Ljubodrag Dimi

Anahrone politike koncepcije i modernizacija Srbija ezdesetih godina XX veka. Otvaranje pitanja
Poetkom ezdesetih godina XX veka dravno i partijsko vostvo prethodne Jugoslavije nalo se na znaajnom istorijskom raskru. Ono je, optereeno iskustvom prethodnih decenija, suoeno sa dilemama o putevima daljeg razvoja drutva i pritisnuto narastujuom krizom, bilo, u sutini, bez valjanih putokaza kuda i kako krenuti dalje. Meunarodni poloaj zemlje bio je stabilan, u nekim elementima gotovo idealan. Oba suprotstavljena bloka potovala su nezavisnost i teritorijalnu celovitost zemlje. Zapad je, s vremenom, prestao da rauna sa posrednim ukljuivanjem prethodne Jugoslavije u njegove vojno-politike strukture: ideje o Balkanskom savezu bile su sasvim razvodnjene, strah da ta balkanska drava predstavlja trojanskog konja svetskog komunizma vie nije bio realan, pa je nastalo i ubeenje da primer Jugoslavije erozivno deluje na monolitnu strukturu i jedinstvo istonog lagera. Na drugoj strani prethodna se Jugoslavija oduprla pritiscima za njeno ukljuivanje u lager, optubama za revizionizam i kampanji meunarodnog komunistikog pokreta protiv Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Partijsko vostvo iskazivalo je kooperativnost i prema Istoku i prema Zapadu, ali nije pristajalo na utapanje u postojee vojne strukture, ljubomorno je uvalo nezavisnost, unutranjopolitiki poredak i rukovodeu ulogu SKJ. Locirana na strateki kritinoj geo-

410

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

grafskoj poziciji, vojniki snana i politiki afirmisana, zemlja je, kako su verovale tadanje generacije, uspela da zauzme sredinji poloaj izmeu Istoka i Zapada. Politika nesvrstanosti i jedno od vodeih mesta u tom pokretu pruala je Josipu Brozu mogunost da vodi svetsku politiku, to je bilo u neskladu sa veliinom, ekonomskim potencijalima i unutranjom stabilnou zemlje. Prenaglaene ambicije na spoljnopolitikom planu udaljile su prethodnu Jugoslaviju od Evrope i, vremenom, postale bitan optereujui faktor razvoja. Eliminisanje straha od spoljne opsanosti posredno je uticalo na razvoj unutranjih odnosa, labavljenje federacije, otvaranje nacionalnog pitanja, osamostaljivanje republika i novo ustavno-pravno oblikovanje zemlje. Unutranja kriza je bila duboka, istovremeno dravna i partijska, idejna i organizaciona, politika i ekonomska, drutvena i moralna. Najodgovorniji jugoslovenski politiari (J. Broz i Edvard Kardelj), zagledani u nju, uoavali su, poetkom ezdesetih godina XX veka, da kriza traje due od jedne decenije, da u temelju potresa partiju na vlasti, obuzima dravu, razara institucije i drutvo. Problemi koje je izazivala bili su brojni i kontraverzni. U vrtloge krize, koja je dugorono pretila krahom Partije i raspadom drave, ulivalo se vie protivurenih procesa. Institucionalni razvoj samoupravljanja doveo je do uspostavljanja ekonomski neproduktivnog sistema koji je neodlono i hitno trebalo menjati. Bez pravih sistemskih reenja samoupravljanje, koje je jednu deceniju politiki dizajnirano, nadograivano, ali ne i sutinski menjano, postalo je feti, dogma, tekovina u ije se sadraje nije smelo dirati. Podlono samo minimalnim korekcijama, ono je sutinski koilo dalji drutveni razvoj. Raspodela drutvenog proiz-

Ljubodrag Dimi

411

voda izazivala je svau republikih rukovodstava. Strah od slobodnog trita provocirao je nervozne reakcije birokratije, zabrinute za svaku akumulaciju kapitala van drutvene kontrole. Truli kompromisi podsticali su nacionalizam i jaali birokratizam. Postojeu situaciju inila je beznadenijom procena i stav partijskog vrha da svaka promena u sistemu samoupravljanja kvari ugled zemlje u inostranstvu, dovodi pod sumnju jugoslovenski model socijalizma, potkopava mit o jugoslovenskom samoupravnom udu. Svesno opstajanje na ekonomskom konceptu koji nije imao budunost nije znailo samo guenje kritike misli, ulepavanje stvarnosti i skrivanje istine nego i dugorono unitavanje drave. Vieslojni proces konstituisanja republika kao samostalnih drutvenih, ekonomskih i politikih zajednica dodatno je produbljivao jugoslovensku krizu. Osamostaljivanje republika bilo je praeno ekonomskim i kulturnim zatvaranjem, nacionalnim homogenisanjem, gubitkom svesti o potrebama i interesima celine, uspostavljanjem lokalnih oseanja i svojevrsnog egoizma koji je posebno ostavio traga u sferi ekonomije, pothranjivanjem svesti koja nije bila u stanju da prekorai optinske, sreske ili republike okvire. Posledica tih procesa bila je opta dezintegracija. Sudar nacionalnog i jugoslovenskog bio je prisutan u svim sferama ivota. Pratilo ga je vidno udaljavanje jugoslovenskih naroda i jugoslovenskih republika, izrastanje republikih birokratija, radikalno smanjenje svih funkcija u nadlenosti federacije, neskriveno odsustvo jedinstva prilikom rasprava o drutvenom planu, investicijama i preraspodeli dohotka. Bitan elemenat drutvene krize inila je ekonomija. Etatizam je bio veoma izraen u svim drutveno-ekonomskim strukturama. Prisvajanje vika rada bilo je u rukama drave

412

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

(1961. godine 79,1, 1964. godine 73,4%). Kapital je samo manjim delom (26-31%) bio pod kontrolom privrednih organizacija. Nacionalni dohodak, koji je u pedesetim godinama XX veka uvean 2,3 puta, poeo je da stagnira. Dugovi su prekoraivali 1,1 milijardu dolara. Zalihe su iznosile treinu ukupne proizvodnje. Neiskorienost kapaciteta dosezala je 40%. Struktura privrede nije bila prilagoena izvozu niti unutranjoj potronji. Rast linih dohodaka, kojim je kupovan socijalni mir, premaivao je produktivnost. Ulaganja u neprivredne objekte gutala su 30% dravnih kredita. Rasipnitvo, nebriga i promaene investicije postale su deo ekonomske svakodnevice. Raspodela akumulacije, investicija i dohotka provocirala je nezasitu gramzivost politikih struktura na svim nivoima. Strana ulaganja uestvovala su u dravnim investicijama sa preko 40, a u investicijama koje federacija vri po republikama sa 66%. Porast potronje bio je umnogome vei od proizvodnje koja je stagnirala. Ekonomija je postala izvorite sukoba i politikih konfrontacija republikih partijskih elita. Sve je to pogodovalo odlaganju reformi i modernizacije drutva. Optu krizu generirala je i sama partija na vlasti. Hijerarhijski ustrojena i poistoveena sa dravom i vlau, ona nije bila u stanju da podstie razvoj i demokratizaciju drutva. Oko pitanja uloge, karaktera i mesta Partije u drutvu polarizovali su se unutranji politiki frontovi. U najviim saveznim i republikim rukovodstvima ovladali su partikularizam, nedisciplina, korupcija, krenje zakonitosti, odsustvo odgovornosti i drugo to je, u prethodnim godinama, najstroe sankcionisano. Partija je bila ona snaga koja je u jugoslovenskom drutvu jedina inicirala drutvene promene. Poetkom ezdesetih godina XX veka ona nije

Ljubodrag Dimi

413

imala snage da sebe transformie, da se prilagodi promenama u drutvu i racionalno sagleda sopstveni poloaj, da radikalno utie na ustrojstvo unutranjih odnosa i oslobodi se staljinistikih recidiva, kontrolne i nadzorne uloge, starih metoda organizovanja komunista. Sutinski, SKJ nije uspeo da izvri promene okotale svesti svojih kadrova i svoga anahronog politikog mentaliteta, da se otrgne od stereotipne politike kulture i da teite rada prenese sa podruja vlasti na prostor idejno-politike akcije. I dok je sistemska kriza izazivala dubinske potrese i dobijala goleme razmere sa nesagledivim posledicama, na povrini je vladao socijalni mir, privid skladnih odnosa meu republikama, oseaj da je budunost osvojena za dugi niz godina. Ovladala je svest da generacija koja je iznela rat, obnovu, sukob sa Informacionim biroom i petogodinje planove zasluuje da malo odahne. Oputanje kaia nalo je odraza u uveanim platama, steenom standardu i gubitku oseaja za tednju. Neupuenom posmatrau sa strane prethodna Jugoslavija je tih godina izgledala kao zemlja sa unutranjom stabilnou, visokim stepenom razvoja, meunarodnim ugledom. Ispod tog prividnog mira zemlja se suoavala sa krizom koja je, dugorono, dovodila u pitanje opstanak drave, politikog sistema i meunacionalnih odnosa. Marta 1962. J. Broz je na Proirenoj sednici Centralnog komiteta (CK) SKJ postavio pitanje:
Da li je /.../ zemlja jo kadra da se odri, da se ne raspadne, /odnosno/ da li je /.../ /jugoslovenska/ zajednica zrela za ivot?

Tog trenutka u partijskom vrhu postojale su dve suprotstavljene koncepcije drutvenog razvoja. Slovenaki politiari, pozivajui se na pravo naroda na samoopredeljenje, teili su daljem osamostaljivanju republika to je,

414

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

dugorono, vodilo konfederalnom oblikovanju jugoslovenske drave. Druga struja zagovarala je ouvanje zajednike drave u formi centralistike federacije. Izlaz iz krize J. Broz je video u buenju revolucionarnog duha i odranju vodee uloge SKJ. Po njegovom miljenju briga o optim interesima zemlje, drutvenom razvitku i podizanje ugleda drave u inostranstvu bili su poslovi o kojima su morale da vode rauna i savezne i republike strukture. Stoga je zahtevao jaanje uloge Partije u drutvu. Uporedo sa tim protivio se zahtevima da SKJ preuzme ulogu zatitnika nove nacionalne politike (jugoslovenske), likvidacije nacionalnih interesa, afirmacije centralizma i jugoslovenstva koje anulira nacionalne tekovine republika. Samoupravljanje je smatrao najveom tekovinom revolucije i nije dozvoljavao se ono dovodi u pitanje. Nije bio spreman da dopusti bujanje partikularistikih tendencija niti povratak na staro. Protivio se da SKJ postane neka koalicija komunista i zahtevao monolitno povezivanje komunista. Od republikih partijskih struktura traio je da budu nosioci borbe protiv nacionalizma, ovinizma i sitnoburoaskih tendencija. Smatrao je da jedinstvena partija predstavlja najboljeg zatitnika i uvara nacionalnih interesa te se zalagao za spreavanje deformisanja nacionalnog pitanja u pravcu dezintegracije nae socijalistike zajednice. Brozovi stavovi (Pismo od 3.4. i govor u Splitu od 6.5.1962. godine) zadirali su u interese formiranih saveznih i republikih birokratija, a istovremeno su sputavali i plaili reformiste. Izmeu opasnosti za socijalizam, kako su tvrdili jedni, i sporog preobraaja drutva, kako su govorili drugi, kompromis je mogao biti samo privremen. U pitanju je bio pokuaj da u sklad budu dovedeni jedinstvo misli i akcije SKJ to nije postojalo, integracija i jedinstvo Jugoslavije

Ljubodrag Dimi

415

sa osamostaljivanjem republika to se meusobno iskljuivalo, i drutvene promene koje partija na vlasti, u sutini, nije elela.

Ustava Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije

(SFRJ), koja je, aprila 1963. godine, definisana kao:
/savezna/ drava dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i

Kompromis je bio vidan i prilikom osmiljavanja novog

socijalistika demokratska zajednica zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanja. /Njena je teritorija oznaena kao jedinstvena, sainjena od/ teritorija socijalistikih republika.

Nakon donoenja Ustava proces preoblikovanja karaktera jugoslovenske federacije i osamostaljivanja federalnih jedinica uao je u novu fazu. U decembru 1964. na VIII kongresu SKJ otvoreno je, gotovo dve decenije posle zavretka Drugoga svetskog rata, nacionalno pitanje. Na Kongresu je progovoreno o ekonomskim uzrocima nacionalne ravnopravnosti i povezanosti birokratskog centralizma sa velikodravnim hegemonizmom i nacionalizmom. Time je demantovana dugo prisutna tvrdnja da je federativnim oblikom dravno-pravnog ureenja, ukidanjem velikosrpske politike hegemonije, isticanjem parola o bratstvu i jedinstvu i ravnopravnosti naroda nacionalno pitanje trajno reeno. Za J. Broza je direktni produkt dravnog centralizma u nacionalnoj politici bila pojava nadnacionalne birokratije:
/Njena hegemonija i gubitak nacionalnog identiteta vodili su poistoveivanju/ jedinstva naroda /sa/ likvidacijom nacija i stvaranjem neeg novog, vetakog, tj. jedne jedinstvene jugoslovenske nacije, to pomalo lii na unitarizam i hegemonizam.

Decembra 1964. Brozova kritika jugoslovenske stvarnosti bila je satkana od dva elementa: prvo, od optubi birokratsko-centralistikih snaga okrivljenih da ignoriu republi-

416

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

ke, sputavaju decentralizaciju drutva, suprotstavljaju se smanjivanju uticaja saveznog centra, dovode u pitanje integrativne funkcije republika i autonomnih pokrajina, protive se rasparavanju akumulacije sabrane u dravnim fondovima te posredno podstiu nacionalizam i separatizam, i drugo, od nezadovoljstva tendencijom zatvaranja republika u svoje granice, povezanog sa pojavom birokratsko-partikularistikih snaga i podsticanjem nacionalizma. Takvim stavovima E. Kardelj je dodavao i teze o nacionalno-ekonomskoj samostalnosti, suverenosti nacija i ekonomskom osamostaljivanju republika. Osmi kongres SKJ je pripremio privrednu i drutvenu reformu. Drutveni razvoj je zahtevao promenu privredne strukture, a ona, opet, preureenje odnosa u dravi, modernizaciju proizvodnje, podizanje produktivnosti, materijalni razvoj, demokratizaciju drutva i sputavanje meanja politike u privredu, uz potiskivanje dravnog arbitriranja trinim zakonima. Radikalno smanjenje moi federalne drave i promena etatistikog privrednog sistema vodili su konanoj destaljinizaciji u sferi privrede. Ipak, do toga nije dolo. Privredna reforma nije dala eljeni rezultat. Nova raspodela dohotka, pri emu je kapital skoncentrisan u bankama, uticala je na pojavu nezaposlenosti (300.000), opadanje stope privrednog rasta (sa osam na 0,6%), stagnaciju industrijske proizvodnje (opada tri puta) i pojavu ekonomske migracije (400.000). Savezni finansijski kapital nije bio transformisan. Prelazak na trinu privredu je izostao, a nije vie bilo ni dravne intervencije. Kod starih partijskih kadrova pojavio se strah da u drutvu jaaju kapitalistike tendencije. Sve u svemu, u redovima SKJ nije bila sazrela svest da promena u privredi i drutvu zahteva radikalnu promenu vlastitog poloaja u drutvu. Tendencija

Ljubodrag Dimi

417

da se na izazove vremena odgovori ouvanjem postojeeg stanja u osnovama je sputavala reformu. Partijsko rukovodstvo, polarizovano na pristalice i protivnike reforme, nije bilo u mogunosti da vodi jedinstvenu politiku. Koncepcijske podele oko reforme federacije, strategije privrednog razvoja i transformacije Partije eskalirale su sredinom 1966. u bespotedni sukob. U leto 1966. na udaru je bila Uprava dravne bezbednosti (Udba), optuena da se stavila iznad SKJ i izvan demokratskog sistema. Sutina sukoba nije bila u brojnim deformacijama Udbe nego u nepomirljivim pogledima na drutveni razvitak. Demontaa Udbe (50% kadrova je odstranjeno) je, makar na neko vreme, uticala na slabljenje opteg nadzora, zauzdavala meanje u drutveni i politiki ivot te vodila demokratizaciji drutva. Ali, istovremeno sa time, ona je doprinosila slabljenju drave, pojavi anarhije, jaanju republikih i pokrajinskih partikularizama, pretvaranju decentralizacije u dezintegraciju politikih, privrednih, kulturnih i nacionalnih odnosa meu republikama i pokrajinama. U leto 1966. iz politikog ivota istisnute su snage koje su se protivile kursu naznaenom na VIII kongresu SKJ, privrednoj reformi, ekonomskom drobljenju zemlje, razbijanju jake federalne drave i naputanju jugoslovenske ideje. Aleksandar Rankovi i njegovi istomiljenici nisu, pak, bili srpski nacionalisti niti centralisti i unitaristi koji zagovaraju nacionalnu nivelaciju jugoslovenskih naroda. Oni su smatrali da snani politiki i dravni centar, koji vodi rauna o interesima Jugoslavije kao celine, treba ouvati po svaku cenu. Zato su, nasuprot samoupravljanju, afirmisali dravu i njene ustanove, protivili se novim pogledima na nacionalno pitanje i koili promene u jugoslovenskoj federaciji. Ipak,

418

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

metodi delovanja koje su zagovarali bili su anahroni. Davali su prednost arbitrai federalnog centra. Nisu razumeli procese nacionalne emancipacije, republikog osamostaljivanja i demokratskog meunacionalnog i meurepublikog sporazumevanja. Isticanje u prvi plan personalnih greaka i odgovornosti uticalo je, pak, da pitanje temeljne rekonstrukcije sistema i njegove demokratizacije ostane po strani. Mart 1962. (Proirena sednica CK SKJ), april 1963. (osmiljavanje novog Ustava SFRJ, donetog aprila 1963.), decembar 1964. (VIII kongres SKJ na kome je, meu ostalim, otvoreno nacionalno pitanje), sredina 1965. (proklamovanje privredne reforme) i jul 1966. godine (Brionski plenum) prepoznatljive su etape u sloenom procesu meusobnog sukobljavalja. U tom procesu preispitivan je i menjan karakter jugoslovenske federacije. Otvoreno je nacionalno pitanje. Ojaana je arbitrirajua uloga J. Broza (odnosno SKJ). Legalnost je dobila teza o nacionalnoj ekonomskoj samostalnosti republika. Destaljinizacija u sferi privrede, poslovanje po trinim zakonima, modernizacija proizvodnje, podizanje produktivnosti i demokratizacija drutva morali su, ipak, da ekaju neko drugo vreme. * Optereena hipotekama velikodravnog hegemonizma i velikosrpskog nacionalizma, Srbija, pored svoje veliine i snage, nije znaajnije uticala na proces osamostaljivanja i sticanja suverenosti republika. Na momente je izgledalo, po jednome od postojeih miljenja, da je smenom A. Rankovia Srbija najvie dobila: oslobodila se tekog ba-

Ljubodrag Dimi

419

lasta i hipoteke, otpoela ubrzanu preorjentaciju ka promeni sistema, otvorila pitanje temeljne reorganizacije SKJ i kritiki se odredila prema centralizmu. Drugo dominantno miljenje skretalo je panju na proces decentralizacije, smatrajui da on ne vodi demokratizaciji drutva nego razaranju dravne strukture te jaanju republika i uspostavljanju njihova etatizama. Zagovornici tree opcije smatrali su da je Srbija zapostavljena, da zaostaje u razvoju, da niske cene sirovina i poljoprivrednih proizvoda znae njenu eksploataciju. Preporuke Brionskog plenuma, u kojima je zagovarana borba protiv centralizma, etatizma, birokratizma, velikodravnog hegemonizma te unitarizma, i strah da smena A. Rankovia ne isprovocira u Srbiji nacionalno nezadovoljstvo inicirali su radikalan obraun sa svime to lii na srpski nacionalizam. Od srpskih komunista se trailo da otklone posledice nacionalistike politike i svestrano sagledaju istorijske, ekonomske i drutvene korene nacionalizma. Tako je, istovremeno, otvoren iroki front sukoba sa snagama koje su oznaene kao nosioci etatizma i birokratizma, pristalice unitarizma, nacionalizma i centralizma, elementi koji ire nevericu u nacionalnu politiku SKJ i iskazuju zabrinutost za budunost Srbije. Pravci delovanja partijskog vrha Srbije istovremeno su oznaavali ravni podela. Nakon odlaska A. Rankovia otvoren je prostor za razgovore o promeni politikog poloaja autonomnih pokrajina. Otpoela je ubrzana emancipacija nacionalnih manjina. Postajao je sve izraeniji pritisak koji su vrili zagovornici etatistiki koncipirane autonomije. U partijskom vrhu Republike bio je dominantan stav da bez demokratskog drutva vienacionalna zajednica nije u stanju da obezbedi ravnopravnost nacija koje u njoj ive. Duh tolerancije u nacionalnoj politici

420

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

otvorio je i prostor za pojavu separatizama. Traeni su pravo narodnosti na samoopredeljenje, izjednaavanje pokrajina i Republike u pravima i dunostima, poloaj konstitutivnog elementa federacije, prenoenje funkcija Republike na pokrajine, sticanje to vie atributa dravnosti i ekonomsko osamostaljivanje pokrajina. Otvaranje sukoba Republike i pokrajina stavljalo je u drugi plan podsticanje procesa modernizacije drutva i izazivalo nove rascepe u rukovodstvu. Stav partijskog vostva Srbije da na autonomiju ne treba gledati samo kao na formu izraavanja posebnosti pokrajina nego i kao na oblik njihovog ukljuivanja u Republiku i federalnu zajednicu, nije nailazio na odobravanje pokrajinskih partijskih struktura. Sve strane u sukobu uoavale su da fiktivna stvarnost koju je predviao Ustav iz 1963. vie ne odgovara stvarnosti ivota u jugoslovenskoj dravi. Promene ustavno-pravne strukture drave bile su inicirane porazom snaga suprotstavljenih reformi federacije (1966) i pritiskom nagomilanih nacionalnih nezadovoljstava. Politika osuda centralizma, etatizma, unitarizma i birokratizma bila je u funkciji reforme federacije kojom bi bio pojaan suverenitet socijalistikih republika i ojaan autonomni poloaj pokrajina. Samim tim bila je pojaana tendencija nacionalne identifikacije. U procesu demokratizacije i reforme prestalo se voditi rauna o interesima jugoslovenske celine. Prihvaen je zahtev nacija da socijalistike republike dobiju status nacionalnih drava. Na tom tragu bio je proces ustavnopravnog preoblikovanja jugoslovenske drave. Amandmani iz 1967. ograniili su samostalnost federacije i stavili je pod nadzor republikih i pokrajinskih struktura. Prava data autonomijama stavljala su Srbiju u neravnopravan poloaj. Partijsko rukovodstvo Srbije je to prihvatalo voeno

Ljubodrag Dimi

421

demokratskim interesima Srbije i cele zemlje, zainteresovano za promenu sistema vladanja i ostvarenje istinske ravnopravnosti. Kod vodeih srpskih komunista postojala je svest da pitanje odnosa Republike i pokrajina moe biti reeno samo na demokratski nain uz bezrezervno suprotstavljanje svim velikodravnim tendencijama, etatistikim koncepcijama (centralizam ne moe biti baza odnosa u Srbiji) i separatistikim nastojanjima. U narednim godinama 1968. i 1969. - ustavni amandmani su ozakonili dalje slabljenje federacije, jaanje republika, osamostaljivanje i potpuno samoorganizovanje pokrajina. Izjednaavajui ih sa republikama u pravima i dunostima, amandmani su od pokrajina stvarali pararepublike. One su postajale konstitutivni deo federacije i preuzimale odgovornost za njenu sudbinu. Njihova autonomija bila je politika, pravosudna, finansijska... Javnost je iskazivala bojazan za sudbinu federacije i efikasno funkcionisanje drave. Poelo se sumnjati u demokratske procese u kojima se problemi ravnopravnosti narodnosti poistoveuju sa pitanjem dravnog konstituisanja i stvaranja novih republika. Nasuprot tome u dravnom i parijskom vrhu odnosi su idealizovani. Svesno je previano da sporovi i konfrontacije potiskuju jedinstvo, da savezni centralizam ustupa mesto republikom etatizmu i partikularizmu i da ekonomski, politiki i nacionalni interesi republika i pokrajina iniciraju sukobe. Vlast nije brinula injenica to odluke na nivou federacije zavise od nagodbi i kompromisa republika i pokrajina, to se republike ponaaju kao suverene drave, to ekonomske neravnomernosti i drutvene neujednaenosti poraaju nove sukobe, a procese demokratizacije sputava prodor

422

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

autokratske vlasti, ije boljeviko bie nije bilo spremno da reformie sebe. Transformacija SKJ bila je drugi pravac rada partijskog rukovodstva Srbije i poprite sukoba sa neistomiljenicima. Sporove je izazivalo traganje za novim mestom i ulogom SKJ u drutvenom ivotu, eliminisanje birokratske kadrovske strukture, iskuavanje novih oblika organizovanja komunista, promena okotale svesti i ustaljenog politikog mentaliteta. Promene su morale da budu sutinske, ali su voljom J. Broza i saveznog partijskog vrha svedene na transformaciju i reorganizaciju organizacione strukture koja je pratila ustavno-pravno preoblikovanje drave i osamostaljivanje partijskih organizacija republika i pokrajina (floskula o samostalnim partijskim organizacijama u jedinstvenom savezu). Za dubinsko reformisanje bia SKJ, partijsku demokratizaciju, naputanje autokratske vladavine, novi nain miljenja i delovanja, oslobaanje od dogmatizma i birokratizma vostvo SKJ nije imalo ni volje, ni snage, ni interesa. Stoga je sukob partijskog rukovodstva Srbije sa J. Brozom i partizanskim kadrovima bio neminovan. Sfera ekonomije i drutvenog razvoja takoe su postale popritem sukoba. Koncept moderne Srbije, koji je zagovaralo partijsko rukovodstvo Republike, ukljuivao je u sebi izgraivanje velikih poslovnih sistema, jaanje finansijskih institucija, uvoenje novih tehnologija i metoda upravljanja, trinu i izvoznu orijentaciju privrede. Strunost, poslovnost, efikasnost, produktivnost i menaderstvo bili su samo neki od novih momenata koji su izazivali podozrivost starih partijskih kadrova. U poetku stidljivo, a kasnije sve glasnije, strah od strunosti, koji je opsedao partijsku i dravnu birokratiju, poeo se uobliavati u

Ljubodrag Dimi

423

kritiku modernizacije, menaderstva, tehnokratizma, velikih ekonomskih integracija, novih tehnologija i poveanja materijalnog bogatstva. Birajui izmeu razvoja i ouvanja vlasti, politiki vrh zemlje se opredelio za ouvanje steenih birokratskih pozicija i vlasti. Posledica odbira, koji je definitivno uinjen nekoliko godina kasnije (1972), bila je opta dravna stagnacija. U klimi apsolutizacije teritorijalnih posebnosti, nacionalnih identifikacija i suverenosti republika i pokrajina, Savez komunista Srbije (SKS) je birao svoj put. Brionski plenum, shvaen kao pitanje od posebnog znaaja, presudno je uticao da se Srbija pone okretati sebi te svom ubrzanom ekonomskom i drutvenom razvoju. Iz tog dubokog politikog i idejnog sukoba SKS je, nakon mukotrpne borbe, uspeo da ostvari vidne rezultate. Tajno glasanje za najvie partijske funkcionere, postojanje vie kandidata od broja koji se bira, vea tolerantnost, spremnost na razgovor i o najosetljivijim pitanjima, promene u centralnim komitetima Republike i pokrajina te ukazivanje poverenja mlaoj i obrazovanoj generaciji komunista svedoilo je o novom stilu rada i osmiljavanju novog politikog kursa koji je oslobaao kreativnu i demokratsku energiju posleratnih generacija. Prednost su dobili prosveeni i kompetentni ljudi. Oni su predstavljali jednu novu Srbiju okrenutu privredi, reformi, demokratiji... U ustavno-pravnoj reformi drave CK SKS je podravao promenu odnosa u federaciji. Odluno se izjanjavao protiv etatizma. Iskazivao je strogost prema svakom nacionalizmu, pogotovo srpskom. Na srpsko pitanje je gledao kao na demokratsko pitanje. Otvoreno se zalagao za demokratsku transformaciju drutva. Principijalno je smatrao da o zajednikim pitanjima rasprava treba da bude voena na

424

Anahrone politike koncepcije i modernizacija u Srbiji

primoravani, vodei srpski komunisti se nisu uputali u razmatranje unutranjih pitanja drugih republika, posebno Hrvatske. Javno su isticali da Srbija ne eli da bude identifikovana sa jugoslovenskom federacijom i suprotstavljena drugim republikama. Trudili su se da konkretnom delatnou afirmiu stav o nedeljivosti reforme drave i drutva. Nastojali su da emancipacija Srbije od saveznog centra bude potpuna. Bili su svesni da se sa centralizmom i prinudom nee daleko otii. Nasuprot autornoj nacionalnoj dravnosti prednost su davali demokratizaciji drutva u redefinisanoj federaciji. Osnovnom smetnjom u razvoju smatrali su, pak, instituciju line vlasti i Brozovu arbitrau. Stavovi koje je CK SKS zastupao budili su sumnju jugoslovenskog partijskog centra. Oseaj da Srbija izmie naterao je J. Broza da za obraun sa liberalnim vostvom srpskih komunista saradnike potrai na mnogim stranama.

jugoslovenskim telima. ak kada su na to bili direktno

Saetak
Poetkom ezdesetih godina XX veka nastaje unutranja dravna i partijska, idejna i organizaciona, politika i ekonomska, drutvena i moralna kriza te nastupa, uz sudar nacionalnog i jugoslovenskog u svim sferama ivota, opta dezintegracija. Etape u sloenom procesu meusobnog sukobljavalja ine mart 1962. (Proirena sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije/SKJ u martu 1962), donoenje Ustava u aprilu 1963, VIII kongres SKJ, koji otvara i nacionalno pitanje, u decembru 1964, proklamovanje privredne reforme sredinom 1965. i Brionski plenum u julu 1966. godine. Optereena hipotekama velikodravnog hegemonizma i velikosrpskog nacionalizma, Srbija, pored svoje veliine i snage, nije znaajnije uticala na proces osamostaljivanja i sticanja suverenosti republika. Nakon odlaska Aleksandra Rankovia otvoren je prostor za razgovore o promeni politikog poloaja autonomnih pokrajina. U narednim

Ljubodrag Dimi

425

godinama 1968. i 1969. - ustavni amandmani su ozakonili dalje slabljenje federacije, jaanje republika, osamostaljivanje i potpuno samoorganizovanje pokrajina. Za dubinsko reformisanje vostvo SKJ nije imalo ni volje, ni snage, ni interesa. A oseaj da Srbija izmie naterao je Josipa Broza da za obraun sa liberalnim vostvom srpskih komunista saradnike potrai na mnogim stranama.

Zusammenfassung
Zu Beginn der sechziger Jahre des XX. Jahrhunderts kam es zu einer inneren Staats- und Parteikrise wie auch zu einer Krise der Ideen und Struktur, Politik und Wirtschaft, Gesellschaft und Moral, so da es neben dem Konflikt zwischen nationalen und jugoslawischen Aspekten zu einer vollstndigen Desintegration in allen Lebensbereichedn kam. Der Konflikt zwischen beiden Seiten war ein komplexer Proze in mehreren Etappen: Mrz 1962 (erweiterte Sitzung des Zentralen Komitees des Kommunistenverbands Jugoslawiens SKJ), Erla der Verfassung im April 1963, VIII. Kongre des SKJ, auf dem auch die nationale Frage berhrt wurde, im Dezember 1964, Proklamation der wirtschaftlichen Reform Mitte 1965 und das Plenum von Brioni im Juli 1966. Unter der Erblast des grostaatlichen Hegemonismus und groserbischen Nationalismus hatte Serbien trotz seiner Gre und Kraft keinen bedeutenden Einflu auf den Proze der Verselbstndigung und die Souvernitt der Republiken. Nach dem Rckzug Aleksandar Rankovis von der politischen Szene wurde Raum fr Gesprche ber die nderung der politischen Lage der autonomen Lnder geschaffen. In den folgenden Jahren 1968 und 1969 wurde durch Verfassungsnderungen und -ergnzungen die weitere Schwchung der Fderation, die Strkung der Republiken und die vollstndige Selbstverwaltung der Lnder gesetzlich geregelt. Die Fhrung des SKJ hatte weder den Willen noch die Kraft noch das Interesse an einer tiefgreifenden Reform. Und das Gefhl, da Serbien ausweicht, hat Josip Broz dazu bewegt, auf verschiedenen Seiten Mitarbeiter fr die Abrechnung mit der liberalen Fhrung der serbischen Kommunisten zu suchen.