UZROCI :

Prvi neposredan uzrok Krsta{kih ratova bio je napredovawe Turaka Selxuka. 1070, Turci
su uzeli Jerusalim od Fatimida, i hodo~asnici su po~eli da ku}i donose vesti o ugwetavawu
i skrnavqewu svetiwa.
Drugi neposredan uzrok Krsta{kih ratova bilo je opasno slabqewe Vizantijskog carstva.
Godine 1071, vizantijska vojska je bila gotovo uni{tena kod Mancikerta; Selxuci su zauzeli
Edesu, Antiohiju (1085), Tarsos, pa ~ak i Nikeju, i preko Bosfora gledali na sam
Konstantinopoq. Car Aleksije I (1081-1118) spasao je deo Male Azije potpisav{i
poni`avaju}i mir, ali nije imao vojna sredstva da se odupre daqoj invaziji. Ako
Konstantinopoq padne, cela Isto~na Evropa }e le`ati otvorena Turcima, a pobeda kod Tura
(732) }e biti poni{tena. Zaboraviv{i na teolo{ki ponos, Aleksije je poslao izaslanike
Urbanu II i Saboru u Pja}enci, mole}i Latinsku Evropu da mu pomogne da istera Turke;
bilo bi mudrije, tvrdio je, boriti se sa nevernicima na tlu Azije nego ~ekati ih da preko
Balkana nagrnu ka zapadnim prestonicama.
Tre}i neposredni uzrok Krsta{kih ratova bila je te`wa italijanskih gradova ‡ Pize, \enove,
Venecije, Amalfija ‡ da pro{ire svoju rastu}u trgova~ku mo}. Kada su Normani oteli
Siciliju od muslimana (1060-1091), a hri{}anska vojna mo} smawila muslimansku vlast u
[paniji (1085), zapadni Mediteran je bio oslobo|en za hri{}ansku trgovinu a italijanski
gradovi smerali da okon~aju muslimansku prevlast u isto~nom Mediteranu.
Kona~na odluka je potekla od samog Urbana. Druge pape su prihvatile ideju. Gerbert je,
kao Silvester II, apelovao na hri{}anski svet da spase Jerusalim, i jedna neuspe{na
ekspedicija iskrcala se u Siriji (oko 1001). Grgur VII je, usred iscrpquju}e borbe sa
Henrihom IV, uzviknuo, "Radije bih dao `ivot osloba|aju}i sveta mesta, nego {to bih
vladao ~itavom vasionom". Ta sva|a je bila jo{ `estoka kada je Urban predsedavao na
Saboru u Pja}enci u martu 1095. On je tu podr`ao molbu Aleksijevih legata, ali je
savetovao oprez jer je predvideo da bi neuspeh ozbiqno na{kodio ugledu Crkve. Od marta
do oktobra 1095, putovao je po severnoj Italiji i ju`noj Francuskoj, proveravao raspolo`ewe
poglavara i osiguravao podr{ku. U Klermonu u Overwu, odr`an je istorijski sabor(1095 )
na kome je papa odr`ao govor.
Kroz gomilu se prolamao uzbu|en uzvik: "Bog tako ho}e!" Urban je to prihvatio i predlo`io
da im to bude ratni pokli~. Zatra`io je da oni koji krenu u krsta{ki rat nose krst na ~elu ili
na grudima.
Energi~ni papa je pre{ao na druge gradove ‡ Tur, Bordo, Tuluz, Monpeqe, Nim... i devet
meseci dr`ao propovedi zala`u}i se za krsta{ki rat.
Kada je stigao u Rim posle dva meseca odsustva, preuzeo je pravo da oslobodi krsta{e od
obaveza koje su ometale krsta{ki rat  kmeta i vazala je, za vreme trajawe rata, oslobodio
lojalnosti gospodaru; svim krsta{ima je dao privilegiju da im sude crkveni a ne vlastelinski
sudovi, i jam~io im, za vreme wihovog odsustva, episkopsku za{titu wihove imovine;
uspostavio je novo na~elo poslu{nosti iznad kodeksa feudalne vernosti.

PRVI KRSTA[KI RAT  1095-1099

Izvanredni motivi doveli su pod ratni steg ogroman broj qudi. Potpuni oprost kojim se
osloba|aju svih kazni zbog greha bio je obe}an onima koji poginu u tom ratu. Kmetovima je
bilo dozvoqeno da napuste zemqu za koju su
ina~e bili vezani; gra|ani su osloba|ani poreza; du`nici su koristili moratorijum na kamatu;
zatvorenici su osloba|ani, a smrtne kazne su zahvaquju}i smelom pro{irewu papske vlasti,
zamewivane do`ivotnim slu`ewem u Palestini.

Urban je mesec avgust 1096 ozna~io kao vreme polaska.

Siroma{na seqa~ka vojska

Petar Pustiwak & Valter Siromah

Nestrpqivi seqaci koji su bili prvi regrutovani nisu mogli da ~ekaju. Jedna takva vojska koja
je brojala nekih 12.000 qudi (me|u kojima je bilo samo osam vitezova), po{la je u martu iz
Francuske, na ~elu sa Petrom Pustiwakom i
Valterom Siromahom; jedna druga grupa, mo`da oko 5.000 qudi, po{la je iz Nema~ke pod
vo|stvom sve{tenika Got{alka; tre}a je napredovala iz Rajnske oblasti na ~elu sa grofom
Emikom Lajningenom.
Regruti su poneli skromna sredstva i malo hrane, a wihove neiskusne vo|e su lo{e
organizovali snabdevawe hranom.Kada su sredstva potro{ena, a oni po~eli da gladuju, bili
su primorani da na svom putu pqa~kaju wive i domove; i, uskoro su uz pqa~ku dodali i
silovawe. Kada su napokon bez prebijene pare stigli do Konstantinopoqa, i desetkovani gla|
u, kugom, leprom, groznicom i bitkama na putu, do~ekao ih je Aleksije, ali ih nije dovoqno
nahranio; oni su onda provalili u predgra|a, i opqa~kali crkve, ku}e i palate. Da bi prestonicu
oslobodio tih pobo`nih skakavaca, Aleksije im je obezbedio brodove da pre|u Bosfor, poslao
im namirnice i zamolio ih da ~ekaju dok ne stignu boqe naoru`ane vojske.
Bilo zbog gladi ili uznemirenosti, krsta{i su ignorisali ta uputstva i krenuli ka Nikeji. Turska
vojska iza{la je iz grada i gotovo uni{tila prvu vojsku Prvog krsta{kog rata. Me|u
poginulima je bio i Valter Siromah; Petar Pustiwak, kojem se zgadila wegova neobuzdana
vojska, vratio se pre bitke u Konstantinopoq, gde je mirno `iveo do 1115. godine.

U me|uvremenu feudalni poglavari koji su uzeli krst okupili su svaki svoju vojsku u svom
mestu. Me|u wima nije bio nijedan kraq; odista, Filip I kraq Francuske, Vilijam II kraq
Engleske, i Henrih IV kraq Nema~ke su svi bili pod izop{tewem kada se Urban zalagao za
krsta{ki rat.
Mnogi grofovi i vojvode su pristupili krsta{koj vojsci, i gotovo svi su bili Francuzi ili
Franci; Prvi krsta{ki rat bio je u velikoj meri francuski poduhvat. Vojvoda Godfrid,
gospodar Bujona (mali posed u Belgiji) bio je pobo`an do fanatizma. Grof
Bohemund od Taranta bio je sin Robera Giskarda; bio je hrabar i ve{t poput
oca.

Rejmond, grof od Tuluz, ve} se borio protiv islama u [paniji.

Te su se vojske razli~itim putevima probile do Konstantinopoqa. Bohemund je Godfriju

predlo`io da zauzmu grad; Godfri je to odbio, govore}i da je do{ao samo da se bori protiv
nevernika.
Aleksije je krsta{e zamolio za pomo} u borbi protiv Turaka, a ponudio je krsta{ima,
nov~anu pomo}, prevoz, vojnu pomo}, a vo|ama lep mito; za uzvrat je tra`io da se plemi}i
zavetuju na lojalnost wemu kao svom feudalnom suverenu; svi posedi koje oni osvoje
spadali su u vazalsku obavezu prema wemu. Odobrovoqeni srebrom plemi}i su se dali
zakletvu.

Po~etkom 1097, moreuz su pre{le vojske sa ukupno otprilike 30.000 qudi. Muslimani su bili
podeqeni  fatimidski kalifi Egipta dr`ali ju`nu Siriju, dok su wihovi neprijateqi, selxu~ki
Turci, dr`ali severnu Siriju i ve}i deo Male Azije.

Vojske Evrope su krenule na opsadu Nikeje i kada je Aleksije obe}ao da }e im `ivoti biti
po{te|eni, turski garnizon se predao (jun 1097).

Posle nedequ dana odmora, krsta{i su krenuli prema Antiohiji. Sukobili su se sa turskom
vojskom ispod Kilix Arslana blizu Dorileuma, izvojevali krvavu pobedu (1. jula 1097) i
mar{ovali kroz Malu Aziju gde im je jedini neprijateq bila nesta{ica vode i hrane, kao i
vru}ina. Mu{karci, `ene, kowi i psi umirali su od `e|i na tom surovom mar{u od 500 miqa.

Prelaze}i planinski lanac Taurus, neki plemi}i su svoje vojske odvojili od glavnine da bi
obavili privatna osvajawa ‡ Rejmond, Bohemund i Godfrid u Jermeniji, Tankred i Balduin
(Godfrijev brat) u Edesi; tu je Balduin osnovao prvu latinsku kne`evinu na Istoku (1098)-
grofoviju Edesa.

Antiohija odolevala je opsadi osam meseci. U maju 1098, do{la je vest da se velika
muslimanska vojska pribli`ava na ~elu sa Karbogom, princom od Mosula; Antiohija je pala
(3. juna 1098) nekoliko dana pre nego {to je ta vojska stigla.
Napreduju}i sa gr~kom vojskom, Aleksije je bio zavaran dezerterima te je poverovao da su
hri{}ani ve} pora`eni; vratio se natrag da {titi Malu Aziju, i nikada mu nije opro{teno pa
kada su pod Bohemundovom jedinstvenom komandom krsta{i postigli odlu~uju}u pobedu a
Bohemund postao knez Antiohije tvrdili su da ih je Aleksijev nedolazak u pomo} oslobodio
wihovih zakletvi na vernost.
Po{to su proveli {est meseci u oporavku i reorganizovawu svojih oslabqenih snaga, poveli
su vojske na Jerusalim. Kona~no, 7. juna 1099, posle trogodi{weg ratovawa, svedeni na
12.000 boraca, krsta{i su stajali pred zidinima Jerusalima. Fatimidski garnizon od 1.000 qudi
je ~etrdeset dana pru`ao otpor a pobijeno je 70.000 muslimana koji su ostali u gradu.
Pre`iveli Jevreji su sakupqeni u sinagogi i `ivi spaqeni.

III LATINSKO KRAQEVSTVO JERUSALIMA1099-1143

Godfrid od Bujona bio je izabran da Jerusalimom i wegovom okolinom vlada pod
skromnom titulom Branilac Svetog groba a Latinsko kraqevstvo Jerusalima postalo je
odmah suverena dr`ava.
Gr~koj crkvi je oduzet slu`beni polo`aj, wen patrijarh je pobegao na Kipar, a parohije nove
kraqevine prihvatile su latinsku liturgiju, italijanskog primata i papsku vlast.
Dve nedeqe posle velikog oslobo|ewa, jedna egipatska vojska je do{la do Askalona da
ponovo oslobodi grad Jerusalim a Godfrid ju je porazio, ali je godinu dana kasnije umro
(1100). Wegov brat, Balduin I (1100-1118) uzeo je titulu kraqa. Pod kraqem Fulkom V,
grofom od An`ua (1131-1143), nova dr`ava je prikqu~ila ve}i deo Palestine i Sirije; ali
muslimani su i daqe dr`ali Alep, Damask i Emesu.
 ure|ewe

Kraqevstvo je podeqeno na ~etiri feudalne kne`evine, sa sredi{tima u

Jerusalimu, Antiohiji, Edesi odnosno Tripolisu. Svaka od ~etiri kne`evine bila je
isparcelisana na prakti~no nezavisne feudalne posede, ~iji su pohlepni gospodari vodili
ratove, kovali sopstveni novac i na druge na~ine
podra`avali nezavisnost.
Kraqa su birali baroni, a kontrolisala ga je crkvena hijerarhija pot~iwena jedino papi. Kraq je
jo{ bio oslabqen time {to je kontrolu nad nekoliko luka ‡ Jafom, Tirom, Akrom, Bejrutom,
Askalonom ‡ ustupio Veneciji, Pizi ili \enovi, {to je bila cena pomorske pomo}i i namirnica
transportovanih morskim putem.
Baroni su preuzeli sve vlasni{tvo nad zemqom, sveli ranije vlasnike ‡ hri{}ane ili
muslimane ‡ na polo`aj kmetova, i nametnuli im feudalne obaveze surovije od bilo kojih u
tada{woj Evropi.

vojni~ko-mona{ki redovi

Mlada kraqevina je imala jedinstvenu podr{ku u novim redovima kalu|era vojnika. 

Jo{ 1048, trgovci Amalfija su od muslimana dobili dozvolu da izgrade bolnicu u
Jerusalimu za siroma{ne ili bolesne hodo~asnike. Oko 1120, Rejmon di Pi je osobqe te
ustanove reorganizovao, i to kao religiozni red zavetovan na siroma{tvo, poslu{nost i vojnu
za{titu hri{}ana u Palestini; i, ti hospitaleri, ili vitezovi bolnice svetog Jovana, postali su
najplemenitija udru`ewa u hri{}anskom svetu.

Otprilike u isto vreme (1119) Hugo de Pajen i osam drugih krsta{kih vitezova sve~ano su se
posvetili mona{koj disciplini i vojni~kom slu`ewu hri{}anstvu. Oni su od Balduina II dobili
rezidenciju blizu Solomonovog Hrama, i uskoro se nazvali vitezovi hramovnici (templari).
Sveti Bernard je
sastavio pravilo za wih

Hospitaler je nosio crnu ode}u s belim krstom na levom rukavu; templar je nosio belu
ode}u s crvenim krstom na ogrta~u. Svaki je prema onom drugom gajio religioznu
netrpeqivost.

Sa za{tite hodo~asnika i brige o wima, hospitaleri i templari su pre{li na aktivne napade na

saracenska upori{ta; mada je templara bilo samo 300, a hospitalera nekih 600, godine 1180,
oni su igrali istaknutu ulogu u bitkama za vreme Krsta{kih ratova, i stekli veliki ugled kao
ratnici.

Oba reda su finansijsku pomo} primala od Crkve i dr`ave, od bogatih i siroma{nih; u

trinaestom veku svaki od wih je posedovao velika imawa u
Evropi, ukqu~uju}i opatije, sela, i gradi}e.

Godine 1190, Nemci su u Palestini, pomognuti nekolicinom u zavi~aju, osnovali red

tevtonskih vitezova, kao i bolnicu blizu Akre.

Ve}ina krsta{a se vratila u Evropu posle osloba|awa Jerusalima.

 Godine 1144, Zangi, mladi princ Mosula (ina~e poreklom rob) je zauzeo Edesu i vratio je u
islamske ruke. Zangi je poginuo, ali ga je nasledio sin Nuruddin, jednake hrabrosti i ve}e
sposobnosti. Upravo je vest o tim doga|ajima nagnala Evropu na Drugi krsta{ki rat.

IV DRUGI KRSTA[KI RAT: 1146-1148

Bernard je oti{ao pravo kraqu Luju VII i ubedio ga da uzme krst. Sa kraqem na svojoj strani,
odr`ao je govor masi u Vezleu (1146); kada je zavr{io, qudi su po~eli masovno da se
prijavquju.

Kada je pridobio Francusku, pre{ao je u Nema~ku,i ubedio cara Konrada III, da prihvati
krsta{ki rat kao jedinstven povod kojim mo`e da ujedini stranke Gvelfa i Hohen{taufena
koje su tada razjediwavale carstvo. Mnogi plemi}i su sledili Konardov primer; me|u wima
bio je i mladi Fridrih, vojvoda od [abije koji }e postati poznat kao Barbarosa, i umreti u toku
Tre}eg krsta{kog rata.

Na Uskrs 1147. godine, Konrad i Nemci su krenuli; na Duhove, Luj i Francuzi su po{li za
wima, na bezbednoj distanci, nesigurni da li su im najve}i neprijateqi Nemci ili Turci.

Manojlo Komnin je predlo`io da vojske pre|u Helespont kod Sestosa, umesto da idu kroz
Konstantinopoq; ali Konrad i Luj su to odbili. Luja je pratila wegova Eleonora, poznata po
te{koj naravi.

Uprkos Manojlovom savetu, Konrad je navaqivao da ide putawom Prvog krsta{kog rata i
Nemci su upali u niz pustiwa bez hrane, kao i u muslimanske zasede; wihovi gubici u
qudstvu bili su obeshrabruju}i.
Kod Dorileuma, gde su krsta{i u Prvom ratu porazili Kilix Arslana, Konradova vojska se
sukobila sa glavnom muslimanskom vojskom, i bila tako stra{no pora`ena da je jedva jedan
u deset hri{}ana pre`iveo.

Francuska vojska, daleko pozadi, bila je zavarana la`nim vestima o nema~koj pobedi; ona je
neoprezno napredovala i bila desetkovana gla|u i muslimanskim
napadima. Stigav{i do Atalije, Luj je pregovarao sa gr~kim pomorskim kapetanima da
wegovu vojsku prevezu morem do hri{}anskog Tarsosa ili Antiohije; kapetani su tra`ili
nerealno veliku naknadu po putniku; Luj i nekoliko plemi}a, Eleonora i nekoliko gospi,
krenuli su na put ka Antiohiji, ostaviv{i francusku vojsku u Ataliji. Muhamedanske snage su
silovito napale taj grad, i pobile skoro sve Francuze u wemu (1148).

Luj je stigao u Jerusalim sa damama ali bez vojske, Konrad sa `alosnim ostatkom vojske sa
kojom je po{ao iz Ratisbona. Od tih pre`ivelih, kao i od vojnika koji su ve} bili u prestonici,
improvizovana je vojska, koja je krenula na Damask pod podeqenim zapovedni{tvom
Konrada, Luja i Balduina III (1143-1162). Za vreme opsade do{lo je do sporova me|u
plemi}ima u vezi sa tim ko }e vladati Damaskom kada ovaj bude pao. Kada je do{la vest da
emiri Alepa i Mosula napreduju sa velikom vojskom da pomognu Damasku hri{}anska
vojska se razbila na delove, i pobegla u Antiohiju, Akru ili Jerusalim.
Konrad, pora`en i bolestan, vratio se osramo}en u Nema~ku. Eleonora i
ve}ina francuskih vitezova vratili su se u Francusku. Luj je ostao jo{ jednu godinu u
Palestini, i i{ao na hodo~a{}a obilaza}i svetili{ta.
 V SALADIN

U toku ~etrdeset godina mira koji je usledio posle Drugog krsta{kog rata, Latinsko
kraqevstvo Jerusalima nastavilo je da se raspada zbog unutra{wih sukoba, dok su se wegovi
muslimanski neprijateqi kretali ka jedinstvu.

Nuruddin je svoju vlast iz Alepa pro{irio na Damask (1164); kada je on umro, Saladin je
Egipat i muslimansku Siriju doveo pod jedinstvenu vlast (1175).

1183 g. mala vojska vitezova pustolova pod komandom Rexinalda, zapovednik tvr|ave
Krak de [evalije, re{ila je da napadne Medinu te je otplovila Crvenim morem, iskrcala se u
el-Hauri, i krenula na Medinu; iznenadila ih je jedna egipatska vojska, te su pose~eni svi
osim nekolicine koji su pobegli sa Rexinaldom, kao i nekoliko zarobqenika koji su odvedeni
u Meku i pobijeni umesto koza kao `rtve na godi{wem hodo~a{}u.

Ovim ~inom je Saladin uvre|en do sr`i u svojoj pobo`nosti te je formirao vojsku koja je za
wega osvojila Damask, i sukobila se sa vojskom Latinskog kraqevstva u neodlu~noj bici na
istorijskoj poqani Esdraelon (1183)
Nekoliko meseci kasnije napao je Rexinalda u tvr|avi Krak de [evalije , ali nije uspeo da u|e
u tvr|avu. Godine 1185, Rexinald napao je, iz zasede, jedan muslimanski karavan, i uzeo
bogat plen i nekoliko zarobqenika, ukqu~uju}i Saladinovu sestru a Saladin se razbesneo,
objavio poziv na sveti rat protiv hri{}ana, i zakleo se da }e Rexinalda ubiti vlastitim rukama.

Presudan okr{aj u Krsta{kim ratovima odigrao se kod Hitina, blizu Tiberiasa, 14. jula 1187.
Saladin je zauzeo polo`aje sa kojih je kontrolisao sve bunare; po{to su ravnicu pre{li po
vru}ini sredine leta, hri{}ani su pod te{kim oklopima u{li u bitku dah}u}i od `e|i i bili su
pora`eni.
Saladin je naredio da se kraq Gij i vojvoda Rexinald dovedu pred wega; kraqu je dao da pije
kao jamstvo oprosta; Rexinaldu je dao da bira ili smrt ili da prizna Muhameda kao Bo`jeg
proroka; kada je Rexinald odbio, Saladin ga je ubio.
Deo plena koji su pobedioci uzeli bio je Pravi krst, koji je kao bojnu zastavu nosio
sve{tenik; Saladin ga je poslao kalifu u Bagdad. Videv{i da nikakva vojska nije ostala da ga
ugrozi, on je nastavio sa zauzimawem Akre, gde je oslobodio 4.000 muslimanskih
zarobqenika, a svoje vojnike platio bogatstvom iz te prometne luke. Nekoliko meseci gotovo
cela Palestina bila je u wegovim rukama.

Saladin je osvajio Jerusalim 1187 g. a opsada je trajala samo dvanaest dana.

Potom je poveo umornu vojsku na opsadu Tira, ustanovio da ne mo`e da ga osvoji, raspustio
ve}i deo vojske, i povukao se u Damask bolestan i iscrpqen (1188), u pedesetoj godini
`ivota.

VI TRE]I KRSTA[KI RAT: 1189-1192

Zadr`avawe Tira, Antiohije i Tripolisa ostavilo je hri{}anima neki deli} nade. Italijanske
flote su jo{ kontrolisale Mediteran, i bile spremne da prevezu nove krsta{e za izvesnu cenu.
Vilijam, nadbiskup Tira, vratio se
u Evropu, i pred skupovima u Italiji, Francuskoj i Nema~koj pri~ao o padu Jerusalima. U
Majncu je wegov apel tako uzbudio Fridriha Barbarosu, da je veliki car, star {ezdeset sedam
godina, gotovo odmah krenuo sa svojom vojskom (1189).

Pre{av{i Helespont kod Galipoqa, nova vojska je, na novom putu, ponovila iste gre{ke i
tragedije Prvog krsta{kog rata. Turske ~ete su ometale weno napredovawe i prekinule weno
snabdevawe hranom; stotine qudi pomrlo je od gladi; Fridrih se sramno utopio u maloj reci
Salef u Kilikiji (1190); i, samo jedan deo wegove vojske do`iveo je da se pridru`i opsadi
Akre.

Ri~ard I Lavqe Srce, nedavno krunisan za kraqa Engleske u trideset prvoj godini, bio je
re{en da oku{a svoju ruku na muslimanima. Strahuju}i od upada Francuza na engleske
posede u Francuskoj, on je insistirao da ga prati Filip
Avgust; francuski kraq ‡ mladi} od dvadeset tri godine ‡ se slo`io; i dva mlada monarha su
primila krst od Vilijama iz Tira na uzbudqivoj ceremoniji u Vezleu.
Ri~ardova vojska sastavqena od Normana (jer, malo je Engleza u~estvovalo u Krsta{kim
ratovima) po{la je brodovima iz Marseja, a Filipova iz \enove, da bi se sastale na Siciliji
(1190). Tu su se kraqevi sva|ali i na druge na~ine se zabavqali pola godine.
Tankred, kraq Sicilije uvredio je Ri~arda, a ovaj je zauzeo Mesinu a onda je vratio za
40.000 unci zlata. Tako finansijski obezbe|en krenuo je sa svojom vojskom za Palestinu.
Nekoliko wegovih brodova razbilo se na obali Kipra; posade je zarobio gr~ki guverner;
Ri~ard je na kratko zastao, osvojio Kipar, i dao ga Giju de Luziwanu, nestalnom kraqu
Jerusalima. Stigao je u Akru u junu 1191, godinu dana po{to je po{ao iz Vezlea.
Filip je stigao pre wega; hri{}ani su Akru opsedali ve} devetnaest meseci i nekoliko nedeqa
posle Ri~ardovog dolaska Saraceni su se predali. Pobedioci su tra`ili, i bilo im je obe}ano,
200.000 zlatnika, 1.600 odabranih zarobqenika, i vra}awe Pravog krsta. Saladin je potvrdio
dogovor, a muslimanskom stanovni{tvu Akre, osim onih 1.600, bilo je dozvoqeno da odu s
onoliko hrane koliko su mogli da ponesu.
Filip Avgust bolestan od groznice vratio se u Francusku, ostaviv{i za sobom francusku
vojsku od 10.500 qudi a Ri~ard je postao jedini vo|a Tre}eg krsta{kog rata.
Kada su vo|e opsednute Akre oklevale u izvr{ewu dogovorenih uslova predaje, Ri~ard je
naredio da se 2.500 muslimanskih zarobqenika pogubi ispred zidina {to je ove trebalo da
podstakne da po`ure.
Kada je Saladin saznao za to naredio je da se ubijaju svi od tada uzeti zarobqenici u bici s
engleskim kraqem. Promeniv{i raspolo`ewe, Ri~ard je predlo`io okon~awe krsta{kih ratova
o`eniv{i svoju sestru Xoanu za Saladinovog brata al-Adila. Crkva je osudila taj potez i on je
odba~en.

Znaju}i da Saladin ne}e ostati miran posle poraza, Ri~ard je reorganizovao svoje snage i
pripremio se za mar{ od {ezdeset miqa na jug du` obale da oslobodi Jafu, koja je, opet u
hri{}anskim rukama, bila pod opsadom muslimana.

Wegova vojska se sukobila sa Saladinovom kod Arsufa i odnela neodlu~nu pobedu (1191).
Saladin je predlo`io da se bitka ponovi, ali se Ri~ard sa svojim qudima povukao u zidine
Jafe a Saladin je ovlastio svog
brata da sa Ri~ardom potpi{e mir prepu{taju}i hri{}anima sve obalske gradove koje su oni
tada dr`ali, kao i polovinu Jerusalima. Ri~ard je bio toliko zadovoqan ali ne{to kasnije,
~uv{i da je Saladin suo~en sa pobunom na istoku, odbacio je Saladinove uslove, opseo i
zauzeo Darum, i napredovao do na dvanaest miqa od Jerusalima. Saladin, koji je vojnike bio
za zimu raspustio, pozvao ih je ponovo pod oru`je.

U me|uvremenu je u hri{}anskom taboru izbio spor, izvi|a~i su javili da su bunari na putu za

Jerusalim otrovani, i da vojska ne}e imati ni{ta da pije. Sastalo se ve}e da bi se donela
odluka o strategiji; izglasano je da se odustane od Jerusalima i krene na 250 miqa udaqeni
Kairo. Ri~ard se bolestan, uvre|en i poti{ten povukao u Akru.

Ali kada je Ri~ard ~uo da je Saladin ponovo napao Jafu, i zauzeo je za dva dana, odmah je
otplovio za Jafu i 1192 g. sa samo 3000 qudi zauzeo grad.

Potom je Saladin u spas pozvao glavninu svoje vojske. Ona je broj~ano daleko nadma{ivala
Ri~ardovih 3.000, ali je Ri~ardova hrabrost donela pobedu. Videv{i Ri~arda da se bori
pe{ke, Saladin mu je poslao bojnog kowa, govore}i da je sramota da se jedan tako hrabar
ratnik bori pe{ke.

Slede}eg dana ratna sre}a se izmenila. Saladinu su stigla poja~awa; a Ri~ard, ponovo
bolestan, i bez podr{ke vitezova u Akri i Tiru, jo{ jednom je molio za mir. U groznici je
vikao tra`e}i vo}e i osve`avaju}i, hladni napitak; Saladin mu je poslao kru{ke i breskve i
snega, kao i svog lekara.

Godine 1192, 2. septembra, dva junaka su potpisala mir na tri godine i podelila Palestinu;
Ri~ard je imao da zadr`i sve obalske gradove koje je osvojio, od Akre do Jafe; muslimani i
hri{}ani }e mo}i da prelaze sa jedne teritorije na drugu i obratno, a hodo~asnici }e biti
za{ti}eni u Jerusalimu; ali, bilo je predvi|eno da taj grad ostane u rukama muslimana.

Saladin je umro 1191, kada je imao samo pedeset pet godina.

VII ^ETVRTI KRSTA[KI RAT : 1202-1204

U Tre}em krsta{kom ratu oslobo|ena je Akra, ali Jerusalim nije bio spasen; bio je to
obeshrabruju}e slab u~inak u~e{}a najve}ih kraqeva Evrope.
Utapawe Barbarose, bekstvo Filipa Avgusta, sjajan Ri~ardov neuspeh, bezobzirne intrige
hri{}anskih vitezova u Svetoj zemqi, sukobi izme|u templara i hospitalera, kao i obnavqawe
rata izme|u Engleske i Francuske ‡ sve je to slomilo ponos Evrope i jo{ vi{e oslabio
teolo{ku uverqivost hri{}anstva. Ali rana Saladinova smrt, i raspad wegovog carstva, stvorili
su nove nade.

Ino}entije III (1198-1216) je na samom po~etku svog pontifikata zahtevao da se u~ini

jo{ jedan napor; a Fulk iz Nejia, obi~an sve{etnik, propovedao je u prilog ^etvrtog krsta{kog
rata ali rezultati su bili obeshrabruju}i.
Car Fridrih II bio je de~ak od ~etiri godine; Filip Avgust je smatrao da mu je jedan krsta{ki
rat dovoqan a Ri~ard I podsmevao se Fulkovim nagovarawima.

Ali je papa Ino}entije bio uporan. Nagove{tavao je da pohod na Egipat mo`e da uspe
zahvaquju}i italijanskoj kontroli Mediterana, i da }e to omogu}iti put za pribli`avawe
Jerusalimu iz Egipta kao baze.
 Posle mnogo cewkawa Venecija se saglasila da za uzvrat dobije 85.000 srebrnih maraka da
bi opremila brodove za 4.500 vitezova i kowa, 9.000 {titono{a, 20.000 pe{aka, i zaliha hrane
za devet meseci; ona }e tako|e obezbediti pedeset bojnih galija; ali, sve to pod uslovom da
polovina plena od
osvajawa pripadne Venecijanskoj republici.
Me|utim, Venecijani nisu imali nameru da napadnu Egipat; oni su svake godine zara|ivali
milione izvoze}i drvnu gra|u, gvo`|e i oru`je u Egipat, a uvoze}i robove; oni nisu ni
pomi{qali da tu trgovinu ugroze ratom, ili da je dele sa Pizom i \enovom. Dok su pregovarali
sa ve}em krsta{a, oni su s egipatskim sultanom napravili tajni ugovor, garantuju}i toj zemqi
da je ne}e napasti (1201). Savremeni letopisac, Ernoul, tvrdi da je Venecija primila ogroman
mito da odvrati krsta{e od Palestine.

U leto 1202, nove vojske su se okupile u Veneciji. 

Bili su tu markiz Bonifacije od Monferata, grof Luj od Bloa, grof
Baldvin od Flandrije, Simon od Monfora (koji se proslavio u krsta{kom ratu protiv
albi`anskih jeretika), i me|u mnogim drugim uglednim qudima, @ofroa de Vilarduen (1160-
1213), mar{al [ampawe, koji }e igrati vode}u ulogu u diplomatiji i krsta{kim pohodima.

Kao i obi~no, Francuska je obezbedila najvi{e krsta{a. Svaki ~ovek je

dobio upute da donese veliku sumu novca, u srazmeri s mogu}nostima, da bi se sakupio
iznos od 85.000 maraka koje treba platiti Veneciji za wene tro{kove. Ukupna suma je bila
mawa za 34.000 maraka.

Na to je Enriko Dandolo, gotovo slepi du`d sa svoje devedeset ~etiri godine, predlo`io da se
nepla}ena razlika oprosti ako krsta{i pomognu da Venecija zauzme Zaru (dana{wi Zadar).
To je sada bila najva`nija jadranska luka posle same Venecije; Venecija ju je osvojila 998.
godine ali sada je pripadala Ma|arskoj, i za tu zemqu je bila jedini izlaz na more; weno
bogatstvo i mo} su rasli, a Venecija se bojala konkurencije u oblasti trgovine na Jadranu.

Ino}entije III je osudio taj predlog kao podao i zapretio da }e izop{titi sve u~esnike. Ali
zdru`ene flote su napale Zadar i zauzele ga za pet dana.
Onda su krsta{i poslali izaslanstvo papi mole}i za oprost; on ga je dao, ali je zahtevao da
vrate plen; oni su mu se zahvalili na oprostu, i zadr`ali plen. Venecija je ignorisala izop{tewa
i pre{la na drugi deo plana ‡ osvajawe
Konstantinopoqa jer je car Manojlo Komnin uhapsio hiqade Venecijana u Konstantinopoqu,
i na neko vreme tu ukinuo venecijanske trgova~ke privilegije (1171).

prilike u Vizantiji i zauze}e Carigrada

Isak II Angel (1185-1195) nije oklevao da stupi u savez sa Saracenima.

Godine 1195, Isaka je svrgnuo, bacio u tamnicu i oslepio wegov brat Aleksije III. Isakov
sin, po imenu tako|e Aleksije, pobegao je u Nema~ku; godine 1202. oti{ao je u Veneciju,
zamolio venecijanski Senat i krsta{e da spasu i
vrate na tron wegovog oca, a za uzvrat im obe}ao sve {to je Vizantija mogla da obezbedi za
wihov napad na islam.
Dandolo i francuski baroni su nastojali da sa mladi}em izvuku veliku korist: ubedili su ga da
krsta{ima obe}a 200.000 maraka srebra, opremi vojsku od 10.000 qudi za slu`bu u Palestini,
a gr~ku pravoslavnu crkvu pot~ini
rimskom papi.

Godine 1202, 1. oktobra, zaplovila je velika flota od 480 brodova i posle raznih odlagawa,
armada je 24. juna 1203, stigla pred Konstantinopoq.

Aleksiju III je predat ultimatum: on mora da vrati Carstvo oslepqenom bratu ili mladom
Aleksiju, koji je i{ao sa flotom. Kad je ovaj to odbio, krsta{i su se iskrcali, i pred zidinama
grada nai{li na slab otpor.
Aleksije III je pobegao u Trakiju; gr~ki plemi}i su Isaka An|ela otpratili od tamnice do
prestola, a u wegovo ime poslata je poruka latinskim poglavarima da on ~eka da pozdravi
svog sina.
Po{to su od Isaka izvukli obe}awe da }e se dr`ati obaveza koje je im je dao wegov sin,
Dandolo i baroni su u{li u grad, a mladi Aleksije IV je krunisan za kocara.
Ali, kada su Grci saznali za cenu po kojoj je ta pobeda kupqena oni su se sa gnevom i
prezirom okrenuli protiv wega a sve{tenstvo je gnevno odbacilo predlog da se poklone
Rimu.

U me|uvremenu, neki latinski vojnici su bili u`asnuti kada su na{li muslimane koji idu
bogoslu`ewe u xamiju u jednom hri{}anskom gradu, pa su tu xamiju zapalili, a vernike
poubijali. Po`ar je besneo osam dana, pro{irio se
na tri miqe, i znatan deo Konstantinopoqa pretvorio u pepeo.

Jedan princ kraqevske krvi poveo je narodnu bunu, ubio Aleksija IV, ponovo bacio u
tamnicu Isaka An|ela, zauzeo presto kao Aleksije V Duka, i po~eo da organizuje vojsku da
istera Latine iz wihovog logora kod Galate. Ali, posle mesec dana opsade oni su se
predali(1204),Aleksije V je pobegao a krsta{i su opusto{ili grad.

Kada je zamah pqa~ke popustio, latinski plemi}i su izabrali Balduina od Flandrije da bude
na ~elu Latinskog kraqevstva (1204) i francuski proglasili za zvani~an jezik. Vizantijsko
carstvo je bilo
podeqeno na feudalne posede, a svakim je vladao latinski plemi}.
Venecija je, u `eqi da kontroli{e trgovinske puteve, za sebe obezbedila Adrijanopoq, Epir,
Akarnaniju i Jonska ostrva, deo Peloponeza, Eubeju, Egejska ostrva, Galipoqe, i tri osmine
Konstantinopoqa; a Dandolo, uzeo je titulu "Du`d Venecije, Gospodar jedne ~etvrtine i
jedne osmine Rimskog carstva"; ubrzo zatim je umro, na vrhuncu svog bezobzirnog uspeha.

Gr~ke sve{tenike su ve}inom zamenili Latini, u nekim slu~ajevima na brzinu zare|eni za tu

priliku;a Ino}entije III je, jo{ protestuju}i protiv tog napada, s milo{}u prihvatio zvani~no
ujediwewe Gr~ke i Latinske crkve.

Ve}ina krsta{a se vratila ku}i s plenom; neki su se naselili na novim posedima; samo {a~ica
je stigla do Palestine, i to bez rezultata.
 VIII PROPAST KRSTA[KIH RATOVA 1212-1291

Sramotni ishod ^etvrtog krsta{kog rata, koji je u jednoj deceniji dopunio neuspeh Tre}eg,
nije dao mira hri{}anskoj veri.
Nekim prostim du{ama je palo na pamet da jedino nevinost mo`e da povrati Hristovu
citadelu.

Godine 1212, jedan mladi Nemac, poznat kao Nikolas objavio je da mu je Bog dao u
zadatak da povede decu u Svetu zemqu, u krsta{ki rat. Osudili su ga i sve{tenici i laici, ali se
ta ideja brzo {irila. Roditeqi su se
trudili da spre~e decu, ali se na hiqade de~aka (i ne{to devoj~ica u de~a~koj ode}i), u
proseku dvanaest godina stari, iskralo i po{lo za Nikolasom. Gomila od 30.000 dece, koja su
mahom po{la iz Kelna, i{la je dolinom Rajne i preko Alpa. Mnoga su pomrla od gladi; neku
decu koja su zaostala pojeli su vukovi; lopovi su se ume{ali u kolonu i krali ode}u i hranu.
Pre`iveli su stigli u \enovu ali kapetani brodova nisu hteli da ih prevezu do Palestine; a kada
su se obratili Ino}entiju III on im je blago naredio da se vrate ku}i.
Neki su se razo~arani uputili nazad preko Alpa; mnogi su se naselili u \enovi

Iste godine, u Francuskoj, dvanaestogodi{wi pastir po imenu Stefan je objavio da mu se

Hrist prikazao i naredio mu da povede De~ji krsta{ki rat u Palestinu. Iako mu je kraq Filip
Avgust naredio da se vrati svojim ovcama ipak se okupilo se 20.000 de~aka spremnih da po|
u za Stefanom.

Oni su se probili kroz Francusku do Marseja, gde }e se, kako im je Stefan obe}ao, okean
podeliti da bi im omogu}io da se po suvom domognu Palestine. Okean ih je izneverio; ali
zato su se dva brodovlasnika ponudila da ih besplatno prevezu do odredi{ta. Oni su se
ukrcali na sedam brodova, i zaplovili pevaju}i pobedni~ke himne. Dva broda su se razbila o
hridine nedaleko od Sardinije, i utopili su se svi koji su na wima bili; ostala deca su
dovezena u Tunis ili Egipat, gde su prodata kao robovi. Brodovlasnici su obe{eni po nare|
ewu Fridriha II.

Tri godine kasnije(1215) Ino}entije III je na ^etvrtom lateranskom saboru opet apelovao na
Evropu da povrati Hristovu zemqu, i vratio se na plan koji je Venecija osujetila ‡ napad na
Egipat.

Godine 1217, Peti krsta{ki rat je ostavio Nema~ku, Austriju i Ma|arsku pod ma|arskim
kraqem Andrijom; krsta{i su bezbedno stigli u Damijetu, na najisto~nijoj ta~ki u{}a Nila.
Grad je pao posle godinu dana opsade; a Malik al-Kamil, novi sultan Egipta i Sirije, ponudio
je uslove mira ‡ predaju ve}eg dela Jerusalima, osloba|awe hri{}anskih zarobqenika,
vra}awe Pravog krsta. Krsta{i su tra`ili i od{tetu koju je al-Kamil odbio.
Rat se nastavio, ali se odvijao lo{e; o~ekivana poja~awa nisu do{la; kona~no je potpisano
osmogodi{we primirje po kojem su krsta{i dobili Pravi
krst, ali je muslimanima vra}ena Damijeta, i zahtevana je evakuacija svih hri{}anskih
vojnika sa tla Egipta.

Krsta{i su za svoju tragediju krivili Fridriha II, mladog cara Nema~ke i Italije. On je dao
krsta{ki zavet 1215, i obe}ao da }e se pridru`iti vojsci koja je opsela Damijetu; ali, spre~ile
su ga politi~ke komplikacije u Italiji.
 Godine 1228, dok je bio izop{ten zbog svojih zaka{wewa, Fridrih II je po{ao u [esti
krsta{ki rat. Kada je stigao u Palestinu, nije dobio nikakvu pomo} od tamo{wih hri{}ana,
koji su se klonili ~oveka kojeg je Crkva izop{tila.

Poslao je izaslanike al-Kamilu, koji je sada predvodio saracensku vojsku kod Nablusa.
Dva vladara su zapo~ela prijateqsku razmenu pohvala i ideja; i potpisali su mirovni ugovor
(1229) po kojem je al-Kamil Fridrihu prepustio Akru, Jafu, Sidon, Nazaret, Vitlejem i ceo
Jerusalim osim ogra|enog prostora ‡ svetog za islam ‡ u kojem se nalazila "Kupola u steni".

Bilo je predvi|eno  da se hri{}anskim hodo~asnicima omogu}i ulaz u taj prostor da bi

obavili svoje molitve na mestu Solomonovog Hrama; tako|e je bilo predvi|eno da sli~na
prava u`ivaju muhamedanci u Vitlejemu.
Svi zarobqenici na obema stranama su imali biti oslobo|eni; a svaka strana se zaklela da }e
odr`avati mir deset godina i deset meseci.
Izop{teni car je uspeo tamo gde je hri{}anski svet u toku sto godina do`ivqavao fijasko ali je
papa Grgur IX osudio pakt kao uvredu za hri{}anski svet i odbio da ga ratifikuje.
Posle Fridrihovog odlaska hri{}ansko plemstvo Palestine je preuzelo upravu nad
Jerusalimom, i udru`ilo hri{}ansku vlast u Aziji s muslimanskim vladarom u Damasku
protiv egipatskog sultana (1244). Ovaj je u pomo} pozvao Turke iz Kvarizma, koji su
zauzeli Jerusalim, opqa~kali ga i masakrirali veliki broj wegovih stanovnika. Dve godine
kasnije, Bajbars je pobedio hri{}ane kod Gaze, a Jerusalim je opet pao u ruke
muhamedanaca (oktobra 1244).

Dok se Ino}entije IV zalagao za krsta{ki rat protiv Fridriha II, a svima koji bi zaratili protiv
cara u Italiji ponudio iste indulgencije i povlastice koje se daju onima koji su slu`ili u Svetoj
zemqi, sveti Luj IX, francuski kraq, organizovao je Sedmi krsta{ki rat. Ubrzo posle pada
Jerusalima, on je uzeo krst.
Nastojao je da Ino}entija pomiri sa Fridrihom, tako da bi ujediwena Evropa mogla da
podr`i Krsta{ki rat. Ino}entije je odbio; umesto toga, poslao je fratra ‡ \ovanija de Pjano
Karpinija ‡ Velikom kanu, predla`u}i savez Mongola i hri{}ana protiv Turaka; kan je
odgovorio zatra`iv{i pokoravawe hri{}anskog sveta mongolskoj vlasti.
Napokon, 1248, Luj je krenuo.

Ekspedicija je stigla do Damijete, i ubrzo je zauzela; ali redovna godi{wa poplava Nila, na
koju nisu ra~unali u planirawu pohoda, po~ela je kada su krsta{i stigli, i tako poplavila
zemqu da su pola godine bili prikovani za
Damijetu. Kada je vojska nastavila mar{ bila je iscrpqena gla|u, bole{}u i
dezerterstvom, a oslabqena nedisciplinom.

Kod Mansure(1250), uprkos hrabroj borbi, ona je pora`ena i dala se u bezglavo

bekstvo; 10.000 hri{}ana je zarobqeno, ukqu~uju}i i samog Luja, koji je zbog dizenterije
gubio svest. Arapski lekar ga je le~io; posle mesec dana muka i nevoqa, bio je oslobo|en ali
je za uzvrat morao da preda Damijetu, i preda otkup. Luj je ostatak vojske poveo u Akru i tu
ostao ~etiri godine, uzalud pozivaju}i Evropu da obustavi svoje ratove i pridru`i mu se u
novom pohodu. Poslao je monaha Vilijama iz Rubrukisa mongolskom kanu ponoviv{i
Ino}entijev poziv ‡ ali je ishod bio sli~an.
Godine 1254, vratio se u Francusku.

Osmi krsta{ki rat

 Od 1256. do 1260. gra|anski rat Venecijana protiv \enovqana u sirijskim lukama uvukao je
sve frakcije i iscrpeo hri{}ansku vojsku u Palestini. Bajbars, sultan (poreklom rob) Egipta,
iskoristio je tu priliku, krenuo uz obalu i redom zauzimao hri{}anske gradove: Cezareju
(1265), Safad (1266), Jafu (1267), Antiohiju (1268). Zarobqeni hri{}ani su ubijani i oterani
u robqe, a Antiohija je bila tako opusto{ena pqa~kom i po`arom da se nikada nije oporavila.

Podstaknut na novi entuzijazam u starosti, Luj IX je po drugi put uzeo krst (1267). Sinovi su
po{li za wegovim primerom; ali francusko plemstvo je odbacilo wegove planove.. Ovoga
puta se kraq iskrcao sa malom vojskom u Tunisu, nadaju}i se da }e tamo{weg beja obratiti u
hri{}anstvo, i napasti Egipat sa zapada. Jedva da je dotakao tlo Afrike kada se "razboleo od
krvarewa u `elucu", i umro s re~ju "Jerusalim" na usnama (1270).

Godinu dana kasnije, engleski princ Edvard se iskrcao u Akri, hrabro poveo nekoliko
uzaludnih juri{a, a zatim pohitao nazad da primi englesku krunu.
Kona~na propast je do{la kada su neki hri{}anski pustolovi opqa~kali muslimanski karavan
u Siriji, obesili devetnaest muslimanskih trgovaca, i opqa~kali nekoliko muslimanskih
gradova. Muslimanski sultan Halil
je tra`io satisfakciju; po{to je nije dobio, on je krenuo na Akru, najja~u hri{}ansku bazu u
Palestin;zauzeo ju je posle opsade od ~etrdeset tri dana(1291) , a svojim qudima dozvolio da
pobiju ili oteraju u robqe 60.000 zarobqenika.
Ubrzo posle toga, pali su Tir, Sidon, Haifa i Bejrut. Latinsko kraqevstvo Jerusalima je neko
vreme avetiwski opstajalo u titulama ta{tih velika{a a Evropa je znala da je Krsta{kim
ratovima do{ao kraj.

KRSTA[KI RATOVI

1095-1291