Kako je evandjelista koji je mnogo obećavao bio

zaveden u službu kritikovanja i kako ga je Bog

ljubavi doveo

NATRAG NA
PRAVI PUT

Priča o John Osborne sa Ken Wade

1
2
 PREDGOVOR

Kada je Petar došao Isusu i upitao da li je sedam puta

dovoljno da se oprosti bratu koji ne prestaje da čini zlo protiv nas,
Isusov odgovor je ukazao na to da opraštanje ne sme biti
ograničeno brojevima.
Mi smo često spremniji da prihvatimo u zajednicu nekoga
ko nikad nije bio medju nama, nego da primimo nazad onoga koji
je neko vreme proveo napolju, i kritikovao nas. Veoma nam je
teško da takvoga prihvatimo i oprostimo mu čak i sedam puta.
Isus je ispričao priču o izgubljenoj ovci, ovci koja je
zabludila od stada i pastira, i bila vraćena u stado s velikom
radošću. Moja je nada da ćete vi, dok čitate stranice ove knjige,
deliti radost velikog Pastira zbog onoga ko je bio zarobljen golim
brdima kriticizma, ali je delovanjem Svetoga Duha i molitvama
porodice i prijatelja, našao put natrag u stado.
Poznavao sam porodicu Osborne od kada je John bio mali
dečak. Kao sekretar za propovedničku službu bio sam uključen u
mnoge razgovore sa John i Dianne, u vreme kad je on bio pastor u
oblasti i u vreme njegovog prelaska u "nezavisnu" službu.
Kasnije, kao predsednik oblasti na Floridi, nisam bio imun
na napade koje je John ustremio na Crkvu. Medjutim, drago mi je
bilo i srce mi je bilo radosno, kad sam čuo o promeni njegovog
duha i stava. Moram da priznam da sam u početku bio pomalo
skeptičan. Ali nekoliko poseta koje sam imao sa John i Dianne i
odborom organizacije Prophecy Countdown uverilo me je da
postoji jak dokaz o iskustvu pravog obraćenja.
Čitalac bi trebalo da ima na umu da je priča, ispričana na
ovim stranicama, ispričana iz perspektive pisca. Možda neće svi
koji su bili uključeni u opisane dogadjaje da ih vide iz iste
perspektive, i nema sumnje da ih u nekim situacijama neki vide
drukčije.

3
 Ja sam imao lični blagoslov, medjutim, dok sam čitao ovaj
zapis o Božjem vodstvu u životu jednog od Njegove dece. To me
je još jednom podsetilo da svi mi potpuno zavisimo od Duha
Svetog, da nas dovede u sklad sa voljom Božjom.

Obed O. Graham

4
 UVOD

Kad sam prvi put čuo da se John Osborne okreće i u svojoj

službi vraća u Crkvu Adventista sedmog dana, glasno sam izrazio
svoju reakciju: "Čuvajte se! Taj čovek je zapeta puška!"
Ja lično nisam poznavao Johna ali tokom mnogo godina
čuo sam dovoljno o njemu da znam da veoma oštro kritikuje
Crkvu i da se jednom ranije mirio sa vodstvom, samo da bi se opet
odvojio i postao još veći kritičar. Bojao sam se, kakve god da je
promene načinio, da su one možda samo privremene ili maskiraju
pravo stanje.
Ali, prijatelj koji je razgovarao sa Johnom opomenuo me je
da ne žurim sa sudom a da prvo nisam razgovarao sa tim čovekom.
Kad sam nazvao telefonom njegov dom, John je bio srdačan i
proveo je skoro celi sat pričajući mi o svojim iskustvima, kako je
shvatio da je bio na potpuno pogrešnom putu. Iskreno je podelio sa
mnom svoje borbe kroz koje je prolazio pokušavajući da okrene
svoj brod natrag i priznao da njegova služba ne ide tako dobro od
kad je načinio promenu. Ali, uveravao me je da njegova odluka, i
njegova vera u Boga, ostaju jaki.
Pošto sam, tokom mnogo godina, imao iskustva sa
izvesnim brojem "nezavisnih" propovednika bio sam zainte-
resovan da saznam više i odlučio da održavam kontakt sa Johnom,
nadajući se da ću možda na neki način moći da mu pomognem da
bude čvrst u hodanju sigurnim putem.
A onda, kad se pojavila ideja da se o Johnovom iskustvu
napiše knjiga, dobio sam priliku da zaista budem upućen u priču o
njegovom zaokretu. Uskoro su usledile posete sa John i Dianne i
kontakti sa drugima koji su poznavali njih i ono što su oni učinili.
John i ja nismo ispričali ovu priču samo za znatiželjne,
iako će detalji koji su ovde otkriveni mnogo učiniti da zadovolje
njihove želje. Ovo je priča o jednom ljudskom biću koje je
dragoceno Bogu i o tome kako je Bog radio u njegovom životu.
Nadamo se da će oni koji su možda obeshrabreni vlastitim
hrišćanskim iskustvom možda ovde naći neko ohrabrenje. I
nadamo se da ćemo, govoreći iskreno o tome kako je John

5
zastranio u svojoj službi, moći da sačuvamo druge od potrebe da
isprobaju isti put. Nadamo se da će svi koji čitaju ovo primiti
blagoslov i biti privučeni bliže divnom Spasitelju koji razume naše
slabosti, prihvata naše pokajanje, i prašta naše pogreške.

Ken Wade

6
 POGLAVLJE

1
Vrelo floridsko sunce virilo je ispod široke strehe na
prednjoj strani Crkve Adventista sedmog dana u Rolling Hills gde
sam išao tamo-ovamo, mučeći se oko jednog od najozbiljnijih
pitanja sa kojim sam se ikad suočio. Shvatao sam da sva moja
budućnost zavisi od odluke koju je trebalo da donesem, kako da
odgovorim na ono što sam upravo pročitao. Po možda deseti put
bacio sam pogled na sat. To me ponovo uverilo da je zaista skoro
četiri po podne, aprila 3, 1995. Nastavio sam da udaram po svojoj
nozi malom knjižicom u roza povezu koju sam držao u desnoj
ruci.
Zašto Dianne nema tako dugo? Skoro je dvadeset minuta
kako sam je pozvao i rerkao joj da dodje da me pokupi što je pre
moguće.
Scott DesIslet, upravnik naše video-produkcije, izašao je iz
kamiona koji smo zvali "Halev" - vozila dugačkog 12 metara,
potpuno opremljenog za video-produkciju, koje je korišćeno za
pravljenje programa koji su se emitovali preko satelita. Okrenuo se
i zaključao vrata. I "Halev" i njegov saradnik "Isus Navin" bili su
još uvek parkirani tamo tog ponedeljka po podne jer smo ih
koristili preko vikenda da našu službu u crkvi emitujemo preko
satelitske televizije da bi ljudi u svojim domovima širom cele
zemlje mogli da nam se pridruže i čuju moju propoved uživo.
"Isus Navin" je bilo ime koje smo dali vozilu sa sistemom za
priključivanje na satelit. Ta dva kamiona, koja su dobila imena po
dvojici uhoda poslatih u Hanan koji su doneli izveštaj vere
Izrailjcima, bili su važan deo naše misije objavljivanja istine
celom svetu.
"Da li je sve u redu s tobom?" upitao je Scott kad je
primetio da ja još čekam na prevoz. "Mogu ja da te odvezem kući,
ako hoćeš."

7
 "Ne, sve je u redu. Dianne će biti ovde za koji minut,
siguran sam", odgovorio sam. "Neko ju je verovatno zaustavio da
je nešto pita, dok je odlazila."
"Da, verovatno je tako", rekao je Scott. Zastao je i
pogledao niz ulicu, kao da će gledanje učiniti da Dianne skorije
dodje. "Siguran si da je sve u redu? Hoću da kažem, ako se ne
osećaš dobro..."
"Biću dobro čim ona stigne - gledaj, evo ona upravo
dolazi", rekao sam. Crna Acura baš je silazila sa autoputa i mogao
sam da vidim Dianne unutra. Scott je ušao u svoj auto dok se ona
približavala. Otišao sam i zauzeo mesto do vozača. Otkad naš sin,
Wesley, više nije sa nama, moja žena uglavnom vozi. Ja kažem
ljudima da sam odustao od vožnje pre mnogo godina jer moja
ličnost nije dobra za vozača. Ja sam Petar, ako znate šta mislim - ja
obično reagujem na način kako je Isusov učenik Petar to činio -
brzo i bez da prvo razmislim pre nego što učinim akciju. To može
da bude prava opasnost za volanom.
Stavio sam moju akt tašnu na zadnje sedište i seo pored
Dianne sa malom knjigom u ruci.
"Jesi li dobro?" upitala je Dianne, sa zabrinutim izrazom na
licu. "Mislila sam da ćeš ostati ovde celo po podne, radeći."
"Draga, moraš da čitaš ovu knjigu, i to moraš da je čitaš
sad odmah", bilo je sve što sam rekao kao odgovor.
"U redu", rekla je zbunjenim glasom.
"Znam da si je verovatno čitala pre. To su uglavnom izvodi
iz Svedočanstva za propovednike. Ali moraš da je čitaš ponovo,
sad odmah, u kontekstu onoga što mi radimo upravo sada. I onog
što planiramo da učinimo sledeće sedmice."
"Hajdemo kući i čitajmo je zajedno", rekla je i krenula
autom.
Dok smo se petnaest minuta vozili kući, okretao sam
stranice knjige i čitao joj odseke. "Slušaj ove reči koje je Božja
sluškinja uputila bratu S.", rekao sam i čitao odsek. "Shvataš li to?
Ove reči su napisane za mene. One su napisane o meni! Božja
vesnica za poslednje dane prorokovala je da će se pojaviti ljudi u
budućnosti koji će činiti upravo ono što ja činim - koji će činiti
upravo ono što planiram da činim na velika zvona sledeće
sedmice! Ali slušaj šta ona kaže o tim ljudima!" Čitao sam odsek
8
za odsekom dok je Dianne vozila ćuteći. Do trenutka kad su se
vrata od garaže otvorila da se uvezemo unutra, ona je bila duboko
opterećena.
Ušli smo u kuću a da nismo ni pokupili poštu, i seli na
kauč u našoj spavaćoj sobi. Nastavili smo da idemo kroz knjižicu,
zastajući povremeno da neki odsek pročitamo glasno. Sa svakim
trenutkom koji je prošao postajalo nam je jasnije da smo išli
pogrešnim putem. Da nam treba promena pravca.
Konačno, spustio sam se na kolena pored kauča, zario
glavu medju ruke i plačući uputio pitanje Bogu. "Šta sam to činio,
Gospode? Oh, Gospode moj, šta sam činio?"
Molili smo se i plakali i čitali zajedno satima. Iznova i
iznova postavljali smo pitanje "Šta smo to činili?" i onda smo znali
da moramo da se suočimo sa sledećim pitanjem: "Šta ćemo sada
činiti?"
Knjižica sa roza koricama ima naslov Crkva ostatka. To je
knjiga koju sam čitao i pre, ali pod drukčijim okolnostima. U
stvari, mogu da se setim kako sam držao čitave propovedi u
kojima sam koristio odseke iz ove knjige, upućujući ljude kako da
odgovore na njenu vest. Ta knjiga je kompilacija načinjena od
spisa Ellen G. White, sastavljena 1950. Godinama sam
racionalizovao kako da odbacim moćne istine ove male knjige kad
su ljudi delili sa mnom njene poruke. Racionalizovanje je bilo
jedini način kako sam mogao da se nosim sa vešću koja je bila u
takvoj suprotnosti sa smerom kojim sam ja išao. Pošto sam
opravdavao moj put koji se suprotio toj knjizi, pretpostavljam da
sam je potpuno smetnuo s uma.
Do ovog dana.
To popodne išao sam u Halev sa namerom da radim s
mojim saradnicima na proizvodnji novog kompleta video-kaseta
koje smo planirali da uskoro izdamo. Dok su ostali pripremali
opremu, ja sam seo na producentski kauč i pogledao okolo, tražeći
nešto za čitanje. Kako se knjižica našla na stolu, za mene je tajna
do ovog dana. Niko ne može da se seti da ju je uneo u vozilo. Ali,
iz nekog razloga, tamo je bila i ja sam je podigao. Odmah sam je
prepoznao. Znao sam njene poruke i bez da sam je čitao. Pa,
pomislio sam, mogu ipak da je čitam. Dobro je s vremena na
vreme pogledati u argument koji neprijatelj koristi.
9
 Prijatelji mi kažu da ponekad mogu biti prilično arogantan,
i mislim da sam se tako osećao kad sam počeo da
čitam. Bio sam na tom terenu i pre, i trebalo je samo da osvežim
pamćenje, naročito u svetlosti onoga što smo planirali da uradimo
sledeće sedmice. Mogao sam biti siguran da će mi mnogi ljudi
citirati Crkvu ostatka kad objavimo da je organizovana Crkva
postala Vavilon i objavimo naš zvanični poziv za sve iskrene
adventiste sedmoga dana da napuste glavnu zajednicu i pridruže se
nama kao Božjem ostatku za poslednje dane.
Ali moj arogantan stav nije dugo trajao. Na strani 23 sam
čitao:
"Godinama sam objavljivala svedočanstvo da,
ako se neki podignu i tvrde da imaju veću svetlost, a
pritom zagovaraju rušenje onoga što je Gospod kroz
svoja ljudska orudja gradio, takvi su teško prevareni i
nisu sa Hristom na istom poslu. Oni koji tvrde da
adventističke crkve čine Vavilon, ili bilo koji deo
Vavilona, bolje da ućute."
Četiri stranice kasnije sledeće reči su pojačale moje
osećanje nelagodnosti.
"Bog ima narod za koji je celo nebo zainteresovano i oni su
jedini predmet na Zemlji drag Božjem srcu. Neka svako ko čita
ove reči ozbiljno razmisli o tome, jer, u ime Isusovo, ja bih ih
svakome stavila na dušu. Kad se neko podigne, bilo medju nama,
ili izvan nas, opterećen vešću koja objavljuje da je Božji narod
postao Vavilon, i tvrdi da je Glasna vika poziv da se izadje iz
njega, možete znati da takav ne nosi vest istine. Ne primajte ga niti
se pozdravljajte s njim; jer mu Bog ne govori, niti mu je dao vest,
nego je potrčao pre nego što je poslan."
Izgledalo je kao da izjava za izjavom skače sa stranice na
mene, rugajući se mojoj samozadovoljnoj sigurnosti, prisiljavajući
me da ponovo razmislim o onome što sam verovao i što sam učio
druge.
"U redu, mislim da smo spremni da počnemo," rekao je
Scott, režiser, prekidajući moje misli. "Jesi li spreman, pastor
John?"

10
 Izgledalo je kao da su me njegove reči trgle natrag iz
jednog drugog sveta. Ja sam bio toliko zgranut onim što sam čitao,
da sam zaboravio gde sam.
Za trenutak zurio sam prazno u Scotta i gotovo započeo
bujicu reči o onome što sam upravo pročitao, ali sam oklevao. Ne,
ovo je nešto što moram više da proučavam pre nego što podelim sa
mojim saradnicima. "Znaš, Scott, ne osećam se tako dobro danas.
Neću biti u stanju da bilo šta snimam. Hajde da prekinemo za
danas. Mislim da ću pozvati Dianne da dodje i pokupi me, i
odvede me kući."
Siguran sam da je iznenadna promena planova iznenadila
moju ekipu. Oni su naučili da me vide kako letim na posao i
započinjem projekt, zagnjurujem se u njega i radim bez prestanka
do kasno u noć, jedva zastajući da jedem. Da ih pošaljem kući
usred popodneva, kad je trebalo da obavimo posao - to nije ličilo
na mene. Mora biti da su osetili da sam ili zaista bolestan ili me
nešto teško muči.
To što su oni osećali bilo je tačno. Ja sam se zaista osećao
bolesnim i nešto me zaista teško opterećivalo. Širom sveta imao
sam reputaciju kao lider medju "nezavisnim", "istorijskim"
propovednicima adventista sedmog dana koje su vodje oblasti
obično nazivali "službom kritikovanja". A ja sam bio jedan od
najistaknutijih kritičara adventističke crkve, naročito Generalne
konferencije. Mnogo puta sam gledao u video kameru i prozvao
vodstvo Generalne Konferencije. "Kako možete dozvoliti da se
rade takve stvari i da ne sledite savet Biblije i Duha prorošva?"
glasno sam objavljivao, preteći prstom na onoga ko je možda
gledao. Kopije tih programa poslane su članovima Crkve širom
sveta i hiljade telefonskih poziva, pisama i novčanih priloga
dolazilo je od ljudi čija su osećanja bila odjek mojih. Naša služba,
nazvana Prophecy Countdown, operisala je sa tri miliona dolara
godišnjeg budžeta, od kojeg je većina bila prilog ljudi koji su bili
zbog nečeg povredjeni, ili koji su bili zabrinuti zbog onog što se
dogadjalo u njihovim lokalnim crkvama ili onog što su oni
smatrali snižavajem principa - ljudi koji su možda, kao i ja, imali
seme gorčine zbog načina kako su bili tretirani.
"Šta ćemo raditi?" upitala je Dianne kasno te noći. "Oh, šta
ćemo raditi?"
11
 Dianne je u mnogo čemu veoma jaka žena. Ona je bila
predsednik naše organizacije tokom više od deset godina,
nadgledajući rad više od pedeset zaposlenika i mnogobrojnih
dobrovoljaca. Bila je nezamenjiva u zacrtavanju našeg rada kroz
mamutske projekte kao što je započinjanje naše satelitske
televizijske mreže i globalne radio službe na kratkim talasima.
Kad smo započinjali svaki od ovih projekata, ona je rame uz rame
bila uz mene, brinući se o detaljima i obavljajući organizacioni
posao koji je naše snove pretvarao u stvarnost.
Nisam imao odgovor na njeno pitanje. Celu tu noć molili
smo se, proučavali i prolevali suze zajedno. Trebalo je mnogo šta
imati na umu. Stajali smo na čelu organizacije koja je imala deset
miliona dolara i koja je samo za deset godina porasla od ničega do
tačke u kojoj smo sada, sa deset hiljada ljudi koji nas podupiru. Mi
smo bili orudja koja su vodila te ljude, plus nebrojene hiljade
drugih, u dublje proučavanje Biblije i Duha proroštva. Komentar
mnogih je bio da mene vide kao neku vrstu Jovana Krstitelja ili
Jeremije - koji se ne boji da ustane i kaže što treba da se kaže, pa
neka iverje pada gde god hoće.
U ovom trenutku naši sledbenici su se nalazili na rubu
velikog odvajanja. Mesecima je uzbudjenje raslo u redovima dok
sam objavljivao serije propovedi kao što su "Žig zverin za
adventiste" i "Gnusoba opustošenja za adventiste sedmog dana".
Ove propovedi nisu objavljivane preko naše satelitske mreže ili
radija, ali smo prodali hiljade kopija kaseta adventistima sedmog
dana. Sa svakom serijom bio sam sve bliži trenutku za koji sam
osećao da treba da skoro dodje - trenutku kad ću objaviti da je
Generalna konferencija adventista sedmog dana postala deo
Vavilona i da je vreme za Božji verni narod da izadje iz te
organizacije i pridruži se nama kao delu pravog istorijskog
adventističkog pokreta. Uverio sam sebe da je to vest koju treba da
objavim i da je naša grupa deo originalne, istorijske adventističke
organizacije. Bio sam isto tako siguran da je Bog pozvao mene da
budem taj koji će objaviti vest i voditi njegov narod iz Vavilona
natrag u Božju originalnu adventističku organizaciju.
Podigao sam knjigu i ponovo čitao:
"Dragi brate S.
Upućujem ti nekoliko redaka. Ne slažem se sa pozicijom
12
koju si zauzeo, jer mi je Gospod pokazao da će upravo takvu
poziciju zauzeti oni koji greše. Pavle nas je na ovo opomenuo: "A
Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki
od vere slušajući lažne duhove i nauke djavolske."
Brate moj, saznajem da ti zauzimaš takav stav da smatraš
da je Crkva adventista sedmog dana Vavilon i da svi koji hoće da
budu spaseni moraju da izadju iz nje. Ti nisi jedini čovek koga je
djavo prevario u ovome. U poslednjih četrdeset godina, ljudi su se
jedan za drugim podizali, svaki je tvrdio da ga je Gospod poslao sa
istom vešću; ali dozvoli mi da ti kažem, kao što sam rekla i njima,
da je ova vest koju objavljuješ jedna od sotonskih prevara
smišljenih da stvore konfuziju u crkvama. (40. 41)
Brat S sam ja! Morao sam to da priznam. Iz ovoga što sam
čitao, razumeo sam da je pre više od sto godina Bog opomenuo
Ellen White da će se u poslednje vreme podizati ljudi sa upravo
takvom vešću kakvu sam ja objavljivao.
Proveli smo noć moleći se i proučavajući. Sad je već
napolju počinjalo da sviće. "Šta ćemo reći našim zaposlenicima?"
pitala je Dianne.
"Moramo im reći šta smo mi razumeli", rekao sam.
"A šta će biti sa saborom sledeće sedmice?"
Sledeće sedmice! Planirali smo da sledeće sedmice
odvezemo "Haleva" i "Isusa Navina" u Pensilvaniju za sabor. Pet
drugih "nezavisnih" organizacija trebalo je da nam se tamo
priključi i već smo se složili i objavili da će ovaj sabor biti
zvanični
poziv za izlazak - vreme kad ćemo ojaviti crkvama da nemamo
drugi izbor nego da objavimo glasnu viku, pozivajući ljude da
napuste organizaciju adventista sedmog dana i priključe se nama,
kao istorijskim adventistima.
Moraćemo da promenimo našu agendu. Moraćemo da
razgovaramo sa drugim liderima i pokušamo da ih uverimo
koliko
smo bili na krivom putu. Znao sam da nemam drugog izbora.
Nikad ne bih išao stazom u koju ne verujem. Otkad sam prvi put
prihvatio Božji poziv na propovedanje evandjelja, istina i hodanje

13
za onim što je pravo bilo je najvažnije u mom životu. To sada
nisam mogao da promenim. Ali kako sam zapao u ovakav glib?
Šta nas je dovelo do ove strašne tačke gde smo morali da priznamo
da smo šampioni u ideji koja je sto osamdeset stepeni od pravog
puta, od onoga što sad znamo da Gospod želi da sledimo?
Samo će vreme pokazati da li su i oni koji su nam se
priključili na ovom pogrešnom putu videli svetlost i da li su bili
spremni da promene pravac sa nama.

14
 POGLAVLJE

2
Kad sam bio sasvim mlad, nije mi uvek bilo važno da
radim ono što je pravo ali želja da sledim istinu postojala je
duboko u meni, iako sam je ponekad ignorisao. Iz nekog razloga
Gospod me je obdario sposobnostima koji su me učinile prirodnim
liderom. I tako, bilo da sam išao dobrim putem ili pogrešnim
putem, uvek je izgledalo prirodno da drugi slede moje vodstvo.
Gospodjica Dorothy Matthews bila je jedna od
najomiljenijih učitelja u adventističkoj osnovnoj školi u Madison,
Tennessee, gde sam rodjen. Ona je izvršila pozitivan uticaj na
živote stotina dece tokom svoje duge karijere. Poučavala je moje
dve sestre i moga brata, i oni su je svi voleli.
Ona mi je bila učiteljica u trećem razredu i ja sam smatrao
da je veoma dobra. Uživao sam u njenom razredu. Imao sam
mnogo prijatelja, i naša mala grupa imala je mnogo prijatnih
trenutaka za vreme časova - a još više za vreme odmora. Bilo je
nekoliko dece koji se nisu pridružili našoj grupi, ili im nismo
dozvolili da nam se priključe, i mislim da njima škola nije
donosila mnogo radosti - naročito kad sam se ja okomio na njih da
ih zadirkujem i da ih plašim. Ali, koliko ja znam, sve je bilo divno
u učionici trećeg razreda. Jednoga dana, došao je jedan pastor-
evandjelista i upitao ko hoće da bude kršten. Pridružio sam se
mojim prijateljima u kršteničkom razredu, i svi smo bili kršteni na
kraju jedne evangelizacije.
A onda, jednog dana, gospodjica Matthews pozvala je moje
roditelje i zamolila ih da se nadju s njom u direktorovoj
kancelariji. Taj poziv ih je iznenadio, jer sve što su znali o onome
što se dogadjalo u školi bilo je što sam im ja preneo.
"Nešto nije u redu u školi?" upitala je mama kad je završila
telefonski razgovor.
"Ne, sve je u redu - sve ide odlično", uveravao sam je.
"Da li radiš svoje zadatke?"
15
 "Da."

"Da li se dobro slažeš sa drugom decom?"

"Svakako."
"Da li te drugi vole? Da li si se s nekim sukobio?"
"Pa..."
"Johnny, da li se sukobljavaš sa decom?"
"Ne baš."
"Johnny, da li si se sukobio s nekim?"
"Nikog nisam udario."
"Pa, to mi je drago. Pitam se o čemu gospodjica Matthews
hoće da razgovara s nama", rekla je mama.
Sledećeg dana smo moja majka, otac i ja sedeli zajedno u
direktorovoj kancelariji, slušajući kako gospodjica Matthews
objašnajva razlog za poziv. Sirota žena bila je skoro u suzama.
"Johhny je dobar dečak", rekla je. "Ali on je veoma...aktivan - on
je rodjeni lider i druga deca ga rado slede."
"Da", odgovirila je majka. "Mi oduvek znamo da Johnny
ima mnogo energije i da su druga deca naravno privučena njemu
jer on uvek ima mnogo ideja šta da radi. Da li vam stvara
probleme u učionici?"
"Pa, da to kažem ovako", rekla je gospodjica Matthews.
"Za sve moje godine otkad sam učitelj, nikad nisam imala situaciju
kao što je ova. Johnny je osoba koju ne mogu da poučavam. On
remeti sve. Izgleda kao da ima dva različita programa koji se
odvijaju u učionici trećeg razreda ove godine. Tu je moj program, i
tu je Johnniev program. A to su dva potpuno različita programa!
To ne može tako da se nastavi."
"To svakako mogu da razumem", rekla je majka.
"Razgovaraćemo sa Johnniem i videćemo da li će se stvari
popraviti."
"Ne mislim da će to rešiti problem", rekla je gospodjica
Matthews. "Pokušala sam ja sa razgovaranjem, pretnjama,
kažnjavanjem - sve. Ali promene nikakve nema."
"Šta predlažete da učinimo?" upitala je majka.
U tom trenutku progovorio je direktor, koji je dotle
prevrtao papire po stolu. "Bojim se da ćemo morati da vas
zamolimo da Johnny ispišete iz škole."
16
 Moj otac nije progovorio ni reči u direktorovoj kancelariji.
On je bio visoko poštovan lekar u društvu, vodja zdravstvenog
programa u sanatorijumu u Medisonu, i mora biti da je bilo udarac
za njega da mu sin bude izbače iz škole, ali nije pokazivao nikakve
spoljašnje znake gnjeva. On je poreklom Holandjanin i Englez i
čovek koji malo govori.
S druge strane, moja majka je Italijanka - upravo suprotno.
Govorila je neprestano na putu do kuće, glasno izražavajući
zabrinutost šta ćemo raditi, i čudila se zašto učiteljica sa tako
uglednom reputacijom nije mogla da usmeri njenog sina.
Često sam bio kritikovan zbog onoga što radim i načina
kako radim, i mogu da razumem nestrpljenje koje ljudi imaju sa
mnom. Nisam taj koji će kazati da su problemi krivica mog
nasledja, ali moram biti svestan da sam ja produkt te zanimljive
kombinacije: jakog, ćutljivog, često krutog holandsko-engleskog
oca i žive, aktivne, govorljive italijanske majke. Od oca sam
nasledio jako osećanje sigurnosti šta je pravo a šta pogrešno da se
radi, a od majke sam nasledio snažnu sposobnost da drugima
kažem šta mislim.
Ova kombinacija pogodila je gospodjicu Matthews na loš
način. I ona svakako nije bila poslednja koja se mučila imajući
posla sa mnom. Božjom milošću verujem da sad iz dana u dan
postajem hrišćanin koji više voli i može biti voljen, ali još uvek
imam snažan osećaj šta je pravo, i nije mi moguće da općutim kad
sam u nešto ubedjen.
Za sledeći dan ili dva, moji roditelji su odlučili šta da urade
sa mojom školom. Iznajmili su tutora i ja sam proveo ostatak
školske godine učeći kod kuće gde nije bilo druge dece da me
ometaju - i nikoga koga bih ja vodio ustranu svojim drugim
programom.
Moj četvrti i peti razred prošli su dobro. Nisam siguran da
se moje ponašanje promenilo. Ali verovatno da su učitelji digli
ruke i samo se prilagodili činjenici da imaju tvrdoglavog lidera
koji se s njima otima za kontrolu nad razredom. Učiteljica u
šestom razredu bila je gospodjica Warton. Ona je isto tako bila
dobra učiteljica, ali u to vreme su se neke teške stvari dogadjale u
našoj porodici. Do tada je moj otac već prestao da ide u crkvu i
potpuno prihvatio buntovni životni stil. Počeo je da se druži sa
17
potpuno novom grupom svetovnih prijhatelja. Kao posledica toga,
počeo je loše da tretira moju majku. To me je činilo krajnje ljutim,
i mislim da sam sve iskalio na moju učiteljicu i svu decu u razredu
koja mi se nisu svidjala. Jadna gospodja Warton imala je blagi
nervni slom u polovini školske godine, a mali Johhny Osborne
završio je ponovo provodeći ostatak školske godine sa tutorom.
Tokom godina često sam se u mislima vraćao natrag na
način kako sam tretirao drugu decu u školi, decu na koju sam se
okomio iz bilo kog razloga. Znam da su im zbog mene dani bili
mizerni. Išao sam tako daleko da sam čak kasnije tražio neke od
njih i molio oproštaj za ono kroz šta sam ih stavljao. Znam da sam
uvek imao veoma snažno osećanje šta volim a šta ne, i da nikad
nisam bio u stanju da ćutim ili jednostavno ostavim stvari ili ljude
na miru. To je bilo u mnogo čemu jedna od jačih strana u mojoj
službi, ali je isto tako stvaralo probleme, i svakako to nije učinilo
da moje školovanje ide glatko.
Godine 1966 otišao sam u Highland Academy u Portland,
Tennessee i započeo gimnaziju. Iskreno rečeno, ne znam kako me
je nastavno osoblje moglo podnositi. Trebalo je da me izbace.
Postavio sam se nadmeno - bogato doktorsko dete, uživajući sav
prestiž koji novcem može da se kupi. Naročito se sećam dva
učenika kojima su se roditelji te godinre upravo vratili iz
misionskog polja u Africi. Jadna deca su dotada celog života
pohadjala male škole u kojima su bila samo deca misionara, a sad
su iznenada bačeni u spavaonice ove američke gimnazije sa
besnom ajkulom kao što sam ja koja kruži i ujeda kad god može -
mrzim i da mislim kako sam im izazivao patnje.
Medjutim, nešto mi se dogodilo tog leta. Jedan mladi
pastor, po imenu Terry McComb, dobar prijatelj naše porodice,
došao je u Highland i slušao me kako pevam u crkvi. Prišao mi je
nakon bogosluženja, oduševljen, i rekao: "Ja sam znao da je tvoja
cela porodica muzikalna, ali nisam imao pojma...Dok si ti pevao,
osećao sam se kao da je Gospod govorio mom srcu i rekao: 'Ovo
je pevač za evangelizacije koje ćeš držati ovog leta."
"O čemu to govoriš?" upitao sam.
"Na srcu su mi ljudi iz sela u Kentucky i
Tennessee",

18
odgovorio je. "Moj prijatelj, Jerry Gladson, propovednik, i ja
želimo da provedemo leto propovedajući evandjelje tim dragim
ljudima."
Pa, da ne dužim priču, otišli bismo u park nekog malog
grada. Ja sam vadio moju gitaru sa dvanaest žica i požeo da pevam
evandjeoske pesme. Za kratko vreme, oko nas bi bila okupljena
grupa ljudi. Kad su pastori Jerry i Terry mislili da se okupilo
dovoljno ljudi, jedan od njih bi počeo da propoveda. Kako je to
bilo uzbudljivo leto za nas, dok smo gledali kako mnoge
dragocene duše dolaze Gospodu! Nisam ni bio svestan semena
evandjelja koje je Gospod sejao u moje srce.
Do kraja leta ja sam čitao Bibliju i Duh proroštva i željno
iščekivao potpuno drukčiju školsku godinu. Za vreme moje druge
godine, mislim da sam u stvari imao pozitivan uticaj u školi, prvi
put u mom životu! I, kad god sam mogao, pozivao sam svoje
prijatelje da dodju u našu kuću za vikend. Mama je uvek bila
veoma gostoljubiva i isto tako veoma duhovna osoba, tako i samo
pozivanaje dece da dodju u našu kuću mora da je činilo mnogo
dobra za školu - jer je mama vršila dobar uticaj na one koji su
dolazili.
Zato je za mene bilo zagonetno jednog vikenda, otprilike
na polovini školske godine, kad sam pozvao kuću i rekao mami da
sam sredio sa preceptorom za mladiće da dovedem sve drugove iz
moje spavaonice kući za taj vikend. Očekivao sam da će ona samo
upitati koliko njih dolazi i da će požuriti u supermarket i doneti
kući auto pun hrane. Imali smo ogromnu kuću na samom jezeru. U
to vreme bila je vredna 120 000 dolara, što bi bilo sigurno preko
jednog miliona danas, i tako nije bio nikakav problem da se nadje
mesto za koliko god dece želim da dovedem kući. Trideset ili
četrdeset dečaka moglo je da spava na podu u dnevnoj sobi.
Ali ovog vikenda mama je rekla da ne bi to volela - da li
bismo mogli da to odložimo sedmicu ili dve? Nisam razumeo, ali
po prvi put u životu, nisam vršio pritisak na nju.
U subotu uveče, po zalasku sunca, mama i tata su odlučili
da idu čamcem na drugu stranu zaliva i nabave neke mamce za
pecanje. Dok su bili u prodavnici čuli su mnogo sirena, ali nisu ni
mislili o tome dok se nisu približili kućI i ugledali dim koji se

19
dizao sa njihovog imanja! Oni su nedavno dopunjavali podzemni
rezervoar sa propanom, i nešto je poželo da curi. Očigledno, kuća
se napunila propanom, i kad je gas naišao na plamen u sistemu za
grejanje, dogodila se strašna eksplozija.
Mama, kojoj nikad nisu nedostajale reči, gledajući na svoj
dom koji gori, dok su vatrogasci radili, rekla je: "Gde je kukuruz
da pravimo kokice?"
Činjenica da nisam doveo kući celu grupu dečaka bila je
jedan od ranih znakova da providjenje deluje u mom životu. Mama
ni sama nije znala zašto je odbila da dečaci dodju, ali ona je
oduvek bila osoba koja je hodala blizu svog Spasitelja i mi smo
uvek mislili da je to Gospod intervenisao na neki način da spreči
strašnu tragediju.
U to vreme moj otac je još uvek bio potpuno buntovan i
moja majka se molila Gospodu da učini nešto da ga dovede nazad
- "što god, Gospode, da ga uzdrma", molila se.
Vatra ga je uzdrmala, dobro i snažno. Mislim da je
iznenada shvatio kako je Gospod sve sačuvao da niko ne bude
povredjen u vatri i on je odlučio da okrene novi list. Tata se
odlučio za novi početak. I tako smo se odselili iz Madison,
Tenneessee, čak u Avon Park, Florida, gde je moj otac nastavio da
radi kao lekar, udaljen od svojih svetovnih prijatelja, i gde je
započeo da ponovo ide u crkvu.
Mislim da je moj život uvek išao kao klatno, napred nazad,
jer sećam se da sam bio izbačen iz Forest Lake Academy u Floridi,
u aprilu moje treće godine. I opet, odlučio sam da nemam ništa sa
Bogom i sa crkvom. Moj deda je u to vreme živeo u Los Andjelesu
i ja sam nagovorio roditelje da me pošalju da ga posetim. Naravno,
nisam im rekao pravi razlog zašto sam želeo da idem u Californiju.

POGLAVLJE
20
 3
Kad mi je bilo sedamnaest godina, spakovao sam svoju
gitaru, bubnjeve i nešto odeće i uputio se u Zlatnu državu, odlučan
da uspem u "biznisu". Šou biznisu, naravno.
Pevao sam pred publikom otkad mi je bilo pet godina i
imao mnogo časova solo pevanja za vreme srednje škole. Znao
sam da imam glas dovoljno dobar da uspem i, još više od toga,
voleo sam da zabavljam publiku. To mi je izgledalo prirodno.
Ostao sam kod mog dede nekoliko sedmica, i nije mi uzelo
mnogo vremena da pronadjem rok-grupu kojoj je bio potreban
bubnjar. Nazvali smo našu grupu "Zastoj u saobraćaju". Sastajali
smo se u garaži jednog od momaka i tandrkali, zavijali i udarali
dok nismo bili sigurni da dobijamo zvuk gotov za veliki uspeh.
"Hajde da pokušamo najpre Las Vegas", predložio je jedan od
momaka. "Čujem da je prilično lako da se tamo dobije mesto za
izvodjenje i da se uspe."
Natovarili smo sve u jedan stari, dotrajali Dodge koji smo
kupili za 75 dolara i uputili se u Las Vegas spremni da u jednom
naletu osvojimo grad. Dozvoljeno nam je da sviramo u nekoliko
hotelskih predvorja, ali uskoro smo počeli da brišemo stolove i
prihvatamo bilo kakve poslove samo da bismo zaradili dovoljno za
hranu.
Stvari uopšte nisu tekle kako su planirane, i ja sam počeo
da osećam neko neželjeno mešanje u moj život. Znao sam odakle
ono dolazi. Nisam imao dovoljno novca da platim za telefonski
razgovor sa svojima, tako sam pozvao kolekt. Kad je mama
prihvatila da plati, uputio sam joj direktno pitanje: "Mama, da li se
ti moliš za mene?"
"Naravno, sine."
Zaista, nisam ni morao da pitam. Već sam znao. U stvari,
već nekoliko dana imao sam u svom umu mentalnu sliku moje
drage majke kako kleči na kolenima i moli se za svog zabludelog
sina tamo u Las Vegasu. Sama ta slika ometala me je u
koncentraciji, ali to nije bilo sve što nas je sprečavalo da uspemo.
Znao sam da su njene molitve dobijale odgovor - da na neki način
21
njen vapaj da Bog učini nešto bolje od njenog sina nego što je
bubnjar u nepoznatoj grupi sprečava moj uspeh.
"Prestani da se moliš za mene!" vikao sam u telefon.
"Ne mogu to da uradim, sine. Ti znaš da to nikad neću
učiniti."
"Prestani da se moliš za mene, majko!" povikao sam
ponovo, ali znao sam da to nema nikakvog smisla. Ona mi je
ponovo rekla da nikad neće prestati da se moli za mene, i ja sam
zalupio slušalicu s negodovanjem. Istrčao sam na parking ispred
kasina gde sam radio i preteći prstom prema nebu vikao: "Ostavi
me na miru!" Izgleda da sam se nadao da, ako vičem dovoljno
glasno, Bog će slušati mene a ne moju majku.
Samo par sedmica kasnije našoj grupi je bilo jasno da
nećemo uspeti. Jedva smo uspeli da opstanemo radeći kao dnevni
radnici i nismo više dobijali mesta za izvodjenje. Bio sam krajnje
oskudan, i sivuše ponosan da pozovem i zamolim moju porodicu
za pomoć. Konačno, morao sam da prodam bubnjeve, samo da bih
imao novca dovoljno za hranu.
Ovakve stvari sam vidjao neprestano iznova u svom životu.
Sve što mogu da kažem je da je Gospod bio zaista, zaista strpljiv
sa mnom i uvek našao način da zadobije moju pažnju kad sam išao
pogrešnim putem. Mogu da ukažem na najmanje šest prilika kad je
On doneo neuspeh u moj život, samo da me uzdrma i natera da
promenim smer.
Ja sam obično, medjutim, prilično tvrdoglav. A Gospod
nekad gotovo mora da me udari maljem po glavi da zadobije moju
pažnju. Prodao sam svoje bubnjeve u zalogaonicu, a ostali članovi
grupe (moji prijatelji) pokrali su mi novac koji sam dobio. Oni su
požurili natrag u Los Andjeles a mene su ostavili u Las Vegasu.
Sve moje nade i snovi su se raspršali, ali moja majka nije
rekla: "Vidiš, kazala sam ti da će tako biti." Samo mi je poslala
novac da dodjem kući i postarala se da se upišem u Highland
Academy za moju četvrtu godinu. To je bila još jedna godina sa
"dva programa". Naloženo mi je da napustim školu u aprilu, ali su
mi u maju dzvolili da se vratim i diplomiram sa svojim razredom.
Direktor je jednom pozvao moju majku i rekao joj da ja
posedujem "ogroman potencijal". (Koliko puta sam čuo ovaj izraz
kad sam bio u problemu!) Direktor je nastavio da govori,
22
predskazujući: "Do vremena kad će John imati dvadeset i jednu
godinu, on će ili biti u državnom zatvoru, ili će biti dinamičan, jak
čovek Božji."
Te jeseni izdržao sam četvrtinu školske godine na Sauthern
Misionary College. Bio sam odlučio da mi glavni predmet bude
pevanje a sporedni religija, ali iz nekog razloga nastavno osoblje
nije bilo spremno da pristane na moje napore da vodim drugi
program medju studentima, tako je od mene zatraženo da napustim
školu.
Mislim da me je to izbacivanje nateralo da malo više
razmislim nego ona kad sam izbacivan iz osnovne škole i
gimnazije. Bio sam stariji i zreliji. Najzad sam mogao da shvatim
da možda treba da se složim s programom ako ikad želim da
steknem obrazovanje. Tako sam nagovorio roditelje da mi opet
dozvole da se preselim u Californiju - ovaj put da živim s mojim
bratom, Davidom, koji je bio propovednik na La Sierra College.
David me je rado prihvatio razumevajući da sam naučio lekciju o
priključivanju rok-grupi.
Čim sam stigao u Californiju, dobio sam posao kao kurir u
hitnoj službi u univerzitetskom medicinskom centru Loma Linda.
Kakvo otrežnjujuće iskustvo! Vidiš sve smeće ljudskog nasilja -
ubode nožem, pucanja, batinanja. Jedne noći došao je čovek
noseći ženu strašno isečenu. Dok su se lekari starali oko nje,
upitali su je ko joj je to učinio. Ona je pogledala na čoveka koji ju
je doneo, i kad je bila sva zašivena, otišla je kući s njim.
Jednu sam stvar naučio iz mog iskustva tamo, u hitnoj
službi: znao sam zasigurno da nisam želeo da idem očevim
stopama i postanem lekar. Ja sam se uvek ugledao na Davida. On
je jedanaest godina stariji od mene tako da nikad nismo imali puno
zajedničkog dok sam bio dete, ali sam mu se divio i mislim da sam
želeo da budem kao on, tako, kad sam se upisao u La Sierru,
promenio sam moj glavni i sporedni predmet i uzeo teologiju kao
glavni a muziku kao sporedni.
Ali, to nije bio sav moj razlog da promenim glavni

predmet. U mojoj četvrtoj godini školovanja u Highland Academy

osećao sam da me Gospod poziva u službu. Za vreme sedmice
molitve zaista sam osećao da mi Gospod govori, i počeo sam
23
ozbiljno da razmišljam da budem propovednik. Mnogo ljudi mi je
reklo da treba da budem propovednik jer sam imao dar da govorim
i nisam se ustručavao da izadjem napred i govorim javno.
Ali, u školi je bilo isuviše zabavno da bih ja dugo
razmišljao ozbiljno, tako sam to smetnuo s uma, iako sam započeo
studije sa religijom kao drugim najvažnijim predmetom. Na La
Sierri prešao sam na teologiju i otrkio da u njoj stvarno uživam.
Razvio sam naviku da imam svoje redovno jutarnje bogosluženje,
a voleo sam i biblijske predmete koje sam uzeo. U to vreme
teološki odsek na La Sierra koledžu načinio je plan sa Južnom i
Jugoistočnom kalifornijskom oblašću da studenti koji su se
pripremali za propovedničku službu imaju neki preliminarni
pastorski trening u obližnjim lokalnim crkvama tokom leta, pa čak
i tokom školske godine.
Znam zasigurno da su dvojica pastora sa kojima sam radio
kao pripravnik bila odredjena vodstvom Božjeg providjenja, zbog
čudesnih dogadjaja koji su se zbili dok sam ja bio poslat u njihove
okruge. Za vreme moje druge godine bio sam zadužen kao pastor
za mlade u Hawthorne crkvi u kojoj je pastor bio Jim Walter. A
tokom moje treće godine zaduženje mi je bilo da radim kao pastor
za mlade u Huntington Park crkvi pod vodstvom misionara po
imenu Ron Spear koji se upravo vratio iz Afrike. Ova dva pastora
učinila su da ojača moja već duboka ljubav prema Duhu proroštva,
koju je u mene usadila moja majka, pazeći da proučavam i pamtim
biblijske stihove. Zauvek sam joj dužan za to.
Isto tako, veoma sam bio uključen u moje muzičke
predmete. Za kratko vreme profesor solo pevanja na La Sierri
shvatio je da su me sve godine provedene u časovima solo pevanja
za vreme srednje škole dovele do nivoa iza koga on nije mogao da
učini mnogo za mene, zato mi je ugovorio sastanak sa Paul King,
jednim od najboljih instruktora solo pevanja u Južnoj Californiji.
Počeo sam da uzimam časove od Paul jednom sedmično, ali
uskoro sam putovao šezdeset milja do njegovog studija u

Hollywoodu svakog ponedeljka, srede i petka u malom

Volkswagen bubi koji sam dovezao iz Floride. To je bio zbijen,
težak raspored časova, dok sam pokušavao da uradim sve svoje
zadatke, i još da napravim taj put tri puta sedmično, plus sati
24
vežbanja izmedju. Isto tako, počeo sam da radim nekoliko sati
sedmično kao prodavac u uglednoj prodavnici muške odeće,
Lord's of London.
Ne znam da li je u pitanju moja veća duhovnost, ili sam
jednostavno bio previše zauzet da radim što ne treba, ali nekako,
ostao sam upisan na La Sierri tri godine, bez pretnje da ću biti
izbačen!
U mojoj trećoj godini, raspored i moj fokus na časove
pevanja zakinuli su me za vreme ličnog proučavanja, i počeo sam
da se pitam da li stvarno hoću da budem propovednik. Uživao sam
radeći u Lord's of London. Uvek sam imao otvorene oči za
kvalitetnu odeću i uživao da se lepo oblačim. U to vreme je H. M.
S. Richards Jr. došao na naš koledž za sedmicu molitve. U jednoj
od svojih propovedi usredotočio se na službu i uputio svoje misli
naročito studentima teologije. Rekao je nešto za šta su mi rekli da
je i njegov otac često govorio, i izgledalo je kao da gleda pravo u
mene kad je to rekao.
Kazao je da niko ne treba da bude u propovedničkoj službi
osim ako jednostavno ne može da radi bilo šta drugo. Zastao je kad
je to izgovorio, smešeći se, i onda objasnio šta hoće da kaže. "Ne
želim da kažem da samo netalentovani, ljudi bez ideja, koji ne
mogu da dobiju nikakav drugi posao, treba da budu propovednici.
Ono što hoću da kažem je da ti moraš da osećaš tako snažan poziv
od Boga, da jednostavno ne možeš da radiš ništa drugo. Moraš
znati da te je Bog stavio u službu, inače nikad nećeš biti uspešan
radnik za njega."
Dobio sam priliku da se lično sastanem sa pastorom
Richardsom i razgovaram s njim o tome kako čovek može znati da
je pozvan za službu. On je pažljivo slušao dok sam mu govorio
kako sam prvi put osetio poziv, ali sad počinjem da sumnjam u to,
i savetovao me je da ako imam bilo kakva pitanja, ne treba da
planiram da budem propovednik.
To je napravilo prekretnicu u mom umu. Ako me
razumete bar malo, znate da kad sam osvedočen da je nešto prava
stvar da činim, ja sam tu. Ili bar činim najbolje što mogu. Mislim
da mojoj majci mogu da zahvalim za to. Ona je uvek bila veoma
iskrena i aktivna osoba, preduzimajući smesta akciju, idući napred
sa svim što je verovala da treba da se učini.
25
 Zato je čitanje te knjige Crkva ostatka izazvalo takvu krizu
u mom životu. Nisam mogao da je zanemarim. Nisam mogao da je
samo smetnem s uma i nastavim sa svojim poslom kao i obično.
Morao sam nešto da preduzmem, makar je to značilo odbacivanje
svih nada i snova za koje sam živeo.
Posle tog razgovora sa pastor Richardsom, sve
oduševljenje me je napustilo što se tiče teologije kao mog glavnog
predmeta. Završio sam prvu četvrtinu moje treće godine i otišao
kući za Božić, bez plana da se vratim na koledž.
Možda je povratak kući, isto tako bio deo Božjeg plana za
moj život, jer nedugo pošto sam tamo stigao, dao mi je najveći
blagoslov mog života.

POGLAVLJE

26
 4
Bio sam siguran u svoje ubedjenje kad sam počeo da
studiram za propovednika. Ali, mislim da sam u to vreme bio kao
seme koje je palo medju trnje u Isusovoj priči o sejaču. Briga ovog
sveta, prevara bogatstva, i želja za drugim stvarima počela je da
zauzima mesto u mom životu ispred proučavanja Biblije i to je
zagušilo moj duhovni život do tačke kada više nisam mogao da
čujem Božji poziv.
Ali, hvala Bogu, On ne odustaje od nas samo zato što smo
prestali da slušamo za neko vreme! Uprkos činjenici da sam
odlutao od njegovog poziva, On je još uvek imao svoju ruku na
meni. Još uvek je imao plan i upravo je hteo da mi da najveći dar
koji sam ikad primio od njega, osim dara koji mi je dao u svom
Sinu kada je umro za moje grehe. Evo kako se to dogodilo:
Napustio sam La Sierru i uputio se kući u Avon Park,
Florida.Veoma sam zavoleo svoj rad u Lord's of London. Tako
sam počeo da tražim posao u prodavnicama s muškom odećom, ali
ga nije bilo. To područje je još uvek bilo prilično nenaseljeno, nije
bilo uopšte izgradjeno, tako su postojale samo stare, dobro
razradjene prodavnice muške odeće sa zaposlenicima koji su tamo
bili već mnogo godina.
Meni je, medjutim, trebao posao, i tako sam se prijavio na
konkurs za službenika na šalteru lokalne Avon Park Citrus banke.
Kad sam otišao za intervju jedna viša službenica je kratko
razgovarala sa mnom i rekla mi da ćemo ostati u kontaktu. Dan ili
dva kasnije, dobio sam poziv da se vratim u banku. Ista službenica
me primila i pozvala da udjem u upravnikovu kancelariju.
Upravnik me pitao o porodici iz koje potičem, što sam sa
zadovoljstvom odgovorio, šta me je dovelo ovde i takve stvari.
Pošto smo razgovarali skoro pola sata, saopštio mi je da ima jednu
ideju i da će me pozvati za par dana. Zahvalio sam mu se i otišao
bez ikakvog ključa kakvu ideju bi on to mogao imati i pitao se
zašto me nije zaposlio.
Dva dana kasnije, pozvala me je sekretarica upravnika
banke i zamolila da opet dodjem. Počeo sam da se pitam šta mi
27
treba sva ta gnjavaža samo da bih postao službenik na šalteru. Kad
sam se pojavio, jedna osoba me opet uvela u upravnikovu
kancelariju, a upravnik me predstavio predsedavajućem čoveku
banke. On mi je postavio mnoga ista pitanja koje mi je upravnik
uputio prilikom moje prethodne posete. Onda su se zahvalili,
govoreći da će se javiti.
Sad sam bio zaista zbunjen. Nisam mogao da zamislim da
svako ko želi da bude službenik na šalteru mora da bude ispitan i
od upravnika i od predsedavajućeg banke. Osećao sam da nešto
nije u redu i počeo sam da očajavam da nikad neću dobiti posao u
banci.
Ali, po obećanju, opet me pozvala sekretarica upravnika i
zamolila me da dodjem četvrti put. I opet sam se sreo i sa
upravnikom i sa predsedavajućim.
"John", rekao je predsedavajući, "ne mislim da možemo da
te zaposlimo kao službenika na šalteru."
Sad sam se zaista pitao šta se to dogadja. Zašto sve ovo?
Samo da bi mi rekli da me ne mogu zaposliti?
"Ali", nastavio je, "mi bismo voleli da ti ponudimo drukčiji
posao, ako si zainteresovan. Vidiš, nedavno smo stvorili jednu
novu službu za dve banke koje ova uprava kontroliše, i već neko
vreme tražimo čoveka koji bi mogao da je zauzme. Posle
razgovora s tobom u ponedeljak, znao sam da si ti pravi čovek za
taj posao, ali morao sam da razgovaram sa članovima uprave pre
nego što sam mogao da ti ga ponudim. Oni se svi slažu, zato bismo
voleli da ti ponudimo poziciju direktora propagande za naše
banke."
Jedva sam mogao da verujem svojim ušima dok je on
nastavio da objašnjava da ću kao direktor propagande za dve
banke biti zadužen za sve reklamiranje i objavljivanje i da ću raditi
sa budžetom od četrdeset hiljada dolara. Nikako nisam mogao da
odbijem ovakvu priliku!
Zagnjurio sam se u moj novi posao sa mojim uobičajenim
oduševljenjem. Banka me je uputila na časove reklamiranja i
propagande, i kao predstavnik banke počeo sam da prisustvujem
svakojakim poslovnim sastancima. To je bio prilično masan
zalogaj za čoveka koji nije čak ni završio koledž.

28
 Uskoro sam započeo propagandnu kampanju zasnovanu na
činjenici da se banka u Avon Parku zvala Avon Park Citrus banka.
Obojili smo spoljašnost zgrade citrusnim bojama - zelenom,
narandžastom i limun žutom. (Znam da to zvuči prilično
neumesno po današnjim standardima, ali, imajte na umu da je to
bila 1974. Tada su bile u modi boje zemlje.) Nabavili smo nove
uniforme za službenike na šalterima takodje u citrusnim bojama, i
preuredili unutrašnjost banke u skladu s ostalim. Službenici šaltera
su se gotovo podigli u revoltu u jednom trenutku kad su čuli o
novim uniformama, ali kad je sve uradjeno izgledalo je da su svi
srećni. Izgledalo je kao da sam banku preko noći preuredio iz stila
četrdesetih u stil sedamdesetih, i oni su počeli da imaju mnogo
pozitivniji stav u odnosu na svoje mesto rada.
U to vreme odlazio sam u crkvu Avon Park i pevao u horu,
a jedne subote ujutru andjeo je ušao u crkvu.
Pa, ne doslovni andjeo, ali dok sam sedeo tamo u horu
najlepša plavuša je ušla i sela pored čoveka koga sam samo
površno znao kao Al Smith. Sve što sam mogao da vidim bile su te
divne smedje oči koje su gledale ispod zlatnih šiški. Bio sam
očaran, ali isto tako i zabrinut jer pored nje je ušla mala plava
devojčica koja je izgledala kao ona, i sela je pored nje. Zaključio
sam da joj to mora biti ćerka. Šapnuo sam Jim Crabtree, mom zetu
koji je sedeo pored mene: "Ko je ta devojka?"
"To je sestra Al Smitha", odgovorio je.
"O, ali mora biti da je udata", rekao sam. "S njom je ta
mala devojčica."
"Ne, ne. To je ćerka njenog brata", odgovorio je Jim.
Tog dana nisam čuo nijednu reč koju je propovednik
izgovorio. Samo sam pokušavao da smislim kako da se upoznam s
tom devojkom. Kad se služba završila, gotovo sam otrčao u
prostoriju za hor, svukao horsku uniformu preko glave i doviknuo
Jimu da je ostavi gde treba. Izleteo sam napolje i optrčao do ulaza
crkve. Tamo sam zauzeo poziciju, naslanjajući se na jedan od
stubova i gledao kad je izlazila.
Zaljubio sam se! Vi možete reći šta god hoćete o ljubavi na
prvi pogled, ali ja sam bio oboren s nogu. Posmatrao sam je dok je
silazila niz stepenice i prilazila kolima - to je bio Nissan 240 Z, a

29
ja sam bio siguran da sam zaljubljen! Znao sam da moram da se
upoznam s njom, ali kako?
Tri dana nisam mogao da mislim ni o čemu drugom, a onda
sam konačno shvatio da se to neće dogoditi samo po sebi, morao
sam da to sam učinim.
Ovo vam govorim da biste malo razumeli o načinu kako ja
postupam u životu. Ne mogu samo da sedim i budem posmatrač.
Moram da uhvatim vola za rogove i jašim!
Do utorka uveče zaključio sam da moram nešto da učinim,
a kod mene, direktan pristup je uvek najbolji. Navukao sam
farmerice, majicu i sandale, odvezao se do kuće Al Smitha i
zakucao na vrata.
Njegova žena, Carol, otvorila je vrata. "O, ti si, Johnny",
rekla je kad me je ugledala.
"Carol", rekao sam, "znam da je ovde jedna divna osoba i
ja želim da je susretnem!"
Ona je počela glasno da se smeje, ali otvorila je da udjem i
pozvala Dianne. Pa, oko pet minuta kasnije, izašla je ta divna
mlada žena, i mi smo sedeli i razgovarali nekoliko minuta. Onda
sam ja imao drugu ideju.
"Da li bi volela da ideš na kuglanje?" upitao sam. "Cela
moja porodica ide na kuglanje večeras i ja sam se baš pitao da li bi
i ti mogla da podješ sa nama."
Kasnije mi je rekla da je to zvučalo zanimljivo ali je bila
malo zabrinuta jer, mislila je, ako cela porodica ide zajedno na
kuglanje, mora biti da to činimo prilično redovno, i da smo
prilično dobri u tome. Ali, ipak je rekla, svakako, volela bi da
podje.
Požurio sam u svoj auto i jurio kao lud kući. Čim sam
stigao, uleteo sam u kuću. Srećom, moj otac nije radio te večeri,
tako su i on i moja majka bili kod kuće. Jim i moja sestra Judee su
tamo bili isto tako. "Hej, slušajte svi," najavio sam. "Skupite se
svi. Idemo zajedno na kuglanje!" To je bilo prvi put da su čuli da
večeras izlazimo kao porodica, ali svi su se složili da to učinimo.
Dianne kaže da se osećala malo bolje kad smo se našli u
kuglani i cela naša porodica je počela da se loše kugla!
Dopali smo se jedno drugom od samog početka. Dianne je
bila na godišnjem odmoru od svog posla za Xerox u Ft.
30
Lauderdale i kad je dve sedmice isteklo pozvala je svoju firmu i
zatražila jednu sedmicu produžetka. Do tog vremena nije više ni
želela da ide natrag a možete biti sigurni da ni ja nisam želeo da
ide natrag. Molili smo se za to i tražili znak. Molili smo Gospoda,
ako ona treba da ostane u Avon Parku, da odmah može da dobije
posao u lokalnoj adventističkoj bolnici. Otišla je i prijavila se i
dobila posao u administraciji. Onda je pozvala Xerox i rekla im da
se neće vratiti. Prvi put sam video Dianne u subotu 22. juna 1974.
Naš prvi izlazak bio je juna 26. Zamolio sam je da se uda za mene
avgusta 10, a venčali smo se oktobra 27. To je bilo pre dvadeset tri
godine!
Eto, to sam hteo da kažem kad sam govorio kako je Bog
zaista bio dobar i milostiv prema meni. Čak i kad sam okrenuo
ledja njegovom pozivu, On me nije ostavio. Ne kažem da sam
morao da napustim koledž i vratim se u Floridu da bih našao pravu
suprugu, ali znam da je žena koju mi je dozvolio da nadjem dok
sam bio tamo bila ogroman blagoslov za mene i za moju službu
Njemu. Svakako, načinili smo neke ozbiljne greške i kroz
pogrešno usmerenu revnost ranili smo zenicu Božjeg oka. Iako
smo verovali da je to bila prava stvar, Bog nam je sada pokazao
gde smo pogrešili. Mi smo bili spremni da ustanemo i priznamo da
nismo bili u pravu, i stajali smo zajedno kroz sve to.

POGLAVLJE

31
 5
Mislim da mogu da kažem da smo Dianne i ja vizionari.
Mi uživamo što imamo slobodu da razvijemo i vodimo neki
program. U samom početku, prepoznali smo talente i sposobnosti
koje nam je Bog dao, a da bismo ih iskoristili do krajnjih
mogućnosti trebalo je da započnemo sopstveni biznis. Osim toga,
voleli smo da radimo zajedno - nije nam se dopadala ideja da
svako ode svojim putem svakog jutra - i nismo želeli da radimo za
nekog drugog do kraja života. Iako nisam bio uključen u
propovedničku službu, smatrao sam da Gospod može da nas vodi
u pronalaženju posla koji treba da radimo, tako smo se molili za
to. Pitali smo Gospoda kakav posao da započnemo, i zaključili da
to mora da bude biznis koji će zadovoljiti tri uslova: trebalo je da
to bude nešto što je potrebno u Avon Parku; trebalo je da to bude
nešto u čemu ćemo oboje uživati; i trebalo je da to bude nešto što
Gospod može da blagoslovi.
Posle mnogo razmišljanja i molitve, zaključili smo da
vodjenje jednog obdaništa za decu može da zadovolji sva tri
uslova. Oboje volimo decu, a u to vreme nije bilo nijednog
obdaništa u Avon Parku. Bili smo sigurni da će nas Gospod
blagosloviti u pružanju usluga za njegove mališane.
Jedini problem je bila činjenica da u celom mestu nije bilo
odgovarajuće kuće za iznajmljivanje koja bi odgovarala za
započinjanje takvog posla. Tako smo zaključili da ćemo morati da
sagradimo zgradu, ali naravno, to je nosilo sa sobom probleme.
Bili smo mladi i upravo započinjali: gde ćemo naći novac da
sagradimo obdanište?
Obratio sam se svojim roditeljima. Oni su se složili da nam
daju komad imanja koji su posedovali i nalazio se odmah do
bolnice, i to je bilo sve. Što je više od toga, morali smo da se
snadjemo sami.
Seli smo i nacrtali plan kako smo zamišljali i želeli da naša
zgrada izgleda. Zgrada je imala obdanište u prednjem delu a mali

32
 dvosobni apartman u kome ćemo živeti pozadi. Razgovarao sam
sa jednim lokalnim gradjevinarom, hrišćaninom, i dobio procenu,
a zatim sam se uputio u banku da vidim da li bismo mogli da
dobijemo pozajmicu. Iako su me ljudi iz banke dobro poznavali,
pošto nismo imali kreditnu istoriju niti partnera koji bi im
odgovarao, odbijeni smo. To nas je razočaralo.
Izneli smo to Gospod u molitvi i zatražili da nam da znak -
da nekako otvori vrata ako On želi da takav posao radimo.
Otprilike u to vreme, gradjevinar koji nam je dao procenu
za zgradu se razboleo, a njegova supruga nas je pozvala i upitala
dali bismo želeli da ga posetimo u bolnici. Otišli smo u njegovu
sobu i odmah videli da su i on i njegova žena uplakani. "Šta se
dogodilo? Da li možemo učiniti bilo šta da pomognemo?" upitali
smo. On je pogledao u mene i rekao: "Ti znaš, John, da ja nisam
veoma religiozan čovek, ali upravo sam imao najdublje religiozno
iskustvo mog života. Gospod mi je progovorio u snu, i ja sam
upravo sad ispričao taj san mojoj supruzi."
Za nas je, naravno, bilo zagonetno kakve veze to ima sa
nama. "Gospod mi je progovorio o tvom obdaništu", nastavio je
on. "Rekao mi je da treba da sagradim tu zgradu za tebe i da treba
da te finansiram da bih ti pomogao da započneš. I to je upravo ono
što ću uraditi."
Dianne i ja smo bili toliko oduševljeni da se ne može ni
zamisliti. Još jednom smo osetili Božje direktno vodstvo - i više
od toga, njegovu direktnu intervenciju u našem životu.
Obdanište je bilo veliki blagoslov. To je zaista bilo nešto
što je Avon Parku trebalo - naročito zaposlenicima u bolnici koja
je bila odmah do nas. U stvari, to obdanište još uvek radi. Dianne i
ja voleli smo da živimo tamo i provodimo vreme sa decom celoga
dana. Dok smo bili tamo, rodio nam se sin. Dali smo mu ime po
meni i mom ocu. Tako je on dobio ime John Wesley Osborne III.
U početku smo ga zvali Ozzie (to je uobičajeni nadimak za dečake
koji imaju prezime Ozborne), a onda se pojavio punk rock muzičar
koji je koristio ime Ozzie Osborne, tako smo počeli da ga
nazivamo Johnny. U poslednje dve godine on je odlučio da se zove
J. Wesley Osborne, kako se zvao moj otac.

33
 Pošto smo bili u poslu sa obdaništem oko dve ili tri godine,
uprava bolnice zaključila je da bi oni hteli da preuzmu obdanište
za svoje zaposlenike i ostale; tako su oni iznajmili naš biznis.
Sa učvršćenom kreditnom istorijom kod banke mogli smo
da započnemo drugi posao u kome smo oboje veoma uživali.
Otvorili smo prodavnicu sa muškom i ženskom modnom odećom
u novom trgovinskom centru u Avon Parku. Naš mali grad nikad
nije video takvu prodavnicu i odmah smo postali veoma popularni.
Bilo je kao udarac na velika zvona kad su nas posetili Johnny Cash
i njegova supruga June Carter Cash, i naš krojač je počeo da šije
odela za Johnny. Bračni par Cash su bili prijatelji naše porodice.
Moj otac je bio lični lekar gospodji Cash u Madisonu, a Johnny je
prestao da puši uz pomoć petodnevnog plana koji se tamo
održavao u bolnici. Moja majka je davala June pouke iz Biblije. Sa
mojim iskustvom u prodavnici odeće, možete biti sigurni da smo
veoma dobro iskoristili ovaj kontakt sa slavnim ličnostima!
Za kratko vreme proširili smo našu početnu radnju,
preuzimajući i prodavnicu do nas, a Dianne je dodala butik sa
venčanicama uz njeno žensko odeljenje. Ja sam dodao prostoriju
za iznajmljivanje svečanih odela uz mušku sekciju, i tako smo
postali mesto na kome se moglo kupiti sve za venčanje.
U to vreme izgledalo je kao da imam neograničenu
energiju, energiju koja bi mogla da pretvori u zlato sve čega bih se
dotakao. Osim prodaje odeće započeo sam da prodajem i Amway
proizvode i za dva meseca sam postao veoma uspešan i sa dobrim
vezama. Još uvek smo živeli u malom dvosobnom stanu iza
obdaništa, ali na vratima našeg frižidera nalazila se slika divne
kuće od kedrovine - naše kuće iz snova, kao što to rade u Amway.
Pored nje se nalazila slika "mog" mercedesa 450 SL kabriolet
sport cupe. Putovali smo do tržišnih centara s odećom na obe
obale i planirali da uskoro idemo u Evropu. U velikom stilu bili
smo u svetu biznisa i Amway, i voleli smo to.
Nastavljali smo da odlazimo u crkvu ali misao o službi
Gospodu kao profesiji bila je najdalja stvar od mog uma.
Onda je propovednik Lester Pratt, evandjelista oblasti,
došao u naš grad da drži ervangelizaciju. Njegova ekipa me je
zadobila da dodjem na neka od predavanja da bih pevao. A jedne
večeri Lester je zaista dotakao moje srce. Njegova propoved me je
34
pokrenula do suza. Otišao sam na parking i upravio pogled ka
nebu - istom nebu prema kojem sam pretio prstom u Las Vegasu,
samo nekoliko godina ranije - i molio se Bogu: "Kad bih samo ja
mogao da pokrenem duše, pripremajući ih za carstvo nebesko,
tako kao što ovaj čovek to čini!"
Kad sam napustio La Sierru, rekao sam, ako me ikad Bog
hoće u službu, moraće to da napiše vatrenim slovima po nebu. Pa,
nije bilo vatrenih slova, ali sam bio osvedočen da makar moram da
napravim neke promene u svom životu. Jedna od tih stvari bila je
da se okanim televizije.
Dok smo rukovodili prodavnicom Dianne i ja smo se
navikli da ustajemo kasno - nismo morali da budemo u prodavnici
do gotovo deset ujutro. Radili smo do devet uveče, onda smo
dolazili kući i jeli i uključili TV i gledali dok se nije završila
emisija Johhny Carson u jedan sat ujutro.
Voleo sam da gledam njegovu emisiju - na neki način
identifikovao sam se s njim - bio je fenomenalan, i sećam se da
sam mislio i ja bih mogao da budem kao on!
Ali sada sam bio osvedočen da moram da se rešim
televizije, tako sam iskopčao aparat i stavio ga u orman. Napravio
sam i nešto više, stavio sam kopiju Velike Borbe na njegovo mesto.
Sledeće večeri kad smo došli kući, automatski sam pošao da
uključim TV, i moram priznati da sam bio pomalo iritiran što je
tamo sada stajala knjiga, ali to me podsetilo na moju odluku, tako
sam seo i počeo da čitam.
Radio sam tako iz večeri u veče, sedmicama. Gospod je
počeo da radi na meni, omekšavajući moju savest sve više i više.
Počeo sam da shvatam da posedovanje uspešnog biznisa i
zaradjivanje mnogo novca nije najvažnije na svetu. Ali nisam imao
ideju šta da radim, osim da se molim Bogu i tražim njegovo
vodstvo. "Gospode, uputi me - pomozi mi da znam šta da učinim s
mojim životom", vapio sam.
Bilo je to u junu 1979 kad sam se jednog jutra probudio u
4:30 i čuo glas - ne stvarni glas koji se mogao čuti, ali je on bio
stvaran za mene kao da je neko ušao u sobu i progovorio mi.
"John, pozivam te da budeš evandjelista."

35
To nije bio plamen na nebu, ali je svakako zadobilo moju pažnju.
Ležao sam u krevetu, drhteći, gotovo dva sata. Konačno, nešto
posle šest, Dianne se probudila. "Draga," rekao sam joj, "nećeš
verovati šta se upravo dogodilo. Gospod me je pozvao u službu."
Ona se tek probudila, ali je imala spreman odgovor. "Drago
mi je što je pozvao tebe, jer svakako nije pozvao mene!"

36
 POGLAVLJE

6
Čuo sam Božji poziv da budem evandjelista u Junu 1979,
ali Dianne nije mogla da čuje takav poziv. Naš posao u radnji je
išao odlično; uživali smo radeći zajedno i Bog nas je blagoslovio.
Nije mogla uopšte da vidi razlog zašto bismo sve to ostavili i
školovali se za propovedničku službu. Ona se udala za poslovnog
čoveka, a ne za propovednika i sebe nije mogla da zamisli kao
propovedničku suprugu. Mislim da je zamišljala kako
propovednička supruga mora da ide okolo sa malom pundjom na
glavi i da nosi dugačke haljine sašivene uz vrat i crne cipele. Ona
je žena koja je organizovala modne revije. Vodila je modni stil u
našem gradu i imidž o pastorskoj ženi ni najmanje je nije
privlačio.
Počeo sam da budem veoma zbunjen - ako me Gospod
poziva, zašto moja žena ne oseća taj poziv takodje.
Meni nikad nije bilo lako da ignorišem ono u šta sam
uveren. Jedanput kad mi je ideja ušla u glavu i kad sam poverovao
da je to nešto što Gospod hoće da radim, tada obično brzo delujem
- ponekad prbrzo, mislim - bez da dovoljno razmišljam ili se
molim ili tražim savet drugih da vidim kako to Gospod hoće da
činim, da bih ispunio njegov plan.
Ovo nije bio samo duhovni problem za mene; to je bio
problem i u drugim područjima isto tako. Pretpostavljam da je to
bila ista spontanost i skakanje sa jedne stvari na drugu bez
razmišljanja o posledicama koja je nekad u školskim danima
zabavljala drugu decu, ali je moje učitelje dovodila do očaja.
Medjutim, ja verujem da Gospod može da okrene naše prirodne
sklonosti u nešto dobro ako ih posvetimo njemu.
Ovaj put, medjutim, nisam imao slobodu da samo skočim u
nešto. Imao sam ženu i sina koje sam trebao da imam na umu, isto
tako obaveza u biznisu i kredite koje nisam mogao jednostavno da
napustim. Sedmicama sam se molio i lomio ali nisam imao
nikakvo rešenje. Konačno sam rekao Gospodu da je

37
to njegov problem - ako hoće da se vratim na koledž i završim
studije za propovedničku službu, On mora da nadje način i učini
da Dianne postane toga svesna.
Pred kraj leta počeo sam da shvatam da je vreme za odluku
došlo - hoću li ili neću nešto preduzeti. Škola će uskoro početi na
Southern Missionary Colegge (sada Southern Adventist
University) i ako ću ja da se upišem, trebalo je da bar odem tamo i
izvidim stvar.
"Draga", rekao sam jednog jutra, "trebalo bi da idem u
SMC i vidim kako je sa upisom za jesenji semestar."
"Jesi li skrenuo s uma?" odgovorila je. "Pogledaj samo šta
govoriš. Mi smo u našim dvadesetim i imamo sopstveni biznis.
Imamo divnu prodavnicu odeće. Uskoro ćemo biti u stanju da
započnemo našu kuću snova..." Govorila je u krajnjem
neverovanju. Mogao sam da razumem kako se osećala. Imali smo
sve zamke uspeha - divnu prodavnicu odeće od tri hiljade
kvadratnih stopa, čamac za skijanje na vodi, dva automobila,
uključujući i potpuno novi Jeep Wagoneer, i išli smo napred sa
planom za našu kuću snova na obali jezera.
"Ali draga, mislim da samo treba da odem tamo i vidim
kako stvari stoje - da vidim kakve su naše mogućnosti. Možda od
toga neće biti uopšte ništa, ali ja se nikad neću osećati pravo ako
makar ne odem tamo da vidim kakve su mogućnosti."
Dianne je sedela u naslonjači s druge strane naše male
dnevne sobe. Naš sin se tiho igrao u ogradjenom prostoru blizu
nje. Pogledala je u njega, a onda natrag u mene, i mogao sam da
vidim suze kako se skupljaju u njenim očima dok se brzo okrenula
da pogleda natrag u Ozzie. Znao sam da se razapinje. Mogla je da
vidi svetlu budućnost za nas i našeg sina ako ostanemo u Avon
Parku. Druga staza, pripremanje za službu, seljenje iz mesta u
mesto, život od mesečne plate, napor da se sastavi kraj s krajem, u
poredjenju sa ovim životom, izgledala joj je mračna.
Još jedno vreme je gledala kako se Ozzie igra, što je meni
izgledalo veoma dugo, a onda je konačno vratila pogled na mene.
"Morali bismo da budemo stvarno sigurni da je to Božji plan",
rekla je.
"Da, naravno. Moraćemo...moraćemo da budemo zaista

38
sigurni. Moraćemo...moraćemo da stavimo runo napolje.
Tražićemo da Gospod pokaže da li je to njegova volja za nas."
Iznenadjenje i olakšanje su me preplavili kad sam razumeo šta je
to Dianne rekla. To je bila jedna od retkih prilika u mom životu
kad sam ostao bez reči.
Onda smo se zajedno molili za Božje vodstvo i uskoro smo
postavili tri uslova koja su morala da se ispune ako treba da
zatvorimo svoj biznis i idemo natrag na koledž.
Odlučili smo da ćemo se odvesti na SMC i prvi uslov bio
je da me škola prihvati na program teologije. Bilo je devet godina
otkad su me izbacili, zato nije bilo izgleda da će odbiti da me
upišu, ali ja sam isto tako hteo da se slože da mi priznaju sve što
sam završio na La Sierri. Naš drugi uslov bio je da Dianne može
da dobije posao, a treći da možemo da nadjemo odgovarajuće
mesto za život.
Sa svim uslovima koje smo smislili uputili smo se na
sedam stotina milja dugi put prema Collegedale, Tennessee,
polazeći u sredu ujutro, tako da bismo imali četvrtak i petak da sve
izvidimo. Naš prvi uslov ispunio se prilično brzo, jednom posetom
kancelariji za upise. Tako sam bar bio dobrodošao da započnem
semestar, ako se drugi uslove ispune.
Počeli smo da ispitujemo prilike za posao u tom kraju, ali
ništa nije mnogo obećavalo. Tako smo na kratko taj uslov stavili
ustranu i počeli da tražimo mesto koje bismo iznajmili za život.
Dok smo se vozili prema Chattanooga, zapazili smo praznu
prodavnicu sa natpisom "za izdavanje" u izlogu. To nas je nagnalo
da počnemo da razmišljamo o poslu koji bi Dianne svakako mogla
da radi u ovom kraju, ali prvo je trebalo da nadjemo mesto za
stanovanje.
U petak, rano po podne, našli smo veoma lepu kuću sa tri
spavaće sobe i dva kupatila koja je upravo bila spremljena za
izdavanje. Tako su dva od naših uslova bila ispunjena veoma brzo.
Pozvali smo broj koji je bio na znaku "za izdavanje" u uzlogu i
razgovarali sa vlasnikom prodavnice. On je pristao da se sretnemo
i dozvolio nam da pogledamo.
Prodavnica je bila idealna za butik za venčanice.
U subotu smo otišli u crkvu pri SMC i popodne proveli

39
razgovarajući i moleći se za naću budućnost. Još uvek je mogla
biti svetla, zaključili smo. Mogli smo da prodamo naš biznis i
nekoliko novina koje smo upravo uneli u prodavnicu, da prodamo
odeću koja je bila inventar u muškom i ženskom odeljenju i deo za
iznajmljivanje svečane odeće, a da samo zadržimo deo s
venčanicama za Dianne da bi otvorila prodavanicu u Chattanoogi.
Naravno, ja ću opet biti samo student, za sledeće dve godine, ali sa
sredstvima koje smo sakupili, bićemo u stanju da živimo relativno
udobno.
Šta je to sa mnom, pitam se, da Gospod mora tako često da
me uhvati za okovratnik i prodrma, da bi zadobio moju pažnju?
Zašto imam takvu tendenciju da isplaniram i smislim i razradim
sve u svom umu pet koraka ispred Gospoda?
Postavio sam uslove, i moje planove, i bio spreman da
prihvatim Božji poziv za službu - ukoliko će to biti udobno. Dokle
god to može biti po mojim uslovima i ne bismo morali mnogo da
žrtvujemo, bili smo spremni da ostavimo naš napredni životni stil i
idemo da služimo Gospodu.
Vratili smo se u Avon Park ponešeni odušvljenjem,
spremni da započnemo sa prodajom našeg poseda da bismo imali
za budućnost. Reklamirali smo rasprodaju. Iznenada naša
prodavnica, koja je uvek bila puna mušterija postala je kao
naznačeno minsko polje. Izgledalo je kao da se niko ne usudjuje
da kroči unutra. Uprkos velikom sniženju, mojih tri stotine odela
od poznatih dizajnera kao što su Yves Saint Laurent i Nino Cerruti
postale su kao odeća gubavaca. Niko ih nije takao. Potpuno nove
police od hroma i stakla nisu privukle ničije interesovanje. Baš
smo stavili novi plišani ljubičasti tepih po celoj prodavnici i mislili
da ćemo to dobro prodati sledećem vlasniku, ali niko ga nije hteo.
Čak i pošto smo prodali sve što smo mogli od inventara,
imali smo jedva dovoljno novca da isplatimo naše kreditore.
Reklamirao sam naš skijaški čamac za deset hiljada dolara i
konačno morao da ga prodam za dve i po hiljade. Oh, kako smo se
molili i pitali se zašto nas Gospod ovako tretira? Izgledalo je, čim
smo odlučili da prihvatimo Božji poziv, kao da je On uklonio
svoju ruku blagoslova od nas. Dok smo bili u biznisu za
sebe,

40
 izgledalo je kao da se sve što dotaknemo pretvara u zlato. Sad,
kad smo odlučili da služimo Gospodu, sve što smo imali
pretvaralo se u pepeo.
Sećam se kako smo se izvezli iz Avon Parka u iznajmlje-
nom kamionu za selidbu, a suze su tekle kao potok niz moje lice, i
pevao sam pesmu koju me je naučio moj učitelj solo pevanja u
gimnaziji: "Iako put može da bude loš kuda me On vodi, još uvek
se jasno vide njegove stope, i probe i kušanja će na Zemlji biće
ništa kad gledam u lice dragog Spasitelja." Sećam se kako sam
gledao u ogledalo kamiona i video Dianne kako me prati u našem
novom autu. (Pre ideje o povratku na koledž mi smo zamenili naš
Wagonner za novi Oldsmobile Cutlass.) Ozzie je bio dovoljno star
da stoji. Stajao je pored nje na prednjem sedištu, i nisam mogao da
se oduprem pitanju u kakvu to zbrku vodim moju porodicu - šta to
Gospod planira za nas u budućnosti, ako je to put kojim započinje
naš ulazak u njegovo delo.

41
 POGLAVLJE

7
Stigli smo na Sauthern Missionary College u jesen 1979,
taman na vreme da budemo uhvaćeni u jednu od najvećih teološlih
debata u adventizmu. Bilo je to vreme kad se crkva borila šta da
učini sa učenjima doktora Desmonda Forda, jednog od profesora
na Pacific Union Collegu. Ali, kontraverzija je išla dublje od toga.
Profesori na mojim časovima su davali izjave za koje nisam
mogao da verujem da dolaze s usana adventističkih propovednika.
Izgledalo mi je da je svaka fundamentalna nauka naše Crkve
napadnuta upravo tamo u učionici, i ja sam bio jedini spreman da
govorim u prilog istorijske pozicije naše Zajednice o temama kao
što su proročki dar Ellen G. White, savršenstvo karaktera i
doktrina o Svetinji. Siguran sam da je bilo i drugih, ali većina
studenata teologije su bili izmedju osamnaest i dvadeset godina
starosti. Meni je bilo dvadeset osam i bio sam čvrsto utemeljen na
Duhu proroštva i ne tako otvoren na podmetnute nove ideje.
Naravno, ja sam isto tako bio potpuno otvoren o onome što
mislim. Počeo sam da se osećam sve više i više usamljen. Koliko
se ja sećam, ovo iskustvo imalo je duboki utisak na moju buduću
službu.
Ni kod kuće nije bilo ništa bolje. Počeli smo da se osećamo
usamljenim i ostavljenim i od Boga. Diannin butik s venčanicama
uopšte nije dobro poslovao i naša skromna uštedjevina brzo se
stopila na ništa. Naročito jedan petak po podne stoji u mom
sećanju.
Bili smo bez novaca. Nismo imali ni dolara, ostalo je vrlo
malo hrane u kući, nije bilo benzina u kolima, a računu za struju
prošao je datum za plaćanje. Eleketrična kompanija nam je dala
poslednji produžetak i konačno nam poslala opomenu da, bez
obzira koliko je napolju bilo hladno, tog petka po podne će doći da
nam odseku struju jer smo im dugovali dvadeset devet dolara a
nismo imali izvor prihoda. Ja sam pokušavao da dobijem posao u
obližnjim fabrikama kao fizički radnik, ali sam svaki put bio

42
odbijen kao previše kvalifikovan!
Sve što smo mogli da učinimo bilo je da se molimo. Sad
znam da je Gospod pokušavao da nas nauči da se više oslanjamo
na njega, da znamo da je On vredan pouzdanja. Ali u to vreme to
je bilo strašno; jednostavno nismo znali na koju stranu da se
okrenemo. Izgubili smo doslovno sve - sav kapital koji smo
izgradili u naša dva biznisa, svu našu uštedjevinu. Sve je bilo
potrošeno, i naša vera se ljuljala. Skoro smo izgubili i nju, dok
smo razmišljali šta ćemo raditi bez grejanja ili struje. Napolju je
bilo hladno, mi smo imali malog dečaka da se za njega brinemo, a
nismo imali novaca čak ni za namirnice.
Tako smo učinili jedino što smo mogli. Spustili smo se na
kolena u kući i molili se Gospodu, "Gospode pomozi nam, ili
ćemo propasti!"
Oko jedan sat posle toga, neko je pokucao na naša vrata.
Otišao sam do vrata i tamo našao dva mladića sa koledža. Jedan od
njih je rekao, "Hej, čujem da ovde imaš neka odela za prodaju."
"Ne", odgovorio sam, "nijedno nije ostalo", ali onda sam se
iznenada setio. "Pa, mislim da je ostalo jedno, ali to je neki
neobični broj - nisam mogao da ga prodam. To je broj 39 kratki
quad." (U slučaju da se ne sećate tih dana, quad je bilo
poliestersko odelo sa dva para pantalona i jaknom koja se mogla
nositi na obe strane.)
"Pa, daj mi da ga probam", odgovorio je on. "To je moj
broj."
Odelo mu je savršeno odgovaralo. Svidjalo mu se i on mi
je tu, na licu mesta, dao 50 dolara za njega. Prava vrednost za
njega bila je preko 200 dolara, ali ja sam bio srećan. Dok sam ga
posmatrao kako broji pet novčanica od deset dolara koje je izvadio
iz svog novčanika, osećamo sam se kao da sam napravio najveću
prodaju mog života. Siguran sam da on nije znao šta se dogadja,
ali ja sam bio toliko uzbudjen da sam jedva mogao da se uzdržim a
da ne viknem, sa svakom novčanicom: "Hvala ti Gospode! Hvala
ti! Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti!"
Kakvu smo samo molitvu - molitvu zahvalnosti - imali u
našoj maloj dnevnoj sobi posle toga, dok smo plakali i hvalili

43
Gospoda. Mali Ozzie mora biti da se pitao šta se dogadja s
njegovim roditeljima, ali mi smo bili oduševljeni zbog Božjeg
vodstva i njegovog staranja za nas.
Onda smo skočili u auto i odvezli se do kancelarije
električne kompanije. Platili smo račun od dvadeset devet dolara
da nam ne bi odsekli struju. Sipali smo za deset dolara gorivo u
auto i za jedanaest dolara kupili hrane. (Možda se pitate zašto
nismo odvojili desetak od novca koji smo dobili za odelo. U stvari,
prodao sam ga za mnogo manje nego što me je koštalo, tako od
njega nije bilo zarade niti profita, ali bar nam je donelo malo
gotovine da se provučemo.)
Stigli smo kući baš pred zalazak sunca tog petka uveče, i
kako smo samo molitvu i zahvalnost imali! Naši problemi svakako
nisu bili svi rešeni, ali mogli smo videti da nas Gospod nije
ostavio. Slične su se stvari dogadjale mnogo puta, dok nas je
Gospod vodio u novo razumevanje šta znači hoditi u veri.
Ja sam još uvek imao konflikte u mom razredu.
Jednostavno nisam mogao da se složim sa mnogo toga što je bilo
rečeno. Ali jedna svetla strana našeg vremena provedenog tamo na
SMC bilo je učestvovanje u muzičkoj službi u okolnim crkvama.
Upravo kao rezultat te službe došao sam u kontakt sa Joey i Fhil
Draper, mladim parom koji su učestvovali u muzičkoj službi za
evandjeoski tim Kenneth Coxa. Kada su saznali za moje
interesovanje za javni evangelizam i muziku rekli su mi da
njihovoj ekipi nedostaje pevač evandjelista i direktor programa i
upitali me da li bih ja možda bio zainteresovan.
Nisu morali da me pitaju dva puta. Čuo sam Gospodnji
poziv da budem evandjelista, a ovde je bila i prilika da se upotrebi
moj muzički dar, kao i moje teološko obrazovanje. Coxova uprava
nalazila se tamo, u Collegedale, i tako je, čim je on došao u grad,
Phil uredio da se sretnem s njim.
Phil i Joey su pošli sa Dianne i sa mnom na taj intervju, i
pošto mi je pastor Cox uputio nekoliko pitanja, zatražio je da me
čuje kako pevam. Phil je fantastičan umetnik na klavijaturama, i
on me pratio na klaviru. Pastor Cox je isto tako razgovarao sa
Dianne i prepoznao da ima sposobnosti za organizatora, tako nas
je pozvao da se pridružimo njegovom timu. Ja ću biti njegov pevač

44
evandjelista, a Dianne će raditi kao koordinator u rasporedima
evangelizacija.
Kad sam mu objasnio da mi treba još jedna godina da
završim svoje teološko obrazovanje, rekao je da je to u redu, ali je
mislio da bih mogao da učim od njega za neko vreme.
Nije mi uzelo ni desetinu sekunde da donesem odluku.
Imati priliku da radim sa jednim od najvećih evandjelista u crkvi, i
da učim od njega - naspram onoga kroz šta sam prolazio na
koledžu. "O, ne, mogu uvek da se vratim i završim studije", rekao
sam. "Veoma bih voleo da radim s tobom!"
Tako sam se nekoliko sedmica kasnije, u januaru 1980,
našao u Panama City, u Panami, stajao ispred mnoštva koje je
sačinjavalo više od pet hiljada ljudi u Atalapa Convention Center,
predstavljajući učesnike i obavljajući pripremu da pastor Cox
iznese svoje izlaganje. Nikad se nisam bojao da izadjem pred
mnoštvo. Počeo sam da pevam u crkvi kad mi je bilo pet godina, i
mogu da se sećam bogosluženja u crkvi u Madisonu kad sam
imao smelosti da izadjem pred sve i kažem tekst kad smo imali
neku vrstu takmičenja u pamćenju biblijskih stihova. Bio sam
potpuno slobodan i bez straha kad su takve stvari bile u pitanju.
Ali sada, ovde, bio sam ispred mnogo većeg mnoštva nego
pred kojim sam ikad pre govorio. Osetio sam nekoliko grčeva u
stomaku, ali sam započeo da razgovaram sa publikom, pevao sam
i obavio predstavljanje, a Gospod je blagoslovio to i sve je išlo
divno. Na kraju serije krstili smo 1200 ljudi. Doneli su četiri ili pet
montažnih bazena i postavili ih u Centru. Tridesetorici pastora
uzelo je dva sata da krste sve te ljude, a ja sam se osećao veoma
počašćenim pri pomisli da sam i ja imao učešća u zadobijanju svih
tih duša za Gospoda. Sada sam znao da nikad nije trebalo da
sumnjam da je taj glas koji mi je progovorio u 4:30 ujutro,
pozivajući me da budem evandjelista, bio od Gospoda. Moja
služba je počela i ja sam bio zapaljen za evangelizam.
Odande smo otišli u San Jose, Costarica, gde je uprava
oblasti izgradila ogromnu metalnu gradjevinu naročito za ovu
evangelizaciju. Posle evangelizacije to je postalo crkva. Unutra je
bilo sedišta za tri hiljade ljudi, ali mora biti da se mnogo više ljudi
uguralo unutra - stajali su okolo a neki su se penjali na metalne

45
držače dva sprata visoke, pokušavajući da što bolje vide. Na kraju
te evangelizacije krstili smo 900 osoba.
Ostao sam sa Coxovim timom osam meseci, a onda sam
primio poziv da dodjem u Floridu i da budem pastor u crkvi
Arcadia na jugozapadnoj strani države. Prihvatio sam poziv da
budem pastor ali sam znao da će moj naglasak u službi nastaviti da
bude na evangelizaciji. Tako sam nabavio set dia-slika od
evandjeliste Coxa i tri meseca nakon mog dolaska u Arcadiu
započeo evangelizaciju u kojoj sam koristio materijale, ideje i
trening koji sam dobio od Coxa.
Jedan od pastora pre mene u Arcadiji bio je Walter Rea koji
je u roku od dve godine napisao knjigu The White Lie optužujući u
njoj Ellen White za plagijat. Nisam poklanjao mnogo pažnje tom
skandalu u to vreme, ali jedna stvar koju sam čuo da kruži okolo,
po oblasti, trebalo je da bude opomena za mene, za moju vlastitu
budućnost, da sam u to vreme razumeo da sam i ja isto tako ranjiv
na sotonine napade kao i bilo ko drugi. Ali, ja sam leteo visoko.
Služio sam Gospodu i nikad mi nije ni palo na pamet da ću ja ikad
učiniti išta da ranim Crkvu Božju kao Walter Rea.
Ono što sam čuo da se govori u oblasti bilo je da je pastor
Rea bio tamo lider i da je čak razmatrana mogućnost da mu se
poveri visoki položaj u oblasti. Preko toga se ipak prešlo, a on je
postao ogorčen na upravu oblasti. Rečeno je da je on, pošto je
knjiga izašla, išao tako daleko da kaže, da je samo bio izabran a ne
izostavljen, nikad ne bi napisao knjigu!
Seme gorčine je tako često učinilo toliko štete. Kad se
naljutimo zbog načina kako nas neko tretira u nečem neznatnom,
stvarnom ili zamišljenom, seme gorčine ušunja se u nas i počinje
da raste i buja. Ono zaguši našu vezu sa Bogom i konačno može
preuzeti sav naš život i mi nismo svesni šta nam ono čini jer sami
sebe varamo.
Ja znam. Meni se to dogodilo kasnije. Ali kad sam počeo
da radim kao pastor, takve misli su bile daleko od mog uma. Bio
sam toliko oduševljen za Božje delo, za evangelizam, da nisam
mogao da mislim ni na šta drugo.
Preselili smo se u Floridu avgusta 1980. a u Januaru 1981.

46
držao sam moju prvu evangelizaciju u lokalnoj zgradi Nacionalne
Garde, koristeći dia-slike i propovedi eldera Coxa. Na kraju serije
krstili smo 26 osoba a predsednik oblasti je reagovao kao dam sam
krstio dve hiljade ljudi. Kasnije sam čuo da je išao okolo po oblasti
hvaleći što sam učinio, govoreći da sam krstio više ljudi za šest
meseci nego što su mnogi pastori krstili za dvadeset godina.
Bio sam zadovoljan onim što sam učinio, ali to mi nije
zadobilo prijatelje medju drugim propovednicima - i ne mogu da
ih krivim što su mislili o meni kao nekoj vrsti nametljivog derana,
imajući na umu kako me je predsednik nametao kao svog
plamtećeg evandjelistu.
Ja nisam ni znao o tome do sabora koji je održan sledećeg
proleća, kada mi je jedan pastor prišao i rekao da treba da mi se
izvini. "Za šta?" upitao sam. Čoveka nisam ni poznavao.
"Zato što te mrzim", odgovorio je!
"Mrziš me, za šta?" upitao sam.
"Onaj tren kad sam te ugledao, zaključio sam da te mrzim",
priznao je. "Ali pošto ovde zajedno radimo, Gospod me je uverio
da je to pogrešno - ti si prav i ja treba da se izvinim."
Bio sam potpuno zabezeknut, ali od tog vremena shvatio
sam da njegova reakcija prema meni nije neobična. Ja podižem
snažna osećanja u ljudima u jednom ili drugom pravcu - ili me
vole ili me mrze, ali moja ličnost ne dozvoljava ljudima da ostanu
neutralni ili da me jednostavno ignorišu.

47
 POGLAVLJE

8
Uživali smo skoro tri godine u pastorskoj i evandjeoskoj
službi u Arcadiji; onda nas je oblast zamolila da se preselimo u
Naples, gde sam dobio da budem pastor Naples i Bonita Springs
crkve. Nastavio sam da stavljam naglasak na moj evandjeoski rad i
tamo, a predsednik oblasti mi je rekao, ako nastavim tako dobro da
radim, jednog dana, uskoro, verovatno će imati poziciju za mene
da budem evandjelista oblasti. Ako sve bude išlo po planu, biću
rukopoložen na saboru 1985.
Dok sam nastavljao da gledam kako Gospod blagosilja
moje evandjeoske napore, počeo sam da budem sve više ubedjen
da On želi da proširim svoju službu i dosegnem više ljudi. Uskoro
je moje ubedjenje počelo da stavlja fokus na televiziju kao
prirodni medium za širenje evandjelja, ali nisam znao kako da se
uključim u tako nešto.
Kad sam došao u okrug Naples/Bonita Springs, starešina
crkve Bonita Springs bio je penzionisani adventistički evandjelista
koji je bio u službi šezdeset godina. U vreme mog dolaska u novi
okrug, nalazio se na Havajima, gde je pomagao u izgradnji jedne
crkve. Nikad ga ranije nisam sreo, i čim se vratio otišao sam u
njegov dom da se sretnem s njim i njegovom suprugom. Počeo
sam da pričam o mom ubedjenju da treba da stavim svoju
evandjeosku seriju na televiziju. Na licu tog čoveka i njegove
supruge pokazao se neverovatan izraz. Sa oduševljenjem i
uzbudjenjem rekao mi je da je Gospod, dok je bio na Havajima
uticao na njega da se vrati u Bonita Springs i uključi se u
propovedanje na televiziji. Njemu nije bilo jasno šta bi taj utisak
mogao da znači, ali postalo mu je jasnije dok smo razgovarali.
U početku moje službe kao propovednika, za mene je
divan blagoslov bilo evandjeosko iskustvo, lični napori i
posvećenje tog propovednika, Harold Veach. Postalo je veoma
očigledno zašto je Gospod uputio starešinu Veach da se vrati u
Bonita Springs i uključi se u televizijski evandjeoski rad.

48
 Konačno, jednog ponedeljka ujutro, u septembru 1983, dok
sam se molio, osvedočenje je postalo tako jako da sam znao da
više ne mogu da ga ignorišem. Odlučio sam da pozovem
kancelariju oblasti i razgovaram sa sekretarom za komunikacije,
Pat Batto. "Brat Batto", rekao sam, "ne znam kako da ovo kažem -
izgleda veoma neobično, to znam - ali ja verujem da me Gospod
poziva da započnem evandjeoski rad na televiziji."
Usledila je duga pauza. Nisam znao da li je on pokrio
slušalicu i smeje se, ili šta se dogadja, ali konačno je progovorio.
"Pa, John, ako to iko može da uradi, ti možeš."
Srce mi je skoro iskočilo iz nedara. On nije smatrao da je
moja ideja glupa; u stvari, izgledalo je da je mislio da je možda
moje ubedjenje od Gospoda. "Reći ću ti šta ćemo da uradimo",
nastavio je. "Ne mogu doći sutra, ali imam neko vreme slobodno u
sredu. Doći ću kod tebe, i možemo zajedno otići da posetimo neke
od lokalnih televizijskih stanica u Naples i Fort Meyers, da vidmo
da li imaju neko slobodno vreme."
Bio sam na devetom nebu sledeća dva dana! Ali naše
posete lokalnim stanicama spustile su me natrag na zemlju.
Osećao sam se kao da sam se slomio i sagoreo. Hladno smo
odbijeni u svakoj stanici. Većina od njih je imala kilometar
dugačku listu čekanja TV propovednika koji su želeli da emituju
svoj program. Počeo sam da se pitam kako će Gospod da izvrši taj
posao.
"Ima još jedna mogućnost", predložio je Pat. "Hajde da
proverimo sa lokalnom kablovskom televizijom."
To je zvučalo kao razumna ideja, tako smo otišli u
kancelariju Palmer Cablevision u Naples. Sreli smo se sa
upravnikom programa, ali on nije pokazao dobru volju. "Ne,
mislim da možemo da ubacimo više religioznog programa u naš
raspored", rekao je.
Pokunjio sam se kao jučerašnja salata, ali Pat nije
odustajao tako lako. On je nešto znao o pravilima komunikacije i
aranžmanima na kablovskoj televiziji, zato je postavio sledeće
pitanje.
"Koliko sati programa koji nastaje u lokalu vaša kablovska
firma zahteva da obezbedite", upitao je.

49
 "Šest sati, mislim", rekao je direktor.
"A koliko sati trenutno obezbedjujete?" upitao je Pat.
"Tri i po sata".
Pat se zavalio u svoju stolicu, sa zagonetnim izrazom lica i
za trenutak nije rekao ništa. Mogao sam da vidim kako direktorovo
lice bledi dok je čekao da Pat nešto kaže. Konačno, Pat je opet
progovorio. "To je čudno", rekao je. "Imate ugovor koji zahteva da
obezbedite šest sati lokalnog programa, ali vi pokrivate jedva pola
od toga." Zastao je za trenutak, i nastavio: "A ovde je lokalni
pastor, spreman da obezbedi sledećih pola sata lokalnog programa
za vas, ali vi kažete da ne možete da ga uklopite u raspored." Opet
je napravio pauzu, za efekat, i ja sam posmatrao kako je direktor
počeo da se vrpolji. "Ne želim da stavljam nikakve optužbe, vi
razumete", Pat je nastavio. "Ali ovo gotovo izgleda kao neka vrsta
diskriminacije."
Direktor programa se izvinio, govoreći da treba da
razgovara sa vlasnikom stanice. Ja sam sedeo na iglama, jedva
dišući, dok smo čekali da se direktor ponovo pojavi. Za oko
dvadeset minuta on se vratio. "Vlasnik nije u kancelariji", objasnio
je, "ali ja ću razgovarati s njim. Zašto mi ne ostavite svoj broj, i ja
ću vas nazvati."
Otišli smo, još uvek sa osećanjem nesigurnosti, ali bar sa
zrakom nade. Sledećeg jutra Pat me pozvao sa pitanjem: "Da li
hoćeš da budeš na televiziji u 6:30 sredom uveče ili 7:30 petkom
uveče?" Direktor ga je pozvao i rekao mu da mogu imati jedno od
ta dva vremena i da će koštati 300 dolara sedmično za produkciju i
vreme emitovanja.
Kad sam izneo ovu mogućnost pred Naples crkvu, oni su
skočili i brzo se složili da skupe 1 200 dolara mesečno da
sponzorišu program. Odlučio sam se za 7:30 petkom uveče,
naravno, jer sam znao da će više mojih članova biti u to vreme kod
kuće, i mogao sam da računam da će oni gledati. To je bilo u
septembru, a program je trebalo da počne prvog petka u
novembru, što mi je dalo nešto preko jednog meseca za pripremu.
To mi nije smetalo jer sam već znao šta ću raditi. Upotrebiću
materijale Kennet Coxa i izneti celu evandjeosku seriju na
televiziji.

50
 Kada je došlo vreme da se snima prva emisija, otišao sam u
televizijsku stanicu. Jedna mlada žena me je susrela i rekla mi da
će ona biti moj režiser. Izgledala je neverovatno nezainteresovana
za projekt, ali upitala me je kako sam hteo da program teče. Kad
sam joj objasnio da imam dia-slike i da želim da ih upotrebim i da
ukažem na odredjene detalaje na slikama, predložila je da
upotrebimo postavu kao za vremensku prognozu. Poneo sam svoj
dia-projektor, i dia-slike smo projektovli na ekran. Jedna kamera
se usmerila na ekran dok je druga bila usmerena na mene. Ja sam
stajao ispred jednog zelenog zida, kao kad se objavljuje vremenska
prognoza. Stanica je imala tehničku mogućnost da stavi dia-slike
iza mene, a ja sam imao monitor da gledam, tako da sam mogao da
vidim gde sam i u šta pokazujem.
Pošto je sve postavljeno, započeo sam izlaganje na temu
"Naše vreme u svetlosti biblijskih proročanstava". Upotrebio sam
dia-slike i propovedi isto kao što bih učinio u regularnoj
evangelizaciji i nazvao program "Prophecy Countdown", što je bio
naslov koji sam video za jedan članak u časopisu Znaci Vremena.
Dianne je došla sa mnom, i ostala je iza mene u kontrolnoj
sobi, da posmatra. Rekla mi je da je u toj prostoriji vladala mrtva
tišina dok su svi posmatrali, a onda je neko izašao i počeo da
poziva druge zaposlenike da dodju i gledaju. Do trenutka kada sam
završio izlaganje, tačno posle pola sata, kontrolna soba bila je
puna ljudi. Režiserka mi je prišla, blistajući. "Ovo ste radili i pre,
zar ne," rekla je.
"Ne, nikad pre nisam bio ispred televizijske kamere", rekao
sam. Znao sam da je bila pod dubokim utiskom. Nisam smatrao da
ja imam bilo kakvu zaslugu za to, meni je Gospod jednostavno dao
dar da mogu da uradim takvu vrstu posla.
Žena je nastavila da govori kako je bila zabrinuta za ovaj
program. Ljudi iz kancelarije zadirkivali su je cele sedmice što je
prihvatila taj posao. Zamišljala je kako će neki staromodni
propovednik doći i zamuckivati i praviti greške, i moraće da
naprave desetine snimaka. Bila je toliko zadovoljna što je
snimanje teklo dobro.
Emisije su stvarno sjajno počele. Na kraju svakog
programa Dianne je imala specijalan poklon za gledaoce koji se

51
jave. U našu garažu instalirane su četiri telefnske linije, i počeli
smo da dobijamo desetine telefonskih poziva posle svake emisije.
Ali najbolji poziv došao je od jedne druge televizijske stanice iz
Fort Meyers. Pat Batto i ja ranije smo posetili tu stanicu i bili
hladno odbijeni. Medjutim, posle programa koji je išao te prve
sedmice na kablovskoj televiziji, urednik programa iz Fort Meyers
nas je pozvao i rekao da je video emisiju. "Da li biste voleli da
budete emitovani iz naše stanice?" upitao je.
"Šalite se?" rekao sam. "Mislim da ste vi rekli da imate
listu za čekanje dugačku kao ruka, sačinjenu od televizijskih
evandjelista koji pokušavaju da dobiju vreme."
"Da, to je tačno", rekao je. "Ali video sam vaš program, i
smatram da treba da vas uključimo. Jedan evandjelista odlazi u
penziju, i voleo bih da vam ponudim njegovo vreme što je devet
sati nedeljom ujutro."
"Koliko će to koštati?" pitao sam.
"Tri stotine dolara."
Sledeće subote izneo sam tu priliku pred moju crkvu
Bonita Springs. Naples crkva je već sponzorisala program na
kablovskoj televiziji za istu svotu, a članovi crkve Bonita Springs
nisu dozvolili da zaostanu. Brzo su se složili da sakupe novac za
program.
Uskoro je mala kancelarija u našoj garaži postala
neodgovarajuća, a Bonita Springs crkva složila se da nam da jednu
veliku prostoriju da služi kao kancelarija. Stavili smo pregradne
zidove i petnaest telefona da primaju pozive. To je samo zapalilo
crkvu. Vernici su bili toliko oduševljeni zbog programa i prilike da
se na ovaj način objavljuje evandjelje, i, verujte mi, videli smo
rezultate. Neprestano smo dobijali nove vernike.
Mogao sam jasno da vidim da nas Gospod blagosilja - On
mi je dao naročiti dar za televizisjki evangelizam - i ja sam počeo
da tražim načine da ovu službu još više proširim. To je bilo vreme
kada je kablovska televizija upravo počela da uzima maha. Novi
kanali otvarali su se gotovo svake sedmice i preko satelita povezali
se sa kablovskim sistemom po celoj zemlji. Načinili smo kopije
nekoliko programa i počeli da ih šaljemo stanicama kao

52
 primerke. U roku od šest meseci od prve emisije, ponudjeno nam
je vreme na Tempo mreži, koja uslužuje deset miliona domova.
Bili smo oduševljeni, potpuno izvan sebe. Bili smo
neprestano u pokretu, pokušavajući da iskoristimo sve prilike koje
su nam lokalne mreže davale. Znali smo da više ne možemo da
obavljamo posao sami. Bilo je vreme da zatražimo pomoć, i
prirodno, odlučili smo da se obratimo Floridskoj oblasti i vidimo
kakvu ponoć nam oni mogu dati. Dianne i ja smo zakazali
sastanak sa predsednikom oblasti, elder Henry Carruba. Jedva smo
mogli da obuzdavamo uzbudjenje dok smo se vozili prema upravi
oblasti u Orlandu. Jedva smo čekali da vidimo reakciju braće kad
saznaju za ovu fantastičnu novu mogućnost.
Ali, kakvo nas je iznenadjenje čekalo!

53
 POGLAVLJE

9
Stigi smo u upravu oblasti oko deset sati pre podne, za naš
sastanak sa bratom Carrubom. Mislim da je ovo bilo negde u julu
1984. Brat Carruba nas je pozdravio dobrodošlicom, uveo u svoju
kancelariju i zamolio da sačekamo trenutak dok pozove blagajnika
oblasti i sekretara da nam se priključe. Ovo nas je iznenadilo, jer
smo tražili da se sastanemo samo sa predsed-nikom. Medjutim,
uskoro smo otkrili da ovaj susret neće teći prema našoj agendi.
Kad su svi stigli, upitao sam da li bismo mogli da se
pomolimo zajedno, pre nego što podelim sa njima divnu novost.
Svi smo klekli, i u molitvi sam se zahvalio Gospodu za način kako
je blagoslovio moju službu, za vodstvo kojim je činio da se
njegova Reč objavljuje po celom svetu, i zatražio blagoslov za
ovaj susret.
Podigli smo glave i otvorili oči, a ja sam odmah započeo
ono što sam imao da im kažem. "Brat Carruba", rekao sam, "došli
smo ovamo danas da podelimo sa vama divnu vest." Uzbudjenje
se čulo u mom glasu dok sam nastavio. "Vi znate o našem
televizijskom programu, Prophecy Countdown, koje imamo tamo
u Naples i Fort Meyers i kako nas Gospod bogato blagosilja. Pa,
hoćete li verovati da imamo priliku sada da još dalje proširimo tu
službu?"
Zastao sam, gledajući oko sebe na okupljene službenike,
očekujući da vidim znake oduševljenja ili uzbudjenja, ali niko od
njih nije pokazivao mnogo emocija. U stvari, sva trojica su
izgledali povučeno, ne reagujući na ono što sam govorio, kao da
samo čekaju da završim.
Nastavio sam, podižući glas u uzbudjenju. "To je toliko
uzbudljivo za mene, jer mogu da vidim kako nas Gospod vodi. To
je za mene divno. Mi smo na lokalnoj televiziji tek nešto više od
pola godine, a Gospod je sada otvorio vrata da idemo na
kablovsku mrežu po celoj zemlji. To je mnogo više nego što smo
ikad mogli da zamislimo ili da se molimo. To je Tempo mreža.

54
Oni idu u deset miliona domova po celoj zemlji! A mi imamo
zlatnu priliku - idalno vreme, u 9:00 nedeljom ujutro! Zar nije to
divno?" završio sam.
Brat Carruba je bacio pogled na druge, a onda pročačkao
grlo. "John", rekao je, "mi te nismo zaposlili kao televizijskog
evandjelistu. Zaposlili smo te kao lokalnog pastora."
"To shvatam", odgovorio sam. "Ali zar ne možete da vidite
kako Gospod otvara vrata? On me je pozvao da budem
evandjelista, i On otvara put da objavim trostruku andjeosku vest
milionima ljudi širom Amerike! Ništa ja nisam učinio. Nisam ja u
pitanju. On me je pozvao na to, i darovao me za to."
"Možemo da vidimo da te Gospod blagoslovio u onome što
radiš, ali moraš shvatiti da si ti zaposlenik oblasti i da to nije
zaduženje koje smo ti dali."
Počeo sam da bivam šokiran i pomalo uplašen ovim
neočekivanim odgovorom, ali ja se ne predajem lako. Nisam takav
da samo dignem ruke i predam se kad neko stavi primedbu. "Brat
Carruba, nisam došao ovamo da tražim tvoje odobrenje da idem s
tim napred", rekao sam, osećajući da mi lice rumeni i da mi se
ledja ukrućuju. "Ja sam samo došao da podelim radosnu vest i da
zatražim vaš blagoslov nad proširenjem naše službe."
"Koliko će koštati da se ide na ovu televizijsku mrežu?"
ubacio je blagajnik.
"Pet stotina hiljada dolara godišnje", odgovorio sam.
Jadni čovek se skoro onesvestio i srušio na pod. "Gde
misliš da ćemo naći taj novac?" upitao je s nevericom.
"Ja ne tražim nikakvu finansijsku podršku za program",
odgovorio sam. "Novac će doći. Prilozi neprestano dolaze. Ja
uopšte nisam zabrinut za sakupljanje novca."
Blagajnik je pogledao u predsednika, a onda su obojica
pogledali u sekretara. Konačno, brat Carruba je progovorio.
"Dozvoli mi da malo raščistim ovo, John", rekao je. "Nije u
pitanju da li ćemo podupirati taj posao finansijski ili ne. Pitanje je
za koga ti radiš - i to nije samo pitanje autoriteta, pitanje ko
upravlja. Ovo se
svodi na to da ako ti, kao naš zaposlenik, potpišeš ugovor na pola
miliona dolara, da ideš na kablovsku mrežu, onda mi postajemo

55
 odgovorni. A mi nismo spremni da primimo takvu vrstu
odgovornosti. Mi nemamo pravo da poslujemo na nivou rada u
celoj zemlji. Ovo bi moralo da ide kroz upravu Severno-američke
divizije, a možda čak i Generalne konferencije. Crkva već ima It is
Written kao svoj televizijski centar za celu zemlju, tako ne vidim
nikakvu mogućnost da ćemo dobiti odobrenje za ovo."
Sad sam se teško preznojavao, zbunjen i potpuno presečen.
Reakcija koju sam dobio bila je upravo suprotna od onoga što sam
očekivao, i nisam znao kako da reagujem. "Da li vi to meni
zabranjujete da idem na kablovsku mrežu?" konačno sam upitao.
"John, nije samo to", Carubba je rekao. "Mi hoćemo da ti
razumeš da veoma podupiremo tvoju pastoralnu službu i tvoje
evandjeoske napore. Znaš da smo ti dozvolili da ideš u druge
okruge i držiš evangelizacije, jer verujemo da te je Gospod nadario
kao evandjelistu. Veoma smo zahvalni za posao koji si obavio.
Želimo da to razumeš.
Ali, John, moraš imati na umu da si ti adventistički pastor,
zaposlenik Floridske oblasti adventističke crkve. Mi ovde imamo
organizovan posao i svako ima svoj deo koji mora da obavi u tom
radu. Naš posao ovde u upravi je da koordiniramo taj posao po
oblasti i obezbedimo da svako ima jednake prilike i pomoć od
oblasti kao celine u obavljanju svog rada. Razumeš to, zar ne?"
"Da, naravno da to razumem," odgovorio sam. "Znate, ja
ovde radim već četiri godine, i uvek sam bio veoma odan i
podupirao programe oblasti. I ne tražim nikakvu naročitu podršku
niti tretman od oblasti. Samo vaš blagoslov u novom poduhvatu.
To je sve. Nikakva sredstva, nikakav ekstra rad, samo vaš
blagoslov."
"John, ne možemo ti dati blagoslov. U stvari, ne možemo ti
dozvoliti da to radiš."
Bio sam potpuno srušen. Potpuno šokiran. Bez reči. Samo
sam sedeo u stolici i gledao u Dianne. Njeno lice je postajalo
crkveno, i bojao sam se ako nastavim da gledam u nju, oboje ćemo
početi da plačemo. Zato sam brzo odvratio pogled, zureći dole, u
tepih, pokušavajući da saberem misli.

56
"Ali to nije sve, John", nastavio je brat Carruba. "Mi ćemo
zatražiti od tebe da prestaneš sa televizijom potpuno. Nismo te
zaposlili da to radiš. Pozvali smo te da budeš lokalni pastor."
Sad sam bio tih i krotak, suviše šokiran da čak i pokušam
da se raspravljam ili borim. "Tražite od mene da potpuno prekinem
s propovedanjem na televiziji?" pitao sam.
"Da."
"Ali zašto ? Treba da vidite kako je to oživelo lokalne
crkve. Treba da vidite sve nove koji dolaze. Da li znate koliko
zahteva za besplatnim materijalima dobijamo svake sedmice?
Svetla od telefonskih poziva se pale kao sijalice na Božićnom
drvcetu na kraju svake emisije. A vi hoćete da zaustavim sve to?"
Podigao sam glavu i zurio pravo u oči predsednika Carrube.
"Zašto?"
Brat Carruba je pogledao ustranu, pogledao u druge
službenike, a onda natrag u mene. Napućio je usne, kao da će
početi da govori, ali je oklevao, očigledno se predomišljajući šta
da kaže. Kad je konačno progovorio, bilo je to sa oklevanjem.
"Nisam želeo da ovo moram da ti kažem, John, ali neki pastori u
ovom kraju stavljaju primedbe zbog tvojih emisija."
"Haleluja!" odgovorio sam. "Naravno da baptisti i luterani
stavljaju primedbe. Njihovi članovi slušaju istinu koja se
objavljuje po prvi put. I to im zadaje smrtni strah."
"Ne stavljaju primedbe baptisti i luterani", rekao je. "To
su...pa, imali smo delegaciju adventističkih pastora iz okruga oko
tvoga, i oni stavljaju primedbe. Njihovi članovi gledaju tebe na
televiziji, a onda idu i provode subotu u tvojoj crkvi. Ti pastori te
optužuju da kradeš od njihovih stada, mislim da bih tako mogao
reći."
"Adventistički pastori stavljaju primedbe što se propoveda
trostruka andjeoska vest, samo zato što nekoliko njihovih članova
sada dolaze u moje crkve? Ne mogu to da verujem. Šta hoće da ja
uradim - da postavim stražu kod vrata, da proverava članstvo
svakoga ko dolazi u moje crkve?"
"Naravno, ne to, John. Ali zbog toga moraš da prestaneš sa
emisijama. Ne možemo da dozvolimo da se tvoje emisije emituju
u okruzima drugih pastora."

57
 Doslovno nisam mogao da verujem ono što sam slušao.
Prihvatio sam Gospodnji poziv da budem evandjelista, s punim
poverenjem da su sva moja braća propovednici isto tako revni za
objavljivanje poruke za poslednje vreme (koje adventistička crkva
ima), celome svetu. A sad sam slušao da su moje kolege pastori
bili više zainteresovani za broj prisutnih u njihovim crkvama nego
za propovedanje evandjelja. Izgledalo je kao da se politika meša sa
pravom misijom Crkve. Nikad se pre toga nisam susreo sa nečim
sličnim i nisam mogao da verujem da bi uprava oblasti mogla da
odobri takav stav.
Pokušao sam to da objasnim svoj trojici ljudi iz uprave, ali
to me nikud nije odvelo. Oni su imali svoje odluke spremne. Imali
su vest za mene, i sve što sam mogao da učinim bilo je da to
prihvatim. "Kakve su moje mogućnosti?" pitao sam najzad.
"Jednostavno ne vidim kakao mogu da odbijem ovakvu priliku.
Verujem da je to Božja volja, i nikad se neću osećati ugodno u
njegovom delu ako ne radim ono na šta me je On pozvao da
radim."
"Nemaš nikakve druge mogućnosti, John, ako hoćeš da
ostaneš zaposlenik oblasti", rekao je blagajnik. "Moraš da prekineš
s televizijskim emisijama."
"Ne naglimo sada", rekao je brat Carruba. "John, zašto ne
uzmeš neko vreme da razmisliš o tome? Ima tri sedmice do
sledećeg propovedničkog sastanka. Razmišljaj i moli se za ovo do
tog vremena i onda nam daj odgovor."
"Dakle, imam samo dve mogućnosti: da ostanem
zaposlenik oblasti i prestanem s emisijama, ili da nastavim s
emisijama i prestanem da budem zaposlenik oblasti. Da li je to što
mi vi govorite?"
"To su jedine mogućnosti koje imaš", rekao je blagajnik.
Brat Carruba se molio pre nego što smo se razišli, ali ja
nisam čuo mnogo od te molitve. Moje misli su prebrzo jurile.

58
 POGLAVLJE

10
Naše propovedanje na televiziji je išlo veoma dobro.
Sredstva su dolazila od gledalaca koji su želeli da ga podupru.
Vernici crkve su bili oduševljeni. Ja sam osećao da me Gospod
vodi u ovakvu vrstu službe, a On me je očigledno darovao
sposobnošću da to izvršim. Ljudi su nam govorili da je program
suviše dobar da bi se emitovao samo na jugozapadu Floride i da
treba da ga objavljujemo široj publici. To je razlog što smo poslali
uzorke naših programa različitim kablovskim mrežama i zašto nas
je Tempo mreža prihvatila za to pogodno vreme nedeljom ujutro.
U upravu oblasti onog jutra otišli smo sa takvim
oduševljenjem. Sada sam osećao kao da me je neko udario nogom
u stomak. Sav vetar je bio oduzet od mojih jedara. Bili smo u
stanju potpune zbunjenosti, ne znajući na koju stranu da se
okrenemo. Trebalo je da donesemo odluku u roku od tri sedmice -
hoćemo li nastaviti da budemo na oblasnoj plati, ili ćemo slediti
ono za šta smo verovali da nas je Bog pozvao, da propovedamo
evandjelje na televiziji?
Te tri sedmice bile su najgore sedmice mog života do tog
trenutka. Dianne i ja smo se molili, postili, razgovarali i plakali
dok smo shvatali kakvu odluku moramo da donesemo. Nije bilo
zlatne sredine. Morali smo da odbacimo jednu od službi za koju
smo osećali da nas je Gospod pozvao na nju.
Kakva ironija, razmišljao sam. Pre deset godina, uopšte
nisam osećao poziv od Gospoda, i napustio sam koledž da radim
svetovni posao. Sada nemam jedan već dva poziva, a verujem da
su oba od Gospoda, i moram da se odlučim izmedju njih.
Dok smo razmišljali i molili se kojim putem da krenemo,
počeli smo da naginjemo više i više ka prihvatanju prilike koja
nam se otvorila na televiziji. Jednostavno nisam mogao da vidim
kako da je napustim. Ali još uvek se sećam jutra, kad je Dianne
sedela preko puta mene za doručkom, a te krupne smedje oče koje
su zadobile moju pažnju u Avon Parku gledale su me upitno.

59
 "John", rekla je, "kako da to uradimo? Nama zaista treba taj ček
koji dolazi od oblasti svakog meseca. Kako ćemo živeti bez
njega?"
Nije bilo lako zamisliti budućnost rada za Gospoda bez
ikakve garantovane zarade - toliko stvari može da se dogodi.
Mogli bismo završiti na ulici bez ičega. Imalo smo malog dečaka
koji je uskoro trebalo da podje u školu i želeli smo da budemo u
stanju da mu obezbedimo hrišćnsko obrazovanje.
Ali mislim da možete reći da sam vizionar. Dok mnogo
ljudi prekrštenih ruku gleda na prepreke i odlučuje da ne radi ništa,
mislim da su moji pogledi prirodno upućeni malo više. Ja težim da
gledam preko prepreka i usmerim pažnju na cilj. Jednostavno se
samo otisnem verujući da, kad ima volje, ima i načina.
Gledanje unazad me ponekad ispravi, pokazujući mi da
ono što sam mislio da je bilo Duhom nadahnuta hitnost da se ide
napred, u stvari je bilo pretpostavka ili nepromišljeno idenje
glavom bez obzira. Ponos i gnjev su se takodje uvukli u mene i
povremeno učinili da donesem loše odluke.
Dok gledam natrag na odluku koju smo načinili da
ostanemo u televizijskoj službi, pitam se šta bih učinio danas,
znajući šta je ispalo od svega toga na duge staze. Sada shvatam da
Crkvi treba organizovana struktura i da je najbolje ako svi radimo
zajedno, sledeći vodstvo onih kojima su poverene administrativne
pozicije. S druge strane, Crkvi će uvek biti potrebni vizionari. H.
M. S. Richards, J. L. Tucker, William Fagal - svi ovi ljudi osetili
su da ih Bog poziva u nove načine propovedanja evandjelja.
Nijedan od njih u početku nije imao podršku oblasti, ali svi su oni
zasnovali službe koje su konačno postale deo organizovanog rada.
Da li je to bio Božji poziv koji sam čuo - poziv koji me je
nagnao na odluku da napustim platu oblasti i započnem nezavisnu
službu nazvanu Prophecy Countdown? Ne sumnjam u to da me je
sam Bog pozvao da objavljujem evandjelje na televiziji. Ali neke
stvari koje su se dogodile pošto smo osnovali svoju nezavisnu
službu - moram priznati, sa suzama u očima, da sam prečesto
dozvolio drugom duhu da kontroliše moje odluke. Bilo je to ono
staro seme gorčine koje je nagnalo Walter Rea i

60
druge da čine stvari koje će raniti Božju Crkvu.
Seme gorčine posejano je u dogadjajima koji su usledili
nakon naše odluke da započnemo sa nezavisnim radom. Mogu
iskreno da kažem da na putu kući od uprave oblasti, pošto mi je
brat Carruba rekao da moram da odlučim izmedju oblasnog
zaposlenja i televizijskog evangelizma, nisam bio nimalo ljut.
Razumeo sam da je to pozicija koju je oblast odlučila da zauzme i
da on nije mogao da učini ništa drugo osim da prenese tu vest
meni. Poštovao sam lidere oblasti i nisam mogao da budem ljut na
njih.
Na kraju trosedmičnog perioda, s oklevanjem smo rekli
odboru oblasti da ćemo nastaviti sa našim emisijama i da ćemo
čekati na njihovu konačnu odluku u vezi sa našim zaposlenjem.
Oni su nam velikodušno saopštili da ćemo moći da ostanemo na
plati do kraja te godine - oko četiri meseca - ali od tog trena pa
nadalje, bićemo prepušteni sami sebi. Bili smo zahvalni za njihovu
podršku - išli su onoliko daleko koliko su verovali da mogu - a
meseci u kojima sam nastavio da primam platu pokazali su se kao
pravi blagoslov dok smo se pripremali za akciju na državnoj
mreži.
Naš prvi program na Tempo mreži stavljen je na raspored
za prvu nedelju u novembru 1984 - skoro tačno jednu godinu od
dana kad smo prvi put imali emisiju na lokalnoj kablovskoj
televiziji u Naples. Da bismo zadovoljili standarde državne
televizije, morali smo da imamo bolju opremu nego što nam je
lokalna kablovska kompanija pružala, a to je značilo da nam je
bila potrebna nova oprema za snimanje. Dianne je uvek imala
smisla za dekoraciju i u to vreme je imala svoj biznis za unutrašnju
dekoraciju u Naples. Bila je oduševljena kada ju je Bonita Springs
crkva zamolila da preuredi prostor oko propovedaonice, kako bi
odgovarao i za crkvenu službu, a i kao televizijski studio.
Naravno, to je značilo instaliranje snažnih svetala u plafon,
a to je dalje značilo da ćemo imati problem sa mnogo dodatne
toplote. Pozvali smo specijalistu za rashladjivanje, i on nam je
rekao da, kad je crkva bila zidana, graditelji su instalirali
rashladne uredjaje dvostruko jače nego što su bili potrebni za
zgradu takve veličine. Tako smo bili zahvalni za providjenje ljudi

61
koji su se postarali za naše potrebe a da ih nikad nismo ni sreli.
Napravili smo ugovor sa kompanijom za video-produkciju
iz Miami, da snimi programe i proizvede ih na traci širine jedan
inč, što je bio standard za televiziju. Započeli smo našu novu
službu u velikom stilu te prve nedelje u novembru. Pozvao sam
pevačku grupu Heralds da dodje na Floridu, i oni su nam pevali na
početku i završetku programa.
Vest se brzo proširila medju adventistima širom zemlje i
broj naših gledalaca se naglo uvećao od samog početka. Bilo je
podignuto mnogo uzbudjenja. Ljudi su još uvek voleli It Is Written
i Faith For Today, ali su osećali da je Prophecy Countdown nešto
drukčije. Mi smo se predstavljali kao oni koji objavljuju punu vest
i ja sam uskoro stekao reputaciju evandjeliste koji se ne ustručava,
koji se ne boji da kaže našu celu jasnu istinu.
Kako se kraj 1984. približavao, nervi su nam bili pomalo
napeti zbog toga što postajemo potpuno nezavisni, ali naši
gledaoci su se pokazali mnogo odaniji i podupirali nas više nego
što smo se nadali, i naše finansije nisu bile nikakav problem.
Često sam bio optuživan da sam započeo "nezavisnu"
službu zbog finansijske dobiti. Novac nam je često bio dokaz da
nas Gospod blagaosilja i da treba da nastavimo smer kojim idemo.
Ali ja mogu veoma odlučno da kažem da, kad smo odlučivali da
počnemo nezavisno, novac nije bio motiv da donesemo takvu
odluku. U stvari, ako je išta moglo da nas zadrži od idenja napred,
to je verovatno mogla da bude briga odakle će doći naša sledeća
plata. Moj odgovor je da će samo završni sud otkriti sve naše
motive.
Tokom godina u kojima smo vodili Prophecy Countdown,
činili smo sve što smo mogli da finansijski čisto poslujemo. U
poslednje tri godine, kontrolisala nas je jedna nezavisna
kontrolorska firma i pokazalo se da smo bili kristalno čisti. Ja,
lično, nisam imao kontrolu nad bilo kakvim finansijama. Nisam
čak znao ni kombinaciju kojom se otvarala brava na finansijskom
odeljenju naše zgrade.
Nakon što je Dianne zatvorila svoj biznis i prešla ovamo da
bude predsednik naše službe, nas dvoje smo uzimali platu od

62
naše nove organizacije. Ali moja plata je bila, uvek je tako bilo,
manje nego što bih dobijao da sam ostao pastor u oblasti. A
Diannina plata je bila u istim umerenim okvirima. Kad su u pitanju
honorari pravila Prophecy Countdown za isplatu honorara autora
ista su kao i ona koja su odobrena pravilima Generalne
Konferencije osamdesetih.
Shvatam da idem ispred moje priče, ali za mene je sada
važno da pregledam razloge zašto smo učinili ono što smo činili.
Mi smo iskreno osećali da nas je Gospod vodio u taj
specijalizovani oblik službe. Bili smo spremni da ga izvršimo, čak
i ako bismo zbog toga ostali bez novca, upravo kao što smo bili
spremni da ostavimo posao u Avon Parku da bismo odgovorili na
Gospodnji poziv i pripremali se za službu.
Oni koji nas kritikuju, optužujući nas da smo sve to činili
zbog novca, ne prepoznaju agoniju i patnju kroz koju smo prošli
odlučujući da napustimo organizovano delo. Oni ne znaju sa
kakvim smo se nesigurnostima suočili. Ne znaju da je kuća za koju
nas kritikuju da je posedujemo kupljena u krajnje teškoj situaciji
sa samo 150 000 dolara, što je daleko ispod tržišne vrednosti i da
smo samo teškim radom bili u stanju da je prepravimo u divnu
kuću kakva je danas.
Ne želim da se branim, ali neke krajnje teške optužbe su
načinjene protiv nas tokom godina, i ja samo želim da umesto
širenja zlih ogovaranja i pretpostavki podbadanja ljudi dodju
direktno k nama i upitaju nas kako smo vodili naše finansije. Kad
to kažem, moram da priznam da bi bilo mnogo bolje da sam ja
ovaj isti princip primenio u odnosu na organizovanu Crkvu. Ja sam
isto tako kriv za iznalaženje grešaka, nagadjanje zla i kritikovanje
kao i oni koji su mene napadali. Za to žalim.
Mi nismo imali nameru da naša služba ide tim putem kada
smo započeli, puni oduševljenja i strepnje, da objavljuje trostruku
andjeosku vest svetu. Ali dozvolili smo sebi da se bavimo
pogreškama Crkve, i sklonili smo pogled sa Hrista i misije koju je
dao Crkvi adventista sedmog dana da objavi svetu u prvoj, drugoj i
trećoj andjeoskoj vesti.

63
 POGLAVLJE

11
Počevši od 1. januara 1985, Prophecy Countdown bilo je
služba nezavisna od Crkve adventista sedmog dana, ali je
podupirala Crkvu. Nastavio sam da održavam prijateljske odnose
sa pastorima u našem području i sa bratom Carrubom. Ali,
postepeno, počinjao sam da slušam stvari koje su me dirale. Ne,
moram priznati, nisu me samo dirale; počele su da mi jedu dušu i
čine me gnjevnim.
Teško mi je da prihvatim da ikad treba da bude rivalstva ili
takmičenja bilo kakve vrste u Gospodnjem delu. Mi smo svi u
tome zajedno, i zajedno treba da se trudimo da završimo posao i
idemo kući.
Govoreći to moram biti otvoren i priznati da sam po prirodi
osoba sa takmičarskim duhom. Mislio sam da sam to prevazišao
kad sam prihvatio Gospodnji poziv za službu, ali moram priznati
da je bilo prilika kad sam glasno uživao u nivou uspeha koji je
meni Gospod dao u propovedanju evandjelja. Nisam imao
primedbu kada je uprava oblasti isticala mene kao primer kako
pastori treba da budu oni koji zadobijaju duše. Osećao sam se
ponosnim da budem na vrhu liste u broju krštenja svake godine.
Ali ja sam to sve otpisao kao ponos u onome što je Gospod u
stanju da učini sa čovekom koji se potpuno preda njegovoj volji.
Kada smo započeli nezavisnu službu, prirodna reakcija
medju onima koji su ostali sa oblašću bila je da se pomalo takmiče
sa nama nekakav mi-protiv-njih mentalitet. Ali ja sam u
potpunosti nameravao da zadržim prijateljske odnose. Čak sam s
vremena na vreme odlazio na propovedničke sastanke. I upravo
tamo, u razgovoru sa drugim pastorima, počeo sam da čujem
izveštaje koji su posejali seme gorčine i takmičenja u moje srce.
Neki od mojih prijatelja rekli su mi da je jedan od službenika
uprave ustao na propovedničkom sastanku i rekao neke negativne
stvari o meni, a završio je govoreći: "John Osborne će zažaliti

64
zbog ovoga. Samo čekajte; doći će on nama puzeći na kolenima."
Drugom prilikom sam čuo kako je rekao: "Slomićemo mi John
Osborne."
Bio sam zapanjen kad sam čuo te izveštaje, ali nisam ih
čuo samo od jednog pastora, zato sam znao da moraju biti istiniti.
Pošto sam po prirodi borac, bio sam spreman da odjurim u upravu
oblasti i "pogasim svetla" za tog čoveka. Ali otišao sam na kolena
umesto toga, i Bog mi je dao milost da jednostavno predam taj
problem njemu. Šest meseci kasnije, čuo sam da je taj čovek iz
uprave dao otkaz, što je bilo posledica njegovog razvoda. Kako
sam se osećao opravdanim kad se to dogodilo!
Verovatno nije bilo pravo da se tako osećam, ali nadam se
da možete razumeti kako sam uzimao dogadjaje poput ovoga kao
dokaze da je Bog na mojoj strani i da će se On boriti za mene
protiv svega što možda pokuša da ometa moju službu.
Mali incidenti poput ovoga posejali su izvesno seme
gorčine u moje srce, a kasnije je to bila predispozicija da
započnem reakciju, a ne akciju - da započnem da odgovaram
kriticizmom na kriticizam, umesto da zadržim jasan fokus na
zadatku objavljivanja evandjelja celom svetu. Nisam mogao da
vidim kako i gde smo zastranjivali u to vreme. Put kojim smo išli
bio je tako postepen, polako smo klizili nizbrdo u dubine
kriticizma.
Do vremena kad smo počeli da budemo nezavisni,
Prophecy Countdown je u stvari preuzelo crkvu Bonita Springs i
članovi su to voleli. Oni su sto posto podupirali ono što smo radili.
Žalim tog jadnog čoveka kojeg je oblast poslala u takvu
situaciju da bude pastor crkava Naples i Bonita Springs.
Očigledno, oblast je očekivala od njega da bude vodja duhovnog
programa u tim crkvama, da ja više ne bih imao vodeću ulogu. Ali
članovi nisu hteli ni da čuju za to. Oni su nam još ranije dozvolili
da preuredimo njihovu crkvu i pretvorimo je u TV studio. Dali su
najveću sporednu prostoriju da je pretvorimo u kancelarije za
Prophecy Countdown. Osetili su da se nešto zaista važno ovde
dešava. Iznenada je crkvena zgrada za koju su se žrtvovali i radili
na njoj da bismo je podigli bila korišćena svakoga dana za
Gospodnje delo umesto aktivnosti za samo nekoliko sati

65
sedmično. Kada je novi pastor najavio svoj raspored propovedi i
kazao im kada će propovedati u njiovoj crkvi, oni su jednostavno
rekli: "Ne, hvala; pastor Osborne će nastaviti da bude naš
propovednik."
Ali u to vreme nije bilo konflikta sa našom oblašću, pa čak
ni sa pastorom. Dobro smo se slagali, a on je jednostavno prihvatio
volju crkve i dozvolio da ja nastavim da radim kao propovednik u
Bonita Springs, dok je on bio propovednik u Naples. Svakako,
verujem da je uprava oblasti imala stav "treba nekako da se rešimo
Johna", ali dokle god su moje poruke bile stare, dobre
adventističke teme, koje su podupirale Crkvu, oni su bili spremni
da ne podižu veliku prašinu i dozvole da stvari teku.
Nedugo pošto sam postao nezavisan, naišao sam na knjigu
Žetva oluje, od Joe Crews. U njoj je taj časni adventistički
evandjelista (glavna ličnost u Amazing Facts) stvarno iskritikovao
Crkvu što je dozvolila da se zanemare karakteristična
adventistička učenja. Isto tako čitao sam i drugu od njegovih malih
knjiga Kompromis koji se uvlači, u kojoj on ističe da,
dozvoljavanjem da se i najmanji princip zanemari, otvaramo vrata
sve većim greškama da udju u Crkvu.
Ove dve knjige snažno su mi zvonile kao istina i ja sam
odlučio da pripremim serije propovedi bazirane na porukama iz
njih.
Kad sam počeo sa emisijama u Naples, koristio sam ideje
iz propovedi Kennet Coxa i njegove dia-slike kao osnovni
materijal. Naravno, to je zahtevalo da se neko vreme lično
pripremam i preuredim ih za moju televizijsku publiku, ali nisam
morao da počnem ni od čega, i znao sam da su to vesti koje su bile
uspešne u zadobijanju hiljada duša. Nisam se ustručavao da
upotrebim tudje materijale kao osnovu za stvaranje mojih
propovedi.
Ne želim da kažem da nikad nisam sam sastavio propoved.
Svakako, to sam često činio. Radeći u mojoj kancelariji, sa mojom
sekretaricom prošao bih kroz predmet, odlučio šta da kažem, a ona
bi to otkucala i isprintala da pregledam. U kasnijim godinama
našeg rada, svaki video skript predavao sam našem oddboru da
pregleda i ispravi, a kad sam propovedao, ta završna verzija bila bi

66
za mene stavljena na telepromter da mi pomaže dok propovedam.
Propovedao sam seriju od pet propovedi zansovanu na
onim knjigama od Joe Crews - to je bila moja prva serija pod
naslovom "Direktno svedočanstvo", i bili smo totalno preplavljeni
reakcijom. Ljudi su nas zvali telefonom - želeli su kopije tih kaseta
- tako smo počeli da proizvodimo i prodajemo setove audio kaseta.
Nemam pojma koliko je setova tih propovedi konačno bilo u
cirkulaciji. Znam da smo mi proizveli i prodali deset hiljada
setova, ali koliko hiljada duplikata je još načinjeno od tih
originala, nikada nećemo znati.
Moja vest je pogodila osetljivu žicu, onu koja se snažno
poistovetila sa osećanjima nebrojenih hiljada adventista. Imajte na
umu da je ovo bilo vreme velike uzburkanosti u crkvi. Neki
govore o toj eri kao o FDR eri u Crkvi - vremenu kada su Ford,
Davenport i Rea (Desmond Ford, Donald Davenport i Walter Rea)
zadali trostruki udarac Crkvi. Ford je napao teološka i proročka
verovanja Crkve; Davenport je zadao udarac finansijskim
temeljima kroz skandal sa investicijama; a Rea je napao veru u
pisanja Ellen G. White, pisanjem knjige kojom ju je optužio za
plagijat.
Ljudi su čeznuli za novim uverenjem da je dobra stara
adventistička vest još uvek istinita. Mnogi pastori su bili uhvaćeni
u teološku konfuziju te ere. A njihove crkve su subotom dobijale
razvodnjene, besmislene propovedi. A sada, ovde je bio
dinamičan, mlad adventistički propovednik, koji se nije bojao da
kaže ono što je trebalo da bude rečeno i koji je bio spreman da
ustane i nedvosmisleno izjavi da Gospod dolazi i da su adventisti
pozvani na više standarde hrišćanskog življenja kao svedočanstvo
svetu u ove poslednje dane. Ja se nisam bojao da pokažem gde se
greška uvlači i gde je Crkva načinila kompromis sa svetom. Nije
čudo da su kasete prodate na hiljade.
A meni je bilo drago da budem onaj koji će stajati za ono
što je pravo, pa makar se i nebo srušilo.
Ali za ono vreme i mesto, bilo je jasno da sam ja imao vest
koju su mnogi u crkvi želeli da čuju. Nedugo pošto sam
kompletirao seriju Direktno Svedočanstvo od pet propovedi,

67
predsednik studentskog udruženja sa Loma Linda Univerziteta
pozvao me da dodjem k njima i držim seriju propovedi jednog
vikenda.
Govorio sam u Gentry Gym u petak uveče i bio na
rasporedu da govorim opet u subotu ujutro. Skupilo se veliko
mnoštvo, a onda, upravo kad je trebalo da pridjem propovedaonici,
neko mi je uručio bilten univerzitetske crkve. U delu sa
obaveštenjima pročitao sam poziv da crkvena porodica dodje na
sastanak u subotu po podne u tri sata, kada će jedan rimo-katolički
sveštenik govoriti sa propove-daonice adventističke univerzitetske
crkve.
Nisam mogao da verujem što su moje oči gledale, i kad
sam prišao propovedaonici, kazao sam crkvi šta mislim o tako
nečemu. Izgledalo mi je da je Crkva daleko zastranila od svoje
misije, ako je mogla da jednom predstavniku rimskog katolicizma
dozvoli da govori sa svete propovedaonice u subotni dan! Govorio
sam oštro, ne štedeći reči, protiv onoga što sam video kao jasan
znak otpada u Crkvi. Ostavio sam ustranu propoved koju sam
planirao da govorim, i propovedao vest koju sam nazvao "Zlatno
tele", o vremenu kada je Mojsije sišao sa gore Sinaj i našao ljude
kako služe tudjem Bogu. Govorio sam otvoreno o našoj ljudskoj
potrebi da činimo ono što je popularno, kao što je to Aron učinio
kada je narod zahtevao da uspostavi lažni sistem bogosluženja, i
uporedio Aronov greh sa gresima u Crkvi danas. Istakao sam da je
Mojsije došao i dao otvoreno svedočanstvo, i da to nije bilo
popularno ali je bilo pravo.
Moja serija propovedi bila je snimljena i umnožena i
poslata po celom svetu kao "Otvoreno svedočanstvo na Loma
Lindi". Desetine hiljada kopija tih propovedi otišle su po celom
svetu, i ja, iznenada nisam više imao samo televizijsku službu za
Ameriku već i svetsku službu. Kuda god sam išao čuo sam kako
me ljudi zovu novi Jovan Krstitelj, ili Jovan adventista.
Uspeh tih propovedi ostavio mi je utisak da Adventistička
crkva treba da se vrati svojim osnovnim istinama, i pokazalo mi
kako većina vernika želi da čuje takvu vrstu propovedi, kakvih su
se sećali iz ranijih dana, pre nego što je učinjeno toliko napora da
naša Crkva bude slična ostalim crkvama.

68
 Nisam ja propovedao te poruke da bih zadobio, ili zadržao
moje sledbenike. Propovedao sam ih jer sam verovao u svaku reč
koju sam rekao, i verovao sam da to treba da se kaže. Ali sam
koristio prihvatanje koje mi je pokazano kao dokaz da
propovedam pravu vest.
Uskoro sam otkrio da davanje oštrih izjava o otpadu u
Crkvi nije način da se zadobiju prijatelji medju vodjama u Crkvi.

69
 POGLAVLJE

12
Moje poruke o otpadu u crkvi pogodile se rezonantnu žicu
medju mnogim konzervativnim adventistima, ali medju crkvenim
administratorima poruke nisu bile tako dobro primljene. Brat
Malcom Gordon, koji je sada bio predsednik Floridske oblasti
nazvao me telefonom i opomenuo da sam previše kritičan, ali ja
sam ga uverio da nisam napadao pojedince već jednostavno
ukazivao na potrebu oživljenja i reforme u Crkvi. Video sam sebe
u ulozi sličnoj onoj koju je imao Martin Luter, koji je bez straha
stajao za ono što je pravo uprkos odlučnoj opoziciji crkvene
hijerarhije.
Ja svakako nisam bio prvi nezavisni propovednik koji je
ustao i ukazao na grehe u Crkvi, ali činjenica da je Prophecy
Countdown doseglo adventiste sedmog dana kroz video trake, a
ostali svet kroz satelitsku televiziju, privukla je mnogo pažnje na
moje propovedi. Uskoro su ljudi kao Ron Spear iz Hope
International, Colin Standish iz Hartland Institute i Ralph Larson,
koji su svi imali dugu istoriju govorenja o problemima u Crkvi,
prihvatili mene u svoje društvo. Njih trojica su došli u Bonita
Springs 1985 i počeli smo produkciju serije video kaseta pod
naslovom "Adventistički okrugli sto". Kad mislim unazad o
onome što smo činili i govorili tada, izgleda da smo zauzeli
poziciju da sudimo. Ali mi smo isto tako pokušali da Crkvu
usmerimo u pravom pravcu, čitajući odseke iz Duha proroštva.
Jedna stara indijanska poslovica koja kaže da ne treba
suditi čoveka pre nego što si prešao milju u njegovim cipelama
dobar je savet svima koji hoće da kritikuju odluke i sudove drugih
i koji hoće da zaključuju kakvi su motivi drugih. Postoje mnoge
teške odluke koje administratori moraju da donesu, i kojim god
putem odluče da idu, sigurno će uvek biti neko ko će ukazati zašto
je to bila pogrešna odluka, i ko će ih dobro iskritikovati.
Ja ne kažem da nije bilo greha u Crkvi na koje je trebalo
ukazati, i ne kažem da je svaki put kad smo pažnju ljudi uputili na

70
te stvari bilo pogrešno. Ali duh u kome smo to radili nije uvek bio
ispravan. Svaki od nas je pretrpeo neki oblik pogrešnog tretiranja
od strane organizovane Crkve, a mi smo dozvolili da gorčina zbog
tih dogadjaja zatruje naš duh u kome smo govorili. Nešto od onoga
što smo rekli bolje je bilo da smo ostavili nepomenuto. Ima malo
koristi od toga da se sav crkveni prljavi veš istakne napolje da ga
gledaju znatiželjni i samopravedni.
Održavali smo nelagodni mir sa upravom oblasti kroz 1985
i 1986 godinu. Pozvali smo brata Obed Grahama, koji je sada bio
oblasni sekretar za propovedničku službu, da sedi na našem
odboru i zatražili da oblasni kontrolori prokontrolišu naše
finansijsko poslovanje. Ali, kako je vreme prolazilo, postalo je
jasno da ja opet kuburim sa problemom "dva programa" koja su
me mučila u školskim danima. Vodstvo oblasti je imalo jednu
ideju o tome šta bi trebalo da se radi, a ja sam imao potpuno
različitu ideju i postajalo je sve teže da se radi zajedno. Ovaj put,
medjutim, ja nisam bio jedini izbačen. Konačno, načinili smo
odbor uprave u kome nije bio niko iz oblasti.
Jedna od stvari koja je izazvala razlaz bilo je moje
insistiranje da slobodno govorim istinu onako kako je ja vidim, da
otvoreno govorim protiv grešaka u Crkvi, bez obzira koga ću
pritom da očepim. Ovo me, naravno, nije učinilo popularnim u
višim krugovima crkvene administracije, a lokalni lideri su bez
sumnje osećali veliki pritisak da pokušaju da me dovedu pod
kontrolu. Ali, meni je to izgledalo kao da vodje hoće da uguše
pokret Božjeg Svetog Duha u porukama koje sam upućivao. A
nastavio sam da osećam da je u administraciji i dalje bilo onih koji
su još uvek mislili da je važno da slome mene i moju službu - kao
da sam se ja takmičio s njima.
Druga bolna tačka vrtela se oko prihvatanja desetaka od
članova Adventističke crkve. Ovo je postalo veliki problem u
Crkvi, pošto su Generalna konferencija i Severno-američka
divizija shvatile da je mnogo dolara od desetaka išlo da podupire
službe kao što je naša. Problem je istaknut i diskutovan na
sastanku godišnjeg saveta Generalne konferencije 1985. Pokrenuta
je akcija koja je jasno objavljivala da novac od desetka adventista
sedmog dana treba da teče u organizovanu Crkvu, a ne

71
da bude usmeren da podupire nezavisne službe.
Ja sam mnogo proučavao i molio se za ovaj problem nakon
što su mi različiti ljudi istakli da je Ellen White dala neke izjave o
desecima koji nisu otišli u ruke crkvenoj administraciji. Zaključak
koji sam doneo bio je da nećemo aktivno tražiti desetke od
adventista, ali da, s druge strane, nećemo postavljati pitanja zbog
svakog priloga koji dolazi, niti bilo koji vratiti ako je to bio
desetak.
To je isto tako bilo vreme kad sam ja počeo da ispitujem i
tražim ko sačinjava pravu Božju Crkvu, i da iznova razmišljam o
izjavama koje izgleda da su ukazivale da će Crkva adventista
sedmog dana postojati do Drugog Hristovog dolaska. Bio je to
zavodljiv lanac misli, i u to vreme nisam mogao da vidim kuda će
me konačno odvesti. U mojim subotnim propovedima počeo sm da
pravim razliku izmedju vernih adventista i nevernih; ton mojih
poruka pokazao je jasno da, dok poštujem mnoge vodeće pozicije,
ja svakako ne smatram da izbor za poziciju ili odgovornost u crkvi
kvalifikuje čoveka kao istinitog i vernog člana Božje Crkve
ostatka.
Imajući na umu propovedi koje sam propovedao, nije bilo
iznenadjujuće da su službenici oblasti zaključili da me ne mogu
kontrolisati, pa su se odlučili da se distanciraju od mene. Pred kraj
1986 godine bili smo potpuno nezavisna služba, bez ikakve
direktne veze sa oblašću na Floridi.
Ali, naša potporna baza medju adventističkim vernicima
nastavila je da raste. U proleće 1987 odlučili smo da započnemo
časopis koji smo nazvali Prophecy Countdown Telecaster. Do tada
smo imali adrese od dve stotine hiljada adventista koje smo
sakupili iz različitih izvora i poslali smo časopis na svaku od ovih
adresa.
U časopisu sam oštro govorio o tome ko je i šta Crkva
Božja i o pravilnoj upotrebi desetka. Završio sam jedan članak o
Crkvi ovim rečima: "Postaje očigledno da Crkva Božja nije
religiozna hijerarhija, organizacija, ili cigla i malter. Božja 'Crkva'
poslednjih dana su verni, odani, i poslušni koji vole Isusa i drže
njegove zapovesti."
Ispod tog odseka stavili smo sliku Martina Lutera kako

72
prikucava svojih 95 teza na crkvena vrata i jedan navod iz
subotnoškolske pouke: "Naša je dužnost da proučavamo Pismo za
sebe, da tražimo vodstvo Svetoga Duha, da potčinimo svoje
razumevanje onima u Crkvi koji su u stanju da prosudjuju naša
otkrića, a zatim da se ponašamo po odlukama Crkve, da bismo
održali jedinstvo Crkve." Ispod tog navoda upitali smo krupnim
slovima: "Šta bi Martin Luter mislio o ovome?" Jasno se videlo u
kom sam pravcu išao s ovim rezonovanjem, ali proći će još
nekoliko godina dok potpuno razvijemo teologiju koja će
definitivno pozvati ostatak iskrenih i vernih članova da napuste
organizovanu Adventističku crkvu i nastave liniju Božjeg vernog
Ostatka.
Ovaj časopis je isto tako obuhvatao proširenu verziju
propovedi otvorenog svedočanstsva koju sam držao u Loma Lindi.
Pod naslovom "Zlatno tele" propovedao sam ovu propoved pred
slušaocima koji su je veoma rado prihvatili, a nalazili su se
okupljeni na medjunarodnom saboru nade u Eaton Ville, država
Washington, u julu 1986. Ova propoved imala je veoma jak
naglasak na ulogu mešovitog mnoštva u vodjenju Božjeg naroda u
otpad i kritikovao sam evangelističke napore crkve u krštavanju
ljudi koji su veoma malo znali šta znači biti Adventista sedmog
dana. Uporedio sam moju vest sa vestima koje su imali Mojsije i
Ilija, koji su čvrsto stajali na strani pravde dok je mnoštvo
nastavilo da ide u otpad. Nastavio sam da govorim o prizoru iz
Jezekilja 9. poglavlja gde su Božje sluge poslane da pokolju u
Jerusalimu sve koji ne uzdišu i ne pate zbog greha koji se tamo
čine. Onda sam počeo da upirem prst u razne probleme u Crkvi i
da ih proglašavam zlatnim teladima koje su ljudi postavili umesto
Boga. Završio sam sa pozivom na pokajanje i reformu medju
narodom koji je bio tamo okupljen, i u celoj Crkvi.
Stubac za pitanja i odgovore u časopisu dao mi je mesto na
kome sam odgovarao na probleme kojima su ljudi bili opterećeni
zbog oštrine moje vesti i činjenice da smo odlučili da prihvatimo,
ali ne tražimo, desetke od vernika Crkve.
Ljudi su toliko bili oduševljeni časopisom da su prilozi
doslovce tekli k nama. Teško nam je bilo da se izborimo sa svom
poštom. Kada se plima pošte konačno smirila, pokazalo se da smo

73
sakupili sto hiljada dolara više u prilozima nego što su bili troškovi
proizvodnje i slanja časopisa. Očigledno, bilo je mnogo ljudi koji
su se slagali sa stavom koji sam ja zauzeo.
Ali naravno, bilo je onih kojima se časopis uopšte nije
dopadao. Medju njima su bili članovi izvršnog odbora floridske
oblasti.
Uskoro je delegacija od pet članova, laika iz izvršnog
odbora, nazvala i zatražila sastanak sa mnom. Znao sam da to neće
biti lak sastanak, ali ipak me iznenadila čvrstina njihovog stava.
Došli su u moju kancelariju Bonita Springs crkve i seli preko puta
mog stola. "Ti znaš, John da smo do sad bili sa tobom veoma
strpljivi i ljubazni", rekao je jedan od njih. "Dozvolili smo da
nastaviš da koristiš ovu crkvenu imovinu, iako ti nisi zaposlenik
oblasti. Nismo insistirali da prepustiš propovedaonicu pastoru
kome je dodeljena. Ali smatramo da si sad pokazao svoje pravo
lice, izjavama koje si štampao u časopisu. Da li stojiš iza svega što
si ovde otštampao?"
"Naravno da stojim", odgovorio sam.
"To nisu izjave odanog adventističkog propovednika, John.
Činjenica da uzimaš desetke koji pripadaju Crkvi i koristiš ih za
svoju službu svakako te diskvalifikuje. Zar te ne možemo uveriti
da se povučeš u nekoj od ovih stvari?"
"Neću povući ni jednu jotu od bilo čega što sam objavio u
tom časopisu. To neka vam bude jasno. John Osborne se neće
uplašiti niti će dozvoliti da na nešto bude nateran niti će pretnjom
biti prisiljen da kompromituje jednu tačku evandjelja!" Mogao
sam da vidim kuda ovaj razgovor vodi. Jako mi je smetao, i
verovatno sam bio ratoborniji nego što je trebalo da budem.
"U tom slučaju, John, izvršni odbor oblasti nas je uputio da
ti kažemo da više nemaš pravo na korišćenje oblasne imovine,
uključujući adventističku crkvu Bonita Springs. Moraš se iseliti iz
crkve odmah."
"To je besmisleno", odgovorio sam. "Ja sam pastor ove
crkve. Crkva je isplatila i podigla ovu zgradu. Oni me podupiru sto
odsto, i oni me hoće za svog pastora." "Crkva je vlasništvo oblasti,
John", rekli su. "A mi bismo bili potpuno u okviru pravnih granica
ako bismo otišli šerifu i zahtevali da te izbaci sa imanja.

74
Naravno, mi ne želimo da dodje do toga, zato ćemo ti dati
nekoliko sedmica da izvršiš naš zahtev. Ali ako odbiješ, ne
pomišljaj da ćemo i za trenutak oklevati da iskoristimo naše
legalno pravo da i tebe i tvoju ekipu fizički izbacimo iz zgrade i
zabarikadiramo vrata."
Ne mogu reći da sam bio potpuno iznenadjen ovom
posetom, pošto je moja služba u poslednjim mesecima sve više i
više kritikovala organizovanu Crkvu, Generalnu konferenciju,
propo-vednike, administratore i svakoga. Dok su ljudi otkrivali da
smo mi spremni da javno objavimo pogreške u Crkvi, konačno
smo postali neka vrsta sabirnog centra za otpad. Primili smo toliko
crkvenih biltena, audio i video kaseta, da smo morali da najmimo
ljude da dodju i pregledaju ih i sortiraju ih prema kategoriji greha.
Naučio sam kroz teško iskustvo tokom godina da ako ideš i
tražiš nekoga da kritikuješ, sigurno je da ćeš tako šta naći, bez
obzira gde da gledaš. Ali u to vreme još to nisam znao. Našao sam
se okružen ljudima koji su uživali u pronalaženju grešaka drugih,
koji cede komarce - i ja sam otkrio da ima mnogo komaraca u
Crkvi. Ali naša najveća greška, a nastavili smo da je činimo
mnogo godina, bila je da mislimo, pošto smo blagosloveni
finansijski, mora biti da ispunjavamo Gospodnju volju kad
posvećujemo toliko energije da ukažemo na grehe u Crkvi. Koliko
bi bilo bolje da smo posvetili sebe za podizanje Božje
organizovane, vidljive Crkve, istovremeno pozivajući one koji
tvrde da su vernici da se vrate standardima hrišćanske svetosti!
Tako smo napravili mnogo negativnih kaseta, i nisam bio
previše iznenadjen kada je odbor oblasti rekao "što je dosta, dosta
je" i da više ne možemo koristiti oblasnu imovinu nastavljajući da
vodimo takvu vrstu službe. Ali bio sam iznenadjen oštrinom
izraženog stava. Isto tako znao sam da nemam legalno pravo da
ostanem tu, tako je bilo očigledno da se moramo seliti - i to skoro.
Onih sto hiljada dolara koje smo imali u banci od priloga došlo je
vrlo dobro. Jedan par iz Umatilla, severno od Orlanda, ponudio
nam je imanje na kome smo mogli da postavimo kancelarije i
studija, ali da to preseljenje obavimo potrošen je sav novac koji
smo imali u banci.

75
 POGLAVLJE

13
U martu 1987. izvršni odbor floridske oblasti saopštio nam
je da se najzad moramo iseliti iz crkve Bonita Springs. Bili smo
tužni što napuštamo crkvu koja nas je tako toplo primila i dala
nam tako veliku podršku kad smo započinjali Prophecy
Countdown, ali smo osećali da nas Gospod vodi u pronalaženju
mesta u koje ćemo se useliti.
Veoma nas je uznemirilo što nas je Oblast tako tretirala, ali
mislim da mogu reći da nije bilo trajnog uzajamnog optuživanja ni
sa jedne strane. Kad sam imao priliku da se ohladim posle sukoba
u mojoj kancelariji, mogao sam da shvatim da je izvršni odbor u
stvari bio veoma strpljiv sa nama i da su oni samo radili ono što im
je izgledalo neophodno. U to vreme je predsednik oblasti bio
Malcolm Gordon, i on je veoma želelo da nastavimo kontakt.
Uselili smo se u imanje u Umatilli koje nam je stavljeno na
raspolaganje. Stavili smo svoje kancelarije u montažne zgrade.
Postavili smo šest montažnih zgrada zajedno da bismo sačinili
malu crkvu. Naš plan nije bio da imamo svoju crkvu. Imali smo
čvrstu nameru da se priključimo adventističkoj crkvi Mt. Dora. Ali
iste sedmice kad smo se preselili, u četvrtak, je delegacija od četiri
starešine iz te crkve došla u naše kancelarije i saopštila našim
zaposlenicima da nas ne žele u svom kraju, ali pošto je ovo
slobodna zemlja, nisu nas mogli sprečiti. Medjutim, želeli su da
znamo da nismo dobrodošli u njihovoj crkvi.
U julu smo osnovali adventističku grupu Rolling Hills sa
oko dve stotine vernika. Brat Obed Graham je došao i pomogao
nam da se organizujemo kao grupa. U adventističkom sistemu,
grupa se obično smatra prethodnikom organizovane crkve. Grupa
koja želi da se sastaje u novom mestu tipično se prvo sastavi u
grupu, a izvršni odbor oblasti odredjuje pastora koji će se starati o
novom stadu. Kako stvari idu napred, a grupa postaje finansijski
stabilna i raste u članstvu, članovi mogu zahtevati da ih Oblast
prihvati kao punopravnu crkvu.

76
 Pošto sam ja vodio grupu u Rolling Hills, oblast nije
zadužila nijednog od svojih pastora, već sam ja zamoljen da
služim kao vodja te grupe. To je bilo malo odstupanje od normalne
procedure, ali je služilo kao dobra ilustracija o nivou poverenja i
uzajamnog poštovanja koje je postojalo izmedju naše grupe i
uprave Oblasti u to vreme.
Nastavili smo da radimo, uzajamno dajući jedni drugima
podršku, a obe strane su činile najbolje sa svoje strane da se održe
prijateljski odnosi tokom celog perioda u 1987, 1988 i 1989.
godini. Vodje oblasti su razgovarale sa mnom o kasetama
"Otvorenog svedočanstva" i nagovarali me da ne pravim više
kaseta takvog kritičarskog sastava; ja sam video mudrost u
njihovom savetu i složio se da se držim mnogo pozitivnijeg tona.
Grupa Rolling Hills nastavila je da raste, a ja sam nastavio
da služim kao njihov laik - vodja. Pretpostavljam da je razlog što
nikada nismo zatražili da nas oblast primi kao crkvu bila činjenica
da smo uživali u vlastitom programu i nismo stvarno ni želeli da se
Oblast umeša dajući nam pastora. To je bila stvar od manjeg
značaja, zaista, ali gledajući unazad na to, znam da je to bio
simptom moje stare težnje da vodim vlastiti program. Radio sam
dodbro kao pastor u oblasti više od četiri godine, ali sad sam
uživao slobodu da se krećem brže i odlučnije, bez da moram da se
konsultujem sa birokracijom.
To je pomalo ličilo na moje iskustvo u školi. Bila su to dva
programa koja su se odvijala u oblasti - njihov i moj - ali u ovom
slučaju mogli smo da se držimo dovoljno odvojeni da obe strane
budu srećne za neko vreme.
Programi koje smo proizveli u ovom periodu bili su
uglavnom evandjeoski po prirodi, a u avgustu 1987 godine dobili
smo vreme u 11 sati nedeljom pre podne na WCPX, televizijskoj
stanici u Orlando. Muzički program koji smo izvodili na toj stanici
pokazao se kao dvostruki blagoslov, jer je ta stanica čak išla tako
daleko da nam sagradi mesto za vlastitu produkciju u njihovoj
zgradi.
Broj gledalaca je nastavio da raste, a u jesen 1989. radili
smo sa floridskom oblašću na održavanju evangelizacije u
adventističkoj crkvi Central Orlando. Na naše prvo veče došlo je

77
400 osoba, i interesovanje se nastavljalo tokom cele serije, ne
idući ispod 300 u toku pet sedmica evangelizacije. Na kraju serije
krstili smo 70 dragocenih duša.
Ovo je bio veoma visok poen za mene - prilika kad smo
mogli videti dragocene rodove naše službe. Sada je već bilo pet
godina kako smo postali nezavisni, i rezultati koje smo videli
odnosili su se na širenje televizijskog programa. Naše finansije su
išle gore i dole nekoliko puta, ali postajali smo stabilniji i bili na
prilično čvrstim nogama; ali ovih 70 duša koji su se nanovo rodili
u Gospodu učinilo je da nam sav teški rad i borbe izgledaju
vrednim.
Ipak postoji jedna tamna mrlja na tim srećnim danima u
Orlando, i ako to ne spomenem, neki će misliti da nisam dovoljno
iskren u ovoj knjizi. Ali ja ću je ukratko opisati da bi stvari bile
jasne, pošto je to iznešeno kao senzacija i prenosilo se kao vest iz
mesta u mesto. Tragično je da se to dogodilo za vreme
evandjeoske serije i da je bacilo senku na taj sjajni dogadjaj, ali
Gospod zna da radi sa pogrešivim sudovima od gline kada nas
poziva da budemo sudovi za prenošenje evandjelja. Ja mu
zahvaljujem i slavim ga što je još uvek bio u stanju da radi kroz
mene, uprkos ovih žalosnih okolnosti.
Ne želim da spominjem imena. Oni koji već znaju
dogadjaj, znaće o kome se radi, i to je u redu. Ja ne osećam
nikakvo neprijateljstvo prema ljudima o kojima se radi.
Izmenjena su pisma sa izvinjenjima i oproštajima sa obe
strane, zato ako bih pisao priču u detaljima, to onda ne bi bilo
čuvanje dogadjaja onako kako bi Hristos s njim postupao. Ali, da
ukratko spomenem taj incident: imao sam susret sa zaposlenikom
koji je bio otpušten, i taj susret se pretvorio u sukob u kome je
svaka strana branila svoja prava. Nijedan od nas se nije ponašao na
odgovarajući način, a kao rezultat usledio je lanac osvete, i taj
incident došao je u žižu pažnje javnosti, zbog javne pozicije koju
sam ja zauzimao. Kad sad razmišljam o tom dogadjaju, vidim da je
bilo pogreški i nerazumevanja na obe strane i ja sam lično naučio
neke divne pouke kako je Gospod milostiv i dobar prema svima
nama, uprkos naših ljudskih slabosti. Kako nas On ljubi!
To je bila žalosna i uznemirujuća prilika za nas, ali

78
evangelizacija se završila i videli smo onih sedamdeset duša koji
su ustali da se krste, pa smo imali svaki razlog da se radujemo i
proslavljamo Božju dobrotu prema nama.
Ali dok smo mi proslavljali tu veliku pobedu, drugi su
počinjali da upotrebljavaju koncept slavljenja na načine za koje
nismo verovali da su Gospodnja namera.
A vi ne mislite da ću ja samo mirno da sedim po strani, i
tiho posmatram razvitak te nove, uznemirujuće pojave u Božjoj
Crkvi, zar ne?

79
 POGLAVLJE

14
Kao što možete reći kad pogledate na korice ove knjige,
pišem je u kooperaciji sa Ken Wade, koji je izdavač knjiga u
Pacific Press. Pre te dužnosti, Ken je bio pomoćnik izdavača za
Ministry, publikacije naše Crkve za pastore, koju izdaje udruženje
propovednika Generalne konferencije. Ken je ostao u našem domu
nekoliko dana dok smo razgovarali o ovoj knjizi i naširoko
intervjuisao Dianne i mene. Jednog jutra, dok smo bili za
doručkom, ispričao mi je zanimljivu priču kako je posetio jednu
"celebration" crkvu. Ken je znao da sam ja, 1990 godine, veoma
oštro kritikovao "celebration" crkve. Otprilike u isto vreme on je
bio zadužen od strane Ministry da istraži šta se dogadja u
"celebration" crkvama i da sa J. David Newman, urednikom
časopisa, bude koautor članka o "celebration" bogosluženju.
Ken je započeo svoju priču govoreći mi o svom iskustvu
koje je imao kao pastor u jednoj maloj crkvi. Tamo je sestra koja je
bila vodja dečjeg odeljenja počela da nosi neki prilično upadljiv
nakit, i crkva je morala da reaguje na taj način što je bila smenjena
kad su došli izbori.
Nekoliko godina kasnije, Ken je bio u poseti jednoj
"celebration" crkvi na tom zadatku koji mu je dodelio Ministry, da
samo posmatra šta se dogadja i da razgovara sa pastorom. Rekao
je da ga je za vreme službe neko potapšao po ramenu, i kad se
okrenuo čvrsto ga je zagrlila žena koja je ranije bila vodja dečjeg
odeljenja u njegovoj crkvi.
Prekinuo sam Kenovu priču usklikom: "I sad je bila
stvarno nakindjurena, zar ne?"
Ken je ćutao nekoliko trenutaka i gledao u mene, a onda je
sa velikom grimasom na svom licu odgovorio: "Ne, nije imala
nijedan komad nakita."
"Čekaj malo!" rekao sam. "Sada stvarno kvariš moju
teoriju!"
Ken je nastavio da objašnjava da je kasnije imao prilike da

80
razgovara sa ženom i ona mu je rekla da joj je nakit bio važan
tamo, u maloj, konzervativnoj adventističkoj crkvi u kojoj je bio
pastor, jer joj je to pomoglo da uspostavi pozitivnu sliku o sebi.
Ona je sebe obezvredjivala zbog svoje težine i osećala je da treba
da stavi na sebe nešto blistavo kako bi odvukla pažnju ljudi sa
svoje gojaznosti. Kad su se ona i njen suprug preselili i neko ih je
pozvao u "celebration" crkvu, rekla je da se osetila u njoj
prihvaćenom i voljenom - takva kakva je bila - nakit je postao
nevažan, i ona ga je skinula.
To je bilo upravo suprotno od onoga što sam očekivao. U
neko vreme u 1989. počeo sam da slušam o "celebration"
crkvama, a izveštaje koje sam dobijao jasno su mi ukazivali da se
pentakostalizam uvlači u adventističku crkvu. Mogao sam jasno da
vidim da nas ta invazija vodi nizbrdo u propast. Do tog vremena
koristio sam audio kasete da širim svoje propovedi, ali sad sam
shvatio da treba da budem u stanju da pokažem ljudima šta se
dogadja, tako smo odlučili da napravimo dvočasovnu video
kasetu, koju ćemo da delimo samo medju adventistima. To nije bio
program za široku publiku; bilo je to nešto samo za "kućnu"
upotrebu. Napravili smo video kasetu i nazvali je "Najveća kriza u
istoriji adventizma". Poslato je na hiljade kopija, i mnogo je ljudi
postalo zaista zabrinuto zbog efekata "celebration" bogosluženja u
adventizmu. Mnogi od njih su nam se javili, i mnogi su nam
poslali opisana svoja iskustva i video kasete koje su oni snimili na
"celebration" službama.
Ta prva video kaseta o "celebration" bogosluženju
doslovno je otišla po celom svetu! Predsednik Generalne
konferencije je pričao kako je jednom, kad je bio u poseti jednom
malom, udaljenom selu u Africi, tek izišao iz džipa, kada mu je
pripadnik jednog plemena prišao i upitao ga: "Šta je to sa
'celebration' službama u Americi?" Brat Folkenberg nije znao o
čemu čovek govori dok ovaj nije rekao: "Mi imamo video kasetu",
i podigao je kasetu koju sam ja načinio.
Neki član crkve je na sastanku Generalne konferencije
1990. u Indianapolisu doneo kopiju, postavio projektor u hotelskoj
sobi i izišao na ulice sa kartama na kojima je pozivao ljude da
udju i vide šta se dogadja u adventističkim "celebration"

81
crkvama. Mnogo ljudi je videlo kasetu tamo, siguran sam, i mnogi
od njih su nam se javili tražeći primerke da ih podele sa svojim
prijateljima.
Još uvek sam uveren da sam apsolutno bio u pravu ustajući
protiv "celebration" bogosluženja na toj kaseti. Jasno sam istakao
iz Biblije i iz Duha proroštva da je unošenje duha bučnog
proslavljanja u naše službe pogrešno, naročito u ovaj antitipični
dan očišćenja kad treba da propovedamo pokajanje i obraćenje i
pripremu za Drugi dolazak.
"Celebration" crkve o kojima sam ja čuo unosile su rok
orkestre i učile ljude da tapšu rukama, da viču i da se njišu napred-
nazad u ritmu glasne i moderne muzike koja pokreće na igru. Čuo
sam od osoba od autoriteta koji su bili svedoci iz prve ruke da se u
nekim od tih crkava pojavljivalo i govorenje jezika. Moja ekipa i
ja pažljivo smo istražili Duh proroštva da vidimo šta će nam
svetlost Gospodnja dati u toj situaciji, i citati koje sam koristio u
propovedi jasno su pokazivali da Sveti Duh ne blagosilja takvu
vrstu bogosluženja. Umesto toga, ljudi su sebe činili otvorenim za
veoma nesveti duh. Oni su doslovno terali andjele od sebe,
atmosferom zabave.
Dok sam pripremao tu video kasetu, shvatio sam da ću
morati da se borim sa pitanjima i primedbama onih koji su znali da
njihovi pastori i vodje oblasti aktivno promovišu "celebration"
bogosluženje - ne samo da ga guraju, nego i drže seminare na koje
dovode pastore da ih nauče kako da vode "celebration" službu.
Govorio sam pažljivo i promišljeno, birajući reči sa mnogo takta,
ali sam jasno pokazao da, ako će vodje pokrenuti crkve niz tu
stazu, oni koji stoje za pravdu i istinu moraće da stanu nasuprot
njima.
Ta kaseta je izašla februara 1990. U martu mi se javio brat
Malcolm Gordon, predsednik floridske oblasti. Brat Gordon me
zamolio da dodjem u upravu oblasti. Mogao sam da osetim da je
topao odnos koji smo imali sa oblašću tokom tri godine počeo da
se hladi, kao posledica te kasete.
Celi moj odbor je pošao sa mnom u kancelariju oblasti, gde
smo se susreli sa braćom Gordon i Obed Graham, koji je tada bio
sekretar oblasti. Ovi ljudi su nam rekli nedvosmislenim rečima

82
da oni ne mogu da odobre stvari koje sam rekao na toj kaseti o
vodstvu Crkve i da Oblast ne može da ostane u vezi sa Prophecy
Countdown ako ćemo nastaviti da pravimo takve kasete. Ne znam
zasigurno, ali mislim da su oni bili pod dosta snažnim pritiskom
od ljudi na višim položajima u Crkvi da mene dovedu u red.
"Želimo da razumeš", rekao je brat Gordon, "da ovo mora
da bude tvoja poslednja video kaseta o "celebration" bogosluženju
i gresima u Crkvi. Ako ceniš svoje članstvo u adventističkoj crkvi,
nećeš više proizvesti nijednu takvu kasetu."
U tom trenutku osetio sam da sam već rekao sve što je
trebalo da bude rečeno na tu temu, zato sam ih uveravao da
nemam nikakvih planova da proizvedem još kaseta. Rastali smo se
srdačno, još uvek planirajući da nastavimo saradnju. Mi smo uvek
pozivali jednog ili više članova oblasnog odbora da prisustvuje
sednicama našeg odbora; poštovali smo i cenili vezu koju smo
imali sa organizovanom Crkvom. Nismo hteli da učinimo ništa što
bi načinilo štetu toj vezi, ali sa druge strane, ja sam osećao snažan
poziv od Gospoda da objavim istinu kako sam je ja razumeo, bez
da moram da odgovaram većoj organizaciji za sve što kažem.
Iskreno, nisam planirao da proizvedem više nijednu video
kasetu o "celebration" crkvama, ali uskoro smo bili potpuno
preplavljeni materijalima koji su dolazili sa svih strana sveta -
priče i video kasete, pokazivajući stvari koje su mi izgledale
strašne i dogadjale su se u našim crkvama, na našim omladinskim
saborima i našim školama. Vodje oblasti, unije, pa čak i divizije
učestvovali su i čak vodili stvari za koje nismo mogli da verujemo
da su bile od Gospoda.
Ja nisam obećao da neću napraviti nijednu video kasetu.
Jednostavno sam rekao onoj braći da ne planiram da to činim. Do
sada ste verovatno već razumeli da ja promenim planove kad
smatram da je to neophodno. Kao odgovor na sve što nam je
dolazilo u pošti, osetio sam da me sve to tera da proizvedem još
jednu video kasetu koju smo nazvali "Najveća kriza u istoriji
adventizma II".
Službenici Oblasti nisu bili zainteresovani za moje
objašnjenje, kako sam jednostavno promenio odluku. Smatrali su

83
da nisam održao obećanje i da sam potpuno nespreman da
odgovorim na njihove želje. Dva meseca nakon izlaska te druge
video kasete, obavešten sam od oblasti da sam izbrisan kao laik-
vodja grupe od tri stotine članova u Rolling Hillsu.
Održana je skupština mesne crkve da o ovome razgovara i
izglasano je da se pošalje pismo u Oblast u kome se pita koji su
razlozi iz Biblije ili Duha proroštva da ja ne mogu nastaviti kao
vodja te grupe. U pismu je dalje stajalo, ako takve razloge ne
dobijemo, John Osborne će nastaviti da bude vodja.
Usledili su brojni kontakti u oba pravca, ali do sredine leta
bilo je jasno da ne možemo naći zajednički jezik. Konačno, u
novembru 1990, Oblast nam je poslala pisano obaveštenje da je
Rolling Hills adventistička grupa isključena zbog "propusta da
prepozna ispravni ustavni autoritet Crkve."
Bilo mi je jako žao da su naši odnosi bili prekinuti na ovaj
način, ali nisam smatrao da treba da prekinem sa onim što sam
radio. Izgledalo je da nas Gospod blagosilja, i verovali smo da
propovedamo njegovu reč, tako smo nastavili da se sastajemo kao
nezavisna adventistička crkva.
Ja sam nastavio da proizvodim video kasete o "celebration"
bogosluženju. Sve ukupno, proizveli smo sedam kaseta, baziranih
većinom na izveštajima i video kasetama koje smo dobijali od
ljudi koji su videli ranije kasete. U medjuvremenu, odnosi sa
lokalnom oblašću još više su se pogoršali. Kontakti su postale sve
ogorčeniji.
Reakcija koju su moje video kasete dobijale od vernika
širom sveta učinila me da se osetim pobedonosno, snažno i
blagosloveno. Ali u dubini moje duše to staro seme gorčine bilo je
bogato zalevano, hranjeno i negovano. Osećao sam da su se prema
meni poneli prljavo i bio sam spreman da pokažem da sam ja taj
koji je na Božjoj strani. Na neki način prevideo sam sve što Biblija
kaže o rešavanju konflikta, jer ja nikad nisam bio taj koji će se
skloniti od sukoba. Uverio sam sebe da sam ja povredjena strana, i
bilo je lako početi da opravdavam sve što sam činio, i da u isto
vreme ranjavam vodje Božje Crkve. Prečesto sam dozvolio da
svetovni duh po principu "ne gnjevi se - osveti se" prožme moju
službu za carstvo Božje. I platio sam visoku cenu za uporno

84
odbacivanje crkvenog autoriteta. Uskoro sam obavešten da, ako
nastavim da ne poštujem uputstva ponudjena od lidera oblasti,
biću isključen iz Crkve.
Optužbe i okrivljivanja išla su u oba pravca, gotovo celu
godinu, a za to vreme osećao sam da je važno da nastavim sa
produkcijama video kaseta o "celebration" crkvama. Mi ih nismo
proizvodili zbog novca, ali sredstva koja su se sticala kao odgovor
pomogla su da učvrstimo svoju poziciju. Pošto smo mi bili u video
produkciji, to je bila dobra poslovna odluka, isto tako i duhovna,
da se proizvodi još kaseta sa istom tematikom, dok je dolazila
ogromna količina materijala.
Do jeseni 1991 bilo mi je jasno da ću izgubiti jednu od
svojih najvećih dragocenosti - članstvo u adventističkoj crkvi.
Pošto su svi koji su bili članovi Rolling Hills crkve prebacili svoje
članstvo u Rolling Hills grupu 1987, članstvo svih vernika je
držano u "oblasnoj crkvi." To je značilo da je moje članstvo bilo
držano u diskreciji oblasnog odbora. Kad je postalo jasno da odbor
planira da me isključi na osnovu mog odbacivanja njihovog
autoriteta, sredio sam da članstvo cele moje porodice bude
prebačeno u jednu malu crkvu u Montani i zatražio da bude
izbrisano iz "oblasne crkve."
Izvršni odbor floridske oblasti isključio me je krajem
septembra a dve sedmice kasnije crkva u Montani prihvatila me je
na priznanju vere i primila moju suprugu i sina ispisnicom. Ovo je
vodilo u dugu seriju kontakata izmedju vodja crkve i ljudi u
Montani, u kojoj su administratori jasno stavili do znanja crkvi u
Montani da nije sledila crkveni pravilnik prihvatajući mene na
priznanju vere, pošto sam bio isključen iz druge adventističke
crkve.
Na kraju se mala crkva u Montani umorila od administra-
tivnog pritiska pod kojim je bila po ovom predmetu, pa smo
Dianne, John i ja prebacili članstvo u malu crkvu Angwin,
Californija. Naše članstvo je tamo ostalo nekoliko godina, ali kad
sam konačno došao k sebi i shvatio koliko sam se duboko pobunio
protiv ispravnog crkvenog autoriteta, shvatio sam da treba da se
pokajem od tog greha. Iako sam tehnički mogao jednostavno da se
prebacim u drugu crkvu, shvatio sam da treba javno da ustanem,

85
priznam svoj greh i započnem novu zajednicu sa Božjom Crkvom
ostatka.
Dok sam proizvodio one video kasete, bio sam siguran da
činim što je pravo, ukazujući na pogrešne staze na koje Crkva ide
prihvatajući "celebration" bogosluženje, i još uvek sam uveren da
je mnogo od onoga što smo rekli i učinili ispravno. Ali sada
shvatam da sam povremeno bio suviše spreman da sudim. Ima
ljudi koji su bili blagosloveni, kao što mi je Ken rekao, duhom
prihvatanja i praštanja koji je naglašavan u "celebration"
službama. Znam da su neke naše crkve tako hladne. Ali metod
njihovog zagrevanja je nešto s čim se ja izričito ne slažem.
Ken mi je isto tako rekao da ona ista žena, koja se vratila u
tešnju vezu sa Gospodom i sa Crkvom, kao rezultat odlaženja u
"celebration" crkvu, sada shvata da je ta crkva otišla predaleko u
unošenju svetskih puteva u svoje bogosluženje. Ona je verni član
regularne adventističke crkve u mestu gde sad živi.
Ako bih sve to mogao da predjem ponovo, da li bih se
protivio vodstvu oblasti i nastavio sa proizvodnjom video kaseta
nasuprot njihovom savetu? Vi znate koliko sam ja impulsivan i
kako imam potrebu da idem napred u onome što verujem da je
pravo. Nisam siguran da znam odgovor na to pitanje, ali mislim da
ćete dobiti više uvida u to zašto bi moj odgovor danas mogao biti
drukčiji nego što je bio tada, dok čitate dalje ovu knjigu i otkrijete
šta me navelo da se ponovo krstim 1997. i da se ponovo priključim
Božjoj organizovanoj adventističkoj crkvi.

86
 POGLAVLJE

15
Sve do trenutka kad smo počeli da proizvodimo kasete o
"celebration" bogosluženju, smatrali smo da Prophecy Countdown
obavlja isključivo misionsku službu. Gospod me je pozvao da
budem evandjelista i mi smo osnovali našu službu sa idejom da
objavimo u potpunosti adventističku evandjeosku vest preko
medija. Verovali smo da službe u media centru u Californiji
proizvode dobre programe, ali smo osećali da bismo mi mogli da
popunimo granu koja je bila zanemarena.
It Is Written je objavljivala adventističku vest celom svetu,
ali na način koji smo mi smatrali popularizovanom verzijom. Na
primer, It Is Written nije proizvodila programe koji su otvoreno
ukazivali na rimokatolicizam kao silu koja je antihrist. Ona kao da
se koncentrisala na zadobijanje prijatelja za adventizam - da što
više ljudi misli o nama kao o grupi kojoj je dobro da se priključe.
Iako sam ja cenio ovaj pristup, osećao sam da Crkva isto
tako treba da ima program koji otvorenije nastupa - naročito kad je
u pitanju proročki aspekt naše vesti. Isto tako, dekada izmedju
1980 - 1990 bila je vreme ekspanzije kablovske televizije. Nove
kablovske mreže nicale su svuda po Americi, što je značilo mnogo
novih stanica koje su tražile programe. Bilo je to idealno vreme da
se započne služba koja se neće takmičiti sa crkvenim emisijama,
već će im doprinositi. Imajte na umu takodje da je to vreme kada
je Three Angels Broadcasting Network započinjao u Illinois -
takodje kao dodatak onome što je Crkva već radila.
Tako smo mi započeli našu televizijsku službu imajući za
cilj stavljanje akcenta na proročanstva, i dosta smo se držali te
agende. Ali kada smo se upetljali u ukazivanje na probleme koje
smo videli u "celebration" bogosluženju, naša služba je načinila
odredjeni svesni zaokret. Sada smo videli sebe kako imamo
dvostruku službu. Proročanstvo je još uvek bilo važno.
Nastavićemo da objavljujemo trostruku andjeosku vest celom
svetu. Ali imali smo dodatnu vest za Crkvu. Mi smo je smatrali

87
Ilijinom vešću za Crkvu - otvoreno svedočanstvo: Viči iz grla i ne
usteži se! Pokaži mom narodu grehe njegove!
Srce me boli da ovo kažem, ali naučili smo neke važne i
nelagodne lekcije kroz to iskustvo. U početku je to bilo slatko
iskustvo. Oh, kako je podrška doticala kad smo počeli da
ukazujemo na grehe u Crkvi! Ljudi su to voleli jer su mnogi
smatrali da ih vodje crkava ne slušaju niti uzimaju za ozbiljno.
Sada su imali svoj glas, šampiona za svoju stvar. Vikali su aliluja i
amen kad god smo Crkvu prozvali za njene nedostatke. I verujte
mi, gde god imate ljudsku organizaciju - sudove od gline koje
Gospod pokušava da upotrebi kao svoje instrurmente - uvek će biti
lako da se nadju nedostaci i propusti na koje se može pokazati
prstom.
Kad je naš fokus bio gotovo isključivo na objavljivanju
proročke vesti Crkve, bilo je nekih osoba koje su nas dobro
podupirale, ali izgledalo je kao da često hramljemo iz jedne
finansijske krize u drugu. Morali smo da pozajmljujemo novac od
ljudi koji su nas podržavali i ponekad je bilo teško naći sredstva da
se dugovi isplate na vreme.
Ali kad smo dirnuli u ljudski gnjev, ogorčenje i odbojnost
prema organizovanom delu Adventističke crkve, naša finansijska
slika se značajno popravila. Prilozi, veliki i mali su tekli kao reka
i, kao što sam rekao pre, ovo je potvrdilo naše uverenje da idemo
dobrim putem. Mogli smo da kupimo zgradu sa službenim
prostorijama od deset hiljada kvadratnih stopa, a naša grupa u
Rolling Hills iznajmila je i prepravila objekt koji je prethodno bio
supermarket. Broj članova je neprestano rastao do vrhunca od
sedam stotina vernika, od kojih je tri do četiri stotine bilo prisutno
subotom ujutro. Oko tri stotine naših članova prethodno su bili u
drugim adventističkim crkvama, ali su prestali da idu u svoje
lokalne crkve i priključili se našoj grupi.
Osim vernika koji su se sastajali u Rolling Hills, hrabrili
smo one iz drugih krajeva koji se više nisu osećali ugodno u
svojim lokalnim adventističkim crkvama, da oforme kućne crkve
koje će se sastajati kod kuća i gledati našu crkvenu službu, prvo na
video kasetama, a kasnije uživo preko satelita. U jednom trenutku
izračunali smo da imamo oko šest stotina nezavisnih

88
 crkava koje nas prate uživo preko televizije i koriste naše Rolling
Hills programe kao svoju subotnu službu. Sledeće četiri stotine
grupa kupile su naše video kasete i koristile našu službu sledeće
sedmice u svojim kućnim crkvama. Znali smo za jednu crkvu u
Wyomingu sa pedeset vernika koja je koristila naš satelitski
program svake subote.
Mislim da se to može nazvati Avesalomov sindrom. Sećate
se da je Avesalom bio Davidov lepi mladi sin koji nije bio po volji
svom ocu kada je uzeo stvari u svoje ruke i ubio svog polubrata
Amnona, jer je silovao Avesalomovu sestru Tamaru. Na neki
način, Avesalom je vikao iz grla i nije se ustezao i izvršavao
pravdu zbog nedela učinjenog u carskom domaćinstvu (crkrvenoj
administraciji?). Ali, kada se zauzeo za ono što je znao da je pravo,
to ga je učinilo nepopularnim kod oca, koji je verovatno trebalo da
ima hrabrosti da ustane i sam reši situaciju.
Kao rezultat toga, Avesalom je bio "isključen" iz carske
porodice - više mu nije bilo dozvoljeno da dodje u Jerusalim - dok
general Joav, zapovednik Davidovih oružanih snaga nije smislio
lukavstvo koje je uverilo Davida da dozvoli svom sinu da se vrati.
Ali šta je Avesalom učinio? Seo je kod gradskih vrata, i kad god je
nezadovoljna osoba došla u Jerusalim da iznese svoj problem pred
cara, Avesalom bi pozvao tu osobu ustranu i saslušao slučaj. "Oh,
jadan ti", rekao bi. "Da sam ja car, postarao bih se da budeš bolje
tretiran." Na taj način "Avesalom primamljivaše srca ljudi
Izrailjaca", kaže Biblija. (2. Samuilova 15, 6)
Kad je zadobio podršku svih nezadovoljnika u zemlji,
Avesalom je načinio korak dalje. Otišao je u Hevron, mesto gde je
njegov otac bio najpre krunisan za cara - i počeo da propoveda
vest koja bi se mogla nazvati "Šta je pravi Izrailj?" Objavio je da
carstvo koje je Bog dao njegovom ocu nije više pravo carstvo i da
je došlo vreme da se uspostavi mnogo pravednije carstvo.
Vi znate kraj priče - ratove koji su usledili, ogromnu štetu
koja je načinjena carstvu. Ali na kraju, Bog se postarao da se
pobuna uguši i carstvo je vraćeno Davidu.
Mi svakako u ono vreme nismo to videli na takav način, ali
kad smo počeli sve više da okrećemo fokus na ukazivanje greha u
Crkvi, umesto u zadobijanje onih koji su izvan Crkve da

89
bismo ih vodili ka Božjem carstvu, mi smo se uputili Avesalo-
movim putem. Nismo morali da idemo u tom pravcu, i nismo
morali da idemo tom stazom, ali iskreno rečeno, moram priznati
da mi je ovakav smer pričinjavao zadovoljstvo. Uživao sam u
njemu. Uživao sam da lovim ljude u njihovim greškama. Hvatali
smo administratore i pastore na video traku kako čine stvari za
koje smo ih optuživali, ali oni su poricali da to čine. Bilo mi je
zadovoljstvo da ih uhvatim, jer u mojim očima to me je
predstavljalo kao slugu Gospodnjeg koji ljudima pokazuje njihove
grehe!
Kad je ona mala crkva u Montani prihvatila naše članstvo,
ne biste verovali koliko paljbe je osuto na nju sa viših nivoa
administracije - kakav je pritisak stavljen na njih - sve zato što su
prihvatili jednu osobu u članstvo crkve. Bilo mi je potpuno jasno
da postoje ljudi sve do najviših vrhova crkvene hijerarhije koji su
protiv John Osborne. Nije bilo samo u pitanju izvršavanje
crkvenih pravila. Postoje hiljade, ako ne milioni, članova adventis-
tičke crkve širom sveta koji ne žive po crkvenim standardima. Ali
administratori ih ne progone i ne zahtevaju da ih crkva ili isključi
ili će ta crkva biti isključena i izbačena iz crkvene zgrade.
Mogao sam da vidim da postoje ljudi koji mi se svete, bio
sam lično uvredjen, i nisam hteo da to prihvatim opuštenih krila.
Odgovorio sam borbom, i što sam se više borio, sve sam više
podrške imao od drugih koji su dozvolili semenu gorčine da nikne
u njihovim srcima. Drugi vernici Crkve i nekadašnji pastori koji su
imali kičmu da se sukobe sa organizovanom Crkvom uskoro su
počeli da se povezuju s nama. Proizvešćemo zajedno video serije
na teme kao što su "Adventizam novoga doba", "Jezuitska
agenda", i "Mrzost opušćenja za adventiste sedmog dana."
Godine 1992. povezali smo se sa drugom nezavisnom
adventističkom grupom, nazvanom Steps To Life, pod vodstvom
John Grosboll. Mi smo često pozivali Johna da govori na našim
saborima, a on je pozivao nas. Mnoge nezavisne grupe su se do
tog vremena borile sa pitanjem: Šta je prava crkva? U našem
časopisu Telekaster 1987. bio je članak na tu temu koji je položio
osnov za verovanje da će možda doći vreme kada će Bog morati
da pozove njegov iskreni i verni Ostatak da izadje iz Adventističke
crkve.
90
 Godine 1993, grupa Koraci ka životu počela je sa štampa-
njem časopisa nazvanog Landmarks, koji se mnogo više borio sa
ovim pitanjem. John Grosboll je jedan od najdubljih mislilaca
medju adventističkim nezavisnim propovednicima i mnogi od nas
drugih koji smo vodili grupe gledali smo na njega kao našeg
teologa - onoga koji bi mogao da vodi našu agendu svojim
proučavanjem Biblije i Duha proroštva. U to vreme John je počeo
da objavljuje gledanje na Crkvu koje nam je pomoglo da
opravdamo naše gledište o nama samima kao jedinim pravim
adventistima. Videli smo sebe kao moderni ekvivalent onih sedam
hiljada vernih koje je Gospod sačuvao za sebe kada je Izrailj otišao
u otpad u vreme cara Ahava.
Kako je ovo gledište zadobijalo na popularnosti, mi smo
počeli da idemo bliže tački gde smo se sastajali sa Koracima ka
životu i drugim nezavisnim grupama da uputimo zvanični poziv
svim vernim "istorijskim adventistima" da napuste oblasne crkve i
budu deo očišćene crkve ostatka. Počeli smo da nazivamo sebe
"Istorijski adventisti", čak smo nazvali Rolling Hills crkvu i
Prairie Meadows crkvu "istorijske adventističke crkve". Mnoge
kućne crkvene grupe sledile su naš primer.
John Grosboll počeo je da propoveda brojne propovedi u
vezi sa novozavetnom crkvenom organizacijom i neophodnošću da
se "dodje u sklad". Ovome je usledilo ohrabrenje da se formira
organizacija nazvana "Severno-američki savet istorijskih
adventista sedmoga dana, koji je bio predstavljen i sačinjen od više
od dvadeset nezavisnih grupa i koje će konačno obuhvatiti sve
kućne crkvene grupe i pojedince koji su se odvojili od oblasnih
crkava. Osnivački sastanak bio je održan u sedištu grupe Koraci ka
životu u Wichita, Kansas, u julu 1993. Usledio je sastanak u Santa
Rosa, Californija, u avgustu, na saboru istorijskih adventista
sedmog dana.
Jednu godinu pre toga, John Grosboll i Ralph Larson
napravili su presedan medju nezavisnim propovednicima
obavljajući zvaničnu službu rukopoloženja na saboru grupe Koraci
ka životu, na kome smo Bob Trefz, Mike Thompson i ja
bili rukopoloženi. Ovo je izazvalo dosta nemira medju adventis-
tičkim crkvama, kao i u redovima nezavaisnih propovednika.

91
 Samo da se zna, nekoliko meseci pre mog ponovnog
krštenja, 12 jula 1997. ja sam se javno odrekao mog rukopoloženja
kao propovednika istorijskih adventista. Uklonio sam titulu elder
iz naših sedmičnih crkvenih biltena i publikacija i vratio se
upotrebi samo titule "pastor". Ne sumnjam da je poziv kao Božjem
propovedniku - evandjelisti još uvek na meni, ali sada priznajem
Božji lanac komande u njegovoj organizovanoj Crkvi. Neću više
koristiti titulu elder osim ako Božja Crkva odluči da mi je dodeli.
Gledajući unazad sada vidim da su to bile prve javne
manifestacije i opipljivi dokazi da smo zaista počinjali da
stvaramo novu organizaciju, bilo da je to ko hteo da prizna ili ne.
(Vidi Dela Apostolska, strana 18)
To je bilo sve vodjeno tako mudro i uvuklo se medju nas
tako postepeno, kroz propovedi i publikacije da je bilo zamka koju
smo prihvatili, udica i teg za potapanje, bez da je iko shvatao
veličinu onog što se dogadjalo.
Kada nas je bilo ko upitao da li započinjemo novu
organizaciju nasuprot Gospodnjem savetu u Odabranim
Svedočanstvima I, 204. 205, mi smo imali mudre načine da
racionalizujemo, što je bilo očigledno. U suštini, sad vidim da smo
sami sebe varali u ovoj tački - svaki pojačavajući iskrivljenu
teologiju drugih - svi smo bili krivi za istu stvar koju sam često na
mojim video kasetama primenjivao na braću iz oblasti. Kad je bilo
ko pokušao da nas osvedoči u to, mi smo takodje bili kao "pokušaj
da se prikuca želatin na zid".
Prešli smo sa Avesalomove vesti "Šta je pravo carstvo" na
tačku kad smo bili spremni da idemo u Hevron i srušimo "staro"
carstvo i postavimo svoje, otvoreno u ratu sa organizovanom
Crkvom. Tvrdeći da je Generalna Konferencija ta koja je
"započinjala novu organizaciju" - a ne mi!
Ono što je započelo kao naš pokušaj da donesemo reformu
u Crkvu išlo je sada ka kriznoj tački - onoj koja će voditi ka
podeli i neprestanoj borbi u godinama koje će doći, ako bismo
nastavili.
Naše iskustvo vikanja iz grla i neustezanja - ukazivanja na
grehe drugih - počelo je kao slatko iskustvo dok smo gledali kako

92
podrška za nas raste na skokove, preko mere. Ali čak i dok je
izgledalo da raste i napreduje, počele su da se pojavljuju rupe u
mreži naše podrške.
Uskoro smo otkrili da mnogi od onih koji su bili privučeni
našoj službi nisu bili, da tako kažem, najodaniji ljudi na svetu. To
su bili ljudi koji su izabrali da se ne potčine vodstvu svoje lokalne
crkve ili crkvene administracije na različitim nivoima. Kako smo
mogli očekivati da će pokazati više odanosti našoj orgaanizaciji?
Nemam tačan broj, ali tokom godina dok smo bili
nezavisni od Adventističke crkve, izmedju dvadeset i dvadeset pet
pojedinaca koji su nekad radili sa nama ili bili povezani sa nama
su se konačno otcepili od nas i formirali vlastite "nezavisne"
službe, mnogi od njih kritikujući nas isto toliko koliko smo mi
kritikovali Crkvu. Niko nije hteo nikakav lanac komande. Niko
nije hteo da se potčini ničijem tudjem autoritetu niti disciplini.
Totalna pobuna, koja sada vodi u anarhiju, najbolji je način na koji
mislim da mogu da opišem njihov stav.
Kad god je neko bio kažnjen, taj bi se ili priključio drugoj
grupi, ili bi započeo vlastitu grupu. Iste stvari su se dogadjale i u
drugim grupama, i svaki put kad smo pokušali da postavimo neku
vrstu odgovornosti ili autoriteta, ljudi bi vikali "papstvo!"
Ali, mi nismo razumeli punu snagu gorčine u semenu koje
smo negovali dok nismo iskusili trzaj i shvatili da galopiramo
pogrešnim putem. Tako sam zahavalan Gospodu da je nekako
zadobio moju pažnju pre nego što sam galopirajući prošao ispod
hrasta i glava mi se zakačila kao Avesalomu.
Kad smo Dianne i ja postali uvereni da idemo pogrešnim
putem, odmah smo zauzeli stav i objavili da, ako ne možemo biti
uvereni da je put kojim idemo pravi, nećemo više koristiti sredstva
naše organizacije da kritikujemo i osudjujemo organizovanu
Crkvu. Onda smo počeli da shvatamo šta je motivisalo većinu ljudi
koji su podupirali našu službu. Bilo je to potpuno ogorčenje i
mržnja koje ih je nagonilo da se okrenu k nama.
Ali sad sam otišao malo ispred dogadjaja. Moram da vam
kažem o druga dva razvoja dogadjaja da biste razumeli kako je
Bog konačno uspeo da zadobije našu pažnju da nas okrene i
usmeri opet u dobrom pravcu.

93
 POGLAVLJE

16
Ne želim da steknete utisak da smo, kad smo započinjali da
stavljamo naglasak na direktno svedočanstvo, u potpunosti
uklonili fokus sa propovedanja evandjelja. To svakako nije tačno.
Kasete "Direktnog svedočanstva" koje smo proizveli bile su
poslane samo našim prijateljima adventistima koji su nas
podupirali, i namera je bila da budu korišćene samo u okviru
Crkve. U medjuvremenu, nastavili smo da proizvodimo naše
redovne televizijske programe Prophecy Countdown za emitovanje
preko nekoliko različitih satelitskih mreža, a isto tako proizveli
smo i novi komplet evandjeoskih propovedi na video kasetama. U
različitim prilikama bili smo na Tempo, Lifetime, Trinity,
Inspirational i Black Entertainment Television Network.
Na Lifetime smo bili samo dva meseca, jer je cena bila
nemogućih pet hiljada dolara po programu. Neke televizijske
mreže su nas doslovce izbacile zbog sadržaja vesti koju smo
objavljivali - ali to nisu bile poruke u kojima je iko bio kritikovan.
Mreža Trinity nam je oduzela vreme nakon što sam propovedao o
paklu, da neće goreti za večnost. Jedna ili dve druge mreže takodje
su imale primedbu na tu vest; izgleda da im je to smetalo mnogo
više nego vest o suboti!
Postojao je izvesni entuzijazam za evandjeoske projekte
medju onima koji su nas podupirali, ali glavnina naše finansijske
podrške došla je od onih koji su kupovali i rasturali kasete mog
"direktnog svedočanstva". Ne želim da ovo zvuči kao da ti ljudi
nisu bili zainteresovani za propovedanje evandjelja - bili su.
Godine 1991 dobio sam vest od našeg čoveka zaduženog za
kupovanje vremena na televiziji da nam je na raspolaganju
polučasovno vreme na Super kanalu u Evropi. To je isto kao TBS
ovde u Sjedinjenim Državama - on je doslovce u svim kablovskim
sistemima po celoj Evropi. Koštalo bi nas sedam hiljada dolara
sedmično za polučasovnu emisiju. Izgledalo je kao da je ovo
nedostižna svota, bazirano na našem prošlom iskustvu kad smo

94
pokušali da sakupimo pet hiljada dolara sedmično za Lifetime, ali
kada se prilika ukazala, odbor Prophecy Countdown bio je pod
utiskom da treba krenuti napred u veri, naročito zbog političkog
kretanja kome smo bili svedoci i otvaranja nacija iz bivšeg
Sovjetskog bloka. Tako je odbor jednoglasno glasao da se emituju
emisije na Super kanalu za jednu godinu. Planirali smo da onda
iznesemo taj projekt pred one koji su nas finansijski podupirali.
Kad sam izneo tu potrebu pred naš narod na saboru u
jednoj brošuri, oni su se odazvali, i mi smo bili u stanju da imamo
emisije sa evandjeoskim programom po celoj Evropi gotovo za
godinu dana. Odgovor je bio ogroman. Na kraju 1992 godine,
jedna nezavisna crkva u Berlinu pozvala nas je da dodjemo k
njima i održimo evandjeosku seriju. Poseta je bila dobra i krstili
smo dvadeset pet novih članova koji su se priključili toj maloj
crkvi na kraju serije. Do ovog dana nastavljamo da čujemo o
krštenjima koja su rezultat te jedne godine emisija na Super
kanalu.
Izgledalo je da Gospod blagosilja našu službu kud god se
okrenemo, naročito u evandjeoskom poslu, a mi smo počeli da
sanjamo o većim i boljim stvarima. Zar ne bi bilo fantastično, na
primer, ako bismo mogli naći načina da prenosimo naše emisije
preko satelita uživo, umesto video kaseta? Trošili smo velike svote
svakog meseca, na korišćenje iznajmljene opreme iz studia za
produkciju u Orlandu. Tako smo počeli da gledamo kako da
započnemo vlastiti studio za produkciju i za vezivanje za satelit. U
medjuvremenu, naša veza sa organizovanom Crkvom postajala je
sve više napeta. Ako slušate kasete sa mojim programima tokom
više godina, zapazićete promenu tona kako ulazite u devedesete.
Pre toga, mogli ste da prepoznate notu prave zabrinutosti, čak i u
kasetama koje kritikuju aspekte Crkve. Ali kako je vreme
prolazilo, moje propovedi su postojale sve žešće, sa sve manje
prave ljubavi i zabrinutosti. Danas bi za mene bilo teško da
gledam neke od tih kaseta. Skinuli smo sve kritične medju njima
sa tržišta, ali one su nastavile da cirkulišu. Mi sada govorimo o
njima kao o toksičnom otpadu - u cirkulaciji su još uvek trujući
okolinu. One neće samo tako nestati.
Do 1992. godine bili smo u osnovi uključeni u sveukupni

95
rat sa crkvenom administracijom, a mi nismo bili jedini koji smo
pucali. Neko iz administracije u Severno-američkoj diviziji dobio
je ideju o sakupljanju informacija o izvesnom broju nezavisnih
grupa koje su bile uzrok najgorih problema za Crkvu. Lideri Crkve
mogli su da vide milione dolara kako cure iz crkvenih kofera, i oni
su neprestano morali da se bore sa svim optužbama koje su
različite grupe upućivale ne njih, tako su odlučili da i oni zadaju
udarac.
Jedan od načina za uzvraćanje udarca bilo je pritisak na
različite nivoe crkvene organizacije koji su imali posla sa
nezavisnim grupama, dajući im do znanja da ih neće zadržati u
članstvu regularnih crkava ako su uključeni u tako kritične
aktivnosti. Sada se rat više nije vodio samo na administrativnom
nivou. Mnoge lokalne crkve su se podelile po sredini kada su neki
članovi tih crkava počeli da se mešaju sa nezavisnim grupama.
Kada su te crkve tražile savet od lokalnih uprava oblasti,
često su bile ohrabrene da uhvate vola za rogove i isključe one
koje su smatrali uzročnikom problema. U drugim prilikama, ljudi
koji su se uključili u nezavisne službe napustili su svoje lokalne
crkve sami i osnovali svoje vlastite grupe, koje su se često
sastajale u nečijem domu, i emtiovali kasete sa propovedima
jednog ili drugog nezavisnog propovednika.
Mi koji smo vodili nezavisne grupe bili smo veoma svesni
ove pojave, i palo nam je na pamet da bi najbolji način da se
obezbedi duhovno vodstvo za ljude koji su zasnivali vlastite kućne
crkve bilo da se oformi neka vrsta satelitske crkvene mreže. Ako
bismo mogli da povežemo naše programe direktno za satelit, onda
bi te nezavisne crkve mogle da nabave satelitske antene i
učestvuju u živom emitovanju iz Prophecy Countdown i drugih
organizacija.
Ali, još važnije od toga, shvatili smo iz našeg iskustva
emitovanja na Super kanalu da se naši ljudi veoma oduševljavaju
idejom o objavljivanju evandjeoske vesti svetu. Kad im se iznesu
mogućnosti za koje mogu da se oduševe, oni otvore svoje
novčanike i obezbede neophodna sredstva.
Eksperimentisali smo sa prenosom preko satelita uživo dve
subote u 1990. godini. Iznajmili smo opremu za produkciju i

96
vozilo za povezivanje sa satelitom, prebacili ih u našu crkvu i
obezbedili program uživo tokom celog dana. Postavili smo
nekoliko telefona da primaju pozive i čuli od oko tri stotine
pedeset adventista koji su pratili naš program. Iznenadilo nas je
koliko adventista ima satelitske antene i znali smo da broj raste
neprestano zbog uspeha Three Angels Broadcasting Network.
Uspeh naše misije u Evropi bio je sve ohrabrenje koje mi je
bilo potrebno da me uveri kako je sada vreme da krenemo napred
sa direktnom satelitskom mrežom. Čim smo se vratili iz Evrope,
održali smo sednicu odbora i složili se da naručimo vozila za
mobilnu produkciju i za vezivnje za satelit od firme Shook
Electronics u San Antonio, Texas. Ukupna cena ove opreme bila je
1.2 miliona dolara, ali mi smo imali veru da će naši verni članovi
adventisti videti vrednost posedovanja vlastite opreme za živu
satelitsku službu. Tako smo krenuli u veri, čekajući da vidimo
kako će se Gospod postarati.
Nismo mogli da pretpostavimo šta će se sledeće dogoditi.
Kad sad gledam unazad na to, još uvek me oduševljava. Gospod je
znao da naša služba ima i pozitivan i negativan aspekt. Gospod je
radio i kroz organizovanu Crkvu, ali nije ni sve što se tamo radilo
bilo potpuno u skladu sa njegovim planom. Kroz sve to, On je
blagoslovio i nas i njih, i kao što se pokazalo na duge staze, ono
što se dogodilo na kraju bilo je sredstvo za dovodjenje Prophecy
Countdown natrag u sklad s Crkvom. Ali u to vreme imalo je
upravo suprotan efekt - dovelo je do najžešćih sukoba izmedju
mene i crkvene administracije ikad.
Ljudii iz crkvene administracije koji su skupljali
informacije o nezavisnim grupama doneli su odluku da sastave što
su sakupili i to izdaju kao knjigu. Ta knjiga, nazvana Problemi:
Adventistička crkva i neke nezavisne grupe uključuje pregled i
komentare na različite nezavisne grupe. Materijali koji se odnosi
na Prophecy Countdown sačinjavaju gotovo jednu četvrtinu knjige
(104 od 467 stranica). Uključeno u ovaj materijal su pisma od
nekoliko nekadašnjih zaposlenika Prophecy Countdown koji su
postali nezadovoljni zbog disciplinarnih ili drugih pitanja i zarekli
se da nam se osvete. Ljudi koji su sastavili knjigu nikada nas nisu
kontaktirali da vide da li je to što su ti ljutiti ljudi napisali protiv
nas istina.
97
 To je bilo pogrešno, jer su objavili mnogo lažnih optužbi.
Ali, moram priznati da ni ja nisam uvek učinio sve što sam mogao
da dozvolim onima koje sam optuživao za pogreške da objasne
sebe, pre nego što sam proizveo materijale u kojima sam ih
osudjivao. Gadjanje blatom nije poštena igra. Nijedna strana nije
trebalo da učini ono što je učinjeno.
Nisam siguran šta je knjiga Problemi postigla za Severno-
američku diviziju, ali znam šta je učinila za nas. Kada su ljudi koji
su nas podupirali, i mnogi koji nas nikad pre nisu podupirali,
saznali o toj knjizi i lažnim otpužbama u njoj, okružili su nas kao
nikad pre. Knjiga je izašla usred našeg velikog sakupljanja
sredstava za Halev (vozilo za produkciju) i Isus Navin (vozilo za
povezivanje sa satelitom). U roku od dva meseca od izlaska knjige
Problemi, sakupili smo osam stotina hiljada dolara, a mnogi od
onih koji su dali velike priloge rekli su nam da ih je nepoštenje te
knjige razljutilo i bilo deo onoga što ih je ohrabrilo da budu tako
darežljivi.
Kako me je to činilo osvećenim!
Kako me je činilo opravdanim u mom gnjevu prema
vodstvu Crkve!
Dobili smo ta vozila u polovini 1993 i odmah započeli da
ih koristimo prenoseći sabore kojima je bila sponzor naša mreža
nezavisnih grupa. Stajao sam ispred tih divnih, novih kamera
povezanih sa tim fantastičnim sredstvom za masovnu
komunikaciju povezanim za satelit dvadeset tri hiljade milja u
visini i povezan na zemlji sa stotinama adventističkih domova
širom Amerike i uživao. Gledao sam u kameru sa osmehom i
izazivao vodstvo Adventističke Crkve. Rekao sam im: "Treba nam
još jedan milion dolara! Molim vas, izdajte još jednu knjigu
Problemi - II deo! Opravdavao sam to nazivajući svoje ponašanje
pravednim gnjevom - upravo kao Ilija na gori Karmilu.
Kakav ponos, kakva arogancija, kakav rod semena gorčine!

98
 POGLAVLJE

17
Biljka gorčine sada je donela puninu svog roda i širila je
semenje na četiri vetra. Ali čak i dok smo kritikovali i osudjivali
vodstvo Crkve, nastavili smo sa interesovanjem za objavljivanje
evandjelja celom svetu. Nastavili smo da vidimo sebe kao one koji
imaju dvostruku misiju, a naše oči su bile zaslepljene za izvor
kritičarskog duha koji je učinio da probleme u Crkvi obojimo
najgorim mogućim svetlom. U Otkrivenju sotona je nazvan
"opadač braće" (12, 10) a sada, i ne znajući, mi smo imali tu ulogu
čak i dok smo nastavili misionski posao sa naglaskom na
proročanstva.
U svojim umovima bili smo u stanju da opravdamo ovaj
smer opominjući se službe ljudi kao što su bili Jovan Krstitelj,
Isaija, Jeremija i Ilija, koji su svi vikali protiv greha činjenih
medju Božjim narodom dok su istovremeno ukazivali na prvi
Hristov dolazak. Ali ja nisam shvatao kako je sotona lukav. On
ima hiljade godina iskustva kao opadač i on zna kako da istakne
grehe i kako da motiviše ljude da se bave tim gresima umesto
Hristom, koji je Spasitelj od greha. I ako dozvolimo makar jednom
malom semenu gorčine da nadje mesta u našim srcima, sotona zna
kako da ga neguje a da učini da mi mislimo kako činimo pravu
stvar kada mu dozvoljavamo da cveta i širi svoje semenje oko nas.
I, naravno, privukli smo sebi ljude koji su bili motivisani
istim duhom. To su bile iskrene duše u mnogo čemu, ali kao i mi
nesvesne načina na koji gorčina zaslepljuje njihove oči.
Godine 1991 sreo sam Bob Trefz, čoveka koji je izgledao
veoma iskren i posvećen istini. On je proveo godine istražujući
materijal u vezi sa raznim teorijama zavere i došao do zaključka da
je naša Crkva vodjena niz stazu pogrešne doktrine od strane
adventističkih učenih ljudi koji su išli na svetovne univerzitete i
univerzitete koje su sponzorisale druge crkve.
Bob je došao u Prophecy Countdown i zajedno smo snimili
izvestan broj programa pod naslovom "Jezuitska agenda".

99
Za nas, Bob je postao više nego osoba koja je bila izvor materi-
jala; on je postao blizak lični prijatelj. Tokom godina, Dianne i ja
smo naučili da je važno sačuvati naš privatni život koliko toliko
odvojen od našeg rada. Nije mnogo ljudi pozvano u naš dom niti
pozvano da s nama ide na godišnji odmor, ali Bob i njegova
supruga su nam bili srodni u mnogo čemu. Posle jedne naročito
teške serije snimanja na početku novembra 1993, odlučili smo da
se neko vreme odvojimo od posla i odemo zajedno na Jamajcu.
Ralf Henderson bio je još jedan blizak prijatelj u to vreme. On i ja
smo pevali zajedno i proizvodili kasete i kompakt diskove. Ralf i
njegova porodica su nam se takodje pridružili. Jamajca je mesto
kuda je Dianina porodica često odlazila dok je rasla, zato je to bilo
prirodno da želimo da odemo tamo kad nam je trebalo vreme da se
odmorimo i osvežimo.
Jednog jutra, dok smo tamo boravili, Bob je došao na
doručak izgledajući veoma uznemiren. Upitao sam ga da li je sve u
redu, a on je odgovorio da je jedva nešto spavao cele prethodne
noći. "Gospod me probudio svaki sat", rekao je. "Nisam mogao da
prestanem da razmišljam o snazi kratkotalasnih radio emisija za
propovedanje evandjelja. Konačno, u dva sata ujutro, Gospod mi
je rekao: kaži John Osbornu o radiju na kratkim talasima. Da li
znaš bilo šta o radiju na kratkim talasima, John?"
Kad sam mu rekao da ne znam, nastavio je da objašnjava
da po celom svetu milioni ljudi koriste radija aparate sa kratkim
talasima da bi uhvatili emisije iz udaljenih zemalja. U Evropi i
Americi dominiraju televizija i radio sa srednjim talasima. Ali u
gotovo svakom drugom području sveta, ljudi su se odlučili za
radio sa kratkim talasnim dužinama jer taj signal putuje mnogo
dalje nego drugi oblici prenošenja zvuka. Osoba koja živi u maloj
kolibi u dubini afričke džungle može lako da uhvati signale iz
Amerike ili Kine, ili bilo odakle iz sveta.
Dok je Bob govorio, počeo sam da razmišljam o mogućno-
stima. Mi smo već propovedali u Americi i Evropi posredstvom
satelitske televizije. Ali iz onoga što je Bob govorio, ako smo
želeli da dopremo u ostali deo sveta, kratki talasi su očigledno bili
način.
Ideja o dopiranju do sveta preko kratkih radio talasa

100
zapalila je novu vatru u meni. Otkad sam prvi put čuo poziv od
Gospoda da budem evandjelista imao sam nešto što je izgledalo
kao vatra u mojim kostima za propovedanje evandjelja celom
svetu. Ako bismo mogli da pronadjemo način da koristimo kratke
radio talase, deo moje vizije da propovedam celom svetu bio bi
bliži ispunjenju.
Kasnije tog dana, pozvao sam našu upravu i zatražio da
razgovaram sa inženjerom zaduženim za naše satelitske veze. "Da
li znaš nešto o kratkim radio talasima?" pitao sam.
"Da li znam?" uzviknuo je. "Već dvadeset godina imam
interesovanja za emitovanje na kratkim talasima. To sam mnogo
proučavao. U stvari, kada je Adventist World Radio tražio glavnog
inženjera za svoju stanicu na Guam, skoro su zaposlili mene, ali su
se odlučili za drugog čoveka, pošto ja u to vreme nisam radio sa
kratkotalasnim dužinama."
"Slava Gospodu", odgovorio sam. "On te je čuvao za nas!"
"Šta hoćeš time da kažeš?" upitao me je.
"Da li sediš?" rekao sam.
"Da."
"Gospod je stavio teret na moje srce za radio sa kratkim
talasima. Na neki način, treba da nadjemo stanicu sa kratkim
talasima koju ćemo moći da upotrebimo da emituje trostruku
andjeosku vest celom svetu."
"Šta hoćeš da uradim?" pitao je.
"Da li znaš ikoga ko bi mogao da nam pomogne da
nadjemo stanicu sa kratkim talasima, koju bismo kupili ili
iznajmili, ili zakupili vreme ovde, u Sjedinjenim Državama.?"
Rekao mi je da ima veoma dobrog prijatelja koji je stvarno
stručnjak u radiu sa kratkim talasima i da, ako će iko znati za
stanicu koja bi mogla biti za prodaju, to će biti on. "Ali zašto da
ograničimo traženje samo na Sjedidnjene Države?" pitao je.
"Zato što treba da na neki način povežemo naše satelitske
televizijske emisije direktno u signale na kratkim talasima za ostali
deo sveta", objasnio sam.
Da skratim priču, naš inženjer je kontaktirao svog prijatelja
i saznao da je jedna od najboljih radio stanica sa kratkim talasima
u celom svetu stavljena na prodaju upravo te sedmice.

101
Njegov prijatelj je delovao kao posrednik za prodaju te stanice, i
on se prihvatio toga upravo prethodnog dana - upravo istog dana
kada je Bob neprestano dobijao snove o korišćenju kratkih talasa
za širenje evandjelja.
Ne treba ni da kažem, kad smo saznali da je ova stanica na
prodaju u pravi čas za nas, osetili smo još jednom Božje vodstvo i
odlučili da udjemo u proces što brže možemo da bismo je kupili
kao dodatno sredstvo za emitovanje naših programa. Izgledalo
nam je kao da se čudo za čudom dešava da se ubrza proces i u
roku od nekoliko dana pošli smo sa vodjama drugih grupa u
Bangor, Maine, da vidimo tu stanicu i pokušamo da se pogodimo
za cenu da bismo je kupili.
Stanicu je 1987 podigla crkva hrišćanskih naučnika po ceni
od 7,2 miliona dolara. Agent za prodaju nam je rekao da ima
odličnu lokaciju i da svojim signalom od 500.000 vati može da
dosegne celu Evropu, uključujući zapadnu Rusiju, Bliski Istok i
celu Afriku. Mi smo malo ispitali kakva su osećanja medju onima
koji su nas podupirali finansijski i saznali da ne bi bilo teško
stvoriti veliko oduševljenje da se kupi ova stanica, tako smo sa
lakoćom ponudili 4.5 miliona za nju. U to vreme tesno smo
saradjivali sa četiri druge nezavaisne grupe i sa našim
kombinovanim snagama u skupljanju sredstava, nismo uopšte
smatrali da bi ta cena bila prevelika za objekt koji bi mogao da
dosegne toliki deo sveta.
Proveli smo celo pre podne u sastancima sa vodjama crkve
hrišćanskih naučnika, ali do ručka još uvek nismo mnogo
napredovali. Oni su smatrali da ne mogu prihvatiti ništa manje od
pet miliona, a mi smo se dogovorili da nećemo ponuditi više od
4.5 miliona - za nas to je bilo način kako smo celu stvar stavili u
Gospodnje ruke. Smatrali smo, ako On želi da imamo tu stanicu,
On će nam i pomoći da je dobijemo za tu cenu.
Razišli smo se za ručak, a svaka grupa se sastala da
diskutuje o nedostatku sporazuma u toku prepodneva. Kad smo se
ponovo sastali posle ručka, predsedavajući, čovek odbora te
stanice govorio je prvi. "Kao što možete da zamislite, postoji
nekoliko organizacija koje bi želele da kupe ovu stanicu", rekao je.
"Ali mi verujemo da ona treba da ostane u nekoj vrsti hrišćanske

102
grupe, zato bismo mi voleli da je vi kupite. Ali još uvek ne
možemo prihvatiti ništa manje od pet miliona za nju."
Naša lica su se opustila, ali tada je on nastavio: "Medjutim,
mi imamo ponudu koja će možda biti privlačna za vas. Razumemo
da će vama uzeti neko vreme da sakupite sredstva za kupovinu.
Spremni smo da vam ponudimo upotrebu stanice pre nego što je
preuzmete kao vlasnici. U stvari, ponudićemo vam vreme da
besplatno emitujete svoje emisije u vrednosti od 500 000 dolara,
ako se složite na našu cenu od pet miliona."
Kako smo mogli da odbijemo ovakvu ponudu? To je
definitivno bila situacija u kojoj svako dobija. Vlasnici će dobiti
cenu koju su tražili, a i mi dobijamo cenu koja nam je odgovarala.
I bolje od toga, imali smo priliku da emitujemo programe pre nego
što smo mogli da skupimo sredstva za kupovinu objekta. Naš
odbor je jednoglasno odlučio da prihvati ponudu, i mi smo otišli
kućama da započnemo sa sakupljanjem pet miliona dolara.
Vama ovo može izgledati kao ludi san, ali ja sam shvatio u
mojih trinaest godina službe da kada pred ljude iznesete svoj san -
san koji se odnosi na propovedanje evandjelja - oni će obezbediti
sredstva potrebna da se san pretvori u stvarnost.
Upravo smo završili sa skupljanjem preko jednog miliona
dolara da kupimo Haleva i Isus Navina, i sa ta dva vozila naša
mogućnost da komuniciramo sa našim rasejanim stadom
nezavisnih crkava se umnogostručila. Što je još važnije, u protekle
dve godine naša povezanost sa pet drugih nezavisnih organizacija
počela je da se oformljuje kao istorijski adventistički pokret.
Grupe sa kojima smo najtešnje saradjivali bile su: Steps to Life, na
čelu sa John Grosboll; Biblical Studies Institute, na čelu sa Bob
Trefz; Printed Page Ministries, na čelu sa Les Balsiger; i Modern
Manna, na čelu sa Danny Vierra.
Prophecy Countdown bilo je najistaknutije, najpoznatije
medju ovim grupama zbog naše televizijske službe, ali i druge su
sve bile vodjene od strane moćnih govornika sa snažnom porukom
o reformi. Mi smo videli sebe kao savez reformatora - grupu lidera
koje je Bog naročito pozvao da viču iz grla i da se ne ustežu, da
ukažu na grehe u Crkvi i da pozivaju verne na obnov-ljeno
posvećenje visokim standardima i živim evangelizmom da se

103
duše pripreme za Drugi dolazak. Smatrali smo da je Crkva
omanula u svojoj misiji, da je u kompromisu sa svetom i da smo
mi Bogu potrebni da dovedemo do reformacije, upravo kao što su
Martin Luter i njegove kolege to učinili u šesnaestom veku.
Svaka od naših grupa održavala je sabor bar jednom
godišnje, a to nam je davalo priliku da budemo zajedno jer bismo
pozivali jedni druge da dodju i govore. Čim smo stavili Haleva i
Isus Navina u produkciju, mi smo počeli da idemo sa sabora na
sabor, i sve prenosili direktno preko satelitske mreže. Mnogi su
adventisti već imali satelitske antene da bi mogli da primaju
emisije 3ABN, i kad smo mi počeli da šaljemo emisije uživo, to se
brzo saznalo i stotine adventističkih domova su nabavili antene, da
bi mogli da prate naše sabore i crkvene službe.
Naša sposobnost da prenosimo službu i dosegnemo ljude
rasla je u skokovima. Mi smo imali poziv koji je trebalo da
probudi svet. A sada smo se opremali da je objavimo većem delu
sveta. Ali, što mi nismo shvatali, bilo je da astronomskom brzinom
idemo ka pozivu kojem Gospod hoće da probudi nas.

104
 POGLAVLJE

18
Za mnogo godina nismo videli ništa drugo osim da Gospod
blagosilja našu službu, kud god da se okrenemo. Naravno, javljali
su se problemi. Došli su ljudi da rade sa nama i postali
nezadovoljni našim vodstvom, a onda otišli i oformili vlastite
grupe ili su otišli da se pridruže nekoj drugoj nezavisnoj grupi, a
svoj kritičarski duh okrenuli protiv nas. Borili smo se sa svim
olujama i ostali na površini.
Postajali smo sve snažniji i naučili da držimo pogled na
pozitivnim dokazima Božjeg blagoslova i vodstva. Ali kako je
naša služba postajala veća, sa više detalja o kojima je trebalo
voditi računa, postajala je kao mnoge druge službe i grupe. Naš
administrativni tim je bio toliko zauzet nastojeći da održi brod na
površini i u pokretu da zaista nije bilo odgovarajućeg vremena da
se zastane i razmotri da li smo zaista na pravom kursu.
Išli smo napred u oluju pod punim gasom. Uskoro ćemo
biti naterani da razmotrimo svoj smer.
Stvari su dobro započele kad smo počeli da skupljamo
sredstva da otkupimo radio stanicu. Potpisali smo kupoprodajni
ugovor 23 novembra 1993. Četiri dana kasnije, održali smo
sastanak u Hiawassee, Georgia, koji smo prenosili preko satelita.
U to vreme imali smo sopstvenu satelitsku mrežu, nazvanu
Prophecy Countdown Television Network. Normalno smo
emitovali četiri sata programa subotom, ali smo išli ka tome da
imamo emisije dvadeset četiri časa na dan, sa religioznim,
zdravstvenim i obrazovnim programima.
Dovezli smo Haleva i Isus Navina, naša vozila za
produkciju i satelitsko prenošenje, u Hiawassee za vikend
duhovnih sastanaka. Za vreme tih sastanaka objavili smo da
kupujemo radio stanicu u Maine. Reakcija je bila neverovatna, kad
smo zatražili da gledaoci pozovu i daju svoja obećanja. Planirali
smo da ime stanice pretvorimo u WVHA (World Voice of Historic
Adventism) čim mi postanemo njeni vlasnici. Za samo

105
dva sata sakupili smo četvrt miliona dolara za WVHA.
Kada su ljudi koji su nas finansijski podupirali sagledali
viziju o onome što ta stanica može da učini, bili su darežljivi više
nego što smo mogli sanjati. Za dva meseca sakupili smo dva
miliona dolara! Januara 17, 1994 emitovali smo prve emisije na
kratkim talasima, koristeći pola miliona dolara u besplatnom
vremenu za emitovanje koje su nam vlasnici poklonili da bismo
prihvatili ponudu.
Ukupni troškovi za kupovinu te stanice bili bi oko 5.5
miliona dolara zbog dažbina na dozvolu i nekih drugih dodatih na
kupovinu, ali do februara 1994, već smo imali više od trećine od
ukupne svote. Iskreno smo verovali da ćemo u roku od šest meseci
imati celokupnu svotu u rukama, a to je bilo vreme za koje smo
rekli vlasnicima stanice da nam je potrebno za sakupljanje
sredstava.
Naša koalicija od pet nezavisnih grupa dobro je saradjivala
- ujedinjeni iza ideje da propovedamo evandjelje celom svetu, ali
povezani sumnjičavim, kritičarskim duhom koji nam je bio
zajednički.
Februara 6, tri vozila su izašla iz uprave Prophecy
Countdown. Na čelu je bio Mojsije - vozilo koje smo nedavno
nabavili za petnaest putnika - koje je vuklo za sobom prikolicu sa
generatorom, da bi proizvodio struju za Haleva i Isus Navina.
Prešli su preko kontinenta za tri dana, i postavili smo opremu u
Orange Show Pavilion Center, objekt sa pet hiljada sedišta u San
Bernandino, gde je trebalo da imamo sabor i isto tako svake večeri
emisije sa otvorenim telefonskim linijama da bismo sakupljali
sredstva za WVHA. Nadali smo se da ćemo sakupiti milion dolara
za tri dana, počevši u sredu, 8 februara.
Bob Trefz, Les Balsiger, John Grosboll i Danny Vierra već
su bili tamo kad smo mi stigli. Pozdravili su nas, ali je u njihovim
pozdravima bilo izvesne hladnoće. Kasnije, kad sam o tome
razmišljao, shvatio sam da naš dolazak nije bio prihvaćen s
oduševljenjem kakvo sam očekivao.
Počeli smo sastanke u sredu uveče, ali što mi nismo znali,
problem medju različitim grupama se kuvao. Sada govorimo o tom
susretu kao o zasedi u San Bernandinu, kao o našem iskustvu kule
Vavilonske.
106
 Osećala se čudna slutnja u vazduhu u sredu uveče, kad su
vodje drugih grupa bile očevidno odsutne od sastanka sa
otvorenim telefonima koji je prethodio bogosluženju. Razlog za
njihovu odsutnost postao je jasan u četvrtak ujutru za vreme
odmora izmedju službi. Dianne i ja smo bili na podijumu, i kad
smo otišli sa podijuma na odmor, John Grosboll mi je prišao i
rekao da sve druge vodje grupa žele da se susretnu s nama u
jednom vozilu na parkingu. Po načinu kako je govorio, čak i po
načinu kako je hodao, mogao sam reći da nešto nije u redu, ali
nisam imao ideju koliko nije u redu dok nismo stigli do vozila.
Kad smo svi bili na okupu, John Grosboll je govorio.
Objasnio je kako su njih četvorica razgovarali o finansijama za
stanicu. Rekao nam je da su zaključili da treba da načinimo neke
nove finansijske aranžmane što se tiče vlasništva stanice.
"Brinemo se da previše kontrole nad sredstvima odlazi u ruke
jedne grupe, dok svi doprinosimo skupljanju sredstava", rekao je.
Bacio sam pogled na sat. Petnaest minuta od planiranih
dvadeset minuta odmora je prošlo. John je bio na rasporedu da
bude sledeći govornik. "Šta predlažeš da uradiomo, John?" upitao
sam ga.
"Treba da preradimo sporazum tako da svi imamo deo u
vlasništvu stanice. U ovom trenutku treba nam tvoja saglasnost da
ćemo preurediti vlasništvo tako da svi imamo izvesnu kontrolu nad
stanicom."
"To nije ono što smo se dogovorili", rekao sam. "Složili
smo se da će Prophecy Countdown držati pravne dokumente a da
će sve druge grupe koje su učesnici imati besplatno vreme za
emitovanje programa. Ne vidim kako možemo da promenimo to.
Ime naše grupe je na svim dokumentima, na prijavi za dozvolu, na
svemu. Ne mogu da vidim kako bi to bilo ići natrag i to sve početi
od početka."
Sada je John gledao na svoj sat. "Moram da idem, John",
rekao je. "Ja sam sledeći koji govorim. Prepuštam vama ostalima
da ovo sredite."
S ovim rečima, ustao je i požurio u dvoranu. Dianne i ja
smo ćutke sedeli, zaprepašteni, gledajući u sva ta lica, videći samo
čvrsto stegnute vilice. Očigledno, ova grupa se pripremala za ovaj

107
sukob, i ujedinila se protiv nas. Pokušao sam da se pogadjam, da
ih ubedjujem, da molim za vreme kako bismo o svemu razmislili,
pokušao sam sve što sam mogao, ali bez uspeha. Njih trojica
drugih bili su sa John Grosboll. Rekli su nam da neće učestvovati
ni u kom daljem skupljanju sredstava ako se mi ne povučemo i ne
složimo da delimo vlasništvo nad WVHA.
U to vreme nisam razumeo zašto, ali nekako sam
jednostavno zasigurno osećao da ovo što su predlagali nije dobro
za nas. Nekako sam osećao da je Bog stavio ovu radio stanicu u
ruke Prophecy Countdown i dok smo Dianne i ja razgovarali o
ovoj situaciji i molili se, nismo mogli da sagledamo potrebu da se
povučemo. Morali smo da ostanemo na kursu, čak i ako je to
značilo da plovimo sami.
Napustili smo sastanak na parkingu bez ikakvog rešenja.
Ostali smo čvrsti, a isto tako i oni. Svakako, ljudi su uskoro osetili
da nešto nije u redu u Istorijskom adventizmu. Program nije tekao
kako je najavljen. Prophecy Countdown bila je jedina grupa
predstavljena na delu sastanaka sa otvorenim telefonima. Mi
nismo objasnili problem tom prilikom, ali ljudi su shvatili da se
neka vrsta rascepa razvija u uniji, a obećanja koja su data nisu ni iz
daleka bila ono što smo očekivali.
Zatvorili smo radnju nakon zadnjeg sastanka u subotu
uveče, iscrpljeni i obeshrabreni. Kasnije smo nazvali taj susret
našim iskustvom kule Vavilonske. Ali, tada još uvek nismo
shvatali koliko je zbrke pred nama.

108
 POGLAVLJE

19
Postoji stara izreka: "Nema časti medju lopovima".
Pretpostavljam da se analogno tome može reći: "Nema hvale
medju onima koji se optužuju."
Mi smo igrali ulogu optuživača braće i upali smo u društvo
opadača. Nismo najpre pažljivo razmotrili šta će se dogoditi ako
upadnemo u takvo društvo. Uskoro smo saznali.
Iz štamparija naših nekadašnih prijatelja počeli su da teku
časopisi i pisma, puna objašnjenja šta se dogodilo u San
Bernardinu i puna optužbi na Prophecy Countdown
Sada se sto iznenada okrenuo protiv nas. Mi, koji smo
smatrani za malu grupu u usponu koja je u špicu napada od
mlinova velike, naduvane, bogate Generalne konferencije
adventista sedmog dana. Ali u trenuću oka sad smo bili
preokrenuti, u očima naših protivnika, iz male osobe koja se bori
protiv džina u veliku organizaciju koja krade desetke i darove od
manjih grupa!
Tokom sledećih dvanaest meseci pukotina koja je nastala u
San Bernardinu proširila se u rascep pun oštrih reči, osudjivanja,
uzajamnog ujedanja i zlih pretpostavki. Ono što je započelo kao
divan savez sa namerama da se ispuni evandjeoska grana naše
službe, prekinulo se i bilo iseckano u parčiće onom drugom
granom - granom kritikovanja. Kritikovanje je mač sa dve oštrice,
i zato nas je Isus opomenuo da ne sudimo, jer ćemo biti sudjeni
istim sudom kakav smo odredili drugima.
Gospod je sada dozvolio da idemo kroz mesece u kojima
smo goreli na vlastitoj lomači. Kako je svaka od grupa uključenih
u koaliciju počela da baca vatrene strele na nas, a ponekad i jedni
na druge, finansijski izvori nestali su kao kiša na pesku Sahare.
U početku nismo shvatali šta se dogadja, ali samo neko-
liko sedmica posle zavere u San Bernardinu, počeo sam da sagle-
davam da je ovo možda Gospodnja ruka na nama koja nas kažnja-
va zbog našeg kritičarskog duha. Izneo sam jednu propoved,

109
mislim u aprilu ili maju, u kojoj sam govorio o onom što se
dogodilo kao o iskustvu kule Vavilonske koju je Gospod iskoristio
da rasturi nezavisne grupe.
Ali ne može se ratni brod okrenuti na kovanom novčiću, a
mi smo bili toliko uključeni u vikanje iza glasa i neštedjenje,
ukazujući na grehe u Crkvi, da ni mi nismo mogli stati i promeniti
pravac preko noći. Možda sam ja shvatio da Gospod pokušava da
nas navede na promenu kursa, ali nisam bio osvedočen da hoće da
se okrenemo za sto osamdeset stepeni!
Ostatak 1994 i prvi deo 1995, pokušali smo da održimo
pravac kretanja u kome smo do tada išli, održavajući naš
dvdostruki posao evangeliziranja i reforme. I kako nam je divne
rezultate Gospod dao u našim evandjeoskim poduhvatima,
naročito kroz radio stanicu! Počela su da dolaze pisma na hiljade
iz cele Evrope, i naročito iz Afrike, od slušalaca koji su bili
oduševljeni vešću koju smo propovedali. Cele crkve, čak i crkveni
okruzi, slušali su naše programe i menjali dan u koji su imali
bogosluženje. Bazirano na brojkama odgovora koje smo dobijali,
procenjeno je da je moralo biti čak deset miliona ljudi koji su
slušali naše programe.
U ovom uspehu Gospod je počeo da komunicira i sa nama,
o našem odnosu prema njegovoj Crkvi. Naš uspeh je stvarao nove
probleme. Jedan pastor u Africi, osvedočen u adventističke istine
koje smo propovedali, pisao nam je da želi da se obrati i želi da
dovede svoju crkvu u svetsko sestrinstvo adventističkih crkava.
Šta smo mogli da mu kažemo da uradi? Nismo mogli da ga
uputimo na lokalnu misionarsku stanicu. Da su oni otkrili da se taj
čovek obratio slušajući John Osborne i ostale nezavisne
propovednike koje smo emtiovale na WVHA, službenici
misionarske stanice ne bi hteli ništa da imaju sa obraćenicima.
Kako smo uopšte došli u ovakvo stanje!
U mesecima koji su usledili posle sastanka u San
Bernardinu, neke grupe su nam se ipak priključile, tako da smo sad
imali konačno šest grupa koje su radile zajedno. Zanimljivo je
zapaziti da su grupe koje su bile tako jedinstvene u zaveri u San
Bernardinu, sada se odvojile jedna od druge u relativno kratkom
periodu vremena, idući svaka za svojim putem.

110
 U 1992. godini, John Grosboll je nastavio ono što je
Prophecy Countdown Telecaster započeo u članku "Ko je i šta je
Crkva?" Nastavio je da nas vodi niz stazu na kojoj smo se
neprestano zadržavali oko ovog pitanja. Dok smo se bavili svim
problemima Generalne konferencije, izgledalo nam je prirodno da
zaključimo da organizovana Crkva svakako nije Božja izabrana
Crkva ostatka. Ali većina našeg proučavanja po ovom pitanju bila
je zasnovana na spisima Ellen White, i mi smo znali da je ona
pisala naglašavajući da nijedna nova organizacija ne treba da bude
osnovana. (Vidi na primer Odabrana svedočanstva, I strana 204.
205)
Medjutim, gde postoji volja postoji i način, i mi smo
filozofirali i opravdavali svoj stav zaobilazeći ovu istinu, time što
smo izjavljivali da ni pod kakvim okolnostima mi ne osnivamo
novu organizaciju. To ne bi bilo po Božjem planu. Naša misija,
izjavljivali smo, nije bila da formiramo novu crkvenu organizaciju,
već jednostavno da istaknemo da je Božja stara organizacija -
predstavljena Generalnom konferencijom adventista sedmog dana
- u pedesetim godinama zašla u otpad time što je pokušala da se
približi svetovnim crkvama. Na taj način, dakle, ona je bila ta koja
je stvarala "novu organizaciju". Mi, s druge strane, koji
predstavljamo istorijski adventistički pokret, smo bili stvarni
nastavak originalne Adventističke crkve, i kao takvi, imamo
dužnost da pozovemo ljude da ostave otpalu crkvu i dodju u Božju
crkvu ostatka.
San Bernardino i ono što je usledilo bilo je korak unazad,
ali to nije bilo dovoljno da nas zaustavi. Nastavili smo, ne
prestajući da istražujemo ovaj predmet ko je i šta je crkva.
Za nas, to je bilo opasno pitanje za proučavanje, i mi smo
to shvatili, ali nismo videli gde leži stvarna opasnost. Pravi
problem bio je, dok smo razmatrali ovo pitanje, što smo mi bili
previše voljni i spremni da ispunimo ulogu Božje prave Crkve,
samo kad bismo mogli da nadjemo opravdanje za objavljivanje da
je glavna organizacija diskvalifikovana. Nismo mogli da
zauzmemo poziciju objektivnih sudija. Imali smo previše da
dobijemo ili izgubimo, zavisno od toga kako ćemo odgovoriti na
pitanje. Tako smo u svom odgovoru bili prirodno pristrasni.

111
 Dok smo nastavljali da proučavamo i molimo za vodstvo,
Bog je slušao. Ali On je znao da mi nismo spremni da slušamo,
zato nam je dozvoljavao da nastavljamo svojim putem. Ali bio je
dovoljno ljubazan da ubaci neke prepreke na naš put koje su nas
prisilile da malo usporimo.
Kretali smo se sporo, praveći svaki korak pažljivo, a onda
smo odlučili da više ne možemo da odlažemo. Zaključili smo da u
aprilu 1995. moramo da načinimo završni korak - da zvanično
objavimo - pozovemo sav Božji odani i verni narod da prekine
svoju vezu sa Generalnom konferencijom. Bilo je vreme za poziv
Božjem narodu da izidje iz Vavilona i priključi se nama u
nastavljanju dela Božje Istorijske crkve adventista sedmog dana.
Drugi su nas gurali ka ovom završnom koraku već dugo
vremena, a sada konačno je šest grupa koje su oformile novu
kolaiciju odlučilo da će subota, 15 aprila 1995 biti dan kada ćemo
objaviti glasnu viku, pozivajući Božji narod da se odvoji od crkava
Generalne konferencije i sjedini sa nama u nastavljanju istorijske
adventističke crkve. Planirali smo zajednički sabor u Pennsylvaniji
i objavili na daleko i na široko da svi koji mogu dodju, i da mnogi
drugi, koji god mogu, prate na televiziji, jer će biti objavljeno
veoma veliko, veoma važno obaveštenje u vezi sa pozivom na
izlazak iz Vavilona.
U svemu ovome Gospod je dozvolio da idemo napred na
svoj način - zaobilazeći prepreke koje su nas usporavale. Ali u
aprilu mesecu mora da je smatrao da je to situacija sad-ili-nikad.
Pokušavao sam i pokušavao da pronadjem ko je doneo
kopiju te male knjige sa rozim koricama, Crkva ostatka u studio u
Halevu. Niko od onih koji imaju pristupa vozilu ne može da se seti
ni da ju je video pre dana kad sam je ja podigao i počeo da čitam,
dok sam čekao da počne emitovanje.
Druge prepreke na koje smo nailazili bile su kao malo
kamenje bačeno na našu stazu. Ta knjiga je bila zid od cigala. Nije
bilo načina da se nastavi sa putem na kojem smo bili, osim ako
smo hteli da razbijemo put kroz tu otkrivenu volju Božju i
nastavimo stazom koju je On zabranio.

112
 POGLAVLJE

20
Ta noć, trećeg aprila 1995, izgledala je kao najduža noć u
mom životu. Klečao sam pored našeg kreveta, moleći se i vičući
ka Gospodu, tražeći svetlost da nas provede kroz tamu koja je
izgledala neprobojna. S vremena na vreme ustao bih i hodao po
sobi tamo-ovamo, govoreći sam sa sobom, razmišljajujući o
svemu, pokušavajući da dodjem do neke vrste razumne odluke.
Kuda ćemo krenuti odavde?
Stvari koje sam pročitao tog dana uverile su me da putujem
pogrešnim putem. Još gore od toga, shvatio sam da je Gospod
opomenuo unapred svoju Crkvu, kroz Ellen White, da će doći ljudi
kao što sam ja i zavesti druge. U početku sam mislio da
ispunjavam proročanstvo vičući iz grla i ne štedeći, ukazujući na
grehe u Crkvi, ali sam konačno dozvolio gorčini da me dovede do
tačke gde sam počeo da ispunjavam potpuno drukčije
proročanstvo, pozivajući ljude od Crkve koju je Gospod
uspostavio na zemlji da objavi poslednju vest poruke ovom svetu.
Vi me već poznajete dovoljno da znate, kad ja postanem
osvedočen da treba nešto da uradim, ne mogu mirno da sedim i o
tome samo razmišljam. Ponekad moja brzina da činim izaziva
probleme, jer nisam odvojio vreme da o svemu pažljivo razmislim,
ili nisam spreman da slušam savet drugih. Tako sam sada bio u
iskušenju da ućutkavam svoju savest. Možda preterujem u reakciji.
Možda sam opet impulsivan. Možda, kad bih našao više vremena
da proučavam, molim se i savetujem sa drugima, otkrio bih da
ipak nismo na pogrešnom putu, pa ćemo moći da nastavimo s
poslom kao i obično.
Medjutim, svaki put kad sam počeo da mislim u tom
pravcu, jedna od rečenica iz male roza knjige došla bi mi opet na
um, i ja bih jasno video da moramo promeniti pravac - drastično.
Kad je svanulo jutro, znao sam da moramo podeliti sa odborom
ono što smo Dainne i ja čitali. Čim smo stigli u kancelariju, sazvali
smo sve članove odbora. Oni su, od samog pogleda u mene, mogli
reći da nešto nije u redu.
113
 Čim sam ustao da govorim, teško osećanje odgovornosti
pritislo mi je pleća. Ja sam vodio te ljude. I vodio sam ih u
pogrešnom pravcu. Smatrao sam sebe nekom vrstom Haleva ili
Isus Navina, ili čak Mojsija, ali u stvarnosti, za proteklih nekoliko
godina igrao sam ulogu buntovnog Koreja ili jednog od onih koji
su vodili ljude pogrešnim putem, u pokušaju da osvoje Hanan
svojom snagom, ne slušajući Božja uputstva.
Na neki način osećao sam da moram da nadjem izlaz iz ove
situacije. Morao sam nekako da okrenem stvari i povedem odbor
natrag sa mnom. Znao sam da se mogu okrenuti protiv mene. U
njihovoj je moći da objave da sam sada zaveden i Prophecy
Countdown neće više ništa imati sa mnom ili mojom novom vešću.
Ako ovaj sastanak loše prodje, mogao bih izgubiti sve za šta sam
naporno radio da podignem. Što je još gore, mogao bih da izgubim
sve, a da ova grupa nastavi da ide svojim putem.
Čak i ako sastanak dobro teče i odbor odluči da prihvati to
što smo Dianne i ja našli u knjizi Crkva ostatka, još uvek možemo
izgubiti sve za šta smo radili. Cela naša služba bila je u opasnosti.
Kako možemo održati dobro finansijsko stanje ako promenimo
pesmu i postanemo pozitivni prema Generalnoj konferenciji?
Počeli smo sastanak na kolenima, moleći se za vodstvo,
kao što smo uvek činili. Ali ne mogu se setiti prilike kad je moja
molitva bila tako usrdna. U toj prostoriji za odborske sednice
donosili smo odluke o multi-milionskim poduhvatima, ali milioni
dolara bili su bledi u poredjenju sa vrednošću miliona duša koje
mogu biti pogodjene onim sa čime smo se mi suočili ovog dana.
Pošto smo završili sa molitvom, ustao sam i pogledao pet
osoba koje su, zajedno sa mnom, činile naš najuži odbor. Kathleen
Greenfield, predsednik našeg odbora, sedela je na kraju stola s
moje desne strane. Odmah do mene desno, bila je Patti Edwards,
naš blagajnik. Meni sa leve strane, na drugom kraju stola, sedela je
Dianne, a odmah do nje je sedela Pat Shafer, moja pomoćnica u
administraciji i član odbora. Preko puta mene bila su dva pomoćna
pastora naše crkve, Bill Hughes i Dr. Al Scott. Oni su svi gledali u
mene sa iščekivanjem, shvatajući da imam nešto značajno da
podelim sa njima.

114
 Pogledao sam u Kathleen. Zabrinutost se pokazivala u
njenim tamnim očima. Osećao sam kao da može da vidi kroz mene
i prozre šta me opterećuje. Pitao sam se kako će reagovati. Hoće li
razumeti? Ili će pokušati da povede odbor za sobom i nastavi
putem kojim smo do tada išli?
A šta je sa Dr. Scott? Penzionisani ortopedski hirurg, koga
iz milošte zovemo "Doc" je srdačan, zainteresovan, brižni lekar.
On je bio duboko ranjen i isključen u jednoj crkvi u Arizoni, i
pokazao se kao vredan borac protiv onih koji su mu učinili nažao.
Nekadašnji vojni major, čija se brižna priroda pretvorila u gnjev
kad je osetio da se prema njemu postupilo prljavo. Hoće li on biti
u stanju da se opet okrene i pomiri sa onima za koje je smatrao da
su se podigli protiv njega?
Moj drugi pomoćni pastor, Bill Hughes, nekad je bio pastor
u Severno-kalifornijskoj oblasti. On je takodje osetio da se
organizovana crkva prema njemu ponela nepošteno. Kako će on
reagovati na moj poziv da se vrati i izmiri?
Patti Edwards, blagajnica izgledala je zbunjena. Nije znala
zašto je sastanak sazvan i sedela je s iščekivanjem, očekujući da
sazna šta je bilo tako hitno. Nije bilo neuobičajeno kad se nešto
novo dogadjalo da pozovemo hitan sastanak odbora, ali mogao
sam videti da je osetila napetost u prostoriji i izgledala je kao da
nešto predoseća. To je iskrena žena molitve, i znao sam da mogu
računati na nju da će me bar pošteno saslušati. A tu je bila i Pat
Shafer. Dok sam gledao u nju, znao sam da se mogu osloniti na
njenu iskrenu, poštenu ocenu.
Bilo mi je drago da je Dianne bila pored mene. Ona je
znala moju poziciju, a ja sam znao da mogu da računam na njenu
podršku.
Udahnuo sam duboko i prešao odmah na stvar. "Ne znam
kako ćete reagovati na ovo što moram danas da vam kažem.
Možda ćete pobeći. Možda ćete se okrenuti protiv mene. Možda
više nikad nećete hteti sa mnom da imate ikakvog posla. I ako tako
bude, moraću da razumem. Ali prisiljen sam da vam kažem ono
što imam da kažem. U nešto sam uveren, a vi znate, kada Gospod
mene uputi u nekom pravcu, ja jednostavno moram u tom pravcu
da idem."

115
 Uzbuna se pokazala na licima oko stola dok sam nastavio.
"Dianne i ja smo proveli veoma dugu noć u molitvi",
rekao sam. "Juče sam slučajno našao primerak knjige Crkva
ostatka i čitao je. Moram priznati da su me neke stvari iz te male
knjige iznenadile, iako znam da sam je pre čitao. Nekako mi je
bilo zgodno da zaboravim šta Gospodnja vesnica ima da kaže o
svojoj Crkvi. Ali to ne mogu više da zanemarujem. Nema načina
da to zaobidjem. Duh Gospodnji je izjavio da je svaki vesnik koji
govori da je Crkva koja drži deset Božjih zapovesti Vavilon
obmanut i propašće. (Crkva ostatka 45. 46)
Da li razumete šta to znači? To znači da smo išli za
prevarom sve vreme i da, ako nastavimo u ovom pravcu, naša
organizacija će postati ništa! Apsolutno ništa!"
Mogao sam da vidim kako je lice doktora Scotta postajalo
sve uzrujanije dok sam govorio, ali sam nastavio, iznoseći
činjenicu za činjenicom, navodeći odseke iz knjižice nad kojom
smo Dianne i ja proveli noć čitajući je. Kad sam završio svoj
govor, pozvao sam ih da uzmu vremena i pročitaju knjigu Crkva
ostatka pre donošenja odluke. Onda sam seo i iščekivao reakciju
članova odbora.
Dr. Scott je prvi progovorio, iako sam mogao videti da je
Bill Huges bio jednako uznemiren. "Pastor John", rekao je, "ti znaš
da te ja veoma poštujem i da sam spreman da pročitam knjigu. Ali
iskreno govoreći, mislim da ti preterano reaguješ na nju. Ove
odseke smo čitali i pre. Čuo sam te kako držiš propovedi u kojima
si učio ljude kako da odgovore onima koji će im možda čitati ove
redove. Zar ne misliš da si malo požurio govoreći da moramo da
se okrenemo sto osamdeset stepeni i vratimo se Generalnoj
konferenciji? Razmisli o svemu što su nam ti ljudi učinili. Zar se
ne sećaš kako su te prljavo izvikali u knjizi Problemi?"
Doc me je pogodio u otvorenu ranu kad je to spomenuo, ali
na neki način u tom trenutku nisam ni osećao ljutinu zbog toga.
Gospod me uverio da sam bio na pogrešnom putu zadržavajući
pažnju na gresima drugih; kako sam mogao da se ljutim što su me
drugi tretirali onako kako sam ja tretirao njih? Bili smo jednako
krivi i u potrebi za Spasiteljem.

116
 "Čujem šta govoriš, Doc", odgovorio sam. "Sve što sad
radim je da tražim od vas da uzmete knjigu i pročitate je."
"Ali šta je sa saborom sledeće sedmice?" pitao je Bil
Huges. "Ti znaš šta planiramo. Svi računaju na nas da ćemo
odvesti Haleva i Isus Navina u Pennsylvaniju i emitovati poziv za
izlazak iz Vavilona. Ne možeš jednostavno odustati u poslednji
tren! Ljudi računaju na nas!"
"Razmišljao sam o tome, Bill", odgovorio sam. "Ne kažem
da ne možemo ići u Pennsylvaniju i odvesti Haleva i Isus Navina
da se prenosi sabor. Sve što kažem je da ja nisam spreman da se
priključim drugima u objavljivanju poziva za izlazak iz Vavilona,
a neću dozvoliti ni da naša oprema bude upotrebljena da se objavi
ta poruka. Nadam se da ćete me vi podržati u tome."
Bill je zatresao glavom s nevericom i frustrirano. "Ne
znam, pastor John. To je sve tako suprotno sa onim što smo do
sada govorili - sa pravcem u kome smo išli. Ne mislim da je
pošteno da iznenada promeniš svoju pesmu i očekuješ od svih
drugih da ti se pridruže i pevaju u skladu sa tobom. Ja kažem da
treba da idemo napred kao što je planirano. Ako je ova nova
svetlost koju imaš ispravna, možemo se uvek povući."
"Šališ se, Bill?" prekinuo sam ga. "Kako se uopšte možemo
okrenuti natrag ako ljude već pozivamo da napuste organizovanu
Crkvu i pridruže se nama? Jednom kad objavimo taj poziv, ljudi će
se opredeliti. Povući će se iz svojih crkava. Ne možeo tražiti od
njih da to učine ako nismo apsolutno sigurni da je to ispravno!"
Diskusija je za neko vreme bila prepucavanje preko stola, a
obojica ljudi, članova odbora, sa strašću su se raspravljali sa
mnom. Konačno, smirujući nas, Patti je progovorila tihim, gotovo
šaptavim glasom. "Sedim ovde i slušam kako vi ljudi govorite",
rekla je. "Ja duboko poštujem i volim sve vas...Znam pravac u
kome smo do sad išli, i sve vreme sam smatrala da je to dobro, ali
moram priznati da su me neke stvari u poslednje vreme dosta
opterećivale...Ja dosta proučavam, čitam i molim se. I - našla sam
neke rečenice koje nam je John čitao - i neke druge, isto tako, i
zaista sam se molila da nas Gospod vodi, jer nisam se osećala
lagodno govoreći protiv Crkve tako oštro kad sam to čitala. "
Zastala je, a onda nastavila. "Ja smatram da je Gospod vodio tebe

117
i Dianne na te iste izjave," rekla je. "Mislim da svi treba da
proučavamo - da jednostavno za neko vreme stavimo u stranu ono
što mislimo i dozvolimo da nas Gospod vodi."
Doc i Bill su tiho sedeli dok je Patti govorila, ali sad su se
vratili svojim argumentima za ostajanje na istoj poziciji i pažljivim
razmatranjem stvari pre nego što promenimo pravac. Onda se
Kathleen ubacila sa svojim prvim komentarima ot kada sam ja
govorio. Primetio sam kako je sa pažnjom gledala Patti dok je
govorila i pitao sam se šta se dogadja u njenom umu.
"Patti", počela je Kathleen, "hoću da znaš da je Gospod
uveravao mene u mnoge od ovih stvari koje si upravo spomenula.
Jednostavno nisam mogla neke od ovih tekstova koje sam čitala o
Crkvi da izbacim iz glave, ali sam uvek imala poverenja u pastor
Johna, i nisam mogla da verujem da bi Gospod njega vodio
pogrešnom stazom, tako nisam ništa rekla. Ali sa ovim što je
rečeno na ovom mestu danas, mogu to jasno da vidim. Gospod je
sve nas vodio u istom pravcu, i samo je čekao da neko bude
dovoljno hrabar da progovori i podeli sa nama šta je saznao." Tada
je pogledala u mene. "Veoma mi je drago za ovo što si danas
rekao, pastor John. Treba da to proučavam mnogo više, znam, ali
slažem se da ne možemo nastaviti da idemo putem na kome smo.
Ne možemo ići napred i pozvati ljude iduće sedmice da napuste
organizovanu Crkvu."
Pogledao sam u Doc, a zatim u Bill. Obojica su izgledali
zbunjeni, nesigurni kuda da se okrenu. Očigledno, oni su bili u
manjini na odboru, ali uopšte nisu bili osvedočeni da smo mi ostali
u pravu. Do ovog trenutka, Patti je bila u suzama i brisala oči.
Konačno je Doc progovorio. "Predlažem da svi uzmemo primerak
knjige Crkva ostatka i pročitamo, a onda da odlučimo šta da
radimo."
"Slažem se", odgovorio sam. "Ali sad odmah moramo
doneti jednu odluku. Hoćemo li poslati Haleva i Isusu Navina
sledeće sedmice u Pennsylvaniju? Mislim da se slažemo da ne
možemo dozvoliti da budu korišćeni za emitovanje poziva za
izlazak iz Crkve. Jasno je da me većina odbora podupire u tome.
Ja ću razgovarati telefonom sa ostalim liderima i reći im da mi
nećemo doći."

118
 Dok sam govorio ove reči, osetio sam finalnost promene
pravca za sebe. Do tog trenutka, mislim da sam se još držao za
mogućnost da ja nisam u pravu i da će me ostatak odbora uveriti
da bar dozvolim našoj grupi da nastavi svojim pravcem, čak i ako
ja ne mogu da učestvujem. Sad sam znao da me je Gospod vodio u
moj novi stav i da će me odbor podržati. Svaka pomisao da bi naša
grupa na bilo koji način učestvovala u pozivu na izlazak iz
Vavilona izbledela je dok sam govorio te reči.

119
 POGLAVLJE

21
Završili smo sednicu dugom, usrdnom molitvom, a onda
sam tiho otišao u svoju kancelariju, da se pripremim za ono što ću
reći kad pozovem lidere drugih grupa. Još uvek sam tiho sedeo za
stolom kad su Bill i Doc došli do vrata. Nastavili smo dalje da
razgovaramo o problemu, a ja sam insistirao da odmah treba da
informišem druge o našoj promeni pravca. Ali Doc i Bill su imali
bolju ideju.
"Pastor John", rekao je Doc kad sam ja bio spreman da
započnem s pozivima, "ne mislimo da je najbolje da ti pozoveš
druge vodje. Zašto ne dozvoliš nama da ih pozovemo?"
"Ne", odgovorio sam, "ja sam taj koji je ubedjen. Ja sam
vodio sve nas ovoliko daleko u ovu situaciju, i moja je
odgovornost da završim što sam započeo."
"Ali čekaj", rekao je Bill. "Doc i ja smo popričali o ovome.
Samo nas saslušaj."
"Naravno, Bill."
"Ako pozoveš jednog od lidera i kažeš mu ono što si
upravo rekao nama, šta misliš, kako će reagovati?"
"Pa, verovatno će na početku pokušati da me ubedjuje. Ako
to ne vredi, bez sumnje će postati prilično frustriran, možda čak i
gnjevan, i pokušaće da me primora da ostanem pri našem ranijem
dogovoru da dodjem."
"Tako je, i sve što ćeš biti u stanju da učiniš je da se
raspravljaš s njim i da mu kažeš svoja ubedjenja. Onda će on
kazati svoja, i gde će se sve to završiti? Vas dva ćete još uvek biti
u neslaganju.
Ali razmisli o tome na ovaj način", produžio je Bill. "Šta
ako ja nazovem? Mogu mu reći da imamo neki mali problem
ovde, da se pregrupisavamo i proučavamo i donosimo odluku
kojim putem ćemo ići. Još ništa nije finalno. Pastor John ima neke
sumnje, ali Doc i ja smo još uvek sa vama, i za sad moramo samo
da čekamo da prodje oluja - da imamo malo strpljenja dok svaka

120
stvar ne dodje na svoje mesto. Mi još uvek radimo sa pastor
Johnom, pokušavajući da mu pomognemo da vidi kako je važno
da ostane na istom smeru.
Zar ne vidiš, pastore, koliko bi ovo bilo bolje? To će držati
otvorena vrata za komunkaciju izmedju nas i drugih grupa."
Morao sam da se složim s njima dvojicom, a oni su bili
više nego spremni da obave telefonske razgovore. Nisam se mešao
u razgovor s vodjama drugih grupa, ali Doc i Bill su mi redovno
donosili izveštaje. Pozivi nisu išli dobro - bilo je mnogo frustracije
i ljutine što tako iznenada menjamo kurs. Ponudili smo da
dopremimo opremu za televizijsko prenošenje na sabor i da
emitujemo druge delove sastanka, ali ne poziv za izlazak iz
Vavilona, niti propoved u kojoj se organizovana Crkva adventista
sedmog dana naziva Vavilon. Zbog zauzimanja ovakvog stava bili
smo optuženi za despotsko ponašanje nad njima. Drugi lideri nisu
prihvatili našu ponudu. Ili moramo da emitujemo sto odsto
propovedi, ili povlače svoj poziv za nas da prisustvujemo saboru.
I tako je bilo odlučeno da uopšte nećemo učestvovati na
saboru u Bethel, Pennsylvania. Kad se novost raščula, tabla sa
telefonima u upravi Prophecy Countdown zasvetlila se kao
božićno drvo. Ljudi su sa svih krajeva Amerike počeli da nas zovu,
postavljajući pitanja, moleći nas da idemo napred kako je plani-
rano. Gledali su na nas kao stubove snage u istorijskom
adventističkom pokretu, i optužili nas da se drobimo pod pritis-
kom i povlačimo zbog finansijskih teškoća, ali naravno, nijedno od
ovoga nije bilo tačno. Mi smo se samo kretali prema ubedjenju
koje nam je Gospod dao, i dok smo to činili, prava priroda pokreta
čiji smo bili deo počela je da se otrkiva kao nikad pre.
U početku, reakcija ljudi pokazivala je zbunjenost i
nedoumicu. Molili su nas da ponovo razmislimo. Ali kad nismo
reagovali kako su želeli, nervoza mnogih ljudi pretvorila se u
gnjev. Mlin ogovaranja počeo je da proizvodi priče o nama, a
druge grupe su štampale napade na nas, optužujući nas da se
okrećemo natrag ka organizovanoj Crkvi iz čisto finansijskih
razloga. Oni koji veruju takve optužbe mogu da pregledaju naše
izveštaje. Da smo promenili pravac zbog finansijskih razloga, to bi
bila jedna od najglupljih stvari koju smo mogli da učinimo.

121
Daleko od popravljanja naše finansijske situacije, to nas je u stvari
dovelo do iscrpljivanja većine naših prihoda.
U okviru našeg odbora, razlika u mišljenjima se nastavljala
jer Bill Hughes i Doctor Scott se još uvek nisu menjali. Mi smo svi
bili duboko povredjeni načinom kako nas je organizovana Crkva
tretirala, i prihvatili smo argument da je organizovana Crkva
Vavilon. Ali neki od nas su sad ponovo razmatrali to stanovište.
Doc i Bill su čitali isti materijal koji smo mi pročitali, ali nisu
mogli da prihvate da nismo bili u pravu u našoj proceni.
Ja sam ostao čvrst u svom ubedjenju da je okretanje smera
našeg delovanja ispravna stvar, i kao rezultat tome, promenio se
fokus mojih propovedi.
U medjuvremenu Doc i Bill su me ohrabrili da nastavim s
proučavanjem, da proverim da nisam što propustio. Zajedno smo
došli na ideju da pozovemo vodje različitih grupa da se susretnu s
nama za zajedničko proučavanje o pitanju da li je organizovana
Adventistička crkva postala deo Vavilona ili nije. Koncem aprila
poslali smo pozivnice raznim nezavisnim grupama, pozivajući ih
da dodju u Orlando i sastanu se s nama za diskusiju za okruglim
stolom preko celog vikenda.
Odgovori koje smo dobili nisu trebali da me iznenade. Ne
bi me ni iznenadili, samo da sam uvek bio u stanju da jasno vidim
motiv koji je bio pokretačka sila iza istorijskog adventističkog
pokreta. Dok smo svi tvrdili da smo motivisani ljubavlju za
Gospoda i negovu vest za poslednje vreme, sada moram priznati
da je u svemu tome postojala zajednička nit naše potrebe da
vodimo svoje sopstvene programe i da se ne pokorimo nikakvom
autoritetu izvan nas samih.
Ovaj duh se pokazao jasno i glasno u odgovorima koje smo
dobili od pozvanih. Lider A je rekao da bi došao da nismo pozvali
i lidera B. Lider C je rekao da bismo mogli da računamo na njega
da nismo pozvali lidera D. Neprijateljstvo izmedju različitih grupa
bilo je skoro veće nego li njihovo zajedničko neprijateljstvo
prema Crkvi. Izgledalao je kao da svako upire svoj prst u nekog
drugog.
Mi smo neustrašivo išli napred u veri, nadajući se da će

122
Sveti Duh preovladati u srcima ovih ljudi i da će u poslednjem
trenutku odlučiti da dodju. Iznajmili smo jedno odmaralište i
obezbedili obroke računajući na dvadeset do trideset osoba. Ali na
naše razočarenje, došle su samo dve osobe. Uprava odmarališta je
postavila fotelje poredjane u kvadrat da smesti veliki broj
učesnika. Sada je samo pet od nas - tri iz Prophecy Countdown i
lideri dveju drugih nezavisnih grupa - sedelo zajedno za
proučavanje i molitvu.
Diskutovali smo o problemima i molili se zajedno, ali sa
samo tri predstavljene grupe, nije bilo mnogo nade da ćemo
načiniti bilo kakav progres. Jedna stvar nam je postala jasna, ipak,
iz tog proučavanja, a to je da Gospod hoće da njegov narod bude
ujedinjen. Čitali smo citat za citatom o važnosti da istupimo
jedinstveni prema svetu. Usmerili smo pažnju naročito na reči iz
knjige Čežnja Vekova, strana 311.
"Mnogi su revni u religioznim službama, dok
izmedju njih i njihove braće postoje neprijatne razlike
koje bi oni mogli da uklone. Bog zahteva od njih da
učine sve što je u njihovoj moći da obnove sklad.
Dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihove
službe. Hrišćanska dužnost u ovome je jasno
pokazana."
Shvatili smo da je naša dužnost da milošću Božjom
učinimo sve što je u našoj moći da izmirimo različite grupe.
Postoji izreka da ako breg neće doći Muhamedu, onda će
Muhamed doći bregu, i to je što smo odlučili da učinimo posle
našeg neuspelog sastanka. Ron Woolsey, vodja grupe Uski put, bio
je jedan od dva lidera koji su došli. On je predložio da, pošto drugi
lideri nisu hteli da dodju i susretnu se s nama, mi treba da nadjemo
put da idemo i susretnemo se s njima. Doc i ja smo se složili s
njim da treba da se zauzmemo na nekoj vrsti službe pomirenja, da
pokušamo da zakrpimo stvar i opet ujedinimo istorisjki
adventistički pokret.
"Ja imam kamp-prikolicu", rekao je Doc na jednom od
naših sastanaka. "Zašto ne bismo nas trojica putovali zajedno?
Mogli bismo da posetimo sve nezavisne grupe i pozovemo ih da se
ujedine. Svakako će nas Gospod blagosloviti u poduhvatu poput

123
ovoga. Izgleda kao da samo prolazimo jedni kraj drugih, nazivamo
se ružnim imenima i tražimo šta da kritikujemo. Hajde da vidimo
da li se može učiniti nešto da nadvladamo taj negativni duh.
Najzad, zar nam nije to Isus rekao u Matej 5? Ako naš brat ima
nešto protiv nas, zar nismo mi ti koji treba da idu i pokušaju da
poprave situaciju?"
Nisam mogao da se protivim ovakvom razmišljanju ili
velikodušnoj ponudi da koristimo njegovu kamp-prikolicu za put.
Nekoliko dana kasnije, natovarili smo vozilo i pohitali na osam
hiljada milja dug put pomirenja - bar smo se nadali da će to biti.

124
 POGLAVLJE

22
U junu 1995 Bill Huges, Dr. Al Scott i ja natovarili smo
stvari za put u trideset tri stope dugu kamp-prikolicu i pohrlili da
pozovemo na jedinstvo i pomirenje neke od najuglednijih
nezavisnih grupa. Namera ovog puta nije bila da se ove grupe
ponovo ujedine sa organizovanom Crkvom. Ni nas troje se nismo
slagali po pitanju da li organizovana Crkve jeste ili nije Vavilon.
Čak ni tada, ni Doc ni Bill nisu se pomerili nimalo od svog
gledišta.
U stvari, naš cilj je bio da se susretnemo sa vodjama svake
od tih grupa i da im ukažemo na važnost jedinstva - da ih
pozovemo da zasednu sa nama kako bismo izgladili razlike tako
da bismo mogli ići napred kao snažno kooperativno telo. Činjenica
je bila da je bilo suviše kritikovanja i optuživanja izmedju
različitih grupa, i toliko takmičenja za sredstva, da su naši napori
bili jalovi kao onih u graditelja Vavilonske kule, nakon što im je
Gospod pomešao jezike. U stvari, sa raznovrsnošću poruka koje su
dolazile od svih većih grupa, plus greške i fanatizam svih malih
podgrupa nastalih od tih grupa, izgledalo je da je istorijski
adventizam, i cela nezavisna službena arena postala Babel ako ne i
Vavilon. Svakako je postala zbrka.
Zacrtali smo put koji će nas voditi od istočne do zapadne
obale, sa polaskom iz Virginije, prolazeći kroz srednji zapad, a
onda do Californije i odande do Washingtona i Montane. Na
našem rasporedu bili su Hartland (Colin Standish), zatim Behold
the Lamb (Kenny Shelton) i Amazing Truth (Jan Marcussen) u
Illinois. Odande je trebalo da idemo u Kansas da se susretnemo sa
John Grosboll u Steps to Life. Zatim je trebalo da idemo u
Californiju da se susretnemo sa Danny Vierra, vodjom Modern
Manna. Zatim je trebalo da se uputimo na sever u državu
Washington i susretnemo se sa Ron Spear, vodjom Hope
International, a zatim krenemo na istok i zastanemo u Troy,
Montana, da se susretnemo sa našim prijateljima iz grupe Printed

125
Page Ministries. Kako su stvari tekle, išli smo nešto različitim
putem, ali smo pokušali da se susretnemo sa svima iz ovih
nezavisnih grupa.
Naše prvo zaustavljanje bilo je u Hartlandu, posle otprilike
jednog dana na putu, i to je skoro bilo naše poslednje
zaustavljanje. Još u početku, kad smo počeli sa Prophecy
Countdown kao nezavisnom grupom, 1985, Colin Standish, Ralph
Larson i Ron Spear su me dočekali raširenih ruku i proizveli smo
izvestan broj video kaseta zajedno. Ali jedinstvo nije dugo trajalo.
Mi smo svi bili veoma nezavisni mislioci, sa vlastitim
programima. Posle izvesnog vremena, shvatili smo da ne možemo
raditi zajedno - mislim da su oni mene gledali kao previše
nezavisnog, i kad nisu mogli da me kontrolišu, udarili su natrag. Ja
se nisam mnogo mešao sa Colin u poslednjim godinama, ali smo
bili snažno ubedjeni da treba da pokušamo da načinimo jedinstvo
medju nezavisnim grupama, zato smo se molili i nadali najboljem.
U Hartlandu smo primljeni, najblaže rečeno, hladno. Colin
i izvestan broj njegovih saradnika su se sreli s nama, ali njihov
stav je bio u izvesnoj meri skeptičan. "O, ti si se vratio u oblast i
ranije, John", rekli su - podrazumevajući da ja samo vrdam i da ću
uskoro promeniti svoju pesmu.
Izneli smo im odseke koje smo čitali, a koji su nas ubedili
da treba da odložimo razlike i radimo zajedno na predstavljanju
jedinstvenog fronta ka svetu, ali naše reči kao da su se odbijale od
zida. "Biće jedinstva", reko je Standish. "Ali tek u vreme izlivanja
Svetog Duha." Drugim rečima, nije trebalo da mi činimo bilo
kakve naročite napore da se ujedinimo. Samo treba da čekamo dok
Duh ne učini čudo i dovede nas u jedinstvo.
Poseta grupi u Hartlandu bila je obeshrabrujuća. Ako ćemo
takvu reakciju dobijati gde god stanemo, put neće izgledati vredan.
"Ovo je traćenje vremena", rekao sam kad smo se neko-liko milja
odmakli. "Hajde da se vratimo kući!" Ali drugi nisu bili spremni
da se predaju tako lako, pa smo se uputili ka Illinoisu.
Oko 1980, Kenny Shelton je radio sa svojim bratom Danny
na osnivanju Three Angels Broadcasting Network, ali oko 1990,
oni su zapali u probleme, i Kenny je osnovao vlastitu grupu
Pod nazivom Behold the Lamb. Kenny je prisustvovao našem

126
sastanku u Orlandu, toplo nas je pozdravio i pozvao nas na
večernji molitveni čas koji se održavao sredom. Imali smo ugodnu
posetu, ali Kenny je, kao i obično, bio nespreman na odluku kad je
došlo pitanje formiranja jedinstvenog fronta.
Naše sledeće zaustavljanje trebalo je da bude sa grupom
Amazing Truth Ministry. Smešteno u zabačenom delu Illinoisa,
pokazalo se da nije lako naći njihovo mesto. Do vremena kad smo
konačno zapazili majušni znak na jednom skladištu udaljenom od
puta, već smo petnaest minuta kasnili od vremena zakazanog za
susret sa Jan Markussen. Neki od njegovog osoblja pozdravili su
nas s informacijom da je Jan pritisnut rokom za štampanje svog
časopisa, i da je već otišao. Nisu bili sigurni da li će se vraćati.
Rekli su nam da možemo da čekamo, ali atmosfera tamo bila je
slična onoj koju smo našli u Hartlandu. Izgledalo nam je da Jan
uopšte nije bio zainteresovan za ono što ćemo mi imati da kažemo.
Znali smo da smo blizu uprave Three Angels Broadcasting
Network, ali nismo planirali da idemo njima jer je ta grupa uvek
ostala tako tesno povezana sa organizovanom Crkvom. Ali pod
okolnostima koje su bile, rekao sam: "Hej, ne mogu nas tretirati
gore nego što smo već prošli, zašto ne bismo stali i posetili ih?"
Tako smo nazvali Danny Shelton i upitali da li bismo
mogli svratiti. Rekao je da bi mu bilo drago da nas vidi, tako smo
se odvezli k njima. Na naše iznenadjenje, dočekani smo veoma
srdačnom dobrodošlicom. Denny nas je proveo kroz objekte. On
je, naravno, bio zainteresovan za jedinstvo, ali njegova vizija je
bila dovoljno široka da obuhvati i organizovanu Crkvu, što kod
većine nezavisnih grupa nije dolazilo u obzir.
Naše sledeće zaustavljanje trebalo je da bude u Kansasu,
tako smo opet bili na putu. Stigli smo u Wichita u petak i
telefonirali u Steps to Life da javimo Johnu Grosbollu da smo tu i
da bismo voleli da posetimo njega i njegovo osoblje. John i ja smo
bili prilično bliski oko 1990, i ja sam gledao na njega kao na neku
vrstu učitelja. On je duboki mislilac i pažljivi student. Iako on
nikad nije istupio i rekao da je Generalna konferencija postala
deo Vavilona, pod njegovim uticajem su mnoge nezavisne grupe

127
krenule ka ideji da je vreme da se adventisti pozovu na izlazak iz
organizovane Crkve. Samo kad bismo mogli da postignemo neki
uspeh kod Johna, to bi značilo da je celi naš put bio vredan truda.
Nadali smo se da će naš susret ovde biti neka vrsta samita
koja će popraviti neuspeh susreta u Orlandu. Ron Woolsey, lider
Narrow Way, nas je ubedio da je razumeo Johna Grosbolla i da će
Johnu biti drgo da se susretne sa nama. Ron je planirao da nam se
pridruži u Wichita. Kenny Shelton se isto tako složio da se doveze
do Wichite i priključi se sastanku. Ali kad smo nazvali telefonom,
sekretar Johna Grosbolla nam je rekao da ovaj nije zainteresovan
da se sretne sa nama.
Nazvao sam Rona i kazao mu kakav smo odgovor dobili,
pa je i on odlučio da neće doći pošto neće biti susreta. Ali upravo u
to vreme pojavio se Kenny i otišao u Steps to Life i rekao im da je
on vozio osam sati i nema nameru da ode a da se ništa ne dogodi.
Konačno je John Grosboll pristao da nam dozvoli da dodjemo na
njegovo bogosluženje u subotu, ali neće prihvatiti da ima sastanak
sa nama.
Crkvena služba u Koraci ka životu obično je snimana na
video kasetu, da bi se slala pojedincima, i ja sam razumeo da će
služba ove sedmice biti snimana. Ali taj plan mora da se promenio
kad se naša grupa pojavila na bogosluženju. Prisustvovali smo
bogosluženju u Prairie Meadows crkvi u subotu ujutro, i konačno,
na kraju dana lideri Steps to Life pristali su da se sastanu s nama.
Sastanak nije dobro započeo. Izgleda da je bilo veoma
malo interesovanja za iskreni napor da se uklone razlike i teži ka
jedinstvu. Jedna od prvih stvari o kojoj se razgovaralo bila je serija
optužbi protiv Prophecy Countdown - pitanja o našoj iskrenosti i
načinu na koji postupamo sa osobljem.
Ono što se dogodilo na ovom sastanku jasna je ilustracija
jednog od najvećih problema sa kojim se nezavisne grupe suoča-
vaju. Pre svega, njihovo osoblje je sačinjeno od ljudi koji ne
reaguju dobro na autoritet i hijerarhijsku strukturu. Kad god
postoji problem sa autoritetom ili sa disciplinom u nekoj grupi,
mere koje su preduzete ograničene su na tu grupu. Vrlo često,
kada je osoba disciplinski kažnjena u jednoj grupi, ona
jednostavno odlazi i priključuje se drugoj grupi bez pitanja šta se
dogodilo u prošlosti.
128
 Često takvi ljudi, koji su otpali od jedne grupe, raznose
priče u novoj sredini i koriste svoju novu grupu kao oružje,
pokušavajući da se opravdaju ili osvete za ono što su verovali da
im je nepošteno učinjeno. Nekoliko ljudi iz grupe Steps to Life
zauzeli su stranu pojedinaca koji su nas napustili zbog problema u
San Bernandinu ili su bili kažnjeni u Prophecy Countdown. Ovi su
stavili pod znak pitanja naše pravo da takve kaznimo. Drugi su
imali optužbe protiv Bill Huges, ko je u to vreme bio odvojen od
svoje supruge, govoreći da on nema pravo da bude tu i pokušava
da izmiri druge ako on sam ne može da se pomiri ni sa svojom
ženom.
Diskutovali smo o ovim problemima bez mnogo uspeha.
Ali, posle početne hladnoće, uspeli smo da se probijemo do nekih
konstruktivnijih tema, a lideri Steps to Life složili su se da treba da
težimo ka jedinstvu - naročito kad je u pitanju rad na emitovanju
programa preko kratkih radio talasa. Posle prilično
obeshrabrujućeg početka, složili smo se da ima bar nekih područja
na kojima treba pokušati da radimo zajednički. Ja, koji sam krajnji
optimista, napustio sam ovaj sastanak smatrajući da postoje vrlo
dobre moguć-nosti da dodje do novog jedinstva u istorijskom
adventističkom pokretu. Doc i Bill su isto tako bili ohrabreni.
Iz Wichite, planirali smo da idemo u Californiju, ali iz
nekog razloga odlučili smo da promenimo pravac i najpre odemo u
Troy, Montana, da posetiimo grupu Printed Page Ministries. Tamo
je Gospod imao drugu pouku koju je trebalo da naučimo, ali to se
u početku nije videlo.
Stigli smo u Troy usred velike krize u grupi Printed Page.
Jedan ugledni vodja je upravo priznao da je uključen u nepristojne
aktivnosti, a drugi članovi ekipe tražili su naš savet kako da
postupe. Vodja izgleda da se kajao, a osoblje je zamolilo nas
trojicu da se sastanemo s njima i preporučimo im šta da urade.
Vodja se složio da prihvati kakvu god odluku donesemo.
U ovome smo osetili Gospodnje vodstvo. Time što smo
promenili planirani raspored poseta, stigli smo upravo u vreme na
mesto gde smo bili potrebni. Iako smo bili potrešeni gledajući
čoveka koji je nekad radio sa nama kako ima probleme, drago

129
nam je bilo što smo bili tamo u pravo vreme da poslužimo u
odmeravanju kazne na takav način da vodi ka isceljenju. Na poziv
njihvog odbora, sastali smo se sa dva člana odbora i dogovorili o
onome što je izgledalo kao razumna disciplinska mera. Vodja će
morati da napusti zgradu uprave i ostavi službu potpuno za šest
meseci, a onda će situacija ponovo biti razmotrena. Kao što je
obećao, on se složio da postupi kako smo preporučili.
Napustili smo Troy žalosni i istovremeno ohrabreni, ali je
bar izgledalo da je naš trud bio od neke koristi i da je prava
crkvena disciplina bila ispoštovana. Lider grupe je bio spreman da
preuzme odgovornost za sebe pred drugim slugama Gospodnjim,
ne samo pred onima iz njegove grupe.
Nažalost, uskoro se pokazalo da nije tako. Iako se složio da
napusti svoju poziciju, on se nikad nije iselio iz upravnog objekta i
nikad nije predao kontrolu koju je imao nad finansijama. Odbor
Printed Page nikada nije preuzeo akciju da ga potpuno ukloni, a u
roku od dve sedmice taj vodja je opovrgao sve na šta je pristao i
počeo da širi priču kako je John Osborne došao u njegovu grupu i
pokušao da mu oduzme položaj.
Gledajući natrag na to iskustvo, izgleda mi kao da se
Gospod veoma trudio da mi ukaže na probleme od kojih pate
nezavisne grupe. Ne odgovarajući nikom osim lokalnoj
organizaciji, jaki lider može se izvući nakon makar da je počinio i
ubistvo, a svako ko se ne slaže sa odlukom jedne grupe može lako
da predje u drugu grupu. Dokle god je tako i dokle god je na čelu
grupa ljudi koji odbijaju da priznaju bilo koji drugi autoritet osim
vlastitog, neće nikad biti pravog jedinstva medju nezavisnim
grupama. Istorijski adventistički pokret može biti jedinstven u
nekoliko tačaka doktrine, ali postoji tako snažan individualizam i
povremeno takvo rivalstvo medju različitim grupama, da se one ne
mogu ujediniti za završetak Božjeg dela više nego što su graditelji
Babela mogli da se ujedine da bi završili svoju kulu.
Iz Montane smo otišli u Eatonville, Washington, da se
susretnemo sa odborom Hope International. Tamo smo imali
srdačan sastanak. Nekoliko članova odbora veoma odobravaju
Prophecy Countdown, ali i ovde smo naišli na problem osnovnog
principa u nezavisnim grupama. Njihova nezavisnost je važnije od

130
jedinstva. Nismo osećali nikakvo neprijateljstvo u Hope
International, ali nismo osetili ni da smo bilo šta postigli kad je u
pitanju stvaranje jedinstvenijeg pokreta. Ostatak našeg puta bio je
isto tako besplodan.
Danny Vierra iz Modern Manna često je govorio o zdravlju
na saborima Prophecy Countdown. On je upravo imao sabor svoje
grupe kad smo stigli u Californiju, i ja sam pozvao i upitao da li
bismo mogli da dodjemo i vidimo se. Lider druge nezavisne grupe
ga je pozvao i opomenuo da dolazim i rekao mu da me ne primi.
Kad je odbio da meni dozvoli da dodjem, Doc je uzeo slušalicu i
upitao da li bi on mogao da prisustvuje saboru, ali Danny je
odgovorio jednostavno da, ako Doc dodje, Denny će morati da
objasni saboru zašto je on prisutan, a on ne želi da to učini.
Sad smo bili potpuno obeshrabreni. Smatrali smo da nas
Gospod vodi na ovaj put da bismo nosili vest pomirenja i jedinstva
njegovom raštrkanom stadu. Ali, bili smo odbijeni gotovo kud god
da smo se okrenuli. Bilo nam je jasno da je Colin Standish bio u
pravu. Pravo jedinstvo će doći tek kad Sveti Duh to učini. Verovali
smo da moramo da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo
prevazišli ono što nas deli, ali nije izgledalo kao da je lider bilo
koje druge grupe naštiman na istu vest. Svako je bio zadovoljan da
ide svojim putem, ne uznemiravan mišljenjima ili porukama koje
drugi možda primaju od Gospoda.
Posle puta, vratili smo se u Mont Doru sredinom juna. Bill
Huges je doneo neke lične odluke u vezi sa brakom koje su
pogodile njegovu sposobnost da nastavi kao lojalni član odbora u
Prophecy Countdown i kao direktor škole. Ove odluke su kona-
čno dovele do njegovog odvajanja od naše grupe, u avgustu 1995.
Početkom septembra, Doc je prisustvovao saboru koji je
sponzorisao Thomas Jackson, zdravstveni predavač u Tennessee.
Jackson vodi nezavaisnu zdravstvenu grupu koja radi sa i poduprta
je od organizovanog dela Božje Crkve.
Jedan od govornika na tom saboru bio je lekar iz Texasa.
Niko ne može da utiče na lekara kao drugi lekar. Taj lekar je izneo
seriju predavanja kako se odnositi prema Božjoj Crkvi, koristeći
biblijske primere Mojsija, Ilije i Hrista. Sveti Duh je

131
iskoristio tu seriju predavanja da progovori Docovom srcu. Došao
je kući potpuno promenjen. Sva njegova gorčina je isparila kad je
oprostio ono što mu se dogodilo u Arizoni. Mogao je da oprosti
ljudima koji su mu učinili nažao u ime Božje i u ime Adventističke
crkve.
Kad se vratio u Prophecy Countdown, Doc je pregledao
prepisku od nekadašnjih zaposlenika i ljudi koji su nas finansijski
podržavali, a koji su fanatično verovali da je organizozvana
Adventistička crkva Vavilon iz Otkrivenja 18. Ta prepiska je bila
toliko ispunjena mržnjom, optužbama, prigovorima i kriticizmom,
da je Doc ponovo uzeo da prouči "Pitanje Vavilona." Pronašao je
jedan članak od Ellen G. White, objavljen u Review and Herald, 8.
novembra 1856, koji obraduje taj materijal veoma dobro. (Ovaj
članak se isto tako pojavljuje u VI svesci uvezanih članaka iz
Reviw and Herald.) Jednog jutra, Doc je uzbudjeno ušao u moju
kancelariju i istakao sledeće:
Prvo, vest koja poistovećuje organizovanu Adventističku
crkvu sa Vavilonom i poziva ljude da izadju iz nje, potiče od
sotone. To je krivotvorena i pogrešna vest. Drugo, oni koji
objavljuju tu vest su "zavedeni", oni su stavili vlastitu, pogrešnu
konstrukciju na Svedočanstva, "rade na strani neprijatelja, a ne na
Božjoj strani", "nalaze se pod nadahnućem sotoninih sila", "ne
rade u skladu s Hristom", "slušaju tudji glas", stavili su sebe u
položaj gde sotona "baca senku na njihov put da spreči svaki zrak
svetlosti", to su "vuci grabljivi", "govore iskrivljenu nauku", služe
sotoni, "staju na stranu opadača braće", "na pogrešnom su putu",
"pomažu sotoni da ljaga Hristovo carstvo", nesvesno su skliznuli
da rade na sotoninoj strani "ne shvatajući da su promenili vodju" i
pomažu sotoni "optužujući i osudjujući." Osoba koja iskreno želi
da upozna istinu i da se oslobodi sotonske obmane može poniznog
i pokajničkog duha, da se vrati Božjim istorijskim istinama.
O, kako se promenio moj pomoćni pastor! Sad smo bili
zajedno na istom putu. Plakali smo, molili se i slavili Boga
zajedno! Znali smo da će situacija postati mnogo teža pre nego što
podje na bolje - ali mi ćemo se suočiti s njom udruženi.

132
 POGLAVLJE

23
Posle neuspelog pokušaja da se ujedinimo, započeo sam sa
propovedanjem serije propovedi pod naslovom "Ilijina vest
Laodikeji". U njima sam počeo da otkrivam moje novo
razumevanje prirode Crkve, pokušavajući da navedem one koji su
me sledili u pobuni protiv Crkve da se sa mnom vrate organizaciji.
Pretpostavljam da mi nije bilo dovoljno jasno u kom pravcu idem
u to vreme jer ni ja sam nisam bio potpuno spreman da se ponovo
ujedinim sa organizovanom Crkvom. U mojoj glavi je još uvek
bilo mnogo problema koje je trebalo rešiti. Seme gorčine je još
uvek donosilo svoj rod, i nisam mogao da zamislim sebe da se
mirim sa onima za koje sam smatrao da su me loše tretirali.
Dok sam nastavljao da propovedam moju novu vest,
uskoro je postalo evidentno, ako Prophecy Countdown neće biti
centar kriticizma crkvenog vodstva, mnogi od onih koji su nas
podržavali i za koje smo smatrali da su lojalni, naći će druge da
zastupaju njihovu stvar.
Već neko vreme finansije su bile tesne. Planirali smo da
sakupimo celokupnu svotu od 5.5 miliona dolara da kupimo
WVHA, stanicu za kratke radio talase u periodu od šest meseci. To
je sve palo u vodu u San Bernardinu u februaru 1994, tako smo
uglavnom vreme do kraja godine proveli sakupljajući sredstva,
konačno praveći aranžman da pozajmimo 3.5 miliona da bismo
okončali kupovinu. Verovali smo, kad stanica bude obezbedjena,
ljudi će se vratiti sa svojom podrškom. Klima je bila veoma
nestabilna i ljudi su zadržavali novac da vide šta će se dogoditi.
Ali, kako je sve više i više ljudi počelo da prepoznaje da smo se
okrenuli i da nikad više nećemo objavljivati vesti sa teškom
kritikom protiv organizovane adventističke crkve, prilozi su
nastavili da se smanjuju. Uskoro smo se borili da samo preživimo.
Morali smo da smanjimo broj emisija emitovanih iz WVHA, i
uskoro smo otpuštali osoblje iz naše uprave.

Izveštaji su nastavili da nam dolaze o ljudima koji su bili

133
dovedeni Gospodu kroz pozitivne aspekte naših televizijskih i
radio emisija, i mi smo objavili te rezultate i onima koji su bili na
našoj listi donatora. Napori su doneli izvesna sredstva, ali ni blizu
dve stotine pedeset hiljada dolara mesečno koji su bili baza našeg
budžeta u špicu našeg uspeha kao nezavisne grupe koja ima fokus
na grehe u Crkvi.
Bili smo prisiljeni da prekidamo ogranke naše službe,
jedan za drugim. Godine 1993 uselili smo se u kompleks
kancelarija sa dvadeset četiri hiljade kvadratnih stopa. Isto tako,
započeli smo ogranak sa zdravom hranom i otvorili mali
vegetariajanski restoran. Bili smo usred konstrukcije projekta,
prepravljajući neiskorišćeni deo naše službene zgrade u novi,
poboljšani televizijski studio. Imali smo svoju školu sa dvanaest
razreda, a naša crkva od sedam stotina članova imala je pet
zaposlenika. Sve zajedno, imali smo pedeset pet zaposlenika.
Uskoro više nismo mogli da izdržavamo rad naše škole sa
dvanaest razreda. Pošto je i prisutnost u crkvi opala, izdali smo
našu bogomolju, a bogosluženja održavali u studiju u našoj
crkvenoj zgradi. Zadržali smo službu zdrave hrane i vegetarijanski
restoran neko vreme, ali kako su sredstva dolazila sve slabije, čak i
ovi ogranci koji su donosili neka sredstva morali su da budu
žrtvovani.
Naš smanjeni dotok sredstava još više se pogoršao kad su
druge nezavisne grupe nastavile da štampaju lažne optužbe protiv
nas da bi još više potkopale bazu naše podrške. Takvo ponašanje je
teklo još od našeg razlaza u San Bernardinu, ali se stvarno
pojačalo u protekloj godini zbog teološke pozicije koju smo
zauzeli u odnosu na Božju Crkvu.
Naša grupa je imala vernu istoriju otplaćivanja onima koji
su nam posudjivali sredstva. Ovo može biti provereno kroz naše
prekontrolisane finansijske izveštaje. Ali kad se dotok sredstava
smanji, očigledna posledica je nesposobnost da se podmire
finansijske obaveze. I to nas je snašlo u novembru 1996.
Kao rezultat toga, ljudi su pokušali da nas osramote preko
lokalnih sredstava javnog informisanja, a ovo je dovelo do još
daljeg slabljenja naše sposobnosti da otplatimo dugove. Nakon što
je jedna lokalna televizijska stanica napravila kratku reportažu

134
da poveća broj svojih gledalaca u sedmici u kojoj su stanice
ocenjivane, država Florida zatražila je informaciju o nama. Ali čak
i posle godinu dana pažljivog ispitivanja, nikakva akcija nije nikad
bila pokrenuta protiv Prophecy Countdown. Nije bilo apsolutno
ničeg opipljivog, neodgovarajućeg poslovanja bilo kakave vrste,
da opravda ludovanje medija koje je pokrenuto nezadovoljnim
"istorijskim adventistima".
U aprilu 1995, kad sam prvi put prihvatio činjenicu da
mora doći do promene, shvatio sam da ćemo možda izgubiti sve
što smo izgradjivali godinama. Ipak, bilo je teško i bolno gledati
kako se sve to raspada upravo pred našim očima. Pogledali bismo
unazad na globalni doseg naše službe u proteklih sedamnaest
godina i razmišljali o stotinama i stotinama ljudi koji su, ustvari,
krštenjem postali adventisti sedmog dana kao rezultat
evandjeoskih poduhvata naše grupe. Mnoge smo noći Dianne i ja
ostali kasno moleći se i tražeći da prepoznamo Božju nameru za
nas. Ali izgledalo je da nema svetlosti na kraju tunela. Što smo
dalje išli u smeru u kom smo osećali da nas Gospod vodi, sve je
tamnije postajalo. Naša jedina nada bila je u njegovom obećanju
da nas neće voditi drukčije nego što bismo mi izabrali da budemo
vodjeni kad bismo od početka videli kraj.
Iako smo pokušavali da sledimo Božje vodstvo, nismo
mogli da vidimo jasnu stazu pred našim stopama. Znali smo da ne
možemo nastaviti da osudjujemo organizovanu Crkvu. Ali, s druge
strane, toliko je prljave vode prošlo ispod mosta izmedju nas i
Crkve, da nismo videli kako uopšte možemo ići natrag. Kakvu
ćemo rekaciju dobiti od vodstva? Oni su imali svako pravo da
sumnjaju u nas, jer smo se bili pomirili s njima jednom u 1987
godini, a do 1990 vratili smo se na to da ih kritikujemo.
Za sve ove godine dok smo mi kritikovali oblast, moj brat
David, koji je glavni pastor u Carmichael Seventh Day Adventist
Church u Sacramentu, je posmatrao i molio se, nadajući se da će
me nešto okrenuti. Iako sam živeo s njim u vreme kad sam
pohadjao La Sierra College, nikad nismo razvili pravu bratsku
bliskost. On je jedanaest godina stariji od mene, tako da ni kod
kuće nismo bili naročito bliski. Ipak, David će imati glavnu ulogu,
pomažući nam da pronadjemo pravac kojim je Gospod pokušavao
da nas vodi.
135
 U avgustu 1996 bio je veliki skup familije Osborne na
Floridi, pošto se moj nećak, Chad Kirstein oženio u Avon Park.
Brat moje majke, Art Felice, koji tesno saradjuje sa crkvenom
administracijom u Južnoj Kaliforniji, prvi mi je prišao. Zatim je to
učinio moj brat David. Nijedan od njih nije znao šta je onom
drugom na srcu. Veoma iskreno i otvoreno, svaki od njih mi je
pojedinačno rekao da smatra da treba da se pomirim sa
organizovanom Crkvom.
"Nipošto", odgovorio sam. "Nema načina da bi oni ikad
bili zainteresovani ni da čuju za mene. Ne posle svega što sam
rekao i učinio. Otišao sam predaleko da bih sad pokušavao da se
vratim."
Obojica su mi dozvolili da imam svoje mišljenje, ali naša
velika porodica je rezervisala dve vile na obali za celu sedmicu,
tako je David nastavio da mi dolazi i govori kako on misli da ono
što su mi on i ujak Art kazali ranije, da se Crkva promenila u
godinama od kada sam je napustio, stoji kao istina. "Braća su
naučila neke lekcije u ophodjenju sa nezavisnim grupama",
uveravao me. "Crkva je sada veća, sa šire otvorenim umom. Braća
su naučila da taktika teške ruke ne donosi rezultate. Danas ima
mesta za ljude kao što si ti."
Nisam bio siguran da li je to što su mi oni govorili tačno.
Zvučalo je suviše dobro da bi bilo istinito, i ja sam još bio
rezervisan u vezi sa vraćanjem u Crkvu. Godinama sam držao
pogled samo na lošim aspektima Crkve, a svakako i organizovana
Crkva je načinila neke pogrešne odluke. Ali, s druge strane, bio
sam pod snažnim ubedjenjem o važnosti jedinstva. Dok su ovi
ljudi pokušavali da utisnu svoje gledište u mene, ta rečenica iz
Čežnje Vekova, strana 311, izgledalo je kao da je opet skočila na
mene i pogodila me pravo u čelo:
"Mnogi su revni u izvršavanju verskih
službi, dok izmedju njih i njihove braće postoje žalosne
razlike koje bi oni mogli da izbrišu. Bog zahteva od
njih da učine sve što je u njihovoj moći da obnove
sklad. Dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihovu
službu. Hrišćanska dužnost po ovom pitanju jasno je
pokazana."

136
 Iznenada sam shvatio da, ako lideri oblasti nisu deo
Vavilona, oni su moja braća! Ako će Gospod nastaviti da prihvata
moju službu na bilo koji način, ja treba da učinim sve što mogu da
obnovim sklad sa njima, isto kao što sam pokušao da učinim sa
nezavisnim grupama u mnogim prilikama. Konačno sam pristao,
ako neko iz oblasne administracije hoće, ja ću se makar složiti da
započnemo dijalog.
U roku od nekoliko dana, David je kontaktirao predsednika
oblasti Florida, brata Obeda Grahama. Elder Graham je bio u
administraciji oblasti gotovo dvadeset godina. Bio je prisutan na
mnogim sednicama kad sam se sukobljavao sa oblašću, i
učestvovao u odlukama koje je oblast donosila o meni, uključujući
isključenje mene kao člana i cele naše crkve. U početku naše
službe za nekoliko godina on je isto tako bio član odbora u
Prophecy Countdown. Elder Graham je preko Davida odgovorio
da je voljan da se sretne sa mnom.
Nije bilo lako organizovati takav susret. Ja nisam bio
spreman da idem u oblasnu kancelariju, a vodje oblasti se ne bi
osećale ugodno da dodju u naše kancelarije. Tako smo iznajmili
jednu prostoriju za sastanke u Embassy Suites, u Alta Monte
Springs, Florida.
Mogao sam da osetim mnogo napetosti u Prophecy
Countdown dok smo se pripremali za taj sastanak. I mnogo
napetosti bilo je u mom srcu. Još uvek sam gajio osećanje uvrede
zbog načina kako me je oblast tretirala, i nisam imao nameru da to
samo stavim u stranu. Da bismo bili sigurni da ćemo biti pošteno
saslušani i da će izveštaj o onome što se dogadjalo biti pošten,
poveo sam sa sobom četiri člana našeg odbora, medju kojima je
bila i Dianne. Oblast je bila predstavljena braćom Graham i Lewis
Hendershot, oblasnim predsednikom i podpredsednikom. Moj brat
David bio je prisutan kao posrednik. Čak je i on priznao, u
razgovoru s nama pred sastanak, da ima izgleda da će biti krvi na
zidovima - figurativno govoreći - na kraju tog sastanka. On je znao
kako su snažna osećanja, i nije očekivao da sve može biti rešeno
na jednom sastanku.
Otišao sam na taj sastanak, u septembru 1996, sa teškim
opterećenjem, bez ideje šta da očekujem. Dok sam razgovarao sa

137
našim odborom pre sastanka, rekao sam im da ne vidim kako bi
veoma pozitivni rezultati mogli proisteći iz sastanka, jer smo svi
imali istoriju od mnogo godina mržnje, odbacivanja, gnjeva i
neprija-teljstva. Sastanak može da protekne kao ništa drugo nego
prilika da iskažemo stara neprijateljstva. Ali mogli smo se bar
nadati da će nešto započeti, i da ćemo možda na drugom ili trećem
sastanku biti u stanju da načinimo neki značajniji progres.
Elder Graham, elder Hendershot i David su nas dočekali u
holu. Pozdravili smo se i otišli u prostoriju predvidjenju za naš
sastanak. David, kao posrednik, seo je u pročelju stola.
"Započnimo ovaj sastanak molitvom", rekao je, pošto je završio sa
uvodnim pozdravima.
Klekli smo oko stola. Moram priznati da nisam čuo mnogo
od molitve. Moj um je bio zauzet vežbanjem planova koje smo
imali. Doneli smo sa sobom fascikle, dokaze koje smo mogli
koristiti u svoju odbranu i dokaze o pogrešnim stvarima koje smo
smatrali da su nam učinjene. Bili smo spremni da odgovorimo na
bilo kakvu optužbu koju braća mogu imati protiv nas, i bili smo
spremni da ospemo našu paljbu na njih.
Kad smo ustali s molitve i zauzeli mesta, David je rekao
nekoliko reči o razlogu za sastanak a zatim je pogledao u brata
Grahama. "Elder Graham, voleo bih da ti dam priliku da ti govoriš
prvi", rekao je. "Razumem da imaš nešto što bi voleo da kažeš
Johnu."
"Da, imam", rekao je brat Graham. On je sedeo gotovo
direktno preko puta mene za stolom, i sada me je gledao pravo u
oči. "John, mi smo imali mnogo kontakata tokom godina. Neki od
njih su bili dobri, a neki ne tako dobri", počeo je. "I ja bih baš
voleo da započnem ovaj sastanak govoreći da znam da je oblast
učinila neke greške u postupanju s tobom, i žao mi je zbog toga."
Zastao je i pogledao sve članove odbora zaredom, a onda je opet
pogledao pravo u mene.
"John", nastavio je, "želim da se izvinim i zamolim za
oproštaj, naročito za način kako je vodjeno tvoje isključenje iz
oblasne crkve još 1991. godine. Ti i ja smo imali izradjeni
sporazum kako će se rukovati s tvojim članstvom, ali kada sam
otišao na sastanak odbora, stvari su se brzo promenile, i završilo

138
se s tvojim isključenjem bez prava žalbe. Nije trebalo da tako
bude, i žao mi je što je tako ispalo. Nisi tretiran pravilno, i moja je
krivica što nisam učinio sve što sam mogao da zaustavim tu
akciju."
Čuo sam da brat Graham govori, ali nisam verovao svojim
ušima. Bio sam gotovo šokiran da čujem ovog čoveka, koji je od
1990 godine učinio tako mnogo da diskredituje moju službu, kako
se izvinjava, traži moj oproštaj i priznaje da su on i njegov odbor
pogrešno postupili prema mom članstvu.
Ipak, u meni je ostalo još borbenosti. Jedna stvar je bila da
on to prizna na ovom zatvorenom sastanku, ali da li bi se javno
izvinio za ono što je učinjeno? Izazvao sam ga sa tim pitanjem, a
on mi je rekao, pred svim onim svedocima, da je voljan da učini
što god ja hoću. Čak će doći u našu grupu i govoriti da se prenosi
uživo preko satelitske mreže isto što je upravo sad rekao.
Osetio sam kako mi se knedla zaglavila u grlu. Kako mogu
da učinim bilo šta drugo osim da prihvatim njegovo izvinjenje i
oprostim mu? Suze su mi bile u očima i glas mi je drhtao dok sam
odgovarao, zahvaljujući mu za otvorenost i za uzvrat izvinio sam
se i zatražio oproštaj za neke stvari koje je Prophecy Countdown
učinilo, a koje su ranile eldera Grahama i floridsku oblast.
Nikad, ni u najsmelijim snovima nismo očekivali da će
sastanak teći tako kako jeste. Ton celog sastanka bio je odredjen
tim izjavama na početku, a rezultati su bili potpuno suprotni od
onoga što sam se bojao da će biti. Taj sastanak je zapalio malu
svetlost na kraju tunela za Dianne i mene. Dugo smo putovali po
mraku, a sad smo mogli videti da na kraju postoji nada - da možda,
uprkos svega što smo učinili da ranimo Božju Crkvu, možda
možemo biti prihvaćeni natrag u članstvo, natrag u svetlost Božje
organizovane Crkve ostatka koju On želi da provede kroz
poslednje dane i u svoje carstvo.

139
 POGLAVLJE

24
Posle tog prvog sastanka početkom septembra 1996,
nastavili smo tesan kontakt sa bratom Grahamom, i on je postao
neka vrsta pastoralnog savetnika za nas. Kako je naš odnos jačao,
shvatio sam da je vreme da zagrizem udicu. Već godinu i po dana,
vodio sam ljude koji su nas podržavali dalje od provalije. Sada je
bilo vreme da svakog pozovemo na odluku. Nadao sam se da
ćemo moći da dovedemo svoje sledbenike natrag u sklad sa
organizovanom Crkvom adventista sedmog dana.
Posle uspostavljanja dijaloga sa službenicima floridske
oblasti, imali smo blagoslov providjenja kada je propovednik Bill
May stupio na scenu. Elder May je bio oblasni lider mnogo godina
i bio je jedan od osnivača centra Amazing Facts. On je u stvari
pozvao elder Joe Crews u propovedničku službu. Pastor May je
sada živeo u okolini Orlanda.
Odbor Prophecy Countdown složio se da je to bila Božja
volja kako bi se uspostavili dobri odnosi sa oblasnom crkvom.
Odbor se susreo sa elder May i sa mnogo molitve zacrtao plan da
dovede govornike u Prophecy Countdown i u Rolling Hills crkvu
da pomognu sa prelaskom. Trebalo je da govornici budu ljudi koji
su utemeljeni u tumačenju Biblije, utemeljeni u svom razumevanju
da je Ellen G. White bila, i jeste, Božji prorok poslednjeg vremena
za njegovu Crkvu ostatka i da bude čovek koji podupire
organizovanu Crkvu adventista sedmog dana.
Diskutovalo se o mnogim imenima. Za to vreme, Patty
Edwards, naša blagajnica i član odbora u Prophecy Countdown
otišla je da poseti prijatelje u Severnoj Karolini. Tamo je nabavila
audio kasete najnovije serije koju je držao Willard Santee. Ove
propovedi su na silan način objasnile konflikt izmedju
organizovane Crkve i nezavisnog rada.
Stupili smo u kontakt sa pastorom Santee, i iako je on bio
spreman da podupre našu poziciju, nije imao vremena ni autoriteta
da dodje na Floridu, naročito ne u jednu nezavisnu

140
crkvu kakva je bila Rolling Hills.
Zato sam ja jednog dana otišao bratu Grahamu i saopštio
mu da smatram da treba dovesti govornika u Prophecy Countdown
koji će biti prihvaćen i od domaće crkvene grupe i od oblasti. Hteo
sam da dodje neko ko može pošteno da rešava probleme Crkve i
nezavisnih grupa.
Dok smo diskutovali ovu mogućnost, predložio sam ime
Willard Santee. Willard je i sam prošao kroz neka teška iskustva.
On je bio pastor; imao je problem koji je loše rešen i bio je
otpušten. Postao je veoma ogorčen i napustio Crkvu da bi osnovao
vlastitu nezavisnu grupu. Došao je vrlo blizu da nazove
organizovanu Crkvu Vavilonom. Ali od tog vremena se pokajao,
vratio i sada je služio kao pastor jedne crkve u Oregonu.
Elder Graham se složio da stupi u kontakt sa oblašću u
Oregonu, i nekoliko dana kasnije Willard me pozvao telefonom.
Njegov predsednik mu je rekao da želimo da dodje u Prophecy
Countdown na sabor i da drži seriju od pet propovedi tokom
vikenda, koje će biti emitovane uživo i preko kratkih talasa i preko
naše satelitske televizijske mreže. Zvučao je kao da je oduševljen
ovom prilikom, tako smo brzo načinili planove i odlučili se za
vikend Novembra 16, a tog datuma je bio moj 45. rodjendan. On
će početi u petak uveče, 15, sa jednom propovedi; onda će u
subotu voditi subotnu školu, držati propoved za crkvu, a onda
imati drugu službu u dva sata po podne, i završnu službu sa
početkom u četiri sata po podne.
To možda zvuči kao prilično zbijen raspored za jednog
govornika, ako ste uglavnom posećivali oblasne sabore, gde
govornici obično imaju jedan ili dva angažmana u jednom danu,
ali to je uobičajeno za nezavisne grupe. Kada pozovemo gosta
govornika za jedan od naših sastanaka, oni često govore četiri ili
pet puta u toku subote.
Poslali smo hiljade pozivnica za ovu naročitu seriju, onima
koji su nas podupirali, i drugima u okolini. Isto tako, stupio sam u
kontakt sa liderima drugih nezavisnih grupa i pozvao ih da dodju i
učestvuju u seriji tog vikenda. Ja sam ušao u taj vikend sa velikom
nadom i očekivanjima, moleći se da Gospod dovede stotine ljudi
na naša bogosluženja, i naročito se nadajući da će drugi lideri biti

141
prisutni i da će im izlaganja elder Santee pomoći da dodju u istu
poziciju do koje je došlo Prophecy Countdown - da budu grupa
koja će pružati podršku Božjoj organizovanoj Crkvi.
Postavili smo veliki šator na parkingu Prophecy
Countdown. Samo osmoro se pojavilo za prvo bogosluženje u
petak uveče. Od svih lidera drugih grupa koje sam pozvao, došli su
samo Ron Woolsey i njegova supruga Claudia. Prisutnost se držala
otprilike na istom nivou tokom serije. Nema načina da saznamo
koliki su nas pratili preko satelitske televizije u Americi i preko
kratkih talasa u Evropi i Africi.
Elder Santee je otpropovedao moćnu seriju u kojoj je
ponavljao poziv da razmislimo o značenju pesme Mojsijeve i
Jagnjetove. Govorio je o Mojsijevom iskustvu kad je posredovao
za izrailjski narod pošto mu je Bog rekao da će njih istrebiti i
podići novu naciju od Mojsijevog semena. Tom prilikom Mojsije
je vapio Bogu da oprosti i poštedi narod. Na isti način je Isus na
Golgoti molio Boga da oprosti onima koji su ga razapinjali, jer
nisu znali šta čine. Elder Sante nas je pozvao da naučimo da
pevamo tu pesmu, koja vapi Bogu da spase svoju zalutalu decu, a
ne da provodimo vreme vičući iza glasa i otkrivajući grehe Crkve
pred svetom.
Elder Santee je isto tako koristio mnoge tekstove iz Biblije
i iz spisa Ellen White, kao i odseke iz skorih novinskih članaka,
koji svi ukazuju na činjenicu da se završni pokreti pre Drugog
dolaska dogadjaju upravo sada. Često je naglašavo, čitajući
poduže odseke iz spisa Duha proroštva, da Bog nikad nije
predvideo vreme kad će ljudi biti pozvani da izadju iz
organizovane Crkve.
Ilustracija koju sam smatrao naročito izazovnom bila je
dijagram Crkve kao dva kruga koja se preklapaju. Elder Santee je
ilustrovao kako postoje ljudi u Crkvi koji vuku udesno, dok drugi
vuku ulevo, i dva kruga počinju da se kreću u suprotnim pravcima.
Ali, još uvek postoji grupa u delu gde se preklapaju - u centru. I
što jače dve grupe vuku, sve čvršće zbijaju one koji su u centru,
zbijajući ih zajedno u sve tešnje jedinstvo.
Zatim nam je pročitao citat iz Duha proroštva koji proro-
kuje da će oni koji vuku u bilo kom pravcu, bilo ka fanatizmu ili

142
ka neverovanju, konačno biti u skladu jedni sa drugima, nasuprot
onih koji su u sredini, koji ostaju verni Bogu. (Review and Herald,
6. juni 1878) Ovome je dodao priču o vlastitom iskustvu kako se
sreo sa istaknutim liderom jedne nezavisne grupe koji je kazao da
"jedina stvar koja sjedinjava sve nas (nezavisne) je naša mržnja
prema organizovanoj Crkvi."
Sad je svim prisutnima bilo jasno gde elder Santee stoji.
Nažalost, kad bi izneo neki od svojih jačih dokaza, pojedinci, a
ponekad i cele porodice ustali bi i napustili šator, i nikad se nisu
vratili. On je čitao odseke kao što je ovaj iz jednog članka
objavljenog u Review and Heraldu 29. avgusta 1893. godine.
"Kad se neko podigne, bilo medju nama
ili izvan nas, opterećen vešću koja objavljuje da je
Božji narod postao Vavilon, i tvrdi da je Glasna vika
poziv da se izadje iz njega, možete znati da takav ne
nosi vest istine. "
"Ne primajte ga niti se pitajte s njim, jer
mu Bog ne govori niti mu je dao vest, nego je potrčao
pre nego što je poslan."
U subotu ujutro, za vreme propovedi, elder Sante se udaljio
od planiranog govora i jednostavno podelio sa nama, povremeno u
suzama, istoriju svog života - o svojoj težnji za Bogom i
pravednošću, o svojoj čežnji za mirom i radošću i kako ga je
revnost da čini što je pravo konačno navela u konflikt sa "braćom"
i na njegovo izbacivanje iz službe.
Govorio je o različitim grupama za koje se vezivao u toku
godina koristeći izraz "sveti vašar" da opiše osećaj elitnosti koji
prečesto postoji medju onima koji se odvoje od Crkve. Zatim nam
je ispričao kako je stari pastor Stanley Folkenberg, koji ima sina
po imenu Bob, konačno došao i otkrio pravu ljubav Božju njemu i
doneo mu mir i radost za kojom je čeznuo.
Kad je elder Santee započeo svoju završnu propoved u
četiri sata u subotu po podne, znao sam da je vreme da nas sve
pozove na odluku u vezi sa našom vezom sa adventističkom
Crkvom. Započeo je govoreći nam da stojimo na raskršću - da je
sada vreme da odlučimo kojim ćemo putem ići.
Uzimajući 2. Solunjanima 2, 1 - 4. Kao osnovni tekst,

143
podsetio nas je da Gospod neće doći dok ne dodje otpad - veliko
rešetanje i otpad medju Božjim narodom. "Ali", rekao je, "oni koji
su izrešetani nisu Ostatak. On je znao za racionalizovanje koje
smo mi koristili. I sam ga je koristio neko vreme. Ali sad smo
mogli videti da je pred nama duboko duhovan čovek, snažnog
ubedjenja, i da je on shvatio da nije bio u pravu kada je tvrdio da
Božji narod treba da bude pozvan napolje iz Crkve u novi ostatak.
Bilo je to zaista vreme odluke, i dok je elder Santee vršio
pregled puta kojim je Gospod vodio svoj narod u prošlosti i
vodstvo koje je slao preko žene koju je on iz milošte jednostavno
zvao "Elen", neprestano nas je podsećao da je trenutak da
donesemo odluku kako ćemo odgovoriti na poziv da budemo deo
Božje prave Crkve ostatka.
Dok se približavao pozivu za koji sam znao da dolazi, on je
opisao svoje lično iskustvo i kako je jedan pastor bio voljan da ga
primi natrag u Crkvu. "Zato što smo bili voljni da saradjujemo,
Bog je dopustio da dodje do isceljenja. I ljubazni, kad se moglo to
dogoditi meni, glavnom buntovniku, sigurno je da se može
dogoditi i bilo kome od vas. Bog željno očekuje da njegov narod
dodje kući.
"Bog upućuje poslednji poziv opomene ovoj Crkvi, i
onima koji su ratovali protiv ove Crkve, od spolja i iznutra, da je
vreme za nas da dodjemo u jedinstvo. Danas želim da vam dam
priliku...Vi ne dajete odgovor meni; vi dajete odgovor Bogu.
"Bog i celo nebo su zainteresovani za ovo prouča-
vanje...Oni, uzdržavajući dah očekuju da vide ko će doneti svoju
odluku."
Što se mene tiče, ja sam već znao da ću biti jedan od onih
koji će se odlučiti za Crkvu i ja sam podigao svoje srce u iskrenoj
molitvi, moleći se za duše koje su bile oko mene, pozivajući Božji
Sveti Duh da silno deluje i pokrene njihova srca da ostave iza sebe
gnjev i gorčinu koja ih je odvajala od njegovog naroda Ostatka.
Ko će biti prvi koji će izaći napred", nastavio je elder
Santee. "Ko će biti prvi koji će reći: 'Bože, opomeni me se u svom
carstvu. Ja hoću da dodjem natrag. Hoću da budem aktivan
učesnik u tvom pozivu poslednjeg vremena svetu da izadje iz

144
Vavilona. Ja neću da budem u Vavilonu. Ja hoću da izadjem iz
Vavilona. I, iako sam u ropstvu, ja još više želim da budem
zarobljen Isusom."
Dok je nastavljao svoj poziv, on je upitao koliko je onih
koji jednostavno žele da se predaju da budu deo Božjeg carstva.
Podsetio nas je da su mnogi od nas učinili stvari kojima su duboko
povredili vodje Crkve i da ne bismo mogli ići natrag i da drsko
očekujemo da ćemo biti primljeni raširenih ruku. "Ja sam morao
da zaradim poštovanje braće" rekao je. Podsetio nas je da, upravo
kao što je Savle, koji je progonio Crkvu Božju, morao da ide u
pustinju i da uspostavi ličnu zajednicu s Bogom i da se ponizi,
tako i mi moramo da otkrijemo da je naša slabost ta u kojoj ćemo
naći pravu snagu.
"Koji od vas, pošto je čuo kako Bog govori vašem srcu
danas, bi voleo da odgovori i kaže: 'Bože, ja ne znam šta to znači.
Ne znam kad ću moći da se priključim tvojoj Crkvi...ali voleo bih
da mogu da se vratim. Voleo bih da budem deo te poslednje vesti
koja je upućena svetu."
Ako biste voleli da to učinite, hoćete li samo doći i
pridružiti mi se ovde dole, napred, u prvom redu danas? Pozivam
vas da to učinite. Znam da za to treba mnogo hrabrosti."
Znao sam šta moram da učinim. Ponizno, drhteći od
uzbudjenja, ustao sam na noge. Nisam bio prvi koji sam izašao.
Moje srce je skakalo od radosti kad sam video da je moj dragi
prijatelj i saradnik, doktor Scott izašao pre mene. Uskoro je i
Dianne ustala i pošla prema prednjem redu. U tišini sam izlio
svoje srce Gospodu, pozivajući ga, tražeći da njegovi sveti andjeli
i Duh Sveti budu na ovom svetom mestu, da pokreću srca i
privlače svaku dušu medju onima koji su slušali, bilo gde da se u
svetu nalaze, k njemu.
Jedan po jedan, drugi članovi crkve počeli su da ustaju i
dolaze napred. Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Kathleen
Greenfield, naš predsednik odbora, stajala je u blizini, a takodje i
Patty Edwards, naš blagajnik. Naš odbor je stajao ujedinjen u
svojoj odluci da se vrati i opet postane deo Božje Crkve ostatka.
Oko dvadeset članova crkve Rolling Hills takodje je došlo
napred. Drugih trideset ili četrdeset ostalo je u svojim sedištima,

145
skamenjenih lica, bez odgovora na poziv. Bolelo me je duboko da
vidim koliko mnogo njih još uvek nisu bili spremni, posle svega
što sam učinio, pokušavajući da ih vodim natrag. Uzbunjen, prišao
sam mikrofonu i rekao neke stvari za koje sam smatrao da će
pojačati apel, ali dubina moje zabrinutosti pokazala se drastičnije
nego što sam ja to želeo. Iznenada sam se setio da sam ovaj put ja
taj koji odgovaram na poziv, a ne koji ga upućujem. Tako sam
napustio podijum i zauzeo mesto jednostavno kao jedan od onih
koji dolaze napred, kao odgovor na poziv brata Santee.
Kad se bogosluženje završilo, neki od onih koji nisu
odgovorili došli su k meni. Još uvek ispunjeni mržnjom i gnjevom
prema Crkvi, glasno su me se odrekli kao lažnog pastira. Ali u isto
vreme, drugi su prilazili i grlili Dianne i mene, slaveći Gospoda
što smo imali hrabrosti da se okrenemo i vodimo ih natrag u
Crkvu.
Ljudi su ostali na parkingu do dugo u noć. Neki su se
raspravljali, drugi su se molili, a neki su pevali hvalu Gospodu.
Naročito sjajan detalj za mene bio je odgovor Ron i Claudie
Woolsey. Oni su vodili jednu nezavisnu grupu nekoliko godina, a
sada su došli napred i zauzeli svoje mesto.
Što se tiče mene, nikakva bura oko mene nije mogla stišati
pesmu u mom srcu. Ništa od kriticizma, primedbi, optužbi ili
napada koji su upućeni na mene od onih koji su još uvek bili ljuti,
ogorčeni i puni mržnje, nije moglo da sruši moj duh, jer sam znao
da sam najzad opet bio na putu kući.
Uslediće teška vremena, naročito kada težina onoga što
sam učinio vodeći ljude napolje iz Božje Crkve padne na mene.
Ali ja sam shvatio da ti pojedinci moraju doneti sopstvene odluke.
Meni je bilo drago što su moje stope upućene u pravom pravcu i
što sam učinio sve što sam mogao, pokušavajući da ih povedem sa
sobom kući.

146
 EPILOG

Posle sabora u novembru, naša crkva se smanjila na oko

osamdeset vernika. Ostali su nas napustili i od tada za većinu od
njih nismo ništa čuli. Ali mi je bilo drago kad sam čuo da je oblast
primila natrag u službu Rona i Claudiu Woolsey i da su uspeli da
zadobiju i svoje dve crkve. Oni su isto tako obavljali misionski
posao u Rumuniji i kad su otputovali u tu zemlju, njihovi
sledbenici tamo su se isto tako ponovo sjedinili sa Crkvom.
Crkva u Rolling Hillsu je nastavila da se sastaje u
televizijskom studiju uprave Prophecy Countdown i mi smo
nastavili da emitujemo naša bogosluženja uživo još nekoliko
meseci. Za to vreme uložili smo divovske napore da pronadjemo
način kako da finansiramo naš evandjeoski posao na WVHA
kratkotalasnoj radio stanici. Smanjili smo snagu signala, dok smo
nastavili da smanjujemo osoblje i vreme emitovanja. Naš zadatak
je postajao sve teži dok smo nastavili da primamo salve kriticizma
od nekih nezavisnih grupa - oni su nas osudjivali i izvrtali naše
kretanje ka pomirenju i kritikovali čak propovedi koje je objavio
Willard Santee. Objavljivali su svetu da je naša grupa propala, a da
nas čak nisu ni pozvali da bi saznali našu pravu situaciju.
Marta 1997, izdali smo specijalno izdanje našeg
informatora u kojem smo dali puno objašnjenje zašto smo zauzeli
novu poziciju i opisali divne rezultate naše službe na kratkim
talasima (vidi Dodatak). Finansijska podrška se nešto popravila,
ali još uvek nismo imali dovoljno sredstava da taj posao
nastavimo. Konačno, nekoliko meseci kasnije, dogovorili smo se
sa organizacijom koja je finansirala kupovinu i oni su preuzeli
vlasništvo stanice.
Kriticizam koji smo dobili od jednog broja nezavisnih
službi i negativne publikacije koje su oni objavili stvorili su
zabunu medju onima koji su nas podupirali. Tokom meseca maja,
naši dobrovoljni prilozi su pali na takav nivo da smo morali da
smanjimo osoblje na najosnovnije. Nismo više mogli da
održavamo Rolling Hills crkvu i maj 24 bio je poslednja subota
kad smo tamo imali bogosluženje. To je bio žalostan trenutak za
nas, kad smo zatvarali tu fazu naše službe.

147
 Maja 31, Dianne, Wesley i ja prisustvovali smo saboru
floridske oblasti u Forest Lake Academy. Ušli smo u auditorijum
sa strahom i zabrinutošću, pitajući se kakva će biti reakcija kada
nas ljudi prepoznaju. Spazili smo neke prazne stolice blizu kraja
sale i pokušali da udjemo neprimećeni koliko god je moguće. Ali
ljudi su nas uskoro spazili i počeli da prilaze i pozdravljaju nas.
Svako od njih se toplo smešio i uputio nam srdačnu hrišćansku
dobrodošlicu na sabor.
Konačno smo bili kod kuće. To je bilo najbolje osećanje
koje smo imali u mnogo godina.
Ali bolji dan će tek doći. Sledeće subote počeli smo da
odlazimo u jednu malu crkvu, oko sat vožnje od našeg doma.
Adventistička crkva Clermont ima za pastora mog starog prijatelja
iz Tennessee, elder Jim King. On i njegova crkva dočekali su nas
raširenih ruku. Uskoro sam uputio specijalni zahatev toj maloj
crkvi, i u subotu 12 jula bio sam ponovo kršten u Božjoj crkvi
ostatka. Srce mi je skoro eksplodiralo od radosti zbog načina kako
me Božja Crkva prihvatila natrag posle tolikih godina u kojima
sam učinio sve što sam mogao da je povredim. Bio sam istinski
ponizan, i uzbudjen u isto vreme, zbog mogućnosti koje su bile
preda mnom sada, jer sam mogao da radim sa tom malom crkvom,
nastavljajući da objavljujem trostruku andjeosku vest,
pripremajući ljude za Hristov ponovni dolazak.
Kad gledam kako sam živeo svoj život, i kako je Bog radio
sa mnom, toliko se poistovećujem sa apostolom Petrom - i pre i
posle njegovog trenutka istine u Pilatovoj sudnici. Poglavlje 85
knjige Čežnja Vekova postalo mi je dragoceno. Ono je tako
ohrabrujuće da sam ga mnogo puta čitao u toku protekle godine.
Ljudi me često pitaju kakav je moj stav prema Crkvi sad
kad sam se vratio, a ja odgovaram pričajući im jedan mali
dogadjaj. Pre nekoliko godina imao sam priliku da posetim Rusiju
i tamo održim neka bogosluženja. To je bilo divno iskustvo.
Veoma sam cenio tu priliku i uživao vreme provedeno u Rusiji.
Ali kada se moj avion spustio na aerodromu John F.
Kennedy u New Yorku, i kad sam opet stupio na američko tlo,
spontano sam započeo pesmu. Drugi putnici i potpuni stranci
smešili su se i mahali u pozdrav dok sam silazio pevjući "Bože
blagoslovi Ameriku!"
148
 Znam da moja zemlja nije savršena. Znam da se ovde rade
pogrešne stvari. Ali ja sam putovao i u mnoge druge zemlje na
ovoj planeti, i kad god se vratim u Ameriku, meni je jednostavno
drago što sam kod kuće. Bio sam po celom svetu, i nigde nije bolje
nego tu!
Takava su moja osećanja i za moju Crkvu. Bio sam izvan
nje, i verujte mi, tamo nije bolje. Bog je podigao Adventističku
crkvu da bude njegov vesnik svetu u ove završne dane istorije. To
je Božja sedma, poslednja i jedina Crkva. Ona nije savršena. Ali
ne postoji ništa bolje izvan nje.
Bio sam u iskušenju da natrpam ovu knjigu nadahnutim
tekstovima i citatima, ali sam se uzdržao da to ne učinim.
Medjutim, moram da završim s jednim citatom:
"Zar Bog nema živu crkvu? On ima
Crkvu, ali to je Crkva koja se bori, a ne Crkva koja je
pobedila. Nama je žao što postoje neispravni članovi,
što kukolj postoji medju pšenicom...Iako zla postoje u
Crkvi, i postojaće do kraja sveta, Crkva u ove
poslednje dane treba da bude svetlost svetu koji je
pokvaren i demoralizovan grehom. Crkva, slaba i
nesavršena, koja treba da bude popravljena,
opomenuta i savetovana, jedini je predmet na Zemlji
na koji Hristos polaže svoju uzvišenu pažnju."
(Svedočanstva za propovednike, 45. 49)
Šta još reći osim - Bože blagoslovi Crkvu adventista
sedmog dana! Hvala Bogu, ja sam najzad kod kuće!

149
 DODATAK

Marta 1997, Prophecy Countdown je objavilo informator u

kojem je objasnilo promenu odnosa sa organizovanom Crkvom.
Ono što će ovde uslediti je izvod iz teksta tog informatora:
Marta, 1997
Dragi prijatelji adventisti:
U poslednjih nekoliko meseci dogadjaji u Prophecy
Countdown doneli su videlo istine u našu službu u vezi sa Božjom
organizovanom Crkvom i moćnu reformu u životu svih nas. Naše
ubedjenje je raslo da treba da težimo jedinstvu i, koliko god je u
našoj moći, rešimo žalosne razlike koje smo u poslednjim
godinama imali u odnosu na braću u oblasti.
Nadahnuta reč jasno govori da propovednici imaju
odgovornost koju je Bog stavio na njih da ponekad objavljuju
veoma ozbiljne poruke. Ali mi moramo da imamo "suze ljubavi" u
našem glasu kad to činimo, upravo kao što je Isus činio kad je
objavljivao svoje najozbiljnije opomene. I, prijatelji, moram
priznati, da te "suze ljubavi" nisu uvek bile u mom glasu kad sam
propovedao, i zbog toga sam tražio oproštenje od Boga, a sada
tražim i od vas (i od svih onih koje sam možda povredio)!
Prijatelji, morate se složiti, naše hrišćansko iskustvo i
hodanje s Bogom mora neprestano da raste i da postaje sve sličnije
Isusovom. A da bismo postali sličniji Isusu, moramo slediti njegov
primer i uključiti se u REŠENJE ogromnih problema koji su se
nagomilali na Božji narod - i koji se neće rešiti
samoopravdavajućom pobunom, niti što ćemo "dići ruke" od
Božje crkve Ostatka! (Kao što sam ja jednom to učinio!)
Verujem da je Božji plan za odane vernike, propovednike i
službenike, u organizovanoj Crkvi i nezavisnom poslu da
SASTAVE RUKE za završetak posla. Naše putovanje ka carstvu
se približilo kraju i ono što radimo za spasenje drugih je krajnje
značajno. NIKO ne bi trebalo da se bavi "gresima Crkve" i
pogreškama vodja, bilo da se radi o oblasti ili nezavisnima. Zato
što, kao što sam uvek propovedao - kada se baviš pogreškama bilo
koga ili bilo čega DO]I ]EŠ DO TOGA DA IH MRZIŠ! I prijatelji,
ovaj princip se takodje odnosi i na Božju Crkvu.

150
 Mi smo svi veoma svesni da se Božji narod suočava sa
kritičnim pitanjima i da nema izgovora ako se ne ukorenimo i ne
utemeljimo na našoj divnoj istini. Ali, ovo je i vreme za iskrene i
verne adventiste sedmog dana, u nezavisnim grupama i
organizovanom Delu, da SE UDRUŽE u nošenju ozbiljnog tereta
evangeliziranja sveta. Mi imamo veliki i slavni posao koji treba da
se obavi. Ali sotona zna da se ovaj posao nikada ne može obaviti
dok je Božji narod podeljen, u sukobu i nespreman da se ujedini -
zato što je jedan Apolov, a drugi Kifin (kao što nalazimo u 1.
Korinćanima 1, 12). I ja verujem da sledeći inspirisani citat to
sažeto kaže:
"I dok ne treba da žrtvujemo nijednu tačku istine, naš
STALNI CILJ trebalo bi da bude da postignemo stanje
JEDINSTVA (Jovan 17, 20)." Patrijarsi i proroci, 520
Možda znate, a možda i ne znate da, otkad sam zauzeo ovaj
stav da podupirem Božju organizovanu Crkvu, ima mnogo glasova
koji kažu da sam se "promenio" i da sam "napustio istinu." Ali,
ljudi, ja još uvek volim trostruku andjeosku vest, Duh Proro-štva i
ponosan sam što sam adventista sedmog dana. Kažem vam iz srca
da NISAM NAPUSTIO ISTINU - niti ubedjenje da treba da
STOJIM ČVRSTO za istinu! Ali u svoj iskrenosti, moram priznati
da SU BILE neke "promene" u meni. Sveti Duh je obavio divno
delo u mom srcu i otkrio mi da je, a što nisam znao, u prošlim
godinama bilo korenja gorčine u mom srcu zbog proteklih
situacija, koje je trebalo ukloniti. Ali sada, Božjom milošću,
nemam više ovo korenje gorčine u mom srcu prema braći iz obla-
sti, pa u ovom smislu mislim da su u pravu - ja sam se promenio!
Ovo delovanje Svetoga Duha u MOM životu, kao i u
životu drugih članova odbora moje grupe započelo je skoro PRE
DVE GODINE, kad sam počeo da čitam malu knjigu Ellen White
pod naslovom "Crkva Ostatka." Jednom kad su se naše oči otvorile
i krljušti gorčine uklonile, mi smo mogli jasno da vidimo istinu -
da Bog ima ORGANIZOVANU Crkvu na zemlji (ne samo broj
nezavisnih grupa koje rade po svome)! A taj jedan Božji pravi tor
je organizovana Crkva adventista sedmdog dana, podignuta od
Boga preko James i Ellen White, sa upravom u Silver Spring,
Maryland...

151
 Sledeći citat Duha proroštva opisuje jasno šta je Božji plan
u vezi sa Izrailjem MODERNOG VREMENA:
"Zapazi ono što je glavno u ovom poglavlju (Broj
14), i nauči lekciju koja se odnosi na SAVREMENI IZRAILJ. Ove
stvari su zapisane za pouku nama na koje posledak sveta dodje.
Mi vidimo neverstvo i jak otpor nekih koji su imali veliko videlo, i
iako su se dokazi nizali jedan za drugim, oni su se zadržali u
tvrdoglavom otporu. Gospod je slao poruke opomene i
preklinjanja, poruke ukora i karanja i one nisu bile uzaludne. Ali
mi nikada nismo imali vest da će Gospod RASFORMIRATI
CRKVU. Mi nismo NIKADA imali proročanstvo da se VAVILON
odnosi na Crkvu adventista sedmdog dana, niti nam je rečeno da
glasna vika predstavlja poziv Božjem narodu da izadje iz nje;
OVO NIJE BOŽJI PLAN U VEZI SA IZRAILJEM."
Review & Herald, October 3, 1893.

Ellen White je napisala toliko nadahnutog materijala po

ovom predmetu, ali ovaj članak je bio naročito značajan da nas
dovede tu gde se sada nalazimo. To je Manuscript 21, napisan Juna
12, 1893 (možeš ga isto tako naći u povezanim izdanjima Review
& Herald, sveska 6, na strani 513-516).
Ovo je PRAVA vest za one koji se zovu Božjim narodom
danas: "KAKO SE USUDJUJE smrtni čovek da stavi SVOJ SUD
na njih i da CRKVU zove bludnicom, VAVILONOM, pećinom
hajdučkom, tamnicom sviju ptica nečistih i mrskih, stanom
djavolima, koja otrovnim vinom bluda svojega napaja sve narode,
s kojom carevi zemaljski čine blud i trgovci zemlajski se bogate
bogatstvom slasti njezine i da OBJAVLJUJE da su njeni gresi
došli do neba i da se Bog opomenuo njenih nepravdi? Da li je ovo
vest koju treba da nosimo ADVENTISTIMA SEDMOG DANA? Ja
vam kažem NE! Bog nije dao NIJEDNOM ČOVEKU OVAKVU
VEST. Neka ovakvi PONIZE SVOJA SRCA PRED BOGOM, i u
pravoj skrušenosti se POKAJU ako su i samo jedno vreme stajali
na strani OPADAČA BRA]E koji ih optužuje pred Bogom dan i
noć."
Manuscript 21, June 12 1893.

152
 I, prijateljii, ako se pitate zašto pišem ovo pismo, to je SVE
što sada nastojim da uradim - da se pokajem i da tražim oproštaj,
jer sam jedno vreme stajao na strani "opadača braće" i nazivao
Božju crkvu "Vavilon".
Oh! Ovo je toliko bolno, ali pre izvesnog vremena, shvatio
sam da nije u pitanju samo spasenje moje duše, već i hiljade
drugih dobronamernih adventista - i nisam mogao da dopustim
svojoj oholosti da stoji na putu i da budem uzrok da ja i drugi
izgubimo večnost. Bio bih neverni pastir kad bih nastavio da idem
pogrešnim putem, nakon što mi se Sveti Duh otkrio. Nastavimo sa
istim inspirisanim člankom:
"Neka svaka duša sada nastojii da odgovori na Hristovu
molitvu. Neka svaka duša ponavlja tu molitvu u svom umu, u
traženjima, u opomenama, da bi svi bili jedno kao što je Hristos
jedno sa Ocem i neka radi na tome. UMESTO DA ORUŽJA ZA
BORBU BUDU OKRENUTA KA NAŠIM VLASTITIM
REDOVIMA, NEKA BUDU OKRENUTA PROTIV
NEPRIJATELJA BOGA I ISTINE. Ponavljaj Hristovu molitvu
celim srcem: 'Oče sveti! Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi
dao, da budu jedno kao i mi...Ne molim te da ih uzmeš sa sveta,
nego da ih sačuvaš oda zla.' Ponavljaj takodje i ovu molitvu, koju
je prineo da opiše proces kojim se njegovi sledbenici posvećuju:
'Osveti ih istinom...'
Gospod je imao Crkvu od tog dana, kroz sve promene koje
je donosilo vreme, do sadašnjeg vremena, 1893. Biblija stavlja
pred nas model Crkvu. Oni treba da budu UJEDINJENI, jedni s
drugima i sa Bogom. Kad su vernici UJEDINJENI sa Hristom,
živim čokotom, rezultat je da su KAO I HRISTOS, PUNI
SAOSE]ANJA, NEŽNOSTI I LJUBAVI.
Kad se bilo ko ODVAJA OD ORGANIZOVANOG TELA
Božjeg naroda koji držI zapovesti; kad počne da MERI CRKVU po
svojim LJUDSKIM MERILIMA, i počinje da OBJAVLJUJE
SUD protiv njih, onda možete ZNATI da Bog TAKVOG NE VODI.
Taj je na POGREŠNOM PUTU..."

Manuscript 21, 12 juni 1893.

153
 Ali, ljudi, kao da ovaj savet nije dovoljno jasan, postoji i
poslednji paragraf u ovom članku koji me je konačno doveo do
najdubljeg ubedjenja!
"Mi kao Crkva treba da budemo potpuno budni, i da
RADIMO ZA ONE KOJI GREŠE MEDJU NAMA, kao saradnici
sa Bogom. Nama je dato duhovno oružje, moćno da sruši tvrdjave
neprijatelja. MI NE TREBA DA ISPALJUJEMO PLOTUNE
PROTIV CRKVE HRISTOVIH VOJNIKA; jer sotona čini sve što
može u ovome, a VI KOJI TVRDITE DA STE OSTATAK BOŽJEG
NARODA NEMOJTE DA SE NADJETE KAO ONI KOJI MU
POMAŽU, NAPADANJEM, OPTUŽBAMA I OSUDAMA. Nastojte
da OBNOVITE, ne da porušite, obeshsrabrite i uništite." Rukopis
21, 1893 (6 RH 513-516)
Tako, iz ovih razloga, odbor Prophecy Countdown je
prestao da identifikuje ovu službu, i nas, kao "ISTORIJSKE
adventiste sedmog dana". Mi smo jednostavno ADVENTISTI
SEDMOG DANA koji žele da budu BLAGOSLOV i PODRŠKA
Božjoj ORGANIZOVANOJ, SVETSKOJ CRKVI, OSTATKU!
Neki adventisti sada neće sa mnom ništa da imaju, jer sam
nekad verovao i učio da je Božja organizozvana Crkva postala
Vavilon. Medjutim, naravno, postoji druga grupa (oni koji su
nekad mene podržavali) koji veruju da ja sada treba da budem
OSUDJEN, jer sam promenio svoju poziciju u tome, i sada se
trudim da se ponašam prema savetu Duha proroštva - da budemo
UJEDINJENI sa Božjim narodom koji drži zapovesti i u
ORGANIZOVANOM delu i u onom koje se samo izdržava. Ali,
ljudi, ja samo hoću da budem veran vodstvu Božjeg Svetog Duha,
čak i ako ono ide protiv mog ponosa i "popularnog mišljenja".
Umesto da osudjujemo, naša je molitva u Prophecy Countdown
da se još više Božjeg naroda raduje s nama i drže naše ruke u visu
dok radimo na delu POMIRENJA I OBNOVLJENJA za sve one
koji su napustili Božju organizovanu svetsku Crkvu...
Hvala što ste mi dozvolili da sa vama podelim što mi je na
srcu!
Vaš brat u zadobijanju duša,
John Osborne
Osnivač/Govornik

154
 Revnost, mržnja i
video kaseta
Jedan direktor gimnazije je nekom prilikom rekao
roditeljima John Osborne: "Do vremena kad će John biti dvadeset i
jednu godinu, on će ili biti u državnom zatvoru, ili će biti
dinamični, silan čovek Božji."
Bio je u pravu.
John je postao daroviti evandjelista i revni branitelj istine.
Izuzetne sposobnosti za vodjenje i nepopustljiva odlučnost da ide
za onim što je pravo učinile su da se John brzo uspne u visine
uspeha kao adventistički propovednik. Ali te iste tvrdokorne
karakteristike će konačno učiniti da se sukobi sa vodjama Crkve
oko budućnosti njegove uspešne televizijske službe. Bol koji je
doživeo pri tom sudaru zatvorio je Johna u kaznionicu gorčine gde
se revnost za evandjelje okrenulo u ogorčeni kriticizam Crkve koju
je nekad voleo.
Natrag na pravi put je neverovatna priča o John Osborne -
njegov uspeh koji je ga je podigao na istaknuto mesto, njegov pad
u službu kritikovanja i njegovo izmirenje sa Crkvom koju je
gotovo nazvao "Vavilon". To je priča o ponosu, pobuni, duhovnoj
anarhiji i opasnoj odlučnosti onih koji su uhvaćeni u "istorijski"
pokret adventista sedmog dana. Na ovim stranicama John otvoreno
govori šta se dogodilo sa njegovom grupom Prophecy Countdown.
Kako se suočavao sa vlastitim problemima, nosio sa kriticizmom i
osudjivanjem, priznao svoju krivicu i zatražio da mu oproste Bog i
ljudi.
Natrag na pravi put sadrži važnu poruku o prevari i
pomirenju koja će te nadahnuti da s obnovljenim žarom proučavaš
Bibliju i Duh Proroštva. Ona će vam isto tako pomoći da preživite
i uzdignete se iznad vlastite borbe sa gorčinom i nedostacima
Božje dece.

155