FRIDRIH NIE

KNJIGA O FILOZOFU

Prevod s nemakog JOVICA AIN

IZVORNIK Friedrich Nietzsche DAS PHILOSOPHENBUCH

KNJIGA O FILOZOFU

POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF. RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA (jesen i zima 1872. godine)

1
Na pravoj visini sve se stie i jedno je - misli filozofa, dela umetnika i valjani inovi.

2
Trebalo bi pokazati kako sav ivot jednog naroda neisto i zbrkano odraava sliku koju nude njegovi najvei geniji: oni nisu prozivod mase, ali masa pokazuje njihovu reperkusiju. Ili, kakav je odnos? Postoji nevidljivi most od genija do genija - to je istinski real na povest" nekog naroda, sve ostalo je ko zna koja po broju i na senku nalik varijacija u looj grai, kopije izvedene neukom rukom. Etike se snage naroda takode pokazuju u njihovim genijima.

3
U divnom svetu umetnosti - kako su filozofirali? Kada je i vot ispunjen, prestaje li se onda s filozofiranjem? Ne, tek tada po inje istinsko filozofiranje. Njegovo rasuivanje o egzistenciji ka zuje vie, jer pred sobom ima relativno ispunjenje, sve velove umetnosti i iluzije.

8
4

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

U svetu umetnosti i filozofije ovek gradi na besmrtnosti intelekta". Jedino je volja besmrtna; uporedena s njome, kako jadno iz gleda ta besmrtnost intelekta to se postie obrazovanjem koje pretpostavlja ljudske mozgove: - vidljivo je koja je to tek rupa na svirali prirode. Ali, kako genije moe istovremeno biti najvii cilj prirode? Preivljavanje pomou istorije i preivljavanje pomou raanja. Ovde platonovsko raanje u lepom - za roenje genija je, dakle, neophodno premaenje istorije, ono mora da zaroni u lepotu i u njoj se ovekovei. Protiv ikonike istoriografije! Ona sadri barbarizirajui element. Na njoj je da govori jedino o velikom i jedinstvenom, o uzoru. Time je shvaen zadatak novog filozofskog narataja. Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju nita u sebi od istoriara. 5 Nagon za bezobzirnim saznanjem slian je lepom polnom nagonu - znak prostatva!

Postupno izopaavanje pojma istoriara u antici - njegovo rastvaranje u znatieljno sveznalatvo.

8
Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. Da li je on zapravo samo neki sluajno iskrsli putnik? U svakom sluaju, ako je autentian, on nema ta da ini sa sluajnom politikom situa cijom nekog naroda, ve je u odnosu na svoj narod bezvremen. No, otuda nije sluajno povezan sa svojim narodom - ono to je specifino u narodu, objavljuje se ovde kao individuum, i tako se narodni nagon objanjava kao svetski nagon i koristi za reavanje zagonetki sveta. Kroz separaciju, priroda uspeva da svoje nagone sagleda u istom stanju. Filozof je sredstvo da se pone u neumor nom strujanju, da se uz prezir prema beskrajnom mnotvu stekne svest o tipu koji ostaje.

9
Filozof je samooitovanje onoga to se zbiva u radionici pri rode - filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode. Iznad vreve trenutne povesti, sfera filozofa i umetnika je mi mo nude. Filozof je poput konice na toku vremena. Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih opasnosti - on da kada se toak sve bre okree - i zajedno sa umetnou zauzi maju mesto iezavajueg mita. Ali oni poseu daleko napred, jer im veoma sporo posveuju savremenici panju. Narod koji postaje svestan svojih opasnosti - proizvodi genija. 10 Posle Sokrata opte dobro vie nije bilo moguno spaavati, pa je na pozornicu stupila individualizujua etika koja hoe da spase pojedinca.

6
Filozof nije sasvim postrance od naroda, poput nekog izu zetka: Volja i s njim neto hoe. Namera je ista kao u umetnosti - njegovo sopstveno preobraenje i iskupljenje. Volja stremi pre ma istoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja.

7
Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda dolaze u njiho voj filozofiji do izraaja. Ali, to su upravo njihovi klasini nagoni. Vaan je njihov nain bavljenja istorijom.

10

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

11

Nagon saznanja, bez mere i bez sposobnosti biranja, sa istorijskom pozadinom, znak je da je ivot ostario: ogromna je opa snost da individue postanu slabe, pa se otuda njihovi interesi pri nudno sputavaju bilo kojim predmetom saznanja. Opti nagoni su se toliko iscrpli da vie ne zauzdavaju individuum. Germanin je zahvaljujui naukama preobrazio sva svoja ogranienja time to ih je ekscentrirao: odanost, skromnost, uzdrljivost, marljivost, urednost, ljubav prema radu, jesu porodine vrline. Ali, to su i bezoblinost, sva beivotnost ivota, sitniavost - njegov neomeeni nagon saznanja posledica je oskudnosti ivo ta: bez tog nagona, postao bi on sitniav i zao, a i esto je takav uprkos tom nagonu. Sada nam je dat vii oblik ivota, pozadina umetnosti - sa da je tu i neposredna posledica jednog izbirljivijeg nagona sazna nja, tj. filozofija. Uasna opasnost: da se ne stope politiziranje na ameriki nain i nepostojana uenjaka kultura. 11 Lepota ponovo istupa kao mo u sluaju izbirljivijeg nago na saznanja. Bode oi da Sopenhauer lepo pie! I njegov ivot ima vie stila nego ivot univerzitetlija - ali okolnosti ga ne omoguavaju! Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti prstom u nju. Niko ne razumeva kompoziciju. Pritom novinstvo sve vie ruinira oseanje. Moi sauvati uzvieno! 12 Protiv ikonike istoriografije i protiv prirodnih nauka po trebne su gorostasne umetnike snage. Sta filozof mora da ini? Usred mravinjeg gmizanja, da is takne problem egzistencije, osobito vene probleme. Filozof treba da sazna ono to sainjava nudu, a umetnik treba da ga stvara. Filozof treba da najdublje sauestvuje sa op-

tom boli: kao to svaki od starih grkih filozofa izraava neku nudu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem. Gradi svoj svet u toj pukotini. 13 Razjasniti razliku izmeu dejstva filozofije i nauke, kao i razliku u njihovom nastanku. Nije re o ponitavanju nauke, nego o njenom nadvladava nju. Naime, po svim svojim ciljevima i metodima, ona zavisi u potpunosti od filozofskih pogleda, ali to lako zaboravlja. No, vladajua filozofija ima da promisli i problem do kojeg se setepena nauka srne razvijati: na filozofiji je da odreuje vrednost!

14 Dokaz barbarizujuih uinaka nauka. One se lako gube u slubi praktinih interesa". Vrednost openhauerova, zato to on podsea na naivne opte istine: dosuuje sebi da lepo izrie takozvane trivijalnosti". Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju, jer ne mamo plemeniti pojam o peuple1 (publicum). Naa popularna 2 filozofija je za peuple , ne za publiku. 15 Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu, bile bi nam nune neuvene snage umetnosti da bismo slomili neomee ni nagon saznanja, da bismo iznova stvorili jedinstvo. Najvie do stojanstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentrie neomeeni nagon saznanja, veze ga u jedinstvo.

U izvorniku, na francuskom. U izvorniku, na francuskom.

12 16

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU 18

13

Tako valja razumeti starije grke filozofe: oni su zagospoda rili nagonom saznanja. Kako je dolo do toga da je on, poev od Sokrata, postepeno izmicao iz njegovih ruku? Najpre, ak i kod Sokrata i njegove kole, vidimo istu tendenciju: ona je bivala ograniavana individualnim obziranjem na sreu u ivotu. To je poslednja, najnia faza. U to doba re nije bila o individuama, ve o Helenima. 17 Veliki antiki filozofi spadaju u opte ice belenizma: nakon Sokrata, obrazuju se sekte. Filozofija postepeno gubi iz ruku uzde nauke. U srednjem veku uzde nauke preuzima teologija: tada nastu pa opasno doba emancipacije. Opte dobro ponovo iziskuje sputavanje i time, istovreme no, uzdizanje i koncentraciju. Laisser-aller3 nae nauke, kao u sluaju izvesnih politikoekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni uspeh. Kant je, u izvesnom smislu, imao tetan uticaj: jer je bila iz gubljena vera u metafiziku. Niko nije mogao da rauna na njego vu stvar po sebi", kao da je ona bila neki regulatorski princip. Sada shvatamo udnovatu Sopenhauerovu pojavu: on sabira sve jo valjane elemente za ovladavanje naukom. On dopire do najizvornijih problema etike i umetnosti, podstrekava pitanje vrednosti egzistencije. udesno jedinstvo Vagnera i openhauera! Oni potiu iz istoga nagona. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju se ovde za borbu: kao kod Grka. Vraanje obazrivosti.

Moj zadatak: shvatiti unutranju povezanost i nunost sva ke istinske kulture. Zatitno i lekovito sredstvo neke kulture, od nos iste prema narodnom geniju. Posledica svakog velikog sveta umetnosti je jedna kultura: ali esto se, zbog neprijateljskih protivtokova, ne dospeva do tog saglasja nekog umetnikog dela. 19 Filozofija bi trebalo da odrava najvii duhovni tok iz stolea u stolee: time i venu plodnost svega to je veliko. Za nauku ne postoji ni veliko ni malo - ali za filozofiju! Po tom se naelu meri vrednost nauke. Ouvanje uzvienog! Kakav izvanredan nedostatak, u naem vremenu, knjiga ko je zrae herojsku snagu! - ak se ni Plutarh vie ne ita!

20
Kant kae (u drugom predgovoru Kritici istoga uma): Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mesta, a dogma tizam metafizike, to jest predrasuda da se u metafizici moe na predovati bez kritike istoga uma, istinski je izvor svakog neverovanja koje se protivstavlja moralnosti i uvek je ve veoma dogmatino." Veoma vano! Podstakla ga je jedna kulturna potreba! Osobita antiteza znanja i verovanja"! Sta bi o njoj mislili Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali, mi! Kanta tera jedna kulturna potreba: hoe da jedno podruje spase od znanja, podruje u kojem se koreni sve najvie i najdu blje, umetnost i etika - Sopenhauer. S druge strane, on sakuplja sve to je za sva vremena dostoj no da se zna - narodna i ljudska etika mudrost (stanovite sedam mudraca, grki narodni filozofi). On razluuje elemente toga verovanja i pokazuje koliko ma lo upravo hrianska vera zadovoljava najdublju potrebu: pitanje o vrednosti egzistencije!

U izvorniku, na francuskom.

14 21

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

15

Sukob znanja sa znanjem! Sam Sopenhauer upozorava na to miljenje i znanje kojih smo nesvesni. Sputavanje nagona saznanja - da li u korist neke religije? ili neke umetnike kulture, sada to tek treba pokazati; ja sam na drugoj strani. Tome dodajem problem prednosti ikonikog istorijskog sa znavanja, kao i vrednosti prirode. Kod Grka je to sputavanje u korist umetnike kulture (i re ligije?), sputavanje koje hoe da predupredi potpunu neobuzda nost: hoemo iznova da veemo ono to je sasvim odvezano.

nosti koja vlada ivotom. Nije nam dato da iznova proizvedemo takav niz filozofa kakve je stvorila Grka u doba tragedije. Nji hov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. Takav sistem je mogu jo samo kao umetnost. S dananjeg stanovita, i ceo pe riod grke filozofije pripada podruju njihove umetnosti.

24
Sada se satno jo preko umetnosti odigrava obuzdavanje na uke. Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu. Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetno sti! Ona mora sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet po novo donese ivot! Grci nam pokazuju za ta je sposobna: kada je ne bismo imali, naa vera bi bila himerina. Da li se ovde, u vakuumu, moe izgraditi neka religija, zavi si od njene snage. Okrenuli smo se kulturi: nemako" kao iskupiteljska snaga! U svakom sluaju bi religija, ona je za to sposobna, morala da raspolae ogromnom snagom ljubavi, snagom kadrom da ra zori znanje kao to se ono razara u jeziku umetnosti. Ali, moda je umetnost mona ak da sebi stvori jednu reli giju, da rodi mit? Kao kod Grka.

22
Filozof tragikog saznanja. On obuzdava neobuzdani na gon znanja, ne nekom novom metafizikom. On ne uspostavlja nikakvo novo verovanje. On osea tragiki da mu je tlo metafi zike izmaknuto i ne moe ipak da se zadovolji arolikom vrtekom nauke. On izgrauje novi ivot: iznova restituie svoja pra va na umetnost. Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslepljenom nau kom: znati po svaku cenu. Za tragikog filozofa izpunjava se slika egzistencije na kojoj se metafiziko pojavljuje samo antropomorfno. On nije skeptiar. Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj. Kada dospe do svojih granica, nagon saznanja se okree protiv sebe, da bi tada zakoraio prema kritici znanja. Saznanje u slubi najbo ljeg ivota. ak se mora i iluzija hteti - u tome poiva tragiko.

25
N o , filozofije i teologije, koje su sada unitene, jo nasta vljaju da deluju u naukama: ak i kada je korenje izumrlo, ivot jo neko vreme traje u kronji. Istorijsko [Historische] osobito se i nairoko razvilo kao reaktivna snaga protiv teolokog mita, ali i protiv filozofije: ovde i u matematikim prirodnim naukama, apsolutno saznavanje slavi svoje saturnalije; ono najneznatnije to bi ovde doista moglo da bude postignuto vredi vie nego sve me tafizike ideje. Ovde je stepen izvesnosti onaj koji odreuje vred nosti, a ne stepen neophodnosti za oveka. Stari je to sukob izme u verovanja i znanja.

23
Poslednji filozof- to bi mogli biti itavi narataji. Na njemu je jedino da pomogne ivljenju. Poslednji", to je relativno, razu me se. Za na svet. On dokazuje nunost iluzije, umetnosti i umet-

16 26

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

17

28
Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg veka: znanje protiv verovanja. Protiv znanja sada jusmeravamo umetnost: povratak ivotu! Obuzdavanje nagona saznanja! Jaa nje moralnih i estetskih instinkata! Ovo nam izgleda kao spaavanje nemakog duba, pri emu je on opet, sa svoje strane, spasilac! Sutina ovoga duha prispela nam je s muzikom. Sada razumemo kako su Grci svoju kulturu uinili zavisnom od muzike. 29 Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probu di veru za svoje mitsko zdanje podignuto u vakuumu, tj. da se odazove na jednu vanrednu potrebu. Posle Kritike istoga uma, neverovatno je da se to ikada ponovo desi. Naprotiv, mogu da za mislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu uplji nu postavi jedno umetniko delo od estetske vrednosti. Na koji su se slobodno pesniki nain ophodili Grci s njiho vim bogovima! Odve smo zaseli na protivstavljenosti istorijske istine i ne istine. Komino je verovati da hrianski mitovi moraju biti posve istorijski.

To su barbarske jednostranosti. Filozofija sada jo samo moe da istakne relativnost svakog saznanja i njegovu antropomorfnost kao svuda vladajuu snagu iluzije. Time ipak ona vie ne moe da sputa neobuzdani nagon saznanja, koji sve vie sudi prema stepenu izvesnosti i traga za sve manjim objektima. Dok je svaki ovek zadovoljan kada neki dan mine, istoriar zatim rije, kopa i kombinuje za tim danom da bi ga izvukao iz zaborava: i ono malo mora da bude veno, jer je saznatljivo. Za nas vai samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na istoriju, ali ne na ikoniku, ve na jednu produktivnu, podsticajnu povesnu sliku. Grobove ostavljamo na miru, ali se laamo ve no ivog. Omiljena tema vremena: velika dejstva najmanjeg. Istoriarsko rovarenje ima kao celina, primerice, neto velianstveno: ono je poput oskudne vegetacije koja postepeno mrvi Alpe. Vidimo je dan veliki nagon, ali koji raspolae velianstvenim brojem malog orua.

27
Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva velikog!... na ime, kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Teko je shvatiti, predaja esto odumire, mrnja je naprotiv opta, njena vrednost poiva na kvalitetu koji uvek ima malo potovalaca. Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamemnonova pota pomou baklji prenosi samo s vrke na vrku. U tome je zadatak jedne kulture, da se ono to je veliko u nekom narodu ne pojavljuje poput samotnika niti prognanika. Stoga elimo da govorimo ono to oseamo: na posao nije da ekamo da prigueni odsjaj onoga to mi izgleda svetio prodre u doline. Konano, velika dejstva najmanjih stvari zapravo su na knadna dejstva velikih; one su zakotrljale lavinu. Sada imamo muke da je zadrimo.

30
Dobrota i samilost su, sreom, nezavisne od pogubnosti i uspenosti neke religije. Naprotiv, dobro delanje je sasvim odre eno religioznim imperativima. Daleko najvea masa dobrih, du nosti saglasnih dela nema nikakvu etiku vrednost, ve je iznu ena. Praktika moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke re ligije. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna. Kad bi se mogli stvoriti moralni obiaji, moni moralni obi aji! Time bi se obezbedila i moralnost.

18

Fridrib

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

19

Moralni obiaji, ali obrazovani prednjaenjem pojedinih monih linosti. Ne raunam na dobrotu probuenu u masi posrednika, ali oni bi se svakako mogli dovesti do moralnih obiaja, do dunosti uprkos tradiciji. Kada bi oveanstvo ono to je do sada upotrebljavalo za gradnju crkava, upotrebilo za obrazovanje i kole, kada bi ono to je dosad na teologiju sada usmerilo na intelekt! 31 Problem kulture retko je bio tano shvaen. Njen cilj nije najvea moguna srea nekog naroda niti nesputani razvoj svih njegovih darova, ve ona u tanoj srazmeri sebi pokazuje ta razvia. Njen cilj stremi preko zemne sree: stvaranje velikih dela je njen cilj. U svim nagonima koji su odlikovali Grke pokazuje se jedno povezujue jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. Svaki od tih instinkata pokuava da sam postoji do beskraja. Poev od njih, stari filozofi pokuavali su da konstruiu svet. Kultura jednog naroda oituje se u objedinjavajuem pove zivanju nagona toga naroda: filozofija ovladava nagonom sazna nja, umetnost nagonom za oblike i ekstazom, agdpe - erosom, itd. Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono to grka umetnost omoguava da se pojavi zajedno. Sadraj umetnosti zdruuje se sa sadrajem stare filozofije, ali kao filozofiju vidimo koriene izolovane sastojke umetnosti da bi se ovladalo nagonom saznanja. To se mora i moe pokaza ti i kod Italijana: individualizam u ivotu i umetnosti.

Ako je re o vrednosti saznanja, s druge strane neka lepa varljivost, ako se u nju veruje, ima sasvim istu vrednost kao i sa znanje, zapaa se onda da su ivotu potrebne iluzije, tj. neistine drati za istine. ivotu je potrebno verovanje u istinu, ali se onda zadovoljava iluzijom, tj. istine" se posvedoavaju njihovim dejstvima, dokazima po snazi, ne logikim dokazima. Istinito i delotvorno vai kao istovetno, i ovde se priklanja pred silom. - Kako onda uopte dolazi do izvoenja logike demonstracije? U suko bu istine" sa istinom", one trae savez s refleksijom. Svako stvarno stremljenje istini na svet dolazi kroz borbu za neko sveto ubedenje: kroz pdthos borenja: inae ovek nema nikakvog inte resa za logiko poreklo.

33
Kako se odnosi filozofski genij prema umetnosti? Iz direkt nog odnoenja malo toga ima da se naui. M o r a m o da pitamo: ta je u njegovoj filozofiji umetnosti? Umetniko delo? ta ostaje ako je njegov sistem poniten kao nauka? Ali, upravo ono to ostaje mora biti ono to obuzdava nagon znanja, dakle ono u e mu je umetniko. Zato je potrebno takvo obuzdavanje? Jer, posmatrano nauno, iluzija je, neistina, ona koja obmanjuje nagon saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. Vrednost filozofije u tom zadovoljavanju ne poiva u sferi saznanja, ve u sferi ivota: volja za egzistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog vieg obli ka egzistencije. Nemoguno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje: sam je moral takoe u njenoj slubi. Svevladavina volje. Jedan od najistananijih oblika egzistencije, relativna nirvana.

32
Grci kao otkrivaoci, putnici i kolonizatori. Oni razumevaju uei: ogromna snaga usvajanja. Nae doba ne treba da veruje da stoji na tako visokom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna nja: samo je kod Grka sve postajalo ivot! Kod nas to ostaje na saznanju!

34
Lepota i velianstvenost jedne konstrukcije sveta (alias filo zofije) odluuje sada o njenoj vrednosti - tj. ona se prosuuje kao umetnost. Njen oblik e se verovatno preinaiti! Strogo matema tiko formulisanje (kao kod Spinoze), koje je na Getea uinilo to-

20

Fridrih

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

21

liki utisak spokojstva, ima neko pravo jo samo upravo kao estet sko sredstvo izraavanja. 35 Valja utvrditi stav: mi ivimo samo zahvaljujui iluzijama naa svest ee se o povrinu. Mnogo je toga skriveno pred naim pogledom. Ne treba se plaiti ni da je ovek sebe sasvim spoznao, da u svakom trenu prozire sve zakone polunih snaga, mehanike, sve formule neimarstva, hernije, koje su mu potrebne za ivot. Pa ipak, moguno je da shema svega bude spoznata. To nita ne menja u naem ivotu. Za njega su to samo formule apsolutno nesaznatljivih snaga. 36 Svakako, zahvaljujui povrnosti naeg intelekta, mi ivimo u neprestanoj iluziji. To e rei da nam je, da bismo iveli, u sva kom trenutku potrebna umetnost. Nae oko nas zadrava na ob licima. Ali, ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko, onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnika snaga. Vi dimo, dakle, u samoj prirodi mehanizme protiv apsolutnog zna nja: filozof saznaje jezik prirode i veli: potrebna nam je umet nost" i potreban nam je samo deo znanja".

ka poinje od toga da pojedinani individuum uzimamo kao bes krajno vaan - drukije nego priroda koja postupa surovo i kao igrajui se. Ako smo bolji i plemenitiji, to dugujemo izolujuim iluzijama! Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolutno prirodna istina: vrhunska fiziologija shvatie, dakako, umetnike snage ve u naem postajanju, i ne samo u postajanju oveka, ve i ivoti nja. Ona e rei da sa organskim poinje i umetniko. I hemijske preobraaje u neorganskoj prirodi valja moda nazvati umetnikim procesima, mimikim ulogama koje igra izve sna snaga: ali postoji toga mnogo vie (!) to ona moe da igra.

38
Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili ne ka od nauka. Umetnost je po svojim ciljevima i produkciji. Ali joj je sredstvo, predstavljanje u pojmovima, zajedniko s naukom. Jedan je oblik pesnike umetnosti. - Ne treba je razvrstavati; otu da moramo otkriti i okarakterisati novi species. Prirodopis filozofa. - Filozof saznaje stvarajui i stvara saznajui. On ne raste, filozofija se, mislim, ne razvija poput drugih nauka, ak i ako negde poneko podruje filozofa prelazi postepe no u ruke nauke. Heraklit nikada nee ostariti. To je pesnitvo iz van granica iskustva, nastavak mitskog nagona; i bitno u slikama. Matematiko predstavljanje ne pripada sutini filozofije. Premaenje znanja pomou mitotvornih snaga. Kant je zna ajan - znanje i verovanje! Najunutarnjije srodstvo filozofa i ute meljivaa religije. Posebni problem: razglobljavanje filozofskih sistema! To je neuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slino je s religija ma: to je znaajno i karakteristino. 39 Na razum je povrinska snaga, povrinski je. To se naziva i subjektivan". On saznaje pomou pojmova, tj. nae miljenje je

37
Svaka vrsta kulture poinje od toga da je izvesna koliina stvari zastrvena. Napredak oveka zavisi od te zastrvenosti - i vot u istoj i plemenitoj sferi i iskljuivanje prostih nadraaja. Borba protiv ulnosti" pomou vrline bitno je estetske vrste. Ka da velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje, mnogo toga na njima prepokrivamo velom, skrivamo sve okolnosti i sluajnosti koje ine mogunim njihov nastanak, izolujemo ih od nas da bi smo ih potovali. Svaka religija obuhvata slian element: ljudi pod bojom zatitom, kao neto beskrajno vano. Da, svaka eti-

22

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

23

razvrstavanje, imenovanje. Dakle, neto to upuuje na ovekovu prozivoljnost i ne zahteva samu stvar. Jedino raunajui i jedino u prostornim oblicima ima neko apsolutno saznanje, tj. poslednje granice svega saznatljivog jesu kvantiteti. On ne razume nijedan kvalitet, nego samo kvantitet. Sta moe da bude svrha takve povrinske snage? Pojmu od govara najpre slika; slike su iskonske misli, tj. povrine stvari sa ete u ogledalu oka. Slika je jedno, raunska operacija drugo. Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim biem: sta novite oka! Subjekt! Uho uje zvuk! Jedna sasvim druga, ude sna koncepcija istoga sveta. Umetnost poiva na netanosti vida. Kod uha takoe nalazimo netanost, u ritmu, muzikoj tem peraturi itd. I na tome poiva umetnost.

Nae doba mrzi umetnost, kao i religiju. Ono ne eli da se nagodi ni sa upuivanjem na onostranost niti sa upuivanjem na prosvetljenost sveta umetnosti. Ono to dri za nekorisnu poezi ju", zabavu i si. Nai pesnici" su prema tom kroju. No, umet nost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja! elimo da za vas svet pretoimo u slike od kojih ete se najeiti. To je u naim rukama! Zapuite li ui, vae oi e videti na mit. Nae kletve e vas presresti! Nauka mora sada da pokae svoju korisnost! Postala je hra niteljica, u slubi egoizma: drava i drutvo uzele su je pod svoje da bi je iskoriavale za svoje ciljeve. Normalno stanje je rat: mir zakljuujemo samo na odree no vreme.

42
Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umet nosti. Sokratske kole zasedale su usred jednoga mora lepote - ko liko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno troeno. Pre ma tome su se sokratovci ponaali ili neprijateljski ili teorijski. Kod starijih filozofa, naprotiv, vlada delimino slian nagon poput onoga koji je stvorio tragediju.

40
Izvesna snaga u nama omoguava nam da intenzivnije opa amo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna sna ga koja istie isti ritam s one strane stvarne netanosti. To mora da bude umetnika snaga, jer ona stvara. Njeno glavno sredstvo je isputanje, previanje i preuvenje. Dakle, antinauna, jer ne ma jednako interesovanje za sve opaeno. Re sadri jednu sliku, od koje potie pojam. Miljenje ra una, dakle, sa umetnikim veliinama. Svako razvrstavanje je pokuaj da se dopre do slike. Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosimo se povrinski, govorimo jezik simbola, slike; zatim joj pridodajemo neto sa umetnikom snagom, pojaavamo glavne, zaboravljamo sporedne crte. 41 Apologija umetnosti. - Na javni, dravni i drutveni ivot upuuje na ravnoteu egoizma: reenje pitanja kako se postie trpeljiva egzistencija, bez ikakve snage ljubavi, naprosto na osnovu razboritosti u pristrasnim egoizmima.

43
Pojam filozofija i njegovi tipovi. - Sta je zajedniko za sve? Ili je proizaao iz svoje kulture ili je neprijateljski raspolo en prema njoj. Posmatra je poput likovnog umetnika, saoseajan poput religioznog oveka, kauzalno logian poput oveka nauke: sve to nove sveta pokuava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe u pojmove. Nadimanje do makrokosmosa i praeno misaonim posmatranjem - poput glumca ili dramskog pesnika koji se menja zadravajui pri tome svesnost da se projektuje u spoljanje. Di jalektiko miljenje koje poput tua prska odozgo^ Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike, tj. takvog promiljanja.

24 44

Fridrih Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

25

Filozofi. Prirodopis filozofa. Filozof pokraj naunika i umetnika. Obuzdavanje nagona saznanja pomou umetnosti, religio znog nagona jedinstva pomou pojma. Naroito zbliavanje koncepcije i apstrakcije. ta to znai za kulturu. Metafizika kao vakuum. Filozof budunosti? On mora da postane vrhovni sud jedne umetnike kulture, kao i sluba bezbednosti od svih prekoraenja. 45 Filozofsko miljenje treba razotkriti u okrilju svakog nau nog miljenja: ak i ako je u pitanju samo nagaanje. O n o isprednjauje na lakim osloncima: za njim teko dahe razum traei bolje oslonce poto ga mami nagovetena arobna slika. Beskraj no brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo vea brzina? Ne. To je zamah krilate uobrazilje, tj. skakanje s mogunosti na mogunost, koje su privremeno uzete za izvesnosti. Tu i tamo, od mogunosti do izvesnosti i opet do mogunosti. Ali, ta je takva mogunost"? Pomisao, na primer, to bi moda moglo". No kako dolazi ta pomisao? Ponekad sluajno, spolja: neko poreenje, otkrie neke analogije je izaziva. Tada na stupa proirivanje. Uobrazilja se sastoji u brzom sagledanju sli nosti. Refleksija zatim slae pojam na pojam i proverava. Slinost mora da bude zamenjena kauzalnou. Da li se onda n a u n o " i filozofsko" miljenje razlikuje je dino po dozi? Ili moda po podrujima? 46 Ne postoji nikakva filozofija postrance, odvojena od nauke: i tu i tamo se misli na isti nain. injenica da neko nedokazivo fi lozofiranje ima vrednost vie nego obino neka nauna postavka zasniva se na estetskoj vrednosti takvog filozofiranja, tj. na njego voj lepoti i uzvienosti. Ono je prisutno jo kao umetniko delo,

ak i ako se ne moe pokazati kao nauna graevina. Ali, nije li isto i u sluaju naunih stvari? - Drugim recima: ono to odluu je nije isti nagon saznanja, nego estetski nagon - neznatno doka zana Heraklitova filozofija ima veu umetniku vrednost nego sve Aristotelove postavke. Nagon saznanja je, dakle, obuzdan uobraziljom u kulturi nekog naroda. Pri tome je filozof ispunjen najviim patbosom istine: vred nost njegovog saznanja jami mu istinu tog saznanja. Sva plodnost i sva podsticajna snaga povezane su s tim dalekosenim pogledima.

47
Uobraziljna proizvodnja moe se zapaziti u oku. Slinost podstie na najodvanija razvijanja, ali i sasvim drukiji odnosi podstiu, kontrast, i tako bez prestanka. U tome se vidi izvanred na produktivnost intelekta. To je ivot u slikama.

48
Mislei moramo ve imati ono to se trai, zahvaljujui uo brazilji - tek onda refleksija moe da prosuuje. Ona to ini usaglaavanjem sa uobiajenim i esto proveravanim lancima. ta je zapravo logino" u miljenju i slikama? Trezvenom oveku je malo potrebna uobrazilja i ima je malo. U svakom sluaju, neto od umetnikog je u tom proizvoe nju oblika s kojima onda neto prodire u seanje. Seanje izdvaja taj oblik i time ga pojaava. Misliti, to je izdvajati. U mozgu je mnogo vie nizova slika nego to se prilikom mi ljenja koristi: intelekt brzo bira sline slike: izabrana slika opet proizvodi itavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od njih, itd. Svesno miljenje je samo biranje meu predstavama. Dug je put do apstrakcije. 1) Snaga, koja prozivodi obilje slika, 2) snaga, koja bira i naglaava ono slino. Oni koje trese groznica izjednaavaju zidove i tapiserije; je dino zdravi vie vide u tapiserijama.

26 49

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

27

Dvostruka je umetnika snaga: ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira. Svet sna dokazuje da je to tano: ovek tu ne nastavlja do apstrakcije, ili: slike koje mu struje u oima ne vode ga niti ga preobraavaju. Ako se ta snaga pogleda izbliza, onda ni tu nema nikakvog umetnikog, posve slobodnog otkrivanja: bilo bi to neto proiz voljno, dakle nemoguno. Ali, kao to se najistananija zraenja nervne aktivnosti, viena na jednoj povri, odnose u obliku akustikih Hladnijevih figura 4 prema samom zvuku, tako se te slike odnose prema nervnoj aktivnosti koja deluje pod njima. Najprefinjenije treperenje i podrhtavanje! Umetniki proces je fizioloki apsolutno odreen i nuan. Svaka misao izgleda nam na povrini kao proizvoljna, kao da je po naoj udi, a ne primeujemo bes konanu delatnost. Misliti umetniko prvenstvo bez mozga snana je antropopatija: ali tako je i s voljom, moralom itd. udnja je ipak samo jedan vii filozofski in koji bi hteo da se rastereti i izvri pritisak na mozak. 50 Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvantitetima: svi lju di su umetnici, filozofi, naunici itd. Nae vrednovanje odnosi se na kvantitete, ne na kvalitete. Mi potujemo ono to je veliko. Svakako, to je i ono nenormalno. Jer, potovanje prema velikim dejstvima maloga samo je izvesna zauenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzro-

ka. Tek zbrajajui mnogobrojna dejstva i gledajui na njih kao je dinstvo, imamo utisak veliine, tj. pomou tog jedinstva mi pro izvodimo veliinu. Coveanstvo, pak, razvija se samo zahvaljujui potovanju prema retkom, velikom. ak i ono to se samo zamilja kao retko, veliko, na primer udo, ima takvo dejstvo. Uasavanje je naj bolja strana oveanstva. Snivanje kao produetak izabiranja vizuelnih slika. U podrujima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativ no. Ka kvalitetima nas vodi pojam, re. 51 ovek moda ne moe nita da zaboravi. Operacija gleda nja i saznavanja odve je sloena da bi je bilo moguno iznova potpuno izbrisati; naime, svi oblici koje su jednom proizveli mo zak i nervni sistem ponavljaju se od tog trena uestano. Ista nervna delatnost reprodukuje istu sliku. 52 Prava grada svakog saznavanja su najkrhkiji oseaji zado voljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj povrini na kojoj u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono to je oseaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove oseaje. Sutina je oseaja zadovoljstva i nezadovoljstva da se izra ava u adekvatnim pokretima. Time to ovi adekvatni pokreti po novo izazivaju oseaj u drugim nervima, rada se oseaj slike. Darvinizam ima pravo i u miljenju u slikama: jaa slika ra zara slabiju. Posve je bitno da miljenje napreduje sa zadovoljstvom ili nezadovoljstvom: onaj kome to predstavlja tekou, manje je pri premljen za to i otuda ne stie daleko - on se prisiljava, a u ovom podruju to niemu ne koristi.

E. F. F. Chladni (1756-1824), nemaki fiziar, poznat osobito po svojim is traivanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomou vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti uestalost ta lasa. Figure nastale od peska nazivaju se Hladnijeve figure".

28
53

Fridrib Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU 55

29

Ponekad se rezultat obogaen skokovima pokazuje odmah, sa stanovita njegovih konsekvencija, kao istinit i plodan. Da li je neki genijalni istraiva voden nekom tanom slut njom? Da, on upravo vidi mogunosti bez dovoljnih oslonaca, ali da to ipak dri za moguno - svedoi o njegovoj genijalnosti. On veoma brzo prelazi preko onoga to je za njega otprilike dokazivo. Pogrena upotreba saznanja - u venom ponavljanju ekspe rimenta i zbiranja grade, dok se zakljuak ispostavlja ve na osno vu manjeg broja pokazatelja. Tako je i u filologiji: u mnogim slu ajevima je celovitost grae neto nekorisno. 54 Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta, ali spreui la nac slika deluje drukije nego kod umetnika i mislioca: on tera na in. Sasvim sigurno, oseaj slinog, identifikovanje, nuna je pret postavka. Zatim, spomen na sopstveni bol. Biti dobar znailo bi dakle: veoma lako i veoma brzo identifikovati. Re je, dakle, o jednom preobraaju, nalik onom kod glumca. Svaka estitost i svako pravo potiu, naprotiv, od ravnotee egoizama: uzajamno prihvatanje da sebi ne bismo tetili. Dakle, zbog razboritosti. U obliku vrstih naela to onda izgleda druki je: karakterna vrstina. Protivstavljanja ljubavi i prava: kulminaciona taka rtvovanja zbog sveta. Predvianje mogunih oseaja nezadovoljstva odreuje delanje estitog oveka: on empirijski poznaje posledice povrede bli njeg, ali i povrede samog sebe. Naprotiv, hrianska etika je su protna: ona poiva na identifikovanju samog sebe s blinjim. Pre ma njoj, initi dobro drugima znai initi dobro samom sebi, sauestvovati u boli drugih jednako je sopstvenoj boli. Ljubav je po vezana sa eljom za jedinstvom.

Covek trai istinu i sprovodi je u moralnom saobraanju s ljudima; na tome poiva sav zajedniki ivot. Anticipiramo rdave posledice uzajamnog obmanjivanja. Odatle nastaje dunost pre ma istini. Epskom pripovedau se dozvoljava la, zato to se tu ne strahuje ni od kakvog tetnog dejstva. - Dakle, la je dozvoljena tamo gde je prijatna: lepota i ljupkost lai, uz pretpostavku da ne teti. Tako svetenik zamilja svoje bogove: la opravdava njiho vu uzvienost. Izvanredno je teko doarati sebi kao ivo mitsko oseanje slobodne lai. Veliki grki filozofi ive jo potpuno u ozraju tog opravdavanja lai. La je dozvoljena tamo gde se nita istinito ne moe znati. Svaki ovek nou sebi doputa da se neprekidno obmanjuje. Tenju ka istini oveanstvo je beskrajno sporo sticalo. Na e istorijsko oseanje neto je sasvim novo u svetu. Bilo bi mogu no da ono sasvim potisne umetnost. Izricanje istine po svaku cenu je sokratski. 56 Istina i la su fizioloke. Istina kao moralni zakon - dva izvora morala. Sutina istine prosuivana prema dejstvima. Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih istina". U borbi takvih istina", ivih zahvaljujui snazi, pokazuje se potreba za drukijim putem. Bilo obasjavajui sve poev od njega, bilo doseui ga poev od primera, pojava. udesno otkrie logike. Postepeno pretezanje logikih snaga i omeavanje onoga to je moguno od znanja. Neprestana reakcija umetnikih snaga i ograniavanje na ono to je dostojno da se zna (prosuivano prema dejstvu).

30 57

Fridrih Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU 60

31

Borba u filozofu. Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na slabano miljenje, neizmeran pathos istine, koju proizvodi irina njegovog stanovita, prisiljava ga na saopstavanje a ovo, opet, na logiku. S druge strane se proizvodi optimistika metafizika logike trujui i krivotvorei postupno sve. Kao jedina gospodarica, logi ka vodi do lai: jer ona nije jedina gospodarica. Drukije oseanje istine potie iz ljubavi, dokaz po snazi. Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individu alno saznanje, koje pojedinac ne mora da saopti, ali na ta ga obavezuje preobilna blaenost. 58 Biti posve istinoljubiv - divno, herojsko zadovoljstvo oveka u jednoj lanoj prirodi! No, to je samo veoma relativno mo guno! To je tragino! To je tragini Kantov problem! Umetnost sada dobija jedno sasvim novo dostojanstvo. Nauke su, naprotiv, degradirane za jedan stepen. Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada estita. Tako se opet vraamo, dugim zaobilaznim putem, na pri rodno ponaanje (kod Grka). Pokazalo se nemogunim izgraditi kulturu na znanju. 59 Koliko je etiki snaan bio, stoiar pokazuje u tome da je prekrio svoje naelo u korist slobode volje. Za teoriju morala: dravnik esto u politici anticipira potez svog protivnika i preduhitruje ga svojim: ako ja to ne uinim, uinie to on". Neka vrsta nune odbrane kao politiko naelo. Stanovite rata.

Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj stvarajui dodaje i moe da veruje u to god hoe. Neizmerna masa filozofskog miljenja kod Grka (s nastav kom u vidu teologije tokom svih stolea). Velike logike snage pokazuju se, na primer, u redosledu kulturnih sfera u pojedinim gradovima. Neplastiki orfiari u svojim fantazijama, ograniavajui se na alegoriju. Bogovi stoiara bave se samo onim to je veliko, zanemaru jui malo i pojedinano. 61 Sopenhauer osporava delovanje moralne filozofije na mo ralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina, svaki ovek je ve inteligibilno bie (uslovljeno tokom niza narataja!). Ali, snanije podstrekavanje odreenih nadraaja deluje pojmovi ma ipak tako to jaa ove moralne snage. Ne obrazuje se nita no vo, ali stvaralaka energija se koncentrie na jednoj strani. Na pri mer, kategoriki imperativ veoma je ojaao nepristrasni oseaj za vrlinu. I ovde vidimo da pojedinani, izuzetno moralni ovek oa rava podraavanjem. To je ar koju filozof treba da zagovara. Ono to je zakon za vrhunski uzorak mora progresivno da vai kao zakon uopte, ma i kao samo mea za druge. 62 Proces svake religije, filozofije i nauke naspram sveta: on za poinje s najgrubljim antropomorfizmima i nikada ne prestaje da se istanava. ak i zvezdani sistem posmatra ovek kao neto to mu slu i ili je s njim u vezi. U svojoj mitologiji, Grci su elu prirodu rastvorili u Grke. Prirodu su u neku ruku videli samo kao maskeradu i preruava-

32

Fridrib

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

33

nje ljudi-bogova. Po tome su bili suprotnost svim realistima. Protivstavljanje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preobraaji su ono to ih specifikuje. 63 Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavrene ti pove? Ali, pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog primerka, tip savrenstva prebacuje stvarnost. Etiki antropomorfizmi. Anaksimandar: pravda. Heraklit: zakon. Empedokle: ljubav i mrnja. Parmenid: samo bivstvovanje. Anaksagora: nous. Pitagora: sve je broj. 64 Svetska povest je najkraa kada je merimo prema znaajnim filozofskim saznanjima i po strani ostavimo razdoblja koja ih ni su podnosila. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralaku snagu ka kve ne sreemo nigde drugde: oni ispunjavaju najvee razdoblje, oni su doista proizveli sve tipove. To su izumitelji logike. Nije li ve jezik ukazao na ovekovu sposobnost da stvori logiku? Sigurno, to je logika operacija i distinkcija dostojna ve lianja. N o , jezik nije odjednom nastao, nego je logiki ishod bes krajno dugih razdoblja. Ovde valja podsetiti na raanje instinkata: razvijali su se postupno. Milenijumska duhovna delatnost nataloila se u jeziku.

Logiki antropomorfizmi.

Polazi od sebe, najkasnijeg rezultata prirode, i sebi zamilja snage, prasnage, onako kako mu dospevaju do svesti. Uinke naj sloenijih mehanizama, mehanizama mozga, uzima kao da su istovrsni s uincima prapoetka. Poto taj sloeni mehanizam za kratko vreme proizvodi neto razumno, ovek pretpostavlja da svet egzistira tek odnedavno: tvorca to nije moglo da staje mno go vremena, misli on. On veruje da je reju instinkt" neto objasnio i ak nesvesna svrsishodna delanja prenosi na prapostojanje stvari. Vreme, prostor i oseaj za kauzalnost izgleda da su bili dati s prvim oseajem. ovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest, nje gova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se udi sebi i svojoj slo enosti.

66
Staviti u osnovu sveta moralne, umetnike, religiozne potre be, isto je toliko racionalno koliko staviti mehanike, tj. mi ne po znajemo ni udarac ni teinu. (?)

61
Mi ne poznajemo istinsku sutinu ni jedne jedine kauzalnosti. Apsolutna skepsa: nunost umetnosti i iluzije. Teinu moda treba objasniti kretanjem etera, koji se obre zajedno s celim sun evim sistemom oko nekog ogromnog sazveda. 68 Ne moe se posvedoiti ni metafiziko ni etiko ni estetsko znaenje egzistencije. Poredak sveta, shvaen kao sutina sveta, rezultat je naj muniji i najsporiji uasnih evolucija - Heraklit!

65
ovek otkriva tek veoma sporo koliko je beskrajno sloen svet. Najpre ga zamilja sasvim jednostavnim, to e rei povrnim kao to je on sam.

69
Treba dokazati da su ove konstrukcije sveta antropomorfi zmi: da, sve nauke, ako je Kant u pravu. Svakako, postoji ovde

34

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

35

krug u zakljuivanju: imaju li nauke pravo, tada ne stojimo na Kantovim naelima, u pravu li je Kant, tada nauke nisu u pravu. Kantu se onda jo uvek moe prigovoriti da, prihvate li se i svi njegovi stavovi, ipak jo opstaje neoteena mogunost da je svet takav kakav nam se pojavljuje. Lino gledano, ela je ta po zicija, uostalom, nekorisna: niko ne moe da ivi s tom skepsom. Tu skepsu moramo da premaimo, moramo da je zaboravi mo! Koliko toga ne bismo smeli da zaboravimo u ovome svetu! (Umetnost, idealni oblik, temperament.) Ne u saznavanju, u stvaranju poiva na spas! U najviem prividu, u najplemenitijoj ponesenosti poiva naa veliina. Ako nas se svemir ne tie, imamo pravo da ga preziremo.

70
Strana usamljenost poslednjeg filozofa! Priroda ga okamenjuje, kraguji estare nad njim. I usred prirode on vapi: daj zabo rava! zaborava! - Ne, on pati kao titan - sve dok mu izmirenje ne bude ponueno u vrhunskoj tragikoj umetnosti.

ne kao glas umirueg! S tobom, voljeni glasu, s tobom, poslednjim dahom spomena na svu ljudsku sreu, jo mi samo asak ostavi da razgovaram, kroz tebe menjam svoju samotnost i obma njujem se da sam s mnotvom u ljubavi, jer moje srce odbija da poveruje da je ljubav mrtva, ne podnosi jezu najusamljenije samotnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje. ujem li te jo, glasu moj? Sapue li i pri tom proklinje? A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! N o , on jo ivi i motri me jedino s jo vie sjaja i hladnoe svojih ne milosrdnih zvezda, ivi glup i lep kao oduvek, a samo jedno umi re, ovek. Pa ipak! Jo te ujem, voljeni glasu! Jo neko, sem mene, po slednjeg oveka, umire u ovom svemiru: poslednji uzdah, tvoj uz dah umire sa mnom, neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene, posled njeg od nesrenika, Edipa.

73
Na savremenoj nemakoj vidimo da je mogu procvat nau ka u barbarizovanoj kulturi; ak ni korisnost nema nita zajedni ko s naukama (iako izgleda da i, u povlaivanju hemijskih i prirodonaucnih zavoda, isti hemiari mogu da postanu uveni kao kapaciteti"). Ona za sebe ima sopstveni ivotni eter. Neka kultura u opa danju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput nae) ne i ne je nemoguom. Stavie, saznavanje je dobra zamena za kulturu.

71 Promatrati d u h " , proizvod mozga, kao natprirodan! Obogotvoravati ga ak, kakva budalatina! Medu milionima iskvarenih svetova, konano jedan mogu i svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi. ,

'
72 EDIP Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom. Odlomak iz povesti potonjeg sveta. Poslednji filozof, tako sebe nazivam, jer sam poslednji ovek. Sem mene, niko ne govori sa mnom, i moj glas dopire do me-

74
veku, pomraenja periodi zdra intelektualni genij oveka? neke vie svrhe? Ako knjige neke knjige moe smatrati za

Jesu li doista, npr. u srednjem vlja, kao to su to doba spavanja za Ili su ta pomraenja rezultati imaju svoj fatum, onda se i propast fatum koji dugujemo vioj svrsi.

36 Svrbe nas dovode u zabunu. 75

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

37

ava, uspostavlja radi celine. Kvaliteti izgledaju da su samo odre ene preobraene delatnosti jedne materije koja se aktivira prema srazmerama mase i broja. 79 Mi poznajemo samo jednu zbilju - misli. Kako? Ako bi to bila sutina stvari? Ako bi seanje i oseaj bili grada stvari?

Kod filozofa delatnost se produava u obliku metafora. Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. Svaka stvar tei neizmerljivom, individualni karakter je retko ukotvljen u prirodi, nego uvek see dalje. Sporost ili brzina, najvema je ljudsko pitanje. Baci li se pogled na stranu beskrajno malog, svako razvie je uvek beskrajno brzo. 76 Koliko se istina tie ljudi! Najvii i najistiji mogui ivot je u veri imati istinu. Vera u istinu je nuna oveku. Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne me tastaze, ona je potom primenjena na sve gde nije nuna. Sve vrline raaju se iz nudi. S drutvom zapoinje potreba za istinoljubivou. Inae ovek ivi u venim preruavanjima. Dravotvorstvo pobuuje istinoljubivost. Nagon ka saznanju ima moralni izvor.

80
Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbi lje. On je saet iz oseaja i seanja. ovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog ko potie iz sna i koji sam sebe istovremeno sanja. 81 Udarac, delovanje jednog na drugi atom, isto tako pretpo stavlja oseaj. Neto strano po sebi ne moe da deluje na drugo. Ne buenje oseaja nego svesti u svetu jeste ono to izaziva tekou. Ali, ipak je jo objanjivo ako sve ima oseaj. Ako sve ima neki oseaj, tada imamo proimanje najmanjih, veih i najveih oseajnih centara. Te bismo vee ili manje kom plekse oseaja mogli da nazovemo volja". Mi se teko rastavljamo od kvaliteta.

77
Seanje nema nieg zajednikog s nervima, s mozgom. O n o je prasvojstvo. Jer, ovek u sebi nosi seanje svih ranijih pokolenja. Slika seanja je neto veoma tvorako i retko. Isto se tako malo moe govoriti o seanju bez nedostatka ko liko i o nekom apsolutno celishodnom delovanju prirodnih zakona.

78
Postoji li nesvesno zakljuivanje? Zakljuuje li materija? Ona osea i bori se za svoje individualno bivstvovanje. Volja" se najpre pokazuje u promeni, tj. postoji neka vrsta slobodne volje koja, zbog zadovoljstva i izbegavajui nezadovoljstvo, preobraa va sutinu neke stvari. - Materija ima odreeni broj kvaliteta ko ji su protejski, koje ona - nakon zahvata u nju - naglaava, oja-

82
Oseaj, refleksni pokreti, veoma esti i nadovezujui se mu njevito, postupno oivljavajui, proizvode operaciju zakljuiva nja, tj. oseanje kauzalnosti. Od oseaja za kauzalnost zavise pro stor i vreme. Seanje uva u sebi refleksne pokrete. Svest iskrsava sa oseanjem za kauzalnost, tj. seanje je sta rije nego svest. Na primer, kod mimoze imamo seanje, ali ne i svest. Seanje je kod biljke, prirodno, bez slike.

38

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

3_9

Ali, seanje onda mora da pripada sutini oseaja, dakle da je prasvojstvo stvari. Pa onda je isti sluaj i s refleksnim pokretom. Tako neprikosnovenost prirodnih zakona znai: oseaj i se anje su u sutini stvari. Predmet je seanja i oseaja da se, pri do diru s drugom, neka materijalna supstanca odeljuje upravo tako. Ona je to nekad nauila, tj. delatnosti materijalnih supstanci su zakoni u postajanju. No, odeljivanje mora onda da bude dato po sredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva.

litet egzistira za nas, tj. meren je po nama. Odstranimo li meru, ta je onda jo kvalitet? No, ta stvari jesu, moe se pokazati jedino pomou subjekta-merioca postavljenog pored njih. Njihova svojstva po sebi nas se ne tiu, ali utoliko one deluju na nas. Sada valja pitati: kako je nastalo takvo bie merilac? I bilj ka je bie merilac. Opti consensus ljudi o stvarima dokazuje potpunu istodob nost njihovog perceptivnog aparata.

83
Ali, ako zadovoljstvo, nezadovoljstvo, oseaj, seanje, re fleksni pokret spadaju u sutinu materije, onda saznanje oveka see mnogo dublje u sutinu stvari. ela se logika u prirodi tada svodi na neki sistem zadovolj stva i nezadovoljstva. Svako juri za zadovoljstvom i bei od neza dovoljstva; to su veni zakoni prirode. 84 Sve saznavanje je merenje po nekom merilu. Bez merila, tj. bez bilo kakvog ograniavanja, saznavanje ne postoji. U podru ju intelektualnih oblika isto se dogaa kao kada pitam o vrednosti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu poziciju koja je vi a ili je, barem, utvrena da bi mogla da poslui kao merilo. 85 Svedemo li eli intelektualni svet na dra ili oseaj, tada je dva da ita objanjava ta uboga percepcija. Postavka: sasvim je istinito da ne postoji saznanje bez ono ga koji saznaje, niti subjekt bez objekata i objekt bez subjekta, ali to je najpovrnija trivijalnost. 86 O stvari po sebi ne moemo nita rei, jer smo za sobom ostavili stanovite onoga ko saznaje, tj. onoga ko meri. Neki kva-

87
Za biljku je svet onakav i onakav - za nas je takav i takav. Uporedimo li obe perceptivne snage, tada nae shvatanje sveta va i za nas kao tanije, tj. kao ono koje daleko vie odgovara istini. No, ovek se razvijao sporo, i saznanje se jo razvija, dakle slika sveta postaje sve istinitija i potpunija. Prirodno, to je samo odra avanje, koje biva sve jasnije. Ali, samo ogledalo nije nita strano i nepripadajue sutini stvari, nego je i ono nastajalo sporo poput sutine stvari. Uoavamo tenju da se ogledalo uini to adekvatnije. Nauka nastavlja prirodni proces. Tako se stvari odraavaju na sve istiji nain: postupno oslobaanje od svega to je odve antropomorfno. Za biljku je eli svet biljka, za nas je on ovek.

88
Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi zaetnici svih stva ri - stvari su se postupno objanjavale u analogiji s pojedinim ljud skim svojstvima - najzad se dospelo do oseaja. Veliko pitanje: da li je oseaj prainjenica sve materije? Privlaenje ili odbijanje? 89 Nagon za istorijskim saznanjem - njegov cilj je shvatiti o veka u postajanju, i iskljuiti tu svako udo. Taj nagon zaklanja

40

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU 94

41

izuzetno snani nagon za kulturom: saznavanje je ista rasko, i me savremena kultura ne biva nita via. 90 Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime, sudbinu sve ta povezati sa sudbinom oveka, tj. vrhunsku evoluciju oveka razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. Iz tog filozofskog nago na sve nauke crpe svoju hranu. Coveanstvo unitava najpre reli gije, zatim nauku. 91 I Kantovu teoriju saznanja ovek je odmah iskoristio za ve lianje oveka: jedino u njemu svet ima realnost. Sa Svetom se u ljudskim glavama igra kao loptom. Zapravo, to znai samo: mi sli se da postoji jedno umetniko delo i neki glupi ovek da bi ga razmatrao. Svakako, za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni fenomen jedino ako je i on sam jo umetnik i ustoliava oblike. Srano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umetniko delo nema ak ni realnost. Oblici intelekta nastali su, postepeno, iz materije. Po sebi je verovatno da su oni strogo adekvatni istini. Otkuda bi onda tre balo da potekne aparat koji bi otkrio neto novo? 92 Izgleda mi da je glavna sposobnost opaati oblik, to jest po ivati na ogledalu. Prostor i vreme su samo merene, prema ritmu merene stvari. 93 Ne treba da beite u metafiziku, ve da se aktivno rtvujete za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalakog idealizma.

Sve znanje nastaje odvajanjem, razgraniavanjem, omedavanjem; nikakvo apsolutno znanje neke celine! 95 Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni oseaji? Ne verujem. Ali gde nastupaju umetnike snage? Sigurno u kristalu. Ob razovanje oblika; ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuirajue bie? 96 Muzika kao suplement jezika: mnoge nadraaje i ela nadraajna stanja, koja jezik ne moe da prikae, doarava muzika. 97 Nijedan oblik ne postoji u prirodi, jer ne postoji unutranje i spoljanje. Sva umetnost poiva na ogledalu oka. 98 Sigurno je da ljudsko ulno saznanje traga za lepotom, ono preinaava svet. Za im udimo lovei dugo? Hoemo li da prevazidemo naa ula? Neprestano saznanje vodi do runog i mr skog. - Biti zadovoljan umetniki intuiranim svetom!

im hoemo da saznamo stvar po sebi, tada je ona upravo ovaj svet - saznavati je moguno jedino kao odraavanje i samomerenje prema nekom merilu (oseaj).

42

Fridrih

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU 104

43

Mi znamo ta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje je ste hteti saznavati bez saznanja. 100 Takozvane nesvesne zakljuke valja svesti na sveouvajue seanje, koje nudi iskustva paralelne vrste i time ve spoznaje posledice nekog delanja. To nije anticipacija uinka ve oseanje: isti uzroci, isti uinci, proizvedeni zahvaljujui slici u seanju. 101 Nesvesni zakljuci podstiu moje razmiljanje: bie to onaj prelaz sa slike na sliku; poslednja dosegnuta slika deluje onda kao nadraaj i motiv. Nesvesno miljenje mora se ispunjavati bez poj mova: dakle, intuitivnim gestovima. Ali, to je postupak zakljuivanja kontemplativnog filozofa i umetnika. On ini isto ono to svako ini u fiziolokim linim na gonima, prevodi na bezlini svet. Ovo miljenje u slikama nije unapred strogo logike priro de, ali je ipak vie ili manje logiko. Filozof se onda trudi da na mesto slikovnog postavi pojmovno miljenje. I instinkti izgleda da su takvo slikovno miljenje, koje se, najposle, pretvara u najdrai motiv. 102 Odve lako nam se deava da Kantovu stvar po sebi pomeamo sa istinskom sutinom stvari koju sreemo kod budista, tj. stvarnost pokazuje sasvim privid ili je neka pojava sasvim adekvat na istini. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujueg pomeani su jedno s drugim. U vakuumu rastu sve mogue praznoverice. 103 Filozof uhvaen u mree jezika.

Hou da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa, koji hoe saznanje, filozofa oveanstva. Veina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da ak ne primeuje ta se dogaa. Ja hou da kaem i uinim primetnim ono to se dogaa. Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom tenjom nauke. Jer, sve nauke poivaju samo na optoj osnovi filozofa. Treba po kazati ogromno jedinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni uenjak. 105 Beskonanost je prapoetna injenica: trebalo bi jedino ob jasniti odakle potie konano. Ali stanovite konanog je isto ulno, to jest obmana. Kako je moguno odvaiti se da se govori o nekom odree nju zemlje! U beskonanom vremenu i beskonanom prostoru nema ci ljeva: ono to je tu, veno je tu, u ma kom obliku bilo. Kakav me tafiziki svet iz tog ishodi, ne da se predvideti. Bez ma kakvog oslonca te vrste oveanstvo mora biti spo sobno da stoji - u tome je ogroman zadatak umetnika! 106 Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji samo za neko bi e koje osea. Isto tako i prostor. Oblik u celini pripada subjektu. To je dokuiti povrine kroz ogledalo. Sve kvalitete moramo izuzeti. Stvari ne moemo misliti kakve jesu, jer ih upravo ne bismo smeli misliti. Sve ostaje takvo kakvo jeste, tj. svi kvaliteti odaju neko neodredivo apsolutno stanje stvari.

44
107

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU 111

45

Uasna konsekvencija darvinizma, kojeg uostalom drim za istinitog. Sve nae potovanje odnosi se na kvalitete, koje drimo za vene: moralno, umetniki, religiozno itd. Sa instinktima ne napreduje se ni korak da bi se objasnila svrsishodnost. Jer, upravo ti instinkti su ve proizvod beskrajno dugo produavanog procesa. Volja se ne objektivira adekvatno, kao to kae openhauer: tako izgleda ako se polazi od najizvedenijih oblika. I sama volja je najsloeniji rezultat u prirodi. Nervi koji su pretpostavljeni. ak ni sila tee nije jednostavan fenomen, nego opet uinak kretanja sunevog sistema, etera itd. I mehaniki udarac i takode neto sloeno. Eter sveta kao pramaterija. 108 Sve saznavanje je odraavanje u sasvim odreenim oblici ma, koji ne egzistiraju unapred. Priroda ne poznaje nijedan oblik, nijednu veliinu, ve jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari kao velike i male. Beskonano u prirodi: ona nema nigde i nika kvu granicu. Jedino za nas postoji konano. Vreme je deljivo do beskonanog. 109 Objektivna vrednost saznanja - ono nita ne ini boljim. Ono nema poslednji svetski cilj. Vrednost istinoljubivosti. - Da, ona ini boljim! Njen cilj je propast. Ona rtvuje. Naa umetnost je odslik beznadnog saznanja. 110 oveanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast.

Da je ovek postao ovakav a ne drukiji, doista je ipak nje govo delo: njegovo je bie da je tako zapleten u iluziju (san) i upu en na povrinsko (oko). Nije li, konano, udesno da i nagoni za istinom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno bie? 112 Oseamo se veliki kada ujemo o nekom oveku iji je ivot bio povezan s nekom lai a koji ipak nije lagao - jo vie ako ne ki dravnik, radi istinoljubivosti, razara carstvo. 113 Nai obiaji postaju vrline zahvaljujui slobodnom prevoe nju u carstvo dunosti, tj. time da neprikosnovenost uvodimo u pojmove; nai obiaji postaju vrline time to sopstveno dobro dr imo za manje vano od njihove neprikosnovenosti - dakle, r tvovanjem individuuma ili bar nagovetenom mogunou takvog rtvovanja. - Tamo gde poinje umanjivanje vanosti individuu ma, poinje i carstvo vrlina i umetnosti - na metafiziki svet. Na roito ista bila bi dunost ako u sutini stvari nita ne bi odgo varalo moralnom. 114 Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala sluajno, tj. bez neke umne svrhovite namere. Kao proirenje ili kao utvrivanje i uvrivanje nekog naina miljenja i delanja nunog u izvesnim sluajevima. 115 ovek nije tu po prirodi radi saznavanja - istinoljubivost (i metafora) proizvele su sklonost ka istini. Dakle, jedan moralni fe nomen, estetski uopten, proizvodi intelektualni nagon.

46 116

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

47

Slino podsea na slino i tako se poredi: to je saznavanje, brzo supsumiranje istorodnog. Jedino slino percipira slino: fizi oloki proces. Isto ono to je seanje jeste i percepcija novog. Ne misao na misao 117 Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji deli da oitu je - gledajte oveka i znaete ta moete da oekujete od sveta. 118 U nekim okolnostima, nuda raa istinoljubivost kao sred stvo egzistencije drutva. estim upranjavanjem nagon ojaava i sada se, zahvaljuju i metastazi, neopravdano prenosi. Pretvara se u sklonost prema samom sebi. Upranjavanje za odreene sluajeve postaje kvali tet. - Sada imamo nagon prema saznanju. To pooptavanje odigrava se pomou pojma koji se ukljuu je u niz. Jednim lanim sudom zapoinje taj kvalitet - biti istinit znai biti uvek istinit. Iz toga se raa sklonost da se ne ivi u la i: odstranjivanje svih iluzija. Ali, on je lovljen od zamke do zamke. 119 Dobri ovek hoe sada takoe da bude istinit i veruje u isti nu svih stvari. Ne samo drutva ve i sveta. Veruje tako i u dokuivost. Jer zbog ega bi svet trebalo da ga obmanjuje? On prenosi, dakle, svoju sklonost na svet i veruje da i svet prema njemu mora da bude istinit. 120 Smatram da je lano govoriti o nekom nesvesnom cilju oveanstva. Ono nije celina poput mravinjaka. Moda je moguno

govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada, jednoga naroda: ali ta znai govoriti to o nesvesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?! 121 Na nemoguem se rasplodava oveanstvo, to su njegove vrline - kategoriki imperativ, poput molitve deurlijo, volite se" su takvi zahtevi za nemogunou. Tako je ista logika nemogueg ona na kojoj se odrava nauka. Filozof je ono najree usred onoga to je veliko, poto je sa znavanje do oveka dopiralo jedino uzgred a ne kao iskonski dar. Ali je stoga i najvii tip onoga velikog. 122 Naa se prirodna nauka kree ka propasti, cilju kojem vodi i saznanje. Nae istorijsko obrazovanje kree se ka smrti svake kulture. Borei se protiv religije, ono usput unitava kulture. To je neprirodna reakcija protiv stranog religioznog priti ska - dovodei sada do ekstrema. Bez ikakve mere. 123 Izuzetno veliajan, jedan poriui moral, zato to je udesno nemogu. ta znai to ako ovek s nesputanom sveu kae Ne! dok sva njegova ula i nervi kazuju Da! i svako vlakno, svaka e lija se suprotstavlja. Kada govorim o uasnoj mogunosti da saznanje vodi u propast, u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment sadanjem pokolenju: ono u sebi nema nita od takvih tendenci ja. Ali kada se pogleda na tok nauke poev od petnaestog stolea, svakako se oituju takva mo i mogunost.

48
124

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU 125

49

Povezani, prooseana dra i pogled na neki pokret daju kauzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime odreeni oseaj i odreena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajed no: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuena od volje i i na, zakljuivanje po analogiji. Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste izmeu htenja i i njenja - to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumaimo odnos dve uvek skupa zahvaene promene. Namera ili htenje da je nomina, injenje - verba. ivotinja kao hotea - to je njena sutina. Polazei od kvaliteta i ina: svojstvo vodi od nas do delanja: dok je u osnovi tako da mi poev od akcija zakljuujemo na svoj stva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije odreene vrste. Dakle, na prvom mestu je akcija i nju povezujemo s nekim svojstvom. Najpre nastaje re za akciju, odatle re za kvalitet. Taj od nos prenesen na sve stvari jeste kauzalnost. Najpre videti", zatim vid". Onaj koji vidi" vai za uzo rak vienja". Izmeu ula i njegove funkcije oseamo zakonomerni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od ula na funk ciju ula) na sve stvari. Parafenomen je: dovesti u vezu nadraaj koji se osetio u oku sa okom, tj. dovesti u vezu pobuivanje ula sa ulom. Jedino je nadraaj ono to je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i na zvati ga videti" zakljuivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki na draaj kao delatnost, neto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi oseaj kauzalnosti tj. prvi oseaj uspostavlja ve taj oseaj kauzal nosti. Unutranja sprega drai i delatnosti prenesena na sve stva ri. Na dra se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naih ula sebi tumaimo svet, tj. svuda pretpostavljamo kauzalnost, jer sa mi neprestano doivljavamo takve promene.

Vreme, prostor i kauzalnost samo su metafore saznanja, ko jima sebi tumaimo stvari. Dra i delatnost povezane: kako do to ga dolazi ne znamo, niti ijednu kauzalnost razumemo, ali je nepo sredno iskuavamo. Svako trpljenje izaziva injenje, svako inje nje trpljenje - to najoptije oseanje ve je metafora. Opaeno mnotvo pretpostavlja onda ve vreme i prostor, jedno za drugim i jedno pokraj durugog. Jedno-pokraj-drugog u vremenu proizvo di oseaj prostora. Oseaj vremena dat sa oseanjem 5 uzroka i posledice, kao odgovor na pitanje o stepenu brzine pri razliitim kauzalnostima. Oseaj prostora tek metaforiki izvesti iz oseaja vremena ili obratno? Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj druge 126 Jedini nain da savladamo mnotvo jeste da razvrstavamo, npr. elu jednu skupinu akcionih naina nazvati neustraivo". Sebi ih objanjavamo kada ih stavimo u rubriku neustraivo". Sve objanjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubriciranje. - Sada neustraivim skokom: mnotvo stvari stavljeno je pod jedan eir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogo brojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Talesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obuhvata mnogo brojne akcije i vai kao uzrok. Koja je apstrakcija (svojstvo) ka dra da obuhvati mnotvo svih stvari? Kvalitet vodenast", vla a n " . eli svet je vlaan, dakle biti vlaan je eli svet. Metonimi ja. Lano zakljuivanje. Predikat je zamenjen jednim zbirom pre dikata (definicija).

-' Valja znati da su u nemakom jeziku Gefiihl i Empfindung semantiki mnogo blie nego to su to oseanje i oseaj u srpskom. Pa ipak, uprkos mogunim nesporazu mima, prevodilac se odluio na to reenje da bi istakao Nieovu upotrebu dve reci.

50 127

Fridrib

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

5J_

Logiko miljenje, jedva upranjavano kod Jonaca, razvija se sasvim polako. Lana zakljuivanja shvatiemo tanije kao me tonimije, tj. retoriki poetiki. Sve su retorike figure (tj. sutina jezika) pogreni silogizmi. I time zapoinje um! 128 Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je nastao jezik, tj. nelogiki. Na to se sada nadovezuje pathos istine i istinoljubivosti. To najpre nema nieg zajednikog s logikim. Kazuje samo da se ni kakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u fi lozofiji najpre su nesvesne i veoma teko dopiru do svesti. N o , sa susretanjem razliitih, pomou istog pathosa ustanovljenih filozo fija (ili religioznih sistema) nastala je naroita borba. Pri susretu neprijateljskih religija svaka je traila pomo u tome to je drugu proglaavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemima. To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara! Uzdisali su. Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed logike: ona primeuje beskrajnu tanost rubriciranja. 129 Na tropima, ne na nesvesnim zakljucima, poivaju naa ulna opaanja. Slino se identifikuje pomou slinog - otkriti ne ku slinost negde izmeu jedne i druge stvari jeste praproces. Seanje ivi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafenomen. - I to pretpostavlja in vienja oblika. Slika u oku je merodavna za nae saznavanje, kao to je, zatim, ritam za na sluh. Po injui od oka nikada ne bismo doli do predstave o vremenu, od uha - do predstave o prostoru. ulu dodira odgovara oseaj kauzalnosti.

S poetka, slike u oku vidimo jedino u nama, zvuk ujemo jedino u nama - odatle do prihvatanja spoljanjeg sveta veliki je korak. Biljka, na primer, ne osea spoljanji svet. ulo dodira i, istovremeno, vidljiva slika pruaju dva jukstaponirana oseaja, i ovi - budui da se uvek pojavljuju zajedno - bude predstavu o jednoj sprezi (posredstvom metafore - jer nije sve to se zajedno pojavljuje meusobno povezano). Apstrakcija je proizvod od najizuzetnije vanosti. To je traj ni utisak, utvren i uvren u seanju, koji odgovara mnogim i mnogim pojavama i koji je, stoga, prema svakoj pojedinanoj od ve neuklopljiv i nedovoljan. 130 Neistinitost oveka prema sebi i prema drugome: pretpostav ka nepoznavanje - nuna da bi egzistirao (sam - i u drutvu). U vacuum se umee obmana o predstavama. San. Preuzeti pojmovi (koji, uprkos prirodi, vladaju kod staronemakih slikara), razliiti u svim vremenima. Metonimije. Nadraaj, ne potpuno saznanje. Oko nudi oblike. Vezani smo za povrinsko. Nagnue ka lepom. Nedostatak logike, ali metafore. Religije, filozofije. Podraavanje. 131 Podraavanje je sredstvo svake kulture, kojim se potpuno izgrauje instinkt. Svako poreenje (pramiljenje) jeste podraa vanje. Vrste se obrazuju tako to samo slini primerci snano po draavaju prve, tj. podraavaju najvee i najjae uzroke. Podraa vanjem se vaspitava i usauje druga priroda. U rasploavanju je nesvesna reprodukcija najprimetnija, a pri tom i vaspitavanje ne ke druge prirode. 132 Naa ula podraavaju prirodu, pri emu je uvek jo vie iz otravaju.

52

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

53

Podraavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni prenos primljenih slika u hiljade delotvornih metafora. Ono Analog no. -

133
Koja mo tera na podraavanje? Prisvajanje nekog stranog utiska pomou metafora. Nadraaj - zapamena slika, povezano metaforom (zakljuivanje po analogiji). Rezultat: slinosti su ot krivene i oivljene. Ponovljeni nadraaj odigrava se jo jednom povodom zapamene slike. Percipirani nadraaj - sada ponovljen u mnogim metafora ma, pri emu se srodne slike prilivaju iz razliitih rubrika. Sva percepcija pogaa neko mnogostruko podraavanje nadraaja, ali s prenosom na razliita podruja. Oseani nadraaj - prenet na srodne nerve, tu ponovljen u prenosu, itd. Ono to se deava je prevoenje jednog na druge ulne uti ske: pri odreenim zvucima poneko neto vidi ili neto kua. To je posve opti fenomen. 134 Podraavanje je protivstavljeno saznavanju po tome to sa znavanje nee da dopusti da vai upravo nikakav prenos, nego hoe da odri utisak bez metafore i bez konsekvencija. U tu svr hu je utisak okamenjen, zahvaen je i obeleen pojmovima, zatim usmren, presvuen i mumifikovan i konzervisan kao pojam. N o , nema nikakvih doslovnih" izraza ni doslovnog sazna vanja bez metafore. Ali postoji zavaravanje o tome, tj. vera u isti nu ulnog utiska. Najobinije metafore, istroene, vae sada kao istine i kao mera za najrede. Ovde jedino po sebi vlada razlika iz meu navike i novosti, uestalosti i retkosti. Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama, dakle podraavanje koje se vie ne osea kao podraavanje. Pri rodno, dakle, ono ne moe da prodre do carstva istine.

Pathos nagona za istinom pretpostavlja uvianje da se raz liiti metaforiki svetovi, razjedinjeni, meusobno bore, npr. san, la itd. i obian i istroen nain sagledavanja. Prvi je redi, drugi ei. Tako se istroenost bori protiv izuzetka, redovito protiv neobinog. Otuda je tovanje dnevne stvarnosti pre na redu od sveta sna. N o , retko i neobino je draesnije - la se osea kao dra. Poezija.

135
Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog x prema y prema z. Prirodne zakone definiemo kao relacije prema nekom x, y, z, pri emu nam je svako sa svoje strane poznato jedino kao relaci je prema nekom drugom x, y, z. Sasvim strogo uzevi, saznavanje ima jedino oblik tautologije i prazno je. Svako saznanje, koje nas unapreuje, identifikovanje je neistovetnog, slinog, tj. bitno je nelogiko. Samo tim putem zadobivamo neki pojam i potom inimo kao da bi pojam ovek" bio neto injeniki zasnovano, dok smo ga zapravo mi sami obrazovali isputanjem svih individual nih crta. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom ta kvom pojmu: ali ovde su, prvo, priroda i, zatim, pojam antropomorfni. Previanje individualnog daje nam pojam i time poinje nae saznanje: u rubriciranju, u ustanovljavanju rodova. Ali, to me ne odgovara sutina stvari: to je proces saznanja koji zahvata sutinu stvari. Mnoge pojedinane crte odreuju nam neku stvar, ne sve: istovetnost ovih crta podstie nas da mnoge stvari podvedemo pod jedan pojam. Bia produkujemo kao nosioce svojstava i apstrakcija kao uzroke tih svojstava. injenica da nam se neko jedinstvo, drvo, na primer, pojavljuje kao mnotvo svojstava, relacija, na dvostruki je nain antropomorfno: najpre, to razgranieno jedinstvo drvo" ne postoji - proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku, prema obliku), svaka relacija, naime, nije istinska apsolutna rela cija, nego je opet antropomorfno obojena.

54 136

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU 139

5J_

Filozof ne trai istinu nego metamorfozu sveta u oveku: on se bori za razumevanje sveta sa samosveu. On se bori za asimi laciju: zadovoljan je ako je negde uspeo neto da postavi antropomorfno. Kao to astrolog vidi svet u slubi pojedinanih indivi dua, tako i filozof vidi svet kao oveka. 137 Sutina definicije: olovka je duguljasto itd. telo. A jeste B. To to je duguljasto, ovde je istrovremeno areno. - Svojstva zadra vaju jedino relacije. Odreeno telo jednako je toliko i toliko rela cija. Relacije ne mogu nikada biti sutina, nego jedino posledica sutine. Sintetiki sud opisuje stvar prema njenim posledicama, tj. sutina i posledice su identifikovane, to e rei metonimija. U sutini sintetikog suda lei, dakle, metonimija. To znai da je on lana jednaina. Sintetiki naini zakljuivanja su nelogiki. Kada ih koristimo, pretpostavljamo popularnu metafiziku, tj. onu koja uinke smatra uzrocima. Pojam olovka" pomean je sa stvari" olovka. O n o je ste" u sintetikom sudu je la, sadri izvestan prenos: dve razlii te sfere, izmeu kojih nikada ne moe doi do jednakosti, posta vljene su jedna pored druge. ivimo i mislimo usred samih uinaka nelogikog, u ne-znanju i lanom znanju. 138 Individue su mostovi na kojima poiva postajanje. Svi kva liteti su izvorno samo jednokratne akcije, zatim ee ponavljane u jednakim sluajevima, konano obiaji. U svakoj akciji udeo ima ela sutina individuuma, a nekom obiaju odgovara specifi ni preobraaj individuuma. Do najmanje elije sve je u individuu mu individualno, to znai da sudeluje u svim iskustvima i prolo stima. Otuda mogunost rasploavanja.

Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko estoki da sebi privlae snagu drugih nagona. Tako, na primer, nagon saznanja. Odreena sve do nivoa elije, tako preparirana priroda sa da se opet iri i prenosi nasledno, i razrasta se dotle dok, najzad, jednostavno orijentisana apsorpcija ne razori optu snagu. 140 Umetnik ne gleda ideje": on osea zadovoljstvo u broja nim odnosima. Sve zadovoljstvo poiva na srazmeri, nezadovoljstvo na nesrazmeri. Pojmovi izgraeni prema brojevima. Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre brojane odnose. Covek nauke preraunava brojeve koji se tiu prirodnih za kona, umetnik ih gleda: tamo, zakonomernost, ovde - lepota. To to umetnik gleda sasvim je povrinsko, nikakva ideja"! Najlaki omota za lepe brojeve. 141 Umetniko delo se prema prirodi odnosi slino kao to se matematiki krug odnosi prema prirodnom krugu.

BELEKE ZA PREDGOVOR 142 Posveeno Arturu Sopenhaueru besmrtnom. - Predgovor za Sopenhauera - Ulazak u podzemlje - Mnogu sam ti crnu ovcu r tvovao - zbog ega se ostale ovce optereuju.

56 143

Fridrib Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU 146

57

U ovoj knjizi se ne osvrem na savremene znalce i time po buujem utisak kao da ih raunam medu ravnodune stvari. Ali, hoe li se mirno promiljati o ozbiljnim stvarima, tada se ne srne smuivati otunim prizorima. Sada nerado okreem svoje oi pre ma njima da bih im rekao da mi nisu ravnoduni, ali da bih eleo da mi takvi budu.

Onima, pak, koji hoe da osete jedino uenjaku utoljenost, nisam nita olakao, jer na njih nisam, najzad, ni raunao. Citati nedostaju. 147 U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autor sko pravo za mudre izreke, ali je bilo vano ako bi neko prisvo jio neku izreku. 148 Pisati posve bezlino i hladno. Napustiti sva n a s " i m i " i ja". Ograniiti i reenice sa d a " . 6 Po mogustvu izbegavati svaki struni termin. Sve treba rei koliko je god mogue odreenije i odstraniti svaki termin, ak i volja". 149 Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti saznanja poput ledenog anela koji prozire sve trice i kuine. Ne biti zao, ali ne biti ni blag. UZ PLAN: POSLEDNJI FILOZOF" 150 Prvobitna svrha filozofije je osujeena. Protiv ikonike istoriografije.

144 Pravim ogled da bi koristio onima koji zasluuju da pravo vremeno i ozbiljno budu uvedeni u izuavanje filozofije. Uspeo ogled ili ne, ipak odve dobro znam da treba da bude premaen i nita vie ne elim, za dobro ove filozofije, nego da bude podra avana i premetena. Takvima, s dobrim razlozima, valja savetovati da se ne pre putaju vodstvu ma kakvih akademskih filozofa od zanata, nego da itaju Platona. Treba da se, pre svega, odue od svakakvih kojetarija i po stanu jednostavni i prirodni. 145 Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedostojni da mene i moju knjigu smeju da raunaju medu svoje: jedva da je potrebno uveravanje da im i u ovom sluaju pruam priliku da se razaberu hoe li ili nee neto da naue, ali da se ja ne oseam sklon da im ma kako u tome iziem u susret. Ono to se sada naziva filologija" i to namerno oznaa vam jedino neutralno, i ovaj put bi moglo da prenebregne moju knjigu: jer ona je muke prirode i ne vredi za ukopljenike. Njima je, tavie, bolje da ostanu sedei za razbojem i preklapaju.

6 Dajl, isto gramatika sveza koja, u nemakom jeziku, oznaava atribute i umetnute reenice. Bez sadraja, ona ukazuje prvenstveno na sintaksike odnose.

58

Fridrib Nie

Filozofija, bez kulture, i nauka. Izmenjeni poloaj filozofije nakon Kanta. Metafizika nemo gua. Samokastracija. Tragika rezignacija, kraj filozofije. Jedino je umetnost kadra da nas spase. 1. 2. 3. 4. Izlini filozofi. Istina i iluzija. Iluzija i kultura. Poslednji filozof.

II FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (prolee 1873. godine)

Metoda filozofa, da bismo stigli do konca, sastoji se u rubriciranju. Nelogiki nagon. Istinoljubivost i metafora. Zadatak grke filozofije: sputavanje. Barbarizujui uinak saznanja. ivot u iluziji. Poev od Kanta filozofija mrtva. openhauer pojednostavljiva uklanja sholastiku. Nauka i kultura. Suprotnosti. Zadatak umetnosti. Put je vaspitavanje. Na filozofiji je da proizvodi tragiku oskudicu. Novovekovna filozofija, nenaivna, sholastika, pretrpana obrascima. openhauer pojednostavljiva. Ne dozvoljavamo vie raspevanost u pojmovima. Jedino u umetnikom delu. Protivotrov za nauku? Gde? Kultura kao protivotrov. Da bi na njega nauka bila osetljiva, moramo poznavati njene nedostatke. Tragika rezignacja. Bog zna ta e jo biti s kulturom! Ona poinje odostrag.

151
Plan. ta je filozof? Kakav je odnos filozofa prema kulturi? Naroito prema tragikoj kulturi? Kada iezavaju dela? Izvori. a) za ivot, b) za dogme. Hronologija. Potvrena sistemima. Glavni deo. Zakljuak. Filozofi u tekstu i ekskursima. Poloaj filozofije u odnosu na kulturu. 152 Sta je filozof? 1. S one strane nauka: dematerijalizovati. 2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razmadijati. 3. Tipovi: kult intelekta. 4. Antropomorfni prenosi.

Priprema.

60 Sta je sada na filozofiji da uini? 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Fridrih Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

61

Nemogunost metafizike. Mogunost stvari po sebi. S one strane nauka. Nauka kao spaavanje pred udom. Filozofija protiv dogmatizma nauke. Ali samo u slubi jedne kulture. Sopenhauerovo pojednostavljivanje. Njegova popularna i umetniki mogua metafizika. Rezultati iekivani od filozofije su obrnuti. 8. Protiv opteg obrazovanja. 153

3. Stara grka filozofija protiv mita a za nauku, delimino protiv posvetovljenja. U tragikom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle, Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajui sa sva kom umetnou, Parmenid. 155 I. Uvod. Sta moe da uradi filozof u onome to se tie kulture njegovog naroda. On izgleda kao a) ravnoduni samotnik, b) uitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava, c) ili neprijateljski razara narodne kulture. Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c). Pod a) deava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane samotnik. Meutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nuan za svoje vreme. Ima li on neki nuni odnos s narodom, postoji li teleologija filozofa? Prilikom odgovaranja mora se znati ta se naziva njegovo vreme": to moe biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme. Glavni stav: on ne moe da stvori nikakvu kulturu, ali moe da je pripremi, da odstrani okove, ili da je ublai i tako ouva, ili da je razori. uvek samo poriui

Filozofija nema nita opte: tek je nauka, tek umetnost. Empedokle i Anaksagora: prvi hoe magiju, drugi prosvetljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za. Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi. Sokrat i danas nuni skepticizam. Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra. Parmenid: put ka dijalektici i nauni organon. Jedini spokojan jeste Heraklit. Tales eli da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Permenidov organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava, kao i Empedokle, Pitagora. 154 1. Sutinsko nesavrenstvo stvari: konsekvencije neke religije, i to bilo optimistike bilo pesimistike, konsekvencije kulture, konsekvencije nauka. 2. Egzistencija zatitnih sredstava koja se izvesno vreme bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neaktuelna. Obojena i ispunjena prema vremenu.

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povu kao narod za sobom. Jer on ivi u kultu intelekta. Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov stav je raskidajui, razarajui (ak i kada pokuava da zasniva). On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vre menima haosa i izopaenosti.

62

Fridrib Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU tete od filozofije: Rastakanje instinkta, kultura, moralnosti. Specijalni posao filozofije za sadanje vreme. Nedostatak popularne etike. Nedostatak oseanja vanosti saznavanja i izbora. Povrnost u razmatranju crkve, drave i drutva. Gnev prema povesti. Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture. 157

63

Svaka kultura u cvetu tei za tim da filozofa uini nepotreb nim (ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakrljavanje moe se objasniti na dva naina: a) nesvrhovnou prirode (onda ako je potreban); b) nesvrhovnom predostronou prirode (onda ako je ne potreban). II. III. IV. V. Njegovi razaraki i potkresujui uinci - na ta? Sada - poto nema kulture, ta on ima da pripremi (razori)? Napadi na filozofiju. Zakrljali filozofi.

Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja unitava mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Sopenhauer. VI. Kant i openhauer. Od jednog do drugog, korak prema slo bodnijoj kulturi. openhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.

Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje iva sredi nja klica) - sukob samo za one za koje nema vie nade. Kako e nadolazea kultura nadmaiti taj sukob. 156 Vrednost filozofije: ienje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv dogmatizma nauka. Dokle je nauka, ona je proiavajua i prosvetljujua, do kle je anti-nauna religiozno je mranjaka. Odstranjivanje uenja o dui i racionalne teologije. Dokazivanje apsolutno antropomorfnog. Protiv vrstog vaenja etikih pojmova. Protiv mrnje prema telu.

Sve to je optevaee u nekoj nauci postalo je sluajno i potpuno nedostaje. Izuavanje jezika, bez uenja o stilu i retorike. Indoloke studije, bez filozofije. Klasina antika, ui se bez veze s njenim praktinim preg nuima. Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete u njoj nalazio. Povest, bez ponesenosti. Ukratko, sve nauke bez njihove praktine primene: dakle, drukije upranjavane nego to su ih upranjavali istinski ljudi kulture. Nauka uzeta kao zaraivanje kruha! Filozofiju praktikujete s mladiima bez iskustva: vai stari se okreu prema povesti. Nemate ak ni popularnu filozofiju, ali zato naprotiv drite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Uni verziteti daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popu larna beseda o Sopenhaueru! To je ve bez svakog dostojanstva! Kako je nauka mogla postati ono to je sada, moguno je objasniti jedino razvojem religije.

64 158

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

65

Ako su nenormalni, imaju li oni onda ita s narodom? Otu da ne vai: narodu su potrebne abnormalnosti, ak i ako one ni su zbog njega tu. Umetniko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okre nuto publici. elimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okre e prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj udesnoj priro di (dakle pravi cilj je pitanje zato?). Gledano iz naeg vremena, ovu stranu je sada teko spoznati: jer ne raspolaemo takvim na rodnim jedinstvom kulture. Stoga, Grci. 159 Filozofija orue kulture. a) Protiv b) Protiv c) Protiv ne za narod, dakle ne osnova kulture, ve jedino dogmatizma nauka. slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode. etike zbrke izazvane religijama.

Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom poinje otvo reno neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hou da znam ka ko se prema jednoj prisutnoj ili nastajuoj kulturi ponaa filozo fija koja nije neprijateljica: tu je filozof trova kulture. Filozofija i narod. - Nijedan od velikih grkih filozofa ne po vlai narod za sobom: na tome je najvema radio Empedokle (za tim Pitagora), ali ne i sa istom filozofijom, nego s mitskim pogo nom iste. Drugi su se unapred ograivali od naroda (Heraklit). Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je najuoljivija demokratsko-demagoka tenja: posledica toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono to ni su uspeli da ostvare takvi filozofi, kako e uspeti manji? Utemelji ti narodnu kulturu nije moguno na filozofiji. U odnosu na neku kulturu, tako, filozofija nikad ne moe da ima fundamentalno, ne go uvek samo uzgredno znaenje. Koje je to znaenje? Sputavanje mitskog: ojaavanje smisla za istinu nasuprot slobodnom matarenju. Vis veritatis ili jaanje istog saznavanja (Tales, Demokrit, Parmenid). Sputavanje nagona za znanjem: ili ojaavanje mitsko-mistinog, umetnikog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakoni tost veliine. Unitavanje kruto a) u religiji; b) u moralnosti; c) u nauci. dogmatskog:

Tom je njenom cilju primerena njena bit. a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptina je; 2. ima izbora i veliinu; 3. preleui predstavu o jedinstvu; b) je zdravo tumaenje i jednostavno prihvatanje prirode; je ste dokaz; c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona. Njena bespomonost bez kulture, oliena u sadanjosti. 160 Filozof kao iscelitelj kulture. Za uvoenje u celinu: opis sedmog stolea: pripremanje kul ture, protivstavljanje nagona; istonjako. Centralizacija obrazo vanja poev od Homera.

Skeptiki tok. Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je prekomerna, barbarizujue, nemoralne i zaglupljujue uinke, kao to ih ima i stroga dominacija (Sokrat). Unitavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anaksagora, Perikle). Mistiki tok.

66

Fridrib Nie
_ ^

Rezultat: ona ne moe da stvori nikakvu kulturu; ali moe da je pripremi; ili da je odrava; ili da je umeri. Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud kole. Priprema geni ja: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz odreenja simptoma vremena kao zadatak za kolu proizlazi:
i':

III

1. Unitavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filo zofije); 2. sputavanje barbarizujuih uinaka nagona za znanjem (uz dravajui se pri tome od paukolikosti same filozofije). Protiv ikonike" povesti. Protiv marljivih" naunika. Kultura moe da potekne uvek samo iz objedinjujueg zna enja umetnosti ili nekog umetnikog dela. I protiv svoje volje, fi lozofija e pripremati njeno univerzalno razmatranje.

SAZNAJNO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAI U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine)

1
U nekom zabaenom uglu vaseljene razasute meu mnogo brojnim sjajnim sunanim sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive ivotinje izumele saznavanje. Bio je to najoholiji i najlaljiviji minut svetske povesti", ali bio je to ipak sa mo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zve zda je utrnula: dosetljive ivotinje morale su da uginu. - Takvu je basnu neko mogao da izmisli, ne uspevi ipak da ilustruje koliko je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su venosti u kojima ga nije bilo; pa ako je opet s njim svreno - nita se nee desiti. Jer, za taj intelekt ne postoji neka dalekosenija misija koja bi pre maivala ljudski ivot. On je samo ljudski i jedino ga njegov posednik i proizvoa uzima tako patetino kao da se stoeri sveta okreu u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo s muicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz vazduh, zamiljajui da u sebi nosi pomino sredite ovoga sveta. Nema nieg toliko beznaajnog i neznatnog u prirodi to se ne bi, proeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo po put meine; i kao to svaki nosa eli da ima svog potovaoca, ta ko i najponosniji ovek, filozof, misli da su sa svih strana na nje govo delanje i miljenje durbinski uperene oi vaseljene.

68

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

69

Znaajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak zapravo bio dat samo kao pomono sredstvo najnesrenijim, najistananijim, najprolaznijim biima da bi se makar minut obdrala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da se spaavaju brzo poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana za saznavanje i uvstvovanje, opsenjujui oblak koji pokriva ljudske oi i ula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time to u sebi no si najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najoptiji uinak je iluzija - ali i najposebniji uinci nose u sebi neto od istog ka raktera. Kao sredstvo odravanja individuuma, svoje glavne snage intelekt razvija u preruavanju, jer je to sredstvo pomou kojeg se odravaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da bor bu za opstanak vode rogovima ili otrim eljustima kao u grabljivih zveri. Kod oveka je ta umenost preruavanja dovedena do savrenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, la i obmana, ogova ranje, naduvenost, ivot u lanom sjaju, maskiranost, prikrivanje iza konvencija, pozorina igra pred drugima i pred sobom, ukrat ko, neprestano obmanjivanje zbog jednog tatog plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema nieg neshvatljivijeg od uskrsnu a meu ljudima asnog i istog nagona za istinom. Oni su dubo ko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo oko klizi samo po po vrini stvari i vidi forme", njihov oseaj nigde ne dovodi do isti ne, nego se jedino zadovoljava da primi drai i, kao svirajui po dirkama, igra na leima stvari. Sem toga, ovek se nou, itav i vot, preputa varljivosti snova, pri emu njegovo moralno oseanje ne pokuava da to sprei: dok bi trebalo da postoje ljudi koji su snanom voljom odstranili to hrkanje. ta zapravo zna ovek o sebi? Da li je uopte sposoban da samo jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne preutkuje li mu priroda veinu od svega, ak i o njegovom telu, da bi ga zadrala podalje od krivudavog spleta njegovih creva, brzog strujanja kr vi, upredenih drhtaja miia, i zatoila u gordu opsenarsku svest? Ona je bacila klju: i jaoj kobnoj znatielji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada na sluuje da na nemilosrdnom, gramzivom, nezasitom, ubilakom poiva ovek u ravnodunosti svoga neznanja, privezan za san

kao da je na leima tigra. Pri takvom rasporedu, u elom svetu, otkuda bi bilo nagona za istinom! Suoen s drugim pojedincima, u meri u kojoj eli da se odr i, pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvema koristi samo za preruavanje. Ali, zbog toga to eli, istovremeno iz nude i dosade, da opstoji drutveno i u mnotvu, oveku je po trebno da zakljui mir i, u skladu s tim, trai da iz njegovog sve ta budu iskljueni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra omnes. Ovo zakljuivanje mira nosi neto sa sobom to nalikuje na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime, utvreno ta ubudue treba da bude istina", to jest izumljena je jednoobrazno vaea i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost jezika nudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i lai. Laljivac se koristi vaeim oznakama, reci ma, da bi nestvarno uinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on veli bogat sam" dok bi za njegovo stanje tana oznaka bila za pravo siromaan". On zloupotrebljava vrste konvencije pomo u proizvoljnih zamena ili ak obrtanja imena. Ako on to radi na tetoinski i koristoljubivi nain, drutvo e mu uskratiti poverenje i iskljuiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogaa toliko injeni ca da su prevareni koliko injenica da su prevarom oteeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rave, mrske posledice izvesne vrste varki. U istom takvom ogranienom smislu ovek eli samo istinu: on udi za prijatnim, ivotonosnim posledicama istine. Naprotiv, prema istom besposledinom saznanju je ravnoduan, ak je neprijateljski raspoloen prema moda tet nim i razornim istinama. A osim toga: ta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one moda svedoanstva saznanja, ula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekva tan izraz svih realiteta? Samo zahvaljujui svojoj zaboravnosti ovek moe ludo poverovati da poseduje neku istinu" u upravo oznaenom stepenu. Ako on nee da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to jest s praznim ljuskama, on e veno uzimati iluzije za istine. ta je re? Zvuni prikaz nervnog nadraaja. Ali zakljuivati s nervnog nadraaja na neki spoljanji uzrok, to je ve rezultat lane i neopravdane primene naela razloga. Kako bismo smeli, ako bi

70

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

7J_

jedino istina u genezi jezika bila odluujua, i jedino stanovite izvesnosti u oznakama bilo odluujue, kako bismo dakle smeli re i: kamen je tvrd, kao da nam je tvrdo" poznato i drukije a ne samo kao sasvim subjektivan nadraaj! Stvari delimo prema ro du: drvo [der Baum] oznaavamo kao muko, biljku [die Pflanze] kao ensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nada leko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj zmiji": ozna ka zahvata samo vijuganje 7 i mogla bi, dakle, da se pripie i cr vu. Kakva proizvoljna razgranienja! Kakva proizvoljna povlaivanja as ovog as onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog, razliiti jezici pokazuju da se preko reci nikada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza, jer inae ne bi ni bilo toliko jezika. Stvar po sebi" (bila bi to upravo ista besposledina istina), ak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokuiva i ne zasluuje napor koji iziskuje. On oznaava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izraavanje i ispomae se najsmelijim meta forama. Nervni nadraaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom iznova uobliava u glas! Druga metafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim drugu i novu sferu. Moemo da zamislimo oveka koji je sasvim gluv i koji ni kada nije uo neki ton ili muziku: kao to se on, primerice, udi Hladnijevim zvunim figurama u pesku 8 dok otkriva da su one prouzroene podrhtavanjem strune, priseui zatim da zna ta lju di nazivaju zvukom", tako je i sa nama svima kada je u pitanju jezik. Verujemo da znamo neto o samim stvarima govorimo li o drveu, bojama, snegu i cveu, a ipak ne posedujemo nita sem metafora stvari, koje ak i ne odgovaraju izvornim sutastvima. Kao to je sa zvukom u peanoj figuri, tako se zagonetno X stva ri po sebi jednom uzima kao nervni nadraaj, zatim kao slika, ko nano kao glasovna artikulacija. U svakom sluaju, dakle, to se logino ne dogaa prilikom nastanka jezika, i sva graa - u kojoj

i sa kojom radi i gradi ovek istine, istraiva, filozof- ako ve ne potie sa ardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne dolazi iz biti stvari. Pomislimo posebno jo na obrazovanje pojmova. Svaka re postaje odmah pojam time to ona zapravo ne treba da slui za neponovljivi, sasvim individualizovani pradoivljaj, kojem zahva ljuje svoj nastanak, kao to je sluaj sa seanjem, nego je tu isto vremeno za mnogobrojne, vie ili manje sline doivljaje, to jest, strogo uzeto, nikada istovetne, dakle mora da odgovara samo ra zliitim sluajevima. Svaki pojam nastaje poistoveivanjem neistovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvalju jui slobodnom isputanju individualnih razlika, zaboravu speci finih obeleja, i kao takav pobeduje predstavu kao da u prirodi, mimo lia, postoji list" poput praoblika prema kojem je sve li e satkano, iscrtano, opseeno, obojeno, namrekano, naslikano, ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tano i verodostojno po prilici praoblika. Nekog oveka nazivamo a snim"; zato je on danas delao asno? - pitamo. Obino odgova ramo: zbog njegove asnosti. ast! to opet znai: list je uzrok li a. Apsolutno nita ne znamo o sutinskoj odlici koju nazivamo ast", ali zato znamo za mnogobrojne individualizovane, stoga neistovetne postupke koje izjednaavamo i sada ih oznaavamo kao asne postupke; konano, poev od njih, formuliemo jednu qualitas occulta sa imenom: ist". Previd individualnog i stvar nog isporuuje nam pojam, kao to nam daje i oblik tamo gde pri roda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dakle ni za vrste nego jedino za ono nama nepristupano i neodredivo X. Jer i nae protivstavljanje individuuma i vrste takode je antropomorfno i ne potie iz biti stvari, ak i ako se ne usudimo rei da joj ono ne odgovara: bila bi to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva, ba kao i njena suprotnost, nedokaziva. ta je, dakle, istina? Pokretno mnotvo metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene, prenesene, ukraene, i koje nakon duge upotre be, uvrene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod:

' Scblange, Sichwinden. E. F. F. Chladni (1756-1824), nemaki fiziar, poznat osobito po svojim is traivanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomou vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti uestalost ta lasa. Figure nastale od peska nazivaju se Hladnijeve figure".
8

72

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

73

istine su iluzije za koje smo zaboravili ta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom ulnom snagom, novii iji je otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne vie kao novii nego kao puki metal. Jo uvek ne znamo otkuda potie nagon za istinom: jer, do sada smo sluali jedino o obavezi koju uspostavlja drutvo da bi opstajalo - istinski biti, to znai upotrebljavati isluene metafore. Reeno, dakle, jezikom morala: sluali smo jedino o obavezi da se lae prema utvrenoj konvenciji, da se lae prema drutvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. ovek, svakako, ak zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on lae, dakle, nesvesno na pomenuti nain i prema stoletnim obiajima - i upravo zahvalju jui toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do oseaja za isti nu. Na tom oseaju, koji ga obavezuje da neku stvar oznai kao crvenu", drugu kao hladnu", treu kao n e m u " , razrasta se moralna tenja prema istini: nasuprot laovu, kome niko ne veruje, koga svi iskljuuju, ovek sebi doarava ta je u istini asno, poverljivo i korisno. Kao umno" bie, on svoje delovanje sada predaje vladavini apstrakcija i vie se ne ali da je obuzet telesnim utiscima, intuicijama. On pooptava sve te utiske u bezbojne, hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga ivota i delanja. Sve to razlikuje oveka od ivotinje zavisi od te sposobnosti da se in tuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika ras tvori u pojmu. U podruju tih shema mogue je neto to nikada nije moglo da uspe meu prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi svet zakona, povlastica, podreivanja, razgranienja, svet koji se od sada protivstavlja drukijem, intuitivnom svetu prvih utisaka, svet koji bi bio vri, optiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulativan i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual na i bez sebi sline, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubriciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladnou koja je svojstvena matematici. Ko je proet ovom hlad noom, jedva e poverovati da je i pojam, okotao i osmougaon 9 poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog neke metafore, te da je iluzija umetnikog prenosa nervnog na-

Residuum.

draaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog pojma. U toj poj movnoj igri s kockama, istina" znai korienje svake kocke pre ma njenoj oznaci, tano brojanje taaka na njoj, obrazovanje tanih rubrika i nikada se ne ogreiti o red kasti i niz i rang klasa. Kao to su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matemati kim linijama i u tako razgranien prostor - kao u templum - spre mili boga, tako svaki narod ima iznad sebe slino, matematiki izdeljeno pojmovno nebo i otada, odzivajui se zahtevima istine, razume da svaki pojmovni bog moe da bude traen samo u nje govoj sferi. Tu se treba doista diviti oveku kao monom gradi teljskom geniju, koji je uspeo da na pominim osnovama i na ne koj vrsti tekue vode podigne beskrajno sloenu katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim osnovama nalo oslonac, to zdanje mo ra da bude nainjeno kao od paukovih niti, toliko utanano da se prenosi s vala na val, toliko vrsto da ga ne bi mogao sruiti sva ki daak vetra. Po svom graditeljskom geniju, ovek daleko nadmauje pelu. Pela gradi od voska koji sakuplja u prirodi, ovek pak od daleko lomnije grae pojmova, koju tek mora da isfabrikuje iz sebe. Zbog toga je on ak vie nego za divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom, za istim saznavanjem. Ako neko sa krije jednu stvar iza grma, trai je i nalazi upravo tamo, zbog tog traenja i nalaenja ipak ne zasluuje neku posebnu hvalu. Meu tim, tako stoji sa traenjem i nalaenjem istine" unutar podru ja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, poto sam promotrio jednu kamilu: to je sisar", time sam dodue obelodanio jednu istinu, ali sa ogranienom vrednou, hou da kaem da bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadrala nijednu taku istinitu po sebi", stvarnu i optevaeu, bez obzira na o veka. Tragalac za takvim istinama istrauje, u stvari, samo preo braaj-sveta u ljudima. On tei za razumevanjem sveta kao ovekolike stvari i, u najboljem sluaju, dospeva do oseanja izvesne asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u slubi o veka i u vezi s njegovom sreom i tugom, takav istraiva posmatra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen od jek prvobitnog zvuka, ovekovog, kao umnogostrueni odraz praslike, ovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje ove ka kao mere svih stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao isti objekti. Za-

74

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

75

boravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta fora, samo ovravanjem i ukruivanjem uarene i tene izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje, samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto istina po sebi, ukratko samo time to se ovek zaboravlja kao su bjekt, i to kao umetniko-stvaralaki subjekt, ivi on s nekim spo kojem, sigurnou i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da izie van tamnikih zidova te vere, namah bi bilo svreno s nje govom samosveu". N a p o r a ga ve kota da prizna da insekt ili ptica opaaju sasvim drugi svet nego ovek, i da je pitanje ko je je od ta dva opaanja sveta tanije potpuno besmisleno, poto odgovor pretpostavlja merilo tanog opaanja, merilo kojeg za pravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi tano opaanje" znailo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, to je opet protivurena nesuvislost, jer izmeu dve apsolutno razliite sfere, kao to su subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, tanost, nikakav izraz, ve u najboljem sluaju estetski odnos, hou rei jedan nago vesta vaj ui prenos, mucavi prevod u neki sasvim strani jezik - ali za tako ta bila bi, u svakom sluaju, potrebna jedna posredujua sfera i snaga, matalaki i otkrivalaki slobod na. Re pojava" proeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je to mogu vie izbegavam: jer neistinito je da se sutina stvari po javljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred oima sve nepobitnije e otkrivati, zahvaljujui toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva sutinu stvari. ak ni sprega nervnog nadraaja s pro izvedenom slikom nije po sebi nita nuno. Ali, kada je ta ista sli ka reprodukovana milion puta i nasledivana kroz mnogo pokolenja, najzad ako se pojavljuje u elom oveanstvu svaki put istim povodom, ona dobija, konano, isto znaenje za oveka kao da je jedina, nuna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadra aja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna ko ji se venim ponavljanjem osea i prosuuje posve kao zbilja. No ovravanje i ukruivanje neke metafore ne daje apsolutno nika kvo jamstvo za neminovnost i iskljuivo povlaivanje te metafore. Izvesno je da je svaki ovek, koji se srodio s takvim razma tranjima, osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te vrste

svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u venu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona. I zakljuio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgraeno, bes krajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka e veno imati sa uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve to se bude nalo zglaavae se i nee meusobno protivureiti. Koliko malo to naliku je nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo - negde bi ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv toga valja rei: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu ulnu senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opaamo tek kao ptica, tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko medu nama video je dan isti nadraaj kao crven, drugi kao plav, a trei ga uo ak kao zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je je dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, ta je uopte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi, nego jedino po svojim uincima, to jest po svojim relacijama s drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu, a po njihovoj sutini ostaju nam posve nerazu mljive; jedino nam je stvarno poznato ono to sami u njih unosi mo, vreme, prostor, znai brojani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve to je udesno i emu se upravo udimo u prirodnim zakonima, ono to zahteva nae objanjenje i moglo bi da podstakne nepo verenje prema idealizmu, poiva upravo i jedino u samoj matema tikoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto ru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz nas s nunou ko jom pauk plete svoju mreu; ako smo prisiljeni da sve stvari poi mamo samo u tim oblicima, onda vie nije udno to u svim stva rima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono najneobinije u stva rima. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji zvezda i hemijskom procesu, u stvari se podudara sa onim svoj stvima koja sami unosimo u stvari, te tako zapravo sami sebi imponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetniko obrazova nje metafora s kojim u nama zapoinje svaki oseaj pretpostavlja ve te oblike, ispunjava se dakle u njima. Samo poev od uvri-

76

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

77

vanja tih praoblika objanjiva je mogunost prema kojoj se moe opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. O n o je, naime, podraavanje vremenskih, prostornih i brojanih odno sa na tlu metafora.

2
Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao to smo videli, je zik, a kasnije nauka. Kao to pela istovremeno gradi sae i to sa e ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom veli kom kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograuje sve novije i vie spratove, podupire, isti, obnavlja staro sae, osobi to se trudei da svoju graevinu nakrca do udovinosti i u njoj uredno razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako ve delatni ovek vezuje svoj ivot za um i njegove pojmove, da ne bi bio otplavljen i sebe izgubio, onda i istraiva svoju kolibu die uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim is traivanjima i pruila mu zatitu iza svojih bedema. A zatita mu je potrebna, jer postoje strane moi koje se neprestano na njega okomljuju i koje naunoj istini" protivstavljaju istine" sasvim drukije prirode i s najraznovrsnijim zatitnim znacima. Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon ovekov koji se nijednog trenutka ne moe zanemariti, jer bi se ti me zanemario sam ovek, gradei za sebe kao utvrenje od svojih isparljivih proizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i no vi svet, na taj nain uistinu nije ukroen i jedva da je sputan. On traga za novim podrujem svoga delovanja i drugim renim kori tom i nalazi ih u mitu, naroito u umetnosti. Uspostavljajui no ve prenose, metafore, metonimije, on neprekidno splie rubrike i sae pojmova, neprekidno iskazuje svoju udnju da sa puno ari i veno iznova oblikuje prisutni svet budnog oveka, svet arolik, nepravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je bud nom oveku samo pomou vrste i pravilne pojmovne pree ja sno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu pojmovnu preu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noi isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao to smo obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: ako bi neki zana-

tlija bio siguran da svake noi, tokom celih dvanaest sati, sanja da je kralj, verujem - veli Paskal - da bi on bio isto toliko srean po put nekog kralja koji bi svake noi, tokom celih dvanaest sati, sa njao da je zanatlija". Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na primer starih Grka, neprekidnim delovanjem uda, takvim ko je je primereno mitu, sliniji je, u stvari, snu nego danu mislioca razoaranog u nauku. Kada jednom svako drvo moe da govori kao nimfa ili neki bog preruen u bika moe da otima device, ka da se lino boginja Atena moe videti kako u drutvu s Pizistratom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima - a u to je a sni Atenjanin verovao - onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve moguno, i sva priroda oblee oko oveka kao da je ona sa mo maskerata bogova koji se u svakakvim oblijima aljivo poi gravaju varajui ljude. Ali i u samom oveku je nesavladiva sklonost da doputa da bude varan i kao zaaran je sreom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac igra kralja kraljevskije nego to je to u samoj zbilji. Taj majstor preruavanja, intelekt je slobodan i rastereen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko moe da obmanjuje bez tete, i tada svet kuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji, pokretljiviji, nepromiljeniji: u stvaralakoj radosti izbrizgava is prepletene metafore i pomera meae apstrakcija, tako da, primerice, strujanje oznaava kao pokretni put koji oveka nosi tamo kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg sluganjstva: inae s tunom revnou sav predan tome da nekom po jedincu pokae sredstva i put do uenog opstanka, plenei i kra dui poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar i sme da sa svoga lica izbrie izraz nematine. Sve to on od sada ini nosi u sebi, u poreenju s njegovom ranijom aktivnou, preruavanje, ba kao to je njegova prethodna aktivnost nosila u se bi pognutost. On kopira ljudski ivot, ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom njime zadovoljan. Te udovine gre de i daske pojmova za koje se grevito uhvatio nevoljnik da bi se tokom ivota spasao, za osloboeni intelekt samo su skela i igra ka njegovih najsmelijih umetnikih poduhvata. I kada je on raz bije, smrvi, ponovo je ironino sastavlja sparujui najrazliitije i

78

Fridrib Nie

KNJIGA O FILOZOFU

79

razdvajajui najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna ni kakva nuna pomo u nematini, te da on od sada nije voden poj movima nego intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije nainjena re, ovek nemi kada ih vidi ili govori pomou zabranjenih meta fora i neuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralaki, barem ra zaranjem i ruenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na pritisak mone savremene intuicije. Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog staja li umni i intuitivni ovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Oba ude da ovladaju ivotom: ovaj, znajui da glavne potrebe presretne zahvaljujui predostronosti, dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput odve ve selog junaka", ne videi bilo kakvu potrebu i uzimajui kao rea lan samo ivot preruen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, ot prilike kao u staroj Grkoj, intuitivni ovek rukuje svojim oru jem snanije i pobedonosnije nego njegov protivnik, mogue je u najpovoljnijem sluaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vlada vinu umetnosti nad ivotom: to preruavanje, odbijanje nematine, taj sjaj metaforikih intuicija i uopte neposrednost varke pra ti sva ispoljavanja takvog ivota. Ni kua ni hod, ni odea ni gli neni krag, ne izdaju da ih je nuda iznala: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskae uzviena srea i olimpska vedrina, gotovo igra s najozbiljnijim. Dok se ovek voen pojmovima i ap strakcijama samo brani od te nesree, bez mogunosti da bilo ka kvu sreu iznudi iz tih apstrakcija, dok ezne da se najvie to je moguno oslobodi bolova, dotle intuitivni ovek, smeten usred jedne kulture, anje ve - zahvaljujui svojim intuicijama - sem odbrane od zla, prosvetljenje proeto stalnim strujanjem, ozarenje, iskupljenje. N o , svakako, kada boluje, on boluje silovitije: tavie, on boluje ee, jer ne ume da ui iz iskustva, i svaki put iznova upada u isti jarak u koji se ve sunovraivao. I u boli je bezuman koliko i u srei, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolno stima iste zle kobi, koliko se drukije ponaa stoiar, poduen isku stvom i pojmovima zagospodarivi sobom! On koji inae trai samo iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zatitu od varljivih iznenaenja,

postie sada u nesrei, poput onoga u srei, remek-delo preruavanja; njegovo lice je nepomino, naoko bez tragova ivota, gotovo maska s dostojanstveno uravnoteenim crtama: on ne jadikuje i zauzdava svoj glas - i kada se neki pravi olujni oblak stuti na nje ga, on se sakriva pod ogrta i sporim korakom izmie odatle. Raspored daljnih delova

3
Opis haotinog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Is tonjako. Poeci filozofije kao ureivake kultova, mitova; ona organizuje jedinstvo religije.

4
Poeci jednog ironinog stava spram religije. Novo pomalja nje filozofije. 5 itd. Pria Zakljuak: Platonova drava kao nadhelenska, kao nemo gua. Filozofija ovde dostie svoj vrhunac, kao dravoustanoviteljka jedne metafiziki ureene drave. NACRTI 161 Istina" Listina kao neuslovljena dunost koja neprijateljski poni tava svet. 2. Analiza opteg smisla istine (nekonsekvencija). 3. Pathos istine. 4. Nemogue kao korektiv oveka. 5. Fundament oveka laan, jer je optimistiki.

80

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

81

6. Telesni svet. 7. Individue. 8. Oblici. 9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje. 10. Bez neistine ni drutvo ni kultura. Tragini sukob. Sve to je dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija - ubija ak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda). 162 Sta odgovara askezi u onome to se tie istine? - Istinoljubi vost, kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljud skog roda, eudemonistiki je zahtev kojem se suprotstavlja sazna nje da najvea dobrobit oveka poiva u iluzijama: dakle moraju da budu koriene - kao to se i deava. Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maski ra eudemonistiku la. Protivstav: zabranjena la, koja prodire ta mo gde je podruje dozvoljene istine. Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus. Simbol zabranjene lai: fiat mendacium, pereat mundus. Prvo iji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum koji ih izrie. Poslednje iji raspad izazivaju zabranjene lai jeste individuum. U prvom sluaju, on sebe rtvuje skupa sa svetom, u drugom - sebi i svojoj egzistenciji rtvuje svet. Kazuistika: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo istini? 1. Ta to je nemoguno! Ako bi Bog hteo, oveanstvo bi moglo da umre zbog istine. 2. Ako bi to bilo moguno, bila bi to dobra smrt i osloba anje od ivota. 3. Niko ne moe, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da poseduje istinu: skepsa nee izostati. Pitanje: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo ludilu - na to bi se moralo odgovoriti odreno. Ali, praktino, to se deava, jer je ludilo upravo verovati u istinu.

Vera u istinu - ili ludilo. Iskljuivanje svih eudemonistikih sastojaka: 1. kao moja sopstvena vera; 2. kao da sam je ja naao; 3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugleda, voljenosti; 4. kao suvereno oseanje zadovoljstva u otporu. Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje isti ne jo moguno kao ista nuda? Analiza verovanja u istinu: jer svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina poseduje. Pathos, oseanje nude, nastaje iz tog verovanja a ne iz to bonje istine. Vera pretpostavlja kod individuuma niim uslovljenu saznajnu snagu, te ubedenje da nijedno saznajno bie nikada dalje od toga ne moe otii, dakle postoji obaveza koju u svim rasprostiranjima saznajno bie ne moe da prekri. Relacija uki da pathos verovanja, primerice ogranienje na ljudsko, skeptikim prihvatanjem da smo svi moda u zabludi. Ali, kako je skepsa moguna? Ona izgleda kao doslovno asketska stanovite miljenja. Jer ona ne veruje u verovanje i time razara sve to je verovanje blagoslovilo. No i sama skepsa sadri u sebi izvesno verovanje: verovanje u logiku. Najekstremniji je sluaj, dakle, naputanje logike, ono credo quia absurdum est, sumnja u um i njegovo poricanje. Do ega dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne moe iveti, kao ni u istoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku, osobito vera u ivot, nuna, da je, dakle, podruje miljenja eudemonistiko. Ali, tada se istie zahtevanje lai: ivot i eudaimonia su, naime, onda argument. Skepsa se okree protiv zabranjenih istina. Onda nedostaje osnova za istu istinu po sebi, i nagon za njom samo je maskirani eudemonistiki nagon. Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino moemo da svaki put utvrdimo scenografiju u kojoj se prava dra ma odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi vi dimo samo uzastopnost dogaaja. Da je ova uzastopnost svakad ukljuena u neku odreenu scenografiju, verovanje je koje je bes krajno puta opovrgavano.

82

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

83

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Meutim, jezik sadri jedan nelogiki element, metafora itd. Prva snaga izvrava poistoveivanje neistovetnog; ona je, dakle, delovanje uobrazilje. Na tome poiva egzistencija pojmova, oblika itd. Prirodni zakoni." Proste meusobne relacije i sa ovekom. Covek je kao konaan i nepromenljiv postao mera stvari. Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog, prestala bi strogost prirodnih zakona. Zakon oseanja - kao jezgro prirodnih zako na, mehanika kretanja. Verovanje u spoljanji svet i prolost, u nauci o prirodi. Najistinitije u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz sva preruavanja i maskerade, prvo sagledava jezgro bolnog indivi duuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktika ljubav, blai bol priajui o jednom drukijem poretku sveta i pouavajui u prezir prema ovom. To su tri nelogike moi, prepoznate kao takve. 163 Neuslovljena saglasnost u logikom i matematikom ne ukazuje na mozak, na rukovodni i abnormno izmeteni organ na um? duu? - To je ono sasvim subjektivno, usled toga to smo mi ljudi. To je nagomilana batina u kojoj svi imamo udeo. 164 Nauka o prirodi je osveenost o svemu to se poseduje kao nasledeno, registrovanje strogih i vrstih zakona oseaja. 165 Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, nego samo nagon za verovanjem u istinu; isto saznanje je nenagonsko. 166 Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom - ne moe se imati nagon za istinom, to jest za istinom potpuno

bez posledica, istom, neafektnom, jer bi se tada izgubilo zado voljstvo i nezadovoljstvo, a nema nijednog nagona ije utoljavanje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. Zadovoljstvo u miljenju ne posvedoava nikakvu udnju za istinom. Zadovoljstvo u svim ulnim opaanjima poiva u tome da su ona okonana zahvalju jui zakljuivanjima. Utoliko ovek uvek pliva u moru zadovolj stva. Ali, u kojoj meri moe zakljuak, logika operacija, da pri premi zadovoljstvo? 167 Nemogue u vrlinama. Covek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona, elo njegovo bie pokazuje laki moral, on preskae svoje bie s najistijim moralom. 168 Umetnost. La iz nude i besciljna la. Potonja se ipak na kraju svodi na neku nudu. Sve lai su lai iz nude. Zadovoljstvo u obmanjivanju je umetniko. Inae, jedino istina sadri zadovoljstvo po sebi. Umetniko zadovoljstvo najvee je, jer ono kazuje, u obliku lai, istinu na najoptiji nain. Pojam linosti, pa i pojam iluzija nunih za moralnu slobo du, tako je ustrojen da ak i na nagon za istinom poiva na te melju lai. Istina u sistemu pesimizma. Miljenje je neto to bi bolje bi lo da ne postoji. 169 Kako je jedino umetnost mogua kao la!? Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarno sti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao stvarnostima. Povrine, oblici. Umetnost sadri radost da verovanja budi kroz povrine: ali ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala.

84

Fridrib Nie

Umetnost se ipak razvija na obmani - ali, nismo li se pre varili? Otkuda zadovoljstvo u kuanju obmane, u prividu koji se uvek prepoznaje kao privid? Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo nee da obmanjuje, istinita je. isto razmatranje, bez udnje, moguno je samo s privi dom, prepoznatim kao privid, koji ak ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogaa ni u nau volju. Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda neoptereen udnjama i nagoni ma: umetnik i filozof. Tu prestaje nagon. Dokle god se istina trai u svetu, potinjeni smo nagonu. Ali, ko hoe zadovoljstvo a ne istinu, hoe verovanje u istinu, da kle uinke zadovoljstva u tom verovanju. Svet kao privid - svetac, umetnik, filozof. 170 Svi eudemonistiki nagoni bude verovanje u istinu stvari, sve ta - tako je ela nauka usmerena na postojanje, ne na bivstvovanje. 171 Platon je, kao ratni zatoenik, izloen na trnici robova zbog ega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? - Trebalo bi odgo netnuti emu im je potrebna-istina. 172 I. II. III. IV. Istina kao pokreta za neke sasvim druge pokrete i nagone. Pathos istine odnosi se na verovanje. Nagon prema lai, temeljan. Istina je nesaznatljiva. Sve to je saznatljivo je privid. Znaenje umetnosti kao znaenje istinitog privida.

rv
NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine)

173
Nauka i mudrost u sukobu. Nauka (N. B. pre nego to je obiaj i instinkt) nastaje 1. kada se bogovi ne smatraju za dobre. Velika je prednost saznati ita kao postojano; 2. egoizam podstie pojedinca da, u izvesnim poslovima, npr. moreplovstvo, svoju korist trai pomou nauke; 3. neto za plemenite ljude koji dokoliare. Znatielja; 4. u divljem vrludanju narodnog mnjenja, pojedinac hoe vru osnovu. Po emu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da se neto uopte naui i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoi zma ili daljem naprezanju istog. Prvo je izgubiti se u stvarima. Drugo, sebinost uveana preko granica individuuma. Mudrost se pokazuje 1. u nelogikom uoptavanju i preletanju do poslednjih ci ljeva, 2. u odnosu tih rezultata prema ivotu, 3. u bezuslovnoj vanosti koja se pridaje svojoj dui. Jedna jedina stvar je najprea.

86

Fridrib

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU 175

87

Sokratizam je, prvo, mudrost koja se sastoji u uzimanju du e ozbiljno. Drugo, nauka kao strah i mrnja pred nelogikim uoptavanjem. Tree, neto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za svesnim i logiki korektnim delovanjem. Time se oteuje nauka, etiki ivot. Sokrat mi je, da priznam, toliko blizak da sam skoro uvek u sukobu s njim. 174 1. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima? 2. Kako se oni odnose prema nefilozofima? 3. Mnogo zavisi od njihovih linosti: odgonetnuti ih jeste smisao moga razmatranja njihovih uenja. 4. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu. 5. Ironika dopuna u zakonu: sve je lano. Kako se ovek grevito kaci za neku gredu. Postoji i ironiki i alobni nain da se ispria ova povest. U svakom sluaju hou da izbegnem ozbiljno jednolian ton. U trenutku kada se istina sebi ponajvie pribliava, Sokrat preokree celinu; to je naroito ironino. Sve se ocrtava na pozadini mita. Na njegovoj bezgraninoj nesigurnosti i valovitosti. ezne se za neim sigurnijim. Samo tamo kuda pada ozraje mita osvetljava se ivot Gr ka; inae je on neproziran. Sada se filozofi liavaju mita; ali kako se odrati u toj neprozirnosti? Individuumu koji hoe da poiva na sebi samom - neophod na su poslednja saznanja, filozofija. Drugim ljudima je neophod na sporo razrastajua nauka. I nezavisnost je samo prividna: najzad se svako vezuje za svoje prethodnike. Fantazma za fantazmu. Komino je uzimati sve tako ozbiljno. ela starija filozofija je poput labirinta kroz koji luta um. Treba zasvirati na nain sna i bajke.

Razvoj grke muzike i filozofije tee uporedo. Uporediti ih meusobno, jer obe kazuju o helenskoj sutini. Muzika nam je, svakako, poznata samo na osnovu onoga to se od nje nataloilo u lirici. Empedokle - tragedija Heraklit - Arhiloh Demokrit - Anakreon Pitagora - Pindar Anaksagora - Simonid Sakralna monodija Simposijumski Ksenofon (Svako poreenje linosti je naopako i ghipo.)

176 Toliko toga zavisi od razvoja grke kulture, te je eli na za padnjaki svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je htela da mlade i izoblieno helenstvo bude ono koje je najvema pokazalo istorijsku snagu. Zbog toga je starije helenstvo uvek po greno prosuivano. Mlae se mora tano raspoznati da bi se raz luilo od starijeg. Postoje mnoge i mnoge mogunosti koje jo ni su ni otkrivene: jer, Grci ih nisu otkrili. Grci su otkrili druge i ka snije ih opet prikrili. 177 Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grka kultura u sebi obujmila. Mit kao postelja za - nasuprot hladnoj lenarenje miljenja apstrakciji i strogoj nauci. Demokrit.

88 Meka udobnost ivljenja

Fridrih

Nie

KNJIGA O FILOZOFU

89

- nasuprot umerenosti, strogih i asketskih shvatanja kod Pitagore, Empedokla, Anaksimandra. - nasuprot Empedoklu s njegovom reformom rtvovanja. nasuprot ponesenosti istinitim kakva god bila konsekvencija. nasuprot Heraklitovoj ponositosti i samotnosti.

Svirepost u borbi i zavadi

La i varanje

I oni nisu toliko blebetali i psovaki kukumavili, i nisu pi sali. Oslabljeno helenstvo, romantizovano, uinjeno grubljim i de korativnim, zatim kao dekorativna kultura prihvaeno od strane oslabljenog hrianstva kao saveznik, nasilno proireno meu necivilizovane narode - to je povest zapadnjake kulture. Majstori ja je izvedena, i grko i popovsko je sjedinjeno. Ja hou da saberem Sopenhauera, Vagnera i starije helen stvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu. \ Poredenje starije filozofije s poslesokrarovskom. 1. Starija je sroena sa umetnou, njeno odgonetanje zago netke sveta vie puta se nadahnulo umetnou. 2. Ona nije negacija drukijeg ivota, nego izrasta iz njega poput retkog cveta; ona iskazuje tajne toga. (Teorija praksa.) 3. Ona nije toliko individualno-eudemonoloka, nema od vratnu pretenziju na sreu. 4. Ti drevni filozofi sami u svom ivotu gaje viu mudrost a ne hladnu i proraunatu vrlinu. Njihova slika ivota bo gatija je i sloenija, sokratovci uproavaju i banalizuju. Trolana povest ditiramba: 1. arionski - iz koga potie starija tragedija; 2. agonalni, ditiramb drave - uporedo pripitomljena tra gedija; 3. mimetiki, genijalno-razuzdan. esto je kod Grka stariji oblik vii, npr. ditiramb i tragedi ja. Opasnost za Grke je leala u virtuoznosti svake vrste; sa So kratom su zapoeli virtuozi ivota! Sokrat, novi ditiramb, nova tragedija, izum retoral Retor je grki izum kasnijeg vremena. Oni su izmislili oblik po sebi" (kao i filozofa primerenog tome). Kako treba razumeti Platonov sukob s retorikom? On zavi di njenom utkaju.

Savitljivost, preterena druevnost

Ovi filozofi pokazuju ivotnu snagu one kulture koja proiz vodi sopstvene korektive. Kako izumire to doba? Neprirodno. Gde su onda klice pro padanja? Bekstuo najboljih iz sveta bilo je velika nesrea. Poev od Sokrata: odjednom se individuum osetio odve vanim. Na to je dola kuga, za Atenu. Zatim se stropotalo s persijskim ratovima. Opasnost je bi la prevelika i pobeda preizuzetna. Smrt velike muzikalne lirike i filozofije. 178 Starija grka filozofija jeste filozofija sutih dravnika. A koliko bede vidimo u naim dravnicima! To je, uostalom, ono to najvema razlikuje predsokratovce i poslesokratovce. Kod njih nema odvratne pretenzije na sreu", kakvu zati emo poev od Sokrata. Stanje njihove due nije, pak, stoer oko kojeg se sve okree; jer, nije bezopasno misliti o tome tako. Kasni je je Apolonovo gnothi sauton bilo pogreno protumaeno.

90

Fridrih Nie

KNJIGA O FILOZOFU

91

Drevno helenstvo oitovalo je svoje snage u nizu svojih filo zofa. Sa Sokratom je prekinuto to oitovanje: on pokuava da proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju. Moj opti zadatak: pokazati kako ivot, filozofija i umetnost mogu da stupe meusobno u dublju rodbinsku vezu, a da fi lozofija ne postane povrna i ivot filozofa laljiv. Velianstveno je da su stari filozofi mogli da ive tako slo bodno a da se pri tom ne pretvore u luake i virtuoze. Sloboda in dividuuma bila je neizmerno velika. Lana protivstavljenost vita activa i contemplativa jeste azijatska. Grci su bolje razumevali stvari. 179 Te drevne filozofe moguno je prikazati kao one koji grki vazduh i narav doivljavaju kao stegu i reetke: dakle, oni sebe oslobaaju (Heraklitova borba protiv Homera i Hezioda, Pitagorina protiv posvetovljivanja, svih protiv mita, naroito Demokrita). U svojoj prirodi imaju neki zev, suprotno od grkog umetnika, pa ak i dravnika. Shvatam ih kao prethodnike grke reformacije, ali ne pret hodnike Sokrata. Ipak, njihova reformacija se nije ostvarila, a kod Pitagore je ostala u sektakom stanju. Grupa pojava nosi sav taj duh reformacije - razvoj tragedije. Empedokle je neuspeli reforma tor; posle njegovog neuspeha, preostao je jo jedino Sokrat. Tako je Aristotelovo neprijateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo. Empedokle - republika [Freistaat] preinaenje ivota - na rodna reforma - pokuaj uz pomo velikih helenskih svetkovina Tragedija je takoe bila sredstvo. Pindar? Oni nisu nali svoje filozofe i reformatore, uporedive s Pla tonom - koji, pak, svoj otklon zahvaljuju Sokratu. Pokuaj karakterisanja Platona bez Sokrata. Tragedija - duboko shvatanje ljubavi - ista priroda - nikakvo fanatino odvraanje - Grci su oito bili blie nego ranije da nadu oveka pojmovno jo vieg ti pa; no tu, izmeu, preseeno je makazama. Ostaje se kod tragikog razdoblja Grka.

1. Slika Helena s obzirom na njihove opasnosti i poroke. 2. Kopija tragikih strujanja, u suprotnom smeru. Novo tu maenje mita. 3. Postavke o reformatorima. Pokuaji zadobijanja slike sveta. 4. Odluka - Sokrat. Platon, onaj u otklonu.\ 180 Strast kod Mimnerma, mrnja prema starini. Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako neki zrak pad ne odozgo obasjava ljudski ivot. Razumevati svet polazei od patnje jeste ono tragiko u tra gediji. Tales - onaj nemitski. Anaksimandar - nestajanje i nastajanje u prirodi moralno shvaenih kao krivica i kazna. Heraklit - zakonomernost i pravednost u svetu. Parmenid - iza ovog drugi svet; ovaj kao problem. Anaksagora - neimar svetova. Empedokle - lepa ljubav i lepa mrnja; ono duboko neumno u onome to je najumnije u svetu. Demokrit - svet je sasvim bez uma i nagona, snano zadrman. Svi bogovi i mitovi nekorisni. Sokrat: - ne ostaje mi nita sem ja sam; strah za samog se be postaje dua filozofije. Platonov pokuaj, misliti sve do kraja i biti iskupitelj. Kao to sam opisao Heraklita, treba opisivati linosti. U to uplesti ono istorijsko. U elom svetu vlada postupnost; kod Grka sve napreduje brzo, pa se i strano brzo survava. Kada se helenski genije bio iscrpeo u svojim najviim tipovima, Grk se munjevito stropotao. Bilo je dovoljno da samo jednom doe do loma, i veliki ivotni oblik nije vie mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo goto vo, ba kao i u sluaju tragedije. Jedan jedini moni svojeglavac

92

Fridrih

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

93_

poput Sokrata - i rez je bio nezaceljiv. U njemu se odigralo samorazaranje Grka. Verujem, zbog toga to je on bio sin vajara. Ako bi jednom likovne umetnosti progovorile, izgledale bi nam povr ne; u Sokratu, sinu vajara, ispoljilo se povrinsko. Za vreme srednjeg veka, ljudi su postali duhovitiji: za to su sredstva bila raunanje prema dve mere, cepidlaenje sa saveu, tumaenje pisma. Taj nain izotravanja duha pod pritiskom hije rarhije i teologije nedostajao je antici. Grci su, pak, u okolnosti ma velike slobode misli bili mnogoboci i jednostavni: na volju se ostavljalo da li e se ili nee u neto verovati. Z a t o su prikraeni za uivanje u tananom izvrtanju smisla i time za najomiljeniju vr stu duhovitosti u novijim vremenima. Grci jedva da su bili duho viti; stoga je toliku panju privlaila Sokratova ironija. Nalazim da je u tome Platon esto pomalo trapav. Sa Empedoklom i Demokritom, Grci su bili na najboljem putu da tano procene ljudsku egzistenciju, njeno neumlje, njenu patnju; do toga nisu dospeli, zahvaljujui Sokratu. Svim sokratovcima, s groznim abstractama dobro, pravedno" u glavi, nedosta je nepristrasni pogled na ljude. Onaj ko ita openhauera, pita se zato je starima nedostajao takav duboki i slobodni pogled - dok su ga neki morali imati? To je ono to ne uviam. Naprotiv. Zbog Sokrata su izgubili bezazlenost. Njihovi mitovi i njihove tragedije daleko su mudrije nego etike Platona i Aristotela; i njihovi stoiari i epikurejci siromani su u uporedbi s njihovim starijim pesnicima i dravnicima. Sokratov uticaj: 1. Razorio je bezazlenost etikog suda. 2. Unitio nauku. 3. Nije imao nikakvog smisla za umetnost. 4. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja. 5. Potpomagao dijalektiku brbljivost i blebetanje. 182 Ne verujem vie u prirodomeran razvoj" Grka: bili su od ve obdareni da bi prihvatili postepenost tog hoda korak po ko-

rak, kakav zatiemo kod kamena i gluposti. Ratovi protiv Persijanaca su nacionalna nesrea: uspeh je bio prevelik, svi rdavi na goni su se ispoljili, tiranska pouda da se zavlada elom Heladom obuzela je pojedince i pojedine gradove. S vladavinom Atene (na duhovnom podruju) bilo je potisnuto mnotvo snaga; nek se po misli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za fi lozofiju. Pindar ne bi bio mogu kao Atenjanin: to Simanid poka zuje. Ni Empedoklo ne bi bio, ni Heraklit. Gotovo svi veliki mu ziari dolaze izvana. Atenska tragedija nije najvii oblik koji bi mogao da se zamisli. Njenim junacima previe nedostaje pindarskog. Opte reeno: koliko je grozna bila injenica da je sukob morao da se zapodene upravo izmeu Sparte i Atene - nemoguno je ak da bude dovoljno duboko razmotreno. Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji. Mislima se mora preneti u vreme kada te vladavine jo nije bilo: ona nije bila nuna, postala je to tek nakon persijskih ratova, zna i tek poto ju je fizika i politika mo pokazala kao takvu. Milet je bio, na primer, mnogo darovitiji, Agrigent takode. Tiranin koji moe da ini sve to god mu prija, tj. Grk koji nikakvom silom nije ogranien, bie je sasvim bez mere, kri do movinske obiaje, siluje ene i po volji ubija ljude". Isto je tako neobuzdano tiransko slobodoumlje, pred kojim su Grci takode strahovali. Mrnja prema kraljevima - znak demokratskog raspo loenja. Verujem da bi reformacija bila mogua da je tiranin bio neki Empedoklo. Traei da filozof bude na prestolu, Platon je iz nosio misao koja je negda bila moguna: uvideo je potom da je as za njeno ostvarenje minuo. - Perijandar? 183 Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tra gediju, jer se Solon tome bio protivio. Ali, uivanje u njoj je ve bilo probueno. Sta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekavanjima tuge? Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograniava nja posmrtnih tubalikih sveanosti, zabranjivanja posmrtnih jadikovki. U sluaju miletskih ena pominju se manikon penthos".

94

Fridrih

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

95

Prema anegdoti, pretvorstvo je bilo ono to se Solonu nije dopadalo: pokazuje se lairana prirodnost Atenjanina. Klisten, Perijandar i Pizistrat bili su zatitnici tragedije kao razonode za narod, uivanja u manikon penthos. Solon hoe uzdrljivost. U ratovima protiv Persijanaca nastale su centralizujue ten dencije: doepali su ih se Sparta i Atena. Naprotiv, od 776. do 560. niega od toga nema: kultura polisa je evala. Mislim da li bi se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobliiti u kri lu reformacije duha - Pitagora? Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i poela refor ma. Ideja o panhelenskoj tragediji - tu bi se razvila jo beskrajno bogatija snaga. Zato do toga nije dolo? Potombi i Korint, Sikion i Atena razvile tu umetnost. Najvei gubitak koji moe da zadesi oveanstvo jeste poba aj najviih tipova ivota. Tako neto se tada dogodilo. Otra pa ralela izmeu tog i hrianskog ideala. (Iskoristiti openhauerovu napomenu: Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o emu ih ui sudbina i prilagodavaju se tome gipko i zahvalno; oni uvi aju da se u svetu moe nai puno toga to pouava, ali ne i sre a, i konano vele s Petrarkom: altro diletto, che 'mparar, non provo". Zbog toga moe, ak, da izgleda da oni sa svojim elja ma i tenjama slede donekle samo jo privid, kao alei se, ali za pravo i duboko u sebi oekuju naprosto pouku; to je ono to im daje onda vidoviti, genijalni, uzvieni izgled. (Parerga, I, 394.) Uporedite to sa sokratovcima i njihovim lovom na sreu!

stenciju i upravlja ciljevima; i tako je predumiljaj kod naroda kaiarenje koje izvode mudre glave, te nita nije lake nego pokaza ti nepredumiljaj, na primer u tome da je neko doba, u najpunijem cvatu, iznenada zahvaeno snanim naletom, i da sve turnire. U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. Do izvesnog stepena, svaki narod doista, ak i pod najnepovoljnijim okolnosti ma, sprovodi neto to je u dosegu njegove obdarenosti. Ali, da bi mogao da ostvari ono najbolje u sebi, potrebno je da ga u tome ne spree odreeni nesreni sluajevi. Grci nisu ostvarili ono naj bolje za ta su bili sposobni. I Atenjani bi postali neto vie bez one politike mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: pomi slimo na Eshila, koji potie iz pretpersijskog vremena i koji je u svoje vreme bio nezadovoljan Atenjanima. Zbog nepovoljnog stanja u grkim gradovima posle persij skih ratova mnogi su povoljni uslovi za raanje i razvitak velikih pojedinaca bili upropaeni: i tako zaista proizvodnja genija zavi si od sudbine naroda. Ako su zameci za genije veoma esti, ipak su veoma retki sticaji svih najnunijih pogodnosti. Ta reformacija Helena, kako je ja snivam, bila bi najude snije tlo za proizvodnju genija, kakvo jo nikad nije postojalo. Bi lo bi to za priu. S njom smo izgubili neto neizrecivo. Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smi slu za celovitost i jednostavnost. Time to nam ljude pokazuju po jednostavljeno, raduju nas, kao to to ini pogled na ivotinje. Filozofi streme tome da razumeju ono to njihovi savremenici ine ve time to samo ive. Dok sebi tumae svoje postoja nje i razumevaju opasnosti koje ih vrebaju, istovremeno svome narodu tumae njegovo postojanje. Filozof hoe da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta. Nauka pronie tok prirode, ali nikada ne moe da nareuje ljudima. Naklonost, ljubav, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, uzvisivanje, iscrpljivanje - sve to nauka ne poznaje. Ono to ivi i do ivljava, ovek mora to nekako sebi da protumai, i time da proceni. Snaga religija u tome je to su one merilje vrednosti, merila. Vien u mitu, neki dogaaj izgleda drukije. Religijsko tumaenje ima po sebi to da ljudski ivot meri prema ljudskim idealima.

184
Lepa je istina da za nekog za koga su poboljavanje i sazna vanje postali ivotni ciljevi sve stvari slue najboljem. Pa ipak, to je samo donekle istinito: onaj ko hoe da saznaje prisiljen je na najzamorniji rad, onaj kome biva bolje moden je i iscrpljivan bo lestima! Sve u svemu bi vailo: navodni predumiljaj sudbine je ste delo pojedinca koji ureduje svoj ivot i ui iz svega, prikuplja jui saznanje kao pela med. N o , sudbina koja pogaa neki narod pogaa jednu celinu koja tako ne moe da promilja svoju egzi-

96

Fridrih Nie BELEKA O I Z V O R N I K U

Eshil je iveo i borio se uzalud: doao je prekasno. To je ono to je tragino u grkoj povesti: najvei, poput Demostena, dola ze suvie kasno da bi uzdigli narod. Eshil jami veliinu grkog duha, koja izumire s njim. Sada se divi jevanelju kornjae - ah, Grci tre prebrzo! Ne tragam za srenim vremenima u povesti, ve za takvima koja su nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim pre persijskih ratova. Nemoguno ih je dovoljno tano upoznati. Mnogi ljudi ive dramski ivot, mnogi epski, mnogi jedan neumetniki i zbrkani. Persijskim ratovima uao je u grku povest daemon ex machina. Poduhvat o narodnoj kulturi. Rasipanje najskupocenijeg grkog duha i grke krvi. Poka zati na tome kako ljudi moraju nauiti da ive mnogo razboritije. Tirani duha su u Grkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr avo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu pokazivala u mi ljenju do kraja i praenju jedne velike misli u svim njenim mo gunostima: npr. hrianska vremena. N o , tu premo je bilo, kod Grka, veoma teko domaiti; sve je tu bilo izmeano u neprijatelj stvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala - i sa da je jo ivimo. Gradska kultura Svetska kultura Narodna kultura: kako je slaba kod Grka, postoji zapravo samo atenska gradska kultura, bleda. 1. Filozofi, izolovani svaki za sebe. 2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filozofije, senke iz Hada grke biti). 3. Onda kao borci protiv opasnosti od helenskoga. 4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli reformatori. 5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom vita contemplativa, kao pokuaji da se postigne oblik ivota koji jo nije postignut.

Prevedeni i u ovoj zbirci itaocima predoeni tekstovi zapra vo su samo tematski ureeni deo iz rukopisne zaostavtine Fridriha Niea. 1 0 Meutim, oni ni u kom sluaju nisu presna graa, ne go pre rukom majstora-mislioca izvedene studije, ukoliko toj reci pridajemo znaenje koje ona ima u slikarskoj praksi i istoriji umetnosti, studije kako pojedinanih detalja tako i svekolikih mogunosti kompozicije onoga to je tek u nastajanju, ali to se ve nezadrivo probija kroz oko i duh stvaraoca, ukratko studije koje su neophodne za predstojee celovito" delo i u kojima se ono nazire ve s dovoljno otrine. U njima je, naime, ve reeno i jasno nagoveteno toliko toga za ta bi drugima bila potrebna e la jedna opsena knjiga, pa ak ni tada ne bi uspeli da to iskau. Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Nie. Jer, upravo iz ovakvih studija" rodio se onaj upeatljivi tip pisanja, fragmentaran i aforistian, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i delotvoran u jezikom otklonu od tada vaeeg filozofskog disertativnog govora, tip koji odlikuje poznija Nieova dela i po ko jem je on danas prepoznatljiv. Sem donekle okonanog spisa O istini i lai u izvanmoralnom smislu, ostala tri su grupisani zapisi onako kako su zateeni u autorovim belenicama. Vreme njihovog nastanka, pripada periPrevod je raen prema Kronerovom izdanju" (X, s. 109-232), uz osvrt i sravnjenja s najnovijim arheolokim" kritikim izdanjem Nieovih sabranih dela Kolija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, trei u III 2, svi s kritikim apara tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritikim aparatom u IV 4). Zasluuje da bude spo menuto i uzorno francusko (dvojeziko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier, 1969), po sadraju istovetno s naim i s veoma dobrim prevodom Anele K. Marijeti (Angele K. Marietti), o koje se takode moglo oslanjati.
10

98

Fridrih

Nie

KNJIGA 0 FILOZOFU

99

odu koji je, s jedne strane, omeen pojavom prve Nieove knjige, glasovitog Roenja tragedije, i - s druge - Nesavremenih razma tranja, te radom na knjizi za slobodne duhove", Ljudsko, suvie ljudsko. Re je, dakle, o prvom periodu Nieovog filozofiranja, njegovog misaonog i kritikog razrastanja, koje dolazi posle tako zvane Pbilologice, mladalakih filolokih istraivanja i publikaci ja. Roenje tragedije iz duha muzike pojavilo se poetkom 1872. godine, ali Nie i dalje ita i izuava preplatonovske grke filozo fe, o emu na najoigledniji nain svedee i ovi tekstovi. U njima je filozof" za Niea, uvek mislilac koga sreemo pre Sokrata i Platona ili, pak, neki budui koji je moguan samo kao nalik presokratovcima, filozof koji bi trebalo da nas izbavi od nagona zna nja, filozof - umetnik. Prvi tekst se datira ba u 1872. i, eventual no, neki od njegovih delova, na poetak 1873. Nesumnjivo je da drugi, Filozof kao iscelitelj kulture, potie s kraja februara 1873. godine, kada Nie govori o projektu svojih Nesavremenih razma tranja, pa su neki istraivai uvereni da je spomenuti tekst trebalo da bude prvo od tih Razmatranja neprimerenih vremenu". N o , do jeseni iste godine Nie zavrava rad protiv nemakog filitarstva olienog u Davidu trausu, a do kraja godine i O koristi i te ti istorije za ivot. Oba rada se pojavljuju kao prva dva dela Nesa vremenih razmatranja. Sto se tie spisa O istini i lai... koji se uglavnom uzima kao zavren", on je zapoet ve polovinom pret hodne a u svojoj poslednjoj postojeoj verziji ostavljen polovinom 1873. godine. Poto je 26. septembra 1875. godine zavrio Riharda Vagnera u Bajrojtu, rad koji e posle Sopenhauera kao vaspitaa iz prethodne godine kao treeg dela biti etvrti deo Nesavreme nih razmatranja, Nie do konca meseca otprilike, kako se zaklju uje kao najverovatnije, pie etvrti tekst iz nae zbirke, Nauka i mudrost u sukobu. U tom tekstu otkrivamo u zametku ideje koje e delimino biti varirane u slinim formulacijama i u prvoj svesci Ljudskog, suvie ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine. No i ne iskljuivo injenica da su nastali u istom stvarala kom periodu, da vode, u stvari, poreklo iz istog duhovnog traga, koji je neizbrisivo ocrtan s Roenjem tragedije, nego daleko vie neposredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i tematsku meusob nu bliskost ukazuje nam na unutranju srodnost sva etiri teksta.

Zahvaljujui naenim nacrtima, jo davno je istaknuta pretpo stavka prema kojoj je reena srodnost objanjiva kao srodnost i skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova vee ali neostvare ne celine. Trebalo je da tekstovi, prema Ernestu Holceru i Augu stu Horneferu (Holzer, Horneffer), u razvijenijem obliku sainjar vaju teorijski deo jednoga dela posveenog figuri filozofa k a k o j u je Nie dalekoseno sagledao, Knjige o filozofu, Das Philosophenbuch, pri emu bi ona sadravala i odreeni istorijski pregled, naime konanu verziju rada koji je posthumno objavljen pod au torskim naslovom Filozofija u tragikom razdoblju Grka. Doista niz elemenata potkrepljuje tu pretpostavku o zamiljenoj i neokonanoj Das Philosophenbuch. Stavu o umesnosti iznesene pret postavke Holcera i Hornefera - prireivaa X sveska u izdanju Nieovih radova objavljenih pod rukovodstvom Alfreda Bojmlera (Baumler) kod A. Kroner Verlaga (1930-1965) - pridruuje se, izmeu ostalih i Karl Slehta (Schlechta), veliki i zasluni tekstolo ki demistifikator slike o Nieovoj zaostavtini, u mnogo emu krivotvorenoj zahvaljujui filozofovoj sestri. Pa ipak, nuno je sa svom mogunom opreznou uzimati naslov ove zbirke, te tako i sadraj pripisan eventualnoj Knjizi o filozofu, prihvatiti takvo reenje samo uslovno i vie u smislu signala za izvesnu grupu ne sumnjivo krajnje srodnih tekstova. U svakom sluaju, ne uputajui se, na kraju krajeva, u to neizvesno pitanje o stvarnom ili navodnom Nieovom projektu, proverljiva je injenica da ovde sabrani tekstovi koherentno i izo topno izraavaju ideje i stanovita koja je izuzetni nemaki misli lac potom ustrajno zastupao tokom celog svog misaonog razvoja. Re je o odnosu filozofije prema nauci, kulturi i umetnosti, prven stveno razmatran kroz ogledalo" istine i jezika, iju nerazluivu spregu Nie kritiki razgrauje i razotkriva njeno metafiziko funkcionisanje. Otuda su, recimo, upravo u ovim zapisima i od lomcima prvi put zateeni i skriveni neki od bitnih i predodreujuih korena kasnijih Nieovih filozofsko-pesnikih uvida. Oni su znakovlje u kojem se naj pre, posle Roenja tragedije, moe prati ti raanje Nieove filozofske misli. /. A.

SADRAJ

KNJIGA O FILOZOFU I POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF. RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA (jesen i zima 1872. godine) II FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (prolee 1873. godine)

59

III SAZNA]NO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAI U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine) IV NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine)

67
85

Beleka o izvorniku

97