134

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCDA

politike interese u zaleu Jadranskog mora i prostoru Podunavlja. Opasnost od partizanskih snaga, a na drugoj strani nemo ustaa da spree razlivanje ustanka, uslovila je povratak Italijana u prostor NDH. Progonjeno srpsko stanovnitvo Like je u samoodbrani organizovalo gerilske odrede u optinama Srb i Zrmanja, gde je poetkom avgusta stvorena slobodna teritorija. Komunisti su prihvatili ugroene seljake mase stajui na elo borbe. Ustaniki talas, koji je u junoj Lici bio najjai, s Graacem i Donjim Lapcem kao uporitima, irio se pod uticajem ustanka u Bosanskoj Krajini i njegovog rukovodstva u Drvaru. Naavi se pod udarom ustanika, Italijani su poeli da kao posrednike iskoriavaju izbegle srpske graanske politiare, s njihovom mrnjom prema ustaama, deklariui se za zatitnike srpskog ivlja od njihovih pogroma. Italijanska politika tienja Srba dola je do naroitog izraaja na tromei Like, Bosne i Dalmacije. Dolaskom izbeglica u Kninsku krajinu i Liku poetkom avgusta 1941. zapoelo je kolebanje kod ustanika, jer su izbeglice (Stevo Raenovi, major Boko Raeta, Vlado Novakovi, ivko Brkovi, Momilo uji i drugi) nastupale sa parolama o prijateljstvu Italijana prema Srbima, pretei odmazdama svakome onome ko napadne Italijane. Kako je najvei broj izbeglica poticao iz Kninske krajine, u tom kraju se najjae i osetio uticaj srpskih nacionalista. Pod njihovim uticajem dolo je do sastanka i razgovora sa Italijanima 11. avgusta. Delegaciju su inili: Duan Mileusni, Boko Raeta, Stevo Raenovi, Milo Torbica, oko Jovani. Ove razgovore podvrgao je kritici Gerilac, list taba gerilskih odreda za Bosansko Grahovo, smatrajui da je traenje autonomije od Kraljevine Italije zabluda. Gerilac se slagao sa konstatacijom pregovaraa da je pokret nastao zbog ustakih zloina nad srpskim narodom, ali je razgovore o autonomiji sa onima koji su doveli ustae kvalifikovao kao najotvoreniju izdaju naroda". Krajem avgusta 1941. Niko Novakovi, Vlado Novakovi, Momilo uji, Stevo Raenovi i drugi su u Paenima poveli nove razgovore sa Italijanima nastojei da Kninsku krajinu, Liku i zapadnu Bosnu stave pod svoju kontrolu, nasuprot Italijanima koji su hteli pacifikaciju toga prostora. Delegati narodnooslobodilakih gerilskih odreda za Bosnu i Liku su u Drvaru 31. avgusta odbacili urovanje" sa naim vjekovnim neprijateljima",

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

135

istiui da cilj borbe nije samo osloboenje srpskog naroda ve i drugih porobljenih naroda nae otadbine". Ustanak se na Kordunu, u Baniji i Gorskom kotaru razvijao postepenije od ustanka u Lici, koji je imao eruptivno obeleje. Na Kordunu je postojala snana partijska organizacija s preko 100 lanova. Izaavi iz Zagreba na Kordun, Rade Konar, sekretar CK KP Hrvatske, insistirao je na otpoinjanju borbe. Posle ustanikog napada na selo tipan, 23. jula 1941, partizanske akcije dobile su u masovnosti. Tokom leta i jeseni po selima Korduna formirani su mali partizanski odredi, koji su krajem 1941. ujedinjeni u Kordunaki NOP odred jaine oko 400 boraca. Ustanak u Hrvatskoj se razvijao u znaku pasivnosti hrvatskog stanovnitva, koje se nalazilo pod jakim uticajem Hrvatske seljake stranke. Generalni sekretar KPJ je traio od hrvatskog rukovodstva da se partijski aktivisti prebacuju na selo i da tu stvaraju partizanske odrede, a posebno da se povea uee hrvatskog stanovnitva u ustanku. HSS je svojim uticajem ometala razvijanje narodnooslobodilake borbe u Zagorju, Moslavini, Slavoniji, mada je krajem 1941. oko 270 slavonskih boraca, Srba i Hrvata, ve sainjavalo jezgro budueg snanog narodnooslobodilakog pokreta. Slavonski partizani borili su se na vanoj saobraajnoj arteriji ZagrebBeograd. Na tlu Slavonije i Moslavine delovali su Psunjski, Papuko-krndijski i Gareniko-azmanski odred. Pod komandom taba Primorsko-goranskog partizanskog odreda nalazila su se decembra 1941. dva bataljona. Krajem godine, takoe, u Liku je upueno preko 100 boraca iz severne Dalmacije, gde je bio formiran Dinarski odred. U gradovima Dalmacije radili su akcioni komiteti i odbori Narodne pomoi. Oslanjajui se na Italijane, srpske graanske snage su avgusta i septembra, predvoene politiarima, koji su se bili sklonili u Split, pokuavale da odvrate narod od borbe, predstavljajui Italijane kao prijatelje Srba, a ustae kao jedine protivnike, i teei da probude bratoubilaki rat u Lici i na Kordunu, u Baniji i Gorskom kotaru nasuprot ustaama, koji su uveravali hrvatsko stanovnitvo da mu preti unitenje od etnika". Hrvatski komunisti morali su da vode borbu na dva fronta: i protiv srpskih i protiv ustakih planova da se borba pretvori u obraun dva naroda.

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Razbijanje ustake vlasti i nemo NDH da ugui ustanak, kao i povremena seljaka stihija, doveli su do intervencije Italijana i njihovog zaposedanja druge i tree zone, navodno radi zatite Srba. Za srpski narod, koji je iskusio ustaka zverstva, italijanska politika zatite nije, meutim, ostajala bez odjeka. Povratak naputenim ognjitima bio je privlaan, a italijanski patronat tumaio se kao spasonosan. Srpski centar u Splitu, s prvacima JRZ, JNS i SDS, ugroavao je, oslanjajui se na Italijane, jedinstvo ustanikih redova, osobito u uslovima kolebanja seljake mase, straha od kaznenih ekspedicija i neizvesnosti ishoda ustanka. Ovoj politici davao je podsticaj i Mihailoviev emisar u Splitu Ilija Trifunovi Biranin, koji je pre 1941. stajao na elu Narodne odbrane, kao i pop Momilo Duji u Kninskoj krajini. Srbi su time dobijali zatitnika u licu okupatora, koji je predstavljao protivteu ustaama i odravao iluziju o davanju autonomije Srbima kako bi proirio svoju zonu uticaja, a na drugoj strani tedeo svoje vojnike od sukoba s ustanikim snagama. No Italijani su svojom politikom dovodili u pitanje strategiju komunista da se srpske seljake mase prevedu na teren narodnooslobodilake borbe i usvoje politiku bratstva i jedinstva. Nacionalistike snage su u pokuajima da razbiju ustanak pretrpele neuspeh. Poetkom 1942. u osam likih bataljona borilo se 4.000 partizana. Ponovnom okupacijom tree zone oktobra 1941, s posedanjem mesta na Kordunu, Italijani nisu uspeli da razbiju ustanak i omogue prodor uticaja velikosrpskih snaga. Partizanski odred Banije i Korduna imao je krajem novembra 1941. est bataljona, s preko 1.400 boraca. U razvijanju ustanka, prebroivanju njegovih oseka u najsloenijim uslovima, vezanim za stav HSS i za velikosrpske tenje kao odgovor na ustaka zverstva, te za protivurenosti ustako-nemake i italijanske politike, srpski i hrvatski komunisti su nastojali da osujete planove okupatora i njegovih saradnika o pretvaranju narodnooslobodilake borbe u nacionalno obraunavanje. U bici za razgorevanje ustanka i za jedinstvo srpskih i hrvatskih masa pali su 1941. Rade Konar, Mirko Kovaevi, Marko Orekovi, Josip Kra i drugi komunisti. Radi objedinjavanja ustanikih snaga u Hrvatskoj obrazovan je oktobra 1941. Glavni tab NOPO Hrvatske s Ivanom Rukavinom kao komandantom i Markom Orekoviem kao

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

137

komesarom, odnosno Vladimirom Bakariem, posle Orekovieve pogibije. Bosna i Hercegovina nacionalno i verski raznovrsne 1941. su, sa nasleenim protivurenostima, postale plodno tlo za nova podvajanja, mrnje, buenje atavizama dalje i blie prolosti. Naviru asocijacije iz Andrieve Travnike hronike u kojoj se francuski konzul pita kako srediti taj Orijent na Zapadu" ili Istok Zapada", sa etiri vere iji su centri bili daleko. Safet Bandovi vidi u ustakom panhrvatskom programu kroatizaciju" Bosne i Hercegovine razvijanjem ideja Ante Starevia o hiVatstvu Muslimana koji nemaju nita sa muhamedanskom pasminom", budui isto evropsko plemstvo, nacionalno Hrvati, hrvatska pasmina", a na drugoj strani prozelitizam kao nasilnu asimilaciju pretvaranjem pravoslavaca u katolike i Srba u Hrvate, kao izraz nacionalno-klerikalne dihotomije prekrtavanja". Kao i u Hrvatskoj, ustanak u Bosni i Hercegovini zainjao se u znaku ustakih divljanja protiv Srba, koji su nalazili spas u zbegovima i samoodbrani. Meunacionalni odnosi u Bosni i Hercegovini dobili su u uslovima okupacije i ustake vladavine jo izrazitije ovinistike oznake. Najjae ustako uporite nalazilo se u zapadnoj Hercegovini, gde su desniarske snage HSS i klerofaistiki elementi preovlaivali jo pre rata. Muslimansko stanovnitvo Bosne i Hercegovine, mahom neprosveeno i zaostalo, pod uticajem verskih voa, dugo je ostalo pasivno prema oslobodilakim tendencijama KPJ. Narod srpskih sela istone Hercegovine (oko Nevesinja, Gackog, Bilee, Trebinja, Stoca, Ljubinja, i dr.) naputao je ispred ustakog terora svoja stanita i sa pokretnom imovinom traio spas u zbegovima na planinama: Babi, Snijenici, Vidui, Bijeloj gori, Babanima, Iliji, Sitnici i drugima. Stvoreni u nudi, zbegovi su iveli kolektivnim ivotom zasnovanim na kolektivnoj organizaciji. Taj ivot Radomir Bulatovi karakterie kao zajedniku borbu, trpljenje, i veliku, beskrajnu nadu u konaan ishod". Umesto hleba kojega nije bilo, troio se krompir; stoka se uvala u krdu, a narod iveo pod vedrim nebom. Nalazei se u bezvodnim planinama, zbegovi su oskudevali u vodi, tako da je vie ena i dece pilo dnevno po jednu uturu vode iz zajednikog burila (bana), koja se najee dopremala nou iz najbliih lokvi. Pored Srba, u strahu od

I 3
NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

reakcije za poinjene zloine ustaa, zbegove su formirali i Muslimani na Berkoviima, u Fatnici, na Prisoju. Srpski narod u Hercegovini, izazvan ustakim zulumima", odgovorio je 3. juna ustankom. Po selima istone Hercegovine stvarana je vojna organizacija od seoskih eta, kojima je cilj bila odbrana od ustaa. Ustanici su vodili borbu sa lokalnim ustakim postajama, ali i sa veim ustakim formacijama, poput one pod komandom ustakog organizatora i koljaa" Jure Francetia. Dva dana posle napada Nemake na SSSR dolo je do opteg pokreta u srpskim selima Nevesinja i Gacka. Nevesinje je napadnuto na Vidovdan, 28. juna 1941, ali je deblokirano dolaskom ustakih pojaanja iz Sarajeva i Mostara. Treeg jula 1941. kod Nevesinja je ubijen ustaki doglavnik Mijo Babi. Povodom smrti ovog zlikovca Paveli je proglasio nacionalnu alost. Ustae su se zatvorile u gradove, a veina srpskog stanovnitva srezova istone Hercegovine nala se toga leta u zbegovima. Vojna organizacija sprovodila se spontano. ete narodne vojske" ije je jezgro nastalo jo u junskim borbama uvrivane su otvaranjem novih desetina, vodova i eta kojima su rukovodili ljudi sa izvesnim vojnim iskustvom. U toku jula i prve polovine avgusta komunisti su radili u zbegovima na organizaciji narodne vojske", formirajui tabove i uvodei disciplinu. Moralno okrepljenje ustanicima dao je crnogorski ustanak, s obzirom na blizinu granice i tradicionalno dobre veze u daljoj i blioj prolosti. U drugoj polovini avgusta dolo je do opte ofanzive ustanikih snaga u celoj istonoj Hercegovini, dobrim delom pod vodstvom komunista. lanovi KPJ su se nali pred problemom da politiki i organizaciono usmere narodni ustanak u pravcu borbe protiv okupatora i njegovih pomagaa, oslobaajui ga eruptivnih ovinistikih akcija protiv muslimanskog stanovnitva. Pustoenjem muslimanskih sela izbijao je na povrinu antimuslimanski ovinizam", kako ga zovu neki uesnici, na ije je manifestacije partijska organizacija odgovorila zahtevom da se komunisti po cenu vlastitog ivota suprotstave svakom pokuaju nasilja nad Muslimanima. Ustanak u Bosni i Hercegovini bio je uslovljen, sem ustakim terorom, ustanikom tradicijom borbe za opstanak i slobodu, koja je ivela u svesti srpskog naroda. Komunisti, mada njihova organizacija u Bosni nije bila jaka niti njen uticaj podjednak u svim krajevima, stali su na elo borbe, otvarajui perspektivu ugroenom srpskom stanovnitvu. Savlaivanjem

U S T A N A K N A R O D A JUGOSLAVIJE

139

stihije ustanka komunisti su otklanjali opasnost da se borba srpskih ustanika izmetne u obraunavanje s hrvatskim i muslimanskim ivljem. U Bosni i Hercegovini ocrtavale su se 1941. etiri ustanike oblasti, svaka sa svojim specifinostima: Bosanska Krajina, tuzlanska oblast, sarajevska oblast i Hercegovina. Pokrajinski komitet KPJ za Bosnu i Hercegovinu odluio je 13. jula 1941. da neke svoje lanove uputi u sredita ovih oblasti, gde su ve delovala oblasna partijska i vojna rukovodstva, sa zadatkom organizovanja oruanih akcija. Kao delegati Pokrajinskog komiteta upueni su Duro Pucar, u Bosansku Krajinu, Ugljea Danilovi, u tuzlansku oblast, Avdo Humo, u Hercegovinu; u pokrajinski rukovodei centar u Sarajevu uli su Svetozar Vukmanovi, Isa Jovanovi, sekretar, i Boria Kovaevi, lan Pokrajinskog komiteta. Ustanak je zapoeo napadom gerilskih odreda na Drvar ujutru 27. jula 1941. godine. Plan napada na Drvar izradio je tab gerilskih odreda za Bosansko Grahovo i okolinu. Napad na ustaku i domobransku posadu izvren je sa tri gerilska odreda. Za borcima su se kretali seljaci naoruani hladim orujem": vilama, kosama, sekirama. Sa prvim osloboenjem Drvara zapoela je oslobodilaka epopeja ovog grada koji e tokom rata biti kula svetilja" i jedno vreme partizanska prestonica". Sa prekidima Drvar je u toku rata bio slobodan 1000 dana. Poetkom avgusta najvei deo Bosanske Krajine bio je zahvaen ustankom. Ustaniki talas se od Drvara i Bosanskog Grahova razlio prema Livnu i Glamou, na kljuki i mrkonjiki srez, na teren Janje i Pljeve, a 29. jula prekrio sav Podgrme. Do prvih borbi na Kozari dolo je 30. jula. Ustanici su opseli ustake i domobranske garnizone. Drvar je, s oko 5.000 boraca, izrastao u ustaniki centar za veliki deo Krajine, Like i Dalmacije. Pod njegovim uticajem stvarala se i via vojna organizacija. ak i u onim krajevima gde je ustanak bio najbolje pripremljen kao u Drvaru, na Kozari, u Bosanskom Petrovcu dolazilo je do probijanja stihije, jer su ovinistike snage meu ustanicima traile da se borba proiri na Turke", podrazumevajui pod ovim Muslimane. Nezavisna Drava Hrvatska suoila se nekoliko meseci nakon obrazovanja sa snanim ustancima u Bosanskoj Krajini, Lici, na Kordunu i u drugim krajevima Bosne i Hercegovine i

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Hrvatske, koji su uglavnom istovremeno izbili, potresajui njene ionako slabe temelje. Krajem jula i poetkom avgusta 1941. dolo je do prvih akcija ustanika u Podlugovima (kod Sarajeva), na Romaniji, Trebeviu, u predelu Bira (u tuzlanskoj oblasti); ustanak je naglo izbio i brzo se proirio u srpskim naseljima oko Han-Pijeska, Vlasenice, Srebrenice, Bratunca, Drinjae. U tuzlanskoj oblasti izdvajali su se ustaniki rejoni Bira, Majevica sa Semberijom i Ozrenom, a u sarajevskoj oblasti Semizovac, Romanija i Kalinovik. Romanijski bataljon je 25. avgusta zauzeo Sokolac i stvorio slobodnu teritoriju. Krajem sptembra narastao je na oko 1.250 boraca. Ustanike snage zauzele su Vlasenicu 10. avgusta. Ozrenski partizanski odred, od nekoliko stotina boraca, postao je krajem septembra zanaajn vojni inilac u dolini reke Bosne. Naletom ustanika osloboeni su krajem avgusta Doboj, Maglaj, Usora, Graanica i Bosansko Petrovo Selo, dok su ustanike akcije u Majevici, Semberiji i Bosanskoj Posavini nosile obeleje partizanskih diverzija i imale mirniji tok u poreenju s borbama u oblasti Ozrena i Trebave, zapadno od Tuzle. Slobodna teritorija u istonoj Bosni graniila se sa zapadnom Srbijom i trpela uticaj tamonjeg razvijenijeg ustanikog arita. Na toj teritoriji itala se uika Borba. Nasuprot komunistikoj politici bratstva i jedinstva, etnici Aima Babia istupali su za obraun s Muslimanima i pljaku njihovih sela. Polovinom avgusta Mihailovi je u krajeve izmeu Zvornika i Bratunca uputio majora Jezdimira Dangia, a poetkom septembra stigao je u istonu Bosnu i major Boko Todorovi. Sporazumom zakljuenim 1. oktobra u Drinjai izmeu Glavnog taba NOPO Bosne i Hercegovine, koji su predstavljali Svetozar Vukmanovi i Rodoljub Colakovi, i majora Dangia predvieno je da se formira zajedniki privremeni operativni tab. Rukovodstvo narodnooslobodilakog pokreta prihvatilo je ovaj kompromis u ime saradnje svih narodnih snaga u borbi protiv okupatora. Dangievi etnici u istonoj Bosni, kao i etnici u Srbiji, na reima su istupali za zajednike akcije, ali i dalje vodili propagandu protiv napadanja okupatora, a za obraun s Muslimanima i Hrvatima i obnovu Kraljevine Jugoslavije. Pod uticajem ove propagande ustanike jedinice su se poele osipati, pogotovu kada su etnici izneli ideju o pripajanju istone Bosne Srbiji, koju je inspirisao general Milan Nedi.

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

141

Do raskida sporazuma iz Drinjae dolo je 16. i 17. novembra 1941. na konferenciji u Vlasenici. Dolaskom 1. proleterske brigade na podruje istone Bosne narodnooslobodilaki pokret je doiveo uspon, istina zakratko, jer je nemaka ofanziva protiv partizanske grupacije s Vrhovnim tabom dovela do ponovnog kolebanja i osipanja u redovima boraca, etnike izdaje i razgovora Dangia s generalom Baderom i predstavnicima Nedievog kvislinkog reima u Beogradu. Za vreme ove ofanzive etnici ne samo to nisu napadali Nemce nego su ih ak proputali na partizanske poloaje. No ni etnike snage nisu ostale kompaktne, jer seljaci nisu eleli da se bore protiv partizana. Da bi uticao na proces diferencijacije etnika, Vrhovni tab je doneo odluku o osnivanju dobrovoljake vojske Jugoslavije, dajui mogunost zavedenim seljacima da, ukoliko su hteli da se bore protiv neprijatelja, stupe u njene jedinice. Neuspeh ustaa da slome ustanak u Bosni imao je za posledicu intervenciju Italijana, koji su iskoriavali ivu ideju o srpskoj autonomiji, kao i u Lici, Dalmaciji, Kninskoj krajini. Vrativi se krajem avgusta u drugu zonu, oni su razvili propagandu u prilog Srba, to je dovelo do raspadanja frontova prema Bosanskom Grahovu, Livnu i Glamou. Italijani su zauzeli Drvar i od kraja septembra do sredine oktobr ponovo okupirali osloboenu teritoriju. Rad lanova KPJ, a posebno grupe komunista koja je dola iz Mostara, znaajno je doprineo boljoj vojnoj organizaciji zbegova i jasnijoj perspektivi oruane borbe u Hercegovini. Ustanike ete su uspele da uspostave kontrolu nad istonom Hercegovinom, ali su poetkom septembra potisnute od nadmonije italijanske sile i kvislinga. Hercegovaki narodnooslobodilaki partizanski odred, s osam bataljona, nastavio je krajem 1941. da se bori protiv Italijana i ustaa. Ustanici istone Hercegovine istupali su protiv etnike politike iekivanja dogaaja i okretanja oruja protiv Hrvata i Muslimana; a s razilaenjem partizana i etnika ustanak je poeo da se otvara prema hrvatskim i muslimanskim masama. Odluke Savetovanja u Stolicama odrazile su se na vojnu organizaciju ustanikih snaga. Na prostoru istone i centralne Bosne obrazovano je do kraja 1941. est odreda: Romanijski, Kalinovaki, Semizovaki, Zvijezda", Biranski, Ozrenski i Majevaki.

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Raznorodne ustanike snage reorganizovane su oktobra 1941, u Bosanskoj Krajini radi stvaranja krupnih partizanskih odreda. Neposredno rukovoenje ustankom preuzeo je Duro Pucar, sekretar Oblasnog komiteta, koji je napustio Banjaluku i izaao na slobodnu teritoriju Podgrmea. Istog meseca je na podruju Podgrmeke i Drvarske brigade obrazovan 1. krajiki narodnooslobodilaki partizanski odred, koji je polovinom decembra imao 800 boraca. Kozaraki partizanski odred preimenovan je u 2. krajiki narodnooslobodilaki partizanski odred. U decembru je poelo formiranje 3. krajikog narodnooslobodilakog partizanskog odreda, ije se operativno podruje prostiralo na srezove Banjaluka, Kotor-Varo, Mrkonji-Grad, Sanski Most, Jajce, Glamo, Livno, Kupres, Bugojno, Travnik, Tesli. Februara 1942. formiran je 4. krajiki narodnooslobodilaki partizanski odred, brojno najjaa jedinica, s oko 2.000 boraca; na njegovom su se podruju pojavile etnike snage Lazara Teanovia i Vukaina Maretia, koje su nastojale da ga razbiju i onemogue njegov uticaj. Krajem februara dovreno je formiranje i 5. krajikog narodnooslobodilakog partizanskog odreda. ovinistike snage Lazara Teanovia, Uroa Drenovia i porunika Vukaina Maretia, podrivale su moral ustanika, uticale na osipanje boraca, slabile politiko jedinstvo, skretale borbu u pravcu Muslimana i Hrvata, u emu su im pomogle italijanska vojna sila, oskudica i surova zima. S pribliavanjem prolea etnici su zapoeli otvorenu borbu protiv partizanskih snaga. Neprekidnim politikim radom i nepokolebljivim stavom o beskompromisnosti borbe komunisti su suzbijali pojave malaksalosti, stihije, ovinizma, nediscipline i anarhije, tenje za ratovanjem samo u zaviajnom kraju. etniko-ustaka kolaboracija protiv narodnooslobodilakog pokreta aprilamaja 1942. ila je naruku zbliavanju i borbenom jedinstvu Srba, Hrvata i Muslimana, razotkrivajui na najoigledniji nain nedoslednost etnike politike navodne odbrane Srba i potpomaui prevazilaenje svih nacionalnih netrpeljivosti na osnovi jedinstva narodnooslobodilake borbe. Makedonska partijska organizacija onesposobljena je petomesenim unutranjim sukobima zbog aktivnosti Metodija atorova. Delegat CK KPJ Dragan Pavlovi suspendovao je Pokrajinski komitet i o tome obavestio partijsko lanstvo, ali destruktiv-

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

1 4 3

na aktivnost atorova nije prestajala. Operativni deo CK KPJ je na sednici odranoj 31. avgusta 1941 kojoj su, sem Josipa Broza, prisustvovali Aleksandar Rankovi, Ivan Milutinovic i Ivo Lola Ribar na osnovu izvetaja Dragana Pavlovia, odluio da ovog ponovo uputi u Makedoniju. Zakljueno je takoe da se lanstvo Partije u Makedoniji pozove na borbu i akcije protiv okupatora, te uputi pismo CK Bugarske partije (komunista) zbog njegovog meanja u rad KPJ, i o ovome izvesti Kominterna. Titova depea Kominterni upuena je 4. septembra 1941. preko zagrebakog punkta CK KPJ; u njoj je on izrazio nesaglasnost, u ime KPJ, s pripajanjem makedonske partijske organizacije Bugarskoj radnikoj partiji (komunista). U pismu Bugarskoj radnikoj partiji (komunista) od 6. septembra 1941. Tito je kritikovao njen odnos prema makedonskoj partijskoj organizaciji, istiui njenu odgovornost za stanje u ovoj. Satorov je optuen zbog spreavanja priprema za poetak borbe, sabotae akcija, rada protiv rukovodstva KPJ i ispoljavanja ovinizma. Postavljajui tezu ,,o jednoj dravi i jednoj partiji" atorov je aneksiju smatrao svrenom injenicom. Otvoreno pismo CK KPJ lanstvu makedonske partijske organiza.cije, od istog datuma, objanjavalo je zato je atorov iskljuen iz KPJ i Pokrajinski komitet suspendovan. lanovima partije naloeno je da stvaraju partizanske odrede i otponu borbu protiv okupatora. Kominterna je jo krajem avgusta 1941. zauzela stav da partijska organizacija Makedonije ostane u okviru KPJ. Odluka Kominterne o Makedoniji oigledno nije bila konana, kao to se vidi iz formulacije depee da Makedonija bude kod Jugoslavije po razlozima praktinim i cjelishodnim", jer se osnovna borba sada vodi protiv nemakih i italijanskih okupatora. Kako je sredstvo te borbe, kae se u njoj, partizanski pokret na jugoslovenskoj teritoriji i pod rukovodstvom KPJ, onda Srpska Makedonija" (Vardarska) treba da postane baza ovog pokreta, koja dezorganizuje pozadinu Njemake i Italije na Balkanu". No bugarski su komunisti, prihvatajui ovaj stav na reima, nastavili da se meaju u rad makedonske partijske organizacije. U novi Pokrajinski komitet s Lazarom Kolievskim na elu, izabran polovinom septembra, uli su Mara Naceva, Borka Taleski, Blagoje Mueto i Bane Andrejev. Ubrzane su pripreme za pokretanje vojnih akcija protiv bugarskog okupatora, koje su

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

tekle u uslovima bugarske politike denacionalizacije i velikobugarskog pritiska, na jednoj strani, a na drugoj uz pokuaje Bugarske radnike partije (komunista) da se revolucionarne snage u Makedoniji odvoje od Komunistike partije Jugoslavije. Makedonski komunisti poeli su da stvaraju vojne tabove u gradovima, a vojne komisije po selima. Od avgusta do polovine oktobra 1941. obrazovano je u Makedoniji nekoliko manjih partizanskih odreda: Skopski, krajem avgusta; Prilepski, sredinom septembra i Kumanovski, polovinom oktobra. Septembra je obrazovan i Pokrajinski tab za Makedoniju, u koji su, sem Lazara Kolievskog, uli Cvetko Uzunovski, Mire Acev, Strao Pindur, Stiv Naumov i Mihailo Apostolski, major Jugoslovenske vojske, koji se posvetio stvaranju partizanskih odreda. Prilepski partizanski odred, od 45 boraca, napao je 11. oktobra 1941. Prilep i posle akcije povukao se iz grada. Taj datum ostao je simbolian poetak borbe makedonskog naroda za njegovu slobodu i ranopravnost u okvirima Jugoslavije. Kumanovski odred Bugari su razbili na Kozjaku i Karadagu. Nezavisno od prvih neuspeha, Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju je 5. novembra 1941. odluio da se borba proiri na celu njenu teritoriju i nastavi formiranje partizanskih odreda, ali je hapenje Kolievskog uticalo da oslabi kurs KPJ na irenje ustanka u Makedoniji. Bugarska radnika partija nije prestajala da se mea u rad makedonske komunistike organizacije, a na drugoj strani Pokrajinski komitet nije imao redovne veze s CK KPJ. Partijsko savetovanje januara 1942. u Skoplju gledalo je na jesenje dogaaje kao na privremene neuspehe, koji su se morali prevazilaziti stvaranjem malih i pokretljivih odreda i pojaanom borbom za politiko jedinstvo naroda. Bugarska politika denacionalizacije sukobljavala se sa sveu makedonskog naroda o svojoj nacionalnoj posebnosti. U prvoj polovini te godine formirani su novi partizanski odredi: bitoljski odred Pelister", Veleki odred, kruevski odred Pitu Guli", Prilepski odred, a jula meseca bitoljsko-prespanski odred Damjan Gruev". Narodnooslobodilaka borba u Vojvodini voena je u tipinom ravniarskom prostoru izdeljenom velikim vodenim barijerama: Tisom izmeu Banata i Bake, i Dunavom, izmeu Banata i Srema, te Srema i Srbije. Maarsko stanovnitvo prihvatilo je okupaciju, a iz redova nemake narodnosne grupe u Banatu formirana je krajem 1941. po zlu uvena SS-divizija Princ

U S T A N A K N A R O D A JUGOSLAVIJE

1 4 5

Eugen". Pokrajinski komitet je na sastanku u Panevu 23. jula iste godine, pod rukovodstvom arka Zrenjanina, odluio da uputi proglas narodima Vojvodine pozivajui ih u borbu protiv neprijatelja. Formiran je i Stab partizanskih odreda za Vojvodinu, u koji su uli Svetozar Markovi, arko Turinski i Danilo Gruji. Na tlu Banata, koji je uoi rata imao jaku partijsku organizaciju od 600 lanova, i oko 1.200 lanova SKOJ-a, obrazovano je prvih meseci ustanka vie partizanskih odreda: 11 u Banatu, dva u Sremu i jedan u Bakoj. Junobanatski partizanski odred (PO) brojio je 10 boraca, Melenaki 50, Aleksandrovaki 15, Karaorevaki 11 (ovaj odred je nastao deobom od Aleksandrovako-karaorevakog), Petrovgradski 30, Kumanaki 20, Mokrinski 30, Dragutinovaki 14, Stajievski (stvoren od delova Petrovgradskog partizanskog odreda), Kikindski 25 i Margitiki partizanski odred. Odredi su se usmerili na diverzije na eleznikim prugama i druge akcije. Na napade i diverzije, sabotae i druge akcije banatskih partizana neprijatelj je odgovorio angaovanjem nemakih operativnih bataljona i folksdojera. Teki porazi prvih odreda u leto 1941. nisu prekinuli aktivnost preostalih ustanikih formacija u Banatu i organizacija KPJ i SKOJ-a. Neuspeh da se Sjedinjeni severnobanatski partizanski odred u oktobru prebaci preko Begeja, Tise i Dunava u Srem, na Fruku goru, da bi tamo prezimio, podudario se s ofanzivom vojno-policijskih snaga neprijatelja protiv banatskih ustanika, iji su ostaci preli u defanzivu, ilegalnost, sklanjali se u baze ili padali pod udarima neprijatelja. Na ogolelom prostoru ravnice u zimu 1941. banatski odredi nisu mogli da se odre, posebno zbog pojaane neprijateljske aktivnosti. Pretpostavke Pokrajinskog komiteta da predstoji brz nemaki poraz na istonom frontu uticale su na njihov nain borbe i tako doprinele velikim gubicima u ljudstvu. Partijsko lanstvo u Bakoj i Baranji, inae oslabljeno proterivanjem srpskih i crnogorskih kolonista doseljenih posle 1918, desetkovale su maarske vlasti hapenjem i progonom, tako da je od 400 lanova KPJ ostalo na slobodi svega 50. Krajem novembra 1941. formiran je u Bakoj ajkaki partizanski odred. Partizanski napadi na" maarske andarme u ablju izazvali su intervenciju vojske iz Segedina koja je blokirala sav abaljski srez i krenula prema salaima uz Tisu, primenjujui represivne mere. Krvavi dogaaji protiv nedunog

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

sveta ponovili su se u urugu, Gospoincima, Titelu, Iloku, Moorinu i Beeju. Ove racije" u ajkakoj proirene su na Novi Sad uz obrazloenje da su se partizani sklonili u gradu. ak je i promaarski srpski politiar u maarskom parlamentu Milan-Lai Popovi morao da u skuptinskom domu ove dogaaje nazove traginom lavinom" koja je ruilakom snagom" pogodila Novi Sad 21. januara 1942. godine. Vojni komandant Novog Sada je tog jutra obavestio stanovnitvo da je racija" poela; zabranio je svaki saobraaj, putovanja, okupljanje, zvonjenje; naredio je zatvaranje crkava. Vojska dopremljena eleznicom tri dana je proeljavala" grad. Novi Sad je bio izdeljen na rejone. Vladika dr Irinej iri izdao je proglas pozivajui vernike da se uzdre od saradnje sa partizanima. Zloin u Novom Sadu 21, 22. i 23. januara 1942. odneo je preko 3.000 ljudi. Maarski faisti, pod rukovodstvom generala viteza Heketelhalmi-Cajdner Ferenca hapsili su graane, odvodei ih vojnim kamionima na Dunav, gde su ih svlaili, streljali i bacali pod led Dunava. Graani Novog Sada ubijani su i po stanovima, na ulicama i na reformatskom groblju. Hortijevci su inscenirali partizanski napad da bi sproveli ovaj neuveni masakr. Prema maarskim izvorima racija" je u Novom Sadu progutala 10003000 ljudi, a u abaljskom srezu oko 3000 ljudi. U memorandumu poslanika Baji ilinskog Endrea regentu Miklou Hortiju od 4. februara 1942. od maarskog terora je u Bakoj izgubilo ivot oko 16.000 ljudi od aprila 1941. do januara 1942. Samo u ajkakoj, po Baji Zilinskom, ubijeno je i u Tisu baeno od 4. do 19. januara 1941. qko 6.175 osoba. ilinski zbivanje naziva novosadskim pokoljem", navodei, da za razliku od ajkake u Novom Sadu nije bilo napada Srba na maarske vojnike i andarme. Opisujui pogrom u Novom Sadu, kae: Ljudi su ubijani u svojim stanovima, unitene su itave porodice zajedno sa decom, kue su opljakane, kase za novac su obijene, a leevi su ubacivani u vojne automobile i odvoeni na Dunav gde su bacani pod led . . . " Neovenosti" ovakvih razmera nazivao je uasavajuim". Stvarnu opasnost nije video tamo napolju ve ovde kod nas". Taj otrov koji se nagomilao ovde unutra, sada se tamo u ablju i Novom Sadu, izlio kao iz nekog groznog prita . . . " Septembra 1941. u Sremu su obrazovani Frukogorski i Podunavski partizanski odred. Frukogorski odred je imao 60, a

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

147

Podunavski 7 boraca. Partizanska grupa od 8 boraca izvela je prvu akciju u Sremu 6. avgusta, oslobaajui zatvorenike iz Preenovakog Prnjavora. Za razvoj narodnooslobodilake borbe u toj oblasti i Vojvodini uopte, poseban znaaj je imalo organizovanje bekstva 32 komunista iz Sremske Mi tro vice 22. avgusta (Ivan Maek, Jovan arko Veselinov, Stanko Paunovi, Jusuf Tuli, Marijan Stilinovi i drugi), koji su se, sem etvorice sa Veselinovom zadrali u Sremu, dok su ostali preli na osloboenu teritoriju Srbije. Pokrajinsko partijsko rukovodstvo Vojvodine, analizirajui iskustvo iz borbi u Banatu i Bakoj, trailo je trajnije oblike dejstva, koji ne bi izazivali velike kadrovske gubitke. Savetovanje Okrunog komiteta za Srem decembra meseca u Peincima dalo je perspektivu narodnooslobodilake borbe u specifinim terenskim uslovima. Komitet su inili, pored sekretara Aima Grulovia, Stanko Paunovi, Jovan Veselinov i Milan Maro vi. Dok je u Banatu i Bakoj zapao u krizu, u Sremu se ustanak u prolee i leto 1942. irio. Na osnovu Titovog pisma upuenog iz Ivania, janura 1942. Srem je potpao pod komandu Glavnog taba NOPO Hrvatske, s obzirom na prekid veza izmeu CK KPJ i krnjeg Pokrajinskog komiteta, koji je nastavio da radi na teritoriji Bake i Banata. KPJ se na Kosovu i Metohiji suoila 1941. sa snanim nacionalnim pritiskom albanske veine na srpsko i crnogorsko stanovnitvo, koji je bio izazvan stvaranjem Velike Albanije, saradnjom albanskih glavara u zemlji s okupatorima i iluzijama masa o nacionalnom osloboenju, to su ih ovi posejali priznajui osnovna nacionalna prava Albancima, koja su im bila usrkaena u Kraljevini Jugoslaviji. Okupatori, naroito italijanski, vodili su podmuklu nacionalistiku politiku, usmerenu na zavadu naroda. U svesti Albanaca bila je iva mrnja na graansku Jugoslaviju zbog reima nacionalne politike i politikog bespravlja, mrnja koju su podsticali Italijani, Bugari, Nemci i albanski glavarski sloj. Rezerve prema jugoslovenskim oznakama KPJ imali su i albanski komunisti prispeli na Kosovo i Metohiju iz Skadra i Tirane nakon aprilskog rata. Kolonisti, Srbi i Crnogorci, izloeni su nasilju, pljaki, i masovno proterivani s Kosova i Metohije. Situaciju u oblasti oteavali su i granini sukobi izmeu albanske milicije (vulnetara) i etnika Koste Milovanovia Peanca. Sastav KPJ je "bio srpsko-crnogorski, s malim brojem komunista Albanaca, koji nisu imali znaajniji uticaj na albansko stanovnitvo. Oblasni komitet za

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

Kosovo i Metohiju je strahovao da u datoj situaciji pokretanje narodnooslobodilake borbe ne dovede do sukoba na nacionalnoj osnovi. Sedmog jula 1941. obrazovan je na Kosovu i Metohiji Vojn komitet, koji su sainjavali Boris Vukmirovi, Mitar Radusino vi i Pa vie Brajovi. Rudarska diverzantska grupa izvela je 30 jula diverziju na iaru u Trepi, a posle akcije ula kao jezgr u Kopaoniki partizanski odred, obrazovan 7. avgusta. Procenjujui uslove na Kosovu i u Metohiji, partijsk rukovodstvo se orijentisalo na politiki rad, slanje boraca Crnu Goru, na Kopaonik i, uopte, u granine krajeve oblasti na stvaranje pozadinskih bataljona, organizovanje odbran kolonistikih naselja. Pozadinski Metohijski narodnooslobodi laki partizanski odred imao je oktobra 1941. oko 780 boraca s 380 puaka. Komandant odreda je bio Petar Brajovi, a politiki komesar Boris Vukmirovi. U sastavu odreda nalazilo se pet bataljona pozadinskog tipa. Kod Pritine je u oktobru obrazovan Kosovski narodnooslobodilaki partizanski odred. Naoruani i organizovani na teritorijalnom principu, Srbi i Crnogorci su obezbeivali svoja sela i ivote od nasilja albanskih kvislinga. Samoodbrana je bila jedino reenje u moru albanske kolaboracije koju je okupator veto podsticao i koristio. Pored vojnih komiteta, desetina i pozadinskih odreda, formirana je i mrea odbora narodnooslobodilakog fonda, koji su radili na prikupljanju materijalne pomoi i obavetenja i propagiranju narodnooslobodilakog pokreta. Prvi takvi odbori javili su se krajem 1941. u Pei, Vitomirici, Kosovskoj Mitroviei. Preko Kosova i Metohije odravana je veza CK KPJ s albanskim komunistima, koju su avgusta 1941. uspostavili delegati Oblasnog komiteta Duan Mugoa i Fadilj Hoda, a kasnije Miladin Popovi, sekretar Oblasnog komiteta i delegat CK KPJ. U leto 1941. osloboeno je u Jugoslaviji oko 40 varoi i varoica, dok su u gradovima delovale ilegalne organizacije. Tek septembra 1943. osloboen je jedan vei grad, Split, posle italijanske okupacije i to iznutra, delovanjem oslobodilakih snaga u gradu, pre nego to su i stigle jedinice NOVJ. Jedinstvena slobodna teritorija u Srbiji, Crnoj Gori, Sandaku i istonoj Bosni bila je velika oko 50.000 km2, s tim to su slobodne teritorije postojale i u zapadnoj Bosni, Hercegovini, Lici i drugim krajevima Hrvatske. Na tlu tzv. Uike republike rodila se nova vlast, nova oruana sila revolucije i na tom

U S T A N A K NARODA JUGOSLAVIJE

1 4 9

prostoru dolo je do sukoba snaga revolucije i graanskog drutva, koje se zalagalo za monarhiju i povratak starog poretka. Krajem 1941. i poetkom 1942. u Jugoslaviji su se, pored manjih partizanskih grupa, borila 43 partizanska odreda, 10 bataljona i jedna brigada, s oko 80.000 boraca ukupno, koji su vezivali neprijateljske snage od 17 italijanskih, 5 nemakih i 5 bugarskih divizija, delove 3 maarske brigade, oruane snage NDH, Nedia i drugih kvislinga, ukupne jaine oko 600.000 vojnika. Ustanike snage mogle su da koriste sanitetsko iskustvo panskog graanskog rata u pogledu organizacije, ratne hirurgije, ali bilo je i pitanja za koja je sanitetska sluba morala da nae nova reenja. Mada je sanitetsko iskustvo steeno u panskom graanskom ratu bilo specifino, kao i sam graanski rat na Iberijskom poluostrvu, ono je imalo neke trajnije vrednosti koje nisu bile bez znaaja i za sanitetsku slubu u narodnooslobodilakom ratu i revoluciji, bilo sa pozitivne ili negativne take gledita. U sanitetskoj slubi interbrigada u drugoj polovini 1937. godine nalazilo se 250 lekara, od kojih 35 hirurga. Meu jugoslovenskim dobrovoljcima, sanitetskim radnicima, nalazilo se est lekara: Adela (Poca) Bohunicki, Nada Dimitrijevi-Nekovi, Dobrila iljak-Mezi, Milovan etkovi, uro Meterovi, Aleksandar Mezi, Blagoje Nekovi, Gojko Nikoli i Grujo Petrovi; tamo su bili studenti medicine Beogradskog univerziteta Olga Dragi-Belovi, Kornelija Sende-Popovi, Dragoslav Jovanovi, Vladeta Popovi-Pinecki i Vladimir Popovi; te bolnike sestre Borka Demi i Liza Gavri. Jugoslovenski sanitetski radnici su se na panskom bojitu neposredno suoili sa znaajem ratne hirurgije, kao najvanijom granom medicine u ratu, organizacijom i radom bolnica, delatnou pokretnih hirurkih ekipa, transportom ranjenika i bolesnika; sa radom epidemioloke slube; dermatologijom i venerologijom, higijenom, higijenskom disciplinom. pansko iskustvo takoe je dobro dolo za proveru principa vojne medicine, za probleme sanitetskog prevoza, za pitanje fizike kondicije boraca, kvalitet vode, sanitetsku taktiku, za znaajni problem evakuacije ranjenika u pozadinu. Izvesno iskustvo je steeno i kasnije u logorima Francuske u koje su posle sloma Republike velikim delom smeteni borci internacionalnih brigada. U logorima Burs, Vernet i drugim

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

medicinsko osoblje se najvie sretalo sa problemima avitaminoze, katara eluca, infekcija, problemima vezanim za ishranu, sluajevima sranih sinkopa. Lekarima interbrigadistima pomagali su u francuskim logorima bolniari jugoslovenskog porekla. Iskustvo narodnooslobodilakog rata pokazalo je da klinika medicina kakva se predavala na medicinskim fakultetima izmeu dva sve'tska rata nije mogla da se identifikuje sa ratnom medicinom. Nedovoljno je bilo i iskustvo steeno u toku sluenja vojne obaveze u vojsci Kraljevine Jugoslavije. U okviru priprema KPJ za poetak antiokupatorske borbe deo mladih ljudi proao je kroz sanitetske kurseve. Prikupljan je sanitetski materijal od poverljivih ljudi, naroito lekara i apotekara, simpatizera KPJ. Ve u toj fazi, a naroito sa poetkom ustanka na tlu zapadne Srbije, formirani su prvi sanitetski kadrovi iz redova lekara-partizana, medicinara i bolniara. Jedno od prvih partizanskih iskustava vezanih za razvoj saniteta govori da je svaki zdravstveni radnik u partizanskom ratu morao biti sve i svja". Zahtev za mirovanjem ranjenika nije se mogao izmiriti u veem delu trajanja narodnooslobodilakog rata sa pokretljivou partizanskih jedinica i evakuacijom ranjenika. Partizanska vojska je od prvog dana oskudevala u lekarima i niem i srednjem medicinskom osoblju. Poseban nedostatak se ogledao u tome to meu tim malim brojem lekara u partizanskim odredima nije bilo hirurga, ili je ovih bilo nedovoljno. Osim toga, predratni lekari nisu sluali na medicinskim fakultetima ratnu hirurgiju, niti su za ovu granu medicine obuavani. NOVJ je oskudevala i u transportnim sredstima, lekovima i medicinskim instrumentima. Lekovi su nabavljani zaplenjivanjem i preko ilegalnih kanala iz gradova pod vlau okupatora. Ustanak naroda Jugoslavije je poeo sa oko 30 lekara, ali ih je u jesen 1941. ve bilo 43. Organizacija saniteta se u prvoj etapi do stvaranja NOVJ razlikovala od jedne do druge jugoslovenske pokrajine. U ustanku naroda Srbije u leto 1941. ustanovljene su male pokretne bolnice po odredima. Stvaranjem vee i stabilnije slobodne teritorije koriene su bolnice u Uzicu, aku, Poegi i drugim mestima. Rauna se da je u ovim bolnicama leeno oko 900 bolesnika. Bolesnici su sa fronta do bolnice prebacivani

USTANAK

NARODA

JUGOSLAVIJE

151

seljakim kolima, kamionima, ali i jednim improvizovanim sanitetskim vozom od aka do Uica i obratno. Sa razvojem partizanskog rata sazrevala je i koncepcija razvoja saniteta. Nova iskustva su se nametala, meajui se sa starim saznanjima. Poetak organizacije sanitetske slube vezuje se za uspostavljanje referenta saniteta pri Vrhovnom tabu, to je iziskivao razvoj ustanka i situacija na osloboenoj teritoriji Srbije u vreme kada se nakupilo preko 700 ranjenika. Organizacija sanitetske slube nije obuhvatala samo partizanske odrede ve i pozadinu, celu osloboenu teritoriju. Gojka Nikolia je situacija na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije podseala na pansko ratite sa prepunim bolnicama, zadahom gnojnih rana, pojavama sepse. U bolnicama su sa partizanskim ranjenicima leali i ranjeni etnici iz vremena zajednikih borbi protiv okupatora. Meu partizanskim borcima nalazili su se u jesen 1941. lekari-partizani: Dejan Popovi, Julka i ura Meterovi, Hrida Gutman, Ajdersen-Rus, medicinar Milka Pavlovi i drugi. Prvobitna organizacija sanitetske slube obuhvatala je odravanje sanitetskog kursa za bolniare u partizanskim odredima. Sanitetska sluba na tlu zapadne Srbije suoila se u jesen 1941. godine sa velikim brojem rtava eksplozije uike fabrike municije 22. novembra 1941. godine, od kojih je dvadesetak imalo opekotine na preko 50% telesne povrine. U najteim transportnim uslovima koji su se mogli zamisliti trebalo je krajem novembra 1941. na brzinu, neoekivano, evakuisati stotine ranjenika iz Uica, jer su prema centru osloboene teritorije bile usmerene jedinice nemakih operativnih divizija. Ranjenici su evakuisani na Zlatibor. Za svega tri dana i tri noi, koristei tri kamiona i jedan autobus, po otroj zimi, sanitetskoj slubi uspelo je da evakuie iz Uica do Kraljevih Voda na Zlatiboru 700 ranjenika i bolesnika. Nemci su, suprotno svim ratnim konvencijama, evakuisane ranjenike poubijali na Kraljevim Vodama. Katastrofa na Zlatiboru ostala je u seanju Nikolia kao strana opomena". Tragedija 150 ranjenika na Kraljevim Vodama ukazivala je na slabost sanitetskih organa koji nisu imali transportne jedinice za prevoz ranjenika i posebnu zatitnu jedinicu za bolnicu. Zavrna faza nemake ofanzive na teritoriji zapadne Srbije odigrala se munjevito i neoekivano, u uslovima ogromne nemake nadmoi u ljudstvu i tehnici. Partizanski odredi bili su iznureni i proreeni borbama sa etnicima i na frontu protiv Nemaca. Iz

I 3 NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

ove katastrofe ranjenika izvueni su zakljuci za budui rad sanitetske slube. Po Nikoliu je iz steenog iskustva proizlazilo da nikada u buduem ratu ne treba dozvoliti koncentraciju ranjenika u jednom mestu, na drugoj strani, da se u uslovima totalnog rata i delatnosti kvislinga nisu mogle gajiti iluzije o apsolutnoj sigurnosti ranjenika i u najzabitijim planinskim predelima. Svaka partizanska bolnica morala je biti stalno spremna za pokret. Istovremeno, masakr ranjenika na Kraljevim Vodama pokazivao je da su se nepokretni ranjenici mogli rasturiti u manjim grupama bono od osnovne komunikacije kojom je prodirao neprijatelj. U Crnoj Gori obrazovane su bolnice po selima, s tim to je u zimu 1941/1942. ustanovljena velika partizanska bolnica na abljaku, na preko 1.400 metara nadmorske visine. Bosanske bolnice su bile improvizovane po zabaenim planinskim mestima, a u Hrvatskoj i Sloveniji takoe su izgraivane u teko pristupanim umskim krajevima. Za najtee ranjenike, nepokretne, bila su izraena podzemna sklonita u kojima su ostajali dok ne prohuji pretraga terena ili ofanziva okupatora i kvislinga. Poseban rizik za ivote bolesnika i ranjenika predstavljala je injenica to je rat voen sa najbrutalnijom silom koju je upoznala svetska istorija, koja se nije obazirala na pravila o humanizaciji rata, ve je nemilosrdno ubijala sve ranjenike koji bi bili zarobljeni. Jednaku, ako ne i veu okrutnost pokazivali su ustae, etnici i drugi kolaboracionisti, prvi prema Srbima, pre svega, a drugi posebno prema komunistima.