as istorije

Do jue su punile predamnom klupe devojke smernih skuta kao u buba, i savijale
se oko mene sve tenje kao ladole oko stuba. Bivalo je ponekad na asu kao u
sveanom pozoritu, gorele su oi devojaka, videla sam kako pogledom itu da
istinu izvuem iz mraka. I govorila sam ponekad s verom i arom, ponekad kao
svea sam pred njima izgarala, ali govorila sam o nedoivljenom, starom, o
onom to nisam ja stvarala. A sad je doao veliki tren utak o kome oveanstvo
davno sanja: kad uenik treba uitelja da vodi. Pustite me da sednem tamo u kutak i priajte vi men i sad o slobodi. Istine sad vi pred a mnom otvorite vrata, oivite dogaaje i lica, uvedite me u vrt injenica gde svaka stopa, svaka staza vam
je kao ivot roeni poznata. Nek a me sto vaih ruku uvis digne odakle se vide
svi vai podvizi, sve ljute bitke, neka sevnu predamnom kao otrica britke prenego to legnu u korice knjizi. Vodite me na izvorita te nabujale prolene vode to
pred sobom sve obara. Vodite da ujem prvi smeh slobode, priajte vi sad kako
se slobod a stvara. Priajte mi s ponosom, uz klicanja, neka se svi naoj radosti
ude! Neka se prvo u naem razredu zbude ono o emu oveanstvo veno sanja! Desanka Maksimovi radila je kao profesor u enskoj gimnaziji.