"Najlepe prie Antona ehova"

Prosveta 2003,
izbor i predgovor Dejan Mihailovi

Kad je neko srean

Sa eleznike stanice Balagoje polazi putniki voz. U jednom vagonu druge klase
za puae drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su ba maloas neto jeli pa
sad, naslonivi glave na naslone od divana, pokuavaju da zaspe.
Tiina.
Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mrav ovek u
crvenkastom eiru i u modernom kaputu koji je mnogo podseao na operetske i
ilvernove korespondente.
Taj ovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, mirei, dugo posmatra
sedita.
- Ne, i ovo nije onaj! mrmlja on. avo bi ga znao ta je to! To je prosto uasno!
Ne, nije onaj!
Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje:
- Ivane Aleksejeviu! Otkud vi? Jeste li vi to?
Mravi dugajlija, Ivan Aleksejevi, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavi
ga, veselo pljesnu rukama.
- Ha! Petre Petroviu! veli on. Koliko je vode Volgom proteklo otkako se
nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.
- Pa jeste li mi ivo-zdravo?
- Pa dobro je. Samo, evo vidite u emu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne

mogu nikako da ga naem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!

Dugajlija Ivan Aleksejevi klati se i kikoe se.
- Deava se to esto! nastavlja on. Maloas sam, posle drugog zvona, bio
izaao da popijem jedan konjak. Naravno popijem. E, mislim ja, poto je idua
stanica jo daleko, kako bi bilo da popijem jo jednu. I dok sam ja tako pio i
mislio, a ono i tree zvono... Ja, kao lud, potrim i uskoim u prv vagon koji sam
video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?
- Ama vi ste ba sasvim... veseli govori Petar Petrovi. Sedajte! Izvolte sesti!
- Jok, jok!... Idem, brate, da traim svoj vagon! Zbogom!
- Ama vi ete se, kako je mrak, jo i omai sa platforme. Sedite, brate, a kad
doemo na stanicu, vi ete nai svoj vagon. Sedite!
Ivan Aleksejevi uzdie i neodluno seda prema Petru Petroviu. Vidi se da je
uzbuen, pa se kree kao po iglama.
- Kuda putujete? pita Petar Petrovi.
- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem.
Posluila me sree, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, roeni moj, videli kadgod
srene budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsreniji ovek na ovome
svetu! Da! I vi nita ne vidite na mome licu?
- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...
- Mora biti da mi je lice uasno glupo! Eh, ba mi je krivo to nema ogledala, da
pogledam svoju njukolizaciju! Oseam, brate, da postajem idiot. asna re! Haha... ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?
- Vi? Pa zar ste se oenili?
- Danas, sokole moj! Venao se, pa pravo na stanicu!
Poinju estitanja i obina pitanja.
- Pazi ti njega!... smeje se Petar Petrovi. A zato li ste se vi tako fino nagizdali!
- Da-a... Radi potpune iluzije sam se ak i naparfimisao. Sasvim sam vam se

zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno oseanje,
neega onako... avo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodunosti, ili tako
neto. Otkako sam se rodio, jo se nisam tako sjajno oseao!
Tu Ivan Aleksejevi zatvara oi i klima glavom.
- Strano sam srean govori on. Eto, i vi sami razmislite. Sad u vam otii u
svoj vagon. Tamo na divaniu, kraj prozora, sedi stvor boiji koji vam je, tako
rei, svim svojim biem predan. Znate li, blondina sa nosiem... s prstiima...
Duica moja! Anele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampioni!
Filoksero due moje! A noica! Gospode! Njena noica nije kao to su nae
nourde, nego neto minijaturno, arobno... alegorino! Prosto da uzme i pojede
tu noicu! Eh, ama vi nita ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni beari i
nita vie! Evo, kad se oenite, onda ete se setiti! Gde li je sad, rei ete, Ivan
Aleksejevi? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me ve s nestrpljenjem eka... sa
osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstia, za podvalji...
Ivan Aleksejevi klima glavom i klati se od srenog smeha.
- Pa onda nasloni svoju tikvu na njeno ramence i hvata je oko struka. A
unaokolo, znate li, tiina... poetian polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio.
Petre Petroviu, dopustite da vas zagrlim!
- Drage volje.
Prijatelji se uz opti smeh putnika grle, i srean novobranik nastavlja:
- A radi veeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi vee iluzije, ode do
bifea da iskapi dve-tri aice. Ovde u glavi i u grudima deava mi se neto to ni u
bajkama nee nai. Ja sam ovek sitan, nitavan, a ini mi se da sam najednom
postao bezgranian... Ceo svet sobom obuhvatam!
Putnici, gledajui na napitog, srenog mladoenju, i sami se zaraze njegovom
veselou, pa ve i ne oseaju dreme. Mesto jednog sluaoca, oko Ivana
Aleksejevia se oas pojavie petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvakom

oko sebe, mae rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.
- Glavno je, gospodo, to manje misliti! Do avola sa svima tim analizama... Ako ti
se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofira: da li je to kodljivo ili nije... Sve su te
filozofije i psihologije luk i voda!
Kroz vagon prolazi kondukter.
- Dragi moj prijatelju obraa mu se mladoenja kad budete prolazili kroz vagon
br. 209, a vi naite tamo damu u sivom eiru sa belom pticom, pa joj recite da sam
ja ovde!
- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!
- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: mu vam je zdrav i itav!
Ivan Aleksejevi najednom se hvata za glavu i jei:
- Mu... Dama... Je li to odavno? Mu... Ha-ha... Tebe treba tui, a ti mu! Ah,
idiotino! A ona! Jue je jo bila devojica... pupoljak... Prosto ne mogu da
verujem!
- Danas je ak nekako udnovato videti srenog oveka govori jedan putnik. Pre
e videti belu vranu.
- Da, a ko je kriv? govori Ivan Aleksejevi teglei svoje duge noge sa vrlo
iljastim kapnama. Ako vi niste sreni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi
mislili? ovek je sam kova svoje sree. Zaelite samo, pa ete biti sreni, ali vi
neete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sree.
- Eto sad! Kako to?
- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da ovek u izvesno vreme svoga ivota
voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne sluate
prirodu, sve neto ekate. Dalje... U zakonu je reeno da normalni individuum
mora da stupi u brak... Bez braka nema sree. Ako je dolo pravo i zgodno vreme,
a ti se eni, ne odugovlai... Ali vi se ne enite, nego mudrujete i sve neto ekate!
Zatim je u Svetom pismu reeno da vino veseli srce oveije... Ako ti je dobro, pa

hoe da ti bude jo bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij neto. Glavno je da
ne mudruje, nego udari u ablon! Jer ablon vam je velika stvar!
- Vi kaete da je ovek kova svoje sree. Kakav je on, dovraga, majin kova kad
je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tata, pa da mu sva njegova srea strmoglavce
poleti? Sve zavisi od sluaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska
katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...
- Kojeta - protestvuje mladoenja. Katastrofe se deavaju samo jedanput u
godini. Ne bojim se ja nikakvih sluajeva, stoga to ti sluajevi nemaju razloga da
se dogaaju. Retki sluajevi! Nek idu oni do avola! Prosto neu o njima ni da
govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, ve prilazimo nekoj postaji.
- A kuda vi putujete? pita Petar Petrovi. U Moskvu, ili nekud junije?
- Ala potrefiste? Kako u ja to, putujui na sever, dospeti nekuda junije?
- Pa Moskva nije na severu?
- Znam, samo to mi sad putujemo u Petrograd! govori Ivan Aleksejevi.
- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!
- To jest, kako to u Moskvu? - udi se mladoenja.
- udnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?
- Za Petrograd.
- Onda vam estitam! Vi ste pogreili voz.
Prolazi pola minuta utanja. Mladoenja se die i tupo prelazi oima drutvo.
- Da, da objanjava Petar Petrovi. U Balagom ste uskoili u drugi voz... Vi
ste, znate, posle konjaka upali u kontra voz.
Ivan Aleksejevi bledi, hvata se za glavu i poinje brzo da koraa po vagonu.
- Ah, to sam idiotina! planu on kao otrovan. Ah, neka me, nitkova, avoli
poderu! No pa ta sad da radim? Pa u onom vozu mi je ena! Ona je tamo sama,
eka, mui se.
Mladoenja pade na divan i jei se, kao da mu je neko na ulj stao.

- Ja sam nesrean ovek! jei on. Pa ta da radim? ta?

- No, no... tee ga putnici. Nije to nita... Telegrafiite vaoj eni, a sami sedite u
brzi voz. Pa ete je tako stii.
- Brzi voz plae mladoenja, kova svoje sree. A gde su mi pare za brzi
voz? Sve su mi pare kod ene!
Proaptavi neto izmeu sebe, smejui se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju
srenog oveka potrebnom sumom...

Neuspeh

Ilija Sergeji Peplov i ena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su udno
i eljno oslukivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, deavala se, po svoj prilici, izjava
ljubavi, a izjavljivali je njihova ki Nataenjka i uitelj graanske kole upkin.
- Trza! aputao je Peplov, drhtei od nestrpljenja i tarui ruke. Pazi sad,
Petrovna, im ponu da govore o oseanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa emo
ui da ih blagoslovimo... Zatei emo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom
je svet i nenaruiv... Posle nam ne umae, pa makar nas i sudu tuio.
A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
- Ostavite vi va karakter govorio je upkin, palei ibicu o svoje karirane
pantalone. Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
- Glete, molim vas! Mislite ja ne poznajem va rukopis! kikotala se devojka,
afektirano i potcikujui i svaki as pogledajui u ogledalo. Odmah sam poznala!
I kako ste udni! Vajni nastavnik krasnopisa, a piete svraijim nogama! Pa kakav
ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami ravo piete?
- Hm!... To nita ne znai. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se uenik
ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da klei... A i ta

mi je opet rukopis! Nitavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati

kako je taj ovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
- Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa
zadovoljstvom pola. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
- Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako elite.
- A o emu vi moete pisati?
- O ljubavi... o oseanjima... o vaim oima... Pamet da vam se pomeri kad
proitate... Kao kia ete plakati! A ako vam napiem poetine stihove, onda ete
mi, valjda, dozvoliti ruicu da vam poljubim?
- Vrlo vano!... Moete ako ete i sad da poljubite.
upkin podskoi pa, izbeivi oi, prionu uz punaku ruicu koja je mirisala na
sapun od jaja.
- Skidaj ikonu uurba se Peplov, munuvi rukom svoju enu, pobledeo od
uzbuenja i zakopavajui se.
- Pa ni sekunde ne oklevajui, Peplov irom otvori vrata.
- Deco... promrmlja on, diui ruke put neba i plaljivo mirkajui. Gospod e
vas blagosloviti, deco moja... ivite... plodite se... mnoite se...
- I... i ja vas blagosiljam... prozbori majka, plaui od sree. Sreni bili, mili
moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! obrati se ona upkinu. Pa
volite moju ker, uvajte mi je...
upkin zinu od iznenaenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo
da nije mogao ni rei da progovori.
- Ukebae me! Sputae me! pomisli on, sav pretrnuo od straha. Klopka se
sklopila. Iz te koe nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kae: Evo, uzmite je pobeen sam!
- Bla... blagosiljam... nastavi tata, pa se i on zaplaka. Nataenjka, dete moje...
stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna...

Ali tu roditelj najednom prestade da plae, a lice mu se sve iskrivi od besa.

- Krljo jedna! ree on eni ljutito. Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
- Ej, naopako i u zao as!
ta se desilo?
Nastavnik krasnopisa bojaljivo die oi i vide da je spasen: onako u urbi mamica
je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Laenjikova. Starac Peplov i
njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne
znajui ta da rade i ta da kau.
Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa strugnu...

Debeli i mravi

Na stanici Nikolajevske eleznice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mrav.
Debeli tek to bee ruao u staninom restoranu, i njegove masne usne rumenele su
se kao zrele vinje. Mirisao je na heres i fler doran. A mravi tek to bee izaao
iz vagona sav pretrpan koferima, zaveljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je
na unku i crnu kafu. Iza lea mu je virila mrava ena dugake brade njegova
supruga, i visoki gimnazist mirkavog oka njegov sin.
- Porfirije! viknu debeli kad ugleda mravog. Ama jesi li ti to? Dragi moj!
Otkad se, ovee, nismo videli!
- Gospode! zaudi se mravi. Mia! Drue moj! Otkud ti?
Prijatelji se triput poljubie i pogledae jedan drugog oima punim suza. Obojica
su bili prijatno iznenaeni.
- Dragi moj! poe mravi posle poljubaca. Ko bi se tome nadao! E ba si me
iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao to si i pre bio! Isti onaj kico i

miriljavko! Ah, boe moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oenio? Ja sam ve
oenjen, kao to vidi... Ovo je moja ena. Lujza, roena Vancenbah... luteranka...
A ovo mi je sin, Natanailo, ak treeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz
detinjstava! Zajedno smo uili gimnaziju.
Natanailo malo promisli pa skide kapu.
- Gimnaziju smo zajedno uili! nastavi mravi. Sea se kako su te zadirkivali?
Zvali su te Herostrat zato to si aku knjiicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt,
to sam voleo da spletkarim. Ho... ho. ta e, deca! Ne boj se, Natanja! Prii mu
blie... A ovo je moja ena, roena Vancenbah... luteranka.
Natanailo malo promisli pa se sakri iza oevih lea.
- Pa kako mi ivi, prijatelju? zapita debeli, ushieno gledajui druga. Gde
slui, dokle si dogurao?
- Sluim, dragi moj! Ve dve godine sam u osmoj grupi i imam orden Satnislava.
Plata slaba... ali ta se moe. ena daje asove muzike, a ja u slobodno vreme
pravim tabakere od drveta. Odline tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako
neko uzme deset i vie, njemu, naravno i jevtinije. ivi se nekako. Sluio sam,
zna, u ministrastvu, a sad sam ovamo premeten za efa odseka u istom
odeljenju... Ovde u sluiti. A kako ti? Moda si ve i dravni savetnik? A?
- Ne, dragi moj, teraj jo vie ree debeli ja sam dogurao ve do tajnog... Dve
zvezde imam.
Mravi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u irok osmeh,
izgledalo je da mu iz lica i oiju vrcaju iskre. On se zgri, poguri, smanji se.
Njegovi koferi, zaveljaji i kutije se takoe zgrie... Dugaka enina brada jo
vie se izdui. Natanailo stade mirno i zakopa dugmad svog injela...
- Ja, vae prevashodstvo... Vrlo mi je drago! Drug, moe se rei, iz detinjstva, i
najednom postali takva veliina! Hi-hi-hi...
- Ta okani se! namrti se debeli. emu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz

detinjstava... i emu titulisanje!

- Ali, zaboga... ta vi to... poe se kikotati mravi, i jo se vie zgri... Milostiva
panja vaeg prevashodstva... kao neka ivotvorna voda... Evo, ovo je, vae
prevashodstvo, moj sin Natanailo... ena Lujza, luteranka, donekle...
Debeli htede neto da odgovori, da oponira, ali na licu mravog bilo je toliko
strahopotovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smui... On
okrenu glavu od mravog i prui mu ruku.
Mravi stee tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: Hi-hi-hi.
ena se nasmei. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.
Sve troje su bili prijatno zaprepaeni.

Skupoceni pas

Porunik Dubov, ne vie tako mlad ratnik i dobrovoljac i Knaps sede i piju.
- Prekrasan pas! veli Dubov pokazujui Knapsu svoju keruu Milku.
Izvanredno pseto! Pogledajte joj samo njuku! Pa sama njuka koliko vredi! Kad bi
se ovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njuku dao dvesta rubalja! Ne
verujete? Pa onda vi nita ne razumete...
- Razumem, ali..
- Pa to je seter, istokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljujui, a
pronicljivost... njuh! Boe, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je jo
bila tene? Sto rubalja! Divno pseto! Nevaljalice! Milka! Glupao, Milka! Doi
ovamo, doi ovamo... psetance, psiu moj...
Dubov privue sebi Milku i poljubi je meu ui. Na oi mu navree suze.
- Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojnie nijedan. Pa ti me voli, zar ne,

Milka? Voli? Ne, mar napolje viknu najednom porunik. Prljavim apama pa
pravo meni na mundir hoe! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za tene! Pa,
valjda, imao sam i za ta! teta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez
posla, svoj talenat pokopava... Ba zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga
ivota ete mi biti zahvalni! No ako ba niste pri novcu, izvolite, dau vam ga i za
polovinu, uzmite za pedeset! Pljakajte!
- Ne, golubiu... uzdahnu Knaps. Da je vaa Milka mukog pola, onda bih je
moda i kupio, a ovako...
- Milka nije mukog pola? zaprepasti se porunik. Knapse, ta ta vam je? Milka
nije mukog... pola? Ha-ha! Pa onda ta je ona po vaem miljenju? Kuja? Ha-ha!
E, deko i po! On jo ne razlikuje kera od kuje!
- Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... nae se uvreen Knaps. Naravno da
je kuja!
- Moda ete rei jo da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A jo ste, eto, i
tehniki zavrili! Ne, duo moja, to je pravi, istokrvni ker! Osim toga, takav e
svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije mukog pola! Ha-ha!
- Oprostite, Mihaile Ivanoviu, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To ak i
vrea...
- No, ne treba, avo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama ovek ne moe
dokazati! Jo malo pa ete rei da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa
hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!
Posilni donese jo konjaka. Prijatelji nasue po jednu au i zamislie se. Proe
tako pola sata u utanju.
- Pa neka je i enskog pola... prekinu porunik utanje, mrko gledajui u bocu.
udna mi uda! Pa to je za vas i bolje! Donee vam tenad, a svako tene to vam
je po dvadeset pet rubalja... Svako e rado od vas kupiti. Ne znam ta vam se toliko
sviaju kerovi! Kerue su hiljadu puta bolje. enski pol je i zahvalniji i

privreniji... No kad se ve toliko bojite enskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset

pet.
- Ne, golubiu... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni
novca.
- Mogli ste mi to i ranije rei. Milka, gubi se odavde!
Posilni donese kajganu. Prijatelji se latie jela i utke oistie tanjir.
- Valjan ste vi momak, Knapse, poten... ree porunik briui usne. ao mi je
da vas tako pustim, neka ga avo nosi... Znate ta? Uzmite psa zabadava!
- Pa kud u s njim, golubiu? ree Knaps i uzdahnu. I ko e kod mene oko
njega da se bake?
- No, ako ne treba ne treba... avo nek vas nosi! Ako neete, i ne treba... Kuda
ete? Sedite!
Proteui se, Knaps ustade i dohvati kapu.
- Vreme je, zbogom... ree zevajui.
- Pa priekajte, otpratiu vas.
Dubov i Knaps se obukoe i izaoe napolje. Prvih sto koraka ili su utei.
- Ne znate li kome bih mogao dati pseto? ree porunik. Nemate li, moda,
takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije
potrebno!
- Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?
Sve do Knapsovog stana prijatelji vie ne progovorie ni rei. Tek kad Knaps
stisnu poruniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se nakalja i nekako neodluno
progovori:
- Ne znate, primaju li ovdanji strvoderi pse ili ne?
- Bie da primaju... Ne mogu pouzdano rei.
- Poslau sutra po Vahramejevu... Neka ide do avola! Neka joj kou oderu...
Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo to je sebe zagadila, nego je jue u kuhinji i sve

meso podrala, g-g-gadura... pa da je jo neka dobra pasmina, a ovako, avo bi ga

znao ta je, meavina dukele i svinje. Laku no!
- Zbogom! ree Knaps.
Kapija se zalupi, i porunik ostade sam.

Konjsko prezime

Penzionisanog generalmajora Buldjejeva zaboleo je zub. Ispirao general usta

votkom i konjakom, stavljao na bolestan zub zift od duvana, opijum, trepentin i
petrolej, utrljavao u obraz jod, stavljao u ui vatu natopljenu alkoholom, ali je sve
bilo uzalud, i povrh toga izazivalo je gaenje. Doao je doktor, proakao po zubu,
prepisao kinin, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde. General, opet, nije pristao da
vadi zub. Svi ukuani, ene, deca, posluga, ak i pomoni kuvar Peka, imali su
svoje predloge ta treba raditi. Nadzornik imanja generala Buldjejeva, Ivan
Jevseji, stigao je s predlogom da se pristupi leenju pomou vraanja.
- Ovde, u naem srezu, Vae blagorodstvo ree pre deset godina sluio je
troarinac Jakov Vasilji. On je leio zube vraanjem, i to prvoklasno. Ponekad se
samo okrene prema prozoru, promrmlja neto, zapljune i bol nestane kao rukom
odnesen! Imao je maginu mo...
- I gde je on sada?
- E pa, posle su ga otpustili sa troarine, sad ivi kod tate u Saratovu. Samo od
zuba i ivi. Kad god nekog zaboli zub, taj odlazi kod njega da se lei. Metanima iz
Saratova pomae kod svoje kue, a ako je bolesnik iz druge varoi, onda pomae i
telegrafski. Uputite mu depeu, Vae blagorodstvo, kaete samo, takva i takva
stvar, raba Bojeg Alekseja zaboleo zub, molim da mu pomognete. A pare za

leenje poaljite mu potom.

- To su gluposti! Kojeta!
- A vi pokuajte, Vae blagorodstvo! Ne moe se rei da ne voli rakiju, ne ivi sa
enom, nego sa nekom vabicom, nevaljalac jedan, ali se moe rei da je pravi
udotvorac!
- Poalji, Aljoa poe da ga moli generalica. Ti ne veruje u vradbine, ali ja
imam iskustva s tim. ak i ako ne veruje, to da ne poalje? Ne moe nita da
izgubi.
- Dobro, hajde pristade Buldjejev. Sada bih poslao telegram i crnom avolu, a
nekmoli nekom troarincu... Uh! Jedva stojim! Gde ti taj tvoj troarinac stanuje?
Kome da piemo?
General sede za sto i lati se pera.
- Njega u Saratovu svako pae zna ree nadzornik. Izvolite napisati, Vae
blagorodstvo, dakle, ovako: u varo Saratov, njenom blagorodstvu gospodinu
Jakovu Vasiljiu... Vasiljiu...
- Da?
- Vasiljiu... Jakovu Vasiljiu... uh, kako mu ono bee prezime!... Vasiljiu...
Doavola!... na vrh mi jezika... A malopre kad sam dolazio ovamo, znao sam...
Dozvolite...
Ivan Jevseji se zagleda u tavanicu i poe da mrda usnama. Buldjejev i generalica
su nestrpljivo oekivali.
- ta bi? Misli malo bre!
- drebnjikov?
- Nije ni to. ekajte... Kobiletin... Bedevijan... Kulencev...
- To je psee prezime, a ne konjsko. drepik?
- Ne, nije drepik... Konjskoj... Konjevi... drebin... Ama nije!
- Pa kako misli da mu piem? Seti se, zaboga!

- Odmah. Atov... Kobilkin... Kulaev...

- Kulanjikov? zapita generalica.
-Ne, nije ni to. Upregin... Nije, nije. Zaboravih!
- Pa to si dolazio da predlae, avo te odneo, kad si zaboravio! naljuti se
general. Napolje odavde!
Ivan Jevseji izae, a general se uhvati za obraz i poe hodati kroz sobe.
- Oh, Boe moj! jaukao je. Aoj, majko mila! Uh, nita pod milim Bogom ne
vidim!
Nadzornik izae u batu, zagleda se u nebo i poe da pretura po glavi troarinevo
prezime:
- drebjakov... drepkovski... drebenko... Ne, ne, nije! Kljusev... Konjevod...
Ragin... Kobiljanski...
Malo kasnije pozvae ga da ue.
- Seti li se, za ime sveta? upita general.
- Nikako ne mogu, Vae blagorodstvo.
- Moda je Konjavski? Da nije Jain?
Svi ukuani odreda poee da pogaaju prezime. Pominjali su sve uzraste, rase i
vrste konja, nisu izostavili ni grivu, ni kopite, ni amove... Po kui, bati, dejoj sobi
i kuhinji partali su ljudi uzdu i popreko, ekali se po glavi i doseali se
prezimena.
Nadzornika su svako malo zvali u kuu.
- Ergelin? pitali su. Kopitar? Ajgirski?
- Ne, nije ni to odgovorio bi Ivan Jevseji, pogledao uvis i nastavio glasno da
misli. Arumov... Pastuhin... Zelenkov... Kobilj...
- Tata! povikae iz deje sobe. Trojkin! Uzdeki!
Celo imanje se uznemirilo. Nestrpljiv i napaen, general obea pet rubalja onome
ko se seti prezimena, tako da je uskoro Ivana Jevsejia u stopu pratila itava

bulumenta.
- Alatov! govorili su. Galopin! Konjuarski!
Ve se bilo smrklo, ali prezime nikako da pogode. Najposle legnu da spavaju, a da
nisu poslali depeu.
General nije oka sklopio celu no, hodao je s kraja na kraj sobe i huktao. Kad je
izbilo dva po ponoi, izaao je iz kue i pokucao nadzorniku na prozor:
- Da nije Paripovi? zapita planim glasom.
- Ne, nije Paripovi, gospodine generale odgovori Ivan Jevseji i uzdahnu kao
krivac.
- Pa onda mora da prezime i nije konjsko, nego neko drukije!
- asna re, Vae blagorodstvo, konjsko prezime... To bar dobro pamtim.
- Pa kako si, majkoviu, tako zaboravan... Meni je, ini mi se, to prezime sada
vanije od svega na svetu. Koliko se samo namuih!
Ujutru general ponovo posla po lekara.
- Neka ga vadi! odluio je. Vie ne mogu da izdrim...
Stigao je doktor i izuvadio bolestan zub. Bol smesta uminu i general se smiri. Kad
je po zavrenom poslu bio isplaen, doktor sede u koije i poe kui. Iza kapije, u
polju, susrete Ivana Jevsejia. Nadzornik je stajao kraj puta, piljio u svoje noge i o
neemu duboko razmiljao. Sudei po nabranom elu i izrazu oiju, neto je
napregnuto i tegobno preturao po glavi.
- Rianov... Vranski... mrmljao je sebi u bradu. Mamuzin...
- Ivane Jevsejiu! doviknu mu lekar. Hoe li da mi proda, sokole, pet vrea
zobi? Nude mi i moji seljaci zob, ali je previe rava...
Ivan Jevseji tupo pogleda doktora, nekako se divljaki osmehnu i, ne odgovorivi
ni rei, pljesnu rukama, pa jurnu na imanje kao da ga je pojurio besan pas.
- Setio sam se, gospodine generale! povika radosno nekim tuim glasom dok je
utravao u generalov kabinet. Setio sam se, Bog dao zdravlja doktoru! Zobov!

Zobov! Zobov je prezime troarinca! Zobov, gospodine generale! Poaljite depeu

Zobovu!
- Evo ti na! ree general prezrivo i poturi mu pod nos dva ipka. Ne treba mi
vie tvoje konjsko prezime! Evo ti na!

ala

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Naenjki, koja me dri ispod ruke, hvata
se srebrnasto inje poo kosi na slepoonicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi
stojimo na visokom bregu. Od naih nogu pa do same zemlje prua se strma ravan,
u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane
svetlocrvenom ojom.
- Da se spustimo dole, Nadeda Petrovna? molim ja. Samo jedanput! Verujte
mi, ostaemo itavi i nepovreeni.
Ali Naenjka se plai. Sav prostor od njenih malih kaljaa do kraja ledenog brega
izgleda joj kao strana, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje
da die kad gleda dole, im je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali ta e biti ako
reskira da se surva u provaliju! Umree, poludee.
- Preklinjem vas! kaem ja. Ne treba se plaiti! Znajte, to je malodunost,
kukaviluk!
Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh iba u lice, huke, zvidi u uima, see
bolno, tipa od gneva, hoe da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo
snage da diemo. Izgleda da nas je sam avo zagrlio kandama i uz huku vue u
pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, jo
trenut samo i izgleda mi kao da emo propasti.

- Ja vas volim, Naa! kaem ja poluglasno. Sanke poinju sve lake i lake da
klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu vie tako strani, ne zaustavlja se disanje od
straha, i mi smo, najzad, dole. Naenjka nije ni iva ni mrtva. Ona je bleda, jedva
die... Ja joj pomaem da ustane.
- Ni za ta na svetu drugi put ne smem kae ona gledajui me krupnim oima.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo etamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne
da joj mira. Da li su one rei izreene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje
samoljublja, asti, ivota, sree, pitanje veoma znaajno, najznaajnije na svetu.
Naenjka nestrpljivo, tuno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara
neumesno, eka, neu li ja otpoeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko
preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno neto da kae, o neemu da
pita, ali ona ne nalazi rei, njoj je nezgodno, strano, smeta radost...
- Znate ta? kae ona ne gledajui u mene.
- ta? pitam ja.
- Hajte jo jednom... da projurimo.
Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smetam bledu, uzdrhtalu Naenjku u
sanke, opet letimo u stranu provaliju, opet hui vetar i struu saonice, i opet, kad
sanke najsilnije i najhunije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Naenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Naenjka baca pogled na breg, niz koji tek to se
spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prislukuje moj glas, ravnoduan i
nimalo strastan, i sva, sva, ak muf i kapuljaa njena, sva njena pojava izraava
krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano:
- U emu je stvar? Ko je izgovorio one rei? On, ili mi se samo priinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojica ne odgovara
na pitanja, tuti se, gotova je da zaplae.
- Da nije vreme da idemo kui? pitam ja.

- A meni... meni se dopada ovo sankanje kae ona crvenei. Kako bi bilo jo
jedanput?
Njoj se dopada ovo sankanje, meutim, sedajui u sanke, ona je kao i pre toga
bleda, jedva die od straha, drhti.
Mi se sputamo trei put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali
ja stavljam na usne maramicu, kaljem i kad stiemo do sredine brega, uspevam da
procedim:
- Ja vas volim, Naenjka!
I zagonetka ostaje zagonetka! Naenjka uti, o neemu razmilja... Ja je ispraam
sa sankanja kui, ona se stara da ide lake, usporava korak i stalno eka da li u joj
rei one rei. I ja vidim kako pati njena dua, kako se ona savlauje da ne kae:
- Nije mogue da ih je izgovarao vetar! A ja neu da to vetar izgovara!
Sutradan ujutru dobijam cedulju: Ako poete danas na sankanje, svratite do mene.
N. I od tada ja i Naenjka poinjemo svakog dana da idemo na sankanje i,
sputajui se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste rei:
- Ja vas volim, Naenjka!
Ubrzo Naenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne moe da
ivi bez nje. Dodue, sletati sa brega isto tako je uasno kao i pre, ali sad ve strah
i opasnost pridaju naroitu dra reima ljubavi, reima koje kao i pre predstavljaju
zagonetku i mue duu. Priinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas
dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, ve svejedno; ma iz
koga pehara pio... svejedno, samo da bude pijan.
Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomean u gomili, ja vidim kako bregu
prilazi Naenjka, kako me trai oima... Zatim se bojaljivo penje stepenicama...
Strano joj je da ide samo, o, kako je strano! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao
na gubilite, ali ide, ide ne osvrui se, odluno. Ona je, po svoj prilici, odluila da
pokua: da li e se uti one zanosne, slatke rei, kad mene nema? Ja vidim kako

ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oi i, pratajui se

zauvek sa zemljom, polazi s mesta... Z-z-z-z... zvrlje saonice. uje li Naenjka
one rei, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemona. I
vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li uje neto ili ne. Strah, dok se
sputala dole, oduzeo joj je sposobnost da slua, da razlikuje zvuke, da shvata...
Ali dolazi i proleni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Na ledeni breg se mrai,
gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Naenjka nema
gde vie da uje one rei, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne uje, a ja se
spremam u Petrograd... na due, moda zauvek.
Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u batici, a od dvorita, u
kome stanuje Naenjka, ta batica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim
iljcima... Jo je prilino hladno, ma ubretu ima jo snega, drvee je mrtvo, ali ve
mirie na prolee i, spremajui se na poinak, ivo graku graci. Ja prilazim
ogradi i dugo gledam kroz upljinu. Ja vidim kako Naenjka izlazi na stepenice i
upravlja tuan, oajniki pogled u nebo... Proleni vetar joj duva pravo u bledo,
setno lice... On je podsea na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona
sluala one etiri rei, i lice joj postaje alosno, alosno, niz obraze e potei
suza... I sirota devojica prua obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese jo
jednom one rei. I ja, saekavi vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Naa!
Boe moj, ta li se zbiva sa Naenjkom! Ona klie, smeka se celim licem i prua
ruke u susret vetru, radosna, srena, neobino divna.
A ja idem da se pakujem...
Davno je to bilo. Sad je Naenjka ve udata; udali su je, ili je sama pola...
svejedno, za sekretara plemikog masalnog fonda i sad ve ima troje dece. Ono
kako smo ja i ona nekad ili na sankanje i kako je vetar donosio do nje rei ja vas
volim, Naenjka, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrenija, najnenija i

najlepa uspomena u ivotu...

I meni sad, kad sam postao stariji, nije vie jasno zato sam izgovarao one rei,
zato sam se alio...

Knjiga albi

Lei ta knjiga u specijalno za nju napravljenom pultu na eleznikoj stanici. Klju

od pulta nalazi se kod staninog andarma, ali u stvari, nikakav klju i nije
potreban, jer je pult uvek otvoren. Otvorite samo knjigu pa itajte:
Potovani gospodine! Probao sam perce!
Ispod toga nacrtana nekakva njuka dugakog nosa i s rogovima. Ispod njuke je
neko napisao:
Ti si slika ja- portre,
Ti si stoka, a ja ne,
Ja sam tvoja njuka.
A dole:
Pribliavajui se ovoj stanici i posmatrajui prirodu kroz prozor, odleteo mi je
eir. I. Jarmonkin!
Ko je pisao, ne znam,
A ja, budala, itam!
Ostavio spomen naelnik nadletva za uvrede Kolovrojev.
Podnosim upravi stanice svoju albu na konduktera Kukina zbog njegove
grubosti odnosno moje ene. Moja ena uopte nije larmala, nego je, naprotiv,
nastojala da sve bude mirno. A isto i odnosno andarma Kljatvina koji me grubo
dohvatio za rame. ivim na imanju Andreja Ivanovia Iejeva, koji zna moje

vladanje. Pisar Somoluev.

Nikandrov, socijalist.
Nalazei se pod sveim utiskom nedopustivog postupka... (precrtano). Prolazei
kroz ovu stanicu, bio sam uvreen do dna due sledeim... (precrtano). Na moje oi
se desio sledei odvratan dogaaj koji grubim bojama slika nae elezniarske
prilike... (dalje je sve precrtano, osim potpisa). Uenik 7-og razreda kurske
gimnazije Aleksej Zudjev.
U oekivanju polaska voza posmatrao sam fizionomiju efa ove stanice i ona mi
se uopte nije svidela... Javljam o tome svima. Veseli izletnik.
Ja znam ko je to pisao. To je pisao M. D.
Gospodo! Teljcovski je kockar.
andarua se jue izvezla s kelnerom Kostom preko reke. elimo joj sve najbolje.
Ne tuguj, aco!
Prolazei, i budui gladan, u razmiljanju ta bih jeo, na ovoj stanici nisam mogao
dobiti posna jela. akon Duhov.
Krkaj, more, ta dobije!
Ko nae konu kutiju za cigarete, neka je preda na kasi Andreji Jegoriu.
Poto su me isterali iz slube to sam se, toboe, propio, izjavljujem da ste svi vi
hulje i lopovi. Telegrafist Kuzmodemjanski.
Neka vas vrlina krasi!
Katinka, ja vas ludo volim!
Molim da se u knjigu albi ne piu stvari koje se ne tiu saobraaja. Za efa
stanice Ivanov 7-mi.
Ako si i sedmi, budala si!

inovnikova smrt

Jedne divne veeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitri ervjakov, sedeo je u
drugom redu fotelja i gledao pomou dvogleda Korneviljska zvona. Gledao je i
oseao se na vrhuncu sree. Kad odjednom... U pripovetkama se esto sree ovo
kad odjednom. Pisci imaju pravo: ivot je tako pun iznenaenja! Odjednom mu
se lice namrti, oi se upola sklopie, disanje se zaustavi... skinuo je dvogled s
oiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao to vidite, kinuo je.
Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i efovi policije, a ponekad
ak i tajni savetnici. Svi kijaju. ervjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se
maramicom i kao lepo vaspitan ovek pogledao oko sebe: da nije koga sluajno
uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako stari,
koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, briljivo brie rukavicom svoju
elu i vrat i neto guna. ervjakov je u stariu prepoznao visokog inovnika
Brialova koji je imao rang generala i sluio u direkciji saobraaja.
Uprskao sam ga pljuvakom! pomisli ervjakov. Nije moj stareina, ali je ipak
neprijatno. Treba se izviniti.
ervjakov se nakalja, nae se napred i ree apatom generalu na uvo:
- Izvinite, Vae prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvakom... Sasvim sluajno
sam...
- Molim, molim...
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da sluam!
ervjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poe da gleda scenu. Gledao je, ali vie
nije oseao blaenstvo. Poelo ga je muiti nespokojstvo. Za vreme pauze priao je
Brialovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao:
- Ja sam Vas poprskao, vae prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim

nehotice...
- Manite, molim Vas... Ja sam ve i zaboravio, a vi sve istu pesmu! ree general,
a donja mu usna zadrhta od ljutine.
Zaboravio, a oi mu pune zlobe, pomisli ervjakov podozrivo pogledajui
generala. Nee ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopte nisam hteo... da je
prirodni zakon, jer moe pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli,
kasnije e pomisliti!...
Kad je doao kui, ervjakov ispria eni ta mu se desilo. Uini mu se da je ena i
suvie lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplaena, a kad je ula da je
Brialov iz druge ustanove, umirila se.
- Pa ipak otidi, izvini se ree. Pomislie... ne ume da se ponaa u drutvu!
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako udno... nijedne ljudske
rei da kae. Dodue, nije ni bilo vremena za razgovor.
Sutradan ervjakov obue novu uniformu, podia se i poe Brialovu da mu
objasni... Kad je uao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo
molilaca, a meu njima i samog generala, koji je ve poeo da prima molbe. Poto
je sasluao nekoliko molilaca, general pogleda na ervjakova.
- Sino u Arkadiji, ako se seate, Vae prevashodstvo poe da raportira
ekonom kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin...
- Kojeta... ta Vam pada na pamet! ta vi elite? obrati se general sledeem
moliocu.
Nee ni da uje! pomisli ervjakov i preblede. Znai, ljuti se... Ne, ovo se ne
sme tako ostaviti... Objasniu mu...
Kad je general zavrio razgovor i s poslednjim moliocem i poao u svoj kabinet,
ervjakov koraknu za njim i promrmlja:
- Vae prevashodstvo! Usuujem se da uznemirim Vae prevashodstvo, ali to
inim, mogu rei, jedino iz oseanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite

znati!
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.
- Pa Vi se prosto podsmevate, potovani gospodine ree i nestade iza vrata.
Kakvo podsmevanje? pomisli ervjakov. Nema tu nikakvog podsmevanja!
General, pa ne moe da shvati! Kad je tako, neu vie ni da se izvinjavam ovom
fanfaronu! Neka ide do avola! Napisau mu pismo, ali dolaziti neu! Bogami
neu!
Tako je mislio ervjakov idui kui. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je,
mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otii da
objasni stvar.
- Ja sam dolazio jue i uznemirio Vae prevashodstvo promrmlja kad ga general
malo zaueno pogleda ne zato da nekog ismevam, kao to ste Vi izvoleli rei. Ja
sam se izvinjavao zato to sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj
pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi
podsmevali, onda, znai, nikakvog potovanja prema linostima... ne bi bilo...
- Napolje!! dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
- ta? zapita apatom ervjakov, premro od uasa.
- Napolje!! ponovi general i zalupa nogama. ervjakovu se u utrobi neto
prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, izie na ulicu i ode
posrui... Kad je mahinalno doao kui, legao je na divan ne skidajui uniformu
i... umro.

ovek u futroli

Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se

da prenoe okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivani i
gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivani je imao prilino udno dvojno prezime
ama Himalajski, koje mu uopte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali
jednostavno po imenu i oevu imenu; on je iveo nedelako od grada, u ergeli, i
doao je sada u lov kako bi se nadisao ista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin
svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se ve davno odomaio.
Nisu spavali. Ivan Ivani, visok suvonjav starac dugih brkova, sedeo je napolju kod
ulaza i puio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je leao unutra na senu i
nije se mogao videti u tami.
Priali su razne dogodovtine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova
supruga, ena zdrava i prilino razborita, celoga ivota nije nikad makla iz svog
rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni elezniku prugu, a poslednjih deset
godina stalno je sedela u zapeku i samo je nou izlazila na ulicu.
Pa ta je u tome udno! ree Burkin. Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih
po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili pu, nastoje da se sklone u svoju ljuturu.
Moda se u tome ispoljava atavizam, vraanje u doba kada ovekov predak jo nije
bio drutvena ivotinja i iveo je usamljen u svojoj jazbini, a moda je to,
jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se
dotiem takvih pitanja; samo hou da kaem kako ljudi kao Mavra nisu retka
pojava. Pa eto, ne treba ga traiti daleko: pre dva meseca umro je u naem gradu
neki Belikov, nastavnik grkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, uli.
Mogao se zapaziti po tome to je uvek, ak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u
kaljaama i sa kiobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kiobran mu
je bio u navlaci, i asovnik u navlaci od sive jelenske koe, pa kad je vadio perorez

da bi zailjio pisaljku i no mu je bio u navlaici; i lice mu je, inilo se, takoe

bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je
tamne naoare, demper, ui je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker,
nareivao je da se podigne krov. Jednom reju, kod toga oveka opaala se stalna i
nesavladiva tenja da se okrui omotaem, da stvori sebi, takorei, futrolu, koja bi
ga odvojila, koja bi ga zatitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je draila, plaila,
inila stalno uznemirenim, pa je, moda zato da bi opravdao tu svoju bojaljivost,
svoju odvratnost prema sadanjosti uvek hvalio prolost i ono ega nikad nije
bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljae i
kiobrani koji su ga skrivali od stvarnog ivota.
O, kako je zvuan, kako je divan grki jezik! govorio je sa razneenim izrazom
lica, pa bi, kao da dokazuje svoje rei, zakiljio i, podigavi prst, izgovarao:
Antropos!
I svoju misao Belikov je takoe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni
samo okrunice i novinski lanci kojima se neto branilo. Kad se okrunicom
branilo uenicima da izlaze na ulicu posle deset asova uvee ili se u nekom
lanku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, odreeno; zabranjeno je
pa kraj. U dozvoli i doputenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, neto
nedoreeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili
itaonicu, ili ajdinicu, on je klimao glavom i govorio tiho:
Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da togod ne ispadne.
Svako naruavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu
potitenost, mada, reklo bi se, ta se to njega tie. Ako bi neki kolega zakasnio na
molitvu, ili bi se ulo za neki nestaluk gimnazista, ili ako je neko video
vaspitaicu kasno uvee sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da
togod ne ispadne, a na sednicama nastavnikog vea prosto nas je kinjio svojom
opreznou, nepoverljivou i svojim isto futrolnim razmiljanjima povodom toga

to se, eto, recimo, u mukoj i enskoj gimnaziji mlade ravo ponaa, mnogo
galami u uionicama ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da togod ne
ispadne a ta ako bismo iz drugog razreda iskljuili Petrova, a iz etvrtog
Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim
tamnim naoarima na bledom sitnom licu znate, sitnom kao u tvora sve nas je
kinjio, i mi smo poputali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja,
zatvarali ih i, na kraju krajeva, iskljuivali i Petrova i Jegorova. Imao je udan
obiaj da dolazi u nae stanove. Doe nastavniku, sedne i uti, i kao da neto
osmatra. Posedi tako utke as-dva i ode. To je on nazivao odravati dobre
odnose sa kolegama, a, oevidno, bilo mu je teko da dolazi k nama i sedi, i
poseivao nas je samo zato to je to smatrao svojom kolegijalnom dunou. Mi,
nastavnici, bojali smo ga se. ak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici
su svet koji misli, vrlo estit, vaspitan na Turgenjevu i edrinu, pa ipak je ovaj
ovek, koji je uvek iao u kaljaama i sa kiobranom, drao u rukama celu
gimnaziju itavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Nae dame
subotom nisu prireivale domae zabave. Bojale su se da on ne sazna. I
svetenstvo se ustruavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih
ljudi kao to je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u naem gradu poeli
su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da alju pisma, da se upoznaju,
da itaju knjige, da se boje da pomau sirotinji, da je ue pismenosti...
elei neto da kae, Ivan Ivani se nakalja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u
mesec, a zatim ree odmereno:
''Da. Ljudi koji misle, estiti, itaju i edrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i
ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono.''
Belikov je iveo u istoj kui gde i ja produi Burkin na istom spratu, vrata
prema vratima. esto smo se sretali i ja sam poznavao njegov domai ivot. I kod
kue ista pria: kuna haljina, kapa, kapci, zasuni, itav niz svadbenih zabrana,

ogranienja, i ah, samo da togod ne ispadne! Jesti ponosno je tetno, a mrsno se

ne sme jer e moda rei da se Belikov ne dri postova, i on je jeo smua na
kraljevom loju hranu koja nije posna, ali se ne moe rei ni da je mrsna. ensku
poslugu nije drao iz straha da o njemu ne misle loe, nego je drao kuvara
Afanasija, ezdesetogodinjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad sluio kao
posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obino je stajao kraj vrata,
prekrstivi ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom:
''Zaista, mnogo se njih sadekana namnoilo!'' Belikovljeva spavaa soba bila je
malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Leui da spava, pokrivao se preko
glave. Bilo je toplo, zaguljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u pei je hualo;
uli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni...
I on se bojao pod pokrivaem. Bojao se da togod ne ispadne, da ga ne zakolje
Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noi sanjao nemirne snove, a
ujutro, dok bismo zajedno ili u gimnaziju, bio je emeran, bled, i videlo se da je
gimnazija u koju je iao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom
njegovom biu, i da je njemu, oveku po prirodi usamljenom, bilo muno da ide
pored mene.
''Mnogo galame kod nas u uionicama'' govorio je, kao da se trudi da pronae
objanjenje svog munog oseanja. ''To ne lii ni na ta''.
I taj nastavnik grkog jezika, taj ovek u futroli, moete li da zamislite, umalo se
nije oenio.
Ivan Ivani se brzo osvrnu prema staji i ree:
''Palite se?''
Da, umalo se nije oenio, ma kako da je to udno. Postavili su nam novog
nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Savia, Ukrajinca. On
nije doao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On mlad, visok, crnpurast, golemih
ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista glas kao iz bureta: bu-bu-bu...

A ona vie ne tako mlada, tridesetih godina, ali takoe visoka, vitka, crnih obrva,
rumenih obraza, jednom reju ne devojka, nego marmelada, i tako ivahna,
buna, samo peva maloruske romanse i kikoe se. Za svaku sitnicu spopadne je
zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim,
seam se, na direktorovom imendanu. Meu strogim, do zla boga dosadnim
pedagozima, koji i na imendane idu po dunosti, odjednom vidimo nova Afrodita
preporodila se iz pene: koraa podboena, kikoe se, peva, igra... Ona je otpevala
oseajno Urlaju vetrovi, zatim jo jednu romansu, pa jo jednu, i sve nas je
opinila, sve, ak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujui:
''Maloruski jezik svojom nenou i prijatnom zvunou podsea na starogrki.''
Njoj je to polaskalo i ona je poela da mu pria oseajno i usrdno kako u
gadjakom srezu ima sala, a na salau ivi mamica, i tamo su takve kruke, takve
dinje, takve bundeve!1
Sluali smo, sluali i odjednom nam je svima sinula ista misao.
Ba bi bilo dobro da se uzmu tiho je rekla direktorovica.
Svi smo se odnekud setili da na Belikov nije oenjen i sada nam se inilo da
dosad nekako nismo zapaali, da smo potpuno ispustili iz vida tako vanu
pojedinost u njegovom ivotu. Kako se on uopte ophodi sa enom, kako reava to
nasuno pitanje? Ranije nas to uopte nije zanimalo; moda nismo doputali ak ni
pomisao da ovek po svakom vremenu ide u kaljaama i spava pod zavesom moe
da voli.
- On je ve odavno preao etrdesetu, a ona ima trideset... objasni svoju misao
direktorovica. Meni se ini da bi ona pola za njega.
ta se sve ne radi kod nas u unutranjosti od amotinje, koliko nepotrebnog,
besmislenog! I to stoga to se uopte ne radi ono to je neophodno. Pa eto, zato
1

Ukrajinci bundevu zovu kabak, a krme mehanama, i kuvaju bor sa rotkvama i sa

cveklama, tako ukusan, tako ukusan da je to prosto strano!

nam je odjednom zatrebalo da enimo toga Belikova, koji se nije mogao ak ni

zamisliti oenjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitaice iz nae
gimnazije oivele su, ak su se i prolepale, kao da su odjednom ugledale ivotni
cilj. Direktrovica uzima u pozoritu lou i vidimo u njenoj loi sedi Varenjka, sa
lepezom, blistava, srena, a kraj nje Belikov, malen, zgren, ba kao da su ga iz
kue izvukli kletima. Ja prireujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno
pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom reju, proradila je maina. Pokazalo se da
Varenjka nema nita protiv toga da se uda. Njen ivot kod brata nije bio osobito
veseo. Ko ta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svaali. Evo vam scene: ide
Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj koulji, uperak ispod
kaketa pada mu na elo; u jednoj ruci dri sveanj knjiga, a u drugoj debelu
vornovatu mougu. Za njim ide sestra, takoe sa knjigama.
- Pa ti, Mihajlik, to nisi itao! prepire se ona gromoglasno. Ja ti velim, kunem
se, nisi ti to uopte itao!
- A ja tebi velim da sam itao! vie Kovalenko, lupajui mougom po trotoaru.
- Ah, pa, zaboga, Miniik! Zato se ljuti, pa mi razgovaramo naelno.
- A ja ti velim da sam itao! vie jo glasnije Kovalenko.
A kod kue, kako doe neko sa strane, tako pone nova prepirka. Takav ivot joj
je, verovatno, dodijao, zaelela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; vie
nema vremena da se bira, poi e za bilo koga, ak i za nastavnika grkog jezika. I
doista, za veinu naih gospoica vano je da pou ma za koga, samo da se udaju.
Kako bilo da bilo, Varenjka je poela da ispoljava oevidnu blagonaklonost prema
Belikovu.
A Belikov? On je i Kovalenka poseivao kao i nas. Doe k njemu, sedne i uti. On
uti, a Varenjka mu peva Urlaju vetrovi, ili ga posmatra zamiljeno svojim
tamnim oima, ili odjednom je spopadne:
- Ha-ha-ha!

U ljubavnim stvarima, a naroito kad je re o enidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi
i kolege i vaspitaice poeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oeni,
kako mu nita vie ne preostaje u ivotu nego da se oeni; svi smo mu estitali,
govorili s vanim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak;
uz to, Varenjka je bila privlana, zanimljiva, bila je ki dravnog savetnika i imala
je sala, a to je glavno, ona je bila prva ena koja se prema njemu drala ljubazno,
srdana u glavi mu se zavrtelo i on je zakljuio da stvarno treba da se oeni.
- Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljae i kiobran progovori Ivan Ivani.
- Zamislite, ispalo je da je to nemoguno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret
i stalno je dolazio k meni i govorio o Varenjki, o porodinom ivotu, o tome kako
je brak ozbiljan korak, esto je poseivao Kovalenkove, ali nain ivota nije ni
ukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oeni ak je delovala na njega nekako
bolesno: smrao je, pobledeo i, inilo se, jo dublje se zavukao u svoju futrolu.
- Varvara Savina mi se dopada govorio mi je sa slabanim kiselim osmejkom i
ja znam da svaki ovek treba da se oeni, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako
odjednom... Treba razmisliti.
- ta tu treba razmiljati? velim mu ja. Oenite se, pa kraj.
- Ne, enidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dunosti koje predstoje,
odgovornost... kako posle ne bi neto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po
itavu no ne spavam. I, priznajem, bojim se: nain miljenja njen i njenog brata je
nekako udan, rasuuju oni nekako, znate li, udno, i karaktera su vrlo ivahnog.
Oeni se, a posle te, ne daj boe, snae kakva nevolja.
I on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih
naih vaspitaica; stalno je odmeravao dunosti i odgovornost koji mu predstoje, a
meutim, skoro svakog dana je etao s Varenjkom, moda mislei da tako treba da
bude u njegovom poloaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodinom ivotu.
I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih

nepotrebnih, glupih brakova kakavi se kod nas od amotinje i dokolice sklapaju na

hiljade, da se iznenada nije dogodio kolossalische Scandal. Treba rei da je
Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga
trpeo.
- Ne shvatam govorio nam je, sleui ramenima ne shvatam kako podnosite to
tuakalo, tu odvratnu njuku. Eh, gospodo, kako moete ovde da ivite! Atmosfera
je kod nas zaguljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za
inove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u
policijskoj straarnici. Ne, bracani, poiveu s vama jo malo, pa u otii na svoj
sala i tamo u loviti rakove i pouavati ukrajinsku decu. Otii u, a vi ostanite tu
sa svojim Judom, crkao dabogda.
Ili se kikotao, kikotao do suza, as basom, as tankim pitavim glasom, i pitao me,
irei ruke:
- to on kod mene sedeti? to njemu trebati? Sedeti i posmatrati.
ak je nadenuo Belikovu i nadimak krvopija oli pauk. I, razume se, mi smo
izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da poe za
oli pauka. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti
njegovu sestru sa tako solidnim ovekom koga svi potuju, kao to je Belikov, on
se namrtio i promumlao:
- To nije moja stvar. Neka poe, ako hoe, i za guju, ali ja ne volim da se upliem
u tue stvari.
Sada sluajte ta je dalje bilo. Neki nestako je nacrtao karikaturu: ide Belikov u
kaljaama, s podvijenim pantalonama, ispod kiobrana, a s njim pod ruku
Varenjka; ispod toga pie: Zaljubljeni antropos. Izraz lica je uhvaen, razumete
li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu no, jer su svi nastavnici muke
i enske gimnazije, nastavnici bogoslovije, inovnici svi su dobili po primerak.
Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo muan utisak.

Izlazimo zajedno iz kue ba je bio prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti
dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i zatim zajedno odemo peice van
grada u umicu izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka.
- Kako ima ravih, zlih ljudi! prozbori on, a usne mu zadrhtae.
Bee mi ga ak ao. Idemo, kad odjednom, moete li da zamislite, vozi se na
biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takoe na biciklu, rumena, iznurena, ali
vesela, radosna.
- A mi vie ona idemo napred! Vreme je ve toliko lepo, toliko lepo da je
prosto strano!
I oboje se izgubie. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se
ukoi. Stao i gleda u mene.
- Dozvolite, ta je ovo? zapita on. Ili me, moda, varaju oi? Zar nastavnicima
gimnazije i enama prilii da se voze biciklom? ta je tu neprilino? rekoh.
Neka se voze, budi im prijatno!
- Pa, kako moete! uzviknu on, zaprepaen zbog moje mirnoe. ta govorite!?
I bee toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kui.
Sledeeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu
da se loe osea. I nastavu je napustio, to mu se dogodilo prvi put u ivotu. Nije ni
ruao. A pred vee se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i
odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kue, zatekao je samo brata.
- Sedite, molim lepo izusti Kovalenko hladno i namrti se. Lice mu je bilo
pospano, upravo se odmarao posle ruka i bio je vrlo loe raspoloen.
Belikov je utke posedeo deset minuta i poeo:
- Doao sam k vama da bih olakao duu. Vrlo, vrlo mi je teko. Neki paskvilant je
nacrtao u smenom poloaju mene i jo jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram
svojom dunou da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve
vreme sam se vladao kao potpuno astan ovek.

Kovalenko je sedeo, ljutit, i utao. Belikov poeka malo i nastavi tiho, alosnim
glasom:
- I jo poneto hou da vam kaem. Ja sam odavno u slubi, a vi tek poinjete, pa
smatram dunou da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava
je sasvim neprilina za vaspitaa omladine.
- A zato? zapita Kovalenko u basu.
- Pa, zar tu treba jo objanjavati, Mihailo Saviu, zar to nije jasno? Ako nastavnik
vozi bicikl, ta, onda, preostaje uenicima? Njima preostaje samo da hodaju
naglavce! Poto to nije dozvoljeno okrunicom, znai da je zabranjeno. Jue sam
se zaprepastio! Kad sam ugledao vau sestricu, smrklo mi se pred oima. ena ili
devojka na biciklu to je uasno!
- A ta Vi, zapravo, elite?
- elim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviu. Vi ste mlad ovek, pred
vama je budunost, treba se ponaati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh,
kako ste nemarni! Idete u vezenoj koulji, stalno ste na ulici sa nekakvim
knjigama, a sada jo i taj bicikl. O tome da se vi i vaa sestrica vozite biciklom
doznae direktor, zatim e dopreti do kolskog nadzornika... Pa posle?
- To to se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tie? ree Kovalenko i
zacrvene se. A ko se bude uplitao u moj lini ivot i porodine stvari, toga u
poslati u vraju mater.
Belikov poblede i ustade.
- Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim ree on. I
molim Vas da se nikad tako ne izraavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi
ste duni da se s potovanjem odnosite prema vlastima.
- A zar sam ja neto loe govorio o vlastima? zapita Kovalenko, gledajui ga
jetko. Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam poten ovek i s takvim
gospodinom kao to ste Vi ne elim da razgovaram. Ja ne volim dostavljae.

Belikov se nervozno uzmuva i poe brzo da se oblai sa izrazom uasnutosti na

licu. Jer on je prvi put u ivotu sluao takve grubosti.
- Moete da govorite to god elite ree on, izlazei iz predsoblja na odmorite
stepenita. Moram samo da vas upozorim: moda nas je neko sluao, pa kako ne
bi neko krivo protumaio na razgovor te da togod ne ispadne, morau da
izvestim gospodina direktora o sadrini naeg razgovora... u glavnim crtama. Ja
sam duan da to uinim.
- Da izvesti? Odlazi i izvetavaj!
Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza
stepenice, kloparajui svojim kaljaama. Stepenite je bilo visoko, strmo, ali on se
sreno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu itave naoari? Ali ba u
vreme kad se on kotrljao stepenitem, ue Varenjka i s njom dve vaspitaice; one
su stajale dole i gledale i Belikovu je to bilo najstranije. Bolje bi bilo, inilo mu
se, da je slomio vrat, obe noge, nego to je postao predmet podsmeha: jer sada e
saznati ceo grad, dopree do direktora, kolskog nadzornika ah, samo da togod
ne ispadne! nacrtae novu karikaturu i sve e se zavriti time to e mu narediti
da podnese ostavku...
Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajui njegovo smeno lice,
izguvani kaput, kaljae, ne shvatajui u emu je stvar, mislei da je sluajno pao,
ne izdra i zakikota se da je cela kua odjekivala:
- Ha-ha-ha!
I tim bunim isprekidanim ha-ha-ha zavrilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo
zemaljsko bitisanje. On vie nije uo ta govori Varenjka i nita nije video. Poto
se vratio svojoj kui, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i vie
nije ustajao.
Kroz tri dana doe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se,
veli, sa gospodinom neto zbiva. Otidoh Belikovu. Leao je iza zavese, pokriven

ebetom, i utao: pita ga neto, a on samo da ili ne i vie ni glaska. Lei, a

oko njega tumara Afanasije, mraan, mrgodan, i duboko uzdie; a bazdi na votku,
kao bava.
Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i
bogoslovija. Sada, kad je leao u mrtvakom sanduku, izraz lica mu je bio krotak,
prijatan, ak veseo, kao da se radovao to su ga, najzad, poloili u futrolu iz koje
vie nikad nee izai. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu ast, tokom
cele sahrane bilo je tmurno, kiovito, i svi smo bili u kaljaama i sa kiobranima.
Varenjka je, takoe, bila na sahrani i, dok su sanduk sputali u raku, malo je
poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plau ili se kikou; srednjeg duevnog
stanja kod njih nema.
Priznajem, sahranjivati takve ljude kao to je bio Belikov pravo je zadovoljstvo.
Dok smo se vraali sa groblja, imali smo smerne snudene fizionomije; niko nije
hteo da ispolji to oseanje zadovoljstva oseanje nalik na ono koje smo
doivljavali nekad davno, jo u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kue, a mi
smo trali po vrtu sat-dva, naslaujui se potpunom slobodom. Ah, sloboda,
sloboda! ak i nagovetaj, ak i slabana nada u njenu mogunost okrilauje duu,
zar ne?
Vratili smo se sa groblja dobro raspoloeni. Ali nije prolo vie od sedmice, a ivot
je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, ivot koji nije
zabranjen okrunicom, ali nije sasvim ni doputen. Ne bee bolje. I doista,
Belikova smo sahranili, a koliko je jo takvih ljudi u futroli ostalo, koliko e ih jo
biti!
- Eto, to je ono! ree Ivan Ivani i zapali lulu.
- Koliko e ih jo biti! ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izae iz staje. Bio
je to ovek malena rasta, pun, potpuno elav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i
s njim izaoe dva psa.

- Mesec, gle mesec! ree on, gledajui navie.

Bila je ve pono. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na
pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teko je ak i
poverovati da u prirodi moe da bude tako tiho. Kad u no obasjanu meseinom
vidi seosku ulicu sa njenim drvenim kuama, stogovima, usnulim vrbama, dua se
smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena nonim senama od muka, briga i
jada, ona je krotka, tuna, divna, pa se ini da je i zvezde posmatraju neno i
ganuto, i da nema vie zla na svetu i da je sve sreno. Levo od ivice sela poinjalo
je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na itavom tom polju, oblivenom
meseinom takoe ni pokreta, ni zvuka.
- Eto, to je ono ponovi Ivan Ivani. A zar to to ivimo u zaguljivosti, teskobi,
ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to to provodimo
ceo ivot meu besposliarima, parniarima, glupim, dokonim enama, govorimo i
sluamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako elite, ispriau vam o
jednom vrlo pounom sluaju.
- Ne, ve je vreme za spavanje ree Burkin. Do sutra!
Obojica pooe u staju i legoe na seno. I ve su se obojica zatitkala i zadremala,
kad se najednom zaue laki koraci: tup, tup... Neko je koraao blizu staje: proe
malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zareae.
- To ide Mavra ree Burkin. Koraci se utiae.
- Videti i sluati kako lau izgovori Ivan Ivani, okreui se na drugu stranu a
tebe nazivaju budalom zato to trpi tu la; podnositi uvrede, ponienja, ne smeti
da otvoreno izjavi da si na strani potenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smekati
se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog poloaja koji ne
vredi ni pet para ne, vie se tako ne moe iveti!
- E pa, vi to ve drugu pesmu, Ivane Ivaniu ree nastavnik. Hajde da spavamo.
I posle deset minuta Burkin je ve spavao. A Ivan Ivani se stalno prevrtao s jedne

strane na drugu i uzdisao, a zatim ustade, opet izae napolje i, sednuvi kraj vrata,
zapali lulu.

Kameleon

Preko pijace ide policijski nadzornik Oumelov u novom injelu i s malim

zaveljajem u ruci. Za njim koraa rii policajac i nosi reeto puno zaplenjenog
ogrozda. Naokolo tiina Na pijaci ni ive due Otvorena vrata radnji i krmi
zure na ovaj boji svet tuno, kao gladne eljusti. Oko njih nema ak ni prosjaka.
- A ti oe da jede, prokletinjo jedna! zau odjednom Oumelov. Drte ga,
ljudi! U dananje vreme ujedanje je zabranjeno. Drte ga! Uaa!
uje se psee skianje. Oumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Piugina,
podskakujui na tri noge i osvrui se, bei pseto. Za njim juri ovek u utirkanoj
platnenoj koulji i raskopanom prsluku. On tri za njim i, sav povijen napred,
pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se uje psee skianje i povik:
Drte ga. Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila
sveta kao da je iz zemlje izrasla.
- Izgleda neki nered, vae blagorodstvo!... ree policajac.
Oumelov se okrenu polulevo i poe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji
pomenuti ovek, u raskopanom prsluku i, podigavi uvis desnu ruku, pokazuje
gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
Platie ti meni, huljo! a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom
oveku Oumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhtei celim
telom, ui raskreenih prednjih nogu i vinovnik skandala beo, mlad hrt, iljate
njuke i sa utom pegom na leima. U njegovim suznim oima vidi se izraz tuge i

smrtnog straha.
- ta je to ovde? upita Oumelov upadajui u gomilu. Zato je ovde? Zato si ti
taj prst?... Ko je vikao?
- Idem ja, vae blagorodstvo, i nikog ne diram... poinje Hrjukin, iskaljavajui
se u psenicu zbog drva, znate, sa Mitriem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni est,
pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam ovek radnik... Radim sitne stvari. Neka
mi se plati, jer ja ovim prstom moda neu moi nedelju dana ni da maknem...
Toga, vae blagorodstvo, nema u zakonu da ovek od svakog ivineta strada...
Ako svako pone da ujeda, onda je bolje da ovek ne ivi na ovom svetu...
- Hm!... Dobro, de... veli strogo Oumelov, nakaljavajui se i mrtei obrve.
Dobro... ije je to pseto? Ja to neu tako ostaviti! Pokazau ja vama za to putanje
pasa! Vreme je ve da obratimo panju na tu gospodu koja ne ele da se
pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novanom kaznom, nitkova, upamtie on
meni ta znai pseto i ostale ivotinje skitnice! Nauiu ja njega pameti! Jeldirine
obrati se nadzornik policajcu odmah da dozna ije je pseto i saini zapisnik! A
pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno... ije je ovo pseto, pitam ja vas?
- To je, izgleda, generala igalova ree neko iz gomile.
- Generala igalova? Hm... skini mi, Jeldirine, injel... Strano je vruina! Mora
biti pred kiu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede?
obraa se Oumelov Hrjukinu. Otkud e ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je
malo kue, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na
um da nas lae. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
- On mu je, vae blagorodstvo, cigaretom njuku opekao, radi smejurije, a ono, ne
budi lenjo, nego ap za prst... Glup i svadljiv ovek, vae blagorodstvo!
- Lae, oro! Kad nisi video, ta onda lae? Njihovo blagorodstvo je pametan
gospodin i zna ko lae, a ko istinu govori, kao na ispovesti... On ima u zakonu
napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u andarmeriji... ako elite da

znate.
- Bez prie!
- Ne, ovo nije generalovo... ree mudro policajac. Ne dri general ovakve. On
dri veinom ptiare...
- Zna li sigurno?
- Sigurno, vae blagorodstvo...
- I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... avo bi ga znao ta je! Nit
mu je dlaka lepa, nit njuka... jednom reju ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse
da on dri? Gde vam je pamet? Da se nae u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto,
znate li ta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno... kamen o vrat!
Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavlja... Treba ih nauiti
pameti! Vreme je...
- A moda je generalovo... glasno razmilja policajac. Na elu mu nita ne
pie... Onomad sam u njegovom dvoritu video ovakvo jedno.
- Pa naravno da je generalsko! ree glas iz gomile.
- Hm!... Ogrni mi, brate Jeldirline injel... Neto je zahladnelo... Jeim se...
Odvee psa generalu i tamo e pitati. Kazae da sam ga ja naao i poslao... I
reci da ga ne puta na ulicu... Pseto je moda skupo, a ako mu svaka svinja bude
pekla cigaretom njuku, moe pas da krepa. Jer pas ti je ivine neno... A ti,
budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuje... taj svoj glupaki prst! Sam si
kriv!...
- Evo, ide generalov kuvar, njega emo pitati... Ej, Prohore! Doi, brate, ovamo!
Pogledaj ovo pseto... Je li vae?
- Ba si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
- Ama ne treba ni pitati ree Oumelov. To je, oevidno, neko pseto lutalica!
ta ima tu da se pria... Kad vam ja kaem da je lutalica. Treba ga ubiti, i taka!
- To nije nae nastavlja Prohor nego generalovog brata to je onomad

doputovao. Na gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli...

- A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivani? pita Oumelov, a lice mu
ozari ushien osmeh. Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste?
A!
- U goste...
- Vidi ti, molim te... Zaeleli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo
psetance? Ba mi je milo... Uzmi ga... Lepo psetance... ivahno... Pa ovoga ham za
prst! Ha-ha-ha... De, ta ti je, ta drhti! Rrr... Rrr... ljuti se, obeenjak... kuca
mala...
- Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Hrjukinu.
- Pae ti meni aka! preti mu Oumelov, uvija se u injel i nastavlja svoj put po
pijaci.