Politika ponerologija - nauni studij o prirodi zla

Andrew M. Lobaczewski

Politika ponerologija Nauna studija o prirodi zla prilagoenog za politike svrhe

Originalni naslov knjige: Political Ponerology - A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Prijevod: Arja, Zoran, Dragan i Boris

PREDGOVOR UREDNIKA

Nastoj biti kao planina Fujimori. S tako vrstim i irokim podnojem da te ni najai potres ne moe pokrenuti. Toliko visok da ti i najvia dostignua beznaajnih ljudi izgledaju nitavno iz tvoje perspektive. Kada ti je um tako visoko kao planina Fujimori, tek onda moe vidjeti stvari sasvim jasno. I moe vidjeti sve sile koje su na djelu u oblikovanju dogaaja i ne samo onih koje se dogaaju u tvojoj neposrednoj blizini.

Knjiga koja je pred vama, najvjerovatnije je jedna od najvanijih knjiga koje ste ikad proitali. U stvari, sasvim sam sigurna u to. Bez obzira na to tko ste, kojeg ste spola i kojoj etnikoj grupi ili nacionalnosti pripadate, vi ste svakako u nekom momentu svog ivota osjetili na vlastitoj koi dodir ili neumoljivi stisak hladne ruke Zla. Loe stvari se deavaju dobrim ljudima, to je injenica. to je Zlo? Historijski, pitanje zla je uvjek bilo teoloko pitanje. Generacije teologa napisale su itave biblioteke u pokuaju da opravdaju postojanje jednog Dobrog Boga koji je kreirao nesavren svijet. Sv. Augustin pravi razliku izmeu moralnog zla- mislei na zlo koje ljudi ine po svom izboru, znajui da ine pogreno i prirodnog zla, mislei na nepogode koje se jednostavno deavaju - fatalne bolesti, katastrofe poput vulkana, poplava, uragana i sl. I na kraju, tu je i ono to autor ove knjige, Andrej Lobaczewski, naziva makrosocijalnim zlom- zlo toliko veliko da ovladava cijelim nacijama i drutvima u ciklusu koji se uvijek iznova ponavlja od drevnih vremena. Historija ljudskog roda, ukoliko je sagledamo objektivno, zaista je grozna stvar. Bolest i propadanje sudbina su svih ljudi, kako siromanih, tako i bogatih, kako slobodnih, tako i robova, kako mladih, tako i starih, kako dobrih, tako i zlih ljudi. Ovo se deava sa takvom nepredvidljivou i bez ikakvog oiglednog smisla. Uvijek iznova, ovjek je gledao kako mu usjevi i stoka bivaju uniteni suom i boleu. Gledao je kako se oni koje voli mue pod napadom bolesti ili ljudske okrutnosti. Gledao je kako mu se ivotno dijelo mrvi pod naletom dogaaja na koje nema nikakvog upliva. Historija kao znanost kroz svoje razliite discipline daje nam pogled na ovjeanstvo koji je u sutini gotovo neprihvatljiv. Predatorske migracije gladnih plemena, sva osvajanja i unitavanja kroz prethistoriju, zatim barbarizam srednjeg vijeka, krvoprolie kriarskih ratova katolike Evrope protiv nevjernika sa Bliskog Istoka, nevjernika koji su im u stvari braa, uasavajui teror Inkvizicije ija je glad za krvlju ugaena krvlju svetaca i muenika i na kraju Holokaust i svi genocidi modernog doba. Ratovi, glad i boletine i dalje haraju svijetom i nisu nita manje zastraujui nego nekada. Sad moda i

vie. Sve ovo doprinosi osjeaju potpune bespomonosti protiv onog to Mircea Eliade naziva - Teror Historije. Neki e rei, sada je sve to prolost, ovjeanstvo je ulo u novu fazu, nauka i tehnologija doveli su nas skoro do prestanka svih tih patnji. Veina ljudi vjeruje da ovjek evoluira, da drutvo evoluira. Oni vjeruju da sada imamo kontrolu nad svojom okolinom i zlom koje iz nje vreba, ili barem da emo to postii kada George Bush i njegovi pijuni napokon dobiju beskrajni rat protiv terorizma. Bilo to to ne ide u prilog ovoj ideji reinterpretira se ili ignorira. Nauka nam je dala mnogo divnih darova, svemirski program, TV, penicilin, laser, sulfa-preparate i sve ostalo to bi na ivot trebalo uiniti lagodnijim. Na alost, na ivot i dalje nije uope lagodan. U stvari, moe se rei da se nikada prije ovjeanstvo nije toliko pribliilo samom rubu svog totalnog unitenja. Ni na personalnom nivou stvari nisu nita bolje, zrak koji udiemo i voda koju pijemo sistematski se truju. Naa hrana puna je supstanci koje vrlo malo doprinose njenoj hranjivoj vrijednosti ali su zato jako tetne po nae zdravlje. Stres i napetost prihvaeni su kao normalni aspekti ivota, iako postoje dokazi da je upravo stres odgovoran za smrt velikog broja ljudi. Ljudi danas gutaju nevjerovatne koliine pilula i tableta, pilule za spavanje, pilule da bi se probudili, tablete da bi zavrili odreeni posao, zatim tablete da bi se opustili. Prosjeni stanovnik zemlje troi vie para na pilule nego na odjeu, hranu, obrazovanje ili bilo koji drugi proizvod odnosno uslugu. Na drutvenom nivou, mrnja, zavist, pohlepa i meuljudske razmirice stalno se uveavaju. Stopa kriminala raste bre nego populacija. Zajedno sa ratovima, raznim prevratima i politikim istkama, milioni ljudi diljem svijeta su bez odgovarajue hrane i krova nad glavom. Uz sve ovo sue, poplave, glad, bolesti, te ostale prirodne nepogode i dalje uzimaju ogromni danak u ivotima. Kada ovjek promatra svoju povijest onakvom kakva stvarno jeste, neumoljivo mu se namee zakljuak da se nalazi u raljama odreenog entiteta koji je potpuno indiferentan prema ljudskoj patnji i mukama. Uvijek iznova, iste muke snalaze ljudski rod i ovo se ponavlja iz milenija u milenijum. Totalna koliina ljudske patnje je zastraujua stvar. Mogli bi pisati do kraja svijeta, dok ne potroimo okean tinte i brda papira i opet nikada ne bismo do kraja uspjeli opisati ovaj teror. Ovu zvijer nepredvidive katastrofe koja je uvjek bila s nama. Jer otkad ljudsko srce pumpa toplu krv kroz naa krhka tijela koja neopisivom ivotnom ljepotom ude za svim to je ispravno i puno ljubavi, kezea, vrebajua i prikradajua zvijer nesvjesnog zla se oblizuje u iekivanju slijedee gozbe terora i patnje. Od poetka vremena, ova misterija ljudskog roda, ovo Kainovo prokletsvo je sa nama. Kroz povjest je uvijek odzvanjao isti vapaj Moja kazna je isuvie velika! I tako kada je sagledao svu neloginost i jad stanja u kojem se nalazi, drevni ovjek je razvio kosmogonike teorije ne bi li opravdao svu okrutnost i aberacije te traginosti

svoje historije. Istina je u pravilu i generalno, da je ovjek sasvim nemoan kada su u pitanju kosmike i geoloke katastrofe a ve dugo postoji uvjerenje da obian ovjek ne moe uiniti nita da sprijei vojne akcije, socijalnu nepravdu, osobne i porodine tragedije kao i svu silu raznih napada na njegovu egzistenciju koji su toliko brojni da je nemogue ovdje nabrajati sve faktore te sile. Ovo bi se moglo promijeniti. Knjiga koja je pred vama dae vam mnoge odgovore o zlu naeg svijeta. Ovo nije samo knjiga o makrosocijalnom zlu, ovo je knjiga o zlu koje susreemo u svakodnevnom ivotu, jer u sutini ova dva zla i nisu odijeljena jedno od drugog. Dugotrajna i sistematska akumulacija svakodnevnog zla neizbjeno vodi ka Velikom Zlu koje unitava vie ljudi negoli bilo koji drugi fenomen na ovom planetu. Ova knjiga je takoer i prirunik za preivljavanje, zaista ovo je moda jedna od vanijih knjiga koje ste ikada proitali. Naravno, osim ako niste psihopata. Moda ete se upitati - Kakve veze ima psihopatija sa personalnim ili makrosocijalnim zlom? Gotovo svakakve. Bilo da ste toga svjesni ili ne, va ivot svakoga dana dodiruje neki od aspekata uticaja psihopatije u svijetu. Zahvaljujui ovim saznanjima pruit e vam se prilika da shvatite da u stvari postoji jako puno toga to moemo uiniti u vezi sa socijalnim i makrosocijalnim zlom, a svakako prva stvar koju moemo uiniti jest da ponemo uiti o ovim fenomenima. Poznata uzreica Ono to ne znam ne moe me povrijediti, u sluaju psihopatije i njenih efekata na ovaj svijet sasvim sigurno ne vai, ono to ne znate vas defintivno moe povrijediti. Danas rije psihopat obino priziva u pamenje sliku serijskog ubojice Dr. Hanibala Lecter-a iz filma Kad jaganjci utihnu. Moram priznati da je to sa mnom bio sluaj. Meutim, ono to nisam znala jest da psihopate mogu izgledati sasvim normalno i kulturno. Ove lekcije bolno sam nauila na svojoj koi i one su zabiljeene na drugim mjestima, ono to je vano jest da su ovo bile moda najvanije lekcije u mom ivotu. Lekcije koje su mi omoguile da prevaziem blokadu koju sam imala u vezi sa percepcijom svijeta koji me okruuje i onih koji ga naseljavaju. to se tie ovih blokada u percepciji, mislim da moram navesti da sam provela 30 godina studirajui psihologiju, historiju, kulturu, religiju, mitove i tzv. paranormalno. Veliki broj godina provela sam bavei se hipnoterapijom i to mi je dalo jako dobar uvid na koji nain i na kojem dubokom nivou funkcionira ljudski mozak. Unato tom znanju kod mene su postojala jaka uvjerenja, odreeni skupovi ideja o ljudskim biima. Ove ideje bile su sasvim pogrene, gotovo svetogrdne i na sreu moje istraivanje psihopatije ih je sasvim rasprilo. Jednom sam ak napisala sljedee: Moja praksa mi je pokazala da velika veina ljudi eli initi dobro, misliti lijepe misli, iskusiti lijepe stvari i donositi odluke koje vode ka dobrim stvarima i oni to stalno rade. Kada veina ljudi tako postupa - to se onda dovraga dogaa u ovom svijetu?!

Priznajem, bila sam naivna. Otkad sam ovo napisala nauila sam puno novih stvari, meutim, ak i tada bila sam svjesna kako na vlastiti um moe biti upotrebljen da bi nas prevario. Dakle, koja su to bila moja uvjerenja koja su me uinila rtvom psihopate? Pretpostavljam, prvo je bilo to to sam iskreno vjerovala da su svi ljudi u osnovi dobri i da ele initi dobro, misliti lijepe misli Meutim, vrlo brzo se ispostavilo da ovo nije istina. To sam shvatila ne samo ja, nego i cijela istraivaka grupa i ovo saznanje kao i sve one loe stvari koje su meni (i ostalima meni bliskim) bile uinjene, podstakle su nas da ponemo sa istraivanjem psiholoke literature da bismo mogli razumjeti ono to nam se dogodilo. Ukoliko postoji psiholoka teorija koja moe objasniti svirepo i nasilno ponaanje, rtvi takvog ponaanja svakako bi pomoglo da se upozna s tom informacijom, kako ne bi provela vei dio svog ivota u agoniji duevnog bola i srdbe. I ponaosob, ako postoji teorija koja bi nam pomogla da shvatimo kakve to rijei i djela mogu premostiti podjele meu ljudima, ispraviti nesporazume takav cilj nam se takoer uinio vrijednim. I tako smo poeli na detaljni rad prvo sa temom narcisoidnosti, koja nas je zatim odvela do studije o psihopatiji. Naravno nismo odmah zapoeli sa dijagnosticiranjem i etiketama. Poeli smo sa pretraivanjem literature kako bismo nali bilo to to bi nam moglo pomoi da shvatimo unutranji svijet ljudskog bia, zapravo grupe ljudskih bia. Grupu ljudskih bia, preciznije reeno - koja je potpuno osakaena. Bia koja su sasvim drugaija od svega s im smo se prije susretali. Pronali smo da su ovakva ljudska bia zastupljena u znatnom broju, i da sudei prema najnovijim istraivanjima, oni prouzrokuju mnogo vie tete ljudskom drutvu, nego bilo koja druga tzv. mentalna bolest. Martha Stout, koja je predano radila sa rtvama psihopata pie: Zamislite, ukoliko to ikako moete, nemati savjesti. Niti trunku savjesti, nikakve osjeaje krivnje ili aljenja, bez obzira ta god da uradite, nikakvog osjeaja za dobrobit nepoznatih ljudi, prijatelja, pa ak i lanova familije. Zamislite da vas nikada ne mue osjeaji srama, ni jednog trenutka u ivotu, bez obzira na to koliko ste sebini, lijeni, tetni za druge ili nemoralni. Zamislite da vam je koncept odgovornosti potpuno nepoznat, osim kao jedan teret kojeg drugi olako prihvaaju, kao neke naivne budale. Ukoliko ste sve ovo uspjeli zamisliti jo dodajte svemu i sposobnost da sakrijete od drugih ljudi injenicu da se vaa psiha znatno razlikuje od njihove. Budui da svatko jednostavno prihvaa da je savjesnost univerzalna pojava meu ljudskim biima, sakrivanje vae prave prirode ne predstavlja gotovo nikakav problem. Nema tih osjeaja krivice i sramote koji vas mogu zaustaviti, a drugi vas nikada nee prozvati zbog vae hladnokrvnosti. Ova ledena krv koja tee u vaim venama je toliko bizarna, toliko strana osobnom iskustvu veine ljudi da e rijetko bilo tko posumnjati

kakvi ste vi u stvari. Nema toga to ne moete uiniti i ova prednost nad ostalim ljudima koje ograniava njihova savjest najee ostaje neotkrivena. Kako biste u tom sluaju ivjeli svoj ivot? to ete uraditi s tom svojom tajnovitom prednosti nad ostalim ljudima? Odgovor na ovo pitanje ovisi o tome kakve su vae elje, budui da svi ljudi nisu isti. ak i beskrupulozni nisu svi isti. Neki ljudi bez obzira da li imaju savijest ili ne preferiraju lagodan ivot rukovoen inertnou. Drugi su puni jakih ambicija. Neki ljudi su briljatni i talentirani, neki su ogranieni i tupavi, a velika veina, bez obzira na to da li imaju savjest ili ne, nalaze se negdje izmeu ove dvije krajnosti. Postoje osobe koje motivira e za krvlju i osobe koje nemaju takvih apetita. Ukoliko vas ne sprijee silom, nema toga to niste sposobni uiniti. Ukoliko ste roeni u pravo vrijeme, imate pristup porodinom bogatstvu i specijalni talenat za raspirivanje mrnje kod drugih ljudi, vrlo lako moete postii ubistva velikog broja naivnih ljudi. Uz dovoljno novca, ovo moete postii iz daljine, udobno se zavaliti u svoju fotelju i gledati svoje djelo sa zadovoljstvom. Ludo i zastraujue! I istinito kod otprilike 4% populacije. Smatra se da su anorektiki poremeaji u uzimanju hrane zastupljeni kod otrpilike 3.43% ljudi i ovo se obino smatra epidemijskim proporcijama. Ipak, kao to vidimo, ova brojka je neto nia nego stopa zastupljenosti psihopata. Teki poremeaji koji se klasificiraju kao izofrenija javljaju se kod svega 1% populacije, to je jedna etvrtina zastupljenosti psihopatije. Centar za kontrolu bolesti u USA smatra da je zastupljenost raka debelog crijeva zabrinjavajue velika. A zastupljenost ovog oboljenja je 100 puta manja od zastupljenosti antisocijalnog poremeaja linosti. Visoka zastupljenost sociopatije u ljudskom drutvu ima jak efekat na sve koji ive na ovoj planeti, ak i na one od nas koji nisu bili kliniki traumatizirani. Ovih 4% populacije sisa krv iz naih emotivnih odnosa, naih bankovnih rauna, naih postignua, naeg samopouzdanja, mira na zemlji. Ipak, veina ljudi ne ini nita zbog ovog poremeaja, ukoliko i ine, onda je ta akcija ograniena na nasilne psihopate, ubojice, serijske ubojice i masovne ubojice, ljude koji su oigledno prekrili zakon vie puta. Obino ih tada osuujemo na smrt. Meutim, obino nismo ni svjesni velikog broja nenasilnih socijalnih psihopata meu nama, ljudi koji nisu oigledni prekrioci zakona i protiv kojih na zakonski sistem prua malo zatite. Veina nas ne moe ni zamisliti da postoji bilo kakva veza izmeu orkestriranja

etnikog genocida npr. i nonalantnog laganja svom efu, odnosno, kolegi, ali psiholoka povezanost ne samo da je tu, nego je zastraujua. Sasvim jednostavno, veza izmeu ova dva naizgled vrlo razliita akta je nedostatak unutranjih mehanizama koji nas amaraju (emotivno govorei) kad god uinimo neto to vidimo kao nemoralno, neetino, sebino. Veina nas se osjea krivim kada pojede posljednji komadi torte sa tanjura, ne moemo niti zamisliti kako bi se osjeali kada bismo metodino i namjerno povreivali druge ljude. Oni koji uope nemaju savjesti su zasebna grupa, bez obzira na to da li su ubojstveni tirani ili samo okrutne socijalne tetoine. Prisustvo ili odsustvo savjesti je duboka ljudska podjela, vjerovatno znaajnija nego inteligencija, rasa ili spol. Ono to razlikuje sociopata koji ivi od rada drugih od sociopata koji povremeno opljaka poneku radnju, ili ono to razlikuje sociopata koji je obini ugnjetava od onog koji je ubojica, nije nita drugon nego socijalni status, ambicija, intelekt, krvoednost ili jednostavno splet okolnosti, odnosno, prilika. Ono to razlikuje veinu ovih ljudi od nas je jedna potpuna rupa u njihovoj psihi, tamo gdje bi trebala postojati najrazvijenija od svih ljudskih funkcija. Na poetku naeg istraivakog projekta nismo imali na raspolaganju ovu knjigu Dr. Stout-ove. Imali smo, meutim, na raspolaganju djela Roberta Hare-a, Hervey Cleckley-a, Guggenbuhl-Craig-a i drugih. Meutim, ova djela nisu se previe pribliavala problemu postojanja velike grupe psihopata koji ive meu nama i koji nikada ne bivaju uhvaeni prilikom krenja zakona. Onih koji ne ubijaju ili ako to i uine, ne bivaju uhvaeni. Onih koji ine tetu svojoj familiji, poznanicima i strancima. Ve dugo vremena, veina eksperata za mentalno zdravlje zasniva svoje djelovanje na pretpostavci da psihopate dolaze iz siromanih sredina, iz djetinjstva u kojem su zlostavljani na ovaj ili onaj nain. Ova postavka se konano ozbiljno revidira u posljednje vrijeme. Kao to Lobaczewski istie u njegovoj knjizi, postoji odreena zabuna izmeu Psihopatije i Antisocijalnog Psiholokog Poremeaja ili Sociopatije. Robert Hare naglaava da postoji veliki broj psihopata koji su takoer i anti-socijalni, meutim, postoji i veliki broj onih koji nikada nisu kalasificirani kao anti-socijalni ili sociopate! Drugim rijeima oni mogu biti doktori, odvjetnici, sudije, policajci, kongresmeni, predsjednici korporacija koji otimaju od siromanih i daju bogatima, pa ak i predsjednici drava. Jedan skoranji rad (Salekin, Trobst, Krioukova, 2004), sugerira da psihopatija postoji u naem drutvu ak i u veem broju nego to je to itko ikad mogao zamisliti: Psihopatija, prvobitno definirana po Cleckley-u (1941) nije ograniena samo na umjeanost u ilegalne aktivnosti ve obuhvata i takve karakterne osobine kao to su manipulativnost, neiskrenost, egocentrinost i nedostatak krivice. Ove karakteristike nai emo ne samo kod kriminalaca nego i kod suprunika, roditelja, efova, odvjetnika, politiara, da nabrojimo samo neke. Nae istraivanje zastupljenosti psihopatije meu

akademskom populacijom sugerira da bi moda 5% ili vie od ispitivanog uzorka moglo biti karakterizirano kao psihopate, te da velika veina ispitanika pripada mukom rodu (vie od 1 na 10 mukaraca, dok je kod ena ta brojka - 1 na 100). Psihopatija dakle moe biti karakterizirana kao ispoljavanje tendencije prema dominaciji i hladnoi. Wiggins (1995) daje saetak svih prijanjih raznovrsnih istraivanja u kojem indicira da su takve individue sklone ljutnji i iritaciji, te da jako naginju iskoritavanju drugih. Obino su ovakve osobe arogantne, manipulativne, cinine, egzibicionistiki nastrojene, u potrazi za senzacijama, makijavelijanski tipovi, osvetoljubivi i zainteresirani samo za svoju korist. Dok sebi pridaju ljubav i vanost, smatrajui se visoko vrijednim, drugima ne pridaju tu istu ljubav i status i vide ih kao nedostojne i bezvrijedne. Ovakva karakterizacija je sasvim u skladu sa svim karakteristikama psihopatije koje se obino navode. Nae istraivanje pokuavalo je odgovoriti na neka osnovna pitanja koja se odnose na strukturu psihopatije u tzv. ne-forenzikim okolnostima. I tu se vraamo na Cleckley-ev (1941) originalni naglasak na psihopatiju kao karakternu osobinu ne samo meu kriminalcima ve i meu uspjenim lanovima naeg drutva. Ono to smo zakljuili je slijedee: (a) Psihopatiju indicira kombinacija dominantnih i hladnih interpersonalnih karakteristika (b) Psihopatija je prisutna u drutvu u veoj mjeri nego to se to misli (c) Psihopatija se rijetko preklapa sa drugim poremeajima linosti Sasvim je jasno da je potrebno sprovesti jo mnogo istraivanja da bi se razumjeli faktori koji razlikuju kriminalnog psihopatu od onog koji ne kri zakone. Lobaczewski se bavi injenicom da postoje razliiti tipovi psihopata. Jedan tip, koji je moda i najsmrtonosniji od svih jest tzv. esencijalni ili sutinski psihopata. Lobaczewski nam ne daje detaljna uputstva ve pokuava dokuiti ta se deava unutar samog psihopate. Martha Stout smatra da se psihopate, kao i bilo tko drugi raaju sa osnovnim eljama, stremljenjima, svianjima i nesvianjima, to objanjava zato su neki od njih lijenici ili predsjednici, dok su drugi sitni lopovi ili silovatelji. Omiljen, armantan, Inteligentan, Britak, Impresivan, Izaziva pouzdanje, Veliki uspjeh kod dama ovako Cleckley opisuje veinu svojih subjekata istraivanja u knjizi Maska Razumnosti. Izgleda unato tome to veina njihovih djela svjedoi o neodgovornosti i destruktivnosti, psihopate esto imaju veliki broj kvaliteta

poeljnih kod normalnih ljudi. Njihovo glatko samopouzdanje funkcionira kao jedan natprirodni magnet za normalne ljude koji itaju knjige za jaanje svog samopouzdanja ili trae pomo psihologa da bi bili sposobni za neoptereenu interakciju s drugim ljudima. Psihopat za razliku od njih, nikad ne pati od neuroza, ne sumnja u sebe, nikad ne osjea duevnu bol i tako lii na ono to normalni ljudi ele biti. ak i kada nisu previe aktivni, psihopate su uvijek magnet za ene. Cleckley-eva poetna hipoteza je da psihopat pati od dubokog i neizljeivog afektivnog defekta. Ukoliko zaista bilo to osjea, onda su to emocije najpovrnije vrste. U stanju je uiniti to god eli, rukovoen najobinijim hirom, zato to ga posljedice tog istog ina koje bi ispunile obinog ovjeka sramotom, samo-prezirom i neugodnou, nikada ne mue. Cleckely smatra da je psihopatija prilino rairena u drutvu. Njegovi sluajevi ukljuuju primjere psihopata koji generalno funkcioniraju normalno u drutvu kao businessman-i, lijenici, pa ak i psihijatri. Danas neki istraivai vide kriminalnu psihopatiju koja se esto smatra antisocijalnim poremeajem linosti, kao jedan ekstrem posebnog tipa linosti. Smatram da je puno korisnije karakterizirati kriminalne psihopate kao neuspjene psihopate. Jedan istraiva, Alan Harrington, ide toliko daleko da tvrdi da je psihopat novi tip ovjeka kojeg su iznjedrili pritisci modernog ivota. Naravno, prevaranti i hotapleri su uvjek postojali ali u prolosti glavna preokupacija je bila usmjerene a na identifikaciju neuspjenih a nikad na identifikaciju psihopata. Sada se to promijenilo. Sada nam prijeti supersofisticirana moderna varalica koja zna to radi, i radi to tako dobro da nitko ni ne primjeti. Da, psihopate vole svijet biznisa. Distanciran od drugih, hladno je vidio njihove strahove i elje te ih je manipulirao kako je htio. Takav ovjek ne mora zavriti u zatvoru. Umjesto da ubija druge on moe postati tajkun koji e ubijati druge kompanije, otputati ljude umjesto da ih ubija, komadati njihove funkcije umjesto njihovih tijela. Posljedice biznis-kriminaliteta na obine ljude su okantne. Kriminolog George Bennett kae: Ova vrsta kriminala ini 30% svih sluajeva, vie nego bilo koja druga posebna kategorija. Poenta je u tome da, po svemu sudei, novu masku trezvenosti za psihopatu podjednako predstavlja trodijelno business-odjelo, isto kao i razbojnika maska i pitolj. Harington kae: Danas imamo psihopatu u vienim krugovima, on vie nije gubitnik. On citira Williama Krasnera, kada kae: Psihopate jako dobro prolaze u beskrupuloznim poslovima prodaje jer za njih predstavlja posebno zadovoljstvo izvui se sa takvim neim, a nemaju nikakvu savjest u vezi sa svojim klijentima. Nae drutvo koje postaje sve vie materijalistiko, te je uspjeh po bilo koju cijenu, postala krilatica mnogih businessmena. Tipini psihopat cvijeta u ovakvoj okolini i obino je vien kao business-heroj.

Nasuprot tome, studija ambulatornih psihopata ili onog to zovemo Psihopat iz vaeg dvorita, jedva da je i zapoeta. Vrlo malo se zna o sub-kriminalnim psihopatama. Neki istraivai smatraju da je vano studirati psihopatiju ne kao patoloku kategoriju, nego kao generalnu karakteristiku linosti u drutvu kao cijelini. Drugim rijeima, psihopatija se sve vie priznaje kao manje vie razliit tip ovjeka. Cleckley u stvari sugerira da su psihopate ljudi u svakom pogledu, osim jednog nedostaje im dua. I ovo ih ini vrlo efikasnim mainama. Takve maine mogu pisati skolastike radove, imitirati rijei emocija ali s vremenom postane jasno da njihove rijei ne prate njihova djela. Radi se o tipu ljudi koji npr. tvrdi da je potpuno skrhan alou a onda odu na neku zabavu da bi zaboravili. Problem je to oni zaista i zaborave. Budui da su vrlo efikasne maine, poput kompjutora oni mogu vriti veoma kompleksne radnje koje e od drugih izmamiti potporu koja im je potrebna. Na ovaj nain, veina psihopata se popne veoma visoko u ivotu. Tek s vremenom, njihovi suradnici ponu shvaati da se oni penju ljestvicom uspjeha nemilosrdno gazei prava drugih. ak i kada su potpuno indiferentni prema pravima i interesima svojih suradnika , oni su kod drugih sposobni izazvati povjerenje i pouzdanje. Psihopat ne vidi nikakvu greku u svojoj psihi ili neki razlog za promjenu. Lobaczewski se bavi problemom psihopatije i njenog znatnog doprinosa makrosocijalnom zlu. Njenoj sposobnosti da se ponaa kao jedna siva eminencija u pozadini osnovne strukture naeg drutva. Ono to je vrlo vano je injenica da ovakav jak utjecaj dolazi od relativno malog dijela ovjeanstva. Preostalih 90% ljudskih bia nisu psihopate. A ovih 90 % ljudi dobro znaju da neto nije u redu! Problem je to jednostavno ne mogu to jasno identificirati, ne mogu tono naslutiti o emu se radi. I zato to to nisu u stanju, oni misle da ne mogu nita uiniti u vezi s tim, da je to jednostavno tako i da je to moda nain kojim bog kanjava ljude. Ono to se u stvari zaista dogaa, kako e nam Lobaczewski opisati u ovoj knjizi, to je da psihopate, kao virulentni patogeni organizmi unutar tijela, napadaju tamo gdje smo najslabiji i cijelo drutvo biva gurnuto u situacije koje neizbjeno dovode do tragedije i uasa velikih razmjera. Film Matriks, dodirnuo je mnoge ba zbog toga to daje primjer mehanistike klopke u kojoj se ljudi mogu nai zarobljeni, klopke iz koje je nemogue pobjei, zbog toga jer misle da svatko iz njihove okoline mora biti isti kao i oni emotivno, spiritualno ili u bilo kojem drugom pogledu. I to samo zato to neko izgleda kao ovjek. Robert Canup u svom radu Socijalno Sposobni Psihopata, daje nam primjer kako psihopate imaju utjecaj na preostali dio ljudskog drutva, navodei tzv. legalni argument. Legalni Argument je temelj naeg drutva. Uvjereni smo da je neto sofisticirani princip

drutvene pravde. A to neto je u stvari jedan veoma lukavi trik nametnut normalnim ljudima od strane psihopata, kako bi ih bolje kontrolirali. Razmislite malo o tome: Legalni argument zasniva se na principu da je onaj tko je najspretniji u koritenju pravne strukture s ciljem da bi ljude uvjerio u neto, istovremeno i onaj kome vjerujemo. Ovaj legalni argument je postepeno nametnut kao dio nae kulture i kada on napadne nae privatne ivote, mi nismo ni svjesni dinamike koja se ovdje deava. Evo o emu se tu zapravo radi. Ljudska bia su naviknuta smatrati da i druga ljudska bia u najmanju ruku - nastoje initi ispravne stvari, biti dobri, poteni i pravini. I tako, vrlo esto niti ne zastanemo da bismo se upitali da li je osoba koja je ula u na ivot zaista dobar ovjek. Kada doe do sukoba, automatski preuzimamo gore spomenuti legalni argument i podrazumjevamo da je u bilo kojem konfliktu jedna strana djelimino u pravu, na jedan nain, kao to je i druga strana djelimino u pravu, na drugi nain. Podrazumjevamo da moemo formirati miljenje koja je strana uglavnom u pravu a koja uglavnom u krivu. Zbog nae naviknutosti na norme legalnog argumenta, im doe do nekog konflikta, automatski emo pretpostaviti da istina lei negdje izmeu dvije zavaene strane. Ovdje bi nam moglo pomoi malo matematike logike. Pretpostaviemo da je u razmirici jedna strana nevina, potena i da govori istinu. Sasvim je oevidno da laganje ne ini nita dobro nevinoj osobi. Koje lai nevina osoba moe izgovoriti u tom sluaju? Jedina mogunost je da prizna da je neto uinila . S druge strane, za onoga tko je kriv laganje moe donjeti samo korist. On moe izjaviti da neto nije uinio i optuiti drugoga za takvo djelo. Kada dobar laov majstorski izvrne istinu, nevina osoba e izgledati jako loe, naruito ukoliko je nevina osoba potena i priznaje svoje greke. Osnovna pretpostavka da istina lei negdje u sredini izmeu dvije zavaene strane, u stvari, uvijek daje prednost strani koja lae. Ovo neminovno rezultira prednou na strani onih koji lau, odnosno, psihopata. A sam in davanja svjedoanstva pod prisegom nije nita drugo nego farsa. Ukoliko je osoba laov, nita joj nee znaiti prisega da e govoriti istinu. S druge strane prisega ima snaan efekt na iskrene svjedoke. I opet, prednost je na strani laljivca. Dakle osnovna postavka je da psihopate imaju jasnu prednost nad ljudskim biima sa razvijenom savjeu i osjeajima. Izgleda da su savjest i osjeaji povezani sa apstraktnim konceptima budunosti i drugih. Ovdje se, u stvari, radi o prostorno-vremenskim konceptima. Moemo osjeati strah, saosjeanje, tugu, itd. zato to smo u stanju zamiljati apstraktne koncepte, zamiljati budunost na osnovu naih vlastitih iskustava iz prolosti, kao to moemo zamiljati koncepte dogaaja na milion razliitih naina. Moemo sebe vidjeti u tim zamiljenim dogaajima iako su oni izvan nas i to u nama izaziva odreene osjeaje. Ne moemo uiniti neto to e nekog povrijediti, zato to moemo zamisliti kako bi bilo da to netko uini nama, tj. kako bismo se mi tada osjeali. Drugim rijeima, u stanju smo se sa drugim individuama identificirati ne samo prostorno (nego i u vremenu).

Izgleda da psihopate ovo nisu u stanju. Za njih je zamiljanje u smislu povezivanja slika izmeu sebe i drugih nemogue. Naravno, oni mogu imitirati osjeaje ali jedini stvarni osjeaji koje oni izgleda imaju su osjeaji predatorske gladi za onim to ele. Tako oni osjeaju potrebu/elju kao ljubav i ukoliko im je ovo uskraeno, oni e rei da nisu voljeni. tovie, ova perspektiva kroz potrebu/elju pretpostavlja da je jedino glad psihopata stvarna, a sve to se nalazi izvan psihopate nije stvarno, osim ukoliko to nije pogodan material za konzumaciju od strane psihopate. Moe li se to iskoristiti i moe li mi to neto omoguiti? jedina su pitanja o kojima psihoate razmiljaju. Sve ostalo podreeno je tim pitanjima. Ukratko, psihopata je predator. Ukoliko se prisjetimo kako izgleda interakcija predatora i njegovog plijena u ivotinjskom carstvu, moemo dobiti odreenu sliku ta se nalazi iza maske razumnosti koju nosi psihopata. Kao to ivotinjski predator razvija sve mogue taktike za vrebanje plijena, njihovo odvajanje od krda, pribliavanje i onemoguavanje njihovog otpora, tako i psihopata konstruira sve mogue naine kamuflae-rijeima i svojim izgledom, laima i manipulacijama, ne bi li to bolje asimilirao svoj plijen. I to nas dovodi do vanog pitanja ta u stvari psihopata zaista eli od svojih rtvi? U sluaju novca i moi, nije teko vidjeti to psihopata eli. Ali u mnogim sluajevima, kao npr. u ljubavnim vezama ili lanim prijateljstvima, nije tako lako ustanoviti za im u stvari udi psihopata. Bez da previe odlutamo u spiritualne pekulacije to je uradio Cleckley - moemo rei da se ini da psihopata uiva gledajui druge kako pate. Kao to normalni ljudi uivaju gledajui druge ljude sretnim ili inei stvari koje e kod drugih izazvati osmjeh, psihopat uiva u suprotnom. Tko god da je promatrao maku kako se igra s miem, prije nego to ga ubije i pojede, vjerovatno je pomislio kako se maka zabavlja mijim vratolomijama i ne moe niti zamisliti uas i patnju mia. U tom sluaju maka nije kriva za bilo kakav zli predumiljaj. Mi umire, maka je sita i to je priroda. Meutim, u najveem broju sluajeva psihopate na kraju ne pojedu svoju rtvu. Naravno postoje i ekstremni sluajevi kada se interakcija zavri upravo tako. Kanibalizam u ljudskom drutvu ima dugu povijest. Meutim, u svakodnevnom ivotu psihopate ne idu do kraja da tako kaemo. Ajdemo onda opet pogledati situaciju make i mia ali ovaj put drukijim oima. Ovaj put se upitajmo: moe li biti isuvie jednostavno objanjenje da se maka jednostavno zabavlja gledajui mia kako pokuava pobjei? Da li u ovoj dinamici postoji neto vie od onoga to moemo vidjeti? Zato bi ovakvo ponaanje bilo evolucijom ugraeno u maku? Da li je mi ukusniji nakon to kemijske molekule straha preplave njegovo malo tijelo? Da li prestravljenost ini mia delikatesom? Ovo sugerira da moramo pristupiti problemu psihopata iz neto drugaije perspektive. Ono to zaista znamo je da veina ljudi nakon interakcije sa psihopatama i

narcisodima poslije toga redovno prijavljuje osjeaj kao da im je isisana energija, zbunjenost a veoma esto prisutno je i pogoranje zdravlja. Da li u ovome lei objanjenje zato se psihopate uputaju u ljubavne odnose koji ne mogu rezultirati ni u kakvoj materijalnoj koristi?! Da li ovdje u stvari dolazi do konzumacije rtvine energije?! Ovo ne moemo sa sigurnou odgonetnuti . Moemo promatrati, teoretizirati, pekulirati i postavljati hipoteze. Ali na kraju, samo rtva moe ustanoviti to je izgubila kroz dinamiku ovakvog odnosa. A ovo je esto mnogo ee nego materijalna korist. Sve upuuje na to da su psihopate derai dua ili psihofagi. U proteklih nekoliko godina mnogi psiholozi i psihijatri, te razni drugi zaposleni na podruju mentalnog zdravlja, poinju sve vie pridavati vanost ovim problemima kako bi objasnili stanje u kojem se trenutno nalazi na svijet, te mogunost da postoji bitna razlika u mentalnoj strukturi individua kao to su G.W. Bush i tzv. Neokonzervativci i ostatka populacije. Knjiga Dr. Stout-ove, do tanina opisuje kako ovakve osobe nemaju karakteristike osoba koje obino poznajete. U svakom sluaju, ak i bez ovog njenog rada, u vrijeme dok smo prouavali ovu materiju, postalo nam je sasvim jasno da se sa ovim fenomenom susreo svatko u veoj ili manjoj mjeri u nekom trenutku svog ivota. Takoer smo shvatili da psiholoki profili koji su se pri tom iskristalizirali precizno opisuju individue koje trae pozicije vlasti, naruito u politici i ekonomiji. Ovo nije nova ideja ali zaista je nismo uzimali ozbiljno sve dok nismo uoili obrasce njihovog ispoljavanja i prepoznali ih u ponaanju brojnih povjesnih linosti a kasnije i kod G.W. Busha i lanova njegove administracije. Trenutne statistike kazuju da je u svijetu znatno vie psiholoki bolesnih osoba, nego zdravih. Ukoliko uzmete prosjeni uzorak osoba u bilo kojem ivotnom segmentu, nije teko uoiti da znatan broj ljudi ispoljava patoloke simptome u veoj ili manjoj mjeri. Tako ni politika nije izuzetak. Meutim, ova injenica je uasna zbog toga to patologija kod ljudi koji su na vlasti moe imati katastrofalne posljedice za sve ljude kojima vladaju. I tako smo se odluili pozabaviti ovim fenomenom i objaviti rezultate na internetu. Kada je material objavljen, poela su pristizati pisma italaca zahvalnih to smo im pomogli da razumiju to se u stvari dogaa u svijetu koji izgleda kao da je potpuno poludio. Nama se odmah uinilo da ovo ima epidemijske razmjene i u odreenom smislu bili smo u pravu. Ukoliko osoba sa vrlo infektivnom bolesti preko posla dolazi u kontakt sa velikim brojem ljudi, doi e do epidemije. Na isti nain, ukoliko je osoba na poziciji politike vlasti psihopata, on ili ona e izazvati epidemiju kod ljudi koji sutinski nisu psihopate. Ovakve nae ideje nenadano su dobile potvrdu iz izvora o kojem nismo ni slutili. Od autora knjige koja je pred vama, Andrew-a Lobaczewskog, dobili smo sljedei email;

Potovana Gospodo, preko mog kompjutora doao sam do vaeg Istraivakog Projekta o Psihopatiji. Moram vam rei da radite posao od neprocjenjive vanosti za budunost svih nacija Ja sam prilino ostarjeo kliniki psiholog . Prije 40 godina uestvovao sam u tajnom istraivanju prave prirode i psihopatologije makro-socijalnog fenomena zvanog Komunizam. Ostali uesnici bili su naunici iz jo starije generacije i sada vie nisu sa nama. Jedna duboka studija prirode psihopatije ispostavila se kao nunost da bismo uope mogli pokuati razumjeti ovaj fenomen. Dosta toga to vi radite, radili smo i mi tada. Ja u vam rado omoguiti pristup vrijednom naunom dokumentu koji e vam pomoi u daljnjem radu. Radi se o mojoj knjizi Politika Ponerologija Nauka o prirodi zla u politici. Ovu knjigu takoer moete nai u knjinici kongresa, kao i u nekim univerzitetskim i javnim knjinicama. Ukoliko ste zainteresirani, rado u vam poslati kopiju. S potovanjem Andrew M. Lobaczewski Bez razmiljanja sam odgovorila da bih rado proitala ovu knjigu. I dobila sam je nakon nekoliko tjedana. itajui je, sa svakom novom stranom bila sam svjesnija da u svojim rukama drim kroniku sputanja u pakao, transformacije i trijumfalnog povratka svijetu sa znanjem o tom istom paklu. Znanjem koje je od neprocjenjive vanosti za sve nas, naruito u sadanjem trenutku, kada se ini da slian pakao prijeti da prodre cijeli planet. Rizik koji su na sebe preuzeli ovi naunici je za mnoge od nas neshvatljiv. Mnogi od njih bili su mladi, tek zapoeli svoju karijeru kada su nacisti poeli gaziti Evropu. Preivjevi sve te strahote doekali su Staljina i komuniste koji su zamijenili naciste. Preivjeli su strahote koje mi koji se suprotstavljamo Bush-ovom Rajhu ne moemo ni zamisliti. Bazirano na sindromu koji opisuje bolest, izgleda da e naruito Sjedinjene Drave a moda i cijeli svijet, uskoro ui u teak period takvog uasa da e Holokaust drugog svjetskog rata izgledati samo kao pokusni eksperiment. Oni su proli kroz sve to i donijeli nam nazad informaciju koja moe posluiti da spasi nae ivote kao jedna mapa za navigaciju u tami, koja je polako poela padati. Laura Knight Jadzyk

Predgovor autora

Prije nego to stavim u ruke cijenjenog itaoca dijelo na kojem sam uglavnom radio u sitne sate pred odlazak da teko zaradim koricu kruha, moram se ispriati za odreene nedostake koji su nastali usljed nepredvienih okolnosti. Ovi nedostatci moraju biti ispravljeni u to nema sumnje, meutim, najvanije je da informacije na kojima je bazirana ova knjiga to prije ugledaju svijetlost dana. Zbog tih nedostataka itaocu dugujem objanjenje i moram opisati pod kakvim je okolnostima ovaj rad obavljan. Ovo je u stvari trei rukopis koji sam uradio o istoj temi. Prvi sam bacio u kotao centralnog grijanja, upozoren na vrijeme da e nakon samo nekoliko minuta usljediti pretres. Drugu kopiju poslao sam u Vatikan jednom crkvenom velikodostojniku preko amerikog turiste i od tada nemam nikakvu informaciju to se sa njom zbilo. Ova duga povijest uinila je rad na treoj kopiji jo mukotrpnijim. Prijanji paragrafi i ve upotrebljene fraze uvjek proganjanju um piev i ine planiranje koncepta nove knjige jos teim. Dva prijanja manuskripta bila su pisana prilino zakukuljenim jezikom namjenjenom specijalistima sa odreenim obrazovanjem, naruito na polju psihopatologije. Nepovratni gubitak prijanjih verzija znai i gubitak velikog broja statistikih podataka i fakata koji bi bili dragocjeni za svakog specijalistu iz ovog polja psihologije. Uz to je izgubljeno i nekoliko analiza pojedinanih sluajeva. Sadanja verzija sadri jedino statistike podatke koji su memorizirani usljed estog ponavljanja ili one koji su mogli biti rekonstruirani sa zadovoljavajuom preciznou. Takoer su dodati oni podaci koje sam smatrao neophodnim za prezentaciju teme itaocima sa solidnim generalnim obrazovanjem, naruito onima iz politikih nauka i politiarima. Gajim nadu da e ovaj rad dosei iru publiku i posluiti kao baza za razumijevanje savremenog svijeta i njegove povijesti. Da e posluiti itaocu za bolje razumijevanje sebe, svojih susjeda, drugih narodamoram napomenuti da je moj rad baziran na rezultatima istraivanja mnogih autora od kojih su mi neki bili osobno nepoznati. Nain na koji je knjiga komponirana onemoguuje pojedinano izraavanje zahvalnosti . Moj rad se odvijao u Poljskoj, daleko od aktivnih politikih i kulturnih centara. Tu sam obavio seriju detaljnih testova i observacija koje su kombinirane sa generalnim rezultatima brojnih drugih eksperimenata s ciljem stvaranja jednog sveobuhvatnog djela koje bi nam pomoglo u razumijevanju makrosocijalnog fenomena koji nas okruuje. Ime osobe koja je trebala obaviti finalnu sintezu bilo je tajna, to je i razumljivo za tadanje uvjete. Povremeno bih dobio anonimne saetke rezultata istraivanja drugih

istraivaa u Poljskoj i Maarskoj. Neki podaci su i objavljeni jer sami za sebe nisu bili sumnjivi i ove podatke moemo i dan danas pronai. Oekivana sinteza svih istraivanja na kraju se ipak nije dogodila. Svi moji kontakti postali su nedostupni usljed istki Post-Staljinovog doba. Preostali nauni podaci u mojim rukama bili su nekompletni, pa ipak od neprocjenjive vrijednosti. Trebalo mi je mnogo godina usamljenikog rada da bih pretoio ove fragmente u razumljivu cijelinu, popunjavajui rupe svojim vlastitim eksperimentima i istraivanjima. Moje istraivanje sutinske psihopatije i njene uloge u makrosocijalnim fenomenima raeno je paralelno ili kratko nakon istraivanja drugih. Njihovi zakljuci doli su do mene naknadno i samo potvrdili moje vlastite. Ono to je najosobnije u mom radu je generalni koncept za novu naunu disciplinu pod nazivom Ponerologija. Sintezu sam uradio kako sam najbolje znao. Kao autor finalnog djela izraavam duboku zahvalnost svima koji su inicirali istraivanje, te ga sprovodili unato riziku za svoje karijere, zdravlje i ivote. elio bih odati potovanje svima onima koji su platili za ovo istraivanje svojim ivotima. Nadam se da e ovaj rad ponuditi barem malu kompenzaciju za njihovu rtvu gdje god da se oni danas nalaze. New York, August 1984

Predgovor Izdanju Red Pill Press-a

Prolo je dvadeset godina otkad sam napisao ovu knjigu. U meuvremenu sam postao starac. Jednog dana, zahvaljujui kompjutoru doao sam u kontakt sa naunicima iz Quantum Future Grupe koji su me uvjerili da su okolnosti sazrele za to da moja knjiga ugleda svijetlost dana i poslui ovjeanstvu. I tako je knjiga odtampana. Posljednjih dvadeset godina bilo je prepuno raznovrsnih politikih dogaanja. Na svijet se promijenio iz korijena djelovanjem fenomena opisanih u mojoj knjizi. Nivo znanja se dramatino poveao zahvaljujui naporima dobronamjernih ljudi. Unato tome na svijet je daleko od iscjeljenja a ostaci teke bolesti su i dalje aktivni. Bolest se ponovno pojavila, ovaj put vezana za drukiju ideologiju. Zakoni geneze zla i dalje odraavaju posljedice na milione ljudi. Politikim fenomenima koji ugroavaju mir suprotstavljaju se vojna djelovanja. U manjim sluajevima ovakve pojave su osuene i suzbijane od strane moralne nauke. Meutim, ukoliko se problemu ne pristupi uz aplikaciju objektivnog znanja o samoj prirodi zla, svi uinjeni napori i oni koji se ine, postaju beznaajni, pa ak i opasni. Ovo iz prostog razloga to ovakvi napori ne uzimaju u obzir poznati medicinski kredo Ignota nulla curatio morbid. (Nemoj ni pokuavati da lijei ono to ne razumije). Pad komunizma doao je uz veliku cijenu, sve one nacije koje sada misle da su slobodne, uskoro e ustanoviti da i dalje plaaju. Vjerovatno ete se upitati: zato ovaj rad eminentnih istraivaa na prevenciji irenja bolesti makrosocijalnog zla, dosad nije imao nikakve koristi. To je duga pria. Ja sam bio proglaen za praktikanta opasne nauke u Austriji od strane prijateljski nastrojenog lijenika za kojeg se kasnije ispostavilo da je agent komunistike tajne slube. Svi kanali i mree u New York-u bili su mobilizirani s ciljem onemoguavanja da se informacije koje ova knjiga sadri uine dostupnim javnosti. Ovo je bilo strano saznanje - opresivni sistem koji sam izbjegao bio je jednako prisutan u Sjedinjenim Dravama, ali puno bolje prikriven. Bilo je krajnje demoralizirajue promatrati sistem sainjen od svjesnih i nesvjesnih pijuna. Gledati ljude koji su vjerovali svojim razumnim prijateljima ne znajui da se radi o komunistikim agentima. Takvi ljudi su djelovali protiv mene s jakim patriotskim nabojem. Kao rezultat svega toga, morao sam prihvatiti fiziki posao u dobu kada sam bio spreman za penziju jer nije bilo drugog naina da preivim. Moje zdravlje to nije moglo izdrati i dvije godine su bile izgubljene. Takoer mi je postalo jasno da ja nisam bio prvi koji je donio ovo znanje u Ameriku, zapravo bio sam trei, a moji prethodnici doivjeli su istu sudbinu. Unato svim ovim prilikama, istrajao sam i moja knjiga je konano zavrsena 1984, te paljivo prevedena na engleski jezik. Oni koji su je proitali, ocijenili su je kao jako

informativnu ali ona nikada nije objavljena. Za urednike specijalizirane za psihologiju bila je previe ispolitizirana, dok je za politike urednike sadravala isuvie psihologije i psihopatologije. Na kraju, postalo jer sasvim oevidno da knjiga nije prola nevidljivu inspekciju. Vrijeme politikog znaaja ove knjige nije prolo, njena nauna esencija ostaje premanentno vrijedna i inspirativna. U vremenima koja dolaze, ona moe posluiti dobroj svrsi, ukoliko je primjenjena na odgovarajui nain i proirena. Dodatna istraivanja u ovoj oblasti mogu doprinjeti novom razumijevanju problema koji mue ovjeanstvo milenijumima. Ponerologija bi mogla posluiti kao moderna nauna potpora ve postojeim moralnim naukama. Tako bi ovaj rad mogao doprinjeti progresu ka univerzalnom miru. Upravo iz toga razloga sam odluio pretipkati ve izblijedjeli manuskript nakon gotovo 20 godina. Originalni rad prezentiran u New York-u prije toliko godina, nije pretrpio znatnije izmjene. Dakle, on moe ostati kao svjedoanstvo opasnog rada nekolicine prvoklasnih naunika i mene, obavljan u mranim i traginim vremenima, pod tekim uvjetima a pri tom i dalje dobar nauni rad. Moja je elja da se ovaj rad nae u rukama onih koji su spremni nositi ovakav teret i napredovati sa teorijskim istraivanjem ponerologije, dodati detaljne podatke da bi zamjenili one koji su izgubljeni i primjeniti sve u praksi za dobro, kako pojedinanih, ljudi, tako i svih nacija. Dugujem veliku zahvalnost gi Lauri Knigh-Jadzyk i prof. Arkadius Jadczyk-u, te njihovim prijateljima za sranu podrku i razumijevanje, te njihov rad uloen u izdavanje ove knjige.

Andrew M. Lobaczewski ~ Rzeszow - Poljska, Decembar 2005

UVOD

Zamolio bih itaoca da zamisli veliku dvoranu u staroj gotikoj zgradi univerziteta. U toku naih studija puno puta smo tamo sluali predavanja vrsnih filozofa i naunika. Ovoga puta tamo su nas uputili pod prinudom, godinu dana prije diplomskog da bi smo sluali predavanja indoktrinacije koja su odnedavno uvedena. Za katedrom se pojavio netko koga nitko nikada prije nije vidio, informirajui nas da e on odsada biti profesor. Bio je prilino elokventan ali u njegovom govoru nije bilo nieg naunikog. Nije postojala nikakva razlika izmeu naunih i obinih koncepta a granine ideje i zamisli tretirao je kao mudrosti u koje ne treba sumnjati. Svakog tjedna, po devedeset minuta obasipao nas je naivnom i tendencioznom paralogikom i patolokim vienjem realnosti. Prema nama se odnosio sa prezirom i slabo prikrivenom mrnjom. Buduci da je svaki pokuaj ismijavanja mogao imati vrlo ozbiljne posljedice, morali smo ga sluati s panjom i ozbiljnou. Uskoro su se pojavile glasine o podrijetlu ove osobe. Doao je iz krakovskog predgraa, zavrio je srednju kolu, meutim, nitko nije znao da li je maturirao ili ne. U svakom sluaju, ovo je bio prvi put da je on kroio kroz univerzitetsku kapiju, i to ni manje ni vie, nego kao profesor. Izmeu sebe smo se doaptavali Ne moe nikoga ubijediti ni u to, na ovakav nain. Ovo je u stvari propaganda protiv njih samih! Meutim, nakon dugotrajne psihike torture, dugo je vremena trebalo da bilo tko smogne snage i da progovori. Poeli smo sami sebe analizirati, poto je bilo sasvim oevidno da je neto udno preuzelo kontrolu nad naim umom i da smo poeli gubiti bitne vrijednosti. Svijet psiholoke realnosti i moralnih vrijednosti izgledao je dalek i obavijen hladnom maglom. Naa osjeanja ljudskosti i solidarnosti izgubila su svoje znaenje a isto se dogodilo sa naim patriotizmom i prethodno usvojenim kriterijumima. I onda bi se meusobno pitali Je li se i tebi dogaa isto? Svako od nas je na vlastiti nain doivio ovu brigu za svoju osobnost i budunost. Neki su na ova pitanja odgovorili tiinom. Ispostavilo se da e dubina ovih iskustava biti razliita za svakog od nas. I tako smo se pitali, kako se zatititi od posljedica ovakve indoktrinacije. Teresa D. je bila prva koja je neto predloila: Ajmo provesti vikend u planini! I upalilo je. Ugodno drutvo, malo ale, umor, dobar san i nae ljudske linosti su se vrtatile ali ipak sa odreenom zadrkom. Ispostavilo se da vrijeme takoer stvara odreenu vrstu psiholokog imuniteta, meutim ne kod svakog. Analiziranje psihopatskih karakteristika profesorove linosti ispostavilo se kao jako dobar nain za zatitu nae osobne mentalne higijene.

Mislim da nije teko zamisliti nau zabrinutost, razoarenje i iznenaenje, kada su neki od naih kolega koje smo znali tako dobro, odjednom poeli mijenjati svoje poglede na svijet a njihovi naini razmiljanja poeli nas podsjeati na profesorovo blebetanje. Njihova dotad prijateljska osjeanja postala su primjetno hladnija, iako nisu postala sasvim neprijateljska. Dobronamjerni i kritiki argumenti nisu do njih dopirali. Odavali su dojam kao da su inicirani u neko tajno znanje, mi smo bili sada njihove bive kolege koje jo uvijek vjeruju u ono to su ih nekakvi stari prevazieni profesori uili. Uskoro smo postali oprezni s onim to bismo im saopavali. I uskoro su ove nae kolege prile Partiji. Tko su oni bili, iz koje socijalne grupe su doli i kakva vrsta studenata, odnosno, ljudi? Kako to da su se tako promijenili za manje od godinu dana? Kako to da ni ja, ni veina mojih kolega nismo podlegli ovom fenomenu i procesu? Mnoga od ovih pitanja vrzmala su nam se po glavi tih dana. I upravo tada, iz ovih pitanja, opservacija i stavova, rodila se ideja da bi se ovaj fenomen mogao objektivno studirati i razumjeti, ideja ijeg emo znaaja postati svjesni tek kasnije. Mnogi od nas tek svrenih psihologa uestvovali su u ovim inicijalnim opservacijama i razmiljanjima ali mnogi su se kasnije osuli suoeni s materijalnim i akademskim problemima. Na kraju nas je ostalo svega nekoliko a autor knjige koja je pred vama mogao bi se sada nazvati posljednjim Mohikancem. Bilo je relativno lako ustanoviti porijeklo i situaciju ljudi koji su podlegli opisanom procesu koji sam ja tada nazvao transpersonifikacija. Dolazili su iz svih socijalnih grupa ukljuujui aristokratske i estoko religiozne familije i izazvali su raskol u naoj studentskoj solidarnosti u omjeru od nekih 6%. Preostala veina je nastavila patiti od razliitih stupnjeva personalne dezintegracije to je dovelo do jo veeg izraza individualne potrage za vrijednostima potrebnim da bi smo se ponovno pronali. Rezultati su bili razliiti i ponekad kreativni. Ve tada tada nismo imali nikakvih sumnji o patolokoj prirodi ovog procesa transpersonifikacije koja je bila slina ali ne i identina u svim njegovim sluajevima. Trajanje navedenog fenomena bilo je razliito, neki od ljudi njime zahvaeni, kasnije su postali fanatici. Neki su se zahvaljujui razliitim okolnostima izvukli iz cijelog procesa i obnovili svoje normalne veze sa drutvom. Oni su bili nadomjeteni, jedina konstantna vrijednost u novom politikom establimentu bio je magini broj od 6%. Pokuali smo ocijeniti talentiranost onih kolega koji su podlegli ovom procesu transformacije linosti i doli smo do zakljuka da je u prosjeku nadarenost ovih kolega bila neto nia od prosjeka studentske populacije. Bilo je oigledno da je njihova slabija otpornost najvjerovatnije bila uzrokovana drugim bio-psiholokim karakteristikama koje su najvjerovatnije bile kvalitativno heterogene. Ustanovio sam da moram istraivati discipline koje granie sa psihologijom i psihopatologijom kako bih mogao nai odgovore na pitanja koja su proizala iz naih observacija. Zanemarenost ovih oblasti od strane naunih krugova predstavljala je znatnu

prepreku. U isto vrijme, ispostavilo se da je netko-voen specifinim saznanjima uklonio iz biblioteka sve to se moglo nai u vezi sa ovom temom, knjige su bile indeksirane ali ne i fiziki prisutne na policama. Kada iz sadanje perspektive analiziram ove pojave, mogli bismo rei da je profesor, u stvari, postavio mamac pred nas, voen specifinim psiholokim znanjem. Znao je da e upecati prijemive individue i znao je na koji nain to postii ali ga je ogranien broj ulovljenih individua razoarao. Proces transpersonifikacije je obino bio mogu samo kada je u instiktivnom substratu individue postojao odreeni deficit. U manjoj mjeri ovaj proces je funkcionirao i kod osoba sa drugim nedostatcima . U ovim sluajevima, ova promjena je bila djelom privremena, budui da se uglavnom radilo o rezultatu psihopatoloke indukcije. Ovo znanje o prijemivosti pojedinih individua i na koji nain ih obraditi bit e orue za osvajanje svijeta dok god ostane tajno i dostupno takvim profesorima. Ukoliko se ova nauka vjeto popularizira, pomoi e nacijama da razviju imunitet. Ali nitko od nas toga tada nije bio svjestan. Ipak, moramo priznati da nam je profesor pomogao da razumijemo prirodu tog fenomena sveobuhvatnije nego to bi to uspio neki drugi istraiva, sluei se manje direktnim metodama. ~ U mladosti sam itao knjigu o prirodnjaku koji je istraivao divljinu Amazonije. U jednom trenutku mala ivotinja pala je sa drveta na njegov potiljak, zarivi kande u njegovu kou, pokuavajui mu sisati krv. Biolog je paljivo uklonio ivotinju i nastavio je prouavati bez ljutnje, znajui da se ivotinja hrani na jedini nain koji joj je poznat. Ova priica bila je uporno prisutna u mojoj svijesti tokom onih tekih vremena kada nam je vampir skoio za vrat, siui krv nesretnoj naciji. Podraavao sam stav tog prirodnjaka, dok sam pokuavao ustanoviti prirodu tog makrosocijalnog fenomena, unato svim neprijateljstvima, trudei se da odrim intelektualnu distance i mentalnu higijenu suoavajui se sa uasima koje bi inae bilo nemogue kontemplirati. Ovakav stav doprinosi osjeaju sigurnosti i ukazuje na to da je mogue pronai odreeno kreativno rjeenje. Ovo zahtjeva strogu kontrolu prirodnih, moralnih refleksa koji obino izazivaju gaenje kao i drugih bolnih emocija koje ovaj fenomen moe izazvati u bilo kojoj normalnoj osobi, kada je lii radosti ivota i osobne slobode, te uniti kako njenu budunost, tako i budunost njene nacije. Naunika radoznalost postaje lojalni saveznik u takvim vremenima. Nadam se da e mi itaoc oprostiti to se vraam u svoju mladost ali to e nas direktno odvesti do nae teme. Moj ujak, vrlo usamljen ovjek s vremena na vrijeme posjeivao bi nau kuu. Preivjeo je Sovjetsku revoluciju u dubinama Rusije gdje ga je

deportirala Carska Policija. Godinu dana mu je bilo potrebno da se vrati u Poljsku iz Sibira. Kad god bi na tom svom putu susreo grupu naoruanih ljudi, nastojao je na brzinu ustanoviti kojoj ideologiji pripadaju i onda se vjeto pretvarao da joj i sam pripada. Da mu to nije polazilo za rukom, sasvim sigurno bi bio likvidiran kao simpatizer neprijatelja. Jedino rjeenje je bilo imati pitolj i pripadati grupi. I tako je putovao mjenjajui zastave kroz ratna podruja, onoliko koliko mu je bilo potrebno da dezertira i nastavi ka zapadu i svojoj domovini koja je tek stekla slobodu. Kada je dospio do svog cilja, uspio je zavriti svoje dugo-prekinute studije prava, postati uvaena osoba i dobio je odgovornu poziciju. Meutim, nikad mu nije polo za rukom da se oslobodi svojih uasnih uspomena. ene su bivale prestravljene njegovim priama o crnim danima prolosti i smatrale su da nema nikakvog smisla donositi potomke u svijet nesigurne budunosti. I tako, nikada nije zasnovao familiju. Vjerovatno ne bi ni bio u stanju odnositi se prema svojim najbliima na odgovarajui nain. esto se prisjeao prolosti priajui nam prie o svojim iskustvima a nae djetinje mate nisu bile u stanju nositi se sa takvim stvarima. Poput none more, strah bi potresao naa bia i pitali bi se; zato su ljudi izgubili svu svoju humanost, koji je uzrok svemu tome? Na neki nain, ovo je bilo predskazanje koje se urezalo u nae mlade umove i koje se obistinilo u budunosti. Ukoliko bismo napravili kolekciju svih knjiga koje se bave uasima rata, okrutnostima revolucija i krvavih dijela politikih lidera i njihovih sistema, veina italaca bi izbjegavala jednu takvu biblioteku. Dokumentirana djela o njemakoj eksterminaciji idovske nacije obezbjeuju pribline statistike podatke o organiziranom naporu da se uniti ljudski ivot i daju konkretnu bazu za ustanovljavanje prirode zla. Autobiografija Rudolfa Hoess-a, komandanta logora u Aushwitz-u i Brzezinki je klasini primjer kako inteligentna psihopatina individua operirana od ljudskih emocija, misli i razmilja. Naruito knjige Tama u podne, iz predratnog sovjetskog ivota, od Arthur Koestler-a, Dim iznad Brzezinke, osobni memoari Severine Szmaglewske iz logora za ene, Drugi Svijet - sovjetske memorije od Gustava Herling Grudinskog, te Solenjicinova djela ispunjena ljudskom patnjom. Kolekcija bi takoer ukljuila djela iz historijske filozofije koja se bave socijalnim i moralnim aspektima geneze zla a koja, takoer, upotrebljavaju polu-misteriozne zakone historije kako bi djelomino opravdale krvava rjeenja. Bilo kako bilo, budni italac bi bio u stanju primjetiti odreenu evoluciju u stavovima autora, od drevnih odobravanja primitivnih oblika porobljavanja i istrebljivanja pobjeenih, do dananjih moralizirajuih osuda ovakvih oblika ponaanja. Unato svemu ovome u ovakvoj kolekciji vidljivo bi nedostajalo jedno jedino dijelo koje daje odgovarajue objanjenje uzroka i procesa kod kojih se dogaaju ovakve

povijesne drame, kako i zato ljudske slabosti i ambicije degeneriraju u krvoedne drame. itajuci ovu knjigu, italac e shvatiti da je pisanje ovakvog dijela bilo nauno nemogue sve do skora. Stara pitanja bi ostala neodgovorena - to je uinilo da se ovako neto desi? Da li svatko nosi u sebi sjeme zloina ili samo neki od nas? Koliko god psiholoki istinite, knjige gore navedenih autora koje nude literarne opise ovih pojava ne mogu odgovoriti na ova pitanja, niti mogu do kraja objasniti podrijetlo zla. Te je tako nemogue ustanoviti efektivne principe za suprotstavljanje zlu. Ni najbolji literarni opis bolesti ne moe omoguiti razumijevanje njene esencijalne etiologije i tako obezbjediti principe lijeenja. Na isti nain, takvi opisi povijesnih tragedija ne mogu dati efektivne mjere za suprotstavljanje genezi, postojanju i irenju zla. Upotrebom prirodnog jezika (opaska autora; obine rijei iz svakodnevnog ivota koje imaju razliita znaenja, generalno benigna i bez specifinog naunog znaenja) za opis psiholokih, socijalnih i moralnih koncepata, u stvari, dobijamo umjetno razumijevanje koje vodi ka nagovjetaju bespomonosti. Na prirodni sistem konceptiranja i zamiljanja nije opremljen sa potrebnim faktualnim sadrajem koji bi dozvolio razumijevanje kvaliteta faktora (naruito psiholokih) koji su bili aktivni za vrijeme raanja i tijekom takvih nehumano okrutnih vremena. Ipak moramo istai da su autori takvih literarnih opisa i osjetili da je njihov jezik nedovoljan i pokuali svoje rijei opskrbiti odreenim stupnjem preciznosti, gotovo kao da su predvidjeli da e netko jednog dana u budunosti koristiti njihova dijela da objasni ono to ne moe biti objanjeno ni najboljim literarnim jezikom. Da ovi pisci nisu bili tako precizni i deskriptivni bilo bi mi nemogue koristiti njihova djela u mom naunom istraivanju. Generalno, veina ljudi je uasnuta takvom literaturom, posebice u hedonistikim drutvima, ljudi imaju tendenciju da bjee u neznanje i naivne doktrine. Neki ljudi ak osjeaju prezir prema ljudima koji pate. itaoc, dakle, ovdje nee pronai krvave opise kriminalnog ponaanja i ljudske patnje. Nema nikakvog smisla reproducirati material onih koji su vidjeli i propatili vie od mene a iji je literalni talenat vei nego moj. Ukljuivanje takvih opisa u ovaj rad bi bilo suprotno njegovoj svrhi. Ne samo da bi to fokusiralo panju na odreene pojave, na raun drugih, nego bi takoer odvuklo panju od prave sutine problema a to su doslovno generalni zakoni o porijeklu zla. Da bi smo sagledali behavioralne mehanizme geneze zla neophodno je da razvijemo hladni pristup kakav koristimo i u drugim prirodnim znanostima. Glavni cilj trebao bi nam biti sagledavanje procesa ponerogeneze, gdje nas oni mogu odvesti i kakvu nam prijetnju mogu predstavljati u budunosti. Ova knjiga nastojat e da itaoca odvede u svijet koji je daleko od svih njegovih

uobiajenih koncepta kao i njegove mate. Drugim rijeima, svega onog na emu je zasnovao svoj pogled na svijet od djetinjstva, u sasvim egotistinom maniru, zbog toga to su njegovi roditelji, okolina, odnosno, drutvo zemlje u kojoj ivi, upotrebljavali te iste koncepte. Dakle, neophodno je itaocu predoiti odgovarajue faktualne koncepte koji su doveli do najnovijih naunih pogleda. Samo na ovaj nain postat e mu jasno to je iracionalno u njegovim svakodnevnim konceptima i sistemu vjerovanja. Ovo putovanje u drugu realnost nije neki psiholoki eksperiment sa itateljevim umom iz puke elje da se ukae na slabe toke u njegovim pogledima na svijet koji ga okruuje. Prije svega, ovo putovanje je jedna hitna potreba, zahvaljujui trenutnim problemima koji su prisutni u naem svijetu a koje moemo ignorirati iskljuivo na svoju tetu. Dakle, najprije moramo shvatiti da ne moemo niti zamisliti da razluimo put koji vodi ka nuklearnoj katastrofi od puta koji vodi ka kreativnoj posveenosti, ukoliko se ne udaljimo od naeg prirodnog egotizma i usvojenih koncepata. Samo tada emo moi razumjeti da nam je na put nametnut od strane monih sila protiv kojih naa nostalgija za duevnim, ljudskim vrijednostima nije ba jako mono oruje. Moramo se odovojiti od naeg svakodnevnog, iluzornog naina razmiljanja za nae vlastito dobro, kao i dobro naih najmilijih. Drutvene znanosti su ve elaborirale konvencionalni jezik za posredovanje izmeu pogleda obinog ovjeka i potpuno objektivnog naturalistikog pogleda. Ovo je korisno za naunike u smislu komunikacije i suradnje ali i dalje nije konceptualna struktura koja moe u cjelini sagledati bioloke, psiholoke i patoloke premise o kojima se govori u drugom i etvrtom poglavlju knjige. U drutvenim znanostima ova konvencionalna terminologija eliminira kritike standarde i u stvari, stavlja etiku na led; u politikim naukama ona dovodi do jedne neodgovarajue procjene faktora koji opisuju sr politikih situacija u kojima je zlo na djelu. Ovaj jezik drutvenih znanosti uinio nas je prilino nemonim i takorei nasukanim u naunom pristupu ovom nehumanom historijskom fenomenu koji je progutao nau naciju. Na kraju, nisam imao izbora nego da se usredsredim na objektivne bioloke, psiholoke i psihopatoloke termine kako bih usmjerio panju na pravu prirodu fenomena, samu sr ovog problema. Nain opisivanja svakako je diktiran ne samo prirodom fenomena koji prouavamo, nego i potrebama itatelja, naruito onih kojima je psihopatologija strana. To znai da prvo moramo itatelja upoznati sa podacima i konceptima neophodnim za daljnje razumijevanje psiholokih i moralno patolokih pojava. Tako emo poeti sa ljudskim osobnim pitanjima, formuliranim na takav nain da se preklapaju sa iskustvima psihologa praktikanta. A onda emo se usredsrediti na na izabrana pitanja iz drutvene psihologije. U poglavlju ponerologije objasnit emo kako se zlo raa na svakom socijalnom nivou, naglaavajui ulogu nekih psihopatolokih fenomena u procesu ponerologije. Ovo e nam pomoi u tranziciji od prirodnog jezika ka objektivnom jeziku prirodne, psiholoke i statistike znanosti, do onog nivoa koji nam je potreban.

Nadamo se da itaocu nee biti odbojno razmatranje ovih predmeta pomou klinikih termina. Prema mom miljenju, Ponerologija se namee kao nova nauna grana, raajui se iz povijesne potrebe, te najnovijih dostignua iz medicine i psihologije. U svjetlu objektivnog naturalistikog jezika, ona prouava uzrone komponente i procese geneze zla, bez obzira na njegov drutveni domet. Pokuat emo analizirati ove ponerogenike procese koji uzrokuju ljudske nepravde, naoruani odgovarajuim znanjem, naruito iz oblasti psihopatologije. Kod ovakve analize ili studije, uvijek iznova, itaoc e primjetiti da baratamo sa posljedicama patolokih faktora iji su nosioci ljudi koji pokazuju ovaj ili onaj stupanj razliitih psiholokih devijacija ili defekata. Moralno zlo i psihobioloko zlo su, u stvari, povezani preko velikog broja uzronih odnosa i meusobnih uitjecaja u tolikoj mjeri da ih moemo razluiti jedino saimanjem. Meutim, sposobnost da ih razluimo kvalitativno moe nam pomoi da izbjegnemo moralizirajue interpretacije patolokih faktora, to je jedna greka kojoj smo svi skloni. To je greka koja truje ljudski um kad god su drutveni i moralni problemi u pitanju. Ponerogeneza na makrosocijalnom nivou ili Zlo velikih razmijera - najvanija tema ove knjige, izgleda da podlijee istim zakonima prirode kojima podlijeu individue ili manje grupe. Ono to je uvijek prisutno kod ovog fenomena je uloga individua sa razliitim psiholokim defektima, obino kliniki niskog nivoa. Makrosocijalni fenomen koji emo nazvati Patokracija ima za karakteristiku odreenu nasljednu anomaliju, koju smo identificirali kao esencijalnu (ili sutinsku) psihopatiju a koja je uzrono i katalitiki neophodna za genezu i odravanje zla velikih razmjera. Na prirodni ljudski pogled je nita drugo do prepreka za nae razumijevanje takvih problema. Dakle, kao to je ve reeno, da bismo odstranili ovu prepreku, moramo se upoznati sa psihopatolokim fenomenima. Jedino tako emo biti u stanju prihvatiti istinu o prirodi zla bez refleksnih protesta od strane naeg prirodnog egotizma. Specijalisti koji su ve upoznati sa psihopatologijom, bie u neto boljoj poziciji. Meutim, i oni e uoiti neke razlike u interpretaciji poznatih fenomena a koje su rezultat neuobiajenih okolnosti pod kojima je ovo istraivanje sprovoeno ali moda i vie zbog jednog intenzivnijeg pristupa koji je prijeko potreban za ovu problematiku. to znai da e i oni ovdje pronai odreene teorijske vrijednosti korisne za psihopatologiju. Takoer bih naglasio da znatne moralne, intelektualne i praktine vrijednosti mogu biti dobijene kroz razumijevanje ponerogenikog procesa. Nae uobiajeno dugotrajno naslijee etikih pitanja nije ovim uniteno ve je samo pojaano jer moderni znanstveni metodi samo potvruju osnovne vrijednosti moralnih uenja. Naravno, ponerologija diktira korekciju mnogih detalja. Razumijevanje prirode makrosocijalnih patolokih fenomena dozvoljava nam da pronaemo jedan zdrav pristup kojim bismo se s njima nosili, odnosno zatitili na um od trovanja njihovim produktima i propagandom.

Poenta je da ovu ogromnu i zaraznu rak-ranu ljudskog drutva moemo pobijediti samo ukoliko razumijemo njenu sr i etioloki uzrok. Ovo bi eliminiralo glavni mehanizam za opstanak koji ovaj fenomen ima njegovu misterioznost. Ignota nulla curatio morbi. (Ne pokuavaj lijeiti ono to ne razumije). Razumjevanje ovog problema koje naa studija nudi, dovee do logikog zakljuka da mjere kojima se ovaj na svijet moe izlijeiti i reorganizirati su sasvim drukije od onih koje su dosad koritene za rjeavanje internacionalnih konflikata. Rjeenje za ovakve probleme bi trebalo funkcionirati poput antibiotika ili jo bolje kao odogovarajua psihoterapija a nikako kao rjeenja koja se obino nude a koja ukljuuju oruje i nuklearne projektile. Cilj je izljeenje drutva a ne njegovo unitenje. Ovdje moemo povui paralelu sa arhainim nainima lijeenja kod kojih je pacijent bio podvrgnut iskrvarenju nekad i do smrti, u suprotnosti sa modernim metodima ojaavanja pacijenta da bismo postigli izlijeenje. U vezi sa fenomenima ponerogenike prirode, obino znanje moe zapoeti izljeenje ljudi na individualnom nivou i pomoi njihovim umovima da povrate harmoniju. Pri kraju knjige razmatrat emo kako koristiti ovo znanje da bismo doli do ispravnih politikih odluka, te kako ga primjeniti kao jednu cjelishodnu terapiju naeg svijeta.

II OSNOVNI KONCEPTI

Naa evropska civilizacija nastala je zahvaljujui udnoj kombinaciji tri, u osnovi heterogene komponente Grka Filozofija, Rimska imperijalna i legalna civilizacija, te Krianstvo. Tako je roeno kognitivno/spiritualno nasljee u svojoj sutini uvjek zamagljeno kad god jezik koncepta - jako vezan za materiju i zakon, nije u stanju da razumije aspekte psiholokog i spiritualnog ivota. Ovakvo stanje stvari imalo je negativne reperkusije na nau sposobnost da razumijemo realnost, naroito onu realnost koja se odnosi na humanost i drutvo. Evropljani su tako postali nevoljni prouavati realnost (podreujui intelekt injenicama) i uglavnom pokazuju tendenciju da prirodu podreuju svojim subjektivnim idejnim matricama koje su eksterne i ne sasvim dosljedne. Tek u skorije vrijeme, zahvaljujui dostignuima u naukama koje prouavaju injenice na osnovu njihove prirode a takoer uz pomo percepcija iz filozofskog naslijea drugih kultura, u stanju smo osloboditi na svijet od uvrijeenih koncepta. Prilino je zanimljivo promatrati kako se staro-grka kultura razvila u potpunoj autonomnosti. ak i u to doba civilizacije su se teko mogle razvijati bez upliva prijanjih kultura. Meutim, ini se da je grka kultura ostala relativno izolirana kulturoloki govorei. Razlog ovome vjerovatno lei u injenici da je postojalo doba propadanja ili ono to arheolozi nazivaju mrano doba, izmeu 1200. i 800. godine p.n.e. Drugi razlog koji se navodi je agresivnost Ahejskih plemena. Kod starih Grka, bogata mitoloka imaginacija razvila se u direktnom kontaktu sa prirodom te iskustvima ivota i rata. Ova mitologija iznjedrila je literarnu tradiciju a kasnije i filozofske refleksije koje su nastojale generalizirati, uoiti osnovne komponente, te uspostaviti kriterije i vrijednosti. Grko nasljee je fascinatno ne samo zbog bogatstva i individualnosti ve nadasve zbog svoje primalne prirode. Meutim, naa civilizacija bi svakako bolje prola da su stari Grci u veoj mjeri iskoristili dostignua drugih civilizacija. Stari Rim je opet bio isuvie praktian da bi dublje zaao u grke misli koje je usvojio. U ovoj imperijalnoj civilizaciji osnovni praktini prioriteti bili su administartivna i sudska dostignua. Za Rimljane uloga filozofije bila je vie didaktina, korisna za razvijanje misaonog procesa koji e kasnije biti upotrebljen za stvaranje administrativnih funkcija, te za sprovoenje politikih opcija. Grki introspektivni uticaj je malo omekao rimske obiaje to je unaprijedilo rimsko carstvo. Meutim, u svakoj imperijalnoj civilizaciji, kompleksni problemi ljudske prirode su suvini faktori koji samo ometaju legalne regulative javnih i administrativnih funkcija. Ovo je doprinjelo tendenciji da se razvije jedan koncept ljudske osobnosti dovoljno pojednostavljen kako bi mogao sluiti zakonu.

Rimski graani mogli postizati svoje osobne ciljeve i razvijati svoje osobne stavove u okviru mree ograniene sudbinom i legalnim principima. To je dovelo do individualne situacije bazirane na premisama koje imaju vrlo malo zajednikog sa stvarnim psiholokim karakteristikama. Spiritualni ivot ljudi bez prava na dravljanstvo nije bio podesan za dublje prouavanje. I tako je kognitivna psihologija tog doba ostala prilino jalova to je neminovno dovelo do moralne recesije kako na individualnom, tako i na javnom nivou. Kranstvo je imalo neto jae veze sa drevnim kulturama Azijskog kontinenta ukljuujui njihove filozofske i psiholoke refleksije. Ovo je naravno bio dinamiki faktor koji je kranstvo uinio atraktivnijim, ali nije bio i najvaniji faktor. Primjeivanje i razumijevanje vjerskih transformacija u ljudima tog doba dovelo je i do odreene psiholoke kole. Ovaj novi pogled na odnose sa drugim ljudima, susjedima i sl. karakteriziran je razumijevanjem, opratanjem, ljubavlju i otvara vrata za psiholoku kogniciju koja je esto podravana karizmatikim fenomenom. Promatra tog vremena mogao bi oekivati od kranstva da razvije umjetnost ljudskog razumijevanja do znatno vieg nivoa, nego to su to uinile prijanje kulture i religije i nadati se da e takvo znanje zatiti budue generacije od opasnosti pekulativne misli razvedene od istinske psiholoke realnosti koja moe biti shvaena jedino kroz duboko potovanje za drugo ljudsko bie. Historija, na alost, nije potvrdila ovakva oekivanja, simptomi propadanja senzitivnosti i psiholokog razumijevanja kao i tendencija imperije da namee vanjske vrijednosti mogu se primjetiti ve od 350. godine n.e. Tijekom kasnijih stoljea kranstvo prolazi kroz daljnje propadanje zbog nedovoljnog psiholokog razumijevanja stvarnosti. Detaljne studije o historijskim razlozima za supresiju razvoja ljudske kognicije u naoj civilizaciji su prijeko potrebne. Najprije, kranstvo je usvojilo grko naslijee filozofske misli i jezika. Ovo mu je omoguilo da razvije vlastitu filozofiju ali primalni i materijalistiki obrasci ovakvog jezika uvjetovali su odreene limite koji su oteali komunikaciju izmeu kranstva i drugih religioznih kultura kroz stoljea. Kristova poruka proirila se obalama i uhodanim putevima rimskog carstva i to tek nakon krvavih progona i konanog kompromisa sa rimskim pravom i zakonima. Rim se u stvari prilagodio prijetnji koju je nosilo kranstvo prilagoavanjem kranstva svojim potrebama i kao rezultat toga, kranska crkva je poprimila rimske organizacione forme i adaptirala se na postojee drutvene institucije. Posljedica ovog procesa adaptacije je nasljee rimskog legalnog razmiljanja u kranstvu, ukljuujui indiferentnost prema ljudskoj prirodi i njenim varijacijama. Tako su dva heterogena sistema permanentno vezana u tolikoj mjeri da smo u kasnijim stoljeima zaboravili koliko su inicijalno ova dva sistema, u stvari, bila strana jedan drugom. U ovoj vezi preostale su unutarnje neloginosti a rimski utjecaj liio je kranstvo dobrog dijela njegove primalno duboke psiholoke vrijednosti. Kranska

plemena koja su se razvijala pod razliitim kulturnim uslovima poprimila su najrazliitije forme, tako da se jednakost u okviru kranstva ispostavila kao historijska nemogunost. Zapadna civilizacija je tako od poetka osakaena ozbiljnim nedostatkom u oblasti koja je moda najvanija za zatitu drutva od razliitih vrsta zla. Takva civilizacija razvila je formulacije u oblasti prava, bilo nacionalnog, bilo graanskog, odgovarajue nerealnim i pojednostavljenim biima. Takve formulacije daju malo vanosti svim komponentama ljudske linosti i velikim psiholokim razlikama koje postoje u okviru vrste homo sapiensa. Tijekom mnogih stoljea nije ni postojalo razumijevanje o odreenim psiholokim anomalijama koje se mogu uoiti kod odreenih individua. ak ni onda, kada su te anomalije uvijek iznova izazivale katastrofe. Takva civilizacija je bila nedovoljno otporna prema zlu koje potjee iz sfera nepristupanih ljudskoj svijesti i koje zloupotrebljava ovaj veliki raskorak izmeu formalne, odnosno, pravne misli sa jedne strane i psiholoke realnosti sa druge. Zbog civilizacijskog nedostatka psiholoke kognicije, hiperaktivne individue pokretane svojim internim sumnjama o tome da su razliiti, nai e plodno tlo u nedovoljno razvijenoj svijesti drugih ljudi. Takve individue sanjaju o stjecanju vlasti nad svojom okolinom i drutvom koje ih okruuje. Na alost, u psiholoki ignorantnom drutvu ovi njihovi snovi esto se i ostvaruju, postajui none more za druge ljude.

PSIHOLOGIJA
U 1870-tima dolazi do oluje. Zapoinje potraga za skrivenom istinom o ljudskoj prirodi i to kao svjetovni pokret baziran na biolokom i medicinskom progresu to znai da je kognicija ovog pokreta proizala iz sfere materijalnog. Od samog poetka mnogi naunici imali su viziju kako e ova nova nauka u budunosti biti najvanija za dobrobit ovjeanstva, za mir i red meu ljudima, Meutim budui da je ovakav pristup odbacio sva prijanja znanja kao pripadajua duhovnim sferama, on je od poetka bio jednostran i nedovoljan. Strunjaci poput Ivana pavlova, Karla G. Jung-a , a i drugi vrlo brzo su uoili jednostranost takvog pristupa i pokuavali su ovo ispraviti sintezom novog sistema sa odbaenim znanjima. Meutim, Pavlovu nije bilo ni dozvoljeno da javnosti predoi svoje stavove. Psihologija je jedina znanost u kojoj onaj koji promatra i promatrani pripadaju istoj vrsti . Tako je vrlo lako mogue da se subjektivna greka potkrade prilikom procesa racionaliziranja i upotrebe mate i individualnih obiaja. Greka tada obino sama sebe ugrize za rep u zaaranom krugu to dovodi do daljnjih problema izazvanih nedostatkom odgovarajue udaljenosti izmeu promatraa i promatranog. Neki su naunici, poput behejvioralista npr. pokuavali izbjei ovu greku po svaku cijenu. To su inili liavanjem kognitivnih procesa u tolikoj mjeri da je malo toga na kraju ostajalo. Meutim, uspjeli su proizvesti prilino unosnu disciplinu misli.

Ovo je donjelo najvei napredak za osobe koje su patile od raznih unutranjih anksioznosti a koje su u isto vrijeme nastojale srediti svoju linost kroz samospoznaju i ope znanje. Ukoliko su ove anksioznosti bile uzrokovane defektivnim odgojem, tada je svakako uslijedio napredak a ovo je dovelo i do vanih otkria u ovoj oblasti. Meutim kada je uzrok leao u samoj ljudskoj prirodi, ovakvim pristupom se uspostavljala trajna tendencija deformacije razumijevanja psiholokih fenomena. U okviru psihologije, progres je na alost prilino ogranien individualnim vrijednostima i prirodom samih praktiara. Takoer je ovisan i o generalnoj drutvenoj klimi. Kad god je drutvo zasunjeno i kada postoji jedna privilegirana klasa, psihologija je obino prva nauka koja se nae na udaru cenzure administrativnog tijela, koje mora imati posljednju rije o tome to je nauna istina a to nije. Na sreu, zahvaljujui radu vrsnih pojedinaca, naune discipline postoje i razvijaju se unato ovakvim potekoama. Mnogi istraivai popunjavaju rupe detaljnim podacima koji uvjek slue za korekciju inicijalnih ideja. Djeje bolesti svake nove nauke su, prije svega, nedostatak opeg poretka i sinteze a ovo se esto deava zbog tendencije da se u okviru neke oblasti vri dodatna podjela prema individualnim kolama misli. Zbog ovoga onda dolazi do ograniavanja na utrb manje zastupljenih pristupa. Direktne opservacije do kojih terapeuti dolaze prilikom svakodnevnog rada su puno znaajniji instrument za formiranje naunog razumijevanja i za razvijanje jezika savremene psihologije, od bilo kakvih akademskih eksperimenata ili laboratorijskih poduhvata. Na kraju krajeva, ivot uvjek manifestira najrazliitije uvjete, bilo da su oni udobni ili tragini, a ovi uvjeti onda ine ivotnu situaciju ljudske individue koju je gotovo nemogue reproducirati u laboratoriji. Ova knjiga nastala je zahvaljujui istraivanjima na terenu. Iskustvo ui psihologa na koji nain efektivno i brzo mapirati ivot individue, otkriti uzroke koji su uvjetovali razvoj njene linosti i njenog ponaanja. Tako na um moe rekonstruirati faktore koji na njega utjeu, iako on sam nije svjestan tih istih faktora. Kada ovo inimo u pravilu se ne sluimo naturalnom strukturom koncepta koji se esto naziva zdrav razum i koji se zasniva na javnom miljenju, odnosno, uvrijeenom sudu veeg broja individua. Umjesto toga, sluimo se kategorijama koje su onoliko objektivne koliko je to mogue postii. Psiholozi koriste konceptualni jezik sa opisima fenomena koji su neovisni od bilo kakvih opih zamisli i ovo je u praksi orue od neprocjenjive vanosti. U praksi se ovo esto pretvara u jedan kliniki sleng, prije nego neki sofisticirani nauni jezik koji bi nam vie priliio kao profesionalcima. Moemo povui paralelu izmeu ovog konceptualnog jezika i matematikih simbola: Vrlo esto, samo jedno grko slovo predstavlja itav niz matematikih operacija i ovo svaki matematiar prepozna onog momenta kada ugleda takvo slovo.

OBJEKTIVNI JEZIK

U kategoriji psiholoke objektivnosti, kognicija i misao su zasnovane na istim metodolokim i logikim principima koji su se pokazali validni u svim drugim prirodnim znanostima. U isto vrijeme, iako se sasvim drimo ovih principa, nastojimo imati to otvoreniji pogled sa kojeg je mogue naslutiti postojanje tzv. natprirodnih fenomena. Prihvatanje postojanja ovakvih fenomena je nunost ukoliko elimo da na jezik psiholokih koncepta zadri objektivnu strukturu. Kada odreuje svoju osobnu linost, ovjek ima tendenciju da iz svoje svijesti potiskuje sve asocijacije koje indiciraju vanjsko kondicioniranje njegovog pogleda na svijet i njegovog ponaanja. Naruito mladi ljudi ele vjerovati da su slobodno doli do svojih namjera i odluka, u isto vrijeme, iskusan psihoanalitiar moe lako identificirati vanjski uticaj koji uzrokuje ovakve misli, namjere i odluke. Veliki dio ovog kondicioniranja je skriven jo od naeg djetinjstva. Iako nas pamenje slui isuvie slabo da bismo jasno pamtili takve utjecaje, mi obino nosimo rezultate ovakvih iskustava sa sobom kroz cijeli ivot. to je bolje nae razumijevanje uzronih mehanizama ljudske linosti, jasnije nam je to, da je ljudskost dio drutva i prirode. Kada nas obuzme humani sentiment, pitamo se da li ovdje zaista nema mjesta za slobodu, za Purushu. (prim. prev: iz sanskrita rije koja bukvalno znai covjek ali obino podrazumjeva tzv. idealnog ovjeka, nae vie Ja koje se krije unutra. Termin Purusha je esto upotrebljavan u ezoterinoj filozofiji da bi izrazio Duh ili vjeni individualni entitet univerzuma, Solarnog Sistema ili samog ovjeka. Rijec Purua dolazi od glagola pri - to znai ispuniti, uiniti cijelim, ustoliiti. To je jedna od dvije krajnje realnosti Sankhya filozofije. Boansko ja, apsolutna realnost, ista svijest.) to vie napredujemo u umjetnosti razumijevanja ljudskih uzroka, bie nam lake osloboditi ljudsku linost od toksinih efekata kondicioniranja koje je bespotrebno ograniilo njenu slobodu za pravo razumijevanje i odgovarajue donoenje odluka. Ako u ovom procesu podlegnemo iskuenju da upotrebimo prirodnu strukturu psiholokih koncepta, biemo u stanju dati jedino neproduktivni savjet koji je na pacijent sasvim sigurno ve uo i koji mu nikada nije pomogao da se oslobodi od svog problema. Svakodnevni, obini, psiholoki, drutveni i moralni pogled na svijet je proizvod ovjekovog razvoja u okviru drutva koje je uvjek pod utjecajem odreenih prijetnji. Te prijetnje su kako filogenetika instinktivna komponenta, tako i odgoj koji nam prua familija i okolina. Nitko se ne moe razviti a da nije bio pod utjecajem drugih ljudi i njihove osobnosti, ili da nije bio pod utjecajem vrijednosti ugraviranih u njegovu civilizaciju, odnosno, njegove moralne i religiozne tradicije. To je razlog zbog kojeg pogled ljudi na prirodni svijet ne moe biti ni dovoljno univerzalan, niti dovoljno istinit. Razlike meu individuama ili nacijama su proizvod kako nasljedjenih stanja, tako i ontogeneze linosti (prim. prev: Ontogenija ili morfogeneza opisuje podrijetlo i razvoj organizma od oploene jajne stanice do njegove zrele forme i predstavlja disciplinu biologije).

Takoer je znaajno da glavne vrijednosti ovog ljudskog pogleda na svijet imaju uglavnom iste karakterisitike unato velikim razlikama u vremenu, rasi i civilizaciji. Ovaj dio pogleda na svijet sasvim oevidno proizlazi iz prirode nae vrste i prirodnog iskustva ljudskih drutava koja su dostigla potreban civilizacijski nivo. Rafiniranosti bazirane na literarnim vrijednostima ili filozofskim, odnosno, moralnim refleksijama se naravno razlikuju ali u globalu uvjek imaju tendenciju da unificiraju prirodni konceptualni jezik razliitih civilizacija i razliitih era. Tako ljudi sa humanistikim obrazovanjem esto misle da su mudri. Mi emo nastojati da potujemo mudrost tog zdravog razuma. Meutim, savjestan psiholog mora se upitati sljedee: ak i kada je prirodni pogled na svijet rafiniran da li on zaista odraava realnost na pravi nain? Ili Do koje mjere se moemo na njega oslanjati kao na osnovnu bazu za nae odluke u individualnom, drutvenom i politikom ivotu? Iskustvo nas ui, prije svega, da ovaj prirodni pogled na svijet ima stalne i upadljive tendencije ka deformaciji koje diktiraju nae instinktivne i emotivne karakteristike. Pored toga, na rad suoio nas je sa mnogim fenomenima koji se ne mogu razumjeti iskljuivo upotrebom prirodnog jezika. I tako, objektivni nauni jezik koji je u stanju analizirati bit fenomena postaje orue od neprocjenjive vanosti. Sada, kada smo objasnili pozadinu cijelog problema, pokuat emo nabrojati najvanije tendencije za deformiranje realnosti, te ostale nedostatnosti prirodnog ljudskog pogleda na svijet. One emotivne karakteristike koje su prirodna komponenta ljudske linosti, nikada nisu odgovarajue onoj realnosti koju ta linost i iskuava. Ovo je rezultat kako naeg instinkta, tako i nekih uobiajenih greaka u naem odgoju. Upravo zbog toga najvei dio filozofske i religiozne tradicije savjetuje obuzdavanje naih emocija kako bismo mogli dostii to precizniji pogled na nau realnost. Prirodni pogled na svijet takoer karakterizira slina emotivna tendencija da naa miljenja obojimo moralnim sudovima, a ovi sudovi su nekada u tolikoj mjeri negativni da su eksplozivni. Kada druga individua pokazuje ponaanje koje mi smatramo za loe, tada obino donosimo sud o njihovoj negativnoj namjeri, umjesto da pokuamo razumjeti psiholoke uvjete koji su doveli do takvog ponaanja, i koji takvu osobu ine da misli da se ponaa sasvim ispravno. Dakle, bilo kakva moralizirajua interpretacija minornih psihopatolokih fenomena je pogrena i uglavnom vodi ka velikom broju nesretnih posljedica. To je i razlog zato emo se u ovom djelu esto vraati ovoj injenici. Slijedei defekt u prirodnom pogledu na svijet je nedostatak univerzalnosti. U svakom drutvu odreeni postotak ljudi razvija pogled na svijet koji je znatno razliit od pogleda koji ima veina. Uzroci ovakvih aberacija nisu kavalitativno jedinstveni i razmatrat emo

ih do detalja u etvrtom poglavlju ove knjige. Uz ovo postoji jo jedan nedostatak u prirodnom pogledu na svijet a to je ogranienost njegove primjenljivosti. Euklidova geometrija bila bi dovoljna za tehniku rekonstrukciju naeg svijeta kao i za put do mjeseca i najbliih planeta. Samo u sluaju kada elimo zaviriti u unutranjost atoma ili van naeg sunevog sistema, trebat emo geometriju iji su aksiomi manje prirodni od Euklidove geometrije. Prosjena osoba se obino nikad i ne susretne sa fenomenima koji se ne mogu objasniti Euklidovom geometrijom. Svaka osoba se u tijeku svog ivota mora suoiti sa odreenim problemima. Poto je razumijevanje istinskih operativnih faktora van njegovog prirodnog pogleda na svijet, ovjek se generalno mora oslanjati i na emocije, intuiciju i potragu za sreom. Kad god se susretnemo sa osobom iji se osobni pogled na svijet razvio pod atipinim uvjetima, obino donosimo moralni sud o takvoj osobi u ime naeg tipinog pogleda na svijet. Ukratko, kad god se u igri pojavi neki neidentificirani psihopatoloki faktor, prirodni ljudski pogled na svijet nije vie primjenjiv. Vrlo esto sreemo se sa razumnim ljudima koji imaju dobro razvijen prirodni pogled na svijet glede psiholokih, drutvenih i moralnih faktora, a esto rafiniran kroz literarne utjecaje, religijske odluke i filozofske refleksije. Ovakve osobe imaju naglaenu tendenciju da precjenjuju vrijednost njihovog pogleda na svijet i da se ponaaju kao da je takav pogled na svijet objektivna baza za suenje o drugim ljudima. Obino ne uzimaju u obzir injenicu da ovakav sistem razumijevanja ljudi moda moe biti pogrean, ba zato to je nedovoljno objektivan. Ovakav stav mogli bismo nazvati egoizam prirodnog pogleda na svijet. Radi se o najmanje opasnom obliku egoizma, koji nije nita drugo nego precjenjivanje razumijevanja i obino sadri vjene vrijednosti ljudskog iskustva. U dananje doba, meutim, svijetu prijeti fenomen koji se ne moe razumjeti, niti opisati pomou koncepta takvog prirodnog jezika, tako ova vrsta egoizma postaje vrlo opasan faktor koji onemoguava odgovarajue protumjere. Razvijanje i populariziranje objektivnog psiholokog pogleda na svijet bi moglo znaajno doprinjeti suprotstavljanju zlu kroz razumnu akciju i odgovarajue kontra mjere. Objektivni psiholoki jezik baziran na zrelim filozofskim kriterijima, mora zadovoljavati uvjete svojih teorijskih osnova i mora biti u stanju zadovoljiti kako potrebe individue, tako i makrosocijalne potrebe. Takoer bi morao biti formiran na osnovi bioloke realnosti i biti produetak analognim konceptualnim jezicima ve definiranim od strane starijih prirodnih znanosti, naruito medicine. Njegov domet se mora nositi sa svim injenicama i fenomenima koje uvjetuju kognitivni bioloki faktori, to prirodni jezik dosad nije bio u stanju. Uobliavanje takvog jezika je daleko od individualnih moi pojedinanog naunika i to je, u stvari, postepen proces koji se odvija kroz doprinos mnogih istraivaa i koji sazrijeva do toke kada se moe organizirati uz filozofsko nadgledanje. Ovakav poduhvat bi jako doprinjeo razvoju svih bio-humanistikih i drutvenih znanosti jer bi ih oslobodio

ogranienja i tendencija ka pogrekama koje donosi utjecaj prirodnog jezika psiholoke imaginacije, naruito kad je on kombiniran s jednom jakom komponentom egoizma. Veina pitanja kojima se ova knjiga bavi su sasvim van domaaja prirodnog jezika. Peto poglavlje bavi se makrosocijalnim fenomenom koji je na uobiajeni nauni jezik uino sasvim neadekvatnim. Razumjevanje ovih fenomena zahtijeva stalno odvajanje od takvog metoda razmiljanja i upotrebu najobjektivnijeg sistema koji je mogu. Bavei se ovim problemima autor se polako upoznao s pogledom na realnost koji se odvaja od gore navedenih metoda razmiljanja. Ovakav pistup se pokazao kao najbolji mogui ne samo u ekonomskom smislu, odnosno, u vezi sa uloenim naporom i vremenom, nego on takoer osigurava zatitu uma od prirodnog egoizma i prenaglaene emotivnosti. U vezi sa ovim pitanjima, svaki istraiva je proao kroz svoj vlastiti period krize i frustracije kada je postalo oevidno da su koncepti na koje se do tada oslanjao u ovom sluaju neupotrebljivi. Tona hipoteza formulirana nauno prepravljenim prirodnim jezikom nije mogla nai potporu u injenicama i preliminarnim statistikim kalkulacijama. U isto vrijeme, elaboriranje koncepta koji su bolje upotrebljivi za istraivanje realnosti, pokazalo se jako tekim jer na kraju krajeva, problem kojim se bavimo spada u jednu znanost koja je jo uvjek u svom razvoju. moda on odraava samo percepciju nae vrste? Da bi smo sve ovo preivjeli morali smo se pomiriti sa osjeajem neznanja kakav prilii svakom filozofu. Svaka znanost raa se u prostoru u kojem ne postoji popularno zamiljanje koje moramo potpuno prevazii i ostaviti iza sebe. U ovom sluaju, ovaj proces je morao biti naruito radikalan - morali smo se otisnuti u podruje sistematske analize injenica koje smo mogli vidjeti i iskusiti u jednoj do kraja otjelotvorenoj manifestaciji makrosocijalnog zla, voeni pravilima znanstvene metodologije. Ovog smo se morali pridravati unato nevjerovatnim uvjetima koji su nas okruivali i unato naim vlastitim ljudskim linostima. Vrlo malo nas koji smo krenuli ovim putem je dolo i do njegovog kraja jer se veliki broj povukao tijekom ovog perioda frustracije. Neki su se fokusirali na pojedinana pitanja fascinirani njihovom naunom vrijednou i uronili u detaljna ispitivanja. Njihova dostignua su prisutna u ovom djelu. Drugi su odustali suoeni sa znanstvenim problemima, osobnim potekoama ili strahom da e biti otkriveni od strane vlasti. itajui ovu knjigu, itaoc e se susresti sa istim problemima ali u neto manjoj mjeri. Moe mu se uiniti i da smo postupili nepravedno zbog naeg nastojanja da ostavimo iza sebe veliki dio nae prijanje konceptualizacije, zbog nae odluke da je prirodni pogled na svijet nedostatan i zbog nae procjene o suvinosti emotivnog uplitanja. Zato traim od itaoca da prihvati ove uznemirujue osjeaje u duhu ljubavi prema znanju i u duhu iskupljujue vrijednosti tog istog znanja.

Ovo sam morao objasniti do detalja da bi itaoc stekao pravu predstavu o jeziku kojim je ovo djelo pisano. Pokuao sam pristupiti materiji na takav nain da ne gubim dodir sa svijetom objektivnih koncepta a da u isto vrijeme budem razumljiv ne samo uskom krugu specijalista, nego i iroj publici. Naravno, budui da sam iskusan psiholog, mogu predvidjeti da e neki itaoci odbaciti naune podatke koje ovaj rad sadri, osjeajui direktan napad na prirodnu mudrost svojih ivotnih iskustava.

Ljudska Individua

Kada je August Comte [1798-1857, Francuski filozof pozitivizma, izumio termin "sociologija" da bio dao ime znanosti koju je osnovao Saint-Simone. Po Comte-u univerzalni zakon djeluje na sve nauke i on ovaj zakon naziva "zakon tri faze". Prema njemu drutvo prolazi kroz tri faze- Teoloku, Metafiziku i na kraju Naunu. Naunu fazu Compte naziva pozitivnom. Dalje, on tvrdi da postoji sljedei univerzalni zakon koji naziva "Enciklopedijski zakon". Kombinirajui ove zakone Comte je razvio sistematsku i hijerarhijsku klasifikaciju svih znanosti, ukljuujui neorgansku fiziku i organsku fiziku. Comte je sociologiju vidio kao posljednju i najveu od svih znanosti, kao znanost koja e objediniti sve ostale nauke, integrirati sva njihova dostignua u kohezivnu cijelinu, (opaska urednika)] pokuao osnovati novu sociologiju tijekom ranog devetnaestog stoljea, dakle znatno prije nego je roena moderna psihologija, prva misterija sa kojom se suoio a koju nikako nije mogao rijeiti bio je problem ovjeka. Ukoliko je odbacio previe pojednostavljena objanjenja o ljudskoj prirodi katolike crkve, onda ne bi ostalo nita osim tradicionalnih ema za razumijevanje linosti koje su izvedene iz poznatih drutvenih uvijeta. Da bi kreirao svoju novu znanost morao je, dakle, izbjei ovaj problem. I tako, on je prihvatio da je osnovna stanica drutva familija, koju je puno lake karakterizirati i tretirati kao elementarni model drutvenih odnosa. Ovo konfrontiranje sa problemima koji su u to doba bili nerjeivi, moglo se izbjei jezikom razumljivih koncepta. Neto kasnije, J.S. Mill [(1806-1873) engleski filozof i politiki ekonomist, zalae se za utilitarianstvo, etiku teoriju koju je izumio njegov kum Jeremy Bentham. Dok je bio lan parlamenta, Mill je savjetovao uvoenje olakica Irskoj, prvi je traio pravo glasa za ene. U svom djelu Razmiljanja o zastupnikoj vladi," Mill poziva na razliite reforme parlamenta i glasovanja, naruito insistira na proporcionalnom zastupanju, jednom glasu i pravima ena na glasanje. Ingeniozno, on smatra da ak i pogrena uvjerenja imaju vrijednost jer kroz suprotstavljanje pogrenim uvjerenjima oni koji imaju prava, ista uvruju. Bez da imamo priliku da svoja uvjerenja branimo, ona postaju mrtva i zaboravljamo zato smo ih uope imali smatra Mills)] ukazuje na nedovoljnosti psiholo[ke kognicije i uloge individua. Tek u dana[nje vrijeme se sociologija uspje[no nosi sa razliitostima i to kroz uvravanje naunih temelja. Ovo se

naruito odnosi na dostignua iz psihologije, nauke koja tretira individuu kao osnovni objekt promatranja. Restruktuiranje objektivnog psiholokog jezika e s vremenom dozvoliti sociologiji da postane nauna disciplina koja odraava socijalnu realnost sa odgovarajuom objektivnou i panjom za detalje a ovo e biti osnova za praktinu akciju. Na kraju krajeva, upravo ovjek je osnovna jedinica drutva, zajedno sa cijelom kompleksnosti koju njegova ljudska linost podrazumijeva. Da bismo mogli shvatiti funkcioniranje sloenog organizma, u medicini zapoinjemo sa citologijom, naukom o strukturi i funkciji stanica. Ukoliko elimo razumjeti zakone koji vladaju socijalnim ivotom, na isti nain moramo prvo razumjeti individualno ljudsko bie, njegovu fizioloku i psiholoku prirodu te u potpunosti prihvatiti kvalitet i obim razlika, naruito onih psiholokih. Doktrinarni i propagandistiki sovjetski sistem sadri karakteristinu ugraenu kontradikciju a nadamo se da e njeni uzroci biti shvaeni do kraja ove knjige. ovjekovo ivotinjsko podrijetlo ovdje je prihvaeno kao osnova materijalistikog pogleda na svijet. U isto vrijeme, ovakav pogled na svijet zanemaruje injenicu da ovjek ima i instinkte, to je u stvari i karakteristika ivotinja. Nosioci ovakvih stavova, ukoliko ih suoite sa posebno problematinim pitanjima, e priznati da ovjek sadri odreeni nivo ovakvog filogenetikog nasljea, meutim, sprijeit e publikaciju bilo kakvog rada koji se bavim ovim osnovnim fenomenom psihologije. [pogledati :Nered u Psihijatriji interview sa Robertom van Vorenom , generalnim sekretarom enevske inicijative u psihijatriji, objavljen u holandskim novinama De Volkskrant u Kolovozu, 1997 a u kojem kae: "Od 1950.g., sovjetska psihijatrija ne samo da tapka u mjestu nego je ak otila unazad. Apsolutno nita se tamo nije promijenilo. Veina ruskih psihijatara nikad se ne bi mogla zaposliti na zapadu. Tamo se jo uvjek primjenjuju metodi lijeenja o kojima na zapadu vie ne moete ni priati." (opaska urednika)] Da bismo razumjeli ljudski rod, moramo se opskrbiti osnovnim razumijevanjem ljudskog instinktivnog supstrata i odati priznanje njegovoj ulozi kako u ljudskom individualnom ivotu, tako i u ljudskim drutvima. Ova uloga ljudskih instinkata esto prolazi neprimjeena budui da su nae instinktivne reakcije toliko oigledne i toliko se uzimaju zdravo za gotovo. Ljudski instinktivni substrat ima neto drukiju bioloku strukturu od ivotinjskog. Energetski govorei, postao je manje dinamian a vise plastian, dakle nije vie glavni upravlja ponaanja. Postao je receptivniji kontrolama rezoniranja. Upravo ova filogenetiki razvijena baza za naa iskustva je ono to individuama dozvoljava da razviju svoje osjeaje i drutvene veze, ono to nam omoguava da intuitivno osjetimo neko psiholoko stanje kao i individualnu, odnosno, drutvenu psiholoku realnost. Na isti nain nam je mogue razumjeti ljudske obiaje i moralne vrijednosti. Od djetinjstva ovaj instinktivni substrat stimulira razne aktivnosti koje imaju

za cilj razvijanje viih funkcija uma. Drugim rijeima, na instinkt je na prvi uitelj, kojeg nosimo sa sobom cijelog ivota. Odgovarajue podizanje dijece nije dakle limitirano na uenje mladih osoba da kontroliraju pretjerano nasilne reakcije svog instinktivnog emotivizma, ono se takoer sastoji u uenju mladih ljudi da potuju mudrost prirode koja je sadrana u i koja govori kroz njihovo instinktivno naslijee. Ovaj instinktivni substrat sadri biopsiholoki razvoj vrijedan milione godina, kao rezultat ivotnih uvjeta nae vrste. Dakle nije i ne moe biti savrena kreacija. Dobro znane slabosti ljudske prirode i greke u prirodnoj percepciji te razumjevanju realnosti su tako kondicionirane na filogenetikom nivou kroz milenijume [Konrad Lorenz Evolucija i modifikacija ponaanja 1965.; O agresiji 1966; Studije ivotinjskog i ljudskog ponaanja, Volumen I 1970, Volumen II 1971, Iza ogledala, Prirodna nauka ljudske vrste: Uvod u komparativno istraivanje ponaanja ruski manuskript (1944-1948). Lorenz se prikljuio nazistikoj partiji 1938 i prihvatio mjesto efa katedre pod nacistikim reimom. Njegove naune publikacije iz tog doba umrljane su optubama da je njegov nauni rad obojen simpatijama prema nacizmu. Prilikom primanja Nobelove nagrade, ispriao se za svoju publikaciju iz 1940., koja je ukljuila nacistiki pogled na svijet, tada je rekao kako se veina pristojnih naunika tog doba, poput mene, za jedno kratko vrijeme nadala da e iz nacizma proizai dobro a zatim su se uasnuti ogradili od njega". Izgleda sasvim vjerovatno da su Lorenzove ideje o nasljednoj bazi za obrasce ponaanja dobro posluile nacistikim vlastima ali ne postoje dokazi da je Lorenzov eksperimanetalni rad bio inspiriran ili pod utjecajem nacistikih ideja. (Opaska urednika)]. Zajedniki supstrat psihologije omoguio je ljudima da tijekom stoljea i civilizacija razviju koncepte humanosti, drutvene koncepte i moralne vrijednosti koji uglavnom dijele iste vrijednosti. Inter-epohalne i meu-rasne varijacije u ovoj oblasti su zapanjujue minimalne u usporedbi sa razlikama izmeu osoba iji je instintivni humani substrat normalan i osoba koje pokazuju instinktivni bio-psiholoki defekt, ak i kada se radi o pripadnicima iste rase i civilizacije. Ovoj razlici emo se uvjek iznova vraati jer se upravo na njoj baziraju problemi kojima se ova knjiga bavi. ovjek ivi u grupama jo od predhistorije, te se njegov instiktivni supstrat uobliio u takvoj grupnoj vezi. Potreba za odgovarajuom internalnom strukturom jednakosti. Stremljenje da se dostigne zasluna uloga u okviru te strukture. Sve to je inkodirano na ovom nivou. U konanoj analizi, na instinkt za samoodranjem uvjek ima rivala u drugom osjeaju - dobrobit drutva zahtjeva da se rtvujemo, ponekad se radi o krajnjim rtvama kao to je ivot. U isto vrijeme valja naglasiti da ako volimo ovjeka, onda vie nego ita, moramo voljeti njegov ljudski instinkt. Na elan za kontrolu bilo koga tko je opasan, bilo za nas, bilo za nau grupu je toliko primalan i gotovo refleksno uvjetovan, tako da nema sumnje da je on utisnut na instinktivnom nivou. Meutim, na instinkt ne pravi razliku izmeu ponaanja koje je motivirano jednostavnom ljudskom grekom i ponaanja koje pokazuju individue koje

posjeduju odreene patoloke devijacije. ta vie, nae instinktivno osuivanje bilo kakvog izdvajanja takvih individua onemoguava tendenciju prirode da eliminira bioloki ili psiholoki defektne individue. ini se, dakle, da je ta naa tendencija da inimo greku koja omoguava cvjetanje zla, kondicionirana na instinktivnom nivou. Na tom istom nivou, kao to smo ve rekli, postoje i razlike meu normalnim ljudskim individuama, a ove razlike zatim uvjetuju formiranje njihovog karaktera, pogleda na svijet i stavova. Primarne razlike postoje u biopsiholokom dinamizmu ovog supstrata, dok su razlike u njegovom sadraju sekundarne. Tako, kod nekih ljudi vitalni instinkt ima premo nad psihologijom, dok kod nekih instinkt lako preputa kontrolu razumu. Takoer se ini da neki ljudi imaju neto bogatije i neto suptilnije instinktivno nasljee od drugih. Razlike u ovom nasljeu, meutim, javljaju se u vrlo sitnom postotku ljudske populacije, i mi taj postotak vidimo kao kvalitativno patoloki. Moramo obratiti dunu panju ovakvim anomalijama jer one sudjeluju u genezi zla koju elimo razumjeti to sveobuhvatnije. Zahvaljujui drutvenim i roditeljskim utjecajima, tijekom odgoja dolazi do uspostavljanja neto suptilnije strukture koja se nadograuje na na instinktivni substrat. S vremenom, ova struktura postaje sve uoljivija komponenta nae linosti i ini njenu integralnu komponentu. Ova komponenta je instrument za nau vezu sa drutvom i pedagozi vode rauna da se ona pravilno razvije, te kasnije psiholozima ona ini osnovni parametar u procjenjivanju individue. I pedagozi i psiholozi, potpuno su nemoni kada je proces formacije ove komponente negativno pogoen defektivnim instinktivnim substratom. ~ Zahvaljujui memoriji, fenomenu koji je prilino dobro opisan u psihologiji ali ija priroda je jo uvijek ostala djelimino misteriozna, ovjek pohranjuje u sebi ivotna iskustva i svjesno steeno znanje. Postoje velike individualne varijacije u vezi njenog kapaciteta, kvaliteta i sadraja. Jedan mladi ovjek takoe gleda na svijet drugaije od nekog starca sa dobrom memorijom. Ljudi sa dobrom memorijom i velikim znanjem imaju veu tendenciju za posezanjem ka zapisanim podacima iz kolektivne memorije, kako bi nadomjestili svoju vlastitu. Taj prikupljeni materijal sainjava predmetnu stvar drugog psiholokog procesa, kojeg nazivamo asocijacijama; nae razumijevanje njihovih karakteristika se stalno poboljava, mada jo uvijek nismo u stanju da dovoljno rasvijetlimo ono to ih podstie. Uprkos svih, ili moda zahvaljujui svim vrijednim doprinosima rasvjetljavanju tog pitanja od strane psihologa i psihoanalitiara, ini se da sticanje jednog zadovoljavajueg razumijevanja asocijativnih procesa nee biti mogue sve dok se hrabro ne odluimo da preemo granice isto naunog poimanja.

Karakteristike naeg rezonovanja stalno se razvijaju tokom cijelog naeg ivota, tako da nae ispravne sposobnosti za prosuivanje dostiu svoj vrhunac tek kad nam kosa pone da sijedi a instiktivni nagoni, emocije i navike ponu da slabe. To je jedan kolektivni proizvod izvuen iz interakcije ovjeka sa njegovom sredinom, kao i blaga i transmisije koji su stvarani i koji su se odvijali kroz mnoge generacije. ivotna sredina moe takoe da ima destruktivan uticaj na razvoj naih sposobnosti rezonovanja. Posebno u svojoj ivotnoj sredini, ljudska svijest se kontaminira konverzivnim razmiljanjem [koritenje pojmova kojima se daje suprotno ili izvitopereno znaenje, prim. ured.] to je najea anomalija u tom procesu. Iz tog razloga, ispravan razvoj svijesti povremeno zahtijeva odreene periode samostalne reflekcije. ovjek je takoe razvio jednu psihiku funkciju koja se ne nalazi kod drugih ivotinja. Samo ovjek moe poimati jednu odreenu koliinu materijala ili apstraktnih zamisli unutar njegovog polja panje, podvrgavajui ih unutranjoj analizi na osnovu koje e proistei dalje aktivnosti uma u vezi s tim materijalom. To nam omoguava da se suoavamo s injenicama, vrimo konstruktivne i efikasne radnje, i predviamo njihove rezultate. Ukoliko injenice koje se podvrgavaju unutranjoj projekciji i analizi imaju veze sa ovjekovom vlastitom linou, on onda sprovodi akt introspekcije koji je bitan za praenje stanja ljudske linosti i znaenja njegovog vlastitog ponaanja. Taj akt unutranje projekcije i inspekcije upotpunjuje nau svijest; tu karakteristiku nema nijedna druga vrsta osim ljudske. Meutim, meu ljudima postoji jedno posebno iroko odstupanje u vezi sposobnosti za takve mentalne akte. Efikasnost kod takvih mentalnih funkcija pokazuje donekle nisku statistiku korelaciju sa optom inteligencijom. Tako, ako govorimo o ovjekovoj optoj inteligenciji, onda moramo uzeti u obzir oboje, njenu unutranju strukturu i individualne razlike koje se pojavljuju na svakom nivou te strukture. Nakon svega, supstrat nae inteligencije, sadri jednu prirodnu instiktivnu zaostavtinu mudrosti i greaka, iz ega se raaju bazina inteligencija i ivotna iskustva. Zahvaljujui naoj memoriji i sposobnosti asocijacije, na tu konstrukciju se nadograuje naa sposobnost za izvoenje kompleksnih operacija razmiljanja, to je krunisano aktom unutranje projekcije i stalnim poboljavanjem ispravnosti naih misli. Mi smo razliito obdareni ovim sposobnostima, to ini jedan mozaik od individualno razliitih talenata. Bazina inteligencija iznie iz tog instiktivnog substratuma pod uticajem prijateljski nastrojene ivotne sredine i lako dostupne zbirke ljudskih iskustava; to je isprepleteno s viim svojstvima to nam omoguava da razumijemo druge i da intuitivno osjeamo njihovo psihiko stanje uz pomo odreenog naivnog realizma. To uslovljava razvoj moralnog rezonovanja. Taj nivo nae inteligencije je nairoko rasprostranjen unutar drutva; velika veina ljudi ga imaju to je razlog zato esto cijenimo taktinost, intuiciju, meuljudske veze, druenje i moral kod ljudi koji su obdareni samo s prosjenom inteligencijom. Takoe viamo ljudi koji imaju izvanrednu inteligenciju ali kojima nedostaju te sutinski prirodne odlike. Kao to je sluaj s

poremeajima u instiktivnom supstratu, poremeaji u toj bazinoj strukturi nae inteligencije esto manifestuju karakteristike koje smatramo patolokim. Distribucija ovjekovog intelektualnog kapaciteta unutar drutava je potpuno razliita i veoma dalekosena. Visoko nadareni ljudi ine jedan veoma mali procenat svake populacije, a onih sa najveim kvocijentom inteligencije je samo par u jednoj hiljadi. Meutim, uprkos tome, oni igraju jednu tako vanu ulogu u kolektivnom ivotu da svako drutvo koje pokua da ih sprijei u ispunjavanju njihovih ciljeva, izlae se velikom riziku. U isto vrijeme, individue koje su jedva u stanju da ovladaju jednostavnom aritmetikom i umjetnou pisanja, u veini sluajeva su normalni ljudi ija je osnovna inteligencija sasvim adekvatna. Univerzalni zakon prirode je takav da to je psiholoka organizacija date vrste via, vee su i razlike izmeu njenih individualnih jedinki. ovjek je navie organizovana vrsta; odatle, te varijacije su kod njega najvee. Psiholoke razlike, kvalitativno i kvantitativno, javljaju se u svim strukturama ljudske linosti kojima se ovdje bavimo, mada u smislu jednog neophodnog pojednostavljivanja. Ova velika psiholoka raznobojnost moe nekome zapasti u oi kao prirodna nepravda, meutim, i to ima svoje znaenje. Ova, na prvi pogled, nepravda, koju smo pomenuli je u stvari jedan veliki dar ovjeanstvu, koji omoguava ljudskim drutvima da razviju svoje kompleksne strukture i da budu visokokreativni na oba nivoa, individualnom i kolektivnom. Zahvaljujui toj psiholokoj raznovrstnosti, kreativni potencijal svakog drutva je mnogo puta vii nego to bi on bio kad bi naa vrsta bila homogenija. Zahvaljujui tim varijacijama, unutranja drutvena struktura se takoe moe razviti. Sudbina ljudskog drutva zavisi od ispravnog prilagoavanja individua unutar te strukture i od naina na koji se koriste prirodne varijacije talenata. Nae nas iskustvo ui da su psihike razlike izmeu ljudi uzrok pogrenog razumijevanja i drugih problema. Mi moemo savladati te probleme samo ako te psihike razlike prihvatimo kao jedan zakon prirode i potujemo njihovu kreativnu vrijednost. To e nam takoe omoguiti da steknemo jedno objektivno razumijevanje ovjeka i ljudskih drutava; na alost, to e nas takoe uiti da je jednakost pred tim zakonom, nejednakost pred zakonom prirode. ~ Ukoliko posmatramo ljudsku linost uz pomo jednog konzistentnog praenja psihikih uzronosti unutar nje, ukoliko smo u stanju da izmorimo pitanje do jednog odreenog stepena, doi emo blizu fenomena ija je biopsiholoka energija veoma niska, koji nam se manifestuju s jednom odreenom i karakteristinom suptilnou. Nakon to otkrijemo taj fenomen, onda pokuavamo da pratimo nae asocijacije, posebno zato to smo iscrpili dostupnu nam analitiku platformu.

Na kraju, moramo priznati da primjeujemo unutar nas neto to je rezultat suprasenzorne uzronosti. Taj put je moda najtei od svih ali bez obzira na to, on e nas voditi do jedne najmaterijalnije injenice u vezi postojanja onoga o emu svi religijski sistemi govore. Sticanje malog komadia istine tim putem, navodi nas na potivanje nekih uenja naih predaka u vezi postojanja neega izvan ovog materijalnog univerzuma. Tako, ukoliko elimo da razumijemo ovjeanstvo, ovjeka kao jednu cjelinu, bez naputanja onih zakona rasuivanja koje nam namee objektivni jezik, mi emo na kraju morati da prihvatimo tu realnost, koja je unutar svakog od nas, bez obzira na to da li je ona normalna ili ne, da li smo mi nju prihvatili zato to smo odgojeni na takav nain ili smo doli do tih gnostikih znanja svojim vlastitim putem, ili smo ih odbacili iz materijalistikih ili naunih razloga. Nakon svega, kad analiziramo negativna psihika stanja, uvijek nailazimo na uvjerenja koja su potisnuta iz polja svijesti. Kao posljedica toga, stalni napor podsvijesti da negira koncepte o stvarima koje postoje raa jednu tenju da se te stvari eliminiu i kod drugih ljudi. Iskreno otvaranje uma ka postojanju te realnosti je neophodno za svakoga ko eli da razumije druge ljude, a takoe, savjetujemo to i svima drugima. Zahvaljujui tome, na um se oslobaa unutranjih tenzija i pritiska i moe se osloboditi od svoje tendencije ka selekciji i supstituciji informacija, ukljuujui i ona podruja koja su lako pristupana jednom prirodnom poimanju. ~ Ljudska linost je nestabilna po samoj svojoj prirodi a ivotni vijek kao jedan evolutivni proces podrazumijeva normalno stanje stvari. Neki politiki i religijski sistemi zagovaraju usporavanje tog procesa ili postizanje prekomijerne stabilnosti naih linosti ali su to nezdrava stanja s take gledita psihologije. Ukoliko se evolucija ljudske linosti ili pogleda na svijet zamrzne duboko i dovoljno dugo, to stanje onda zalazi na podruje psihopatologije. Proces transformacije linosti otkriva svoje znaenje zahvaljujui svojoj vlastitoj kreativnoj prirodi koja je zasnovana na svjesnom prihvatanju tog kreativnog mijenjanja kao jednog prirodnog toka dogaaja. Nae linosti takoe prolaze kroz privremene destruktivne periode kao rezultat raznih dogaaja u naem ivotu, pogotovo ukoliko smo podvrgnuti patnji ili se sreemo sa situacijama i okolnostima koje odudaraju od naih prethodnih iskustava ili zamiljanja. Te tzv. dezintegrativne faze su esto neugodne, mada ne moraju biti takve. Na primjer, jedan dobar, naporan rad, omoguava nam da doivimo jedno dezintegrativno stanje a istovremeno da utiamo sve one njegove neprijatne komponenete, kao i da doemo do nekih kreativnih ideja za obnavljanje reintegracije nae vlastite linosti.

Odatle, istinsko pozorite stvara jedno stanje koje se naziva katarza. Dezintegrativno stanje nas nagoni da poduzmemo sve mentalne napore u pokuaju da ga nadvladamo kako bi ponovo ostvarili stanje aktivne ravnotee ili homeostaze. Savladavanje takvih stanja razultira ispravljanjem naih greaka i obogaivanjem nae linosti, to podrazumijeva jedan ispravan i kreativan proces reintegracije, koji nas vodi ka jednom viem nivou razumijevanja i prihvatanja ivotnih zakona, ka boljem razumijevanju samog sebe i drugih i ka visokorazvijenom smislu za meuljudske odnose. Naa osjeanja e takoe validirati uspjeno ostvarenje stanja reintegracije: neprijatne okolnosti koje smo savladali postaju obogaene odreenim znaenjem. Tako nas to iskustvo ini bolje pripremljenim za suoavanje sa nekom iduom dezintegrativnom situacijom. Meutim, ukoliko smo se pokazali nesposobnim da ovladamo problemima koji su nastali zato to su nai refleksi prebrzo potisnuli i zamijenili neprijatan materijal iz nae svijesti, ili nekog slinog razloga, doi e do retroaktivne egotizacije nae linosti, ali e se tu ipak zadrati jedan osjeaj neuspjeha. Rezultati su devolutivni; sa jednom takvom osobom postaje mnogo tee imati bilo kakvog posla. Ukoliko se takvo dezintegrativno stanje ne moe nadvladati zato to su nas nadjaale uzrone okolnosti ili zbog nedostatka istinskih informacija koje bi se mogle pravilno upotrijebiti, onda e na organizam reagovati jednim neurotinim stanjem. ~ Ovaj dijagram ljudske linosti koji je ovdje predstavljen, rezimiran i pojednostavljen, pokazuje nam koliko su ljudska bia komplesna u svojoj strukturi, njihovim promjenama i njihovim mentalnim i duhovnim ivotima. Ukoliko elimo da napravimo drutvene nauke ije e predstave o naoj realnosti biti sposobne da nam omogue da se u praksi oslonimo na njih, ovu kompleksnost emo morati prihvatiti i osigurati da se ona dovoljno potuje. Svaki pokuaj zamjene ovog osnovnog znanja sa prepojednostavljenim emama vodie do gubitka onog vanog spoja izmeu naeg rezonovanja i realnosti koju posmatramo. Moramo ponovo naglasiti da koritenje naeg prirodnog jezika psiholokih imaginacija za te svrhe, ne moe biti zamjena za objektivne premise. Slino tome, jednom psihologu je nevjerovatno teko da vjeruje u vrijednost bilo kakve drutvene ideologije koja je zasnovana na pojednostavljenim ili ak naivnim psiholokim premisama. To vai i za svaku ideologiju koja pokuava da pre-pojednostavi psiholoku realnost, bila ona koritena od strane nekog totalitarnog sistema ili, na alost, i od strane neke demokratije. Ljudi su razliiti. Sve ono to je kvalitativno razliito i ostaje u tom stanju permanentne evolucije, ne moe biti jednako.

~ Gore navedene tvrdnje o ljudskoj prirodi vae za normalne ljude, sa par izuzetaka. Meutim, svako drutvo na zemlji ima odreen procenat individua, jednu relativno malu ali aktivnu manjinu, koja se ne moe smatrati normalnom. Napominjemo da ovdje imamo posla sa jednom kvalitativnom a ne statistikom abnormalnou. Izvanredno inteligentne osobe predstavljaju jednu statistiku abnormalnost ali sa kvalitativne take gledita one mogu biti prilino normalni pripadnici drutva. Mi emo se ovdje baviti individuama iji je broj statistiki nizak ali iji kvalitet razliitosti je takav da on moe na negativan nain uticati na stotine, hiljade, pa ak i milione drugih ljudskih bia. Te individue, koje emo uzeti u obzir, su ljudi koji pokazuju morbidne fenomene i kod kojih se mogu primjetiti mentalne devijacije i anomalije razliitog kvaliteta i inteziteta. Mnoge od tih ljudi pokree jedan unutranji nemir: oni trae nekonvencionalne puteve za djelovanje i prilagoavanje ivotu s jednom odreenom i karakteristinom hiperaktivnou. U nekim sluajevima, takve aktivnosti mogu biti pionirske i kreativne to obezbjeuje toleranciju drutva za neke od tih individua. Neki psihijatri, pogotovo Nijemci, veliali su takve individue kao otjelovljenje jedne naelne inspiracije za razvoj civilizacije; to je jednostran pogled na realnost koji je veoma tetan. Oni koji dovoljno ne poznaju psihopatologiju esto stiu utisak da takve osobe predstavljaju neke izvanredne talente. Meutim, upravo ta nauka objanjava da ta njihova hiperaktivnost u smislu da budu posebni proistie iz njihovog prekomijernog nagona za kompenzacijom osjeaja neke manjkavosti. Takvo pogreno dranje rezultira zamraivanjem istine: da je normalan ovjek najbogatiji od svih. etvrto poglavlje ove knjige sadri jedan koncizan opis nekih od tih poremeaja, njihovih uzroka i bioloke realnosti koji su izabrani na takav nain da omogue razumijevanje ovog djela kao cjeline. Drugi podaci su distribuirani kroz mnoge specijalizovane radove koji nee biti ovdje ukljueni. Meutim, moramo uzeti u obzir da je nae znanje na ovom podruju jo uvijek nezadovoljavajue u smislu razumijevanja i nalaenja rjeenja za mnoge teke probleme u drutvenom ivotu. Mnogi naunici smatraju ovo podruje nauke sporednim; drugi uzimaju u obzir njegovu "nezahvalnost", jer tu esto dolazi do nerazumijevanja sa drugim specijalistima. Kao posljedica toga, pojavili su se razni koncepti i raznovrsne semantike nagodbe a opte znanje u toj nauci je jo uvijek karakteristino po njegovoj pretjerano deskriptivnoj prirodi. Odatle, ova knjiga obuhvata napore ija je svrha da se rasvijetle uzroni aspekti ovog deskriptivno poznatog fenomena. Ovi patoloki fenomeni koji su u pitanju, dovoljno niskog inteziteta da se lako sakriju od miljenja ivotne okoline, bez ikakvih potekoa se uklapaju u vjeni proces geneze zla, koji kasnije utie na ljude, porodice i cijela drutva.

Kasnije emo u ovoj knjizi vidjeti kako ti patoloki faktori postaju nezamjenljive komponente u jednoj sintezi koja rezultira sveoptom ljudskom patnjom, kao i to da praenje njihovih aktivnosti uz pomo naunog nadzora i drutvene svijesti moe da se ispostavi kao jedno efikasno oruje protiv zla. Zbog navedenih razloga, obim nauke o psihopatologiji predstavlja jedan nezamjenljivi dio onog objektivnog jezika kojeg smo prije pominjali. Preciznost biolokih i psiholokih faktora na tom podruju neprestano se poveava i tako postaje bitan preduslov za razumijevanje mnogih fenomena koji tite drutvo, kao i za jedno moderno rjeenje vijekovima starih problema. Biolozi, doktori i psiholozi koji se bore s tim klizavim problemima zasluuju pomo i ohrabrenje od strane drutva jer e njihov rad omoguiti buduu zatitu ljudi i nacija od jednog zla, ije uzroke jo uvijek nedovoljno razumijemo.

Drutvo

Priroda je napravila ovjeka takvim da bude drutven, to je u njega inkodirano rano, na instiktivnom nivou nae vrste, kao to smo to ve prethodno napomenuli. Na um i linost je nemogue razviti bez kontakta i interakcije sa jednim krugom ljudi koji se stalno iri. Na um prima podatke od drugih, bilo svjesno, bilo nesvjesno, u vezi sa stvarima iz emocionalnog i mentalnog ivota, tradicije i misli, uz pomo rezonantnog senzitiviteta, identifikacije, imitacije, razmjene ideja i permanentnih pravila. Materijal do kojeg dolazimo na te naine se onda transformie od strane nae psihe kako bi se stvarala jedna nova ljudska linost, ona koju nazivamo naom vlastitom. Meutim, naa egzistencija je uslovljena neophodnim vezama sa onima koji su ivjeli prije, onima koji trenutno obrazuju nae drutvo i onima koji e egzistirati u budunosti. Naa egzistencija ima samo znaenje kao jedna funkcija drutvenih veza; hedonistika izolacija dovodi do toga da gubimo sebe. ovjekova sudbina je da aktivno sarauje u oblikovanju sudbine drutva, na dva principijelna naina: formiranjem svog individualnog i porodinog ivota unutar njega, i aktivnim sudjelovanjem u sveukupnosti drutvenih zbivanja baziranom na njegovom, po mogunosti dovoljnom, razumijevanju onoga to treba da se radi, to mora da se radi i da li, ili ne, on to moe uraditi. To zahtijeva od jedne individue da razvije dva podruja znanja o stvarima, koja se donekle preklapaju jedno preko drugog; njegov ivot zavisi od kvaliteta tog razvoja, kao to od toga zavisi i njegova nacija i ovjeanstvo kao cjelina. Ako, recimo, posmatramo pelinju konicu okom jednog slikara, mi tu vidimo neto to lii na zakrenu gomilu insekata povezanih slinou njihove vrste. Meutim, jedan

pelar e pratiti komplikovane zakone koji su inkodirani u instiktima svakog insekta kao i u kolektivnom instiktu pelinje zajednice: to e mu pomoi da razumije kako da sarauje sa prirodnim zakonima koji upravljaju pelinjom zajednicom. Roj pela je jedan organizam vieg organizacionog reda; ni jedna pela ne moe egzistirati izvan njega, te se tako potinjava apsolutnoj prirodi tih zakona. Ukoliko posmatramo gomile ljudi koji zakravaju ulice neke velike metropole, mi tu vidimo neto to lii na individue pokretane od strane njihovih poslova i problema, u trci za nekom mrvicom sree i zadovoljstva. Meutim, takvo jedno prepojednostavljivanje realnosti navodi nas na nepotivanje zakona drutvenog ivota koji su postojali mnogo prije nego to su se pojavile metropole, i koji e nastaviti da postoje dugo nakon to ogromni gradovi ostanu bez ljudi i svoje svrhe. Usamljenicima iz jedne takve gomile e veoma teko biti da prihvate takvu realnost, koja - za njih - postoji samo u potencijalnom obliku, mada je oni ne mogu direktno zamisliti ili vidjeti. U realnosti, prihvatanje zakona drutvenog ivota sa svom njihovom kompleksnou, ak i kad naiemo na poetne tekoe u njihovom shvatanju, na kraju e nam pomoi da steknemo neto to je slino osmozi. Zahvaljujui takvom poimanju ili samo instiktivnoj intuiciji o takvim zakonima, jedna individua e biti u stanju da dosegne svoje ciljeve i aktivno odgoji svoju linost. Zahvaljujui dovoljnoj intuiciji i poimanju takvih okolnosti, drutvo je u mogunosti da napreduje kulturalno i ekonomski i da postigne politiku zrelost. to vie napredujemo u tom razumijevanju, utoliko vie e nas drutvene doktrine pogaati kao primitivne i psiholoki naivne, pogotovo one bazirane na mislima onih mislilaca koji su ivjeli u 18-tom i 19-tom vijeku, koje je karakterisala oskudica psiholoke percepcije. Sugestivna priroda tih doktrina proistie iz njihovog prepojednostavljenja realnosti, to je neto to se lako adaptira i koristi u politikoj propagandi. Te doktrine i ideologije pokazuju osnovne mane u vezi sa razumijevanjem ljudskih linosti i razlika meu ljudima, to je prilino jasno ako se posmatra u svjetlu prirodnog jezika psiholokih koncepta, a ak i vie u svjetlu objektivnog jezika. Pogled na drutvo jednog psihologa, ak ako je on zasnovan i na profesionalnom iskustvu, uvijek daje prednost ljudskoj individui; onda se perspektiva iri kako bi se ukljuile manje grupe, kao porodice, i na kraju, drutva i ovjeanstvo kao cjelina. Tako, od poetka moramo prihvatiti to da je sudbina individue znaajno zavisna od okolnosti. Kad postepeno poveamo obim naih opservacija, onda takoe dobijamo jednu veu slikovnu specifinost uzronih veza, a statistiki podaci postaju takodje stabilniji. Da bi se opisala zavisnost izmeu neije sudbine i linosti, kao i stanje razvoja drutva, prvo moramo prostudirati cjelokupnu koliinu informacija iz tog podruja koje smo do tada skupili, dodajui svemu jedan novi rad baziran na objektivnom jeziku.

Ovdje u navesti samo par primjera takvog rezonovanja kako bih otvorio vrata pitanjima postavljenim u poslednjim poglavljima. ~ Vijekovima su u raznim kulturama najbolji pedagozi razumijevali znaaj formiranja jedne kulture i ovjekovog karaktera, u obimu koncepta koji opisuju psiholoke fenomene. Kvalitet i bogatstvo koncepta i jezike terminologije kojima je ovladala jedna individua ili drutvo, kao i stepen u kome se oni pribliavaju jednom objektivnom pogledu na svijet, uslovljavaju razvoj naeg morala i drutvenih stavova. Ispravnost naeg razumijevanja sebe i drugih karakterie one komponente koje uslovljavaju nae odluke i izbore, bile one prizemne ili vane u naim privatnim ivotima i drutvenim aktivnostima. Nivo kvaliteta psiholokog pogleda na svijet datog drutva je takoe uslov za ostvarenje jedne kompletne sociopsiholoke strukture, to je prisutno kao potencijal u psiholokim odlikama unutar nae vrste. Samo kad ovjek moe razumjeti jednu osobu u odnosu na njen stvarni unutranji sadraj, a ne na neke vanjske etikete, mi mu moemo pomoi na njegovom putu ka ispravnom prilagoavanju drutvenom ivotu, to e biti korisno za njega a takoe e i pomoi u stvaranju jedne kreativne i stabilne strukture drutva. Zasnovana na jednom ispravnom osjeaju i razumijevanju psiholokih kvaliteta, takva jedna struktura e dodijeliti visoko drutveno nadletvo individuama koje su psihiki normalne i imaju dovoljno talenta i specifine obuke. Osnovna kolektivna inteligencija ljudskih masa e njih onda potovati i podravati. I tako, u jednom takvom drutvu, jedini problemi koji e ekati na svoje razrjeavanje e biti one stvari toliko teke da obaraju prirodni jezik koncepta, ali obogaene i kvalitativno oplemenjene. Meutim, uvijek je bilo drutvenih pedagoga koji su manje istaknuti a vie brojni, koji su postajali fascinirani njihovim vlastitim idejama, koje ponekad ak mogu biti i istinite, ali su ee ograniene ili sadre tragove nekih skrivenih patolokih misaonih procesa. Takvi ljudi su uvijek teili da nameu pedagoke metode koje bi slabile i deformisale razvoj individualnog i drutvenog psiholokog pogleda na svijet; oni nanose trajnu tetu drutvima, lisavajui ih univerzalno korisnih vrijednosti. Tvrdei da rade u ime vrednijih ideja, takvi pedagozi u stvarnosti potkopavaju vrijednosti o kojima priaju i otvaraju vrata za destruktivne ideologije. U isto vrijeme, kako smo ve napomenuli, svako drutvo sadri u sebi jednu malu ali aktivnu manjinu osoba sa raznim izvitoperenim pogledima na svijet, pogotovo na podrujima koja smo prethodno pominjali, koji su izazvani psihikim anomalijama, koje emo kasnije razmatrati, ili dugotrajnim uticajem takvih anomalija na njihovu psihu, pogotovo za vrijeme djetinjstva. Takvi ljudi kasnije ispoljavaju poguban uticaj na

formativne procese psiholokog pogleda na svijet u drutvu, bilo direktinim aktivnostima ili uz pomo pisanog ili nekog drugog prenosa, pogotovo ako se upuste u slubu neke ideologije. Mnogi uzroci koji mogu lako da promaknu panji sociologa i politikih naunika, svode se tako ili na razvoj ili na involuciju tog faktora, iji je znaaj za ivot drutva toliko odluujui kao i kvalitet njihovog jezika psiholokih koncepta. Zamislimo da elimo da analiziramo te procese: mi emo konstruisati jedan dovoljno kredibilan inventorni metod koji e ispitati sadraj i ispravnost ideje o pogledu na svijet koji je u pitanju. Nekon to podvrgnemo odreene predstavnike grupa jednom takvom ispitivanju, dobiemo indikatore o sposobnosti tog posebnog drutva da razumije psiholoke fenomene i zavisnosti unutar njihove drave i drugih nacija. To e istovremeno initi osnovne indikatore o talentu tog drutva za upravljanje sobom i napretkom, kao i sposobnou da vodi jednu razumnu internacionalnu politiku. Takvi testovi mogu obezbjediti jedan rani sistem za upozorenje ukoliko bi se takve sposobnosti naruile, u kom sluaju bi bilo ispravno poduzeti odreene mjere na podruju drutvene pedagogije. U ekstremnim sluajevima, za takve zemlje koje procjenjuju problem da poduzmu direktne korektivne mjere, pa ak i da se izopaena drava izoluje sve dok se u njoj ne uvedu pogodne korekcije. Naveemo jo jedan podesan primjer: razvoj nadarenosti odraslih ljudi, kao i njihovih vjetina, realistikog razmiljanja i prirodnog pogleda na svijet e biti optimalan tamo gdje nivo i kvalitet njegovog obrazovanja i potreba za njegovim profesionalnim poslom, odgovaraju njegovim individualnim talentima. Dostizanje takve pozicije za njega predstavlja jednu linu, materijalnu i moralnu korist; istovremeno i drutvo, kao jedna cjelina, takoe ubire plodove od svega toga. Takva osoba e to onda vidjeti kao drutvenu pravdu u odnosu na sebe. Ukoliko doe do stjecaja razliitih okolnosti, ukljuujui jedan oskudan pogled na svijet datog drutva, individue se onda tjeraju da obavljaju poslove kod kojih njihovi talenti ne mogu da dou do punog izraaja. Kada se to desi, produktivnost te osobe nee biti nita bolja, a esto e biti i gora od one koju bi ostvario radnik sa zadovoljavajuim darom. Takva osoba se onda osjea prevarenom i preplavljenom obavezama koje ju spreavaju u ostvarenju samoispunjenja. Njene misli e za vrijeme posla odlutati u jedan svijet fantazije ili e se baviti stvarima koje nju mnogo vie interesuju; u svom svijetu mate ona e biti ono to treba i zasluuje da bude. Takva jedna osoba uvijek zna kad njeni odnosi s drutvom ili s poslom krenu nizbrdo; meutim, ukoliko ona istovremeno ne uspije da razvije jedan zdrav kritiki stav u vezi sa gornjim granicama njenih sposobnosti i nadarenosti, onda e se njena mata fiksirati na nepravednom svijetu u kome je mo sve to je nekome potrebno. Revolucionarne i radikalne ideje nalaze plodno tlo meu takvim ljudima koji su se loe prilagodili drutvu. U najboljem interesu drutva je da se takvi uslovi poprave ne samo zbog bolje

produktivnosti, nego i da bi se izbjegle tragedije. U drugu ruku, jedna druga vrsta individue, moe dobiti neku vanu funkciju zato to pripada privilegovanoj drutvenoj grupi ili organizaciji na vlasti dok su njene sposobnosti i talenti nedovoljni za obavljanje tog posla, pogotovo za rjeavanje nekih teih problema. Takve osobe onda izbjegavaju suoavanje s tim problemima i poinju da se prilino razmetljivo bave nebitnim stvarima. U njihovom ponaanju se onda pojavljuje jedna komponenta glume a testovi pokazuju da se ispravnost njihovog rezonovanja neprestano pogorava nakon samo par godina takvih aktivnosti. Suoeni sa poveanim pritiskom da obavljaju svoj posao na nivou kojeg nisu u stanju da dosegnu, i sa strahom da e biti otkriveni kao nekompetentni za posao koji rade, oni poinju direktno da napadaju sve one koji su sposobniji od njih ili imaju vie talenta, odstranjujui ih sa odreenih radnih mjesta i igrajui aktivnu ulogu u degradaciji drutvenih i poslovnih odnosa. To naravno raa osjeaj nepravde i moe da vodi do pojave sluajeva koji su prethodno opisani. Tako, oni ljudi koji su se ukorijenili na viim pozicijama preferiraju jednu batinaku totalitarnu vlast koja moe da zatiti njihove funkcije i pozicije. Na taj nain dolazi do nepravilnog koritenja prirodne nadarenosti i radne sposobnosti pripadnika jednog drutva to istovremeno vodi ka poveanju nezadovoljstva i tenzija izmeu individua i drutvenih grupa; svaki pokuaj da se prie problematici ljudske nadarenosti i njegove produktivnosti kao jednoj isto privatnoj stvari, odatle se mora razumjeti kao opasno naivan. Razvoj ili involucija u svim oblastima, kulturnoj, ekonomskoj, kao i u politikom ivotu, zavise od stepena u kome je pravilno koriten taj fond ljudske darovitosti ili talenta. U krajnjoj analizi, to takoe odreuje da li e doi do evolucije ili revolucije. Tehniki govorei, bilo bi lake napraviti odgovarajue metode koje e nam omoguiti da odredimo korelaciju izmeu individualnih sposobnosti i drutvenog poravnanja u datoj dravi, nego se baviti prethodno pomenutim pitanjima razvoja psiholokih koncepta. Sprovoenje odgovarajuih testova e nam obezbjediti jedan vrijedan indeks kojeg moemo nazvati indikatorom drutvenog reda. to je on blii brojci +1.0, to je vjerovatnije da drava koja je u pitanju ispunjava osnovni preduslov za socijalni mir i da e krenuti pravim putem u pravcu jednog dinamikog razvoja. Jedna nia korelacija bi ukazivala na potrebu drutvene reforme. Korelacija vrijednosti blizu nule ili negativna, trebala bi biti tumaena kao znak-opasnosti koji ukazuje na neposredno izbijanje revolucije. Revolucija u jednoj dravi esto uzrokuje mnogostruke probleme u drugim dravama, tako je u najboljem interesu drugih drava da prate takve situacije. Primjeri koji su gore navedeni ne iscrpljuju pitanje uzronih faktora koji utiu na stvaranje jedne drutvene strukture koja bi adekvatno odgovarala zakonima prirode. Instiktivni nivo nae vrste ima u sebi ve inkodiranu intuiciju o potrebi postojanja jedne unutranje strukture drutva, koja je utemeljena na psiholokim varijacijama; ona nastavlja da se razvija zajedno s naom osnovnom inteligencijom, inspiriui na zdrav razum. To objanjava zato najvei dio populacije koji je prosjeno nadaren, generalno

prihvata svoje skromno mjesto u drutvu svake drave, sve dok to mjesto zadovoljava neophodne uslove za pravilno drutveno prilagoavanje i garantuje jedan pravedan nain ivota bez obzira na to na kom nivou drutva se ta individua uklopila. Ta prosjena veina prihvata i potuje drutvenu ulogu onih ljudi sa superirniom nadarenou i obrazovanjem, sve dok oni zauzimaju odgovarajue pozicije unutar drutvene strukture. Meutim, isti ti ljudi e reagovati sa kriticizmom, nepotovanjem, pa ak i mrnjom kad god neko ko je prosjean kao i oni, pokuava da nadomijeta svoje nedostatke epurenjem sa neke visoke pozicije. Procjene koje potiu iz te sfere prosjenih ali razumnih ljudi mogu esto biti veoma precizne, to moe biti veoma znaajno ako uzmemo u obzir da pomenuti ljudi nemaju dovoljno znanja o mnogim aktuelnim problemima, naune, tehnike ili ekonomske prirode. Jedan iskusan politiar e rijetko kad pretpostaviti da potekoe na podruju ekonomije, odbrane ili unutranje politike mogu biti potpuno shvaene od strane njegovih biraa. Meutim, on moe i treba uzeti u obzir to da e njegovo vlastito poimanje ljudi i stvari, kao i svega onoga to ima veze sa meuljudskim odnosima unutar pomenute strukture, nai svoj eho u istoj toj veini pripadnika drutva. Te injenice djelomino opravdavaju ideju o demokratiji, pogotovo ako odreena drava ima jednu takvu istorijsku tradiciju, dobro razvijenu socijalnu strukturu i adekvatan nivo obrazovanja. Meutim, to ne predstavlja one psiholoke podatke koji su potrebni za podizanje demokratije na nivo moralnih kriterijuma u politici. Jedna demokratija koju sainjavaju individue sa nedovoljnim psiholokim znanjem moe samo odumirati. Isti politiar bi trebao biti svjestan injenice da u istom drutvu postoje i oni ljudi koji ve na sebi nose neke psihike posljedice drutvene neprilagoenosti Neke od tih individua e pokuavati da zatite svoje pozicije kojima nisu dorasli, dok e se drugi boriti da im se dopusti da rade ono za ta su nadareni. Upravljanje dravom postaje sve tee kad takve bitke ponu da zasjenjuju druge vane probleme. To je razlog zato stvaranje jedne postene drutvene strukture nastavlja da bude osnovni preduslov za drutveni red i oslobaanje stvaralakih vrijednosti. To takoe objanjava zato ispravnost i produktivnost procesa stvaranja te strukture ini glavni kriterijum za uspostavljanje jednog dobrog politikog sistema. Politiar takoe mora biti svjestan da u svakom drutvu postoje ljudi kod kojih se osnovna inteligencija, prirodni psiholoki pogled na svijet i moralno rezonovanje, nisu pravilno razvili. Neki od tih ljudi razlog za to nose u sebi, dok su drugi bili pod uticajem psihiki nenormalnih ljudi kad su bili djeca. Poimanje drutvenih i moralnih pitanja je kod tih ljudi drugaije, kako sa prirodne, tako i sa objektivne take gledita; oni predstavljaju jedan destruktivni faktor za razvoj psiholokih koncepta drutva, drutvene strukture i unutranjih veza.

U isto vrijeme, takvi ljudi lako prodiru kroz drutvenu strukturu uz pomo jedne razgranate mree zajednikih patolokih konspiracija koja je slabo povezana sa glavnom drutvenom strukturom. Ti ljudi i njihove mree uestvuju u genezi zla koje ne tedi nijednu naciju. Ta podstruktura raa snove o sticanju vlasti i nametanju neije volje drutvu, a prilino esto zaivljava u raznim zemljama, kako tokom nae istorije, tako i danas. Zbog toga e znatan dio nae panje biti posveen razumijevanju ovog vijekovima starog i opasnog izvora problema. Neke zemlje sa ne-homogenom populacijom ispoljavaju i druge faktore koji destruktivno djeluju na formaciju drutvene strukture i permanentni razvojni proces drutvenog psiholokog pogleda na svijet. Njih prvenstveno podrazumijevaju rasne, etnike i kulturalne razlike koje postoje kod bukvalno svake nacije koja je nastala osvajanjem. Sjeanje na bive patnje i prezir prema pobijeenima nastavljaju vijekovima da dijele populaciju. Takve potekoe je mogue prebroditi ukoliko razumijevanje i dobra volja prevladaju kroz nekoliko generacija. Razlike u vjerskim uvjerenjima i moralnim ubjeenjima u vezi s tim nastavljaju da prouzrokuju probleme, mada ne toliko ozbiljne, ukoliko situacija nije pogorana postojanjem neke doktrine o netoleranciji ili superiornosti jedne vjere nad svim ostalim. Stvaranje jedne drutvene strukture sa patriotskim i nadreligijskim temeljima se takoe ispostavilo moguim. Sve ove potekoe postaju ekstremno destruktivne ukoliko jedna drutvena ili vjerska grupa u skladu sa pridravanjem njenim doktrinama zahtijeva dodjeljivanje visokih pozicija svojim pripadnicima koje su izvan domaaja njihovih istinskih sposobnosti. Jedna pravedna drutvena struktura ispletena od individualno prilagoenih osoba, tj. kreativna i dinamina kao jedna cjelina, moe se formirati samo ukoliko se taj proces podvrgne njegovim prirodnim zakonima a ne nekim konceptualnim doktrinama. Kada je svaka individua u stanju da pronae svoj vlastiti nain samo-ispunjenja uz pomo jednog drutva koje razumije te zakone, individualne interese i zajedniko dobro, to onda koristi drutvu kao cjelini. Jednu od prepreka za izgradnju psiholokog pogleda na svijet jednog drutva, izgradnju zdrave socijalne strukture i ispravnih institucija za upravljanje nacijom, moe da predstavlja enormno velika populacija i ogromne udaljenosti kod veoma velikih drava. Upravo kod takvih nacija se javljaju i najvee etnike i kulturne varijacije. U jednoj zemlji koja se nairoko protee i ima stotine miliona ljudi individuama nedostaje jedna bliska podrka njihove domovine, i one se osjeaju nemonim kad se radi o uticaju na stvari visoke politike. Struktura tog drutva se onda gubi na iroko otvorenim prostorima. Ono to tu ostaje, to su uske, generalno, porodine veze. Istovremeno, upravljanje tom zemljom stavra svoje vlastite nezaobilazne probleme: giganti pate od onog ato bi se moglo nazvati makropatijom (bolest giganta), jer su autoriteti uprave daleko udaljeni od individualnih i lokalnih stvari. Glavni simtom je proliferacija administracijskih odredb; one se mogu initi za glavni grad drave ali su esto besmislene kad se radi o vanjskim distriktima ili primjeni na individualne stvari. Dravne slubenike se tjera da slijepo slijede takve regulacije; opseg koritenja njihovog ljudskog zdravog

razuma u realnim situacijama postaje veoma uzak. Takva procedura ponaanja nanosi teke udarce drutvu, koje takoe poinje da razmilja o regulacijama vie nego o praktinoj i psiholokoj realnosti. Psiholoki pogled na svijet, koji podrazumijeva osnovni faktor kulturalnog razvoja i koji aktivira drutveni ivot, tako poinje da se komplikuje. To nas tako onda navodi da se upitamo: Da li je jedna dobra vlada uopte mogua? Da li je odravanje drutvene i kulturne evolucije mogue u ogromnim dravama? Dodue, ini se da su najbolji kandidati za takav razvoj one drave ija populacija broji izmeu deset i dvadeset miliona i gdje line veze izmeu graana, kao i izmeu graana i njihovih autoriteta, jo uvike pruaju zatitu ispravnoj psiholokoj diferencijaciji i prirodnim meusobnim vezama. Prekomijerno velike drave bi se trebale podijeliti na manje organizme koji bi uivali znatnu autonomiju, pogotovo u pogledu kulturnih i ekonomskih stvari; oni bi mogli obezbijediti svojim graanima osjeaj jedne domovine unutar koje se njihove linosti mogu razvijati i sazrijevati. Kada bi me neko zapitao ta bi se moglo uraditi za izljeenje SAD-a, drave koja manifestuje simptome makropatije, inter alia, predloio bih podjelu te ogromne nacije na trinaest drava, -- koje bi bile iste kao i ove orginalne, osim to bi bile odgovarajue vee i sa mnogo prirodnijim granicama. Tim dravama bi onda trebalo dati odgovarajuu autonomiju. To bi ostavrilo kod graana jedan osjeaj domovine, i oslobodilo bi ih od motivacije za lokalni patriotizam, kao i rivaliteta izmeu tih takvih drava. To bi nadalje pospijeilo nalaenje rjeenja za druge probleme drugaijeg porijekla. ~ Drutvo nije neki organizam koji potinjava svaku svoju eliju dobru veine; niti je ono neka kolonija insekata, gdje kolektivni instikt djeluje kao neki diktator. Meutim, ono takoe ne bi trebalo predstavljati jednu zbirku egocentrinih individua koje su povezane isto ekonomskim interesima, legalnim i formalnim organizacijama. Svako drutvo je jedna socio-psiholoka struktura ispletena od individua sa najviom psiholokom organizacijom a tako i najraznovrsnijom. Znaajan opseg ovjekovih individualnih sloboda potie od jednog takvog stanja stvari i odrava se u jednoj veoma komplikovanoj vezi s njegovim mnogostrukim psiholokim zavisnostima i obavezama, u vezi s tom kolektivnom cjelinom. Izolovanje linih interesa jedne individue u smislu kao da su oni u sukobu sa interesima kolektiva, predstavlja jednu obinu pekulaciju koja radikalno prepojednostavljuje stvarne uslove umjesto da prati njihovu kompleksnu prirodu. Postavljanje pitanja baziranih na jednoj takvoj emi je logiki neispravno jer sadri pogrene sugestije. U stvarnosti, mnogi toboe kontradiktorni interesi, kao individualno vs kolektivno, ili

oni od raznih drutvenih grupa i podsruktura, mogu se meusobno pomiriti ukoliko bi se vodili jednim dovoljno proimajuim razumijevanjem onoga to je dobro u ovjeku i drutvu, i ako moemo nadvladati djelovanje emocija kao i nekih primitivnijih doktrina. Meutim, jedno takvo izmirenje zahtijeva prevoenje ljudskih i drutvenih problema koji su u pitanju na jedan vii nivo razumijevanja, kao i prihvatanje prirodnih zakona ivota. Na tom nivou se ispostavlja da i najtei problemi imaju svoja rjeenja, jer oni uvijek proistiu iz istih podmuklih dejstava psihopatolokih fenomena. S tim pitanjima emo se pozabaviti na kraju ove knjige. Kolonija insekata, bez obzira na to koliko dobro ona bila drutveno organizovana, osuena je na propast kad god njen kolektivni instikt nastavlja da dejstvuje prema njegovom psihogenetskom kodu, uprkos nestanku bilokog znaenja. Na primjer, kada pela-matica ne obavi svoj svadbeni let na vrijeme zbog loih vremenskih uslova, ona poinje da polae neoploena jaja, iz kojih se ne lee nita drugo osim trutova. Pele nastavljaju da tite svoju kraljicu, kao to ih na to nagoni njihov instikt; i naravno, kada pele radilice izumru, dolazi do propasti cijele pelinje zajednice. U tom momentu, jedan vii autoritet u obliku pelara moe da spasi to pelinje leglo. On mora da pronae i odstrani lanu maticu a onda da ubaci unutra jednu novu oploenu maticu zajedno sa nekoliko njenih pela radilica. To e zahtijevati i privremeno postavljanje jedne zatitne mree oko matice, koja e nju i njene sluge tititi od uboda onih pela koje su jo uvijek ostale vijerne staroj matici. Kasnije, instikt pelinje zajednice prihvata novu maticu. U tom procesu, pelar e takoe zaraditi par uboda. Iz gornjeg primjera raa se sljedee pitanje: da li ljudska zajednica koja naseljava ovu planetu moe dosei jedno dovoljno dobro poimanje makrosocijalnog patolokog fenomena koji je toliko opasan, gnusan i istovremeno fascinantan, prije nego to to bude prekasno? U ovom momentu, nai individualni i kolektivni instikti kao i na prirodni psiholoki i moralni pogled na svijet ne moe nam dati sve odgovore na kojima se mogu utemeljiti djelotvorne protumjere. Oni dobronamijerni ljudi koji propovijedaju da sve to nam preostaje, to je da se pouzdamo u Velikog Nebeskog Pelara i vratimo se njegovim zapovijestima, vide obrise jedne generalne istine, meutim, oni takoe trivijaliziraju posebne istine, pogotovo one prirodne. Upravo ove druge su te koje sadre osnovu razumijevanja fenomena i ciljaju na praktino dejstvovanje. Zakoni prirode su nas nainili veoma razliitim jedne od drugih. Zahvaljujui njegovim individualnim karakteristikama, izvanrednim ivotnim okolnostima i naunim naporima, ovjek je moda donekle ovladao umjetnou objektivnog razumijevanja ovih fenomena gorenavedene vrste, meutim, moramo podvui da se to ne bi samo desilo zato to je to u skladu sa zakonima prirode. Ukoliko bi drutva i njihovi pametni ljudi bili u stanju da ostvare jedno objektivno razumijevanje socijalnih i sociopatolokih fenomena, te s tim ciljem savladali svoj emocionalizam i egotizam prirodnog pogleda na svijet, onda bi oni pronali i naine za

dejstvovanje koji bi bili zasnovani na razumijevanju sutine tih fenomena. Tada bi postalo evidento to da jedna efikasna vakcina ili terapija moe da se nae za svaku od ovih bolesti koje haraju zemljom u obliku veih ili manjih drutvenih epidemija. Kao to jedan mornar koji posjeduje jednu preciznu nautiku mapu uiva veu slobodu u izboru pravca plovidbe i manevrisanju izmeu ostva i zaljeva, ovjek koji je opremljen s jednim boljim razumijevanjem sebe i drugih ljudi, kao i razumijevanjem kompleksnih meuzavisnosti u drutvenom ivotu, postaje nezavisniji od raznih ivotnih okolnosti i sposobniji za savaivanje situacija koje su teko razumljive. U isto vrijeme, takvo jedno poboljano znanje ini jednu individuu odgovornijom za prihvatanje njenih obaveza prema drutvu kao i da se potini disciplini koja paralelno iz toga poizilazi. to je drutvo bolje informisano utoliko e ono lake ostvariti i jedan unutranji red i kriterijume za kolektivne zadatke. Ova knjiga je posveena poboljanju tog znanja steenog uz pomo jednog prirodnog razumijevanja fenomena, neega to je do sada prekomijerno poimano samo u sklopu moralistikih kategorija prirodnog gledanja na svijet. U jednoj iroj perspektivi, konstano poboljavanje shvatanja zakona koji upravljaju drutvenim ivotom, kao i njihovih zabitih kutaka, mora nas navesti na jednu reflekciju neuspijeha i propusta onih drutvenih doktrina koje su do danas poznate, i koje su bile zasnovane na jednom ekstremno primitivnom razumijevanju tih zakona i fenomena. Udaljenost izmeu takvih poimanja i boljeg razumijevanja tih dejstava i zavisnosti u bivim i sadanjim socijalnim sistemima nije toliko velika da se ne moe prebroditi. Sada se raa jedna nova ideja koja je zasnovana na jednom razumijevanju zakona prirode koje se neprestano poboljava, i koja konkretno podrazumijeva izgradnju jednog novog drutvenog sistema za nacije. Takav jedan sistem e biti bolji od svih njegovih dosadanjih prethodnika. Njegova izgradnja je mogua i neophodna, i to nije samo neka maglovita futuristika vizija. Nakon svega, cijelom jednom serijom drava sada dominiraju okolnosti koje su unitile strukturalne forme graene istorijom, i zamijenile ih drutvenim sistemima tetnim za svako kreativno funkcionisanje, sistemima koji se mogu odravati samo uz pomo sile. Mi smo tako suoeni s jednim velikim graevinskim projektom koji zahtijeva jedan sveobuhvatan i dobro organizovan rad. to prije poduzmemo taj posao, utoliko vie vremena emo imati za njegovo izvoenje.

III HISTEROIDNI CIKLUS

Otkad postoje ljudske zajednice i otkad je civilizacija stvorena na naem globusu ljudi su eznuli za srenim vremenima, ispunjenim spokojem i pravdom, u kojima bi svakome bilo doputeno da uzgaja svoje stado, traga za bogatim dolinama, obrauje zemlju, iskopava blago ili gradi kue i palate. ovek udi za mirom i hteo bi da uiva u blagodetima dobara, koja su prikupile prethodne generacije i da ponosno posmatra razvoj budunosti koju je stvorio. Bilo bi lepo u meuvremenu toiti vino ili medovinu. On bi voleo da luta okolo, da upoznaje druge zemlje i ljude ili uiva u nebu posutom zvezdama na istoku, u bojama prirode, licima i odei ena. On bi takoe eleo da pokrene svoju imaginaciju i uini svoje ime besmrtnim u delima umetnosti, bilo izvajanim u mermeru ili ovekoveenim u mitu i poeziji. Od pamtiveka ovek je sanjao o ivotu u kome bi naprezanje uma ili miia bilo prekinuto zasluenim odmorom. On bi eleo da naui zakone prirode, tako da moe da ovlada njome i iskoristi njena blaga. ovek je koristio prirodnu snagu ivotinja da bi uinio da se ostvare njegovi snovi, a kada to ne bi zadovoljilo njegove potrebe, okretao bi se u tu svrhu svojoj sopstvenoj vrsti, liavajui druge ljude njihove ljudskosti, jednostavno zato to je bio moniji. Snovi o srenom i mirnom ivotu tako daju podsticaj da sa vlada nad drugima: sila koja izopauje um oveka. To je razlog zato se ljudski snovi o srei nisu ostvarivali tokom istorije. Hedonistiki pogled na sreu sadri seme nesree i hrani itav ciklus, tako da dobra vremena raaju loa, to povratno uzrokuje patnju i mentalni napor, koji proizvodi dobro opaanje, umerenost i izvesnu koliinu psiholokih znanja, sve one moi koje slue da ponovo izgrade srenije uslove za ivot. Tokom srenih vremena ljudi progresivno gube uvid u potrebu za refleksijom, introspekcijom, znanjima o drugima i razumevanjem za sloene zakone ivota. Da li je vredno razmiljanje o ljudskim karakteristikama i slabostima, bilo sopstvenim ili nekog drugog? Moemo li razumeti kreativni smisao patnje koju nismo sami podneli, umesto da krenemo lakim putem i optuimo rtvu? Svaki suvian mentalni napor izgleda kao besmislena borba, ako su radosti ivota lako dostupne. Pametan, liberalan i veseo pojedinac je dobar igra; dalekovida osoba, koja predvia uasne ishode, postaje kvarilac raspoloenja i mutljivac. Opaanje istine o realnom okruenju, posebno razumevanje ljudske prirode i njenih vrednosti prestaje da bude vrlina tokom takozvanih srenih vremena; misaoni ljudi, koji sumnjaju, bivaju proglaeni nametljivcima koji ne mogu dopustiti da dobro traje.

Povratno, ovo vodi do osiromaenja u pogledu psiholokih znanja, sposobnosti da se napravi razlika izmeu karakteristika ljudske prirode i linosti i sposobnosti da se um kreativno oblikuje. Kult moi potkopava te mentalne vrednosti tako sutinski vane za odranje reda i zakona na nenasilan nain. Bogaenje nacije ili ograniavanje njenog psiholokog sveta se moe posmatrati kao indikator da li e budunost biti dobra ili ne. Tokom dobrih vremena potraga za istinom postaje neugodna, jer otkriva neprijatne injenice. Bolje je misliti o lakim i prijatnijim stvarima. Nesvesno uklanjanje podataka, koji jesu ili izgledaju nepodesni, postepeno prerasta u naviku i postaje obiaj, masovno prihvaen od drutva. Problem je da svaki proces miljenja, baziran na tako okrnjenim informacijama, nikako ne moe voditi do tanih zakljuaka; on pre vodi do podsvesnog zamenjivanja neprijatnih sudova prijatnijim, pribliavajui se na taj nain granicama psihopatologije. Takvi periodi puni zadovoljstva za jednu grupu ljudi esto utemeljeni na nepravdi nad nekim drugim ljudima ili nacijama poinju da gue sposobnost za individualnu i drutvenu svest; podsvesni faktori preuzimaju presudnu ulogu u ivotu. Takva zajednica, ve inficirana histeroidnim stanjem, posmatra svako opaanje neprijatne istine kao znak irenja zla. J.G. Herderov ledeni breg je potopljen u moru krivotvorenog nesvesnog; samo vrh brega je vidljiv iznad talasa ivota. Katastrofa eka iza kulisa. U takvim vremenima sposobnost za logiko i disciplinovano miljenje poinje da bledi. Kada zajednica izgubi sposobnost za psiholoku razboritost i moralnu kritinost, proces generiranja zla je pojaan u svakom segmentu drutva, bilo individualno ili makrosocijalano, dok se sve ne vrati na loa vremena. Mi ve znamo da u svakoj zajednici ivi izvestan procenat ljudi sa psiholokim devijacijama, izazvanim razliitim uroenim ili steenim faktorima, koji proizvode anomalije u percepciji, miljenju i karakteru. Mnogi takvi ljudi pokuavaju da ispolje smisao svojih devijantnih ivota socijalnom hiperaktivnou. Oni kreiraju svoje sopstvene mitove i ideologije kompenzacije i pokazuju tendenciju da egoistino insinuiraju drugima da je njihova sopstvena devijantna percepcija i ciljevi, koji iz nje proizilaze, superiorna. Ukoliko vrednosti bezbrinosti dobrog ivota kroz nekoliko generacija rezultira socijalnim nedostatkom u pogledu psiholokih vetina i moralne kritinosti, to utire put patolokim smutljivcima, podmuklim armerima i primitivnim varalicama da deluju i podstaknu proces stvaranja zla. Oni su sutinski faktor u njegovoj sintezi. U sledeem poglavlju nameravam da uverim itaoce da je uee patolokih faktora, tako potcenjeno u drutvenim naukama, zajedniki faktor u zaetku zla. Takva vremena, kojih se mnogi ljudi kasnije seaju kao dobrih starih vremena, na taj nain formiraju osnovu za kasniju tragediju zbog progresivnog opadanja morala, intelekta i linih vrednosti, koje stvara ere kao za vreme Raspuina. Ovo predstavlja kratak opis uzronog delovanja realnosti, koji ni na koji nain ne

protivrei teolokom poimanju smisla kauzalnosti. Loa vremena nisu samo rezultat hedonistike regresije u prolosti; ona treba da ispune istorijsku svrhu. Patnja, naprezanje i mentalna aktivnost tokom vremena jada vode do progresivne, uglavnom pojaane obnove izgubljenih vrednosti, to rezultira ljudskim progresom. Na alost nama i dalje nedostaje dovoljno filozofsko razumevanje za ovu meuzavisnost i teoloki pogled na stvari. ini se da su proroci videli mnogo jasnije u svetlu zakona kreacije, nego E.S. Rusel, R. B. Brajtvejt, D. Samerhof i drugi koji su se bavili ovim pitanjem. Kada nastanu loa vremena i ljude smlavi neumerenost zla, oni moraju da prikupe sve svoje fizike i mentalne snage, da bi se borili za egzistenciju i sauvali zdrav razum. Potraga za nekim putem koji spaava od tekoa i opasnosti obnavlja dugo zakopane moi uzdravanja. Ovakvi ljudi imaju prvobitnu nameru da se oslone na silu da bi osujetili pretnju; oni na primer mogu poeti da izazivaju sreu ili se prikljuiti vojsci. Meutim, sporo i tegobno oni otkrivaju prednosti koje prua mentalni napor, poveano razumevanje psiholoke situacije u pojedinostima, bolja diferencijacija ljudskih karaktera i linosti i najzad bolje poznavanje suprotne strane. Tokom takvih vremena moralnost, koju je prethodna generacija proglaavala literarnim motivima, ponovo stie svoju pravu i sutinsku bit i postaje cenjena zbog svoje vrednosti. Mudra osoba, sposobna da prui pravi savet visoko je cenjena. Koliko su zadivljujue slini bili filozofi poput Sokrata i Konfuija, ta dva gotovo legendarna mislioca, koji su, iako gotovo savremenici, iveli na dva suprotna kraja velikog kontinenta. Obojica su ivela tokom zlih, krvavih vremena i predstavili metod da se savlada zlo, posebno u pogledu opaanja zakona ivota i ljudske prirode. Oni su tragali za kriterijumima za moralne vrednosti unutar ljudske prirode i posmatrali znanje i razumevanje kao mo. Ipak, oba oveka su sluala unutranji glas bez rei kako ih upozorava nad moralnim pitanjima: Sokrate, ne ini to. To je razlog zato je njihovo delovanje i rtva predstavljalo stalnu pomo u borbi protiv zla. Tokom tekih i tegobnih vremena nastaju vrednosti koje najzad nadvladavaju zlo i stvaraju bolja vremena. Ova jezgrovita i precizna analiza fenomena, omoguena zahvaljujui pobedi istroenih emocija i egoizmu samoljubivih ljudi, otvara vrata uzronom ponaanju, posebno u oblastima filozofije, psihologije i razmiljanja o moralu. Ukoliko su te vrednosti u potpunosti pripojene tradiciji ljudske kulture, one mogu efektivno da zatite naciju od sledee ere zabluda i izoblienja. Meutim, kolektivno pamenje je nepostojano i posebno sklono da ukloni filozofa i njegovo delo iz svojih sadraja, naime, njegovo vreme i mesto i ciljeve kojima je sluio. Kada god neka iskusna osoba pronae trenutak relativnog mira posle tekog i bolnog napora, njen um je slobodan da razmilja neoptereen istroenim emocijama i zastarelim stavovima iz prolosti, ali potpomognut saznanjima iz prethodnih godina. Ona se tako

pribliava objektivnom razumevanju fenomena i uvidu u trenutne uzrone veze, ukljuujui i takve koje ne mogu biti shvaene u okviru prirodnog jezika. Ona razmilja o venom ciklusu optih zakona, razmatrajui znaenje ranijih pojava koje odeljuju taj period istorije. Mi doseemo do davnanjih pouka, jer ih razumemo bolje; one nam olakavaju da razumemo kako genezu, tako i kreativni znaaj nesrenih vremena. Ciklus srenih, mirnih vremena je povoljan za nastanak okrnjenog pogleda na svet i porast egoizma; drutvo postaje podlono progresivnoj histeriji i u konanoj fazi, opisno poznatoj istoriarima, nastaje vreme klonulosti i pometnje - to se deavalo milenijumima i deava se jo uvek. Uzmak pameti i linih karakteristika, koji karakterie naoko srena vremena, varira od nacije do nacije; na taj nain neke zemlje uspevaju da prevaziu rezultate ovakvih kriza sa minimalnim gubicima, dok druge gube drave i vlast. Geopolitiki faktori igraju presudnu ulogu. Psiholoke karakteristike ovakvih kriza nesumnjivo dovode peat vremena i civilizacije u pitanje, meutim zajedniki imenitelj bi morao biti pogoravanje histerinih uslova u zajednici. Ova devijacija, ili jo bolje, formativno pomanjkanje karaktera je stalna boljka zajednice, posebno privilegovanih elita. Postojanje ekstremnih sluajeva, pogotovo onih okarakterisanih kao klinikih, je izdanak drutvene histerije, esto u korelaciji sa nekim dodatnim sluajevima, kao nosiocima slabijih oteenja na modanoj kori. Kvantitativno i kvalitativno takve individue mogu da slue da se objasne i evoluiraju takva vremena, kao to je nagoveteno u istorijskoj Knjizi Svetog Mihajla. Iz perspektive istorijskog vremena bilo bi tee da se ispita regresija sposobnosti i ispravnost razmiljanja ili intenzitet Austrijskog govora, iako se on pribliava problemu na bolji i direktniji nain. Nasuprot gore pomenutoj kvalitativnoj razlici trajanje ovog vremenskog ciklusa tei da bude podjednako. Ako uzmemo da je evropska histerija dostigla vrhunac oko 1900. i da se ne ponavlja svaka dva veka, pronai emo sline uslove. Takvi ciklusi podjednakog trajanja mogu obuhvatiti itavu civilizaciju i preneti se na susedne zemlje ali nee prei okean ili prodreti u udaljene civilizacije. Kada je izbio Prvi svetski rat mladi oficiri su plesali i pevali na ulicama Bea: Krieg, Krieg, Krieg! Es wird ein schner Krieg...! (Rat, rat, rat! Dolazi lepi rat!). Tokom posete Gornjoj Austriji 1978. godine odluio sam da navratim do lokalnog upnika koji je u to vreme bio u svojim sedamdesetim godinama. Kada sam mu ispriao o sebi, odjednom sam shvatio da on misli kako laem i izmiljam lepe prie. Podvrgao je moje izlaganje psiholokoj analizi, baziranoj na toj neoborivoj pretpostavci i pokuao da me uveri da su njegovi principi veoma uzvieni. Prijatelj, kome sam se poalio, je bio razveseljen: Kao psiholog, imali ste izuzetno sreu da se susretnete sa ostacima autentinog austrijskog govora (die sterreichische Rede). Kada bismo hteli da ga simuliramo, mi mlai ne bismo bili u stanju da Vam ga demonstriramo,. U evropskim jezicima austrijski govor je postao zajedniki deskriptivni termin za

paralogiki diskurs. Mnogi ljudi ga danas koriste nesvesni njegovog porekla. U sklopu maksimalnog histerinog intenziteta u Evropi u to vreme autentini natpis je predstavljao tipian proizvod iskrivljenog miljenja: podsvesna selekcija i supstitucija podataka koja vodi do hroninog izbegavanja tekih pitanja. Na isti nain refleksna pretpostavka da svaki govornik lae predstavlja indikaciju histerine anti-kulture laganja, unutar koje rei istinu postaje amoralno. Period histerine regresije je stvorio veliki rat i veliku revoluciju, izraen u faizmu, Hitleru i tragediji Drugog svetskog rata. Takoe je proizveo i makro-socijalni fenomen iji se devijantni karakter nadogradio na taj ciklus, maskirajui i unitavajui njegovu prirodu. Dananja Evropa je na elu suprotnog ekstrema te istorijske sinusne krivulje. Tako moemo pretpostaviti da e poetak sledeeg veka proizvesti eru optimalnih sposobnosti i ispravnosti rasuivanja, uvodei mnoge nove vrednosti u sve domene ljudskih pronalazaka i kreativnosti. Moemo takoe pretpostaviti da e realistiko psiholoko razumevanje i duhovno obogaenje predstavljati bit te ere. Sa druge strane Amerika, pogotovo SAD, je dostigla zenit po prvi put u svojoj istoriji. Sedokosi Evropljani, koji danas ive u Americi, su pogoeni slinou izmeu ovog fenomena i onog koji je dominirao Evropom njihove mladosti. Subjektivnost koja dominira linim, kolektivnim i politikim ivotom, kao i podsvesna selekcija i supstitucija podataka u procesu razmiljanja osiromauje psiholoki pogled na svet i vodi do individualnog i nacionalnog egoizma. Manija poduzimanja ofanziva proizvodi neprestane odmazde, koristei se prenadraljivou i velikom kritinou na strani drugih. To se moe posmatrati analogno maniji dvoboja u Evropi onog vremena. Ljudi, dovoljno sreni da zauzmu poziciju viu nego neko drugi, postaju prezrivi prema onima koje smatraju inferiornima na nain koji veoma podsea na obiaje u carskoj Rusiji. Na smeni stolea, Frojdova psihologija je pala na plodno tlo u ovoj zemlji zbog slinosti drutvenih i psiholokih uslova. Psiholoki uzmak u Americi povlai u svom buenju umanjenu drutveno profesionalnu adaptaciju ljudi te zemlje, vodei do rasipanja ljudskih talenata i uruavanja drutvene strukture. Ako bi trebalo proraunati srazmerni indeks adaptacije u toj zemlji, kako je to preporueno u prethodnom poglavlju, on bi verovatno bio manji nego kod ogromne veine slobodnih i civilizovanih nacija, a verovatno nii nego kod nekih zemalja koje su izgubile slobodu. Visoko talentovani pojedinac u SAD otkriva da je ak i tee da prokri svoj put do samo-realizacije i kreativne pozicije u drutvenom smislu. Univerziteti, politika i biznis sve ee demonstriraju ujedinjeni front relativno netalentovanih i ak nekompetentnih osoba. Re suvie kvalifikovan se sve vie i ee uje. Takvi suvie kvalifikovani pojedinci e se najzad sakriti u nekoj dotiranoj laboratoriji, gde e im biti doputeno da steknu Nobelovu nagradu pod uslovom da ne uine nita istinski korisno. U meuvremenu, zemlja pati zbog nedostatka inspirativne uloge visoko darovitih pojedinaca.

Usled toga Amerika gui progres u svim segmentima drutva, od kulture do tehnologije i ekonomije, ne iskljuujui politiku nekompetentnost. Drugi problemi, koji se nadovezuju na to, egoistina nesposobnost da se razumeju drugi ljudi i nacije, vode do politikog terora i traenja rtvenog jarca. Stiskanje konice evolucije politikih struktura i drutvenih institucija poveava administrativnu inerciju i nezadovoljstvo njenih rtvi. Treba da shvatimo da se najdramatinije drutvene nedae i tenzije javljaju deset godina posle prvih vidljivih indikacija pojave psiholoke krize. Budui nastavak, one predstavljaju zadocnelu reakciju na ove uzroke ili su stimulisane istim psiholokim pokretakim procesom. Vreme za efektivne kontra-mere je veinom limitirano. Da li je Evropi dodeljena uloga da posmatra Ameriku, koja pati od iste bolesti kojima je i sama podlegala toliko puta u svojoj istoriji? Da li je ameriki oseaj superiornosti u odnosu na Evropu proistekao iz tih prolih dogaaja i njihovih nehumanih i traginih rezultata. Ako da, da li je takav stav neto vie od bezopasnog anahronizma? Bilo bi najkorisnije kada bi evropske nacije iskoristile prednosti svojih istorijskih iskustava i modernijeg psiholokog znanja, kako bi efektivnije pomogle Americi. Istona Centralna Evropa, sada pod sovjetskom dominacijom, se pridruuje evropskom ciklusu, iako sa izvesnim zakanjenjem; isto se odnosi i na sovjetsku imperiju, posebno na evropski deo. Meutim, istraivanje tih promena i njihovo izolovanje od dramatinog fenomena umanjuje mogunosti za opservaciju, ak iako je to samo pitanje metodologije. Ipak, ak i tada u najirim slojevima postoji progresivni rast otpora u vidu regenerativne moi zdravog razuma. Godinu za godinom dominantan sistem se osea sve slabijim naoigled te organske transformacije. Dodajmo tome i fenomen, koji Zapad smatra potpuno nerazumljivim i o kome e ire biti rei: naime, porast specifinih, praktinih znanja o realnosti vladanja unutar zemalja iji su reimi slini. Takav proces bi, u konanoj analizi, trebalo da proizvede zaotravanje situacije, iako se to verovatno nee zavriti krvavom kontra-revolucijom. Pitanje se namee samo po sebi: da li e ikada doi vreme da se taj ciklus, unutar koga se nacije oseaju bespomonim, ikada nadvlada? Da li su drave u stanju da permanentno odre svoje kreativne i kritine aktivnosti na konstantno visokom nivou? U naoj eri ima mnogo iznimnih momenata; na dananji magbetski vetiiji kotao sadri ne samo otrovne sastojke, ve i progres i razumevanje ljudskosti, kakvo nije vieno tokom milenijuma. Poneki ekonomisti istiu da je ljudskost stvorila monog slugu u vidu elektrine energije i da je rat, osvajanje i porobljavanje drugih zemalja postalo u velikoj meri neprofitabilno na dui rok. Na alost, kao to emo videti kasnije u ovom delu, nacije mogu biti gurnute u ekonomski iracionalne elje i aktivnosti metodima, iji su motivi meta-ekonomski. To je razlog zato je prevazilaenje tih drugih razloga i fenomena, koji pospeuju porast zla, teak, mada dostian zadatak. Meutim, da bismo ga savladali

moramo razumeti prirodu i dinamiku pomenutog fenomena: stari princip medicine koji u iznova i iznova ponoviti je: Ignota, nulla curatio morbi. Jedan od rezultata moderne nauke, koji doprinosi unitenju ovog venog zla, je razvoj sistema komunikacije, koji je umreio na globus u veliko selo. Vremenski ciklusi, koji su ovde predstavljeni, se razvijaju gotovo nezavisno u razliitim civilizacijama na razliitim geografskim lokacijama. Te faze niti su bile niti jesu sinhronizovane. Moemo pretpostaviti da amerika faza lei 80 godina posle evropske. Kada svet postane struktura sa unutranjom povezanou sa stanovita komunikacije, tada e informacije i novosti, razliiti drutveni sadraji i miljenja, uslovljeni razliitim fazama pomenutih ciklusa, inter alia, potei preko svih granica i sigurnosnih sistema. To moe usloviti pritisak koji e promeniti uzrone povezanosti. Na ovaj nain e nastati mnogo fleksibilnija psiholoka situacija koja e poveati mogunosti za usmerenu akciju, baziranu na razumevanju ovog fenomena. Istovremeno, nasuprot mnogim tekoama naune, drutvene i politike prirode, vidimo razvoj novog sklopa faktora, koji e potpomoi osloboenje oveka od neshvatljivog istorijskog kauzaliteta. Razvoj nauke, iji je konani cilj bolje razumevanje oveka i zakona drutvenog ivota, bi dugorono mogao da doprinese da javno mnenje prihvati sutinsko znanje o ovekovoj prirodi i razvoju ovekove linosti, koje bi omoguilo kontrolisanje opasnih procesa. U ovu svrhu bi bili potrebni neki oblici meunarodne saradnje i supervizije. Razvoj ljudske linosti i njene sposobnosti za adekvatno razmiljanje i precizno razumevanje celine iziskuje odreeni stepen rizika i zahteva prevazilaenje konformistike tromosti i primenu rezultata specijalnog naunog rada, pod uslovima sasvim drugaijim od onih pod kojima smo odrasli. Pod takvim uslovima e egoistina linost, navikla na konforno, uzano okruenje, na sujeverno razmiljanje i nekontrolisanu emocionalnost, iskusiti mnoge blagotvorne promene koje se ne mogu zameniti neim drugim. Posebno promenjene okolnosti e prouzrokovati da takva osoba pone da ralanjuje, ulaui na taj nain intelektualne i kognitivne napore i moralnu refleksiju. Primer takvog iskustvenog programa je Ameriki mirovni korpus. Mladi ljudi putuju u mnoge siromane zemlje u razvoju da bi tamo iveli i radili, esto pod primitivnim uslovima. Oni ue da razumeju druge nacije i obiaje i njihov egoizam opada. Na taj nain oni gube mnoge karakteristine nedostatke modernog amerikog karaktera. Kada pokuavamo da prevaziemo neto, ije je poreklo prekriveno velom misterije kroz izmaglice nesaznatljive prolosti, esto se oseamo kao da uvek iznova vodimo bitku sa vetrenjaama istorije. Meutim, konani cilj takvog napora je mogunost da nas objektivno razumevanje ljudske prirode i njenih venih slabosti, kao i razultat transformacije drutvene psihologije, moe osposobiti da delujemo protiv ili da

predupredimo destruktivne i tragine rezultate, koji ponekad ne lee daleko u budunosti. Nae vreme je izuzetno i dananja patnja pospeuje bolje razumevanje nego to je to bio sluaj u prethodnim vekovima. To razumevanje i znanje se bolje uklapa u ukupnu sliku, budui da je bazirano na objektivnim injenicama. Takav pogled postaje realistian, dok ljudi i problemi sazrevaju u akciji. Ova akcija ne treba da bude ograniena na teoretska razmiljanja, ve pre da pomiri organizaciju i formu. Da bi se to postiglo razmotriemo odreena pitanja i skicirati novu naunu disciplinu koja e izuavati zlo, otkrivajui njegove faktore i geneze, nedovoljno shvaene karakteristike i slabe take, da bi se naglasile nove mogunosti delovanja protiv uzroka ljudske patnje.

IV PONEROLOGIJA

Jo od davnih vremena, filozofi i religiozni mislioci koji su pripadali razliitim kulturama, bavili su se pitanjima moralnih vrijednosti, pokuavajui da nau odgovor na pitanje ta je dobro. Oni su opisivali vrline ljudskog karaktera i zagovarali da bi ih svi ljudi trebali stei. Stvorili su bogato nasljee koje je sadravalo vjekovna iskustva i reflekcije. I pored oiglednih razlika u kulturi i pristupima, iako su radili u razliitim vremenskim periodima i na razliitim mjestima, filozofi su doli do zaprepaujue slinih zakljuaka vezanih za ljudsku prirodu. To nam pokazuje da sve to je vrijedno, uslovljeno i proistie iz zakona prirode i njihovog djelovanja na individualna ljudska bia i drutvene zajednice. Jednako je interesantno vidjeti kako je relativno malo reeno o drugoj strani novia: prirodi, uzrocima i porijeklu zla. Ove stvari su obino sakrivene iza generalizovanih zakljuaka i zaogrnute velom tajni. Ovakvo stanje stvari se djelimino moe pripisati drutvenim uslovima i istorijskim okolnostima pod kojim su ovi mislioci radili: njihov rad je mogao biti djelimino diktiran linom sudbinom, ukorijenjenom tradicijom ili ak licemjerjem. Poslije svega, pravda i vrlina su suprotnost sili i perverziji: isto vai za istinoljubivost u odnosu na laljivost, kao to je zdravlje u suprotnosti sa boleu. Takoe je mogue da je ono to su oni rekli o pravoj prirodi zla kasnije sakriveno pod uticajem istih tih sila koje su oni namjeravali razotkriti. Karakter i porijeklo zla su tako ostali sakriveni u tajnim sjenkama i ostavljeni literaturi da se bavi njima jednim jako izraajnim jezikom. Ali, ma koliko taj jezik literature bio izraajan, on nikad ne dosee istinske korijene te pojave. Uvijek ostaje odreeni saznajni prostor kao neka neistraena prauma moralnih pitanja koja se opire razumijevanju i filozofskim generalizacijama. Filozofi dananjeg vremena razvijajui meta-etiku pokuavaju da se proguraju kroz elastini prostor koji vodi ka analizi jezika etike, doprinosei kamenie za sklapanje jednog mozaika koji e pomoi u eliminisanju nesavrenosti i navika prirodnog konceptualnog jezika. Istraivanje ovih uvijek misterioznih fenomena je jako privlano za naunika. Istovremeno, aktivni praktiari u drutvenom ivotu i obini ljudi koji trae svoj put su ogranieni svojim povjerenjem u odreene autoritete. Vjeita iskuenja kao to je

nipodatavanje nedovoljno dokazanih moralnih vrijednosti ili nekritiko prihvatanje naivnog ovjekovog potovanja prema njima, nemaju adekvatnu protivteu u racionalnom razumijevanju realnosti. Kada bi se doktori ponaali kao etiari tj. kada bi oni fenomene relativno ne-estetskih bolesti odlagali u sjenku svog linog iskustva zato to su prvenstveno zainteresovani za prouavanje pitanja fizike i mentalne higijene, ne bi bilo ni dananje moderne medicine. ak bi i korijeni nauke o zdravlju bili sakriveni u slinim sjenkama. Uprkos injenici da je od samih poetaka teorija higijene povezana sa medicinom, doktori su bili u pravu kad su prouavali bolest iznad svega. Oni su rizikovali sopstveno zdravlje i rtvovali se da bi otkrili uzroke, bioloke osobine bolesti i da bi, nakon toga, razumjeli dinamiku toka bolesti. Razumijevanje prirode bolesti i naina njenog razvijanja omoguava iznalaenje odreenih metoda za njeno lijeenje. ~ Kad su prouavali sposobnost organizma da se brani od bolesti, naunici su pronali vakcine, koje omoguavaju organizmu da postane otporan na neku bolest bez potrebe da proe kroz nju, u njenoj potpunoj manifestaciji. Zahvaljujui tome, medicina pobjeuje i preventira fenomene koji se po svom opsegu i aktivnosti, takoe mogu smatrati jednom vrstom zla. Tako se pojavljuje pitanje: zar ne bi neki slian modus operandi mogao biti koriten za prouavanje uzroka i geneze nekih drugih vrsta zla koja ibaju ljudske individue, porodice i drutva, uprkos injenici to se to moe initi mnogo uvredljivijim za naa moralna osjeanja, nego to je sluaj s bolestima? Iskustvo je poduilo pisca ove knjige da je zlo po svojoj prirodi slino bolesti, mada je ono moda kompleksnije i nedokuivije za na razum. Njegova geneza otkriva mnoge faktore, patoloke, pogotovo psihopatloke, po svom karakteru, iju su sutinu medicina i psihologija ve prouavale, a ije razumijevanje zahtijeva dalja istraivanja na tim podrujima. Paralelno jednom tradicionalnom pristupu, problemi koji se obino smatraju moralnim, takoe se mogu tretirati na bazi podataka dobijenih od strane biologije, medicine i psihologije, jer su faktori te vrste istovremeno svuda prisutni kao jedna cjelina. Iskustvo nas ui da razumijevanje sutine i postanka zla generalno proistie uz pomo koritenja podataka iz tih podruja. Sama filozofska reflekcija nije dovoljna. Filozofska misao moda jeste zaela sve naune discipline, ali te druge naune discipline nisu sazrele sve dok nisu postale nezavisne, na bazi detaljnih podataka i veza s drugim disciplinama koje su takoe obezbjeivale takve podatke. Ohrabren esto "sluajnim" otkriima tih prirodnih aspekata zla, pisac je imitirao medicinsku metodologiju; kao kliniki psiholog i medicinski saradnik, on je ionako imao jednu takvu tendenciju. Kao to je to sluaj s doktorima i bolestima, on je preuzeo rizik bliskog kontakta sa zlom i pretrpjeo je odreene posljedice. Njegov cilj je bio da osigura mogunosti za razumijevanje prirode zla,

njegovih etiolokih faktora, kao i da prati njegovu patodinamiku. Najnovija zbivanja u biologiji, medicini i psihologiji otvorila su toliko mnogo avenija, tako da se gorenavedeni pristup ispostavio ne samo kao jedini mogu, nego i kao izvanredno plodan. Lino iskustvo i rafinirane metode klinike psihologije dozoljavali su donoenje sve ispravnijih zakljuaka. Tu je bio i jedan veliki problem: nedovoljno podataka, pogotovo iz podruja nauke o psihopatijama. Taj problem je morao biti savladan na temelju mojih linih istraivanja. Taj nedostatak je bio izazvan usljed zapostavljanja tog podruja, teoretskih potekoa s kojima su se naunici susretali, kao i nepopularne prirode tih problema. Ovaj rad uopte, a ovo poglavlje pogotovo, sadri i upute na one dijelove istraivakog rada koji su bili sprijeeni da se objave, kao i one koje pisac nije elio da objavi iz razloga line bezbjednosti. Na alost, sada je dosta toga izgubljeno a starost mi ne dozovoljava da pokuam to da povratim. Nadam se da e moji opisi, opservacije i iskustvo, koje sam ovdje kondenzirao iz moje memorije, obezbijediti platformu za jedan novi napor da se doe do podataka koji su potrebni da se ponovo potvrdi ono to je onda potvreno. I pored toga, na osnovu mog linog rada kao i rada drugih u tim prolim traginim vremenima, uzdigla se jedna nova disciplina koja je postala na svjetionik; dva grka monaha, filologa, nazvali su je "PONEROLOGIJA," na osnovu grke rijei: poneros = zlo. Tako je proces geneze zla, u skladu s tim, nazvan "ponerogeneza." Nadam se da e ovi skromni poetci izrasti u neto to e nam omoguiti da savladamo zlo uz pomo razumijevanja njegove prirode, uzroka i razvoja. ~ Izmeu 5000 psihotinih, neurotinih, i zdravih pacijenata, autor knjige je izabrao 384 odrasle osobe koje su se ponaale na nain na koji su ozbiljno povreivali druge. Oni su dolazili iz svih krugova poljskog drutva, mada veinom iz velikih industrijskih centara koji su se odlikovali loim radnim uslovima i znatnim zagaenjem zraka. Predstavljali su raznovrsna moralna, drustvena i politika stanovita. Oko 30 njih je bilo osuivano, a kazne su esto bile previe stroge. Nakon to su bili oslobodeni iz zatvora, ti ljudi su ponovo pokuavali da se prilagode drutvenom ivotu to im je davalo tendenciju da budu iskreni prema meni psihologu. Drugi su izbjegli kaznjavanje; a neki su povreivali svoje drugare na naine koji nisu kanjivi u pravnoj praksi. Neki su bili zatieni politikim sistemom koji je sam po sebi bio jedan ponerogenini derivat. Pisac ove knjige je imao i tu prednost da razgovara s osobama ije su neuroze bile izazvane usljed nepravdi koje su one doivljavale. Svi gore pomenuti ljudi su bili podvrgnuti jednoj detaljnoj anamnezi (istraivanje istorije bolesti, prim. prev.) kako bi se utvrdile njihove cjelokupne mentalne sposobnosti, a odatle i postojanje moguih oteenja modanog tkiva, kao i odreivanje njihovih meusobnih veza. [Moje procedure su bile sline onima koje su se koristile u Velikoj Britaniji, za razliku

od amerikih verzija. Uz to sam koristio i dva testa: jedan je bio stari britanski test sposobnosti koji je bio prilagoen za klinike svrhe. Drugog sam ja sam usavrio. Na alost, kad su me protjerali iz Poljske, bilo je nemogue da prenesem bilo koje od mnogih rezultata drugim psiholozima, zato to su mi bili oduzeti svi moji nauni radovi, zajedno sa skoro svom ostalom imovinom.] Druge metode su takoe bile koritene u skladu s pacijentovim stvarnim potrebama kako bi se sklopila jedna dovoljno ispravna slika njegovog psihikog stanja. U veini tih sluajeva autoru su bili dostupni rezultati medicinskih pregleda i laboratorijskih testova koji su bili napravljeni u medicinskim ustanovama. Psiholog moe skupiti mnogo vrijednih opservacija kao to su ove koje su koritene u ovom radu, kad je on sam podvrgnut zlostavljanju, ukoliko njegov kognitivni interes nadvlada njegove prirodne ljudske emotivne reakcije. Ukoliko ne, on onda mora koristiti svoje profesionalne vjetine kako bi prvo sebe spasio. Autoru nikada nije nedostajalo takvih prilika jer je njegova nesretna zemlja obilovala primjerima ljudske nepravde kojoj je on sam bio podvrgavan u mnogo navrata. Analiza njihovih linosti i geneze njihovog ponaanja otkrila je da samo 14 do 16 posto onih koji povreuju druge nije pokazivalo nikakve psihopatoloke faktore koji bi mogli uticati na njihovo ponaanje. U vezi s ovom statistikom moramo naglasiti da ovo psihologovo neutvrivanje tih faktora, ne dokazuje i da oni nisu postojali. Kod znaajnog dijela ove grupe sluajeva, nedostatak dokaza bio je donekle rezultat nedostatka mogunosti za detaljnije ispitivanje pacijenata, nedostatnosti metoda za testiranje, kao i nedostatka potrebne vjetine kod istraitelja. Tako se prirodna realnost inila u principu drugaijom od svakodnevnih stanovita, koje tumae zlo na jedan moralizirajui nain, kao i od pravne prakse, koja samo u jednom malom broju sluajeva dosuuje smanjenje kazne na bazi uzimanja u obzir patolokih karakteristika nekog kriminalca. Mi esto moemo rezonovati na bazi ekskluzivnih hipoteza, npr. zamiljati ta bi se dogodilo da porijeklo nekog posebnog pogrenog ponaanja nije imalo neku patoloku komponentu. Onda obino doemo do zakljuka da se taj akt ne bi dogodio ili zbog toga to je patoloki faktor sprijeio njegovu pojavu ili je on postao glavna komponenta u njegovom nastanku. Ta hipoteza tako, sama po sebi, sugerie da su takvi faktori obino aktivni u genezi zla. Ubjeenje da patoloki faktori generalno uestvuju u ponerogeninim procesima ini se jo vjerovatnijim ako takoe uzmemo u obzir i ubjeenje mnogih uenjaka na polju etike, da zlo u ovom svijetu predstavlja jednu vrstu mree ili kontinuuma uzajamnog kondicioniranja. Unutar te ispreletene strukture, jedna vrsta zla hrani i otvara vrata drugima, bez obzira na individualne ili doktrinarne motivacije. To ne potuje granice individualnih sluajeva, drutvenih grupa ili nacija. Kako su patoloki faktori prisutni unutar sinteze veine sluajeva zla, oni su takoe prisutni i u toj neprekidnoj sredini ili kontiniumu.

Dalja razmatranja tako dobivenih opservacija uzimala su u obzir samo jedan dio gorenavedenih raznolikih sluajeva, pogotovo one koji nisu proizvodili sumnju sudarajui se sa prirodnim moralnim stanovitima, i one koji nisu pokazivali praktine tekoe za dalje analize (kao nemanje daljeg kontakta sa pacijentom). Statistiki pristup je obezbjedio samo generalne norme. Intuitivna penetracija svakog individualnog problema i slina sinteza cjeline, ispostavila se kao najproduktivnija metoda na tom podruju. Uloga patolokih faktora u procesu porijekla zla moe biti odigrana od strane bilo kojeg poznatog ili jo uvijek nedovoljno istraenog psihopatolokog fenomena, kao i od strane nekih patolokih elemenata koje medicinska praksa ne svrstava pod psihopatologiju. Meutim, njihova aktivnost u ponerogeninom procesu je zavisna od karakteristika koje su drugaije od oiglednosti i inteziteta stanja. Upravo suprotno, najvea ponerogenina aktivnost se postie patolokim faktorima jednog inteziteta koji generalno dozvoljava njihovo otkrivanje uz pomo klinikih metoda, iako oni jo uvijek nisu smatrani patolokim po miljenju drutvene okoline. Takav jedan faktor moe prikriveno ograniiti sposobnost njegovog nosioca za kontrolu ponaanja, ili uticati na druge osobe, traumatizirajui njihove psihe, fascinirajui ih, navodei njihove linosti da se nepravilno razvijaju, ili izazivajui osvetnike emocije ili udnju za kanjavanjem. Jedno moralistiko tumaenje takvih agenata i njihove zaostavtine djeluje protiv sposobnosti ovjeanstva da vidi uzroke zla i da se koristi zdravim razumom u borbi protiv njega. To je razlog zato identifikacija takvih patolokih faktora i otkrivanje njihovih aktivnosti esto moe uguiti poneroloke djelatnosti. U procesu postanka zla, patoloki faktori mogu djelovati iz unutranjosti jedne individue koja je poinila tetno djelo; takva aktivnost se relativno lako moe utvrditi od strane javnog mnenja ili pravosua. Mnogo rjee se obraa panja na to kako vanjski uticaji koje emituju njihovi nosioci, djeluju na individue ili grupe. Takvi uticaji, meutim, igraju znaajnu ulogu u sveoptoj genezi zla. Da bi ti uticaji bili aktivni, patoloke karakteristike koje su u pitanju, moraju biti interpretirane na moralistiki nain, tj. drugaije od njihove istinske prirode. Postoje mnoge mogunosti za takve aktivnosti. Hajde da, u ovom momentu, naznaimo one koje su najtetnije. Svaki ovjek u svom ivotnom vijeku a posebno za vrijeme djetinjstva, asimilira psiholoki materijal od drugih kroz mentalnu rezonanciju, identifikaciju, imitaciju i druge komunikativne naine, transformirajui ih za izgradnju svoje vlastite linosti i pogleda na svijet. Ako je takav materijal kontaminiran patolokim faktorima i deformitetima, razvoj linosti e takoe biti deformisan. Proizvod toga e biti jedna osoba koja nije stanju pravilno da razumije ni sebe ni druge, normalne ljudske odnose i moral; ona e se razviti u jednu linost koja e initi zla djela uz veoma slab osjeaj da grijei. Da li je ona stvarno kriva? ovjekova vijekovima stara moralna slabost i nedostatna inteligencija, ispravno rezonovanje i znanje u kombinaciji sa aktivnostima razovrsnih patolokih faktora, stvaraju jednu kompleksnu mreu uzronosti koja esto sadri i povratnu spregu ili zatvorene

uzrone strukture. Praktino govorei, uzrok i posljedica su esto iroko razdvojeni u vremenu, to oteava praenje njihovih veza. Ukoliko je obim naih opservacija dovoljno irok, onda ponerogenini procesi podsjeaju na kompleksne hemijske sinteze, gdje modifikovanje jednog jedinog faktora uzrokuje promjene u cijelom procesu. Botaniarima je poznat zakon minimuma, gdje je rast biljke ogranien koliinom onog sastojka koji je deficitaran u zemlji. Slino tome, eliminacija (ili bar, ograniavanje) aktivnosti jednog od gorepomenutih faktora, ili nedostataka, moe prouzrokovati odgovarajuu redukciju u cjelom procesu geneze zla. Moralisti nas ve vijekovima savjetuju da razvijamo etiku i ljudske vrijednosti; oni se nalaze u potrazi za ispravnim intelektualnim kriterijumima. Oni takoe potuju ispravnost rezonovanja, iji se znaaj na tom podruju ne moe dovoditi u pitanje. Meutim, uprkos svim njihovim naporima, oni nisu bili u stanju da nadvladaju mnoge vrste zla koje vijekovima mue ovjeanstvo i koje se u dananjim vremenima poveavaju do nezamislivih proporcija. Ponerolog ni u kom sluaju ne eli da umanji ulogu moralnih vrijednosti i znanja na tom podruju; on bi radije da podupre to sa jednim, zasada potcjenjenim naunim znajem, da bi se zaokruila cijela slika, kako bi se sve to bolje prilagodilo realnosti, te se tako omoguila i jedna efikasija akcija na moralnom, psiholokom, drutvenom i politikom planu. Ta nova disciplina je tako primarno zainteresovana za ulogu patolokih faktora u porijeklu zla, pogotovo zato to bi jedna svjesna kontrola i nadzor nad njima, na naunom, socijalnom i individualnom nivou, mogli efikasno da ugue ili razoruaju te procese. Neto to je stoljeima bilo nemogue, sada je postalo izvodljivo u praksi. Metodoloka oplemenjenja zavise od daljeg napretka u prikupljanju detaljnih podataka i ubjeenja u korisnost takvog ponaanja. Na primjer, u toku psihoterapije mi moemo informisati jednog pacijenta da u genezi njegove linosti i ponaanja nalazimo rezultate uticaja druge osobe, koja pokazuje psihopatoloke karakteristike. Takva jedna naa intervencija e biti bolna za pacijenta to e traiti od nas da postupamo taktino i znalaki. Meutim, kao rezultat te interakcije, pacijent e razviti jednu vrstu samo-analize koja e ga osloboditi od posljedica tih uticaja i omoguiti mu da napravi odreenu kritiku distancu kad ima posla s faktorima koji su sline prirode. Rehabilitacija e zavisti od poboljanja njegove sposobnosti za razumijevanje sebe i drugih. Zahvaljujui tome, on e biti u stanju da savladava svoje unutranje i intepersonalne potekoe mnogo lake i da izbjegava one greke koje mogu povrijediti njega, kao i one u njegovoj neposrednoj okolini.

Patoloki faktori

Sada emo pokuati da napravimo jedan koncizan opis nekih primjera onih patolokih faktora koji su se pokazali kao najaktivniji u ponerogeninim procesima. Umjesto nekih zamornih statistikih tablica, ovi primjeri su izabrani na osnovu autorovog vlastitog iskustva, te se tako mogu razlikovati od procjena nekih drugih specijalista. Mnogo toga zavisi od specifine situacije. Jedan manji dio statistikih podataka u vezi ovih fenomena posuen je iz drugih naunih izvora, a u nekim sluajevima se radi o priblinim procjenama dobijenim u uslovima koji nisu dozvoljavali razvoj jednog cjelovitijeg naunog fronta. Opet, molim itaoca da uzme u obzir uslove pod kojima je autor radio, kao i mjesto i vrijeme. Neke istorijske linosti e takoe biti pomenute a tu se radi o ljudima ije su patoloke karakteristike doprinjele procesu geneze zla u jednom irem drutvenom obimu, utiskujui svoj ig na sudbinu nacija. Ustanovljavanje dijagnoze ljudima ije su psihike anomalije i bolesti umrle zajedno s njima, nije lagan zadatak. Rezultati takvih klinikih analiza su podloni diskusiji, ak i od strane ljudi koji nemaju dovoljno znanja i iskustva na tom podruju, samo zato to prepoznavanje takvog jednog stanja svijesti ne odgovara njihovom istorijskom ili literarnom nainu razmiljanja. S obzirom da se to mahom ini na osnovu zaostavtine prirodnog i esto moralizirajueg jezika, ja mogu jedino da naglasim da sam uvijek zasnivao moje nalaze na uporedbi podataka steenih uz pomo mnogobrojnih opservacija koje su sprovoene prilikom prouavanja mnogih slinih pacijenata uz pomo objektivnih metoda iz savremene klinike psihologije. Tako sam ovdje zauzeo jedan kritiki prilaz, koliko je god to bilo mogue. Pored toga, miljenja specijalista koji su do svojih rezultata doli na slian nain, takoe e biti od velike vrijednosti.

Steene devijacije
Sposobnosti modanog tkiva za regeneraciju su vrlo ograniene; ukoliko je oteeno i promena se kasnije izlei, zapoinje proces rehabilitacije, tokom koga susedno zdravo tkivo preuzima funkciju oteenog dela. Ova zamena nikada nije savrena; tako se neki nedostaci u pogledu sposobnosti i adekvatnosti psiholokih procesa mogu otkriti odgovarajuim testovima ak i u sluaju veoma malih oteenja. Specijalisti su svesni razliitih uzroka zaetka ovog oteenja, ukljuujui traumu i infekcije. Ovde treba ukazati da psiholoke posledice ovakvih promena, kao to moemo uoiti mnogo godina kasnije, u mnogo veoj meri zavise od mesta oteenja, da li na povrini ili unutar modane mase, nego od uzroka koji ih je izazvao. Svojstva tih posledica takoe zavise od toga, kada su se one javile u ivotu osobe. Oteenja, koja su se javila prenatalno ili u ranom detinjstvu, imaju mnogo aktivnije delovanje s obzirom na patoloke efekte u ponerogeninim procesima nego ona koja su nastala kasnije. U drutvima sa razvijenom medicinskom negom nalazimo kod dece u niim

razredima osnovne kole (ukoliko testovi mogu da se sprovedu) 5 7 procenata one koja su pretrpela oteenje modanog tkiva, to je uzrokovalo izvesne tekoe u obrazovanju ili ponaanju. Ovaj procenat se poveava sa uzrastom. Moderna medicinska nega je doprinela kvantitativnom smanjenju takvih fenomena, ali u relativno necivilizovanim zemljama i ranije tokom istorije indikacije oteenja, uzrokovanih ovakvim promenama jesu i bile su mnogo uestalije. Epilepsija i njene mnoge varijacije predstavljaju najstariju poznatu posledicu ovakve ozlede; uoena je kod relativno malog broja ljudi koji pate od ovog oteenja. Istraivai ove materije su manje ili vie saglasni u uverenju da su Julije Cezar i kasnije Napoleon Bonaparta imali epileptine napade. To su verovatno bili primeri vegetativne epilepsije, uzrokovane ozledom duboko u mozgu, blizu vegetativnih centara. Ova vrsta ne uzrokuje kasniju slaboumnost. Opseg u kome su ta skrivena oboljenja imala negativan uticaj na njihove karaktere i donoenje odluka od istorijske vanosti, ili igrala ponerogeninu ulogu, bi moglo da bude predmet posebne studije i evaluacija od velike koristi. Meutim, u najveem broju sluajeva epilepsija je vidljiva bolest to ograniava njenu ulogu u ponerogeninom procesu. Kod mnogo veeg broja obolelih od oteenja modanog tkiva negativna deformacija njihovih karaktera raste tokom vremena. Ono daje raznoliku mentalnu sliku, u zavisnosti od svojstava i lokaliteta tih promena, vremena njihovog nastanka i ivotnih uslova pojedinca posle njihove pojave. Nazvaemo ovaj poremeaje karaktera karakteropatije. Neke karakteropatije igraju istaknutu ulogu u procesima geneze zla. Ovde emo dati karakteristike onih najaktivnijih. Karakteropatije pokazuju izvestan slian kvalitet, ukoliko klinika slika nije zamagljena istovremenim postojanjem drugih mentalnih anomalija (uglavnom nasleenih), koje se nekad javlja u praksi. To pogotovo postaje evidentno pri instinktivnim i afektivnim odgovorima, koji su prirodni iako esto nedovoljno kontrolisani. Iskustvo ljudi sa ovakvim anomalijama se uveava unutar sveta normalnih ljudi, kome pripadaju po svojoj prirodi. Na taj nain njihov razliit nain miljenja, njihova emocionalna nasilnost i njihov egoizam relativno lako nalaze put do umova drugih ljudi i oni se posmatraju unutar kategorija svakodnevnog sveta. Ovakvo ponaanje osobe sa ovim karakternim poremeajima traumatizuje umove i oseanja normalnih ljudi, progresivno smanjujui sposobnost normalne osobe da koristi zdrav razum. Uprkos svom otporu rtve karakteropate usvajaju krute obrasce patolokog miljenja i doivljavanja realnosti. Ako su rtve mladi ljudi, rezultat je da se osoba razvija na neprirodan nain koji vodi do njenog deformisanja. Karakteropate i njihove rtve tako predstavljaju patoloke faktore, koji svojom skrivenom aktivnou lako prouzrokuju nove faze u venoj genezi zla, otvarajui vrata aktiviranju drugih faktora koji odmah zatim preuzimaju glavnu ulogu. Relativno dobro dokumentovan primer ovakvog uticaja karakteropatske linosti na makro-socijalnoj skali je poslednji nemaki car, Vilhelm II. (Najstariji unuk kraljice Viktorije, Vilhelm, simbolizovao je svoju eru i skorojevike aspekte nemake imperije.

Car je pretrpeo povredu prilikom roenja, zbog koje mu je leva ruka bila paralizovana i neupotrebljiva. Tvrdilo se da se oporavio od ovog hendikepa, ali je napor da se to uradi ostavio traga i uprkos naporima njegovih roditelja da mu prue liberalno obrazovanje, princ je bio okupiran verskim misticizmom, militarizmom, anti-semitizmom i glorofikacijom politike moi. Neki su tvrdili da je njegova linost ispoljavala simptome narcistikog poremeaja linosti. Bombastian, sujetan, osetljiv i opsednut grandioznim idejama o boanskom pravu vladanja, njegova linost je nosila obeleja nove Nemake: snaan, ali neuravnoteen, inteligentan ali uskogrud, egocentrian mada udan panje. Prim.ured.) On je prilikom roenja pretrpeo ozledu na mozgu. Tokom itave njegove vladavine i posle nje, ovaj fiziki i psiholoki hendikep je bio skrivan od javnosti. Motorike sposobnosti gornjeg levog dela tela su mu bile umanjene. Kao deak imao je tekoe prilikom uenja gramatike, geometrije i crtanja to predstavlja tipino trojstvo tekoa u obrazovanju uzrokovano manjim modanim oteenjima. Razvio je linost sa infantilnim osobinama i nedovoljnom kontrolom nad svojim emocijama i donekle paranoidni nain razmiljanja koji je lako potiskivao sr nekih vanih pitanja u proces izbegavanja problema. Militaristike poze i generalska uniforma su kompenzovale oseaj inferiornosti i efektivno maskirale njegove nedostatke. U politikom smislu postaju uoljive njegova nedovoljan kontrola nad emocijama i faktor line mrnje. Stari gvozdeni kancelar je morao da ode, taj umeni i nepopustljivi politiar, koji je bio odan monarhiji i koji je podigao mo Pruske. Napokon, on je bio suvie dobro upuen u prineve nedostatke i radio je protiv njegovog krunisanja. Ista sudbina je zadesila i druge kritino orijentisane ljude, koji su bili zamenjeni ljudima slabijih intelektualnih sposobnosti i ponekad sa skrivenim patolokim devijacijama. Zapoela je negativna selekcija. Budui da su obini ljudi skloni da se identifikuju sa carem, i preko njega sa sistemom vladavine, karakteropatski materijal koji je postojao u caru je rezultirao time da se mnogi Nemci progresivno gubili sposobosti da se slue zdravim razumom. itava generacija je odrasla sa psiholokim deformacijama u pogledu oseanja i razumevanja za moral, psiholoke, socijalne i politike realnosti. Ekstremno je tipino da je u mnogim nemakim porodicama, u kojima bi neki lan pokazivao znake psiholokih devijacija, postajalo pitanje asti (ak uz pronalaenje izvinjenja za opako ponaanje) da se ta injenica sakrije od javnosti, pa ak i od bliskih prijatelja i roaka. Veliki delovi nemakog drutva su uneli u sebe taj patoloki materijal, zajedno sa nerealistikim nainom razmiljanja, unutar kojih su slogani preuzeli ulogu argumenata a realni podaci izloeni podsvesnoj selekciji. Ovo se dogaalo u vreme kada je talas histerije rastao irom Evrope, ukljuujui i tendenciju da se emocijama prepusti dominacija i da se u ljudsko ponaanje unese element glume. Koliko trezveno miljenje moe biti dovedeno u pitanje ponaanjem, obojenim ovakvim materijalom je bilo evidentno pogotovo kod ena. Ovo se progresivno proirilo kroz tri carstva i druge drave kontinenta.

U kom stepenu je ovome doprineo Vilhelm II, zajedno sa jo dva cara, iji su umovi takoe bili nesposobni za bavljenje aktuelnim injenicama istorije i upravljanja? U kojoj meri su oni sami tokom svoje vladavine bili podvrgnuti uticaju porasta histerije? To bi predstavljalo interesantnu temu za diskusiju meu istoriarima i ponerolozima. Meunarodne tenzije su rasle; na nadvojvodu Ferdinanda je izvren atentat u Sarajevu. Na alost, niti car, niti bilo ko od vladinih zvaninika nije vladao sopstvenim razumom. Kasnijim dogaajima je dominirao Vilhelmov emocionalni pristup i stereotipni obrasci miljenja i delovanja, nasleeni iz prolosti. Ratni planovi generala, koji su bili pripremljeni ranije i koji su u novim okolnostima izgubili svoju prikladnost, potisnuli su mnogo bolje vojne manevre. ak i oni istoriari, koji dobro poznaju genezu i karakter pruske drave, ukljuujui i potinjenost pojedinaca autoritetu kralja ili cara, i njenu tradiciju krvavog ekspanzionizma, nasluuju da je ta situacija nosila u sebi dejstvo neke neshvatljive fatalnosti, koja izmiu analizama istorijske uzronosti. (Zanimljivu slinost pokazuje reim Dorda Bua i neokonzervatizma. On sledi gotovo taku po taku istoriju ovog cara u nemakoj. Prim. ured.). Mnogi ozbiljni ljudi nastavljaju da zabrinuto postavljaju isto pitanje: kako je Nemaka za vou (Fhrer) mogla da izabere klovnovskog psihopatu koji je otvoreno govorio o vladavini nadoveka? Pod njegovom vlau Nemaka je pustila sa lanca drugi kriminalni i politiki apsurdni rat. Tokom prve polovine tog rata visoko obueni vojni oficiri su asno izvravali nehumana nareenja, nezavisno od politike i vojne take gledita, koja je izdavao ovek, ije je psihiko stanje odgovaralo rutinskim kriterijumima za prisilnu hospitalizaciju u psihijatrijskoj bolnici. Svaki pokuaj da se dogaaji iz prve polovine naeg veka objasne kategorijama, opte prihvaenim u istorijskom pristupu, ostavlja nagrizajui oseaj neadekvatnosti. Samo ponerogenini pristup moe kompenzovati taj nedostatak u naem razumevanju kao to to ini pravda kada je u pitanju uloga patolokih faktora u genezi zla na svakom socijalnom nivou. Nemaka nacija, koja je generacijama bila hranjena patoloki izmenjenim psiholokim materijalom, pala je u stanje kakvo sreemo kod pojedinaca, odgajanih od osoba koje su karakteropati i histerici. Psiholozi iz iskustva znaju koliko esto takvi ljudi doputaju sebi da poine delo koje ozbiljno povreuje druge. Psihoterapeutu je potreban predani rad, vetina i mudrost, da bi osposobio ovakve osobe da ponovo stekne svoje sposobnosti za razumevanje psiholokih problema sa prirodnijim realizmom i da primeni svoje zdrave, kritike sposobnosti na sopstveno ponaanje. Tokom Prvog svetskog rata Nemci su prouzrokovali i sami pretrpeli ogromnu tetu i bol; nisu oseali nikakvu stvarnu krivicu, niti su smatrali da su oni ti koji nisu bili u pravu. To ne iznenauje jer je njihovo ponaanje bilo u skladu sa njihovim sistemom obiaja, bez svesti o njegovim patolokim uzrocima. Potreba ovog patolokog stanja da bude zaogrnuta herojskom nonjom, da bi se izbegla gorka dezintegracija, postaje isuvie

uobiajena. Narasla je misteriozna udnja, kao da je itav organizam postao zavistan od neke droge. Javila se glad za jo patoloki modifikovanim psiholokim materijalom, fenomen koji je poznat psihoterapeutskoj praksi. Ta glad je mogla biti zadovoljena samo preko sline patoloke linosti i slinog sistema upravljanja. Karakteropatska linost je otvorila vrata vladavini psihopatske individue. Kasnije u naem razmatranju emo se vratiti tom redosledu patolokih linosti, onako kako se to u optoj regularnosti javlja u ponerodeninim procesima. Ponerogenini pristup omoguava nae razumevanje osobe, koja je potpala pod delovanje karakteropatske linosti, kao i shvatanju makro-socijalnih fenomena koji su prouzrokovani delovanjem tih faktora. Na alost, samo mali broj takvih osoba moe koristiti adekvatnu psihoterapiju. Naciji koja ponosno brani svoj suverenitet se tako neto ne moe propisati bez ekstremne reakcije. Meutim, kao viziju budunosti razmotriemo reenje ovog problema putem sticanja adekvatnog znanja. ~ Paranoidni poremeaj linosti: Za paranoidno ponaanje je karakteristino da su ljudi sposobni za relativno ispravno razmiljanje dok god razgovor podrazumeva manje razlike u miljenju. To se naglo prekida kada argumenti partnera ponu da podrivaju njihove precenjene ideje, razbijajui njihove tvrdokorne stereotipne obrasce miljenja ili ih navodei da prihvate zakljuke koje su prethodno podsvesno odbili. Ovakav stimulans izliva na partnera bujicu pseudologinih, paramoralistikih, esto uvredljivih izraza koji uvek sadre izvestan stepen sugestije. Izrazi ove vrste izazivaju otpor kod kultivisanih i loginih osoba, koje onda tee da izbegnu paranoidne tipove. Meutim, mo paranoika lei u tome da oni lako podjarmljuju manje kritine umove odnosno ljude sa drugim vrstama psiholokih nedostataka, koji su bili rtve pojedinaca sa poremeajem linosti, i posebno mlade ljude. Proletarijat moe posmatrati tu mo da se drugi potine kao nain da se pobedi vladajua klasa i tako moe stati na stranu paranoidnih osoba. Meutim, to nije prirodna reakcija meu obinim ljudima, gde se percepcija psiholokog realiteta ne javlja manje esto nego meu intelektualcima. U sumi, sklonost da se prihvati paranoidna argumentacija je obrnuto proporcionalna nivou civilizovanosti date zajednice, ali nikada ne dosee veinu. Meutim, paranoidni pojedinci postaju svesni svoje moi da izvre potinjavajui uticaj putem steenog iskustva i pokuaja da ga iskoriste u patoloki egoistinom maniru. Danas znamo da je mehanizam paraniodnih fenomena dvostruk; jedan je prouzrokovan oteenjem modanog tkiva, drugi je funkcionalan ili bihejvioralistiki. U okviru gorepomenutog procesa rehabilitacije neka ozleda modanog tkiva uzrokuje slabljenje preciznosti miljenja, i kao posledicu slabljenje strukture linosti. Najtipiniji su

sluajevi napada patolokih faktora na meumozak (diencephalon) [Zadnji deo prednjeg mozga; povezuje modane hemisfere sa srednjim mozgom (mesencephalon); deo mozga koji ukljuuje epitalamus, talamus i hipotalamus (Prim. ured.)], rezultirajui trajnim opadanjem njegovih tonalnih sposobnosti i slino tonusom inhibicija u modanoj kori. Posebno tokom besanih noi nekontrolisane misli podstiu paranoidno promenjen pogled na ljudsku realnost, kao i ideje koje mogu biti ili deije naivne ili nasilno ravolucionarne. Nazovimo ovu vrstu paranoidna karakteropatija. Kod osoba, kod kojih ne postoji ozleda modanog tkiva, ovi fenomeni se najee javljaju kao posledica odgoja od strane ljudi se paranoidnom karakteropatijom, paralelno sa psiholokim terorom u njihovom detinjstvu. Takav psiholoki materijal se asimiluje, kreirajui rigidne stereotipe neprirodnog doivljavanja realnosti. Ovo oteava prirodni razvoj miljenja i pogleda na svet, a prisilno blokirani sadraji se transformiu u stalne, funkcionalne, sabirne centre. Ivan Pavlov je obuhvatio sve vrste paranoidnih stanja na nain slian ovom funkcionalnom modelu, a da nije bio svestan ovog bazinog i primarnog uzroka. Sa druge strane, on je dao iv opis paranoidnih karaktera i goreopisane lakoe kojom se paranoidni pojedinci odjednom otru injeninoj disciplini i adekvatnim procesima miljenja. Oni itaoci njegovog dela, koji dovoljno poznaju uslove u Sovjetskom Savezu, uoavaju ipak drugaije istorijsko znaenje ove male knjige. Njena namera postaje oigledna. Autor je svoje delo namenio, bez i rei posvete, najvanijem modelu paranoidne linosti: revolucionarnom voi Lenjinu, koga je autor dobro poznavao. Kao dobar psiholog, Pavlov je mogao da pretpostavi da nee biti predmet osvete, budui da e paranoidni um blokirati egocentrine asocijacije. Tako je bilo mogue da umre prirodnom smru. Lenjin treba da bude ubrojan u prvu i najkarakteristiniju vrstu paranoidne linosti, to je najverovatnije izazvano oteenjem meumozga (diencephalon). Vasilije Grosman ga opisuje na sledei nain [Vasilije Grosman je bio sovjetski graanin, ukrajinski Jevrejin, roen 1905. Komunista, postao je ratni dopisnik i radio za vojne novine Crvena zvezda" posao koji ga je odveo na front kod Staljingrada i konano do Berlina. Bio je meu prvima koji je video posledice logora smrti i objavio je prvi izvetaj uopte, na bilo kom jeziku, o jednom logoru smrti Treblinki. Posle rata se inilo da je izgubio veru. Napisao je izvanrednu novelu ivot i sudba" 1950. i - tokom otopljavanja za vreme Hruova, kada je Aleksandru Solenjicinu bilo doputeno da objavi Jedan dan u ivotu Ivana Denisovia" predao ga je 1960. jednom knjievnom asopisu. Ali Solenjicin je bio jedna stvar, Grosman druga: rukopis mu je bio konfiskovan, kao i kopija i indigo papir koji je koristio na pisaoj maini. Suslov, lan Politbiroa, zaduen za ideologiju je izvestio kako je rekao da ne moe biti objavljen do 2000. Meutim, Vladimir Vojinovi ga je na mikro-filmu prokrijumario na Zapad i on je objavljen prvo u Francuskoj 1980. zatim u Engleskoj 1985. Zato 200 godina zabrane? Jer ivot i sudba" predstavlja ak i tada, u liberalnom" okruenju nezamislivi zloin, dokazujui istovetnost u moralnom pogledu izmeu

komunizma i faizma. (Prim.ured.)]: Lenjin je uvek bio pun takta, blag i ljubazan, ali ga je istovremeno karakterisao otar, nepopustljiv i brutalan stav prema politikim protivnicima. Simptom: Astenzija, Fiksacija i stereotipi Nikada nije doputao ni najmanju mogunost da bi oni i minimalno mogli biti u pravu, niti da bi on sam i minimalno mogao greiti. - Patoloki egoizam esto je nazivao svoje oponente piljarima, lakejima, slugama, iftama, agentima ili podmitljivim Judom, koji se moe kupiti za trideset zlatnika. - Paramoralizam Nije pokuavao da uveri svoje oponente tokom diskusije. Nije razgovarao s njima, ve s onima koji su prisustvovali diskusiji, da bi se narugao i kompromitovao svoje suparnike. - Opiniteljstvo i svest o njegovom dejstvu Nekada su takvi svedoci bili samo nekoliko ljudi, nekada hiljade delegata kongresa, nekada gomile italaca dnevnih novina. - Nedostatak samokritike ~ Frontalna karakteropatija: Frontalni deo cerebralnog korteksa (10A i B acc. do Brodmanovog odeljka) praktino ne postoji ni kod jedne vrste osim oveka; njega ini filogenetski najmlae nervno tkivo. Njegova cito-arhitektura je slina mnogo starijoj vizualnoj projekciji oblasti na suprotnom polu mozga. To sugerie izvesnu slinost u pogledu funkcije. Autor je pronaao relativno lak nain da testira tu psiholoku funkciju, koja nam omoguava da ovladamo izvesnim brojem imaginarnih elemenata u naem polju svesti i izloimo ih unutranjoj kontemplaciji. Kapacitet za unutranju projekciju veoma varira od osobe do osobe, manifestujui statistiku korelaciju sa anatomskim varijetetom u anatomskom opsegu tih oblasti. Korelacija izmeu ovog kapaciteta i opte inteligencije je mnogo manja. Kako su istraivai (Luria) opisali, funkcije ove oblasti, ubrzanje i koordinacija misaonog procesa izgleda da je rezultat ove bazine funkcije. Oteenje ove oblasti se javlja relativno esto: ili tokom poroaja ili kratko posle njega, posebno kod nedonoadi, ili kasnije u ivotu kao posledica razliitih uzroka. Broj ovakvih prenatalnih oteenja modanog tkiva je znaajno redukovan zahvaljujui poboljanoj medicinskoj nezi trudnica i novoroenadi. Spektakularna ponerogenina uloga, koja je rezultat poremeaja linosti, izazvanog ovim, se tako donekle moe posmatrati kao karakteristina za ranije generacije i primitivne kulture. Oteenje modane kore selektivno umanjuje gore pomenutu funkciju, ne oteujui memoriju, asocijativnu sposobnost, ili posebno oseaje bazirane na instinktima, kao to je, na primer, sposobnost da sa oseti psiholoka situacija. Opta inteligencija pojedinca tako nije umanjena u velikoj meri. Deca sa ovakvim oteenjem su gotovo normalni uenici;

tekoe se javljaju iznenada na viim stepenima obrazovanja i odnose se u principu na one delove nastavnog programa koji predstavljaju optereenje za ovu funkciju. Patoloki karakter ovakvih ljudi, koji sadri komponente histerije, se razvija tokom godina. Neoteene psiholoke funkcije se preterano razvijaju da bi obezbedile kompenzaciju, to znai da instinktivne i afektivne reakcije imaju prednost. Relativno vitalni ljudi izazivaju sreu, postaju ratoborni i brutalni, kako na reima tako i na delima. Osobe sa prirodnim darom da osete psiholoku situaciju su sklone da iskoriste taj prirodni dar na egoistian i nemilosrdan nain. U procesu miljenja se kod ovakvih ljudi razvija preica, koja zaobilazi hendikepiranu funkciju, vodei direktno od asocijacija do rei, dela i odluka, koje ne podleu nikakvom odlaganju. Ovakvi ljudi interpretiraju svoju sposobnost da osete situaciju i brzo donesu polovine, pojednostavljene odluke kao znak svoje superiornosti nad obinim ljudima, koji due vreme moraju da razmiljaju, uz sumnju u sebe i konflikt motiva. Sudbina ovakvih stvorenja ne zasluuje da se o njoj due razmilja. Ovakvi staljinistiki karakteri" traumatizuju i delotvorno opinjuju druge i njihov uticaj nalazi izuzetno lake naine da zaobie kontrolu zdravog razuma. Veliki broj ljudi je sklon da ovakvim ljudima pripie specijalne moi, podleui na taj nain njihovoj egoistinoj veri. Ukoliko roditelj manifestuje ovakav defekt, nebitni koliko minimalan, sva deca u porodici e pokazivati anomalije u razvoju linosti. Autor je radio sa generacijom starijih, obrazovanih ljudi, kod koji je izvor ovog uticaja bila najstarija sestra, koja je patila od prenatalnog oteenja frontalnog centra. Od ranog detinjstva, etiri mlaa brata su bila izloena ovom izmenjenom psiholokom materijalu i asimilovala su ga, ukljuujui sestrinu rastuu komponentu histerije. Ovi deformiteti linosti i pogleda na svet su se zadrali do njihovih ezdesetih, kao i histerine crte, prouzrokovane time, iji se intenzitet smanjio u odnosu na veliku razliku u godinama. Podsvesna selekcija podataka je onemoguavala ovim ljudima da prihvate bilo kakav kritiki komentar u pogledu sestrinog karaktera; svaki takav komentar se smatrao napadom na ast porodice. Braa su kao realno prihvatala sestrino patoloko obmanjivanje i alila se na njenog zlog" mua (koji je u stvari bio valjana osoba) i njenog sina, u kome je ona nala rtvenog jarca za svoje nedostatke. Postali su deo sveta osvetnikih emocija, posmatrajui svoju sestru kao potpuno normalnu osobu, koju su bili spremni da brane od bilo kakve sugestije na njenu abnormalnost krajnje neukusnim metodama, ukoliko je to potrebno. Smatrali su da su normalne ene otune i naivne, da ne slue niemu osim kao seksualni plen. Nijedan od brae nije stvorio zdravu porodicu, niti razvio makar prosenu ivotnu mudrost.

Razvoj linosti kod ovih ljudi je ukljuivao mnogo drugih faktora, uslovljenih vremenom i mestom u kome su odgajani: smena stolea, sa patriotskim ocem Poljakom i majkom Nemicom, koja se pokorila tadanjim obiajima i formalno prihvatila nacionalnost svog mua, ali je ostala pristalica militarizma i priklonila se optem prihvatanju sve jae histerije koja je prekrivala Evropu tog vremena. To je bila Evropa tri cara: sjaj tri linosti ograniene inteligencije, od kojih su dve pokazivale patoloke crte. Koncept asti" je slavio pobedu. Dugotrajno gledanje u nekoga je bio dovoljan povod za dvoboj. Ta braa su tako rasla kao nasilne megdandije, prekrivene oiljcima od konjikih sablji; meutim, rane, koje su zadavali svojim protivnicima, bile su mnogo ee i gore. Kada ljudi humanistikog obrazovanja razmisle o linostima iz ove porodice, dolaze do zakljuka, da bi uzroke za njihovo formiranje trebalo traiti u tadanjem vremenu i obiajima. Meutim, da sestra nije patila od oteenja mozga i da nije postojao patoloki faktor (iskljuiva hipoteza), njihove linosti bi se razvile mnogo prirodnije ak i tokom tog vremena. Oni bi postali mnogo kritiniji i mnogo prijemiviji za vrednosti zdravog razmiljanja i humanistikih sadraja. Zasnovali bi bolje porodice i prihvatali mnogo razboritiji savet od mnogo mudrije izabranih ena. I zlo, koje su suvie liberalno sejali tokom svog ivota, ili uopte ne bi postojalo, ili bi bilo redukovano na stepen, uslovljen mnogo manjim patolokim faktorima. Komparativna razmatranja su dovela autora do zakljuka, da Josif Visarionovi Dugavili, takoe poznat kao Staljin, treba da bude ukljuen u listu posebno ponerogenine karakteropatije, koja se razvila na osnovu prenatalnog oteenja predfrontalne oblasti mozga. Knjievnost i novine obiluju indikacijama: brutalan, harizmatian, ukrotilac otrovnica; donoenje neopozivih odluka; nehumano okrutan; patoloki osvetoljubiv prema svakome ko bi mu stao na put; egoistina vera u sopstvenu genijalnost od strane osobe, iji je um u stvari bio samo prosean. Ovo stanje objanjava njegovu psihopatsku zavisnost od osoba, kao to je bio Berija. [L.P. Berija, (1899-1953.), sovjetski komunistiki lider, roen u Gruzija. Uzdigao se do visokog poloaja u eki (tajna policija) u Gruiziji i Transkavkazju, postao partijski sekretar u toj oblasti i 1938. postao ef tajne policije. Kao komesar, kasnije ministar, unutranjih poslova, Berija je imao ogromnu mo i bio je prvi na toj poziciji, koji je postao lan Politbiroa (1946.). Posle Staljinove smrti (1956.) Berija je postao vicepremijer pod premijerom Malenkovim, ali je taj savez bio labav; u borbi za mo koja je usledila, Berija je bio uhapen (juli) sa optubom za konspiraciju. On i est tobonjih sauesnika su tajno ispitani i pogubljeni u decembru 1953. (prim. ured.)]. Neke fotografije otkrivaju tipinu deformaciju prednjeg dela glave osoba, koje su patile od ranog oteenja gore pomenute oblasti. Njegova erka na sledei nain opisuje njegove tipine neopozive odluke: Kada god bi iz svog srca izbacio neku osobu, koju je poznavao dugo vremena, svrstavajui je u dui meu svoje neprijatelje", postalo bi nemogue razgovarati sa njime o toj osobi. Za njega je povratak bio nemogu, naime, ubeivanje da to nije njegov neprijatelj i svaki pokuaj u tom pravcu bi u njemu izazvao izlive besa. Redens, ujak Pavlua i A.S. Svanide su bili nesposobni da uine bilo ta u vezi sa tim; Jedino to su

postigli je bilo da moj otac prekine svaki kontakt i uskrati im svoje poverenje. Kada je jednog od njih video poslednji put, rekao je zbogom" kao potencijalnom protivniku, nekom od svojih neprijatelja" (Svetlana Alieleva: Dvadeset pisama prijatelju" prim. ured.) Mi znamo posledice izbacivanja iz srca", kako je to dokumentovano u istoriji tog vremena. Kada razmatramo opseg zla, koje je Staljin pomogao da se ispolji, uvek treba da uzmemo u obzir tu vrstu karakteropatije, koja je u najveoj meri ponerogenina, i da joj pripiemo odgovarajui deo krivice. Na alost , to jo uvek nije u dovoljnoj meri proueno. Treba da razmotrimo mnoge druge devijacije koje igraju sutinsku ulogu u ovom makro-socijalnom fenomenu. Zanemarivanje patolokih faktora kod ovih pojava i ograniavanje interpretacije na istoriografska i moralna razmatranja otvara vrata delovanju kasnijih ponerogeninih faktora; takvo razmatranje samim tim ne treba da bude posmatrano samo kao u naunom smislu nedovoljno, ve i kao nemoralno. ~ Karakteropatija izazvana lekovima: Tokom poslednjih nekoliko decenija medicina je poela da koristi seriju lekova sa ozbiljnim kontraindikacijama: oni napadaju nervni sistem, ostavljajui za sobom ozbiljna oteenja. Ovi najee diskretni hendikepi ponekad prerastaju u promene linosti koje su esto drutveno opasne. Dokazano je da je streptomicin veoma opasan lek; kao posledica toga, neke zemlje su ograniile njegovu upotrebu, dok su ga druge povukle sa liste lekova, ija je upotreba dozvoljena. (Streptomicin deluje tako to spreava sintezu proteina i oteuje elijsku membranu kod osetljivih mikroorganizama. Mogue kontraindikacije ukljuuju nervno oteenje, koje moe rezultirati vrtoglavicom ili gluvoom. prim. ured). Citostatici (veina lekova, koji se koriste za leenje raka, ubija elije raka. Re cytotoxic" znai toksian za elije ili onaj koji ubija elije. Hemoterapija se adekvatno naziva cito-toksinom terapijom". Postoje druge vrste terapija, koje ne ubijaju elije. One deluju tako to spreavaju elije raka da se razmnoavaju. Ove terapije se nazivaju citostatinim. Hormonske terapije za leenje raka dojke se mogu nazvati cito-statinom terapijom. Prim.ured.), koji se koriste za leenje neoplazmatski oboljenja (neoplazma je neprirodan, dezorganizovan izrataj u tkivu ili organu, koji obrazuje razliitu masu. Takav izrataj je poznat kao neoplazam, takoe poznat i kao tumor. Neoplazija se odnosi kako na benigne, tako i na maligne izrasline, dok se rak" posebno odnosi na maligne neoplazije.prim. ured.) esto napadaju filogenetski starije modano tkivo, primarnog nosioca naeg instinktivnog supstrata i osnovnih oseanja. (Hemo glava je naziv, koji su pacijenti oboleli od raka dali jednoj od kontraindikacija hemo-terapije. Opisana je kao nesposobnost koncentracije, redukovana memorija ili teloa da se jasno razmilja. To bi se moglo generalno pripisati optoj iscrpljenosti, meutim, izgleda da postoji nekoliko veoma specifinih simptoma i posledica. Neki ljudi postaju nervozni zbog buke ili

aktivnosti u okruenju. Drugi ne mogu da nau prave rei da se izraze. Jedan pacijent je opisao to stanje: Sve izgleda tako udaljeno Potrebno mi je nekoliko sekundi due da razmislim i odgovorim na pitanje. Mentalni procesi su se enormno usporili." Simptomi izgledaju slini poremeaju panje. Novo istraivanje pokazuje da kod 50% preivelih simptomi vezani za hemo glavu" traju i deset godina po okonanju sistematskog leenja hemo-terapijom. Prim.ured.). Osobe, leene ovakvim lekovima, pokazuju sklonost da izgube svoj emocionalni kolorit i sposobnost da osete psiholoku situaciju. Oni zadravaju svoje intelektualne funkcije, ali postaju egocentrici, koji ude za panjom, i kojima ljudi, koji znaju kako da iskoriste takvu situaciju, lako upravljaju. Postaju indiferentni prema oseanjima drugih ljudi i prema bolu koji im zadaju; svaka kritika njihove linosti se osvetniki naplauje. Ovakva promena karaktera osobe, koja je do skoro uivala potovanje svoje okoline ili zajednice, potovanje, koje i dalje traje, postaje patoloki fenomen koji esto uzrokuje tragine posledice. Da li bi ovo mogao da bude faktor u sluaju iranskog aha? Ponovo, postavljanje dijagnoze mrtvim ljudima je problematino i autoru nedostaju detaljniji podaci. Meutim, takvu mogunost treba prihvatiti kao verovatnu. Geneza te tragedije takoe bez sumnje sadri patoloke faktore koji igraju ponerogeniki aktivnu ulogu. (Napomena urednika da je ova knjiga napisana 1985. godine. Prim.ured.). Posledice sline ovoj psiholokoj slici mogu biti prouzrokovane endogenim toksinima ili virusima. (Dananji stav medicine na Zapadu kae: endogeni toksini sadre teke metale, pesticide, aditive za hranu i hemikalije za industriju i domainstvo. Oni mogu otetiti jetru i bubrege. Oni takoe mogu prei krvnu barijeru mozga i otetiti modane elije. Radnici koji su izloeni udisanju mangana, pokazuju visoke nivoe i sindrome sline Parkinsonovoj bolesti. Precizne studije su takoe pokazale porast nivoa aluminijuma, ive, bakra u tenosti kimene modine kod obolelih od Parkinsonove bolesti. Nije utvreno da li ti minerali pronaeni u mozgu imaju bilo kakav kliniki znaaj. (Mitchell J. Ghen, D.O.O. Ph.D. i Maureen Melidrez, N.D. Prim.ured.) Ukoliko zauke proteknu uz modanu reakciju, one ostavljaju bledilo i tromost oseanja i izvesno smanjenje mentalne efikasnosti. Svedoi se o slinim fenomenima posle nekog tekog napada difterije. Konano, polio/deija paraliza napada mozak, mnogo ee vii deo, koji je napadnut tim procesom, nego prednje renjeve. Ljudi sa paralizovanim nogama retko manifestuju te efekte, ali oni sa paralizom vrata ili ramena treba da se smatraju srenim ukoliko ih nemaju. Uz afektivno bledilo, kod osoba, koje manifestuju takve efekte, se esto javlja naivit ili nesposobnost da shvate sr stvari. Donekle sumnjamo da je predsednik F.D. Ruzvelt manifestovao neke od karakteristika, budui da je polio virus, koji ga je napao kada je imao etiri godine, prouzrokovao paralizu nogu. Poto je to prevladao, usledile su godine kreativne aktivnosti. Meutim, mogue je da je njegov naivni pristup sovjetskoj politici tokom njegovog poslednjeg mandata posedovao patoloku komponentu, koja je stajala u vezi sa pogoranjem zdravlja.

Anomalije karaktera, koje se razvijaju kao posledica oteenja modanog tkiva deluju kao podmukli ponerogenini faktori. Kao rezultat opisanih karakteristika, posebno gorepomenute naivit i nesposobnosti da se shvati sr stvari, njihov se uticaj brzo ukotvljuje u umovima ljudi, traumatizujui nau psihu, osiromaujui i deformiui nae misli i oseanja i ograniavajui sposobnost pojedinca i drutva da koristi zdrav razum i interpretira psiholoku situaciju. To otvara vrata uticaju nekih drugih patolokih karaktera, koji su najee nosioci nasleenih devijacija; oni tada guraju karakteropatske pojedince u stranu i nastavljaju sa svojim ponerogeninom radom. To je razlog zato razliiti tipovi karakteropatije uestvuju tokom inicijalnih perioda geneze zla, kako na marko-socijalnom nivou, tako i na pojedinanom nivou ljudskih porodica. Usavren socijalni sistem u budunosti bi trebalo da zatiti pojedince i drutvo tako to bi spreio da pojedinci sa opisanim devijacijama, ili izvesnim karakteristikama, o kojima e se diskutovati u narednom delu, zauzmu bilo kakvu drutvenu funkciju, na kojoj bi sudbina drugih ljudi zavisila od njihovog ponaanja. To se, naravno, pre svega odnosi na pozicije u vrhu vlade. Takvim pitanjima bi se trebalo baviti u odgovarajuoj instituciji, sastavljenoj od ljudi sa reputacijom razboritosti i sa medicinskim i psiholokim treningom. Obeleja oteenja modanog tkiva i njene posledice u vidu poremeaja linosti je mnogo lake otkriti nego neke nasleene anomalije. Zaustavljanje ponerogeninih procesa uklanjanjem ovih faktora iz procesa sinteze zla, je delotvorno tokom ranih faza ove geneze i mnogo lake u praksi. Nasledne devijacije Nauka ve titi zajednice od posledica nekih psiholokih anomalija, koje su povezane sa izvesnim psiholokim slabostima. Dobro je poznata tragina uloga koju je igrala nasleena hemofilija meu evropskim kraljevskim porodicama. Odgovorni ljudi u zemljama u kojima sistem monarhije jo postoji, vode rauna da ne dopuste da nosilac takvog gena postane kraljica. Svako drutvo koje vodi rauna o pojedincima sa nedostatkom krvne koagulacije ili nekom drugom oboljenju opasnom po ivot, bi protestovalo ukoliko bi ovek, pogoen tako neim, bio postavljen na visoku poziciju i snosio odgovornost za veliki broj ljudi. Ovaj nain pristupa bi trebalo proiriti na mnoge bolesti, ukljuujui i nasleene psiholoke anomalije. Daltonisti, ljudi sa oslabljenom sposobnou da razlikuju crvenu i zelenu boju od sive, ne postavljaju se na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati katastrofu. Mi takoe znamo da je ta anomalija esto povezana sa smanjenjem estetskih doivljaja, slabljenjem emocija i oseaja povezanosti sa ljudima koji vide normalno. Industrijski psiholozi su zbog toga predostroni, kada takvoj osobi treba da bude poveren posao koji zahteva automatski oseaj za odgovornost i kada bezbednost radnika zavisi od tog oseaja.

Pre mnogo vremena je otkriveno da se ove dve gorepomenute anomalije nasleuju preko gena, smetenog u hromozomu X, koji se lako prenosi kroz mnogo generacija. Istovremeno, genetiari su izuavali mnoge nasleene karakteristike, ali su posvetili malu panju anomalijama, koje nas ovde interesuju. Mnoge crte ljudskog karaktera imaju naslednu osnovu i bazirane su na genima, lociranim u nekom X hromozomu; iako to nije pravilo. Neto slino se moe primeniti na veinu anomalija o kojima emo sada diskutovati. Uinjen je veliki napredak u saznanjima o seriji hromozomskih anomalija koje su posledica defektnog deljenja reproduktivnih elija i njihovih fenotipskih psiholokih simptoma. Ovo stanje stvari nam omoguava da zaponemo istraivanje o njihovoj ponerogeninoj ulozi i predstavimo zakljuke, koji su teoretski vani, to je u stvari ve uinjeno. Meutim, u praksi se veina hromozomskih anomalija ne prenosi na sledeu generaciju. Uz to, njihovi nosioci ine veoma mali procenat ukupne populacije i njihova opta inteligencija je nia od drutvenog proseka, tako da je njihova ponerogenika uloga ak i manja od njihove statistike rasprostranjenosti. Veina problema je uzrokovana XYY kariotipom, koji daje mukarce koji su visoki, snani, emocionalno nasilni i sa sklonou da se sukobljavaju sa zakonom. [Sandberg A.A. Koepf. G.F. Ishihara T. Hauschka T.S. (26 avgust, 1961) An XYY human male", Lancet 2, 488-9]. Oni izazivaju diskusije i predmet su testova, ali njihova uloga na nivou koji se ovde istrauje je veoma mala. Mnogo su brojnije one psiholoke devijacije koje igraju saobrazno veu ulogu kao patoloki faktori u ponerogenikim procesima; najverovatnije su prenete normalnim nasleem. Meutim, posebno ova oblast genetike se suoava sa mnogobrojnim biolokim i psiholokim tekoama, ukoliko se prepoznaju fenomeni. Ljudima, koji prouavaju njihove psihopatologije, nedostaju kriterijumi za bioloko razlikovanje bolesti. Biolozima nedostaje jasno psiholoko razlikovanje ovih fenomena koje bi omoguilo studije o naslednim mehanizmima i nekim drugim svojstvima. U vreme kada je nastala veina opaanja, na kojima se bazira ova knjiga, radovi mnogih istraivaa, koji su bacili svetlo na grau o kojoj se ovde raspravlja, tokom kasnih ezdesetih, ili nisu postojali ili su bili nedostupni. Naunici, koji su istraivali fenomene istraene u ovom poglavlju, probijali su svoj put kroz umu simptoma, baziranih na ranijim radovima ili sopstvenim nastojanjima. Razumevanje sutine nekih od tih nasleenih anomalija i njihove ponerogenine uloge se pokazuje kao neophodan preduslov za prouavanje primarnog cilja. U svrhu sveobuhvatnije slike i zbog toga to razraeni nain takoe poseduje sopstvene vrednosti, odluio sam da zadrim metodologiju opisa ovih anomalija, koja proishodi iz mog sopstvenog rada i drugih iz tog vremena. Brojni istraivai iz te gorepomenute plodne ere i neki kasniji istraivai, kao to su R. Jenkins, H. Cleckley, S.H. Ehrlich, K.C. Grey, H.C. Hutchison i F. Kraupl Taylor, bacili su mnogo jasnije svetlo na ovu materiju. Oni su se bavili klinikim radom, upravljajui svoju panju na mnogo demonstrativnije sluajeve, koji igraju mnogo manju ulogu u procesima geneze zla, u skladu sa gore pomenutim optim zakonom ponerologije. Zbog toga je potrebno da ih razmotrimo analogno stanjima koja su manje intenzivna i sadre

manje psiholoke nedostatke. Podjednako vredno za ponerologiju je ispitivanje prirode fenomena, koje omoguava razlikovanje njihove sutine i analizu njihove uloge kao patolokih faktora u genezi zla. izoidija: izoidiju, ili izoidnu psihopatiju je izolovao prvi meu uvenim tvorcima moderne psihologije. (Emil Kraepelin (1856-1926): nemaki psihijatar koji je nameravao da stvori sintezu od stotina mentalnih oboljenja, grupiui oboljenja zajedno na osnovu zajednikih obrazaca simptoma, radije nego na osnovu slinosti glavnih slinosti, kako su to radili njegovi prethodnici. U stvari, zbog demonstrirane neadekvatnosti starih metoda tano je to da je Kraepelin razvio novi dijagnostiki sistem. Kraepelin je takoe demonstrirao specifine obrasce u genetici tih poremeaja i specifine i karakteristine obrasce u njihovom razvoju i ishodu. Uopteno govorei, postoji tendencija da bude vie izofrenika meu roacima izofreninih pacijenata nego meu drugom populacijom, dok je uestalost manine depresije vea meu roacima manino depresivnih. Kraeperin bi trebalo da bude prihvaen kao osniva moderne naune psihijatrije, psihofarmakologije i psihijatrijske genetike, prema tvrdnji eminentnog psihologa, H.J. Eysenck-a, u njegovoj Encyclopedia of Psihology". On se energino suprotstavio Frojdovom pristupu, koji je posmatrao i leio psihijatrijske poremeaje kao poremeaje uzrokovane psiholokim faktorima. Wikipedia. Prim.ured.). Na poetku ona je bila tretirana kao laki oblik istog naslednog poremeaja koji prouzrokuje prijemivost izofreniji. Meutim, kasnija povezanost nije mogla da bude ni potvrena, ni osporena, bez pomoi statistikog materijala i nije pronaen bioloki test koji bi bio u stanju da razrei ovu dilemu. Iz praktinih razloga razmatraemo izoidnost ne uzimajui u obzir tu tradicionalnu vezu. Knjievnost nam prua opise razliitih oblika ove anomalije, ija pojava moe biti pripisana ili promenama u genetskom faktoru ili razlikama u drugim inidividualnim karakteristikama nepatoloke prirode. Predstaviemo zajednika svojstva tih podvrsta. Nosioci ovog oboljenja su hipersenzitivni i sumnjiavi, dok sa druge strane poklanjaju malo panje oseanjima drugih. Skloni su da zauzmu ekstremne stavove i postaju eljni odmazde zbog minornih povoda. Ponekad su ekscentrici i udaci. Nedovoljan oseaj za psiholoku situaciju i realnost ih vodi do predimenzioniranih, pogrenih, peorativnih interpretacija u pogledu namera drugih ljudi. Lako bivaju uvueni u aktivnosti koje su naoko moralne, mada u stvari nanose tetu i njima i drugima. Njihov osiromaeni pogled na svet ih ini tipino pesimistinim u pogledu ljudske prirode. esto nailazimo na te karakteristine stavove u njihovim izjavama i spisima: Ljudska priroda je tako loa da se red u ljudskom drutvu moe uspostaviti samo preko snane sile, koju ine visoko kvalifikovani pojedinci u ime vie ideje." Nazovimo ovu tipinu izjavu izoidnom deklaracijom". Ljudska priroda zaista pokazuje sklonost da bude rava, posebno kada izoidni pojedinci zagoraju ivot drugim ljudima. Ukoliko su ukljueni u veoma napete situacije, izoidni nedostaci uzrokuju brz kolaps. Njihova sposobnost za razmiljanje je usled toga

umanjena na karakteristian nain i izoidni pojedinci lako zapadaju u reaktivna psihika stanja, koja su u svom ispoljavanju tako slina izofreniji, da to vodi do pogrene dijagnoze. Zajedniki faktor u razliitim vrstama ove anomalije je jednolino bledilo emocija i nedostatak oseaja za psiholoke realitete, esencijalan faktor u bazinoj inteligenciji. To moe biti pripisano nekom nepotpunom kvalitetu instinktivnog supstrata, koji deluje kao da je postavljen na ivom pesku. Slab emocionalni pritisak im omoguava da razviju adekvatno teorijsko razmiljanje, koje je korisno u ne-humanistikim sferama aktivnosti, ali zbog svoje jednostranosti skloni su da posmatraju sebe kao intelektualno superiorne u odnosu na obine" ljude. Kvantitativna uestalost ovog oboljenja varira s obzirom na nacije i rase: niska kod crnaca, najvia kod Jevreja. Procena te uestalosti se kree od zanemarljive do preko 3%. U Poljskoj bi se mogla proceniti na 0,7% populacije. Moja zapaanja ukazuju na to da je ova anomalija autosomalno nasledna. (Autosomalno: bolest koja je uslovljena grekom u DNA na jednom od 22 para, koji nisu polni hromozomi. Tako i deaci i devojice mogu naslediti ovu nepravilnost. Ukoliko se greka nalazi na polnom hromozomu, smatra se da je nasleivanje vezano za pol. Prim. ured.). Poneroloka aktivnost izoidnih pojedinaca treba da bude razmotrena u dva aspekta. Na mikro-planu ovi pojedinci prouzrokuju tekoe svojoj porodici, budui da lako postaju igraka u rukama pametnih i beskrupuloznih ljudi i budui da su veoma loi roditelji. Njihova tendencija da vide ljudsku realnost na doktrinaran i pojednostavljan nain koji smatraju adekvatnim" tj. crno-belo," transformie njihove dobre namere u loe rezultate. Meutim, njihova ponerogenina uloga moe imati i makro-socijalne implikacije ukoliko svoj stav prema ljudskoj prirodi i tendenciju da razvijaju velike doktrine stave na papir i umnoe u velikim izdanjima. Uprkos tipinim nedostacima, i ak otvoreno izoidnim deklaracijama, njihovi itaoci ne shvataju kakav je zaista karakter autora. Ignorantni prema istinskoj naravi autora, takvi neinformisani itaoci su skloni da interpretiraju ovakva dela na nain koji odgovara njihovoj sopstvenoj prirodi. Um normalnih ljudi pokazuje tendenciju ka korigovanim interpretacijama u skladu sa njihovim sopstvenim bogatijim psiholokim pogledom na svet. Sa druge strane, mnogi drugi itaoci kritiki odbacuju takva dela uz moralno gaenje, ali bez svesti o njihovom istinskom uzroku. Analiza dela Karla Marksa lako otkriva sve gore pomenute tipove percepcije socijalne reakcije koje su proizvele animozitet izmeu velikih grupa ljudi. Kada itamo ta uznemirujua dela koja stvaraju jaz, treba da ih ispitamo paljivo u pogledu bilo koga od tih karakteristinih nedostataka i ak otvoreno iznetih izoidnih

deklaracija. Takav proces e nas osposobiti da usvojimo adekvatnu kritiku distancu od sadraja i olakati nam da iz doktrinarnog materijala izdvojimo potencijalne vredne elemente. Ako to uini dvoje ili vie ljudi, koji reprezentuju znatno razliite interpretacije, njihov nain percepcije e se pribliiti i uzroci neslaganja e ieznuti. ~ Sutinska psihopatija: U sklopu ovih tvrdnji, sada emo dati karakteristike sledee nasleene anomalije ija se uloga u ponerogeninim procesima javlja na bilo kom socijalnom nivou kao izuzetno intenzivna. Treba da podvuemo da je potreba da se ovaj fenomen izoluje i da se detaljno ispita brzo i jasno postala evidentna za one istraivae ukljuujui i autora - koji su bili zainteresovani za makro-socijalni nivo geneze zla, jer su mu bili svedoci. Potvrujem svoj dug Kazimiru Dobrovskom, to je ovo uinio i nazvao ovu anomaliju sutinska psihopatija". [Kazimierz Dobrowski (1902-1980.), poljski psiholog, psihijatar, lekar i pesnik. Dobrovski je tokom ivota i klinikog rada razvio teoriju pozitivne dezintegracije, novi pristup razvoju linosti. Prim. ured.]. Bioloki govorei, fenomen je slian slepilu za boje ali je njegova uestalost deset puta manja (jedva %), ali za razliku od slepila za boje, deluje na oba pola. [Novije istraivanje Robert Hare, Martha Stout i najzad Salekin, Triobst, Krioukova idu ka tome da poveaju verovatnou njene pojave u datoj populaciji. Kasnija istraivanja, u Construct Validity of Psihopaty in a Community Sample: A Nomological Net Approach" Salekin, Trobst, Krioukova, Journal of Personality Disorders" 15(5) 425-411 2001) sugeriu da je zastupljenost psihopatije moda 5% ili vie, iako je ogromna veina mukog pola (vie od 1/10 mukaraca naspram 1/100 ena) Prim. ured.]. Njen intenzitet takoe varira u opsegu od nivoa, koji je jedva uoljiv za iskusnog posmatraa, do oiglednog psiholokog nedostatka. Kao i slepilo za boje ova anomalija predstavlja nedostatak u transformaciji stimulansa, iako se ne javlja na senzornom, ve na instinktivnom nivou. (Aktuelno istraivanje sugerie da su mnoge karakteristike, koje se ispoljavaju kod psihopatije, usko povezane sa temeljnim nedostatkom sposobnosti za da se napravi nedvosmislen mentalni i emocionalni faksimil" druge osobe. Oni izgledaju potpuno nesposobni da se uvuku u kou" drugih, osim u isto intelektualnom smislu. Prim ured.). Psihijatri stare kole skloni su da nazivaju ovakve ljude daltonistima za ljudska oseanja i drutveno moralne vrednosti". Psiholoka slika pokazuje jasne nedostatake samo kod mukaraca; kod ena je on priguen kao kod posledice druge normalne alele (Aleli su razliiti oblici jednog istog gena. Geni koji obrazuju alele nazivaju se polimorfni geni, za razliku od monomorfnih koji imaju samo jedan alelni oblik. Aleli jednog gena mogu biti u razliitim meusobnim odnosima interakcijama Wikipedia. Prim.prev.). Ovo sugerie da se anomalija dodue nasleuje preko X hromozoma, ali kroz semidominatan gen. Meutim, autor ovo nije bio u stanju da potvrdi iskljuujui nasleivanje sa oca na sina.

Analiza razliitog iskustvenog modela, koji reprezentuju te osobe, nas vodi do zakljuka da je njihov instinktivni supstrat takoe oteen i da sadri praznine i nedostatak prirodne rezonantne osetljivosti, uobiajeno prisutne kod vrste Homo Sapience.(Ono to pihopatama nedostaje je kvalitet da ljudi zavise od ivota u drutvenoj harmoniji. Prim ured.) Instinkt nae vrste je na prvi uitelj; on ostaje sa nama tokom itavog ivota. Na tom defektnom instinktivnom supstratu se razvija nedostatak viih oseanja i osiromaenje psiholokih, moralnih i drutvenih koncepata u skladu sa tim prazninama. Na prirodni svet koncepata baziran na instinktima vrste, kako je to opisano u prethodnom poglavlju pogaa psihopate kao gotovo nerazumljiv obiaj bez potvrde u njihovom sopstvenom psiholokom iskustvu. Oni smatraju da su navike i principi uljudnosti neki strani obiaj, koje je izumeo i uveo neko drugi (verovatno svetenici"), glupi, tegobni i ak besmisleni. Meutim, istovremeno oni lako opaaju nedostatke i slabosti naeg prirodnog jezika psiholokih i moralnih koncepata na nain koji podsea na dranje savremenog psihologa samo u karikaturi. Prosena inteligencija psihopate, posebno ako se meri testovima koji se uobiajeno koriste, je neto nia nego kod normalnih ljudi, iako podjednako raznolika. Nasuprot velikoj raznovrsnosti inteligencije i interesovanja, ova grupa ne sadri primere najvie inteligencije, niti meu njom nalazimo tehnike i strune talente. Najdarovitiji pripadnici ove vrste tako mogu da steknu zvanje u naukama koje ne zahtevaju humanistiki pogled na svet ili praktine vetine. (Meutim, akademska uljudnost je drugo pitanje). Kad god pokuamo da napravimo specijalne testove koji bi merili ivotnu mudrost" ili drutveno-moralnu" imaginaciju, ak i kada se uzmu u obzir psihometrine evaluacije, pojedinci ovog tipa pokazuju nedostatak koji je neproporcionalan njihovom linom IQ-u. Nasuprot njihovim nedostacima u psihikom i moralnom znanju, oni razvijaju sopstveno znanje, kojim raspolau, neto to nedostaje ljudima sa prirodnim pogledom na svet. Oni ue da prepoznaju jedni druge u gomili jo od detinjstva i razvijaju svest o postojanju pojedinaca koji su im slini. Oni takoe postaju svesni da su drugaiji od sveta drugih ljudi koji ih okruuju. Oni nas posmatraju sa izvesne distance, kao neki paraspecifian varijetet. Prirodne ljudske reakcije koje ne izazivaju interesovanje normalnih ljudi jer se posmatraju kao samorazumljive, pogaaju psihopate kao neobine, i zanimljive, pa ak i komine. Oni nas zbog toga posmatraju, izvodei zakljuke, formirajui svoj sopstveni svet koncepata. Postaju eksperti za nae slabosti i ponekad izvode bezoseajne eksperimente. Patnja i nepravda koju proizvode ne izazivaju u njima oseaj krivice, jer su takve reakcije drugih jednostavno posledica toga da su oni drugaiji i odnose se samo na te druge ljude" koje ne posmatraju kao specifine. Niti normalna osoba, niti na prirodni pogled na svet ne moe zamisliti, niti na odgovarajui nain proceniti postojanje tog sveta drugaijih koncepata. Istraivai takvih fenomena mogu zaviriti u to devijantno znanje psihopata preko dugoronih ispitivanja linosti takvih ljudi, koristei ga sa tekoama, kao neki strani

jezik. Kao to emo videti, takva praktina vetina postaje iroko rasprostranjena u nacijama, obuzetim tim makro-socijalnim patolokim fenomenom u kome ova anomalija igra nadahnjujuu ulogu. Normalna osoba moe nauiti da se slui njihovim konceptualnim jezikom, ak i spretno, ali psihopata nikada nee biti sposoban da prisajedini pogled na svet normalne osobe, iako oni to ponekad pokuavaju tokom itavog ivota. Rezultat toga je samo uloga i maska iza koje skrivaju svoju devijantnu realnost. Drugi mit i uloga koju esto igraju, a koja ipak sadri zrnce istine s obzirom na specifino psiholoko znanje" koje psihopate stiu posmatrajui druge ljude, je onaj o briljantnom umu i geniju psihopata; neki od njih zaista veruju u to i pokuavaju da tu veru nametnu drugima. Govorei o maski patoloke normalnosti, koju takvi pojedinci nose (ili slini devijantni pojedinci uz manji intenzitet), treba pomeneti knjigu Mask of Sanity, Hervey Cleckley, koji je ovaj fenomen uinio sreditem svog razmiljanja. Odlomak: Setimo se da njegovo tipino ponaanje ponitava ono to izgleda da su njegovi ciljevi. Nije li on sam taj koji je najvie obmanut svojom spoljnom normalnou? Iako sam najvie obmanjuje druge i potpuno je svestan svojih lai, ini se da je nesposoban da napravi adekvatnu razliku izmeu svojih lanih intencija, lanog saoseanja, lane ljubavi itd. i iskrenog odgovora normalne osobe. Njegov ogroman nedostatak uvida pokazuje koliko on malo razume prirodu svog poremeaja. Ukoliko drugi ne prihvate odmah njegovu re asti kao dentlmena", njegovo iznenaenje je, verujem, istinsko. U njegovom iskustvu dublje emocije su toliko izbledele, da je nesavladivo ravnoduan prema onome to ivot predstavlja za druge. Njegova svest o onome to je suprotnost hipokriziji je tako nesupstancijalno teoretska da postaje diskutabilno da li bi mu uopte trebalo pripisati hipokriziju u njenom osnovnom znaenju. Budui da ne poseduje sopstvene glavne vrednosti, da li se moe oekivati da razume smisao povreda koje nanosi drugima? Malom detetu, koje ne pamti veliki bol, njegova majka moe rei da je pogreno odsei psu rep. Znajui da je to pogreno, ono moe nastaviti sa tom operacijom. Ne moemo ga potpuno razreiti krivice ako kaemo da on razume manje nego odrastao ovek, koji uz puno poimanje fizike agonije, nastavlja da koristi no. Da li osoba moe osetiti duboke nivoe patnje bez znanja o srei? Da li moe da dospe do zle intencije u punom smislu te rei bez prave svesti o suprotnosti zla? Nemam konaan odgovor na ta pitanja. (Hervey Cleckley, Mask of Sanity, 1976. C.V. Mosby, Co.p.386). Svi istraivai psihopatije podvlae tri primarna svojstva s obzirom na najtipiniji varijetet: nedostatak oseanja krivice za anti-socijalne aktivnosti, nesposobnost da istinski vole, i sklonost da brbljaju na nain koji lako odstupa od realnosti. [U svom dokumentu Construct Validity of Psychopathy in a Community Sammple: A Nomological Net

Approach (op.cit), Salekin, Trobst i Krioukova piu: Psihopatija, kako je originalno razmatrana od strane Cleckley-a, nije ograniena samo na aktivnosti koje su ilegalne, ve pre opisuje takve osobine linosti kao to su manipulativnost, neiskrenost, egocentrinost i nedostatak krivice karakteristike jasno prisutne kod kriminalaca, ali i kod suprunika, roditelja, efova, advokata, politiara, da pomenemo samo neke. (Bursten 1973. Stewart 1991.) Kao takvi, psihopate se mogu okarakterisati kao osobe koje razvijaju tendenciju ka dominaciji i hladnoi. Wiggins (1995.), sumirajui prethodne nalaze, nagovetava da su takvi pojedinci skloni ljutnji i iritaciji i eksploataciji drugih. Oni su arogantni, manipulativni, cinini, egzibicionisti, eljni senzacija. Makijavelistiki, osvetoljubivi i usmereni samo ka sopstvenoj koristi. S obzirom na njihove obrasce i socijalnu razmenu (Foa &Foa, 1974.), oni sebi pripisuju ljubav i status, posmatrajui sebe kao izuzetno vredne i vane, ali ne priznaju ljubav i status drugima, posmatrajui ih kao bezvredne i nevane. Ova karakterizacija je potpuno u skladu sa sutinom psihopatije, kako je ona ve opisana. Ono to postaje jasno iz ovih nalaze je da a) mera psihopatije se pribliava prototipu psihopatije, koji u sebe ukljuuje dominantne i hladne karakteristike; b) psihopate se javljaju u drutvima u moda veem stepenu od oekivanog; c) ini se da psihopate imaju malo poklapanja sa poremeajem linosti izolovanog kao antisocijalni poremeaj linosti". Prim ured.]. Neurotian pacijent je po pravilu povuen i ima tekoe da objasni ta ga najvie mui. Psiholog mora znati kako da prevazie tu prepreku uz pomo bezbolne interakcije. Neurotiari su skloni prekomernom oseaju krivice zbog dela koja su lako oprostiva. Ovakvi pacijenti su sposobni za istrajnu i postojanu ljubav, iako imaju tekoa da je izraze i da ostvare svoje snove. Ponaanje psihopata predstavlja antipod ovakvih fenomena i tekoa. Na prvi kontakt sa psihopatama sa govorljivim ispadima, koji lako teku izbegavajui istinski vaan predmet, sa podjednakom lakoom ako su neugodni za govornika. Njihov trening miljenja takoe izbegava ona apstraktna oseanja i vrednosti koje nisu prisutne u psihopatskom pogledu na svet, osim ukoliko smiljeno ne obmanjuju. U tom sluaju e koristiti mnogo oseajnih" rei, ija e paljiva provera pokazati da oni ne razumeju te rei na isti nain kao normalni ljudi. Tada takoe oseamo da imamo posla sa imitacijom obrazaca miljenja normalnih ljudi u kojoj je neto drugo u stvari normalno". Sa logike take gledita, sled misli je prividno korektan, iako moda udaljen od opte prihvaenih kriterijuma. Meutim, detaljnija analiza potvruje upotrebu mnogih sugestivnih paralogizama. Pojedinci sa ovom vrstom psihopatije praktino ne poznaju postojanu ljubav prema drugoj osobi, posebno branom drugu; ona predstavlja bajku iz drugog" ljudskog sveta; ljubav je za psihopatu kratkotrajan fenomen sa ciljem seksualne avanture. Mnogi psihopatski Don uani su u stanju da igraju ulogu ljubavnika dovoljno dobro da ih njihovi partneri prihvate u dobroj veri. Posle venanja, oseanja, koja u stvari nikada i nisu postojala, se zamenjuju egoizmom, egotizmom i hedonizmom. Religija, koja ui ljubavi prema blinjem, ih odbija kao slina bajka, dobra samo za decu i one drugaije druge".

ovek bi oekivao da oseaju krivicu kao posledicu mnogih anti-socijalnih dela, meutim njihov nedostatak krivice je rezultat svih njihovih nedostataka o kojima smo ovde diskutovali. (Robert Hare kae: Ono to mi je bilo najinteresantnije u prvo vreme, koliko ja znam, je da nije bilo reakcije u podrujima za emocionalne nadraaje, ali je postojala superaktivnost u drugim delovima mozga, koji su namenjeni jeziku. Ovi delovi su bili aktivni, kao da su oni rekli:"Hej, zar to nije interesantno!" Tako se inilo da oni analiziraju emocionalni materijal u terminima njihovog lingvistikog znaenja ili znaenja iz renika. To su anomalije u nainu na koji psihopate procesiraju informacije. To mora biti optije od proste emocionalne informacije. U drugoj MRI studiji smo posmatrali delove mozga, koji se koriste za obradu konkretnih i apstraktnih rei. Nijedan psihopatski pojedinac nije pokazao pojaanu aktivnost u desnom donjem/gronjem slepoonikom korteksu. Za psihopate, to se nije dogodilo. Hare i njegove kolege su onda rukovodile fMRI studiju, koristei slike neutralnih scena i neprijatnih scena ubistva. Nijedan psihopata nije pokazao poveanu reakciju na neprijatne scene u poreenju sa neutralnim", istakao je. U psihopati, to nije bilo nita. Nikakva razlika. Ali je bilo jakih reakcija u istim delovima mozga tokom prezentacije emocionalnih rei. To je kao da analiziraju emocionalni materijal u ekstra-limbinim oblastima. Psihopaty vs. Antisocial Personality Disorder and Sociopathy, A Disussion by Robert Hare; crimelibrary.com). Svet normalnih ljudi, koje povreuju, je za njih neshvatljiv i neprijateljski. ivot psihopata je trka za onim to im trenutno okupira panju, trenutak zadovoljstva i privremen oseaj moi. esto se sreu sa neuspehom tokom tog puta, sa silom i moralnim neodobravanjem od strane zajednice tih drugih ljudi koje ne razumeju. U svojoj knjizi Psyhopathy and Delinquency" W. i J. McRode kau o njima sledee: Psihopat osea malo krivice, ako je uopte osea. On moe poiniti zaprepaujua dela, ipak gleda na njih bez grie savesti. Psihopata ima iskrivljen kapacitet za ljubav. Njegove emocionalne veze, ako uopte postoje, su oskudne, kratkotrajne i kreirane tako da zadovolje njegove sopstvene elje. Te dve poslednje karakteristike, nedostatak oseanja grie savesti i ljubavi, obeleavaju psihopatu kao drugaijeg od drugih ljudi. Problem moralne i zakonske odgovornosti psihopate ostaje otvoreno i predmet je razliitih reenja u razliitim zemljama, esto sumarnih ili emocionalno obojenih. On ostaje predmet diskusije, ije se reenje ne ini moguim u okviru danas prihvaenih principa zakonske misli. ~ Druge psihopatije: Sluajevi sutinske psihopatije izgledaju dovoljno slini jedni drugima da nam to doputa da ih klasifikujemo kao kvalitativno homogene. Meutim, u psihopatske kategorije moemo takoe svrstati donekle neodreen broj anomalija sa

naslednim supstratom, iji su simptomi slini tom najtipinijem fenomenu. Takoe sreemo pojednice koji pokazuju tendencije da se ponaaju na nain koji povreuje druge ljude, kod kojih testovi ne pokazuju postojanje oteenje modanog tkiva i anamneza ne ukazuje na neprirodna iskustva tokom detinjstva, koja bi mogla objasniti njihovo stanje. injenica da se takvi sluajevi ponavljaju unutar jedne porodice ukazuje na nasledni supstrat, ali takoe treba da razmotrimo mogunost da su tokom fetusne faze uestvovali neki tetni faktori. To je oblast medicine i psihologije, koja iziskuje vie studija i u kojoj ima vie onoga to treba da nauimo nego onoga to konkretno znamo. Takvi ljudi takoe pokuavaju da maskiraju svoj drugaiji svet iskustva i da igraju ulogu normalnosti u razliitim stepenima, iako to vie nije karakteristika Kleklijeve maske. Neki su uoljivi po demonstracijama svoje neobinosti. Ovakvi ljudi uestvuju u genezi zla na veoma razliite naine, ili drei otvoreno stranu, ili, u manjem intenzitetu, kada uspeju da se prilagode adekvatnim nainima ivota. Ti psihopatski i srodni fenomeni se mogu, kvalitativno govorei, sumarno proceniti na dva ili tri puta ee nego kod sutinske psihopatije, dakle manje od dva procenta populacije. Taj tip ljudi lake uspeva da se prilagodi drutvenom ivotu. Rei sluajevi se posebno prilagoavaju zahtevima zajednice i normalnih ljudi, koristei razumevanje za umetnost i oblasti slinih tradicija. Njihova literarna kreativnost je esto uznemirujua, ako je izraena samo u idejnim kategorijama; oni nagovetavaju itaocima da je njihov svet koncepata i iskustava samorazumljiv; on takoe sadri izvesne deformitete. (Neki istraivai u dananje vreme sugeriu da Aspergerov sindrom pripada klasifikaciji psihopatije. Aspergerov sindrom opisuje decu kao: nedostatak socijalnih i motorikih vetina, ini se da su nesposobni da dekodiraju jezik tela, oseanja drugih, izbegavaju kontakt oima i esto se uputaju u monologe o oskudno definisanim esto tehnikim interesovanjima. ak i kada su veoma mali, ta deca su opsednuta redom, aranirajui svoje igrake u striktnom poretku na podu i dobijajui nastup gneva kada im neke poremeti rutinu. Kao tinejderi, skloni su da zapadnu u tekoe sa nastavnicima i ostalim autoritetima, jer istanana podela drutvenih uloga, koja definie drutvene hijerarhije, za njih nije vidljiva. Steve Silbermann, The Geek Sindrom") Prim. ured.). Najee navoena i najdue poznata vrsta je astenina psihopatija, koja se javlja u svim moguim intenzitetima, od jedva uoljive do oiglednog patolokog nedostatka. Takvi ljudi, astenini i hiperaktivni, ne pokazuju isti zasenjujui nedostatak moralnog oseanja i sposobnosti da osete psiholoku situaciju, kao sutinske psihopate. Oni su na neki nain idealistini i skloni su sujevernoj patnji kao posledici svog ravog ponaanja. U proseku, manje su inteligentni od normalnih ljudi i njihov um ne pokazuje odlike postojanosti i preciznost u razmiljanju. Njihov psiholoki pogled na svet je jasno falsifikovan, njihovim miljenjima o ljudima se nikada ne moe verovati. Neka vrsta

maske sakriva svet njihovih stremljenja, koja se ne podudara sa onim to su u stvari sposobni da urade. Njihovo ponaanje prema ljudima, koji ne uoavaju njihove nedostatke, je urbano, ak prijateljsko; meutim, manifestuju neprijateljstvo i agresiju prema ljudima koji imaju talenta za psihologiju ili pokazuju znanje u toj oblasti. Astenine psihopate su seksualno neto manje aktivne i zbog toga sklone da prihvate celibat; to je razlog zato neki katoliki monasi i svetenici reprezentuju neznatnije sluajeve ove anomalije. Veoma je verovatno da su ovakvi pojedinci inspirisali antipsiholoki stav, tradicionalan kod katolike crkve. Ozbiljniji sluajevi su u veoj meri anti-psiholoki nastrojeni i puni prezira prema normalnim ljudima; oni pokazuju tendenciju da budu aktivni u procesima geneze zla u iroj skali. Njihovi snovi su sainjeni od izvesnog idealizma slinog idejama normalnih ljudi. Oni bi eleli da reformiu svet u skladu sa svojim eljama, ali nisu sposobni da predvide mnogo dalekosenije implikacije i posledice. Zainjena devijacijama, njihova vizija moe uticati na naivne buntovnike ili ljude koji su pretrpeli nepravdu. Postojanje drutvene nepravde moe izgledati kao opravdanje za radikalan pogled na svet i za prihvatanje takvih vizija. Sledei odlomak je primer misaonog obrasca osobe koja predstavlja tipian i tei sluaj astenine psihopatije:

Simptomi: Ako bi trebalo da ponovo zaponem ivot, uinio bih potpuno isto: to je organska neophodnost, ne diktat dunosti. Oseaj da je drugaiji.

Postoji jedna stvar koja me pokree i budi u meni vedrinu, ak i kada su stvari veoma tune. To je nepokolebljiva vera u ljude. Okolnosti e se promeniti i zlo e nestati, ovek e oveku biti brat, ne vuk kao to je to danas sluaj. Moja borba ne proizilazi iz mojih ideja, ve iz jasne vizije o uzroku koji izaziva zlo. Plitka nostalgija, karakteristina za psihopatiju. Vizija novog sveta. Razliito psiholoko znanje.

Ove rei je u zatvoru napisao 15. decembra 1913. Felix Dzerzhinsky, potomak poljskog plemstva, koji e uskoro osnovati Cherezvichayka (eka je prva tajna policija pod boljevikom vlau.Dzerzhinsky je bio njen prvi komesar. Prim.ured.) u Sovjetskom Savezu i postati najvei idealist meu tim slavnim ubicama. Psihopatsko nalije u svim nacijama. (Dzerzhinsky je zanimljiv sluaj. O njemu je reeno: Njegov poten i nepotkupljiv karakter, kombinovan sa njegovom potpunom posveenou cilju obezbedio mu je brzo prihvatanje i nadimak Gvozdeni Felix." Njegov spomenik u centru Varave na Dzerzhinsky trgu" bio je omraen kod stanovnika poljske prestonice kao simbol sovjetske vlasti i sruen 1989. im je PZPR poeo da gubi vlast, ime trga je promenjeno u njegovo ime pre Drugog svetskog rata Plac Bankowy" (Bankarski trg"). Prema popularnom vicu iz ere Republike Poljske, Dzerzhinsky je zasluio spomenik kao Poljak koji je ubio najvie komunista.). Ako ikada doe vreme kada e se okolnosti promeniti" i kada zlo vie nee vladati", bie to zato to e progres u prouavanju patolokih fenomena i njihove ponerogenine uloge uiniti moguim za drutva da mirno prihvate postojanje tog fenomena i shvate ga u kategorijama prirode. Vizija nove, pravedne strukture drutva se onda moe razumeti unutar okvira i pod kontrolom normalnih ljudi. Pomirivi se sa injenicom da su takvi ljudi razliiti i da imaju ogranien kapacitet za drutveno prilagoavanje, trebalo bi da izgradimo sistem stalne zatite za njih unutar loginog rasuivanja i adekvatnog znanja, sistem koji e delimino uiniti da se njihovi snovi ostvare. Zbog naih ciljeva treba da usmerimo panju na dva tipa sa devijantnim karakteristikama: njih je relativno davno izolovao Erdard Brzezicki (moj profesor psihijatrije Yagiellonian University (Kraov), prijatelj Kretschmer-a) i prihvatio ih Ernst Kretschmer kao posebno karakteristine za Istonu Evropu. (Ernst Kretschmer je upamen po svojim odnosima izmeu grae i fizike konstitucije sa linim karakteristikama i mentalnom boleu. Godine 1933. Kretschmer je deo ostavku kao predsednik Nemake asocijacije psihoterapije iz protesta protiv dolaska nacista na vlast. Ali za razliku od drugih nemakih prominentnih psihologa, on je ostao u Nemakoj tokom Drugog svetskog rata. Kretschmer je kasnije razvio nove metode psihoterapije i hipnoze i prouavao kompulzivnost kriminala, propisujui adekvatne mere za psihijatrijski tretman zatvorenika. Prim. ured.). Skirtoidi (grak re skirtiao: pobuniti se, skoiti. Prim.ured.) su vitalni, egoistini i neosetljivi (debelokoci) pojednci koji su dobri vojnici zbog svoje izdrljivosti i psihike otpornosti. Meutim, u mirnim vremenima oni su nesposobni da shvate istananije sadraje ivota ili da razborito vaspitavaju decu. Sreni su u primitivnom okruenju. Mirno i udobno okruenje esto uzrokuje histerizaciju kod njih. Rigidno su konzervativni u svim oblastima i podravaju vladu koja vlada gvozdenom rukom. Kretschmer je bio miljenja da je ova anomalija bio-dinamki fenomen, uzrokovan ukrtanjem dve odvojene etnike grupe, to je esto u toj oblasti Evrope. Ako bi to bio

sluaj, Severna Amerika bi trebalo da je puna skirtoida, hipoteza koja zasluuje razmatranje. Moemo pretpostaviti da se skirtoizam normalno nasleuje; nije polno uslovljen. Ovu anomaliju treba razmotriti ukoliko elimo da razumemo istoriju Rusije, kao i istoriju Poljske u manjem obimu. Sledee zanimljivo pitanje se namee samo po sebi: kakva vrsta ljudi su takozvani akali", najmljeni kao profesionalne i koristoljubive ubice razliitih grupa i ko tako brzo i lako okuplja vojsku kao sredstvo politike borbe? Oni sebe nude kao profesionalci koji prema iekivanjima ispunjavaju dunost. Nikakva ljudska oseanja se ne meaju sa njihovim zloinakim planovima. Oni gotovo sigurno nisu normalni ljudi, ali nijedna od devijacija, opisanih ovde, se ne poklapa sa tom slikom. Sutinske psihopate su brbljive i nesposobne za takve briljivo planirane aktivnosti. Moda bismo mogli pretpostaviti da je ovaj tip proizvod ukrtanja razliitih devijacija u vidu manjih oteenja. ak i ako prihvatimo statistiku verovatnou pojave ovih pojedinaca, uzimajui u obzir kvantitativne podatke, oni bi trebalo da budu izuzetno retka pojava. U svakom sluaju, psihologija izbora suprunika prua uvid u uparivanja koja obostrano reprezentuju razliite anomalije. Nosioci dva ili ak tri slabija devijantna faktora bi onda trebalo da budu ei. akali bi onda mogli da budu nosioci izoidnih karakteristika u kombinaciji sa nekom drugom psihopatijom, sutinskom psihopatijom ili skirtoizmom. Mnogo ei primeri ovakvih hibrida su veliki delovi bazena nasleivanja patolokih ponerogeninih faktora u nekoj zajednici. ~ Opisane karakterizacije su izabrani primeri patolokih faktora koji uestvuju u ponerogeninim procesima. Sve obimnija literatura iz ove oblasti prua zainteresovanom itaocu iri obim podataka i esto slikovite opise ovog fenomena. Meutim, trenutno stanje saznanja je jo uvek nedovoljno da prui praktino reenje za mnoge probleme aspekata ljudskog bia, posebno za one na individualnom i porodinom nivou. U ovu svrhu su potrebne studije bioloke prirode ovih fenomena. eleo bih da upozorim itaoce sa nedovoljnim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti da ne postanu plen dojma da svetom koji ih okruuje dominiraju pojedinci sa patolokim devijacijama, bilo da su opisani ovde ili ne; naredna grafika u krunoj formi predstavlja prosene vrednosti pojave individua sa razliitim psiholokim anomalijama unutar drutva:

T.P. = totalna populacija PS = psihopatije

KP = karakteropatije SP = sutinske psihopatije I = izoidije XYY = kariotip

Treba naglasiti injenicu da devijantni pojedinci predstavljaju manjinu, s obzirom na este teorije o izuzetno kreativnoj ulozi abnormalnih pojedinaca, ak u vidu identifikacije ljudskog genija sa psihologijom abnormalnosti. Jednostranost ovakvih teorija izgleda da je potekla od ljudi koji su traili potvrdu svoje sopstvene linosti putem takvog pogleda na svet. Istaknuti mislioci, pronalazai i umetnici su takoe bili primeri psihike normalnosti, kvalitativno govorei. Na kraju, normalni ljudi predstavljaju kako veliku statistiku veinu, tako i osnovu za drutveni ivot u svakoj zajednici. U skladu sa prirodnim zakonom, oni bi trebalo da budu oni koji e odrediti tempo; moralni zakon je izveden iz njihove prirode. Drava treba da bude u rukama normalnih ljudi. Ponerolog samo trai da te vlasti steknu saznanje o ovim manje normalnim ljudima i da zakon bude baziran na tom saznanju. Kvantitativna i kvalitativna struktura ove bio-psiholoki defektne grupe varira u vremenu i prostoru na naoj planeti. Ona moe biti izraena jednocifrenim procentom u nekim nacijama, od 10 do 20 u drugim. Pomenuta kvantitativna i kvalitativna struktura utie na celokupnu psiholoku i moralnu klimu u nekoj zemlji. To je razlog zato ovaj problem treba da bude predmet promiljene brige. Meutim, treba naglasiti da dokazna graa ukazuje da se snovi o moi, tako prisutni u ovim krugovima, ne manifestuju uvek i obavezno u punoj meri u zemlji u kojoj je ovaj procenat veoma visok. Druge istorijske okolnosti takoe igraju vanu ulogu. U svakoj zajednici na svetu patoloki pojedinci i neki od drugih devijantnih tipova stvaraju poneroloki aktivnu mreu uzajamnog dosluha, delimino odvojenu od zajednice normalnih ljudi. ini se da je inspirativna uloga sutinske psihopatije zajedniki fenomen. Stiui ivotna iskustva, oni postaju svesni injenice da su drugaiji i upoznaju se sa drugaijim nainima borbe za svoje ciljeve. Njihov svet je zauvek podeljen na nas i njih"; njihov mali svet sa sopstvenim obiajima i navikama i taj strani svet normalnih ljudi, koji ih moralno odbacuje i koje vide kao pune uobraenih i drskih ideja i obiaja. Njihov oseaj za ast ih nagoni da podvaljuju i grde taj drugi svet normalnih ljudi i njegove obiaje u svakoj prilici. Za razliku od obiaja normalnih ljudi, oni smatraju da je krenje obeanja adekvatno ponaanje.

Jedna od najuznemirujuih stvari kod psihopata sa kojom normalni ljudi moraju da se nose je injenica da oni veoma rano ue kako njihove linosti mogu imati traumatizirajue efekte na linosti drugih ljudi i kako da izvuku korist iz korena ovog terora da bi postigli svoje ciljeve. Ova podela na dva sveta je stalna i ne nestaje ak ni kada uspeju da ostvare svoje mladalake snove o sticanju moi nad zajednicom normalnih ljudi. Ovo sigurno ukazuje da je ta odvojenost bioloki uslovljena. U psihopati se pomaljaju snovi u vidu utopije o srenom" svetu i socijalnom sistemu koji ih nee odbacivati, niti nagoniti da prihvate zakone i obiaje, ije je znaenje nerazumljivo za njih. Oni sanjaju o svetu u kome bi njihov jednostavan i radikalan nain doivljavanja i opaanja realnosti mogao da dominira; (laui, podvaljujui, unitavajui i koristei druge. Prim.ured.) gde bi njima, naravno, bila osigurana bezbednost i prosperitet. U tim utopijskim snovima oni zamiljaju da e ti drugi, razliiti, ali tehniki umeniji od njih, biti primorani da rade kako bi postigli ciljeve za psihopate i druge njihove vrste. Mi, napokon" kau oni kreiramo novu vladu, vladu pravde." (samo za psihopate, nepravdu za sve ostale. Prim.ured.) Oni su spremni da se bore i da pate da bi ostvarili taj vrli novi svet i da pri tom, naravno, prouzokuju patnju drugih. Ovakva vizija opravdava ubijanje ljudi, ija patnja kod njih ne izaziva saaljenje jer oni nisu sasvim specifini. Oni ne shvataju da e uvek nailaziti na opoziciju, pa makar to stanje trajalo i generacijama. (Ubij ih sve, Bog e prepoznati svoje", izgleda da je jedna od metoda koju su izumele psihopate. Prim.ured.). Potinjavanje normalnih ljudi psiholoki abnormalnim pojedincima ima estok i deformirajui uticaj na njenu odnosno njegovu linost; ono izaziva traume i neurozu. To se po pravilu izvodi na nain koji izmie svesnoj kontroli. Ovakva situacija osobi oduzima njena osnovna prava: da praktikuje mentalnu higijenu, razvija u dovoljnoj meri autonomnu linost i koristi svoj zdrav razum. U svetlu prirodnog zakona to predstavlja jednu vrstu zloina koji se moe javiti na svakom nivou drutva iako nije pomenut ni u jednom zakonskom propisu. Ve smo diskutovali o prirodi nekih patolokih linosti, o frontalnoj psihopatiji i kako ona moe deformisati linosti sa kojima je u interakciji. Sutinska psihopatija u tom smislu ima izuzetno intenzivne efekte. Neto misteriozno nagriza linost osobe koja je preputena milosti psihopate i bori se kao demon. Njene emocije postaju grozniave, njen smisao za psiholoku realnost je uguen. Ovo vodi do gubitka merila u misaonom procesu i oseaja bespomonosti, kulminirajui depresivnim reakcijama, koje mogu biti tako estoke da ih psihijatri ponekad pogreno dijagnosticiraju kao manino-depresivnu psihozu. Mnogi ljudi pruaju otpor psihopatskoj dominaciji mnogo pre nego to ovakva kriza nastupi i poinju da trae neki nain da se oslobode ovakvog uticaja. Mnoge ivotne situacije sadre u sebi manje misteriozne rezultate delovanja drugih psihikih anomalija na normalne ljude (koji su uvek neprijatni i destruktivni) i njihovi nosioci beskrupulozno tee da uspostave dominaciju i iskoriste druge. Rukovodei se neprijatnim iskustvima i oseajima, zajednica tada ima dobre razloge da odbaci ovakve

ljude, gurajui ih na marginalne pozicije u drutvenom ivotu, ukljuujui siromatvo i kriminal. Na alost, ovakvo ponaanje po pravilu izaziva moralizatorska opravdanja u kategorijama prirodnog pogleda na svet. Veina lanova drutva smatra da su ovlaeni da zatite sebe i svoju imovinu i u tu svrhu donese zakone. Bazirani na prirodnoj percepciji fenomena i emocionalnim reakcijama umesto na objektivnom razumevanju problema, ovakvi zakoni ni na koji nain ne slue da obezbede red i sigurnost kakve elimo; psihopate i drugi devijanti jednostavno percipiraju takve zakone kao silu protiv koje se treba boriti. Socijalna struktura kojom dominiraju normalni ljudi i njihovi koncepti za pojedince sa razliitim psiholokim devijacijama izgleda kao sistem sile i tlaenja". Psihopate po pravilu dolaze do takvog zakljuka. Istovremeno, ukoliko u datom drutvu zaista postoji veliki deo nepravde, patoloki oseaj nepravde i sugestivni stavovi devijantnih pojedinaca se mogu nai u rezonanci sa onima koji su zaista izloeni nepravdi. Revolucionarne doktrine se onda lako mogu propagirati meu obe grupe, iako svaka od tih grupa prihvata te ideje iz potpuno drugaijih razloga. ~ Postojanje patogenih bakterija u naem okruenju je uobiajeni fenomen; meutim, to nije presudan faktor koji odluuje da li e se pojedinac ili zajednica razboleti, budui da prirodan kao i sintetiki imunitet takoe moe igrati vanu ulogu. Na isti nain, psihopatoloki faktori sami ne odluuju o rairenosti zla. Drugi faktori su podjednako vani: drutveno-ekonomske okolnosti i moralni i intelektualni nedostaci. Pojedinci i nacije koji su u stanju da izdre nepravdu u ime moralnih vrednosti mnogo lake nalaze izlaz iz tekoa ne poseui za nasilnim sredstvima. Bogata moralna tradicija sadri vekovna iskustva i razmiljanja u tom pogledu. Ova knjiga opisuje ulogu tih dodatnih faktora u genezi zla, ulogu koja je vekovima ostala nedovoljno shvaena; takvo objanjenje je sutinski vano za kompletiranje celokupne sllke i mogunost da se formuliu delotvornije praktine mere. Tako naglaavanje uloge patolokih faktora u genezi zla ne umanjuje odgovornost nedostataka drutvenog morala i intelektualnih deficita i njihov udeo u ovoj situaciji. Realni moralni nedostaci i grubo neadekvatna koncepcija ljudske realnosti i psiholokih i moralnih situacija je esto prouzrokovana ranijom ili sadanjom aktivnou patolokih faktora. Meutim, mi se moramo upoznati sa stalnim, bioloki uslovljenim prisustvom te malobrojne manjine pojedinaca koji su nosioci razliitih, ali poneroloki aktivnih, patolokih faktora u svakoj zajednici. Svaka diskusija o tome ta u genezi zla dolazi prvo, moralni nedostaci ili aktivnosti patolokih faktora, se moe posmatrati kao akademska

pekulacija. Biblija je vredna ponovnog itanja oima ponerologa. Detaljne analize linosti proseno normalnih osoba gotovo uvek otkrivaju okolnosti i tekoe uzrokovane delovanjem neke vrste patolokog faktora na nju. Koliko su aktivnosti relativno daleko u prostoru i vremenu i ako je faktor relativno oigledan, zdrav razum je u principu dovoljan da koriguje takve efekte. Ukoliko patoloki faktor ostane nepoznat, osoba ima problema da razume uzrok svojih problema; ponekad itavog ivota ostaje rob opsena i obrazaca bihejvioristikih odgovora, izazvanih pod uticajem patolokih pojedinaca. To se dogodilo u gore pomenutoj porodici, u kojoj je izvor patoloke indukcije bila najstarija sestra sa prenatalnim oteenjem predfrontalnog renja na modanom korteksu. ak i kada je potpuno oigledno loe tretirala svoje najmlae dete, njena braa su bila sklona da to interpretiraju u paramoralistikom maniru, kao rtvu u ime porodine asti". Sa ovom graom bi trebalo upoznati svakoga da bi se olakalo auto-pedagoko samoposmatranje. Neki istaknuti psihopatolozi su uvereni da je razvoj zdravog, funkcionalnog pogleda na ljudsku realnost nemogu bez upuivanja u psihopatoloke nalaze, zakljuak koji je teko prihvatljiv za ljude koji veruju da su razvili zreo pogled na svet bez ovih neprijatnih istraivanja. Stari, egoistini branitelji prirodnog pogleda na svet imaju tradiciju, lepu knjievnost, ak i filozofiju na svojoj strani. Oni ne razumeju da tokom dananjeg vremena njihov nain shvatanja ivotnih pitanja ini bitku sa zlom jo problematinijom. Meutim, mlaa generacija je bolje upoznata sa biologijom i psihologijom i tako sposobnija za objektivno razumevanje uloge patolokih fenomena u procesima geneze zla. Paralaksa (razlika u poloaju nekog predmeta ako se on posmatra sa dve razliite take. Prim.ured.), ak i veliki jaz, esto nastaje izmeu ljudske i drutvene realnosti, to je po prirodi bioloko i esto pod uticajem gorepomenutog odbijanja da razloimo patoloke elemente, kao i tradicionalne percepcije realnosti kako je ona pouavana u filozofiji, etici, sekularnom i kanonskom zakonu. Taj jaz je lako vidljiv onim ljudima iji je pogled na svet formiran na nain koji se razlikuje od prirodnog naina normalne osobe. Mnogi od njih svesno ili nesvesno koriste ove slabosti da bi se probili u njega, paralelno sa aktivnostima koje karakteriu egoistini koncepti i sebinost. Ljudi koji ute, bilo patoloki indiferentni prema patnjama drugih ljudi i nacija, ili sa nedostatkom znanje o tome ta je humano i valjano, nailaze na otvorena vrata da probiju svoj razliit nain ivota kroz nepredusretljivo drutvo. Da li emo ikada, jednom u neodreenoj budunosti, biti u stanju da prevaziemo taj vekovni problem ljudskosti, uz pomo psiholokih i biolokih nauka koje napreduju u prouavanju razliitih patolokih faktora koji uestvuju u ponerogeninim procesima? To e zavisiti od podrke date zajednice. Nauna i drutvena svest o ulozi koju igraju gorepomenuti faktori u genezi zla e pomoi javnom mnenju da se na adekvatan nain postavi prema zlu koje e onda prestati da bude tako fascinirajue mistino. Ukoliko je na adekvatan nain uoblien, baziran na razumevanju fenomena, zakon e omoguiti

profilaktine kontra-mere protiv zaetka zla. Tokom vekova svaka zajednica je bila izloena prirodnim eugeninim (eugenetika: nauka o uslovima koji vode stvaranju telesno i duevno zdravog potomstva) procesima koji uzrokuju da defektni pojedinci, ukljuujui i one sa gore pomenutim oteenjima, ispadnu iz reproduktivne utakmice ili da se redukuje njihova stopa raanja. Ovakvi procesi se retko posmatraju na takav nain, esto prikriveni prateim zlom ili drugim uslovima koji ih prate iz pozadine. Svesno razumevanje ove grae, bazirano na adekvatnom znanju i prosenim moralnim kriterijumima moe predstaviti te procese na manje plahovit nain, bez takve koliine gorkog iskustva. Ako su ljudska svest i savest adekvatno formirani i ako se prihvati savet u toj stvari, balans ovih procesa bi mogao da upadljivo krene u dobrom pravcu. Posle vie generacija jaram nasleenih patolokih faktora bi mogao da bude redukovan ispod odreenog kritinog nivoa i njihovo uee u ponerogeninim procesima bi poelo da bledi. (ini se da Lobascewsky ovo dovodi u vezu sa ratom i drugim fizikim konfliktima, sugeriui da, ako bi normalni ljudi odbili da budu uvueni i pustili samo devijante da se bore, ovi bi moda pobili jedni druge. Prim ured.)

Ponerogenini fenomeni i procesi

Praenje realne vremensko-prostorne mree kvalitativno kompleksnih uzronih veza kao pojave u ponerogeninom procesu zahteva adekvatan pristup i iskustvo. injenica da se psiholozi svakodnevno suoavaju sa mnogobrojnim sluajevima ovih devijanata ili njihovih rtava znai da progresivno postaju umeniji u razumevanju i opisivanju mnogih komponenti psiholoke uzronosti. Oni posmatraju povratnu spregu na zatvorenim uzronim strukturama. Meutim, ova vetina se ponekad pokazuje nedovoljnom u prevazilaenju nae ljudske tendencije da se koncentriemo na neke injenice i ignoriemo druge, izazivajui neprijatan oseaj da je kapacitet naeg uma za razumevanje realnosti koja nas okruuje nedovoljan. To objanjava pobudu da se koristi prirodni pogled na svet, da bi se pojednostavila kompleksnost i njene implikacije, fenomen toliko uobiajen kao i stari mudrac" indijske filozofske psihologije. Ovakvo svoenje uzrone slike geneze zla esto na samo jedan lako razumljiv inilac, kao krivca, samo po sebi postaje uzronik u ovoj genezi. Uz veliki obzir prema nedostacima naeg ljudskog prosuivanja, krenuemo srednjim putem i koristiti apstrakciju, prvo opisujui izabrani fenomen, a zatim i uzrone veze karakteristine za ponerogenine procese. Takvi lanci se mogu umreiti u mnogo kompleksnije strukture, pogodnije za shvatanje pune slike realne uzrone mree. U poetku e rupa biti toliko velika da kroz nju neopaeno moe da proe jato sardela, iako

e velika riba biti uhvaena. Meutim, svetsko zlo predstavlja neku vrstu kontinuuma, u kome se neznatniji novii ljudskog zla skupljaju u genezi velikog zla. Pravljenje gue mree i dopunjavanje detalja slike sve to ini lakim, budui da su ponerogenini procesi slini nezavisno od skale na kojoj se odvijaju. Na zdrav razum tako ini male greke na nivou minorne grae. U nameri da blie sagledamo te psiholoke procese i fenomene, koji jednog oveka ili jednu naciju dovode do toga da povreuje druge, izdvojmo to karakteristinije fenomene. Videemo da je uee razliitih patolokih faktora u tim procesima pravilo; situacija, u kojoj to uee nije uoljivo tei da bude izuzetak. ~ U drugom poglavlju je ukratko predstavljena uloga ljudskog instinktivnog supstrata u razvoju nae linosti, formiranje prirodnog pogleda na svet i drutvene veze i strukture. Takoe smo ukazali da nai socioloki, psiholoki i moralni koncepti, kao i prirodni oblik reakcije, nisu primereni svakoj situaciji sa kojom nas ivot konfrontira. Obino zavravamo povreujui druge ukoliko delujemo u skladu sa svojim prirodnim konceptima i osetljivim arhetipovima u situaciji koja odgovara naim predstavama, iako je ona u stvari sutinski drugaija. Kao pravilo, takva drugaija situacija doputa pojavu navodno odgovarajue reakcije, jer se u sliku ukljuio neki teko razumljivi, patoloki faktor. Na taj nain, praktina vrednost naeg prirodnog pogleda na svet u principu zavrava tamo gde poinje psihopatija. Poznavanje tih optih slabosti ljudske prirode, kao i navit" normalne osobe je deo specifinog znanja koje nalazimo kod mnogih psihopatskih pojedinaca, kao i karakteropata. Opinioci razliitih kola nastoje da isprovociraju takve navodno odgovarajue reakcije kod drugih ljudi u ime svojih specifinih ciljeva ili u korist vladajue ideologije. Taj teko shvatljivi patoloki faktor se nalazi u samom opiniocu. ~ Egoizam: pod egoizmom podrazumevamo stanovite, podsvesno uslovljeno kao pravilo, na osnovu koga pripisujemo prekomernu vrednost svojim instinktivnim refleksima i navikama i individualnom pogledu na svet. Egoizam sputava normalnu evoluciju linosti jer hrani dominaciju podsvesnog ivota i ini teko prihvatljivim dezintegrisana stanja koja mogu biti od velike pomoi za lini rast i razvoj. Ovaj egoizam i odbijanje dezintegracije pomae pojavu navodno odgovarajuih reakcija, kao to je napred opisano. Egoista meri ljude svojim sopstvenim arinima, posmatrajui svoje koncepte i naine doivljavanja stvarnosti kao objektivan kriterijum. On bi voleo da natera druge ljude da oseaju i misle na veoma slian nain kao on. Egoistine nacije imaju podsvesni cilj da naue ili nateraju druge nacije da misle u njihovim sopstvenim kategorijama, to ih ini nesposobnim da razumeju druge ljude i nacije i upoznaju vrednosti njihove kulture.

Odgovarajui odgoj i samo-odgoj tako uvek tei da oslobodi mladu ili odraslu osobu egoizma, otvarajui time vrata razvoju njenog uma i karaktera. Meutim, rasprostranjeno uverenje kod psihoterapeuta je da je izvesna mera egoizma korisna kao faktor stabilizacije linosti, titei je od suvie lake neurotine dezintegracije i omoguavajui joj tim putem da prebrodi ivotne tekoe. Ipak, postoji mali broj ljudi, ija je linost veoma integrisana, iako su gotovo sasvim lieni egoizma; to im omoguava da razumeju druge veoma lako. Vrsta prekomernog egoizma, koji sputava razvoj ovekovih vrednosti i koji vodi do osuivanja i terorisanja drugih, zasluuje naslov kralj ljudskih nedostataka. Rasprave, svae, ozbiljni problemi, neurotine reakcije, niu u svakome u blizini takvog egoiste kao peurke posle kie. Egoistine nacije poinju da troe novac i ulau napore da bi postigli ciljeve, koji proizilaze iz njihovog pogrenog rasuivanja i preterano emocionalnih reakcija. Njihova nesposobnost da upoznaju vrednosti i razliitosti drugih nacija, proizale iz razliitih kulturolokih tradicija, vodi u konflikt i rat. Moemo napraviti razliku izmeu primarnog i sekundarnog egoizma. Prvi potie iz mnogo prirodnijeg procesa, naime prirodnog egoizma deteta i greki prilikom odgoja kada se deiji egoizam podrava. Drugi se javlja, kada linost, koja je prevladala taj deiji egoizam, nazaduje do tog stanja pod stresom, to vodi do neprirodnog izvetaenog dranja, koji karakterie vea agresivnost i drutveno tetno ponaanje. Preterani egoizam je konstantno svojstvo histerine linosti (Oteenje linosti, obeleeno nezrelou i sujetom uz udnju za panjom, aktivnou, uzbuenjem i ponaanjem koje je uoljivo nestabilno i manipulativno. (The American Heritage Statemens Dictionary, 2 Edition, 2004; Houghton Mifflin Company) prim. ured.), nezavisno od toga da li je njena histerija primarna ili sekundarna. To je razlog zato porast egoizma nacije treba da bude pripisan ve opisanom histeriodnom ciklusu pre bilo ega drugog. Analizirajui razvoj prekomerno egoistine osobe, esto pronalazimo ne-patoloke uzroke, kao to su odgoj u ograniavajuoj sredini punoj koloteine ili od strane manje inteligentnih roditelja. Meutim, glavni razlog razvoja preterano egoistine linosti u normalnoj osobi je kontaminacija putem psiholoke indukcije preko prekomerno egoistinih ili histeirnih osoba, koje su razvile te osobine pod uticajem razliitih patolokih uzroka. Pored drugih stvari, veina opisanih genetskih devijacija uzrokuje razvoj patoloki egoistinih linosti. Mnogi ljudi sa razliitim uroenim devijacijama i steenim deformacijama razvijaju patoloki egoizam. Za takve ljude primoravanje drugih iz njihove okoline, itavih drutvenih grupa ili, ako je mogue, itavih nacija da razmiljaju i oseaju kao oni, postaje unutranja neophodnost, vladajui koncept. Igra, koju normalna osoba ne bi uzela za ozbiljno, za njih postaje ivotni cilj, u koji ulau napore, rtve i otroumnu psiholoku strategiju. Patoloki egoizam proishodi iz potiskivanja neprijatnih, samo-kritinih asocijacija u

vezi sa ovekovom sopstvenom prirodom ili normalnou iz polja svesti. Na dramatino pitanje: Ko je ovde lud, ja ili ovaj svet ljudi koji misle i oseaju drugaije." se odgovara na tetu sveta. Ovakav egoizam je uvek povezan sa nesimuliranim dranjem, sa Cleckleyovom maskom navuenom preko nekih patolokih svojstava, skrivenih od svesti, kako sopstvene, tako i drugih ljudi. Najvei intenzitet ovakvog egoizma se moe nai kod ve opisane pre-frontalne karakteropatije. Znaaj ovakve vrste egoizma u genezi zla teko da zahteva elaboraciju. Primarni drutveni uticaj je egotizacija i traumatizacija drugih, to u povratnom dejstvu uzrokuje dalje tekoe. Patoloki egoizam je nepromenjiva komponenta u razliitim okolnostima u kojima je neko, ko izgleda normalan (mada on to u stvari i nije), voen motivima ili bitkama za ciljeve, koje normalna osoba smatra nerealistinim ili bezizglednim. Prosena osoba bi mogla da se zapita: ta bi on mogao oekivati da postigne time?" Meutim, miljenje okoline esto interpretira takve situacije u skladu sa zdravim razumom" i sklono je da prihvati mnogo podesniju" verziju situacije ili dogaaja. Takva interpretacija esto zavrava ljudskom tragedijom. Zbog toga moramo zapamtiti da princip zakona cui prodest postaje iluzoran kada god se ukljue neki patoloki faktor. ~ Moralizatorske interpretacije: Tendencija da se kod sutinski patolokih fenomena daju moralizatorske interpretacije je aspekt ljudske prirode, iji je prepoznatljiv supstrat ukodiran u na specifian instinkt; naime, ljudi ne uspevaju da naprave razliku izmeu moralnog i biolokog zla. Moraliziranje uvek izbija na povrinu, iako u razliitim stepenima, u okviru psiholokog i moralnog pogleda na svet, zbog ega ovu tendenciju treba posmatrati kao konstantnu greku javnog mnenja. Moemo ga zauzdati poveanim samoznanjem, ali njegovo istinsko prevladavanje zahteva i specifino znanje iz psihopatoloke oblasti. Mladi ljudi i manje kulturni slojevi su uvek skloni ovakvim interpretacijama (iako ovo karakterie i tradicionalne estete), to se pojaava kada god prirodni refleksi preuzmu kontrolu nad razumom t.j. u histerinim stanjima i u direktnoj proporciji sa intenzitetom egoizma. Mi zatvaramo vrata uzronim interpretacijama fenomena i otvaramo ih osvetoljubivim emocijama i grekama kada god uvedemo moralizatorske interpretacije mana i nedostataka u ljudskom ponaanju, koje je u stvari proisteklo iz razliitih uticaja patolokih faktora, ve pomenutih ili ne, esto neprimetnih za um, koji nije treniran u toj oblasti. Na taj nain doputamo tim patolokim faktorima da nastave svoje ponerogenine aktivnosti, kako u nama samima tako i u drugima. Nita u toj meri ne truje ljudsku duu i oduzima nam sposobnost da objektivnije razumemo realnost kao to pokoravanje opte ljudskoj tendenciji da zauzme moralizatorski stav prema ljudskom ponaanju. Praktino govorei, svaki pojedinani sluaj koji ozbiljno povreuje drugu osobu sadri unutar svoje psiholoke geneze uticaj nekih patolokih faktora, pored ostalog, naravno. Zbog toga interpretacija uzroka zla, koja bi bila ograniena na moralne

kategorije, predstavlja neadekvatnu percepciju realnosti. To moe voditi, generalno govorei, do pogrenog ponaanja, ograniavajui nae sposobnosti za otpor uzronim faktorima zla i otvarajui vrata udnji za osvetom. To esto raspiruje novu vatru u ponerogeninom procesu. Zbog toga jednostranu moralnu interpretaciju uzroka zla treba smatrati pogrenom i nemoralnom u svim vremenima. Ideju o prevazilaenju te opte ljudske sklonosti i njenih rezultata treba posmatrati kao moralni motiv, isprepleten sa ponerologijom. Kada analiziramo razloge zato neki ljudi prekomerno koriste takve interpretacije nabijene emocijama, esto uz negodovanje odbijajui taniju interpretaciju, treba, naravno, da otkrijemo i patoloke faktore koji deluju u njima. Pojaavanje ove tendencije je u takvim sluajevima prouzrokovano potiskivanjem samokritinih misli u pogledu sopstvenog ponaanja i njegovih unutranjih razloga iz polja svesti. Uticaj ovakvih ljudi uzrokuje da se ova tendencija pojaa kod drugih. ~ Lani moralizam (paramoralizam): Uverenje da moralne vrednosti postoje i da neke aktivnosti naruavaju moralna pravila je u toj meri opta i drevna pojava, da se ini da ona ima osnovu u ovekovom instinktivnom, prirodnom stanju (iako on sigurno nije potpuno adekvatan za moralnu istinu) i da nije prouzrokovan samo vekovnim iskustvom, kulturom, religijom i socijalizacijom. Na taj nain, svaka insinuacija, formulisana u moralnim sloganima je uvek sugestivna, ak i ako su moralni kriterijumi koji se koriste tek ad hoc" izumi. Svaki akt na taj nain moe biti proglaen nemoralnim ili moralnim putem ovakvih paramoralizama, nametnutih kao aktivna sugestija, i uvek se mogu nai ljudi koji e podlei ovakvom nainu razmiljanja. U potrazi za primerom akta zla, ija negativna procena nee izazivati sumnju ni u jednoj drutvenoj situaciji, etiari esto navode maltretiranje dece. Meutim, psiholozi se u svojoj praksi esto susreu sa paramoralnim odobravanjima ovakvog ponaanja, kao u gorepomenutoj porodici sa oteenjem prefrontalnog polja kod najstarije sestre. Njena mlaa braa su nedvosmisleno insistirala da je sadistiko ponaanje njihove sestre prema svom sinu izazvano njenim visokim moralnim osobinama i uverili sebe u to putem autosugestije. Paramoralizam na neki nain veto izmie kontroli naeg zdravog razuma, vodei ponekad do prihvatanja ili odobravanja ponaanja koje je otvoreno patoloko. (Mnogi primeri poslednjih godina ukljuuju decu pretuenu do smrti od strane njihovih roditelja iz religioznih razloga". Roditelji mogu tvrditi da je dete zaposeo demon, ili da su se ponaala tako rasputeno da ih samo batine mogu dovesti u red". Drugi primer je obrezivanje, kako za deake, tako i za devojice u nekim etnikim grupama. Indijski obiaj sutija, kada se ena spaljuje na lomai svog mua; ili u muslimanskoj kulturi, u kojoj je, ako je ena silovana, dunost mukih lanova porodice da je ubiju, kako bi sprali ljagu sa imena porodice. Za sve ove inove se tvrdi da su moralni", ali oni to nisu, oni su patoloki i kriminalni, prim.ured).

Paramoralizatoski stavovi i sugestije toliko esto prate razliite vrste zla, da izgledaju potpuno nezamenljivi. Na alost, za pojedince, opresivne grupe ili pato-politike sisteme je izmiljanje uvek novih moralnih kriterijuma u neiju korist postalo uestali fenomen. Takve sugestije esto delimino liavaju ljude moralnog rasuivanja i deformiu njegov razvoj kod mladih. Na paramoralistike faktore se nailazi svuda u svetu i ponerolog e nai da je teko poverovati da ih je sprovela psiholoki normalna osoba. Konverzije (obrtanje jednog suda, tako da subjekat i objekat zamene mesta) karakteristika u genezi paramoralizma ini se dokazuje da su veinom izvedene iz podsvesnog odbacivanja (i potiskivanja iz polja svesti) neeg sasvim drugaijeg, to bismo mogli nazvati glasom savesti. Meutim, ponerolog moe navesti mnoga opaanja, koja podravaju miljenje da razliiti patoloki faktori uestvuju u tendenciji da se koristi paramoralizam. To je bio sluaj kod gorepomenute porodice. Kada se javi sa moralizatorskim interpretacijama, ova tendencija se pojaava kod egoista i histerika i njeni uzroci su slini. Kao i sve pojave konverzije, tendencija da se koristi paramoralizam je psiholoki zarazna. To objanjava zato je moemo uoiti kod osoba, odgajanih od strane pojedinaca, u kojima je ona razvijena paralelno sa patolokim faktorom. Ovo bi bilo dobro mesto da razmislimo da je pravi moral roen i postoji nezavisno od naih sudova u tom pogledu i ak nezavisno od nae sposobnosti da ga prepoznamo. Na taj nain, pristup koji je neophodan za to razumevanje je nauni a ne kreativni: moramo skromno podrediti svoj um opaenoj realnosti. Tek tada otkrivamo istinu o oveku, njegovim slabostima i vrednostima, to nam pokazuje ta je prikladno i merodavno, uz potovanje prema drugim ljudima i drugim drutvima. ~ Reverzna blokada: nedvosmisleno insistiranje na neemu to je suprotnost istini blokira um prosene osobe da prepozna istinu. U skladu sa zahtevima zdravog razuma, ona poinje da traga za smislom u zlatnoj sredini", izmeu istine i njene suprotnosti, zavravajui sa nekim zadovoljavajuim falsifikatom. Ljudi, koji razmiljaju na taj nain, ne shvataju da efekat tano odgovara nameri osobe koja ih izlae ovoj metodi. Ako je falsifikat istine suprotnost moralne istine, on istovremeno predstavlja ekstremni paramoralizam i oslanja se na njegovu neobinu sugestivnost. Retko vidimo da normalni ljudi koriste ovaj metod; ak i ako su odgajani od strane ljudi koji su ih maltretirali. Kod njih obino se javljaju samo njegovi rezultati sa karakteristinim tekoama shvatanja realnosti. Korienje ovog metoda moe biti deo gorepomenutog specifinog znanja razvijenog kod psihopata u pogledu slabosti ljudske prirode i naina da se drugi odvedu u greku. Tamo gde vlada, ovaj metod se koristi sa virtuoznou da bi proirio granice svoje moi.

~ Selekcija informacija i supstitucija: Postojanje psiholokih fenomena nesvesnog, koji su bili poznati pre frojdovskim studentima filozofije zasluuje ponavljanje. Podsvesni psiholoki procesi prestiu svesno razmiljanje, i vremenski i u oblasti dejstva, to ini moguim mnoge psiholoke fenomene: ukljuujui i te, generalno opisane kao konverzne, kao to je podsvesno blokiranje zakljuaka, selekcija i takoe supstitucija prividno neprijatnih premisa. Govorimo o blokiranju zakljuaka ako je deduktivni (zakljuivanje od opteg ka pojedinanom) proces bio odgovarajui i gotovo dospeo do zakljuka i konanog razumevanja unutar dejstva unutranje projekcije, ali je postao neprijatan zbog prethodee komande iz nesvesnog, koja ga smatra nepodobnim ili neodgovarajuim. To je primitivna prevencija dezintegracije linosti, to se moe uiniti korisnim; meutim, ona takoe spreava nastanak svih prednosti koje bi mogle nastati iz svesnog razmiljanja o zakljucima i ponovne integracije. Na taj nain potisnuti zakljuak ostaje u naoj podsvesti i na jo manje svestan nain uzrokuje sledee blokiranje i selekciju ove vrste. Ovo moe biti ekstremno opasno, progresivno inei osobu robom njenog nesvesnog i esto je praeno oseajem tenzije i gorine. Govorimo o selekciji premisa (pretpostavki) kada povratna veza ue dublje u proces rasuivanja te iz njegove baze podataka izbrie i potisne u podsvest upravo onaj deo informacije koji je bio odgovoran za donoenje neprijatnog zakljuka. Naa podsvest tada doputa dalje logiko rasuivanje ali e rezultat biti pogrean u direktnoj proporciji sa vanou potisnutog podatka. U naoj podsvesnoj memoriji se sakuplja sve vei broj na ovaj nain potisnutih informacija. Konano, prevladava neka vrsta navike: slian materijal se obrauje na isti nain, ak i kada bi rasuivanje dovelo do zakljuka, koji je sasvim povoljan za osobu. Najkompleksniji proces ove vrste je supstitucija premisa, koje su na taj nain eliminisane putem drugih podataka, osiguravajui prividno ugodan zakljuak. Naa asocijativna sposobnost brzo stvara novu premisu da bi zamenila uklonjenu, ali to je ona koja vodi do ugodnog zakljuka. Ova operacija traje veinu vremena i riskantno je da bude iskljuivo podsvesna. Ovakve supstitucije esto deluju kolektivno, u odreenim grupama ljudi, putem korienja verbalne komunikacije. To je razlog zato bilo koji od gore pomenutih procesa predstavlja najbolju kvalifikaciju za moralni epitet hipokrizija". Navedeni primeri konverznih fenomena ne isrpljuju problem, koji je bogato ilustrovan u psihoanalitikim radovima. Naa podsvest moe nositi korene ljudskog genija unutar sebe, ali njeno funkcionisanje nije perfektno; ponekad podsea na slepi kompjuter, pogotovo ako dozvolimo da bude napunjen materijalom, potisnutim iz straha. To objanjava zato je svesno nadgledanje, ak i po cenu hrabro prihvaenih dezintegriuih stanja, potrebno naoj prirodi, da ne pominjemo nae individualno i drutveno dobro.

Ne postoji osoba, kojoj njeno perfektno samoznanje doputa da ukloni sve tendencije ka konverznom razmiljanju, ali su neki ljudi relativno blizu tog stanja, dok drugi ostaju robovi ovih procesa. Oni ljudi, koji suvie esto koriste konverzne operacije da bi doli do ugodnijih zakljuaka, ili da bi stvorili neke vete paralogistike i paramoralistike stavove, konano poinju da podleu takvom ponaanju iz mnogo trivijalnijih razloga, gubei sposobnosti za svesnu kontrolu nad svojim ukupnim misaonim procesima. To neizbeno vodi do pogreaka u ponaanju, a cenu za to plaaju kako drugi, tako i oni sami. Ljudi, koji su zapostavili svoju psihiku higijenu i sposobnosti za adekvatno razmiljanje, na tom putu gube i svoje prirodne kritike sposobnosti u pogledu osoba, iji su abnormalni procesi miljenja formirani na supstratu patolokih anomalija, bilo steenih ili nasleenih. Licemeri prestaju da prave razliku izmeu patolokih i normalnih osoba, otvarajui time infektivni ulaz" za ponerogeninu ulogu patolokih faktora. U principu, u svakom drutvu postoje ljudi, kod kojih su sline metode miljenja razvijene u irokoj skali sa razliitim devijacijama u pozadini. Nailazimo na njih kako kod karakteropata, tako i kod psihopatskih linosti. Na neke su drugi izvrili uticaj, tako da se razijaju priviknuti na takvo razmiljanje", budui da je konverzno miljenje visoko zarazno i moe se proiriti po itavom drutvu. Tokom srenih vremena", pogotovo, tendencija prema konverznom miljenju se pojaava. Ono se javlja paralelno sa talasom histerije u pomenutom drutvu. Oni, koji se trude da ouvaju zdrav razum i adekvatno rezonovanje, najzad postaju manjina, oseajui se nepravinim, budui da se na njihovo ljudsko pravo da odre psiholoku higijenu vri pritisak sa svih strana. To je znak da nesrena vremena nisu daleko. Treba da naglasimo da opisani pogreni misaoni procesi naruavaju zakone logike uz karakteristinu podmuklost. Obrazovani ljudi sa vetinom adekvatnog miljenja mogu da pomognu da se neutralizuju ovakve tendencije; ovo ima posveenu, vekovnu tradiciju, koja izgleda da je vekovima bila nedovoljno delotvorna. Kao primer: u skladu sa zakonom logike se na pitanje koje sadri pogreno razmiljanje ili nepotvrenu sugestiju ne moe odgovoriti. Meutim, operisanje ovakvim pitanjima se ne iri epidemino samo meu ljudima sa tendencijom konverznog miljenja: izvor terora ako ih koriste psihopatski pojedinci; Ono se javlja i kod ljudi koji normalno razmiljaju, pa ak i onih koji su studirali logiku. Ova tendencija opadanja sposobnosti drutva za adekvatno razmiljanje treba da bude neutralizovana, budui da ona takoe umanjuje imunitet od ponerogeninog procesa. Delotvorna mera bi bila adekvatno razmiljanje, kao i umeno otkrivanje greaka u razmiljanju. Front ovakvog obrazovanja treba da bude proiren i da ukljui psihologiju, psihopatologiju i ovde opisanu nauku u svrhu odgajanja ljudi koji lako mogu da otkriju paralogizam.

Opinioci
Da bi se razumjeli ovi infektivni poneroloki procesi, pogotovo oni koji djeluju u irem drutvenom kontekstu, sada emo sagledati uloge i line karakteristike individua koje emo nazvati "opinioci" i koje su veoma aktivne na ovom podruju uprkos tome to je njihova statistika zastupljenost vema mala. Opinioci su generalno nosioci raznih patolokih faktora, nekih karakteropatija i nasljednih anomalija. Individue ije su linosti poremeene, esto igraju sline uloge, iako je njihov uticaj na socijalnoj razini mali (porodica, susjedsvo) i ne prelaze odreene granice drutvenih normi ponaanja. Opinioci se odlikuju jednim patolokim egoizmom. Takva osoba je prisiljena nekim unutarnjim razlozima da napravi jedan rani izbor izmeu dvije mogunosti: prva je da prisili druge ljude da razmiljaju i doivljavaju stvari na nain slian njihovom vlastitom; druga je jedan osjeaj usamljenosti i razliitosti od drugih, jedna patoloka neuklopljenost u drutveni ivot. Njihov izbor ponekad podrazumijeva ili zmijsku-armantnost ili samoubistvo. Trijumfalna represija samo-kritikih ili neprijatnih pojmova iz polja svijesti, postepeno omoguava izrastanje fenomena konverzivnog razmiljanja ili paralogistike, paramoralizma, kao i koritenja reverzivnih blokada. Oni tako profuzno teku iz uma i usta opinioca da potapaju um prosjenog ovjeka. Sve postaje potinjeno opinioevom ubjeenju da je on izuzetan a ponekad, ak i mesija. Iz tog ubjeenja pojavljuje se i jedna ideologija, djelomino istinita, ija vrijednost je po svojoj prilici superiorna. Meutim, ako analiziramo istinsku funkciju takve jedne ideologije u opinioevoj linosti, onda emo vidjeti da je to nita drugo do jedan od naina za samo-zavoenje, koristan za represiju onih koji se podsvjesno mue samo-kritikim asocijacijama. Instrumentalna uloga te ideologije u vrenju uticaja na druge ljude, takoe slui opinioevim potrebama. Opinioc vjeruje da e on uvijek nai one koje e preobratiti na njegovu ideologiju i najee je u pravu. Meutim, oni doivljavaju ok (pa ak i paramoralnu indignaciju) kad se ispostavi da njihov uticaj obuhvata samo jednu ogranienu manjinu, dok stav veine ljudi prema njihovim aktivnostima ostaje kritian, bolan i uznemiravajui. Opinioc se tako suoava s jednim izborom: ili da se povue nazad u svoju rupu, ili da ojaa svoju poziciju poveavajui efikasnost svojih djelatnosti. Opinioc postavlja na visok moralni nivo svakoga ko je podlegao njegovom uticaju i usvojio one doivljajne metode koje on namee. On zasipa te ljude svojom panjom, pa ak materijalnim sredstvima, ako je u mogunosti. Njihovi kritiari nailaze na "moralne pogrde". Oni e ak obznanjivati da je ta pokorna manjina u stvari moralna veina, jer ona propovijeda najbolju ideologiju i potuje jednog lidera koji ima vanserijske kvalitete.

Takvu djelatnost je skoro po pravilu karakterie nesposobnost predvianja njenih krajnjih rezultata, to je neto to je oigledno s psiholoke take gledita. Njihov substratum u sebi sadri patoloke fenomene, kako opsjenarske tako i samo-zavodljive, to im onemoguava da realnost vide dovoljno ispravno i da posljedice logino predviaju. Meutim, opinioci njeguju veliki optimizam i imaju vizije buduih pobjeda, slino onima u kojim su uivali kad su pobjeivali svoju vlastitu obogaljenu duu. Takoe je mogue i da optimizam bude jedan patoloki simptom. U jednom zdravom drutvu, aktivnosti opinilaca nailaze na dovoljno efikasne kritike koje ih brzo zaguuju. Meutim, kad su njima prethodili uslovi koji destruktivno djeluju na zdrav razum i drutveni poredak; kao to je drutvena nepravda, kulturna zaostalost, ili intelektualno ogranieni vladari koji ponekad pokazuju patoloke karakterne crte, aktivnosti opinilaca su vodile cjelokupna drutva u ljudske tragedije ogromnih razmjera. Takva individua e da peca u jednoj ivotnoj sredini ili drutvu ljude koji su prijemivi za njen uticaj, produbljujui njihovu psiholoku slabost, sve dok se oni ne spoje zajedno u jednu ponerogeninu uniju. U drugu ruku, ljudi koji su uspjeli odrati svoje kritike osobine cjelokupnim, bazirane na njihovom zdravom razumu i moralnim kriterijumima, pokuavaju da se suprostave aktivnostima opinilaca i njihovim posljedicama. To rezultira u jednoj polarizaciji drutvenih odnosa gdje svaka strana pravda sebe uz pomo odreenih moralnih kategorija. To je upravo i razlog zato je takav jedan otpor na bazi zdravog razuma esto povezan sa osjeajem bespomonosti i nedostatka kriterijuma. Svjesnost o tome da je opinioc uvijek jedna patoloka individua, trebala bi nas zatititi od poznatih rezultata moralizirajuih tumaenja patolokih fenomena, obezbjeujui nam objektivne kriterijume za jedno efikasnije djelovanje. Objanjavanje vrste patolokog substratuma koja je skrivena iza datog sluaja opsjenarskih aktivnosti, trebalo bi omoguiti iznalaenje jednog modernog rjeenja za takve situacije. Karakteristian fenomen je i taj da jedan visok IQ (koeficient inteligencije) pomae ovjeku da bude otporan na opinilake aktivnosti samo u jednom umjerenom stepenu. Stvarne razlike u formiranju ljudskih stavova prema uticajima takvih aktivnosti mogu se pripisati nekim drugim karakteristikama ljudske prirode. Najvarljiviji faktor u zauzimanju jednog kritikog stava je dobra osnovna inteligencija koja uslovljava nau percepciju psiholoke realnosti. Mi takoe moemo posmatrati kako aktivnosti jednog opinioca "kominjaju" prijemive individue s jednom zaprepaujuom pravilnou. Kasnije emo se opet vratiti na specifine veze koje se pojavljuju u opinioevoj linosti, na ideologiju koju oni iznose i izbore koje prave oni koji lako potpadaju pod njihov uticaj. Odatle, jedno sveobuhvatnije razjanjenje posebno zahtijeva i jedno dodatno istraivanje unutar okvira opte ponerologije, to je posao kojim se mogu baviti samo specijalisti, kako bi se mogli objasniti neki od onih interesantnih fenomena koje danas jo

uvijek nedovoljno razumijemo.

Ponerogenina drutva
"Ponerogeninim drutvom", moemo nazvati svaku grupu ljudi koju karakteriu ponerogenini procesi nadprosjenog drutvenog intenziteta, gdje nosioci raznih patolokih faktora djeluju kao inspiratori, opinioci i lideri, i gdje se stvara jedna odreena patoloka drutvena struktura. Manja i kratkotrajnija drutva moemo nazivati "grupama" ili "unijama". Takva jedna asocijacija raa zlo koje nanosi tetu kako drugim ljudima, tako i njenim pripadnicima. Moemo navesti razna imena koja su naom lingvistikom tradicijom pripisivana takvim organizacijama: banda, bagra, mafija, klika i koterija; one lukavo izbjegavaju sukob sa zakonom dok pokuavaju da izvuku za sebe neku korist. Takve unije esto ude za politikom moi kako bi mogli drutvu nametnuti zakone koji njima odgovaraju, a u ime neke prigodno pripremljene ideologije, izvlaei tako korist za sebe u obliku jednog neproporcionalnog prosperiteta, kao i zadovoljtine za njihovu udnju za vlau. Opis i klasifikacija takvih drutava u pogledu njihove brojnosti, ciljeva, zvanino promovisanih ideologija i unutranje organizacije bi naravno imao odreenu naunu vrijednost. Takav jedan opis napravljen od strane paljivog posmatraa mogao bi biti od pomoi i za ponerologa da odredi neke od osobina takvih unija, koje se ne mogu odrediti uz pomo prirodnog konceptualnog jezika. Meutim, jedan opis ove vrste ne bi trebao da maskira one znaajnije fenomene i psihike ovisnosti koji djeluju unutar takvih unija. Ukoliko se ne obrati panja na ovo upozorenje, onda e se lako doi do nekih opisa ovih drutava koji e ukazivati na njihove karakteristike koje su sekundarne po svom znaaju, ili su ak namjerno pripremljene "za show", kako bi se impresionirali neupueni. To e onda dovesti do jednog prekomijernog zasjenjivanja istinskih fenomena koji odluuju kvalitet, ulogu i sudbinu takvih unija. Posebno u sluaju ako nam ti opisi dolaze iz ivopisne literature ili beletristike, oni e nam samo donijeti jedno iluzorno ili lano znanje, oteavajui na taj nain prirodnu percepciju i uzrono poimanje tih fenomena. Jedan od zajednikih fenomena kojeg imaju sve ponerogenine grupe i drutva je injenica da njihovi pripadnici gube (ili su ve izgubili) sposobnost da vide patoloke individue, kao takve, te tako interpretiraju njihovo ponaanje na jedan fascinantan, herojski ili melodramatini nain. Miljenja, ideje i procjene ljudi koji pate od raznih psihikih nedostataka obdarena su jednom vanou koja je najmanje jednaka onoj koju imaju neke individe koje su istaknute meu normalnim ljudima. Ta atrofija prirodnih kritikih sposobnosti u vezi s patolokim individuama, postaje

jedan otvor za njihovu aktivnost a u isto vrijeme i kriterijum za prepoznavanje drutva koje je u pitanju, kao ponoregeninog. Tako emo to nazvati prvim kriterijumom ponerogeneze. Drugi zajedniki fenomen kojeg imaju sva ponerogenina drutva je njihova statistiki visoka koncentracija individua sa raznim psihikim anomalijama. Njihova kvaliativna mjeavina je od presudnog znaaja u obrazovanju cjelokupnog karaktera unije, njenih aktivnosti, razvoja ili odumiranja. Grupe kojima dominiraju razne vrste karakteropatinih individua razvie relativno primitivne aktivnosti, te e se ispostaviti kao lagane za slamanje od strane drutva normalnih ljudi. Meutim, situacija je potpuno drugaija ukoliko su takva drutva inspirisana od strane psihopatskih individua. Dopustite da navedemo idui primjer koji odslikava uloge dvije razliite anomalije, koji potie iz istinitih dogaaja koje je autor prouavao. U zloinakim bandama omladinaca, specifinu ulogu igraju mladii (u nekim sluajevima i djevojke) koji imaju jedan karakteristian deficit, koji ponekad ostaje kao posljedica upale pljuvanih lijezda (zaunjaci). Ta bolest u nekim sluajevima uzrokuje reakcije na mozgu, ostavljajui iza sebe jedno diskretno ali trajno bljedilo osjeanja i lagano smanjenje optih mentalnih sposobnosti. Sline posljedice ponekad ostavlja i difterija. Kao rezultat toga, takvi ljudi lako podlijeu sugestijama i manipulaciji od strane pametnijih individua. Kad su uvueni u neku zloinacku grupu, te individue slabije grae poinju da obavljaju kritinu ulogu pomonika i izvoaa namjera njihovih voa, alatke u rukama podmuklih, obino, psihopatinih lidera. Kad budu uhapeni, oni se pokoravaju insinuacijama (paramoralistikim) njihovih lidera da uzvieni ideali grupe trae od njih da postanu rtveni jarci, preuzimajui veinu krivice na sebe. Na sudu, isti oni lideri koji su zapoeli delikvenciju, nemilosrdno svaljuju svu krivicu na svoje manje dovitljive kolege. Ponekad sudija stvarno prihvata takve insinuacije. Individue sa gorepomenutim karakternim crtama koje su posljedica zaunjaka ili difterije ine manje od 1% populacije, dok njihova zastupljenost u grupama maloljetnike delikvencije dostie 1/4. To predstavlja jednu inspizaciju [zgunjavanje uz pomo isparavanja ili apsorpcije tenosti, koncentracija, (primjedba urednika)] od 75, tridesetpeterostrukog reda, to ne zahtijeva daljnje metode statistike analize. Kad prouavamo sadraj ponerogeninih unija dovoljno vjeto, esto se sreemo s jednom inspizacijom drugih psihikih anomalija to takoe neto govori o njima samima. ~ Moramo razlikovati dva osnovna tipa gorenavedenih unija: Primarne ponerogenine i sekundarne ponerogenine.

Primarnu ponerogeninu uniju moemo opisati kao onu uniju iji su abnormalni pripadnici bili aktivni od njenog samog poetka, igrajui ulogu kristalizirajuih katalizatora na samom poetku procesa stvaranja te grupe. Sekundarnom ponerogeninom, moemo nazivati onu uniju koja je osnovana u ime neke ideje sa nezavisnim drutvenim znaenjem, generalno razumljivom u kontekstu jednog prirodnog pogleda na svijet, meutim, koja je kasnije podlegla odreenoj moralnoj degeneraciji. To je nadalje otvorilo vrata za infekciju i aktivaciju patolokih faktora iznutra, a kasnije i za ponerizaciju grupe kao cjeline, a esto i neke njene frakcije. Od samog njenog zaetka, primarna ponerogenina unija je strano tijelo unutar drutvenog organizma, njen karakter se sukobljava s moralnim vrijednostima koje su potovane od strane veine. Aktivnosti takvih grupa provociraju protivljenje i gnuanje i smatraju se nemoralnim; odatle, po pravilu, takve grupe se ne ire mnogo, niti metastaziraju u mnogobrojne unije; one na kraju gube bitku s drutvom. Meutim, da bi se dobila prilika za razvoj u jedno veliko ponerogenino drutvo, dovoljno je to da neka organizacija ljudi koju karakteriu neki drutveni ili politiki ciljevi i jedna ideologija s neto kreativne vrijenosti, bude prihvaena od strane vee grupe normalnih ljudi prije nego to potpadne pod jedan proces ponerogenine malignosti. Primarna tradicija i ideoloke vrijednosti tog drutva onda mogu dugo vremena da tite tu uniju koja je podlegla procesu ponerizacije od svjesnosti drutva, pogotovo onih njegovih manje kritiki nastrojenih komponenti. Kad jedan ponerogenini proces zahvati takvu jednu organizaciju ljudi koja se u poetku pojavila i djelovala u ime politikih i drutvenih ciljeva i iji su uzroci bili uslovljeni istorijski, kao i odreenom drutvenom situacijom, primarne vrijednosti originalne grupe e hraniti i tititi jednu takvu uniju, uprkos injenici da su te primarne vrijednosti podlegle jednoj karakteristinoj degeneraciji, tako da je njena praktina uloga postala neto potpuno razliito od one prvobitne, samo to su sauvana ista imena i simboli. Upravo tu se otkrivaju slabosti individualnog i drutvenog "zdravog razuma." [Samo zato to neka grupa operie pod parolom "komunizma", "socijalizma", "konzervatizma" ili "republikanstva," ne znai istovremeno da je njeno praktino djelovanje neto to je blizu one prvobitne ideologije; (prim. urednika).] To podsjea na jedan sluaj koji je psihopatolozima dobro poznat: jedna osoba koja je u svom krugu uivala povjerenje i potovanje, poinje da se ponaa izopaeno i arogantno, i tako povreuje druge, navodno u ime njenih poznatih, valjanih i prihvaenih ubjeenja koja su se u meuvremenu pokvarila usljed odreenih psiholokih procesa, pretvarajui ih u primitivne ali emotivno dinamine. Meutim, jedan njen stari poznanik poznajui je dugo kao onakvu linost kakva je ona bila ne vjeruje onima koje je ona povrijedila i koji se ale na njeno novo ili skriveno ponaanje, te je tako spreman da njih okleveta i nazove laovima. To onda nanosi jo veu bol onima koji su ve povrijeeni, a

istovremeno podrava i ohrabruje individuu ija se linost poela kvariti, da nastavi dalje sa svojim ruilakim ponaanjem; kao pravilo, takva jedna situacija traje sve dok ludilo date osobe ne postane oigledno. Ponerogenine unije primarne vrste su veinom od interesa za kriminologiju; naa glavna briga e biti ona udruenja koja podlijeu sekundarnom procesu ponerine malignosti. Meutim, prvo emo skicirati neke karakteristike onih udruenja koja su se ve odala tom procesu. Unutar svake ponerogenine unije stvara se jedna psiholoka struktura koja se moe smatrati suprotnou ili karikaturom normalne strukture drutva ili neke normalne drutvene organizacije. U jednoj normalnoj drutvenoj organizaciji, individue sa raznim psiholokim vrlinama i manama, meusobno se nadopunju u smislu njihovih talenata i drugih karakteristika. Ta struktura se podvrgava dijahroninoj [tokom vremena; koristei se hronolokom perspektivom, (prim prev.)] modifikaciji u smislu promjena u karakteru udruenja kao cjeline. Isto vai i za jednu ponerogeninu uniju. Individue sa raznim psihikim aberacijama takoe meusobno nadopunjuju svoje talente i karakteristike. Ranom fazom aktivnosti jedne ponerogenine zajednice obino dominiraju karakteropatine, posebno, paranoidne individue, koje esto igraju jednu inspirativnu ili opinilaku ulogu u ovom procesu ponerizacije. Sjetimo se ovdje da mo jednog paranoidnog karakteropate lei u injenici da oni lako pretvaraju u svoje robove manje kritiki sposobne umove, tj. ljude sa drugim vrstama psiholokih nedostataka ili one koji su bili rtve individua sa poremeajem karaktera a to je jedan posebno veliki segment mladih ljudi. U ovoj vremenskoj taki, unija jo uvijek pokazuje neke odreene romantine crte i jo uvijek je ne karakterie jedno pretjerano brutalno ponaanje. [Jedan od primjera bi bio neki paranoidan ovjek koji vjeruje da je olienje Robina Huda i da se nalazi u misiji "uzimanja od bogatih i davanja siromanima." To se onda brzo transformie u "uzmi od koga moe a veinu zadri za sebe", a odvija se pod platom jedne "borbe protiv socijalne nepravde", to bi naravno, trebalo da opravda njegovo ponaanje (primjedba urednika); ili neka vrsta "aruge" (prim.prev)] Uskoro, meutim, oni normalniji pripadnici grupe se marginalizuju, dobijajui neke sporedne uloge i iskljuivajui ih iz tajnitva organizacije; neki od njih tada naputaju takvu uniju. Individue sa nasljednim devijacijama onda poinju progresivno da preuzimaju inspirativne i liderske pozicije. Uloga esencijalnih (ili sutinskih, prim. prev.) psihopata postepeno raste, iaoko oni naoko ele da ostanu u sijenci (kao npr. da upravljaju nekim manjim grupama), odreujui njen tempo u smislu neke sive eminencije. U ponerogeninim unijama najveeg drutvenog obima, ulogu lidera obino igra jedna druga vrsta individue, koja je lake svarljiva i uzorna. Primjeri ukljuuju frontalnu karakteropatiju, ili neke diskretnije poremeajne komplekse.

Isprva je opinioc taj koji istovremeno igra ulogu lidera ponerogenine grupe. Kasnije se pojavljuje jedna druga vrsta "liderskog talenta", jedna vitalnija individua koja se uglavnom pridruila toj organizaciji kasnije, nakon to je ona ve podlegla ponerizaciji. Sada se opinioc, koji je slabiji, mora pomiriti s injenicom da e biti odgurnut u stranu i mora priznati "genijalne" sposobnosti novog lidera, ili prihvatiti osudu na svoju potpunu propast. Uloge se dijele. Opiniocu treba podrka od novog lidera koji je obino primitivan ali odluan, dok lideru treba opinioc kako bi ovaj odrao ideologiju njihovog udruenja, koja je od sutinske vanosti za odravanje mira kod onih dijelova njihovog ljudstva koji je skloniji kritici i sumnjama moralne vrste. Sljedei posao opinioca je da prikladno prepakuje njihovu ideologiju, ubacujui unutra nove sadraje pod starim nazivima, tako da ona moe da nastavi sa ispunjenjem svoje propagande pod uslovima koji se stalno mijenjaju. On takoe mora da podrava i odrava liderovu mistinost unutar i izvan udruenja. Meutim, izmeu njih dvojice nikada ne moe doi do potpunog povjerenja, jer lider potajno prezire opinioca i njegovu ideologiju, dok opinioc prezire lidera zbog njegove grubosti. Igra otvorenih karata je uvijek mogua; ko god je slabiji, gubi. Struktura takve jedne unije podnosi dalje varijacije i specijalizacije. Stvara se procjep izmeu onih njenih pripadnika koji su donekle normalniji i elitnih lanova, koji su po pravilu vie patoloki poremeeni. Ovom drugom podgrupom sve vie dominiraju sluajevi s nasljednim patolokim faktorima, dok se u prvoj, mahom radi o individuama s naknadnim posljedicama raznih bolesti koje zahvataju mozak, manje tipinim psihopatama, i ljudima ija je mentalna poremeenost nastala usljed rane deprivacije ili brutalnih odgojnih metoda za vrijeme njihovog djetinjstva, od strane patolokih individua. Uskoro se ispostavlja da u grupi ostaje sve manje i manje prostora, uopte, za one normalnije ljude. Liderove tajne i namjere se poinju skrivati od proletarijata grupe; taj segment unije se mora zadovoljiti s onim materijalom kojeg je opinioc proizveo. Posmatra koji izvana gleda na aktivnosti jedne takve grupe i koji koristi prirodni pogled na svijet, imae uvijek tendenciju da precjenjuje liderovu ulogu, kao i njegovo navodno autokratsko ponaanje. Opinioci i aparat za propagandu su mobilisani da bi odravali jedan takav pogrean vanjski utisak. Meutim, lider je ovisan o interesima unije, pogotovo onih njenih elitnih lanova, u jednoj mjeri koje esto ni on sam nije svjestan. On vodi stalnu bitku za poziciju. On je glumac koji ima reisera. U makrosocijalnim drutvima tu funkciju obino obavlja jedna uzornija individua kojoj ne nedostaju odreene kritike sposobnosti; njeno upoznavanje sa svim onim planovima i kriminalnim kalkulacijama, bilo bi kontra-produktivno. U saradnji sa dijelom elite, jedna grupa psihopatinih individua, skrivajui se iza scene upravlja liderom, na nain na koji su Borman i njegova grupa upravljali Hitlerom. Ako lider ispunjava dodjeljenu mu ulogu, njemu je generalno jasno da je klika koja predstavlja elitu tog udruenja ili unije, u stanju da ga ubije ili da ga ukloni na neki drugi nain. Ovdje smo skicirali karakteristike drutava u kojima su ponerogenini procesi

transformisali njihov originalno dobronamjeran sadraj u jednu patoloku suprotnost i modifikovali njihovu strukturu i kasnije promjene, na jedan dovoljno obiman nain da obuhvate najveu moguu oblast te vrste fenomena, od najmanjeg do najveeg drutvenog razmjera. ini se da su opta pravila koja reguliu te fenomene istovijetna, nezavisno od kvantitativnih, drutvenih ili istorijskih proporcija.

Ideologije
Sasvim je uobiajen fenomen da jedna poneroloka zajednica ili grupa ima neku svoju posebnu ideologiju koja uvijek opravdava njene aktivnosti i oprema njenu motivacionu propagandu. ak i jedna omanja banda bitangi moe da ima neku svoju melodramatinu ideologiju i patoloki romantizam. Ljudska priroda trai da zle stvari imaju oko sebe jedan naglaeni oreol mistike kako bi se neija savjest mogla smiriti a svijest i kritinost prevariti, bilo ovjeka samog ili tamo nekih drugih. Kada bi se sa jedne takve ponerogenine unije mogla svui njena ideologija, tu nita ne bi ostalo, osim jedne psiholoke i moralne patologije, gole i neprivlane. Takvo jedno ogoljavanje bi naravno izazvalo jednu "moralnu uvredu", ne samo kod pripadnika zajednice. injenica je da se ak i normalni ljudi koji osuuju te vrste udruenja zajedno s njihovim ideologijama, osjeaju povreeno ili lieno neega to tvori dio njihovog vlastitog romantizma, kad se za jednu nairoko idealizovanu grupu ispostavi da je ona nita drugo do jedna banda kriminalaca. Moda e se ak i neki itaoci ove knjige ljutiti na njenog autora to on ovako bez ikakve ceremonije razgoliuje zlo od svih njegovih literarnih motiva. Rad na izvoenju jednog takvog "striptiza," moe se ispostaviti mnogo teim i opasnijim nego to se to moe oekivati. Primarna ponerogenina unija se formira u isto vrijeme kad i njena ideologija, moda ak i neto prije. Jedna normalna osoba primjeuje da je ta ideologija drugaija od svijeta ljudskih koncepcija, oigledno sugestivna, pa ak i primitivno komina do nekog stepena. Ideologije sekundarne ponerogenine asocijacije se formirju postepenom adaptacijom primarne ideologije funkcijama i ciljevima koji su drugaiji od onih prvobitnih. Za vrijeme procesa ponerizacije dolazi do jedne odreene vrste raslojavanja ili izofrenije te ideologije. Vanjski sloj, koji je najblii onom orginalnom sadraju, koristi se za propagandne svrhe grupe, pogotovo u odnosu na vanjski svijet, iako on, takoe, djelomino moe biti koriten unutar grupe, za svrhu smirivanja onih njenih lanova sa donjih nivoa, koji su postali sumnjiavi. Drugi sloj predstavlja elitu koja nema problema s razumijevanjem: on je zatvorenije prirode, karakteristian po plasiranju razliitih znaenja pod istim imenima. S obzirom da ista imena oznaavaju razliite sadraje, ovisno o sloju

koji je u pitanju, razumijevanje tog "dvostrukog govora" zahtijeva jednu simultanu tenost u oba jezika. Prosjeni ljudi podlijeu sugestivnim insinuacijama prvog sloja, dugo vremena prije nego to saznaju za drugi i razumiju ga. Svaki od onih sa odreenim psihikim devijacijama, pogotovo ako nosi masku trezvenosti koja nam je ve poznata, odmah e gledati na drugi sloj kao na nesto mnogo atraktivnije i znaajnije; nakon svega, on je i stvoren za ljude kao to je on. Razumijevanje dvostrukog govora ispostavlja se kao tegoban zadatak, to izaziva i jedan prilino razumljiv psiholoki otpor; meutim, upravo taj dualitet jezika je patognomonian simptom da je organizacija ljudi koja je u pitanju, zahvaena ponerogeninim procesom u jednom naprednom stepenu. Ideologija unija koje su zahvaene takvom degeneracijom ima odreene faktore koji su konstantni bez obzira na njihov kvalitet, kvantitet, ili obim dejstvovanja: motivacije grupe koja je zastranila, radikalno pravdanje zla ili nepravde, visoko vrednovanje individua koje su se pridruile organizaciji. Te motivacije olakavaju osjeaj krivice i razliitosti od drugih, prouzrokovan vlastitim psiholokim padovima a ini se da one i oslobaaju individuu od potrebe za potivanjem neprijatnih moralnih principa. U svijetu koji je pun stvarne nepravde i ljudskog ponienja, to omoguava stvaranje jedne ideologije koja sadri gornje elemente, jedna unija njenih obraenika moe lako podlei degradaciji. Kad se to desi, ljudi s tendencijom ka prihvaanju one bolje verzije te idelogije pokuavae da opravdaju taj ideoloki dualitet. Ideologija proletarijata*, koja je uperena na revolucionarno preureenje svijeta, bila je ve kontaminirana izoidnim poremeajem razumijevanja ljudske prirode i povjerenja u nju; onda nije nikakvo udo to je ona lako potpala pod tipian proces degenarcije kako bi se pothranjivao i maskirao jedan makrosocijalni fenomen ija je osnovna sutina potpuno drugaija.** Za ubudue, moramo zaptamtiti ovo: ideologijama opinioci nisu potrebni. Opiniocima trebaju ideologije da bi ih podvrgli svojim linim devijantnim ciljevima. U drugu ruku, injenica da se neka ideologija degenerisala zajedno sa njenim prateim drutvenim pokretom, koji je kasnije podlegao toj izofreniji u sluenju ciljevima kojih bi se zaetnici te ideologije grozili, ne dokazuje da je ona bila bezvrijedna ili pogrena od svog poetka. Upravo suprotno: prije se ini da pod odreenim istorijskim okolnostima ideologija bilo kojeg drutvenog pokreta, ak ako je ona i sveta istina, moe da potpane pod proces ponerizacije. Odreena ideogija moe da sadri slabe take, koje su nastale usljed greaka u ljudskoj misli i emocija; ili ona moe tokom svoje istorije biti infiltrirana nekim primitivnijim stranim materijalom koji sadri odreene ponerogenine faktore. Takav

materijal unitava unutranju hegemoniju ideologije. Izvor takve infekcije zastranjenim ideolokim materijalom moe biti vladajui drutveni sistem, sa svojim zakonima i obiajima koji su zasnovani na jednoj primitivnijoj tradiciji, ili neki imperijalistiki sistem vladavine. Naravno, to moe biti i neki filozofski pokret, kontaminiran eksentrinou svog osnivaa. Rimska imperija, ukljuujui njen pravni sistem i nedostatnost psiholokih koncepta, na slian nain je kontaminirala primarno homogenu ideju hrianstva. Hrianstvo se moralo prilagoditi ko-egzistenciji sa jednim drutvenim sistemom gdje je "dura lex sed lex"***, odluivalo ovjekovu sudbinu a ne razumijevanje ljudskih bia; to je onda dovelo do jedne korupcije u pokuavanju dostizanja "Bojeg Kraljevstva" uz pomo rimskih imperijalistikih metoda. to je originalna ideologija vea i istinitija, utoliko due je ona u stanju da odrava i maskira od ljudske kritike taj fenomen koji je prozvod jednog specifinog degenerativnog procesa. Kod jedne velike i vrijedne ideologije, opasnost za male umove je skrivena; oni mogu postati faktori jedne takve pre-eliminarne degeneracije, koja e da otvori vrata za invaziju patolokih faktora. Tako, ako elimo da razumijemo proces sekundarne ponerizacije, kao i vrste ljudskih drutava koji mu podlijeu, moramo posvetiti veliku panju odvajanju originalne ideologije od njenog surogata, ili ak karikature, stvorene od strane ponerogeninog procesa. Rezimirajui svaku ideologiju, mi analogno moramo razumijeti i sutinu samog tog procesa koji ima svoje vlastite etioloke faktore koji su potencijalno prisutni u svakom drutvu, kao i karakteristike njene razvojne patodinamike. Faizam takoe karakteriu stalni napori da se nametne dravna kontrola nad svakim ivotnim aspektom: politikom, socijalnom, kulturalnom i ekonomskom, to tano opisuje sve ono to je provueno pod imenom komunizam. Faistika drava regulie i kontrolie sredstva za proizvodnju. Faizam velia naciju, dravu ili rasu kao neto to je superiornije od individua, institucija ili grupa koje je obrazuju. Faizam se izriito koristi populistikom retorikom; poziva mase da uloe herojske napore za restauraciju velianstvenih dostignua iz prolosti; zahtjeva poslunost prema nekom voi, esto do take kulta linosti. Ovdje opet vidimo kako je faizam bio provuen pod pojmom komunizma.

* Prema Manifestu komunistike partije: proletarijat podrazumijeva klasu modernih nadniara koji su svedeni na prodaju svojih radnih sposobnosti, jer nemaju vlastita sredstva za proizvodnju. ** Faizam podrazumijeva neto to je dijametralno surotno od komunizma i marksizma, ne samo u filozofskom, nego i politikom smislu, a takoe suprotno i od demokratskih kapitalistikih ekonomija, zajedno sa socijalizmom i liberalnom demokratijom. On posmatra dravu kao jedno organsko bie u jednom pozitivnom svjetlu, a ne kao neku instituciju koja je stvorena kako bi se zatitila kolektivna i individualna prava, ili neto to se mora drati pod stalnom

kontrolom. *** Zakon je surov, ali je zakon.

ini se da je ono to se tu dogodilo bilo to, da su originalni ideali proleterijata na jedan vjet nain bili podvedeni pod dravni korporatizam. Veina ljudi koji ive na zapadu nisu ovoga svjesni zbog zapadnjake propagande protiv komunizma. Rije "faist" je pretvorena u klevetu irom svijeta nakon propasti sila osovine za vrijeme Dugog svjetskog rata. U modernom politikom diskursu, pristalice neke politike ideologije imaju tendenciju da povezuju faizam sa svojim neprijateljima, ili ga definiu kao neto to je suprotno od njihovih vlastitih pogleda. Nigdje u svijetu ne postoji niti jedna partija ili organizacija koja sebe naziva faistikom. Meutim, u ovim vremenima, u amerikom sistemu ima vie faizma nego demokratije, to vjerovatno objanjava dugogodinje postojanje anti-komunistike propagande. To demonstrira jedan rani proces ponerizacije zapadne demokratije, koja je ve sada skoro potpuno pretvorena u faizam. [opaska urednika.]

Proces ponerizacije
Opservacija procesa ponerizacije raznih ljudskih udruenja kroz istoriju lako nas navodi na zakljuak da njegov prvi korak predstavlja moralno zamotavanje ideolokog sadraja grupe. Kod analize te kontaminacije ideologije neke grupe, prvo primjeujemo infiltraciju jednog stranog, pojednostavljenog i doktriniranog sadraja, koji je odatle liava svakog zdravog temelja, povjerenja i potrebe za razumijevanjem ljudske prirode. To otvara vrata za invaziju patolokih faktora i ponerogenine uloge njihovih nosioca. Primjer rimskog pravnog sistema nasuprot ranog hrianstva je jedna od kljunih taki. Rimska imperijalna i pravna civilizacija bila je prekomijerno vezana za materiju i zakon, i stvorila je jedan pravni sistem koji je bio previe rigidan da bi akomodirao stvarne aspekte psihikog i duhovnog ivota. Taj "zemaljski" strani elemenat koji je infiltrirao hrianstvo, doveo je do toga da katolika crkva usvoji imperijalistiku strategiju kako bi uz pomo nasilja nametala svoj sistem drugima. Ta injenica bi mogla opravdati uvjerenje moralista da je odravanje etike discipline jedne grupe i njene ideoloke istoe, dovoljno za zatitu od iskakanja iz kolosijeka ili zastranjivanja ka jednom nepotpuno shvatljivom svijetu greaka. Takvo jedno uvjerenje upada ponerologu u oi kao jednostrano prepojednostavljivanje jedne vjeite realnosti koja je mnogo komplikovanija. Nakon svega, odumiranje etike i intelektualne kontrole je

ponekad posljedica direktnog ili indirektnog uticaja sveprisutnog faktora postojanja devijanata u svakoj drutvenoj grupi, zajedno sa nekim drugim ne-patolokim ljudskim slabostima. Ponekad, tokom svog ivota, svaki ljudski organizam prolazi kroz periode za vrijeme kojih njegova fizioloka i psihika otpornost slabi, to omoguava razvitak bakterijske infekcije u njegovoj unutranjosti. Slino tome, jedno udruenje ljudi ili drutveni pokret prolazi kroz periode krize koji slabe njihovu ideoloku i moralnu koheziju. To moe biti uzrokovano pritiskom od strane drugih grupa, nekom optom duhovnom krizom u ivotnoj sredini ili pojaanjem njihovog histerinog stanja. Isto kao to stroge sanitarne mjere mogu predstavljati jednu medicinsku indikaciju za neki organizam, razvoj svjesne kontrole nad aktivnostima patolokih faktora je poneroloka indikacija. To je sutinski vaan faktor za prevenciju tragedije za vrijeme perioda moralne krize u jednom drutvu. Individue koje su pokazivale razne psihike anomalije, vijekovima su imale tendenciju da uestvuju u aktivnostima ljudskih udruenja. To im je bilo omoguavano usljed slabosti grupe, tj. nedostatka odgovarajueg psiholokog znanja; to je nadalje rezultiralo produbljivanjem moralnih padova i guenjem mogunosti koritenja zdravog razuma i objektivnog razumijevanja stvari. Uprkos nesrei i tragedijama koje su usljed toga proisticale, ovjeanstvo je pokazalo odreeni napredak, pogotovo na podruju kognicije; odatle bi jedan ponerolog mogao biti optimistian uz odreeni oprez. Nakon svega, otkrivanje i predstavljanje tih aspekata ponerizacije ljudskih grupa, to nam je sve donedavno bilo nepozanato, trebalo bi nam omoguiti da se uspjeno i na vrijeme suprostavljamo takvim procesima. Opet, dubina i irina poznavanja ljudskih psihikih varijacija je od sutinskog znaaja. Svaku grupu ljudi koja je zahvaena procesom koji je ovdje opisan, karakterie sve vea regresija prirodnog zdravog razuma i sposobnosti vienja psiholoke realnosti. Neko, ko gleda na to u okviru tradicionalnih kategorija, moe to uzeti u obzir kao jedan sluaj "pojave ludila", ili razvoja intelektualnih poremeaja i moralnih padova. Meutim, poneroloka analiza tog procesa indicira da je pritisak bio izvren na onaj normalniji dio udruenja od strane patolokih faktora koji su bili prisutni u odreenim individuama kojima je bilo dozvoljeno da uestvuju u radu grupe usljed nedostatka adekvatnog znanja iz podruja psihologije, na osnovu kojeg bi se te individue iskljuile iz nje. Tako, gdje god vidimo da se lan neke grupe tretira bez kritike distance, iako pokazuje neku od psihikih anomalija koje su nam poznate, a njegovo miljenje se uzima u najmanju ruku jednakim s miljenjem normalnih ljudi, mada je ono zasnovano na jednom karakteristino drugaijem pogledu na ivotne stvari, moramo izvui zakljuak da je ta grupa ljudi zahvaena ponerogeninim procesom i ukoliko se ne poduzmu odreene

mjere, taj proces e nastaviti da se odvija sve do svog logikog zakljuka. Ovo moramo uzeti u skladu sa gorenavedenim prvim kriterijumom ponerologije, koji zadrava svoju validnost bez obzira na kvalitativne ili kvantitativne osobine jednog takvog udruenja: atrofija prirodnih kritikih sposobnosti u odnosu na patoloke individue postaje jedan otvor za njihove aktivnosti, a u isto vrijeme, i jedan kriterijum za prepoznavanje udruenja, koje je u pitanju, kao ponerogeninog. U takvoj jednoj situaciji daljnje oteenje zdravog razuma ljudi i njihovih sposobnosti za kritiko razmiljanje postaje sve lake. Kada grupa jednom inhalira dovoljnu dozu patolokog materijala, raa se uvjerenje da su ti ne-ba-normalni ljudi posebni genijalci a ubrzo nakon toga poinje se sa vrenjem pritiska na one normalnije lanove, to je praeno odgovarajuim paralogikim i paramoralnim elementima. Za mnoge ljude, takav pritisak kolektivnog mnenja dobija atribute jednog moralnog kriterijuma; za druge, to predstavlja jednu vrstu psiholokog terora kojeg je sve tee izdrati. Fenomen negativne selekcije se tako javlja u toj fazi ponerizacije: individue sa vie zdravog razuma u vezi sa psiholokom realnou, naputaju grupu nakon sukoba s njenom modifikovanom verzijom; istovremeno, grupi se pridruuju individue sa raznim psihikim anomalija i lako se uklapaju u nju. Oni prvi se osjeaju "odgurnutim na kontrarevolucionarne pozicije", a ovi drugi sada mogu sebi dozvoliti da sve ee skidaju maske trezvenosti sa svojih lica. Ljudi koji su tako izbaeni iz neke ponerogenine organizacije zato to su bili previe normalni,modifikovane u jednom odreenom stepenu, usljed zasienosti abnormalnim psiholokim materijalom, pogotovo psihopatskim materijalom. U takvim sluajevima, oni lako idu u drugu krajnost jer nezdrave emocije upravljaju njihovim odlukama. poinju gorko da pate; oni nisu u stanju razumjeti svoje specifino stanje. Njihovi ideali, razlozi zbog kojih su se pridruili toj grupi i koji su davali smisao njihovom ivotu, sada su degradirani, a oni nisu u stanju nai neki racionalan razlog za to. Oni se osjeaju krivim; "bore se protiv demona" koje nisu u stanju ni da vide. injenica je da su njihove linosti ve bile Ono to je njima potrebno, to je dobar psiholoki savjet, kako bi mogli nai jedan razuman i odmjeren put. Na osnovu ponerolokog razumijevanja njihovog stanja, psihoterapija moe rapidno donjeti pozitivne rezultate. Meutim, ukoliko je unija koju su oni napustili potpala pod jednu dublju ponerizaciju, nad njima poinje da se nadvija jedna prijetnja: oni mogu postati rtvama osvete jer su "izdali" jednu velianstvenu ideologiju*. Taj burni period ponerizacije jedne grupe praen je odreenom stabilizacijom u smislu njenog sadraja, strukture i obiaja. Na nove lanove primjenjuju se rigorozne selektivne mjere psiholoke vrste. Da bi se iskljuila mogunost izbacivanja grupe s kolosijeka od strane odbjeglih lanova, novi ljudi se podvrgavaju pregledima i testovima kako bi se eliminisali oni koji pokazuju jau psihiku nezavisnost tj. oni koji su psihiki normalni.** U grupi se formira i funkcija neeg slinog "psihologu", koji nesumnjivo

pretvara u korist grupe gorenavedeno psiholoko znanje, koje je skupljeno od strane psihopata. Moramo napomenuti da neke od ovih eksluzivnih koraka koje preduzima jedna grupa prilikom procesa njene ponerizacije, trebala bi takoe poduzeti i jedna ideoloka grupa, odmah na poetku, ali protiv devijanta. Tako, jedan rigorozan proces selekcije kojeg preduzima neka grupa ne mora obavezno da bude indikator da je ta grupa ponerogenina. Dakle, moramo paljivo ispitati na emu je bazirana ta psiholoka selekcija. Ukoliko neka grupa eli da izbjegne proces ponerizacije, ona e morati iskljuiti individue koje su psihiki ovisne o subjektivnim vjerovanjima, ritualima, ceremonijama, drogama i svakako, one individue koje su nesposobne da objektivno analiziraju svoj vlastiti unutarnji psihiki sadraj ili odbijaju proces pozitivne dezintegracije. U grupi koja se nalazi u procesu ponerizacije, opinioci preuzimaju na sebe brigu za "ideoloku istou". Pozicija lidera je relativno sigurna. Individue koje ispoljavaju sumnju ili kritinost, izlau se paramoralnim osudama. S krajnjim dostojanstvom i stilom, rukovodsvo grupe diskutuje miljenja i namjere ija je pririoda, psiholoki i moralno patoloka. Svaka intelektualna veza koja ih moe otkriti kao takve, eliminie se zahvaljujui zamjeni premisa koje djeluju u podsvjesnim procesima, na temelju prethodno uslovljenih refleksa. Objektivan posmatra mogao bi uporediti jedno takvo stanje s onim, gdje pacijenti neke ludnice preuzimaju upravu nad njom. Ta zajednica onda dolazi u fazu u kojoj ona, kao cjelina, navlai na sebe jednu masku tobonje normalnosti. To stanje emo u iduem poglavlju nazivati "disimulativnom fazom," s obzirom na makrosocijalne ponerogenine fenomene. Posmatranje odgovarajueg stanja u odnosu na prvi poneroloki kriterijum atrofija prirodnih kritikih sposobnosti u vezi sa patolokim individuama zahtjeva dobro poznavanje psihologije i raspolaganje jednim specifinim injeninim znanjem; drugi kriterijum, stabilnija faza, moe se primjetiti ne samo od strane prosjenog ovjeka nego i javnog mnenja u veini drutava. Meutim, ako je ova interpetacija nametnuta jednostrano, moralistiki ili socioloki, istovremeno se pojavljuje i jedan osjeaj nedostatnosti, u smislu, kako mogunosti razumijevanja tog fenomena, tako i suprostavljanja irenju navedenog zla. Meutim, u toj fazi, manji broj drutvenih grupa sklon je da na ovakvu ponerogeninu grupu gleda s razumijevanjem unutar kategorija njihovog vlastitog pogleda na svijet a na vanjski sloj njihove difuzne ideologije kao na neku doktrinu koja im je prihvatljiva.

*Moramo napomenuti da se ista stvar deava i kad se psihiki poremeena osoba izbaci iz grupe normalnih ljudi. Razlika je u tome to grupa normalnih ljudi koja je izbacila napolje nekog devijanta nee kasnije pokuavati da mu se sveti, dok e devijant stalno pokuavati da se osveti grupi iz koje je izbaen. (op. ured.)

** Danas i mnoge multinacionalne korporacije vre selekciju novih kadrova uz pomo testova baziranih na slinim principima. Individue koje pokau odreene psihopatoloke karakteristike imaju prednost kod zapoljavanja (prim.prev.)

to je ljudsko drutvo u pitanju primitivnije i izdvojenije od direktnog kontakta sa udruenjem koje je zahvaeno patolokim stanjem, utoliko e broj tih manjina biti vei. Upravo taj period, u kome je ponaanje grupe neto blae, esto istovremeno predstavlja i njenu najintenzivniju ekspanzionistiku aktivnost. Taj period moe dugo da traje ali ne zauvijek. Unutra, grupa progresivno postaje sve vie patoloka, na kraju pokazujui svoje istinske kvalitativne boje, kako njene aktivnosti bivaju sve nezgrapnije. Na toj taki, drutvo normalnih ljudi moe lako da ugrozi tu poneroloku zajednicu, ak i na makrosocijalnom nivou.

Makrosocijalni fenomeni
Kad ponerogenini proces obuhvati cijelu vladajuu klasu jednog ljudskog drutva, ili nacije, ili kad je opozicija normalnih ljudi zaguena, -- kao rezultat masovnog karaktera tog fenomena, ili kad se koriste opsjenarske metode i fizika prinuda, ukljuujui i cenzuru, -- onda imamo posla sa jednim makrosocijalnim ponerolokim fenomenom. Meutim, u takvom jednom sluaju, tragedija drutva udruena sa linom patnjom istraivaa, otvara pred njim cijeli jedan volumen ponerolokog znanja, odakle on moe saznati sve o zakonima koji upravljaju takvim jednim procesom, ukoliko je on samo u stanju da se upozna s njegovim prirodnim jezikom i njegovom posebnom gramatikom. Studije geneze zla koje su bazirane na opservaciji malih grupa ljudi, mogu nam pruiti neke detalje o tim zakonima. Meutim, moglo bi se pomisliti da bi to dalo jednu umotanu sliku koja je zavisna od raznih uslova iz odreene ivotne sredine, koji su dalje ovisni o historijskom periodu koji je u pitanju; to je pozadina fenomena koje se posmatra. Bez obzira na to, takve opservacije mogu nas osposobiti da postavimo jednu hipotezu koja pretpostavlja da generalni zakoni ponerogeneze mogu biti isti, bez obzira na kvantitet i kvalitet opseg fenomena u vremenu i prostoru. Meutim, oni ne dozvoljavaju verifikaciju takve jedne hipoteze. Kod prouavanja jednog makrosocijalnog fenomena, mi moemo dobiti kvantitativne i kvalitativne podatke, pokazatelje statistike korelacije, kao i druge opservacije onoliko tane koliko je to mogue kod jedne moderne nauke, metodologije istraivanja i razumljivo teke situacije u kojoj se posmatra nalazi (ivot istraivaa ovakvih fenomena, je u stalnoj opasnosti, s obzirom da se svaka patokratija trudi da sprijei bilo kakve aktivnosti koje bi mogle osvijetliti njenu psiho-patoloku prirodu; prim.prev.) Onda

se moemo posluiti klasinom metodom gdje emo postaviti jednu hipotezu a nakon toga aktivno traiti one faktore koji bi je mogli osporiti. iroko rasprostranjena uzrona pravilnost ponerogeninih procesa e onda biti potvrena unutar granica gorenavedenih mogunosti. To je ono to su u stvari i poduzeli autor ove knjige i njegove kolege. Zaprepaujue je to s kolikom urednou uzrona pravilnost, koja je primjeena u malim grupama, upravlja ovim makrosocijalnim fenomenom. Shvatanje tog fenomena steeno na ovakav nain moe posluiti kao osnova za predvianje njegovog budueg razvoja, to e vrijeme i verifikovati. Uz pomo jedne paljive opservacije i nakon jednog odreenog vremena, postaemo svjesni injenice da, nakon svega, taj kolos ima i Ahilovu petu. Studija makrosocijalnih ponerogeninih fenomena susree se sa oiglednim problemima: period njihove geneze, trajanja i odumiranja je nekoliko puta dui nego to je istraiteljev nauni radni vijek. Istovremeno, u istoriji, obiajima, ekonomiji i tehnologiji deavaju se i druge transformacije; meutim, potekoe s kojima se susreemo kod izdvajanja prikladnih simptoma ne bi trebale biti nesavladive, jer su nai kriterijumi bazirani na vjenim fenomenima koji tokom vremena trpe relativno ograniene transformacije. Tradicionalna interpretacija ovih velikih istorijskih bolesti ve je nauila istoriare da razlikuju dvije faze. Prvu predstavlja jedan period spiritualne krize u drutvu*, koju istoriografija spaja sa iscrpljivanjem ideolokih, moralnih i religijskih vrijednosti koje su do tada inspirisale dato drutvo. Meu ljudima i u drutvenim grupama poveava se egoizam, a veze sa moralnim i drutvenim obavezama slabe. Nadalje, ljudskim umovima poinju dominirati besmislice do jednog tolikog stepena da vie ne preostaje mjesta za razmiljanje o javnim problemima ili za osjeanje odgovornosti prema budunosti. Dolazi do atrofije mjerila vrijednosti u razmiljanju individua i drutva; to je ve opisano u istoriografskim monografijama i radovima iz podruja psihijatrije. Na kraju, vlada drave je paralizovana i bespomona kod suoavanja s problemima koji bi u nekim drugim uslovima bili rijeeni bez veih potekoa. Oznaiemo ovakve periode onom ve poznatom frazom, kao - drutvena histerizacija. Sljedeu fazu karakteriu krvave tragedije, revolucije, ratovi i padovi imperija. Razmiljanja istoriara ili moralista u vezi ovih pojava uvijek ostavljaju iz sebe jedan odreeni osjeaj nedostatnosti u pogledu mogunosti sagledavanja odreenih psiholokih faktora koji se mogu nazrijeti unutar prirode tih fenomena; sutina tih faktora ostaje izvan opsega njihovog naunog iskustva.

*Sorokin, Pitirim. (1941). Social and Cultural Dynamics, Volume Four: Basic Problems, Principles and Methods, New York: American Book Company. Sorokin, Pitirim. (1957). Social and Cultural Dynamics, One Volume ~ Revision. Boston: Porter Sargent. Simonton, Dean Keith. (1976). "Does Sorokins data support his theory?: A study of generational fluctuations in

philosophical beliefs." Journal for the Scientific Study of Religion 15: 187-198.

Istoriaru koji posmatra te velike istorijske bolesti prvo zapada u oi njihova slinost, meutim, on lako zaboravlja da sve bolesti imaju mnoge zajednike simptome zato to one predstavljaju stanja nedostatka zdravlja. Ponerolog koji razmilja na prirodan nain, naginje ka sumnji da tu nemamo posla samo s jednom bolesti drutva, to ga dalje vodi do odreenih razlikovanja formi u smislu etnolokih i istorijskih uslova. Razlikovanje sutine takvih stanja mnogo je pogodnije za eme rezonovanja koje su nam poznate iz prirodnih nauka. Meutim, kompleksni uslovi drutvenog ivota spreavaju koritenje ove metode razlikovanja, to je neto slino etiolokim kriterijumima u medicini: kvalitativno govorei, fenomeni postaju slojeviti u vremenu, stalno uslovljavajui i transformiui jedan drugog. Odatle je bolje koristiti odreene apstraktne eme, sline onima koje se koriste kod analize neurotinih stanja ljudskih bia. Voeni ovakvim nainom rezonovanja, pokuaemo da razlikujemo dva patoloka stanja drutva; njihova sutina i sadraj se ine dovoljno razliitim ali oni mogu djelovati jednim redom, na takav nain da prvi otvara vrata drugom. Prvo takvo stanje je ve bilo skicirano u poglavlju o histerioidnom ciklusu; ovdje emo dodati i neke druge psiholoke detalje. Sljedee poglavlje e biti posveeno drugom patolokom stanju, za kojeg sam usvojio termin "patokratija". ~

Stanja drutvene histerizacije

Kad se koristimo naunim ili literarnim opisima histeroidnih fenomena, kao to su oni koji datiraju iz poslednjeg veeg pojaanja histerije u Evropi, to obuhvata onu etvrtinu prolog vijeka koja je predhodila Prvom svjetskom ratu, neko ko je u ovom podruju laik mogao bi stei utisak da se tu samo radilo o endeminim individualnim sluajevima, pogotovo meu enama. Zarazna priroda histerinih stanja ve je bila otkrivena i opisana od strane Jean-Martin Charcota*.
*Jean-Martin Charcot (1825 - 1893) Francuski neurolog. Njegovi radovi su imali veliki uticaj na razvoj neurologije i psihologije. Charcot se posebno zanimao jednim poremeajem koji je tada nazvan histerijom. inilo se da se radilo o jednom mentalnom poremeaju sa psihikim manifestacijama koje su bile vrlo interesantne za neurologe. On je vjerovao da je histerija posljedica jedne nasljedne slabosti nervnog sistema i da ona moe biti aktivirana jednim traumatskim dogaajem, kao to je neka nesrea, te da odatle ona postaje progresivna i ireverzibilna. Kod prouavanja histerije on se koristio i odreenim tehnikama hipnoze, pa je tako postao ekspert u jednoj relativno novoj "nauci".

Charcot je vjerovao da je stanje hipnoze veoma slino izlivima histerije, pa je tako hipnotizirao svoje pacijenete da bi prouavao njihove simptome. On je zasluan to je tadanja francuska medicinska zajednica promijenila svoj stav prema hipnozi (ona je prethodno bila odbaena kao mesmerizam). [op. ured.]

Za histeriju je praktino nemogue da se manifestuje kao jedan obian individualni fenomen, jer je ona zarazna preko psihike rezonancije, identifikacije i imitacije. Svako ljudsko bie, u razliitom stepenu, ima predispozicije za ovaj poremeaj linosti, mada se on normalno nadvladava pravilnim odgojem i samo-odgojem, koji su ovisni o ispravnom razmiljanju i emocionalnoj samodisciplini. Za vrijeme "sretnih vremena" mira, baziranog na drutvenoj nepravdi, djeca iz privilegovane klase ue kako da potisnu iz polja njihove svijesti neugodne misli koje ukazuju na to da njihovi roditelji izvlae korist za sebe na osnovu nepravdi koje ine drugima. Tako, mladi ljudi ue kako da omalovaavaju moralne i mentalne vrijednosti svakog onoga, iji rad koriste za svoj vlastiti prosperitet. Mladi umovi tako stiu naviku za podsvjesnu selekciju i supstituciju podataka, to vodi do jedne histerine konverzije ekonomike rezonovanja. Oni onda izrastaju u donekle histerine osobe koje na ve pomenuti nain prenose svoj histeriju na sljedeu generaciju, koja onda razvija te karakeristike do jednog jo veeg stepena. Ti histerini obrasci doivljavanja i ponaanja, rastu i ire se od privilegovane klase prema dole, zalazei na podruje onog prvog kriterijuma ponerologije: atrofija prirodnih kritikih sposobnosti prema patolokim individuama. Kada se ta navika podsvjesne selekcije i supstitucije misli-podataka proiri do makrosocijalnog nivoa, drutvo poinje da razvija prezir prema jednom injeninom kriticizmu i poniava svakoga ko pokuava da die uzbunu. Takoe se poinju prezirati i druge nacije koje su uspjele da odre normalne misaone obrasce kao i njihovo miljenje. Drutvo tako ostvaruje jedan egotistian teror-misli zajedno sa procesima konverzivnog razmiljanja. To otklanja potrebu za cenzurom tampe, pozorita, televizije i radija, jer sada jedan patoloki hipersenzitivan cenzor ivi unutar samih graana. Kad tri "ega" upravljaju, egoizam, egotizam i egocentrizam, onda se gubi osjeaj za drutvene veze i odgovornost prema drugima, a drutvo koje je u pitanju rascjepljuje se na grupe koje su sve vie neprijateljski nastrojene jedna prema drugoj. Kada jedna takva histerina ivotna sredina prestane razlikovati miljenja ogranienih, ne-sasvim-normalnih ljudi, od miljenja onih ljudi koji su normalni i razumni, to onda otvara vrata za ulazak raznih patolokih faktora. U takvim uslovima poinju da razvijaju svoje aktivnosti individue s kojima smo se ve sreli, koje su pokretane od strane jednog patolokog pogleda na svijet i abnormalnih ciljeva koji su rezultat njihove drugaije prirode.

Ukoliko dato drutvo nije u stanju da savlada to stanje histerizacije u njegovim etnolokim i politikim okolnostima, usljedie jedna ogromna i kravava tragedija. Patokratija moe da bude jedna od varijacija jedne takve tragedije. Tako, neka mala nezgoda u smislu politikog neuspjeha ili vojnog poraza, moe biti upozorenje u takvoj situaciji a moe predstavljati i preruen blagoslov, ukoliko se to pravilno razumije i dozvoli mu se da postane jedan inilac u regeneraciji normalne misli i obiaja drutva. Najvredniji savjet kojeg ponerolog moe ponuditi u takvim okolnostima je da drutvo potrai pomo od moderne nauke, obraajui posebnu panju na dostupne podatke koji su ostali iza poslednjeg velikog izbijanja histerije u Evropi. Drutvene grupe koje vlastitim radom zarauju svoj svagdanji hljeb i kod kojih svakodnevni ivotni problemi nagone njihove umove na trezeveno razmiljanje, odlikuju se veom otpornou prema histerizaciji. Na primjer: seljaci e da gledaju na histerine obiaje bogate klase kroz njihovu dobro prizemljenu percepciju psiholoke realnosti i sa njihovim smislom za humor. Slini obiaji i ponaanje buroazije prouzrokovae kod radnika gorak kriticizam i revolucionarni bijes. Bilo da su zasnovani na ekonomskoj, ideolokoj ili politikoj podlozi, kriticizam i zahtjevi tih drutvenih grupa uvijek sadre jednu komponentu psiholoke, moralne i anti-histerine motivacije. Iz tog razloga, najbolje je da se takvi zahtjevi promiljeno uzmu u obzir i da se osjeanja tih klasa uzimaju ozbiljno. U drugom sluaju, usljed nesmotrenog ponaanja moglo bi doi do traginih rezultata i sticanja uslova za oglaavanje opinilaca.

Ponerologija
Ponerologija se koristi naunim napretkom koji je ostvaren tokom poslednjih dekada i godina, posebno na podruju biologije, psihopatologije i klinike psihologije. Ona pojanjava neke nepoznate uzrone veze i analizira genezu zla. Prilikom zainjanja ove nove discipline, autor je takoe koristio svoje profesionalno iskustvo, kao i rezultate svojih vlastitih istraivanja na tom podruju. Poneroloki pristup pomae kod razumijevanja nekih dramatinih tegoba ovjeanstva, na oba nivoa, makrosocijalnom i individualnom. Ta nova disciplina e omoguiti dosezanje prvo teoretskih a onda i praktinih rjeenja za probleme koje smo

pokuavali rjeavati nedjelotvornim tradicionalnim metodama, to je rezultiralo jednim osjeajem bespomonosti pred talasima istorije. Te metode su bile bazirane na istoriografskim konceptima i pretjerano moralizirajuim stavovima, koji precjenjuju ulogu sile kao sredstva za suprostavljanje zlu. Ponerologija moe pomoi u izjednaavanju takve jednostranosti uz pomo modernog prirodnog razmiljanja, zamjenjujui nae shvatanje uzroka i geneze zla injenicama, koje su potrebne za izgradnju stabilnijih temelja za spreavanje procesa ponerogeneze i suprostavljanje njegovim posljedicama. Sinergina aktivnost, kad je nekoliko tih mijera zajedniki usmjereno ka istom vanom cilju, kao npr. kod tretmana neke bolesne osobe, obino daje bolje efekte od krajnjeg zbira faktora koji su u tome sudjelovali. U izgradnji drugog krila u odnosu na one dosadanje aktivnosti koje su bile rezultat moralistikih napora, ponerologija e omoguiti ostvarivanje rezultata koji su takoe bolji od zbira njihovih korisnih efekata. Uvrivanje povjerenja u poznate moralne vrijednosti kao i koritenje sredstava koja do sada nisu bila koritena, pogotovo u nekom irem obimu, omoguiti e da se doe do odgovora na mnoga, do sada neodgovorena pitanja. Drutva imaju pravo na odbranu od bilo kakvog zla koje ih zlostavlja ili im prijeti. Nacionalne vlade imaju obavezu da koriste efikasna sredstva za te svrhe, i da ih koriste to je mogue vjetije (naravno, ukoliko sama vlada ne predstavlja zlo koje prijeti ljudima i zlostavlja ih, prim ured.) Da bi sprovele u djelo tu svoju bitnu ulogu, nacije se moraju koristi informacijama koje su tada dostupne u datoj civilizaciji u vezi prirode i geneze zla, kao i sredstvima za borbu protiv njega, kojima se moe ovladati. Opstanak drutva se mora obezbijediti a do zloupotreba vlasti i sadistike degeneracije veoma lako dolazi. Mi sada imamo jednu racionalnu i moralnu sumnju u vezi pravilnog shvatanja i suprostavljanja zlu, kad su prole generacije u pitanju. Jednostavna opservacija istorije nam to potvruje. Opti stav koji se razvija u slobodnim drutvima zahtijeva da se nasilne represivne mjere humaniziraju i ogranie, tako da se postave prepreke za njihovu moguu zloupotrebu. ini se da je razlog za to taj to moralno osjetljivi ljudi ele da zatite sebe od destruktivnih uticaja prenoenih svjesnou o tome da se ljudi jo uvijek surovo kanjavaju, pogotovo smrtnom kaznom. Tako se otrina tih metoda suprostavljanja zlu ublaava ali istovremeno se ne uvode nove efikasne metode za zatitu graana od pojave sile i zla. To stvara jedan procjep izmeu potrebe za protivdejstvo i sredstava koja imamo na raspolaganju, koji se sve vie iri; Kao rezultat toga, mnoge vrste zla mogu se razviti na svakom drutvenom nivou. Pod takvim okolnostima, razumljivo je to to neki glasovi buno zagovaraju povratak zastarjelih i surovih metoda, koje su veoma tetne za razvoj ljudske misli. Ponerologija prouava prirodu zla i kompleksne procese njegove geneze, odakle otvara nove naine za suprostavljanje njemu. Ona ukazuje na to da zlo ima odreene

slabosti u svojoj strukturi i genezi, koje se mogu iskoristiti kod sprjeavanja njegovog razvoja, kao i prilikom eliminacije njegovih plodova. Ukoliko se ponerogenine aktivnosti patolokih faktora - devijantne individue i njihove aktivnosti podvrgnu jednoj svjesnoj kontroli naune, individualne i drutvene prirode, mi moemo neutralizovati zlo toliko efikasno kao i uz pomo stalnih poziva za potivanjem moralnih vrijednosti. Starinske metode u kombinaciji s ovim potpuno novim, mogu proizvesti rezultate koji su povoljniji od aritmetike sume tih dvaju metoda. Ponerologija takoe obezbjeuje mogunost za preventivno ponaanje na nivoima individualnog, drutvenog i makrosocijalnog zla. Taj novi pristup trebao bi omoguiti drutvima da se osjeaju ponovo sigurnima, ne samo na unutranjem nivou, nego i u vezi sa internacionalnim prijetnjama. Metode suprostavljanja zlu koje su uzrono uslovljene, i podravane sve veim napretkom u nauci, bie naravno sve kompleksnije, isto kao to su kompleksni priroda i geneza zla. Bilo kakvo posmatranje u smislu postojanja jedne potene veze izmeu kriminala kojeg je ovjek poinio i kazne koju je dobio, predstavlja ostatke jednog arhainog razmiljanja, to je neto ak mnogo tee za shvatiti. To je razlog zato ova vremena zahtijevaju od nas da dalje razvijamo ovu disciplinu o kojoj se ovdje govori i poduzimamo detaljna istraivanja, pogotovo u vezi sa prirodom mnogih patolokih faktora koji sudjeluju u ponerogenezi. Jedno pravilno poneroloko itanje istorije je vaan uslov za razumijevanje makrosocijalnog ponerogeninog fenomena, ije trajanje prevazilazi mogunosti za opservaciju pojedinca. Autor je koristio tu metodu u narednom poglavlju, rekonstruiui fazu u kojoj su karakteropatini faktori dominirali u poetnom periodu stvaranja patokratije. Poduavajui nas o uzrocima i genezi zla, ponerologija jedva da pominje ovjekovu krivicu. Tako, ona ne rjeava dugovjeni problem ljudske odgovornosti, mada baca dodatno svjetlo od strane njegove uzronosti. Kad pokuavamo da ispravimo nae shvatanje kompleksne uzronosti fenomena i spoznamo veu individualnu ovisnost od operacija vanjskih faktora, postajemo svjesni injenice koliko mi malo poznajemo to podruje. Na toj taki, bilo koje moralno prosuivanje o nekoj drugoj osobi kao vrednoj krivnje, pada nam u oi kao neto to je bazirano na emocionalnim reakcijama ili vijekovima staroj tradiciji. Mi imamo pravo i obavezu da kritiki prosuujemo svoje vlastito ponaanje i moralnu vrijednost naih motivacija. To je uslovljeno od strane nae svijesti to je jedan fenomen koliko rasprostranjen, toliko i neshvatljiv, unutar granica prirodnog razmiljanja. ak, ukoliko bi se i naoruali sa svim sadanjim i buduim dostignuima iz ponerologije, da li bismo ikada doli u poziciju da izdvojimo i odredimo individualnu krivicu neke druge osobe? U teoretskom smislu, to se ini jo nesigurnijim; u praktinom smislu, ak nepotrebnijim.

Ukoliko se stalno suzdravamo od moralnog prosuivanja drugih ljudi, mi prebacujemo nau panju na praenje uzronih procesa koji su odgovorni za kondicioniranje ponaanja druge osobe ili drutva. To popravlja nae anse za postizanje valjane mentalne higijene i nae sposobnosti za poimanje psiholoke realnosti. Takvo uzdravanje nas takoe osposobljava da izbjegnemo jednu greku koja veoma efektivno truje umove i due, konkretno, nametanje moralizirajuih interpretacija aktivnostima patolokih faktora. Takoe, treba da izbjegavamo svako emocionalno upetljavanje a vlastiti egotizam i egocentrinost bolje da kontroliemo, pomaui tako sprovoenje jedne objektivne analize tih fenomena. Ako jedan takav stav pogodi neke itaoce kao previe blizu moralne indiferentnosti, moramo naglasiti da ova, ovdje navedena metoda analize zla i njegove geneze, potencira zauzimanje jedne vrste razumne distance od njegovih iskuenja, kao i aktiviranje dodatnih teoretskih i praktinih mogunosti za protivdejstvo. Takoe, trebali bi uzeti u obzir i zapanjujuu konvergenciju izmeu zakljuaka do kojih smo doli prilikom analize ovog fenomena i odreenih ideja starih filozofa, koji su lijepo navedeni u bibliji: "Ne sudite, da vam se ne sudi. Jer kakovijem sudom sudite, onakovijem e vam se suditi; i kakovom mjerom mjerite, onakom e vam se mjeriti." (Mat. 7:1-2) Te vrijednosti, na alost, esto zasjenjene prijekim potrebama vlada, kao i aktivnostima naih instiktivnih i emocionalnih refleksa koji nas navode na osvete i kanjavanje drugih, nalaze bar jedno djelomino racionalno opravdanje u ovoj novoj nauci. Samo sprovoenje u praksi takvog jednog rigoroznog razumijevanja i ponaanja, moe potvrditi te vrijednosti na jedan evidentan i nauan nain. Ova nova disciplina moe se primjenjivati na mnoge aspekte ivota. Autor je koristio ta dostignua i isprobavao njihovu praktinu vrijednost tokom individualne psihoterapije na njegovim pacijentima. Kao rezultat toga, njihova linost i budunost bili su preureeni na mnogo bolji nain od onoga koji bi bio baziran na prijanjim metodama. Imajui na umu posebnu prirodu vremena u kojem ivimo, kada moramo sprovoditi jednu viestruku mobilizaciju moralnih i mentalnih vrijednosti da bi se suprostavili zlu koje prijeti svijetu, u iduim poglavljima autor e sugerirati prihvatanje upravo takvog jednog stava, iji bi krajnji rezultat bio jedan, u istoriji neuven, akt opratanja. Imajte na umu takoe to da razumijevanje i oprotaj ne iskljuuju popravljanje stanja i poduzimanje profilaktikih mijera. Raspetljavanje Gordijevog vora dananjih vremena, napravljenog od ovog makrosocijalnog fenomena koji ugroava nau budunost, moe se initi nemoguim bez koritenja ove nove discipline. Taj vor se vie ne moe presjei maem. Psiholog ne moe sebi priutiti to, da bude nestrpljiv kao Aleksandar Veliki. To je razlog zato smo mi to ovdje predstavili u okviru jedne nezamjenljive oblasti, adaptacije i selekcije podataka, tako da bi omoguili rasvjetljenje problema koje emo kasnije diskutovati u ovoj knjizi.

Moda e nam budunost omoguiti da usavrimo jedan opti teoretski rad.

PATOKRATIJA

Geneza fenomena
Vremenski ciklus opisan u poglavlju III je razmatran kao histeriodan jer pojaavanje ili umanjenje drutvenih histerinih okolnosti moe biti posmatrano kao njegovo najvanije merilo. To, naravno, ne ini jedini kvalitativni element promene unutar mree odredjene periodinosti. Ovo poglavlje e se baviti fenomenom koji se moe ispoljiti iz faze maksimalnog pojaanja histerije. Ta pojava nije razultat neke konstantne istorijske zakonitosti; upravo naprotiv, neke dodatne okolnosti i faktori moraju sudelovati u ovakvom periodu drutvene generalne duhovne krize i proizvesti njene uzroke i degeneraciju socijalne strukture na nain koji e pospeiti spontani nastanak ove najgore vrste drutvene bolesti. Nazovimo taj fenomen drutvenog oboljenja patokratija"; nije prvi put da se on tokom istorije pojavio na naoj planeti. Ovaj fenomen, iji se uzroci potencijalno mogu javiti u svakom drutvu, poseduje svoj sopstveni proces geneze, samo delimino uslovljen i sakriven maksimalnim histerinim intenzitetom gore opisanog ciklusa. Kao rezultat, nesrena vremena postaju izuzetno surova i trajna dok njihovi uzroci izmiu poimanju preko kategorija prirodnih ljudskih koncepata. Pokuajmo zbog toga da blie razmotrimo poreklo patokratije, odvajajui ga sistematski od drugih fenomena za koje moemo smatrati da ga uslovljavaju ili ak prate. Psiholoki normalna, visoko inteligentna osoba, pozvana da zauzme neku visoku poziciju, osea sumnju da li e biti u stanju da odgovori svim oekivanjima postavljenim pred nju, ili trai savet od onih ije miljenje potuje. Istovremeno ona osea nostalgiju za starim ivotom, slobodnijim i manje tegobnim, kome eli da se vrati posle ispunjavanja svojih drutvenih obaveza. U svakom drutvu irom sveta postoje pojedinci, kod kojih se veoma rano javljaju snovi o moi, o emu smo ve diskutovali. Oni su najee na neki nain diskriminisani od strane drutva, koje koristi moralizatorske interpretacije njihovih nedostataka i tekoa, mada su ovi pojedinci za njih retko krivi u precizno shvaenom smislu moralnosti. Oni ele da promene neprijateljski svet u neto drugo. Snovi o moi, dakle, reprezentuju kompenzaciju za oseanje ponienja, drugi ugao Adlerovog romba. [Austrijski psihijatar koji je opovrgao insistiranje Sigmunda Frojda na seksualnosti i postavio teoriju da je

neurotino ponaanje kompenzacija za oseaj inferiornosti. On je smatrao da se ljudska linost moe objasniti teleoloki, suprotni krajevi, kontrolisani upravljakim namerama nesvesnog Ja-ideala pojedinca da oseaje inferiornosti transformie u oseaje superiornosti (ili radije celovitosti). elja Ja-ideala se rukovodi socijalnim i etikim zahtevima. Ukoliko se zanemare korektivni faktori i linost bude izloena prejakom procesu kompenzacije, pojavie se kompleks inferiornosti i pojedinac e postati egocentrian, gladan moi i agresivan ili zao (prim. urednika)]. Znaajan i aktivan deo ovih grupa ine pojedinci sa razliitim devijacijama koji sanjaju o svetu boljem na njihov sopstveni nain, drugaijem, od onog na koji smo navikli. U prethodnom poglavlju italac je bio upoznat sa ovim devijacijama uz primere izabrane tako da nam omogue da uvidimo postojanje ponerogeneze patokratije i da nas uvedu u osnovne fenomene ovog istorijskog fenomena koji je tako teko razumeti. On se sigurno javljao mnogo puta u istoriji, u razliitim zemljama i razliitim drutvenim slojevima. Ipak, niko nije uspeo da ga identifikuje objektivno jer je bio sakriven u okviru neke od ideolokih karakteristika date kulture ili ere, razvijajui se u krilu razliitih drutvenih pokreta. Identifikacija je bila toliko teka, jer se neophodno nauno znanje, neophodno za ispravnu klasifikaciju ovog fenomena, nije razvilo sve do savremenog doba. Istoriari i sociolozi uoavaju mnoge slinosti, ali ne poseduju kriterijum za klasifikaciju jer on pripada drugoj naunoj disciplini. Ko igra prvu, krucijalnu ulogu u ovom procesu porekla patokratije, izoidnosti ili karakteropatije? ... Hajde da prvo opiemo njihove uloge. Tokom stabilnih vremena koja su prividno srena, premda zasnovana na nepravdi nad drugim pojedincima i nacijama, doktrinarni ljudi (Dogmatik: tvrdoglava osoba despotskih i arogantnih stavova, koja insistira na teoriji, ne obraajui panju na praktinost i celishodnost.) veruju da su pronali jednostavan nain da daju krajnji oblik svetu. Takav istorijski period uvek karakterie istroen psiholoki pogled na svet, tako da izoidno iaen psiholoki pogled na svet ne tri kao neobian tokom ovakvih vremena i prihvaen je kao blago odstupanje. Ovakvi doktrinarni pojedinci po pravilu manifestuju prezir naspram moralista koji propovedaju potrebu da ponovo pronau izgubljene ljudske vrednosti i da se razvije bogatiji, psiholoki pogodniji pogled na svet. izoidni karakteri streme tome da nametnu svoj koncept sveta drugim ljudima ili socijalnim grupama, sluei se relativno kontrolisanim patolokim samoljubljem i izuzetnom istrajnou, proisteklom iz njihove izdrljive prirode. Oni su u odreenom trenutku sposobni da nadjaaju linost druge osobe, to prouzrokuje da se kod nje ispolji nelogino ponaanje koje ne preza ni od ega. Oni mogu da proizvedu slian uticaj nad grupom ljudi kojoj su se pridruili. Oni su psiholoki usamljenici, koji poinju da se

oseaju bolje u nekoj ljudskoj organizaciji, u kojoj tada postaju fanatici neke ideologije, religioznih predrasuda, materijalisti ili pristalice neke ideologije sa satanistikim karakteristikama. Ako se njihove aktivnosti realizuju u direktnom kontaktu sa malom socijalnom grupom, njihovi poznanici ih najee jednostavno smatraju ekscentrinim, to omeuje njihovu ponerogeniku ulogu. Ukoliko uspeju da sakriju svoju sopstvenu osobnost iza pisane rei, njihov uticaj moe otrovati um drutva u irokim slojevima i za due vremena. Tvrdnja da je Karl Marks najbolji primer za ovo je tana utoliko to je on najbolje poznata figura te vrste. Frostig (Peter Jacob Frostig, 1896-1959. Profesor na Univerzitetu Kralja Kazimira u Lavovu, u Ukrajini; prim. urednika) psihijatar stare kole, je ukljuio Engelsa i druge u kategoriju koju je nazvao bradati izoidni fanatici". uveni spis, pripisan cionistikom mudrom oveku" poinje tipinom izoidnom deklaracijom. (Protokoli sionskih mudraca" - danas je poznato kao obmana protiv Jevreja. Meutim, sadraj Protokola sigurno nisu obmanjujue ideje" budui da logina procena dogaaja u SAD tokom vie od 50 godina prua dovoljno dokaza primene tih Protokola da bi se ostvarila dananja uprava. Svako ko eli da razume ta se dogaa u SAD samo treba da proita Protokole" da bi razumeo da ih izvesna grupa pojedinaca uzima k srcu. Dokument Projekat za novo ameriko stolee", sastavljen od strane neo-konzervativaca, ita se kao da je bio inspirisan Protokolima"). Devetnaesti vek, posebno njegova druga polovina, izgleda da je bio vreme izuzetne aktivnosti dela izoidnih pojedinaca, esto, mada ne uvek, jevrejskog porekla. Uostalom treba da se setimo da 97% Jevreja ne manifestuju ove anomalije, a da se one javljaju u svim evropskim nacijama, iako manje rasprostranjene. Nae naslee iz tog perioda ukljuuje sliku o svetu, naunu tradiciju i legalne koncepte, zainjene bezvrednim sastojcima izoidnog shvatanja realnosti. Humanisti su spremni da taj period i njegovo naslee shvate u kategorijama karakteristinim za njihovu sopstvenu tradiciju. Oni tragaju za socijalnim, idejnim i moralnim uzrocima za poznati fenomen. Ovakvo objanjenje nikada ne moe da obuhvati celokupnu istinu, jer ignorie bioloki faktor koji uestvuje u genezi ovog fenomena. izoidnost je najuestaliji faktor, mada ne jedini. Nasuprot injenici da spisi izoidnih autora sadre gore opisani deficit, ili ak otvoreno formulisanu izoidnu objavu koja u sebi nosi dovoljno opomena za specijaliste, prosean italac ih prihvata ne kao pogled na realnost iskrivljen ovom anomalijom, ve pre kao ideju koju treba posmatrati kao ozbiljno zasnovanu na odreenim uverenjima i razlozima. To je prva greka. Pojednostavljeni idejni obrasci, lieni psiholokih boja i zasnovani na lako dostupnim podacima, imaju tendenciju da ispolje snaan uticaj na osobe koje su nedovoljno kritine, stalno frustrirane zbog posledica loe socijalne prilagoenosti, kulturno zaostale ili koje i

same pokazuju neki psihloki nedostatak. Takvi spisi su posebno privlani za histeroidno drutvo. Drugi koji itaju ovakve spise e odmah biti isprovocirani na kritinost, zasnovanu na njihovom zdravom razumu, iako ni oni ne uviaju osnovni razlog greke: da ona proizilazi iz bioloki devijantnog mozga. Socijalna interpretacija ovakvih spisa se odbija o glavne ideje, raajui razdor i konflikt. Prva vrsta reakcija je averzija, zasnovana na odbijanju sadraja dela zbog line motivacije, razliitih uverenja ili moralnog gaenja. Ove reakcije sadre komponente moralne interpretacije patolokog fenomena. Druga i trea vrsta reakcije se odnose na dva potpuno razliita tipa percepcije meu onim osobama koje prihvataju sadraj ovakvog dela: kritiki-korektivan i patoloki. Kritiki-korektivan stav zauzimaju ljudi iji je oseaj za psiholoku realnost normalan i oni su skloni da usvoje vrednije elemente dela. U tom sluaju zanemaruju oigledne greke i elemente izoidnih nedostataka dopunjavaju idejama svog sopstvenog bogatijeg pogleda na svet. To omoguava priliv senzitivnijih, odmerenih i kreativnijih interpretacija, ali ne moe biti kompletno osloboeno uticaja gore opisanog deficita. Patoloku neobjektivnost pokazuju pojedinci sa sopstvenim psiholokim nedostacima: razliitim devijacijama, bilo uroenim, bilo steenim, kao i mnogi ljudi koji podnose linu nakaznost ili su pogoeni socijalnom nepravdom. Ovo objanjava zato je oblast dejstva ira od kruga ocrtanog direktnom akcijom patolokog faktora. Patoloko prihvatanje izoidnih spisa ili deklaracija od strane drugih devijantnih osoba brutalizuje autorov koncept i promovie ideje nasilnog i revolucionarnog karaktera. Protok vremena i gorko iskustvo na alost nije spreilo da ovo karakteristino pogreno tumaenje, roeno iz izoidne kreativnosti devetnaestog veka, sa Marksovim delom na elu, privue ljude i odvoji ih od zdravog razuma. Makar i samo za potrebe gore pomenutog psiholokog eksperimenta, traenje nekoliko stavova sa ovim karakteristinim nedostatkom u delu Karla Marksa je dobra praksa za razvoj svesti o ovom patolokom faktoru. Ukoliko ovakvo istraivanje sprovodi nekoliko ljudi sa razliitim pogledima na svet, eksperiment e pokazati kako se jasna slika realnosti moe razoriti i bie lake da se nae zajedniki jezik. izoidija je odigrala kljunu ulogu kao jedan od faktora u genezi ovog zla, koje ugroava dananji svet. Praktikovanje psihoterapije nad tim svetom e zbog toga zahtevati da se rezultati ovog zla eliminiu to je strunije mogue. Prvi istraivai autor i njegove kolege privueni idejom objektivnog sagledavanja ovog fenomena, u poetku su propustili da uvide ulogu karakteropatske linosti u genezi patokratije. Meutim, kada smo pokuali da rekonstruiemo ranu fazu ove alosne geneze, morali smo da uvidimo da karakteropati igraju znaajnu ulogu u ovom procesu.

Iz prethodnog poglavlja ve znamo kako se njihovi eksperimentalni i misaoni obrasci uvruju u ljudskom duhu, podmuklo unitavajui njegov nain rezonovanja i njegovu sposobnost da upotrebi svoj zdrav razum. Ova uloga se pokazala kljunom jer njihove aktivnosti kao fanatikih lidera ili opinitelja u razliitim ideologijama otvaraju vrata psihopatskim pojednicima i pogledu na svet koji ele da nametnu. U ponerolokom procesu patokratskog fenomena karakteropatski pojedinci usvajaju ideologije kreirane od strane doktrinarnih, esto izoidnih ljudi, preinauju ih u aktivnu, propagandnu formu i ire ih uz svoj karakteristian patoloki egoizam i paranoidnu netolerantnost za svaku filizofiju koja se razlikuje od njihove. To podstie transformaciju ove ideologije u njen patoloki antipod. Zahvaljujui njihovim opiniteljskim aktivnostima, neto to je imalo doktrinarni karakter i kruilo u brojno ogranienoj grupi biva aktivirano na irem drutvenom planu. Ovaj proces takoe pokazuje tendenciju da se vremenom intenzivira; poetne aktivnosti preduzimaju ljudi sa blaim karakteropatskim odlikama, kojima lako polazi za rukom da sakriju svoje zastranjivanje od drugih. Napredujui prema kraju ovog procesa pojedinac sa frontalnom karakteropatijom i najviim stepenom patolokog egoizma lako moe da preuzme vostvo. Dok god karakteropatske osobe igraju dominantnu ulogu unutar drutvenog pokreta inspirisanog ponerolokim procesom, ideologija, bilo doktrinarna u zaetku ili naknadno vulgarizovana i izopaena, zadrava i potpomae svoju sadrinsku vezu sa originalnim prototipom. Ta ideologija nastavlja da deluje na aktivnosti pokreta i za mnoge se odrava preko sutinske motivacije ostvarivanja pravde. U ovoj fazi ovakva unija ipak ne ide u pravcu kriminalnih delovanja na masovnom nivou. Na ovom stepenu se ovakav pokret ili unija jo uvek u odreenom obimu mogu definisati preko naziva njihove originalne ideologije. U meuvremenu nosioci drugih (veinom naslednih) patolokih faktora se ukljuuju u ovaj ve bolestan drutveni pokret i nastavljaju proces krajnje transformacije sadraja i ideolokih i ljudskih ove unije na nain da ona postaje patoloka karikatura originalne ideologije. Ovo je uslovljeno porastom uticaja psihopatotskih linosti razliitih tipova, sa posebnim naglaavanjem inspirativne uloge sutinske psihopatije. Ovakva situacija konano uzrokuje obraun velikog obima: sledbenici originalne ideologije su gurnuti u stranu ili uklonjeni (ova grupa ukljuuje mnogo karakteropata, posebno manje ili paranoidne vrste). Ideoloka motivacija i dvoznanost, koje stvaraju, se koriste da sakriju aktuelne nove sadraje fenomena. Od tog trenutka korienje ideolokog naziva pokreta da bi se razumela njegova sutina postaje klju nesporazuma. Psihopatske linosti se po pravilu dre podalje od organizacija koje karakterie razum i etika disciplina. Napokon, te organizacije su stvorene od strane tog drugog sveta

normalnih ljudi, pa tako strane za njih. Oni preziru razliite drutvene ideologije, istovremeno lako uviajui sve njihove aktuelne slabosti. Kada unutar neke ljudske zajednice zapone proces njene poneroloke transformacije u njen karikaturalni antipod, oni to uoavaju sa gotovo nepogreivom senzitivnou: stvoren je krug u kome mogu da sakriju sve svoje nedostatke i psiholoke razliitosti i moda ak realizuju svoj mladalaki, utopijski san o svetu u kome poseduju mo, dok su svi ostali, normalni ljudi" nagnani u ropstvo. Oni tada poinju da infiltriraju ljudstvo u takav pokret; pretvarajui se da su iskreni sledbenici, uloga koja za psihopate nije teka, budui da je njihova druga priroda da se kriju iza maske normalnih ljudi. Interes psihopata u takvom pokretu nije iskljuivo rezultat njihovog egoizma i nedostatka moralnih skrupula. Ovi ljudi su u stvari bili ranjeni od strane prirode i drutva. (Ovde je vano obratiti panju da to na znai da su psihopate bile emocionalno" povreene, niti da je takva rana doprinela takvom stanju bia. Pre, kako mi je autor objasnio u privatnoj korespondenciji: Za njih, vi ste najgori neprijatelj. Povreujete ih veoma bolno. Za psihopate ustanovljavanje njihovog stvarnog stanja, skidanje njihove maske, predstavlja kraj njihovom divljenju sebi. Vi ih ugroavate unitavajui njihov tajni svet i svodite na nulu njihove snove o vladanju i uvoenju (socijalnog sistema, u kome mogu vladati i u kome e ih sluiti). Ako je njihovo pravo stanje obelodanjeno, psihopate se oseaju kao ranjena ivotinja. Delimino ste u pravu uviajui izvesne slinosti esencijalnih psihopata sa (misaonim) procesima kao kod krokodila. Oni su u neku ruku mehaniki. Ali da li su krivi to su nasledili neki abnormalni gen i to je njihova sutina drugaija nego kod veine ljudske populacije? Ovakva osoba nije u stanju da osea kao normalna osoba ili da razume osobu koja se rukovodi normalnim instinktima. (Vano je) pokuati da se shvate psihopate i imati odreeno saaljenje, (kao to bismo oseali saaljenje za krokodila i njegovo pravo da postoji u prirodi). Ograniavanje uloge patokrata u ponerogenezi, posebno u tragedijama koje prouzrokuju ene, na taj nain redukujui njihov broj, je istinski zadatak. Razmislite takoe da u itavom sklopu patolokih faktora, koji uestvuju u ponerogenezi, sve vrste patokratije ine neto manje od pola. Drugi patoloki faktori, koji najee nisu nasledni, ine drugi, vei deo. Staljin nije bio psihopata. On je bio sluaj frontalnog karakteriopatije, izazvane oteenjem frontalnog centra (10A&B), uzrokovane boleu od koje je bolovao kao novoroene. To je proizvelo dramatino opasan karakter. (primedba ured.). Ideologija koja podrazumeva oslobaanje klase ili nacije od nepravde moe im izgledati prijateljska; na alost ona raa nerealistinu nadu da e i oni sami biti osloboeni. Patoloka motivacija koja se javlja u nekoj zajednici u vreme kada na nju poinje da deluje poneroloki proces im se ini poznatom i budi nadu. Oni se zbog toga neprimetno infiltriraju u taj pokret, propovedajui revoluciju i rat protiv tog nepravednog sveta, njima tako stranog.

U poetku vre sporedne delatnosti u takvom pokretu i izvravaju nareenja lidera, pogotovo kada treba uiniti neto to izaziva odvratnost u drugima. (Ovde ne moemo a da ne pomislimo na Karla Rova, Dika enija i Donalda Rumsfelda, protaiste filozofa Levi trausa. Kao i Platon, traus veruje da je najuzvieniji politiki ideal vladavina mudrih. Meutim, vladavina mudrih je nedostina u dananjem svetu. Sada, u skladu sa konvencionalnom mudrou Platon je to shvatio i zaloio se za vladavinu zakona. Ali traus nije u potpunosti odobrio ovaj pristup. Niti je smatrao da je to bila istinska Platonovo reenje on je istakao nono vee" da bi ilustrovao svoje miljenje. Pravo Platonovo reenje, kako ga je traus shvatio, je prikrivena vladavina mudrih. Skrivane vladavina je omoguena ogromnom glupou gospode. to su lakoverniji i ukoliko manje mogu neto da primete, utoliko je lake mudrima da manipuliu njima. () Za trausa kod vladavine mudrih nije re o klasinim konzervativnim vrednostima kao to su to red, stabilnost, pravda, ili potovanje autoriteta. Vladavina mudrih se interpretira kao protivotrov protiv moderniteta. Modernitet je doba u kome trijumfuju vulgarni ljudi. U tom dobu oni su blizu da ostvare sve ono to im srce eli bogatstvo, zadovoljstvo i beskonanu zabavu. Ali dobijajui sto ele, oni nesvesno bivaju svedeni na stoku. Danas je takvo stanje stvari proizvedeno u Americi. I globalni domaaj amerike kulture preti da trivijalizuje ivot i da ga pretvori u zabavu. To je zastraujui () spektar za trausa. traus je bio uveren da e liberalna ekonomija pretvoriti stvari u zabavu i unititi politiku. () traus je smatrao da ovekova humanost zavisi od njegove volje da strmoglavce krene u bitku i smrt. Samo neprekidan rat moe sruiti projekat modernitata sa njegovim akcentom na samoodranju i stvaranju konfora. ivot ponovo moe biti politizovan i ovekova humanost obnovljena. Uasna vizija se perfektno slae sa udnjom i slavom za kojom neo-konzervativni gospodini ude. Kombinacija religije i nacionalizma je eliksir preporuuje da se prirodan, oputen, hedonistian ovek preobrati u usrdnog nacionalistu, spremnog da se bori i umre za svog Boga i zemlju. Nikada nisam ni pomiljala, piui svoju prvu knjigu o trausu da e beskrupulozna elita koju je on oduevio, biti toliko blizu politikoj moi, niti da e zlokobna tiranija mudrih ikada doi toliko blizu da se realizuje u politikom ivotu tako velike nacije kakve su Sjedinjene Drave. Ali strah je najvei prijatelj tiranije." (Shadia Drury, profesor politike teorije na Univerzitetu Regina u Saskevanu). (prim.ured).

Njihovo oigledno zanesenjatvo i cinizam izazivaju kritinost kod razumnijih lanova, ali takoe ubiru potovanje kod onih ekstremnije revolucionarnih. Oni na taj nain nalaze zatitu meu onim ljudima koji su ranije igrali ulogu u ponerizaciji pokreta i uzvraaju uslugu komplimetnima ili inei im ivot lakim. Uspinju se hijerarhijskim lestvicama unutar organizacije, osvajaju uticaj i gotovo nevoljno vezuju sadraje itave grupe za svoj sopstveni nain doivljavanja realnosti i za ciljeve, proistekle iz njihove devijantne prirode. Misteriozna bolest ve besni unutar zajednice. Zagovornici originalne ideologije se oseaju u sve veoj meri ogranieni silom koju ne razumeju; poinju da se bore sa demonima i da ine greke. Ukoliko ovakav pokret trijumfuje preko revolucionarnih miljenja i u ime slobode, dobrobiti ljudi i socijalne pravde, to donosi buduu transformaciju dravnog sistema koji na ovaj nain biva kreiran u makrosocijalni patoloki fenomen. U ovom sistemu obian ovek je okrivljen to nije roen kao psihopata i posmatra se kao nitavan osim za teak rad, borbu i umiranje za odbranu dravnog sistema, koji on niti moe na zadovoljavajui nain da razume, niti da ga posmatra kao svoj. Sve vra mrea psihopatskih i srodnih linosti postepeno poinje da ostvaruje dominaciju, bacajui druge u zasenak. Karakteropatske linosti koje su igrale sutinsku ulogu u ponerizaciji pokreta i pripremanju revolucije su takoe eliminisane. Pristalice revolucionarne ideologije su beskrupulozno gurnute u kontra-revolucionarnu poziciju". Oni su sada osueni iz moralnih razloga u ime novih kriterijuma, iju paramoralistiki smisao nisu u stanju da razumeju. Sada nastupa silovita negativna selekcija unutar prvobitne grupe. Inspiraciona uloga esencijalne psihopatije je sada takoe utvrena. To ostaje karakteristino za itavu budunost ovog makrosocijalnog patolokog fenomena. Uprkos ove transformacije patoloki blok revolucionarnog pokreta ostaje u manjini: injenica koja se ne moe promeniti propagandnim objavama o moralnoj veini, vrsto pripojenoj novoj, mnogo uzvienijoj verziji te ideologije. Odbijena veina i snage koje su naivno kreirale takvu snagu da bi poele sa njom, poinju da mobiliu blok protiv psihopata, koje su prevladale. Psihopatski blok posmatra nemilosrdnu konfrontaciju sa ovim snagama kao jedini put da se osigura dugoroni opstanak patolokog autoriteta. Na ovaj nain treba da sagledamo krvavi trijumf patoloke manjine nad veinom u pokretu kao prelaznu fazu tokom koje se zgruavaju novi sadraji ovog fenomena. itav ivot zajednice, obuzete na ovaj nain, biva podreen devijantnim kriterijumima miljenja i proet njegovim specifinim iskustvenim modelom, pogotovu onim koji je opisan u poglavlju o esencijalnoj psihopatiji. Od tog trenutka korienje naziva originalne ideologije za oznaavanje ovog fenomena je beznaajno i postaje greka, inei njegovo razumevanje jo teim. Prihvatiu naziv patokratije za sistem vladavine, stvoren na taj nain to je mala patoloka manjina preuzela kontrolu nad zajednicom normalnih ljudi. Na ovaj nain

izabrano ime pre svega naglaava bazini kvalitet makrosocijalnog psihopatolokog fenomena i pravi razliku izmeu njega i mnogih moguih drutvenih sistema, kojima upravljaju normalni ljudi, obiaji i zakon. Pokuao sam da naem ime koje e jasnije oznaiti psihopatoloki, ak psihopatski kvalitet ovakve vladavine, ali odustao sam zbog nekih uoenih fenomena (odnosi se na naredni deo) i zbog nekih praktinih razmiljanja (da bih izbegao produavanje naziva). Ovaj naziv na zadovoljavajui nain ukazuje na osnovni kvalitet fenomena i istovremeno naglaava da ideoloka maska (ili neke druge ideologije, koja je skrivala slian fenomen u prolosti) ne ini njegovu sutinu. Kada sam uo da je meni nepoznat maarski naunik ve upotrebio taj naziv, moja odluka je postala konana. Mislim da je taj naziv usaglaen sa zahtevima semantike, mada nijedan postojei termin ne moe adekvatno da okarakterie ovako sloen fenomen. Ubudue u za oznaavanje sistema u okviru koga dominiraju veze normalnih ljudi koristiti sistem normalnog oveka".

Vie o sadrajima fenomena

Ostvarenje apsolutne dominacije patokrata u vladi ne moe biti stalno, jer se masovni delovi drutva otuuju pod takvom vladavinom i konano nalaze nain da srue tu vladavinu. To je deo istorijskog kruga koji se lako moe uoiti ako se istorija posmatra sa ponerolokog stanovita. Patokratija na vrhu vladine organizacije takoe ne sadri celu sliku zrelog fenomena. Takav sistem vladavine ne moe da se kree u drugom pravcu nego na dole. U patokratiji sve vodee pozicije (od seoskog naelnika, preko upravnika zadruga, da ne pominjemo rukovodioce policijskih jedinica, snage specijalne policije i aktiviste patokratske partije) moraju biti popunjene pojedincima sa odgovarajuim psiholokim devijacijama, koje su po pravilu nasleene. U svakom sluaju, ovakvi ljudi ine mali procenat populacije i to ih ini vrednim za patokrate. Ne moe se raunati sa njihovim intelektualnim ili profesionalnim sposobnostima jer je tee nai ljude sa superiornijim sposobnostima. Posle nekoliko godina trajanja ovakvog sistema sto procenata svih sluajeva sutinske psihopatije je ukljueno u patokratske aktivnosti; oni se smatraju najlojalnijima, iako su neki od njih nekada na neki nain bili aktivni na drugoj strani. Pod takvim uslovima ni jedna oblast drutvenog ivota se ne moe razvijati normalno, bila to ekonomija, kultura, nauka, tehnologija, administracija itd. Patokratija progresivno paralie sve. Normalni ljudi moraju da razviju nivo strpljivosti van shvatanja bilo koga ko ivi u drutvu normalnog oveka, samo da bi objasnili ta da radi i kako da radi nekom ogranienom mediokritetu od tih psiholokih devijanata, koji je postavljen da rukovodi nekim projektom, koji niti moe da razume, jo manje da njime upravlja. Ova specijalna vrsta pedagogije obuka devijanata, dok se istovremeno izbegava njihov bes zahteva

mnogo vremena i veliki trud. ak i uz takav napor patokratija se progresivno namee svuda i zaglupljuje sve. Oni ljudi, koji su na poetku smatrali originalnu ideologiju atraktivnom, najzad dolaze do saznanja da u stvari imaju posla sa neim sasvim drugim to je zauzelo njeno mesto pod starim imenom. Razoaranje, koje doivljavaju bive pristalice ideologije, je ekstremno gorko. Na ovaj nain e namera patoloke manjine, koja pokuava da sauva vlast, biti ugroena zajednicom normalnih ljudi, ija kritinost nastavlja da raste. Zbog toga, da bi umanjili opasnost od ugroavanje svoje moi, patokrate moraju da primene sve metode terora i brutalnu politiku protiv pojedinaca poznatih po njihovim patriotskim oseanjima i vojnoj obuci; koriste se i druge indoktrinarne" aktivnosti kao to su one koje smo prikazali. Pojedinci sa nedostatkom oseaja da su povezani sa normalnom zajednicom postaju neizbeni u svim ovim aktivnostima. Ponovo, prvi front u tim aktivnostima ine sluajevi sutinske psihopatije, praeni onima sa slinim anomalijama i najzad ljudima odbaenim od drutva iz razloga rasnih ili nacionalnih razlika. Fenomen patokratije dozreva tokom ovog perioda: izgraen je ekstenzivan i aktivan sistem indoktrinacije sa na odgovarajui nain obnovljenom ideologijom, prenosnik ili trojanski konj, konstituisan u svrhu patologizacije misaonih procesa pojedinca i zajednice. Cilj delovanje na ljudski um tako da otelovi patoloke naine doivljaja i obrasce miljenja i da trajno prihvati ovakvu vladavinu nikada nije otvoreno priznat. Ovaj cilj je uslovljen patolokim egoizmom i mogunost za njegovo ispunjenje se patokratama ini ne samo nunim, ve i izvodljivim. Zbog toga hiljade aktivista moraju uestvovati u ovom poslu. U svakom sluaju, vreme i iskustvo potvruju ono to su psiholozi davno mogli predvideti: celokupan uinak proizvodi rezultate tako limitirane da podseaju na Sizifov posao. On jedino rezultira u proizvodnji opteg guenja intelektualnog razvoja i duboko ukorenjenog protesta protiv sramne hipokrizije". Tvorci i izvrioci ovog programa nisu sposobni da razumeju da je presudan faktor, koji njihov rad ini tekim, fundamentalna priroda normalnog ljudskog bia veina. itav sistem sile, terora i nasilne indoktrinacije, ili radije patologizacije, se na ovaj nain pokazuje dejstveno nepodesan, to kod patokrata prouzrokuje ne malu meru iznenaenja. Realnost stavlja znak pitanja na njihovo uverenje da ovakve metode mogu promeniti ljude na ovako fundamentalan nain da bi oni konano mogli da prepoznaju ovakav patokratski nain vladavine kao normalno stanje". Tokom poetnog oka drutvene veze izmeu normalnih ljudi blede. Poto je ovo preivela, nadmona veina ljudi poinje da manifestuje svoj sopstveni fenomen psiholoke imunizacije. Drutvo istovremeno poinje da sakuplja znanja o subjektu nove realnosti i njegovim psiholokim svojstvima. Ljudi polako poinju da prepoznaju slabe take ovakvog sistema i koriste mogunosti

za pravljenje svrsishodnijih aranmana za svoj ivot. Poinju da daju jedni drugima savete u tom smislu, obnavljajui na ovaj nain oseaj drutvene povezanosti i uzajamnog poverenja. Javlja se novi fenomen: jaz izmeu patokrata i zajednice normalnih ljudi. Potonji imaju prednosti talenta, profesionalnih sposobnosti i zdravog razuma. Oni dakle dre neke od veoma povoljnih karata. Patokratija najzad shvata da mora da pronae neki modus vivendi ili vezu sa veinom u drutvu: Napokon, neko treba da obavlja posao za nas." Postoje i druge potrebe i pritisci, koje patokrate oseaju, pogotovo iz sveta spolja. Patoloka bestidnost se nekako mora sakriti od sveta, jer bi prepoznavanje devijantne vladavine od strane sveta bila katastrofa. Samo ideoloka propaganda bi bila neadekvatna maska. Primarno u interesu nove elite i njenih ekspanzionistikih planova patokratska drava mora da odrava ekonomske veze sa zemljama normalnog oveka. Patokratska drava stremi da dobije meunarodno priznanje kao izvesna vrsta politike strukture; i ona gaji bojazan da e biti prepoznata u terminima prave klinike dijagnoze. Sve ovo utie da patokrate tee da umanje meru terora, sprovodei izvesne kozmetike zahvate nad svojom propagandom i metodama indoktrinacije, i da se pogode sa zajednicom da ona autonomno kontrolie neke od marginalnih aktivnosti, posebno u vezi sa kulturnim ivotom. Neto liberalniji patokrati ne bi biti neskloni da zajednici prue izvestan minimum ekonomskog prosperiteta da bi redukovali nivo razdraljivosti, ali ih njihova sopstvena korupcija i nesposobnost da upravljaju ekonomijom ometa da to uine. I tako ova velika drutvena bolest nastavlja da se kree ka novoj fazi: metode aktivnosti bivaju blae i postoji koegzistencija sa zemljama koje imaju strukturu normalnog oveka. Bilo koji psihopatolog e se, prouavajui ovaj fenomen, setiti stanja ili faze prikrivanja kod pacijenta koji pokuava da igra ulogu normalne osobe, krijui svoju patoloku realnost, iako se stanje njegove bolesti ili abnormalnosti nastavlja. Zbog toga emo upotrebiti termin prikrivena faza patokratije" za okolnosti u kojima patokratski sistem nastavlja ak mnogo vetije da igra ulogu normalnog drutveno-politikog sistema sa drugaijim" doktrinarnim institucijama. U ovoj fazi normalni ljudi u zemlji, kojom vladaju patokrate, postaju rezistentni i prilagoavaju se situaciji. Prema svetu spolja ovu fazu karakteriu izrazite ponorogenike aktivnosti. Patoloki materijal se isuvie lako moe infiltrirati u druga drutva, posebno u ona primitivnija, i svi naini patokratske ekspanzije su olakani zbog smanjenja zdravorazumske kritike dela nacija na teritoriji ekspanzije. U meuvremenu, u patokratskoj dravi aktivna struktura vlade ostaje u rukama psihopatskih pojedinaca i sutinske psihopate igraju glavnu ulogu, pogotovo tokom faze prikrivanja. U svakom sluaju pojedinci sa oiglednim patolokim obelejima moraju da budu uklonjeni iz odreenih sfera aktivnosti: naime, sa politikih poloaja koji su

meunarodno izloeni, jer bi takve linosti mogle odati patoloki sadraj fenomena. Ograniene su mogunosti pojedinaca sa oiglednim patolokim obelejima da dou na na neki diplomatski poloaj ili da u potpunosti budu upoznati sa politikom situacijom u zemljama normalnog oveka. Shodno tome, pojedinci izabrani za takve pozicije poseduju misaone procese slinije svetu normalnih ljudi; u principu oni su u dovoljnoj meri povezani sa patolokim sistemom da bi se obezbedila garancija za lojalnost. (Kao Kondolina Rajz i Kolin Pauel. Prim.ured.). Meutim, strunjak za razliite psiholoke anomalije moe da razazna diskretnu devijaciju na kojoj je bazirana ova veza. Drugi faktor na koji treba obratiti panju je velika lina korist koju ovim kvazi-normalnim pojedincima prua veza sa patokratijom. Nije udo da je takva lojalnost ponekad varljiva. Ovo se posebno odnosi na sinove tipinih patokrata, koji, naravno, uivaju poverenje jer su odgajani u podanikoj pokornosti od malena: ukoliko im, zahvaljujui nekim srenim genetskim sluajnostima, nisu svojstvene patoloke osobine, njihova priroda e odneti prednost nad obrazovanjem. Sline potrebe se javljaju i u drugim oblastima. Direktor gradnje za novu fabriku je esto neko ko je slabo povezan sa patokratskim sistemom, ali ija su znanja vana. Kada je pogon jednom pokrenut, administraciju preuzimaju patokrati, koji ga esto dovode do ekonomske i tehnike propasti. Vojsci su takoe potrebni ljudi obdareni otroumnou i kvalifikacijama, pogotovo u oblasti modernog oruja i ratovanja. U odluujuem momentu zdrav razum moe ponititi rezultate patolokog pritiska. U takvoj dravi mnogi ljudi su prinueni da se prilagode, prihvatajui vladajui sistem kao status quo, ali ga istovremeno kritikujui. Oni ispunjavaju svoje dunosti okrueni sumnjom i konfliktom savesti, traei stalno drugaiji izlaz o kojem razgovaraju unutar krugova u kojima vlada poverenje. U stvari, oni borave u istillitu izmeu patokrata i sveta normalnih ljudi. Nedovoljno pouzdani ljudi su bili i jesu faktor unutranje slabosti patokratskog sistema. Naknadna pitanja sugeriu sama sebe: ta se dogaa sa patokratskim sistemom ako mrea razumevanja meu patokratama osvoji vlast u rukovodeim pozicijama, koje su meunarodne izloene? To se moe dogoditi, posebno tokom poslednjih faza ovog fenomena. Voeni svojim karakterom, ovakvi devijantni ljudi ude za time, ak i uz ultimativni konflikt sa svojim sopstvenim ivotnim interesom, tako da bivaju uklonjeni od strane manje patolokog, loginijeg krila vladajue aparature. Ovi devijanti ne razumeju da bi u suprotnom nastala katastrofa. Mikrobi nisu svesni da e biti ivi spaljeni ili pokopani duboko u zemlju zajedno sa ovekovim telom iju su smrt prouzrokovali. Ako su mnogo rukovodeih pozicija zauzeli ljudi koji ne poseduju dovoljno sposobnosti da oseaju i da razumeju veinu ostalih ljudi, i koji takoe pokazuju nedostatke u tehnikoj imaginaciji i praktinim vetinama (sposobnosti neophodne da bi se upravljalo ekonomijom ili politikim delovanjem) to onda rezultira krizom u svim oblastima, kako u zemlji tako i s obzirom na meunarodne odnose. Situacija postaje nepodnoljiva ak i za one graane koji su bili u stanju da sviju svoje gnezdo unutar

relativno komfornog modus vivendi. Spolja, druga drutva poinju veoma jasno da oseaju patoloki kvalitet. Ovakvo stanje stvari se ne moe odrati dugo. ovek tada mora biti pripravan na ak i bre promene i mora se ponaati sa velikom opreznou. Patokratija je bolest velikih socijalnih pokreta koja prati itava drutva, nacije i drave. Tokom ljudske istorije ona je prouzrokovala socijalne, politike i religiozne pokrete, kao i odgovarajue ideologije, karakteristine za to vreme i etnoloke prilike, i pretvarala ih u sopstvenu karikaturu. Ovo se javlja kao rezultat aktivnosti slinih etiolokih faktora u ovom fenomenu, naime, uea patolokih faktora u pato-dinamiki slinom procesu. Ovo objanjava zato su svi patokrati na svetu bili i jesu tako slini u svojim osnovnim osobinama. Istovremeno lako nalaze zajedniki jezik, ak i ako se ideologije, koje ih hrane i koje uvaju njihovu patologiju od razotkivanja, u mnogome razlikuju. Identifikacija ovog fenomena kroz istoriju i njegova kvalifikacija u skladu sa njegovom pravom prirodom i sadrajima, a ne u skladu sa datom ideologijom, koja podlee karakteristinom procesu karikaturalizacije, je posao istoriara. U svakom sluaju, mora se razumeti da je primarna ideologija nesumnjivo bila drutveno dinamika i sadrala kreativne elemente, sa druge strane ona bi bila nesposobna da za due vreme ishrani i sakrije patokratski sistem od prepoznavanja i kritike. Ona bi takoe bila nesposobna da opskrbi patoloku karikaturu sredstvima za postizanje njenih ekspanzionistikih ciljeva u spoljnom svetu. Definisanje trenutka u kome se pokret transformisao u neto to moemo nazvati patokratijom kao razultat ponerolokih procesa je stvar dogovora. Proces je vremenski kumulativan i dostie taku sa koje nema povratka u jednom odreenom trenutku. Najzad se javlja unutranja konfrontacija sa pristalicama originalne ideologije, udarajui time fenomenu konano peat patokratskog karaktera. Nacizam je sasvim sigurno preao tu taku sa koje nema povratka, ali je konana konfrontacija sa pristalicama originalne ideologije bila predupreena time to su saveznike armije skrile njegovu vojnu mo.

Patokratija i njena ideologija

Treba napomenuti da velika ideologija sa hipnotikim svojstvima lako moe oduzeti ljudima kapacitet za samokritinu kontrolu nad svojim ponaanjem. Pristalice ovakvih ideja su sklone da izgube uvid u injenicu da e naini koji se koriste, ne samo cilj, biti presudni za rezultat njihovih aktivnosti. Kada dostignu gornju granicu radikalnih metoda delovanja, i dalje uvereni da slue ideji, nisu svesni da se njihov cilj ve promenio. Princip cilj opravdava sredstva" otvara vrata razliitim vrstama linosti, koje koriste veliku ideju da bi oslobodili sebe neprijatnog pritiska normalnih ljudskih obiaja. Tako svaka velika ideologija sadri opasnost, pogotovo za slabe umove. Otuda svaki veliki drutveni pokret i njegova ideologija moe postati domain, na kome e neka patokratija razviti svoj parazitski ivot.

Inicijalnu ideologiju moe od samog poetka karakterisati nedostatak istinitosti ili moralnih kriterijuma ili dejstva aktivnosti patolokih faktora. Originalna, veoma uzviena ideja moe takoe podlei ranoj kontaminaciji karakteristika odreenog vremena i drutvenih okolnosti. Ako se u takvu ideologiju infiltrira strani, lokalno-kulturoloki materijal koji, budui heterogen, razara originalno koherentnu strukturu ideje, aktuelna vrednost moe biti u toj meri oslabljena da gubi neto od svoje atraktivnosti za razumne ljude. Jednom oslabljena drutvena struktura moe podlei daljoj degeneraciji, ukljuujui i aktiviranje patolokih faktora, dok se ne transformie u karikaturu: ime je isto, ali sadraji su razliiti. Razlikovanje sutine patolokog fenomena od njegovog ideolokog domaina je na taj nain osnova i neophodan zadatak, kako za nauno-teoretske ciljeve, tako i za nalaenje praktinog reenja problema, koji potie od gore pomenutog makro-socijalnog fenomena. Ukoliko u nameri da oznaimo patoloki fenomen prihvatimo ime izvedeno iz ideologije drutvenog pokreta, koji je podlegao procesima degeneracije, gubimo svaku mogunost da razumemo ili vrednujemo ovu ideologiju i njen originalni sadraj ili da postignemo odgovarajuu klasifikaciju ovog fenomena po sebi. Ova greka nije semantike prirode: ona je kamen temeljac svih drugih greaka u razumevanju ovog fenomena, inei nas intelektualno bespomonim i oduzimajui nam sposobnost za svrsishodnu, praktinu akciju. Ova greka je zasnovana na kompatibilnim propagandnim elementima inkompatibilnog drutvenog sistema. Ovo je na alost postalo suvie esta pojava i podsea na poetne nespretne pokuaje da se mentalna oboljenja klasifikuju u skladu sa sistemom iluzija, koji se manifestuje kod pacijenta. ak i danas ljudi koji nisu proli kroz trening u ovoj oblasti e posmatrati bolesnu osobu, koja pokazuje seksualne iluzije, kao ludu u okviru te oblasti, ili nekoga sa religioznim iluzijama kao religioznog manijaka". Autor je ak susreo pacijenta koji je insistirao na tome da je postao rtva hladnih i toplih zraka (parestezija) na osnovu specijalnog dogovora izmeu SAD i SSSR-a. Na kraju devetnaestog veka, famozni pionir savremene psihijatrije je napravio tanu razliku izmeu bolesti i pacijentovog sistema iluzija. Bolest ima svoj sopstveni etioloki uzrok, bilo determinisan ili ne, i svoju sopstvenu pato-dinamiku i simptome, koji istiu njegovu prirodu. Razliiti sistemi iluzije, koji mogu postati tako metodini da odaju utisak stvarne prie, potiu iz pacijentove prirode i inteligencije, posebno iz uobrazilja okoline u kojoj je odrastao. To moe biti boleu izazvana karikaturizacija njegovih ranijih politikih ili drutvenih uverenja. Naposletku, svaka mentalna bolest na svoj sopstveni nain deformie ljudski um, proizvodei nijansirane ali karakteristine razliitosti, poznate ve neko vreme psihijatrima, koje im pomau da postave dijagnozu. Na ovaj nain deformisan svet ranijih fantazija je pokrenut radi drugaije svrhe: da sakrije dramatino stanje bolesti od sopstvene svesti pojedinca i od javnog mnenja koliko god je to mogue. Iskusan psihijatar nee preuranjeno izvriti napad na ovaj sistem iluzije;

to bi prouzrokovalo suicidne tendencije kod pacijenta. Glavni predmet interesovanja za lekara ostaje bolest koju pokuava da izlei. Vreme je veinom nedovoljno da se o iluzijama pacijenta razgovara sa njim osim ukoliko to ne postane neophodno zbog bezbednosti pacijenta ili njegove okoline. Jednom, kada je bolest izleena, psihoterapeutska pomo pri reintegraciji pacijenta u svet normalnih misli je neophodna. Kada postignemo dovoljno prodornu analizu ovog fenomena patokratije i njene veze sa ideologijom, suoavamo se sa jasnom analogijom sa gore opisanom vezom, danas poznatom svim psihijatrima. Neke razlike e biti prikazane kasnije detaljnije ili u vidu statistikih podataka, koji se mogu interpretirati i kao funkcija gore pomenutog karakteristinog naina karikaturalizacije ideologije, patokratskog dejstva, i kao rezultat makro-socijalnog karaktera fenomena. Budui da se manifestuje kao oboljenje, patokratija poseduje svoje sopstvene faktore, koji je ine potencijalno prisutnom u svakom drutvu, nezavisno od toga koliko je ono zdravo. Ona takoe ima svoje sopstvene pato-dinamike procese koji se razlikuju u delovanju s obzirom na to da li je patokratija roena u tom odreenom drutvu (primarna patokratija), da li je kuna zaraza preneta u dravu nekim drugim sistemom te vrste ili je uvedena silom. Ve smo uglavnom skicirali poneroloku genezu i kretanje ovog makro-socijalnog fenomena u njegovom primarnom obliku, namerno se suzdravajui od pominjanja bilo koje odreene ideologije. Uskoro emo se pozabaviti sa druga dva kursa koja su pomenuta gore. Ideologija patokratije je nastala karikaturalizacijom originalne ideologije nekog socijalnog pokreta na nain koji je karakteristian za taj pojedini patoloki fenomen. Gore pomenuta histeriodna stanja drutva takoe deformiu prvobitne ideologije, koristei neki od stilova karakteristinih za njih. Kao to su lekari zainteresovani za bolest, autor je prvobitno bio zainteresovan za patokratski fenomen i njegovu analizu. Na slian nain primarna briga ljudi zaduenih za sudbinu nacija bi trebalo da bude leenje sveta od ove, na razliite naine misteriozne bolesti. Doi e vreme za kritian i analitian pristup ideologijama, koje su postale sistemi obmane" ovakvih fenomena tokom istorijskog vremena. Na sadanji fokus treba da usmerimo ka sutini makro-socijalnog patolokog fenomena. Razumevanje prirode bolesti je osnova za bilo koje istraivanje adekvatnog metoda leenja. Isto se po analogiji moe primeniti na makro-socijalni patoloki fenomen, pogotovo od trenutka kada, u kasnijem razvoju dogaaja, more razumevanja prirode bolesti pone da lei ovekov um i duu. Kroz itav proces, razmiljanje primereno stilu medicine predstavlja adekvatan metod, koji vodi do razreenja ovog savremenog Gordijevog vora. Ideologija patokratije menja svoju funkciju, upravo kao to se to dogaa sa sistemom

obmane kod mentalno obolele osobe. Ona prestaje da bude metod akcije koja u glavnim crtama reflektuje ovekova ubeenja i preuzima druge funkcije, koje nisu otvoreno definisane. Ona postaje gnusna pria koja prikriva novu realnost od kritike svesti ljudi, kako unutar, tako i izvan jedne nacije. Prva funkcija metoda akcije koja reflektuje ubeenja uskoro postaje neefikasna iz dva razloga: sa jedne strane realnost pokazuje da metodi akcije ne funkcioniu; sa druge strane mase obinih ljudi primeuju oholi pristup ideologiji od strane samih patokrata. Iz tog razloga se osnovni pogonski teatar za ideologiju sastoji u tome da nacija ivi na ivici krajnjih granica patokratije, dok svet najee nastavlja da veruje u ideologiju. Ideologija na ovaj nain postaje instrument eksterne akcije ak veeg stepena nego to je to sluaj kod pomenutog odnosa izmeu bolesti i njenog sistema obmane. Psihopate su svesne da se razlikuju od normalnih ljudi. To je razlog zato je sistem inspirisan njihovom prirodom sposoban da sakrije ovu svest o razliitosti. Oni nose masku razumnosti i znaju kako da kreiraju makro-socijalnu masku iste pritvorne prirode. Kada posmatramo ulogu ideologije u ovom makro-socijalnom fenomenu, potpuno svesni postojanja ovog specifinog znanja kod psihopata, tada moemo razumeti zato je ideologiji namenjena uloga nalik igraki: neto korisno tokom kontakta sa tim glupim ljudima i nacijama. Patokrate ipak moraju da prihvate funkciju ideologije kao neto sutinsko u svakoj ponerogenikoj grupi, posebno u makro-socijalnom fenomenu koji je njihova domovina". Ovaj faktor svesti neprestano stvara odreenu kvalitativnu razliku izmeu dva gore opisana odnosa. Patokrate znaju da je njihova prava ideologija izvedena iz njihove devijantne prirode, i ponaaju se prema drugima" ideologija koja maskira sa slabo prikrivenim prezirom. I obini ljudi konano to primeuju, kao to je gore pomenuto. Dobro razvijen patokratski sistem tako nema jasnu i direktnu vezu sa svojom originalnom ideologijom, koju zadrava samo kao primarnu, tradicionalnu igraku za akciju i maskiranje. Za praktine svrhe patokratske ekspanzije, mogu biti korisne i druge ideologije, ak i ako su u suprotnosti sa glavnom i ako je moralno diskredituju. U svakom sluaju te druge ideologije se moraju paljivo koristiti, suzdravajui se od njihovog zvaninog obznanjenja unutar okruenja, jer se time moe postii da se unutar njih originalna ideologija javlja kao suvie strana, diskreditovana i nekorisna. Glavna ideologija podlee simptomatinoj deformaciji, u skladu sa karakteristinim stilom te bolesti i onim to je ve izneto o ovoj stvari. Ime i zvanini koncept su zadrani, ali drugi, kompletno razliit koncept se uvlai ispod, izazivajui dobro poznat fenomen dvoznanosti, u okviru koga isti naziv ima dva znaenja: jedno za one upuene, drugo za sve ostale. Ovo potonje je izvedeno iz originalne ideologije; prethodno ima specifino patokratsko znaenje, neto to nije poznato samo patokratama, ve sa im se suoavaju drugi ljudi, dugorono ivei potinjeni njihovoj vladavini. Dvoznanost je samo jedan od mnogih simptoma. Drugi su velika lakoa sa kojom se proizvode nova imena, koja imaju sugestivan efekat i koja se u biti prihvataju nekritiki,

posebno izvan neposrednog prostora vladavine ovakvog sistema. (Vanredno izruenje" kao naziv za ilegalni transport zatvorenika u zemlje, u kojima se praktikuje tortura, odmah pada na pamet. Prim.ured.) Mora se ukazati na paramoralistiki karakter i paranoini kvalitet, koji su esto sadrani u tim imenima. Delovanje paralogizama (pogreni zakljuci) i paramoralnosti u ovoj deformisanoj ideologiji nam postaje razumljivo na osnovu informacija prezentovanih u poglavlju IV. Sve to ugroava patokratsku vladavinu postaje duboko nemoralno. (Primer: Vi ste sa nama, ili ste protiv nas." A biti protiv nas" znai da ste terorista i time nemoralan. Prim.ured.) To se dakle odnosi i na koncept opratanja patokratama samim; on je ekstremno opasan i time amoralan". Mi otuda imamo pravo da pronaemo adekvatan naziv, koji e ukazivati na prirodu fenomena to je preciznije mogue, u skladu sa naim poznavanjem i potovanjem zakona naune metodologije i semantike. Ovakav precizan termin e takoe sluiti da zatiti na um od sugestivnog efekta tih drugih naziva i paralogizama, ukljuujui i patoloki materijal koji sledi.

Ekspanzija patokratije
Tendencija sveta da sa oboavanjem pilji u svoje vladare ima dugu tradiciju, koja datira iz vremena kada su suvereni zaista mogli da ignoriu miljenje svojih podanika. U svakom sluaju, vladari su uvek zavisili od socijalne i ekonomske situacije u svojim zemljama, ak i u davna vremena, ak i u patokratskim sistemima, i uticaj razliitih drutvenih grupa je dosezao do njihovih tronova na razliite naine. Veoma je uobiajen obrazac zablude koja rezultira da tobonje autokratske voe zemalja, obuzetih patokratijom, zaista poseduju mo za donoenje odluka u oblastima u kojima im ona ne pripada. Milioni ljudi, ukljuujui ministre i lanove parlamenta, premiljaju o dilemi, da li bi takav vladar, pod odreenim okolnostima, mogao da promeni svoja uverenja i odrekne se svog sna da zavlada svetom; oni nastavljaju da se nadaju da e to biti konaan ishod. (Ovo je posebno tano u dananje vreme kada lideri i parlamentarci, nezadovoljni Buovom administracijom, smatraju da su diplomatija ili novi izbori u SAD srediti stvari". Oni ne razumeju punu prirodu patokratije i da se psihopate u senci ovog fenomena nikada nee odrei kontrole bez krvoprolia.Prim.ured.) Ljudi koji imaju lino iskustvo sa takvim sistemima, mogu pokuati da ih uvere kako njihovi snovi, iako umereni, nemaju uporite u realnosti, ali istovremeno oseaju nedostatak argumenata na svojoj strani. Ovakvo objanjenje je nemogue unutar prirodnog jezika psiholokih koncepata; samo objektivno razumevanje istorijskog fenomena i njegove sutinsko devijantne prirode moe osvetliti uzroke trajne varljivosti ovog makro-socijalnog fenomena. Delovanja ovog fenomena obuzimaju itavo drutvo, poevi od voa i infiltrirajui

se u svako selo, mali grad, fabriku, posao ili farmu. Patoloka socijalna struktura postupno prekriva itavu zemlju, stvarajui novu klasu" unutar nacije. Ova privilegovana klasa sastavljena od devijantnih pojedinaca se neprestano osee ugroenom od drugih", veine normalnih ljudi. Patokrate ne gaje nikakve iluzije u pogledu njihove line sudbine u sluaju povratka u sistem normalnog oveka. Normalan ovek, kome je oduzeta privilegija ili visoka pozicija, e se truditi da pronae i obavlja neki posao koji e mu omoguiti zaradu za ivot; ali patokrate nikada ne poseduju nikakav solidan praktini talenat; i vremenski okvir njihove vladavine eliminie poslednje ostatke svake mogunosti za prilagoavanje zahtevima normalnog rada. Ukoliko bi zakon normalnog oveka bio ponovo uspostavljen, oni i njihovi bi bili izloeni presudi, ukljuujui i moralnu interpretaciju njihove psiholoke devijacije; njima bi pretio gubitak slobode i ivota, ne samo gubitak poloaja i privilegija. Budui da su nesposobni za ovakvu vrstu rtve, opstanak sistema koji je najbolji za njih postaje moralni imperativ. Protiv ovakve pretnje se mora boriti svim psiholokim i politikim sredstvima, primenjenim bez skrupula prema tim inferiornim ljudima. Ova sredstva mogu biti okantna u svojoj bezonosti. (Ovo treba da imaju na umu oni koji smatraju da e uklanjanje Bua ili Nekona promeniti neto. Prim.ured.) Generalno, ta nova klasa je u poziciji da se oslobodi svojih lidera, ukoliko njihovo ponaanje dovodi u opasnost opstanak ovakvog sistema. To se posebno deava ukoliko vostvo eli da ide suvie daleko u sklapanju kompromisa sa drutvom normalnih ljudi, budui da ih njihove sposobnosti ine vanim u procesu proizvodnje. Potonje je vie pretnja za vie ealone patokratije nego za lidere. Patokratija opstaje zahvaljujui oseaju da je ugroena od strane zajednice normalnih ljudi, koliko i od drugih zemalja, u kojima u razliitim oblicima opstaje sistem normalnog oveka. Za vladare je ostanak na vrhu zbog toga klasian problem biti ili ne biti". Otuda pitanje moemo formulisati predostronije: da li ovakav sistem ikada moe zanemariti teritorijalnu i politiku ekspanziju i zadovoljiti se svojim trenutnim posedima? ta bi se dogodilo ako takvo stanje stvari zahteva unutranji mir, saobrazni poredak i relativni prosperitet unutar nacije? Preovlaujua veina populacije u toj zemlji bi umeno iskoristila sve mogunosti koje se pomaljaju, sluei se svojim superiornim kvalifikacijama da bi se borila za proirenje oblasti delovanja; zahvaljujui njihovim uroenim sposobnostima, njihova mo bi rasla. Toj veini bi se pridruili neki sinovi iz privilegovane klase koji ne poseduju patoloke gene. Patokratska dominacija bi neosetno ali postojano slabila, to bi konano dovelo do situacije u kojoj normalni ljudi doseu mo. Ovo je vizija iz none more za psihopate. Tako psiholoko, bioloko, moralno i ekonomsko unitavanje normalnih ljudi postaje za patokrate bioloka" neophodnost. Mnoga sredstva slue ovom cilju, poevi od koncentracionih logora i ukljuujui ratovanje sa tvrdoglavim, dobro naoruanim neprijateljem koji e razoriti i iznuriti ljudsku silu poslatu na njega, naime onu silu koja

ugroava patokratsku vladavinu: sinovi normalnog oveka poslati da se bore za iluzorni vie cilj". Poto su bezbedno mrtvi, vojnici e biti dekretom proglaeni za heroje, opevani u pesmama, korisni za podizanje nove generacije, odane patokratiji i ak spremne da ode u smrt da bi je zatitila. Svaki rat, pokrenut od patokratske nacije, ima dva fronta, unutranji i spoljnji. Unutranji front je vaniji za lidere i vladajuu elitu i unutranja pretnja je odluujui faktor za uputanje u bespotedni rat. Pri donoenju odluke da li da se zapone rat protiv patokratske drave druge nacije treba primarno da uzmu u obzir injenicu da takav rat moe biti iskorien kao delat nad obinim ljudima, ija rastua mo predstavlja primarnu pretnju za patokratiju. Na kraju, patokrate ne vode posebno rauna o krvi i patnjama ljudi za koje smatraju da ne pripadaju njihovoj vrsti. Kraljevi su moda oseali dolini bol zbog smrti svojih vitezova, ali patokrate to nikada ne ine: Imamo ovde mnogo ljudi." Ipak, ako situacija u ovakvoj zemlji jeste ili postane zrela, svako ko prui pomo naciji, bie blagosloven time; svako ko je ne prui, bie proklet. Patokratija ima druge unutranje razloge za sprovoenje ekspanzionizma, koristei se svim moguim sredstvima. Sve dok postoji drugi" svet, kojim upravlja sistem normalnog oveka, on indukuje kod ne-patokratske veine izvestan oseaj smera. Ne-patoloka veina nikada nee prestati da sanja o ponovnom uspostavljanju sistema normalnog oveka u bilo kom obliku. Ta veina nikada nee prestati da gleda druge zemlje, ekajui pogodan as; njena panja i snaga mora zbog toga biti odvraena od tih namera, mase moraju da budu edukovane" i kanalisane u smeru imperijalistikih stremljenja. Tome se cilju mora uporno stremiti, tako da svako zna za ta se vodi bitka i u ije ime se mora podnositi surova disciplina i siromatvo. Poslednji faktor stvaranje uslova nedaa i siromatva efektivno limitira mogunosti za subverzivne" aktivnosti dela populacije normalnih ljudi. Ideologija, naravno, mora da obezbedi odgovarajue opravdanje, navodei razloge da se pokori svet i mora prema tome da bude prikladno elaborirana. Ekspanzionizam je izveden iz same prirode patokratije, ne iz ideologije, ali ta injenica mora da bude maskirana ideologijom. (Primer: dogaaji od 11. septembra 2001. nesumnjivo fabrikovani od strane patokrata. Prim.ured.) Kada god se ovaj fenomen javio u istoriji, ekspanzionizam je uvek bio njegov najuoljiviji kvalitet. Sa druge strane, postoje zemlje sa vladavinom normalnog oveka, koje se jee od pomisli da bi takav sistem i njima mogao biti nametnut. Vlade ovakvih nacija bez odlaganja ine sve to je u delokrugu njihovih mogunosti i njihovih saznanja da bi spreili njegovu ekspanziju. Graani ovakvih drava bi sa olakanjem doekali, da neka nagla promena eventualno zameni taj zloudan i nerazumljiv nain vladanja nekim humanijim, shvatljivijim, sa kojim bi mirna koegzistencija bila mogua. Takve drave stoga u tu svrhu preduzimaju razliite vrsta akcija, iji kvalitet zavisi od mogunosti da se razume taj drugi realitet. Takve mere nailaze na rezonancu unutar zemlje i militarna snaga zemalja normalnog oveka limitira mogunosti patokratije za vojne manevre. Slabljenje zemalja, koje bi moda mogle da se suprotstave patokratiji,

posebno koristei patokratsku svest kod nekih od njihovih devijantnih graana, ponovo postaje nain za opstanak patokratije. Ekonomski faktori ine deo motivacije za ove ekspanzionistike tendencije, koji ne treba zanemariti. Budui da su rukovodee funkcije preuzeli pojedinci prosene inteligencije i sa patolokim karakternim crtama, patokratija postaje nesposobna da na odgovarajui nain rukovodi bilo ime. Najee trpi svaka oblast, koja zahteva od osobe da deluje nezavisno, ne gubei vreme u razmiljanju kako se treba ponaati. Poljoprivreda zavisi od promene klimatskih prilika kao i pojave epidemija i biljnih zaraza. Line sposobnosti poljoprivrednika su zbog toga kljune u ovoj oblasti, kao to je to bilo tokom mnogo vekova. Patokratija zbog toga neizbeno izaziva nedostatak hrane. Meutim mnoge zemlje sa sistemom normalnog oveka obiluju dovoljnim koliinama industrijskih proizvoda i doivljavaju probleme sa svojim vikom hrane i privremenom ekonomskom recesijom, ak i ako njihovi graani ni na koji nain nisu optereeni prekomernim radom. Iskuenje da se zavlada takvim zemljama i njihovim bogatstvom, taj veiti imperijalistiki motiv, otuda postaje jo snaniji u patokratiji. Sakupljeno bogatstvo porobljene nacije se moe iskoriavati, graani mogu biti naterani da tegobno rade za beznaajnu naknadu. U tom trenutku se ni ne pomilja na injenicu da e uvoenje patokratskog sistema u ove drave konano prouzrokovati sline neproduktivne uslove; najzad, patoloka devijantnost po definiciji pokazuje nedostatak samo-poimanja u toj oblasti. Na alost, ideja o pokoravanju bogatih zemalja takoe podstie umove mnogih siromanih, ne-patolokih graana, koji pate pod patokratijom, ne razumejui zato, i koji bi eleli da iskoriste tu priliku da prigrabe neto za sebe i najedu se njihove dobre hrane. Kao to je to bio sluaj tokom vekova, vojna snaga je primarni nain za postizanje ovog cilja. Dodue, tokom vekova, kad god bi istorija registrovala pojavu fenomena patokratije (nezavisno od ideoloke maske) specifine mere uticaja bi postajale vidljive: neka vrsta specifine inteligencije u slubi meunarodnih spletki, koja olakava osvajanje. Ovaj kvalitet je izveden iz gore opisanih linih karakteristika, koje inspiriu itav fenomen; on treba da predstavlja injenicu za istoriare, da bi kroz istoriju identifikovali ovaj fenomen. Svuda u svetu postoje ljudi sa specifino prijemivim devijantnim osobenostima; ak i udaljena patokratija izaziva odgovor u njima, delujui na njihov oseaj tamo je mesto za ljude poput nas." Nekritini, frustrirani i odbaeni ljudi takoe ive svuda i do njih se moe doi prikladno razraenom propagandom. Budunost nacije umnogome zavisi od toga koliko takvih ljudi ona sadri. Zahvaljujui svom specifinom znanju i uverenju da su normalni ljudi naivni, patokratija je sposobna da iskoristi svoje anti-psihoterapeutske" tehnike, i patoloki egoistina kao i uvek, da neprimetno nametne svoj devijantni svet koncepata drugima u drugim zemljama, inei ih tako podlonijim osvajanju i dominaciji. Najee koriene metode ukljuuju upotrebu paralogistikih tehnika i konverzivne tehnike (zamena subjekta i objekta), kakve su projekcija sopstvenih osobenosti i namera

na druge pojedince, drutvene grupe ili nacije, paramoralistiko negodovanje i inverzno blokiranje. Ova poslednja je omiljena patokratska metoda koriena u irokoj skali, gurnuti umove prosenih ljudi u mrtvu zonu, jer ih to kao rezultat navodi da tragaju za istinom u zlatnoj sredini" izmeu realnosti i njene suprotnosti. (Ovo se u dananje vreme veoma efektivno koristi pod okriljem borbe protiv terorizma", kompletno isfabrikovano geslo koje koristi operaciju lanih zastava" da objedini ljude u tabor za podrku" za imperijalistiku agendu SAD.Prim.ured.) Treba da ukaemo da iako razliiti radovi iz psihopatologije sadre opise veine ovih gotovo hipokritinih metoda, nedostaje sveobuhvatna rekapitulacija, da ispuni uoenu prazninu, i bolno je potrebna. Koliko bi bolje bilo kada bi ljudi i vlade zemalja normalnog oveka mogle da iskoriste prednosti koje prua takvo jedno delo i vladaju se kao iskusan psiholog, uoavajui prigovore nagomilane protiv njih u vidu projekcije i izvrnute tvrdnje, iji karakter ukazuje na inverzno blokiranje. Malo analitikog ulepavanja bi tada dalo listu namera patokratske imperije. (To je praktino uinjeno preko alternativnih sredstava informisanja, blogova i mnogo obinih" ljudi koji lako mogu da vide ta se deava. Na alost, do danas nijedna vldajua partija u nekoj znaajnijoj zemlji sa moi da stane na put patokratiji u SAD i ne razmilja o tome. Prim.ured.) Zakon je postao merilo prava unutar zemalja sa sistemom normalnog oveka. esto zaboravljamo koliko je u stvari nesavrena tvorevina ljudskog uma, koliko je on zavisan od formulacija, baziranih na podacima, koje zakonodavac moe da razume. U pravnikoj teoriji mi prihvatamo njegovu regulatornu prirodu kao datu i sledstveno tome smo saglasni da njene aktivnosti u izvesnim sluajevima ne mogu da budu sasvim saglasne sa ovekovom stvarnou. Shvatljivo je onda da zakon prua nedovoljnu podrku delovanju protiv fenomena, iji karakter lei izvan granica mate zakonodavaca. Upravo suprotno: patokratija zna kako da iskoristi slabosti ovakvog legalistikog naina razmiljanja. U svakom sluaju, unutranje delovanje i spoljna ekspanzija ovog makro-socijalnog fenomena je bazirana na psiholokim injenicama. Kao takva, nezavisno od toga kako su te injenice deformisane u patolokim linostima, njene sposobnosti daleko nadilaze zakonski sistem normalnog oveka. To patokratski sistem ini sistemom budunosti, premda u obliju karikature. Otuda, budunost normalnog oveka pripada sistemu koji je baziran na poveanom razumevanju oveka u svim njegovim psiholokim varijacijama; evolucija u tom pravcu bi mogla, pored drugih stvari, da osigura veu otpornost na ekspanzionistike metode koje ovaj makro-socijalni fenomen koristi da bi dominirao svetom.

Patokratija uvedena silom

Geneza patokratije u bilo kojoj zemlji je u toj meri rasplinut proces da je teko tano ukazati kada poinje. Ukoliko razmotrimo one istorijske primere koji bi u tom pogledu mogli biti relevantni, najee emo moi da vidimo figuru autokratskog vladara ija je mentalna osrednjost i infantilna linost otvorila vrata ponerogenezi ovog fenomena. Dok god je zdrav razum zajednice dovoljno uticajan, njen instinkt za samoodranjem je u stanju da rano nadvlada ovu ponerogenezu. Stvari postaju razliite kada ve postoji aktivno jezgro ove bolesti i kada ona moe da zagospodari u vidu infekcije ili uvoenja silom. Kad god nacija iskusi krizu sistema" ili hiperaktivnost ponerogenikog procesa unutar sebe, ona postaje cilj patokratskog prodora, ija je svrha da tu zemlju osvoji kao plen. Tada e postati lako da se iskoristi ova unutranja slabost i revolucionarni pokreti da bi se nametnula uprava na osnovu limitirane upotrebe sile. Uslovi kao to su veliki rat ili privremena kriza zemlje mogu ponekad usloviti da se ona pokori sili susedne patokratske drave (protiv svoje volje), iji sistem ranije nije pokazivao tako irok spektar moralnih nedostataka. Posle nasilnog uvoenja ovakvog sistema smer patologizacije ivota postaje drugaiji; ovakva patokratija je manje stabilna, njena egzistencija zavisi od faktora neprestane spoljne sile. Prvo emo se pozabaviti situacijom, koja nastupa kasnije: brutalna sila mora prvo da ugui otpor osvojene nacije; ljudi koji poseduju vojno naoruanje ili liderske sposobnosti moraju biti uklonjeni i svako ko apeluje na moralne vrednosti i pravne principe mora biti uutkan. Novi principi se nikada eksplicitno ne objavljuju. Ljudi moraju da naue novi, nepisani zakon putem bolnih iskustava. Unakazujui uticaj ovog devijantnog sveta koncepata zavrava posao, a zdrav razum zahteva oprez i istrajnost. To je praeno potresom, koji je kako tragian tako i zastraujui. Neki ljudi iz svake socijalne grupe, bilo zloupotrebljeni siromasi, aristokrate, zvaninici, knjievnici, studenti, naunici, svetenici, ateisti, odjednom poinju da menjaju svoju linost i pogled na svet. Pristojni hriani i patriote jue, venavaju se sa novom ideologijom i ponaaju se prezrivo prema bilo kome ko jo uvek prijanja uz stare vrednosti. Tek kasnije postaje evidentno da taj taj proces, naoko nalik lavini, ima svoje prirodne limite. Vremenom, u drutvu poinje raslojavanje bazirano na faktorima sasvim drugaijim od starih politikih uverenja i drutvenih veza. Ve znamo razloge za ovo. Direktnim kontaktom sa patokratijom drutvo istovremeno poinje da osea da je njen pravi sadraj drugaiji od ideologija, koje su proglaavane ranije, dok je zemlja jo bila nezavisna. Ovo odstupanje je traumatizirajui faktor, jer dovodi u pitanje vrednosti prihvaenih uverenja. Moraju proi godine pre nego to se um prilagodi novim konceptima. Kada oni meu nama, koji su ovo iskusili, zatim putuju za Zapadnu Evropu, ili pogotovo za Sjedinjene Drave, ljudi koji i dalje veruju u originalnu ideologiju, masku prezentovanu od strane patokratije, nas tretiraju kao da smo budalasti. Patokratija, uvedena silom, stie u zavrnu formu, moemo ak rei da zri.

Posmatrajui ovo u krupnom planu ljudi nisu bili sposobni da razlikuju ranije faze od njenog razvoja, kada su izoidni pojedinci i karakteropate upravljale. Potreba za postojanjem ovih faza i njihov karakter treba da bude rekonstruisan u ovom delu na osnovu istorijskih injenica. U okolnostima nametnutog sistema patokratski materijal je ve dominantan; on se opaa kao neto suprotno od ovekove prirode, praktino lien maske ideologije, koja je ak manje potrebna u porobljenoj zemlji, meutim i dalje maskiran svojom nerazumljivou za ljude, koji i dalje pokuavaju da razmiljaju u kategorijama normalnog pogleda na svet. Mi smo prvo opazili da je stari sistem kategorija i saznanja bolno neadekvatan za shvatanje realnosti koja nas je skrhala. Sutinske objektivne kategorije, koje su nam bile potrebne da bismo opisali ono to smo posmatrali, nee biti stvorene bez dugogodinjeg truda. Meutim, pojedinci sa devijantnim karakteristikama, rasuti unutar drutva, nepogreivo oseaju da je dolo vreme da se ostvare njihovi snovi, vreme da se iznudi osveta nad tim drugima", koji su ih ranije odbacivali i poniavali. Taj nasilan proces formiranja patokratije traje jedva oko osam godina, transformiui se istovremeno veoma brzo u prikrivenu fazu. Funkcije sistema, psiholoki mehanizmi i misteriozne uzrone veze u zemlji, kojoj je kvazi-politika struktura nametnuta, je u biti analogna onoj od koje je fenomen potekao. Sistem se iri na dole, dok ne dosegne svako selo i svaku ljudsku jedinku. Konkretni sadraji i unutranji procesi ovog fenomena takoe ne manifestuju nikakve sutinske razlike, nezavisno da li ih posmatramo u glavnom gradu ili u nekom udaljenom malom selu. Ukoliko je itav organizam bolestan, dijagnostiki bioptiki uzorak se moe sakupiti bilo gde, pa i tamo gde se to moe najbre izvesti. Oni koji ive u zemljama normalnog oveka, pokuavajui da shvate ovaj drugi sistem putem imaginacije ili probijajui zidove Kremlja, gde se pretpostavlja da su skrivene namere najviih autoriteta, ne shvataju da je to veoma tegoban metod da se uini neto, to se moe izvesti mnogo delotvornije. Da bismo sagledali sutinu fenomena, moemo se smestiti u mali grad, gde je mnogo lake zaviriti iza kulisa i analizirati sutinu ovakvog sistema. Meutim, postoje neke stalne razlike izmeu patokratskog sistema u zemlji, koja ga je proizvela, i zemlje u koju je on uveden silom. Sistem e uvek udarati na zajednicu, koja je preuzeta, kao na neto strano, povezano sa drugom zemljom. Istorijska tradicija i kultura zajednice sadre vezu uz ona stremljenja koja su usmerena ka strukturama normalnog oveka. Posebno najzreliji kulturni sistemi se pokazuju u najveoj meri otporni na destruktivne aktivnosti sistema. Pokorena nacija nalazi podrku i inspiraciju za svoj psiholoki i moralni otpor u svojim sopstvenim kulturnim, religioznim i moralnim tradicijama. Ove vrednosti, razvijene tokom vekova, ne mogu lako da budu razorene ili preuzete od strane patokratije; naprotiv, one poinju sa intenzivnijim ivotom u novom

drutvu. Ove vrednosti se progresivno oslobaaju patokratske ludosti i postaju realnije u svom venom znaenju. Ukoliko je to neophodno, kultura zemlje se neguje u privatnim domovima ili zavereniki iri; u svakom sluaju ona opstaje i razvija se, stvarajui vrednosti koje ne bi mogle nastati tokom srenijih vremena. Kao rezultat, ovakva drutvena opozicija postaje istrajnija, ak efikasnija u primeni svojih vetina. Ispostavlja se da su oni, koji veruju da mogu da nametnu ovakav sistem, u uverenju da e on fukcionisati na patokratskom autonomnom mehanizmu, previe optimistini. Nametnuta patokratija uvek ostaje strani sistem sa posledicom da e, ukoliko padne u zemlji svog roenja, njen opstanak u osvojenoj zemlji biti pitanje nedelja.

Vetaki izazvana patokratija i psiholoki rat

Ukoliko nukleus ovog makrosocijalno patolokog fenomena ve postoji negde u svetu, stalno sakrivajui svoju pravu prirodu iza ideoloke maske nekog politikog sistema, on isijava zraenje u druge nacije preko kodiranih vesti, teko razumljivih normalnim ljudima, ali lako itljivih psihopatskim pojedincima. To je mesto za nas, mi sada imamo domovinu u kojoj se nai snovi o vladanju tim drugima" mogu ostvariti. Najzad moemo iveti u sigurnosti i prosperitetu." to je moniji nukleus i patokratska drava, to je iri domaaj njegovog induktivnog zova sirene koji uju osobe, ija je priroda saobrazno devijantna, kao da su super prijemnik, podeen na istu talasnu duinu. Na alost, ono to se danas koristi su radio transmiteri sa stotinama kilovata i lojalni tajni agenti patokratske mree na naoj planeti. Bilo direktno ili indirektno, tj. posredstvom devijantnih agenata", ovaj zov patokratije, jednom na odgovarajui nain dekodiran, stie do daleko ireg sloja ljudi, ukljuujui kako pojedince sa razliitim psiholokim devijacijama, tako i one koji su frustrirani, kojima je oduzeta mogunost da steknu obrazovanje i iskoriste svoje talente, psihiki ili moralno povreeni ili jednostavno primitivni. irina odziva na ovaj zov moe varirati u proporciji, ali nikada nee reprezentovati veinu. Bez obzira na to, domai opinioci nikada ne raunaju sa injenicom da nisu u stanju da odueve veinu. (Uoljivo u svakoj zemlji. U dananje vreme. Kada je SAD na putu da stekne punokrvnu patokratiju koja je izvor kontaminacije, opinioci za devijantu realnost promoviu !ameriki stil", ekonomiju i kulturu i smatraju se uvarima Amerike. Mnogi ljudi ne shvataju da je prvi korak koji je Amerika uinila na putu ka globalnoj patokratiji njena namera da postane deo ekonomskog sistema formulisanog u Americi. Skoranji primer o tome kako neka zemlja odbija taj manevar, protivljenje Francuske konstituciji Evrope, dokument fokusiran na neo-liberalnu transformaciju evropske ekonomije prema amerikom modelu. Prim.ured) Stepen otpora ovim aktivnostima kod razliitih nacija zavisi od mnogo faktora, kao

to je blagostanje i njegova pravedna raspodela, obrazovni nivo nacije (pogotovo kod siromanijih slojeva), srazmeran broj pojedinaca, koji su primitivni ili imaju razliite devijacije, i trenutna faza histeriodalnog ciklusa. Neke nacije su razvile imunitet kao rezultat direktnijeg kontakta sa ovim fenomenom, neto o emu emo razgovarati u sledeem poglavlju. U zemljama, koje su tek izale iz primitivnih okolnosti sa malim politikim iskustvom, na odgovarajui nain razvijena revolucionarna doktrina stie do autonomnog supstrata zajednice i nalazi ljude koji je prihvataju kao idejnu realnost. To se takoe javlja u nacijama, u kojima veoma egoistina vladajua klasa brani svoju poziciju sredstvima naivno moralizatorskih doktrina, gde je nepravda iroko rasprostranjena, ili u kojima pojaavanje histerije gui delovanje zdravog razuma. Ljudi, naviknuti na revolucionarne parole ne razmiljaju pomnije, da bi se uverili da li je onaj ko izlae tu teoriju pravi pristalica, a ne samo neko ko nosi masku ideologije, da bi prikrio druge motive, izvedene iz njegove devijantne prirode. Uz te opinioce moemo nai i drugu vrstu propovednika revolucionarnih ideja, onu iji je status prevashodno vezan za novac koji dobija za svoje aktivnosti. Ipak, nepodesno je da ova karakterizacija ukljui ljude, koji se mogu opisati kao psihiki normalni na osnovu gore opisanih kriterijuma. Njihova indiferentnost prema ljudskoj patnji, uzrokovanoj njihovim aktivnostima, moe biti uslovljena nedostacima u njihovom opaanju socijalnih veza ili kapacitetu da predvide posledice svojih aktivnosti. U ponorogenikom procesu moralni i intelektualni nedostaci i patokratski faktori se presecaju u vremensko-prostornoj uzronoj mrei, izazivajui nacionalnu i individualnu patnju. Trokovi svakog rata, voenog psiholokim sredstvima, iznose samo deo onog koji se vodi klasinim orujem, ali ipak postoje, posebno ako se on istovremeno sprovodi u vie zemalja irom sveta. Ljudi, koji deluju u interesu patokratije, mogu razvijati svoje aktivnosti paralelno, pod stegom iste ideologije, ili ak uz pomo kontradiktorne ideologije, borei se protiv one tradicionalne. U potonjem sluaju aktivnosti moraju da obavljaju pojedinci, iji je odgovor na zov patokratije dovoljno vatren da predupredi auto-sugestivne aktivnosti druge ideologije koju oni koriste iz slabosti kao vezu sa svojom stvarnom nadom za moi. Kad god drutvo pokazuje ozbiljne socijalne probleme, bie i nekih grupa osetljivih ljudi, koji tee da poboljaju socijalnu situaciju putem energinih reformi, da bi uklonili uzroke drutvenih tenzija. Drugi smatraju svojom dunou da prouzrokuju moralnu obnovu drutva. Uklanjanje socijalne nepravde i rekonstrukcija morala i civilizovanosti zemlje moe patokratiji oduzeti svaku ansu da preuzme vlast. Ovakvi reformatori i moralisti moraju zbog toga dosledno biti osujeeni sredstvima liberalnih i konzervativnih pozicija i odgovarajuim sugestivnim parolama i para-moralnou; ako je neophodno,

najboljim sredstvom meu njima, da budu ubijeni. Tokom psiholoke ratne strategije treba relativno rano doneti odluku koja bi ideologija bila najefikasnija u pojedinoj zemlji, zbog njene prilagodljivosti na pomenute tradicije zemlje. Napokon, adekvatno primenjena ideologija mora odigrati ulogu trojanskog konja, uvodei patokratiju u zemlju. Te razliite ideologije su tada stupnjevito prilagoene sopstvenom originalnom master-planu. Konano, maska se skida. U pravo vreme lokalni partizani su organizovani i naoruani, sa regrutima sakupljenim iz razoaranih slojeva; vostvo je obezbeeno u vidu obuenih oficira, upuenih u tajnu ideju kao i operativnu ideju, skovanu za propagandu u datoj zemlji. Tada se mora pruiti podrka tako da grupe pristalica propagirane ideje mogu da izvedu udar, posle ega e biti instalirana vlada gvozdene pesnice. Jednom, kada je to obavljeno, diverzantske partizanske aktivnosti moraju biti spreene, tako da novi autoriteti mogu da uberu plodove, uvodei meunarodni mir. Svaka bitanga, koja ne moe ili nee da prihvati nova nareenja, je ljubazno pozvana pred svog nekadanjeg vou i puca joj se u potiljak. Ovo je nova realnost. Tako se raa novi sistem vladavine. Mrea patolokih ponerogeninih faktora je ve aktivna, kao nadahnjujua uloga za sutinskog psihopatu. Ipak, to jo ne ini potpunu sliku patokratije. Mnogi lokalni lideri i pristalice istrajavaju u svojim originalnim uverenjima, koja ih, mada radikalna, navode da slue dobru za mnogo vei procenat nekada odbaenih ljudi, nego to je to nekoliko procenata patokrata, i interesima stvaranja svetske imperije. Lokalni lideri nastavljaju da razmiljaju u okvirima drutvene revolucije, pozivajui se na politike ciljeve u koje istinski veruju. Oni zahtevaju da im prijateljska sila" prui ne samo obeanu pomo, ve i izvesnu meru autonomije, koju smatraju presudnom. Oni nisu dovoljno upoznati sa mi-i-oni" dihotomijom. U isto vreme njima je naloeno i nareeno da se pokore diktatu nerazumljivih izaslanika, ije namere i ciljeve je teko shvatiti. Tako rastu frustracija i sumnja, njihova priroda je ideoloka, nacionalistika i praktina. Konflikt progresivno raste, pogotovo kada iroki drutveni krugovi ponu da sumnjaju da li ti ljudi, koji navodno deluju u ime neke velike ideologije, zaista veruju u nju. Zahvaljujui iskustvu i kontaktu sa patokratskom nacijom otprilike podjednako irok spektar istovremeno poveava svoje praktino znanje o realnosti i nainu, na koji se upravlja sistemom. Ukoliko polu-kolonije na ovaj nain dostignu vei stepen nezavisnosti ili ak odlue da se odmetnu, to znanja moe dopreti do svesti ljudi u zemljama normalnog oveka. Ovo moe predstavljati ozbiljno osujeenje za patokratiju. Stalno rastua kontrola je zbog toga neophodna, dok se ne ostvari puna patokratija. Oni lideri, za koje patokratija smatra da se efikasno mogu zameniti, mogu biti eliminisani, ukoliko ne pokau dovoljan stepen odanosti. Geopolitiki uslovi su u principu presudni u

ovom pogledu. To objanjava zato je za ovakve lidere lake da opstanu na nekom izolovanom ostrvu nego na granicama drave. Ukoliko ovi lideri uspeju da podre vei stepen autonomije, preutkujui svoju sumnju, mogli bi biti u stanju da iskoriste svoj geopolitiki poloaj, ako im uslovi idu na ruku. Tokom ove faze krize poverenja razborita politika zemalja normalnog oveka je mogla da preokrene situaciju u korist strukture koja bi bila revolucionarna i leviarska, ali ne patokratska. Ipak, nije u pitanju samo nedostatak brige; drugi primarni razlog je nedostatak objektivnog znanja o fenomenu, neto to bi takvu politiku uinilo moguom. Emocionalni faktori, povezani sa moralnim interpretacijama patolokog fenomena esto igraju suvie veliku ulogu u procesu politikog donoenju odluka. Nijedna potpuna patokratija ne moe da se razvije pre drugog pua i uklanjanja privremenih, nedovoljno lojalnih lidera. To je kopija razraunavanja sa pravim sledbenicima ideologije u okviru geneze izvorne patokratije, koja se tada moe razvijati, kako preko odgovarajuih, nametnutih lidera, tako i putem aktivnosti autonomnog ponorogeninog mehanizma ovog fenomena. Posle poetnog perioda upravljanja, brutalnog, krvavog i psiholoki naivnog, takva patokratija odmah zapoinje svoju transformaciju u prikrivenu fazu, koja je ve opisana u diskusiji o genezi fenomena i patokratiji uvedenoj silom. Tokom tog perioda ni najumenija spoljna politika ne moe potkopati egzistenciju ovakvog sistema. Period slabosti e ipak nastupiti: kada se bude formirala snana mrea zajednice normalnih ljudi. Gornji kratak opis patokratije uvedene zarazom ukazuje na to da ovaj proces ponavlja sve faze nezavisne ponerogeneze, zgusnut u vremenu i u pogledu sadraja. Ispod vladavine njenih nekompetentnih voa moemo takoe razabrati hiperaktivnost izoidnih pojedinaca, hipnotisanih vizijom svoje sopstvene vladavine, zasnovane na preziru prema ljudskoj prirodi, pogotovo ukoliko su u datoj zemlji brojni. Oni ne razumeju da patokratija nikada nee ostvariti njihove snove; ona e ih radije gurnuti u senku, poto pojedinci, koje smo ve upoznali, postanu lideri. Patokratija generisana na ovaj nain e se mnogo snanije utisnuti u porobljenu zemlju od patokratije uvedene silom. Istovremeno, ona odrava izvesne karakteristike svog divergentnog sadraja, ponekad shvaenog kao ideolokog", iako je u stvari izveden iz razliitih etnolokih supstrata, na koje je nakalamljena sadnica. Ukoliko uslovi, kao to je velika brojnost nacije, iroko prostorno protezanje ili geografska izolovanost, doputaju nezavisnost od primarne patokratske nacije, mnogi faktori i zajednica normalnih ljudi e nai neki put da utiu na sistem upravljanja, koristei prilike koje prua prikrivena faza. U sluaju povoljnih uslova i umene asistencije spolja ovo moe voditi do progresivne depatologizacije sistema.

Opta razmatranja
Vrata ka razumevanja pravih sadraja ovog fenomena i njegove unutranje uzronosti moe biti otvoren samo putem prevazilaenja prirodnih odbojnosti i emocija i tendencija ka moralizatorskim interpretacijama, praen sakupljenim podacima koji su razraeni u tekom, svakodnevnom klinikom radu i kasnijim uoptavanjima u obliku teoretske ponerologije. Takvo razumevanje, naravno, ukljuuje i one koji bi kreirali ovakav nehumani sistem. Problem bioloke determinisanosti ponaanja devijantnih pojedinaca je opisan u svim svojim izrazima, pokazujui prvenstveno kako je njihov kapacitet za moralne sudove i njihovo polje izbora nacina ponaanja uzano, daleko ispod nivoa dostupnog normalnoj osobi. Pristup baziran na razumevanju, ak i svog neprijatelja, je najtei za nas, ljude. Moralno neodobravanje dokazuje da predstavlja prepreku na putu ka leenju sveta od ove bolesti. Posledica karaktera fenomena opisanog u ovom poglavlju je da nijedan pokuaj da se razume njegova priroda ili da se istrae njegove unutranje veze i dijahrone transformacije ne bi bio mogu ukoliko bismo raspolagali samo prirodnim jezikom psiholokih, socijalnih i moralnih koncepata, koji koristi socioloka nauka ak i u njihovom delimino usavrenom obliku. Takoe bi bilo nemogue predvideti docnije faze u razvoju ovog fenomena ili opaziti vreme njegove slabosti ili slabe take da bi se preduzela kontraakcija. Zbog toga je nagoveteno, da je usavravanje odgovarajueg i dovoljno razumljivog jezika od sutinske vanosti. Ono zahteva vie vremena i truda nego istraivanje samog fenomena. Zbog toga je postalo neophodno dosaivati itaocu predstavljajui taj konceptualni jezik, na nain kako tedljiv, tako i adekvatan, tako da on postane razumljiv itaocima, koji nisu trenirani u toj oblasti psihopatologije. Svako ko hoe da popravi televizor umesto da kvar uini jo gorim, mora se prvo upoznati sa elektronikom, koja takoe stoji izvan naeg prirodnog konceptualnog jezika. Ipak, odmah posle uenja da razume taj makrosocijalni fenomen u korespondirajuem referentnom sistemu naunik stoji za trenutak u udu kao pred otvorenom Tutankamonovom grobnicom pre nego to bude u stanju da shvati dejstvujui zakon ovog fenomena sve bre i sa sve veom vetinom, dopunjavajui odmah zatim to razumevanje ogromnim nizovima iscrpnih podataka. Prvi zakljuak koji mu se namee brzo po susretu sa profesorom", predstavljenim na poetku ove knjige, je da je razvoj fenomena prirodno ogranien u smislu uea prijemivih pojedinaca unutar date zajednice. Poetna procena od otprilike 6% prijemivih pojedinaca se pokazuje realistinom; postepeno sakupljeni, obimni statistiki podaci, objedinjeni kasnije nisu bili u stanju da je opovrgnu. Ta vrednost varira od zemlje do zemlje u amplitudi od otprilike jednog procenta gore ili dole. Kvantitativno govorei

taj broj je ralanjen na 0,6% sutinskih psihopata t.j. otprilike 1/10 od tih 6%. U svakom sluaju ova anomalija igra neproporcionalno vanu ulogu u poreenju sa brojnim vrednostima pri rasprostranjenosti fenomena kao celine i njegovim idejnim i iskustvenim kvalitetom. Druge vrste psihopatije, poznate kao astenik, izoidnost, anankastik, histerija itd. svakako igraju manje znaajnu ulogu, iako su u zbiru daleko brojnije. Relativno primitivni pojedinci postaju simpatizeri, podsticani svojom udnjom za ivotom, ali su njihove aktivnosti ograniene na sticanje sopstvene koristi. Kod ne-semitskih naroda izoidnost je nekako puno zastupljenija nego sutinske psihopatije; iako veoma aktivni u ranim fazama geneze ovog fenomena, oni izneveravaju privlanu mo patokratije, kao i racionalnu distancu od delotvornog miljenja. Tako bivaju rastrzani izmeu patokratije i zajednice normalnih ljudi. U osobe, koje u manjoj meri jasno naginju patokratiji, spadaju i one koji su sklone odreenim stanjima izazvanim izvesnim materijama kao to su eter, karbon monoksid i moda nekim endo toksinima, pod uslovom da je do toga dolo u detinjstvu. Meu pojedincima, koji pokazuju druge indikacije oteenja tkiva mozga, samo dva opisana tipa poseduju sklonost ka patokratiji, koja se moe meriti, naime frontalni i paranoidalni karakteropati. U sluaju frontalne karakteropatije to je u principu rezultat nesposobnosti za samo-kritinu refleksiju i nesposobnost da se napusti orsokak u koji je ovek ne razmiljajui zalutao. Paranoidni pojedinci unutar ovakvog sistema oekuju nekritinu podrku. Ipak u principu nosioci razliitih vrsta oteenja modane kore jasno naginju ka zajednici normalnih ljudi i kao rezultat svojih psiholokih problema pate pod patokratijom ak i vie nego zdravi ljudi. Takoe se ispostavilo da nosioci nekih fiziolokih anomalija poznatih fizioterapeutima i ponekad psiholozima a koja su nasledne po prirodi, manifestuju podvojene tenje, karakteristine za izoidnost. Na slian nain ljudi, koji na alost nose teret predstojee prerane smrti izazvane rakom i kratkog ivota, esto pokazuju karakteristinu i iracionalnu prijemivost za patokratiju. Poslednja razmatranja su bila odluujua da se kod tog fenomena saglasim sa ovim nazivom, koji mi je na poetku izgledao semantiki suvie neodreen. ini se da je smanjeni otpor pojedinca na delovanje patokratije i njegova prijemivost na ovaj fenomen holistiki odgovor organizma te osobe, ne samo njene psiholoke maske. Otprilike 6% populacije ini aktivnu strukturu nove vladavine, koja nosi svoju sopstvenu osobenu svest o svojim sopstvenim ciljevima. Dva puta toliko ljudi ine drugu grupu: oni koji su uspeli da izopae svoju linost da bi uspeno odgovorili zahtevima nove realnosti. Ovo vodi do stanovita koje se ve moe interpretirati u okviru kategorija prirodnog psiholokog pogleda na svet, naime greke koje pravimo su mnogo manje. Naravno, nije mogue povui tanu granicu izmeu ove dve grupe; ovde predoena razdvojenost je u biti samo deskriptivna.

Ova druga grupa se sastoji od pojedinaca koji su u proseku slabiji, u veoj meri bolesni i manje vitalni. Uestalost poznatih mentalnih oboljenja u ovoj grupi je dva puta vea od nacionalnog proseka. Tako moemo pretpostaviti da geneza njihovog pokornog stava prema reimu, njihova velika podlonost patolokim efektima i lakomislen oportunizam obuhvata razliite relativno nepoznate anomalije. Moemo uoiti ne samo fizioloke anomalije ve takoe i gore opisane vrste na najniem intenzitetu sa izuzetkom sutinske psihopatije. Grupa od prvih 6% ini novo plemstvo; grupa od 12% postepeno gradi novu buroaziju ija je ekonomska situacija najpovoljnija. Prilagoavanje novim okolnostima, ne bez konflikta sa saveu, transformie drugu grupu u prevarante i istovremeno u posrednike izmeu opozicione zajednice i aktivne poneroloke grupe, sa kojom mogu razgovarati adekvatnim jezikom. Oni igraju tako vanu ulogu unutar sistema da ih obe strane moraju uzeti u obzir. Budui da su njihov tehniki kapacitet i vetine bolje nego kod aktivne, oni zauzimaju razliite rukovodee poloaje. Normalni ljudi ih vide kao osobe kojima mogu prii a da pri tome u principu ne budu izloeni patolokoj aroganciji. Tako samo oko 18% populacije zemlje uiva privilegije novog sistema vlade; ali razmatrajui drutveni sloj, koji smo nazvali buroazijom, moemo biti sumnjiavi prema iskrenosti njihovih naelnih stavova. To je situacija u domovini autora. Ova proporcija moe varirati u drugim zemljama, od 15% u Maerskoj do 21% u Bugarskoj, ali je uvek re o relativno malobrojnoj manjini. Velika veina stanovnitva formira zajednicu normalnih ljudi, postepeno gradei neformalnu mreu komunikacije. Treba da se zapitamo zato ti ljudi odbijaju prednosti konformistikog blagostanja i svesno daju prednost opozicionpj ulozi: siromatvo, uznemiravanje, uskraivanje sloboda. ta ih motivie? Da li je to jednostavno neka vrsta romantizma, reprezentovana vezama sa tradicijom i religijom? Opet, toliko mnogo ljudi sa religijskim obrazovanjem zamenjuje veoma brzo svoj pogled patokratskim. Sledee poglavlje je usmereno ka ovom pitanju. Za trenutak emo se ograniiti na izjavu da e osoba sa normalnom ljudskim instinktima, dobrom bazinom inteligencijom i punim sposobnostima za kritiko razmiljanje teko prihvatiti ovakav kompromis; to e razoriti njenu linost i proizvesti neurozu. Istovremeno ovakav sistem je lako odvaja i odeljuje od njene sopstvene prirode bez obzira na njeno sporadino oklevanje. Nikakav metod propagande ne moe promeniti prirodu ovog makro-socijalnog fenomena, niti prirodu normalnog ljudskog bia. Oni ostaju strani jedno drugom. Gore opisana podela na tri skupine ne treba da bude identifikovana sa lanstvom neke partije, koja je zvanino ideoloka a u sutini patokratska. Ovakav sistem ukljuuje mnoge normalne ljude koji su primorani da se pridrue ovakvoj partiji pod raznim okolnostima i koji moraju da se pretvaraju to bolje mogu da predstavljaju razumnije pristalice te partije.

Posle godinu ili dve slepog izvravanja instrukcija oni poinju da bivaju nezavisni i da ponovo uspostavljaju snanije veze sa zajednicom. Nekadanji prijatelji poinju da shvataju sr dvostruke igre. Takva je situacija u kojoj se nalazi veliki broj pristalica nekadanje ideologije, koja sada ima izmenjenu funkciju. Oni su takoe i prvi koji poinju da protestuju da novi sistem ne ispunjava istinski njihova stara politika uverenja. Moramo se podsetiti da ljudi od poverenja, ija se lojalnost patokratiji unapred pretpostavlja na osnovu njihove psiholoke strukture, ne moraju da pripadaju partiji; oni stoje iznad nje. Poto je obrazovana tipina patokratska struktura, stanovnitvo je efektivno razjedinjeno polarizovano u skladu sa potpuno drugaijim principima nego to bi to mogao da zamisli neko ko sliku o ovom fenomenu stie spolja i na nain, ija je priroda potpuno neshvatljiva za nekoga ko nema osnovni odgovarajui trening. Meutim, intuitivni oseaj za ove uzroke postepeno raste meu veinom populacije u zemlji obuzetoj ovom boleu. Osoba koja je odrasla u sistemu normalnog oveka je od detinjstva naviknuta da u prednjem planu vidi ekonomske i ideoloke probleme, najee kao posledicu socijalne nepravde. Ovakvi koncepti su se pokazali iluzornim i neefikasnim na najtraginiji nain: ovaj makro-socijalni fenomen ima svoje sopstvene karakteristike i zakonitosti koji se mogu prouavati i shvatiti samo u okviru odgovarajuih kategorija. Meutim, naputajui stari prirodni metod razumevanja i istraujui unutranju uzronost fenomena, zadivljeni smo iznenaujuom tanou kojom se on otkriva ispitan svojim sopstvenim zakonitostima. S obzirom na pojedince, uvek je re o irem spektru individualizma i uticajima okoline. U statistikim analizama ovi varijabilni faktori nestaju i na povrinu izbijaju sutinske konstantne odlike. Celina tako postaje jasna baza za uzronu determinisanost. To objanjava relativnu lakou kojom se sa prouavanja uzronosti prelazi na predvianja buduih promena u okviru fenomena. Tokom vremena se tanost prikupljenih znanja potvruje ostvarenjem ovih predvianja. Razmotrimo sada pojedinane sluajeve. Na primer: sreemo dvoje ljudi ije nas ponaanje navodi na sumnju da je re o psihopatama, ali njihovi stavovi prema patokratskom sistemu su sasvim drugaiji, stav prvog je afirmativan, drugog bolno kritian. Istraivanje na osnovu provere oteenja modane kore e potvrditi takvu patologiju kod prve osobe, ali ne i kod druge. U drugom sluaju je re o ponaanju koje veoma podsea na psihopatsko, ali podloga je drugaija. Ukoliko je nosilac sutinski psihopatskog gena pre rata bio pripadnik ekstremno antikomunistike partije, on e biti tretiran kao ideoloki neprijatelj" tokom perioda formiranja patokratije. Meutim, uskoro e pronai modus vivendi sa novim rukovodstvom i uivati izvestan stepen tolerancije. Trenutak kada e se preobratiti u pristalicu nove ideologije" i nai put natrag do vladajue partije je samo pitanje vremena i okolnosti. Ukoliko se u porodici predanog patokrate zane sin koji ne poseduje odgovarajue

gene, zahvaljujui srenom genetskom sticaju okolnosti (ili ukoliko je nasledio gene bioloko-psiholoki normalnog partnera), takav sin e rasti u odgovarajuoj omladinskoj organizaciji, odanoj patokratskoj partiji. Meutim, poto dostigne punoletstvo, poee da naginje zajednici normalnih ljudi. Opozicija, taj svet koji osea i misli normalno, postaje mu sve blii; tamo on pronalazi sebe i sistem vrednosti nepoznat a opet tako blizak. Najzad izmeu njega i njegove porodice, partije, okruenja dolazi do konflikta koji se moe ispoljiti na vie ili manje dramatian nain. To poinje kritikim stavovima i pisanjem naivnih apela sa zahtevom za promenama u partiji u smeru zdravog razuma, naravno. Takvi ljudi najzad zapoinju bitku na strani zajednice, podnosei rtve i trpei patnju. Drugi odluuju da napuste domovinu i odlaze u strane zemlje, usamljeni meu ljudima koji ne mogu razumeti niti njih, niti probleme uz koje su odrasli. S obzirom na fenomen u celini mogu se predvideti njegove karakteristike i procesi promene i proceniti vreme kada e nastupiti. Nezavisno od njegove geneze nijedna patokratska aktivnost u zemlji u kojoj deluje ovaj fenomen ne moe prei pomenute granice postavljene biolokim faktorima. Fenomen e se razvijati u skladu sa obrascima koje smo upravo opisali, nagrizajui sve dublje drutveno tkivo zemlje. Jednopartijski sistem, kao rezultat ovog razvoja, e se podvojiti od samog poetka: jedno krilo je dosledno patokratsko i stie nadimak doktrinarno", tvrdo", beton" i slino. Drugo se smatra liberalnijim i u stvari u njemu odjek originalne ideologije najdue traje. Predstavnici tog drugog krila pokuavaju onoliko snano koliko im to njihova ograniena snaga doputa da usmere tu neobinu realnost u smeru prihvatljivijim za ljudski razum i ne gube u potpunosti dodir sa vezama unutar zajednice. Prva unutranja kriza nastupa otprilike deset godina nakon to je sistem nastao; kao rezultat, zajednica normalnih ljudi dobija neto vie slobode. Tokom tog perioda akcija spolja moe raunati na saradnju sa snagama iznutra. Patokratija izaziva koroziju itavog drutvenog organizma, troei njene vetine i snage. Delovanje liberalnijeg krila partije i njihov oivljujui uticaj na itavo drutvo postepeno opada. Tipine patokrate u potpuno razorenoj strukturi nacije preuzimaju sve rukovodee pozicije. Takvo stanje mora biti kratkorono, budui nijedna ideologije ne moe da ga oivi. Meutim, dolazi vreme kada elja mase obinih ljudi da ponovo ive kao normalna ljudska bia raste i kada joj se sistem vie ne moe odupreti. Nee doi do velike kontra revolucije; umesto toga e uslediti manje ili vie estok proces regeneracije. Patokratija ak u jo manjoj meri predstavlja drutveno-ekonomski sistem nego drutvenu strukturu ili politiki sistem. To je makro-socijalni kuni proces koji obuhvata itavu naciju i razvija se u smeru sebi svojstvenih pato-dinamikih karakteristika. Fenomen se menja suvie brzo da bismo mogli da ga pojmimo u stabilnim kategorijama ne iskljuujui evolucione procese kojima je drutveni sistem izloen. Bilo koji nain razumevanja koji mu pripisuje stalne karakteristike ini da izgubimo uvid u njegov pravi

sadraj. Dinamika transformacije tokom vremena je deo prirode fenomena; mi ni na koji nain ne moemo da dosegnemo razumevanje izvan njegovih sopstvenih karakteristika. Dok god za razumevanje ovog patolokog fenomena koristimo metod koji se bavi odreenim politikim doktrinama, iji je sadraj drugaiji od prave prirode fenomena, neemo biti u stanju da identifikujemo njegove uzroke i karakteristike. Ideologija e moi da sakrije njegove sutinske odlike od uma naunika, politiara i obinih ljudi. Pod takvim okolnostima mi nikada neemo razraditi delotvorne metode koje mogu obuzdati patoloku samo-reprodukciju ovog fenomena ili njegove ekspanzionistike spoljne uticaje. Ignota nulla curatio morbi! Meutim, kada jednom razumemo etioloke faktore neke bolesti i njena dejstva, kao i pato-dinamiku njenih promena, uvideemo da potraga za lekovitim metodama u principu postaje mnogo laka. Neto slino se moe primeniti i na makro-socijalni fenomen o kome smo u ovom poglavlju diskutovali.

VI

NORMALNI LJUDI POD PATOKRATSKOM VLAU

Kao to je napred pomenuto, psiholoka anomalija, koja se karakterie kao sutinska psihopatija, inspirie sveobuhvatan fenomen u visoko razvijenoj patokratiji i moe se preko bioloke analogije uporediti sa dobro poznatim fenomenom pod nazivom daltonizam, slepilom za boje odnosno deliminim slepilom, nerazlikovanjem crvene i zelene. U svrhu intelektualne vebe hajde da zamislimo da su daltonisti uspeli da dou na vlast u nekoj zemlji i zabranili stanovnicima razlikovanje te dve boje, eliminiui razliku izmeu zelenog (nezrelog) i zrelog paradajiza. Posebne biljne komisije, naoruane pitoljima i palicama, bi patrolirale kroz tu oblast da se uvere da graani ne biraju samo zrele paradajize za branje, to bi bio znak da razlikuju crveno i zeleno. Ovi inspektori, naravno, sami ne bi mogli da budu potpuno slepi za boje (u suprotnom ne bi mogli da obavljaju ovu ekstremno vanu funkciju), ne bi patili od deliminog slepila za ove boje. Meutim, morali bi da pripadaju klanu ljudi koji postanu nervozni im zapone bilo kakav razgovor o bojama. Pored takvih zvaninika oko sebe ljudi bi ak dobrovoljno poeli da jedu zeleni paradajz i da veoma uverljivo svedoe da je on zreo. Meutim, ako bi jednog dana strogi inspektori otili do neke udaljene bate, nastalo bi mnotvo komentara koje ne moram da predstavljam u jednom naunom radu. Graani bi brali lepe, zrele paradajize, pravili salatu s pavlakom i dodavali par kapi ruma radi ukusa. Ako smem da sugeriem, svi normalni ljudi, kojima je sudbina odredila da ive pod patokratskom vlau, pretvaraju spravljanje salate po ovom receptu u simbolini obiaj. Svaki gost koji prepozna ovaj simbol po njegovoj boji ili aromi e se suzdrati od bilo kakvih komentara. Ovakav obiaj moe da ubrza ponovno uspostavljanje sistema normalnih ljudi. Patoloki autoriteti su uvereni da e adekvatni pedagoki, indoktrinirajui, propagandni i nasilni metodi moi da naue osobu sa normalnom instinktivnom bazom, opsegom oseanja i bazinom inteligencijom da razmiljaju i oseaju na njihov sopstveni drugaiji nain. Ovo ubeenje je samo neznatno manje nerealistino, psiholoki govorei, nego uverenje da bi se mogla degradirati sposobnost ljudi da vide boje. U stvari, normalni ljudi se ne mogu osloboditi karakteristika, kojima je vrsta homo sapiensa obdarena svojom filogenetikom prolou. Takvi ljudi nee prestati da oseaju i opaaju psiholoke i drutveno-moralne fenomene na isti nain kako su to inili njihovi preci tokom stotina generacija. Svaki pokuaj da se drutvo potini opisanom fenomenu, da se naui tom drugaijem iskustvenom modelu, uvedenom zbog patolokog egoizma,

doivljava neuspeh, nezavisno od toga koliko je generacija prolo. Meutim, on izaziva seriju neodgovarajuih psiholokih rezultata, koji patokratama mogu dati privid uspeha. Ali on istovremeno provocira zajednicu da razvije precizne, dobro promiljene mere samoodbrane, bazirane na kognitivnim i kreativnim naporima. Patokratsko rukovodstvo veruje da moe ostvariti stanje, u kome e potiniti um tih drugih ljudi preko delovanja na njihovu linost, putem perfidnih pedagokih metoda, masovnih dezinformacija i psiholokog terora; ova vera je za njih od fundamentalnog znaaja. U svom pojmovnom svetu patokrate smatraju da se podrazumeva da drugi ljudi prihvataju njihov oigledan, realistian i pojednostavljen nain poimanja realnosti. Iz nekih misterioznih razloga ti drugi izvrdavaju, izmiu se i jedni drugima priaju viceve o patokratama. Neko mora biti odgovoran za to: predrevolucionarni elementi ili neka strana radio-stanica. Samim tim postaje neophodno razviti bolju metodologiju delovanja, nai bolje inenjere due sa izvesnim literarnim talentom i izolovati zajednicu od nepodesne literature i svakog stranog uticaja. Ovakva saznanja i aputanje intuicije da je sve to Sizifov posao treba potisnuti iz polja svesti patokrata. Konflikt postaje dramatian za obe strane. Prvi oseaju da je ugroena njihova ljudskost, da su izloeni zatupljivanju i primorani da razmiljaju na nain suprotan zdravom razumu. Drugi zatakavaju slutnju da e, ukoliko ti ciljevi ne mogu biti ostvareni, sve pre ili kasnije morati da se vrati na vladavinu normalnog oveka, ukljuujui i njihov osvetoljubivi nedostatak razumevanja za osobenosti patokrata. Dakle, ako ne funkcionie, bolje je ne razmiljati o budunosti, ve jednostavno prolongirati status quo koristei se pomenutim metodama. Kako napredujemo ka kraju knjige, pojavie se i potreba da razmotrimo naine kako da se razrei ovaj Gordijev vor. Meutim, pedagoki sistem, koji je sazreo pod patolokim egoizmom i ogranienjima, proizvodi seriju negativnih rezultata, posebno kod generacija koje ne poznaju druge uslove ivota. Razvoj linosti je osiromaen, posebno u pogledu jedva primetnih vrednosti, iroko prihvaenih u drutvu. Uoavamo kako se za karakteristian nedostatak potovanja za sopstveni organizam i glas prirode i instinkta, udruen sa brutalnou oseaja i navika, nalazi izgovor u nepravdi. Tendencija da se prilikom interpretacije ponaanja onih koji su uslovili nau patnju pribegne moralnim osudama ponekad vodi u demonoloki pogled na svet. Istovremeno, prilagoavanje i obogaivanje resursa u tim izmenjenim okolnostima postaju objekt saznanja. Osobu, koja je due vreme bila izloena egoistinom ponaanju patolokih pojedinaca, proima njihova psiholoka graa u takvom intenzitetu, da esto moemo prepoznati onu vrstu psiholokih anomalija koja je delovala na nju. Linosti nekadanjih zatvorenika u koncentracionim logorima proete su uobiajenim psihopatskim materijalom, kojim ih hrane ljihovi komandiri i muitelji, stvarajui fenomen, toliko rasprostranjen da je kasnije za psihoterapiju postao primarni motiv istraivanja. Kada postanu svesni toga, to im olakava da odbace jaram i da ponovno uspostave kontakt sa normalnim ljudskim drutvom. Posebno ukazivanje na odgovarajue statistike podatke u

pogledu pojave psihopatije meu tom populacijom, olakava njihove pokuaje da razumeju godine svojih nonih mora i da ponovo izgrade poverenje u svoje blinje. Ova vrsta psihoterapije bi bila izuzetno korisna za ove ljude koji je najvie trebaju, ali se na alost pokazala rizina za psihoterapeuta. Pacijenti lako stvaraju vezivni transfer, na alost veoma esto taan, izmeu informacija, koje su dobili tokom takve terapije (posebno u oblasti psihopatije) i realnosti koja ih okruuje pod vladavinom tzv. popularne demokratije. Nekadanji logorai su nesreno nesposobni da dre jezik za zubima, to izaziva intervenciju od strane politikih autoriteta. Kada su se ameriki vojnici vratili iz zatvorenikih kampova u Severnom Vijetnamu, mnogi od njih su pokazivali da su bili izloeni indoktrinaciji i drugim metodama uticaja patolokog materijala. Kod mnogih od njih se javio izvestan stepen transpersonalizacije. U SAD se ovo nazivalo programiranjem i nezavisni psihoterapeuti su nastavljali sa terapijom u svrhu njihovog deprogramiranja. Dogodilo se da su se, pored ostalog, suoili sa protivljenjem i kritikim komentarima u pogledu svojih vetina. Kada sam uo o tome, pomislio sam: Dragi Boe, kakav bi to interesantan posao bio za psihijatra koji dobro razume ovaj materijal. Patokratski svet, svet patolokog egoizma i terora, je tako teko shvatljiv za ljude koji su odrasli van oblasti delovanja ovog fenomena, da oni esto pokazuju deiju naivnost, ak i ako su studirali psihopatologiju i ako su psiholozi po profesiji. Nema realnih podataka u njihovom odnosu, savetu, zamerkama i psihoterapiji. To objanjava zato su njihovi napori povrni, opasni i uglavnom beskorisni. Njihov egoizam transformie njihovu dobru volju u loe rezultate. Onaj ko je lino iskusio takvu realnost iz none more, posmatra ljude, koji u istom vremenskom okviru nisu napredovali u njenom razumevanju, kao uobraene, ponekad jednostavno kao pakosne. Tokom svojih iskustava i kontakta sa ovim makro-socijalnim fenomenom, on je sakupio izvesno praktino znanje o njemu i njegovoj psihologiji i nauio da zatiti svoj lini integritet. Ovo iskustvo, koje bez mnogo ceremonija odbijaju ljudi koji nita ne razumeju, postaje za njega psiholoko breme, silei ga da potrai drutvo ljudi ija su iskustva slina. Takva osoba bi trebalo da bude tretirana kao neko ko poseduje vredne naune podatke; razumevanje bi za njega predstavljalo makar deliminu psihoterapiju i istovremeno otvorilo vrata shvatanju ove realnosti. eleo bih da ovde podsetim psihologe da ovakva vrsta iskustva i njihovo razorno delovanje na linost oveka nisu nepoznata naunoj teoriji i praksi. esto nailazimo na pacijente koji trae adekvatnu pomo: pojedinci koji su odrasli pod uticajem patolokih, posebno psihopatskih linosti koji su preko patolokog egoizma bili nagnani da prihvate abnormalni nain razmiljanja. ak i delimino odreivanje tipa patolokih faktora, koji su delovali na njih, nam pomae da odredimo psihoterapeutske mere. U praksi veoma esto sreemo sluajeve da je pacijent bio izloen takvoj patolokoj situaciji u ranom detinjstvu i tada moramo koristiti dugorone mere i raditi veoma paljivo, koristei

razliite tehnike, da bismo mu pomogli da razvije svoje pravu linost. Deca pod roditeljskim patokratskim patronatom su zatiena do kolskog uzrasta. Tada se sreu sa pristojnim, normalnim ljudima koji pokuavaju da ogranie ove destruktivne uticaje to je vie mogue. Najintenzivnije delovanje nastaje za vreme adolescencije i narednog perioda intelektualnog sazrevanja koje se moe javiti pod uticajem pristojnih ljudi. Ovo spaava zajednicu normalnih ljudi od dubljih defornacija na linom nivou i irenja neuroza. Ovaj period opstaje u okviru postojane memorije i postaje na taj nain pristupaan za uvid, refleksiju i oslobaanje od iluzije. Psihoterapija bi se kod ovih ljudi gotovo iskljuivo sastojala od korienja pravog znanja o sutini ovog fenomena. Nezavisno od drutvene lestvice, unutar koje je ljudska jedinka prisilno odgajana od strane patolokih linosti, bilo individualno, grupno, drutveno ili makro-socijalno, principi psihoterapeutskog delovanja bi bili slini i trebalo bi da budu zasnovani na podacima koji su nam poznati i na razumevanju psiholoke situacije. Uiniti pacijenta svesnim one vrste patolokih faktora, kojima je bio izloen, i solidarno razumevanje za rezultate njihovog delovanja je osnova za ovakvu terapiju. Mi ne koristimo ovaj metod ukoliko u individualnom sluaju imamo indikacije da je pacijent nasledio taj faktor. Meutim, ovo ogranienje ne bi trebalo da se primeni na makro-socijalni fenomen koji razorno deluje na dobrobit itavih nacija.

Iz perspektive vremena
Ukoliko je osoba sa normalnim ljudskim instinktima i bazinom inteligencijom ve ula ili itala o takvom sistemu nemilosrdne autokratske vladavine bazirane na fanatinoj ideologiji, ona osea da je ve formirala miljenje o tom fenomenu. Meutim, direktna konfrontacija sa fenomenom e u njoj neminovno proizvesti oseaj intelektualne bespomonosti. Sve njene ranije predstave e se u praksi pokazati potpuno neupotrebljivim; one gotovo nita ne objanjavaju. Ovo proizvodi nagrizajui oseaj da su ona i drutvo u kome je odrasla prilino naivni. Svako ko je sposoban da prihvati tu gorku beskorisnost, uz svest o sopstvenom neznanju, koja bi filiozofa uinila ponosnim, e istovremeno uspeti da pronae orijentire unutar tog devijantnog sveta. Meutim, egoistino uvanje svog sopstvenog pogleda na svet od dezintegrirajueg oslobaanja od iluzija i pokuaj da se one kombinuju sa opaanjima iz te nove, razorne realnosti, samo stvara mentalni haos. Potonje je sa novom vladavinom kod nekih proizvelo nepotrebne konflikte i oslobaanje od iluzija; drugi su se potinili patolokom realitetu. Jedna od razlika, koja se opaa izmeu normalno otporne osobe i nekoga ko je podlegao transpersonifikaciji, je da je prva u veoj meri sposobna da preivi dezintegraciju te kognitivne praznine, dok drugi ispunjava ovu prazninu

patolokim materijalom bez ikakve valjane kontrole. Kada ljudski um doe u kontakt sa tom novom realnou, tako drugaijom od bilo ega iz iskustava, sa kojima se suoila osoba koja je odrastala u drutvu, kojim upravljaju normalni ljudi, on pokazuje simptome psiho-fiziolokog oka u ljudskom mozgu sa visokim tonusom inhibicija na modanoj kori i guenju oseanja odnosno njihovom povremenom nekontrolisanom izlivu. Um tada radi sporije i manje pronicljivo jer su asocijativni mehanizmi postali nedelotvorni. Posebno ukoliko osoba ima direktan kontakt sa psihopatskim predstavnicima nove uprave, koji koriste svoja iskustva da bi traumatizovali umove drugih svojim sopstvenim linostima, njihov um podlee stanju kratkorone katatonije. Poniavajue i arogantne tehnike i brutalno paramoraliziranje zamagljuju njen proces razmiljanja i sposobnosti za samoodbranu, dok se njihov divergentni iskustveni sistem ukotvljuje u njenom umu. Naoigled ove vrste fenomena svaka moralizatorska procena ponaanja osobe u ovakvoj situaciji postaje u najbolju ruku netana. Tek kada ta neverovatno neprijatna stanja prou, zahvaljujui boravku u blagonaklonoj okolini, postaje mogua refleksija, uvek teak i bolan proces, ili svest da je ovekov um i zdrav razum obmanjen neim to ne moe biti prolagoeno normalnoj ljudskoj imaginaciji. ovek i drutvo stoje na poetku dugog puta nepoznatih iskustava koja posle mnogo iskuenja i zabluda konano vode do izvesnog hermetikog (zatvorenog) znanja o tome kakva svojstva poseduje ovaj fenomen i uz to kako najbolje izgraditi psiholoku odbranu. Posebno tokom disimulativne faze koja omoguuje da se ivot prilagodi tom razliitom svetu i time stvore mnogo podnoljivije ivotne okolnosti. Treba da se osposobimo da posmatramo psiholoki fenomen, znanje, imunizaciju i prilagoavanje kao neto to se ne moe unapred predvideti i koji se ne mogu razumeti u svetu koji postoji u sistemu pod upravom normalnog oveka. Meutim, normalna osoba se nikada u potpunosti ne moe prilagoditi patolokom sistemu; lako je biti pesimistian u pogledu konanih rezultata. Ovakva iskustva se razmenjuju tokom veernjih diskusija unutar kruga prijatelja, stvarajui pri tom u ljudskom umu neku vrstu kognitivnog konglomerata koji je u poetku nekoherentan i sadri injenine nedostatke. Ukljuivanje moralnih kategorija u poimanje ovog makro-socijalnog fenomena i nain na koji se neki pojednici ponaaju je proporcionalno mnogo vee unutar novog pogleda na svet nego to bi to diktiralo navedeno nauno znanje. Ideologija, koju patokratija zvanino propoveda, nastavlja da obnavlja ovu snagu, koja stalno opada, dok ljudski um ne uspe da je lokalizuje kao neto sporedno to se ne moe opisati na osnovu sutine fenomena. Moralne i religiozne vrednosti kao i vekovno kulturno naslee nacije, veini zajednica prua podrku kako u individualnoj, tako i u kolektivnoj potrazi i probijanju kroz dunglu neobinih fenomena. Ova sposobnost zapaanja, koju poseduju ljudi unutar sistema prirodnog pogleda na svet, sadri nedostatak koji za dui niz godina sakriva sr

fenomena. Pod takvim uslovima kako instinkti, tako i oseaji i bazina inteligencija predstavljaju instrument, stimuliui oveka da napravi izbore, to je u velikoj meri nesvesno. Pod uslovima, koje je kreirala patokratska vladavina, gde su opisani psiholoki nedostaci presudni da bi se neko pridruio aktivnostima u takvom sistemu, na prirodni, ljudski instinktivni supstrat je instrument, faktor, koji nas navodi da se pridruimo opoziciji. Istovremeno, okruenje, ekonomska i ideoloka motivacija koji utiu na formiranje individualne linosti, ukljuujui one politike stavove koji su usvojeni ranije, igraju ulogu modifikujuih faktora, iako nisu toliko postojani u vremenu. Aktivnost potonjih faktora, iako relativno jasna u odnosu prema pojedincu, nestaje pri statistikom pristupu i opada tokom godina patokratske vladavine. Odluke i izbori koje pravi zajednica normalnih ljudi su jo jednom konano odreene bioloki nasleenim faktorima, te tako nisu proizvod izbora te osobe, ve preteno nesvesnih procesa. Opta ovekova inteligencija, posebno njegov intelektualni nivo, igra relativno ogranienu ulogu u procesu biranja naina akcije, kao to je to izraeno u statistiki znaajnoj ali maloj korelaciji (-0.16). to je vei opti nivo nadarenosti osobe, to je za nju obino tee da se pomiri sa ovom drugaijom realnou i da nae modus vivendi sa njom. Istovremeno, postoje nadareni i talentovani ljudi, koji se pridruuju patokratiji, dok se otre rei neslaganja mogu uti od jednostavnih, neobrazovanih ljudi. Samo oni ljudi sa najviim stepenom inteligencije, koji, kako je pomenuto, ne prate psihopate, nisu u stanju da pronau smisao ivota unutar takvog sistema. Oni ponekad uspevaju da iskoriste prednosti svog superiornog duhovnog ustrojstva da bi bili od koristi drugima. Rasipanje talenata donosi katastrofu svakom drutvenom sistemu. Budui da se faktori zasnovani na zakonima genetike pokazuju odluujuim, zajednica se na osnovu do tada nepoznatih kriterijuma deli na pristalice nove vladavine, ve spomenuta nova srednja klasa, i veinu opozicije. Kako se karakteristike koje uzrokuje ta nova podela javljaju u manje ili vie slinoj proporciji unutar svake starosne socijalne grupe ili nivoa, ta nova podela ide tano do tradicionalnih predstavnika drutva. Ako se pozabavimo ranijim raslojavanjem, ije je formiranje bilo odluujui uslovljeno faktorom talenta, kao horizontalnim, novo raslojavanje treba posmatrati kao vertikalno. Najpresudniji faktor u potonjem je visoka bazina inteligencija, koja je, kao to ve znamo, iroko rasprostranjena u svim drutvenim grupama. ak i oni ljudi, koji su bili rtve socijalne nepravde u prethodnom sistemu i koji su se integrisali u novi sistem, koji ih je navodno titio, polako poinju da ga kritikuju. Iako su bili primorani da pristupe patokratskoj partiji, mnogi bivi predratni komunisti u domovini autora su kasnije postepeno postajali kritini, koristei u najveoj meri nedvosmislen jezik. Poricali su da je vladajui sistem po svojoj prirodi komunistiki, ubedljivo

ukazujui na aktuelnu razliku izmeu ideologije i realnosti. Pokuavali su da o tome izveste svoje drugove u stranim zemljama putem pisama. Zabrinuti zbog ovakvog izdajstva, ti drugovi su slali pisma svojoj lokalnoj partiji u tim drugim zemljama, odakle bi ona bila vraena tajnoj policiji u zemlji porekla; autori ovih pisama su plaali cenu ivotom ili godinama u zatvoru. Nijedna druga socijalna grupa nije bila izloena tako strogoj policijskoj kontroli kao oni. Nezavisno od pojedinanog miljenja o komunistikoj ideologiji ili partiji, delili smo miljenje da su stari komunisti u potpunosti bili kompetentni da razlikuju ta je bilo a ta nije bilo u skladu sa njihovom ideologijom i verovanjima. Njihovi, u osnovi veoma jasni stavovi, veoma popularni unutar kruoka starih komunista u Poljskoj, su impresivni i ak podsticajni. Meutim, zbog korienja operativnog jezika oni kao suvie moralizatorske interpretacije nisu u skladu sa ovim delom. Istovremeno moramo priznati da veina poljskih predratnih komunista nisu bili psihopate. Sa stanovita ekonomije i realnosti svaki sistem u kome je veina imovine i radnih mesta u dravnom vlasnitvu je de jure i de facto dravni kapitalizam a ne komunizam. Takav sistem ispoljava obeleja primitivnog kapitalistikog eksploatatora iz devetnaestog veka koji nije posedovao zadovoljavajue shvatanje svoje uloge u drutvu i veze izmeu njegovih sopstvenih interesa i blagostanja radnika. Radnici su u velikoj meri svesni tih obeleja, posebno ukoliko su sakupili izvesnu koliinu znanja tokom svojih politikih aktivnosti. Razuman socijalista, koji tei da zameni takav sistem nekim sistemom u skladu sa svojim idejama, koji bi se bazirao na ueu radnika u administraciji na radnom mestu i profitu, bi odbio ovakav sistem kao najgori vid kapitalizma. Napokon, koncentracija kapitala i vladavine na jednom mestu uvek vodi do degeneracije. Kapital mora biti izloen autoritetu otvorenosti. Eliminisanje takve degenerisane forme kapitalizma bi trebalo da bude primarni zadatak za svakog socijalistu. Bez obzira na to, zakljuivanje putem socijalnih i ekonomskih kategorija oigledno ne pogaa sr stvari. Iskustvo istorije nas ui da svaki pokuaj da se komunizam uvede revolucionarnim metodama, bilo silom ili potajno, vodi do okretanja tog procesa u pravcu anahronih i patolokih oblika, ija sutina i sadraji ostaju nepristupani umu koji koristi prirodni pogled na svet. Evolucija konstruie i transformie bre nego revolucija i nije praena takvim traginim tekoama. Jedno od prvih iskustava, koje je stekla zajednica normalnih ljudi, je ta da je superiornija od novih vladara u inteligenciji i praktinim vetinama, nezavisno od toga, koliko oni pokuavali da sebe predstave kao genije. vor zaglupljujueg razmiljanja postepeno poputa i fascinacija nepostojeim tajnim znanjem nove vladavine poinje da bledi, praena sticanjem preciznih znanja o novoj realnosti. Svet normalnih ljudi je uvek superioran u odnosu na devijantan kada god su potrebne

konstruktivne aktivnosti, bilo da je re o rekonstrukciji razorene zemlje, oblasti tehnologije, organizaciji ekonomskog ivota ili naunom i medicinskom radu. Oni bi hteli da grade, ali ne mogu mnogo da urade bez nas. Kvalifikovani strunjaci su esto traeni u izvesnoj meri; na alost i suvie esto oni se posmatraju kao kvalifikovani samo dok posao ne bude zavren, posle ega mogu da budu uklonjeni. Kada je fabrika pokrenuta, strunjaci mogu da odu; upravljanje e preuzeti neko drugi, nesposoban da pokrene dalji progres, pod ijom e upravom veina uloenih napora biti protraena. Kao to smo ve istakli, svaka psiholoka anomalija je u stvari neka vrsta nedostatka. Psihopatija se pre svega zasnovana na nedostacima u instinktivnom supstratu; meutim, njihov uticaj, koji se iri na mentalni razvoj drugih, takoe vodi do deficita u optoj inteligenciji, kao to je ve opisano. Intelektualni deficit kod normalne osobe, koji je izazvan psihopatijom, nije kompenzovan specijalnim psiholokim znanjima koja smo uoili kod nekih psihopata. Ovakvo znanje gubi svoju hipnotiku mo kada normalni ljudi naue da dobro razumeju ovaj fenomen. Psihopatolog samim tim nije iznenaen injenicom da je svet normalnih ljudi superioran u pogledu vetina i talenta. Ipak, za drutvo, ovo predstavlja otkrie koje budi nadu i psiholoko oputanje. Budui da je naa inteligencija superiornija od njihove, mi ih moemo prepoznati i razumeti kako razmiljaju i deluju. To je ono to osoba samoinicijativno ui u takvom sistemu, primorana svakodnevnim potrebama. Ona to ui dok radi u svojoj kancelariji, koli, fabrici, kada je u kontaktu sa vlastima i kada je uhapena; ponekad samo nekoliko ljudi uspeva da to izbegne. Autor i mnogi drugi su dosta nauili o prirodi ovog makrosocijalnog fenomena tokom prinudnog indoktrinirajueg kolovanja. Organizatori i predavai sigurno nisu nameravali da postignu takav rezultat. Praktino znanje o ovom fenomenu raste, zahvaljujui kome zajednica stie resurse potrebne za akciju, koji je osposobljavaju da bolje iskoristi slabe take vladajueg sistema. Ovo omoguava reorganizaciju drutvenih veza, koja vremenom ubire plodove. Ta nova nauka je neprocenjivo bogata kazuistikim detaljima (sporna pitanja savesti); meutim, ja bih je okarakterisao kao preteno literarnu. Ona sadri znanje i opis fenomena u kategorijama prirodnog pogleda na svet, na odgovarajui nain modifikovane u skladu sa potrebom da se razume materija koja u stvari stoji van dosega njegove primenljivosti. Ovo otvara vrata stvaranju izvesnih doktrina, koje zasluuju posebnu studiju, jer sadre parcijalnu istinu, kao to je demonoloka interpretacija fenomena. Upoznavanje sa tim fenomenom je praeno razvojem jezika za sporazumevanje putem koga drutvo moe ostati informisano i upozoreno na opasnost. Trei jezik se javlja paralelno sa ve opisanom ideolokom dvoznanou; delimino, on pozajmljuje nazive, koje koristi slubena ideologija u njihovim transformisanim, modifikovanim znaenjima. Delimino, ovaj jezik operie reima, pozajmljenih iz ivotnih viceva koji krue. Uprkos svojoj neobinosti ovaj jezik postaje koristan nain komunikacije i igra ulogu u ponovnom obnavljanju drutvenih veza. Gle, taj se jezik moe prevesti i moe se koristiti u odnosima sa graanima drugih zemalja sa slinim sistemima vladavine, ak i ako je

zvanina ideologija te zemlje drugaija. Meutim, uprkos naporima pisaca i naunika, ovaj jezik omoguava komunikaciju samo iznutra; on postaje hermetian izvan dosega ovog fenomena, nerazumljiv za ljude kojima nedostaje odgovarajue lino iskustvo. Vano je spomenuti ulogu koju tokom takvih vremena igra jedna odreena grupa pojedinaca; oni uestvuju u otkrivanju prirode ove nove realnosti i pomau drugima da pronau pravi put. Oni poseduju normalnu prirodu ali iskustva nesrenog detinjstva, tokom koga su veoma rano bili izloeni uticaju pojedinaca sa razliitim psiholokim devijacijama, ukljuujui patoloki egoizam i metode terorisanja drugih. Novi sistem vladavine pogaa takve osobe, kao drutvena manipulacija irokog obima, kakvu poznaju iz svog detinjstva. Od samog poetka takvi pojedinci su videli ovu realnost mnogo prozainije, tretirajui ideologiju u skladu s njima poznatim paralogistikim priama, ija je svrha bila da sakriju gorku realnost od njihovih mladalakih iskustava. Uskoro su dolazili do istine, budui da je geneza i priroda zla nezaivisna od drutvene lestvice na kojoj se javlja. Takvi ljudi su retko shvaeni u srenim drutvima; ali oni su tada bili dragoceni. Njihova objanjenja i saveti su se pokazali tanim i bili preneti drugima, objedinjujui mreu ovog opaajnog naslea. Meutim, njihova sopstvena patnja se udvostruila, jer je bilo suvie slinih vrsti nepravde za jedan ivot. Oni su stoga gajili snove o begu u slobodu koja je jo uvek postojala u spoljnom svetu. Konano, drutvo e videti pojavu pojedinaca, koji su sakupili iskustvenu, intuitivnu mo opaanja i praktina znanja o tome kako patokrate razmiljaju i kako takav sistem vladavine funkcionie. Neki od njih postaju tako umeni u korienju tog devijantnog jezika i idioma, da su u stanju da ga koriste kao strani jezik koji su dobro nauili. Budui da su sposobni da protumae odluke vladara, ovi ljudi pruaju savete ljudima koji imaju tekoa sa vlastima. Ovi advokati zajednice normalnih ljudi igraju nenadoknadivu ulogu u ivotu zajednice. S druge strane, patokrate nikada ne mogu nauiti da misle u normalnim ljudskim kategorijama. Istovremeno, nesposobnost da predvide reakcije normalnih ljudi kod vlasti vodi do zakljuka da je sistem strogo uzroan i da mu nedostaje prirodna sloboda izbora. Ova nova nauka, koja je izraena jezikom, izvedenim iz devijantne realnosti predstavlja neto novo za ljude koji ele da razumeju taj makro-socijalni fenomen ali razmiljaju u kategorijama zemalja normalnog oveka. Pokuaj da se razume ovaj jezik proizvodi izvestan oseaj bespomonosti koji podstie tendenciju da se stvore nove doktrine, razvijene iz pojmova sopstvenog sveta pojedinca i izvesne koliine na odgovarajui nain odabranog patolokog materijala. Ovakva doktrina bi na primer bila amerika anti-komunistika kampanja. Takvi iaeni i iskrivljeni pojmovi ine razumevanje drugaije realnosti jo teim. Neka im ovaj, ovde predstavljen objektivan opis, omogui da prevaziu prepreku stvorenu na taj nain.

U zemljama pod patokratskom vlau ovo znanje i jezik, posebno ljudsko iskustvo, stvara posrednike veze na takav nain da veina ljudi uz pomo aktivne percepcije moe da usvoji objektivan opis tog fenomena bez osnovnih tekoa. Tekoe e nastupiti samo kod najstarije generacije i kod izvesnog broja mladih ljudi, koji su rasli u tom sistemu od malena, to je psiholoki razumljivo. Radio sam jednom sa pacijentkinjom koja je bila zatvorenica u nacistikom koncentracionom logoru. Vratila se iz tog pakla u tako neobino dobrom stanju, da je uspela da se uda i rodi troje dece. Meutim, njene metode odgajanja dece su bile ekstremno stroge jer su u njoj uporno istrajavala seanja na logoraki ivot. Reakcija dece je bio neurotini protest i agresivnost prema drugoj deci. Tokom majine psihoterapije prizvali smo u njeno seanje figure mukih i enskih ssoficira, istiui njihove psihopatske karakteristike (ovi ljudi su prevashodno bili regruti). Da bih joj pomogao da eliminie njihov patoloki materijal iz svoje linosti, pruio sam joj uvid u prosene statistike podatke u pogledu pojave ovakvih pojedinaca unutar celokupne populacije. To joj je pomoglo da doe do mnogo objektivnijeg pogleda na tu realnost i da obnovi poverenje u zajednicu normalnih ljudi. Tokom sledee posete pacijentkinja mi je pokazala cedulju na kojoj je napisala imena lokalnih patokratskih istaknutih linosti i dodala dijagnozu koja je u velikoj meri bila tana. Stavio sam prst na usne, pravei gest uutkivanja, i upozorio je, istiui da se mi bavimo samo njenim problemima. Pacijentkinja je to razumela i - siguran sam nije obznanila svoje miljenje o ovoj materiji na pogrenim mestima. Paralelno sa razvojem praktinog znanja i jezika unutarnje komunikacije formiraju se i drugi psiholoki fenomeni; oni su od istinske vanosti za transformaciju ivota pod patokratskom upravom i njihovo uoavanje je kljuno, ukoliko neko eli da razume pojedince i nacije osuene da ive pod ovakvim uslovima i da procenjuju situaciju u ovoj politikoj oblasti. To ukljuuje i psiholoku imunizaciju ljudi i njihovo prilagoavanje ivotu pod tako devijantnim okolnostima. Metode politikog terora (te posebne patokratske vrste), tehnike patoloke arogancije i bahato zadiranje u due drugih ljudi ima na poetku tako traumatske efekte da oduzima ljudima sposobnost za svrsishodnu reakciju; ve sam naveo psiholoke aspekte ovakvog stanja. Deset ili dvadeset godina kasnije ovakvo ponaanje se ve prepoznaje kao dobro znano lakrdijanje i ne spreava rtvu da svrsishodno deluje. Njeni odgovori su veinom dobro promiljene strategije, razvijene sa pozicije normalnog oveka i esto sprovedene uz podsmeh. Kada ovek moe da gleda patnji i ak smrti u oi sa velikom mirnoom, opasno oruje ispada iz ruku vladara. Moramo razumeti da taj proces imunizacije nije samo rezultat poveanog praktinog znanja o ovom makro-socijalnom fenomenu. To je efekat vieslojnog, postepenog procesa porasta znanja, upoznavanja sa ovim fenomenom, stvaranja odgovarajuih navika

reagovanja i samokontrole, dopunjen sveobuhvatnim konceptom i moralnim principima, koji su u meuvremenu razraeni. Posle nekoliko godina isti stimulansi, koji su prvobitno prouzrokovali obeshrabrujuu intelektualnu nemo i mentalnu paralizu, sada izazivaju elju da se usta isperu neim jakim kako bi se izbacila neistoa. Bilo je trenutaka kada je mnogo ljudi sanjalo o tome da pronae neku pilulu koja bi im olakala da izdre kontakt sa vlastima ili pohaanje obaveznih indoktrinarnih sesija, koje su uglavnom drali patokratski karakteri. Neki anti-depresivi su zaista potvrdili eljeni efekat. Dvadeset godina kasnije to je potpuno zaboravljeno. ~ Kada sam 1951. po prvi put bio uhapen, sila, arogancija i patokratske metode prisilnog priznanja su mi gotovo u potpunosti oduzele sposobnosti za samoodbranu. Posle samo nekoliko dana bez vode moj mozak je do takvog stepena prestao da funkcionie, da se ak ne mogu setiti ni dogaaja koji su doveli do mog iznenadnog hapenja. Nisam ak bio ne svestan da je to bilo namerno izazvano i da su mogunosti za samoodbranu uopte postojale. inili su sa mnom gotovo sve to su hteli. Kada sam 1968. bio uhapen poslednji put, sasluavalo me je pet slubenika, koji su izgledali besno. Od jednog odreenog trenutka, razmiljajui o njihovim predvidljivim reakcijama, zagledao sam se veoma paljivo u svako lice. Najvaniji meu njima je upitao: ta ti je na umu, budalo, zato nas tako gleda? Odgovorio sam bez imalo straha od posledica: Jednostavno se pitam zato toliko mnogo ljudi sa vaeg koloseka na kraju zavri na psihijatriji. Na trenutak su se trgli, posle ega je isti ovek uzviknuo: Zato to je ovo tako prokleto uasan posao. Po mom miljenju postoji i drugi put, mirno sam odgovorio. Vratili su me u eliju. Tri dana kasnije sam ponovo imao priliku da razgovaram sa njim, ali se ovaj put odnosio sa mnogo vie potovanja. Zatim je naredio da me odvedu napolje, kako se ispostavilo. Poao sam kui kroz veliki park, jo uvek ne verujui svojim oima. Doavi kui, legao sam u krevet; svet jo uvek nije izgledao realno, ali iscrpljeni ljudi brzo padnu u san. Probudivi se glasno sam rekao: Dragi Boe, zar briga o ovom svetu ne bi trebalo da je u tvojoj nadlenosti? ~ Od tog vremena znam ne samo da polovina policijskih oficira zavrava na psihijatrijskom klinikama, ve znam i da je njihova profesionalna bolest kongestivna demencija, na koju se ranije nailazilo samo kod prostitutki. Ne moe se nekanjeno vriti nasilje nad prirodnim ljudskim oseanjima, bez obzira o kojoj profesiji je re. Sa te take gledita kamarad kapetan je delimino imao pravo. Meutim, istovremeno su moje reakcije postale otpornije, daleki odjek u odnosu na one pre sedamnaest godina.

Sve ove promene u ljudskoj svesti i podsvesti rezultiraju individualnom i kolektivnom adaptacijom na ovakav sistem. Pod izmenjenim okolnostima, kako materijalnih okolnosti tako i pitanja morala, nastaje obilje resursa, sposobnih da omogue prevladavanje mnogih tekoa. Takoe se stvara nova mrea zajednice normalnih ljudi za samoodbranu i meusobnu pomo. Zajednica deluje usklaeno i svesna je pravog stanja stvari; ona poinje da razvija naine delovanja na razliite elemente vlasti i postie drutveno korisne ciljeve. Strpljivo poduavanje i ubeivanje mediokritetskih predstavnika vlasti zahteva prilino vremena i pedagoke vetine. Zbog toga se za te poslove biraju ljudi mirnog temperamenta, sa dovoljnim znanjem o njihovoj psihologiji i specifinim talentom za vrenje uticaja na patokrate. Miljenje da drutvo nema nikakvog uticaja na vlast u takvim zemljama nije tana. U stvarnosti drutvo ko-upravlja u izvesnoj meri, ponekad uspevajui a ponekad ne da stvori tolerantnije uslove za ivot. Meutim, to se dogaa na potpuno drugaiji nain nego u demokratskim zemljama. Ovaj kognitivni proces, psiholoka imunizacija i adaptacija doputa stvaranje novih interpersonalnih i drutvenih veza, koje deluju unutar velike veine, koju smo ve nazvali zajednicom normalnih ljudi. Te se veze diskretno pruaju u svet srednje klase reima, do ljudi kojima se do izvesnog stepena moe verovati. Vremenom ove veze postaju znatno delotvornije nego one koje postoje u drutvima sa vladavinom normalnog ljudskog sistema. Razmena informacija, upozorenja i pomoi okruuje itavu zajednicu. Ko god je u stanju, prua pomo osobi koja se nala u nevolji, esto na nain da se ne zna ko je pruio podrku. Meutim, ako on sam dospe u nevolju zbog neopreznosti sa vlastima, prigovarae, ali nikada nee pominjati pruenu pomo. Mogue je kreirati ovakve veze jer nova podela unutar zajednice samo u ogranienom obimu uzima u obzir faktore kao to je nivo talenta, edukacije i tradicije, povezanih sa nekadanjim predstavnicima zajednice. Ni umanjene razlike u blagostanju ne ponitavaju te veze. Jedna strana ovog socijalnog raslojavanja obuhvata one najvie mentalne kulture, intelektualce, intelektualne specijaliste, radnike u fabrikama i zemljoradnike, ujedinjene u zajednikom protestu svoje ljudske prirode protiv paraljudskih iskustvenih i upravljakih metoda. Ove veze prouzrokuju interpersonalno razumevanje, oseaj zajednitva meu ljudima i socijalnim grupama, ranije podeljenih na osnovu ekonomskih razlika i drutvene tradicije. Procesi miljenja koji podravaju ove veze su pre psiholokog karaktera, sposobni da uine razumljivijim motive nekog drugog. Istovremeno obian narod uva potovanje prema ljudima koji su obrazovani i reprezentuju intelektualne vrednosti. Javljaju se izvesne drutvene i socijalne vrednosti i mogu dokazati da su stalne. Meutim, geneza te velike interpersonalne solidarnosti postaje razumljiva samo ako poznajemo prirodu makro-socijalnog fenomena, koji je prouzrokovao oslobaanje ovakvih stavova, zajedno sa prepoznavanjem sopstvene humanosti i humanosti drugih ljudi. Sledea misao se namee sama po sebi, naime u kojoj se samo meri te duboke veze

razlikuju od amerikog takmiarskog drutva, za koje ranije ekonomske i drutvene razlike predstavljaju neto operativno, ak i kada to prevazilazi granice imaginacije. ovek bi pomislio da e se kulturni i intelektualni ivot nacije brzo degenerisati, ako je izloen izolaciji od kulturnog i naunog ivota drugih nacija, patokratskim ogranienjima razvoja miljenja, cenzuri, mentalnom nivou izvrnih vlasti i svemu ostalom to obeleava takvu vladavinu. Meutim, realnost ne daje za pravo ovakvim pesimistikim predvianjima. Neophodnost stalnog mentalnog napora unutar te devijantne realnosti, tako sutinski vana za pronalaenje podnoljivog naina ivota, ne potpuno liena oseaja za moral, uslovljava razvoj realistine percepcije, posebno u oblasti drutveno-psiholokih fenomena. Odbrana uma od delovanja paralogistike propagande, kao i svoje linosti od uticaja paramoralizma i drugih, ve opisanih tehnika izotrava procese miljenja i sposobnost da se razlue ti fenomeni. Ovaj trening je neka vrsta univerziteta za obine ljude. Tokom takvih vremena drutvo dopire do istorijskih izvora tragajui za drevnim korenima ove nesree i nainima da se sudbina u budunosti popravi. Nauni i drutveni umovi marljivo i kritiki ispituju nacionalnu istoriju u potrazi za interpretacijom injenica, koja bi bila temeljnija i dublja u pogledu psiholokog i moralnog realizma. Mi uporno otkrivamo ono to se dogodilo godinama i vekovima ranije, posmatrajui greke ranijih generacija i rezultate netolerancije ili emocionalno uslovljenog naina donoenja odluka. Takvo obimno kritiko preispitivanje individualnog, drutvenog i istorijskog pogleda na svet u potrazi za smislom ivota i istorije je proizvod nesrenih vremena i pruie pomo na putu ka onim srenim. Drugi predmet razmiljanja je postao: moralni problemi, koji se mogu primeniti kako na individualni ivot tako i na istoriju i politiku. Um poinje da prodire sve dublje u tu oblast, stiui sve rafiniranije razumevanje materije, jer su se stara uproavanja pokazala kao nedovoljna. Razumevanje drugih ljudi, ukljuujui one koji su poinili zloine i kriminalna dela, se javlja pri reavanju problema: put koji je ranije bio potcenjen. Oprotaj je samo jedan korak iza razumevanja. Kao to je rekla gospoa Stil: Tout comprendere, cest tout pardoner. (Sve razumeti znai sve oprostiti). Religija drutva je zahvaena istom transformacijom. Procenat ljudi, koji podravaju religijska verovanja, nije znaajno visok, pogotovo u zemljama gde je uvedena patokratija; meutim, religija doivljava modifikaciju sadraja i kvaliteta verovanja na takav nain da postaje atraktivnija za ljude koji su odrasli ravnoduni prema veri. Stara religija, zasnovana na tradiciji, ritualu i neiskrenosti, se sada transformie u veru, uslovljenu neophodnim istraivanjima i uverenjima koji uslovljavaju kriterijume ponaanja. Svako, ko u takvim vremenima ita Jevanelja, nalazi neto to je teko razumljivo za

druge hriane. Toliko je realna slinost izmeu drutvenih odnosa tada u paganskom Rimu i pod ateistikom patokratijom, da italac moe mnogo lake da zamisli opisane situacije i ivlje oseti realnost dogaaja. Takvo itanje mu prua ohrabrenje i savet koje moe iskoristiti u svojoj situaciji. Tako, tokom brutalnih vremena konfrontacije sa zlom, ljudska sposobnost razlikovanja ovog fenomena postaje suptilnija; mo opaanja i moralna senzibilnost se poveavaju; kritike moi se ponekad granie sa cinizmom. ~ Jednom prilikom sam dospeo u planinski autobus pun uenika i studenata. Tokom putovanja kola i oblinja brda je ispunila pesma. Stare predratne, zajedljive i frivolne poeme Lesmiana: Na predak Noe je bio hrabar ovek i ostalo. Meutim, tekst je bio izmenjen uz humor i literarni talenat i iz njega je bilo izostavljeno sve to je iritiralo te mlade ljude, odrasle tokom tekih vremena. Da li je to bio sluajan rezultat? ~ Kao rezultat svih tih transformacija, ukljuujui i oslobaanje od samoljublja misli i stavova povezanih sa time, drutvo postaje mnogo sposobnije za mentalnu kreativnost koja prevazilazi normalne uslove. Ovakav napor bi bio koristan u svakoj kulturnoj, tehnikoj ili ekonomskoj oblasti kada mu se vlasti ne bi suprotstavljale i guile ga, oseajui se ugroenim takvim aktivnostima. Ljudski genije nije roen u lenjosti blagostanja i unutar uglaenog drugarstva, ve pre stoji u vezi sa stalnom konfrontacijom sa jogunastom realnou koja se razlikuje od obinih ljudskih predstava. Pod takvim uslovima teoretski pristupi irokog obima mogu imati praktinu, egzistencijalnu vrednost. Stari sistem miljenja, koji ostaje u upotrebi u slobodnim zemljama, gleda unazad, naivan, lien oseaja za vrednost. Ukoliko nacije, koje su dospele u takav poloaj, ponovo steknu slobodu, mnoga vredna intelektualna dostignua e sazreti u kratkom roku. Nee postojati prekomeran strah da li e nacija uspeti da razvije delotvoran drutveno-ekonomski sistem. Upravo naprotiv: odsustvo egoistinih grupa, koje vre pritisak, pomiriteljska priroda drutva koje iza sebe ima godine gorkog iskustva i prodoran, moralno produbljen proces miljenja e dopustiti da put napolje bude relativno brz. Opasnost i pritisak e pre doi spolja, od nacija koje ne razumeju na adekvatan nain uslove u toj zemlji. Na alost, patokratija ne moe biti dozirana kao gorka medicina. Starija generacija, odrasla u zemlji normalnog oveka, u principu uestvuje u razvoju ovih vetina t.j. obogaenja; meutim, mlaa generacija je odrasla pod patokratskom vladavinom i tako podlee veem osiromaenju pogleda na svet, krutosti linosti i uticaju struktura navika, tim tipinim rezultatima delovanja patolokih linosti. Paralogistika

propaganda i sa njom povezana indoktrinacija se svesno odbijaju; meutim, taj proces zahteva vreme i trud, koje bi se mogli bolje iskoristiti za zapaanje vrednosnih sadraja. Ovo se moe postii samo uz tekoe, na osnovu kako ogranienja, tako i problema percepcije. Ovo stvara oseaj praznine koju je teko ispuniti. Uprkos ljudskoj dobroj volji izvestan paralogizam i paramoralizam se ukotvljuje i istrajava u ljudskom umu. Ljudski um nije u stanju da pobije svaku pojedinanu la koja mu se namee. Emocionalni ivot ljudi, odraslih unutar devijantne psiholoke realnosti, je takoe praen tekoama. Uprkos kritikim miljenju izvesno zasienje linosti najmlaih patolokim psiholokim materijalom je neizbeno, kao i izvestan stepen primitivizacije i rigidnosti oseanja. Konstantni napor da se kontroliu emocije, da bi se izbeglo da neka burna reakcija izazove represiju osvetoljubivog reima, koji dugo pamti, uzrokuje potiskivanje oseanja kao neeg problematinog, neeg to ne treba ispoljiti. Potisnute emocionalne reakcije izlaze kasnije na povrinu, kada je osoba u stanju da ih izrazi; one su zakasnele i neprimerene datoj situaciji. Brige o budunosti bude egoizam meu ljudima koji se na taj nain prilagoavaju ivotu u patolokoj drutvenoj strukturi. Neuroza je prirodan odgovor ljudske prirode ukoliko je osoba izloena dominaciji patolokih ljudi. Isto se odnosi i na podreenost drutva i njegovih lanova patolokom sistemu vlasti. U patokratskoj dravi svaka osoba normalnih svojstava ispoljava izvesno hronino neurotino stanje, kontrolisano naporima kritikog razmiljanja. Intenzitet ovih stanja varira od pojedinca do pojedinca i zavisi od razliitih okolnosti, najee stoji u direktnoj vezi sa inteligencijom pojedinca. Psihoterapija je kod takvih ljudi mogua i delotvorna jedino ako se moe zasnovati na adekvatnom poznavanju uzroka ovih stanja. Psihijatri sa Zapada se tako pokazuju potpuno nedelotvornim u kontaktu sa takvim pacijentima. Psiholog, koji radi u ovakvoj zemlji, mora razviti posebne operativne tehnike koje su nepoznate i ak nedokuive specijalistima koji rade u slobodnom svetu. One imaju za svrhu da delimino oslobode glas instinkta i oseanja od te abnormalne preterane kontrole i da unutra ponovo otkriju glas prirodne mudrosti, ali to mora biti uraeno na takav nain da se sprei izlaganje pacijenta neeljenim posledicama preterane slobode reakcija u uslovima u kojima mora da ivi. Psihoterapeut mora da deluje oprezno, uz pomo aluzija, jer samo retko sme otvoreno da informie pacijenta o patolokoj prirodi sistema. Meutim, ak i pod takvim okolnostima pacijent moe da postigne veliki stepen slobode doivljaja, mnogo adekvatnije procese miljenja i bolje sposobnosti za donoenje odluka. Kao rezultat svega toga on se ponaa sa veom opreznou i osea manje patnje. Ako bi zapadne radio stanice, nesputane strahom psihologa sa druge strane, putale jednostavnu kontra propagandu u korist sline psihoterapuetske tehnike, oni bi mogle snano da doprinesu budunosti zemlje, koja se jo uvek nalazi pod patokratskom vlau. Napredujui prema kraju knjige, pokuau da uverim itaoca da je psiholoka materija podjednako vana kao i velika politika i mono oruje.

Mo razumevanja
Razumevanje tih normalnih ljudi, bilo pojedinaca ili proseka, osuenih da ive pod patokratskom vladavinom, razumevanje njihove ljudske prirode i njihovih odgovora na tu devijantnu realnost, njihovih snova, njihovih metoda shvatanja ove realnosti (ukljuujui sve tekoe na putu) i njihove potrebe da se prilagode i postanu rezistentni (ukljuujui i partijsko delovanje) je sine qua non preduslov da se razvije pristup koji bi mogao efektivno da im pomogne da dostignu sistem normalnog oveka. Za politiare u u slobodnoj zemlji bi bilo psiholoki nemogue da usvoje to praktino znanje, koje su ovi ljudi sticali tokom dugog niza godina iz svakodnevnog iskustva. To se znanje ne moe preneti; nikakva novinarska ili literarna delatnost nee nikada postii nita u toj oblasti. Ipak, odgovarajua nauka, formulisana objektivnim, naturalistikim jezikom moe sluiti za komunikaciju u oba pravca. Nju mogu usvojiti ljudi koji nemaju slina specifina iskustva; ona takoe moe biti povratno preneta tamo, gde postoji velika potreba za tom naukom, do umova koji su ve spremni da je prime. Ovakva nauka bi delovala na njihove izmuene linosti kao najbolja medicina. Vie svesti o tome da je ovek bio izloen delovanju devijanata je sutinski deo leenja. Ko god eli da odbrani slobodu svoje zemlje i sveta, ve ugroenog ovim makrosocijalnim fenomenom, ko god eli da izlei ovu nau bolesnu planetu, ne treba samo da razume prirodu ove velike bolesti, ve i da bude svestan potencijalne, regenerativne, isceljujue moi. U svakoj zemlji unutar oblasti delovanja ovog makro-socijalnog fenomena ivi i pati veliki broj normalnih ljudi, koji nikada nee prihvatiti patokratiju; njihov protest protiv nje izvire iz dubina njihove due i njihove ljudske prirode i uslovljen je svojstvima prenetim putem biolokog naslea. Oblici protesta i ideologije preko kojih oni ele da ostvare svoje prirodne elje se meutim moe menjati. Ideologija drutvene strukture, putem koje oni ele da ponovo steknu svoje ljudsko pravo da ive u sistemu normalnog oveka je, meutim, od sekundarne vanosti za ove ljude. Naravno da postoje razlike u ovoj oblasti, ali one nisu na nalik neemu to bi moglo voditi do konflikta meu ljudima koji ispred sebe vide cilj vredan rtve. Oni sa prodornijim i uravnoteenijim stavovima vide originalnu ideologiju, kakva je bila pre procesa ponerizacije, kao najpraktiniju osnovu za postizanje ciljeva drutva. Neke modifikacije bi toj ideologiju dale zreliji oblik, obezbeujui joj vezu sa dananjim vremenima; ona bi zatim sluila kao osnova za proces evolucije, ili bolje transformacije u drutveno-ekonomski sitem koji je sposoban za adekvatno funkcionisanje. Miljenja autora su ipak drugaija. Mogle bi biti izazvane velike tekoe u sluaju

spoljnog pritiska koji deluje sa namerom da se uvede sistem koji je izgubio svoje istorijski uslovljene korene u ovakvoj zemlji. Ljude, koji su dugo morali da ive u tom stranom svetu razjedinjenosti, teko moe shvatiti neko ko je sreno izbegao takvu sudbinu. Suzdrimo se od kreiranja slike o njima, kakva bi imala smisla samo unutar sistema normalnog oveka; ne stavljajmo ih u pretince bilo kakve politike doktrine, koja nema nikakve slinosti sa realnou kakvu su upoznali; poelimo im dobordolicu sa oseajem ljudske solidarnosti, uzajamnog potovanja i velikog poverenja prema njihovoj ljudskoj prirodi i njihovom razumu.

VII

PSIHOLOGIJA i PSIHIJATRIJA pod PATOKRATSKOM VLAU

Ako bi ikada postojalo tako neto kao zemlja sa komunistikim sistemom, kakav je osmislio Karl Marks, u kojoj bi radni ljudi sa leviarskom ideologijom bili osnova upravljanja, to bi po mom miljenju bio krut sistem, ali ne u potpunosti lien zdravog humanistikog razmiljanja, tada bi savremene drutvene, bio-humanistike i medicinske nauke bile visoko vrednovane, razvijane na odgovarajui nain i koriene za dobrobit radnih ljudi. Vlasti i drutvo u celini bi vodili rauna da mladi i ljudi sa razliitim linim problemima dobiju adekvatnu psiholoku pomo. Ozbiljno bolesnim pojedincima bi stajala na raspolaganju adekvatna struna nega. Meutim, u patokratskom sistemu je upravo suprotno sluaj. Kada sam doao na Zapad, sreo sam ljude sa leviarskim pogledom na svet, koji su bespogovorno verovali da je stanje u komunistikim zemljama u manjoj ili veoj meri slino amerikoj verziji komunistike politike doktrine. Ove osobe su bile gotovo sigurne da psihologija i psihijatrija uivaju slobodu u zemljama koje se ubrajaju u komunistike i da situacija lii na gore opisanu. Kada bih se suprotstavio, odbijali su da mi poveruju i pitali, zato? Zato nije tako? Kakve veze bi politika mogla da ima sa psihijatrijom? Moji pokuaji da objasnim kako ta realnost izgleda su naili na tekoe, koje su nam ve poznate, iako su neki od tih ljudi uli o zloupotrebi psihijatrije. U svakom sluaju, takva zato su i dalje iskrsavala u konverzaciji i ostajala bez odgovora. Situacija u tim naunim oblastima, drutvenim delovanjima i leenju i ljudi, koji se bave tom oblau, moe se shvatiti samo ako sagledamo pravu prirodu fenomena u svetlu ponerolokog pristupa. Zamislimo neto, to bi bilo mogue samo u teoriji, naime da je u zemlji pod patokratskom vladavinom nekom grekom dolo do toga da bude dozvoljen slobodan razvoj ovih nauka, nesmetan pristup naunoj literaturi i kontakt sa naunicima iz drugih zemalja. Psihologija, psihopatologija i psihijatrija bi cvetale i davale istaknute predstavnike. ta bi bio rezultat? Poveavanje odgovarajueg znanja bi u veoma kratkom vremenu omoguilo istraivanja, iji smisao ve razumemo. Elementi koji nedostaju i nedovoljno istraena pitanja bi se upotpunili i produbili odgovarajuim detaljnim istraivanjem. Dijagnoza patokratskog stanja bi bila razraena tokom prvih desetak godina formiranja patokratije, posebno ukoliko je patokratija uvedena. Baza deduktivne argumentacije bi bila znatno opsenija od bilo ega to autor ovde moe da predstavi i bila bi ilustrovana bogatim analitikim i statistikim materijalom.

Jednom preneta javnom mnenju, ta dijagnoza bi se brzo pripojila javnom miljenju, oslobaajui svest drutva od naivnih politikih i propagandnih doktrina. Ona bi dospela do nacija koje su predmet ekspanzionistikih namera patokratske imperije. To bi rezultate korienja bilo kakve propagirane ideologije kao patokratskog Trojanskog konja uinilo u najbolju ruku sumnjivim. Uprkos razlikama meu njima zemlje normalnih ljudi bi se ujedinile karakteristinom solidarnou u odbrani od opasnosti, koju razumeju, slino kao to solidarnost povezuje ljude koji ive pod patokratskom vladavinom. Ta svest, popularizovana u zemlji zahvaenoj ovim fenomenom bi istovremeno osnaila psiholoki otpor zajednice normalnih ljudi i omoguila im iznalaenje novih naina samoodbrane. Da li bilo koja patokratska drava sme rizikovati da dopusti takvu mogunost? U vreme, kada se pomenute discipline brzo razvijaju u mnogim zemljama, pitanje prevencije pretnje koju predstavlja psihijatrija postaje biti ili ne biti za patokratiju. Svaka mogunost ovakvog razvoja situacije se veto mora preduprediti, kako unutar, tako i van drave. Istovremeno, drava je sposobna da nae odgovarajue preventivne mere zahvaljujui svesti da je drugaija, kao i specifinom psiholokom znanju psihopata, koje ve poznajemo, delimino osnaenim akademskim znanjem. Zbog toga je sistem svesne i ciljane kontrole, terora i diverzije pokrenut kako unutar, tako i van granica zemalja, zahvaenih ovim fenomenom. Bilo kakvi nauni radovi, koji se objavljuju pod takvom vladom ili dolaze iz inostranstva, se moraju kontrolisati, da bi se utvrdilo da ne sadre nikakve podatke, koji bi bili opasni za patokrate. Specijalisti sa izrazitim talentom postaju predmet ucene ili maliciozne kontrole. To, naravno, uslovljava slabe rezultate u tim oblastima nauke. itava operacija mora biti izvedena na nain da ne privue panju u zemljama sa strukturama normalnog oveka. Posledice ovakvog neuspeha bi mogle biti suvie dalekosene. To objanjava zbog ega ljudi uhvaeni na ovom poslu bivaju uniteni bez glasa, a sumnjivi pojedinci proterani, da bi postali predmet adekvatno organizovanih, iscrpljujuih kampanja. Bitke se vode na oba fronta, to moe podsetiti na Drugi svetski rat. Vojnici i voe, koji su se borili na razliitim frontovima, nisu bili svesni da njihova sudbina zavisi od ishoda drugog rata, koji su vodili naunici i drugi vojnici sa ciljem da se sprei Nemaka da proizvede atomsku bombu. Alijansa je dobila tu bitku i Sjedinjene Drave su prve razvile to opasno oruje. Meutim, u dananje vreme Zapad nastavlja da gubi politiku i naunu bitku na ovom novom, tajnom frontu. Usamljeni borci se posmatraju kao udaci,

uskrauje im se pomo ili su primorani da tegobnim radom zarade svoj hleb. U meuvremenu, Trojanski konj nastavlja da prodire u druge zemlje. Ispitivanje metodologije ovakvih bitki, kako na spoljnom, tako i na unutranjem planu, ukazuje na specifino patokratsko znanje, tako teko shvatljivo u svetlu pojmova prirodnog jezika. Da bi se mogli kontrolisati ljudi i ta relativno nepopularizovana oblast nauke, ovek mora znati, ili mora biti sposoban da oseti, koji delovi psihopatologije su najopasniji. Istraiva ove metodologije takoe postaje svestan ogranienja i nedostataka ovog samo-znanja i prakse t.j. svestan slabosti druge strane, greaka i gluposti i moe da ih iskoristi. U zemljama sa patokratskim sistemom nadzor naunih institucija i organizacija kulture je dodeljen specijalnom odeljenju posebno poverljivih ljudi, Bezimeni biro, sastavljen veinom od relativno inteligentnih pojedinaca, koji pokazuju karakteristina patokratska svojstva. Ti ljudi moraju biti sposobni da zavre akademske studije, iako ponekad putem primoravanja ispitivaa da da velikodune ocene. Njihov talenat je najee inferioran u poreenju sa prosenim studentima, pogotovo u pogledu psiholokih nauka. Sa druge strane oni su nagraeni za svoje usluge dobijanjem akademske diplome i pozicijom i doputeno im je da predstavljaju nauna udruenja u inostranstvu. Kao osobama od posebnog poverenja doputeno im je da ne uestvuju na lokalnim sastancima partije, pa ak i da odbiju da joj se u potpunosti prikljue. U sluaju nude mogu da prou i kao ne-partijci. Uprkos tome, ti visoki upravnici nauke i kulture su dobro poznati zajednici normalnih ljudi, koja brzo ui nain raslojavanja. Oni se ne izdvajaju od agenata tajne policije; iako smatraju da pripadaju vioj klasi od ovih agenata, ipak moraju da sarauju sa njima. esto susreemo ovakve ljude u inostranstvu, u zemljama normalnih ljudi, gde im razliite fondacije i institucije daju naune nagrade u uverenju da na taj nain pomau razvoj pravog znanja u zemljama pod komunistikom vlau. Ovi dobroinitelji ne shvataju da ine ravu uslugu nauci i pravim naunicima doputajui ovim nadzornicima da postignu lani nauni autoritet i da se upoznaju sa bilo ime to e kasnije oceniti kao opasno. Naposletku, ti ljudi e kasnije posedovati mo da nekome omogue sticanje doktorske titule, zapoinjanje naune karijere, stecanje akademske diplome ili unapreenje. Sami veoma proseni naunici, oni pokuavaju da potisnu mnogo talentovanije ljude, rukovodei se pri tome kako sopstvenim interesima, tako i tipinom ljubomorom patokrata prema normalnim ljudima. Oni e biti ti koji e kontrolisati naunu literaturu u pogledu ideoloke podobnosti i potruditi se da osiguraju da dobrom strunjaku bude uskraena literatura koja mu je potrebna. Kontrola je izuzetno maliciozna i podmukla, posebno u psiholokoj nauci iz razloga koji su nam sada razumljivi. Sastavljene su pisane i nepisane liste predmeta koji se ne smeju poduavati i izdaju se odgovarajue direktive sa ciljem da deformiu druge

predmete. Ova lista je toliko obimna u oblasti psihologije da od te naune discipline ne preostaje nita osim skeleta, sa koga je skinuto sve to bi moglo biti iole rafinirano ili pronicljivo. Predvien program studija za psihijatra ne sadri ni minimalna znanja u oblastima opte, razvojne i klinike psihologije, niti osnovne vetine psihoterapije. Zahvaljujui takvom stanju stvari u najveoj meri proseni ili privilegovani lekari postaju psihijatri posle kursa na studijama koji traje nekoliko nedelja. To otvara vrata psihijatrijske karijere osobama koje po prirodi tee da slue patokratskim vlastima i to ima sudbonosne posledice na nivo leenja i dozvoljava da psihijatrija bude upotrebljena za svrhe kojima nikada ne bi smela da slui. Budui da poseduju slabo obrazovanje, ti psiholozi su bespomoni naoigled mnogih problema ljudi, posebno u sluajevima kada je potrebno detaljnije znanje. Takvo znanje ovek onda sam mora stei: delo, koje nije svako u stanju da ostvari. Ovakvo ponaanje prouzrokuje veliku tetu i ljudsku nepravdu u oblastima koje ba nita nemaju sa politikom. Na alost, ovakvo ponaanje je neophodno sa take gledita patokrata, da bi se spreilo da te opasne nauke ugroze egzistenciju sistema koji oni smatraju najboljim moguim na svetu. Specijalisti psihologije i psihopatologije bi smatrali ovakav sistem zabrana i smernica izuzetno interesantnim. Ovo omoguava da se shvati da to moe biti nain putem koga moemo dopreti do sri i prave prirode ovog makro-socijalnog fenomena. Zabrane uklanjaju dubinsku psihologiju, analizu ovekovog instinktivnog supstrata, zajedno sa analizom snova. Kao to je ve istaknuto u poglavlju koje se bavi nekim neophodnim pojmovima, razumevanje ljudskih instinkata je klju da se razume ovek; meutim i znanje o pomenutim anomalijama instinkata je klju da se razume patokratija. Iako se ree koristi u psiholokoj praksi, analiza snova e uvek ostati najboja kola psiholoke misli; to je ini opasnom po prirodi. ak se i na psihologiju izbora branog druga gleda u najbolju ruku sa neodobravanjem. Sutina psihopatije, naravno, ne sme biti istraena i rasvetljena. Ova materija je uinjena nejasnom putem namerno izmiljenih definicija psihopatije, koje sadre razliite vrste karakternih oboljenja zajedno sa onima koji su izazvani potpuno drugaijim i poznatim uzrocima. Ovu definiciju mora zapamtiti ne samo svaki predava psihopatologije, psihijatar i psiholog, ve i izvestan broj politikih funkcionera bez obrazovanja u toj oblasti. Ova definicija se mora koristiti u javosti kada god je iz bilo kog razloga nemogue izbei ovu tematiku. U svakom sluaju, u ovoj oblasti prednost ima predava koji uvek veruje u bilo ta to je najpodobnije u njegovoj situaciji i ija inteligencija ga ne

predodreuje da traga za suptilnim raslojavanjima psiholoke prirode. Vano je takoe pomenuti da vrhovna doktrina pomenutog sistema glasi: Egzistencija definie svest. Kao takva ona pripada psihologiji pre nego bilo kojoj politikoj doktirni. Ova doktrina je u stvari kontradiktorna velikom delu empirijskih podataka, koji ukazuju na ulogu naslednih faktora u razvoju ovekove linosti i sudbine. Predavai smeju ukazati na istraivanja jednojajanih blizanaca ali samo na kratak, oprezan i formalan nain. U jednom trenutku emo se vratiti ovom neobinom geniju sistema i njegovom samo-znanju. ovek se mora diviti tome, koliko efektivno pomenute definicije psihopatije blokiraju sposobnost da se shvati fenomen koji kamufliraju. Moemo istraivati veze izmeu ovih zabrana i makro-socijalnog fenomena koji reflektuju. Takoe moemo posmatrati ogranienja ovih vetina i greke koje ine oni koji sprovode ovu strategiju. Ovi nedostaci se umeno koriste da bi se prokrijumarili u neko adekvatno znanje talentovanijih specijalista ili starijih ljudi koji vie nisu uplaeni za svoje karijere ili ak svoje ivote. Ideoloka bitka se tako vodi na teritoriji koja je je potpuno neuoljiva za ljude koji ive pod upravom struktura normalnog oveka i koji ele da upoznaju tu drugaiju realnost. To se odnosi na sve ljude koji optuuju komunizam, kao i one za koje je ta ideologija postala vera. Jednom prilikom, kratko po dolasku u SAD, u nekoj ulici blizu Kvinsa jedan mladi crnac mi je pruio novine. Posegnuo sam za novanikom, ali on je odmahnuo; novine su bile besplatne. Naslovna strana je prikazivala sliku mladog i naoitog Brenjeva, okienog mnogim medaljama, koje je u stvari dobio mnogo kasnije. Meutim, na poslednjoj strani sam pronaao odlino uraen prikaz istraivanja sprovedenog na univerzitetu u Masausetsu o jednojajanim blizancima koji su odrasli odvojeno. To istraivanje je prualo empirijske indikacije o vanoj ulozi naslea i opis je sadrao literarnu ilustraciju o slinosti sudbine parova blizanaca. Koliko je samo ideoloki dezorijentisan morao biti redaktor tih novina da objavi neto to se nikada nije moglo pojaviti u oblasti pod dominacijom tobonjeg komunistikog sistema. U toj drugoj realnosti front bitke se prenosi na svaku psiholoku ili psihijatrijsku studiju, svaku psihijatrijsku kliniku, svaki mentalni zavod i na svakoga ko radi u toj oblasti. Kako se to odvija: skriveni napadi i pariranje, proturanje lai meu prave naune informacije i ostvarenja i uznemiravanje. Pod takvim okolnostima neki ljudi bivaju izbaeni iz koloseka u moralnom pogledu, dok drugi stvaraju solidnu osnovu za svoja uverenja i spremni su da preduzmu rizike da bi doli do pravog znanja i pomogli bolesnima i onima u nevolji. Poetna motivacija potonje grupe tako nije politike prirode, ve proizilazi iz njihove dobre volje i profesionalne etike. Svest o politikim uzrocima tih ogranienja i politikom smislu te bitke se raa

kasnije u vezi sa iskustvom i profesionalnom zrelou, posebno ukoliko moraju da upotrebe svoje iskustvo i vetine da bi spasli progonjene. Meutim, u meuvremenu se nekako mora doi do neophodnih naunih podataka i radova, uz tekoe i koristei neiji nedostatak razumevanja materije. Studenti i specijalisti poetnici, jo uvek ne u potpunosti svesni toga ta je sve uklonjeno iz nastavnih programa, pokuavaju da steknu uvid u naune podatke koji su im ukradeni. Ukoliko ova svest nedostaje, nauka se polako sputa na zabrinjavajue nizak nivo. ~ Treba da razumemo prirodu ovog makro-socijalnog fenomena kao i osnovnu vezu i kontroverzu izmeu patolokog sistema i onih oblasti nauke koje opisuju psiholoke i psihopatoloke pojave. Sa druge strane, ne moemo stei potpunu svest o razlozima za takvo ponaanje vlade. Akcije i reakcije normalne osobe, njene ideje i moralni kriterijumi vie nego esto odbijaju nenormalne osobe kao nenormalne. Ukoliko uz to osoba sa nekom psiholokom devijacijom sebe posmatra kao normalnu, to je neuporedivo lake ukoliko poseduje autoritet, tada e ona posmatrati normalnu osobu kao drugaiju i prema tome nenormalnu, bilo u realnosti bilo kao posledica logike konverzije (obrtanje jednog suda, tako da subjekat i predikat zamene mesta). To objanjava zbog ega vlada ovakvih ljudi uvek pokazuje tendenciju da bilo kog disidenta tretira kao mentalno obolelog. Delatnosti, kao to su guranje normalnih ljudi u psiholoka oboljenja i korienje psihijatrijskih ustanove u te svrhe se odvija u mnogim zemljama u kojima takve ustanove postoje. Savremeno zakonodavstvo u zemljama normalnog oveka nije bazirano na adekvatnom razumevanju psihologije ovakvog ponaanja i samim tim ne sadri zadovoljavajue preventivne mere protiv njega. Unutar pojmova psiholoki normalnog pogleda na svet motivi za takvo ponaanje su se na razliite naine objanjavali i opisivali: line i porodine prilike, pitanje imovine, pokuaj da se ospori neije svedoenje i ak politiki motivi. Ovakvim klevetnikim nagovetajima se esto slue osobe koje ni same nisu sasvim normalne i ije je ponaanje dovelo nekoga do nervnog sloma ili burnog protesta. Meu histericima takvo ponaanje je esto projekcija sopstvenih samokritinih asocijacija na druge ljude. Normalna osoba odbija patokratu kao naivna, kao pristalica teko shvatljivih teorija; nazvati je ludom nije daleko od toga. Prema tome, ako prikupimo dovoljan broj primera ove vrste i sakupimo dovoljno iskustva u ovoj oblasti, postaje vidljiv drugi, mnogo vaniji motivacioni nivo za ovakvo ponaanje. Ono to se javlja kao pravilo je da se ideja o guranju nekoga u mentalno oboljenje javlja u umu sa razliitim devijacijama i psihokim oteenjima. Spoljna komponenta patolokog faktora samo retko uestvuje u ponerogenezi ovakvog ponaanja.

Dobro osmiljenim i paljivo formulisanim zakonskim propisima se zato mora zahtevati testiranje pojedinaca, ije su sugestije da je neko psihiki bolestan suvie istrajne i nedovoljno osnovane. Sa druge strane, svaki sistem, u kome je zloupotreba psihijatrije iz navodno politikih razloga postalo uobiajena pojava, treba da bude istraen u svetlu slinih psiholokih kriterijuma koji su vrednovani na makro-socijalnoj skali. Svaka osoba, koja protestvuje protiv dravnog sistema, koji e je uvek odbijati kao neto strano i teko shvatljivo, i koja nije u stanju da to dovoljno dobro sakrije, e od strane predstavnika tog sistema biti obeleena kao mentalno bolesna, neko ko treba da bude podvrgnut psihijatrijskom leenju. U naunom i moralnom smislu izopaen psihijatar postaje orue koje se lako koristi u te svrhe. Na taj nain je roen duevni metod terora i torture ljudi, nepoznat ak ni tajnoj policiji Cezara Aleksandra II. Zloupotreba psihijatrije u svrhe koje ve znamo tako izvire iz same prirode patokratije kao makro-socijalnog psihopatolokog fenomena. Napokon, ova oblast znanja i leenja prvo mora biti degradirana, da bi se spreilo da ugrozi sistem putem iznoenja opasnih dijagnoza, da bi zatim bila upotrebljena kao delotvorno sredstvo u rukama vlasti. Meutim, u svakoj zemlji se sreu ljudi koji ovo primeuju i deluju protiv toga. Patokratija se osea ugroenom kada god medicinske i psiholoke nauke naine progres. Napokon, te nauke ne samo da joj mogu izbiti oruje psiholokog porobljavanja iz ruku; one mogu udariti u samu njenu prirodu i to unutar sistema. Specifian pogled na tu materiju tako nalae patokratiji da bude idejno budna u toj oblasti. To takoe objanjava zato bilo ko, ko je sposoban da stekne znanje u ovoj oblasti i ko je suvie daleko van domaaja ovakvih vlasti, treba da bude okrivljen bilo im to se moe falsifikovati, ukljuujui i psiholoka oboljenja.

VIII PATOKRATIJA I RELIGIJA

Monoteistika vera odbija savremenog mislioca pre svega kao nepotpuna indukcija (zakljuivanje od pojedinanog ka optem, prim. prev.) izvedena iz ontolokog znanja o zakonima koji upravljaju mikrokosmikom i makrokosmokim graom i organskim i psiholokim ivotom, kao i time to predstavlja rezultat izvesnih susreta, dostupnih putem introspekcije. Ta indukcija se dopunjava elementima koje ovek usvaja na druge naine i prihvata ih ili individualno ili u skladu sa zapovestima svoje religije i veroispovesti. Glas bez zvuka i bez rei podsvesno budi nae asocijacije, dopirui do nae svesti u tiini uma, ili dopunjavajui ili dovodei u pitanje nae saznanje; ova pojava je isto toliko istinita kao i bilo ta to postaje dostupno nauci zahvaljujui modernim metodama istraivanja. Usavravajui svoja saznanja na psiholokom polju i osvajajui spoznaje, nekada dostupne samo misticima, sve vie suavamo oblast neznanja koja je do nedavno odvajala podruje duhovne percepcije od prirodne nauke. U jednom trenutku, u ne tako dalekoj budunosti, ta dva saznanja e se susresti i izvesno razilaenje e postati samo po sebi razumljivo. Zbog toga bi bilo bolje da se pripremimo za to. Gotovo od samog poetka mog razmatranja geneze zla, bio sam svestan injenice da se rezultati istraivanja, saeto predstavljeni u ovom delu, mogu upotrebiti da se popuni taj prostor, tako teko pristupaan ljudskom umu. Poneroloki pristup baca novo svetlo na vekovima stara pitanja, ranije regulisana nalozima moralnog sistema i mora prouzrokovati reviziju metoda miljenja. Kao hrianin, autor je prvobitno strahovao da bi to moglo prouzrokovati opasne kolizije sa drevnom tradicijom. Bavljenje tim pitanjem u svetlu Biblije je uinilo da ova strepnja postepeno nestane. Naprotiv, sada se ini da bi to mogao biti put da se nai procesi miljenja priblie originalnom i praiskonskom nainu razumevanju moralnih iskustava. Veoma karakteristino, itanje Jevanelja moe pruiti uenja jasno povezana sa metodom razumevanja zla, izvedenog iz naunih istraivanja njegovog porekla. Istovremeno, moramo predvideti da e proces korekcija i prilagoavanja biti tegoban i dugotrajan, to e verovatno preduprediti veu uzrujanost.

Religija je veita pojava. Ponekad e aktivna imaginacija prvo dopuniti sve ono ime ezoterika percepcija ne moe da upravlja. Jednom kada civilizacija i njena srodna disciplina dostignu odreeni nivo razvoja, monoteistika ideja tei da se ispolji, u principu kao uverenje odgovarajue duhovne elite. Ovakav razvoj religiozne misli se moe posmatrati kao istorijski zakon pre nego kao individualna otkria ljudi kao to su Zaratustra ili Sokrat. Napredovanje religijske misli kroz istoriju ini nezamenljiv inilac formiranja ljudske svesti. Prihvatanje osnovnih religijskih istina otvara oveku itavo polje moguih spoznaja, unutar kojih njegov um moe da traga za istinom. Od te take mi se oslobaamo izvesnih psiholokih tekoa i stiemo izvesnu slobodu spoznaje u oblasti dostupnoj prirodnjakoj percepciji. Ponovno otkrivanje istinitih, pradavnih, religijskih istina nas osnauje, pokazujui nam smisao ivota i istorije. To takoe omoguava nae introspektivno prihvatanje pojava, za koje se prirodnjaka percepcija pokazuje nedostatnom. Paralelno sa naim samoznanjem, razvijamo i sposobnosti da razumemo druge ljude, zahvaljujui prihvatanju postojanja sline realnosti unutar svog blinjeg. Te vrednosti postaju neprocenjive kada god je ovek prisiljen na maksimalan mentalni napor i dalekovido prosuivanje u akciji, tako da izbegne posrnue u zlo, kao i opasnost ili vanredne tekoe. Ukoliko ne postoji mogunost da se situacija u potpunosti shvati, ali ipak mora da se pronae put iz nje za sebe, svoju porodicu ili naciju, tada smo zaista sreni ukoliko moemo da ujemo taj tihi glas kako nam govori: Ne ini to!" ili Veruj mi, uini to!" Moemo rei da ta spoznaja i vera, koja istovremeno prua podrku naem umu i uveava nau duhovnu snagu, predstavlja jedinu osnovu za preivljavanje i otpor u situacijama kada su pojedinac ili nacija ugroeni posledicama ponerogeneze, to ne moe biti vrednovano u kategorijama prirodnog pogleda na svet. To je miljenje mnogih estitih ljudi. Ne moemo da poreknemo fundamentalnu vrednost ovog uverenja, ali ako ono vodi do prezrivog odnosa prema objektivnoj nauci u toj oblasti i uvruje egoizam prirodnog pogleda na svet, tada ljudi koji se dre tog uverenja postaju nesvesni injenice da vie ne delaju u dobroj veri. Nijedna glavna religija ne ukazuje na prirodu ovog makro-socijalnog patolokog fenomena; zbog toga ne moemo posmatrati religiozne zapovesti kao neku osnovu za prevazilaenje ove velike istorijske bolesti. Religija niti je specifian serum, niti antibiotik protiv fenomena patokratije. Iako sadri regenerativni faktor za obnavljanje duhovne snage pojedinaca i drutva, religijska istina ne poseduje specifino nauno znanje, koje je neophodno za razumevanje patologije ovog fenomena i koje je istovremeno faktor izleenja i generacije otpornosti linosti oveka. Religijska vera i fenomen patokratije su u stvari na razliitim nivoima realnosti, patokratija je u veoj meri ovozemaljska. To takoe objanjava zato ne moe biti pravog sukoba izmeu religijskog i ponerolokog znanja o ovom makro-socijalnom patolokom fenomenu.

Ukoliko zasnujemo odbranu i leenje drutva od destruktivnog uticaja patokratije, samo na pouzdanim religijskim vrednostima, to bi podsealo na leenje nedovoljno shvaene bolesti iskljuivo metodama koje snae telo i duh. Takva opta terapija bi mogla dati rezultate u mnogim sluajevima, ali bi se u mnogim drugim pokazala nedovoljnom. Pomenuto oboljenje spada u drugu kategoriju. injenica da patokratski fenomen, koji se kroz ljudsku istoriju irio u najopsenijem rasponu, pokazuje neprijateljstvo prema svakoj religiji, ne treba da navede na zakljuak da je on suprotnost religiji. Ta meuzavisnost bi bila drugaije strukturirana pod drugim istorijskim i dananjim uslovima. U svetlu istorijskih podataka postaje oigledno da su religijski sistemi takoe podlegali ponerolokim procesima i manifestovali simptome sline bolesti. Specifina osnova za leenje naeg sveta, to je istovremeno isceljujui faktor za obnovu punih sposobnosti miljenja kod ljudske linosti, prema tome mora biti ona vrsta nauke koja jasno prikazuje sutinu fenomena i opisuje je dovoljno objektivnim jezikom. Otpor da se prihvati ovakvo znanje se esto opravdava religijskim motivima; to je uveliko uzrokovano egoizmom prirodnog pogleda na svet u njegovom tradicionalnom precenjivanju sopstvenih vrednosti i strahu od dezintegracije i mora biti konstruktivno prevazieno. ~ Patokratski fenomen se javio mnogo puta u istoriji, hranei se parazitski na mnogim drutvenim pokretima, deformiui njihove strukture i ideologije na karakteristian nain. Prema tome on se morao susresti sa razliitim religijskim sistemima i sa raznovrsnim istorijskim i kulturolokim pozadinama. Tako moemo navesti dve osnovne mogunosti veze izmeu ovog fenomena i nekog religijskog sistema. Prvi se javlja kada religijska zajednica sama podlegne infekciji i ponerogeninom procesu, to vodi do razvoja opisanog fenomena. Druga mogunost nastaje ako se patokratija razvije kao parazit na nekom drutvenom pokretu, iji je karakter sekularan i politiki, to neizbeno vodi do sukoba sa religijskim organizacijama. U prvom sluaju religijska zajednica podlee destrukciji iznutra, njen organizam se podreuje ciljevima potpuno suprotnim originalnoj ideji i njene teozofske i moralne vrednosti postaju plen karakteristine deformacije, sluei od tada kao maska za dominaciju patolokih pojedinaca. Religiozna ideja tada postaje opravdanje za korienje sile i sadizma protiv nevernika, jeretika i vraeva i droga za ljude koje pokreu takva nadahnua. Svako ko kritikuje ovakvo stanje stvari se suoava sa moralizatorskom kritikom, navodno u ime originalne ideje i vere u Boga, ali u stvari zato to osea i misli u kategorijama normalnih ljudi. Takav sistem zadrava ime originalne religije i mnoga

druga specifina imena, zaklinjui se prorokom i to koristi uz karakteristinu dvoznanost. Neto to je izvorno trebalo da bude pomo u poimanju Boije istine, unesreuje naciju maem imperijalizma. Ukoliko su takvi fenomeni dugotrajni, oni ljudi, koji su zadrali svoju veru u religijske vrednosti, e kritikovati ovakvo stanje stvari, ukazujui pri tome da ono daleko odstupa od istine. Na alost oni e to initi bez razumevanja prirode i uzroka ovog patolokog fenomena t.j. u okviru moralnih kategorija, pravei tako pogubnu greku koja nam je ve poznata. Iskoristie neku pogodnu geopolitiku situaciju, protestujui protiv ovakvog stanja stvari, odvajajui se od originalnog sistema i kreirajui razliite sekte i veroispovesti. Ova vrsta raspada se moe posmatrati kao karakteristina posledica infekcije pokreta ovom boleu, bio on religiozan ili sekularan. Religijski pokret tako preuzima karakter politikih partija, izazivajui ratove izmeu razliitih vernika istoga Boga. Kao to znamo, to stanje prelazi u prikrivenu fazu, kada ljudski gnev pone da slabi; meutim, taj oblik e trajati mnogo due nego patokratija uvedena uz pomo sekularnog pokreta. Ljudska bia ne mogu lako da uklope itav proces u svoj referentni okvir, budui da ovakvo stanje obuhvata mnogo generacija; njihova kritika e tako biti ograniena na pitanja sa kojima su neposredno upoznati. Meutim, to e ipak prouzrokovati postepeno ali nekoordinisano stvaranje fronta pritiska razumnih ljudi, podstiui na taj nain neku vrstu evolucije u okviru svake grupe stvorene na ovaj nain. Takva evolucija e stremiti obnavljanju religijskih vrednosti ili prevazilaenju deformacija. Da li e ovaj proces postii svoje konane ciljeve, zavisi od dva uslova: Ukoliko je originalna ideja od poetka kontaminirana nekim patolokim materijalom, cilj se ne moe ostvariti. Ukoliko se on moe postii, nae nesimptomatino usklaivanje e nas dovesti u poziciju u kojoj konana eliminacija dejstava savladane bolesti zahteva objektivan pogled na njenu sutinu i istoriju. Sa druge strane nemogue je eliminisati ostatke patoloke deformacije, koji bi opstali kao faktor otvaranja vrata obnovljenoj kontaminaciji. Neke religiozne grupe su mogle pokrenuti osobe, koje su bile nosioci odreenih psiholokih anomalija. Posebna panja bi trebalo da bude usmerena na paranoidne karakteropate i njihovu ulogu u podsticanju novih faza ponerogeneze. Za takve ljude svet normalnog ljudskog iskustva (ukljuujui i religijsko iskustvo) podlee deformaciji; lako e uslediti opiniteljstvo sebe i drugih, preneto na druge ljude putem patolokog egoizma. Danas moemo posmatrati mnoge marginalne hrianske sekte, iji su poeci nesumnjivo bili te prirode. Ako je religija, koja se kasnije raspala na brojne doktrinarne varijacije, imala takav poetak, pomenuti regenerativni procesi uslovljeni zdravim razumom e dostii taku progresa, koju e pomenuti ministri religije posmatrati kao pretnju egzistenciji religije. Zatita sopstvene vere i drutvene pozicije e ih navesti da upotrebe nasilna sredstva

protiv bilo koga da kritikuje ili donese liberalizaciju. To je stanje stvari kome smo danas zapravo svedoci. Meutim, injenica da su neke religijske zajednice podlegle procesu ponerizacije ne predstavlja dokaz da je originalna spoznaja ili vizija od poetka bila kontaminirana nepravilnostima, koje su otvorile vrata prodoru patolokih inilaca ili da je to bila posledica njihovog uticaja. Da bi se otvorila vrata zarazi patolokim iniocima i kasnijoj progresivnoj degeneraciji, dovoljno je da takav religijski pokret podlegne kontaminaciji kasnije u svojoj istoriji kao posledica prekomernog uticaja prvobitno stranih arhetipova sekularne civilizacije ili kompromisa sa ciljevima vladara zemlje. U ovom saetom pregledu se ponavljaju uzroci i zakoni razvoja ponerolokog procesa, koje sam ve naveo, ovaj put sa osvrtom na religijske grupe. Meutim, treba podvui vane razlike. Istorijski govorei, religijske zajednice spadaju u najpostojanije i najdugotrajnije drutvene strukture. Poneroloki proces se u takvoj grupi razvija u mnogo irem vremenskom okviru. Zapravo, ljudima je u tolikoj meri potrebna religija, da e svaka ovakva grupa, ako je dovoljna brojna, sadrati veliki broj normalnih ljudi (obino veinu), koji se nee obeshrabriti i koji e formirati postojanu frakciju koja e spreavati proces ponerizacije. Ravnotea sakrivene faze je tako prednost za ljude sa normalnim ljudskim i religijskim oseanjima. Bez obzira na to, izdvojene generacije mogu imati utisak da opaeno stanje predstavlja stalne i sutinske karakteristike te religije, ukljuujui i nedostatke koje ne mogu da prihvate. Zbog toga moramo postaviti sledee pitanje: da li najodlunija i najsenzibilnija akcija, bazirana na prirodnom pogledu na svet, teolokoj i moralnoj refleksiji ikada moe u potpunosti da eliminie posledice ponerolokog procesa koji je odavno savladan? Na osnovu iskustva, sakupljenog od pojedinanih pacijenata, psihoterapeut bi posumnjao u takvu mogunost. Posledice uticaja patolokih faktora se mogu ukloniti konano samo ako osoba postane svesna da je bila predmet njihove aktivnosti. Takva metoda briljive korekcije detalja bi mogla podsetiti na rad nekog restauratora umetnikih dela, koji je odluio da, umesto da ukloni sve kasnije premaze i otkrije delo majstora u celini, radije sauva i konzervira za budue generacije nekoliko manjkavih korekcija. ak nasuprot uslovnih kulisa vremenskog pribliavanja procesa izleenja, ovakva dejstva postepenog razvezivanja vora, baziranog na prirodnom pogledu na svet vode do moralizatorskih interpretacija efekata neshvaenih patolokih faktora, sa posledicom panike i tendencijom da se povuemo na prividno bezbedniju stranu. Organizam religijske grupe tako uva neka latentna arita bolesti, koja postaju aktivna pod povoljnim okolnostima. Zbog toga treba da shvatimo da staza naturalistike percepcije procesa geneze zla, pripisujui proporcionalan deo greke" uticaju razliitih patolokih faktora, moe osloboditi na um prepreka, nastalih moralizatorskim interpretacijama njihove uloge u

ponerogenezi. To doputa detaljnije objanjenje rezultata njihovog delovanja, kao i njihovu konanu eliminaciju usled toga. Objektivan jezik dokazuje da je ne samo precizan i ekonomian za rad, ve i mnogo bezbedniji kada se bavimo tekim situacijama i delikatnom materijom. Takvo mnogo preciznije i doslednije reenje problema, koji su proistekli iz vekovnog ponerolokog neznanja, je mogue kada god data religija reprezentuje struju znanja i vere koji su nekada bili dovoljno izvorni. Odvaan pristup isceljujuim prilikama, uslovljen brzim uoavanjem ponerikih procesa ili njihovih ostataka prenetih iz daleke prolosti, tako zahteva kako prihvatanje ove nove nauke, tako i razoblienje originalne istine i bazine nauke. Sumnje e sa druge strane blokirati svaki takav pokuaj putem nedovoljno opredmeenog straha, ak i ako su one potisnute duboko u podsvest. Moramo da se uverimo da Istina moe da izdri pranje modernim deterdentom; ne samo da ona nee izgubiti svoje vene vrednosti, ve e ponovo stei izvornu originalnu sveinu i velelepne boje. Kod druge situacije, kada je ponerogeniki proces koji vodi do patokratije obuzeo neki sekularni ili politiki pokret, situacija religije u zemlji e biti potpuno drugaija. Polarizacija stavova s obzirom na pristup religiji postaje neminovna. Drutvena religijska organizacija ne moe drugaije nego da zauzme kritiki stav, postajui podrka opoziciji na strani zajednice normalnih ljudi. To u povratnom dejstvu provocira pokret, zaraen ovim fenomenom, na jo netolerantniji stav prema religiji. Takva situacija smeta drutvenu religiju na elo aveti fizikog unitenja. Kada god se patokratija javi u autonomnom procesu, to znai da religijski sistemi, koji dominiraju zemljom, nisu bili sposobni da je preduprede na vreme. Po pravilu, religijske organizacije svake date zemlje imaju dovoljno uticaja na drutvo da bi bile u stanju da se suprotstave nadiruem zlu ukoliko deluju hrabro i promiljeno. Ukoliko ne mogu, to je ili posledica fragmentacije i sukoba u meu razliitim frakcijama ili unutranje korupcije unutar religijskog sistema. Kao rezultat, religijske organizacije su dugo tolerisale i ak nekritiki inspirisale razvoj patokratije. Ta slabost kasnije postaje uzrok propasti religije. U sluaju vetaki uvedene patokratije podlonost religijskog sistema izopaenosti je manja, iako i dalje postoji. Opravdano je osloboditi odgovornosti za ovo stanje stvari religijske sisteme zemlje kada je patokratija uvedena silom. U toj situaciji se javljaju specifine prilike: religijske organizacije imaju moralno jau odbrambenu poziciju, u stanju su da prihvate materijalne gubitke i takoe da se podvrgnu procesu sopstvenog oporavka. Patokrate se mogu sluiti primitivnim i brutalnim sredstvima da suzbiju religiju, ali je veoma teko za njih da napadnu sutinu religijskih uverenja. Njihova propaganda se pokazuje krajnje primitivnom i prouzrokuje poznati fenomen imunizacije i otpora na

strani normalnih ljudi, sa konanim rezultatom da postiu suprotnost od eljene moralne reakcije. Patokrate mogu samo da koriste brutalnu silu ako osete njenu slabost. Princip zavadi pa vladaj" se moe koristiti ako postoji dosta frakcija sa dugom tradicijom neprijateljstva, ali su efekti takvih mera u principu kratkotrajni i mogu dovesti do ujedinjavanja frakcija. Specifino praktino znanje, koje zajednica normalnih ljudi sakuplja pod patokratskom vlau, zajedno sa fenomenom psiholoke imunizacije, poinje da ispoljava svoje sopstveno karakteristino delovanje na strukture religijskih veroispovesti. Ukoliko je neki religijski sistem u nekom trenutku svoje istorije podlegao ponerolokoj infekciji, efekti i patokratski ostaci, preivali iz prolosti, su trajali vekovima. Kao to je ve navedeno, njegovo isceljenje filozofskim i moralnim metodama nailazi na karakteristine psiholoke tekoe. Ali pod patokratskom vladavinom, uprkos zloupotrebe od koje je takva religijska organizacija patila, data je transfuzija antitelima, koja lee patokratske ostatke. Ovakav specifian proces stremi oslobaanju religijskih struktura od deformacija koje su bile posledica dejstva ve poznatih patolokih faktora. to se tie pojave patokratije u razliitim oblicima, uvek uslovljene ljudskim nedostacima, koji otvaraju vrata patolokim fenomenima, mora se sagledati i druga strana novia. Treba da ovo da razumemo u svetlu onog nipodatavanog zakona, kada dejstvo pojedinane uzrone strukture ima sopstveno teoloko znaenje. U svakom sluaju bi bilo veoma korisno da se sprovede proces oporavka uz veliku svest o prirodi fenomena, koji deluje na slian nain u terminima razvoja psiholokog imuniteta i leenja ljudske linosti. Takva svest takoe moe pomoi da se razvije bezbedniji i delotvorniji plan akcije. Ukoliko su pojedinci i grupe koje veruju u Boga u stanju da prihvate objektivno razumevanje makro-socijalnih patolokih fenomena, pogotovo tog najopasnijeg, prirodno e se javiti izvesno razdvajanje religijske i poneroloke problematike, koje se bave razliitim nivoima realnosti. Panja crkve se tada moe okrenuti pitanjima ovekovog odnosa prema Bogu, oblasti koja i jeste obaveza crkve. Sa druge strane, odbranu od ponerolokih fenomena i njihovog irenja po svetu moraju preuzeti naune i politike institucije, ije bi akcije bile zasnovane na naunom razumevanju prirode geneze zla. Takva podela dunosti nikada nee moi da bude u potpunosti odriva, budui da u genezi zla uestvuju ljudski moralni nedostaci i njihovo prevazilaenje zasnovano na religijskim premisama je od najstarijih vremena predstavljalo odgovornost religijskih zajednica. Neke religije i veroispovesti izloene patokratskoj vlasti su pod takvim okolnostima prinuene da se ukljue u pitanja koja se obino tiu politike, pa ak i ekonomske delatnosti. To je neophodno, kako da bi se zatitila sama religijska organizacija, tako i da bi se pomoglo vernicima i drugim graanima, izloenim nepravdi. Meutim, vano je spreiti da ovakvo stanje stvari postane stalno u okviru obiaja i tradicije, budui da to moe uiniti povratak na strukture vladavine normalnog oveka jo teim.

Uprkos postojeim razlikama u uverenjima i tradiciji, osnova za zajedniko delovanje ljudi dobre volje treba da sadri tu karakteristinu konvergenciju izvedenih zakljuaka izmeu hrianskih Jevanelja (i drugih monoteistikih religija) i ponerolokog pogleda na genezu zla. Razliite religije i veroispovesti u stvari veruju u istog Boga, a danas su ugroene istim makro-socijalnim fenomenom. To daje dovoljno podataka da bi se omoguila saradnja u stremljenju ka dostignuima ija je vrednost oigledna.

IX TERAPIJA ZA SVIJET

Vijekovima se pokuavalo lijeiti razne bolesti na bazi naivnog razumijevanja i iskustava koja su prenoena iz generacije u generaciju. Takve aktivnosti nisu bile nedjelotvorne; u mnogim sluajevima rezultati su bili pozitivni. Zamjena te tradicionalne medicine sa novonastalom modernom naukom prvobitno je dovela do pogoranja drutvenog zdravlja. Meutim, iskljuivo uz pomo moderne nauke nestale su mnoge bolesti, oboljenja protiv kojih je tradicionalna medicina bila bespomona. Do toga je dolo zato to je prirodno razumijevanje bolesti i njihovih uzroka dovelo do stvaranja uslova za protivdejstvo. U vezi s fenomenima koje diskutujemo u ovom djelu, naa situacija je slina onoj izazvanoj gorenavedenom krizom koju smo pomenuli u vezi sa zdravljem Evropskih nacija. Ostavili smo iza sebe tradicionalne socio-moralne organizacije a da nismo jo uvijek elaborirali neku vredniju nauku, koja bi mogla ispuniti procjep. Odatle su nam potrebni noviji kriterijumi koji bi postali osnova za jednu analognu disciplinu s vrstom strukturom; istovremeno, to bi ispunilo goreu potrebu za njom u dananjem svijetu. Prema modernom razumijevanju, efikasan tretman jedne bolesti postaje mogu onda kada spoznamo njenu sutinu, njene etioloke faktore i osobine, njen patodinamiki tok unutar nekog organizma sa posebnim biolokim karakteristikama. Kada se jedno takvo znanje dosegne, ispostavlja se da je iznalaenje pravilnog tretmana generalno laki i manje opasan zadatak. Za doktore, bolest predstavlja jedan interesantan, ak fascinantan bioloki fenomen. Oni su esto prihvatali rizik kontakta sa zaraznim patolokim faktorima i rtvovali se da bi razumjeli neko oboljenje i da bi bili u stanju da lijee ljude. Zahvaljujui tome, oni su ostvarili mogunost etiotropinog tretmana bolesti i vjetake imunizacije ljudskog organizma protiv nekih oboljenja. Tako je danas i vlastito zdravlje doktora bolje zatieno; ali oni se nikada ne bi trebali odnositi s prezirom prema pacijentu ili oboljenju od kojeg ovaj boluje. Kad smo suoeni s nekim makrosocijalnim patolokim fenomenom koji trai od nas da postupamo s njim na nain koji je istovijetan sa principima na kojima se temelji moderna medicina, posebno onim koji se odnose na zarazne bolesti koje se brzo ire meu stanovnitvom, zakonom se nalau sve potrebne rigorozne mjere koje takoe moraju da potuju i oni ljudi koji su zdravi. Takoe je bitno naglasiti i to da ljudi i politike organizacije koje zastupaju ljeviarski pogled na svijet, generalno zauzimaju jedan mnogo konzistentniji stav u vezi s tim, zahtijevajui takve rtve u ime zajednikog dobra. Moramo biti svjesni toga da je ovaj fenomen, s kojim smo suoeni, istovijetan s onim bolestima protiv kojih se tradicionalna medicina pokazala neuspjenom. Da bi se

prevazilo ovakvo stanje stvari, mi moramo koristiti nova sredstva koja su zasnovana na razumijevanju sutine i uzroka patokratskog fenomena, tj. ponaati se u skladu s principima na kojima poiva moderna medicina. Put ka samom razumijevanju tog fenomena, takoe je bio mnogo tei i opasniji od onoga koji bi trebao voditi od tog razumijevanja do pronalaska prirodno i moralno opravdanih i dobro organizovanih terapeutskih aktivnosti. Te metode su potencijalno mogue i vjerovatne jer one proistiu iz jednog razumijevanja tog fenomena, samog po sebi, i postaju njegova nadograda. Kod ove bolesti, isto kao kod mnogih sluajeva tretiranih od strane psihoterapeuta, samo njeno razumijevanje ve poinje da lijei ovjekovu linost. Pisac ove knjige je to potvrdio u svojoj praksi na individualnim sluajevima. Takoe se ini da e mnogi znani praktini rezultati na slian nain postati primjenljivi. Nedostatnost napora baziranih na najviim moralnim vrijednostima je postalo optepoznata stvar. U drugu ruku, mona vojna oruja koja ugroavaju cjelokupno ovjeanstvo mogu se smatrati toliko nezamjenljivim koliko i jedna ludaka koulja, neto ija se upotreba smanjuje proporcionalno sa poboljanjem sposobnosti koje reguliu ponaanje onih ljudi kojima je povjerena umjetnost ljeenja. Potrebne su nam mjere koje e dosegnuti sve ljude i sve nacije, i koje se mogu primjeniti na ustanovljene uzroke opasnih bolesti. Takve terapeutske mjere ne mogu biti ograniene samo na fenomen patokratije. Patokratija e uvijek pronai pogodno tlo ukoliko je neka nezavisna drava inficirana naprednim oblikom histerizacije, ili ako neka mala privilegovana kasta vri represiju i eksploatie ostale sunarodnike, drei ih u zaostalosti i mraku; u tom sluaju e svako ko eli da pomogne svijetu biti proganjan a njegovo moralno pravo da djeluje, bie dovoeno u pitanje. U stvari, zlo u svijetu ini jedan kontinuum: jedna njegova vrsta otvara vrata drugoj, bez obzira na kvalitativnu sutinu ili ideoloke slogane kojima su ogrnuti. Takoe postaje nemogue da se pronau efikasni naini terapeutskog djelovanja ukoliko su umovi ljudi koji obavljaju taj zadatak zahvaeni tendencijom ka konverzivnom razmiljanju kao to je podsvjesna selekcija i supstitucija podataka ili ukoliko neka doktrina koja spreava objektivnu percepciju realnosti, postane obavezna. Pogotovo, neka politika doktrina, za koju je jedan makrosocijalni patoloki fenomen, u skadu sa njenom famoznom ideologijom, postao jedna dogma, te je toliko dobro blokirao razumijevanje njegove istinske prirode da je svako razumno dejstvovanje onemogueno. Svako ko sprovodi jednu takvu akciju treba prethodno da se podrvgne jednom odgovarajuem pregledu, ili ak psihoterapiji, da bi eliminisao svaku tendenciju ka aljkavom razmiljanju. Kao i svaki dobro organizovan tretman, terapija za svijet mora ispuniti dva osnovna zadatka: pojaati opte odbrambene moi ljudske zajednice i napasti svoju najopasniju bolest, etiotropino ukoliko je to mogue. Uzimajui u obzir sve aspekte koji su pomenuti u poglavlju o ponerologiji, terapeutski napori bi trebali biti usmjereni na podvrgavanje poznatih operativnih faktora geneze zla, kao i procesa same ponerogeneze, jednoj kontroli od strane naune i drutvene svijesti.

Sadanji pokuaji vjerovanja samo moralnim podacima, bez obzira koliko iskreno se na njih gledalo, ispostavili su se kao neadekvatni isto kao i u sluaju da se neto poduzima iskljuivio na bazi podataka sadranih u ovoj knjizi, ignoriui sutinsku podrku od strane moralnih vrijednosti. Ponerologov stav primarno naglaava prirodni aspekt tog fenomena; mada, to ne znai da je vrijednost onih tradicionalnih pristupa smanjena. Napori usmjereni na darivanje ivota nacija potrebnim moralnim ureenjem, trebali bi odatle obrazovati drugo krilo, radei paralelno i racionalno podravani prirodnim principima. Moderna drutva bila su gurana u stanja moralne recesije tokom kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog vijeka; glavni zadatak ove generacije je da se ona izvuku nazad iz toga i to treba da ostane jedna opta pozadina tih aktivnosti kao cjeline, uopte. Namjera da se ispuni zapovijest ljubavi prema svom blinjem, trebala bi initi osnovnu poziciju, ukljuujui ak i one koji su poinili znaajna zlodjela, pa ak ako ta ljubav indicira poduzimanje profilaktikih mijera kako bi se druge zatitilo od tog zla. Jedan veliki profilaktiki poduhvat moe se izvesti samo onda kad se to uini s jednom potenom kontrolom od strane moralne svijesti, s umjerenim rijeima i promiljenim djelovanjem. Na toj taki, ponerologija e dokazati svoju praktinu upotrebljivost u ispunjavanju tog zadatka. Ljudi i vrijednosti sazrijevaju u akciji. Tako, do jedne sinteze tradicionalnih moralnih vrijednosti i ovog novog naturalistikog pristupa moi e jedino doi uz pomo jednog razumnog ponaanja.

Istina kao lijek

Bilo bi teko da ovdje sumiramo sve izjave poznatih autora koji su se bavili temom psihoterapeutske uloge u pomaganju ovjeku da bude svjestan onoga ta mu je sabilo njegovu podsvijest, to ga neprestano bolno gui, zato to se on bojao da pogleda neprijatnoj istini u oi, a nedostajali su mu i objektivni podaci na osnovu kojih bi mogao izvui pravilne zakljuke; ili je bio suvie ponosan da bi sebi dozvolio da postane svjestan injenice da se ponaao na apsurdan nain. Te stvari nisu prilino dobro shvaene samo od strane specijalista, nego su one i javno poznate u jedno odreenom stepenu. Kod svake metode analitike psihoterapije, ili autonomne psihoterapije, kako ju je nazivao T, Szasz (ameriki psihijatar, prim. prev.), vodeu operativnu motivaciju podrazumijeva osvjetljavanja bilo kakvog materijala koji je potisnut uz pomo podsvjesnog odabira podataka, ili zapostavljen usljed odreenih intelektualnih problema. To je praeno razbijanjem iluzija sastavljenih od supstitucija i racionalizacija, ije je stvaranje obino proporcionalno sa koliinom potisnutog materijala. U mnogim sluajevima, materijal koji je usljed straha eliminisan iz polja svijesti, i

esto zamjenjivan toboe mnogo prihvatljivijim asocijacijama, ne bi nikada prouzrokovao tako strane posljedice da smo odmah na poetku smogli hrabrosti i svjesno ga sagledali. Tada bi bili u prilici da pronaemo neko nezavisno i kreativno rjeenje za odreene situacije. Meutim, u nekim sluajevima, pogotovo kad imamo posla s fenomenima koje je teko razumjeti unutar kategorija naeg prirodnog pogleda na svijet, oslobaanje pacijenta od njegovih problema zahtijeva da mu predoimo bitne i objektivne informacije, pogotovo iz podruja biologije, psihologije i psihopatologije, i da mu indiciramo neke specifine ovisnosti koje prije nije uspjevao da razumije. Na toj taki, savjetnike aktivnosti poinju da dominiraju u psihoterapeutskom radu s pacijentom. Nakon svega, pacijentu su potrebne dodatne informacije kako bi rekonstruisao svoju dezintegriranu linost i formirao jedan novi pogled na svijet koji vie odgovara realnosti. Tek tada moemo pristupiti onim tradicionalnijim metodama. Ukoliko se nae aktivnosti odnose na ljude koji su bili pod uticajem patokratskog sistema, ovaj poslednji uzorak ponaanja je najpogodniji; objektivni podaci koji su izloeni pacijentu moraju ga dovesti do razumijevanja prirode tog fenomena. Kako je ve pomenuto, autor je imao priliku da prati djelovanje jednog takvog procesa upoznavanja pacijenata o sutini i osobinama tog makrosocijalnog fenomena, na temelju individualnih sluajeva kod kojih je dolo do neuroze usljed uticaja patokratskih drutvenih uslova. U dravama koje se nalaze pod upravom takvih vlada, skoro svaka normalna osoba nosi u sebi neke neurotine reakcije razliitog inteziteta. Nakon svega, neuroza je jedna normalna prirodna reakcija na potinjavanje odreenom patolokom sistemu. Uprkos osjeaju zebnje kojeg je takva jedna odvana psihoterapeutska operacija esto izazivala kod obe strane, moji pacijenti su brzo asimilirali objektivne podatke koji su im bili predoeni, nadopunjavali su ih sa svojom vlastitim iskustvima, traili dodatne informacije, kao i verifikaciju na osnovu njihove aplikacije tih informacija. Ubrzo nakon toga je dolazilo do spontane i kreativne reintegracije njihovih linosti, to je bilo praeno jednom slinom rekonstrukcijom njihovog pogleda na svijet. Istovremena psihoterapija samo je nastavila da pomae u tom sve autonomnijem procesu rjeavanja individualnih problema, to podrazumijeva jedan tradicionalni prilaz. Ti ljudi su se rijeili od njihove hronine tenzije; njihov perceptivni pogled na tu devijantnu realnost postajao je sve realniji i proaran humorom. Ponovno uvrivanje njihove sposobnosti za odravanje svoje vlastite psiholoke higijene, samo-terapije i samo-pedagogije, bilo je mnogo bolje nego to se to oekivalo. Oni su postali dovitljiviji u stvarima koje se tiu praktinog ivota i bili su sposobni da ponude drugima dobre savjete. Na alost, broj ljudi kojima je psihoterapeut mogao vjerovati bio je prilino ogranien. Slini efekti mogu se ostvariti i na makrosocijalnom nivou, to je neto sasvim izvodljivo u sadanjim uslovima. Kod takvih operativnih razmjera, to e osloboditi jednu

sponatnu interakciju meu prosvjetljenijim individuama i dovesti do drutvene multiplikacije terapeutskog fenomena. Ovo poslednje e onda prouzrokovati jednu kvalitativno novu i vjerovatno donekle burnu drutvenu reakciju; mi moramo biti spremni za to, da bi je mogli smiriti. Na kraju, to e dovesti do jednog opteg osjeaja oputanja i pobjede istinske nauke nad zlom; ovo se ne moe negirati ni na kakav verbalan nain a fizika sila takoe tu postaje besmislena. Koritenje mjera koje su toliko razliite od bilo ega to je bilo prije koriteno e dovesti do raanja osjeaja kraja jedne ere u kojoj je taj makrosocijalni fenomen mogao da se pojavi, ali on sada umire. To e od strane normalnih ljudi biti praeno s jednim osjeajem dobrostanja. U sklopu ove sugerisane psihoterapije, dodatni objektificiran materijal u obliku jednog naturalistikog poimanja tog fenomena predstavlja kamen temeljac; odatle, u ovoj knjizi su prikupljeni najbitniji podaci do kojih je autor uspjeo da doe i ovdje ih prezentira na jedan djelomino pojednostavljen nain. To nesumnjivo ne predstavlja cjelokupno znanje koje je tu potrebno; dalja nadogradnja e biti potrebna. U drugu ruku, posvetio sam manje panje metodama, jer bi to stvorilo viestruko dupliciranje onih vrsta terapija koje su ve poznate mnogim specijalistima i koje oni koriste u svojoj praksi. Svrha ove aktivnosti e biti omoguavanje da svijet ponovo stekne sposobnost koritenja zdravog razuma i da se pogledi na svijet mogu reintegrisati na temelju nauno objektiviziranih i odgovarajue popularizovanih informacija. Svijet, stvaran na takav nain, mnogo bolje e se uskladiti sa realnou koja je sve donedavno bila pogreno shvatana; kao rezultat toga, ovjek e biti mnogo osjeajniji u svojim praktinim aktivnostima, nezavisniji i dovitljiviji u rjeavanju ivotnih problema, a sigurnije e se i osjeati. Ovaj zadatak nije nita novo; on sainjava dnevni kruh svakog dobrog psihoterapeuta. Problem irenja ovih bolno nam potrebnih informacija po cijeloj planeti, vie je tehnike, nego teoretske prirode. ~ Svaki psihoterapeut mora se pripremiti za potekoe koje e prouzrokovati psiholoki otpor proizaao iz perzistentnih stavova i ubjeenja iji je nedostatak temelja ve predstavljen u ovom djelu. Posebno u sluaju jedne vee grupe ljudi, ti otpori se mogu demonstrativnije manifestovati; meutim, meu lanovima takvih grupa mi emo takoe nai saveznike koji e nam pomoi da skrimo njihov otpor. Da be se ovo vizualiziralo, vratiemo se ponovo na primjer porodice N., gdje je otprilike dvanaest osoba saraivalo u nasilnom zlostavljanju jednog prijatnog i inteligentnog rtvenog jarca. Kada sam objasnio ujacima i ujnama da se oni godinama nalaze pod uticajem jedne psihiki nenormalne osobe, prihvatajui njen deluzivni svijet kao istinski i uestvujui (s osjeajem asti) u njenom osvetnikom iivljavanju na djeaku na kojeg je trebalo svaliti krivicu za sve njene neuspjehe, ukljuujuci i one do kojih je dolo nekoliko godine prije njegovog roenja, ok kojeg su dobili privremeno je zaguio njihovu indignaciju. Protivnapad nije uslijedio odmah nakon toga, vjerovatno zato to se to dogaalo u mojoj

kancelariji u Domu zdravlja, a bio sam i zatien bijelim mantilom kojim sam se uvijek ogrtao kad se nisam osjeao potpuno sigurnim. Tako sam pretrpjeo samo verbalne prijetnje. Meutim, nedjelju dana kasnije, oni su se poeli vraati jedan po jedan, blijedi i alosni; i mada s nekom teinom, nudili su svoju pomo za popravak situacije u porodici i budunosti nesretnog djeaka. Mnogi ljudi doive jedan neminovan ok i reaguju s protivljenjem, protestovanjem i dezintegracijom njihove linosti, nakon to im se predoi injenica da se nalaze pod opsjenarskim i traumatskim uticajem jednog makrosocijalnog patolokog fenomena, bez obzira na to da li su oni do tada bili njegovi sljedbenici ili protivnici. Mnogi ljudi su podstaknuti na estoke reakcije injenicom da se ideologija koju su, bilo osuivali ili na neki nain prihvatali u smislu jednog vodeeg faktora, sada tretira kao neto to je po svojoj vanosti na drugom mjestu. Najglasnije negodovanje e dolaziti od strane onih koji sebe smatraju pravinim zato to su oni osuivali taj makrosocijalni fenomen uz pomo literarnog talenta i povienog glasa, koristei se imenom izvedenim iz njegove poslednje vaee ideologije, kao i prekomijernom upotrebom moralizirajuih interpretacija u vezi sa tim patolokim fenomenom. Svaki pokuaj da se njih navede do apercepcije pravilnog razumijevanja patokratije predstavljao bi Sizifov posao, jer bi oni onda trebali postati svjesni injenice da su svi njihovi dotadanji napori uveliko sluili ispunjavanju jedne svrhe koja je bila obratna od njihovih namijera. Pogotovo, ukoliko su se oni profesionalno uputali u takve aktivnosti, onda postaje mnogo praktinije da se izbjegne osobaanje njihove agresivnosti; ak bi se moglo rei da su takvi, mahom stariji ljudi, prestari za terapiju. Transformiranje pogleda na svijet onih ljudi koji ive u sistemima normalnog ovjeka, ispostavlja se kao jedan tei muan zadatak, jer su oni s mnogo vie egoizma privreni imaginacijama koje su im sugerisane jo od njihovog djetinjstva, to im oteava mogunost da se pomire s injenicom da postoje stvari koje njihov prirodni konceptualni sistem ne moe asimilirati. Njima takoe nedostaju specifina iskustva koja imaju oni ljudi koji godinama ive pod patokratskom vlau. Odatle, mi moramo oekivati otpor i napade od strane ljudi koji pokuavaju da zatite njihove izvore prihoda i pozicije, kao i da zatite svoje linosti od jedne uznemiravajue dezintegracije. Da bi izbjegli svako zastranjivanje, moramo uzimati u obzir saglasnost reakcija veine. Prihvatanje ovakve psihoterapije bie drugaije u dravama u kojima su ve stvorena drutva normalnih ljudi, to e pruzati vrst otpor patokratskoj vlasti. Dugogodinje iskustvo, praktino poznavanje fenomena i psiholoka imunizacija, davno su tu proizveli plodno tlo za sijanje sjemenja objektivne istine i prirodnog poimanja stvari. Objanjenje sutine makrosocijalnog fenomena e se tretirati kao jedna malo zakanjela psihoterapija, koja je trebala biti ponuena mnogo prije (to bi omoguilo pacijentu da izbjegne mnoge greke) ali je ona, bez obzira na sve, ipak korisna zato to obezbjeuje red i relaksaciju i omoguava da se ovjek pone razumno ponaati. Ovi podaci, prihvaeni kroz jedan prilino bolan proces, udruie se sa iskustvom koje se ve prethodno steklo. Tako u

svijetu nee biti protesta inspirisanih od strane egoizma ili egotizma. Vrijednost objektivnog gledanja cijenie se sve vie i vie, jer ono osigurava temelje za razumno ponaanje. Ubrzo nakon toga, osjeaj realizma kod poimanja svijeta koji nas okruuje, praen smislom za humor, poeti e da kompenzira ljude za sva ona iskustva koja su preivjeli, kao i dezintegraciju njihove linosti do koje je dovela takva terapija. Ta dezintegracija strukture preanjeg pogleda na svijet, stvorie jedan privremen i neugodan osjeaj praznine. Terapeutima je dobro poznat njihov naredni zadatak da popune tu prazninu to je mogue prije, materijalom koji je mnogo kredibilniji i vredniji od onog sadraja koji je nasilno izbaen, pomaui tako da se izbjegne onaj primitivni nain reintegracije linosti. U praksi je najbolje da se smanji pacijentova zebnja tako to e mu se unaprijed obeati da e mu biti predoen jedan objektiviziran materijal u obliku istinskih podataka. To obeanje se mora odrati, s oekivanjem mogunosti pojave dezintegrativnih stanja. Ja sam s uspjehom testirao ovu tehniku na individualnim pacijentima a preporuujem njenu upotrebu i na masovnom nivou, kao bezbjednu i efikasnu. Kod onih ljudi koji su ve razvili jedan prirodni psiholoki imunitet, njihova pojaana otpornost na ruilake uticaje patokratije na njihovu linost, steena pomou svjesnosti o sutini patokratije, moe biti od manje vanosti ali je jo uvijek bitna, jer to vodi do jednog poboljanog kvaliteta imunizacije i uz mnogo manje tegobnih posljedica u smislu nervne tenzije. Meutim, kod onih ljudi koji oklijevaju a ine dobro-prilagoene pripadnike nove srednje klase, aktivnosti na njihovoj imunizaciji potpomognute njihovim osvjetavanjem o patolokoj prirodi fenomena moe da preusmjeri kazaljku njihove vage u pravcu pristojnosti. Drugi kljuni aspekt ovakvih operacija koje se trebaju uzeti u obzir je uticaj ovako prosvijetljenog ponaanja na linosti samih patokrata. U toku individualne psihoterapije, teimo da izbjegnemo informisanje pacijenata o trajnim aberacijama, pogotovo ako imamo razloga da vjerujemo da su one uslovljene nasljednim faktorima. Meutim, prilikom donoenja odluka, psihoterapeuti su voeni svjesnou o postojanju tog stanja. Samo kod sluajeva kod kojih je ustanovljeno jedno lake oteenje modanog tkiva, moemo se odluiti da to predoimo pacijentu, kako bi mu pomogli da lake podnosi svoje potekoe i izbjegne nepotreban strah. Kod sluajeva psihopatskih individua, njihove devijacije tretiramo uz pomo jednog taktinog, aluzivnog jezika, imajui na umu da oni imaju odredenu vrstu znanja o sebi, a onda nastavljamo sa tehnikama modifikacije ponaanja kako bi korigovali njihovu linost, imajui drutvene interese, takoe, na umu. Kod operacija makrosocijalnih razmjera, nee biti mogue primjeniti jednu tako paljivu strategiju. Traumatizacija patokrata e biti neizbjena do jednog odreenog stepena, pa ak i namjerna i moralno opravdana u interesu mira na zemlji. U skladu s tim, na stav mora biti definisan prihvatanjem biolokih i psiholokih injenica; odbacujui

bilo kakve interpetacije njihovih psihikih devijacija koje su nabijene moralom ili emocijama. Prilikom poduzimanja jednog takvog posla, moramo imati na umu dobro drutva kao jedan vrhovni cilj; uz sve to, mi ne smijemo napustiti nau psihoterapeutsku ulogu i uzdravati se od kanjavanja onih iju krivicu moemo utvrditi. Ukoliko zaboravimo na to, poveaemo rizik za izbijanje jedne nekontrolisane reakcije, koja bi mogla prouzrokovati katastrofu svjetskih razmjera. U isto vrijeme, ne smijemo gajiti preuveliane strahove, kao na primjer, da e takve aktivnosti prosvjetljenja javnosti isprovocirati dramatine reakcije meu patokratama, tj. jedan talas nasilja ili samoubistava. Ne! One individue koje su opisane kao esencijalne (ili sutinske, prim prev.) psihopate, zajedno sa mnogim drugim nosiocima slinih nasljednih anomalija, jo su od svog djetinjstva razraivali osjeaj da su psihiki drugaiji od drugih. Davanje toga njima na znanje, na njih djeluje manje traumatski, nego to je to sluaj s normalnim ovjekom, kome se sugerie da je psihiki abnormalan. Lakoa s kojom oni potiskuju neprijatan materijal iz polja njihove svijesti, sprijeie ih i da nasilno reaguju. ta oni mogu da rade, kad vie nema ideologije kojom se mogu maskirati? Kada se sutina tog fenomena jednom nauno razgoliti, psiholoki rezultat je taj da oni onda poinju da osjeaju kako se njihova istorijska uloga blii svom kraju. Njihov rad, nadalje, poinje da dobija jedno istorijsko i stvaralako znaenje, ukoliko im svijet normalnih ljudi ponudi pomirenje bazirano na izvanredno povoljnim uslovima. To e onda dovesti do opte demobilizacije patokratije, posebno u onim dravama u kojima je ve izgubljena podrka za neku njihovu ideologiju. Ta unutranja demobilizacija, koje se oni tako boje, predstavlja drugi cilj kojeg je vano ostvariti. Najvaniji uslov i nadomjestak terapeutskom radu mora da bude opratanje patokratama, koje treba da potie iz razumijevanja, kako njih, tako i znakova vremena. To mora biti sprovedeno uz pomo odgovarajue pripremljenog zakona koji je zasnovan na jednom dubljem poimanju ovjeka i procesa geneze zla, koji djeluje unutar ljudskog drutva. Taj zakon e se suprostaviti tim procesima na kauzativni nain i zamijeniti bivi kazneni zakon. Predvianje donoenja jednog takvog zakona ne smije se samo oslanjati na psihoterapeutska obeanja; to mora biti nauno pripremljeno a odatle i sprovedeno.

Oprotaj
Moderna evolucija zakonskih koncepta i morala demokratskog drutva, usmjerena je ka prekidu starih tradicija u odravanju reda i zakona uz pomo kaznenih represija. Mnoge zemlje su ukinule smrtnu kaznu, uznemirene njenom zloupotrebom za vrijeme poslednjeg svjetskog rata. Ostale kazne i naini njihovog izvoenja su takode ublaeni i sada se uzimaju u obzir psihiki motivi i okolnosti pod kojima je dolo do kriminalnih radnji. Savjest civilizovanih nacija protestuje protiv rimskog principa Dura lex sed lex, a

istovremeno, psiholozi razaznaju mogunost da mnogi, sada neuravnteeni ljudi, mogu da se vrate normalnom drutvenom ivotu zahvaljujui odgovarajuim pedagokim mjerama; mada se, dodue, to u praksi samo djelomino potvruje. Razlog za to je to ublaavanje zakona nije bilo uravnoteeno sa odgovarajuim metodama procesa guenja geneze zla, baziranim na njegovom shvatanju. To provocira jednu krizu na podruju drutvene zatite od kriminala i olakava patokratskim krugovima da se koriste terorizmom kako bi realizovali svoje ekspanzionistike ciljeve. Pod takvim uslovima, mnogi ljudi poinju da misle kako je vraanje na tradicionalnu strogost zakona jedini nain za zatitu drutva od rastueg zla. Drugi vjeruju da nas takvo tradicionalno ponaanje moralno obogaljuje i otvara vrata za neopozive zloupotrebe. Odatle, oni podvode ivote i zdravlje drugih pod humanistike vrijednosti. Da bi se prevazila ta kriza, mi moramo galvanizirati sve nae napore u potrazi za jednim novim putom, putom koji e biti humaniji i koji e moi efikasno zatititi individue i drutva koja se nisu u stanju braniti. Takva mogunost postoji i ona moe biti primjenjena samo na temeljima jednog objektivnog razumijevanja geneze zla. U sutini, nerealna tradicija veze izmeu ovjekovog "kriminala", kojeg nijedna druga osoba nije u stanju objektivno da procijeni, i njegove "kazne" koja je rijetko kad efikasna u njegovoj transformaciji, trebala bi da se prepusti istoriji. Nauka o uzrocima zla treba da ojaa moralnu disciplinu jednog drutva i da ima profilaktiko dejstvo. esto je dovoljno samo to da se ovjeku saopti injenica da se nalazi pod uticajem neke patoloke individue, pa da doe do prekida tog destruktivnog ciklusa. Odatle, odgovarajua psihoterapija bi trebala biti dio svake mjere poduzete s ciljem suprostavljanja zlu. Na alost, ako neko puca na nas, mi mu moramo uzvratiti, pa ak i preciznije. U isto vrijeme, meutim, mi trebamo vratiti nazad zakon oprotaja ili pomilovanja, taj stari zakon mudrih suverena. Nakon svega, on ima duboke moralne i psiholoke temelje i u nekim situacijama mnogo je efikasniji od svake kazne. Kodeksi kaznenog zakona predviaju da poinioc kanjivog djela koji je za vrijeme prestupa imao ogranienu sposobnost za rasuivanje ili za kontrolu svog ponaanja kao posljedicu neke mentalne bolesti ili nekog fiziolokog poremeaja, primi laku kaznu u jednom odgovarajuem stepenu. Odatle, ukoliko uzmemo u obzir odgovornost patokrata u svjetlu takvih regulativa, i svjetlu onoga to smo ve rekli o motivaciji njihovog ponaanja, mi onda moramo znaajno ublaiti opseg pravde, unutar okvira postojeih regulativa. Ove gore-navedene zakonske regulative, koje su modernije u Evropi nego u SAD, su donekle svugdje zastarjele i nedovoljno se podudaraju sa bio-fiziolokom realnou. One predstvaljaju kompromis izmeu tradicionalne zakonske misli i medicinskog humanizma.

Nadalje, zakonodavci nisu bili u situaciji da doive makrosocijalni patoloki fenomen koji dominira individuama i znaajno ograniava njihovu sposobnost prosuivanja znaenja njihovog vlastitog ponaanja. Prijemive individue su neprimjetno usisavane unutra jer nisu svjesne patolokog kvaliteta jednog takvog fenomena. Specifine karakteristike takvih fenomena dovode do toga da se izbor ponaanja presudno odreuje od strane nesvjesnih faktora, to je praeno pritiskom od strane patokratskih vlasti. Kako onda za takve moemo poteno procijeniti stepen ublaenja njihove kazne? Na primjer, ako je esencijalna psihopatija virtuelno 100% predvidljiva u vezi privlaenja i ukljuivanja takvih individua u patokratske aktivnosti, da li njihova osuda mora uzeti u obzir slino ublaavanje kazne? To se takoe moe primjeniti u jednom manjem stepenu i na druge nasljedne anomalije, jer su se i one pokazale kao primarni faktori u izboru ponaanja. Ne moemo nikoga kriviti to je naslijedio neke psiholoke anomalije od strane svojih roditelja, nita vie nego to moemo kriviti bilo koji sluaj fizikih ili fiziolokih anomalija kao to je daltonizam. Takoe, moramo prestati s okrivljavanjem ljudi koji su potpali pod uticaj trauma ili bolesti koje su iza sebe ostavile oteenja modanog tkiva ili one koji su postali rtvama nehumanih pedagokih metoda. Za njihovo vlastito dobro i za dobro drutva, mi trebamo koristiti silu u vezi s takvim ljudima, to bi ponekad ukljuivalo prisilnu psihoterapiju, nadzor, prevenciju i njegu. Bilo kakvo optuivanje ili okrivljavanje samo bi nam otealo da se ponaamo na nain koji je ne samo humanitaran i koristan, nego takoe i efikasan. Kad se bavimo jednim makrosocijalnim fenomenom, posebno onim iji je ivot dui od aktivnog ivota neke individue, njegov trajni uticaj prisiljava ak i normalne ljude da mu se adaptiraju u odreenom stepenu. Da li smo mi, koji imamo normalne instikte i inteligenciju, i prema kriterijumima naeg moralnog pogleda na svijet, u poziciji da procjenjujemo krivicu onih drugih za djela koja su poinili unutar patokratskog kolektivnog ludila? Suenje njima u skladu s tradicionalnim zakonskim regulativama inilo bi povratak na nametanje prisile normalnog ovjeka psihopatskim individuama, tj. povratak na prvobitno stanje koje je omoguilo patokratiji da se pojavi. Da li je njihovo podvrgavanje osvetnikoj pravdi vrijedno produenja trajanja patokratije samo za jednu godinu, a kamo li na neodreeno vrijeme? Da li bi eliminacijom odreenog broja psihopata mogli znaajno smanjiti teret tih anomalija na genetski fond drutva i tako doprinjeti rjeenju problema? Na alost, odgovor je - ne! Ljudi sa razliitim psihikim devijacijama oduvijek su egzistirali u svakom drutvu na zemlji. Njihov nain ivota uvijek predstavlja odreenu formu predatorstva nad ekonomskom kreativnou drutva, jer su njihove vlastite kreativne sposobnosti uglavnom

ispod prosjeka. Ko kod da se prikljui tom sistemu organizovanog parazitizma, postepeno gubi i ono malo sposobnosti koju je imao za neki legalan posao. Taj fenomen i njegova brutalnost se u stvarnosti odravaju usljed prijetnje osvete zakona ili to je jo gore, osvete od strane razbjenjelih narodnih masa. Snovi o osveti odvlae panju drutva od razumijevanja bio-fizioloke sutine tog fenomena i stimuliu moralizirajue intepretacije iji rezultati su nam ve poznati. To e onda oteati iznalaenje rjeenja za trenutnu opasnu situaciju i slino e komplikovati svaku mogunost za rjeenje problema optereivanja genetske baze drutva psihikim anomalija, imajui u vidu i budue generacije. Meutim, ti problemi, kako sadanji, tako i budui, mogu se rijeiti ako im priemo s jednim razumijevanjem njihove prirodne sutine i cjelovitim shvatanjem prirode onih ljudi koji poinjavaju znaajna zlodjela. Zakonska odmazda bi predstavljala ponavljanje greke iz Nirnberga. To suenje ratnim kriminalcima moglo je biti jedna neponovljiva prilika da se pokae svijetu kompletna psihopatologija jednog hitlerskog sistema, s linou "Firera" (Vodje, prim. prev.) na njenom elu. To bi onda vodilo jednom brem i dubljem oslobaanju od zabluda nacistike tradicije u Njemakoj. Takvo svjesno otkrivanje djelovanja patolokih faktora na makrosocijalnom nivou bi pospijeilo proces psiholoke rehabilitacije Njemaca i svijeta kao cjeline, uz pomo prirodnih pojmova koji su prigodni za takvu problematiku. To bi takoe obrazovalo jedan zdrav presedan za osvjetljenje i zaguivanje djelovanja nekih drugih patokratija. Ono to se u stvari desilo, bilo je to, da su psihijatri i psiholozi olako podlegli pritisku svojih vlastitih emocija, politikih faktora i predrasuda, samo nakratko se osvrui na stvarne patoloke karakteristike kako optuenih nacista, tako i nacizma, kao cjeline. Nekoliko poznatih individua s psihopatskim karakteristikama bilo je objeeno ili osueno na izdravanje zatvora. Mnoge injenice i podaci koji su mogli posluiti za svrhe pomenute u ovom djelu, objeene su i zatvorene zajedno s tim individuama. Tako moemo lako razumjeti zato je patokratama toliko stalo da ostvare upravo takav jedan cilj. Nama nije dozovoljeno da ponovimo takve greke, jer njihove posljedice jo vie oteavaju shvatanje sutine makrosocijalnog patolokog fenomena, a one odatle ograniavaju i mogunosti za guenje njihovih unutarnjih uzroka. U stvarnoj situaciji u dananjem svijetu, postoji samo jedno moralno i nauno opravdano rjeenje, koje moe izljeiti ovu sadanju propast nacija, a takoe i obezbjediti jedan propisan poetak za rjeavanje problema genetskog tereta drutva, imajui u vidu i bunost. To bi bio jedan odgovarajui zakon zasnovan na najboljem moguem poimanju makrosocijalnih patolokih fenomena i njihovih uzroka, koji bi ograniio ogovornost patokrata samo na one sluajeve (obino kriminalno sadistike prirode) kod kojih je teko prihvatiti nesposobnost razaznavanja znaenja jednog takvog akta. Nita drugo ne moe omoguiti drutvima normalnih ljudi da preuzmu vlast i oslobode svoje unutranje talente,

koji bi mogli osigurati povratak jedne nacije ka normalnom ivotu. Takav jedan akt opratanja je u stvari prirodno opravdan, jer on proistie iz poznavanja psihikih uzronih faktora koji navode ovjeka da ini zlo, kako unutar opsega nae kognicije, tako i izvan podruja koje smo u stanju razumjeti. Taj opseg koji je pristupaan naunoj kogniciji, poveava se zajedno sa napretkom opteg znanja; meutim, kod patokratije odnos izmeu uzroka i posljedice toliko dominira cijelom slikom da je za neku mogunost slobodnog izbora ostavljeno veoma malo prostora. U stvari, mi nikada ne bi trebali biti u poziciji da odreujemo obim slobodne volje s kojom je neka individua obdarena. Opratanjem, mi potinjavamo nae umove prirodnim zakonima do jednog odreenog stepena. Kad se suzdravamo prosuivanja u vezi s ostatkom koji nam je nepoznat, mi podvrgavamo na um disciplini izbjegavanja ulaska na podruja koja su mu teko dostupna. Opratanje tako vodi na razum u stanje intelektualne discipline i reda, odakle nam omoguava da mnogo jasnije razlikujemo ivotne realije i njihove uzrono-posljedine veze. To nam omoguava da lake kontroliemo osvetnike refekse naih instikta i da zatitimo na um od tendencije da nameemo moralizirajue interpretacije psihopatolokim fenomenima. To je naravno korisno kako za individue, tako i za drutva. Istovremeno, i u skladu sa poukama iz religija, opratanje nam pomae da uivamo u natprirodnom redu, te odatle da steknemo i jedno pravo na opratanje samima sebi. Ono nam omoguava da lake ujemo onaj na unutranji glas koji nam govori "uradi to" ili "ne radi to". To popravlja nau sposobnost za donoenje ispravnih odluka u tekim situacijama kad ne raspolaemo svim potrebnim informacijama. U ovoj veoma tekoj bitci, mi se moemo odrei jedne takve pomoi i privilegije; meutim, takva pomo moe da bude odluujui faktor za ostvarenje pobjede. Nacije koje su morale dugo da podnose patokratsku vlast, sada su blizu prihvatanja jednog takvog prijedloga to je rezultat njihovog praktinog znanja o toj drugoj realnosti i karakteristinoj evoluciji njihovog pogleda na svijet. Meutim, njihovim motivacijama dominiraju praktini podaci koji su takoe izvueni iz prilagoavanja ivotu u takvoj divergentnoj realnosti. Religijske motivacije se takoe javljaju; tako da shvatanje i afirmacija sazrijevaju u takvim specifinim okolnostima. Njihovi misaoni procesi i drutvena etika takoe pokazuju osjeaj za jedno odreeno teleoloko prihvatanje znaenja fenomena, u smislu jedne istorijske vododijelnice. Takav jedan in odricanja od pravosudnog i emocionalnog osveivanja u vezi s ljudima ije je ponaanje uslovljeno psihikim devijacijama, pogotovo nekim specifinim nasljednim faktorima, u odreenom stepenu je opravdano od strane naturalizma.

Odatle, takvi naturalistiki i racionalni principi trebali bi dozvoliti sazrijevanje definitivnih odluka. Intelektualni napori uloeni u presijecanje veza s jednim prirodnjakim shvatanjem problema zla a odatle i konfrontaciji s moralnim pravilima, trebali bi uroditi plodom u mnogim aspektima ljudske misli. Ljudima koji su izgubili sposobnost da obavljaju nadnike poslove, morali bi se obezbijediti podnoljivi ivotni uslovi kao i pomo u njihovim naporima da se prilagode novim uslovima. Trokovi koje e drutvo tu morati da snosi bie sigurno manji od onih koje bi zahtijevalo bilo koje drugo rjeenje. Sve to e traiti ulaganje odreenih organizacionih napora zasnovanih na tom nainu razumijevanja takvih stvari, to e biti daleko od tradicionalne pravne prakse. Patokratama se to mora obeati a ta obeanja se onda moraju poteno i odrati, kako to i prilii jednom drutvu normalnih ljudi. Odatle, takav jedan in i njegovo sprovoenje, trebao bi se unaprijed pripremiti s moralne, pravne i organizacione take gledita. Isto kao to e ova, ovdje iznesena ideja, naii na ivahan odaziv kod ljudi kojima je iz linog iskustva poznat gorenavedeni makrosocijalni fenomen, ona e vrijeati osvetnika osjeanja kod mnogobrojnih politikih emigranata koji su zadrali stare, tradicionalne metode u vezi drutvenih i moralnih problema. Tako, s tog podruja moemo oekivati i veu opoziciju, koja e biti rezultat jedne moralne indignacije. S tim u vezi, treba uloiti potrebne napore da se i oni uvjere u optimalnost ovakvog rjeenja. Takoe bi bilo od koristi ako se ovo rjeenje tog problema moe pripremiti imajui u vidu dananje naslijee od strane bio-humanistikih nauka, naslijee koje cilja na slinu evoluciju zakona, iako je ono jo uvijek sakriveno u akademskom svijetu kao previe nezrelo za praktinu realizaciju. Vrijednost naunih studija na tom podruju i dalje je potcjenjivana od strane konzervativnih drutava. Taj rad se moe olakati uz pomo koritenja takvih informacija imajui u vidu potrebu za brzo pripremanje i auriranje zakona. Zakoni nae civilizacije su proizali prvo iz tradicije rimskog zakona, a onda iz polaganja prava suverena da vladaju "bojom voljom", to je jedan sistem koji na predvidiv nain brani njihovu poziciju. Iako su oni imali zakon pomilovanja, oni su se ispostavili kao skoro bezduni i osvetoljubivi sa stanovita dananjih zakonskih regulativa. Takvo stanje stvari je vie poboljavalo nego sprjeavalo pojavu patolokih sistema baziranih na sili. To objanjava stvarnu potrebu za izvoenjem jednog sutinskog proboja i za formulacijom novih principa proizalih iz razumijevanja ovjeka, ukljuujui i razumijevanje neprijatelja i zlotvora. Pojavljujui se iz jedne velike patnje i razumijevanja njenih uzroka, takva legislacija bi bila mnogo modernija i humanija, isto kao i efikasnija na podruju zatite drutva od proizvoda ponerogeneze. Veliansvena odluka da se oprosti, slino proistie iz najkredibilnijih pravila vjenog moralnog uenja, to je neto

to je takoe u skladu s modernom evolucijom i drutvenom misli. To ispoljava jednu praktinu brigu, isto kao i naturalistiko razumijevanje geneze zla. Samo jedan takav in milosti, bez presedana u istoriji, moe slomiti ovaj vijekovima star lanac ponerolokih ciklusa i otvoriti vrata kako za nova rjeenja za ove dugogodinje probleme, tako i za nove pravne metode zasnovane na razumijevanju uzroka zla. Odatle, takve teke odluke ini se da idu zajedno sa znakovima vremena. Autor ove knjige vjeruje da se upravo ova vrsta proboja u metodologiji misli i djelovanja, nalazi u sklopu Boanskog Plana za ovu generaciju.

Ideologije
Isto kao to je jedan psihijatar preteno zainteresovan za bolesti, poklanjajui panju pacijentovom deluzivnom sistemu koji deformie njegovu individualnu realnost kakva god ona bila, cilj opte terapije bi trebala da bude bolest svijeta. Na deformisane ideoloke sisteme koji su rasli iz istorijskih uslova i slabosti datih civilizacija, trebali bi gledati kao na maske, operativne instrumente, ili Trojanske konje za patokratsku infekciju. Drutvena svijest bi prvo trebala razdvojiti dva heterogena sloja tog fenomena uz pomo analize i naune evaluacije. Takvo jedno ispravno i selektivno razumijevanje trebalo bi u jednoj odgovarajue pristupanoj formi da postane dio svijesti svih nacija ili zaveljaj koji e joj pripadati. To bi istovremeno pojaalo njihovu sposobnost za nezavisnu orjentaciju unutar ove dananje komplikovane realnosti u smislu razlikovanja ovih fenomena u skladu s njihovom prirodom. To e dovesti do poboljanja odnosa prema moralu kao i poboljanja opteg pogleda na svijet. Koncentracija nae panje na ovaj patoloki fenomen dovee do njegovog ispravnog razumijevanja i dae mnogo potpunije rezultate. Nedostatak te osnovne diskriminacije u politikim operacijama predstavlja jednu greku koja e nas navesti na gubljenje energije. Mi se ne moramo slagati s ideologijama jer su sve politike ideologije 19-og vijeka prepojednostavljivale drutvenu realnost do take njenog obogaljenja, ak i u njihovom originalnom obliku, da ne pominjemo one njihove patoloki deformisane verzije. Prvi plan, pored svega toga, ne bi trebao da se bavi identifikacijom njihove uloge unutar makrosocijalnog fenomena; analiza, kritika, pa ak i borba protiv njih, moe se staviti u pozadinu. Svaka diskusija u vezi sa pravcima koji su potrebni da bi se promijenile socijalne strukture moe se odravati u isto vrijeme samo ukoliko se kod nje uzima u obzir osnovno razlikovanje tog fenomena. Tako ispravljena, drutvena svijest moe pronai rjeenje za te probleme mnogo lake, a drutvene grupe koje su danas

beskompromisne bie mnogo otvorenije i podlonije za kompromise. Kad se jednom mentalno bolestan pacijent uspjeno izljei od svoje bolesti, esto pokuavamo da vratimo tog biveg pacijenta u svijet onih njegovih ubjeenja koja su realnija. Psihoterapeut tako pretrauje njegov deluzivno karikirani svijet traei u njemu prvobitne sadraje koji su uvijek normalniji, odakle e graditi jedan most preko perioda ludila do sadanje zdrave realnosti. Takva jedna operacija ili tok zahtijeva potrebne vjetine iz podruja psihopatologije, jer svaka bolest ima svoj vlastiti nain za deformisanje pacijentovog originalnog doivljajnog svijeta i njegovih ubjeenja. Deformisani ideoloki sistem stvoren od strane patokratije treba takoe biti podvrgnut jednoj analognoj analizi, iji e zadatak biti da pronae one prastare i razumnije vrijednosti. Tu se mora koristiti znanje jednog specifinog tipa jer patokratija karikira ideologiju nekog pokreta na kojem se onda parazitski hrani. Ta velika bolest, Patokratija, prilagoava razne drutvene ideologije svojim vlastitim osobinama i patokratskim stremljenjima, liavajui ih odatle od bilo kakvih mogunosti prirodnog razvoja i sazrijevanja u smislu jednog ljudskog zdravog razuma i naune reflekcije. Taj proces takoe transformie te ideologije u destruktivne faktore, sprjeavajui ih da uestvuju u konstruktivnoj evoluciji drutvenih struktura i osuujui njihove pobornike na frustraciju. Zajedno sa svojim degenerativnim rastom, takva jedna ideologija se odbacuje od strane svih onih grupa koje su voene zdravim razumom. Djelovanje takve ideologije navodi nacije da se ponu vrsto drati njihove stare, dobrooprobane-i-ispravne osnove u smislu strukturalnih formi, obezbjeujui tako vrstoruke konzervativce s najbolje moguim orujem. To onda uzrokuje stagnaciju evolutivnog procesa koja je u suprotnosti sa optim zakonima drutvenog ivota, i to dovodi do polarizacije stavova meu raznim drutvenim grupama to onda izaziva jedno revolucionarno raspoloenje. Djelovanje patoloki promijenjene ideologije tako pospjeuje penetraciju i ekspanziju patokratije. Samo uz pomo jedne retrospektivne psiholoke analize takve jedne ideologije, s refleksijom na vrijeme koje je prethodilo ponerolokoj infekciji i uzimajui u obzir patoloke kvalitete i uzroke njene deformacije, mogu se pronai one originalne kreativne vrijednosti, te izgraditi mostovi preko vremenskog okvira ovog morbidnog fenomena. Takvo znalaki vjeto kominjanje originalne ideologije, ukljuujui neke razumne elemente koji su iznikli nakon pojave poneroloke infekcije, moe se obogatiti vrijednostima koje su u meuvremenu elaborirane i postale sposobne za jednu dalju kreativnu evoluciju. Ona e onda biti u situaciji da aktivira transformacije u skladu sa evolutivnom prirodom drutvenih struktura koje e nadalje uiniti ta drutva otpornijim na patokratske uticaje. Kod jedne takve analize ispostavljaju se problemi koji moraju biti vjeto savladani, posebno je potrebno pronai ispravne semantike oznake.

Zahvaljujui jednoj karakteristinoj kreativnosti na tom podruju, patokratija proizvodi masu sugestivnih naziva koji su napravljeni na takav nain da odvlae panju sa sutinskih osobina fenomena. Ko god je uhvaen u tu semantiku zamku, on ne samo da gubi sposobnost za objektivnu analizu tog tipa fenomena; on takoe djelomino gubi sposobnost za koritenje svog zdravog razuma. Stvarnje takvih posljedica unutar ovjekovog uma je upravo i specifina svrha te pato-semantike; ovjek prvo mora da zatiti svoju vlastitu linost od nje a onda da pree na zatitu drutvene svijesti. Jedini nazivi koje moemo prihvatati su oni koji imaju istorijsku tradiciju koja je suvremena s injenicama i koji potiu iz pre-infektivnog perioda. Na primjer, ako nazivamo pre-marksistiki socijalizam "utopijskim socijalizmom," onda e za nas biti teko razumljivo da je on bio mnogo realniji i drutveno kreativniji od kasnijih pokreta koji su ve kontaminirani patolokim materijalom. Meutim, takav oprez nije dovoljan kad imamo posla s fenomenima koji se ne mogu mjeriti unutar prirodne strukture koncepta, zato to su oni stvoreni od strane jednog makrosocijalnog patolokog procesa. Tako moramo opet podvui da je svjetlost prirodnog zdravorazumskog osjeaja nedostatna za sprovoenje takvog retrospektivnog rafiniranja ideolokih vrijednosti koje su kasnije izdeformisane jednim takvim procesom. Psiholoka objektivnost, adekvatno znanje na podruju psihopatologije i podaci sadrani u prethodnim poglavljima ove knjige, igraju za te svrhe nezamjenljivu ulogu. Tako opremljeni, mi emo takoe biti kvalifikovani da stvaramo nove pojmove koji e pojanjavati stvarne karakteristike fenomena, pod uslovom da poklonimo potrebnu panju pravilima semantike, poteno i ekonomski, kao to bi to zahtijevao William of Ockham. Nakon svega, ti pojmovi e se rairiti irom planete i pomagae mnogim ljudima da isprave svoje poglede na svijet i svoje odnose prema drutvu. Takve aktivnosti, koje su legalne, usmjerene su na liavanje patokratskih krugova od njihovog monopola na imenovanje stvari; njihovi predvidljivi protesti samo e nam potvrditi da se nalazimo na pravom putu. Tako regenerisana ideologija ponovo stie jedan prirodan ivot i evolucionarnu sposobnost koju je njena patologizacija bila zaguila. U isto vrijeme, meutim, ona gubi sposobnost za ispunjavanje nametnutih joj obaveza kao to je hranjenje patokratije i njihovo skrivanje kako od zdravorazumske kritike, tako i od neega to je ak jo opasnije, kao to su osjeaj za psiholoku realnost i humor, u vezi s nekim njenim kominim aspektima. Osuivanje neke ideologije zbog njenih greaka, koje je ona sadravala od svog poetka ili ih je apsorbovala kasnije, nee je nikad liiti od njene imputirane uloge, pogotovo ne u umovima ljudi koji je nisu osuivali iz istih razloga. Nadalje, ako pokuamo da analiziramo takvu jednu odbaenu ideologiju, nikada neemo ostvariti rezultate koji e imati ljekovito dejstvo na ljudsku linost; jednostavno emo promaiti one istinski vane faktore i neemo biti u stanju da odreeni prostor ispunimo sadrajima.

Nae misli e onda biti prisiljavane da izbjegavaju sve to blokira njihovu slobodu, zavaravajui se tobonjim istinama. Kad neto potpadne pod uticaj psihopatolokih faktora, to se ne moe razumjeti ukoliko se ne koriste ispravne kategorije.

Imunizacija
Mnoge infektivne bolesti daju organizmu prirodan imunitet za jedan krai ili dui vremenski period. Medicina imitira taj bioloki mehanizam uvodei vakcine koje omoguavaju organizmu da stekne otpornost na odreenu bolest bez potrebe da oboli od nje. Sve vie i vie, psihoterapeuti takoe pokuavaju da imuniziraju pacijentovu psihu na razne traumatske faktore koje je teko eliminisati iz njegovog ivota. U praksi, mi to najee koristimo kod ljudi koji su podvrgnuti uticaju karakteropatskih individua. Imuniziranje nekoga protiv destruktivnih posljedica psihopatskih linosti je donekle tee; meutim, to predstavlja jednu bliu analogiju zadatku kojeg je potrebno sprovesti u vezi s nacijama koje su potpale pod uticaj patokratske psiholoke diverzije. Drutva koja se nalaze pod dugogodinjom upravom patokratskog sistema, razvijaju gore-navedenu prirodnu imunizaciju, zajedno sa karakteristinim ograivanjem od tog fenomena i zajedljivim humorom. U kombinaciji s porastom praktinog znanja, to stanje bi se trebalo uzeti u obzir svaki put kad elimo da odredimo politiku situaciju u datoj zemlji. Takoe trebamo naglasiti injenicu da se taj imunitet odnosi na patoloki fenomen per se, a ne njegovu ideologiju, to objanjava zato je to takoe efikasno protiv svake druge patokratije, bez obzira na njihovu ideoloku masku. Steeno psiholoko iskustvo dozvoljava da se isti fenomen prepoznaje prema njegovim stvarnim osobinama; ideologija se tretira u skladu s njenom istinskom ulogom. Psihoterapija koja se ispravno primjenjuje na nekoj individui koja je potpala pod destruktivne uticaje ivotnih uslova pod patokratskom vladavinom, uvijek dovodi do znaajnog poboljanja u psihikom imunitetu. inei pacijenta svjesnim o patolokim kvalitetima takvih uticaja, mi potpomaemo kod njega razvoj onog krucijalnog izdvajanja i duhovnog spokojstva, do kojih ga jedna prirodna imunizacija ne bi dovela. Tako, ne samo da mi jednostavno imitiramo prirodu; mi stvarno ostvarujemo jedan bolji-negonormalan kvalitet imuniteta, koji je mnogo efikasniji u zatiti pacijenta od neurotikih tenzija i pojaavanju njegove svakodnevne dovitljivosti. Svjesnost o biolokoj sutini tog fenomena obezbjeuje im nadmo, kako nad tim fenomenom tako i nad onim ljudima kojima nedostaje jedna takva svjesnost. Taj tip psiholokog imuniteta se takoe ispostavlja kao dugotrajniji. Ako prirodni imunitet traje koliko i ivot jedne generacije u kojoj je nastao, nauno-zasnovan imunitet moe da se prenese jo dalje. Slino, prirodni imunitet zajedno s praktinim znanjem na

kojem je baziran, moe biti teak za prenos na nacije koje nisu imale takvo jedno neposredno iskustvo, meutim, ona njegova vrsta koja je bazirana na generalno pristupanim naunim podacima, moe da se prenese na druge nacije bez nekih nadljudskih napora. Mi smo suoceni sa dva zadatka koji su povezani. U dravama koje su zahvaene gorenavedenim fenomenom, mi trebamo pokuati da transformiemo postojei prirodni imunitet u onaj bolji-nego-normalan kvalitet imuniteta, omoguavajui tako poveanje operativne lakoe dok istovremeno sniavamo psiholoke tenzije. S obzirom na one individue i drutva koji pokazuju simptome nedostatka imuniteta i koji su ugroeni jednom patokratskom ekspanzijom, mi emo pospjeivati razvoj vjetakog imuniteta. Taj imunitet se uglavnom stie kao prirodna posljedica razumijevanja istinskog sadraja makrosocijalnog fenomena. Ta svjesnost izaziva jedan buran doivljajni period koji nee ostati bez otpora, ali taj proces je kratkotrajan. Odatle, pa nadalje, ogoljavanje prirodne realnosti koja je bila skrivana iza jedne ideoloke maske predstvaljae jednu efikasnu i potrebnu pomo za individue i drutva. U okviru jednog kraeg vremenskog perioda, to e poeti da ih titi od ponerogenetskih aktivnosti i patolokih faktora koji se mobiliziraju sa monolitnog ela patokratije. Odgovarajue indikacije za praktinu zatitu neije line mentalne higijene e pospjeivati i ubrzavati stvaranje jednog veoma dragocjenog psihikog imuniteta s rezultatima koji su slini dejstvu vakcina. Takav individualni i kolektivni imunitet, zasnovan na jednom prirodno objektiviziranom razumijevanju te druge realnosti, obojeni su osjeajem istinskog znanja koje tako stvara jednu novu mreu ljudi; ini se da postizanje jednog takvog imuniteta predstavlja potreban preduslov u vezi s bilo kakvim naporima i akcijama politike prirode iji je cilj svrgavanje vlade od strane drutva normalnih ljudi. Bez jedne takve svijesti i imunizacije, uvijek e biti teko ostvariti saradnju izmeu slobodnih zemalja i onih nacija koje pate pod patokratskom vlau. Nijedan jezik za zajedniku komunikaciju ne moe se garantirati bilo kakvim politikim doktrinama koje su bazirane na prirodnoj mati ljudi kojima nedostaju kako praktino iskustvo, tako i jedno prirodno razumijevanje ovog fenomena. ~ Najmodernija i najskuplja oruja koja prijete ovjeanstvu globalnom katastrofom sada zastarijevaju istog dana kada su i proizvedena.

Zato? To su oruja za jedan rat koji se nikada ne smije dogoditi i sve nacije se mole da se on nikada ne dogodi. Istorija ovjeanstva je istorija ratova, to u naim oima izaziva nedostatak ivotnog smisla. Jedan novi veliki rat predstavljao bi pobjedu ludila nad ovjekovom ivotnom voljom. Odatle, internacionalni razum mora da prevlada, pojaan sa novo-otkrivenim moralnim vrijednostima i prirodnom naukom koja se bavi uzrocima porijekla i geneze zla. To "novo oruje" koje je ovdje predloeno, nikoga ne ubija; ali bez obzira na to, ono je sposobno da zagui proces geneze zla unutar jedne osobe i aktivira njenu linu iscjeljiteljsku mo. Ukoliko drutva steknu jedno razumijevanje patoloke prirode zla, ona e biti u stanju da u skladu s tim poduzmu i odgovarajue mjere, zasnovane na moralnim i prirodnim kriterijumima. Ta nova metoda rjeavanja vjenih problema e predstavljati jedno najhumanije oruje koje je ikada koriteno u ljudskoj istoriji, kao i jedino oruje koje se moe bezbjedno i efikasno koristiti. Takoe se moemo nadati da e koritenje jednog takvog oruja pomoi da se zaustave vijekovi ratovanja izmeu nacija.

X Vizija budunosti

Da bi urodila plodom, svaka ljudska aktivnost se mora ukorijeniti u dva vremenska okvira: prolosti i budunosti. Prolost nam daje znanje i iskustvo koje nas ui kako rjeavati probleme i upozorava nas kada smo u opasnosti da ponovimo greke sline onima koje smo nekada inili. Realistiko shvatanje prolosti i ponekad bolno razumijevanje greaka i zla poinjenog u njoj, neophodan su preduslov za stvaranje bolje budunosti. Slino tome, realistina vizija budunosti, dopunjena sa dobro proanaliziranim i detaljnim podacima, obogauje nae svakodnevne aktivnosti jasnim pravcem i omoguava nam da imamo mnogo konkretnije ciljeve. Mentalni napor, uloen u stvaranje jedne takve vizije, omoguava nam da prevaziemo psiholoke barijere kod oslobaanja razumnog rezonovanja i mate, barijere koje nastaju usljed egoizma i opstanka loih navika iz prolosti. Ljudi koji su vezani za prolost, postepeno gube kontakt sa sadanjou i postaju nesposobni da urade bilo ta dobro u budunosti. Trebali bi, dakle, da usmjerimo nau panju prema budunosti, tamo iza prividno nesavlade realnosti sadanjih vremena. Postoje mnoge prednosti koje se mogu izvui iz konstruktivnog planiranja budunosti, ukljuujui i one udaljenije vremenske prespektive, ukoliko moemo predvidjeti njihovu formu i omoguiti odreena rjeenja. Ovo zahtijeva da na odgovarajui nain analiziramo sadanju realnost i da napravimo tana predvianja tj. disciplinu miljenja koja iskljuuje podsvjesne manipulacije injenicama ili bilo kakve nekontrolisane uticaje emocija i prioriteta. Razvijanje takve originalne vizije, kako bi se od nje napravio jedan realan nacrt za novu realnost je najbolji nain za edukativnu pripremu ljudskog uma za ostale slino teke zadatke koji ga ekaju u budunosti. Ovo nam takoe omoguava pravovremenu eliminaciju raznih stavova koji bi kasnije mogli da vode u nasilne konflikte; koji su ponekad rezultat nedovoljno realnog sagledavanja trenutnog stanja stvari, sanjarenja ili propagandnih aktivnosti. Ako je logiki razvijana i izbjegava sudar sa odgovarajuim objektivnim razumijevanjem pojava, to je ve razmatrano, jedna konstruktivna vizija moe postati stvarnost u budunosti. Takvo planiranje treba da lii na dobro organizovani tehniki projekt gdje dizajnerovom radu prethodi ispitivanje svih uslova i mogunosti. Izvoenje radova takoe zahtijeva vremensko planiranje u skladu sa odgovarajuim tehnikim podacima i faktorom ljudske sigurnosti. Iz iskustva znamo da poveavajui obim i preciznost dizajnerskih aktivnosti poveavamo i korisnost i profitabilnost tih aktivnosti. Slino tome,

modernije i inventivnije konstrukcije su se pokazale kao mnogo efektivnije od onih tradicionalnih. Dizajn i konstrukcija jednog novog drutvenog sistema takoe moraju biti zasnovani na odgovarajuim odlikama realnosti i moraju se detaljno razraditi, kako bi taj sistem mogao biti efikasan i djelotvoran. To e zahtijevati naputanje nekih tradicionalnih obiaja u politikom ivotu koji su omoguavali da ljudske emocije i egoizam igraju znaajnu ulogu. Kreativno razmiljanje je jedino potrebno rjeenje jer ono prepoznaje realne podatke i pronalazi nova rjeenja bez gubljenja sposobnosti za djelovanje u uslovima realnog ivota. Nedostatak konstruktivnog ulaganja takvih napora vodie ka prazninama u znanju o realnosti na koju treba da utiemo i nedostatku ljudi sa neophodnim kvalifikacijama za stvaranje novih sistema. Pokuaj da se vrati pravo odluivanja o sopstvenoj sudbini je skupa i opasna improvizacija, osobito za naciju u kojoj vlada patokracija. estoke rasprave izmeu pristalica razliitih strukturnih koncepta koji su esto nerealni, nezreli ili prevazieni jer su u meuvremenu izgubili svoj istorijski znaaj, mogu ak izazvati i graanski rat. Gdjegod je stari socijalni sistem koji je nastao u istorijskom procesu, bio uniten uvoenjem kapitalizma i razvojem patokracije, socijalna i psiholoka struktura te nacije je izbrisana. Nju je onda zamijenila jedna patoloka struktura koja ulazi u sve pore drutva uzrokujui degeneraciju i neproduktivnost svih vidova ivota i djelovanja. Pod ovakvim uslovima potpuno je neizvodljivo rekonstruisati drutveni sistem na temelju stare tradicije i na nerealnom oekivanju da takva struktura moe zaista da postoji. Ono to je neophodno je plan akcije koja e omoguiti najbru moguu rekonstrukciju osnovne socio-psiholoke strukture i onda joj omoguiti da uestvuje u procesu osamostaljivanja u drutvenom ivotu. Prolost nam nije ostavila iskustvo kako sprovesti ovu znaajnu aktivnost i ona moe biti sprovedena jedino oslanjajui se na opte podatke koji su opisani na poetku ovog rada. Mi smo, zbog toga, prinueni da se oslonimo na dostignua moderne nauke. Izgubljeno je dragocjeno vrijeme za najmanje jednu generaciju a s njim i evolucija koja je trebala kreativno da transformie stare strukturalne forme. Zbog toga, mi se moramo voditi razmiljanjem o tome ta se trebalo desiti da je drutvo imalo mogunost da se slobodno razvija za sve ovo vrijeme. U meuvremenu, razvijeno je mnogo razliitih naina razmiljanja u ovim zemljama. U svijetu privatnog kapitalizma, socijalne institucije su postale udaljene i teke za razumijevanje. Tamo nema vie nikoga ko moe biti kapitalist i djelovati samostalno u takvom sistemu. Demokratija je postala jedan nedovoljno shvaen slogan u komunikaciji, u drutvu normalnih ljudi. Radnici ne mogu zamisliti reprivatizaciju velikih industrijskih fabrika i suprotstavljaju se svakoj inicijativi u tom pravcu. Oni vjeruju da ako bi drava bila nezavisna to bi im donijelo uee u upravljanju i podjeli profita. Ova drutva su

razvila i usvojila neke socijalne institucije kao to su sistem zdravstva ili besplatnog obrazovanja na univerzitetskom nivou. Oni ele te institucije reformisane tako da su podreene zdravom razumu i odreenom naunom kriterijumu i inkorporirane u sistem trajnih tradicionalnih vrijednosti. Ono to treba biti obnovljeno su opti zakoni prirode koji bi upravljali drutvom; strukturalne forme bi trebale biti rekonstruisane na moderniji nain to bi olakalo njihovo prihvatanje. Neke transformacije su ve postale istorijski nepovratne. Pokuaj da se povrati pravo na oblikovanje svog sopstvenog svijeta bi tako napravio jednu opasnu i traginu rupu u sistemu". Predosjeanje takve kritine situacije zabrinjava ljude guei njihovu volju da reaguju; ovakvu situaciju treba odmah sprijeiti. Jedini nain za to je dobro organizovani napor u analitikom i konstruktivnom smislu, usmjeren ka drutvenom sistemu sa modernim ekonomskim i politikim osnovama. Nacije koje pate pod patokratskim vladama bi takoe trebale uestvovati u tom poduhvatu to bi predstavljalo odlinu osnovu i podrku u lijeenju naeg bolesnog svijeta. Nepokolebljivi u naoj nadi da e uskoro doi vrijeme kada e se nacije vratiti na normalan ljudski sistem, mi treba da gradimo drutveni sistem sa pogledom na to ta e se desiti poslije patokracije. Taj socijalni sistem e biti drugaiji i bolji od svega to je egzistiralo prije. Realistika vizija bolje budunosti i uee u njenom kreiranju e izlijeiti napaene ljudske due i uvesti reda u procese razmiljanja. Ovaj konstruktivni rad vjeba ljude da upravljaju sobom u izmijenjenim okolnostima i izbija oruje iz ruku svakome ko slui zlu, poveavajui kasnije kod njih osjeaj frustracije i svjesnosti o tome da se njihov patoloki rad pribliava zavretku. Paljivo itanje ove knjige moe nas navesti da raspoznamo obrise kreativne vizije budueg drutvenog sistema toliko potrebnog narodima napaenim pod patokratskom vlau. Ako je tako, to prije predstavlja priznanje autorovom naporu nego to je rezultat sluajnosti. Takva vizija me je pratila tokom rada na knjizi (iako kasnije nema nikakvih indicija ili preciznih detalja za to), pomaui mi i omoguavajui podrku za budui rad. Na neki nain, ona je prisutna na stranicama ove knjige i izmeu njenih redova. Drutveni sistem budunosti bi trebao da garantuje graanima irok spektar linih sloboda i otvorena vrata za korienje njihovih kreativnih sposobnosti u individualnim ili grupnim poduhvatima. Istovremeno, sistem u svojoj unutranjoj i spoljnjoj politici ne smije pokazati one dobro poznate slabosti koje demokratija normalno manifestuje. U takvom sistemu treba da budu balansirani, ne samo individualne elje i interesi opteg dobra ve oni moraju biti protkani kroz cijelu sliku drutvenog ivota, na nivou gdje razumijevanje naina funkcionisanja sistema dovodi do nestanka granica izmeu pojedinanih i optih interesa. Glas irokih narodnih masa koji je voen, prije svega, instinktivnom inteligencijom i

zavistan od prirodnog gledanja na svijet, treba da bude balansiran vjetinama ljudi koji koriste objektivna saznanja i koji imaju dovoljno iskustva u svojim oblastima. Za ovu svrhu treba da se koriste odgovarajua i dobro promiljena rjeenja. Osnove praktinih rjeenja u takvom unaprijeenom sistemu treba da sadre kriterijume za stvaranje povoljnih uslova za ubrzan i bogat razvoj ljudskih linosti ukljuujui psiholoki pogled na svijet, ija je drutvena uloga ve objanjena. Individualna socio-profesionalna adaptacija, formiranje meuljudske mree i zdrava aktivna socio-psiholoka struktura, treba da bude olakana to je vie mogue. Strukturna, pravna i ekonomska rjeenja treba da budu usmjerena u pravcu zadovoljavanja gorenavedenih kriterijuma i kao takva da otvaraju vrata individualnoj samospoznaji u drutvenom ivotu, to takoe slui optem dobru. Ostali tradicionalni kriterijumi kao to je dinamika ekonomskog razvoja imaju sekundarnu ulogu u odnosu na vrijednosti opteg dobra. Rezultat svega ovoga je nacionalni ekonomski razvoj, politika vjetina i kreativna uloga u meunarodnoj sferi. Prioriteti u definisanju vrijednosnih kriterijuma e se dosljedno pomijerati u pravcu psiholokih, socijalnih i moralnih podataka. Sve ovo treba da bude u skladu s duhom vremena ali aktuelno izvravanje ovih zahtijeva traie jedan matovit pristup i konstruktivno razmiljanje sa svrhom postizanja gorenavedenih praktinih ciljeva opteg dobra. Nakon svega, ipak sve poinje i zavrava unutar ljudske psihe. Takav sistem treba da bude evolucionaran po svojoj prirodi i treba da bude baziran na prihvatanju evolucije kao prirodnog zakona. U svemu tome, prirodni evolutivni faktori e igrati vanu ulogu, kao npr. u toku spoznaje na nain to e se podaci neprestano obraivati, od onih jednostavnijih i pristupanijih, pa sve do onih vanijih i suptilnijih stvari. Princip evolucije treba da bude vrsto utisnut u osnovne filozofske postavke takvog sistema da bi ga zatitio od buduih revolucija. Ovakav sistem bi bio otporniji na opasnosti stvaranja makrosocijalnog patolokog fenomena u sebi. Njegovu osnovu e predstavljati jedan usavren razvoj psiholokog pogleda na svijet i socijalna struktura koja je u svojoj osnovi povezana sa naukom i socijalnom svijesti. Ovakav sistem treba da ima u sebe ugraene stalne institucije koje e biti skoro nevidljive i iji bi zadatak bio sprjeavanje razvoja ponerolokih procesa unutar drutva, naroito u okviru vladajuih struktura. Savjet Mudraca" bi bila institucija sastavljena od nekoliko ljudi sa ekstremno velikim optim, medicinskim i psiholokim kvalifikacijama; taj Savjet bi imao pravo da ispituje psihiko i fiziko zdravlje kandidata, prije njihovog izbora na najvie vladajue pozicije. Negativno miljenje Savjeta bi trebalo da bude teko promjenljivo. Isti Savjet bi sluio vostvu drave, pravnim i izvrnim vlastima u pogledu savjetovanja iz oblasti koje ulaze u podruje naune kompetentnosti. Savjet bi se takoe obraao javnosti u vezi znaajnih pitanja biolokog i psiholokog ivota, posebno istiui osnovne moralne

aspekte. Dunost ovog Savjeta bi trebala biti i uspostavljanje dijaloga sa religijskim zvaninicima po svim bitnim pitanjima. Osobama koje imaju razne psiholoke devijacije, sigurnosni sistem treba da omogui jedan kvalitetniji ivot, dok e im on, istovremeno, vjeto ograniavati njihovu participaciju u procesima geneze zla. Poslije svega, te osobe nijesu nepristupane za uvjerenja koja su bazirana na odgovarajuem znanju i poznavanju stvari to znai da se i njih moe obrazovati. Ovaj pristup bi pomogao progresivnom smanjivanju tereta naslijeenih aberacija i njihovog uticaja na drutvene prilike. Savjet Mudraca bi takoe vodio nadzor nad ovakvim aktivnostima. Pravni sistem bi bio podvrgnut transformacijama u svim oblastima, nastajui i razvijajui se iz formule koja je bazirana na prirodnom pogledu na svijet i staroj tradiciji pravnih rjeenja koja su bazirana na objektivnoj percepciji realnosti, naroito psiholokoj. Kao posljedica svega ovoga, studije prava moraju da prou kroz istinsku modernizaciju kako bi pravo postalo nauna disciplina koja dijeli iste naune principe sa ostalim naukama. Ono to se danas zove kazneno pravo, bilo bi zamijenjeno drugom vrstom prava sa kompletno modernizovanom osnovom, baziranom na razumijevanju geneze zla i linosti ljudi koji ine zlo. Ovakav pravni sistem bio bi mnogo vie human jer omoguava bolju zatitu drutva i pojedinca od zloupotreba. Naravno, operativna mjerenja bi bila kompleksnija i vie bi zavisila od boljeg razumijevanja uzroka, nego to je to bio sluaj u kaznenom sistemu. Pravni sistemi civilizovanih nacija u ovom pravcu ve pokazuju jedan odreeni trend transformacija. Drutveni sistem, predloen ovdje, mora raskinuti sa tradicijom u ovoj oblasti na mnogo efikasniji nain. Nijedna vlada iji je sistem baziran na razumijevanju zakona prirode, koji se tiu psihikih i biolokih pojava vezanih za prirodu ovjeka, ne moe polagati pravo na suverenitet u onom smislu kojeg je on imao u 19. vijeku i nakon toga u nacionalistikim i totalitarnim sistemima. Mi dijelimo isti vazduh i istu vodu irom planete. Zajednike kulturne vrijednosti i osnovni moralni kriterijumi postaju iroko rasprostranjeni. Svijet je povezan saobraajno, komunikacijski i trgovinom i postao je Naa planeta". U takvim uslovima, meuzavisnost i saradnja sa ostalim nacijama i internacionalnim (nadnacionalnim) institucijama kao i moralna odgovornost za zajedniku sudbinu, postala je prirodni zakon. Nacionalni organizam postaje autonoman ali ne i nezavisan. Ovo mora biti regulisano preko odgovarajuih ugovora i inkorporirano u nacionalne Ustave. Sistem koji smo ovdje razmatrali bi bio superiorniji od svih svojih prethodnika, baziran na razumijevanju zakona prirode koji vae meu ljudima i drutvima sa objektivnim znanjem koje progresivno mijenja miljenja bazirana na prirodnim odgovorima na pojave. Taj sistem bi zvali LOGOKRATIJA. Zahvaljujui svojim osobinama i podudarnosti sa zakonima prirode i evolucije,

logokratski sistemi mogu dugorono garantovati socijalni i meunarodni poredak. U skladu sa svojom prirodom oni bi se onda transformisali u jo savrenije oblike. Autor je preivio mnoge opasne situacije i postao je razoaran mnogim ljudima i institucijama. Bilo kako bilo, Veliko Provienje ga nikad nije iznevjerilo, ni pod najteim okolnostima. Takvi uslovi su mu bili sasvim dovoljni kako bi mu dozvolili da potvrdi postojanje mogunosti za elaboriranja jo detaljnijeg nacrta za stvaranje jednog neophodnog sistema koji e biti jo bolji.

*** Veliko hvala svim uesnicima u prevodu ove veoma vane knjige! ***

Bibliografija
Adler, Alfred: ber den nervsen Charakter (The NeuroticCharacter) 1912 Allilueva, Svetlana : Twenty Letters To A Friend, Harper & Row,London 1967 Assagiolli, Roberto: Dynamic Psychology and Psychosynthesis, NewYork Research Foundation 1959 Becker, Ernest: The Structure of Evil, The Free Press, New York1968 Bilikiewicz, Adam (ed.): Psychiatria, PZWL, Warszawa 1998 Buhler, Charlotte Malachowski: The Course of Human Life: A Studyof Goals in the Humanistic Perspective, Springer Pub Co (June 1,1968) Campbell, Philip: "The nature of belief systems in mass publics." In David Apter, ed., Ideology and Discontent, Free Press, New York,1964 Chirot, Daniel: Modern Tyrants, Princeton University Press, Princeton,New Jersey 1994 Cleckley, Hervey: The Mask of Sanity, (4th Edition) Mosby, St. Louis1983 Dabrowski, Kazimierz: Psychoneurosis is Not an Illness, Gryf Publications Ltd;, London 1972 DeMause, Lloyd: Foundations of Psychohistory, Creative Roots,New York, 1982 Doren, Denis M.: Understanding and Treating the Psychopath, J.Wiley & Sons, New York 1987 Drewa, Gerard (ed.): Podstawy genetyki, Volumed, Wroclaw 1995

Edwards, Paul, Editor-in-Chief: Encyclopedia of Philosophy, Mac-Millan Publishing Co., Inc & Free Press, New York 1972 Ehrlich, S. K. and R.P. Keogh: "The psychopath in a mental institution" Archiv neurol. Psychiatr. vol 76 pp. 286 95. 1956 Ferrari, Giuseppe: Teoria dei Periodi Politici. 1872 Freud, Sigmund: Basic Writings, Modern Library, New York 1955 Freud, Sigmund: Studies in Hysteria, Basic Books, New York 1957 Goertzel, Ted: "Generational Conflict and Social Change", Youth and Society. 1972 Goleman, Daniel: Inteligencja emocjonolna, Media Rodzina of Posna$ 1997 Gordon, Thomas and Max Morgan-Witts: Pontif, New American Library, New York 1964 Granovetter, Mark: "Threshold Models of Collective Behavior", American Journal of Sociology 83: 1420-1443. 1978 Gray, K.C. and H.C. Hutchinson: "The psychopathic personality a survey of Canadian psychiatrists opinions". Canadian Psychiatric Association. J. vol. 9, pp. 452-61. 1964 Greenfield, Susan (ed.): The Human Mind Explained: An Owner's Guide to the Mysteries of the Mind, Holt, New York 1996 Hartau, Frederyk: Wilhelm II, Median s.c., Lublin 1992 Herling-Grudzinski, Gustav: A World Apart, Penguin, New York 1996 Hoess, Rudolf: Commandant of Auschwitz: The Autobiography of Rudolph Hoess, World Pub. Co, 1960. Horney, Karen: Neurosis and Human Growth, W. W. Norton & Company, New York 1950 Horney, Karen: The Neurotic Personality of Our Time, W. W. Norton & Company, New York 1959 Irving, David: Secret Diaries of Hitler's Doctor, Grafton Books,London 1991 Jenkins, Richard: Social Identity, Routledge, 1996 Jenkins, Richard: "The psychopathic or antisocial personality, J. nerv. Ment". Disease, vol 131, pp318-32. 1960 Keller, Morton: "Reflections on Politics and Generations in America." Pp. 123-135 in Stephen Graubard, ed., Generations, Norton, New York, 1979 K%pi$ski, Antoni: Psychopatie, PZWL, Warszawa 1977 Koestler, Arthur: Darkness at Noon, Bantam Books, 1966. Klinberg, Frank: "The historical alternation of moods in American foreign policy". World Politics 4: 239-273. 1952 Konorski, Jerzy: Integracyjna dzia#alno"$ msgu, PWN, Warszawa 1969 Kraupl Taylor, Frederick: Psychopathy: Its Causes and Symptoms, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1979

Kretshmer, E.: Physique and Character, Routledge, reprinted 1999 Klinberg, Frank: "The historical alternation of moods in American foreign policy". World Politics 4: 239-273. 1952 !obaczewski, Andrew M.: Political Ponerology, New York 1984 Lobaczewski, Andzrej: Ponerologia polityczna Nauka o naturze z#a w zastosowaniu do zagadnie% politycznych, Rzeszw 1997 !obaczewski, Andzrej: Chirurgia s#owa, Mitel, Rzeszw 1997 !uria, Aleksander R.: Zaburzenia wy&szych czynno"ci korowych na skutek ogniskowych uszkodze% msgu, PWN, Warszawa 1967 Maher, Brendan, selected by: Contemporary Abnormal Psychology, Penguin Books Ltd. Harmondsworth, Middlesex, England 1974 Mannheim, Karl: Essays on the Sociology of Knowledge, Routledge and Kegan Paul, London. 1952 Marias, Julian: Generations: A Historical Method. University of Alabama Press, translation, 1970 McCord, W. and J.: Psychopathy and Delinquency, Grune & Stratton,1956 Merz, Ferdinand und I. Stelz: Einfhrung in die Erbpsychologie,Verlag W. Kohlhammer, Stuttgard und Berlin 1977 Miller, Alice: Am Anfang war Erziehung, Surkamp Verlag, Frankfurt am Main 1951 Neumayr, Anton: Dictators in the Mirror of Medicine: Napoleon, Hitler, Stalin, Trans. by David J. Parent. Bloomington, Ill.: Medi-Ed Press 1995 Poradowski, Ks. Michal: Dziedzictwo rewolucji francukiej, Civitas, Warszawa 1992 Psychotherapy Journal of the Division of Psychotherapy of the American Psychological Association Russell, E.S.: Form and Function: A Contribution to the History of Animal Morphology, Univ of Chicago Press, 1982 Schlesinger, Arthur M., Sr: Paths to the Present, MacMillan, New York, 1949 Simonton, Dean Keith.: "Does Sorokin's data support his theory?: A study of generational fluctuations in philosophical beliefs." Journal for the Scientific Study of Religion 15: 187-198. 1976 Sommerhoff, G., Analytical biology, Oxford University Press, 1950 Sorokin, Pitirim: Social and Cultural Dynamics, Volume Four: Basic Problems, Principles and Methods, American Book Company,New York. 1941 Sorokin, Pitirim: Social and Cultural Dynamics, One Volume Revision. Boston: Porter Sargent. 1957 Stycze$, Tadeusz SDS: Wprowadzenie do etyki, Towarzystwo Naukowe KUL, Lublin 1995 Stout, Martha: The Sociopath Next Door, Broadway, 2005 Taylor, Frederick K.: Psychopathology in Causes and Symptoms, The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London, 1979

Ziskind E, Somerfield-Ziskind E. Peter Jacob FROSTIG, 1896-1959. Am J Psychiatry. 1960 Nov;117:479-80