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Хартија је изгорела Ал' осташе слова бела. Та је песма излив срца.

Па не пушта миле своје! . Ох. туго моја! Ој пепеле. зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох. добро моје! Ј. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран.Аој. Уздисаје срца врела. Читам цветак своје среће. и ја читам своју песму. Све то читам .са пепела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Још се види са пепела. песмо.

Сви сте га ваљда трком пренели. Костић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . пусто море! Еј. И опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела. коњици бели! Ал' да вам пустим на плећа гојна Тугу кад драга изгуби војна. Сви би к'о јањци морем полегли. Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л. пусти вали! Поносни бељци. Тај терет не би пренети прегли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXII E ј. срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте. Зато сте бесни.

. моји бели дани. О ви дани. К'о и пре. О ви ноћи. Где сте јако. а са два сунашца. Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог. Врело жубори По лисној гори. Ја сам млада Овде сада.. траво! запевај.. о слатко чекање. Нема мог! Ој вечери. Липа мири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIII ЈАДНА ДРАГА V етрић пири. К'о и пре. Бр. славују! Злато моје земљица покрива!. Плачи. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. К'о и пре. где је злато моје!.

Негда. Седа му је пала брада По кафтану зеленоме. бурни ветри. ове очи Жеравке су живе биле Сад у снегу од обрва Жеравке су угасиле. лица сјајна.Ој младости. Ово ј' срце било ор'о . сетна. Силна кола и колути. шарају се. Дим се диже. жалостива. бајко мила! Ој године. Поносита. А из сваког вири лице Лица дивна. негда. Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба. Саломисте орлу крила! Тутун пуши. дим се мути. Милостива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIV ЛЕМ-ЕДИМ S амац седи стар Лем-Едим На јастуку свиленоме. Стварају се. бајна. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . амбру праву.

. стрепи стар Лем-Едим. Ђурђијанко. Бегзадо. Сећаш ли се оне ноћи? „Ој. луче танко. Дркће. Ох. сухо злато Сећаш ли се оних часа! „Ох.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима.џанум Ато. Ај. ђаурко Анђелијо. 3аборавит' не могу те!“ Па уздахну стар Лем-Едим Распршта се игра дима Сунце сину. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . танка паса. А рад твоје ране љуте Ох. Мејримо . беле груди Једном сам те опазио. сунце спази Мртва старца Лем-Едима. ђаурко Анђелијо Црна косо. Ј. „Ох. Шерифо. Ох. Мутно му је пред очима. Ал' те никад не пољуби!“ „Све сам драге разгонио. Зулејко.црне очи Ој. Фатимо. Заремо.

Па замишљен лег'о На душек. К'о што има лулу. Нема таке буле У цара. Селиме!“ Селим очи склопи. „Из овог пехара Пиј у здравље цара. Ј. Ал' Селиму сада Из царева града Стиже гост. Златни пехар попи До краја. Па . Запалио лулу. К'о што има булу Селим-бег. Пољубио булу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXV СЕЛИМ-БЕГ N ема таке луле. Јовановић Змај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Силно ј' срце стег'о.умро.

. до два сокола. ране љуте храна им је сва. Перје му је сагорело милујући плам: Милујући у три душе. Дивна беше. што ће незнаник? А голупче бегат' стаде. Превари се соко сиви. непознат јој лик. У бој лете. чаром обузет. једва. Тако тићи загрљени прелетају свет: Бела једна голубица сусрете им лет. сјајна беше. Костић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . посред покоља. Крили су се загрлили побратима два. Оста соко у опсени голубичиној. Дуго није побре вид'о. оста соко сам! Л. Дуго није. посред мила.једва. даде им се срест' Ал' за побру већ не беше побратимска свест. не годи му бој. рајски беше цвет. Перје му је сагорело. Посред боја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVI D ва се тића побратила.

..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVII БРИГА МАТЕРИНА U жежи. кандило! Не штеди жута тамјана! Помол' се Богу с матером За душу малог Дамјана.. Ј.. ћерко. Ужежи. Грчић Миленко АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . кандило! Потпали жута тамјана! Сутра је равно година Како нам неста Дамјана. ћерко.

Ту отров израсти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVIII ГДЕ ЈА.. Данак црној ноћи.Скори свећа крају. Где ја ловор својим. Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ту ћу у плач пасти. G де ја шећер сијем. Где на друга бројим. Трнов венац примам. Где ја певат' мнијем. Ђ.. Ту крвника имам. .

али моје груди. Леденом су злобом разбијали људи. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . С белом булом. Или вас је слабе прогонио свет. Срце вам је добро.Ћију ћи! Моје тице лепе. Па се место срца ухватио лед. Са зумбулом. Па дођосте само. Рајским мајем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIX НА ЛИПАРУ I ВЕЧЕ J есте ли ми род. једини другари. Али моје срце. У новоме стану познаници стари. песма вам је мед. Нико смети Тако волети Као ти . Ал' смо знале. да кад људе знамо. У двопеву тужном певајући сет? Ми смо мале. Да се и ми мало боље упознамо. Шарен-рајем. сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали. Да нас неће Нико хтети.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Цвећем. Једна тешка рана. Летимо ти ми Срца топити . Са лептиром. А на души оста. Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће. миром. к'о скрхана биљка. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Ил' ко тужан мирис увела босиљка. јадни сиротани. тежак уздисај. одбег'о ме мај.Ћију ћи! Моје тице мале.

К'о грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини.. Ал' какав глас?.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XL II ПОНОЋ P оноћ је.. Ил' да из црне земље извире.. Слободне душе то је светиња. тај црни час. Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази.. И ход се чује. То глуво доба. небо тугује. Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује.. Да моју клетву више не чује. Па звезде плачу. По тамном крилу неме поноћи. Лагано хуји к'о да умире. К'о да са оног света долази.. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?.. У црном плашту нема богиња.

Међу људ'ма си. Никаква добра нисам видео!... Можда се краде. много година. мајко.. Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном: . Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше.. С њима се завист братски рукује. Ил' можда мислиш: „Та добро му је. бити међ' њима: Под руку с злобом пакост путује. мајко! о мила сени! Откад те. Многу сам горку чашу попио. И хладном смрћу себе тешио... нисам видео. да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу. међу ближњима“. мајко. О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени! Много је дана. Много ми пута дрхташе груди. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .. Много ми срца цепаше људи. да га покоси? Да љубав не иде?. много грешио.. Многи сам комад сузом топио. О мајко. Да злоба није?. Ал' зло је. Много сам кај'о. Много је горких било истина.

.... врло жалостан! . свет је пакостан.. мајко....... .. Ђ........ О мајко....................АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А лаж се увек онде находи Где их по свету подлост проводи.. Ласка их двори.. издајство служи. мајко...... А невера се са њима дружи. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .............. Живот је.....

. да те тако ја не љубљах жарко. Лисје жуто доле веће пада.. Твојој речи. А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба. Да обасјам сунчаним лучама. Рука ломна. Слуш'о грома. Боловање око ми попило. слушао олују. лице потавнило. Дугом шарном да све вас обучем. Дуга била. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Чудио се твојему славују. збогом бели данче! Збогом свете. па се изгубила. мој прелепи санче! Збогом зоро...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLI КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ L исје жути веће по дрвећу. песме моје. Ја сад морам другом ићи крају! О. тело измождено. некадањи рају. Зеленога више ја никада Видет' нећу! Глава клону. Да накитим сјајнијем звездама. и твојем извиру Мог живота вир је на увиру! О. Још бих глед'о твоје сунце јарко. јадна сирочади! Децо мила мојих лета млади'! Хтедох дугу да са неба свучем. Збогом житку.

па су и пресјале. оно огрејало. И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' У траљама отац вас оставља! Бр.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Звезде сјале. А сунашце. Радичевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

туђем завичају. на душмана свога. Крв ће тећи преко српских страна. Ил' се руши. у туђини. Марков топуз из мора искаче. Први санак мира вечитога.Прелетела летом врх менека Половина половине века. Ј—ЂУ) J а познадох што несам познав'о. Први санак ја сам већ одспав'о. Што то тресе моје ледне груди? . А мој Србин неће жалит' крви. Скотија се бесомучно стрви. А ја лежим у далеком крају. Србин диже мача пламенога На Турчина. Крв ће тећи потоком и реком Где се сузе ронише лелеком.бој се љути заче. јесте . Први санак гробовања мога.—Ј. Канда брује топови са стране Где сам младе проживов'о дане. Ил' баш раја окове раскида? Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора? Јесте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLII* БРАНКОВА ЖЕЉА (причула се З. . ил' се нешто зида.Трошни пеп'о лако се не буди. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

Српске моме струком рузмарина. 3адркћем се кад помислим на те! Српска момо. Кости моје да не дођу ближе! Туђа рака ледена је рака. Полетеће велико и мало. пуни рајска чара. ни на гробу цвета Туђа нога по њему се шета. Српска мајка кад загрли сина. селе моја мила. на школе и дарове њене. Туђина је и мртвацу тешка. а мој живи брате. Кад се крвца опере студенцем. Дивна слика мојих младих снова. Српски доли. Хај. кад се мети стиже. . Мудре књиге кад полете летом. Кад запева Равијојла вила: „Сад је јава што сам негда снила!“ . У даљини мучно ли се лешка. Кад слобода као сунце сине. па ту мука мине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' ће суза бити убрисана. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Заиграће коло витезова. Србине. А јунаци овенчају венцем.Зар ни онда. Српска деца ружом И шишмиром. Српске земље оките се миром.А мој пеп'о да је на далеко! А кад буде. Кад се сунце на школе осме'не. Да одбрани што се српско звало. Што сам негда тако жељно чек'о. Хај. Да Србина изједначе с светом. Туђа земља никад није лака. Ти ми неси гроба ни видила. Та ни гроба.

мојим старим другом. Кроз Карловце. за мирисом њеним. о теби сам снев'о. Ал' од тебе нешто и захтев'о: Кад ме смртца отргне од људи. дивно Стражилово. и Српкињо селе. Да ме примиш ти у твоје груди! Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало? Србе брате.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Српске горе. Ја сам тебе у звездице ков'о. Ту ми. Па их нос'те нашем завичају. И за липом. Завичају. Моје кости оперите вином. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . не било ти просто! Ј. За песмама што се туда оре. Ту бих мртав права мира дост'о . Што се оре од горе до горе! Стражилово. Па на оно мирно Стражилово. браћо. Поред оног убавог Белила. И за пољем росним и зеленим. за зеленим лугом. браћо моја мила. кости закопајте. Мртво срце још за вама жуди.Србадијо. И потоци што жуборе туди. где сам младост пров'о. Којима се јоште данци беле. мом негдашњем рају. Пренес'те их. Растав'те ме са овом даљином. За славујем. жељо моја стара. За потоком. Ту још једну стару отпевајте. Теби пев'о.

Радите на њој са свију страна. Сутра смо жртва бурних таласа. Окати виде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLIII ДИЖИМО ШКОЛЕ! D ижите школе. Дижите школе. Не жал'те труда . Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана. нема се часа. отуд се клони. Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље. Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече. Градимо брода. А ваш да пород очију нема! дижите школе. брег нам се рони. Ко има свести. А ми на брегу наше несреће. Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .сећајте с' плода Ил' нисте синци српскога рода! Рани нам треба брзога лека. Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема.

помоћ' ћу и ја. А кад се нашег немара сети. Да српско име јоште просија!“ Дижите школе. с чела облаке. ал' неће среће. дижите школе. у просијаке! Не штеди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А народ наш ће остати робље. И молит' мрве да му удели. бабо. и биће људи. Деца вас моле! „Скини ми. рад добра мога. Смилуј се. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Не дај ме. бабо. тако ти Бога! Јер биће дана. бабо. бабо. Помози. Слепо ће поћи у тај свет бели. бабо. Деца вас моле! Ј. Само ће знати неоце клети. ал' Срба неће.

Речи су му пуне јада. Прошлост му је пуна рана. Никад. Он се сећа доба млаца. Да те пуно задовоље! ----Ал' ја видим једног старца. Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза. порте. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Што га грешно. Обилази цркве. подло страти. клеца. Он се сећа доба снаге. За њим трче мала деца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLIV* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ D а ти Бог да много лета. У дубини даљних дана. Он се сећа доба рада. јад големи. На штапићу иде.не поврати. . никад. Седа коса. Јад га тишти. Што се више никад. борно чело. А што више с отим боље. И дуката пуста злата.

злато даје. Не могу да заборавим!“ Ј. За листове неке старе. „Мила децо. мили Срби. идите путем правим. Иште сенка опроштења Од пепела. од гробова. Очи му се разажаре. Дркћућом их руком дере. Ох. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Младост Моју.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гробља стара. Куд год иде. клетву моју. гробља нова.

„Е.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLV ОТАЦ И СИН J еданпут иде стари Амиџа. Млетачка свила. Печења купи јарећег!“ Сад се и бабо чешка по глави. Вашар је био . сине.купи ми.“ Дете се чешка руком по глави. .„Е ја сам вол'о сабље и копља АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .бабо. сребро и злато.„Ах.а на вашару Сабље. Ил' волиш ата мисирског? „Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.Детета склоност кушаше свог. да купи бабо?“ .. . арапски ат. К'о неки седи мандарин. сјајну. пиштољи. Као да не зна шта би од свег . шта ћеш.. ту бритку. трчи. бабо. скакуће Јуначке крви најмлађи син. Туниске капе.бабо. . . А за њим тапка. женевски сат. „Хоћеш ли сабљу. Гледајућ' дуго синчића свог .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А син ми јарца печеног!“ Ђ. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

И само дотле. к'о пирамида Што се из праха диже у небо. можда... Дрзнеш ли даље?.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLVI ОТАЏБИНА I овај камен земље Србије. Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали. Да унуцима спреме бусију. мрачне пећине. А камен овај. Оклен ће некад смело презирућ' Душмана чекат' чете грабљиве. Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене. Што претећ' сунцу дере кроз облак. Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају. Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре. Векова тавних то су трагови. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Те црне боре. До тог бедема Ногом ћеш ступит'. Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој. поганом. до тог камена.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати! Ал' један израз. Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!“ Ђ. једну мисао. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

та да смо људи Та да смо браћа .. браћо драга! Та зар би тако презрели вас?. Јер неће бити Србина. ил' суза братска. Презрите братства покор и клетву.ох. Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако . смрти.. роде. У вељој беди.ох. Ил': „Јуриш... Небо ће плакат' дуго и горко.. нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините. браћо! плин'те у крви! Остав'те села.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLVII ПАДАЈТЕ БРАЋО! P адајте. није ли грозно Крв деце ваше гледамо ми! А где је помоћ. за брата свог?“. погаз'те ви! Та није л' грешно. и крви.. браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна.. Ми нисмо браћа. Данас вас саме оставља Бог! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби . Што небо даде..

грешан.Ал' опет....и чека Ал' не да ђаво.кипи . грешно сам пев'о Рањено срце народа мог! Та Србин кипи .. ил' не да Бог! Ђ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ . Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . врти и градине. Гробље.На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа. Нема броја. браћо моја млада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLVIII СВЕТЛИ ГРОБОВИ B ејасте ли. . Црна тама многих тисућлећа. Повесница свих земаља. Изабраника. Гробље. на голему! . Свака ј' стопа Гроб до гроба. Гробље ј' спомен доба свију. Од почетка памтивека.Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи.. Да л' бејасте ви на гробљу када. мученика. на гробљу. књиге што се штију. Гробље. Староставник цара. Све ј' то гробље Ал' је и колевка. Ај. И читуља виших слика.. Камо л' броја и спомена У земљици гробовима! Милионе прогутала ј' тама. ни имена. краља. У Висини звездам' свима. Нико их се више и не сећа. Гробље ј' вода кôм се броди. ил' је име светло. брда и долине.

Стресе пеп'о кој' му смета Бржем бују виша лета К узвишеној будућности. Духа коме нема гроба. . Досветљујућ' једна другој. Стари. Па редове недогледног гробља Својом зраком красе. Пружајућ' се из даљних еона. То су ватре догласнице. Кроз векове. нови. Дед унуку. Ти гробови. Да ти мис'о пута не помете. Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле. Струјом која напред лети.У гроб само сруши кости. . У давнине и свете и клете. кроз маглину. Па се тако светле млази Па се виде светли трази Једног духа разних доба. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ил' су дела која се не гасе. Они сјају Сваком нараштају Кад се умље у прошлост удуби. у поворци оној дугој. У тамнини да се не изгуби.Повеснице дугим редом. Кад се пустиш у давнине свете. Тежећ само једној мети. отац сину. Мора чути како ј' живо.

Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло. Нове клице стара нада.ти одужи!“ То су збори.„Нисам.„Покушајте. Спајајући громким јеком. вас док траје!“ „Је л' ти борба била тешка?“ . И божанском силом неком. Наследници света жара. Којима се прошлост краси.ти продужи!“ „Још смо дужни .ти ћеш моћи!“ „Куд ја нисам . Ново цвеће стабла стара. срца млада. децо. Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни'. Око сваког светлог гроба . „И ти паде. Коло младо. милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох . Спајајући век са веком И човека са човеком.ти ћеш доћи!“ „Што ја почех . коло ново.ти ћеш поћи!“ „Што не могох . брате драги!“ .„Тамо куд се стићи мора!“ „Зар је вера тако јака?“ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Душе чисте. то су гласи. Ту се слег'о живот млади Да се с гробом разговара.

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .младост пуста!“ Око сваког светлог гроба Прикупљ'о се живот нови. тако је. онда горе. Наследници света жара. Ту погледа брат на брата. . Већ колевке нових снага! И вама је.„То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа. Који су те напред звали. Живот празан. Купили се соколови. Који су те ојачали. браћо драга. Без њих би се брзо пало. пао Стегоноша дичног стега Ал' је син'о гробак нови: Ви стојите око њега. Груди дркћу. уста ћуте. Пијућ' душом светле зраке Јест. Који су ти крила дали?“ . П. Али душе разуму се. Ти гробови нису раке. Без њих би се малаксало.„Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?“ . јаој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ . п' онда у се. никад неће!“ „А ко беху они диви.„Увек јача од злотвора!“ „Мало нас је кој' би смели!“ .„Ко посумња. Свет би био гроб без цвета.

Боже. Да вас здружи братска слога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да л' то снага ниче нова? Даруј. благослова. Јовановић 3мај АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Заветнике који с' купе Око гроба Ђуринога! Ј.

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . к'о што видим. Уздахнућу једаред за тобом. Ал' не тишина блаженога санка.. јер ја сам матичар. Већ као тишина око боника тешког. очекујући плод. На дванаест као да беше. А ти ћеш. наложена пећ. само тек Уз опали прикућак као да се миче Нешто бело. Подухује ветар. Накан'о сам се дома подоцкан Од вечере. У топлој чим се нађем одаји. Па блуди сад.. Помислим да је неспокојни дух Покојна каква гласа. Притрп' се мало. Тишина је. грчевито Дискање болесниково. Топлота блага. Та имам кад. као Испрекидано. душе. Са ближње цркве куцнуло је триред Под кључем кад ми шкрину капија. Што се у Матици породи некад Предлажућ' да се пустош оправи. бити За трагичан моменат натичар. из друштва весела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLIX СПОМЕН НА РУВАРЦА U очи нове године је било. Двориште тамно.

. Да се повампири! Страхота! ратос таквих мисли! Разузурим се. ено је. Превија се у мучном напону Ил' умире? ил' рађа? АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Да њим оживи гроб! Преврнем лист. преврнем и други: Пред очима ми главе пролазе. То старо лето. Писмена се по листовима муте. Јеванђелије ми на столу.. К'о старог лета мртво тело. Начинише се црна страшила Што о њима проричућ' причају. Да каква би тек била. стара година! Каква је страшна била у животу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У њојзи тиња пањ. И мислим шта да читам. те грдне блуднице Откровеније што је открило: Показује ми откривену блуд. А јеванђелске свете истине Озбиљнијом тек чине опсену. испуцано. окренем пећи леђа. црно. Да растерам те мутне видове О оживелим гробовима И умрлим животима. Бадава! свака врста. Да још једаред устане из гроба. жалостан. Најбоље такој беди тешило. Сад ево већ „откровенију“ ред. Јест'. свака сећа реч На онога јунака јагњастог Што умртви свој живот бесмртни. Што спаљују да вампир не буде. К'о лубање коштане мртвачке.

Па блудница у часу последњем Још има каде да се породи! Ал' стани. „Добар вече!“ . Нечујно ступи једна бела сенка Не. На првој глави глава мртвачка. сух. А ти.. ти си стара година. звери? Ха. васкресенија сва? „Добар вече!“ авет ме поздрави. аждахо. Седмоглави змај. На умору је л' ропац године? На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц. није сенка. Из вилица јој модри плам Полагано по црном диму лиже К'о да нешто пише.. Погибије. по том сам те позн'о. Издахнула те умирући сад.И испод покрова АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Мисли л' зар Грозовито откровеније то Сва чуда своја ређат' преда мном. ти си душа јој. у млазових прочитам сричући: Руварац!. блудна кћери: Ти. шта то јекће? К'о напрег од кашља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А уз њу се прикучила аждаха. жено. куц! Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно. Руварац? је ли. куц. Познајем глас: К'о поноћнога ветра пирук. заптивен. Шта. мртвац. Кад иње стреса с врба надгробних! Познајем глас: Тако је предис'о У часовима својим последњим Руварац Коста.

да се не плашим. Ал' нећу да га једим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Коштаницу ми пружи у поздрав.рећ' ће коштаник АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . слепче! ил' на њојзи зар? Је л' боле срце. знаћеш јамачно. „Добар вече!“ отпоздравим му ја. или луштика? Схваташ ли. ћутао сам. што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још! Планета ова. Већ знам шта мислиш. и ти бекрија? Ал' то је ваљда твоја трагичност: Што за живота хтеде презрети Осудили те на то по смрти!“ Насмеши се подругљиво: „Та да. „Јеванђелије“.. „Па што то читаш?“ запита ме гост. земља је... Прихватим је.. додијало ми. бога ти! Зар и ти ноћник.мило ми је баш. површниче?“ Ја бих знао Иначе на то одговорити. . Тај курс већ слушам целу годину. Размишлајућ' бајаги.“ „Е гле! па лепо. Бајаги станем шалити се с њим: „Па откуд тако доцкан. Има ли Ренан право или не?.“ „Званичне тајне“ . Па зато имам рекрацију сад До прва кукурика. рекох. и стисак леден јој Свег укоченог опрости ме стрâ. И да ме види. земља. редак ми је гост. Па кад је тако. Па како позив свој да постигнеш? У њојзи. „Окани га се. мислиш умро сам? Бадава.

то зацело знам. Тек он се диже. Позајми ми од знања свога што! Позајми ми од“. Ал' сад окрен'мо други разговор! Приповедајмо штогод о њојзи!“ Посади се. А несвест тела даће другоме. У чело упре прстом десничним. Употребим тренутак угодан: „Па кад смо се већ тако састали.Гост ме прекине: „Опет позајми море. . Казив'о сам му да се сећа на њ. докле ћеш? У Преходнице новци су ми сви!“ ... Заори глас к'о подземаљски гром: „Алфа и Омега!“ И збиља беше лубањи му вид (У продужењу с плећним костима) К'о мало алфа. Душевна свест јој сва је његова. А шувачним у голе кукове. Ил' извештајем дирнут љубавним. Кад видим да му годи приповест.. исправи се дуг.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Не казују се површницима. шта да верујем О јамачности општег ускрса?“ Ил' хтеде сад угодљив загладит' У прве што ми зајам одби мој. и жаром питљивим Успламтеше шупљине очне му: Запит'о је о својој љубави. а под шуваком Савијаху се бледи кукови АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Јер сећа га се. и да ће њега памтит' вечито. Кад год се поје „памјат вјечнаја“.„Позајми ми од своје науке. Освести мене..

и гле: . Ја преврћем.алфа. Почетак свега. Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Ал' ништа зато! Хвала.. . ал' и он пажљиво у главама уплетен вреба стих. петлов кукурик. Зацело је те речи прочит'о.-“ Окренем се. душин неимар. омега је кук. Костић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . ал' . ја сам алфа и . Л. Што у њој зида будућности сјај. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости! Алфа је глава. Издајство Петра. А омега . то је ум.јест.почетак страсти Христове. лакомост. Објаснићу ти стихом у књизи! Отвори књигу!“ Ја је отворим. госте мој.нема госта мог! Гле проклетника! преварио ме! Обазирем се. Срамота.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ К'о велико омега. и блуд. „Ха! ево га! гле. Па у бризи да час не пропусти. По закону асоцијације Идеја сродних помислио је Да кукурикну пет'о заиста. гленем у књигу. „Разумеш?. Зидара умног вечни рушитруд То омега је свему. свему крај.. И зато тако изневери ме. трбух.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДРУГО ДОБА (После 1880) АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

С круном и у сјају. доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова. Негде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом. Ал' над долинама док још небо букти. мислећ' на ме. Цвет водени већ је засп'о над таласом. бескрајна вечна туга њена На домаку ноћи. Разлеће се модро јато голубова. Тешка је. Тужна у сенци смарагдових гора.. И ја ком не зна имена ни лица АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Још подмукли пожар као да избија Из црне шуме старих четинара. и таме. и црвени река од вечерњег жара. При заласку сунца.. Два грдна Сфинкса према небу златном Стражаре немо и безгласно тако. И мени се чини.. У бокору мртвих. Пред вртовима океан се пружа. преко трију мора. Бледа као чежња. А за морским платном Уморно сунце залази полако. непозната жена.. седи. Негде далеко. у првој тишини.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ L ЗАЛАЗАК СУНЦА J ош бакрено небо распаљено сија.. Опет једно вече.. тишине. Док она плаче.

Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . ја бих вечно плак'о. Ни моје срце да то лаже себи.. Верност јој збори са бледих усница.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све њене мисли испуњавам таде. Ах! не реците ми никад: није тако.. И никада се утешио не би'! Ј. Јер ја бих плак'о. Слика к'о самрт. к'о љубав без наде.

голих недра. Јадни Песник већ сто лета лежи на дну гроба. Сред тишине неме. Камене балконе Кентаври држе. У руци бледој као хладни Пароски мрамор. укожени красно. неосетно тоне Алејом црних. Тасо и Платон. Будна је. И под јорганима. Свуда је мирно. кревету од кедра. куд су кризантеме Расцвале бујно . и за завесама.. . и ноћ дуга ова Безгласно.. Пред њом. То гори светлост.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LI БДЕЊЕ U дну успаване и неме алеје Стоји у ноћи под јесењим мразом Мраморна вила. полумраку ледном Види се негде слаби зрачак плама у тихој вили. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . У прозору једном. голих кестенова.у тмини. У камину стару Још жива ватра и црвени јасно.млада.. у ормару Од ебаноса. Ветар тихо веје Самотним вртом и замрзлом стазом.. немо. Кроз вреже ружа. У топлој соби. Ту лежи жена. у то позно доба Држи и чита моје „Песме“. Само...

Бол к'о море расте У мртвој ноћи. док сред ноћи дуге. меким к'о паперје ласте. И заљубљена.. Туге без суза. за мутним далеким. И ниже сенке.. мили. без речи. к'о фантоме... Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . К'о грдан полип са стотину рука. По зидовима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ноћ не иде. стоји. уморну. погођена неким Стихом к'о стрелом.. крупне. Крилом је. А она чита. Осени тужну.. Сама свећа гори у самотној вили. спусти књигу тада И снива дуго. Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита. у горењу своме Весела свећа што трепери јасно.. Стисла јој срце љубав пуна туге. на свили. док сан жудни.. јаука. Ј. И само безгласно.

Поворке беле дижу се из гроба И са мном љубе. стрепе. Носећи собом лествице од свиле. и слуша топот из далека.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LII ЉУБАВНА ПЕСМА [ уме бокори цветног јоргована. чезну. Док месечина насмејана сија. жуде! Шуми. Старински витез. И ноћ звездана трепери и жуди. Старински витез пун вере и наде! Шуми. Страсно и жудно! Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. У таку ноћ је пожудну и страсну.. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . пун вере и наде. о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе. И сећају се npoxyjaлих дана. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана. Буде се гробља уз кукњаву гласну. о ноћи прохујалог доба. Стрепи. Хитао замку своје верне Виле.. Док месечина насмејана блуди. За бујну љубав свету Богом дана. Шуме бокори цветног јоргована. И певао јој страсне серенаде.

Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована. М.

И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ кроз башту цвећа пуну. и врела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LIII СЕРЕНАДА (1—З) 1 Allegro S а три свирача у црноме плашту. И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена. Песма младости. Да. бурна као она. На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа. Са три свирача у црноме плашту. Прикрашћу се к'о лопов што се крије. Отмена. песма моја биће моћна тада. И зајечаће сетне виолине. Узев у помоћ источњачку машту. поносна и врела. поносна. то ће бити силна песма. свежа. како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И кад кроз облак бледи месец сине Повиће цвеће своју росну круну. свежа. Са шеширом на ком се перо вије. О. О.

како ће се згранути од чуда Бедници једни што нам љубав крате. Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу . Весела зора на истоку сине.да ти сутра дођем снова! М. к'о посмех на ту срећу ташту. и ћате! Бедници једни што нам љубав крате! И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. Навикнути на отрцане фразе. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Којима лажу своје таште мазе Касапски момци. и стаће песма ова: И кад. глупог санка прене Свемоћна песма што продире свуда! О. каплари.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад их из тешког.

ноћи чаробна! Скоро ће зора доћи. Драга ми спава. Већ дишу јутарњи лахори.. У твојој коси Горе корали. уморна Од миловања. сија се бисерје. склопила је очи.. Те влагом мире твоје тамне власи? Да ли из хладних струја океана..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LIV ЛЕТЊА НОЋ O ткуд долазиш. Продужи власт. А ти га благосиљаш Сањива. разблудна ноћи. Ноћи! Не тони скоро у морске струје... Злато ми спава на руци. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ризе су твоје обливене Светлошћу благом. Росне и меке К'о лабудово паперје!. и дахом морске траве. Заштитнице добра! Љубавник се теби клања. И ја нећу моћи Поцрпсти богатство сласти. Ја љубим Под твојим окриљем благим. И груди мирисаве... Где си пламен летњег дана Провела на груди Воденог духа? И сад се дижеш..

Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . М.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Којим су препуњене Усне и груди њене...

Дођи. да ми т'јело дршће. да те силно волим. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Тамо гдје у грму прољеће лепрша. драга. И да силно горим огњевима свијем. Осјетиш ли. драга. Нити мари. Кад на груди моје приљубиш се чвршће. да стихове пише! А. чекаћу те! У часима тијем. силна.. драга. Она само пламти. И прелије срмом врх модријех крша. и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LV НЕ ВЈЕРУЈ. кад се мјесец јави. И гдје слатко спава наш јоргован плави. У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем име Не вјеруј! Но касно. неопрезна. Тада вјеруј мени. N е вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу..

драга. драга. Да пробуди срца што љубе и горе. И на моме срцу мириши до зоре! А. да те сан обрва! Дођи. И на земљу пане тиха роса прва.. и у башти буди ружа прва. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LVI ПРОЉЕЋЕ N емој. Родиће се младо прољеће! И свуда Просуће се мирис плавих јоргована. Узвиће се Љељо над нашим Мостаром.. Зато немој. ноћас да те сан обрва. И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком. И пахуље сн'јежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда. И сваки ће прозор засути бехаром.

У вихорима страсти. које се многи још сећа: Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране. твоје уснице рујне. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. и звери. помамном виком. и груди свеже и бујне Веселе око моје. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . лане. тако ми Баха! и ја сам међ' њима био! Но ти ми објасни сада: шта чиним ово. На земље мирисног цвећа. ватрено око. жена. Ја читам страсну повест.зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. и ако . Скакаше безумна војска од људи. и гди сам? Ја видим да сам пијан. Циганче. В. И страсно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LVII ЦИГАНЧЕ B езбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах. Додај ми златни пехар! Из твојих очију. са дивљом.

зелен. Над старинским градом Мирно подне сипа огњенијем прахом. једном. Нил прастари. Полунага Наксис о Изосу сања У то страсно подне античкога лета. кад се таче грања. Подне је врх Нила. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ј. с изнемоглим дахом. У црвено цвеће сва шума процвета. И. И ваздухом топлим разлеће се свила. Јато ласта негде преврће и везе. пожудна. И све гори страшћу разблудном и младом. Одилази тромо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LVIII СОК U широком хладу палмине лепезе Лежи лепа Наксис.

Кроз бурни цели град што тајни збораху гласи. тихо је дрем'о. под сенком питоме ноћи. зачуђен застаде немо. сањиве не своди очи. А квирит стоји млад. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно. И зора сину већ. А он је сневао сан. . Тибуло. квирит млад. В. И он је чуо сам: „Несрећни Тибуло наш. И чудни гледаше лик. И гледа бајни рад. богови нека га штите! Он љуби хладни кам“. а он је стојао будан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LIX ТИБУЛО P ред хладни Венерин кип. И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи.. И с чудне статуе те..и прекор из сна га трже.

Са равног Марсовог Поља гонећи кочије златне. звуци се весели хоре: То Хелагабала Август саиску божицу слави. Но близу форума самог. Фркћу уморни коњи. четири Сармата стоје. И с њиме претори силни. и у град уморан стиже. Она је подигла очи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LX КОРИНТСКА ХЕТЕРА K рилата Божице моја! хајд'мо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима. А поморанџа слатка мирише у самоћи. К'о слике Титана мрачних. И седам подножја љуби. Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди. А ниже. и лаке кочије лете. Поноћ је одавно пала и месец на небу светли. и страсно Августа гледа. И Тибар јасније шуми. Крај царског његовог трона. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . к'о тучне статуе Крона. И Рим почива мирно. Задоцњен жури се квирит. На степеницама златним Коринтска Хетера седи. и кличе по тавној ноћи. нежно се грлећ' с њима. У храму Изиде бледе. И по глаткоме друму вихор се прашине диже. под венцем питомих ружа. Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми. На копља наслоњени. Стубови Капитола. крај царских ногу. и горди Пантеон с њима. К'о црне огромне масе дижу се у небо горе.

Између стубова древних Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију. Бледо. Но свану и дан жалости.. и небо плаво и ведро. К'о црне њихове власи. Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију. никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле к'о капи морске. У цвету младости прве љубљаше Хипоник Хелу. они се свијаху дружно. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Под буром детињске страсти. На глас љубави њине оживе природа цела. И јутро живота њиног радост је красила штедро. Но ко је тај бледи младић што тако усамљен седи На пустој тераси храма? Он. а нежне к'о слатки уздах Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша. тако се и желе њине Плетоше у један венац.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И пламен љубави блиста са њених образа бледи'. високо чело на стуб је притиск'о хладни. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи. На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске.. Ах. Пијућ' из златне чаше невине љубавне сласти. У Тихи Коринтски Залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима. И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора. И сиње дубоко море. жељан вечерњег мира. Подобно мајскоме цвећу. Свилени пеплони њини по поду мраморним пали. На коленима светли сребрна и звучна лира. Веселе ври и бруји.

Где стоје спомени вечни за ране његовој души. Сада је с безумним болом клицао њезино име! Он је седео самац на пустој обали мора. Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме. И. и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено. куда је некад са Хелом блудио срећан.. Извио чаробну песму у славу невине Хеле. Ал' он је пружао руке на сиње далеко море. Хипоник у Рим се крете. Он диже високо чело. Он је прстима својим. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . И с лиром и тугом својом остави пољане родне И вале Јадранског Мора здравећи звуцима сетним. Тамо. И струја љубави прве обузе његове груди. и косе забаци бујне. и јаче. А кад се кретоше даље Узеше и лепу Хелу. Он звучној поклони лири све звуке младости вреле. И страсно.. И види галеба јато што над њим се кликтањем кружи. И жарки. Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора. Он сања о бајној земљи и њеним пољима цветним. и јаче грме. Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме. Хипонику би било светлије и лакше тада. Лијући на врели песак сузе љубавних јада. дивље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са галијама својим. усамљен сада. У дому разврата гнусног он сања обале пусте. удари у њене жице! И звуци јекнуше благо. ево. из њених сребрних жица. несвесно. чудесни пламен запали његово лице.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И распрскаше се силно под сводом мрачнога храма.. к'о узвик гњевнога Крона. Крај кипа Изиде бледе. Она у болу паде. Коринтска Хетера лепа угледа свирача бледог И по степеницама светим безумно полете к њему. и баци к тераси поглед. у чудном овоме часу. И као плашљиво стадо збиле се у густу таму. Јер осећаху тада. очајни врисак проломи тишину нему. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . У храму тишина влада. развратном храму. Хипоник познаде Хелу. к'о уздах невине душе. Присуство највишег оца у мрачном. Хетере рукама крију све тајне лепота својих. Женски. Ил' к'о последњи јаук с животом што се гаси. И полупијане жене јурнуше до царског трона. Као молитва чиста. И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада.. и бледа царује тама. Зачуђен диже се Август. И премираху болно и тихо њихови гласи. Јер грозни пророчки звуци грунуше над њима силно К'о тутањ подземља мрачног.. Престаде весели шапат између стубова древних. Где звуци звоне и јече. Кличе весело галеб над плавом пучином мора. Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној.. И затим тише и тише јецаху сребрне струне. А кад последњи удар огласи сводове хладне.

В. Уз удар сребрних струна Извесно левента неки поздравља срдачног друга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма од некуд грмну. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

Са срцем пуним љубави и жара. Некада. давно. Ја немам ништа да ти причам за њих. Ј. Без приче тихи живот им је био: „Љубав је вјечна!“ урезаше туде. те чудне р'јечи. гле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXI U стаблу кедра. Што н'јемим гласом о љубави зборе! Одавна сунце на њих огањ лије. пре в'јекова много. и умр'јеше ти'о. На плећима су хитрих дромедара Ту двоје драгих стигли из даљине. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И тичје пјесме над њима се хоре. Пољубише се.

И пре нег' пољуб на уснице твоје. Но ако сад их спазиш у даљини Гдје јуре с мржњом и кликтањем својим Пусти да и ја прије спазим самрт Нег' туђи пољуб на уснама твојим! Ј.. На чијем врху спава самрт лута. Пред тобом видјех ја шеика њина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXII ИЗ „ПЈЕСАМА ЛЕИЛИ“ (1-7) 7 S робом и с дугим бамбусовим копљем. Преда те живот пао му је брже. На груди твоје он очаран пође Ал' на мом копљу смрт се из сна трже. А кад нам хати клонуше у лету. И бјежах с тобом.... К'о с благом својим трговац из граца Прелажах пустош без стазе и пута.Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . у облаку праха. Од страшне чете дивљих бедуина.

Никад! А..Никад! Моја сузо. када ћеш ми доћи? .Никад! Моја срећо.Никад! Моја драга.Никад! Моја зоро.Никад! Моје небо. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXIII МОЈА НОЋИ. када ћеш ми стати? . кад ће наши свати! . када ћеш ми проћи? . кад ћеш ми заплавит'? . M оја ноћи. кад ћеш ми се јавит'? .

У свађи нам је прошло пола дана. без суза. кобни огањ душе ове. Тражећи мира у пољској самоћи. пун јада. Тренутак један . Па постадосмо туђи једно другом. и ја сада Не могу клети небо ни судбину. И гледасмо се у ћутању дугом.да си само каткад хтела У заносу. Ил' с песницама стиснутим. И тако све је прошло. Но то је било само кратко време.да си само каткад знала Велики. У помирењу мучном пола ноћи. без рана. И бежао сам из нашега стана. и сличну мекој свили. И растави нас нагло судба прека.тек годину дана. Тупо. Па ипак . И силну љубав што ништи к'о хала Све друге мисли и наде и снове. Без уздисаја. Да кажеш нежну реч из срца врела И ми би можда дуго срећни били! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . к'о сито дете шећерлеме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXIV ОБИЧНА ПЕСМА N аша је љубав била кратког века. Проклети жене или подлост њину! Па ипак .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А сад полако тече ово време. Постасмо тако туђи једно другом. И гледамо се у ћутању дугом Тупо. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . М. к'о сито дете шећерлеме.

. Него као сестра брату који страда. дуге. Али не к'о жена што чезне и воли. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . ти ми приђи тада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXV ВРАЋАЊЕ K ад ми опет дођеш. К'о поноћно сунце из дубине ноћи. Ј.. Пуна носталгије. безнадежне. Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге. Јер ти не знаш. бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге. И ти беше само сен нечије сене. Тражећ' меком руком место где га боли.

не мичи се.. И живот нов. Пред величанством природе! А по том. Да заборавим да смо ту нас двоје. ћути. бедна жено. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . како Чезнем и страдам и љубим те. И ласте лете пут топлих крајева. Нечујно. као вазда. И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје. Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда. и надахнуће цело. нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути. тихо. ма да У том тренутку не осећам тако. опет рећи тада Отужну песму о љубави. потоне у таму Ја ћу ти.. драга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXVI ИСКРЕНА ПЕСМА O склопи усне. нек' се бујно роје. О склопи усне. И очи ће ти бити сузом влажне. Ћути. Кад прође све. не говори. и малаксало тело Поново падне у обичну чаму. Остави душу. и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом. А ти ћеш. ћути! Остави мисли.

драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . М. И осећаји навале к'о плима! За тај тренутак живота и миља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И гледајући. Нека те срце моје благосиља! Ал' не волим те. И тама пада врх заспалих њива. И сваки живац растресе и надме. Да ја у теби волим себе сама. Кад затрепери цела моја снага. не волим те. нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути. кад ме Обузме целог силом коју има. И моју љубав наспрам тебе. Како се спушта нема полутама. Ти нећеш знати шта у мени бива. врх заспалих њива.

Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXVII СУСРЕТ . К'о што беше дошла. тужно и полако. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли. Отишла си плачна. а кад смо се срели Дала си ми руку и пошла си са мном. И за навек кад се растасмо. замрзла и нема. и тако Стежућ' своје срце рукама обема. Ј. екасмо се дуго. од давно преживелих јада. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада. И идући стазом нејасном и тамном. Искали смо сунца и среће смо хтели.

све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. пред прагом. По пољубац има у погледу сваком.. Још један дан само хтели би свом снагом! Један. Погасимо лампе пира! Као вали. и ничег не оста.. док се све брже. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Обећање среће нове и бескрајне. јадна жено. Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња.. неједнаком. И има у гласу тужном. већ спремних. Све је већ протекло.. само један!. Вај. Доста. Ј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXVIII ЗАМОР O чи су ти данас пуне топле тајне.

Кроз разнобојна окна.. У моју душу њена сен је пала. Пољубац њезин беше тих и ледан Мраморни пољуб. Или к'о светлост што у катедрали. И к'о из олова . и на тужно „збогом“. небо беше мутно. По зидовима с којих капље вода.к'о из тешких уза. кад у јутро сиво Тргнем се из сна . Само на прошлост. Јесење воде шумљаху злослутно. на јесени дуге.који ме покрив'о АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И за то мишљах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXIX ПОЗНАНСТВО K ад сам је позн'о. На хладно небо. И ја сам снив'о и тужан сам био.. И много пута. Задње су руже умирале ти'о. Бледа и мртва као месечина. а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава. И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина. у слушању многом. као вали. Проспе се хладна са јесењег свода. Глас њезин беше к'о музика туге.

Ј. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . пуне суза.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Очи ми беху мутне.

К'о сто беле деце у литију дугу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXX СУТОН J а те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада: Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим. тако и ти.слична Судби. И сто вера да ти следе једног дана. Док из сухе стене бије нова вода. Да сва на твој острв падну очарана. Као изгубљени звук у долинама. отрован и зао. свом и свагда. и све путе Души. а дала си сама Сто очију моме срцу. И сијају као у сам дан постања АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Дигла си сто мржња. Заклањаш ми сунце. да стражаре као Сто црних једрила. да би ипак сва нестала у те. . И свом страшћу прве и последње жене. силна. непомична. И тако мом духу принела си руком Цвет твог бића крупан. И сто воља као белих јата к југу. сва пред твојом луком. Стојиш измеђ' мене и свег око мене. И плави цветови из старога пања. Владаш мојом душом.

Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сва звездана кола са великог свода! Моју љубав. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . тамну као мрак у чести. Ја испуних мржњом. кајањем и страхом Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести. болно. по све доба. Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. Ј.

Као звекет ланца старог робијаша. И не знаш да није Ни сад испијена та чемерна чаша. а ти ћеш се пети. Растрзана тако међу сном и јавом. смрзла дете. Ти желиш и чекаш. Пружајући руке и вапијућ': Сунца! И тако ти дани без среће и мете. Пети непрекидно до кобног врхунца. И да ће нас вечно страшна прошлост наша У немирне ноћи да тргне и сети. што моли. Не. И свирепи отров једне ироније. зови заборавом: Јад истински дубок никад не задрема. Као гаврани ће крај нас да пролете. Сурови ће дани доћи и узети Сваки по свој део од срца што бунца. Гледајући како непомично бдије Тај Анђ'о Страдања над тужном ти главом. И не покидавши ни једну од уза АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXI DE PROFUNDIS T и утеху чекаш. утехе нема. бледа. Голом стопом. Односећ' свој део страдања и суза. Што жели. Што утехом зову.

Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Ј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што нас вежу и сад за прошлост. што стоји За нама и гледа на нас к'о Медуза.

И кад стари клавир дирне руком лаком. Ј. и природу бону.нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Бледа. Кад заплачу хладни ветри обалама. и хладне врте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXII ПОВРАТАК V ратиће се опет када лишће пане. и у црном. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас. Као успомена на помрле дане. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело . кад нам приђе тада. јавиће се нама. чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. Биће звуци црни. К'о душа јесени.

Хује тамне риме к'о мистично врело. У сваку је строфу легло срце цело. А у теби хује риме моје песме. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Док у твоме врту дан очајно тиња. и звезде..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXIII ВЕЧЕ M ре потоња светлост и постаје смеђа. Ј.. Тешка суза стала у дну тамних веђа. Шуми гора. Кроз лишће. у тамној се сенци расплакале чесме. Октобарско сунце гасне иза хума. У свакоме стиху има суза јада. као роса да ромиња. А твоја је душа пуна болног шума. и сен што још пада.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXIV ЗАШТО? K 'о побожни Браман што са страхом чува Урну. Безбожничка рука да је не разбије. У бледилу лица јављала се тајно. А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни простор и вечите сфере! И зашто не оста твоја књига мала К'о гроб сиромаха. што прах драгих покојника крије. к'о звезда небеска. Да си ти јецала. а ја да сам плак'о! Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла. Ког у светом миру оскврнила није Ни безбожна грдња ни бестидна хвала! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И мора светлости сјају и трепере. Што је само тихо у сузу потекла. Век за веком тоне кроз пространства сјајна. Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се. И свештени пеп'о ветар не раздува Музо! зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили'? Нико не би знао да смо тужни били. гроб без историје. Док светова крај ње блуде мириаде. Бачена у свемир што самотна блеска.

без гласа. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . исповести твоје. без јаука! Ј. гордо. Као Белерофон. Зашто ниси срце прогутала своје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ценећ' значење својих светих мука. Без лире.

глупе комедије смрти. Иако те боли раздиру и гуше. Боже. Нечујно к'о мирис увенулог цвета. без света. Као једним дахом. Без досадне. и погледом једним Последње би збогом рекла старом другу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXV ЖЕЉА K ад и мени дође час да мрети треба. умрети тако! без писке. И мантије црне. у младачкој моћи. И живот и дуго очајање стрти. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . дај да умрем у јесење ноћи. И занатске сузе забрађених жена. Ти би дошла к мени. Под раскошним сјајем септембарске ноћи! Ти би дошла к мени без сузе у оку. Скривајући јаде и тугу дубоку У кутима тајним нежне твоје душе. Сва таштина што се пред смрт снова буди. Насмејан и ведар у младачкој моћи. чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира. И гнусобом вређа осећања моја. Под раскошним сјајем септембарског неба! Смрт је тако лака. Пред скромном лепотом вечитога мира! о. И бол извештачен равнодушних људи. Ал' пратила њена.

и растиње клија. У милошту тајну што из звезда слеће. Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш последњи што се на пут спрема. у поља. Грлиће нас благо васељена нема. И облаке ретке растура и ведри. Збрисала би тајну. И поља. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . О хајд'мо у светлост. запеваће негде скривени славуји И природа цела зашумеће страсно. Поћи ћемо сами из досадног града. Далеко од људи. и пољупцем чедним. И шуморе тужно кукурузи једри! Над нама ће небо трептати у сјају. у цвеће. 3аћутаћу тада. далеко од јада. и баште. И свечано струји по ведрој самоћи! Гледај како месец над пољима сија. Нема речи више. Поћи ћемо сами у питоме стране. неизбежну тугу. И забаве пусте што низе човека. и врти Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. И бучно весеље тајанствено хуји. и горе. Дођи! час је куцн'о! К'о у срећне дане. У чедну тишину успаване ноћи. И трава мирише. Па док из даљине грми градска јека.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И милоштом красном. Пољубићу само твоју руку бледу.

И свежином скоро поораних њива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И дишући мирно. Безбрижан и ведар. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Оставићу живот. Сјај очију твојих болећив и мио. насмејан и чио. све тише и тише. као кад се снива. Осетићу чудно. М. невољу и беду. И склопићу очи за навек! И тада. Са милоштом тајном што из звезда пада.

И у дуге ноћи. сред тишине глухе. опет закрвави. Над пољима мртвим пуним светог мира. Да их све од једном. ледном. Ја бих да ми Време дâ све моје дане Што би редом дошли с далеких крајева. и бледа. Ја бих да исцрпем дане мога века На пречац! у крају топлом. Кад се она што се никада не мења. Пустим у слободу на четири стране! Да их бацим свуда и на вјеки вјека! По пределу мрачном. Некорисна. И с очима пуним планина и река. нит' њу когод знао. Само звона звоне с тужног манастира.. Кроз пределе пусте и кроз гране сухе. Кад дамари бију к'о чекићи прави. суха. топлом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXVI ЈЕДНА ЖЕЉА J а бих у ноћима страшног искушења. Вечна стара рана.. Нит' је кога знала. ледном. бесплодна. као јато шева. Да проживим живот у тренутку једном! Јер моја је душа силом дувна седа Што међ' четир' зида век проводи зао. сјајном. И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . сјајном.

Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ М.

И добро. жељене и чедне. с велом и. Јер. Шаптао је чежњу кроз мирисне гране. Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права. пун љубави страсне. к'о снежна лава. Нити празном речи и покретом грубим Збрисах чедне дражи неказане тајне. и нежно испод коре ледне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXVII ОРХИДЕЈА K ада сам те вид'о крај мирисних леја. С витицама. У парку. и у једном маху. Док последња румен на западу гасне. и живну. Слушајући тице и таласе речне. Ја осетих силно. туга. уз песму сакривених гнезда. пада на све стране. И све што у души мојој беше часно. мир свечани. к'о црна звезда. Тајанствени сутон. Час љубави праве. Ја за тобом иђах. нити „очи моје сјајне“. у побожном страху. На белом шеширу црна орхидеја. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Прену се. и закликта гласно! Али ти не рекох ни „силно те љубим“. и страва. И мир. Нити „душо“. Да је најзад дош'о час љубави вечне. Сурваше се на ме бол. у истоме часу.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И у чудном страху ја се питах тада:
Какво судба спрема испаштање веће,
И колико треба невоље и јада,
Да исплатим овај час ненадне среће!
И не видех ништа. Ни далеке горе,
3абрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.
Ти прође. - уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда,
Дизала се злобна, црна орхидеја.
М. Ракић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

LXXVIII ЈЕСЕН

P

рошла је бура, стишале се страсти,

И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају
У њима нема ни силе ни власти.
Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај прави;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
К'о да ми збори: нема љета више!
За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.
...Прошло је лето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада...
А. Шантић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

LXXIX ГОСПОЂИЦИ...

N

екада сам и вас на колену цупк'о

И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.
Но дани су прошли к'о ријека нагла,
К'о тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.
Ја знам, ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају к'о два неба плава,
А моје су мутне као магле сиње;
Младост - љубав - огањ - све у гробу спава.
По косама мојим попануло иње...
А. Шантић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

LXXX ЈЕДНА СУЗА

P

оноћ је. Лежим, а све мислим на те

У твојој башти ја те видјех јуче
Гдје береш крупне распукле гранате.
Мила к'о златно небо после туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.
Над шедрваном лептири се гоне,
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне
Јесење сунце... И, к'о са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.
И кобна мис'о морити ме стаде:
Што моја ниси; и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?
Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што риђа и зрије
На ватри срца?... Гдје су јоргованâ
Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај! вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

А. Шантић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

Пећ пуцка и грије. пред иконом сјаји Кандила свјетлост. И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат. Радосни што је већ грудању доба. Руке под главом. Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. и у болу грца. Негда у таке ноћи. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Около жуте лојане свијеће. И глухи часи неосјетно теку. када отка Помрлом грању зима покров ледан. Сâм сам. к'о какво вијеће. Гдје је к'о поток текла срећа кротка. Ми. Из кута бије сахат стари. На пољу студен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXI ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ S јутра је празник. Ова је соба била к'о врт један. као душа нека Што са мном плаче. Из иконостаса Сух бршљан вири. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . сјели. Сва окађена мирише нам соба. Као и сада. дјеца. па ћутим. Ја лежим.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
У врх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о на далеко лута,
И поглед блуди сањив, благ, и мио.
Уза њ' тек малко на шиљтету ниже,
К'о симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. - „Петар!“
- Ускликне отац; - „он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело
Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар,
Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
и бришућ' чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Поч'о би причу из далеког доба.
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича...
Затим би отац, ведар к'о сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно поч'о, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било к'о да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, к'о камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије, и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
К'о студêн травку у врх крша гола
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ к'о вилине косе...

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге
Мичу се, трепте, једна покрај друге,
И њихов шумор к'о да пада на ме...
Сањам ли? Ил' би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке птице, к'о са грана,
И по соби ми свуд развише крила...
Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, к'о да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;
Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште к'о свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело.
К'о да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне! ...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни к'о лук младе дуге:
„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на звјездама грију,
Света смо жива породица теби!

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

„Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
н у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле Божије свјетиљке.
„Ми здружујемо душе луди свије'!
Мртве са живим вежу наше нити;
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
„Пригрли ова јата благодатна!...
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло к'о кап сунца златна...“
И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти, и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи, и од среће плачем...
А. Шантић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

LXXXII ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА

G

робару сиједи, под старости ледом

Што изнурен дркћеш као суха грана,
И носећи иње по свом челу бл'једом
Што посрћеш љуто под бременом дана,
Да ли памтиш? - давно, прије много лета,
У дан један мутни, јесењски, и мокри,
Кад капаше вода са дрвља и цв'јета,
И кад мртви данак тешка магла покри:
Спровод један стиже, хрпа мрачних лица,
И у пусто гробље утјераше кљусе...
Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица,
Донесоше људи. Косице јој русе
По леденим груд'ма, као свила густа,
К'о мекано злато, почиваху ти'о.
А залеђен, мртав, к'о да с ледних уста
Један горак осмјех још трепташе мио...
И кад црни сандук, на конопце дуге
У дубину спуштен, крупна земља засу,
Само врисак мајке, глас бескрајне туге,
Очаја и бола по гробљу се расу...
И дубоко у ноћ звонио је тамо,
Као глас из гроба промук'о од бола;
А далеко небо ћутало је само,
И капала вода са дрвећа гола.
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

Дух савјести кад му с љутим бичем хита. Гр'јех. Да он тебе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О памтиш ли. На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи? И да ли га прокле да у часу туге. Садећ' плачну врбу у јесени дуге. старче. кајање сања. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . И бесвјесног бола над тим пустим гробом. кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди? Да ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет. старче. старче с'једи. и младост за собом? И у мутни данак. изнемогла давно Из сна мутног буди и за прошлост пита? Ј. и у вече тавно. Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно? Рече л'. да весело блуди.

к'о цвет чедна... Ал' то момче лептир беше. К'о дан лепа..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXIII БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА.... Била једном ружа једна. И њу презре.. У цркву се свати крећу. А са цркве звоно јеца: „Била једном ружа једна.“ М.. Разлеже се песма медна. Била једном ружа једна. Па заволе једно момче. Митровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . U мајке је ћерка била. срца ледна: Другој моми руку даде.

и широка Вече.. Ал' на њој никог .само разасути Скелети неки виде се на п'јеску. И ведра мис'о распе свјетлост тајну. Ал' често нема да озари ништа. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . све букти у бл'јеску. сја запад... Сем једно гробље и пустош бескрајну. Тако засв'јетли и у људској души...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXIV P устиња лежи дуга.. Ј.

Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ту леже сељаци. Трава пуна росе. Хладни ветри мрсе зелене им косе. А доле у селу задњи огњи згасли Ноћ: и ту се спава. Ј.... Тужно стоје врбе изнад воде мутне. И док.. гасну задњи зраци. кратка. Нéма је нада мном ширина небеска. А к'о сабласт чудна Међ' гробљем и селом још кривуда стаза. Мрак засипа шуму. к'о кандила. На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. реке. До суседа другара. Побожно капела сред њих стоји стара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXV У СУМРАКУ O двела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Бијела и гола.. и камен. вечно будна.. Ено једно гробље. цвет.

и сâм не знам куда. далеко да ми је да бежим У предео неки.. А ја мрк и ледан. а кроз лишће пада Зрак румен и златан од сунчане кише. А ту је и Она .у оделу белом. тише. Мој се поглед диже горе. И по крају целом Цвеће нешто шапће са сузом на лицу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXVI D алеко. И под јасним небом и зрацима свежим Да се тихо губим к'о ледена груда Под пролећним дахом. тихо. тихо. и последњу жицу Са уздахом кида. И умирем тако.. Шуми песма горска. И под небом гледам на дах плави један.. М.. Поред мене клечи. Ја замишљам сада: К'о јелова шума нада мном се нише. више. И над травом лебди.. небу. Митровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 ..

чудно? Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме. . Тако страсно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXVII ЈАБЛАНОВИ Z ашто ноћас тако шуме јабланови. К'о потоњи човек. и дркћу у своду. шуме чудно.Сам крај мирне воде. и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду. Далеке и црне к'о слутње.. у ноћи. и ја стрепим сâм од своје сени. Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе. К'о олово мирну и сиву. Јабланови само високо у зраку Шуме. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . према мени. Земљом. Ј. ја стојим.. у мраку.

Док понова куцну: Тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране. Ј. Часовник невидљив негде изби мирно. и паником ствари. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И ужасном стрепњом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXVIII САТ D ан болестан.с топола се расу Задње мртво лишће. Но скривено звоно кад под сводом ледним И опет се зачу из топола стари'. Тад потоње руже лагано помреше. мутан. небо непрозирно. Мир је на све стране. Сва долина страхом испуни се једним.. И кад опет изби ..

.Но. Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу. покрај реке. У зеленој јасној помрчини грања Ту нађем Самоћу у ћутању вечном. Ј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ LXXXIX ТИШИНА Z аборављен предео у пропланку дугом. Обале под тешком тишином и травом. И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако. Бледу. у немом долу. ту седи и сања. Рефрен патње оде од листа до листа. А жалосне врбе шуме заборавом. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ту вечерње воде хује тихом тугом.

. себе кидајући тако. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. ветру листак који.. И ту шуми с њима. таласи и време.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХС МОРСКА ВРБА S ама врба стоји над морем на стени. Агонију воде у вечери неме. Слуша песму горâ када јутро руди. Тужно шуми живот.Сама врба стоји. дајући полако. Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри. И. к'о срце. Расплела је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да шуми тугу. Ј. Мору коју грану.

И облаци тихо и нечујно ходе...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCI ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ (1—10) 1 S амо ја и једро изнад мртве воде. Ноћ под црним сводом Шуми псалме.. палећ' свеће у висини. неми подједнако! Ноћ.. Ј. Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем. Често к'о да чујем глас далеког хора. Тајанственог.. Неспокојни. у дугој тишини. мрачни.. страшног. Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако. Мир.. тишина смрти. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И дубоки снови над валима броде.. Мирисни ветар провејава лако. То се буде гробља под широком водом! Почиње опело. Али испод мора.

Тад ће да се прену. и мирише трава.. Ноћ светла и плава. Ноћ тешком купом злато сипа на њу. Као црне змије на своје сунчање. и изађу тада. На мору нигде једра ни галеба. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . А ваздух без гласа. Ј. Путују облаци у немом блистању. Но кад сунце блисне на море и грање. слази и врх мојих јада... без јава. без звука. Ћарлија чемпрес. Мир само струји с љубичастог неба А сан. У твоме врту свака ружа спава. видим... Ладолеж засп'о на широком пању....АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCII 5 V иторог се месец заплео у грању Старих кестенова.

Котрља их сву ноћ к'о песак и пене. Ј. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Маслинова шума у даљини сања. к'о падање неке беле кише.. Све је шумно. Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова. и лије из грања Светлост.. сјајно. и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини. па их њише. И по жалу немом. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. празном. А море је пуно звезда. и без сене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCIII ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда V исоко у грању мирно горе звезде. И широка песма мора у тишини Чује се око нас... Путем пуним зова.

топал. Мир. Љубичасте горе. Зрцале су у дну.. И у мојој души Продужено видим ово мирно море. и без пене. крупно сунце. стаклен. И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетнога мора. љубичасте горе. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Прах сунчани трепти над испраним песком..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCIV ПОДНЕ N ад острвом пуним чемпреса и бора Младо. Свод се светли. И сребрни галеб понекад се види. Ј... Површина шушти и целива стене. Све је тако тихо. И блед обзор што се свијетли и пуши. Шуме олеандра. Мирна. гранитне. и не шуште вали Све је тако тихо. изнад вода.. родне Обале и врти.. Немо стоје у њој сребрнасте. пуно плама. Светлуца над водом. до свода. Свуда је подне. И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. и светли и пали Младо. крупно сунце пржи.

Ти си бледо. док око твог тела. Ја не мећем на те ђинђуве са траком. Пусти песма других нека буде жена Што по нечистијем улицама пева. И стој равнодушна. хладна као сена.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCV МОЈА ПОЕЗИЈА M ирна као мрамор. А чедна. да водиш гомиле што нагле. Лебди само прамен тајанствене магле. Него жуте руже у те косе дуге: Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком. Ј. тихо девојче што снева. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Одвећ горда да би живела за друге. Буди одвећ тужна са сопствених јада Да би ишла икад да тешиш ко страда. Место китњастог и раскошног одела.

Све поспало ћути. На староме торњу поноћ откуцава. Ал' осећа грање . Анђео се спусти са рајских висина.. Спусти се пред олтар у пустоме храму. Не виде га звери.. Осећа га лахор .па се тихо свија. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Рујну зору чека да небом заруди. и све живо спава. В. И у томе часу са гранчицом крина. кроз дубоку таму. не виде га људи. Па прекрстив руке на блажене груди. И Анђео Мира. нико се не буди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCVI АНЂЕО МИРА N оћ дубока влада.па тихо ћарлија.

Са покиданих жица. В. Она га у небо диже. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи. под венцем од љубичица. Музо! Хајдемо њојзи. У њојзи очајник тражи утешне и миле речи. Анђео то је Туге. дајућ' му криоца своја. јер то је сестрица твоја. Божанска нека туга светли се са њеног лица. И она сузе рони. Последњи акорд звони. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. И њима тугу гони.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCVII АНЂЕО ТУГЕ S а распуштеном косом. Ја видим небеску слику. Спустивши блеђану главу на звучну сребрну лиру..

Кроз маглу диже се већ. Гонећи весела стада. и стоку уморну поји. По кашто заурла само Суседов стари пас. В. Све грли мир и сан. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . лено Корача упоред с њим. подвивши репину. Клонуо почива свет. И ђерам шкрипи све.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCVIII ВЕЧЕ R умене пруге већ шарају далеки запад. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак. Са мирних. А његов космати пас. .и нема. светило небеских двора. далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема. дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира. и вода жуборећ' пада. Копрена дубоког мира Увија поља у равни. И само час по час зајечи шарена дола Он шкрипе точкова колских. ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг.

И сан лагано пада. Пухором посут грозд у једној подигла руци. И слатко смеши се на њ. са снопом златнога класја. В. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом .. ту прошлост васкрсне древна. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XCIX ЈЕСЕН K 'о горда царица и бајна.ал' и то губи се брзо. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле До саме мирисне траве. Питоме и благе ћуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Док дремеж не свлада све.. И гатке времена давни'. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . На пољу Јесен стоји. Припрема она сад спокојне вечери и дане. И жетву богату нуди. И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји.

Мутно је небо сво. А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола. И густе слојеве магле у влажни ваља дô. Мутно је небо сво. На прагу старица стоји и мокру живину ваби. И већ пред собом види убог и стари дом. Фркће окис'о коњиц и журно у село граби. уј како јауче ветар кроз пусте пољане наше... И густе слојеве магле у влажни ваља дô.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С У ПОЗНУ ЈЕСЕН . Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом. В. И с репом косматим својим огроман зељов с њом... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

А доле. В.. Без живота је све. скрхане ветром. Све мрачна обори јесен. суморно небо. по земљи гранчице леже.. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И она тихо мре. Мршаво малено кљусе Лагано таљиге вуче. Побожно и полако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CI S иво. и спровод пролази тако. а врат је пружило дуги.. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже. погружен у смерној туги. И киша досадно сипи. А по каљавом друму. Убоги спровод се креће. и све је пусто и тавно. Изгледа као да смрт уморну природу стеже..

То Самрт ледена беше. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд. У крчми никога нема.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CII ПОСЛЕДЊИ ГОСТ P оноћ је одавно прошла. и мирно стаде над њиме. И својом мртвачком руком записа сопствено име. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . В.. И затим у буџак оде. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола.. Осем крчмара старог. Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу. У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло Чудноват некакав гост: усне му грозно се смеше: Из празних шупљина очних студена пустош се шири. У руци држаше косу. Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком. и густа царује тама.. Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата. Напољу мртвило влада. И ситна кишица сипи. што згурен крај топлог плама Претура дебелу књигу. Кад самрт тихо му приђе..

И брзе мамећи псе погурен у поле жури. У селу влада мир.. В. и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. И шум се разлеже благ кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне. То ловац пролази селом. И круже видокруг тавна. Покривен копреном белом. И тежак промук'о глас. Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује. У даљи губе се брези.. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Поздравља зимски дан. И сниски тршчани кров. Још нико устао није. Ноћна се кандила гасе А свежи јутарњи дах прелеће долине мирне. А будан петао већ. А танак и бео снег покрио поља и равни. Оштар мраз спалио зелено лисје. живосно лупнувши крилом. Свуда је пустош и мир.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CIII ЗИМСКО ЈУТРО J утро је.

и гору обнажи сву. . и својом студеном руком Покида накит сав. А он ће бити ту. Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CIV ГРМ M уњом опаљен грм на суром пропланку стоји.и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И густе травице сплет Горди му увија стас. В. И зима дође већ. К'о црн и мрачан див.

трава гори У сунчаном сјају. . V есело је младо јутро. С белог листа гледају ме Црни јади моји.духну Па листак отпири.„Веселије!“ шапну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CV ВЕСЕЛО ЈЕ. Шума листа.. Нада мном се ветрић наг'о.. М. Птице дижу грају.. Па у строфу вири .. Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . На мом крилу започета Тужна песма стоји.

. у селу нашем. Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. И ако то беше давно у младим данима мојим.. и цела природа ћути. Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој. Хиљаду осам сто. За тим се разговор чује.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CVI ЗИМСКА ИДИЛА Z ими је покрила снегом долине и поља равна И тавне високе горе.. И листак последњи вене од зимског студеног даха. А снег од осам стопа поља је и горе крио.. Реке се замрзле рано. и с пажњом о длан је бије. И гавран над њима гракне. И кад их изгњави добро. И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. То беше немирни Павле.А деда овако прича: „Одавна. То се комшија Панта сигурно из горе враћа. он онда напуни лулу. Живљаше убога жена са малим јединцем својим.. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола. А око огњишта сниског озебла дечица седе. (сад не знам којега лета. Па испод појаса вади листове дувана сува. Вихори снежног праха По пустом вију се пољу. И мачак на банку дрема.. Ал' Бунапарта је онда на Руса пошао био) Зима је велика била. Деда узео лулу. Памтим га и сада лепо. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију.

кад мајке не беше дома. и натраг иди! Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш!“ Једне вечери. децо. блед. Кириџије га нашле. Међ' њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне.. са јако прозеблим телом. Петар му истину каже. Павле се поврати кући. и пођу да Павла траже. и занет. Још многа некаква деца јабуке једу и седе. Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке.. Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму. Узме палицу. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Те једном да види јоште умрлог јединца свога. То буде Господу криво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У једно студено јутро. чапкуне један! Ко те је довео амо да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле!. Вртећи вретено танко. огрне свој топли ћурак. Обуј се. А доле на цветном поду. Мали се подиже Павле. И зовне Светога Петра. и оде ван нашег села И никад не дође више. у белом и чистом руву. Он се попео лепо На рајску лиснату воћку. Богу се досаде молбе. И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу. па златне јабуке једе. што често пролазе селом. Људи га тражили ваздан. Нађу га у самом рају. Уморан. И рајске шарене тице на мирне обале слећу. дакле. Она је молила Бога Да јој бар место каже на коме оконча Павле. Тако је плакала она вас дан и сву ноћ горко. А Господ подвикну тада: „О Павле. А јадна његова мајка плачући живот је клела. Зашто та жена плаче.

и опет спокојно сања. он лено отвори очи. И тону у јасној ноћи. како је на небу био. У селској чађавој крчми свирка се и песма чује. И једнолико ситно хоре се њихови звуци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ми смо од њега чули. и вихор пољаном душе. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Штекће лисица гладна. Па зевне немарно дваред. На сниском огњишту старом Огроман мачак дрема крај огорелог пања. Кад вихор налети јаче.. В.. Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош отиш'о с њоме“. А око појата селских са риком облазе вуци. Јер нам је причао увек о рајском животу своме.

Мирисом нарда и смирне миришу одаје моје. Светли се глатки под. Ах. У разговору мудром. и скромна вечера с њом. друже мој! Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. и мајске руже. Дарови божице штедре на столу одавна стоје. У овај мирни дом. И поморанџа слатка. и сочни оливе плод. Ми ћемо славити мудрост и тихи живот свој. док Веспер на небу светли. В. А кад јутарњег Феба огласе далеки петли. На столу амфора блиста. љубазни друже. На празник светлога Маја похитај.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CVII ДРУГУ S то је припремљен давно. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .збогом. Тад . и мирта. то бар није грех! Да не оскрвни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех.

Ја. Замириса коса. алчак. у хладу јасмина. Само ме је једном погледала мрко. мојега ми дина! Ал' мени не дође лијепа Емина. кад се вратих из топла хамама. каква је пуста! Тако ми имáна. С ибриком у руци стајаше Емина. С грана вјетар духну. Не шће ни да чује лијепа Емина. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Стид је не би било да је код Султана! Па још када шеће и плећима креће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CVIII ЕМИНА S иноћ. Па по башти ђуле заливати оде. Прођох покрај баште старога имáма. у башти. к'о зумбули плави. Ал'. Кад тамо. Ни хоџин ми запис више помоћ' неће! Ја јој назвах селам. па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе. А мени се крену бурурет у глави! Мало не посрнух. мога ми дина. Нити хаје. Но у сребрн ибрик захитила воде. што за њоме црко'! А.

Музика ће страсна да хуји к'о бура. о старом Платону. Као да никад ништа било није! А затим ће доћи весели кадрили. Старији о небу. Ј. Један тужан сонет на вашу лепезу. С радошћу на лиду минућемо салу. к'о од шале. И написаћу вам. не слушајућ' тезу. И о сколастици. Госпођо. Ми ћемо. У меке фотеље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CIX ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ V ечерас. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . За тим ће властела у зборе да тону! Млађи о јунаштву. хитро. сести у дну сале. Светом Августину. Госпође ће бити у млетачкој свили. песништву. у Кнеза на балу. и вину. к'о прије. Господа у руху од црног велура. Играћемо опет бурни валс. међутим.

Док је гост. и мирис дуж сале Вејаше к'о ветар од лепеза њиних.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СХ ДУБРОВАЧКИ ПОКЛИСАР Z ими. И светлога госта. (сад свеједно које).. милостивом краљу. Цело стање цркве на Јадранском Мору. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ј. Менчетић.. музиком од Лили. У част посланика Републике старе. прешао у збору С једним кардиналом. Да учини смерно подворење своје Лују Четрнајстом. међутим. беше у Версаљу. држали су били Тад у Трианону бриљантно соаре. Сву ноћ напудране маркизице мале. На врх ципелица сатанских и финих. С трупом Молијера. поклисар. тисућ шест сто. Играху менует. Све мислећ' на једну ципелу од свиле. пун речите силе.

Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице мраморнога Пана. Лежаше пред вртом. Чу се страсна свирка. И почеше игре. Само млаз фонтана Прска. мирно као срма.“ Ј. све беше весело После доброг ручка и перфидног вина. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Извесна пометња наступи у чину: Ту капетан псалме цитира са жаром. Чувена са строгих врлина и тона. А доминиканац свира мандолину. Затим друштво цело Јави се у врту.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXI ДУБРОВАЧКО ВИНО M оре непомично. приповеда Једну громку причу из „Декамерона. све с нежним дармаром. Окружена јатом дамâ. сва су лида њина Била раздрагана. Госпођица Ана де Доце. већ седа.

мален као јаре. Сто годишта живље за музе и паре.. звездар... Но сласт женског тела не позна: од срама Умре. сед к'о овца. Летописи кажу: . Беше некад кућа кнеза Паска Заде. Ђак славног Ванини. Паско Заде беше алхимичар. мили Кнез. син шваље. Поста племић умом. успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне“. даље. (и тако даље). С балконом на Страдун.... Познат питагорист. Ј. морепловац..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXII ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ O ва стара кућа са грбом старинским.. где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским. .Пучанин. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Епитаф: „Ту лежи Паско Заде... а кнезом за новац.Беше мудрост сама.

. По оквиру утиснута срма чиста. Ђердан од дуката о врату му блиста. Сам у пустој цркви. Очи мртве. Дар негдашњег племства и побожног себра. које нема. Над главом ореол од кованог сребра. Такав лежи Христос сред пустога храма.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXIII НАПУШТЕНА ЦРКВА (из пећске околине) L ежи стара слика распетога Христа. Самрт иста. где круже вампири. Очајан и страшан. Христос руке шири. Вечно чекајући паству. И док. М. А оквир је рез'о уметник из Дебра. усне бледе. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И јато се ноћних тица на плен спрема. постепено. свуда пада тама.. Млаз му крви цури низ сломљена ребра.

Арбанас ти је ножем избô очи. Ни златну круну. лепа слико! Вечери једне. Знајући да га тад не види нико. Тако на мене. На почађалој и старинској плочи. Под којим лежи коса твоја густа. Те човек види сјај. Сијају сада. тужна Симонида. У искићеном мозаик-оделу. облик. свечану. које Човеку ипак шалу светлост своју. на каменом стубу. И као звезде угашене. Док мирно сносиш судбу твоју грубу. и боју Далеких звезда што већ не постоје. Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице. на каменој плочи. Твоје већ давно ископане очи! М.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXIV СИМОНИДА (фреска у Грачаници) I скопаше ти очи. ни краљевски вео. нити уста. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И сад у цркви. са мрачнога зида. Гледам те тужну. и белу.

у миру. И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада. Кад светлости нема на видику целом. као некад.. И жена деспота Угљеше. Далеко од света. Стара Црна Госпа запева и плаче. Пропадају царства.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXV ЈЕФИМИЈА J ефимија. грца. Она. М.. А још народ овај. сама. и заборав пада. свет васколик цвили. вечно сама. Ја се сећам тебе и твојега дома. Покрај ње се крве народи и гуше. Над несрећном коби што стеже све јаче. И у мучне часе народнога слома. Векови су прошли. Деспотице српска с калуђерским велом! И осећам тада да. Над племеном које обухвата тама. пуна верске таме. ћерка господара Драме. к'о некад. на злату и свили. Везе страшне боле отмене јој душе. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Везе свилен покров за дар Манастиру.

и стиже И пада кроз уске кланце у сиње Јегејско Море. Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе Где споменици стоје народне прошлости славне. В. Над урвинама тавним орли се с облаком боре. И као таласи тону у море вечности тавне. И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. А доле са страшним шумом Вардар се пени. вечито стење гордо се у небо диже. о реко српска! Столећа тако се губе. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . О вали. к'о рајски феникс. Али ће. И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим. синути слобода мила.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXVI НА ВАРДАРУ S уро.

И настаде тресак и крвава трка. И данас. деци овог века. Косовски јунади. Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да смо недостојни историје наше. кад дође до последњег боја. Ви јурнусте тада у облаку праха.. Кад олуја прође врх Косова равна. отаџбино моја. лажу! Ко те воли Данас. Ја ћу дати живот. заслуга је ваша Што последњи бесте. тај те боли. Косово постаде непрегледна јама. У крвавој страви. јунак прави! Данас нама кажу. Добра земљо моја. И да нам се душе опасности плаше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXVII НА ГАЗИ-МЕСТАНУ S илни оклопници. без мане и страха. Неозарен старог ореола сјајем. Костурница страшна и поразом славна. Сваки леш је свесна жртва. Да нас захватила западњачка река. Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше другом свесну љубав дати. Јер зна да си мати.. Заљуљано царство сурвало се с вама. Знајући шта дајем и зашто га дајем. Када труло царство оружја се маша.

Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ М.

И са твојих руку пану гвожђа тврда: Да побједну химну слушам с твојих брда. И свјетлија си од њеног ђердана! Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора. па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И да с тобом гледам на твој Ловћен плави! Па једнога дана кад се Господ јави. И да с тобом славим дан златне слободе! А. невјесто Јадрана. Кад орлови наши високо заброде. Покривена небом к'о од плаве свиле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXVIII БОКА N аша мила Боко. Љепша си од твоје приморкиње виле.

За ову земљу они беху диви. што је бранит' знаше. Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије. Баците поглед по кршу и пољу. И за њу дајте врело крви ваше. ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова. У овој земљи останите и ви. Врат'те се њојзи у наручја света. Живите зато да можете мр'јети На њеном пољу гдје вас слава срета! Овдје вас свако познаје и воли. К'о пуста грана. Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. Без вас би мајка домовина била. Не дајте сузи да јој с ока лети. Од своје мајке. Свуда су гробља ваших прадједова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXIX ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ! O стајте овдје!.. Боли су своји и кршеви голи Но цв'јетна поља куд се туђин креће. кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом. А мајка плаче за својијем чедом.. А тамо нико познати вас неће. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Узори св'јетли.

.. А. Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Остајте овдје!. За ове крше све вас. Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Овдје вам свако братски руку стеже У туђем св'јету за вас пелен цвјета. све вас веже: Име и језик. братство и крв света..

Ал' тамо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ P учина плава Спава. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. Прохладни пада мрак. По кршу дршће звук. Прохладни пада мрак. Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Само Ћути распети Бог. С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. И сан све ближе Стиже. И јеца звоно Боно. А.

шуме. Полако крачу к'о да сваки ступа Ковчегу светом. Мени се чини: к'о да крила склопе Свијетле птице. Ово су часи великијех дјела Широм ораних. а из сваке стопе АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXI СИЈАЧИ J утро. Одјекују стране. Златно. Продире сунце. и сврх ових глава Лебде и поје. Сви машу руком изнад бразда тије'. Из широке ноздре Пара му бије. И док магла тупа Растањује се. и док сунце лије Радости златне из црвених купа. Шуме пјесме врела. к'о кад вије Вјетар у сплету сасушених трава. замагљених њива Виде се јаки родитељи села. к'о класје златно када доздре. навјешћује дане Љиљана скорих. Зној им са лица удара и лива. гдје угодник снива. И раним пупком пупе голе гране. Бик риче. Полако крачу. И продрти им пешеви рукава Лепршају се.

сјајни. робља наших дана. И свуд из неба. и к'о суза врела Свјетлост чудесна полако се слива. Звони и звони: „Осана во вишњих!“ . Расту. И на ме. А озго Отац силази све ближе. и сваки под крстом се диже Небу.. све стиже И пада сјеме из жуљавих рука. свију се.. И јутро кади димом јаке ноздре. Бик риче испод јела стогодишњих. и лука... Лавори. с врхова. И к'о да чујем.Сја сунце. И сваки сијач к'о да виши бива. Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих.. златно к'о класје што доздре. по врсима грана Пољубе црна и знојава чела. Шантић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . како са свих страна Хорови звоне..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Радника кротких. к'о злато кад стопе. К'о раздробљене звијезде. А. Под продртијем крововима села.. Расте.. усред ових њива.

Али по њима није иш'о сам. Трпи и живи!. За кршне кланце он је слуш'о можда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXII ИСПОВЕСТ (1-5) 1 N а трошном чуну. Пријатељу драги. ништа! Ил' боље рећи. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . мање јада зна. Он не зна шта је трње. О многом чему мислио сам ја О.. Његов се никад не колеба над. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка. Ја ништа више не верујем. За њега свет је перивој од ружа. ја верујем све.. За мене живот отрован је цвет. шта је кам.. По цвећу шеће као паун млад. Његова душа језеро је мирно. Весело чедо Аркадије цветне. благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи. У мени вера губи се и мре. без крме и наде.. В.

И буди скроман.. И свуд се шири ноћ. . Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Уморну своју да окрепи моћ. Погледај напред . Иди својом стазом... Ал' шта ме гони. у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то? Тавним се вечност заогрће плаштом.Истина је ту. И страшно кличе у невољи тој. сустаје.не види се ништа. Одјек се губи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXIII 4 I стина. нигде станка нема.ништаво је све. Ал' познај себе. Ал' нигде гласа. Ал' слаб је разум да га дигне с ње... те се умом крећем Међ' сјајне звезде... па да познаш њу! Корачај мирно по ускоме путу. и пада.. гдје је?. Погледај натраг . И разум људски тако исто лута. К'о сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој. дубока ноћ! В.

И горко сам насмеј'о се Под мртвачким покровом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXIV S а погледом угашеним. С прекрштеним рукама. Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили. Ја сам слуш'о речи ваше С њиним слатким отровом. Илић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . На мртвачком одру свом Лежао сам међ' вама. В. И о мојим боловима Са уздахом зборили.

без моћи. И понесе собом у пределе суза Гуши ме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXV МИСАО J а поимам добро неминовност зала. Привезан на коњу у дубокој ноћи. мисао је крива! Кад се спусти вече. И шума заћути. без даха. Ја сам к'о Мазела. Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку. и врх тамних њива Беличасте магле облачци се гоне. Кад срце запишти. Мисао се јави! Као звер ме зграби. Без наде. са тугом и бедом. Што гледа за Степом где промиче степа. У час кад завлада мир крај мене широм. без воље. Склоп целог живота. и занеми врело. Али знам и узрок зашто тако бива. И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром. И с торњева старих стане да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне. Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање видиш на лицу ми бледом. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . а моји напори су слаби Да се сатре ова похлепна Медуза! Она господари.

Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сатрвен и сможден. али грло неми Сам... једина душа испод неба плава. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Смрвљеног ме пусти када зора сване Из црних дубина разјапљеног пакла. к'о да су од стакла. кости ломи. М. у очима страва Разјапљена уста. Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! .

Ни јасна к'о сунце. Перовић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да њоме продрем у знамење своје! Нашто. А тајна преко ништавога праха. Црв коме се клања! Нашто ме вара са призраком умља? Нашто ми очи Кад вечно тонем у тами незнања! М. кад није дубока Као вечност што је! Нашто.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXVI НАШТО МИСАО. Нашто та мудрост Божјег Провиђења.. кад није оштра као копље. N ашто мисао.. када је на јаде нам дата! Мати вечног страха. Кад не допире од покрова даље! До гроба мрачна.

Изнемогло тело. Стара груба справа давно ми је знана. ти си златне снове снив'о. жуљи руда. неминовном бедом. Црн.. Али бич фијукне. Једнаке пред општом. гломазан. Познао си живот и невоље праве. и све живе душе. Стоји као спомен из прастарих дана.. Тешила те нада да ће бити боље. Ал' је прошло време преко твоје главе. Малаксао давно од тешкога труда. Бич га бије. Док не падне најзад спасоносно вече. сузе ме гуше. малаксале моћи. И долап си стари окретао живо. О. И јулијске жеге. Млад и снажан. труо. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . и студене ноћи. како те жалим! . Један мали вранац окреће га тромо. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече.. Његову сам шкрипу као дете чуо. Подне.. Оличена судбо свих живота редом! Тебе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXVII ДОЛАП J а знам један долап. улар стеже. Вранче! ти си био пун снаге и воље.Гле. Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо. браћу луде. Ти би воде. Напред! немој стати.

. надо пуста! Ти си као и ја. несрећу. не осећај вир: Награду за труде небо ће ти дати. немој стати. добру раку. вранче. И мирисе њене ћув доноси врео. Док жубори вода крај тебе у виру. Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . од младости ране. Ти си. Не мириши траву. Сањао о добром. Сањао о срећи. И ударце бича стечене у зноју. Напред. Свуда око тебе буја трава густа. награди и нези. заслуженом миру. Осетио општу судбу што нас гази. и вечити мир! М. Мрачну. Ти си гладан. на јулијској жези. О! к'о змија лута кошуљицу своју.. и општу гнусобу!... Ти би траве хтео. И гладан и жедан проводио дане Све у уском кругу. Пусти снови!.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Подне. све на истој стази. И свемоћну подлост. и злобу. Али бич фијукне: збогом. као и ја. Оставити беду.

Под силном стегом прште кости моје. И крв из рана на махове пљусне. жене. Неко их мучи. И не исцури кап последња крви! Стежи. Док најзад моје не престане било. Неко их стеже. Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути. и редом сва створења неме. људи. а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Јаук и писка свуда око мене! Стежи. како ти се слатко смејем сада! Жртва се руга џелату што коље. о срама! Неко их стеже. У кврге су ме бацили. У њима пиште деца. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље? О. како ти се слатко смејем сада! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . то је било у прастаро време. о стежи. невидљива сило! О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXVIII У КВРГАМА U кврге су ме бацили. невидљива сило! И немилосно кости моје мрви. о стежи. а не знају ко је. о срама! Да. а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене! У редовима црним кврге стоје.

Ракић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . и притежи јаче! Ал' докле редом деда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Удри. Ни бапске клетве. клетве. жене. људи. покрај мене. К'о морска ласта над широким морем! М. Плачу и пиште. и вапаја њини' Летеће мирно дух мој у висини. ни слабости гнусне! Удри и мучи. и мучи. И ропски клече пред скривеним створем. бедни. и притежи јаче Ал' знај да неће прећи моје усне Ни једна реч'ца што моли ил' плаче. Врх писке.

нечујно и спокојно као што су поумирале њезине кризантеме. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . који су били онаки исти као крв и тело у љиљана. Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело.мала принцеза је уморна од живота. и она је тужна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXIX МАЛА ПРИНЦЕЗА M ала принцеза. чији је поглед био модар. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте. Она је на својим широким мраморним терацама над морем. када је ваздух пун златне звездане прашине. поред огромних ваза у којима су мирно умирале њезине кризантеме. А када је умрла. . отварало се и срце мале принцезе. И у топле ноћи. и чији је глас имао мирис жутих ружа. и када сви цветови отварају своја срца. дуго су са катедрале певала стара звона. плакала крадомице у дуге мутне вечери. а гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника. Ј. чије су косе имале боју месечеве светлости. и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови.

То је било Сунце Младости што је минула. као рана. Јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа. он виђе оно некадање сунце. и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи. постале беле. и сунчане обале веселог и страсног Јонског Мора није могао да позна! Болно. гле! тамо. И. и које је давало свему што је обасјавало чудну и магијску лепоту Илузије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXX СУНЦЕ R одио се на Јонском Мору. које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора. Али он не беше више онај исти. оно чудно и огромно сунце. И заједно с таласима и ветровима. Све је тамо било као и пре. што чињаше некада да све око њега живи. када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа. тамних вртова. и мирне статуе. Усуд га је вратио поново у Јонију. Дучић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . постале мутне. да лишће има мирис сна. опомињала га је вечито на његову сунчану обалу. и по чијим обалама плачу ветрови. и. Ј. када су његове страсне и лепе очи. светлости. Али када су његове косе. на обалама пуним сунца. Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло. окупао се у азуру. он стиште очи и погледа у се. И једна мисао. и бледих статуа. као галеб. сунце што је светлило још само дубоко у вечерњем сутону једне душе. он је плакао горко и неутешно на жаловима меланхоличног туђег мора. тамне вртове. и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен. и мирису вечито загрејаних вода. плаве као увело лишће. Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. на коме гори бело и хладно сунце.

Црно је небо. Са страхом. К'о црна крила мртвог гаврана. Грех на њој тешка крила одмара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXI ГОЛГОТА M рачно је небо. к'о прикована. Тиска се. врви АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божји син Два дивља трна И један крин. Месец крвави У поноћноме тиња облаку.. Забринут народ лута и блуди По улицама.. Зоре. У грозничавом бунилу дрема Планета стара. Голгота спава у мраку.. ни звезде нема. Тама је пала. Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве. С истока нема танког бледила. Јутро је. ал' још свитања нема. С Јерусалимских Тврдих бедема Још се не диже тама немила. Још лежи ноћ.. веснице блискога дана. Празна и црна. К'о тежак уздах шапће у трави Ветар. с тешком слутњом у груди.

дуго одело. Ал' за час само . „Хоће л' сванути?“ . Занесен поглед.и мрак се густи На земљу спусти.шапће. И пред страхотом Божјег виђења. Под плавим небом дивотна дана Грми и звони. У руменоме сјају се купа. Већ да молитвом наду окрепи. К'о дух. Ал' каква оно утвара бледа Међ' народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна. к'о авет поноћних снова. А на њој црква.. Ал' не на принос пасхалне крви. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .. и неба.. и стрепи. Погледом густу таму прожиже.. Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне Голготе „Христос васкресе!“ с пуно страхоте Глас му захори. Голгота гори! Над њоме пламти Ускршња зора. И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна. нити познаје. Ил' из пророчких да је гробова. к'о златна гора... До краја мора. земље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Около храма. Гмижу тисуће и милиони „Христос васкрсе!“ ваздух колеба. прамење бело. Брада се вије.

... И крвав поглед к небу шиљући.. Дрма се. Груди бијући. Сруши се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што румен лица с бледилом мења... Јакшић ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . М. Чупајућ' косу. клече: „Проклетство!“ рече. Јуда се прахом по глави посу. пуца храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

и мис'о није слово. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И свуда прóписан број!? Та песма није акт. А дух тражи увек ново. Ритам ће кроз музику речи Пробити себи путе. И хоће да буде свој. И отићи у прави крај. Зар све баш мора бити јасно и чисто.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXII ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ! Z ашто увек једно и исто. У песми закони ћуте Пустите осећај! М.

зв. А сунце на њега падне. Од црвене до црно-мрке. Напротив.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXIII НА СТРАНПУТИЦИ D ођ т. и погреб јој прати! И ја сам покуш'о једном Да пазим на песнички uѕuѕ: Да се својски растужим. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ал' озго ведро небо. М. Па да процвилим у ритму. А у мени насмејана душа. Па дотка ћилим.д. Т. Стоји. јесен. ја волим кад пада лишће.ј. Те скоро под сваком граном По један песник. стало падати „жуто лишће“. Покрије тле. Те ни крај најбоље воље Не могох открити смрт У природи. и т. Те у стотини боја. и види Где „мре“ природа. Исмејаше ми тугу.

А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла. зора руди. Без фрака и рукавица!..“ . и блуди. и мрка лица На врата прстом показа лако. Па заједно прелећу С краја на крај.. Сањива и бледа лица уокруг још се крећу.. У женске.А. а ногом шарају слова Све нова и нова.. и што то раде? Ал' човек у црном руху преда ме стаде: „Пардон!“ канда је рек'о. голе груди. М. Поглед јој мутан. „На бал се не долази тако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXIV НА БАЛУ P о глатку и клизаву поду Гомила чудно се врти. Све дођу двоје и оду. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И мушко женску прти.. тако!.. Свак стисн'о женску на груди. Хтедох да запитам где сам.

Без мисли за други свет. Љубави лептир се мане. Где јарко сунце сја. Идемо друга три: Пролеће. Ал' кад жарко лето дође. Мирисни љуби цвет. Пролеће. А лептир полете бели Да први куша лет. Поћи ћемо на разне стране . Повије главу цвет. ја и ти. Те се на равној ружи Расцвета први цвет. У врту смо се срели. и око ње кружи. ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXV У ТРОЈЕ K ад земља преста да тужи. и ја. М.Куд? сам Бог свети зна! Пролеће. И малакше му лет. ти и ја. Лептир љубавно ружи Шапће. И младост ружу прође. У цветном замноме рају. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . У безбрижном загрљају.

м.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXVI У „БЕЧКОЈ ШУМИ“ S веже је и ведро јутро К'о почетак лепе приче. Трчаћемо по шуми свуде. Ти ћеш причати пуно и живо. бићемо тужни. А неће ти бити криво. Јер знамо шта бити не сме. И по грању и по жбуњу Нешто се буди и нешто се миче. Вече ће бити лепо К'о свршетак тужне песме. Ал' после. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ја ћу те дирати много.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXVII ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО? .не разуми криво! Да душу своју љубављу спасавам. снаге и полета! Моја је љубав од овога света. ил' тек трећи. Ни ти мени ниси прва. Ја жену тражим. И нисам хтео . Мом осећају то не смета. што ћу крити? А и ко зна шта још може бити! С анђелима те нисам поређив'о. уј. Да надземаљски створ ја обожавам. истину ћу ти рећи: Моја љубав од овога света. Да ли сам ти пети. Ђурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . М.

сав од снега бео. и од снега бео. мила. Бићу. У првоме стра'у. К'о сад да те гледам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXVIII ПО ЗИМИ (1-З) 1 D оћи ћу ти праћен вихоровом песмом И мећавом злобном. Николајевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Опрезно ћу тада по мразовом цвећу Куцнути на прозор. Љубићу те жарко. Б. нећеш знати ко је. Кад из мрака чујеш моје „Бау! бау!“ И пустићеш мајку да извиди шта је А дотле ће заплет отплести се цео: Док се стара буде крстила у чуду. цео К'о у дечјој бајци путник из далека Промрз'о од студи.

сакривен од погледа твога. о дођи! У преслаткој ноћи. И да му тело тек достојно служи. Плодно и само. Што могу смрт да плодношћу победе. Говорићу ти. Скривен тамом од твога погледа.јер његови трази Духу су врело.свест ћу ти занети. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . и о срећи земних чеда. И реч'ма пуним тајног. И несвеснога . И како све се у њ стапа и слива.“ (1-2) 2 D ођи. И сви познамо његово откриће У часу кад од двога једно бива..све беде Не могу да је смање. Говорићу ти о вечитој моћи Живота.. Па ћу каз'ти Како је дух божанствен у тој снази.. . нејаснога. Па ти. како нема сласти Већих од сласти стварања . Затим: како кружи Кроз васиону целу исто биће.. У име Вечног невиност узети.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXXXIX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ „У име Вечнога.

Стефановић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Св.

Св. Разумем ту песму нежељну висина. и широку. И к'о живот здраву. скритих под велом маглине. кад је грожђе на врхунцу. ниску. Кад забруји песма силних зрикаваца. И мирисом гуши осушена трава. Њен смис'о ми бива јасан чисто оку: И док. Стефановић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И сунцокрет мртав од љубави к сунцу (Спржено му срце смртно жута глава). стојећ' усред зрелог винограда. Из напуклог грожђа струји мирис вина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXL ПРЕД КРАЈ ЛЕТА P ред крај лета. Суву као земља та по којој пада. Ја волим ту песму безбројних срдаца. Невиђених. У вечери млаке пуне месечине.

И слушам како шушти. Чисто се види где земљи из недра Живот. све шире. Кроз живот цели што се чудно стире Од праотачког до најмлађег гроба. једра. Све клија. Пучину гледам неба бистру.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLI ПРОЛЕЋЕ M ирише земља сочна. И осећам к'о да сам с храстом једно: Кроз жиле к'о да сишем подмлађење. Под једним храстом лег'о сам на траву. сише подмлађење. Да пуштам жиле све дубље. врење. струји. свуд струјање. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . пуцка. свежа. А сунце лије. Док ранâ пчела негде близу зуји. пупи. И пред собом већ слутим воћке зреле. једрог врење. И осећам кроз мене како бије Дах тајни оних што ће за мном стићи. ја сањам усред јаве. Под жаром им. И као да ми крави срце ледно Живота младог. кроз жиле. Кроз многе слоје простора и доба. Будућност даљна што још брижно крије: У пупољку се то буде цветићи. точи зраке вреле. сочног. И шарен ћилим цветова и траве. плаву.

К'о дрвеће и моја душа пупи. О расти. пуштај жиле. упи' Све сокове из којих живот бива! Св. Стефановић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ја осећам како у мени ради Живота светског вечно подмлађење. Док свуда пуцка. шушти. душо. И са блаженством сан стварања снива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И у час овај пролетњи и млади. струји врење.

цике. Помамно за њом. Опија.. Страшћу и слашћу миришу јој уста. бледим ружама у коси Дугој и прашној. Королија АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Лозовим лишћем тирс овијен носи И кротал тресе. . и улице звоне Од пјесме. худе. Вришти и игра. и од страсти боне. полунага. и њедра јој драга Залило вино. врела.. крши јој се снага. плахе. Bacche! М. Ах. Гомиле јуре. И уски сандал клизи с ногу боси'.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLII МЕНАДА S а дивљим. Bacche.euhoe. пјане. и пламена влага Очи и лице ужарено роси. Bacche. пали њена пјесма пуста.

Већ стоји доле. Кроз травку сваку. Остаје на њем измаглица плава. духови покојни Буде се с чежњом живота. траве. Диже их тихо у висине млечне. Сенокос млади пун пољскога цвећа Стрепи у сјају месеца и студи. притајен. К'о пучина мора у време ти'о. И чини му се да кроз сваки цветак. мак. и тај предео неми Његова љубав кроз сан оживљава. Али ни мирис не сме да блуди. док је кроза њ лио Мистични месец маглице танке Преко цветова. Невидним крилом. дрвета. нема..К'о струје ситне у води што спава Што. Од тог додира тајне неизречне АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Без даха и крета Ваздух је ћут'о. када цвеће својим махом дирне. Мандушић сања. Дубока.. Док анђ'о. Сањају булке. пригушен К'о све да крије своје мистерије. и розалије. Он ћути додир неког тајног крила . у тај час опојни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLIII САН ВУКА МАНДУШИЋА P рошла је поноћ блага и ведра.

те тако мирише? Ил' је у танком маглином праму. . а та магла плава Остаје трагом анђелског задаха. Силази мед' цвеће да за драгим тужи. Ал' тешка је туга с плаштом свиленим! Туга је њена што цвеће гази. ви уста слатка? Где ми се сакри. јер знам да није Ишчезла није душа твоја! „Је ли у ружи. Црње нег' нојца. ви очи чарне? Ко ми вас оте. Светине пуна и побожног јада.„Куд ми вас неста. Потопиле јој врат и недра цела. К'о свиле нит што плива кроз таму? Ил' је у даху те ноћи црне. тако кратка? Ох. Анђел'ја млада. Ни дрктала травка кад она слази. Радости моја. трне. . Те ми у тугу љубав огрне? АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . куд се сакри. оне крију чари Беле нег' ова месечина бела! Цвет не би клон'о под кораком њеним.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Задркти цвеће.. Скрушена иде к'о погреб пун мисли. љубави моја.. Речи су њене к'о туга црне. К'о срна лака. Што на њој почива? ил' је у зраку. к' кошута плаха.. Гараве своје косе је расплела: Пале су власи к' тужни таласи. усамљена тада. Од којих цвеће премире..

И чини му се да ишчезава. И к'о од чежње обамрле Падоше власи гараве. са травом грле. Осећа сласти тужаљке њене. И тад га осваја жеља пуста. Љубави душâ и туге свете. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да бива цвеће. По њима пада свилена магла. У оном часу пуном обаја. К'о да се топи од чудне сласти. При том се сагла. Живља од тол'ких доживљаја! О. К'о да и магла са њоме јеца. Па се са цвећем.. бујне. Док цвеће квасе сузе јој нујне. магли. сања... Ил' тако само Мандушић сања.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Свуда те тражим!. шта би дао да је у гробу. све је пуно сете. Изгледа као да осећа цвеће. трепери. Што трепти к'о вео поврх грања... Сребрне сузе с бледог месеца. та магла плава.. И као да капљу сребрне сузе. Његова душа то жудно нагли Ал' у том часу чари тајанства Зар открит' тајне пригушене? Мандушић ћути. Ил' чини као да дише трава. месецу. Да он се то сад из гроба буди. К'о она. Он то у цвећу.

Ох. Док косе црне чежљиво пале. У часу туге. У танкој магли очаран хрли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па у тој ноћи чезне и жуди. шта би дао. љубави душâ Кад мистична магла све облива. Та уста слатка њега да жале. у зраку снује. те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију! Да за њим плачу те очи лепе. Тај сребрн глас да њега дозива. Кроз цветак душе. Св. Стефановић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли...

Трепте тихе воде.Дркће месечина звуцима Шопена. Расклапљу се у сну очаране шкољке. к'о од злата пена И с немоћи тихом једне слатке бољке . Пливају и тону маглени облаци. Дршћући к'о круне воденога крина. К'о акорди пуни кроз царство етира. Стефановић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLIV МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ (1-2) 2 J ецају и струје месечеви зраци. К'о сребрна харфа месечина свира. и с чежњом дубина Упијају у се звукове што жедне. Св. Под дојмом блаженства мистерије једне. Издише површјем.

и покој. У мојој се души шумно дижу с нова Некадање жуди. и кличући гласно. знаш ли где су били. И врели дах ноћи што ме тебе сећа. И ту покрај мене умирући цвили. Полако се дижу у небо прозирно. И зашто умиру тужни и крвави? Д. и крила крвави'. Клонуло од бола. И кад ме с небеса месечина заспе. и мирис од цвећа. И звездано небо почиње да плави. И тамо се губе. Полећу у небо звездано и јасно. Враћа ми се јато белих голубова. кад се свуда око мене распе Тишина. Тишина и покој. И врели дах ноћи што ме тебе сећа. Јадно драго моје. Ноћ пролази мирно. и мирис од цвећа. И док ми над главом свиће зора нова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLV НОЋУ N оћу. К'о весело јато белих голубова. Симић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

ми смо среће једне: И моје груди за животом жедне. мој дух. Умиру. нити могу му помоћи. Рајић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . драги.али тога гласка Нит' чују. Кандило моје. Пуцкара. сваке ноћи. и свакога часка. пишти . Малога кандила Последњи зраци. меки као свила. R асклапа зора трепавице сене.. И буди данак са својега крила: „Устани. У соби тама. К'о ти за уљем. И крвав исток свом силином плане. нема ко уља да кане..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLVI РАСКЛАПА ЗОРА. ноћ је веће била!“ И данак слуша.... и покорно сване.. В. И сваког дана.

Упознасмо се. И целог пута ја очију својих Не скидах са Вас. И моје очи. Тај смели поглед као да је хтео Да изда тајне једне душе бедне. Кроз сребрнасто магличасти вео Ја спазих Вашег лица црте чедне. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. Упреше у Вас поглед доста смео. земне сласти жедне.. мени жеља оста: Ја очи своје доста не напојих. пођох с Вама напоредо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLVII ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА (1-12) 1 U први сумрак летње ноћи једне Ја сам Вас првом у животу срео. И дао бих Вас глед'о Изближе. И ма да смо доста Са друштвом ишли.

Рајић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да моја љубав никада не свене.. Само не оно што сам рећи хтео. И мени зора к'о да једном свану. И који мелем привија на рану. Ја жељах да сте вечно покрај мене. В. ја сам дуго. Од ког далеко црне мисли беже. И венац лепих жеља ја сам плео. По мрклој ноћи где северац реже Ослави јутро дивотно и свеже. Ал' кад сам крај Вас био. И јасно сунце први пут ми грану.. И врло дуго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLVIII 2 O д тога часа. казив'о све друго. у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже.

. Крај тебе други пред олтаром стоји Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти. Ни горку судбу што сам тебе срео. јад и патњу смрт једино лечи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CXLIX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА I срушише се лепи снови моји. А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп'о расу? Ал' не! Не видим од тога ни сена. По твоме лицу радост се разлива. Рајић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Бол. И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива.. Јер главу твоју венац сад покрива. И ти рече „Хвали!“. Проста ти била моја љубав жива! В. Ја нећу клети чак ни самог себе. И свршено је! Ти си сада жена Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе. Јер ја бих тиме своју љубав клео...

Јер сам био распет за живота. Копајте ми раку предубоку. па ће закуцати И на мога живота тамницу. Те расточит' железне окове Што ми душу од постанка стежу. Још трен који. Немојте ме у цркву носити Јер кад год сам у Бога молио Да ме спасе невоље очајне.смрт ће скоро доћи. Нек' ми буде од земљице топло. Већ ме право гробљу понесите. Само да се ја дићи не могу. Јер ми живом беху завезане. Нека тада све гробље оживи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CL ЗАВЕТ K ад умрем . Јер мој живот студена је зима. Чело главе крст ми не стављајте. И спасти је ропства вечитога Немојте ми руке прекрстити. Камен нек’ ми притисне гробницу. Он се свагда молби оглушио. Већ навал'те гомилу камења. и кад мртви почну устајати. Нек' се диже до неба високо! Па кад дође час Страшнога Суда. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Да ме мртва не огрије сунце.

А оструга срце раздирати. Румен-ружу. Већ по гробу пелен засадите. и оштру остругу. Рајић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Из руже ће поникнут’ оструга. Горки пелен. Из босиљка пелен процватити: Пелен ће вам горке сузе мамит’. Јер кад гране право премалеће. мирисни босиљак. Што ми нисте завет испунили! В.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Не сејте ми изнад гроба цвеће. Румен-ружу. мирисни босиљак. Нашто ће ми после смрти ружа? Не сејте ми изнад гроба цвеће. Кад је цео живот пелен био. Нашто ће ми мртвоме босиљак? Кад је живот препун трња био.

у поноћно доба. До ње тад допру заношљиви звуци С „Господинове“ танке виолине.. А у тој свирци дркте бол и чежња. ја сам хладна стена.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLI НОЋНА СВИРКА K ад лепа „Госпа“. Занос пун страсти и љубави сета.. И моје је срце чежњом опијено. срце. млада жено! Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи! Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда.. Да крв не тече у жилама мојим. „Колегинице! љупка. можда. Унутра постеља угодна и мека. дужност. Рука ми немарно превлачи врх жица Ал' срце. лепа млада жено! И у мојим груд'ма жар млађани тиња. Као да каже: „Та зар нисмо млади? Пустимо љубав слободно нек' цвета. оно на Вас чека! „Та забравите прошлост. Са пуно чежње завесу отшкрине.. „Ил' мислите. Не варајте се! Сит сам селских цура! Ја бих да Вашу наклоност присвојим! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . мужа! Дођите амо.

. Преко сокака ..... Да ли да иде? А прошлост? А верност?. и одшкрину врата.... Боже!“ Погледа у ноћ........ Стоји и мисли учитељка млада. плашљива и лака....... И чију љубав чисту И дубоку Сва вечност не би могла да премери.......... И она прхну и ишчезну некуд........ Бога.... лепа млада жено....... Мисли .и шапну: „Опрости ми.. Да сркнете љубав сред ноћнога мира! Не бојте се ништа! Јер има далеко Од Вашега мужа до Кривога Вира!“ --------------------И престадоше звуци виолине.. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 ... ... Слатка је нека језа подухвата...... И на се мисли.... Рашири крилца у ноћној тишини. И к'о кад птица.. Као да чекају шта ће бити сада........АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Дођите амо..... Зар да заборави на оног човека . Зар све да згази?.... А на прозору нерешљиво стоји..к својој „Виолини“..... рајске двери.... Који је на њеним девојачким груд'ма Сањао небо..

. И птице неста. Илић Млађи АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .. даље не говори! Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... и прозор полако. . птице моје миле! ... сањив дрхтај виолине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И снажна рука сеоскога уче Појави се на мах у тренутку томе.. затвори за њоме. Придржа птицу.Ал' ћути. В. Нечујно-тихо. песмо.Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина. Као кад жица о жицу се таре. Само из избе допире Пригушен..

У хиром скоку . Доле из крила суморне дивљине Отргнут Тимок бруји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLII ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ G оре сјај сунца. и искаче Из црне. и лептири“ „Ал'. Очи јој сјаху. . драга“. Слушати жубор и сањати снове!“ „Не“. Да л' те је. лудо моја“ . мој супарник срећни Путањом оном горе изводио?“ „Ах. „Хајд'мо . И док ја нисам у селу још био.зачух прекор нежни „Том вечном сумњом што жалостиш мене? Да.„Тимоковом врелу! Ено окомка крај обале ове! Ту ћемо сести окружени водом. пут је стрмен. чар зеленог крша. ветри. ал' хајде. видиш Да не премаша снагу једне жене!“ И тада стиште с камена на камен.ја рекох .к'о лака газела. хладне.„страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири! Но хајд'мо горе. Један блистав прамен Беше јој просут преко лепог чела. реци. Где лете орли. .рекох . где је светлост сунца.. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .. мемљиве пећине.„пут је тамо стрмен.рече она .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пред њом се уз пут сплетаху стоструко
Вињага, павит, и бујад зелена;
Купина трњем задираше грубо
У њене скуте танушне к'о пена.
Залуд је враћах! Гвоздено упорство
Сјаше из њеног зажареног ока;
Док, на по пута, јогуница лепа,
Суста и клону... и даље ни корака.
Ветар се титр'о хаљиницом њеном,
И златном косом меканом к'о свила;
Сунце се баш тад спустило за брда,
И сва се шума ућутала била.
„Доста! Не треба!“ - ја рекох; а срце
Тада ми је било, да прса раскине!
Један је славуј баш тад прижељкив'о,
у томе часу вечерње тишине;
А Тимок јец'о, тешко заогрнут
Мраком, к'о адском злокобном хаљином...
„Над чим уздишеш?“ - упита ме она.
-Над својом срећом, и твојом врлином!“
В. Илић Млађи

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

CLIII ЗВОНИ

\

урећи стазом из кобнога села,

Кроз тужна поља као злато жута,
Ја и мој чувар, лида невесела,
Уморни, најзад, седосмо крај пута.
Ту, чекајући на долазак кола,
У сухој трави ћутасмо нас двоје:
Он - жилав, снажан; ја - слаб и пун бола.
Сваки у мисли утонуо своје.
Ни откуд гласка. На житне пољане
Омара јулска жестином припекла;
А крв из моје још скорашње ране,
Капља за капљом, лагано је текла.
Сумње и молбе, гњев, немирну радост
Све сам сад глед'о у тами за собом;
И једну бујну, вероломну младост,
Почету песмом, завршену гробом!
Па сањах: „Где си, лепо доба сретно,
Кад смо; у смеху, и детињској шали,
Ишли дуж реке, и кроз поље цветно
Црвене булке шанчевима брали?
„Где су сад дани и часови мили
Кад би, у шетњи, у шумицу зашли,
И једно друго тобож изгубили,
Па би се опет, уз клицање, нашли?
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

„Кад сам, сав збуњен, с муком од ње скрив'о,
Те да не спази да ми дршће рука,
Док бих јој уз пут невешто везив'о
Смакнуту свилену врпцу око струка?...
„Где су тренуци кад се гласно дивих
Блиставој дражи њених ситних зуби!
Кад сваки цветак мирисаше: Живи!
А сваки славуј цвркуташе: Љуби!
-----------------„Љубави! срећо, којом живот сладих!
Шумарци! стазе обрасле у цвећу!
Ви пратиоци мојих дана младих,
Никад вас више ја имати нећу!
„Не! нема слатких илузија више,
Кад човек знаде да сред земног дола
Највећа срећа, и сласти највише,
Постају извор најдубљега бола...“
...А сунце жеже... Спавају долине...
Тегобне снове сва природа снује.
Само, у часу те мртве тишине,
Досадни цврчак однекуд се чује.
И гле! мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате? упитах, пун страве.
А он ми рече: „Звони... Сад је носе...“
Не питах више! Само сам узда'н'о,
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

К'о да ме стрела кроз прса пробола!
Лежах к'о мртав... А затим, лагано,
С још два чувара, уђосмо у кола.
И тад к'о дуси јурити узесмо,
Преко мостова, брда, и долина,
У дивљем трку... И пред вече бесмо
Под кршним Ртњем, сликом исполина.
Па напред!... Возар лудо узмахује,
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах! да л' се то чује...
Како однекуд звони... звони... звони?...
В. Илић Млађи

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

CLIV НА БУНАРУ

U

ведри дан што наговештава пролеће

Друмом широким ишли смо покрај ливада,
И са клицима обесне, детињске среће
Здравили пастире младе и њихна стада.
Идући тако путем у веселу ходу,
Стигли смо, усхићени, до једног бунара;
И наднесмо се над мирну и тиху воду
Извора што гаси жеђ уморна овчара.
И дишућ' мирис расцветаних љубичица,
Што свежи дах гоњаше из оближњег луга,
С осмехом блаженства огледали смо лица
На тихој површини воденога круга.
Ал' у том часу жеђ нас је морила љута;
Жарка се жеља јави да је утолимо;
И ти спусти ведро... - за некол'ко тренута
Свежу воду писмо да жеђ угасимо.
Угасивши жеђ љуту, пресићени смо стали,
С утољеном жељом дубоко оданули,
И с заједничком мишљу смо се погледали,
Па, приступив бунару, над воду се нагнули.
Ал' у дубини плахи се колути вили;
Невино задовољство што нам радост чини
Изгубили смо! Жеђ љуту смо утолили;
Ал' доле, на усталасаној површини,
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

И свежи мирис расцветаних љубичица... И нежна песма из пастирска стана... И залуд сва лепота пролећњега дана. не могасмо више огледати лица. Даница Марковић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ах.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLV GALIUM VERUM K лекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго. Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо.Ал' слику тамну моје мрачне коби Одагна одјек клика раздрагана: То сељанчицâ у шарену руху... недогледном.то знаш .гробље сама! И живот што ми притисла тегоба Не изрази се у врелим сузама! Ја не заплаках над прошлошћу чедном Врело је суза пресахло у мени. А као вапај подземнога света Зајеца ветар помамним фијуком. Усташе сени нада потревени'!. -------------------Ветар ме хладни до костију проби На топлом сунцу ведрог летњег дана. Газећи траву и стрњику суху. И сагох главу над његовим струком.. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Немадох снаге да ускинем цвета.. . Пред будућношћу тамном. Душа је моја .. С рукама пуним ивањскога цвећа.. Ту где ја клечах није било гроба.

И шумна пустош те забаве празне Тегобом горком испуни ми груди. обиљем ме зове! -------------------Не као други.. Забављаху се на начине разне. Сагледах цвећа руке своје пуне! На узбуркане притиснух га груди: Клетва се диже.. И мрачну клетву што сковаше људи! Ал' нашто све то? да ли води чему! Можда светлости будућности нове?. ево. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . Све непознати. Да успомену страдања ублажим Одох на неку светковину тамо. да забаве тражим Рад једног дана заборава само. да удес прокуне.. Да ту изречем празну анатему. И малене се опружише руке. А живот. И као цвркут тичица малени' Слише се речи у нејасне звуке. И склопих очи пред шареном сликом. Иштући само свеже руковети. Сви се кораци управише к мени. Ветар умуче пред обесном кликом! Ја пружих руке ка веселој чети.. разноврсни људи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Расу се чопор дуж реда дрвећа.

Стазама старим. И вређале ме речи песме звучне. И као киту босиока смерна Што с побожношћу меће за икону Душа побожна. болом сатрвена. Морила ме је чама и досада.. Препуне душе тамних утисака. и верна. И кренух путем успомена чистих. И окитих је. Од дуга пута у прашљиву руху. одана. Са сухим цвећем у рукама врелим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сама сам била сред гомиле хучне.. Пред сликом твојом падох на колена. и душом и кроком. И погружена у болу дубоком Стигох уморна дому под окриље. Ивањског цвећа руковети сухом. Осетих тада да ништа не желим Цео ми живот у прошлост утону!.. Кад у одају ступих своју глуху. Ја се искрадох из друштва онака. Времена прођох и простора миле. И груди пуних осећања истих. Повратку бејах и самоћи рада.. Од свуд тишином окружена глухом. Даница Марковић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

што ме на те сећа Сад само тугу у мом срцу буди. Дух ми се враћа у времена бола.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLVI АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА P рошле су љубичице! И моја кратка и нестална срећа Са дахом њиним у неповрат мину. И све. А шума мирис цветна јоргована Обиљем свежим сипа са свих страна. Где оне смерне не цветају више. погружена у дубоку болу Поточић слушам где жубором звони. Април у цвету и у сјају сину. Сад нема љубичица! Ходећ' кроз цвећем ишарана поља. Свеле су љубичице! Над судбом ће ми ками да протуже. Сад нема љубичица! Ту. Где наше стазе поветарац брише. А уздах тешки раздире ми груди. И шумор лишћа. Увеле моје да оплачу снове: Јер тебе вечност у загрљај зове АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 ... о друже. Што скора прошлост у себи их скрива. што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу. И то сећање сузу изазива.

Што ћу без љубичица! У пустолини будућности тајне Никакав цветак процветати неће. С утехе мало.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И смрт бољи ти свет отвара. А на згаришту моје среће бајне Остаће само споменâ поворка. друже. и очаја доста. и страдања горка. Само ће дух твој гробље да облеће. Очајне патње. Док мени овај земни живот оста. Даница Марковић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .

.... И вени.. јеца весма . дуг.. Једнолик. преко блата Стара. вени весма!. . И с њима век се чами. и влажан Јесењи дан се тмури. Једнолик. болна. Тужно.. Спомени давни тиште. и жали! И док за сеним' надâ пали' Погребна бруји песма.. дуг. Последње своје варке брани.. У мртви сутон што се хвата Једначи. Далеке среће песма. и влажан АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . и лагана... Ох јадно драго!. Спомене бледе среће храни.. Јеца и плаче у тој тами.. Плаче без краја. мутних.Јеца и плаче давних дана Поспана. штурих дана Јесења кишна песма. болна.По трулом лишћу. и кај. болно плаче Суморан бескрај сури. и полагана. Вечно тако. К'о глухи жубор суза сами'..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLVII ЈЕСЕЊА КИШНА ПЕСМА T ужно. тиште. Убогих. Кај се.

И тужан. штурих дана Јесења кишна песма. Ст. Плаче без краја. болна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јесењи дан се тмури. Тиши и тиши весма К'о стара. полагана. тужан ропац тајни Далеких слушам дана. болно плаче Суморни бескрај сури. Луковић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . мутних. Угушен јеца шум бескрајни. Убогих.

а с два мртва кана. зашто смо се срели На мртвој стази опора венења. К'о до две лађе на сред океана. Плове и мину у магли без трага? В.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLVIII О ЗАШТО? O зашто смо се. Под мутним небом маћијског јесења! О. драга. зашт' се нисмо мимоишли. зашто смо се погледали. Што црних једри. Петровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . је ли? О.

и усахлих суза. Свесна своје моћи. Кикоћу облаци. И пустила да је жудно сунце љуби. прозрачни. . пенуши се вода. И једна девојка. Упалих прсију. Што се лелујаше к'о игра акорда. с тананим уснама. К'о дочаран санак времена далека. Петоро седимо: једна седа дама. Као укинути цветови с гробишта. У свој својој помпи. Згурени.. гиздава и горда. шуми. са црвеним штитом. сочне. У ружичном сену купала је лице. суморни. зловољни и мрачни. поносна и хола. А кроз жедне. Титрао се ветрић по телу јој витом. тупих. пролетњи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLIX НА БРОДУ P еторо седимо на крову од брода. без израза.. Запљускава. к'о царица нека. У црвену руху. Уморних погледа.Кад укрочи она. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . к'о древна Медуза. Са слеђеним болом. А крај њих ћутећки бленусмо у ништа Нас три млада старца увелих образа. и дрске уснице Упорни и бели блистали се зуби.

зловољни. Заслепљени њеном заносном лепотом. Петровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стала је по среди нашег тмурног кола. А кад она оде. пенуши се вода. И опет згурени. Благујућ' у њеној раскошној младости. ми још дуго по том Гледасмо за њоме са крова од брода. И к'о нам жића сва горчина неста.Али пљуска дале. пролетњи. И музиком страсном њеног гипког хода. прозрачни. А ми остадосмо на крову од брода. В. И ми узбуђено пригнусмо се с места. .. Утрнуше старе и ropyћe злости.. и мрачни. Кикоћу облаци.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

CLX УСЕДЕЛИЦА

K

ада те у црном, старинском оделу,

С угашеним оком и прсима спалим,
Видим на досадном како те поселу
Подругљиво мотре, - ја те силно жалим!
Не схватају они ту трагику бора:
Ни пустолов врсни, ни блудница часна.
Недирнута, чиста, цвет ледених гора,
Ти не примаш рђу погледа преласна.
С очима славуја што у мраку куња
Ти ходиш са душом малокрвног чеда,
Укочена, смешна, - док се порок шуња
И негрљен стас ти са грохотом гледа.
Но ти ходиш мирно, гладиш своје седе,
Излишна врлино у оргији мана,
Као тужни мирис увеле резеде.
Као стара песма у добу канкана.
И док ходиш кроза шибу злобног смеха
Ореолом тебе озарава сета.
То је твоја надмоћ над калугом греха,
Та снажна лепота нетакнутог цвета.
Девичанство вечно, о дубока туго!
О победна сило, чиста јаловости!
О жалости општа, - жртво, сестро, друго,
О крином венчана кнегињо, опрости!
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И дај да у крило то положим уско
Ово лудо срце што престаје бити,
Што га вихор страсти вековима пљуск'о,
Ал' што оста часно, наивно к'о и ти.
В. Петровић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

CLXI МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ
СТОЛЕЋА...

I

после ручка тако много јела

И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла...
Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис'о и нашег столећа!
Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.
Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол - да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.
Неосетно, тихо, дошли смо под владу
друкчијег, грубог, моћног суверена;
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.
Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,
И лепих жена! Нек' њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К'о жалосни оци немогуће деце.
Све то неће дати оно што је прошло;
Ал' походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.
Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица,
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.
С. Пандуровић

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

CLXII СВЕТКОВИНА

S

ишли смо с ума у сјајан дан,

Провидан, дубок - нама, драга, знан;
И светковасмо оцеплење то
Од мука, сумње, времена, и сто
Ранâ, што крваве их вређао је свет
Љубави наше плав и нежан цвет!
И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно; и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они желе мир наш тих.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лêпо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад;
А свет о њему добро и не слути.
Сумња у љубав, најтежи нам јад,
Мин'о; и часе блажене не мути.
Из прошлих дана, љубав, и знак њен
- Спојеност срцâ - остала нам још.
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

3

тонове.. Јер ми смо можда сами тако хтели Рад љубави нам и рад среће своје. верна драга . Јер ми смо давно... С. Где болнички се мирис шири јак. Гле. родбина остају. Не знају дражи са животом новим Љубави наше неумрле знак. време. очима им трепти роса немо. А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук. И гледају нас зато што идемо У кошуљама белим парком овим...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У коме знаци. срж недостају Њима. Ланце живота што звече и стежу. Пандуровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .је ли? Искидали конце што нас вежу За простор.. Невиност нашег не познаје света. Животно вино. а глава њихова им смета. . и боје.

„Ти..... с ињем једне студи... Под Непојамним што се свуда свело...опкољено у дну груди Од ја безбројних. Да нешто младо. наивно и зрачно У мени .. к'о летње вече Капања златна и бескрајна тона? „Твоје сићушно.. Чему твој живот? Циљ му?. заносан.. „радниче“!.... јадниче!“........ куд си случајношћу бачен? Мислиш ли да ћеш...... Вечит. црних као мрачно Јато које се низ литицу суља . учинив да тече Лишен сваког атрибута бона. Живот тлачен „Препородити. постав господаром Стање и Сила (варке!). ...Осетим тада... АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXIII УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ K ада од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита..... „Реци шта тражиш с вечним смешним жаром На земљи. твоје јадно „дело“ Учинише то зар? Реци.. Мучећи душу к'о погребно звоно: .. чиј дух поврх провалија скита. О..

Хоће ли најзад стати. Заруди дивно. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 . к ушћу друма. из свога гнезда док се вуку По плавом небу облачићи сјајни. Ја вере. То је синтеза од свих других тежа)..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Зајеца тихо. бела. И.. С блеском Питања у дну очног кута? „Нужношћу ствари дух људски је дужан Да стреми стазом овог мучног пута. тешко. вај! знам како обара. које му знак тајанствен дају. Кроз једно зрачно жуборење груди. Или ће вечно бесплодно да лута „Свеједно!. већ не тужан. „Сва дела људских духова и руку Знам да су само реч у књизи тајни: Али.„Шта тражим? Чему живим?“ одговара. Загњурено у бездану дубину Ствари. Зар мутним оком младунац не лута По своду неизмерном. С мирноћом оног ком нешто предоче. к'о сироче. у узвишеном сјају: . да све боре сину. са жаром. Једна мрежа Флуидних слика која чили. „И докле шуште бајке тамних шума. У агонији духа који луди. И нек' пропадају дела! (То је судбина свега. с нечим младих кукуруза. „Туч немоћи. Ну намах стане киша дивних суза.

у магли што руди. У које куца поколење свако. Биће доста ако.“ Д. Једно за другим. У огромноме лежишту свом буди Универсална Загонетка ствари. „До међе моћи. „Видим како се. Ја дубем ткиво вечитога вела. Не марим за сву узалудност дела: К'о таму пламен струјама распирен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „И резигнован. с вером или боно. К'о незапамћен мастодонт прастари. Куцнув и ја у узвишено звоно. са коби измирен. Срезојевић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука. Ни срце ни глава. Што мрзи млаки нерад душе мирне. да ми није младе снаге ове. Ми нисмо исто. И с осећајем вечним. Ма да сам некад и сâм држ'о да сам. Све бих му дао. Ја имам сновâ. а пук мирно спава. исте врсте Што дете има кад укочи прсте. Моје су мисли несталне и нове. Па пружа руке плашећ' се баука.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXIV „ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“ J а демократ нисам нигда био. Ах. Али тек данас смем признати шта сам. Ћурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Ја жудим само да ме не додирне. М. да не буним снове.

Ти брата свог не познаш. ми смо ту . Па ипак. ми смо јачи нег' небо и шар земни! Веруј у снагу. и рођених у теби. Ја видим руљу с брега. И гледам тебе како низ брдо и сам хрлиш. добрих синова својих! М. . . Ћурчин АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Роде. Нит' носиш свест у души и љубав целе груде. Да с душманима многим свуд једну борбу водиш.од врха До дна гранчице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXV РОДОЉУБИВА ПЕСМА O Роде! Пун си крупних и ситних ружних страсти. нигде да руком је обгрлиш.ни сам не знаш докле ти допиру међе. Растурен. и мало ти је стало Што су међ' вама стазе све блеђе и ређе.. О Роде! Нема наде да скорим друкче буде: Нит' имаш доста снаге да сам се препородиш. и нигде светле тачке у визији. где јури да те скрха.и на све спремни Воља нам наша расте с бројем невоља твојих! И такви. С њима те ка себи својски примио нико не би. Роде. Од њих те туђа помоћ не може никад спасти. Примљених од отаца. и све је у теби мâло. О Роде! Ти си мален..

Верујте прво! и стисните пести. Па онда трести. Па онда трести. Па онда трести. И ваша снага биће снага грома. трести! Велика дела ишту тврду шију. Па онда трести. Зачеп'те уста мудрих грошићара! Дигните срце! згаз'те сумње змију. Верујте прво. У успех борбе верујте . и стисните пести. трести! Господин. трести! АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . И бор'те се за успех без шићара. И церов лист му већ цвета у коси.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXVI ВЕРУЈТЕ ПРВО! P рво је: сваки нека зна шта хоће? О маглу копља никад се не ломе. Тај већ је јачи него сила хола. И замршена питања сва проста. Слободе? добро! Ал' то није воће Што зрело пада у шешир ма коме. успех је пола. богат и сирома'. Верујте прво! и стисните пести. трести! Вера у успех. и стисните пести. Слободе прстен ко на руци носи. сељак.и доста. Верујте прво.

Са руку наших ланце ћемо стрести! В. И да смо своји у рођеној кући.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ . И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући! Ми верујемо! и стиснутих пести. Петровић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 1 .Ми сви сад знамо: хоћемо слободе.

Над њом Бели Ор'о раширио крила! Размрскане главе лежи гуја шарка.. И малена Бањска Страхињића Бана! Слободна је раја. Рајић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . она душа чиста. Пренула је снага Милоша и Марка. Ал' Дух њихов оста у њиховој деци! Плинула је широм крв и љубав жарка. Њина трошна тела на Косову паше.. тужном робу што је пила. Крв. Извидаше ране од Видова дана: Наш је данас Прилеп Краљевића Марка. В. Над којом се. кап по кап.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXVII ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ S тари снови наши нису били варка: На Српскоме Југу нема више роба. давно. заплакала Вила: Цар Душана круна у Скопљу се блиста. По горама нашим опет пева Вила!. Пренула је снага Милоша и Марка. Васкрсао Србин из Косовског Гроба! Бог је диг'о старе витезове наше Што за род умреше у оружја звеци.

Јест. погружена чела. Животом својим земаљским. Без осећања да сам Теби дужан. и гробом. И грцам: „Мајко. А никад Тебе Мајке да се сетим! Досад сам био себичан и ружан: За своје боле ја сам само знао. Ја сам се само старао о себи. Звезданим плавим небом нада собом. ја сам силно грешан према Теби. АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . молим те. опрости! „Крв моја српска жеже ме и пали! У грлу глас ми трепери и грца! К'о врело гвожђе душа ми се кали У огњу крви. У сузама се покајничким купам. ништа нисам дао! Ал' данас љуту ја осећам грижу До саме сржи сваке своје кости. Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXVIII ОТАЏБИНИ K рв рођена ме свег сажиже врела. и сузи што врца! „И ево Ти се тешком клетвом кунем. И земљом. И плачем: сузе једна другу стижу. где ћу мртав сам да трунем. Ја нисам иш'о путем Твојим светим. И да Ти ништа. Са светим страхом.

Рајић ЗАВРШНА ПЕСМА АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 . Заборавити на самога себе!“ В.и распетим Богом Да нећу више грешит' се о Тебе: По твом ћу путу ићи чврстом ногом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Животом вечним .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 3 .

Јакшић АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 5 . зашто се бринеш? Он ће послати Духа с далека. И златним крилом крај тебе дуне... већ сунце чека. Не копкај. чекај! Немирно дете У пупи цветне лиске размеће: Па ено цветак у врту куња Лептир га неће. Унео ти је небеску прегршт У врело срце пре свих векова! Треба л' да рађаш. Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова. Па кад врх тебе Геније слети. Травка не ниче У зимње време. Да цвет потера. .Пчела га неће! М.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ CLXIX ПЕСНИК И ПЕСМА N е копкај силом пером по срцу! Нема ли цвета... И положи ти чаробну руку На пуно срце и груди пуне Пупа ће пући!. није му време Храни заметак брижно у груд'ма К'о добра земља пшенично семе.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful