SC Gemit Apeiron

PSIHOZE

Uenik:
Nemanja Kulji

Psihoza
Psihoza je psihiki poremeaj kod koga je kao primarni simptom prisutno otuenje pacijenta
od realnosti. Ogledaju se u poremeenom kontaktu ili ak prekidu kontakta sa stvarnou,
dubokim poremeajima opaanja, emocija, miljenja i ponaanja. Psihotinoj osobi esto
nedostaje uvid u sopstvenu bolest, pa stoga bolesnik veruje da nije on bitno poremeen, ve
njegova okolina.
Poto se javljaju poremeaji u ponaanju i miljenju, laici esto meaju psihoze, koje
nazivaju ludilima, sa uroenom slaboumnou, tj. niskim intelektualnim sposobnostima ili su
uvereni da psihotina osoba govori samo besmislice. Meutim, neke psihoze nije lako odmah
prepoznati, pogotovo u poetnim fazama, niti one moraju da zahvate celokupno ponaanje i
sve oblasti psihikog ivota. Ostaju ostrva normalnih reakcija u kojima se nita neuobiajeno
ne primeuje, ili bar nema nieg upadljivog.

Vrste psihoza
Psihoze se najee dele u dve grupe - propratne, odnosno organske i endogene, odnosno
funkcionalne.
Propratne psihoze nastaju kao izraz nekog organskog oboljenja ili poremeaja, na primer kod
trbunog tifusa, progresivne paralize izazvane sifilisom, malarije, poremeaja nekih lezda,
alkoholizma itd. Kako su ove psihoze sekundarnog karaktera, one nestaju ako se ukloni
osnovna bolest ili poremeaj, pod uslovom da je osnovno oboljenje izleivo. Te psihoze se
zato i nazivaju organske, jer imaju organsku osnovu.
Drugu grupu ine funkcionalne psihoze. Smatra se da u njihovom nastajanju vaniju ulogu
imaju uroeni i nasledni faktori, ali isto tako i celokupan sistem socijalizacije i inioci
sredine.
Jedna od funkcionalnih psihoza je izofrenija.
izofrenija (shizofrenija) je mentalni poremeaj koji se karakterie naglim prekidom
misaonog procesa i veoma emotivnom reakcijom. Najee se manifestuje slunim
halucinacijama, paranoidnim ili udnim obmanama, ili neorganizovanim govorom i
razmiljanjem, a sve to je praeno znaajnom socijalnom i poslovnom disfunkcijom. Poetni
simptomi se najee javljaju u ranoj mladosti sa globalnom rasprostranjenou tokom ivota
od oko 0,30,7%. Dijagnoza se zasniva na posmatranom ponaanja i na podacima iz
pacijentovog ivota.
Smatra se da su doprinosei faktori: genetika, okruenje u detinjstvu, neurobiologija i
psiholoki i socijalni procesi. Pojedini lekovi koji se samostalno uzimaju ili koje lekar
propisuje isto tako mogu da doveju do pojave simptoma, kao i njihovog pogoranja. Trenutno
istraivanje je usmereno na ulogu neurobiologije, mada nije pronaen nijedan izolovani
organski uzronik. Mnoge mogue kombinacije simptoma nametnule su raspravu o tome da
li dijagnoza predstavlja samo jedan poremeaj ili veliki broj diskretnih sindroma. Uprkos
etimologiji termina iz grkog korena skhizein (, "podeliti") iphrn, phren- (,
-; "um"), izofrenija ne podrazumeva podeljeni um i ona nije isto to i disocijativni
poremeaj identiteta koji je takoe poznat pod nazivom "viestruki poremeaj linosti" ili
"podeljena linost"stanje sa kojim se u javnosti esto mea.
esto postoji i jedan primetan obrazac emocionalne potekoe, na primer nedostatak
reagovanja. Pogoranje socijalnog saznavanja je povezan sa izofrenijom, kao to su
simptomi paranoje; esto nastaje i socijalna izolovanost. Tekoe u radu i dugotrajnoj
memoriji, panji, izvrno funkcionisanje, i brzini procesiranja takoe se esto javljaju. Kod
jednog neuobiajenog podtipa ove bolesti, osoba moe biti potpuno nema, nepokretna u
udnim pozama ili da obavlja nesvrsishodne pokrete, to su sve znaci katatonije.
Pozitivni i negativni simptomi
Pozitivni i negativni simptomi

izofrenija se esto opisuje u smislu pozitivnih i negativnih (ili deficita) simptoma.Pozitivni

simptomi su oni koje veina pojedinaca normalno ne doivljava, ali su prisutni kod osoba sa
izofrenijom. U njih spadaju obmane, poremeene misli i govor, taktilne, slune, vidne,
mirisne i gustativne halucinacije, tipino za manifestaciju psihoze. Halucinacije su takoe
tipino povezane sa sadrajem teme obmane. Pozitivni simptomi uglavnom dobro reaguju na
lekove.
Negativni simptomi predstavljaju deficit normalnih emocionalnih reakcija ili drugih
misaonih procesa i slabije reaguju na medikamente. Oni uglavnom obuhvataju ujednaen ili
otupeo afekat i emociju, oskudan govor (alogija), nesposobnost doivljaja zadovoljstva
(anhedonija), nedostatak elje za stvaranje prijateljstava (asocijalnost), i nedostatak
motivacije (avolicija). Istraivai ovog problema sugeriu da negativni simptomi vie
doprinose loem kvalitetu ivota, looj funkcionalnosti i optereivanju drugih nego to to
ine pozitivni simptomi. Ljudi koji imaju izraene negativne simptome esto su, pre poetka
bolesti, imali problema sa prilagoavanjem, a njihovo reagovanje na medikamente je esto
ogranieno.
Genetsko naslee
Procene naslea variraju zbog tekoe u razdvajanju genetskih faktora od faktora okruenja.
Najvei rizik od razvoja izofrenije je kod osoba iji je najblii krvni srodnik oboleo od te
bolesti (rizik je 6,5%); vie od 40% jednojajanih blizanaca sa izofrenijom je takoe
pogoeno. Verovatno je da su mnogi geni ukljueni, svaki sa malim uticajem i sa nepoznatim
prenosom i ispoljavanjem.Predlagani su mnogi mogui kandidati, ukljuujui specifine
varijacije broja kopiranja, NOTCH4, i lokusi histonskog proteina. Brojne associjacije
kompletnog genoma, kao to je protein cinkovog prsta 804A, su takoe dovodene u vezu.
Izgleda da postoji znaajno preklapanje genetike izofrenije i bipolarnog poremeaja.
Zloupotreba supstanci
Brojni narkotici se povezuje sa razvojem izofrenije, ukljuujui [[kanabis], kokain,
iamfetamine. Oko 50% onih koji imaju izofreniju u velikoj meri koristi droge i/ili alkohol.
Uloga kanabisa bi mogla da bude uzrok, ali druge droge se koriste samo kao mehanizam za
borbu protiv depresije, anksioznosti, dosade i usamljenosti.
Kanabis je povezan sa poveanjem rizika od razvoja psihotinog poremeaja u zavisnosti od
doze pri emu je uestala upotreba u korelaciji sa dvostruko veim rizikom za razvoj psihoze
i izofrenije. Mada je po mnogima upotreba kanabisa prihvaena kao uzronik koji doprinosi
razvoju izofrenije, ovo i dalje ostaje sporno pitanje. Amfetamin, kokain i u manjoj meri
alkohol, mogu da dovedu do psihoze koja se ispoljava veoma slino izofreniji.[3][39] Mada
se generalno ne smatra uzronikom bolesti, ljudi sa izofrenijom koriste nikotin u mnogo
veoj meri od ostatka stanovnitva.
Neuroloki
Funkcionalna magnetna rezonanca (fMR) i druge tehnike snimanja mozga omoguavaju
prouavanje razlika u modanoj aktivnosti kod osoba sa dijagnozom izofrenijom. Slika
prikazuje dva nivoa mozga, pri emu su oblasti koje su bile aktivnije kod zdrave kontrolne
grupe nego kod pacijenata sa izofrenijom prikazane crvenom bojom, tokom jednog
ispitivanja radne memorije primenom fMR.
izofrenija je povezana sa jedva suptilnim razlikama u strukturama mozga, to je pronaeno
u 40 do 50% sluajeva, kao i u hemijskim supstancama mozga tokom akutnih psihotinih
stanja. Studije koje su koristile neuropsiholoke testove i tehnike snimanja mozga, kao to su
fMRI i PET za ispitivanje funcionalnih razlika u modanoj aktivnosti, pokazale su da se
razlike najee javljaju u eonom renju, hipokampusu i slepoonom renju. Smanjenje
zapremine mozga, manje od onog koje je pronaeno kod Alchajmerove bolesti, primeeno je
u oblastima eonog korteksa i u slepoonom renju. Nije ba najjasnije da li su ove
zapreminske promene progresivne ili su ve postojale pre poetka ove bolesti. Ove razlike se

povezuju sa neurokognitivnim deficitima koji su esto u vezi sa izofrenijom. Zbog promena

u nervnim impulsima, predloeno je da o izofreniji treba razmiljati kao o skupu
neurorazvojnih poremeaja.
Posebna panja se posveuje dejstvu dopamina u oblasti mezolimbikog puta mozga.
Najveim delom ovo je postalo sredite panje kao rezultat sluajnog otkria da fenotiazinski
lekovi, koji blokiraju dejstvo dopamina, mogu da smanje psihotine simptome. Ovo takoe
podrava i injenica da amfetamini, koji izazivaju otputanje dopamina, mogu egzacerbirati
psihotine simptome kod izofrenije. Uticajna dopaminska hipoteza o izofreniji predloila je
da je prekomerno aktiviranje D2 receptora uzrok (pozitivnih simptoma) izofrenije. Iako je
ova postavka smatrana istinitom oko 20 godina, zasnovano na efektu blokade D2 receptora
zajednikom za sve antipsihotike, tek sredinom 1990-tih su istraivanja na bazi PET i SPET
snimanja pruila dokaze koji su to podrali. Danas se dopaminska hipoteza smatra
pojednostavljenom, delimino zbog toga to noviji antipsihotini lekovi (lek atipini
antipsihotik) mogu biti podjednako efikasni kao i stariji lekovi (lek tipian antipsihotik ), ali
takoe utiu i na funkciju serotonina, pa mogu imati neto slabije dejstvo na blokadu
dopamine.
O emu govori dopaminska hipoteza?
Kad mozak obrauje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima.
Izmeu pojedinih nervnih elija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos
impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naunim je istraivanjima ustanovljeno da
je kod shizofrenih poremeaja poremeen prenos nadraaja na odreenim sinapsama, a uzrok
je previe prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna
mesta na elijama (receptori) tako da zbog vika dopamina ne moe da doe do prevelikog
nadraaja nervnih elija.

Dijagnoza
Na osnovu etvrtog revidiranog izdanja ,,Dijagnostikog i statistikog prirunika za mentalne
poremeaje (DSM-IV-TR), da bi se postavila dijagnoza izofrenije, moraju biti zadovoljena
tri dijagnostika kriterijuma:
1- Karakteristini simptomi: Dva ili vie od sledeeg, gde je svaki od njih prisutan
veinom vremena tokom perioda od jednog meseca (ili manje, ukoliko je dolo do remisije
simptoma uz leenje).
Sumanute ideje
Halucinacije
Dezorganizovani govor, kao manifestacija formalnog poremeaja miljenja
Izuzetno dezorganizovano ponaanje (npr. neodgovarajue oblaenje, esto plakanje) ili
katatonino ponaanje
Negativni simptomi: Otupljenost afekta (pomanjkanje ili redukovani emocionalni
odgovor), alogija (pomanjkanje ili redukovani govor) ili avolicija (pomanjkanje ili
redukovana motivacija )
Ako se proceni da su sumanute ideje bizarne, ili se halucinacija sastoji od jednog glasa
koji neprekidno uestvuje u komentarisanju pacijentovih postupaka ili pacijent uje dva ili

vie glasova koji meusobno razgovaraju, to je dovoljno za postavljanje dijagnoze.

Dezorganizovani govor, kao kriterijum, zadovoljen je samo onda kada je izraen u tolikoj
meri da znatno naruava komunikaciju.
2- Socijalna ili profesionalna disfunkcionalnost: Tokom znaajnog perioda vremena od
pojave poremeaja jedno ili vie glavnih oblasti funkcionisanja, kao to su posao,
meuljudski odnosi ili briga o sebi, primetno su ispod nivoa funkcionisanja koji je postojao
pre poetka poremeaja.
3- Znaajno trajanje: Neprekidni znaci poremeaja koji postoje najmanje est meseci. U
okviru ovog estomesenog perioda mora biti barem jedan mesec sa prisustvom simptoma
(ili krae, ukoliko je dolo do remisije simptoma uz leenje).

MANINO DEPRESIVNA

Druga funkcionalna psihoza je manino-depresivna u kojoj su najizrazitiji poremeaji u

emocionalnom ponaanju. Ako se javlja preterana veselost, bez razloga, bujica rei i ideja uz
precenjene ideje bolesnika o sopstvenoj vrednosti, govorimo o maniji ili manijakalnom
stanju (ovo najee nema veze sa reju manijak koju koriste laici). Kada se javljaju jako
alosna raspoloenja, melanholina, potpuna bezvoljnost, koenje miia, oseaj krivice radi se o depresiji ili melanholinom stanju. Takva osoba esto ne smatra da je bolesna, ve
veruje da je stvarno kriva. Bolesnik okrivljuje sebe za neto zbog ega nije kriv, ili to samo
po sebi ne bi trebalo da izazove takvo ponaanje. U takvom stanju bolesnik moe da izvri i
samoubistvo.
Ima bolesnika kod kojih se periodino javljaju samo manina ili samo depresivna stanja.
Meutim, ponekad se ta dva stanja smenjuju - bolesnik je izvesno vreme preterano radostan,
a kasnije nenormalno tuan, pa se zato govori o manino-depresivnoj ili cirkularnoj psihozi.
Ova bolest, posle zavretka jedne ili druge faze, obino ne uzrokuje velika oteenja. Lake
se smiruje i zato nije toliki socijalno-medicinski problem kao izofrenija.

Tok bolesti
Tok bipolarnog poremeaja ukoliko se ne lei se karakterie dramatinim oscilacijama
raspoloenja odnosno maninim i depresivnim epizodama, sa povremenim periodima
normalnog raspoloenja, i estim periodima sa subsindromalnim simptomim. Oni mogu
podrazumevati subsindromalnu maniju/hipomaniju ili hipertimiju (izrazito dobro
raspoloenje) ili subsindromalne depresivne simptome ili distimiju (snieno raspoloenje).
Kod meovitih epizoda bolesti pacijent ispunjava kriterijume i za maninu i za depresivnu
epizodu.
Svaki oboleli ima prisutne simptome u oko polovine perioda svog ivota. Depresija je
najei symptom koji se javlja, a iza nje sledi manija ili hipomanija, brzo ciklirajue epizode
ili meovite epizode. Prema istraivanjima Stanley Fondacije u toku jedne godine 33.2%
vremena su oboleli depresivni, tri puta krae su manini (10.8% vremena).

Epidemiologija
Bipolarni poremeaj (BP) je relativno esto psihijatrijsko oboljenje. Prevalencija BP je
procenjena na 0.3- 1.6%, a novija istraivanja ukazuju da je ova brojka jo vea i iznosi 3.7%
za sva oboljenja iz bipolarnog spektra. Uestalost oboljenja je podjednaka kod ena i
mukaraca. Poetak bolesti je najee u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, iako
jedna treina oboleva pre 15. godine. Tana dijagnoza postavlja se veinom tek nakon 5-10
godina. Kao posledica ponovljenih epizoda bolesti oko jedne treine obolelih pokua
samoubistvo, od kojih 10-15% uspeva.

Epidemioloke studije ukazuju da samo 20% pacijenata biva pravilno dijagnostifikovano na

poetku bolesti, 31% bivaju dijagnostikovani kao unipolarna depresija, a ak 49% ne biva
dijagnostifikovano kao poremeaj raspoloenja (unipolarna depresija ili bipolarni poremeaj).
ak 35% obolelih biva tano dijagnostifikovano nakon 10 godina aktivne bolesti. Posledice
nepravilnog dijagnostifikovanja i neprepoznavanja BP dovode do neadekvatnog tretmana, i
subdoziranja lekova to dovodi do pogoranja simptoma. BP moe se manifestovati slino kao
veliki depresivni poremeaj, shizofrenija ili manija koja je posledica nekog drugog oboljenja.
esta je udruenost BP sa poremeajima ishrane, zloupotrebom supstanci i anksioznim
poremeajima. BP se najee teko dijagnostikuje kod dece i adolescenata i esto je udruena
sa poremeajem panje i hiperaktivnou (ADHD). Ipak ekstremna agresivnost, suicidalnost,
brz govor i poremeaj spavanja, ukazuju na BP. Stigma moe obeshrabriti lekare da
dijagnostikuju poremeaj kod mlaih pacijenata, naroito ukoliko on ima hronian tok.
Etiologija
BIOLOKE KONCEPCIJE
S obzirom na injecu da je kod manino - depresivne psihoze primaran poremeaj afekta,
poreklo oboljenja se trai u oteenjima i promenama modanih struktura odgovornih za
nagonsko - afektivni ivot. Oteenja hipotalamusa i nepravilnosti u njegovom radu mogu
rezultirati poremeajem afekta, pa i nastankom afektivne psihoze. Treba uzeti u obzir i
endokrine inioce (titasta lezda, hipofiza, gonade) sa vanom ulogom u nagonsko afektivnom ivotu.
Jedan od faktora koji uslovljavaju pojavu manino - depresivne psihoze je proizvodnja
pogrenih neurotransmitera.
Kateholamini (neurotransmiteri) koji se oslobaaju na zavretku neurona u sinaptiki prostor
iz kojeg aktiviraju receptore drugog neurona, delom bivaju ponovo preuzeti u vezikule na
krajevima neurona, a delom se razgrauju pod dejstvom enzima monoaminooksigaze.
Antidepresivni medikamenti predstavljaju inhibitore ovog enzima i poveavaju koncentraciju
kateholamina. Tricikliki antidepresivi smanjuju ili spreavaju ponovno preuzimanje
katehamina u vezikule, a smatra se i da jednim delom poveavaju osetljivost neuronskih
receptora na neurotransmitere. Litijumove soli koje imaju antimanini efekat pospeuju
ponovno preuzimanje kateholamina u vezikule i time smanjuju njihovu koncentraciju u
sinaptikom prostoru. Oigledna je veza izmeu poremeaja afekta i nepravilne distribucije
neurotransmitera.
PSIHOLOKE TEORIJE
Prema psihoanalitikom konceptu (K. Ambraham, S. Frojd), koreni despresije vuku iz oralne
faze individualnog psihoseksualnog razvoja u kojoj su se javile odreene smetnje. U pitanju je
uskraivanje ljubavi detetu, prvenstveno od strane majke, to je prisutno u tri etvrtine
sluajeva. To uslovljava fiksacije u oralnoj fazi, tj. poveanu zavisnost od svih osoba koje
mogu da prue emocionalnu gratifikaciju. Naime, prema psihoanalitikom uenju, prvobitna
bazina oseanja deteta su oseanja sitosti i gladi koja bude adekvatna prijatna ili neprijatna
doivljavanja koja u drugom sluaju iziskuju zadovoljenje potreba. Kod deteta postoji tzv.
"primarni narcizam" koji ga odrava u stanju konstantne udnje za spoljanjom
gratifikacijom, ono ivi po principu zadovoljenja Ida, usled ega razvija oseaj omnipotencije.
Meutim, u sledeoj fazi razvoja ono se odbija od dojke, njegove elje ostaju neispunjene,
usled ega se gubi oseaj svemoi koja se sada pripisuje roditeljima, ali uz istovremeno

zahtevanje kompenzacije u vidu ljubavi sa njihove strane. U drugom moralnom stadijumu

razvijaju se prva ambivalentna oseanja, dete na frustracije odgovara besom i impulsivnom
eljom da objekat koji frustrira uniti prodiranjem. Tada se javlja konflikt zbog toga to dete
nesvesno prepoznaje objekat svojih agresivnih tendencija kao voljeni objekt koji mu
omoguava oseanje zadovoljstva i zatienosti, koji je u isto vreme iz njegove perspektive
svemoan i od koje mu preti potencijalna kazna, to konflikt ini snanim. Kada je u
detinjstvu ova dinamika dovoljno intezivna, detetu ne preostaje nita drugo do da agresiju
usmeri prema sebi. Ve pomenuto uskraivanje ljubavi detetu zaustavlja i fiksira njegov
emocionalni razvoj na oralnu fazu, to se zapaa kod odraslih depresivnih bolesnika koji pate
od poremeaja u ishrani. Prema Abrahamovoj hipotezi, stvarno ili simbolino ponavljanje
konflikta koji su izazvali arhainu depresiju u detinjstvu mogu da dovedu do pojave depresije
u kasnijem dobu. Jednom uspostavljeni prototip depresivnog reagovanja moe osobu uiniti
sklonom da i u toku ivota tako reaguje.
Svaka depresivna reakcija, po psihoanalitikom uenju, izazvana je realnim i mnogo ee
imaginarnim gubitkom objekta od kog se subjekat osea zavisnim. Po gubitku objekta,
nesvaesna ambivalentna oseanja koje je subjekt gajio prema objektu sada se okreu ka
subjektu, u kojem se javlja bes prema osobi koja ga je ostavila, a istovremeno i oseanje
krivice zbog realnih ili imaginarnih oseanja prema objektu. Introjekcija objekta od strane
subjekta rezultat je elje da se objekat sauva u samom sebi, ali to za posledicu ima razaranje
subjektovog Ega, i poistoveivanje sa izgubljenom osobom. Sadomasohistiki stav koji je
karakteristian za depresiju, kao i oseaj gubitka vlastitog Ja, proizilaze iz ambivalencije
prema izgubljenom (introjektovanom) objektu, i tako, prema Frojdu, prouzrokuje ideje
samooptuivanja i oseanja sopstvene nitavnosti. Depresivni bolesnik od svoje bolesti ima
sekundarne dobiti, njegovo stanje je potvrda i dokaz zasluenog samokanjavanja, a
istovremeno i apel za pomo i odraz neizmerne elje za zadovoljenjem narcistikih nagona.
Meutim, izlazak u susret tim pozivima esto pogorava stanje bolesnika koji svoje pozive za
pomo, ljubav, razumevanje i zatitu koristi za produbljivanje depresije koja mu slui kao
odbrana. Bolesnik zahvaljujui svom stanju izbegava drutvenme i porodine obaveze i
sukobe koje ne bi mogao podneti, a istovremeno i kanjava i osobe iz svoje okoline prema
kojima gaji ambivalentna oseanja, uskraujui im ljubav i nenost.
Impotencija odnosno frigidnost kao jedan od simptoma depresije pored uslovljenosti optim
padom nagonskih stremljenja, slui kao nain da se oslabljeni Ego zatiti od eventualnih
novih konflikata. Sve te sekundarne dobiti su nesvesne i pacijent ih svesno negira.
to se manije tie, pored ve izloene teorije sitosti i gladi u ranom detinjstvu kao i hipotezi o
postojanju jednog, zatitinog Super - ega (manija) i jednog kanjavajueg Super - ega
(depresija), ona se tumai kao nain poricanja ili nepriznavanja depresije kao primarnijeg
afekta
SOCIOKULTURNE TEORIJE
to se tie hipoteza o znaaju drutva i kulture kod afektivnih psihoza, one mogu da se samu
u sledea zapaanja:
1. uestalost depresivnih poremeaja razlikuje se od jedne kulture do druge;
2. klinika slika moe varirati od kulture do kulture;

3. zapaeno je da karakteristike depresivnih stanja mogu da se menjaju kod istih kultura

pod razliitim uslovima.
Recimo, subsaharski deo Afrike spada u podruja u kojima se depresija retko sree, dok je
uestalost afektivnih psihoza kod Haterita, Anabaptista i Jevreja dosta visoka. Kol za urbani
deo populacije Njujorka navodi postojanje depresivnih simptoma kod 20% graana, dok je
Lejgton utvrdio da je u Novoj kotskoj frekvencija depresivnih stanja tri puta manja. to se
tie klinikih karakteristika depresije, najvee razlike, pored razilke u frekvenciji i intenzitetu
odnose se na oseanje krivice i samoubilake ideje. Oseanje krivice je izrazito naglaeno kod
Evropskih depresivnih bolesnika sa indicijama da je ovaj simptom prevalentan jevrejsko hrianskim kulturama. On se, kako ukazuju strunjaci, u novije vreme javlja i meu
Japanskim depresivnim pacijentima. Aktuelna su istraivanja odnosa depresije i socijalnih
klasa, u kojima postoji saglasnost da depresije u razliitim socijalnim klasama mogu
pokazivati razliite simptome. Ve je napomenuto da je primeeno da pripadnici viih
socijalnih stalea snose vei rizik za oboljevanje od manino - depresivne psihoze.
U ispitivanju sociokulturnih inioca u genezi ovog oboljenja primeeno je da se depresija
javlja ee u sredinama ije pripadnike odlikuje izraeno oseanje odgovornosti, dunosti,
krivice i straha. Usled nemogunosti projektovanja krivice i odgovornosti na druge, pojedinac
pod pritiskom oseanja obaveze i savesti, ee ispoljava depresivno raspoloenje. Ranije
spomenut primer sekte Haterita, zatvorene zajednice iji pripadnici imaju razvijeno oseanje
dunosti a u kojoj je broj obolelih od manino - depresivne psihoze proporcionalno velik,
govori upravo u prilog ovoj teoriji. Agresivnost i neprijateljska oseanja bivaju usmereni ka
sebi a ne ka okolini.
TOK BOLESTI
Kao to je ve reeno, prvi nazivi za ovaj psihiki poremeaj bili su " cirkularno ludilo " i "
ludilo sa dvostrukom formom " zbog alteracije maninih i depresivnih faza. Meutim, u
novije vreme se ustanovljava da se takav tok bolesti javlja sve ree. U epidemiolokim
studijama hospitalizovanih bolesnika poetkom ovog veka ukazuje se na 30 - 50% pacijenata
kod kojih je utvrena bipolarna forma bolesti.Danas je taj procenat znatno manji, pa se na
osnovu epidemiolokih studija bolniki i vanbolniki leenih pacijenata tvrdi da je odnos
izmeu unipolarne i bipolarne forme 10 : 1. Postavlja se pitanje da li se radi o smanjenju
incidencije manije ili o porastu incidencije isto depresivne forme.Arieti je izneo hipotezu da
je u novije vreme dolo do ee pojave depresije pod uticajem kulturnih faktora.

Kod psihoza iz kruga manino - depresivnih psihoza postoje sledee sheme toka bolesti:
manine i depresivne epizode se smenjuju sa slobodnim intervalom izmeu, za vreme kojeg
je bolesnik praktino zdrav
manine i depresivne epizode smenjuju se bez slobodnog intervala
nakon neposrednog prelaska iz jedne epizode u drugu javlja se slobodni interval (dupla
forma)
periodino javljanje samo maninih faza

periodino javljanje samo depresivnih faza

Terapija
PSIHOTERAPIJA DEPRESIVNIH BOLESNIKA
Psihoterapijske metode pri leenju depresivnih bolesnika dele se na povrinske i
dubinske.Povrinske metode imaju za cilj da ubla e, ili, ukoliko je to mogue, otklone
simptome bolesti. Vano je pruanje podrke, savetovanje , ohrabrenje, davanje mogunosti
za ventiliranje problema. U blaim sluajevima u kojima su postojale ranije depresivne
epizode, terapija se moe , zbog rizika da se bolest pritom pogora. Pogotovo je rizian rad sa
paranoidno-depresivnim pacijentima, jer bolesnik u odnosu na terapeuta lako razvija
paranoidno-hostilne stavove, to moe dovesti do prestanka leenja i samoubistva. Sluajevi
depresije kod kojih je ego rano oteen takoe nose rizik od suicida.
FARMAKOTERAPIJA DEPRESIJE
U poslednjim decenijama uinjen je napredak u leenju depresije zahvaljujui rasvetljavanju
njene biohemijske osnove, poveanja broja antidepresivnih medikamenata i prouavanju
njihovog delovanja. Kateholaminska i serotoninska teorija o nastanku depresije istie da se
ovaj poremeaj javlja usled insuficijencije noradrenalina i serotoninske transimije u nervnom
sistemu.Noradrenalin se oslobaa iz vezanog stanja i prolazi kroz presinaptiku membranu
neurona u sinaptiki prostor gde deluje na receptore postsinaptike membrane, delimino
podleui razgradnji od strane enzima kaetohl- o-metil-transferaze, dok se jednim delom
pomou mehanizma tzv. aminske pumpe vraa kroz presinaptiku membranu u neuron gde
jednim delom biva razgraen od enzima monoaminooksidaze. Slino se deava i sa
serotoninom.Utvreno je da antidepresivi utiu na metabolizam biogenih amina u smislu
poveanja koliine slobodnih funkcionalnih amina, to jest na njihov uinak.
ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA
Tretman se sprovodi tako to se kroz telo proputa struja sa ciljem da se izazove epileptini
napad, otud i naziv elektrokonvulzivna terapija.
Nain na koji struja postie svoje efekte nije poznat i tokom godina upotrebe vie teorija je
predloeno. Psihijatri koji zastupaju tezu da je depresija uzrokovan hemijskim disbalansom u
mozgu, na primer, smatraju da EKT dovodi do oslobaanja nagomilanih neurotransmitera.
Druga istraivanja sugeriu da EKT moda dovodi do poboljanja cirkulacije i do stvaranja
novih krvnih sudova u odreenim modanim strukturama.