UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOZOFSKI FAKULTET

Milo R. umonja

KRIPKE I VITGENTAJN: ZNAENJE,

SKEPTICIZAM I PROBLEM ISTINE
doktorska disertacija

Beograd, 2015

UNIVERSITY OF BELGRADE

FACULTY OF PHILOSOPHY

Milo R. umonja

KRIPKE AND WITTGENSTEIN:

MEANING, SCEPTICISM AND THE
PROBLEM OF TRUTH
Doctoral Dissertation

Belgrade, 2015

Mentor: Redovni profesor, dr ivan Lazovi, Univerzitet u Beogradu, Filozofski

fakultet

lanovi komisije:

Docent, dr Maan Bogdanovski, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

Docent, dr Andrej Jandri, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

Nauni saradnik, dr Michal Sladeek, Univerzitet u Beogradu, Institut za

filozofiju i drutvenu teoriju

Datum odbrane:___________________

Izjave zahvalnosti

Zahvaljujem se profesoru ivanu Lazoviu zato to mi je bezbolnim zahvatima

pomogao da jasnost dokaza i razloga stavim ispred metafora i nagovora. Tamo
gde ova disertacija uspeno dokazuje sopstvenu tezu, sledio sam njegov trag.
Na drugim mestima, sledio sam sopstvenu intuiciju. No, kao to Vitgentajn
kae: kada se iscrpe svi razlozi, preostaje mi da kaem jedino: Ja postupam
upravo tako.

Hvala mojim roditeljima, Radetu i Ljilji, iz razloga koji se, sreom,

podrazumevaju. Da nije tako, ne znam kako bih im se zahvalio.

Hvala mojoj supruzi Sanji, erki Dunji i sinu Radetu to su mi pokazali kako
razumevanje izvire iz zajednikog oblika ivota.

Na kraju, hvala Miletu Saviu za prijateljstvo i zato to mi je pre Kripkea i

Vitgentajna otkrio mudrost skepticizma.

Kripke i Vitgentajn: znaenje, skepticizam i problem istine

Rezime: Osnovni cilj ove disertacije je intepretacija i odbrana Kripkeovog

tumaenja Vitgentajnove rasprave o sleenju jezikih pravila kao samosvojne
pozicije u teoriji znaenja.
Najpoznatiji stav koji Kripke pripisuje Vitgentajnu je skeptiki paradoks
neverovatno otkrie da znaenje ne postoji. Skeptiki paradoks izveden je iz
skeptikog dokaza o injeninoj neutemeljenosti semantikog realizma,
filozofske artikulacije puke predstave o razumevanju kao mentalnom stanju
koje vodi i opravdava nae jeziko ponaanje. Pozivajui se na Vitgentajnovu
raspravu o sleenju jezikih pravila, Kripke dokazuje da nijedna injenica ne
moe da poslui kao uslov istinitosti za tvrdnju da neko govorno lice
upotrebljava znak + u skladu sa jezikim pravilom za sabiranje, zato to sve
dostupne injenice o tom govornom licu mogu da se protumae u skladu sa
skeptikom pretpostavkom da ono + upotrebljava kao znak za kvabiranje,
aritmetiku operaciju koja je identina sabiranju, osim kada je jedan od brojeva
vei od 57, u kom sluaju odgovor na pitanje oblika X+Y=? glasi 5. Otuda
Kripke u Vitgentajnovo ime zakljuuje da se, poto nijedna injenica o bilo
kom govornom licu ne moe da dokae da ono upotrebljava bilo koju re u
skladu sa odgovarajuim jezikim pravilom, jezik raspada u niz nepovezanih i
neopravdanih postupaka lienih bilo kakvog znaenja.
Pristalice standardne intepretacije smatraju da Kripke-Vitgentajn zastupa
selektivni metafiziki skepticizam u pogledu injenica koje utvruju znaenje
neijih rei, odakle zakljuuju da njegovo reenje skeptikog paradoksa
predstavlja izraz semantikog antirealizma, stanovita da reenice semantikog
diskursa nemaju uslove istinitosti. Prema vladajuem miljenju, KripkeVitgentajn izlaz iz skeptikog paradoksa trai u zameni uslova istinitosti
uslovima opravdane upotrebe kao alternativnim kriterijumom znaenja u
semantikom diskursu. Ovi komentatori istiu da metodoloki zaokret od

analize injenica koje ine uslove istinitosti reenica semantikog diskursa ka

analizi svakodnevnih okolnosti u kojima smatramo da je opravdano za nekoga
rei da neto razume otkriva da mi pomou tih reenica izraavamo slaganje ili
neslaganje sa jezikim postupcima sagovornika, te da se jezika pravila svode
na upotrebu rei oko koje se slae veina pripadnika odreene jezike zajednice.
Kritiari su pokazali da ovako shvaeno skeptiko reenje ima dva krupna
nedostatka. Sa jedne strane, injenice o uslovima u kojima neko govorno lice
smatra da je opravdano upotrebiti odreenu reenicu semantikog diskursa
podlone su razliitim tumaenjima kao i injenice o uslovima u kojima ono
smatra da ta reenica istinito opisuje sadraj jezikog pravila u sagovornikovoj
glavi. Sa druge strane, poto mi svakodnevno tvrdimo da je istina i
injenica da nae ili tue rei imaju odreeno znaenje, KripkeVitgentajnovo pozivanje na uobiajenu upotrebu jezika kao izvor alternativnog
kriterijuma znaenja protivrei skeptikom zakljuku da injenice o znaenju ne
postoje. Anticipirajui ovu primedbu, Kripke u jedinom paragrafu posveenom
problemu istine napominje da Vitgentajn objanjava realistike pretenzije
svakodnevnog govora o znaenju pomou deflacione teorije istine koja, za
razliku od teorije o istini kao odnosu korespondencije izmeu jezika i sveta,
oduzima pojmu istine eksplanatornu funkciju svodei ga na shemu
ekvivalencije S = S je istina. Meutim, kao to je Pol Bogosjan primetio, to
implicira da reenice koje govore o znaenju ipak imaju uslove istinitosti, to
protivrei ideji skeptikog reenja.
Autorova hipoteza je da navedene primedbe ne stoje zato to pogreno
pretpostavljaju da stanovite semantikog antirealizma tano izraava
skeptiko reenje. Premda prihvata tezu branilaca standardne intepretacije da
se skeptiko reenje ogleda u samo-odreenju kriterijuma znaenja u
semantikom diskursu, koji su nezavisni od uslova istinitosti, autor istie da bez
korespondistikog pojma istine nije mogue razdvojiti znaenje skeptikog
zakljuka i skeptikog paradoksa. Shvaen na pozadini postavke o nezavisnosti
skeptikih kriterijuma znaenja od pojma istine, taj uvid pokazuje da razlika

izmeu uslova opravdane upotrebe i uslova istinitosti nije razlika izmeu

semantikog diskursa i ostatka jezika u skeptikom reenju, ve razlika izmeu
skeptikog reenja i semantikog realizma. Poto se skeptiki paradoks javlja
jedino pod pretpostavkom da je semantiki realizam teorija koja istinito
predstavlja injenice o znaenju, a istina odnos korespondencije izmeu jezika i
sveta, autor zakljuuje da skeptiko reenje zahteva raskid sa semantikim
realizmom i odgovarajuim pojmom istine, ali i da ono nije izraz semantikog
antirealizma, budui da reenicama koje govore o znaenju priznaje jedine
raspoloive, deflacione uslove istinitosti.
Na osnovu rezultata rasprave o problemu istine, autor razvija intepretaciju
Kripke-Vitgentajnovog stanovita u kojoj najpre tvrdi da je skeptiki argument
reductio ad absurdum dokaz protiv ideje o metafizikom osnovu normativnosti i
objektivnosti znaenja via njenih epistemolokih implikacija. Ukazuje se da
Kripke-Vitgentajn osporava samu mogunost povezivanja jezika sa bilo
kakvim nezavisnim izvorom znaenja: budui da sve raspoloive subjektivne
injenice koje bi mogle da prikau govornom licu objektivnu semantiku vezu
izmeu odreene rei i nekog nezavisnog izvora znaenja moraju prethodno i
same da budu protumaene, pokuaj metafizikog opravdanja jezika ili vodi
beskonanom regresu tumaenja ili pretpostavlja ono to nastoji da objasni. Iz
tog razloga izolovani pojedinac ne moe da razlikuje ispravnu upotrebu rei od
one koja mu se samo ini ispravnom.
Autor dalje dokazuje da iz skeptikog zakljuka proizlazi da mogunost
uspostavljanja razlike izmeu ispravnog i neispravne upotrebe jezika zahteva
prisustvo drugih govornih lica, koja mogu osporiti neiju tvrdnju da neto
razume. Posebno se naglaava znaaj Kripkeovih stavova u kojim se izriito
tvrdi da skeptiko reenje ne daje odgovor na pitanje od ega se sleenje
jezikih pravila sastoji. Tumaei u njihovom svetlu Kripkeovu tezu da slaganje
u obliku ivota, organskoj proetosti upotrebe jezika i svakodnevnih ivotnih
aktivnosti, moramo da prihvatimo kao poslednju taku u objanjenju znaenja,
autor zakljuuje da skeptiko reenje ukazuje na granicu do koje pitanje

opravdanosti pojedinog jezikog postupka moe smisleno da se postavi. Otuda

slede dve stvari: da skeptiko reenje govori o opravdanju u jeziku a ne o
opravdanja jezika, i da je ono otporno na skeptiki argument upravo zato to se
tie vrste opravdanja koju moemo ponuditi za svoju upotrebu jezika, a ne vrste
injenica koje mogu da poslue kao metafiziko opravdanje jezika. Autor
pojanjava: poto odbacuje samu zamisao o vanjezikom izvoru znaenja,
Kripke-Vitgentajn nema obavezu da objasni njegov uticaj na jeziko ponaanje
utemeljujui ga u epistemoloki transparentnim injenicama o govornom licu.
Nasuprot standardnoj intepretaciji, autor tvrdi da je skeptiko reenje
izraz skeptikog realizma, stanovita koje ne objanjava znaenje uslovima
istinitosti, ali prihvata kao opravdanu upotrebu pojmova kao to su injenica
ili istina u svakoadnevnom govoru o znaenju. Argumentuje se: poto
Kripke-Vitgentajn sa semantikim realizmom odbacuje i njegov kriterijum
kategorizacije jezikih oblasti pa svojstva istinitosti i objektivnosti potiu iz
uslova opravdane upotrebe u datoj jezikoj igri a ne iz korespondencije sa
nezavisnim injenicama u svetu, i poto, pod pretpostavkom slaganja u obliku
ivota, reenice semantikog diskursa poseduju deflacione uslove istinitosti, te
nisu u bilo kom relevantnom smislu podreene opisnim reenicama iz drugih
jezikih oblasti, skeptiko reenje vodi antiredukcionistikom shvatanju
injenica o znaenju, koje odgovara pred-teorijskom realizmu svakodnevnog
govora o znaenju.

Kljune rei: Ludvig Vitgentajn, Saul Kripke, jezika pravila, znaenje, istina,
skeptiki argument, skeptiko reenje, semantiki realizam, opravdanje, oblik
ivota.
Nauna oblast: Filozofija
Ua nauna oblast: Filozofija jezika
UDK broj: 165.7

Kripke and Wittgenstein: Meaning, Scepticism and the Problem of Truth

Resume: This dissertation is an interpretation and defense of the Kripke's study

on Wittgensteins rule-following considerations, Wittgenstein on Rules and
Private Language, as an expression of selfstanding position in theory of meaning.
The notorious thesis that Kripke ascribes to Wittgenstein is skeptical
paradox - incredible discovery that there is no such thing as meaning. The
skeptical paradox comes out as a consequence of sceptical argument about
factual groundlessnes of the semantic realism, taken as philosophical
representation of commonsensical view about understanding as a mental state
that guides and justifies our use of language. Drawing on Wittgensteins rulefollowing considerations, Kripke argues that no fact about individual speaker
can serve as truth condition for sentence that claims that the speaker is using
+ according to addition rule, because all available facts can be interpreted in
accordance with sceptical hypothesis that he is following the rule for
quaddition, arithmetical function that is identical to addition, expect when
one of input numbers is larger than 57, in which case the answer to questions of
the form X+Y=? is to be 5. Hence Kripke concludes in Wittgenstein name
that, since no fact about any individual can show that he is using any word in
accordance with appropriate language rule, language falls apart in a series of
unrelated and unjustified vocal acts deprived of any meaning.
Proponents of standard interpretation believe that Kripke-Wittgenstein
argues for selective metaphysical scepticism about facts that fix the meaning of a
speaker's words so that his solution of the skeptical paradox expresses semantic
antirealism, understood as a view that sentences of semantic discourse don't
have truth conditions. According to dominant opinion, Kripke-Wittgenstein
seeks a way out of sceptical paradox in substitution of truth conditions with
assertability conditions as an alternative criterion of meaning in semantic
discourse. These commentators point out that the methodological turn from the
analysis of facts that make up the truth conditions for meaning-sentences to the

analysis of everyday circumstances in which we find ourselves justified in

claiming that somebody understands something reveals that we use those
sentences to express agreement or disagreement with the interlocutor, and that
meaning boils down to agreement of members of the language community.
Critics have shown that sceptical solution, understood in this way, has
two major flaws. First, facts about the conditions in which the speaker finds that
it is justified to use certain meaning-sentence are susceptible to different
interpretations just as facts about the conditions in which he considers that
meaning-sentence to be a true description of the language rule in interlocutors
head. Second, since we usually say that it is true or it is a fact that ours and
other peoples words have certain meanings, Kripke-Wittgensteins appeal to
everyday use of language as the source for alternative meaning-criterion
contradicts sceptical conclusion that there are no semantic facts. In anticipation
of this criticism, Kripke in the only paragraph dedicated to the problem of truth
remarks that Wittgenstein explains realist surface of semantic discourse with
the help of the deflationary theory of truth which, unlike the theory of truth as
correspondence between language and world, deprives the concept of truth of
any explanatory capacity by reducing it to the equivalence schema S = S is
true. But, as Paul Boghossian observed, that implies that meaning-sentences
do have truth conditions, which contradicts the idea of sceptical solution.
Authors hypothesis is that these critiques are unjustified because they
wrongly suppose that semantic antirealism correctly represents the sceptical
solution. While he accepts the thesis put forward by the defenders of the
standard interpretation that sceptical solution consists in self-determination of
meaning-criterion for semantic discourse, which is independent of truth
conditions, the author points out that it is impossible to differentiate the
sceptical conclusion from the sceptical solution without correspondence notion
of truth. When considered against the background of the thesis about the
independence of the skeptical meaning-criterion from the concept of truth, that
insight shows that the difference between assertability conditions and truth

conditions is not the difference between semantic discourse and the rest of the
language in sceptical solution, but the difference between the sceptical solution
and the semantic realism. Since sceptical paradox comes about only under the
supposition that semantic realism truthfully represents the facts about meaning,
and that the truth is the relation of correspondence between language and
world, author concludes that sceptical solution implies the complete break with
the semantic realism and it's notion of truth, but also that it's not the expression
of semantic antirealism, because Kripke-Wittgenstein acknowledges that
meaning-sentences do have only attainable deflationary truth conditions.
On the basis of the results of discussion on the problem of truth, the
author develops the interpretation of Kripke-Wittgenstein view on meaining in
which he firstly claims that sceptical argument is a reductio ad absurdum
argument against the idea of a metaphysical ground of normativity and
objectivity of the meaning via its epistemological implications. It is pointed out
that Kripke-Wittgenstein questions the possibility of linking the language with
some independent source of the meaning: since all available subjective facts
which could display to the speaker the content of objective link between the
word and some independent source of the meaning must themselves be
interpreted, every attempt at metaphysical justification of language leads either
to an infinite regress of interpretation or presupposes the very meaning it is set
out to explain. For that reason isolated individual can not differentiate the right
use of the word from the one that only seems right to him.
Subsequently the author argues that from the sceptical conclusion follows
that the possibility of making the distinction between right and wrong use of
the language demands the presence of other people, which can disagree with
the speakers claim abouth the meaning of his words. The author emphasizes
the importance of Kripkes explicit warnings that the sceptical solution is not to
be understood as an answer to the question about what the rule-following
consists in. By interpreting in that light Kripkes thesis that we must accept the
agreement in the form of life, organic interwovenness of the use of language

with everyday life activities, as the final point in the explanation of meaning,
author claims that the sceptical solution marks the limit to which we can
meaningfully question the normative validity of concrete uses of words. Two
things are thereby concluded: that sceptical solution speaks about the
justification in language rather than the justification of language, and that it is
resistant to the sceptical argument precisely because it is about the kind of
justification we can give for our use of language instead of the kind of facts that
can serve as a metaphysical justification of language. The author clarifies: since
Kripke-Wittgenstein discards the very notion of extralinguistic source of
meaning, he has no obligation to explain its influence on speakers behavior by
grounding it in some epistemologically transparent fact.
Contrary to the standard interpretation, the author considers the sceptical
solution to be an expression of sceptical realism, the view that does not explain
the meaning with the help of truth conditions, but takes as legitimate the use of
notions as fact and truth in everyday talk about meainig. It is argued: since
Kripke-Wittgenstein with semantic realism rejects its criterion of categorization
of language regions so that the properties of truth and objectivity depend on the
asserability conditions in given language game rather than on correspondence
with independent facts, and since, under the supposition of the agreement in
form of life, meaning-sentences do have deflationary truth conditions and
arent in any relevant sense inferior to other descripitive sentences, the sceptical
solution leads to antireductionistic conception of semantic facts, that fits pretheoretical realism of everyday semantic discourse.

Key words: Ludwig Wittgenstein, Saul Kripke, language rules, meaning, truth,
sceptical argument, sceptical solution, semantic realism, justification, form of
life.
Scientific area: Philosophy
Field of Scientific area: Philosophy of Language
UDK number: 165.7

Sadraj:

Uvod ........................................................................................................................... 1-11

1. Kripke-Vitgentajnov paradoks .............................................................................12

1.1. Semantiki realizam ....................................................................................... 12
1.1.1. Klasini realizam ........................................................................... 15-16
1.1.2. Semantiki normativizam............................................................ 16-19
1.1.3. Semantiki individualizam ......................................................... 19-20
1.2. Skeptiki izazov .............................................................................................. 20
1.2.1. Metafiziki karakter skeptikog izazova ................................... 23-25
1.2.2. Metafizika skeptikog izazova.................................................... 25-26
1.2.3. Obim skeptikog izazova ............................................................ 26-28
1.3. Skeptiki argument ........................................................................................ 29
1.3.1. Argument protiv algoritma ......................................................... 30-31
1.3.2. Argument protiv introspektivnih mentalnih stanja ................ 32-33
1.3.3. Argument protiv mentalnih stanja sui generis .......................... 33-35
1.3.4. Argument protiv platonizma ............................................................ 35
1.3.5. Argument protiv kriterijuma jednostavnosti ........................... 35-36
1.3.6. Argument protiv dispozicionalizma ......................................... 36-39
1.4. Skeptiki paradoks ......................................................................................... 39

2. Direktno i skeptiko reenje ................................................................................... 41

2.1. Kritika direktnog reenja: odgovori
na kritike skeptikog argumenta ..................................................................44
2.1.1. Odgovor na kritiku argumenta protiv algoritma .................... 44-45
2.1.2. Odgovor na kritiku argumenta protiv
introspektivnih mentalnih stanja ............................................... 45-48
2.1.3. Odgovor na kritiku argumenta protiv platonizma ................. 48-51

2.1.4. Odgovori na kritike argumenata protiv dispozicionalizma ........52

2.1.4.1. Somsova kritika: problem ekvivokacije ...................... 52-56
2.1.4.2. Blekburnov predlog: proireni dispozicionalizam .... 56-57
2.1.4.3. Dispozicionalni realizam ............................................... 58-59
2.1.4.4. Idealizacija i ceteris paribus klauzula ............................ 59-62
2.1.4.5. Optimalni uslovi i ultrasofisticirani
dispozicionalizam ........................................................... 62-66
2.1.4.6. Semantiki antinormativizam ....................................... 66-71
2.1.4.7. Teleosemantika ............................................................... 71-73
2.2. Skeptiko reenje........................................................................................... .74
2.2.1. Strategija skeptikog reenja: antiskeptiki gambit ....................... 74
2.2.2. Dametov trag: od Traktatusa ka Filozofskim istraivanjima....... 75-77
2.2.3. Uslovi opravdane upotrebe I: jedna osoba
posmatrana u izolaciji ................................................................. .77-78
2.2.4. Uslovi opravdane upotrebe II: jezika zajednica ..................... 78-81
2.2.5. Argument protiv privatnog jezika ............................................. 81-82

3. Skeptiko reenje, semantiki antirealizam i problem istine ............................. 83

3.1. Tri problema skeptikog reenja................................................................. .83
3.1.1. Samoprotivrenost skeptikog zakljuka .................................. 83-84
3.1.2. Skeptiki zakljuak i svakodnevni govor o znaenju .................... 84
3.1.3. Skeptiki zakljuak i skeptiko reenje ...................................... 85-87
3.2. Semantiki antirealizam.............................................................................. ..87
3.2.1. Skeptiko reenje kao semantiki antirealizam ........................ 87-91
3.2.2. Semantiki antirealizam i tri problema skeptikog reenja ..........91
3.2.2.1. Skeptiki zakljuak i semantiki antirealizam............ 91-92
3.2.2.2. Skeptiki zakljuak i deflacioni pojam istine .............. 92-95
3.3. Bogosjanov reductio ad absurdum semantikog antirealizma................. ...95
3.3.1. Kritike Bogosjanovog dokaza ................................................. 100-104
3.3.2. Analiza kritika Bogosjanovog dokaza ................................... 104-110

3.4. Rajtov dvostepeni reductio ad absurdum

semantikog antirealizma ................................................................... 110-114
3.5. Skeptiko reenje i problem istine .............................................................. 114
3.5.1. Bogosjanova poenta.................................................................. 115-117
3.5.2. Skeptiki argument, skeptiki zakljuak
i problem istine ......................................................................... 117-120
3.5.3. Skeptiko reenje i deflacioni pojam istine ........................... 120-127

4. Skeptiki argument kao reductio ad absurdum semantikog realizma.............128

4.1. Standardna intepretacija skeptikog argumenta ............................. 130-133
4.2. Reductio struktura skeptikog argumenta ......................................... 133-138
4.2.1. Dve intepretacije skeptikog zakljuka ................................. 138-142
4.3. Prednosti reductio interpretacije ......................................................... 142-145
4.4. Kritike reductio interpretacije ......................................................................145
4.4.1. Milerova interpretacija: reductio ad absurdum argument
u slubi semantikog antirealizma......................................... 145-153
4.4.2. Reductio intepretacija i karakter skeptikog reenja ............. 153-156
4.4.3. Somsova kritika......................................................................... 156-157
4.4.4. Kraftova kritika ......................................................................... 157-159

5. Realistika intepretacija skeptikog reenja ....................................................... 160

5.1. Kritika standardne intepretacije skeptikog reenja ....................... 161-166
5.2. Intepretativni okvir i trei problem skeptikog reenja .................. 166-169
5.3. Kripke-Vitgentajnov obrt................................................................... 169-175
5.4. Intersubjektivna koncepcija normativnost ...............................................175
5.4.1. Kategorike tvrdnje o znaenju .............................................. 175-178
5.4.2. Normativnost, interubjektivnost i oblik ivota ............................ 178
5.4.2.1. Normativnost i intersubjektivnost ........................... 179-185
5.4.2.2. Normativnost i oblik ivota ...................................... 185-189
5.4.3. Epistemologija intersubjektivne normativnosti ........................... 190

5.4.3.1. Semantiki i skeptiki primitivizam ........................ 190-194

5.4.3.2. Kriterijumi i uenje ..................................................... 194-198
5.4.3.3. Kriterijumi i opravdanje ............................................ 198-200
5.5. Skeptiki realizam ................................................................................ 200-208
5.6. Intersubjektivnost i argument protiv privatnog jezika ................... 208-213

6. Kritike i odgovori ...................................................................................................214

6.1. Skeptiki realizam i trei problem skeptikog reenja .................... 214-215
6.1.1. Prvi rog dileme: uslovi opravdane upotrebe kao
konstitutivni uslovi znaenja .................................................. 215-220
6.1.2. Drugi rog dileme: uslovi opravdane upotrebe kao
epistemoloki uslovi opravdanog govora o znaenju ......... 220-224
6.2. Kritike realistike intepretacije skeptikog reenja ..................................225
6.2.1. Cirkularnost skeptikog realizma .......................................... 225-226
6.2.2. Skeptiki realizam i bifurkaciona teza ................................... 226-230
6.2.3. Skeptiki realizam i objektivnost znaenja ........................... 230-238

7. Zakljuak ......................................................................................................... 239-248

8. Literatura ......................................................................................................... 249-263

Uvod
Ova disertacija je analiza i odbrana Kripkeovog (Saul Kripke) tumaenja
Vitgentajnove (Ludwig Wittgenstein) rasprave o sleenju jezikih pravila kao
samosvojne pozicije u teoriji znaenja. Kripkeova studija Wittgenstein on Rules
and Private Language (Kripke 1982) predstavlja jedan od najvanijh doprinosa
razumevanju Vitgentajnove pozne filozofije.1 O njenoj izuzetnosti uverljivo
svedoi interes koji je izazvala2 (ak i izvan krugova specijalista za
Vitgentajnovu filozofiju), zauujua estina kritikih reakcija, ali i injenica da
mnogi autori u Kripkeovom tumaenju uoavaju njegov vlastiti doprinos teoriji
znaenja. Naime, iako je veina najuglednijih filozofa analitike provenijencije
odluno osporila egzegetsku vrednost Kripkeove studije, njene osnovne ideje su,
nezavisno od pitanja vernosti duhu i slovu Filozofskih istraivanja (Vitgentajn
1980), nastavile sopstveni filozofski ivot u vidu teorije koju danas znamo kao
Kripke-Vitgentajnovo skeptiko reenje paradoksa znaenja.
Osnovni razlog neobine sudbine Kripkeove studije je to to u
Vitgentajnovo ime pokree razoran napad na neka od najuvreenijih uverenja o
prirodi znaenja, koja duboko proimaju vladajuu tradiciju u filozofiji jezika
semantiki realizam. Re je o dve tesno povezane i podjednako vane ideje:
prvo, da je znaenje odnos izmeu jezika i nezavisno postojeeg sveta, i drugo,
da je razumevanje mentalno stanje koje sadri znaenja kao pravila za upotrebu
jezika. Imamo li pri tome u vidu da je sekundarna meta skeptikog napada itav
sveanj prateih filozofskih ideja prvorazrednog znaaja, od aristotelovske
teorije istine kao odnosa korespondencije izmeu jezika i sveta, preko
mentalistikog do dispozicionalistikog objanjenja razumevanja, ubrzo postaje

U monografiji o Filozofskim istraivanjima Dejvid Stern (David Stern) tvrdi da Kripkeova knjiga
predstavlja odluujui korak u prouavanju poznog Vitgentajna, zbog toga to je trajno
preusmerila intepretatorsku panju na problem jezikih pravila. Vidi: Stern 2004: 3.
2 Prema evidenciji Martina Kua (Martin Kusch), vie od petsto autora pisalo je o Kripkeovoj
knjizi (Kusch 2006: xiii). Taj broj i dalje raste nesmanjenom brzinom.
1

jasno zbog ega je Kripkeovo i Vitgentajnovo neeljeno edo3 nimalo sluajno

nazvano i Kripkentajn u kratkom vremenu postalo l'enfant terrible
savremene filozofije jezika.
Kripkeovo tumaenje Vitgentajna sadri dve osnovne teze. Prva se tie
skeptikog paradoksa. Skeptiki paradoks se svodi na okantnu tvrdnju da
znaenje ne postoji! Tanije, da smo, ukoliko pokuamo da navedemo neki
injenini dokaz da neije rei imaju znaenje koje im pripisujemo, prinueni da
zakljuimo da nijedan raspoloivi odgovor ne zadovoljava pretpostavljene i
naizgled nesporne kriterijume. A ako ne postoje injenice o tome ta bilo ije rei
znae, utisak je da onda ne postoji ni samo znaenje. Druga teza je skeptiko
reenje: tvrdnja da mi sa pravom u svakodnevnoj jezikoj komunikaciji
pripisujemo svojim i tuim reima odreena znaenja, uprkos tome to injenice
koje utvruju znaenja tih rei ne postoje. Da stvar bude neobinija, KripkeVitgentajn smatra da svakodnevan govor o znaenju odlikuje nevini ili predteorijski realizam, koji se ogleda u opravdanoj upotrebi reenica iji sadraj
oigledno zavisi od postojanja injenica o znaenju, kao to su injenica je da
Petar reju pas oznaava pse ili Istina je da Petar reju pas oznaava pse.
Kripkeov Vitgentajn (Kripke-Vitgentajn) polazi od naoko neporecive
istine da se znaenje neke rei ne iscrpljuje u konanom broju sluajeva njene
upotrebe. U suprotnom, ljudi bi bili slobodni da u novim okolnostima upotrebe
tu re kako god poele, a da pri tome njeno znaenje ostane nepromenjeno.
Meutim, kao to znamo, ako elimo da nas sagovornici razumeju i da govorimo
istinu, mi ne moemo, na primer, za neku maku na krovu tvrditi da je ona
pas samo zato to smo odluili da make na krovovima oznaavamo reju
pas; znaenje te rei, a ne naa proizvoljna odluka, odreuje u kojim
okolnostima bi trebalo da je upotrebimo. Kripke-Vitgentajnovog skeptika
zanima objanjenje ove jednostavne injenice o jeziku. Odgovor koji je najblii
Neeljeno zato to Kripke na vie mesta izriito tvrdi da ne deli stanovite koje pripisuje
Vitgentajnu. Vidi Kripke 1982: ix; 30-31, 65.
3

zdravorazumskoj predstavi o znaenju prua semantiki realista. On tvrdi da

smo, uei da govorimo, povezali re pas sa vanjezikim svojstvom biti pas,
koje unapred odreuje nau buduu jeziku praksu u tom smislu to propisuje
koja svojstva neka ivotinja mora da poseduje kako bismo mogli da je
imenujemo reju pas. Prema njegovom miljenju, mi smo, dokuivi
objektivno postojeu vezu izmeu rei i nezavisne stvarnosti, preuzeli obavezu
da sledimo jeziko pravilo koje nam govori da bi re pas trebalo da
upotrebimo u novim i do tada nepoznatim okolnostima ako i samo ako ivotinja
koja je pred nama poseduje svojstva psa. Ipak, skeptik nije do kraja zadovoljan.
On zahteva od semantikog realiste da navede neku injenicu o govornom licu
(nazovimo ga Petar), koja dokazuje da re pas, onako kako je Petar razume i
upotrebljava, oznaava pse i samo pse, a ne i neke make koje lee na krovu.
Ovde dolazi do iznenaujueg obrta. Pozivajui se na Vitgentajnovu raspravu o
sleenju jezikih pravila, pogotovo na prvi deo uvenog 201 Filozofskih
istraivanja u kom Vitgentajn pie: Ovo je bio na paradoks: pravilo ne bi
moglo da odredi nain postupanja, budui da svaki nain postupanja moe da se
dovede do podudaranja sa pravilom (Vitgentajn 1980: 201), skeptik
zakljuuje da nijedna injenica o Petru ne moe da poslui kao osnov za tvrdnju
da re pas, onako kako je on razume i upotrebljava, oznaava pse i samo pse,
zato to sve injenice o njegovim trenutnim i prolim mentalnim i fizikim
stanjima mogu da se protumae u skladu sa skeptikom pretpostavkom da Petar
reju pas oznaava i pse i make na krovu. Uoptavajui ovo otkrie, KripkeVitgentajnov skeptik zakljuuje da se, poto nijedna injenica o bilo kom
govornom licu ne moe da dokae da ono upotrebljava datu re u skladu sa
odgovarajuim jezikim pravilom, jezik raspada u niz nepovezanih i
neopravdanih postupaka lienih bilo kakvog znaenja.
Kripke-Vitgentajn razlikuje dva naina da se izbegne semantiki
nihilizam. Prvi nain, direktno reenje paradoksa, jeste da se pronau izgubljene
injenice o znaenju. Protivei se tom pristupu, Kripke-Vitgentajn dokazuje da

nijedan od sloenijih teorijskih predloga, koji su razvijeni u odbranu

zdravorazumske predstave o znaenju, ne moe da se spasi od skeptikog
argumenta. On se iz tog razloga okree drugom nainu, skeptikoj rehabilitaciji
ideje znaenja u vidu skeptikog reenja paradoksa. Skeptiko reenje sastoji se iz
negativnog i pozitivnog dela. Negativan deo ogleda se u priznavanju skeptikog
zakljuka u pogledu injenica o znaenju, a pozitivan u nalaenju drugaijeg
opravdanja za reenice koje govore o znaenju neijih rei. Prema Kripkeovom
tumaenju, skeptiko reenje tako izraava sredinji uvid Filozofskih istraivanja
da nae rei i reenice ne crpe znaenje iz uslova istinitosti, ve iz uslova opravdane
upotrebe i praktine uloge koju igraju u svakodnevnom ivotu govornih lica.
Umesto da traimo uslove pod kojima je neka reenica istinita, njeno znaenje
moemo da saznamo ukoliko odgovorimo na druga dva pitanja: U kojim
okolnostima govorna lica de facto upotrebljavaju datu reenicu (ili re) u
svakodnevnom ivotu?; i Sa kojom svrhom govorna lica upotrebljavaju datu
reenicu (ili re) tako kako je upotrebljavaju?. Primenjena na reenice
semantikog diskursa, ova formula otkriva da mi sagovornicima pripisujemo
razumevanje neke rei pod uslovom da se slaemo sa njima u upotrebi te rei, i
da pomou tih reenica izraavamo svoje odobravanje tuih jezikih postupaka,
a ne opisujemo neku injenicu o tome da sagovornikove rei uistinu znae to to
on tvrdi da znae. to se tie nevinog realizma svojstvenog svakodnevnom
govoru o znaenju, Kripke nudi zavodljivo prosto objanjenje. Budui da
Vitgentajn usvaja deflacioni pojam istine, prema kom tvrdnja da je odreena
tvrdnja istinita govori isto to i tvrdnja za koju se tvrdi da je istinita, svaka
tvrdnja o znaenju neijih rei koja ima uslove opravdane upotrebe eo ipso ima i
uslove istinitosti.
Ve na prvi pogled, skeptiko reenje deluje beznadeno. ini se, naime, da
je zakljuak sa kojim ono poinje sam po sebi paradoksalan. Jer, priznamo li da
ne postoje injenice o tome ta znae reenice koje govore o znaenju neijih rei,
onda moramo prihvatiti i to da ne postoje ni injenice o tome ta bilo koja re

znai, a zatim i to da ne postoje ni injenice o tome ta znae sam skeptiki

zakljuak i skeptiko reenje. Ipak, ovakva presuda po kratkom postupku je
preuranjena. Prema tumaenju veine komentatora, Kripke-Vitgentajn rtvuje
injenice o znaenju reenica koje govore o znaenju u nameri da na njih ogranii
dejstvo skeptikog zakljuka i tako sprei irenje skeptikog virusa na injenice o
znaenju reenica iz ostalih jezikih oblasti. Pregled sekundarne literature
svedoi da je standardno tumaenje izgraeno na temelju ideje da KripkeVitgentajnovo priznanje skeptikog zakljuka predstavlja poetni taktiki
manevar, iji smisao postaje jasan kada ga sagledamo kao deo ire strategije
obuzdavanja skepticizma. Saimaju ga stavovi da: a) skeptiki zakljuak
predstavlja izraz selektivnog ontikog skepticizma (Travis) u pogledu
semantikih injenica, b) da skeptiko reenje izbegava skeptiki paradoks
izmenom metafizikog statusa govora o znaenju, prevodei ga iz opisnog u
neopisni deo jezika, i c) da nam deflacioni pojam istine omoguava da, uz duno
potovanje skeptikog zakljuka, objasnimo zato svakodnevno govorimo kao da
postoje istine i injenice o znaenju. Najkrae reeno, skeptiko reenje je
semantiki antirealizam, stanovite prema kom reenice koje govore o znaenju
neijih rei, za razliku od drugih deklarativnih reenica, imaju uslove opravdane
upotrebe ali ne i prave, ili ne-deflacione, uslove istinitosti.
U nepreglednom moru uglavnom kritiki intoniranih radova o KripkeVitgentajnu nalazimo dve primedbe koje se posebno izdvajaju u tom smislu to
obe istiu da skeptiki zakljuak i skeptiko reenje ne mogu da se usklade. Prvo,
veina tumaa i kritiara smatraju da ako bi amputacija metafizikog oslonca
semantikog diskursa trebalo nekako da sprei irenje skepticizma, onda neto
drugo mora da preuzme ulogu nezavisnog izvora znaenja, koja je izvorno
namenjena vanjezikim entitetima. Bez takve zamene, skeptiko reenje nije
nikakvo reenje paradoksa, ve pre potvrda neureenog laissez faire stanja, u
kom govorna lica slobodno postupaju prema sopstvenom nahoenju i ponekada
se sluajno slau. Zbog toga Kripke-Vitgentajn mora, makar i pod

antirealistikom firmom uslova opravdane upotrebe, da osloni semantiki

diskurs na prostetsku nadoknadu sainjenu od gradiva koje mu pruaju
unutarjezike injenice o obrascima jezikog ponaanja oko kojih se slae veina
govornih lica. Meutim, kritiari dalje primeuju, u tom sluaju i samo skeptiko
reenje dolazi pod udar skeptikog argumenta, jer su injenice o uslovima
opravdane upotrebe podlone razliitim tumaenjima isto kao i injenice o
uslovima istinitosti. Drugu, jednako pogubnu primedbu izneo je Pol Bogosjan
(Paul Boghossian), koji tvrdi da je skeptiko reenje inkoherentno jer sadri dva
suprotstavljena pojma istine. Sa jedne strane, skeptiko reenje pretpostavlja da
je istina odnos korespondencije izmeu jezika i sveta, jer samo pomou takvog
pojma istine Kripke-Vitgentajn moe, nakon to prizna skeptiki zakljuak, da
povue potrebnu razliku izmeu reenica koje imaju uslove istinitosti i onih koje
imaju uslove opravdane upotrebe. Sa druge strane, radi objanjenja nevinog
realizma, skeptiko reenje zahteva i deflacioni pojam istine koji, upravo zbog
toga to ne poznaje razliku izmeu uslova istinitosti i uslova opravdane
upotrebe, ne moe da poslui u obuzdavanju skepticizma. Bogosjanova kritika
pogaa u sr skeptikog reenja zato to, pokazujui da Kripke-Vitgentajn ne
moe da razlui govor o znaenju od govora o fizikom svetu, u korenu
osujeuje njegovu strategiju, zasnovanu na rtvovanju i reviziji metafizikog
statusa semantikog diskursa.
Ozbiljnost navedenih kritika uvrstila je brojne autore u uverenju da je
direktno reenje jedini nain da se pronae izlaz iz skeptikog paradoksa.
Prirodno, skeptiki argument postao je sledea meta. Bezmalo svaki njegov
korak detaljno je preispitan i na kraju odbaen; sve semantike teorije koje
Kripke-Vitgentajn kritikuje nale su svoje ugledne branioce. Povrh toga,
Kripkeovo tumaenje Vitgentajna jednoduno je ocenjeno i kao krupan
egzegetski promaaj, u najboljem sluaju zorna ilustracija toga kako ne bi trebalo
razumeti Istraivanja. Kako primeuje Martin Ku, uzmemo li sve reeno u obzir,
ne udi to su u poslednje vreme filozofi jezika poeli da se prema Kripke-

Vitgentajnu odnose onako kako je Marks odbio da se odnosi prema Hegelu: kao
prema mrtvom psu [als toten Hundt] (Kusch 2006: xiv).
U svetlu Kripke-Vitgentajnovog izgnanstva iz ozbiljnih razgovora o
prirodi jezika i Vitgentajnovoj filozofiji, vano je istai da je izvor ove disertacije
u jednoj jednostavnoj misli: ta ako su sve kritike koje su se velikom brzinom
skupljale tokom tridesetak godina recepcije Kripkeove knjige pogrene?!
Osnov za ovu pomisao bio je u uvidu da najuestalija i najporaznija kritika, koja
tvrdi da i samo skeptiko reenje pada pod udar skeptikog argumenta,
nedvosmisleno predstavlja intepretatorski previd. Naime, Kripke na vie mesta
izriito upozorava da uslovi opravdane upotrebe nisu puka zamena za uslove
istinitosti u njihovoj ulozi jezikih pravila, zato to skeptiko reenje ne prua
odgovor na pitanje ta je to znaenje ili od ega se jezika pravila sastoje. tavie,
da bi ukazao na opasnost od pogrenog tumaenja, sam Kripke preventivno
formulie isti onaj proireni skeptiki argument, usmeren protiv uslova
opravdane upotrebe kao mogueg odgovora na pomenuta pitanja, koji e
kritiari godinama uporno potezati protiv skeptikog reenja. Ovo je bacilo
senku sumnje kako na standardno tumaenje, tako i na standardne kritike
skeptikog reenja, to je i logino budui da potonje uglavnom polaze od
pretpostavke da je standardno tumaenje tano.
Situacija je bila bitno drugaija kada je u pitanju druga primedba. Na
aljenje svojih malobrojnih pristalica, Kripke je problemu istine posvetio tek
jedan paragraf, u kom ni ne dotie brojne tekoe nastale uvoenjem
deflacionizma. Taj propust otvorio je kritiarima irok prostor, koji je tokom
vremena suvereno zauzeo Bogosjanov dokaz o samoprotivrenosti semantikog
antirealizma kao najvea prepreka svakom pokuaju rehabilitacije skeptikog
reenja. Kripke-Vitgentajn je u sporu oko uloge pojma istine u skeptikom
reenju ipak stekao nekoliko saveznika. Dodue, oni nisu branili skeptiko
reenje ve sopstvena metaetika stanovita, takoe ugroena Bogosjanovim
dokazom zato to i ona, u istovetnoj elji da objasne nevini realizam prisutan u

svakodnevnoj upotrebi deklarativnih reenica sa neopisnom jezikom ulogom,

spajaju deflacioni pojam istine i ekspresivistiko objanjenje znaenja moralnih
sudova. Zato sam put ka odbrani skeptikog reenja poeo analizom njihovih
pokuaja da obore Bogosjanov argument, voen uverenjem da oni sadre
odgovor na pitanje ta je to to je Kripke trebalo da kae, a nije rekao, o znaaju
razliitih pojmova istine za mogunost skeptikog reenja.
Pomenuto uverenje obistinilo se na neoekivan nain. Sr svih kritika
Bogosjanovog dokaza ini stav da nijedan samosvesni pristalica teorijskog spoja
ekspresivizma i deflacionizma nee odrediti prirodu tog spoja pomou
kriterijuma

koji

ukljuuju

realistiki

pojam

istine

uslova

istinitosti.

Razmatrajui dokaze suprotstavljenih strana, zakljuio sam da su i Bogosjan i

njegovi protivnici jednim delom u pravu. Bogosjan previa da napetost, na koju
inae s pravom ukazuje, postoji jedino pod pretpostavkom da semantiki
antirealista prihvata realistiki kriterijum za razlikovanje opisnih od neopisnih
reenica, dok antirealista previa da onog trenutka kada s pravom odbaci te
kriterijume prestaje da bude antirealista, makar ne u onom smislu koji
standardna intepretacija pripisuje skeptikom reenju. Otuda odluujua
intepretativna ideja da napetost izmeu dva pojma istine i uslova istinitosti nije
napetost izmeu semantikog diskursa i ostalih oblasti jezika unutar skeptikog
reenja, ve napetost izmeu skeptikog zakljuka i skeptikog reenja, koja e
biti prisutna dokle god ne odustanemo od pokuaja da rtvom injenica o
znaenju i revizijom metafizikog statusa govora o znaenju sauvamo
semantiki

realizam

ostalim

jezikim

oblastima.

nevelikom

prokripkeovskom taboru, ta ideja oivela je u obliku interpretacije skeptikog

argumenta kao reductio ad absurdum dokaza protiv semantikog realizma, prema
kojoj skeptiki paradoks moemo da reimo samo ukoliko se u potpunosti
oprostimo od teorije koja vezuje pojam znaenja za uslove istinitosti.
Poseban znaaj pomenute intepretativne ideje je u tome to se ona
meusobno potvruje i dopunjuje sa Kripkeovim upozorenjem u vezi tumaenja

skeptikog reenja. Naime, odgovor na prvu kritiku kazuje da KripkeVitgentajn odbacuje odreenu vrstu objanjenja naeg jezikog ponaanja,
saglaavajui sa skeptikom da ne postoje injenice u glavi nekog govornog lica
koje

jednoznano

povezuju

njegovu

upotrebu

odreene

reenice

sa

odgovarajuim uslovima istinitosti. Razlog je to to znaenje koje e bilo koji

nezavisan izvor jezikih pravila dati nekoj rei ili reenici u konkretnim
okolnostima zavisi od naeg tumaenja, te u stvari pretpostavlja da odreeno
znaenje ve postoji. Odgovor na Bogosjanovu kritiku kazuje da ukoliko
pravilno razumemo skeptiki zakljuak pa skeptikom reenju otpiemo sve
metafizike obaveze odbaene teorije znaenja, onda moemo spajanjem
deflacionizma i uenja o uslovima opravdane upotrebe da dobijemo drugaiji
oblik realizma u pogledu semantikog diskursa. Ukratko, osnovne postavke
mog rada su sledee: i) da bi skeptiki argument trebalo da razumemo kao
reductio ad absurdum dokaz protiv semantikog realizma via njegovih
epistemolokih implikacija, ii) da skeptiko reenje podrazumeva novu
predstavu o svakodnevnom jeziku, u celini izgraenu na niti vodilji ideje o
uslovima opravdane upotrebe kao metodolokom okviru za analizu znaenja u
svim oblastima jezika; iii) da je skeptiko reenje oblik realizma skeptiki
realizam koji prihvata postojanje injenica o znaenju, ali odbacuje stav da one
objanjavaju nae jeziko ponaanje. U razradi ovih ideja oslanjau se na radove
male grupe Kripke-Vitgentajnovih branilaca, koji su u manjoj ili veoj meri
zastupali sline stavove. Tu grupu ine Aleks Birn (Alex Byrne), Donald Dejvis
(Donald Davies), Dord Vilson (George Wilson) i Martin Ku.
Duan sam jo jedno vano objanjenje. Premda egzegetska verodostojnost
Kripkeovog tumaenja nee biti tematizovana kao izdvojen problem, ovaj rad
napisan je sa uverenjem da ne postoje znaajne razlike izmeu Kripkentajna i
Vitgentajna. Pokae li se kao uspena, odbrana skeptikog reenja svakako e
da podupre takvu tezu. Poto se mnogi Kripke-Vitgentajnovi protivnici
pozivaju na izvorne Vitgentajnove stavove, odbrana skeptikog reenja kao

samosvojne pozicije u teoriji znaenja ukljuie i odgovore na sve vanije

egzegetske primedbe. Naravno, ti odgovori ne dokazuju da su kritiari pogreno
razumeli Vitgentajna, ve da su pogreno razumeli Kripkeovo tumaenje.
Rad se sastoji od sledeih poglavlja:
Prvo poglavlje nosi naslov Kripke-Vitgentajnov paradoks. Prvo u da
opiem zdravorazumsku predstavu o znaenju, zatim nain na koji se ona pod
pritiskom skeptikog izazova pretvara u stanovite semantikog realizma, kao i
osnovne teorijske postavke semantikog realizma. Nakon to razjasnim nekoliko
estih nesporazuma u vezi skeptikog izazova, detaljno u da predstavim nain
na koji Kripke upotrebljava Vitgentajnovu raspravu o sleenju jezikih pravila
kao skeptiki argument protiv semantikog realizma. Poglavlje u da zakljuim
objanjenjem veze izmeu skeptikog zakljuka i skeptikog paradoksa.
Drugo poglavlje nosi naslov Direktno i skeptiko reenje. Poto objasnim
razliku izmeu direktnog i skeptikog reenja paradoksa znaenja, panju u da
posvetim odgovorima na brojne kritike skeptikog argumenta. Pokazau zato
nijedan od brojnih predloga za direktno reenja paradoksa, koji su se pojavili u
sekundarnoj literaturi, ne uspeva da odgovori na skeptiki izazov. Na kraju
poglavlja u da prikaem osnovne crte skeptikog reenja.
Tree poglavlje nosi naslov Skeptiko reenje, semantiki antirealizam i
problem istine. Izneu tri osnovna problema skeptikog reenja, kao i pokuaj da
se ti problemi ree u okviru standardnog antirealistikog tumaenja, koje spaja
deflacionizam i ekspresivizam. Zatim u da analiziram Bogosjanov dokaz o
samoprotivrenosti semantikog antirealizma. Kritikovau veinu postojeih
odbrana semantikog antirealizma, da bih zatim pokuao da pokaem da
protivkritika moe da urodi plodom tek ako dovede u pitanje pretpostavku
Bogosjanovog dokaza da je antirealista duan da odredi svoje stanovite pomou
pojma istine. Posle Bogosjanovog, istraiu i Rajtov dokaz protiv semantikog
antirealizma. Raspravu o Bogosjanovom i Rajtovom dokazu zakljuiu tezom da,
uprkos tome i upravo zbog toga to obojica polaze od pogrenog odreenja

10

semantikog antirealizma, njihov dokazi mogu da se protumae kao dokazi

protiv semantikog realizma. Na kraju poglavlja pokuau da pokaem kako
teoretiar koji uskrati eksplanatornu funkciju pojmu istine u teoriji znaenja
postaje globalni antirealista u pogledu uslova istinitosti, ali ne i u pogledu
znaenja.
etvrto poglavlje nosi naslov Skeptiki argument kao reductio ad
absurdum semantikog realizma. Na osnovu rezultata prethodnog poglavlja,
predloiu intepretaciju skeptikog argumenta kao reductio ad abrsurdum dokaza
protiv semantikog realizma. Zatim u pokazati kako nova intepretacija
skeptikog argumenta otvara mogunost realistikog pristupa skeptikom
reenju. Na kraju u da ispitam prednosti ovakve intepretacije i odgovorim na
najvanije kritike.
Peto poglavlje nosi naslov Realistika intepretacija skeptikog reenja. U
ovom poglavlju izneu svoju intepretaciju skeptikog reenja, sa osnovnom
postavkom da bi trebalo da ga razumemo kao skeptiki oblik realizma. Prvo u
pokuati da dokaem da je standardna intepretacija skeptikog reenja
neodriva nezavisno od problema istine. Zatim u pokazati kako, u svetlu
reductio intepretacije obrta ka uslovima opravdane upotrebe, Kripke-Vitgentajn
sve teorijske sastojke semantikog realizma zamenjuje radikalno drugaijim
idejama. Tvrdiu da skeptiki realista ne prihvata teorijsku obavezu da objasni
normativnost i objektivnost znaenja pomou injenica o odnosu govornog lica
prema nekom nezavisnom izvoru jezikih pravila, te da on upravo zbog toga
moe da zauzme antiredukcionistiko gledite na znaenje, koje normativnost i
realizam svakodnevnog jezika razume kao sastavni deo naina na koji ljudi de
facto ive i govore, lien nekog dubljeg objanjenja.
esto poglavlje nosi naslov Kritike i odgovori. Ovo poglavlje sadri
odgovore na kritike predloenog tumaenja.
U zakljuku u da rekapituliram osnovne teze disertacije.

11

1. Kripke-Vitgentajnov paradoks
1.1. Semantiki realizam

Zamislimo da sam svratio u prodavnicu i da kupujem kilogram hleba i litar

mleka. Pretpostavimo da hleb kota 57, a mleko 68 dinara. Dolazim na kasu,
trgovac gleda cene, sabira i kae mi: Pedeset sedam plus ezdeset osam je sto
dvadeset pet. Na njegovo iznenaenje, ja protestujem: Nije, saberite ponovo.
Pedeset sedam plus ezdeset osam je sto petnaest. Trgovac se ne slae, zajedno
raunamo i ja ubrzo priznajem svoju greku: U pravu ste. Kada sam sabrao 7 i 8
i dobio 15, zaboravio sam da prenesem 1. Sto dvadeset pet je taan zbir.
Svakodnevni ivot obiluje ovakvim i slinim nesporazumima. Mi ih
uzimamo kao neto sasvim uobiajeno. Reavamo ih, takorei, u hodu. Ali, ta se
zapravo dogodilo? Ja sam pogreio u sabiranju, naravno. Ali, kako je trgovac
znao da sam pogreio? Pa, tako to je sabrao 57 i 68 i lako uvideo da je moja
tvrdnja pogrena. Meutim, pored matematike, jo neto je dalo mom
sagovorniku za pravo. Da bismo otkrili ta, zapitajmo se u kojim okolnostima je
moja tvrdnja mogla da ne bude pogrena?
Jednostavan odgovor glasi: jedino ako ja reenicu Pedeset sedam plus
ezdeset osam je sto petnaest nisam upotrebio sa namerom da izrazim svoje
razumevanje operacije sabiranja u sluaju brojeva 57 i 68, te ako, shodno tome,
nisam ni tvrdio da je pedeset sedam plus ezdeset osam jednako sto petnaest. Sledi da
je ne-matematika pretpostavka trgoveve ocene moje matematike tvrdnje
semantikog karaktera: on je pretpostavio da sam ja upotrebio reenicu Pedeset
sedam plus ezdeset osam je sto petnaest sa namerom da izrazim svoje
razumevanje operacije sabiranja u sluaju brojeva 57 i 68, odnosno da tvrdim da
je pedeset sedam plus ezdeset osam jednako sto petnaest. Semantiki osnov njegove
ocene zdravorazumska je ideja da sam pogreio zato to nisam postupio u
skladu sa pravilom na ije sam se potovanje obavezao upotrebljavajui

12

navedenu reenicu sa tom jezikom namerom. Verujui da sam usvojio jeziku

politiku u pogledu nezavisnog standarda u ovom sluaju operacije sabiranja
trgovac je pretpostavio da sam ja razumeo jeziko pravilo koje mi govori da bi
na pitanja oblika X+Y=? trebalo da odgovaram zbirom dva broja. A injenica
da sam nakon ponovnog raunanja bio spreman da priznam svoju greku
dokazuje tanost njegovih pretpostavki: samo zato to smo sledili isto pravilo,
mi smo uspeli da se sloimo oko rezultata.
Rodno mesto i tajna semantikog realizma je intuitivna pretpostavka da
se prilikom upotrebe jezike oslanjamo na nezavisne standarde tako to sluamo i
sledimo jezika pravila prigodno smetena u naoj glavi. Semantiki realizam
prua teorijsko objanjenje veze izmeu dve naizgled neporecive istine o jeziku:
da je znaenje nezavisan standard koji unapred razluuje ispravnu i neispravnu
upotrebu neke rei, i da je razumevanje mentalno stanje koje nam kazuje kako bi
trebalo da upotrebimo re u konkretnim okolnostima. Ovi stavovi su meta
Kripke-Vitgentajnovog skeptikog napada.
Pre nego to detaljnije razmotrimo stanovite semantikog realizma,
potrebno je razjasniti njegov teorijski status u razliitim fazama skeptikog
napada. Anticipirajui dijalektiku skeptikog napada, moemo istai nekoliko
stvari:
a) Svakodnevna upotreba jezika ni u jednom trenutku nije meta skeptikog
napada. Vano je da se ima na umu da sve strane u dijalogu uzimaju uobiajenu
praksu pripisivanja znaenja i razumevanja zdravo za gotovo.
b) Skeptiki napad poinje skeptikim izazovom. Izazov je upuen
izvornom obliku semantikog realizma. U tom obliku, semantiki realizam
predstavlja puku semantiku, ili zdravorazumsku filozofiju jezika. Re je o
intuitivnoj slici znaenja sa izvesnom teorijskom podlogom. Ona je, naime,
proizvod filozofskog tumaenja svakodnevnog jezika, koje je preduzeto sa
namerom da se opravdaju stavovi koje filozof smatra prirodnim izrazom zdravog
razuma. To znai da privlanost i uverljivost puke semantike ne izviru iz

13

snage filozofskog autoriteta (recimo, Vitgentajna i njegovog Traktatusa), ve iz

filozofovog doivljaja neizbenosti realistike slike kao jedine suvisle predstave
jezika (Kusch 2006: 4). Doista, zapitajmo se ta bi moglo da bude razumevanje,
ako ne mentalno stanje?
c) Skeptiki argument ini drugu fazu skeptikog napada. U njoj su meta
sloeniji teorijski predlozi posredstvom kojih realista pokuava da odgovori na
skeptikov izazov i pronae injenicu koja je u osnovi znaenja. Poto je prihvatio
izazov, semantiki realista nastoji da izvorni nacrt uklopi u obuhvatnija teorijska
stanovita kao to su, na primer, fizikalizam ili platonizam. Drugim reima, da bi
ouvao osnovnu ideju puke semantike, realista mora da saopti neto vie o
mentalnom stanju razumevanja: ako je ono svodivo, na ta se moe svesti?; kako
to na ta se razumevanje svodi moe da odigra ulogu mentalnog stanja u
objanjenju razumevanja i jezikog ponaanja?; a ako ono ne moe da se svede,
zato ne moe i kako u tom sluaju ostvaruje oekivani uticaj na upotrebu jezika?
Za sada, toliko. Pogledajmo kako Kripke uvodi semantiki realizam u
raspravu:

Kao gotovo svi koji govore engleski, ja upotrebljavam re plus i znak +

da bih oznaio dobro poznatu matematiku funkciju, sabiranje. Funkcija je
definisana za sve parove pozitivnih sabiraka. Pomou moje spoljanje
simbolike predstave i unutranje mentalne predstave, ja shvatam
pravilo sabiranja. Jedna stvar je kljuna za moje shvatanje ovog pravila.
Iako sam izraunao samo konaan broj zbirova u prolosti, pravilo
odreuje moj odgovor za neogranien broj novih zbirova koje nikada ranije
nisam razmatrao. U tome je itav smisao ideje da ja, uei da sabiram,
shvatam pravilo: moje prole namere u pogledu sabiranja odreuju
jedinstven odgovor za neogranien broj novih sluajeva u budunosti
(Kripke 1982: 7-8).

14

Paljiva analiza navedenog pasusa otkriva najbitnije topose semantikog

realizma u sirovom teorijski nerafiniranom obliku. Prve dve reenice
uvode objektivno, a ostale subjektivno odreenje znaenja.4 Klasini realizam
objanjava objektivnost i nezavisnost znaenja, a semantiki normativizam
njegov uticaj na jeziko ponaanje.
1.1.1. Klasini realizam. Klasini realizam u pogledu znaenja je ua ideja
od semantikog realizma i njegov sastavni deo. On ocrtava objektivnu stranu
znaenja odgovarajui na tri tesno povezana ali razliita pitanja: a) ta mora
postojati da bi rei imale znaenje?; b) u kakvom odnosu se to nalazi prema
reima?; i c) u kakvom odnosu se nalazi prema naoj upotrebi rei? Klasini
realizam tvrdi da su objektivni uslovi znaenja:
a) da nezavisno od naeg uma i jezika postoje standardi u vidu objektivnih
entiteta u svetu: dobro poznata matematika funkcija, sabiranje;
b) da postoji veza izmeu rei (znakova) i tih vanjezikih entiteta:
Ja...upotrebljavam re plus i znak + da bih oznaio dobro poznatu
matematiku funkciju, sabiranje;
c) da, pre i nezavisno od bilo ije upotrebe rei plus i znaka +, postoji
objektivna matematika injenica da operacija sabiranja rezultira unapred
odreenim zbirom za bilo koji par prirodnih brojeva: Funkcija je definisana za
sve parove pozitivnih sabiraka.
Moemo da prepoznamo tradicionalnu sliku znaenja: znaenje je veza
jezika i nezavisno postojeeg sveta. Ono je odreeno objektivnim stanjima stvari
koja

ine

reenice

potkrepljenje

istinitim

nalazim

ili

drugom

neistinitim.
delu

Najeksplicitnije

knjige

gde,

tekstualno

opisujui

metu

Vitgentajnovog skeptikog napada, Kripke pie:

Ugrubo, razlika izmeu objektivne i subjektivne dimenzije semantikog realizma poklapa se sa

razlikom izmeu semantikih i fundacionih teorija znaenja. Prve pitaju ta ini semantiku
vrednost izraza, druge pitaju kako ovi izrazi na osnovu kojih injenica o govornom licu imaju
semantiku vrednost koju imaju.
4

15

[D]eklarativna reenica dobija znaenje zahvaljujui svojim uslovima

istinitosti, zahvaljujui svojoj korespondenciji sa injenicama koje moraju
postojati da bi ona bila istinita. Na primer, reenicu maka je na krovu
razumeju ona govorna lica koja uviaju da je ona istinita ako i samo ako je
odreena maka na odreenom krovu; neistinita je u suprotnom. Prisustvo
make na krovu je injenica ili uslov-u-svetu koji e uiniti tu reenicu
istinitom (ona bi izrazila istinu), ako zaista postoji [maka na krovu]
(Kripke 1982: 72).

1.1.2. Semantiki normativizam. Semantiki normativizam objanjava

subjektivne uslove znaenja. Sastoji se od metafizikog i epistemolokog dela.
Metafiziki odgovara na pitanje ta mora da postoji u govornom licu da bi
znaenje moglo da mu se pojavi kao objektivna veza izmeu jezika i sveta.
Epistemoloki objanjava kako govorno lice uspeva da razume semantiku vezu i
kako razumevanje omoguava govornom licu da upotrebi datu re u skladu sa
njenim znaenjem. Prema semantikom normativizmu:
a) Govorno lice uspeva da razume znaenje zahvaljujui mentalnoj
predstavi veze izmeu izraza i vanjezikog entiteta. Sadraj te predstave ini
jeziko pravilo koje kae da su tani odgovori na sva pitanja oblika X+Y=?
unapred odreeni operacijom sabiranja, i to u vidu zbira bilo kog para prirodnih
brojeva. Da bi razumelo znaenje +, govorno lice mora u glavi da povee znak
+ i re plus sa operacijom sabiranja i tako usvoji jeziko pravilo koje
unapred, via objektivne matematike injenice u vidu beskonane liste svih
moguih zbirova, odreuje kako bi to govorno lice trebalo da upotrebi znak + i
re plus ako eli da daje tane odgovore. Stoga, ako je injenica da neko
govorno lice razume + kao znak za operaciju sabiranja, onda mora postojati neka
osnovnija injenica u vezi tog govornog lica koja utvruje upravo tu aritmetiku
operaciju kao standard njegove budue jezike prakse. Traena (za razumevanje

16

konstitutivna) injenica jeste mentalno stanje koje zasniva semantiku vezu za

govorno lice i sadri u sebi sve mogue sluajeve upotrebe rei:

Pomou moje spoljanje simbolike predstave i unutranje mentalne

predstave, ja shvatam pravilo sabiranja...Iako sam izraunao samo
konaan broj zbirova u prolosti, pravilo odreuje moj odgovor za
neogranien broj novih zbirova koje nikada ranije nisam razmatrao (Kripke
1982: 7).5

[N]eto u mojoj glavi, to korespondira [moj kruziv M..] rei plus,

nalae odreen odgovor za svaki novi par brojeva (Kripke 1982: 56).

b) Govorno lice usvaja jeziko pravilo tako to izvodi zakljuak o njegovom

sadraju na osnovu konanog broja primera upotrebe znaka +. Trenutkom
usvajanja odgovarajueg jezikog pravila (razumevanja znaenja), ono formira
semantiku nameru u pogledu budueg vaenja veze izmeu znaka + i operacije
sabiranja, te primenjuje znak + tumaei jeziko pravilo za njegovu upotrebu u
novim okolnostima. Prema tome, zakljuak o sadraju jezikog pravila raa
semantiku nameru koja se ostvaruje tumaenjem jezikog pravila u novim
sluajevima upotrebe: U tome je itav smisao ideje da ja, uei da sabiram,
shvatam pravilo: moje prole namere u pogledu sabiranja odreuju jedinstven
odgovor za neogranieno mnogo novih sluajeva u budunosti. I jo jasnije:
Obino, ja pretpostavljam da, raunajui 68+57 tako kako raunam, ne
tapkam u mraku. Ja sledim uputstva koja sam sebi ranije dao, koja jedinstveno
odreuju da bi u ovom novom sluaju trebalo da kaem 125 (Kripke 1982:

Kripkeova upotreba pojma pravilo je dvosmislena. Trebalo bi da razlikujemo jeziko pravilo

za upotrebu znaka + i pravilo sabiranja. Pravilo sabiranja je uslov-u-svetu znaenja, ili,
referent jezikog pravila za upotrebu +.
5

17

10). U daljem tekstu Kripke paljivo nijansira epistemoloku dimenziju

semantikog normativizma:6

i. Mentalno stanje koje konstituie razumevanje vodi i usmerava dalju

upotrebu rei. Ono nam govori kako bi trebalo da upotrebimo neku re ako
elimo da je upotrebimo u istom znaenju kao i u ranijim sluajevima:
[P]ostoji neto u mom umu znaenje koje sam prikaio znaku plus
to mi nalae ta treba da uradim u svim buduim sluajevima (Kripke
1982: 22).
ii. Mentalno stanje koje konstituie razumevanje opravdava dalju upotrebu
rei. Mentalno stanje razumevanja osnov je mog prava da upotrebljavam
odreenu re tako kako je upotrebljavam: []injenica (o mom mentalnom
stanju) [koja] konstituie moje razumevanje...mora, u nekom smislu,
pokazati kako je moj odgovor 125 na 68+57 opravdan (Kripke 1982: 11;
moj kurziv M. .).
iii. Mentalno stanje koje konstituie razumevanje, pored konkretnih odgovora,
opravdava i nain na koji upotrebljavamo re u pojedinanim sluajevima.
Uobiajeno, ja znam nesporedno i sa velikim stepenom izvesnosti da
razumem + kao znak za sabiranje, te bez razmiljanja odgovaram na
pojedinana pitanja: Ja odmah i bez oklevanja sabiram 68+57 tako kako

Najdetaljnije prikaze Kripkeove analize epistemologije razumevanja daju Hoze Zalabardo (Jose
Zalabardo 1997/2002) i Martin Kusch (2006: 4-9). Premda je moje izlaganje ponajvie inspirisano
posebno iscrpnom Kuovom analizom, prikaz je promenjen u pogledu odabira relevantih
svojstva razumevanja i redosleda kojim su ona izloena, sa ciljem da se naglasi tesna veza
izmeu metafizike i epistemologije razumevanja. Naime, Ku podrobno razlae metafizike i
epistemoloke aspekte razumevanja predstavljajui ih kao razdvojene ideje, zbog ega se, makar
je takav moj utisak, esto od drvea ne vidi uma. A uma je mesto i karakter KripkeVitgentajnovog napada na realizam: skeptika teza da nijedno mentalno stanje (kao ni injenice
na koje ono moe da se svede) ne moe istovremeno da zadovolji konstitutivno-metafiziki i
normativno-epistemoloki kriterijum. O ovome e biti vie rei u sledeem poglavlju.
6

18

sabiram, i znaenje koje pripisujem znaku + treba da opravda ovu

proceduru (Kripke 1982: 40).7

1.1.3. Semantiki inividualizam. Semantiki individualizam je ideja koja

proima semantiki normativizam. On tvrdi:
a) da je mentalno stanje koje konstituie razumevanje sastavni deo
unutranjeg mentalnog ivota pojedinanog govornog lica, to implicira da
razumevanje ne zavisi u bilo kom sutinskom smislu od jezike zajednice, te da
niko drugi ne moe da utie na to kako ja razumem odreeni znak (Kripke
1982: 69);
b) da govorno lice moe da formira semantiku nameru u pogledu
objektivno postojee veze izmeu neke rei i nezavisnog izvora njenog znaenja
zato to ima, posredstvom unutranje mentalne predstave, neposredan
epistemoloki pristup vanjezikim entitetima: [R]azumevajui matematiko
pravilo, ja sam postigao neto to zavisi samo od mog unutranjeg stanja, i to je
imuno na kartezijansku sumnju u itav spoljni materijalni svet (Kripke 1982:
80).
Da rezimiram. Semantiki realizam ima koren u intuitivnom uverenju da
neto u svesti govornog lica mora da odreuje razumevanje i znaenje date rei
nezavisno od bilo ijih jezikih sklonosti i upotrebe te rei, odnosno da se
prilikom upotrebe jezika mi moramo oslanjati na neke nezavisne standarde,
zahvaljujui emu nae tvrdnje mogu da budu istinite ili neistinite. U
suprotnom, upotreba rei sainjavala bi njeno znaenje, to bi imalo za posledicu
paradoksalnu mogunost da se znaenje neke rei menja sa svakim novim
sluajem njene primene, ili, obrnuto, da ono ostaje isto kako god da je ta re
upotrebljena. Semantiki realista razvija koncepciju znaenja koja poiva na dve
Zalabardo naroito istie znaaj opravdanja procedure upotrebe jezika u konkretnim
sluajevima. tavie, on tvrdi da ovaj smisao opravdanja ima sutinski znaaj za Kripkeov
argument na osnovu normativnosti, pogotovo kada se angauje u kritici dispozicionalne
varijante semantikog realizma (Zalabardo 1997/2002: 284-288). Vidi dole str. 61.
7

19

postavke. Prvo, da je znaenje veza izmeu jezika i vanjezikih entiteta koja

odreuje uslove ispravne upotrebe: znaenje predikata crveno ini vanjeziko
svojstvo biti crveno, koje odreuje njegove uslove ispravne upotrebe u tom
smislu to je predikat crveno pravilno primenjen u opisu nekog predmeta ako
i samo ako taj predmet ima svojstvo biti crveno. Drugo, da se razumevanje neke
rei ogleda u tome to govorno lice posredstvom unutranje mentalne predstave
formulie i kasnije u praksi sledi jeziko pravilo iji sadraj ine unapred
propisani uslovi ispravne upotrebe te rei. Pozornica je spremna i skeptika
drama moe da pone.\
1.2. Skeptiki izazov
Semantiki realista smatra da postoje tri injenice koje su vane za znaenje
i istinitost reenice Petar razume + kao znak za operaciju sabiranja:
a) injenica da postoji operacija sabiranja, koja, nezavisno od govornog
lica, sadri sve mogue zbirove, te odreuje tane odgovore na sva pitanja oblika
X+Y=?;
b) injenica da Petar ima semantiku nameru da primenjuje znak + u
skladu sa jezikim pravilom iji sadraj definie injenica a);
c) injenica o Petru i njegovom razumevanju znaka + koja utvruje da
injenica a) ini sadraj injenice b), odnosno da Petar upotrebljava znak + u
skladu sa jezikim pravilom iji sadraj definie upravo injenica a), a ne neka
druga injenica (aritmetika operacija).
Neposredna meta skeptikog napada je injenica c). Skeptik ne dovodi u
pitanje, recimo iz nominalistikih pobuda, metafiziki status objektivnih
svojstava ili moguih injenica (Wilson 2011: 262). Na prvu ruku, skeptik ne
dovodi u pitanje ni postojanje Petrove namere da prilikom upotrebe znaka +
sledi jeziko pravilo odreeno matematikim injenicama o sabiranju. Skeptik
pita koja injenica o Petru svedoi da on, upotrebljavajui znak + i re plus tako

20

kako ih upotrebljava sa namerom da sabira zaista sabira? On trai da mu se objasni

kako je Petar uspeo da izdvoji upravo operaciju sabiranja kao vanjeziki
standard upotrebe znaka +. ta u vezi Petrovog razumevanja odreuje koje
pravilo on sledi odgovarajui na pitanja oblika X+Y=?? Mi, naravno, znamo da
je prvi impuls semantikog realiste da se pozove na mentalno stanje u kom se
Petar nalazi kada upotrebljava znak +. No, to ne menja na stvari jer pitanje i
jeste kako neko mentalno stanje moe da predstavi ba to jeziko pravilo?
Da bi ilustrovao skeptiki izazov, Kripke nas poziva da zamislimo sledeu
situaciju. Uzimjui u obzir d smo uvek izvrili samo konn broj sbirnj,
oprvdno je pretpostviti d postoje neki dovoljno veliki brojevi koje ranije
nismo sbirli. Rdi preglednosti pretpostvimo d su to 68 i 57. Pretpostvimo
d smo uspeno sbrali sve kombincije dv broj mnj od 57, li d nikd
nismo odgovrali n pitnje 68+57=?. I recimo da se pojavi neobian skeptik
(nazovimo ga Petar) sa tvrdnjom d bi n pitnje 68+57=? trebalo da
odgovorimo 5 a ne 125. Nesumnjivo je d je Petrov odgovor matematiki
pogren, te d s prvom moemo da kaemo: Petr je pogreio, taan
odgovor je 125.8 Ali Petr je pogreio i u metjezikom smislu, jer znk + zist
oznv operciju sbirnj. D bismo lke rzlikovli dv smisl prvilnosti,
zmislimo d znk + oznv operciju oduzimnj. Zbir 68 i 57 i dalje bi bio
125, li bi u metjezikom smislu isprvn odgovor n pitnje 68+57=? bio
11 (Miller 2007: 167). Skeptiki problem se javlja na metajezikom nivou.
Pretpostvimo dalje d Petar na tvrdnju d grei odgovori d je on tako
rzumeo znak +, odnosno d je odgovor 5 u skldu s njegovim rnijim
razumevanjem +. Kko bismo mogli da isprvimo Petr? Ne moemo da se
Moglo bi da se prigovori: ako je ovo nesumnjivo, u emu je onda problem? Zbog toga je vano
da tano razumemo dijalektiku skeptikog izazova. Naime, da bi uopte mogao da postavi
skeptiki problem, Kripke mora da poe od pretpostavke da sadanja upotreba rei plus i
znaka + nije upitna. Skeptik se slae da u skladu sa mojom trenutnom jezikom praksom
68+57" oznaava 125, ali sumnja u to da je moja sadanja upotreba u skladu sa mojim prolim
upotrebama rei plus i znaka + . Poetno pitanje nije: Kako znam da je zbir 68 i 57 jednak
125?, ve: Kako znam da 68+57, s obzirom na to kako sam razumeo znak + u prolosti,
oznaava 125?. Vidi: Kripke 1982: 1112.
8

21

pozovemo n rnij sbirnj jer, prema pretpostavci, nikd nismo sbrli 68 i

57. Moemo da kaemo d se odgovor 125 dobij ukoliko se primeni ist
opercija koju smo primenjivli u svim slujevim sbirnj brojev mnjih od
57. Ali, koj je to ist opercij? Mod je Petr znk + i re plus rzumeo n
sledei nin:
X Y = X + Y, ako X, Y < 57
= 5 u suprotnom

gde znk oznv funkciju koju moemo da nazovemo kvus i

odgovarajuu operciju kvabirnje (Kripke 1982: 9). N osnovu eg znmo d
je Petr pogreio? Koje injenica o nama dokzuje d smo rnije rzumeli +
ko znk za sbirnje, ne za kvbirnje? Ako uspemo da je pronaemo,
imemo prvo d isprvimo Petr. U suprotnom, ideja znaenja bie u
opasnosti.9
Odgovor mor da zdovolji dv uslov. Prvo, on mor da objsni koj vrst
injenic moe biti konstitutivn z znenje znaka +, onako kako ga neko
govorno lice razume. Kripke pretpostvlja d su nam n rspolgnju sve
injenice o naim rnijim jezikim i nejezikim postupcim, li i celokupn
sdrj rhive mentlnih stanja. Drugo, odgovor mor da zadovolji
epistemoloki kriterijum semantike normativnosti. Realista mora da objasni
kako neko govorno lice moe da utvrdi rzliku izmeu ispravnog i neispravnog
odgovor pomou izdvojene injenice i sazna kako bi trebalo da upotrebi re u

Treba primetiti da skeptiki izazov predstavlja izraz radikalnijeg oblika sumnje od

kartezijanskog nepoverenja u nau sposobnost da saznamo objektivno postojei svet. Skeptiki
izazov izraz je kantovskog skepticizma koji, za razliku od kartezijanskog, napada jezik iznutra,
dovodei u sumnju nau sposobnost da predstavimo bilo ta odreeno. Detaljnu analizu dva
oblika skepticizma nudi Dejms Konant (James Conant). Vidi: Conant 2012, naroito fusnotu na
str. 23-24 u kojoj autor objanjava kantovski karakter skeptikog izazova.
9

22

novim, do tada nepoznatim okolnostima (Kripke 1982: 11). Drugim reim, on

mor da poke d je odgovor 125 oprvdn.
1.2.1. Metafiziki karakter skeptikog izazova. Moemo razlikovati dva
mogua tumaenja prirode skeptikog izazova. Prvo je epistemoloko, a drugo
metafiziko:
a) Postoje injenice koje odreuju da li sam u prolosti razumeo + kao
znak za operaciju sabiranja ili kvabirnj, ali ja ne mogu da ih saznam i zbog
toga ne mogu da opravdam svoju tvrdnju da imam na umu operaciju sabiranja
prilikom sadanje upotrebe +.
b) Ne postoje injenice koje odreuju da li sam u prolosti razumeo + kao
znak za operaciju sabiranja ili kvabirnj, te zato ne mogu da opravdam svoju
tvrdnju da imam na umu operaciju sabiranja prilikom sadanje upotrebe +.
Skeptiki izazov je metafizikog, a ne epistemolokog karaktera.10
Kripkeova formulacija skeptikog izazova moe da navede na pogrean trag, jer
izvorno pitanje Kako znam da 68+57, s obzirom na to kako sam razumeo
znak + u prolosti, oznaava 125? upuuje na to da skeptik sumnja u
mogunost saznanja injenica o mom razumevanju znaka +, a ne u njihovo
postojanje. Meutim, epistemoloki i vremenski okvir skeptikog izazova imaju
funkciju dramaturkog sredstva. Kripke via epistemolokog zapravo postavlja
metafiziko pitanje: da li uopte postoje injenice o znaenju mojih rei, a ne da li
mogu da saznam injenice o tome u kom znaenju sam ih ranije upotrebio
(Kripke 1982: 11).
Metafiziki karakter problema vidljiv je iz epistemoloke pretpostavke
skeptikog izazova. Skeptik dozvoljava pristup svim prolim i sadanjim,

Mada danas vie nema sporenja oko ovog pitanja, u ranoj fazi recepcije neki od najuglednijih
autora, ne sluajno i najotrijih Kripkeovih kritiara, smatrali su da je izazov epistemoloki. Vidi:
Baker & Hacker 1984: 72, 78; McGinn 1984: 140-150. U kasnijoj literaturi ovaj previd nalazimo u
Garver 1994: 83-84.
10

23

unutranjim i spoljanjim injenicama o govornom licu.11 Ako i pod uslovima

epistemoloke idealizacije realista ne uspe da pronae potrebnu injenicu, tek
onda skeptik ima pravo na metafiziki zakljuak da takve injenice nema
(Boghossian 1989: 515; Heal 1985: 310; Kutschera 1991: 368; Kusch 2006: 14-15;
Miller 2002: 2; Poslajko 2015: 48; Puhl 1991: 3; Schantz 2012: 6; Wright 1989/2002:
109). Kripke pie:

[M]oe da se uini da je problem epistemoloki kako bilo ko moe da zna

ta sam razumeo [sabiranje ili kvabiranje]? Ipak, s obzirom na to da je sve
u mojoj mentalnoj istoriji kompatibilno sa zakljukom da sam razumeo
plus kao i sa zakljukom da sam razumeo kvus, jasno je da skeptiki
izazov nije epistemoloki. On nastoji da pokae da nita u mojoj mentalnoj
istoriji ili u mom prolom ponaanju ak ni ono to bi sveznajui Bog
mogao da zna ne moe da uspostavi razliku izmeu mog razumevanja
plus ili kvus (Kripke 1982: 21).12

Ipak, moramo paziti da sa prljavom vodom ne bacimo i dete.

Epistemoloka dimenzija problema ima svoje mesto, prevashodno zato to je
sastavni deo semantikog realizma i samim tim jedan od uslova koji traena
injenica mora da zadovolji. Ona postavlja vano ogranienje koje odgovor na
skeptiki izazov mora da uvai: problem ne moe biti reen pukim
postuliranjem semantike injenice, bez epistemolokog objanjenja naina na
U tome se Kripke-Vitgentajnov skeptiki argument razlikuje od Kvajnovog (Quine)
argumenta o neodreenosti prevoda (Quine 1960, 1969). Kvajnov argument polazi od
bihejvioristike pretpostavke, pitajui na osnovu koje spolja dostupne injenice o jezikom
ponaanju nekog drugog govornog lica mogu da znam u kom znaenju ono upotrebljava
odreenu re. Skeptiki izazov kree iznutra, iz prvog lica i zato ukljuuje introspektivno
ispitivanje: na osnovu koje injenice o sebi znam da sam ranije razumeo + kao znak za
operaciju sabiranja a ne kvabiranja? Vidi Kripke 1982: 14-15.
12 Gledano iz teolokog ugla, skeptiki izazov tie se sublunarne metafizike, a ne superlunarne
epistemologije. Jer, ako Bog ne moe neto da sazna, onda to ne govori o ogranienosti njegovih
saznajnih moi, ve o tome da nema ta da se sazna. Vidi: Ahmed 2007: 102.
11

24

koji govorno lice saznaje ili shvata, a potom u govoru koristi postulirani entitet.
Utoliko je najispravnije rei da Kripkeov problem spaja epistemoloki i
metafiziki skepticizam (Legg 2003: 61). Skeptik pretpostavlja da ako postoje
injenice koje odreuju da li sam u prolosti razumeo + kao znak za operaciju
sabiranja ili kvabirnj, onda one moraju biti takve da ja mogu da ih saznam i
pomou njih opravdam tvrdnju da sam na umu imao operaciju sabiranja i,
shodno tome, sadanju upotrebu +. Skeptik porie postojanje takvih injenica.
1.2.2. Metafizika skeptikog izazova. Problem metafizike skeptikog
izazova tie se vrste injenica koje realista moe da navede u odgovoru na
skeptiki izazov. Na prvi pogled, skeptik kuca na otvorena vrata jer semantiki
realista ima spreman odgovor: traena injenica je mentalno stanje razumevanja
+ kao znaka za sabiranje. tavie, mentalistiki odgovor lei u srcu pukog
realizma u pogledu znaenja. Poto je izazov upuen pod pretpostavkom
potpunog epistemolokog pristupa svim potencijalno relevantnim injenicama,
realista moe da odgovori da se jednostavno sea da je ranije razumeo + kao
znak za sabiranje. Stoga je skeptik ili poraen na samom poetku, ili nastavlja
borbu na osnovu neopravdane metafizike pretpostavke koja unapred iskljuuje
zdravorazumski odgovor.
Mnogi kritiari istiu da skeptik mora preutno da pretpostavi restriktivnu
metafiziku znaenja, u kojoj nema mesta za primitivne semantike injenice kao
to je mentalno stanje razumevanja + kao znaka za sabiranje. Drugim reima,
oni tvrde da skeptik oekuje od realiste da prui redukcionistiko objanjenje
injenica o znaenju tako to e, ne oslanjajui se na semantike pojmove, da
izdvoji spoljne ili unutranje injenice na koje znaenje i razumevanje mogu
da se svedu (Boghossian 1989: 541; 2015: 8; Goldfrab 1985: 475-476; Gustafsson
2000: 99-100; Horwich 2013: 161-162; Loar 1985: 278; McGinn 1984: 150-151;
Winch 1983: 404; Wright 1989/2001: 176; 1989/2002: 109). Ukoliko je to tano,
skeptiki izazov dramatino gubi na snazi i uverljivosti. Prvo, zato to realista
nema nijedan razlog da prihvati tu skeptiku pretpostavku; drugo, zato to se

25

skeptiki izazov u tom sluaju svodi na golu logiku mogunost devijantnog

razumevanja, lienu uporita u naivnom realizmu svakodnevnog jezika
(Goldfrab 1985: 473-474).
Ipak, ti kritiari gree. Skeptiki izazov koristi predfilozofski, a ne
fizikalistiki pojam injenice (Barry 1996: 32; Koethe 1997: 13). Sve to skeptik
oekuje od realiste je da njegov odgovor bude informativan (dakle, da ne bude
cirkularan) i da povue potrebnu razliku izmeu sabiranja i kvabiranja
(Wilson 2011: 258). Skeptiki izazov upuen je zastupniku zdravorazumske ideje
da neto u glavi govornog lica odreuje znaenje i vodi njegovu upotrebu rei.
Skeptik se pita ta bi to moglo biti? Ako realista odgovori mentalno stanje
razumevanja + kao znaka za sabiranje, on je duan da objasni kako neko
konano mentalno stanje, smeteno u naem konanom umu, moe da vodi,
usmeri i opravda upotrebu + u beskonanom broju novih i nepoznatih
sluajeva (Kripke 1982: 52-53; Ebbs 1997: 26-28). A ako kae da je u pitanju
mentalno stanje razumevanja + kao znaka za sabiranje, koje vodi, usmerava i
opravdava upotrebu + u beskonanom broju novih i nepoznatih sluajeva,
onda smo se vratili na prvobitni problem: koja injenica o nekom govornom licu
razdvaja razumevanje + kao znaka za sabiranje i kao znaka za kvabiranje?
Skeptik e se zduno sloiti sa tvrdnjom da bi to morala biti razliita mentalna
stanja. Ali, ta razlikuje neka takva stanja? Prema tome, dogmatizam nije
prisutan u skeptikom poricanju postojanja primitivnih mentalnih stanja, ve u
realistinom poricanju obaveze da objasni kako ta mentalna stanja mogu da
obave teorijski posao koji im je sam namenio.
1.2.3. Obim skeptikog izazova. Jo jedan nesporazum trebalo bi na vreme
otkloniti. Pojedini kritiari smatraju da Kripke pogreno razume pouku
Vitgentajnove rasprave o sleenju pravila jer uzima pojam znaenja (jezikog
pravila) kao neupitan, a skeptiku otricu usmerava na vezu izmeu znaka i

26

znaenja (McGinn 1984: 144; Peacocke 1984: 266-267; Preti 2002: 50-51; Searle
2002: 253, 257-259).13
Analizirajui skeptiki izazov Koja injenica o govornom licu utvruje
da ono sa + oznaava sabiranje a ne kvabiranje? kritiari dolaze do
zakljuka da Kripkeov skeptik (KS) tvrdi:
(KS) Nijedna injenica o govornom licu ne moe da utvrdi vezu izmeu znaka
(+) i znaenja (operacije sabiranja).
Nasuprot njemu, Vitgentajnov skeptik (VS) tvrdi:
(VS) Nijedna injenica o govornom licu ne moe da utvrdi vezu izmeu znaenja
(operacije sabiranja) i budue upotrebe znaka (+).
Predmet prvog skepticizma je veza izmeu znaka (rei) i znaenja (pojma), dok
je predmet drugog veza izmeu znaenja (pojma) i upotrebe znaka na osnovu
shvaenog znaenja. (KS) tvrdi da veza izmeu znaka i znaenja moe uvek da
se prekine (kao kada neko na 68+57=? odgovori 5) zato to ne postoji
mentalna injenica u glavi nekog govornog lica koja utvruje kako ono razume
+. (VS) tvrdi da ak i ako postoji injenica koja odreuje kako neko razume
+ (da ga razume kao znak za sabiranje), ona uvek moe razliito da se
protumai, zbog ega je u svakom trenutku mogue da to govorno lice prui
devijantan odgovor na 68+57=?. Iz ovako postavljene dijagnoze, ovi kritiari
izvode dva zakljuka:
a) (KS) uzima znaenja, pojmove i jezika pravila kao potpuno jasne i
neupitne (Searle 2002: 257). Njihova eksplanatorna mo netaknuta je skeptikim
izazovom jer na mentalnoj ravni pod pretpostavkom da govorno lice razume
znaenja ili pojmove prisutne u glavi ne postoji razlika od koje zavisi postavka
skeptikog izazova: razlika izmeu nosioca znaenja i znaenja, analogna
razlici izmeu znaka + i operacije sabiranja koja je prisutna na jezikoj ravni.
U ovom kontekstu, egzegetski aspekt problema nije bitan. Uvodei razliku izmeu
Vitgentajnovog i Kripkeovog skepticizma, sledim Serlov trag zato to je to zgodan nain da se
pokae kako poenta ove kritike, tako i karakter nesporazuma iz kog ona izvire. Kao to emo
videti, razlika je samo prividna.
13

27

b) Na osnovu a) moemo izvesti jednostavan odgovor skeptiku: Govorno

lice zna da bi na 68+57=? trebalo da odgovori 125 zato to razume (pojam ili
znaenje) operaciju sabiranja i ima nameru da koristi + u skladu sa tim
znaenjem.
Meutim, ovi zakljuci ne stoje jer:
i. Nije tano da su mentalne predstave imune na skeptiki izazov. Prema
semantikom realisti: ako u glavi imam mentalnu predstavu kamena, onda mora
biti sluaj da se ona ispravno primenjuje samo na kamenje. injenica da i
mentalne predstave imaju uslove ispravne primene dovoljan je razlog da skeptik
pita koja injenica u vezi nekog govornog lica utvruje sadraj te njegove
mentalne predstave tako da se ona ispravno primenjuje samo na kamenje
(Boghossian 1989: 514; Hattiangadi 2007: 15; Kusch 2006: 42; Sartorelli 1991: 8283)?
ii. Iz i. sledi da, iako u odgovoru skeptiku zaista moemo da se pozovemo na
platonske entitete, takav odgovor mora da poloi raun pred skeptikim
argumentom pre nego to bude prihvaen ili odbaen. injenica da je
platonizam samo jedan od moguih odgovora svedoi da se skeptiki problem
ne tie odnosa izmeu rei (znaka) i jezikog pravila (sadraja pojma); on se tie
odnosa izmeu znaka i skupa svih primena jezikog pravila (obima pojma).
Kripkeovog skeptika zanima koja injenica u vezi govornog lica povezuje znak i
skup svih njegovih primena: kada izaziva realistu da navede injenicu koja
utvruje sabiranje kao znaenje +, sabiranje se odnosi na skup svih zbirova
(Kusch 2007: 153-154). Vitgentajn primeuje da: U celom jeziku postoje
mostovi izmeu znaka i njegove primene (Wittgenstein 1979: 67). KripkeVitgentajnov problem je u pitanju kako ih premostiti?

28

1.3. Skeptiki argument

Skeptiki argument sastoji se od niza argumenata protiv razliitih teorija
koje realista predlae sa namerom da sofisticiranim filozofskim sredstvima
podupre zdravorazumsku konstrukciju semantikog realizma. Argumente
objedinjuje zajedniko izvorie u Vitgentajnovoj raspravi o sleenju pravila.
Kripkeova polazna taka je prvi deo 201 Filozofskih istraivanja: Ovo je bio na
paradoks: pravilo ne bi moglo da odredi nain postupanja, budui da svaki
nain postupanja moe da se dovede do podudaranja sa pravilom (Vitgentajn
1980: 201). Polazei od ovog Vitgentajnovog zapaanja, Kripke kuje dva
osnovna skeptika oruja: argument na osnovu konanosti i argument na
osnovu normativnosti.
Argument

na

osnovu

konanosti

tie

se

metafizike

dimenzije

normativnosti. Ovaj argument ima dvostruku ulogu. U prvom talasu skeptikog

napada, on otkriva krizu znaenja pokazujui da injenice o prolim jezikim i
nejezikim postupcima ne mogu da zasnuju znaenje neijih rei zato to svaki
konaan skup postupaka moe razliito da se protumai. Pored toga, argument
na osnovu konanosti osporava i naknadno predloene kandidate za ulogu
semantikih injenica tvrdnjom da stanja konanog uma ili dispozicije konanog
bia ne mogu u sebi da sadre potrebnu beskonanost svih moguih sluajeva
primene rei.
Argument na osnovu normativnosti tie se epistemoloke dimenzije
normativnosti. On pokazuje da mentalne injenice (kao i injenice na koje se one
mogu svesti) ne mogu da nam kau kako bi trebalo da upotrebimo odreenu re
(i, shodno tome, ne mogu da opravdaju njenu upotrebu) zato to se iz iste
injenice mogu izvui razliita uputstva za buduu upotrebu te rei. ta god da
nam semantike injenice kau, mi ipak moramo nekako da protumaimo tu
njihovu poruku. Tako nastaje prva karika u lancu tumaenja koji se produava u
beskonanost prizivanjem uvek novog uputstva za tumaenje.

29

Skeptik potee argument na osnovu normativnosti nakon to argumentom

na osnovu konanosti izazove poetnu krizu znaenja. Jer, ak i kada bi
govorno lice nekako uspelo da upotrebi re u svim moguim situacijama, pitanje
koje znaenje je ono imalo na umu i dalje bi ostalo otvoreno. Zamislimo da smo
do 22.2.2015. sabrali sve mogue parove sabiraka. Skeptik bi onda mogao da
definie novu aritmetiku funkciju na sledei nain:

X#Y = X+Y ako sabrano pre 22.2.2015;

= X* u suprotnom.

On pita kako sada, 23.2.2015, znam da bi na 68+57=? trebalo da odgovorim

125? Moda na osnovu uputstva koje sam pohranio negde u glavi: Ako te
neko nekada pita 68+57, ti onda odgovori 125!? Ali, zar i ovo uputstvo ne
moe da se protumai na razliite naine? Problem konanosti upotrebe tako
postaje problem konanosti opravdanja, odnosno problem normativnosti. Oba
oblika konanosti vana su za nastanak skeptikog paradoksa (Kripke 1982: 52).
Osim u retkim sluajevima, uzdrau se od analize brojnih prigovora iz
sekundarne literature. Poto su kritiari prevrnuli gotovo svaki kamen u
Kripkeovoj argumentaciji, pokuaj da se odgovori makar samo na najvanije
uinio bi izlaganje nepreglednim. Toj raspravi posvetiu posebno poglavlje.
1.3.1. Argument protiv algoritma. Podsetimo se, skeptik pita na osnovu
koje injenice znam da sam ranije razumeo + kao znak za sabiranje a ne
kvabiranje, odnosno na osnovu ega znam da bi na 68+57=? trebalo da
odgovorim 125 a ne 5? Oigledno je da injenice o proloj upotrebi nisu od
pomoi jer, prema pretpostavci argumenta, nismo sbirali brojeve vee od 57.
Meutim, nee ns dleko odvesti ni pokuj d povemo broj prolih sbirnj
preko 57. Mod smo, na primer, sbirali brojeve 112 i 155, te dobili odgovor
267. Ali ond moe da se jvi Nikol i kae d to ne utie na primedbu d je
Petrov bizaran odgovor 5 ispravan jer:

30

X Y = X + Y, ko X, Y < 57 i ko X,Y > 112

= 5 u suprotnom

Prostor z nestandardnu aritmetiku funkciju poput kvbirnj uvek postoji,

budui da je broj izvrenih sbirnj konn.
Ali, da li se mi prilikom sabiranja uvek priseamo prolih primera i onda iz
njih izvodimo zakljuke o novim sluajevima? Prirodno zapaanje je da moje
odgovore odreuje naueni algoritam za sabiranje: Sbirnje se ne ui tko to se
n osnovu konnog broj primer zkljuuje o prirodi itave opercije. Petar bi
treblo d rzume i nui prvilo po kom se vre nov sbirnj. Evo jednog:
kd sbirte dv broj, X i Y, prvo izbrojte X kliker i stvite n jednu gomilu,
ond izbrojite Y kliker i stvite n drugu. Ztim spojite te dve gomile u jednu i
izbrojte klikere. Tko se dobij zbir dv broj. Nevolj se d nslutiti. I re
izbrojti u prolosti primenjen je smo u konnom broju slujev. Mod
Petar re izbrojti rzume ko kvbrojti, gde kvbrojti zni isto to to i
izbrojti, li smo z gomile sstvljene od gomil u kojim im mnje od 57
kliker. Ukoliko ih im vie, kvbrojnjem se dobij odgovor 5. Opet smo n
poetku (Kripke 1982: 16-17).
Poent je u tome d bilo koje simboliki izreno uputstvo moe razliito da
se protumi. Mada Kripke izriito razmatra jeziku formulaciju pravila,
argument moe da se proiri: bilo koje uputstvo koje immo u glvi, uputstvo u
obliku mentlnog entitet, zhtev d bude protumeno ko i simboliki izrz ije
znaenje bi tj mentlni entitet treblo d utvrdi. A ko mor da se tumi, ond
moe da se tumi pogreno. Prizivnje u pomo uputstv z tumenje
uputstv vodi beskonnom regresu: [S]vko znenje visi u vzduhu zjedno
s onim to se tumi, i ne moe tome d poslui ko potpor. Sm tumenj
ne odreuju znenje (Vitgentajn 1980: 198). O proirenom argumentu bie
vie rei kada budemo detaljnije analizirali mentalistike odgovore na skeptiki
izazov.

31

1.3.2. Argument protiv introspektivnih mentalnih stanja. Teorija o

introspektivnim mentalnim stanjima prvi je vid antiredukcionizma koji Kripke
kritikuje (Kripke 1982: 41-51). Ova teorija je antiredukcionistika u tom smislu
to

ne

svodi

mentalno

stanje

razumevanja

na

jeziko

ponaanje,

redukcionistika u slabom smislu, zato to svodi jedno mentalno stanje,

mentalno stanje razumevanja, na drugo, nesvodivo mentalno stanje mentalno
stanje sa odreenim fenomenolokim svojstvima, ili na mentalnu predstavu.
Jo uvek smo intuitivno uvereni d mor postojti neto u naoj glvi, i
d je to neto prikeno uz znak + tko d nas vodi prilikom njegove
primene. Poto poziv na linu istoriju izvrenih sbirnj nije urodio plodom,
otvaramo rhivu unutranjih mentlnih epizod, uvereni da e nam od pomoi
biti mentln slik, ili neki introspektivno dostupan mentalni entitet sa posebom
vrstom kvalitativnog oseaja kvalija. U prvom sluaju, ja tvrdim da mi se,
svaki put kada sabiram, na unutranjem mentalnom ekranu pojavi slika
tablice sabiranja. U drugom, predlaem skeptiku sledee objanjenje: budui da
mentalno stanje razumevanja odreenog izraza poseduje istu vrstu posebnog
oseaja u svim sluajevima njegove primene, ja znam da razumem + kao
znak za sabiranje zato to, razmatrajui pitanje 68+57?, imam doivljaj
jedinstvene i karakteristine kvalije za sabiranje. U oba sluaja, veza izmeu +
i mentalnog stanja karakteristinog za sabiranje zasniva moje razumevanje +
kao znaka za sabiranje.
Protiv teorije introspektivno dostupnog mentalnog stanja Kripke dokazuje
d tkv mentlni entitet ne zadovoljava ni metafizike ni epistemoloke
kriterijume semantike normativnosti, zato to on ne predstavlja ni nun ni
dovoljn uslov z rzumevnje znenj:
a) Ko to pokzuje Vitgentjnov rsprv o fenomenu itnj
(Vitgentajn: 1980: 156-173), ne postoje mentlni doivljji koji nuno prte
rzumevnje. Naime, k i kd postoje povezujue empirijske prvilnosti
izmeu rzumevnja odreenog izrz i nekog mentlnog doivljja, ssvim je

32

zmislivo d neko bez tkvog doivljj na isti nain rzume tj izrz. Pored
toga, ko to je ssvim zmislivo d moemo da rzumemo izrz kock bez
crtea kocke ispred sebe, isto tko je zmislivo d moemo da ga rzumemo i
bez jvljnj mentlne slike kocke. Ne postoji poklapanje izmeu ekstenzije
predikata biti u mentalnom stanju sa kvalijom (predstavom) K i ekstenzije
semantikog predikata biti u mentalnom stanju razumevanja F kao znaka za
F.
b) S druge strne, prisustvo mentlnog entitet nije ni dovoljn uslov. Kako
bi, na primer, glavobolja koju oseamo svaki put kada sabiramo mogla da nam
kae da bi na 68+57 trebalo da odgovorimo 125? Zato skeptik ne mogao da
tvrdi da, naprotiv, oseaj glavobolje znai da bi trebalo da odgovorimo 5
(Kripke 1982: 42)? Ni mentln slik ne moe smostlno da odredi ispravnu
upotrebu nekog znk, jer i njeno znenje prvo treb nekako utvrditi, tj. s
smih mentlnih slik nije mogue iitti uputstvo z dlju upotrebu znaka, a
samim tim ni opravdati njegovu pojedinanu upotrebu. Vratimo se primeru iz
argumenta a) i zamislimo suprotnu mogunost: da nam se uvek kada ujemo re
kock u glavi zaista javi mentalna slika kocke. Kako bi stalno prisustvo
mentalne slike kocke prilikom svake upotrebe rei kocka moglo biti dovoljno
da se utvrdi njeno znaenje? Kauzalno moda, logiki nikako. Jer, moda Petar i
ja imamo istu sliku u glavi, a on reju kocka oznaava kocke i crvene piramide.
1.3.3.

Argument

protiv

mentalnih

stanja

sui

generis.

Drugi

antiredukcionistiki predlog ve smo upoznali. Re je o semantikom

primitivizmu, koji je ugraen u temelje semantikog realizma. Za razliku od
teorije

kvalija,

teorija

mentalnih

stanja

sui

generis

predstavlja

puni

antiredukcionizam.
Semantiki primitivista smatra da se rzumevnje znk + zsniv n
nekoj vrsti primitivnog i nesvodivog mentlnog stnj. Mentalna stanja koja
konstituiu razumevanje jesu sui generis. Ona sadre sve to bi rzumevnje
treblo d bude, li, ba zato to su sui generis, ne mogu dlje da se objsne.

33

Puka semantika poslednja je re u teoriji znaenja zato to mentalno stanje

razumevanja nije podlono daljoj analizi.
Kripke izraava izvesne simpatije za antiredukcionistiku motivaciju
semantikog primitivizma i dodaje da ovkv odgovor deluje neoborivo, te da bi
ga, u odreenom smislu, i Vitgentajn prihvatio (Kripke 1982: 51).14 Ipak, on
primeuje da je, kao odgovor na skeptiki izazov, teza o razumevanju kao
mentalnom stanju sui generis oajnika jer ostvlj prirodu tog mentalnog
stnj potpuno misterioznom. Kripkeovi prigovori su epistemoloke i logike
prirode (Kripke 1982: 51-53):
a) Da bi mentalno stanje sui generis moglo da vodi, usmeri i opravda
upotrebu neke rei, govorno lice mora da bude svesno dotinog mentalnog
stanja. Meutim, ako nije re o obinom, introspektivno dostupnom stnju, kko
je mogue saznati bilo t o njemu? A mormo nekko znti bar to d se ono
jvlj, jer kko emo ine znti d b sd neto rzumemo? Bogosjanova
replika da moemo da znamo sopstvena mentalna stanja bez instrospekcije
(Boghossian 1989: 542) ne pogaa metu zato to poenta ove kritike nije toliko da
ne moemo znati da razumemo + kao znak za sabiranje onda kada ga zaista
tako razumemo, ve da ne moemo da razlikujemo mentalna stanja sui generis
koja zasnivaju razumevanje + kao znaka za sabiranje i kao znaka za
kvbirnje (Ahmed 2007: 121).
b) Drugi problem je to to je tkvo mentalno stnje konn objekt u
naem konnom umu. Logiki argument igra na kartu konanosti, u oba gore
objanjena smisla. Prvo, ak i ako privremeno suspendujemo argument a) i
pretpostavimo da je neko govorno lice svesno mentalnog stanja sui generis, ostaje
nejasno kko bi tkv konn objekt mogo da sadri uputstvo za beskonn
broj buduih upotreb znk +. Drugo, ak i ako to mentalno stanje nekako

Ve sama po sebi, ova napomena baca senku ozbiljne sumnje na standardno antirealistiko
tumaenje, koje tvrdi da Kripke porie postojanje injenica o znaenju tout court. Vidi dole str.
164. i 190-194.
14

34

sadri potrebno uputstvo, ono ne bi moglo da poslui ko osnov z rzlikovnje

isprvnih i neisprvnih primena znaka +. Jer, koj vrst veze moe da se
uspostvi izmeu misterioznog mentalnog stnj i budue upotrebe +? I zato
skeptik ne bi mogao da protumai tu vezu u skladu sa drugaijom
pretpostavkom o njenom znaenju? Semantiki primitivista ne moe da
odgovori ni n jedno od ovih pitnj, zato to je pomenuto stnje odredio tko
d o njemu nit nije mogue utvrditi, p k ni to d postoji.
1.3.4. Argument protiv platonizma. Poslednji oblik antiredukcionizma
predstavlja filozofski njoigledniji odgovor. Platonista smatra da e na skeptiki
izazov uspeno da odgovori pomou pojma (ili ideje) sabiranja, smetajui ga
izmeu mentalnog stanja razumevanja + i objektivnog matematikog entiteta
operacije sabiranja. Ideja sabiranja je apstraktan entitet, nezavisan od naeg
uma, koji u sebi sdri beskonno mnogo moguih primen znaka +. Stog,
kd + razumemo kao znak za operaciju sabiranja, mi smo shvatili + kao
znak za pojam sbirnj, koji sam po sebi odreuje ispravnu upotrebu +.
Meutim, sa prelaskom na teren rzumevnj, pitnje tumenj opet
iskrsv. Nime, nije sporno d idej sbirnj odreuje kko bi treblo
postupti s znkom +. Ali kko znmo d je to to nam se jvlj u ovom
trenutku zaista idej sbirnj, ne kvbirnj? Mi moemo d kaemo da
duhom shvatamo ideju sbirnj, li ond smo opet n strom problemu:
Idej u mom umu je konn objekt: zr ona ne moe da se tumi ko d
odreuje kvus pre nego plus funkciju? (Kripke, 1982: 54). Koja injenica o
govornom licu utvruje pojam sabiranja, a ne kvabiranja kao semantiku
vrednost znaka +? Skeptik i dalje trai da mu se objasni kako mi, konana bia,
moemo da saznamo platonske entitete i kako oni mogu da nas vode u buduoj
primeni neke rei.
1.3.5. Argument protiv kriterijuma jednostavnosti. Kripke razmatra
mogunost da se semantiki realista pozove na filozofe nauke koji smatraju da bi
izmeu dva objanjenja neke pojave, u sluaju da su oba jednako usklaena sa

35

poznatim injenicama, naunik trebalo da izabere jednostavnije. Primenjujui

ovu ideju kao odgovor na skeptiki izazov, semantiki realista tvrdi da je od dve
pretpostavke o znaenju neijih jezikih postupaka verovatnije istinita ona koja
jednostavnije objanjava te postupke. Dakle, injenica koja utvruje da Petar
razume + kao znak za sabiranja jeste to to tvrdnja da Petar razume + kao
znak za sabiranje predstavlja jednostavnije objanjenje Petrove upotrebe +
nego tvrdnja da Petar razume + kao znak za kvabiranje.
Kripkeov odgovor je da semantiki realista koji se poziva na kriterijum
jednostavnosti previa metafiziki karakter problema. Jer, skeptiko pitanje nije
koja je od dve pretpostavka o znaenju Petrove upotrebe + jednostavnija, ve
koje su pretpostavke uopte u igri. Obeleje jednostavnosti neke pretpostavke ne
moe da odredi ta ona tvrdi. A ako ne postoji injenica koja zasniva znaenje
neijih rei, te nijedna od pretpostavki nema utvreno znaenje (odnosno uslove
istinitosti), ta onda moe da znai sugestija da je verovatnije da je istinita ona
koja je jednostavnija (Kripke 1982: 38)?
Ipak, ne tri li skeptik pred rudu? Jer, u toku svog argumenta on jo uvek
nema pravo na zakljuak da ne postoje semantike injenice, a onda ni na
tvrdnju da pretpostavke o Petrovom razumevanju + nemaju znaenje (Wright
1984: 773). Meutim, skeptik ne mora pretpostaviti da nema semantikih
injenica da bi oborio ovaj predlog: dovoljno je to realista do ovog trenutka
dijaloga jo uvek nije ponudio prihvatljivog kandidata za injenicu koja zasniva
znaenje tvrdnje da Petar razume + kao znak za sabiranje (Miller 2002: 10).
1.3.6. Argument protiv dispozicionalizma. Semantiki dispozicionalizam
poslednja je linij odbrne semantikog realizma. U pitanju je semantiki
redukcionizam motivisan nastojanjem da se teorijske obaveze semantikog
realizma ispune na pozadini naturalistikog pristupa. Uveren d mu problem
stvr to to se poziv n prole postupke i pojvu mentlnih epizod koje su se
ve dogodile, realista uvodi novu vrstu injenic koje se mogu nazvati
dispozicionlnim. Realista ke: Znm d sm rnije rzumeo + ko znk z

36

sbirnje, jer znm d bih u sluju d me je neko u prolosti pito 68+57=?

odgovorio 125. Ili, u sadanjem vremenu: Znm d rzumem + ko znk
z sbirnj, jer znam da u na 68+57=? da odgovorim 125. Prema ovoj
teoriji, rzumeti znk + zni biti disponirn d se n pitnje X+Y=? odgovori
zbirom brojev X i Y. Dispozicije deluju kao prihvatljiv kandidat za ulogu
konstitutivne semantike injenice jer obuhvataju mogue okolnosti upotrebe
+ koje se jo nisu pojavile, ili se moda nikada nee pojaviti. Na primer, ako
padne, staklena vaza e ispoljiti svoju dispoziciju da se slomi, ako ne padne
nee. Ali ak i ako se nikada ne slomi jer je bila dobro uvana, ona je i dalje
lomljiva.
Kripkeov skeptik moe da uputi dve dobro poznate primedbe. Prv se tie
epistemoloke, a druga metafizike dimenzije normtivnosti:
a) On moe da primeti da dispozicionalizam ne reava problem jer pitnje
nije koje e odgovore govorno lice zaista da prui, ve koje odgovore bi ono
trebalo d prui. Na jednom od kljunih mesta za skeptiki argument u celini,
Kripke pie:

Pretpostvimo d zist rzumem + ko sbirnje. Kkv je odnos ove

pretpostvke prem pitnju kko u da odgovorim n problem 68+57?
Dispozicionlist dje deskriptivno objnjenje ovog odnos: ko sam
razumeo + kao znak za sbirnje, ond u da odgovorim 125. Ali ovo
nije vljno objnjenje odnos koji je normtivn, ne deskriptivn. Poent
nije d u ja, ko sm rzumeo + ko sbirnje, da odgovorim 125, ve
pre d bi treblo, ko nmervm d se uskldim s svojim prolim
rzumevnjem +, d odgovorim 125...Odnos rzumevnj i nmere
prem buduim kcijm je normtivn, ne deskriptivn (Kripke 1982: 37).

Sutina Kripkeove primedbe je da dispozicionalista izjednaava jeziku

umenost (razumevanje) i jeziku praksu (upotrebu), umesto da objasni kako

37

umenost govornog lica oblikuje njegovu praksu. Zbog toga on ne moe da

odgovori ni na jedan od epistemolokih zahteva semantike normativnosti. Prvo,
dispozicije ne mogu da vode upotrebu: kao to dispozicija stakla da se slomi
kada padne ne vodi ponaanje stakla, tako ni Petrova dispozicija da
upotrebljava + na odreeni nain ne vodi njegovu upotrebu +. Drugo,
dispozicije ne mogu da opravdaju odreenu upotrebu +: Petar moe da ima
dispoziciju da upotrebljava LSD, ali ga to ne opravdava u oima drugih ljudi. I
tree, dispozicije ne mogu da opravdaju nain na koji govorimo: kada bi
dispozicije odreivale moje razumevanje neke rei, ja bih morao svaki put kada
upotrebljavam tu re da nagaam o svojim prolim dispozicijama ili da
formiram pretpostavke o buduim. Nasuprot tome, ja znam nesporedno i sa
velikom merom izvesnosti ta razumem, te bez razmiljanja odgovaram na
pojedinana pitanja (Kripke 1982: 40).
b) Druga primedb je d su, poput celine prolih jezikih postupaka, i nae
dispozicije konne. Ne moe biti tno d smo disponirni d uvek n pitnje
X+Y=? odgovorimo zbirom X i Y, budui da su neki brojevi jednostvno
preveliki, neki toliko veliki d bismo mogli i da umremo pre nego to ih
zpiemo. Kripke dozvoljava dispozicionalisti da pojaa svoju poziciju na sledei
nain: Znm d rzumem + ko znk z operciju sbirnj, jer u na pitanja
oblika X+Y=? ceteris paribus da odgovorim zbirom brojeva. Klauzula ceteris
paribus ovde podrazumeva idealizaciju saznajnih sposobnosti govornog lica
predstavljenu kroz zamisao o uveanom mozgu (Kripke 1982: 27).
Kripke smatra da je sofisticirani dispozicionalizam ili isprazan ili cirkularan.
Prvo, kako moemo da znamo ta bi se dogodilo ako bismo posedovali uveani
mozak? Drugo, dispozicionalista mora da objasni u emu se ogleda znaaj
uveanog mozga za skeptiki problem. Ako tvrdi da bi sa uveanim
mozgom imao dispoziciju da na pitanja oblika X+Y=? odgovara sabirajui
velike brojeve, zato skeptik ne bi mogao da tvrdi obrnuto: da bi
dispozicionalista sa uveanim mozgom imao dispoziciju da na pitanja oblika

38

X+Y=? odgovara kvabirajui velike brojeve. A ako dispozicionalista kae da

je re o superdispoziciji da se ispuni ranija jezika namera (da se sabira) u sluaju
velikih brojeva, onda skeptik moe ponovo da pita: na osnovu koje injenice
dispozicionalista zna da je ranije nameravao da sabira (Kripke 1982: 28)? Na
kraju, problem konanosti dispozicija javlja se na jo jedan nain: kao to imam
dispoziciju da make zovem makama, ja imam i dispoziciju da greim, te da,
na primer, udaljene pse koje vidim u sumrak pogreno prepoznam i zovem
makama. Kada bi dispozicije zaista odreivale znaenje mojih rei, to bi
impliciralo da ja reju maka oznaavam make i udaljene pse u sumrak.
1.4. Skeptiki paradoks
Ishod skeptikog argumenta ine dve teze: skeptiki zakljuak i skeptiki
paradoks. Iako Kripke ponekada upotrebljava ove izraze naizmenino
sugeriui da je re o istoznanim postavkama ja smatram da postoji dovoljno
tekstualno potkrepljnje i krupni interpretativni razlozi za tvrdnju da su u pitanju
razliite teze. Njen znaaj pokazae se kasnije, kada budem kritikovao
standardnu intepretaciju skeptikog argumenta i skeptikog reenja. Za sada je
dovoljno da primetimo i odredimo razliku.
Skeptiki zakljuak predstavlja rezultat skeptikog argumenta. Zakljuak
poiva na uvidu da, ak i pod pretpostavkom da su nam dostupne sve injenice
o naem ranijem jezikom i nejezikom ponaanju, kao i itav sadraj mentalne
arhive, nijedn od razmotrenih injenic o rnijim jezikim postupcim, o
uputstvim u vidu simboliki izraenih prvil, o mentlnim entitetim sa
karakteristinim fenomenolokim svojstvima, o mentlnim stnjim sui generis
vrste, o vezi s pltonskim idejm, o jednostavnosti pretpostavke o znaenju, o
dispozicijm ne moe d zsnuje nae prvo n tvrdnju d je, uzimajui u
obzir kako smo ranije razumeli i upotrebljavali znak +, ispravan odgovor n
pitnje 68+57=? upravo 125. Zakljuak je d tkve injenice nema:

39

Vitgentajnov skeptiki zakljuak [je da] nijedna injenica, nijedan uslov

istinitosti ne korespondira reenicama kao to su Dons razume + kao znak
za operaciju sabiranja (Kripke 1982: 77).
Skeptiki paradoks predstavlja posledicu skeptikog zakljuka. Skeptik
prvo povlai privremeni ustupak uinjen prilikom formulacije izazova, kada je
pretpostavio da postoje injenice o znaenju rei koje semantiki realista sada u
trenutku otpoinjanja i tokom dijaloga upotrebljava. Jer, ako ne postoje
injenice koje utvruju znaenje prolih upotreba znaka +, onda ne postoje
takve injenice ni o njegovoj sadanjoj upotrebi. Poto ne postoji nita posebno u
vezi znaenja +, navedeni zakljuak odnosi se na itav jezik: Ne moe da
postoji injenica o tome kako ja razumem +, ili bilo koju drugu re u bilo koje
vreme (Kripke 1982: 21). Odavde skeptik izvodi prvi deo skeptikog paradoksa:
ako bi znaenje reenica oblika Govorno lice G razume X kao X trebalo da je
odreeno injenicama o govornom licu G i ako takve injenice ne postoje, onda
su tvrdnje da bilo koje govorno lice bilo ta bilo kada razume besmislene: Ako
pretpostavimo da injenice, ili uslovi istinitosti ine sutinu smislenih tvrdnji, iz
skeptikog zakljuka e slediti da su tvrdnje da iko ita ikada razume besmislene
(Kripke 1982: 77; moj kurziv M..). Sledi iznenaujue: Ne moe da postoji
tako neto kao to je razumevanje bilo koje rei kao bilo ega (Kripke 1982: 55).
Pred naim oima, itava ideja znaenja isparila je u vazduh: sledei skeptika i
semantikog realistu, survali smo se u ponor semantikog nihilizma sa
neverovatnim i samoporaavajuim zaljukom da je sav jezik besmislen
(Kripke 1982: 71).

40

2. Direktno i skeptiko reenje

Skeptiki paradoks je sulud i nepodnoljiv (Kripke 1982: 60). Oigledno
je da jezik postoji, da se mi razumemo, da rei koje koristimo imaju znaenje. Ali
kako je, s obzirom na ishod skeptikog argumenta, jezik mogu? Kao to sam u
uvodu ve naznaio, Kripke razlikuje dva pristupa reavanju skeptikog
paradoksa:
a) Prvi, direktno reenje paradoksa, podrazumeva realistin odgovor koji
porie skeptiki zakljuak tako to uspeva da pronae izgubljenu semantiku
superinjenicu:

Nazovimo predloeno reenje direktnim ako pokazuje da je, pri paljivijem

ispitivanju, skepticizam neopravdan: neuhvatljiv ili sloen argument koji
dokazuje tezu u koju skeptik sumnja (Kripke 1982: 66).

[Realista odgovara] ukazujui nepromiljenom skeptiku na skrivenu

injenicu koju je prevideo, uslov u svetu koji konstituie moje razumevanje
+ kao sabiranja (Kripke 1982: 69).

b) Drugi nain je skeptika rehabilitacija znaenja kroz skeptiko reenje.

Skeptiko reenje sastoji se od dva koraka. U prvom, Kripke priznaje skeptiki
zakljuak:

Skeptiko reenje skeptikog filozofskog problema...poinje sa priznanjem

da su skeptikove negativne tvrdnje neoborive ( Kripke 1982: 66).

[Vitgentajn] se slae sa svojim hipotetikim skeptikom da nema takve [za

razumevanje

konstitutivne]

injenice,

nema

takvog

uslova

ni

unutranjem ni u spoljnom svetu (Kripke 1982: 69).

41

Vitgentajn smatra, zajedno sa skeptikom, da ne postoji injenica [koja

odreuje] da li razumem plus ili kvus (Kripke 1982: 71).

Drugi korak sadri odgovore na dva pitanja. Prvo je: ta da se radi nakon
to je skeptik potkopao temelje jezika? Kripkeov odgovor glasi: da se polazei od
skeptikovog zakljuka o semantikim injenicama izgradi anti-skeptika pozicija;
da se, uprkos skeptiku, pokae opravdanost svakodnevne upotrebe jezika.
Drugo pitanje tie se naina na koji se to moe da se sprovede, tj. kako moemo
da opravdamo svakodnevnu upotrebu jezika? Reenje je da se predloi
alternativna koncepcija jezika. Kripke priznaje da jezik nema onu vrstu osnova
ili opravdanja koju je skeptiki argument razorio, ali smatra da mu takav osnov
nije ni potreban, zato to jezik drugaije funkcionie:

Naa svakodnevna [jezika] praksa ili verovanja su opravdana zato to

uprkos tome to izgleda suprotno ne iziskuju opravdanje za koje je
skeptik pokazao da je neodrivo (Kripke 1982: 66).

Mi ne elimo da sumnjamo ili poreknemo da ljudi kada govore da neto

razumeju ili da neko drugi neto razume...to ine sa punim pravom (Kripke
1982: 69).

Umesto

ovog

[realistikog]

gledita,

Vitgentajn

predlae

grubu,

alternativnu optu sliku...zasnovanu ne na uslovima istinitosti, ve na

asertorikim uslovima ili uslovima opravdane upotrebe: u kojim okolnostima
imamo pravo da neto tvrdimo (Kripke 1982: 74)?

Poto se skeptiko reenje sastoji od negativnog i pozitivnog dela

priznanja rezultata skeptikog argumenta i pronalaenja alternativnog opravdanja za

42

reenice koje govore o znaenju neijih rei neophodan korak na putu ka

skeptikom reenju je kritika direktnog reenja. U Kripkeovoj raspravi taj korak
je skeptiki argument. U interpretaciji Kripkeove rasprave on podrazumeva
suoavanje sa kritikama skeptikog argumenta. Ovaj postupak obre dokazni
red koji sreemo u kritikim raspravama. Kripke-Vitgentajnovi protivnici
uglavnom prvo dokazuju neodrivost skeptikog reenja, pa otuda izvode
zakljuak o nunosti direktnog reenja skeptikog paradoksa. Budui da je ovaj
rad napisan polazei od pretpostavke da je skeptiko reenje jedini nain da
izbegnemo semantiki nihilizam, potrebno je prvo pokazati da kritiari ne
uspevaju da obore skeptiki argument, odnosno da pronau direktno reenje.
U nameri da spasi zdravorazumsku ideju znaenja, zastupnik direktnog
reenja moe pokuati da pronae greku u skeptikom argumentu i tako sauva
puku semantiku, ili da razvije neku od razmotrenih semantikih teorija i tako
ponudi prefinjeniji odgovor na skeptiki izazov. Prva mogunost svojstvena je
raspravi o dispozicionalizmu. Druga se javlja kod veine odgovora, i to u dve
varijante: autori ili obogauju ve postojee predloge drei se prvobitnog
realistikog nacrta, ili predlau sopstvene teorije koje, iako sline postojeim, ne
odslikavaju u celini izvornu realistiku ideju uvereni da su one kadre da izdre
iskuenja pred koja ih stavlja skeptiki izazov.15
Pre nego to nastavim dalje, valja napomenuti da je sekundarna literatura
gotovo nepregledna. Imamo li pri tome u vidu da je ona uglavnom kritiki
intonirana, jasno je da bi pokuaj da se odgovori na sve zanimljive primedbe
zahtevao prostor koji mi nije na raspolaganju. Zato e moj prikaz biti selektivan.
Razmotriu samo one predloge koji su izazvali najvie panje, to u krugovima
poznavalaca Vitgentajnove pozne filozofije, to u iroj filozofskoj javnosti.

Martin Ku ova dva pristupa direktnom reenju naziva revizionistikim i reformistikim. Vidi
Kusch 2006: 23-24, 67.
15

43

2.1. Kritika direktnog reenja: odgovori na kritike skeptikog argumenta

2.1.1. Odgovor na kritiku argumenta protiv algoritma. Kristofer Pikok
(Christopher Peacocke 1990/1999) razvija naturalistiku teoriju normativne
dimenzije pojmova unutar koje brani algoritamski odgovor na skeptiki izazov.
Pikok smatra da je reenica Petar razume + kao znak za sabiranje istinita
ako opisuje injenicu da Petar doivljava prelazak od prolih ka buduim
upotrebama znaka + kao primitivno uverljiv. Pogledajmo ta to znai.
Recimo da elimo da saberemo 68 i 57 tako to emo posle 68 brojati po
jedan 57 puta. Razlog zbog kog nalazimo da je ovaj postupak prihvatljiv je to to
njegovi pojedinani koraci ukljuuju primitivno uverljive prelaze oblika (gde S
oznaava funkciju sledbenika): ako je 68+56=124, onda je 68+S(56)=S(124). Optu
formu prelaza P moemo izraziti na sledei nain: X+Y=Z, onda je X+S(Y)=S(Z).
U normalnim okolnostima, mi smatramo da su prelazi poput P primitivno
uverljivi zbog njihovog oblika, a ne zbog neega drugog to smo ranije nauili
(npr. umenosti brojanja). Pored toga, vano je napomenuti da uverljivost
pojedinanih prelaza ne zavisi od sposobnosti govornog lica da izriito izdvoji
njihov opti oblik, te tako i deca mogu da slede primitivne procedure (Peacocke
1999: 134-135). Pikok misli da skeptik previa da odgovor koji Petar daje na
68+57=? ne crpi legitimitet iz rezultata brojanja, ve iz oblika prelaza P (iji
domaaj prevazilazi dosadanje sluajeve upotrebe +) i naela na koja se
oslanjamo prilikom brojanja (Peacocke 1999: 145). Brojanje i kvabrojanje
poseduju razliite oblika prelaza, P i P', a samo P ima primitivnu uverljivost za
Petra.
Problemi sa Pikokovim predlogom mogu se nazreti. Prvo, skeptiko
pitanje nije epistemoloko, da li Petar doivljava ovaj ili onaj odgovor kao
uverljiv, ve metafiziko, na osnovu kojih injenica on ima pravo da smatra taj
odgovor uverljivim? Petrova puka sklonost da kae 125 nije injenini osnov
tog prava, ve izvor skeptikog problema (Kusch 2006: 130). Drugo, Pikokova

44

klauzula pod normalnim okolnostima ne pomae pri definisanju znaenja +

jer je izloena argumentu na osnovu konanosti. Na primer, moemo da se
zapitamo da li su okolnosti i dalje normalne ukoliko zamislimo brojeve koji su
toliko veliki da ne moemo ni da ih zapiemo? Ako nisu normalne, ta znai da
e Petar u tim okolnostima smatrati da je P primitivno uverljiv? A ako Petru
dodelimo uveani mozak i kaemo da e on nastaviti da osea istu primitivnu
uverljivost opteg oblika prelaza P kao i pre, zato skeptik ne bi mogao da
pretpostavi da je Petar ranije intuitivno oseao primitivnu uverljivost oblika
prelaza P' (gde su U uslovi u kojima su dati brojevi toliko veliki da ne moemo
ni da ih zapiemo): X+Y=Z, onda je X+S(Y)=S(Z), osim u uslovima U, kada je
Z=5?
2.1.2. Odgovor na kritiku argumenta protiv introspektivnih mentalnih
stanja. Kolin Mekgin (Colin McGinn 1984) ponudio je antiredukcionistiki
odgovor na skeptiki izazov. Taj odgovor zasnovan je na kritici argumenta
protiv introspektivnih mentalnih stanja, pogrenom tumaenju argumenta na
osnovu normativnosti i konceptu sposobnosti (capacity) kao nesvodive mentalne
injenice. Sutina Mekginovog predloga je da reenica Petar razume + kao
znak za sabiranje opisuje injenicu da Petar poseduje sposobnost sabiranja.
Sutina kritike Mekginovog predloga je da on ili pretpostavlja ono to bi trebalo
da objasni, ili ne uspeva da objasni ono to bi trebalo da objasni. Idemo redom.
Mekgin smatra da:
a) Argument protiv teorije kvalija ne pogaa sva ne-predstavljaka
mentalna stanja, budui da postoje neka introspektivno dostupna mentalna
stanja koja nemaju prepoznatljiv fenomenoloki ig (McGinn1984: 89).16
b) Kripkeov argument na osnovu normativnosti zahteva da se objasni ta
znai razumeti + kao znak za sabiranje u datom trenutku i ta znai razumeti
+ kao znak za istu aritmetiku operaciju u razliitim trenucima (McGinn 1984:
74).
16

Isti argument navodi i Bogosjan. Vidi Boghossian 1989: 542.

45

c) Na osnovu a), Mekgin zakljuuje da je razumevanje sposobnost govornog

lica koja je nesvodiva na injenice o njegovom ponaanju ili fizikim stanjima:
[P]osedovati pojam crveno ili kvadrat znai imati sposobnost da se razlikuju,
prepoznaju ili identifikuju crvene ili kvadratne stvari i da se one, u skladu sa
tim, klasifikuju (McGinn 1984: 169). Mekgin veruje da njegov predlog
zadovoljava kriterijum normativnosti znaenja zato to daje odgovore na oba
skeptikova zahteva. Prvo, razumeti + kao znak za sabiranje u datom trenutku
t znai povezati + sa sposobnou sabiranja u tom trenutku. I drugo, razumeti
+ kao znaku za istu aritmetiku operaciju u razliitim trenucima znai
povezati + sa istom sposobnou u kasnijem trenutku t* kao u ranijem
trenutku t (McGinn 1984: 74). U Mekginovim oima, kljuna vrlina teorije
sposobnosti je to to, za razliku od dispozicionalizma, moe da objasni
mogunost greke: iako Petar u nekim okolnostima grei, on poseduje
sposobnost da sabira jer nije nuno da uvek pokae sposobnost sabiranja da
bismo mogli da pripiemo razumevanje + kao znaka za sabiranje.
Evo kritike svake od taaka Mekginove argumentacije:
i. Kako moemo introspektivno da prepoznamo stanje koje ne poseduje
poseban fenomenoloki ig? Bogosjan priskae u pomo Mekginu inspirisan
Vitgentajnovom raspravom o fenomenu vienja-kao (Vitgentajn 1980: 222240): promena u vienju razliitih aspekata figure, koju as vidimo kao zeca as
kao patku, javlja se introspektivno, a ipak nije promena u kvalitativnom
karakteru doivljaja poto kvalitet vizuelnog iskustva ostaje isti (Boghossian
1989: 542). Analogno tome, moda se razumevanje + kao znaka za sabiranje a
ne kvabiranje sastoji u tome da se odreeni primeri sagledavaju pod jednim a
ne drugim aspektom?17 No, kao to primeuje Arif Ahmed (Arif Ahmed), iako
Za iscrpan pokuaj direktnog reenja na tragu Bogosjanove sugestije vidi Zemach 1995 i Barry
1996. Prema mom miljenju, ovaj predlog ima odreene slinosti sa skeptikim reenjem. Premda
Kripke primeuje da Vitgentajn poredi vizuelno iskustvo sa iskustvom da znak znai to i to, i
premda primeuje koliko je Vitgentajnu stalo do toga da ne zameni klasinu sa suvie
mehanicistikom predstavom razumevanja, on ne istrauje dublje pomenutu ideju zato to
17

46

nije re u promeni vizuelnog karaktera iskustva, ini se da postoji neto kao to je

kakav je oseaj primetiti promenu aspekta. U suprotnom, nije jasno ta bi
inilo sadraj neije tvdnje da introspektivno vidi 68+57=? kao pitanje o zbiru
(Ahmed 2007: 121).
ii. Zaveden epistemoloko-vremenskim okvirom skeptikog izazova i
impresioniran

efektnou

argumenta

na

osnovu

konanosti

kritici

dispozicionalizma, Mekgin pogreno veruje da kriterijum normativnosti zahteva

objanjenje transtemporalnog identiteta razumevanja + kao znaka za
sabiranje, dok skeptik zapravo oekuje da mu se objasni odnos izmeu
razumevanja + kao znaka za sabiranje u vremenu t i upotrebe znaka + u
vremenu t (Boghossian 1989: 513; Heal 1986: 417; Miller 2007: 223). Jo preciznije,
problem normativnosti tie se odnosa odreenja izmeu razumevanja neke rei i
njene upotrebe nezavisno od njihovog vremenskog rasporeda (Kusch 2006: 56).
U suprotnom, zato dispozicionalista ne bi mogao na isti nain da zadovolji
kriterijum normativnosti?
iii. Kritika Mekginovog tumaenja normativnosti otkriva pravi sadraj i
slabosti najvanijeg pojma njegove teorije pojma sposobnosti. U osnovi, re je o
dispozicijama preruenim u antiredukcionistiko ruho (Hattiangadi 2007: 152).
Iako Mekgin tvrdi da su sposobnosti, za razliku od dispozicija, nesvodive na
injenice o ponaanju (to ih navodno ini otpornim na argument na osnovu
normativnosti), njegova teorija boluje od istih nedostatka kao i sofisticirani
dispozicionalizam. Jer, kao to imam dispozicije da sabiram i kvabiram, ja
imam sposobnosti da sabiram i kvabiram. Poput dispozicionaliste, i Mekgin
duguje necirkularno objanjenje razlike izmeu te dve sposobnosti; poput

smatra da Vitgentajn, pre i posle svega, porie da razumevanje moe da se izjednai sa bilo
kojim mentalnim stanjem. Meutim, ako iskustvo da znak znai to i to ne shvatimo usko
empiristiki, ve pre kao iskustvo koje dolazi sa pripadnou zajednikom egzistencijalnoantopolokom okviru unutar kog, tokom svakodnevnog ivota i upotrebe jezika, sreemo svet i
druge ljude, onda ovaj predlog moe da nam pomogne u razumevanju Kripke-Vitgentajnove
pozicije. Za dalju raspravu na ovu temu vidi 6. poglavlje ovog rada.

47

dispozicionaliste, ni on ne moe da ga prui. Ako kae da se razumevanje +

kao znaka za sabiranje ogleda u posedovanju sposobnosti da se + upotrebi u
skladu sa svojim znaenjem (operacijom sabiranja), onda je pretpostavio ono to
bi trebalo da objasni: skeptikovo pitanje i jeste ta povezuje razumevanje + kao
znaka za sabiranje i upotrebu + (Bloor 1997: 81-82; Miller 2007: 224; Wright
1989:/2002: 110-111)?18 Ako kae da se razumevanje + kao znaka za sabiranje
ogleda u vezi koju govorno lice uspostavlja izmeu + i sposobosti da se sabira,
onda skeptik moe ponovo da pita: koja injenica o govornom licu potvruje da
ono poseduje sposobnost da sabira a ne da kvabira? Ukratko, prvi argument
pokazuje da Mekgin pokuava da prokrijumari razumevanje upakovano u
pojam sposobnosti. Drugi argument pokazuje da kada otpakujemo pojam
sposobnosti, vidimo da u njemu nema onoga to skeptik oekuje od
razumevanja.
2.1.3. Odgovor na kritiku argumenta protiv platonizma. Derold Kac
(Jerrold Katz 1990) formulisao je sloenu neoplatonistiku semantiku teoriju,
koju je podvrgao skeptikom testu uveren da ona moe da odgovori na skeptiki
izazov. Kac smatra da antiredukcionizam ima anse ako, pored psiholokih
injenica, ukljui i objektivne injenice o apstraktnim semantikim entitetima,
jezikim izrazima (expression type) i njihovom znaenju (sense).
Skiciraemo njegovo gledite. Prvo, znaenja su od uma nezavisni objekti,
koji se nalaze izvan vremena i prostora. Ona su povezana sa odgovarajuim
jezikim izrazima (znaenje sto povezano je sa jezikim izrazom sto), iju
ekstenziju odreuju (ekstenziju izraza sto ini skup svih stolova). Celina tih
veza ini gramatiku strukturu datog jezika. Drugo, apstraktni jeziki izrazi
konkretizuju se kroz pojedinane jezike primere (expression token) u
svakodnevnoj upotrebi, koju normativno ureuje gramatika struktura jezika.
Blur pie: Ako je problem da se razume X, onda objanjenje koje postulira X nije od pomoi
(Bloor 1997: 82). Malo kasnije autor citira duhovitu opasku Bertranda Rasela (Bertrand Russell),
koji kae da su brojne prednosti metoda postuliranja iste kao i prednosti krae nad potenim
radom. Navedeno prema: Bloor 1997: 82.
18

48

Ipak, za razliku od znaenja jezikih izraza, znaenje pojedinanih jezikih

primera ne odreuje, ve posreduje njihovu ekstenziju. Razlog je to to se izrazi
ponekad upotrebljavaju u prenesenom znaenju: u reenici Petar je stari lisac,
izraz stari lisac ne oznaava ivotinju ve Petrovu osobinu. Zato izraz ima
gramatiki utvreno znaenje samo ako je upotrebljen doslovno. Tree,
psiholoke injenice o govornom licu objanjavaju koje znaenje ono povezuje sa
sopstvenom upotrebom izraza. Pored objektivnih gramatikih injenica,
znaenje konkretnog jezikog postupka odreuje i injenica o tome da li govorno
lice namerava da izraz upotrebi u doslovnom ili u prenesenom znaenju. Tako,
na primer, reenica Petar razume + kao znak za sabiranje opisuje sloenu
semantiku injenicu sastavljenu od injenice da u jeziku kojim Petar govori +
znai sabiranje i injenice da Petar ima nameru da upotrebi + doslovno.
Kac testira svoju teoriju na primeru rei sto. Skeptiko pitanje je kako
znamo da re sto oznaava sto a ne to, pri emu je razlika izmeu stola i tola:
(C) sto je komad nametaja koji se sastoji od ravne povrine, koja slui kao
mesto odreenih aktivnosti u upotrebi predmeta i dri tu povrinu da bi
ona mogla da funkcionie kao mesto tih aktivnosti.
(C') to je neto to je sto koji se ne nalazi ispod Ajfelovog tornja, ili stolica
koja se tamo nalazi (Katz 1990: 163-164).
Kacov odgovor skeptiku je da znamo da doslovna upotreba rei sto oznaava
sto a ne to zahvaljujui gramatikoj injenici o ovom jeziku da je jeziki izraz sto
povezan sa znaenjem (C) a ne (C'), i zahvaljujui psiholokoj injenici da
govorno lice ima komunikativnu nameru da upotrebi sto doslovno (Katz 1990:
166). Gramatika injenica o ovom jeziku da sto oznaava sto injenica je o
objektivnim vezama izmeu jezikih izraza koje ukljuuju jeziki izraz sto i
korelacije izmeu strukture povezanih jezikih izraza i strukture znaenja sto
(npr. znaenje sloenih jezikih izraza pokeraki sto, operacioni sto ili
ahovski sto sadri modifikovano znaenje mesto aktivnosti u upotrebi
predmeta). Antiskeptiki trik je u sledeem: ako postoji objektivna jezika

49

injenica o vezi izmeu bezvremenih i nepromenjivih semantikih entiteta

(jezikih izraza i znaenja), onda skeptik ne moe da napadne. Jer, injenica o
ovom jeziku jeste i uvek e biti da re sto znai sto a ne to!
Kao to znamo, slaba taka platonizma su mentalne injenice. Ipak, Kac
veruje da ima odgovor na skeptiku pretpostavku da je govorno lice izdvojilo
(C') a ne (C) kao standard upotrebe jezikog izraza sto. Drugi Kacov
antiskeptiki manevar ogleda se u pokuaju da se standardan platonistiki
odgovor (zato to govorno lice razume re sto u znaenju sto) zatiti od
argumenta na osnovu konanosti (kako konaan um moe razumeti beskonaan
entitet?) tezom da je znaenje (C), koje neko govorno lice ima na umu,
istovremeno i konano i beskonano. Intenzija znaenja sto jeste sastavljena od
konanog broja elemenata (komad nametaja, mesto aktivnosti u upotrebi
predmeta itd.), ali ona odreuje beskonanu ekstenziju (skup svih stolova).
Dakle, govorno lice u glavi ima konano znaenje posredstvom kog dosee
beskonanu ekstenziju.
Oba Kacova antiskeptika odgovora padaju iz istog razloga: pre ili kasnije
prizivaju mentalno stanje razumevanja. Prvo, Kacova zamisao venih i
apstraktnih gramatikih veza ima kontraintuitivnu posledicu da je prirodan jezik
nepromenjiv. Da bi otklonio ovu tekou, Kac uvodi razliku izmeu apstraktnog
i govornog jezika (dve dimenzije ovog jezika): postoji mnogo apstraktnih srpskih
jezika sa razliitom gramatikom strukturom koja se menja kada se promeni
govorni jezik. Ako je to tano, onda, da bismo otkrili ta re sto znai (vie nije
prosta injenica da znai sto jer je mogue da ta re u nekim varijantama srpskog
jezika ima drugo znaenje), moramo da otkrijemo ta ona znai u jeziku koji
govorimo, to u objanjenje uvodi aktualnu upotrebu rei i injenice o jezikim
namerama govornog lica (Hattiangadi 2007: 156). Te injenice jesu namera
odreenog govornog lica da govori veziju X prirodnog jezika S (u kojoj sto znai
sto), i njegova namera da re sto upotrebi u doslovnom znaenju. Meutim,
prisustvo injenica o namerama u objanjenju otvara prostor za skeptike

50

pretpostavke: moda je to govorno lice u prolosti nameravalo da govori verziju Y

prirodnog jezika S (ili, da upotrebi re sto u proslovnom znaenju), koji je
identian verziji X prirodnog jeziku S (nameri da se re sto upotrebi doslovno),
osim to u njemu re sto znai to a ne sto. Sada smo na poznatom terenu: Kac
ne moe da objasni sadraj namere pozivajui se na znaenje rei sto u verziji
X prirodnog jezika S, zato to bi upravo to trebalo da odredi; on bi trebalo da
utvrdi koju varijantu prirodnog jezika S govorimo, odnosno koje gramatike
strukture sledimo.
Drugo, u skeptikovim oima nema razlike izmeu znaenja u glavi kao
beskonanog entiteta koji sadri beskonanu ekstenziju i znaenja u glavi kao
konanog entiteta koji odreuje beskonanu ekstenziju. Naime, to se njega tie,
svaki entitet koji moe nekako da odredi beskonaan broj uslova individuacije
beskonaan je u relevantom smislu (Boghossian 1993: 141). Skeptikovo pitanje
nije, kao to Kac misli, kako to to je u glavi moe da bude konano, ve kako
konaan um moe da razume neto to odreuje postupanje u beskonanom
broju sluajeva (Kusch 2006: 142)? 1920
Nesporazum izmeu Kaca i skeptika Ku objanjava sledeom analogijom: zid od cigala je
konaan na dva naina. Sastavljen je od konanog broja cigala i obuhvata konanu povrinu.
Kada bi neko pitao kako zid moe da obuhvati beskonanu povrinu, teko da bi ga zadovoljio
odgovor da je zid izgraen od konano mnogo cigala. Vidi Kusch 2006: 142-143.
20 Moda Kac nije dovoljno platonista? Moda bi iz slike trebalo u potpunosti ukloniti uzrok
problema: mentalno stanje na koje se razumevanje navodno svodi? Zalabardo smatra da
skeptiki argument u odluujuem smislu zavisi od neopravdanog iskljuenja mogunosti da
univerzalije budu neposredno prisutne u neijem umu (Zalabardo 2003: 315-316). Zato
platonista ne bi mogao da tvrdi da razumevanje nije svodivo na neko odreeno mentalno stanje,
ve je primitivan odnos izmeu govornog lica i znaenja? U tom sluaju razumevanje predikata
kvadratan kao oznake za svojstvo kvadratan bilo bi svestan in odluke da se ta re povee sa
tim svojstvom tako da uslovi instanciranja svojstva odreuju uslove ispravne upotrebe predikata
(Zalabardo 2003: 314). Meutim, naalost po reformisanog platonistu, teza o razumevanju kao
primitivnom odnosu govornog lica i pojma nije od pomoi jer ona ne objanjava na koji nain
razumevanje nekog pojma moe da mi kae kako bi trebalo da upotrebim odgovarajuu re.
Tano je da univerzalija odreuje svoju ekstenziju, ali ja sam taj koji mora nekako da sazna i
razume (protumai) ta mi ta univerzalija govori. Drugo, ni svestan in odluke ne pomae jer
donosi poznate probleme: na osnovu ega ja znam da sam odluio da poveem re sa svojstvom
kvadratan, a ne tvadratan? Za stanovite slino Zalabardovom vidi Feldman 1986: 686-687.
19

51

2.1.4. Odgovori na kritike argumenata protiv dispozicionalizma. Ovaj

odeljak bavi se odgovorima na kritike dva osnovna antidispozicionalistika
argumenta. Podsetimo se, prvi je da su dispozicije konane i da zato ne mogu
odrediti beskonano mnogo buduih upotreba rei, drugi je da dispozicije ne
zadovoljavaju kriterijum normativnosti jer opisuju umesto da propisuju
upotrebu rei.
2.1.4.1. Somsova kritika: problem ekvivokacije. Skot Soms (Scott Soamse
1998a) tvrdi da argument protiv dispozicionalizma da nesemantike injenice
ne mogu da odrede semantike poiva na ekvivokaciji izraza odreenje.21 Da
bi pokazao o emu je re, Soms ovako rekonstruie skeptiki argument:

P1. Ako je injenica da sam u prolosti razumeo + kao znak za sabiranje, onda
je ili
(i) ova injenica bila odreena ne-intencionalnim injenicama sledee vrste:
.........
ili je
(ii) injenica da sam u prolosti razumeo + kao znak za sabiranje bila
primitivna injenica (to jest, injenica koja nije odreena ne-intencionalnim
injenicama);
P2. Nije sluaj da su ne-intencionalne injenice tipa (i) odredile da sam ja
razumeo + kao znak za sabiranje.
P3. Nije sluaj da je injenica da sam u prolosti razumeo + kao znak za
sabiranje bila primitivna injenica.
C1. Stoga, u prolosti nije bilo injenice da sam razumeo + kao znak za
sabiranje (Soames 1998a: 314, 1998b: 232).

Pol Horvi (Paul Horwich 1995) takoe smatra da skeptiki argument protiv
dispozicionalizma ekvivocira izraz odreenje. Za kritiku njegovog argumenta vidi Miller 2000.
21

52

Soms smatra da argument protiv dispozicionalizma deluje uverljivo samo

ako ne razluimo dva mogua tumaenja odnosa odreenja. Prva mogunost je
tumaenje prema kom odreenje znai odreenje a priori, koje ima optu formu:
P odreuje Q samo ako je mogue dedukovati Q iz P bez pozivanja na druge
empirijske injenice (Soames 1998b: 223). Druga mogunost je tumaenje prema
kom odreenje znai metafiziko odreenje, koje ima optu formu: P odreuje Q
samo ako je Q nuna posledica P (Soames 1998b: 228). Soms se slae sa
skeptikom da je, ukoliko odreenje razumemo kao odreenje a priori, argument
protiv dispozicionalizma validan jer iz injenica o dispozicijama nije mogue
dedukovati injenice o razumevanju +: iz injenice da sam bio disponiran da
upotrebim znak + tako ne proizlazi da sam ga bilo kako razumeo, pogotovo ne
da sam ga razumeo kao znak za sabiranje. Meutim, Soms se ne slae sa
skeptikom da iz nemogunosti dedukcije semantikih injenica sledi da one ne
postoje. Njegov argument moe se rekonstruisati na sledei nain (Soames
1998b: 229-230):
a) Ako mreu bacimo dovoljno iroko pa, osim dispozicionalnih injenica o
govornom licu, obuhvatimo i injenice o unutranjim fizikima stanjima
njegovog mozga, o njegovim uzronim i istorijskim odnosima sa stvarima u
okolini, o njegovim (nesemantiki okarakterisanim) odnosima sa drugim
lanovima jezike zajednice itd., onda
b) nesemantike injenice metafiziki odreuju semantike, jer
c) nije mogue zamisliti svet Y u kom su sve injenice o govornom licu G
identine injenicama o govornom licu F, koje razume + kao znak za sabiranje
u postojeem svetu X, a da govorno lice G ne razume + kao znak za sabiranje.
Naravno, skeptik e da prigovori da je Soms morao da pretpostavi
postojanje semantike injenice da govorno lice razume + kao znak za
sabiranje da bi imao ta da redukuje. On e zahtevati deduktivni dokaz, koji
dispozicionalista ne moe da prui. Ali, i ovo je Somsova poenta,
dispozicionalista nije duan da odgovori na skeptikov zahtev zato to

53

semantike injenice nisu primitivne samo pod pretpostavkom metafizikog

tumaenja odnosa odreenja (Fitch 2004: 163). Poto skeptik ne moe da prui
dodatan razlog za sumnju u P1(ii), ishod je sledei: ako odreenje oznaava
odreenje a priori, onda je P2. tano ali ne i P3; ako odreenje oznaava
metafiziko odreenje, onda je P3. tano ali ne i P2 (Soames 1998b: 232).
Da bismo opovrgli Somsovu kritiku, moramo da pokaemo ili da je
metafiziki argument protiv dispozicionalizma validan, ili da skeptik moe da
navede nezavisan razlog za (ii). Evo argumentacije:
i. Soms ne objanjava kako nesemantike injenice odreuju semantike. ak
iako ne moe druge deduktivno da izvede iz prvih, Soms ipak duguje skeptiku
neko objanjenje: puka tvrdnja da postoji odnos metafizike odreenosti nije
dovoljna (Fitch 2004: 164). Drugo, ako se nesemantike injenice proire na ceo
svet, onda je odnos metafizikog odreenja beskorisan kao odgovor na kritiku
dispozicionalizma budui da skeptik moe da pristane na postojanje neke vrste
metafizike zavisnosti izmeu celine nesemantikih i semantikih injenica a da
to ne ugrozi njegovu tvrdnju da injenice o dispozicijama ne odreuju
semantike injenice (Haukioja 2002: 171). Tree, Somsov predlog ima
kontraintuitivnu posledicu da jedna te ista superinjenica svet kao globalna
injenica opravdava razumevanje svih rei za sva govorna lica (Kusch 2006:
119). etvrto, iz postojanja metafizikog odreenja ne moe se izvesti postojanje
semantikih injenica, zato to dva sveta koja sadre iste nesemantike injenice
ostaju identina u pogledu semantikih injenica i onda kada ih ne sadre
(identine su u tome da ih nema). Prema tome, Somsov predlog je prazan jer se
svodi na tvrdnju da su semantike injenice, pod uslovom da ih ima, metafiziki
odreene (Haukioja 2002: 170; Kusch 2006: 119).22

Kritika metafizikog odreenja ne implicira da skeptik ima ovo znaenje odreenja na umu,
kao to veruju Haukioja (Haukioja 2002) i Klencos (Khlentzos 2004: 299-302). Objanjenje sledi u
daljem tekstu.
22

54

ii. Soms tvrdi da argument na osnovu a priori odreenja protiv P1(ii) nema
intuitivnu uverljivost (Soames 1998a: 341; Soames 1998b:232). Ali, zato ne? Zar
ideja da neto u mojoj glavi jeziko pravilo unapred odreuje upotrebu rei
tako to mi govori kako bi trebalo da postupam nije intuitivno uverljiva? A ako
jeste, zato onda nije intuitivno uverljiva i ideja da odnos odreenja implicira
moju svest o jezikom pravilu? Jer, da bih mogao da sledim uputstva koja imam
u glavi, ja moram da znam koja su. I zar onda nije logino (mada ne i uobiajeno)
skeptikovo pitanje o tome koja epistemoloki transparentna injenica o meni
utvruje (navodno primitivnu) injenicu da sledim to pravilo?
Da rezimiram. Ne postoje dva znaenja odreenja u skeptikom izazovu.
Skeptik oekuje od semantikog realiste da objasni intuitivna svojstva znaenja i
navede injenicu koja odreuje znaenje neke rei tako to mi govori kako bi
trebalo da je upotrebim u konkretnim okolnostima. Ideju istog metafizikog
odreenja donosi realista u nadi da e, pokazavi logiku kovarijaciju izmeu
dispozicionalnih i semantikih predikata, moi da objasni odnos izmeu
razumevanja i upotrebe rei. Skeptik dokazuje prvo, da logika kovarijacija
izmeu dispozicionalnih i semantikih predikata ne postoji; i drugo, da istiniti
iskazi o semantikim injenicama ne bi mogli da se dedukuju iz istinitih iskaza o
dispozicionalnim injenicama ak i kada bi logika kovarijacija pomenutih
predikata postojala, zato to su u pitanju razliite vrste injenica. Naime, injenice
o dispozicijama ne mogu da poslue kao razlog i opravdanje za jezike postupke
jer one nisu neposredno dostupne svesti govornog lica.23 U vezi poslednjeg
prigovora, Soms primeuje da bi, ako je tako, Kripke trebalo odmah da odbaci
dispozicionalizam kao potpuno pogrean pristup razumevanju i znaenju
(Soames 1998b: 338).24 Kao to sa pravom primeuje Ahmed (Ahmed 2007: 170),
Kripke upravo to i ini na poetku rasprave o dispozicionalizmu:

23
24

Za neto drugaije objanjenje iste poente vidi str. 64.

Isto primeuje i Milikanova (Ruth Garrett Millikan). Vidi Millikan 1990: 213.

55

[Dispozicionalistiki]

odgovor

trebalo

bi

odmah

da

se

uini

promaenim...Jer skeptik je stvorio atmosferu zagonetnosti u pogledu mog

opravdanja za odgovor 125... Kako [dispozicionalizam] pokazuje...da
je...125 bio opravdan [a ne proizvoljan] odgovor s obzirom na to koja
uputstva sam sebi dao? (Kripke 1982: 23).

2.1.4.2. Blekburnov predlog: proireni dispozicionalizam. Sajmon Blekburn

(Simon Blackburn 1984a) veruje da argument na osnovu konanosti i argument
na osnovu greke nisu delotvorni protiv dispozicionalizma. On smatra da su
dispozicije beskonane: lomljivo staklo ima dispoziciju da se slomi u
beskonanom broju moguih prilika, na beskonanom broju moguih mesta, od
beskonanog broja moguih udaraca. Staklo koje je lomljivo, lomljivo je svuda,
ak i na Alfa Kentauriju, gde nikada nee dospeti (Blackburn 1984a: 289).
Konanost predstavlja problem samo pod pretpostavkom da govorno lice mora
da poseduje dispoziciju koja se manifestuje kao posebna dispozicija za svaki
mogui sluaj sabiranja, bez obzira na to koliko veliki brojevi su u pitanju.
Blekburn smatra da je dovoljno da imamo konaan broj dispozicija koje se
iznova manifestuju kao deo rekurzivne procedure iji input su mali brojevi
(Blackburn 1984a: 289).25 Poto su dispozicije u tom smislu beskonane, ja ne
moram da pruim odgovor na svako pitanje o zbiru dva proizvoljno velika
broja: dovoljno je da iznova, manifestujui postojee dispozicije, dajem odgovor
na pitanja o zbiru dva mala broja, ili brojeva koje bih mogao da saberem kada
bih imao dovoljno vremena. injenica da ne mogu da saberem ogromne brojeve
ne razlikuje se od injenice da staklo ne moe da dospe na Alfa Kentauri: kao to

Na primer, imamo 90 dispozicija da odgovorimo na pitanja o zbiru svih parova brojeva od 0

do 9: 2 na 1+1, 3 na 1+2 itd. Kada sabiram dvocifrene brojeve, ja imam dispozicije da
brojeve zapisujem jedan ispod drugog, da sabiram jednocifrene brojeve u svakoj koloni i da
prenosim ako je zbir vei od devet (Hattiangdi 2007: 23-24). Poto su procedure nesemantiki
definisane, kao dispozicije da se reaguje na fizike nadraaje (cifre i njihov prostorni raspored),
one nisu podlone regresu tumaenja poput jezikih pravila u alogritamskom odgovoru.
25

56

ne poriemo lomljivost staklu zato to ne moe da dospe na Alfa Kentauri, tako

ne poriemo ni beskonanost dispoziciji da sabiramo zato to ne moemo da
saberemo neke ogromne brojeve.
Da bi reio problem dispozicija za greku, Blekburn uvodi novu vrstu
dispozicija, proirene dispozicije, koje se pokazuju u odgovorima koje dajem
nakon vie provera izvrenog sabiranja: ja razumem + kao znak za sabiranje a
ne kvabiranje zato to se moje proirene dispozicije za viestruko proverene
odgovore na pitanja oblika X+Y=? poklapaju sa funkcijom sabiranja, iako moje
dispozicije za neproverene odgovore na pitanja oblika X+Y=? mogu da se
slau sa funkcijom kvabiranja (Blackburn 1984a: 290).26
Preimo na kritike. Blekburn previa da sluajevi lomljivog stakla i
sabiranja nisu analogni u potrebnom smislu. Da bismo proirili dispoziciju
lomljivosti stakla na Alfa Kentauri, mi moramo da izmenimo samo jedan faktor,
fiziku lokaciju stakla, ali ne i dispozicioni sklop stakla. Da bismo proirili
dispoziciju za sabiranje na ogromne brojeve, mi moramo da promenimo samu
dispoziciju za upotrebu +: ukoliko pretpostavimo da je mozak uvean do
veliine Meseca, govorno lice je izmenjeno u toj meri da se menjaju svi relevantni
faktori (Kusch 2006: 275). Sa druge strane, ponovljena sabiranja ne garantuju da
e govorno lice doi do tanog rezultata jer ono moe da ima dispoziciju da
pogreno proverava rezultate sabiranja ili da prihvata rezultate koji nisu tani
(Hattiangadi 2007: 117-118).27

Slino Blekburnu, i Dinet (Ginet 1992) predlae uvoenje meta-dispozicija ija uloga je da
odreuju i klasifikuju dispozicije prvog reda kao razliite manifestacije iste procedure (npr.
sabiranja). Meutim, kako da saznamo koju dispoziciju prvog reda predstavljaju manifestacije
stavljene na raspolaganje meta-dispozicijama? Dodavanje novih dispozicija samo pomera
problem identifikacije znaenja dispozicije.
27 Blekburn ima odgovor: ako dispoziciju posmatramo u kontekstu ostalih dispozicija, kao deo
praktinog projekta, dobiemo potreban kriterijuma za razlikovanje (Blackburn 1984a: 290).
Primera radi, stolar koji kvabira brzo e da uvidi svoju greku jer e primetiti da se delovi stola
koji su dui od 57 centimetara ne uklapaju sa onima koji su krai od 57 centimetara. Blekburnovu
sugestiju dalje je razvio Pol Kots (Paul Coates 1997) sa konceptom celovitog kruga ponaanja.
Celoviti krug ponaanja obuhvata samo one dispozicije ija manifestacija vodi ostvarenju
26

57

2.1.4.3. Dispozicionalni realizam. Si Bi Martin i Don Hejl (C.B. Martin &

John Heil 1998) smatraju da koren argumenta na osnovu konanosti i argumenta
na osnovu greke lei u Kripkeovom pogrenom, empiristikom razumevanju
prirode dispozicija. Autori ukazuju da Kripke iz semantike analize dispozicija
pomou kondicionalnih iskaza kao to je Ako Petar na pitanja oblika X+Y=?
odgovara zbirom dva broja, onda Petar poseduje dispoziciju da upotrebi + kao
znak za sabiranje gde antecedens izraava uslove istinitosti reenice kojom se
Petru pripisuje dispozicija izvlai metafiziki zakljuak da su dispozicije
injenice o vezi izmeu ulnog nadraaja i ponaanja. Realista u pogledu
dispozicija eli da raskine ovu vezu zbog toga to ona svodi dispozicije na
ponaanje i tako proizvodi sve do sada razmotrene tekoe. Osnovna ideja
poznata nam je iz Mekginove teorije sposobnosti: to to Petar ponekada ne
odgovori zbirom na X+Y=? ne znai da Petar nema dispoziciju da sabira, zato
to je neto moglo da omete manifestaciju njegove dispozicije (moda je Petar bio
pod uticajem alkohola ili LSD-a).28 Martin i Hejl veruju da ovim manevrom
mogu da izbegnu problem konanosti: dispozicije su bekonane, ali su Petrove
manifestacije dispozicija konane usled ogranienosti njegovih sposobnosti
(Martin & Heil 1998: 302). Poto dispozicije nisu kondicionalno definisane,
injenica da Petar ne moe da odgovori na pitanja o zbiru ogromnih brojeva ne
implicira da Petar nema dispoziciju da sabira.29

praktine namere govornog lica, dok su dispozicije ije manifestacije naruavaju taj krug one koje
e govorno lice da revidira. Meutim, kako e stolar da zna koji delovi su odgovorni za
neuspeh u projektu sklapanja stola? Da li oni koji su dui ili oni koji su krai od 57 centimetara?
Da bi to znao, stolar bi ve morao da zna koja raunanja su tana, odnosno mora ve nekako da
razlikuje dispoziciju za sabiranje od dispozicije za kvabiranje. Za neto drugaiju verziju iste
kritike poente vidi Toribio 1999: 408-409.
28 Tu ideju i njene manjkavosti deli i Hovijeva (Hohwy 2003) zamisao maskiranih dispozicija:
dispozicije su maskirane kada neto stoji na putu njihove manifestacije. Upueno Hoviju,
skeptikovo pitanje glasi: na osnovu koje injenice znamo da je odgovor 5 na pitanje 68+57=?
manifestacija maskirane dispozicije za sabiranje a ne ne-maskirane dispozcije za kvabiranje?
29 Slino vai i za problem greke: u odreenim okolnostima, Petar moe da pogrei prilikom
sabiranja, ali to ne znai da Petar nema dispoziciji da sabira.

58

Dispozicionalni realizam suoava se sa istovetnim prigovorom kao i

Mekginov predlog. Petrove ograniene sposobnosti takoe su njegove
dispozicije. Kao to je disponiran da na X+Y=? odgovara zbriom dva broja,
Petar moe biti disponiran da pod uticajem LSD-a, ili u sluaju ogromnih
brojeva, ne odgovori uobiajenim zbirom. Ako je to tano, koja injenica o Petru
svedoi da on ima dispoziciju da upotrebljava + kao znak za sabiranje, a ne
LSDbiranje (koja se manifestuje isto kao i dispozicija za sabiranje osim kada je
Petar pod uticajem LSD-a, u kom sluaju je disponiran da na 68+57=?
odgovori 5)? Izgleda da ni realista u pogledu dispozicija ne moe da izdvoji
pravu dispoziciju ukoliko je preutno ne pretpostavi.
2.1.4.4. Idealizacija i ceteris paribus klauzula. Deri Fodor (Jerry Fodor
1990) u svojoj odbrani dispozicionalizma odbacuje kriterijum semantike
normativnosti i priziva nauku kao kredibilnog svedoka protiv argumenta na
osnovu konanosti. Prema njegovom miljenju:
a) Dispozicionalista zavrava svoju odbranu dokazom logike kovarijacije
izmeu dispozicionalnog i semantikog predikata jer:

Primeniti neki termin na stvar koja spada u njegovu ekstenziju znai

primeniti taj termin ispravno; jednom kada si rekao ta ini stolove
ekstenzijom [termina] sto, sigurno je da ne postoji dalje pitanje zato je
ispravno primeniti sto na sto. Stoga, ini se da ako ima redukcionistiku
teoriju semanikih odnosa, onda ne preostaje nikakav posao zasnivanja
normativnosti (Fodor 1990: 135-136).

b) Dispozicionalista ima pravo na idealizaciju u odgovoru na argument na

osnovu konanosti jer se njom koristi poput prirodnih nauka; ako osporimo
dispozicionalizmu pravo na upotrebu idealizacije eo ipso osporili smo i autoritet
prirodne nauke:

59

[S]amo Bog zna ta bi se dogodilo ako bi molekuli i kontejneri zaista

ispunili uslove predviene zakonom idealnog gasa...Ali, da bi zakon
idealnog gasa bio na dobrom glasu meu naunicima, nije neophodno da
znamo ta bi se sve dogodilo kada bi stvarno bilo idealnih gasova.
Potrebno je da znamo samo to (npr.) da bi, kada bi bilo idealnih gasova,
onda, ceteris paribus, njihova zapremina varirala obrnuto od pritiska kojem
su izloeni. Slino...potrebno je da znamo samo to da ako bismo imali
neogranieno pamenje, onda bismo, ceteris paribus, mogli da izraunamo
vrednost m + n za proizvoljne m i n (Fodor 1990: 94-95).

U odgovoru moemo da primetimo nekoliko stvari:

i. Dispozicije mogu logiki kovarirati sa ekstenzijom znaenja neke rei, ali,
za razliku od dispozicija, ekstenzija sadri uslove njene ispravne upotrebe. To
znai da uvid u injenice o ekstenziji podstie na odreenu upotrebu shvaene
rei, to uvid u injenice o okolnostima u kojima je govorno lice disponirano da
upotrebi datu re ne moe da postigne: [Razumeti] da konj znai konj
implicira da bi govorno lice trebalo da bude motivisano da primeni taj izraz
samo na konje (Boghossian 1989: 533). Moda bismo mogli u Fodorovo ime da
repliciramo da normativista neopravdano pretpostavlja da postoji veza izmeu
uvida u injenice o ekstenziji i motivacije da se re upotrebi u skladu sa
odgovarajuim uslovima ispravne upotrebe: sasvim je zamislivo da odreeno
govorno lice razume da re konj znai konj, ali da je upotrebljava da bi oznaio
bikove zato to mu je neki ekscentini bogata obeao 100000 evra ako to ini.30 U
odgovoru na ovu primedbu normativista e da primeti da je motivacija o kojoj je
re semantika, a ne etika ili praktina: ako bogata povue svoju ponudu,

Na takav odgovor panju skreu Boghossian 2005, Gler & Wikforss 2007, Hattiangadi 2007,
Horwich 1998, Miller 2007. Vie rei o ovom problemu bie prilikom rasprave o semantikom
antinormativizmu. Vidi dole str. 66-71.
30

60

govorno lice bie opet motivisano semantikim razlozima (Whiting 2007: 137138).
Ipak, odluujue je to to Fodor previa epistemoloku dimenziju
normativnosti. Na primer, ja odmah i bez oklevanja konja zovem konjem. Kada
bi se znaenje rei konj sastojalo od injenica o tome kako bih upotrebio tu re
u idealnim uslovima, ja ne bih imao neposredan epistemoloki pristup znaenju
jer bih morao da formiram pretpostavke o tome koji su uslovi idealni i kako bih
se ja u njima ponaao. Poto ja de facto ne formiram takve pretpostavke, ve
neposredno i sa velikom merom izvesnosti znam ta odreena re znai, te je
primenjujem odmah i bez oklevanja, tanost dispozicionalizma implicirala bi
neopravdanost naina na koji svakodnevno govorimo (Zalabardo 1997/2002: 284287). Poto je mogunost opravdanja naina na koji svakodnevno govorimo
sastavni deo semantike normativnosti, logika kovarijacija dispozicionog i
semantikog predikata nije dovoljna da bi dispozicionalizam mogao da zadovolji
kriterijum normativnosti.
ii. Sutina Fodorovog prigovora je da ne moramo znati tano kako e se neko
govorno lice ponaati u idealnim okolnostima da bismo mogli da mu pripiemo
neku dispoziciju jer, iako ne znamo tano kako bi se ponaao idealan gas, mi
ipak kaemo da e njegova zapremina varirati sa temperaturom. Ku smatra da
ovo poreenje ne stoji jer mi, iako idealizacije ukljuene u zakon idealnog gasa
ne vae u naem svetu, moemo eksperimentalno da se pribliimo vrednostima
koje taj zakon predvia, dok to nije sluaj sa idealizacijom u pogledu sabiranja,
zato to je jaz izmeu svakodnevnog i sabiranja ogromih brojeva (brojeva u
odnosu na koje je i broj atoma u svemiru mali) toliko veliki da je teko uvideti
kako svakodnevna sabiranja mogu da budu aproksimacije sabiranja sa
ogromnim brojevima. Ko bi to tvrdio bio bi slian nekome ko veruje da je skok u
bazen sa jednog metra visine aproksimacija skoka u centar svemira (Kusch
2006: 101-102).

61

Odbacujui Kuovu kritiku, eng (Kai-Yuan Cheng 2009) istie da je

razlika izmeu idealizacija u nauci i semantici kvanitativna a ne kvalitativna:
mada je stepen udaljenosti svakodnevnog raunanja od sabiranja ogromnih
brojeva vei od udaljenosti stvarnog i idealnog gasa, ipak, kao to nije mogue
da posedujemo neograniene saznajne mo, nemogue je i da uslovi zakona
idealnog gasa budu ispunjeni (da je kontejner potpuno nepropustljiv i da
molekuli ne zauzimaju prostor).31 Ako je ogranienost ljudskih moi dobar
razlog da se govornom licu porekne dispozicija, onda bi trebalo odbaciti i zakon
idealnog gasa zbog veitog jaza izmeu stvarnog i idealnog ponaanja gasova
(Chang 2009: 413).
Odgovor

na

engovu

primedbu

glasi:

idealizacija

semantici

podrazumeva radikalnu izmenu dispozicionalnog sklopa govornog lica, te nije

jasno da li bi i ta dispozicije zamiljenog superinteligentnog stvorenja mogle da
nam kau o postojeim ljudskim dispozicijama. eng moe da pita: ako nas to
to ne moemo da zamislimo kakav bi svet bio kada molekuli ne bi zauzimali
prostor ne spreava da prihvatimo zakon idealnog gasa, zato bi nas onda to to
ne moemo da kaemo kakav bi svet bio kada bismo imali mozak veliine
Meseca spreilo da pripiemo dispoziciju za sabiranje govornom licu (Chang
2009: 414)? Meutim, mi znamo neto o tome kako bi svet mogao da izgleda kada
molekuli ne bi zauzimali prostor: upravo to nam govori zakon idealnog gasa. Ali
ne znamo nita o tome ta bi bilo kada bismo imali mozak veliine Meseca. Sa
druge strane, ak i ako prihvatimo da bismo u tom sluaju mogli da sabiramo
ogromne brojeve, to je isto kao da kaemo da bismo mogli leteti kada bismo
imali krila. To je, dodue, tano, ali ne implicira da smo ptice (Hattiangadi 2007:
23).
2.1.4.5. Optimalni uslovi i ultrasofisticirani dispozicionalizam. Bogosjan
ispituje mogunost da dispozicionalista jednim potezom povue razliku izmeu
jezike umenosti i upotrebe i otkrije logiku kovarijaciju dispozicionalnog i
31

Za drugaiju kritiku Kuovog argumenta vidi Kowalneko 2009.

62

semantikog predikata. Da bi to postigao, dispozicionalista bi trebalo da odredi

optimalne (idealne) uslove za manifestaciju dispozicije, uslove ija ispunjenost
garantuje da e govorno lice ispravno upotrebiti neku re (Boghossian 1989: 533).
Recimo, ako Petar u optimalnim uslovima za sabiranje kae da je 125 odgovor
na 68+57=?, onda bi ja, na osnovu saznanja o ispunjenosti optimalnih uslova,
trebalo da prihvatim njegov odgovor kao ispravan. Poto se razlika izmeu
ispravnih i neispravnih jezikih postupaka svodi na prisustvo ili odsustvo
optimalnih uslova, dispozicionalista mora da odredi optimalne uslove bez
upotrebe semantikih ili intencionalnih pojmova (u suprotnom, ovaj odgovor bio
bi cirkularan).
Ipak, Bogosjan smatra da dispozicionalista ne moe na taj nain da odredi
optimalne uslove zato to su deo tih uslova i pozadinska verovanja. Naime, naa
trenutna verovanja posredovana su celinom pozadinskih verovanja, te je
zamislivo da neko govorno lice konja nazove bikom jer veruje da u okolini
nema drugih ivotinja osim bikova (Boghossian 1989: 539). Zbog toga
dispozicionalista, odreujui optimalne uslove, mora izriito da iskljui neke
grupe pozadinskih verovanja. Da bi to uradio, on mora da ponudi njihov
nesemantiku analizu, a to ne moe jer: a) ono to mu je potrebno jeste upravo
ono to bi njegova analiza trebalo da obezbedi skup naturalistiki odreenih
nunih i dovoljnih uslova za posedovanje odreenog verovanja (Boghossian
1989: 540), i b) potencijalno, postoji beskonano mnogo grupa pozadinskih
verovanja koje mora da iskljui u svojoj analizi (Boghossian 1989: 540).
Aleksandar Miler (Miller 1997, 2003, 2007: 212-216) pokuao je da odgovori
na Bogosjanove argumente formuliui ultrasofisticirani dispozicionalizam. Miler
prvo dijagnostifikuje osnovni problem sofisticiranog dispozicionalizma: to je,
prema njegovom miljenju, cirkularnost u odreenju optimalnih uslova. Na
primer, ako imamo dve grupe verovanja, V1 i V2, pri emu je deo optimalnih
uslova V1 to da je V2 iskljueno, onda dispozicionalista mora ve da ima na
raspolaganju nesemantiku analizu optimalnih uslova za V2, a da bi odredio

63

optimalne uslove za V2, on mora da raspolae nesemantikom analizom

optimalnih uslova za V1. Problem cirkularnosti nezavisan je od problema
potencijalne beskonanosti pozadinskih verovanja zato to se javlja i kod
konanih grupa verovanja.
Miler nastoji da rei problem cirkularnosti pomou Remzi-Luisove tehnike
za analizu teorijskih termina. Luis ovako ilustruje ideju tog analitikog postupka:

Okupljeni smo u sobu za primanje na letnjikovcu; detektiv rekonstruie

zloin. To jest, on predlae teoriju smiljenu da bude najbolje objanjenje
opaenih pojava: smrt gospodina rtve, krv na tapetama, utanje psa
tokom noi, sat koji uri sedamnaest minuta i tako dalje. On poinje priu:
X, Y i Z zaverili su se da ubiju gospodina rtvu. Pre sedamnaest godina, u
rudnicima zlata u Ugandi, X je bio rtvin partner...Prole nedelje, Y i Z
savetovali su se u baru u Redingu...U utorak uvee u 11:17 Y je otiao u
podrum i postavio tempiranu bombu...Sedamnaest minuta kasnije, X je
sreo Z u sobi za bilijar i dao mu olovnu cev...Ba kada je bomba u podrumu
eksplodirala, X je ispalio tri hica u radnu sobu kroz francuski prozor... I
tako pria ide dalje: duga pria....Priajui ovu priu, detektiv je postavio tri
uloge i rekao da su ih igrali X, Y i Z. On je tako odredio znaenje tri
[teorijska] termina X, Y i Z; jer oni nisu imali znaenje ranije, sada ga
imaju, a nita drugo im nije moglo dati njihovo znaenje. Oni su uvedeni
implicitnom funkcionalnom definicijom, tako to im je namenjeno da
imenuju one osobe koji zauzimaju tri uloge (Lewis 1991: 204-205).

Milerova namera je da, po uzoru na Luisovog detektiva, istovremeno definie

sva verovanja ulogom koju ona imaju u grupi verovanja tako to e se referisati
na druga verovanja, koja e i sama biti odreena ulogom u grupi tako to e se
referisati na druga verovanja. Najjednostavnije: recimo da je verovanje V1 da je
konj izazivano prisustvom konja u blizini, a da je verovanje V2 da je bik koji lii na

64

konja izazivano prisustvom bikova koji lie na konje u blizini. Ako bismo ta
verovanja definisali pojedinano, morali bismo da pretpostavimo odreenje
drugog, koje pretpostavlja odreenje prvog. Ali, ako oba istovremeno odredimo
ulogom koju imaju u odreenju para verovanja V1-V2, njihova meuodreenost
nije cirkularna: dispozicionalno i necirkularno odreenje grupe verovanja
mogue je dati zato to odreenje svakog verovanja referie na drugo verovanje,
koje je i samo dispozicionalno odreeno. Odreenje optimalnih uslova za stanje
V1 bilo bi: u okolnostima kada nema V2, govorno lice G imae V1 samo ako su
konji prisutni. Za stanje V2: u okolnostima kada nema V1, govorno lice G imae
V2 samo ako su bikovi koji lie na konje prisutni. Dakle: govorno lice G veruje za
K da je konj = postoji par verovanja V1-V2 takav da e, u okolnostima kada nema
V2, govorno lice G imati V1 samo ako su konji prisutni, i u okolnostima kada
nema V1, govorno lice G imae V2 samo ako su bikovi koji lie na konje prisutni,
i govorno lice G ima verovanje V1. Dalje, govorno lice G veruje za B da je bik koji
lii konja = postoji par verovanja V1-V2 takav da e, u okolnostima kada nema
V2, govorno lice G imati V1 samo ako su konji prisutni, i u okolnostima kada
nema V1, govorno lice G imae V2 samo ako su bikovi koji lie na konje prisutni,
i govorno lice G ima verovanje V2.
Problem potencijalne beskonanosti pozadinskih verovanja je, prema
Milerovom miljenju, analogan misteriji potencijalne beskonanosti primitivnih
mentalnih stanja razumevanja. Slino ve poznatoj primedbi da skeptik mora,
pored puke sumnje u antiredukcionistiko stanovite, ponuditi i neki nezavisan
razlog protiv semantikog primitivizma, Miler smatra da skeptik, osim to tvrdi
da postoji neto problematino u vezi naturalistike redukcije optimalnih uslova,
nije naveo nijedan nezavisan argument u prilog toj tvrdnji (Miller 2003: 86-87).
Kao to je naknadno i sam Miler uoio (Miller 2007), ultarsofisticirani
dispozicionalizam ipak ne moe da rei problem potencijalne beskonanosti
pozadinskih verovanja, to ima posledice i po argument na osnovu cirkularnosti.
Problem je u tome to postavke o potencijalnoj beskonanosti primitivnih

65

mentalnih stanja i potencijalnoj beskonanosti pozadinskih verovanja imaju

razliito teorijsko poreklo: dok je potencijalna beskonanost primitivnih
mentalnih stanja deo intuitivne predstave o razumevanju i znaenju koju smo
nazvali puka semantika, ideja naturalistike redukcije nunih i dovoljnih
uslova razumevanja koji garantuju odsustvo potencijalno beskonanog broja
verovanja to svakako nije. Prema tome, teret dokaza ne lei na skeptiku (Kusch
2006: 110).
Koje su posledice po argument na osnovu cirkularnosti? U naem primeru
baratali smo sa dva verovanja. Meutim, pretpostavka Remzi-Luisove metode je
da je u principu mogue popisati sva potencijalno tetna pozadinska
verovanja, to implicira da je njihov broj konaan. To oigledno nije sluaj jer
gotovo svako verovanje (koliko god bizarno) moe, pod odreenim okolnostima,
da bude deo grupe verovanja koju moramo iskljuiti da bismo definisali
optimalne uslove (Miller 2007: 215-216). U gornjem primeru, moramo iskljuiti
V3 da vanzemaljci dolaze u obliku bikova koji lie na konje, V4 da se konji i bikovi uvek
etaju zajedno, V5 da su bikovi koji lie na konje magarci itd.
2.1.4.6.

Semantiki

antinormativizam.

Vaan

nain

odbrane

dispozicionalizma ini pokuaj da se obori Kripkeova tvrdnja da to gledite ne

ispunjava kriterijum semantike normativnosti. Kritiari ili odbacuju kriterijum
normativnosti ili tvrde da dispozicionalizam moe da ga zadovolji. Najpre emo
razmotriti prigovore iz prve grupe.
Meta kritiara je kanonska interpretacija koju je, u najuticajnijem tekstu
prve faze recepcije Kripkeove knjige, dao Pol Bogosjan. On razlae semantiku
normativnost na dva aspekta:
(I) Normativnost (razumevanja) znaenja kao (uvid u) postojanje uslova
ispravne upotrebe rei:

Pretpostavimo da izraz zeleno znai zeleno. Neposredno sledi da se izraz

zeleno primenjuje ispravno smo na ove stvari (zelene) a ne na one (ne-

66

zelene). injenica da neki izraz neto znai implicira ceo skup normativnih
istina o mom postupanju sa tim izrazom: naime, da je moja upotreba tog
izraza ispravna u primeni na odreene objekte i da nije ispravna u primeni
na neke druge...Drugim reima, pokazuje se da je normativnost znaenja
jednostavno novo ime za poznatu injenicu da...izrazi sa znaenjem
poseduju uslove ispravne upotrebe (Boghossian 1989: 513).

(II) Normativnost razumevanja (znaenja) kao postojanje inherentne motivaciju

govornog lica da shvaenu re upotrebi u skladu sa odgovarajuim uslovima
ispravne upotrebe:

[Razumeti] da konj znai konj implicira da bi govorno lice trebalo da

bude motivisano da primeni izraz samo na konje...[Dispozicionalizam]
mora da pokae kako se [za znaenje konstitutivna] dispozicija moe javiti
kao neto to zovemo uslov ispravne upotrebe, neto to bismo bili inherentno
motivisani da ispunimo (Boghossian 1989: 533).

Osporavajui Bogosjan-Kripkeovu tezu o normativnosti znaenja, kritiari

tvrde da Kripke grei u pogledu odnosa izmeu znaenja i istine (Gler 1999:
124-128; Hattiangadi 2007: 187-188, 190-193; Horwich 1998: 192; Wikforss 2001:
205-207). On pretpostavlja da iz Ako konj razume kao re za konje, onda se
re konj tano primenjuje samo na konje moe da se izvede Ako konj
razume kao re za konje, onda bi trebalo da primeni re konj samo na konje.
Meutim, da bi iz tanosti pojedinih upotreba neke rei mogla da se izvede
jezika obaveza, potrebno je pretpostaviti da je istina vrednost po sebi kojoj
govorno lice treba da tei, to, evidentno, nije sluaj jer je ljudska elja da se
govori istina uslovljena drugim eljama. Zato bi izvod u celini trebalo da glasi:
Ako eli da govori istinu, i ako konj razume kao re za konje, onda bi
trebalo da primeni re konj samo na konje. Meutim, to ne ukazuje na

67

normativnost znaenja. Razmotrimo analogan hipotetiki imperativ: Ako eli

da ode na koncert, i ako ima auto, onda bi trebalo autom da ode na koncert.
Mada injenica da posedujem auto odreuje kako u realizovati svoj cilj, to ne
ispunjava pojam auta normativnou (Wikforss 2001: 205).
Drugo, kritiari priznaju da rei imaju uslove ispravne upotrebe, ali poriu
da su ti uslovi inherentno preskriptivni (Boghossian 2005: 205-209; Gler &
Wikforss 2007; Hattiangadi 2007: 52-60, 179-206; Horwich 1998: 184-196; Miller
2007: 188-191). Naime, Kripke ne uvaava razliku izmeu dva znaenja izraza
normativno. On moe da ima preskriptivno znaenje, kao u primeru moralnog
suda: Treba pomagati siromanima, ali moe i da oznaava standard prema
kom se neto meri ili ocenjuje: standardni metar u Parizu je norma ili standard
prema kom sam ja visok 1, 85 metara. Poenta je u tome da je znaenje
normativno u drugom ali ne i u prvom smislu: da konj znai konj implicira
postojanje razlike izmeu ispravne i neispravne upotrebe rei konj, ali ne
implicira postojanje inherentne motivacije da se konji nazovu konjima. Dok je
u sluaju moralnog suda inherentna motivacija govornog lica da postupi u
skladu sa njim teorijski uverljiva pozicija, u sluaju semantikog suda nije: moje
razumevanje rei konj kao izraza koji oznaava konje nee me motivisati da
upotrebim tu re u skladu sa njenim znaenjem ako moj sin, iz ko zna kog
razloga, plae na zvuk rei konj, ili ako mi neki siledija zapreti da e me ubiti
ukoliko re konj ne upotrebim da bih oznaio bikove. injenica da upotrebe
neke rei mogu da se svrstaju u ispravne i neispravne jeste preskriptivnonormativna isto koliko i injenica da predmeti mogu da se svrstaju u one koji
jesu i one koji nisu stolovi (Gler & Wikforss 2007).
Tree, kritiari smatraju da Kripke ne razlikuje dva smisla ispravnosti:
jedan je ispravnost kao tana primena, drugi ispravnost kao primena u skladu sa
znaenjem (Gler 1999: 121-123; Millar 2002: 60-62; Wikforss 2001: 205-206). Tu
razliku moemo da objasnimo poznatim primerom koji daje Tajler Berd (Tyler
Burge 1979): ako Petar veruje da re artritis oznaava bolove u udovima ili u

68

zglobovima, on grei u drugom smislu zato to artritis oznaava samo bolove

u zglobovima. Ako Petar ode kod lekara i kae da je doao zbog artritisa
mislei na bol u udu, on upotrebljava re neispravno u oba smisla: niti je istina
da ima artristis, niti artritis oznaava bolove u udu. Ako Petar kae lekaru da
je doao zbog artritisa mislei na bol u zglobovima, onda Petar ne grei u
prvom ali grei u drugom smislu: on je rekao istinu, iako nije upotrebio re u
skladu sa njenim znaenjem. Ako Petar ode kod lekara i kae da je doao zbog
artritisa mislei na bol u udu, a lekar koji zna ta artritis znai zakljui da
Petra bole zglobovi, onda lekar grei u prvom ali ne i u drugom smislu. Poto ne
razdvaja dva znaenja ispravnosti, Kripke ne moe da objasni mogunost
neistinite tvrdnje koja ima znaenje: mereno njegovim kriterijumom, im je neka
tvrdnja neistinita, ona je i besmislena (Wikforss 2001: 205).
Ishod kritike Bogosjanove interpretacije semantike normativnosti stavlja
nas pred izbor: moemo da se pridruimo odbrani Bogosjanove interpretacije
(Whiting 2007, 2009, 2013; Connelly 2012; Fennell 2013), a moemo i da
ostanemo po strani. Razmotrimo te dve opcije.
Prva primedba se zasniva na uvidu da je odnos izmeu skupa ispravnih
primena neke rei i predmeta na koje se ta re ispravno primenjuje deskriptivan, a
ne normativan: tano je da se zeleno primenjuje ispravno jedino na zelene
stvari, ali ovo je samo injenica o odnosu izmeu jezika i sveta liena
normativnih implikacija. Branilac normativnosti mogao bi da odgovori da
pomenuta primedba previa razliku izmeu same ispravnosti i svojstava koja
konstituiu ispravnost (Rosen 2001: 619-620). Odreeno svojstva ili injenicae
mogu da budu normativno nevine, a da, istovremeno, njihovo postojanje ini
normativni standard u kontekstu neke aktivnosti. Uzmimo za primer aktivnost
postizanja trojke. injenica da je lopta koju je koarka bacio iza linije od 6,75
metara prola kroz obru, iako sama po sebi normativno nevina, u kontekstu
koarkake igre ini normativni standard: koarka radi neto ispravno u
kontekstu igranja te igre. Slino, to to govorno lice G kae za zelenu stvar da je

69

zelena (proizvodi odreeni zvuk u prisustvu predmeta odreene boje) jeste

normativno nevina injenica o G-ovom jezikom postupku, ali u kontekstu
govora na srpskom jezika (jeziku na kom re zeleno znai zeleno a ne crveno), ta
injenica ima normativnu dimenziju jer je G-ov postupak ispravan (Fennell 2013:
4; Whiting 2009: 539).
Odgovarajui na ovaj protivargument, antinormativista moe da se pozove
na pouku druge kritike: injenine kategorizacije mogu da imaju normativne
posledice, ali to ne znai da su one same po sebi normativne. Ukoliko bi to tvrdio,
on bi opet pomeao stvari, jer normativistu ne zanima razlika izmeu injenica,
ve razlika izmeu normativnih posledica tih injenica. Na primer, ja ne mogu
biti pilot MIG-a ako sam vii od 1,85 metara. Normativistu ovde ne zanima da li
sam ja vii od 1,85 metara, ve da li sam podoban da budem pilot MIG-a ili
nisam. Prva razlika moe da se identifikuje bez normativnog standarda, druga
ne moe. Neki opisi svojstava ili injenica ne mogu se bez gubitka redukovati na
ne-normativne: razlika izmeu dvojke i trojke ne moe se bez gubitka
opisati kao razlika izmeu ubacivanja lopte sa udaljenosti vee od 6,75 metara u
obru i ubacivanja lopte u obru sa udaljenosti koja je manja od 6,75 obru,
ukoliko u pozadini ne stoji normativni standard koarkake igre. Na dalju
primedbu da su jezike obaveze koje proistiu iz normativnosti znaenja tek
hipotetike jer su uslovljene postojanjem drugih relevantnih faktora u vezi
govornog lica (elja, verovanja, namera), normativista moe da tvrdi da se
jezike obaveze razlikuju od praktinih. Na primer, iz moje elje da ne pokisnem
sledi praktina obaveza izraena hipotetikim imperativom: ako ne eli da
pokisne, nemoj da izlazi napolje kada pada kia. Meutim, ako se moje elje
promene pa ja ipak odluim da izaem na kiu, ne sledi da sam postupio
neispravno. Sa jezikim obavezama je drugaije jer one ne zavise na isti nain od
moje elje da govorim istinito: ak i ako nemam elju da kaem istinu pa
namerno upotrebim re mimo njenog znaenja (kaem za crvenu stvar da je
zelena), i dalje stoji da sam postupio neispravno (Whiting 2007: 139).

70

Na treu kritiku normativista moe da odgovori nudei reinterpretaciju

teze o normativnosti znaenja, sa ciljem da prui odreenje koje e uvaiti
razliku izmeu netane i neispravne upotrebe rei (Glock 2005; Fennell 2013;
Millar 2002, 2004). U najpoznatijem primeru takve reinterpretacije, Milar
predlae da semantiku greku odredimo kao nesuklaenost izmeu ono to
kaemo kada upotrebimo neku re i onoga to nameravamo da kaemo
upotrebljavajui istu re (Millar 2002: 63, 69; 2004: 163). Poboljani predlog glasio
bi: ako namerava da kae da je trava zelena, onda treba da upotrebi re
zeleno u opisu trave ako i samo ako zeleno znai zeleno. Nevolja je to nas
ovo vraa poznatoj tekoi: semantika obaveza proistie iz namera govornog
lica a ne iz znaenja (Whiting 2013: 14). Osim to odstupa od BogosjanKripkeove

interpetacije,

nije

izvesno

da

ovaj

pokuaj

reformisanja

normativistike ortodoksije moe da izdri standardne kritike.

Druga mogunost je da se na kritike normativistike ortodoksije uopte ne
odgovara. Naime, najzanimljivije od svega je to mi nismo neposredno
zainteresovani za ishod rasprave izmeu normativista i antinormativista. Kritike
Bogosjanove interpretacije ne mogu da odbrane dispozicionalizam jer njegova
intepretacija previa epistemoloku dimenziju normativnosti. A kljuan
momenat skeptike kritike dispozicionalizma upravo je epistemoloki: ak i
kada bi nekako sadrale sve sluajeve ispravne upotrebe neke rei, dispozicije ne
bi mogle da nam kau kako bi trebalo da je upotrebimo (Gampel 1997: 225-231;
Kusch 2006: 19, 50-93; Zalabardo 1997/2002: 284-288). Sa druge strane, ni
ozbiljnost primedbi upuenih normativnosti redukovanoj na metafiziku
dimenziju ne treba da nas brine, zato to je zamisao znaenja kao ekvivalenta
uslovima ispravne upotrebe sastavni deo intuitivne slike jezika (puke
semantike) koju dispozicionalista pokuava da uoblii u redukcionistiku
semantiku teoriju.
2.1.4.7. Teleosemantika. Rut Milikan (Millikan 1984, 1990) formulisala je
teleosemantiku teoriju znaenja, unutar koje nastoji da odgovori skeptiku

71

redukujui semantiku normativnost na bioloku svrhu. Osnovna ideja je

sledea: kao to srce radi ono to bi trebalo ako ispunjava svoju svrhu
pumpajui krv u telo, tako i na semantiki aparat radi ono to bi trebalo ako
ispunjava svoju bioloku svrhu. A ako je ne ispunjava, onda on ne radi ono to
bi trebalo. Tako smo dobili kriterijum za razlikovanje ispravne od neispravne
upotrebe neke rei (Millikan 1990: 329).
Bioloke svrhe ne utelovljuju nameru stvaraoca kao, na primer, alati. I eki
je napravljen sa svrhom, i on radi ono to bi trebalo ako ispunjava svoju svrhu, i
on moe prestati da funkcionie. Ali, poto je mera njegove svrhe namera
stvaraoca, skeptik moe da se zapita: koja injenica o stvaraocu potvruje da je
njegova namera prilikom stvaranja ekia bila to a ne ono? Sa srcem je drugaije.
Da bismo opisali njegovu funkciju, nije nam neophodan semantiki materijal.
Svrha srca je proizvod evolucionog dizajna. Srce se tokom istorije prirodnog
odabira razvilo u organ ija svrha je da pumpa krv pa su stvorenja sa boljim
srcem imala prednost u evolucionoj utakmici. Naravno, osnovne bioloke svrhe
nisu neposredno epistemoloki transparentne. Muica moe da sledi sloena
pravila ponaanja sa biolokom svrhom reprodukcije, iako ona ne zna da ih
sledi. Ipak, uroenost biolokih svrha ne iskljuuje uenje: pile se ne raa sa
dispozicijom da sledi majku ve je razvija vremenom. No, uloga oba faktora
predviena je evolucionim dizajnom (Millikan 1990: 330).
Ljudi, za razliku od ivotinja, mogu sebi da predstave svoje svrhe i da ih
kao takve ispune. Eksplicitne ljudske svrhe ukorenjene su u osnovnim
implicitnim svrhama (u supotnom suoili bismo se sa problemom regresa
interpretacije predstavljenih svrha). Zato je specifino ljudska sposobnost
formiranja pojmovnih predstava okoline, logikih odnosa izmeu tih predstava i
prenoenja informacija drugim jedinkama ljudske vrste rezultat nae evolucione
istorije, ija funkcija (bioloka svrha) je produetak borbe za opstanak drugim
sredstvima. Stoga, nae razumevanje + kao oznake za sabiranje odreeno je
evolucionim dizajnom i iskustvom: mi razumemo isto ono to i drugi ljudi sa

72

istom vrstom kognitivne aparature, koji su proli istu vrstu aritmetike obuke
(Millikan 1990: 342).
U komentaru treba istai sledee:
i. Tvrdnja da je naa sposobnost da predstavljamo svet ishod evolucione
istorije ni ne dotie skeptiki problem. Zato skeptik ne bi mogao da tvrdi da
smo mi evoluirali tako da se uspeno snalazimo u svetu bez sposobnosti da ga
predstavljamo u skladu sa uzusima semantike zasnovane na uslovima istinitosti
(Hattiangadi 2007: 128)?
ii. Teleosemantika nije teorijski razvijen oblik puke semantike. Kategorija
bioloke svrhe preuzima ulogu semantike normativnosti, ali ne pretenduje da je
zameni u izvornom obliku. injenice o osnovnim biolokim svrhama ne mogu
da odrede znaenje i njegovu normativnost po kroju realistiko-skeptikog
dijaloga, prevashodno zato to nisu neposredno epistemoloki dostupne.
Drugim reima, bioloke svrhe ne impliciraju svest o normama, te zato nisu deo
samorazumevanja uesnika u normiranoj jezikoj igri. Kao to primeuje Dejvid
Blur (Bloor 1997: 154), to priznaje i Milikanova kada u ranijem tekstu karakterie
svoje funkcionalistiko stanovite kao kvazi-normativno (Millikan 1984:5).
iii. Upotreba kategorije bioloke svrhe u objanjenju jezikog ponaanja
pretpostavlja socijalno okruenje. Jer, da bi kategorija bioloke svrhe mogla
makar da igra ulogu semantike normativnosti, ta uloga mora biti prethodno
definisana. U pozadini mora da stoji splet uverenja i vrednosti zahvaljujui
kojima mi prvo cenimo i vrednujemo ljudski ivot, onda ulogu koje srce igra u
njegovom odravanju, i tek na kraju sranu funkciju pumpanja krvi (Kusch 2006:
73). Onog trenutak kada je saznata i smetena u drutveni kontekst, bioloka
injenica prestaje da bude samo bioloka i dobija drutvenu dimenziju. Tek tada,
kao deo kulture, ona moe biti deo objanjenja ljudskog ponaanja (Bloor 1997:
105).

73

2.2. Skeptiko reenje

Kripke-Vitgentajn ne eli da ostavi ideju znaenja skeptiku na milost i

nemilost. Poto smo analizom naknadno predloenih direktnih reenja utvrdili
da nijedno ne uspeva da preivi golgotu skeptikog argumenta, vreme je da se
okrenemo skeptikom reenju. Premda je nemogue u potpunosti prikriti
sopstvenu

interpretacionu

nameru,

ja

nastojati

da

to

neutralnije

rekonstruiem ovo reenje, drei se pri tom iskljuivo Kripkeovog teksta.

Glavnu bitku za interpretaciju skeptikog reenja privremeno odlaem za
sledea poglavlja.
2.2.1. Strategija skeptikog reenja: antiskeptiki gambit. I dalje suoen sa
neveselim izgledima poraavajueg zakljuka da je itav jezik besmislen, Kripke
predlae iznenaujui, antiskeptiki gambit: prihvatiemo skeptiki zakljuak i
rtvovati semantike injenice kako bismo, u sledeem potezu, spasili ideju
znaenja. Njegova zamisao je da skeptiki zakljuak iskoristi radi reenja
skeptikog paradoksa, i to tako to e na ruevinama semantikog realizma
izgraditi nova koncepcija jezika ili makar jednog njegovog dela. U tom duhu,
Kripke primeuje sledee:
[V]rednost skeptikog argumenta velikim delom sastoji se upravo u tome
to je on pokazao da se uobiajena [jezika] praksa, ako je uopte treba
nekako braniti, ne moe odbraniti na jedan odreeni nain. Skeptiko
reenje moe takoe da ukljui...skeptiku analizu ili objanjenje
uobiajenih uverenja [u pogledu znaenja] ne bi li se opovrgla njihova
[prividna] metafizika apsurdnost (Kripke 1982: 66-67).32
Kripke smatra da antiskeptiki gambit nije bez presedana u istoriji filozofije. Pre Vitgentajna, i
Dejvid Hjum (David Hume 1983) je stavio u sumnju neka naa naoko neporeciva uverenja.
Obojica dovode u pitanje odreenu vezu izmeu prolosti i budunosti: Vitgentajn semantiku
vezu izmeu prolog razumevanja neke rei i njene budue upotrebe, Hjum uzronu vezu
izmeu prolih i buduih dogaaja, i induktivnu logiku vezu izmeu prolosti i budunosti.
32

74

2.2.2. Dametov trag: od Traktatusa ka Filozofskim istraivanjima.

Spvnje ideje znaenja Kripke poinje pozivjui se n Dmetovu (Michael
Dummett) krkterizciju rzlike izmeu Vitgentajnove koncepcije jezik i
znenj koju nalazimo u Traktatusu i one koju nalazimo u Filozofskim
istrivnjim. Anlizirjui Vitgentjnovo pozno poimnje mtemtike i logike,
Dmet pie:

Mi uimo znenje [rei] vebjui njihovu upotrebu, a to znai da smo

obuavani da [ih upotrebljavamo] u odreenim situacijima...Mi ne moemo
izvui iz ovog vebnj vie nego to smo u njeg uneli, i pod uslovom d
se ne bvimo klsom odluivih stvov, pojmovi istine i neistine ne mogu
da poslue u opisu obuke kojoj smo podvrgnuti...Stog opte objnjenje
znenj koje se sutinski oslnj n pojmove istine i neistine (ili bilo kojih
drugih istinitosnih vrednosti) nije isprvn form z objnjenje znenj...i
j verujem d Istrivnj implicitno sdre odbcivnje klsinog
(relistikog) Frege-trkttusovskog gledita prema kom je nvoenje

Hjumov skeptiki argument pokazuje da ni logika ni iskustvo ne mogu da opravdaju nae

verovanje da e, na primer, vatra i ubudue uzrokovati toplotu. Hjumovo skeptiko reenje
sadri, pored priznanja da naa svakodnevna oekivanja ne mogu racionalno da se opravdaju,
skeptiko objanjenje njihovih uzroka: prema Hjumovom miljenju, osim nae navike da
povezujemo dogaaje i pojave odreenih vrsta, nita druge ne spaja vatru i toplotu. Dord
Barkli (George Berkeley) prua jo pouniji primer. On izaava prividno apsurdnu sumnju u
postojanje materije, kao to Vitgentajn izraava nita manje apsurdnu sumnju u postojanje
znaenja. Meutim, i to je ono to povezuje Vitgentajnov i Barklijev postupak, Barkli ne dovodi
u pitanje zdravorazumska verovanja o materiji, jer se ona zapravo i ne tiu postojanja tako
neega kao to je filozofski pojam materije. Skeptika analiza svakodnevnog govora otkriva da je
materija, u stvari, ideja usaena u moju svest nezavisno od moje volje: kada kaem Sto je u sobi
i onda kada ja nisam, ja ne mislim da postoji nezavisna materijalna stvarnost u vidu stola, ve da bih
ja, kada bih se nalazio u sobi, imao ideju stola u glavi ili, da ga neko drugi ili Bog opaa (Barkli 1977: 3637). Kripke smatra da je zajedniki cilj Barklijeve i Vitgentajnove skeptike analize da se obian
jezik oslobodi od metafizikih nanosa filozofskog tumaenja i da se tako, uprkos prividnom
nedostatku teorijskog legitimiteta, ouva nae pravo na njegovu svakodnevnu upotrebu (Kripke
1982: 62-70).

75

uslov istinitosti opt form objnjenj znenj (Dummett 1959: 347

348).

Osnovne postavke Vitgentajnovog Traktatusa (Wittgenstein 1987) dobro su

poznate: rei predstavljaju predmete; reenice predstavljaju mogue injenice;
ako predstavljena injenica postoji reenica je istinita, ako ne postoji onda nije;
kao to vie rei ini reenicu tako i vie predmeta ini injenicu; odnosi izmeu
rei u reenici odslikavaju odnose izmeu predmeta u injenici; odnos
odslikavanja omoguava zajednika logika forma jezika i sveta; itd.
Okvir za takvo gledite ini temeljna ideja Traktatusa, jednako dobro
poznata i gotovo trivijalna teza da deklarativne reenice crpe znaenje iz svojih
uslova istinitosti, na osnovu odnosa korespondencije sa odgovarajuim
injenicama. A ipak, ini se da ba ta, na prvi pogled bezazlena i nesporna, ideja
mora da bude rtvovana u antiskeptikom gambitu. Jer, ako prihvatimo da
znaenje reenice Petar razume + kao znak za operaciju sabiranja zavisi od
postojanja odgovarajue injenice o Petru, i ako prihvatimo da je skeptik
pokazao da takva injenica ne postoji, onda smo prinueni da zakljuimo da
reenice koje upotrebljavamo da bismo svojim i tuim reima pripisali odreeno
znaenje ne znae nita! Zato Vitgentajn predlae da korenito promenimo
ugao gledanja i oprostimo se od nasleene slike jezika.
Kripke smatra da je kljuan uvid Vitgentajnovih Filozofskih istraivanja to
da reenice ne crpe znaenje iz uslova istinitosti, ve iz uslova opravdane upotrebe i
specifine uloge u svakodnevnom ivotu.33 Saeto, Kripke-Vitgentjnov diktum
glsi: Ne tri entitete ili injenice koje odgovrju...pojedinim tvrdnjm,

Kripke naizmenino koristi izraze assertability conditions i justification conditions. On

napominje da je nedostatak prvog izraza u tome to upuuje na to da deklarativne reenice (i
tvrdnje koje one izraavaju) imaju privilegovan poloaj u jeziku, iako Vitgentajn to porie od
poetka Istraivanja. Zbog toga Kripke dodaje da je bolje da govorimo o uslovima u kojima se
neki potez (oblik jezikog izraza) upotrebljava u jezikoj igri (Kripke 1982: 73-74). Prema mom
miljenju, izraz uslovi opravdane upotrebe najtanije prenosi Kripkeovu ideju.
33

76

ve pogledj okolnosti u kojim izgovr te tvrdnje...i korist koju im kd ih

izgovori u tim okolnostim (Kripke 1982: 77). Obrt ka uslovima opravdane
upotrebe omoguava Kripkeu da zaokrui antiskeptiki gambit. Evo i kako.
U novom semantikom reimu, reenice koje upotrebljavamo da bismo
svojim i tuim reima pripisali znaenje ne moraju da odgovaraju nezavisno
postojeim injenicama (o odreenom govornom licu) da bi imale legitimnu
ulogu u svakodnevnoj jezikoj komunikaciji. S poetka neugodan ustupak
uinjen skeptiku sada se pokazuje kao taktiki manevar. Tano, nema injenica
koje zasnivaju znaenje bilo ijih rei. Ali, one nisu ni potrebne jer znaenje
tvrdnje da Petar razume + kao znak za operaciju sabiranja zavisi od
svakodnevnih okolnosti opravdane upotrebe i svrhe sa kojom je ta tvrdnja
izreena:

Sve to je potrebno da bi se opravdale tvrdnje da neko neto razume jeste

da postoje grubo odredive okolnosti u kojima one mogu opravdano da se
upotrebe, i da igra [izricanja tih tvrdnji] pod tim uslovima ima odreenu
ulogu

naim

ivotima.

Nikakva

pretpostavka

da

injenice

korespondiraju tim tvrdnjama nije potrebna (Kripke 1982: 78).

Pitanje je ta ini uslove opravdane upotrebe reenica koje govore o znaenju

neijih rei?
2.2.3. Uslovi opravdane upotrebe I: jedna osoba posmatrana u izolaciji.
Kripke poinje svoj odgovor analizom uslova opravdane upotrebe onih reenica
koje govore o znaenju rei nekog govornog lica kada je ono posmatrano kao
izdvojeno od jezike zajednice. Pretpostavimo da je Petar u takvoj situaciji;
Kripkea zanima pod kojim uslovima Petar ima pravo da kae Ja razumem +
kao znak za sabiranje?
Prvo to pada u oi je da skeptiki paradoks ne ugroava nau
svakodnevnu jeziku aktivnost: mi bez oklevanja i bez opravdanja odgovaramo na

77

pitanja o zbiru dva broja. Bez opravdanja, zato to svaki pokuaj da objasnimo
razloge ponuenog odgovora moe da se osujeti skeptikim argumentom
(Kripke 1982: 87). A ipak, kada Petar na 68+57=? odgovori 125, mi ni ne
oekujemo da on prui opravdanje za svoj odgovor. Zato? Zato to je to deo
svakodnevne upotrebe jezika; mi dozvoljavamo govornim licima da izaze svoje
razumevanje i da poloe pravo na ispravnost svojih jezikih postupaka bez
ikakvih (dodatnih) uslova, osim njihove jezike sklonosti da kau to: On je, po
definiciji, ovlaten da, bez daljeg opravdanja, da odgovor koji mu se uini kao
prirodan i neizbean (Kripke 1982: 88).
Ako posmatramo govorno lice izvan konteksta jezike zajednice, te se
ograniimo iskljuivo na injenice o njegovim mentalnim stanjima i njegovom
ponaanju, ovo je sve to moemo da kaemo o uslovima opravdane upotrebe.
Nevolja se moe nazreti: ako su Petrove jezike sklonosti jedina mera njegovog
postupanja, onda ne postoje okolnosti u kojima Petar moe da pogrei. Jer,
pouka skeptikog argumenta je da nijedna injenica o Petru ne moe da odredi
razliku izmeu odgovora koje je Petar sklon da prui na pitanja o zbiru dva
broja u uobiajenim i u okolnostima u kojima, recimo pod uticajem LSD-a, odlui
da promeni raniju semantiku nameru i pone da kvabira, ili ak da nasumice
izgovara brojeve. To svakako nije u skladu sa svakodnevnom jezikom praksom,
jer Petar moe da pogrei i mi imamo pravo da ga ispravimo. Pod kojim
uslovima?
2.2.3. Uslovi opravdane upotrebe II: jezika zajednica. Situacija se
potpuno menja ako u obzir uzmemo injenicu da je Petar lan jezike zajednice,
zato to e tada postojati okolnosti u kojim e druga govorna lica imati pravo da
ga isprave. Da bismo videli o emu je re, zamislimo jednu pedagoku
situaciju. Pretpostavimo da Petar ima sedam godina i da u koli ui da sabira. U
kojim okolnostima e uitelj prosuditi da je Petar savladao operaciju sabiranja?
Uobiajeno, uitelj oekuje da Petar konstantno prua tane odgovore na pitanja
o zbiru vrlo malih brojeva, kao to su 2+3=? ili 1+2=?. Ako uspe, uitelj e

78

mu postavljati tee zadatke koji ukljuuju vee brojeve. Iako e Petar ee

greiti, uitelj s poetka i ne oekuje vie od nekoliko tanih odgovora, ali
oekuje da, onda kada grei, Petar vidno pokuava da primeni prepoznatljivu
proceduru sabiranja. Ali, odakle uitelju pravo da sudi o Petrovim odgovorima i
procedurama koje Petar sledi?
Kripkeov odgovor glasi: jedini izvor uiteljevog prava na tvrdnju da Petar
razume + kao znak za operaciju sabiranja jeste njegovo uverenje da je Petar u
dovoljno sluajeva na pitanje o zbiru dva broja dao odgovor (sledio proceduru) koji bi i on
sam dao (sledio) (Kripke 1982: 90). Slino vai i za odrasla govorna lica: ako neko
za koga smatram da zna da sabira (zato to daje iste odgovore koje bih i ja dao)
iznenada pone da daje odgovore koji radikalno odstupaju od onih koje sam ja
skon da pruim, onda u da prosudim da moj sagovornik vie ne sledi pravilo
koje je ranije sledio. Iz ovih zapaanja Kripke izvlai opti nacrt uslova
opravdane upotrebe za reenice kao to je Petr rzume + ko znk za
operciju sbirnj:

Dons ima uslovno pravo da, podvrnut ispravkama drugih, kae J plus
rzumem kao re za sbirnje kada god je uveren sada znam da
nastavim! da moe da prui ispravne odgovore u novim sluajevima; i
on je ovlaen, opet uslovno i podvrgnut ispravkama drugih, da prosudi da
je njegov novi odgovor ispravan jednostavno zato to je to odgovor koji
je on sklon da prui. Ove sklonosti (i Donsova opta sklonost da veruje
da sad zna i njegova posebna sklonost da prui odreene odgovore na
odreena pitanja o zbiru) treba smatrati primitivnim. Njih ne treba
pravdati Donsovom sposobnou da tumai sopstvene namere ili bilo ta
drugo. Ali Smit ne mora da prihvati Donsov autoritet u ovim stvarima:
Smit e prosuditi da Dons razume plus kao re za sabiranje samo ako
proceni da se Donsovi odgovori na odreena pitanja o zbiru slau sa
odgovorima koje je on sklon da prui, ili, ukoliko se povremeno ne slau,

79

ako moe protumaiti [Donsovo ponaanje kao da on] makar sledi

odgovarajuu proceduru...Ako Dons stalno daje odgovore koji se ne slau
(u ovom irokom smislu) sa Smitovim odgovorima, Smit e prosuditi da on
ne razume plus kao re za sabiranje. ak i ako je Dons razumeo [+ na
taj nain] u prolosti, sadanja odstupanje e da opravda Smitov sud da je
prestao to da ini (Kripke 1982: 90-91).

Svaki pojedinac koji pretenduje na status umenog korisnika znaka + mora da

proe opisani test u svojoj jezikoj zajednici. Da bi mu zajednica pripisala
razumevanje znaka +, on mora u dovoljnom broju sluajeva da prui odgovor
sa kojim se zajednica slae (naroito kada su pitanju mali brojevi); ili, kada grei,
on mora vidno da nastoji da sledi proceduru koju zajednica sledi. Ali, odakle
zajednici pravo da arbitrira?
Kripke smatra da opisana jezika igra postoji i da se odrava iskljuivo
zahvaljujui goloj injenici da se nai primitivni odgovori na pitanja o zbiru dva broja
uglavnom slau. Kada odgovorimo 125 na 68+57=?, nae oi jesu zatvorene
(tj. ne postoji opravdanje za taj odgovor), ali su zatvorene na isti nain, tako da
uglavnom niko od nas ne vidi 5 kao ispravan odgovor. Skup odgovora u
pogledu kojih se lanovi jezike zajednice slau i njihova isprepletenost sa
svakodnevnim aktivnostima ini zajedniki oblik ivota.
Tri dalja objanjenja su neophodna. Prvo, skeptiko reenje preokree
uobiajeni redosled objanjenja naeg slaganja u jeziku. Skeptikova pouka je da
ne moemo rei da svi odgovaramo tako kako odgovaramo na 68+57=? zato
to svi razumemo pojam sabiranja na isti nain. Slaganje naih odgovora nije
podlono objanjenju: ono mora biti prihvaeno kao dati oblik ivota (Kripke
1982: 97-98). Drugo, kada se ne bismo slagali na opisani nain, jezika zajednica
bi se pretvorila u Vavilonsku kulu a govor o znaenju bi izgubio svrhu. Koja je to
svrha? Vratimo se gornjem primeru. Izvan pedagoke situacije dete nikada ne bi
moglo da naui da sabira jer ne bi postojao nain da razlikuje ispravne i

80

neispravne odgovore. Unutar pedagoke situacije, ono je oslonjeno na autoritet

uitelja koji pred njim zastupa zajednicu kojoj obojica pripadaju i, u konkretnom
sluaju, njeno razumevanje znaka +. Slino vai i za odrasla govorna lica.
Upotrebljavajui reenice koje govore o znaenju neijih rei, mi utiemo na
drutveni svet: pripisujui Petru razumevanje znaka +, mi mu dodeljujemo
drutveni status umenog i pouzdanog partnera u svakodnevnim situacijama
koji ukljuuju upotrebu + (npr. trgovina). Uoptenije reeno: pripisujui Petru
razumevanje znaka + , mi izraavamo odnos prema njemu kao jednom od
nas. I tree, lanstvo u zajednici uvek je uslovljeno ponaanjem govornog lica.
Kripke istie da ulogu reenica o razumevanju i znaenju ne vidimo na pravi
nain ako ih tumaimo po uzoru na kondicionalne iskaze poput Ako Petar
razume + kao znak za sabiranje, onda e on na 68+57=? da odgovori 125.
U tom obliku, izgleda kao da te reenice zahtevaju odbaeno mentalno stanje
razumevanja koje garantuje da e Petar da odgovori 125. Stvar je bitno
drugaija ako se usredsredimo na uslove opravdane upotrebe kontrapozitivnog
oblika kondicionalnog iskaza: Ako Petar ne odgovori 125, onda nemam
pravo da mu pripiem razumevanje znaka + i lanstvo u jezikoj zajednici.
Naravno, ako smo prosudili da Petar razume +, mi oekujemo da on odgovori
125. Meutim, to znai samo da mi imamo pravo da opozovemo raniji sud
ukoliko Petar odstupi od upotrebe + koja je uobiajena u naoj zajednici.
2.2.4. Argument protiv privatnog jezika. Za razliku od tradicionalnih
tumaenja argumenta protiv privatnog jezika koja se spore oko toga kakav je to
jezik i zato je po Vitgentajnu nemogu, a spor vode nezavisno od rasprave o
sleenju pravila Kripke smatra da je argument protiv privatnog jezika
posledica skeptikog odgovora na pitanje kako je bilo kakav jezik mogu.
Kao to smo videli, ako zmislimo Petr izolovnog od zajednice, ond e
uslovi opravdane upotrebe za reenicu Petr rzume + ko znk za
sbirnje biti identini uslovim pod kojim bi sam Petr mogo da kae: J
rzumem + ko znk za sbirnje. Meutim, tada se gubi rzlik izmeu

81

onog to Petr rzume i onog to Petr veruje d rzume. Posledic je d nema

pravilnog rzumevnja, time ni rzumevnja uopte. Poto je prisustvo jezike
zajednice uslov mogunosti postojanja razlike izmeu ispravnog i neispravnog
odgovora, u tom smislu da drugi lanovi mogu proveriti da li se pojedini
odgovori koje neko govorno lice daje slau sa njihovim, sledi da je jezik koji bi
govorila samo jedna osoba nemogu.34

Iznenaujue, Kripke ne misli da iz ovog argumenta sledi da osoba koja je fiziki izolovana od
roenja ne moe da govori jezik. Jer, mi moemo da prihvatimo tu osobu kao lana nae
zajednice, ukoliko ona ispunjava nae kriterijume za lanstvo u zajednici. Jedino to sledi je to da
ako posmatramo neku osobu izolovano od zajednice (bez obzira da li je ona fiziki izolovana ili
nije), onda ne moemo rei da ona govori jezik (Kripke 1982: 110).
34

82

3. Skeptiko reenje, semantiki antirealizam i problem istine

U ovom poglavlju prikazau tri osnovna problema sa kojima se suoava
skeptiko reenje, kao i pokuaje da se ti problemi otklone u okviru standardne,
antirealistike intepretacije skeptikog reenja. Sva tri problema tiu se
izvodljivosti kljunog manevra u strategiji koju sam nazvao antiskeptiki gambit.
U njihovoj pozadini stoji teza da istinitost skeptikog zakljuka na ovaj ili onaj
nain onemoguava reenje skeptikog paradoksa. Pokuau da pokaem da je
antirealistiki recept za reenje skeptikog paradoksa analogan strukturi
metaetikog ekspresivizma u tom smislu to pribegava ekspresivistikom
tumaenju reenica semantikog diskursa i deflacionom shvatanju istine. Moj
zakljuak bie da antirealistika intepretacija ne uspeva da otkloni nijedan od tri
problema skeptikog reenja zato to pogreno razume ulogu deflacionog pojma
istine; njegova uloga nije da otupi otricu skeptikog zakljuka, ve da nas
oslobodi od obaveze da pojam znaenje zasnujemo na pojmu istine. Na kraju u
pokuati da pokaem da ovaj zakljuak dramatino menja karakter skeptike
pozicije.
3.1. Tri problema skeptikog reenja
3.1.1. Samoprotivrenost skeptikog zakljuka. Problem je jednostavan:
prvi potez antiskeptikog gambita je samoprotivrean. Videli smo da skeptiko
reenje poinje sa priznanjem da je skeptiki zakljuak istinit, te da se taktiki
smisao tog poteza ogleda u pokuaju da se oslobodi prostor za semantiku
zasnovanu na uslovima opravdane upotrebe i tako izbegne semantiki
nihilizam. Ipak, izgleda da Kripke-Vitgentajn ne moe da prihvati skeptiki
zakljuak zato to je taj potez samoprotivrean: ako prizna da ne postoje
injenice o znaenju, onda mora da prizna da ne postoje ni injenice o znaenju
skeptikog zakljuka, a ako ne postoje injenice o znaenju skeptikog zakljuka,

83

onda on ne moe da bude istinit. Dakle, istinitost skeptikog zakljuka implicira

njegovu neistinitost.
3.1.2. Skeptiki zakljuak i svakodnevni govor o znaenju. Drugi problem
glasi: prvi potez antiskeptikog gambita protivrei drugom u tom smislu to
protivrei svakodnevnom govoru o znaenju (Diamond 1983: 97-98). Naime,
poto se skeptiko reenje oslanja na prikazivanje svakodnevnog jezika, KripkeVitgentajnu je stalo ne samo do opravdanosti uobiajene upotrebe reenica koje
govore o znaenju neijih rei, ve i do naeg prava da tim reenicama pripiemo
istinitost i injeninost. Jer, zar nije uverenje da su reenice kao to je Petr
rzume + ko znk za sbirnje istinite ili neistinite deo naeg svakodnevnog
ivota i govora? Otuda Kripke zakljuuje da semantiki diskurs nije
nepopravljivo pogrean. Naprotiv:

Mi ne elimo ak ni da poreknemo primerenost svakodnevne upotrebe

fraze injenica da je Dons razume taj-i-taj znak kao sabiranje, i zaista ti
izrazi imaju savreno uobiajenu upotrebu (Kripke 1982: 69).

Zar ne nazivamo tvrdnje [o znaenju] istinitim ili neistinitim? Zar ne

moemo s pravom da pre tih tvrdnji dodamo injenica je da ili Nije
injenica da? (Kripke 1982: 86).

Meutim, ako prihvati da ne postoje injenicu o znaenju, zastupnik skeptikog

reenja de facto odustaje od pokuaja da sauva nae pravo na uobiajenu
upotrebu reenica koje govore o znaenju, zato to skeptiki zakljuak tim
reenicama osporava upravo ona svojstva koja im mi pripisujemo u
svakodnevnom ivotu: injeninost i istinitost. Prema tome, skeptiki zakljuak
implicira neistinitost

svakodnevnog

govora o

znaenju,

to

protivrei

proglaenom cilju skeptikog reenja.

84

3.1.3. Skeptiki zakljuak i skeptiko reenje. Trei problem je u

sledeem: prvi potez antiskeptikog gambita protivrei drugom u tom smislu to
istinitost skeptikog zakljuka implicira da skeptiki argument moe da se
primeni i na injenice o uslovima opravdane upotrebe reenica koje govore o
znaenju neijih rei.35 Kritiari tvrde da je Ahilova peta skeptikog reenja
iznenaujua okolnost da ni ono samo ne uspeva da odoli razornoj moi
skeptikog argumenta. Problem moemo da predstavimo kao dilemu: ili
injenice o uslovima opravdane upotrebe a) mogu da zasnuju razliku izmeu
sabiranja i kvabiranja, te imamo posla sa direktnim reenjem paradoksa, ili b)
ne mogu pa nemamo nikakvo reenje! Preciznije:
a) Ako je znaenje reenica koje govore o znaenju neijih rei odreeno
uslovima opravdane upotrebe, onda:
i.

Skeptiko reenje uopte nije skeptiko, budui da uslovi opravdane

upotrebe preuzimaju od uslova istinitosti ulogu nezavisnog izvora
znaenja sa kojim odreeno govorno lice povezuje znak +, to
podrazumeva postojanje injenica o tome sa kojim uslovima opravdane
upotrebe to govorno lice povezuje znak +.

ii.

Sa druge strane, ukoliko injenice o uslovima opravdane upotrebe

zapravo ine uslove istinitosti reenica semantikog diskursa, nije jasno
zato bi injenice o okolnostima u kojima je Petar ranije opravdano
upotrebio znak + bile otpornije na skeptiki argument od injenica o
tome ta je Petar razumeo kao znaenje + u prolosti. Ako ne postoje
injenice o Petru koje utvruju sabiranje kao semantiku vrednost znaka

Re je o najeoj kritici skeptikog reenja. Razliite verzije sreemo u: Baker & Hacker 1984:
37; Blackburn 1984a: 296-300; 1990/2010: 214; Cavell 1990: 75; Collins 1992: 80-82; Hanfling 1985:
10; Hattiangadi 2007: 87-104; Hoffman 1985: 23-28; Kutschera 1991: 377-378; Loar 1985: 278;
McDowell 1984/1998: 228; Miller 2007: 184-187, 2010: 173-181; 2011: 459-462; Seabright 1987: 2021; Searle 2002: 260; Scruton 1984: 596; Wright 1984: 770771; Zalabardo 1989: 3741.
35

85

+, onda ne postoje ni injenice o Petru koje utvruju te okolnosti kao

uslove opravdane upotrebe +.36

b) Ako zastupnik skeptikog reenja ne moe da uzme uslove opravdane

upotrebe za uslove istinitosti reenica koje govore o znaenju neijih rei, onda
skeptiko reenje nije nikakvo reenje. Ironino, upravo Kripkeov argument
protiv teorije jednostavnosti jasno istie prirodu problema (Miller 2007: 185).
Podsetimo se, taj odgovor na skeptiki izazov ukazuje na mogunost da od dve
pretpostavke o znaenju neijih rei izaberemo jednostavniju kao onu koja je
verovatnije istinita. Kripkeov skeptik tvrdi da teorija jednostavnosti previa
sutinu argumenta: njegovo pitanje nije koja od dve pretpostavke je
jednostavnija, ve koje pretpostavke su uopte u igri. Ako nijedna pretpostavka
nema uslove istinitosti, emu onda vodi sugestija da je verovatnije da je istinita
ona koja je jednostavnija? Meutim, izgleda da istovetna primedba moe da se
uputi i samom Kripkeu.
Ukoliko pitanje nije to da li postoje injenice na osnovu kojih moemo sa
pravom da izaberemo 125 kao taan odgovor na 68+57=?, ve da li postoje
injenice o tome ta se uopte rauna kao odgovor na neko pitanje o zbiru, kakva
je onda korist od injenice da je Petar sklon da odgovori na 68+57=? kao i

36

Rajt pie: Da li je jue moglo biti istina o jednoj osobi da je povezala reenicu Dons razume

+ kao znak za sabiranje sa onom vrstom uslova opravdane upotrebe koju Kripke skicira? Ako
jeste, onda se ta istina nije sastojala ni u jednom aspektu njene konane upotrebe te reenice ili
njenih delova; i, ba kao i pre, ini se da e prole misli te osobe o toj reenici i njenoj upotrebi
[moi da odrede] pravu interpretaciju uslova opravdane upotrebe koje je ona povezala sa [tom
reenicom] samo ako joj se dozvoli da ispravno prizove sadraj tih misli upravo ono to
skeptiki argument ne doputa. Ali, zar ne bi bilo koja istina u pogledu uslova opravdane
upotrebe koje je neko prethodno povezao sa odreenom reenicom morala biti sainjena od
aspekata njegovog ranijeg ponaanja i mentalnog ivota? Izgleda da argument za zakljuak da
nema takvih istina nije nita slabiji od skeptikog argumenta; odakle, sledei isti postupak, ubrzo
sledi da ne postoje istine o uslovima opravdane upotrebe koje bilo ko od nas povezuje sa
odreenom reenicom, niti, a fortiori, bilo kakve istine o vezama koje zajednica uspostavlja
[izmeu reenica i njihovih uslova opravdane upotrebe] (Wright 1984: 770).

86

ostali lanovi zajednice? Drugim reima, ako se skeptiki izazov tie samog
pojma jezikog pravila a ne toga koje od dva pravila govorno lice sledi, ako je
problem metafizike a ne epistemoloke prirode, onda injenica da se slaemo
oko odreenog odgovora ne moe da rehabilituje ideju znaenja. ini se da
skeptiko reenje ni ne dotie osnovni problem problem metafizike
neodreenosti znaenja.
Saeto reeno, zastupnik skeptikog reenja ne moe da spasi ideju
znaenja pomou uslova opravdane upotrebe zato to je skeptiki argument
poguban i po injenice o tim uslovima. Jednom kada pustimo skeptiki duh iz
boce kada priznamo skeptiki zakljuak nema naina da ga u bocu vratimo.

3.2. Semantiki antirealizam

3.2.1. Skeptiko reenje kao semantiki antirealizam. Opte uverenje
najuglednijih komentatora je da Kripke-Vitgentajnova pozicija moe da se opie
kao antirealizam ili ekspresivizam (projektivizam) u pogledu znaenja reenica
koje

govore

znaenju

neijih

rei.37

Sr

do

skora

nepomuenog

interpretatorskog jednoglasja efektno ilustruje spoj izvoda iz Mekdauelovog i

Blekburnovog objanjenja:
Vidi: Ahmed 2007: 141; Blackburn 1984a: 284-285, 1990/2010: 213, 1998: 173; Boghossian 1989:
523, 1990:168-169; McDowell 1992/1998: 269; Miller 2002: 11-13; 2007: 200-201; 2010: 180-183;
Tennant 2002: 64; Travis 1989/2001: 325-328; Wright 1984: 766-769. Pol Bogosjan i Krispin Rajt
zovu Kripke-Vitgentajnovu verziju semantikog anti-realizma irealizmom (Boghossian 1989: 522;
Wright 1988: 29-30). Dok Bogosjan ne obrazlae tu terminoloku odluku, Rajt eli da povue
razliku izmeu Kripke-Vitgentajnove i Dametove verzije semantikog anti-realizma. Poput
Mekdauela (McDowell 1984/1998) i Berija (Barry 1996), ja u tokom analize standardne
interpretacije zvati skeptiko reenje semantikim antirealizmom. Cilj mi je da jasno istaknem
kontrast izmeu standardne antirealistike i ovde predloene realistike interpretacije skeptikog
reenja. Prvobitna ideja bila je da skeptiku poziciju i sam nazovem irealizmom, sa namerom da
tako naglasim razliku kako u odnosu na semantiki realizam tako i u odnosu na semantiki
antirealizam. Ipak, s obzirom na to da je u sekundarnoj literaturi taj pojam ve uveliko
rezervisan, i da bi njegova upotreba samo doprinela daljoj konfuziji, odluio sam da KripkeVitgentajnovu poziciji okarakteriem kao skeptiki realizam. Koliko mi je poznato, u ovom
kontekstu, taj izraz jo nije koriten.
37

87

Prema Kripkeovom Vitgentajnu, moramo prestati da zamiljamo [reenice

koje govore] o razumevanju kao kandidate za istinu, u smislu koji uvodi u
igru stanja stvari od kojih bi se sastojala njihova istinitost. Umesto toga,
moramo, unutar objanjenja drutvene prakse meusobnog priznavanja i
prihvatanja, da pronaemo koncepciju ispravnosti za takve [reenice] koja
ne ukljuuje njihovu usklaenost sa nekim injenicama (McDowell
1992/1998: 269).

Sutinu ovog i slinih shvatanja ini ideja:

[D]a se um iri na svet...Prema projektivizmu, mi mislimo i govorimo kao

da svet sadri izvesnu vrstu injenica, dok je istinito objanjenje onoga to
radimo to da imamo izvesne reakcije, navike ili sentimente, koje
oglaavamo ili o njima raspravljamo takvim govorom (Blackburn 1984a:
284).

[K]ada govorimo ili mislimo kao da postoje svojstva stvari koje nai iskazi
opisuju, mi projektujemo stav ili naviku ili neki drugi odnos privrenosti
koji nije deskriptivan na svet...Projektovanje je ono na ta Hjum misli kada
govori o pozlaivanju i bojenju svih prirodnih objekata bojama
pozajmljenim od unutranjih oseaja (Blackburn 1984b: 170-171)

Gledajui iz

hjumovske

perspektive, metaetiki ekspresivizam

(ili

projektivizam) strukturno je najsrodnije stanovite skeptikom reenju.38 Zato je

korisno osnovne crte antirealistike interpretacije izloiti kroz poreenje sa tim

Pored ostalih, tako misle: Blackburn 1984a: 284; Horwich 1990: 109; Kusch 2006: 148-149;
McGinn 1984: 65; Miller 2007: 358-359; 2010: 183-184; 2011: 458; Thornton 1998: 73-74; Wright
1984: 761.
38

88

metaetikim stanovitem. Pored toga, povlaenje upadljivih paralela izmeu ova

dva stanovita objanjava i zato veiki broj autora shvata skeptiko reenje na taj
nain. Antirealizam u pogledu neke jezike oblasti odlikuje:
a) Skeptiki stav u pogledu odreene vrste injenica. Metaetiki ekspresivista je
skeptik u pogledu etikih injenica: njegovo osnovno uverenje je da u svetu
injenica ima mesta za sneg i stolice, ali ne i za enititete kao to su dobro i ravo
(Chrisman 2011: 36). Kao to znamo, Kripke-Vitgentajn je skeptik u pogledu
semantikih injenica: Vitgentajnov skeptiki zakljuak [glasi]: ne postoje
injenice ili uslovi istinitosti koje korespondiraju reenici kao to je Dons
razume + kao znak za sabiranje (Kripke 1982: 77);
b) Metodoloki zaokret od pitanja ta opisuju reenice odabrane jezike oblasti
ka pitanju ta inimo pomou tih reenica. U metaetikom kontekstu, to znai da
ekspresivista ne poinje svoje istraivanje pitanjem o prirodi nekog spornog
entiteta etike vrednosti ve pitanjem o neemu oko ijeg postojanja se svi
slaemo, a to je delatnost etikog prosuivanja (Chrisman 2011: 30-31; Gibbard
2003: 6). Slino, Kripke poinje konstruktivni deo skeptikog reenja savetom da
ne traimo injenice koje korespondiraju reenicama semantikog diskursa, ve
da pogledmo svakodnevne okolnosti u kojim ih izgovrmo i korist koju
imamo od te aktivnosti (Kripke 1982: 77);
c) Antireprezentacionalistiko objanjenje znaenja reenica odabrane oblasti
jezika. Antirealista u pogledu neke oblasti jezika smatra da deklarativne reenice
koje pripadaju toj oblasti ne slue opisivanju injenica (Blackburn 2006: 244;
Chrisman 2011: 29; Stoljar 1993: 81). Kao to metaetiki ekspresivista smatra da
deklarativne reenice etikog diskursa ne opisuju moralne injenice, ve
izraavaju vrednosni stav prema odreenom postupku ili osobi, tako i zastupnik
skeptikog reenja veruje da deklarativne reenice koje govore o znaenju neijih
rei ne opisuju injenice o tome kako neko govornom licu razume rei koje
izgovara, ve izraavaju na nesaznajni odnos prema njegovim jezikim

89

postupcima: Ako mislimo da Kruso sledi pravila, mi ga primamo u nau

zajednicu... (Kripke 1982: 110);
d) Deflacioni pojam istine. Iz c) sledi niz ideja:
i. Posledica ekspresivistikog tumaenja reenica etikog i semantikog
diskursa je uverenje da te reenice ne poseduju istinitosnu vrednost poto ne
opisuju injenice, one ne mogu da budu ni istinite ni neistinite (Boghossian
1990a: 160; Jackson, Oppy & Smith 1994: 287; Stoljar 1993: 81).
ii. Iz i) proistie problem za antirealistu: mi u svakodnevnom govoru
tumaimo reenice etikog i semantikog diskursa kao da su one istinite ili
neistinite, raspravljamo o njima kao to raspravljamo o opisnim reenicama,
verujemo u njihovo objektivno vaenje i u mogunost da izraavaju znanje;
ukratko, mi svakodnevnom etikom i semantikom diskursu implicitno
pripisujemo upravo one osobine koje mu antirealista porie (Blackburn
1984a: 284-285, 2006: 152-153; Darwall, Gibbard & Railton 1992: 16).
iii. Da bi reio opisani problem, antirealista usvaja deflacioni pojam istine. Poto
je, prema deflacionom shvatanju, istinitosni predikat samo jeziko orue
ije znaenje se iscrpljuje u shemi ekvivalencije znaenja (S je istina =
S), antirealista moe na osnovu sintakse da pripie etikim ili
semantikim reenicama istinitosnu vrednost, a da se pri tome ne obavee
na spornu pretpostavku o postojanju moralnih odnosno semantikih
entiteta. tavie, ukoliko reenice Ubistvo je ravo i Istina je da je
ubistvo ravo imaju isto znaenje, onda ekspresivista ne samo da nema
potekoa sa tim to mi u svakodnevnom jeziku pripisujemo reenicama
etikog diskursa istinitosnu vrednost, ve moe da objasni i valjanost
moralnog zakljuivanja (Chrisman 2011: 38-44; Dreier 2004: 26; Stoljar 1993:
82-85). Kripke na isti nain reava problem realistikih pretenzija
svakodnevnog govora o znaenju: Vitgentajn po kratkom postupku
reava

takve

primedbe.

Kao

mnogi

drugi,

Vitgentajn

prihvata

redundantnu teoriju istine: tvrditi da je reenica istinita...znai

90

jednostavno tvrditi tu reenicu, rei da nije istinita znai porei je (Kripke

1982: 86).39
e) Motivacioni internalizam. Kao to ekspresivista sumnja da etiki realizam
moe da objasni intuitivnu vezu izmeu moralnih sudova i motivacije da se
postupa u skladu sa njima zato to iz opisnih sudova ne mogu da se izvuku
normativne konsekvence, tako i skeptik smatra da semantiki realizam ne moe
da objasni intuitivnu vezu izmeu razumevanja odreene rei i motivacije nekog
govornog lica da upotrebi re koju razume u skladu sa odgovarajuim jezikim
pravilom (Miller 2012: 348-354).
3.2.2. Semantiki antirealizam i tri problema skeptikog reenja. Prema
standardnoj interpretaciji, okosnicu skeptikog reenja ine ekspresivistika
teorija znaenja reenica semantikog diskursa i deflacioni pojam istine. Na prvi
pogled, ta kombinacija je dobitna, budui da omoguava elegantne odgovore na
ranije definisane interpretativne tekoe. Krenuu od poslednjeg problema zato
to se tu najlake vidi oekivana dobit.
3.2.2.1. Skeptiki zakljuak i semantiki antirealizam. Antirealistika
interpretacija deluje kao primeren odgovor na trei problem skeptikog reenja.
Dilema je bila u tome to injenice o uslovima opravdane upotrebe neke rei ili
slue kao uslovi istinitosti koji mogu da razlue znaenje dve pretpostavke o
znaenju te rei pa je ponueno reenje pre direktno nego skeptiko, ili one to ne
mogu da postignu pa skeptiko reenje uopte nije reenje. Semantiki
antirealista moe da izbegne prvi rog dileme tvrdnjom da uslove opravdane
upotrebe ne bi trebalo da razumemo kao uslove istinitosti, zato to reenice koje
govore o znaenju neijih rei ne opisuju injenice o tome kako neko govorno
lice razume rei koje upotrebljava, ve izraavaju nae nesaznajne stavove prema
njemu i njegovom jezikom ponaanju. Drugi rog dileme on moe da izbegne
tvrdnjom da ako reenice semantikog diskursa imaju znaenje zahvaljujui
Ne ulazei u detalje, moemo da kaemo da je redundantna teorija istine drugo ime za
deflacionizam.
39

91

nesaznajnim stavovima koje izraavaju, onda teza da se neki stavovi u veoj

meri slau sa jezikim sklonostima veine lanova zajednice moe da se objasni
kao sukob ili slaganje izmeu nesaznajnih stavova govornih lica, slino
ekspresivistikom objanjenju moralnog neslaganja (Miller 2007: 357-358).
Koliko god ingeniozan, ovaj predlog je neodriv, zato to i ekspresivne
oblasti jezika podrazumevaju razliku izmeu ispravne i neispravne upotrebe
reenica. A skeptiki argument ima u vidu upravo tu razliku, nezavisno od
semantike (ekspresivne ili deskriptivne) funkcije datih reenica. Detaljnije
objanjenje pruiu u petom poglavlju, kada budem iznosio ostale argumente
protiv antirealistike interpretacije.40
3.2.2.2. Skeptiki zakljuak i deflacioni pojam istine. Da bismo razumeli
zato se skeptiko reenje oslanja na deflacionizam, potrebno je da prethodno
neto vie kaemo o tom shvatanju istine. Najlake moemo da ga razumemo
kroz kontrast sa tradicionalnim teorijama istine, koje smatraju da sve istinite
reenice poseduju zajedniko supstantivno svojstvo istinitost (korespondistika
teorija odreuje to svojstvo kao neku vrstu saglasnosti izmeu tvrdnje i
stvarnosti, koherentistika kao saglasnost date tvrdnje sa drugim tvrdnjama ija
istinitost je ve prihvaena, dok ga pragmatika odreuje kao praktinu korist
koju imamo od istinitih tvrdnji). Nasuprot tradicionalistima, deflacionista porie
postojanje ovakvog svojstva i smatra da je jedini posao teoretiara istine analiza
znaenja i jezike uloge istinitosnog predikata je istinito (Armour-Garb & Beall
2005: 1-6; Bar-On & Simmons 2006: 607; Burgess & Burgess 2011: 33-34; Lynch
2009: 105-109).
Recimo da mi neko u svakodnevnom razgovoru kae da Zarade banaka
rastu usprkos krizi, i ja odgovorim To je istina.41 Oigledno, moja tvrdnja
izraava slaganje sa sagovornikom, a ne metafiziku upadicu. Jedina tema naeg

Vidi dole str. 163-164.

U ovom paragrafu oslanjam se na izvanredno Blekburnovo objanjenje deflacionizma. Vidi
Blackburn 2005: 58-61.
40
41

92

razgovora su bankari i njihove zarade. Ako se ne slaem sa sagovornikom, ja

mogu predloiti da proverimo da li zarade bankara rastu. Bilo da one rastu ili
ne, jedino pitanje ostaje da li one zaista rastu. Ne postoji dodatno pitanje, naime,
da li je istina da zarade bankara rastu. Za razliku od deflacioniste, tradicionalista
smatra da postoje dva pitanja: svakodnevno pitanje da li zarade bankara rastu, i
filozofsko pitanje da li je reenica Zarade bankara rastu uprkos krizi stvarno
istinita. Deflacionista veruje da jednom kada otkrijemo da li zarade bankara
rastu, moemo, bez poveanja teorijske temperature (Blackburn), da kaemo
I to je istina. Time smo samo ponovili tvrdnju do koje smo ve doli: da zarade
bankara rastu. Tradicionalista smatra da se drugo pitanje tie jednog naroitog
svojstva tvrdnje biti stvarno istinita koje poseduju i sve druge istinite tvrdnje,
kao na primer Papa Franja je Argentinac. Dodatno teorijsko pitanje koje on
postavlja jeste ta je to to im je zajedniko? Zato su obe istinite? Prema
deflacionisti, ovo pitanje slino je pitanju zato se svaki pojedini putnik nalazi u
vozu; svaki od njih moe da ima svoj razlog zbog kog putuje tim vozom, a u
sluaju istinitih tvrdnji svaka jeste istinita iz nekog svog razloga: zato to zarade
bankara rastu, zato to je Papa Argentinac, zato to kia pada itd.
Slino Kripke-Vitgentajnu, deflacionista je metafiziki skeptik u pogledu
istine, koji raspravu o spornom pojmu prevodi na nivo analize njegove
svakodnevne jezike upotrebe. Uobiajno, deflacione teorije istine sadre dve
pozitivne semantike kvalifikacije istinitosnog predikata. Prva glasi da shema
ekvivalentncije (S je istina ako i samo ako S; ili S je istina = S) iscrpljuje
znaenje istinitosnog predikata. Drugaije kazano, istinitost je metafiziki
transparento svojstvo: ako razumemo primere sheme ekvivalencije, znamo sve to
ima da se zna o istini (Lynch 2009: 106-107). Shema ekvivalencije objanjava
semantiku ulogu istine bez postuliranja misterioznih odnosa kao to su
korespondencija ili koherencija. To znai da su primeri sheme ekvivalencije: a)
konceptualno fundamentalni, zato to ne slede iz nunih konceptualnih veza
izmeu pojma istine i nekog osnovnijeg pojma pomou kog bi pojam istina

93

mogao da se definie, i b) eksplanatorno fundamentalni, zato to ih nita ne

objedinjuje i ne objanjava njihovo vaenje, dok oni objanjavaju svakodnevnu
upotrebu istinitosnog predikata (Armour-Garb & Beall 2005: 3). Drugo,
istinitosni predikat slui potrebama izraavanja a ne objanjavanja. injenica da
neka reenica ima istinitosnu vrednost ne moe biti sutinski deo objanjenja
nekog drugog fenomena, recimo

njenog znaenja. Istinitosni predikat

omoguava nam jedino da izrazimo generalizacije kao to su Svaka reenica

oblika P ili ne-P je istinita, ili Ono to Petar kae je istina. U prvom sluaju
pomou istinitosnog predikata izraavamo beskonanu konjunkciju reenica
oblika P ili neP: Kia pada ili ne pada, i Petar ita ili ne ita, i..., koju ne
bismo mogli drugaije da izrazimo. U drugom sluaju moemo, zato to
verujemo Petru, pripisati istinitost njegovim reenicama iako ne znamo ta je on
rekao. Iza reenice Ono to Petar kae je istina stoji beskonana disjunkcija:
Petar je rekao = S i S, ili Petar je rekao = P i P, ili Petar je rekao =....42
Vratimo se sada skeptikom zakljuku. Videli smo da sva tri problema
skeptikog reenja imaju isti koren, a to je samorazorna pretpostavka da je
skeptiki zakljuak istinit. Reima Krispina Rajta: Podrati skeptiki argument
znai osloboditi iz kaveza tigra ije nasrtaje onda vie ne moemo obuzdati
(Wright 1984: 771). Sa stanovita antirealistike intepretacije skeptikog reenja,
svrha deflacionizma je da se skeptiki tigar pripitomi.
Prvo,

semantiki

antirealista

smatra

da

skeptiki

zakljuak

nije

samoprotivrean zato to Kripke-Vitgentajn istovremeno odbacuje ideju da je

znaenje reenica semantikog diskursa odreeno odnosom izmeu jezika i
sveta i ideju da je istina taj odnos. Pod pretpostavkom metafiziki i semantiki
nevinog pojma istine, ukoliko istinitosni predikat nije nita vie do jeziko
Moram da napomenem da se prethodni opis odnosi na zajednike karakteristike deflacionih
teorija. Razliite deflacione teorije na razliit nain odreuju nosioce istine (kao reenice,
propozicije, jezike inove), na razliit nain pravdaju (ili ne pravdaju) injenicu da prihvatamo
primere eme ekvivalencije itd. Za dalje informacije o vrstama deflacionizma vidi: Armour-Garb
& Beall 2005:6-21; Bar-On & Simmons 2006: 608-612; Burgess & Burgess 2011: 34-47.
42

94

orue, zastupnik skeptikog reenja moe da tvrdi da je skeptiki zakljuak

istinit u deflacionom smislu, zato to deflacioni istinitosni predikat po definiciji
ne moe da prui nikakve eksplanatorno znaajne podatke o znaenju. Drugim
reima, iz skeptikog argumenta ne sledi skeptiki paradoks ve skeptiki
zakljuak, zato to priznanje deflacione istinitosti skeptikog zakljuka ne
pretvara metafiziku tezu o nepostojanju injenica o znaenju u paradoksalnu
semantiku tezu o nepostojanju znaenja kao takvog; deflacioni pojam istine
nita ne govori o semantikom sadraju skeptikog zakljuka.
Drugo, naoruan deflacionizmom, semantiki antirealista moe da tvrdi da
skeptiki zakljuak ne protivrei svakodnevnom govoru o znaenju. Budui da,
prema deflacionom pojmu istine, reenica Istina je da S znai p znai isto to i
S znai da p, kada tvrdimo Istina je da Petar razume + kao znak za
sabiranje mi tvrdimo ni manje ni vie nego da Petar razume + kao znak za
sabiranje.

3.3. Bogosjanov reductio ad absurdum semantikog antirealizma

Pol Bogosjan razvio je sloen dokaz nespojivosti antirealizma i

deflacionog pojma istine, i samoprotivrenosti semantikog antirealizma
(Boghossian 1989: 522-52; 1990a). Premda je Don Mekdauel (McDowell 1981:
229) prvi uoio napetost izmeu lokalnih varijanti antirealizma i deflacionog
pojma istine, Bogosjan je taj uvid primenio na sam semantiki antirealizam
(antirealizam u pogledu znaenja reenica koje govore o znaenju neijih rei),
pokuavi da pokae kako se spoljanja napetost izmeu dva stanovita pretvara
u samoprotivrenost jednog od njih.
Semantiki antirealizam pokazuje se kao samoprotivrena pozicija zato to
sadri dva suprotstavljena pojma istine. Sa jedne strane, deflacioni pojam istine
kljuni je sastojak skeptikog reenja, zato to tek u sadejstvu sa njim skeptiki
zakljuak moe da se razume kao izraz metafizikog skepticizma u pogledu

95

semantikih injenica (a ne kao izraz skeptikog paradoksa), kao i zbog toga to

objanjava svakodnevnu upotrebu istinitosnog predikata u semantikom
diskursu. Sa druge strane, ako razlui skeptiki zakljuak i skeptiki paradoks,
onda, da bi skeptikom zakljuku vratio anti-realistiku mo, antirealista mora
da pronae neki osnov za razlikovanje reenica semantikog diskursa od
deklarativnih reenica iz drugih jezikih oblasti. On mora da poloi raun o
glavnoj crti svoje pozicije, koju Kraut (Kraut 1990) naziva tezom o bifurkaciji jezika:

Bifurkacionisti esto preuzimaju zadatak da odrede koje od naih dobro

formiranih deklarativnih reenica imaju uslove istinitosti, a koje, iako imaju
znaenje, jednostavno izraavaju praktine stavove...On eli da zna koji od
naih predikata ciljaju stvarna svojstva u svetu, a koji, nasuprot tome, samo
ispoljavaju

aspekte

naeg

reprezentacionog

aparata

projekcije

pozajmljene iz naih unutranjih sentimenata. U razliitim prilikama, on

na razliite naine artikulie ovaj svoj zadatak; ali, sve te artikulacije
ukazuju na neku varijantu bifurkacione teze... teze da neke deklarativne
reenice (nazovimo ih reenice D): opisuju svet, pripisuju stvarna svojstva,
da su stvarno reprezentacione, da su o onome to je stvarno tamo, imaju
odreene uslove istinitosti...; dok druge deklarativne reenice (nazovimo ih
reenice E): izaavaju obaveze ili praktine stavove, pokazuju neki odnos
(hvalu, osudu, podku itd), ekspresivne su pre nego opisne, ne
odslikavaju svet, nemaju uslove istinitosti ali poseduju uslove
prihvatljivosti ili asertorike uslove...(Kraut 1990: 158-159)

Meutim, ukoliko prihvati deflacioni pojam istine, semantiki antirealista

suoava se sa sledeim problemom: bez robusne koncepcije istine na
raspolaganju, on nije u mogunosti da objasni ta ga ini antirealistom! Jednom
pripitomljen, skeptiki tigar vie ne predstavlja opasnost ni za koga, pa ni za
semantikog realistu.

96

Bogosjan smatra sve antirealistike koncepcije odlikuje teza da nita u svetu

ne poseduje svojstva oznaena karakteristinim predikatima iz odgovarajue
jezike oblasti (nazovimo je G). Mogue je razluiti dva glavna oblika
antirealizma: teoriju greke i teoriju nefaktinosti. Prema teoriji greke,
karakteristini predikati jezike oblasti G govore o svojstvima, ali nita u svetu
ne egzemplificira ta svojstva. Zbog toga su sve atomske deklarativne reenice
oblasti G, premda poseduju uslove istinitosti, sistemski neistinite. Prema teoriji
nefaktinosti, predikati oblasti G ne oznaavaju nikakva svojstva, te deklarativne
reenice iz te oblasti ne tvrde nita o svetu. Dok su prema teoriji greke svi
atomski iskazi oblasti G neistiniti, prema teoriji nefaktinosti oni nisu ni istiniti
ni neistiniti. U daljem tekstu usredsrediu se na Bogosjanovu raspravu o
teorijama nefaktinosti zato to zastupnici standardne interpretacije svrstavaju
skeptiko reenje u te teorije, i zato to argument protiv teorije greke ima slinu
strukturu i istovetan zakljuak.
Samoprotivrenost teze o nefaktinosti znaenja reenica semantikog
diskursa, smatra Bogosjan, lei u sukobu izmeu pretpostavke o prirodi istine
neophodne za formulisanje bilo kakvog oblika antirealizma i pojma istine koja
proizlazi iz semantikog antirealizma (tavie, pojma koji je neophodan da bi se
sauvala koherentnost skeptike pozicije). Radi preglednosti, razloiu dokaz u
pet etapa:
a) Semantiki antirealista mora da se opredeli izmeu dva pojma istine.
Robusne koncepcije istine tvrde da se pojam istine odnosi na neko jeziki
nezavisno svojstvo, te da reenice S i S je istinito imaju razliito znaenje.
Kao takav, on je vaan teorijski pojam pomou kog izraavamo najosnovnije
filozofske stavove o jeziku i svetu. Ako, na primer, verujemo u to da su istinite
one reenice koji odgovaraju nezavisno postojeim stanjima stvari, onda eo ipso
verujemo i u to da su jezik i svet dva ontoloki razliita i nezavisna entiteta
potencijalno povezana istinitim reenicama. Za filozofa jezika pojam istine moe
da predstavlja klju za objanjenje prirode znaenja: semantiki realista smatra

97

da se znaenje neke reenice mora objasniti uslovima pod kojima je ona istinita.
Sa druge strane, prema deflacionom shvatanju, znaenje istinitosnog predikata
iscrpljuje se u mogunosti vrenja odreenih sintaktiko-semantikih radnji.
Poto ovo shvatanje podrazumeva da istinitost nije neko naroito svojstvo
reenice, postavlja se pitanje kako da razumemo reenicu S je istinito?
Bogosjan stavlja deflacionistu pred sledei izbor: ili da prui opte objanjenje
semantike uloge ovakvih reenica, ili da prui objanjenje istine-u-odreenomjeziku. Drugim reima, deflacionista mora da se odlui ili za Strosnovu
(Strawson) performativnu teoriju istine, ili za diskvotacionu teoriju istine,
razvijenu na tragu sheme koju je ponudio Tarski (Tarski).43 Pristalice
performativne teorije smatraju da je in proglaavanja neke reenice istinitom
izraz pozitivnog stava prema toj reenici. Prema diskvotacionoj teoriji, teza da
istina nije svojstvo podrazumeva odbijanje obaveze da se ponudi bilo kakva
teorija o optim osobinama istine;44 rei S je istinito samo je posredan nain da
se kae S. No, bez obzira na uzajamne razlike, svi deflacionisti dele osnovno
uverenje da reenice S i S je istinito imaju isto znaenje. Otuda Bogosjan
zakljuuje da istina kao jeziko orue i istina kao odnos jezika i sveta ne mogu
biti dve verzije iste ideje, te da je izbor jedne od njih najvanija odluka za
teoretiara istine (Boghossian 1990a: 161162).45
b) Oba pojma istine impliciraju uslove koje neka reenica mora da ispuni da
bi mogla da ima istinitosnu vrednost. Ako se tvrdnja da je neka reenica istinita
Skot Soms ukazao je na nedostatke Bogosjanove definicije deflacionizma. Naime, Soms smatra
da Bogosjanova definicija: a) izostavlja Horviovu minimalistiku teoriju istine, koja tvrdi da je
istina stvarno, ali trivijalno svojstvo; b) previa da svaki diskvotacioni istinitosni predikat
izraava svojstvo, iako, prema Tarskom, nema opteg pojma istine; c) zaboravlja da klasine
teorije redundacije nisu, obino, ni performativne ni zainteresovane za pripisivanje istinitosti
reenicama. Vidi: Soames 1999: 252, 260.
44 Bogosjanova rasprava o diskvotacionoj teoriji oslanja se na Kvajna. Uporedi: Quine 1986: 11
13.
45 Premda Bogosjan sve tradicionalne koncepcije istine ubraja u robusne, ovaj zakljuak pokazuje
da on na umu ima prevashodno teoriju korespondencije. Do kraja ovog poglavlja pratiu
Bogosjanovu terminologiju, iako bi, u kontekstu kritike antirealistike interpretacije skeptikog
reenja, bilo bolje odmah govoriti o realizmu u pogledu istine.
43

98

svodi na tvrenje te reenice, onda se uslovi istinitosti svode na uslove

opravdane upotrebe. Zbog toga Bogosjan, oslanjajui se na Rajtovo uenje o
disciplinovanom sintakticizmu, tvrdi da e, upitan kakva mora biti reenica S da
bi iz nje moglo da se izvede S je istinito ili S nije istinito, deflacionista da
odgovori da ona mora biti smislena, deklarativna reenica sa utvrenim
pravilima upotrebe i nita vie.46 Sa druge strane, robusni pojam istine zahteva
vie od reenice S. Na primer, gledajui iz ugla teoretiara korespondencije,
neka reenica moe da bude istinita ili neistinita samo ukoliko sadri izraze koji
oznaavaju neto u vanjezikom svetu (Boghossian 1990a: 163165).
c) Semantiki antirealista mora da pretpostavi robusnu koncepciju uslova
istinitosti, a na osnovu b) i robusni pojam istine. Naime, u skladu sa skeptikim
reenjem, reenice koje govore o znaenju neijih rei jesu smislene, deklarativne
reenice sa utvrenom upotrebom, odakle sledi da one, mereno deflacionim
kriterijumima, poseduju istinitosnu vrednost. Kako semantiki antirealista ba to
eli da porekne, jasno je da on mora da pretpostavi drugaije, robusne
kriterijume. Jer, reenice koje pripisuju ili poriu robusne uslove istinitosti
moraju i same da zadovolje te uslove. A ako se semantiki antirealista obavezao
na robusno shvatanje uslova istinitosti, onda se on obavezao i na robusno
shvatanje istine (Boghossian 1990a: 165166).
d) Sa druge strane, semantiki antirealizam tvrdi da reenice koje govore o
znaenju neijih rei ne opisuju injenice o tome kako neko govorno lice razume
svoje rei. Meutim, ukoliko istinitosna vrednost neke reenice zavisi od njenog
znaenja i stanja stvari o kom ona govori, nefaktinost jednog od inilaca imae
za posledicu nefaktinost proizvoda: iz nefaktinost znaenja S sledi
nefaktinost istinitosne vrednosti S. Budui da istinitosna vrednost nijedne
deklarativne reenica nije injenino odreena, semantiki antirealista mora da

Vidi: Wright 1992: 27-29. Sam izraz disciplinovani sintakticizam uveli su Dekson, Opi i Smit
u Jackson, Oppy and Smith 1994.
46

99

odbaci robusni pojam istine kao jeziki nezavisnog svojstva (Boghossian 1989: 526;
1990a: 174176).
e) Na osnovu c) i d) sledi da je semantiki antirealizam samoprotivrean jer
sadri dva suprotstavljena pojma istine. Da bi formulisao svoju tezu, semantiki
antirealista mora da pretpostavi pojam istine koji na kraju porie.
3.3.1. Kritike Bogosjanovog dokaza. Bogosjanov dokaz osporen je na
svakoj taki.47 Analizirau ponuene odgovore pratei tok dokaza, ne samo da
bih zadovoljio njegovu formu, ve prvenstveno sa namerom da ukaem na
svojevrsnu dijalektiku u razvoju protiv-dokaza: sa svakim korakom, kritiari se
udaljavaju od Bogosjanove definicije semantikog antirealizma, sve dok je, na
kraju, u potpunosti ne odbace. Pokazae se da je ta injenica od odluujueg
znaaja za ocenu krajnjeg ishoda rasprave izmeu Bogosjana i njegovih
protivnika.
Nasuprot Bogosjanu, kritiari su pokazali da:
a) Semantiki antirealista ne mora da bira izmeu dva pojma istine (Devitt
1990: 256-257; Hale 1997: 377379; Hattiangadi: 72-73; Wright 1992: 231236).
Bogosjan nijednim argumentom ne pokrepljuje svoju pretpostavku da
semantiki antirealista ne samo da mora da pretpostavi inteligibilnost robusnog
pojma istine, ve mora i da bira izmeu njega i deflacionog pojma istine. Pitanje
pak nije da li su istina kao jeziko orue i istina kao odnos korespondencije
izmeu jezika i sveta dve varijante iste ideje, ni da li je mogue oba istinitosna
predikata upotrebljavati u istoj oblasti jezika, ve da li antirealista moe da
upotrebljava razliite istinitosne predikate u razliitim jezikim oblastima? A
Bogosjan nije dokazao da antirealista ne moe da se opredeli za pluralizam u
pogledu istine i upotrebljava dva istinitosna predikata, slabiji (npr. ispravnost)
u semantikom, a jai u ostalim jezikim oblastima. tavie: Bogosjanova
diskusija pokazuje da su oba pojma istine od znaaja za [antirealistu]: robusni

47

Analizu take d) ostavljam za raspravu o Rajtovom dokazu. Vidi dole str. 110-114.

100

koji porie i deflacioni koji je spreman da prihvati. Ipak, njegov dokaz poiva na
previanja [ove razlike] (Devitt 1990: 257).
b) Deflacioni pojam istine ne implicira deflaciono shvatanje kriterijuma koje
neka reenica mora da zadovolji da bi imala istinitosnu vrednost (Jackson, Oppy
and Smith 1994: 289291). Potrebno je razlikovati dva pitanja: jedno se tie
razlike izmeu istinitih i neistinitih reenica, drugo razlike izmeu reenica koje
imaju i onih koje nemaju istinitosnu vrednost. Premda deflacionista veruje da
nema supstantivnog odgovora na prvo pitanje, to ne spreava da na drugo
odgovori formulacijom neke robusnije koncepcije uslova istinitosti, koja nee
dopustiti da svaka dobro formirana deklarativna reenica poseduje istinitosnu
vrednost.
Riard Holton (Richard Holton) ponudio je korisno poreenje (Holton
2000: 145146). Pretpostavimo da imamo mainu koja nasumino bira dobitne
loto listie. Jedino objanjenje zato su neki listii dobitni je to da ih je maina
sluajno odabrala nazovimo ga deflacionim objanjenjem svojstva bitidobitni-listi. Da li takvo objanjenje nuno povlai da ne moemo nita da
kaemo o svojstvima onoga to maina bira kao dobitniki ili gubitniki listi?
Oigledno, ne. Jer, sasvim lako moemo zamisliti robusno objanjenje svojstva
biti-listi: loto listi je neto odtampano na izvestan nain, od strane ovlaene
ustanove itd. Reeno jezikom Bogosjanovog dokaza: Svako objanjenje svojstva
biti-listi mora da se zasniva na preferiranom objanjenju svojstva bitidobitni-listi. A to, jednostavno, nije tano.
Moemo konstatovati da je osnovna ideja ove strategije da se problem na
koji Bogosjan ukazuje rei poistoveivanjem deflacionizma sa semantikim
antirealizmom! Naime, ukoliko deflacionizam podrazumeva poricanje teorijske
upotrebljivosti pojmu istine, onda je deflacionizam samo drugo ime za
semantiki antirealizam; sutina semantikog antirealizma jeste u odbacivanju
mogunosti da se pojam znaenja objasni pozivanjem na uslove istinitosti.
Istovremeno, pristalica ovog stanovita ostaje antirealista u pogledu reenica

101

koje govore o znaenju neijih rei, u tom smislu to tim reenicama moe da
uskrati istinitosnu vrednost ukoliko svoju koncepciju uslova istinitosti ispuni
nekim robusnijim kriterijumima. Koji su to kriterijumi?
Psiholoke kriterijume predlau Dekson, Opi i Smit, koji smatraju da je
robusniju koncepciju uslova istinitosti mogue utvrditi analizom optepoznatih
svojstava istinitih reenica (Jackson, Oppy & Smith 1994). Ovi autori najpre tvrde
da disciplinovani sintakticizam nosi u sebi izvesnu metodoloku nedoslednost.
Naime, ako je sutina deflacionog metoda to da se potraga za kriterijumima koje
neka reenica mora da ispuni da bi imala istinitosnu vrednost obustavi nakon
to se utvrde neki sasvim opti i, u najirem znaenju rei, intuitivni principi
dovoljni za tumaenje pojma istine, onda je neophodno ukljuiti sve takve
principe (Jackson, Oppy and Smith 1994: 294). Meutim, disciplinovani
sintakticizam previa jedan od njih postojanje analitike veze izmeu
istinitosne vrednosti i verovanja. Princip koji nedostaje glasi: data reenica ima
uslove istinitosti ukoliko govorno lice moe da je upotrebi kao izraz svojih
verovanja. Dakle, da bi neka reenica imala istinitosnu vrednost potrebno je da
stanje u kom se govorno lice nalazi kada je disponirano da izgovori tu reenicu
ispuni uslove u kojima ono moe da se rauna za stanje verovanja (odnos prema
odgovarajuim informacijama, postupcima i racionalnosti).
Funkcionalni osnov bifurkacije uvodi Krautov robusni deflacionizam
(Kraut 1993). Krautova glavna ideja je razlikovanje ireih i neireih oblika
deflacionizma.

Potonji

zahtevaju

od

date

reenice

da,

osim

uslova

disciplinovanog sintakticizma, ispuni dodatne robusne uslove kako bi imala

istinitosnu vrednost: na primer, da je govorno lice, iz ugla sopstvenih nastojanja
da razume svet, smatra eksplanatorno neophodnom (Kraut 1993: 252). Stoga,
kazati za neku reenicu da je istinita znai izraziti izvesnu pohvalu toj reenici,
dodeliti joj status u jezikoj igri koji uskraujemo ostalim deklarativnim
reenicama. U osnovi, Kraut odgovara na Bogosjanov dokaz prostom
konstatacijom da je robusnost (bifurkacija) jedno, a realizam neto sasvim drugo.

102

Da bi bila robusna, istina ne mora da bude realistiki shvaena. Dovoljno je da

govorno lice, iz pragmatikih razloga, selektivno primenjuje istinitosni predikat.
Ako je to tano, onda ne postoji protivrenost izmeu tvrdnji da istinitost nije
realno svojstvo reenice i da reenica S ima robusne uslove istinitosti nema
robusne ulove istinitosti.
c) Bogosjanova kvalifikacija antirealizma pretpostavlja ba onu semantiku koju
antirealista odbacuje (Blackburn 1998: 173-176; Devitt 1990: 257-259; Devitt & Rey
1991: 87-90; Gauker 1995: 118; Soames 1999: 251-255). Da bi polazite
Bogosjanovog dokaza i skeptiko reenje mogli da se protumae kao istovetni
stavovi o prirodi znaenja, nuno je od samog poetka pretpostaviti teoriju
znaenja koja je suprotna antirealistikoj. Sporna teza S ima uslove istinitosti
p nema uslove istinitosti zaista pretpostavlja robusni pojam istine, ali to ne
pokazuje da taj pojam pretpostavlja semantiki antirealista ve sam Bogosjan,
koji polazi od takve, netane, definicije semantikog antirealizma. Naime, za
semantiki antirealizam konstitutivna je tvrdnja da reenice semantikog
diskursa imaju svoj kriterijum znaenja, razliit od opisnih reenica (pogotovo
reenica nauke), a ne tvrdnja da reenice semantikog diskursa nemaju uslove
istinitosti (Devitt 1990: 258). Shodno tome, tano je da u Bogosjanovom dokazu
ima neto samoprotivreno, ali to nije semantiki antirealizam, ve pokuaj da se
spoje deflacioni pojam istine i teorija koja objanjava znaenje uslovima
istinitosti (Soames 1999: 254). Zakljuak je da Bogosjan izvlai iz semantikog
antirealizma samoprotivrenost koju je sam u njega uneo.
Ova strategija odbrane sadri dve poente: nasuprot Bogosjanovoj
pretpostavci da je antirealista primoran da upotrebi pojam istine koji je u sukobu
sa njegovim sopstvenim stanovitem, kritiari tvrde da antirealista ne mora to da
ini, odnosno da moe da upotrebi deflacioni pojam istine koji, po svojoj prirodi,
nita ne objanjava. Za razliku od Bogosjanovih kritiara koji razdvajaju
robusnost istine i realizam, ovi kritiari istiu da su oba pojma istine izlina u
formulaciji sredinje teze semantikog antirealizma. Tanije, deflacioni pojam

103

istine moe da bude vaan za semantiki antirealizam ba zato to nema

eksplanatornu funkciju i ne sadri nikakvu pretpostavku o odnosu izmeu
jezika i sveta: oslobaajui antirealistu od obaveze da svoju predstavu o
znaenju i odnosima izmeu jezikih oblasti zasniva na nekom odreenom
shvatanju istine, deflacionizam raiava tle za novu semantiku.
3.3.2. Analiza kritika Bogosjanovog dokaza. U ovom poglavlju ispitau
posledice kritika Bogosjanov dokaza iz ugla skeptikog reenja. Jedno pitanje je
da li kritiari uspevaju da obore Bogosjanov dokaz, a sasvim drugo da li njihove
kritike doprinose oporavku antirealistike intepretacije skeptikog reenja. Sve
primedbe upuene Bogosjanu tiu se sri njegovog argumenta, tvrdnje da
diskriminatorni potencijal semantikog antirealizma zavisi od robusnog pojma
istine. Prema mom miljenju, strategije odbrane usmerene na prve dve take ne
zadovoljavaju zato to prave nepotrebne ustupke Bogosjanovom dokazu. Obe
pokuavaju

da

izbegnu

njegove

posledice

ne

osporavajui

njegovu

pretpostavku, a to je relevantnost (robusnog) pojma istine za semantiki

antirealizam. Prva nastoji da rei problem bifurkacije zastupajui pluralizam u
pogledu istine, druga to ini prevodei ga na nivo pragmatikih kriterijuma koje
neka reenica mora da ispuni da bi imala istinitosnu vrednost. Obe uspeno
osporavaju Bogosjanov dokaz, ali ne rehabilituju antirealistiku intepretaciju
skeptikog reenja, budui da teza o bifurkaciji jezika ili postaje stvar
neargumentovanog izbora, ili se kao bumerang vraa semantikom antirealisti
koji, nakon to je razdvojio pojam istine od realizma, ne moe da objasni zato u
svakodnevnom ivotu reenicama koje govore o znaenju neijih rei
pripisujemo istinitost. Tek trea strategija uspeno povezuje kritiku sa
konstrukcijom zato to u potpunosti odbacuje pojam istine i prateu tezu o
bifurkaciji. Ali, kao to emo videti, i ona se suoava sa tekoama.
a) Rajtov ceh: posledice pluralizma. Otvaranjem mogunosti pluralizma u
pogledu istine ne iscrpljuju se implikacije prvog protivdokaza. Krispin Rajt
smatra da postoje dublje posledice po semantiki antirealizam. On prvo

104

primeuje da ako antirealista ima na raspolaganju samo jedan pojam istine

pomou kog moe da povue razliku izmeu dve jezike oblasti, onda e se ta
razlika nuno svesti na to da je neto istina o jednoj, ali ne i o drugoj oblasti.
Ukoliko se traena razlika ogleda u tome to, za razliku od reenica iz drugih
jezikih oblasti, reenice semantikog diskursa nemaju uslove istinitosti,
antirealista je u nevolji zato to je razliku locirao u jezikoj oblasti o kojoj, prema
njegovoj sopstvenoj tezi, ne moemo da kaemo nita istinito. Zbog toga Rajt
upozorava da antirealista ne samo da moe, ve mora da upotrebljava dva
istinitosna predikata. On posebno mora da insistira na tome da je razlika
izmeu [reenica koje mogu da budu istinite] i [reenica koje mogu da budu
ispravne] takva da njeni detalji... mogu da se registruju samo ispravnim
reenicama (Wright 1992: 235)
Meutim, ovaj manevar ima visoku cenu. Rajt smatra da semantiki
antirealista mora da rtvuje ubedljivost sopstvene teze, zato to skeptiko reenje
ne nosi u sebi kognitivnu obavezu (Wright 2002: 223-228).48 To znai sledee:
ako odgovor na pitanje da li bi i zato trebalo da prihvatimo skeptiko reenje
moe da se izrazi samo ispravnim reenicama, onda moemo, bez obzira na
skeptiki argument, da se vratimo semantikom realizmu, a da pri tome ne
uinimo nikakvu saznajnu greku. Ba zato to mora da se izrazi ispravnim (a ne
istinitim) reenicama, skeptiko reenje postaje pitanje izbora, umesto saznajnog
uvida. Kao to vidimo, odbrana na prvoj liniji je tek delimino uspena; iako je
otkonjena neposredna opasnost u vidu jednostavne samoprotivrenosti, izgleda
da je uverljivost skeptikog reenja drastino smanjena.
b) Diferencijacija deflacionizma. Ovde rasprava dobija na zanimljivosti.
Podsetimo se, Bogosjan smatra da semantiki antirealista pretpostavlja robusni
pojam

istine,

koji

inae

mora

da

odbaci.

Strategije

izbegavanja

Ovaj izraz oznaava jedan od etiri Rajtova osnova za razlikovanje realizma i anti-realizma.
Odreeni diskurs nosi u sebi kognitivnu obavezu ako a priori vai da je, u sluaju da se dva
govorna lica razlikuju u sudovima, jedno od njih nainilo neku saznajnu greku. Vidi: Wright
1992: 144.
48

105

samoprotivrenosti na ovoj i prethodnoj taki istiu da Bogosjanov dokaz poiva

na ekvivokaciji izraza robusno svojstvo. Jer, jedno je tvrditi da je istina
robusna u tom smislu to nije svaka deklarativna reenica kadra da izrazi istinu,
a neto sasvim drugo da je robusna u tom smislu da reenice kojima je pripisana
istinitost nuno tvrde neto o nezavisnim stanjima stvari. Semantiki antirealista
prihvata prvi, a odbacuje drugi smisao tog izraza. tavie, spoj selektivnosti i
nefaktinosti istinitosnog predikata sastavni je deo semantikog antirealizma, a
ne samo koherentan odgovor na Bogosjanov dokaz (Wright 2002: 233). Nevolja je
u sledeem: ukoliko radi objanjenja realistikih pretenzija uobiajenog govora o
znaenju pristane na deflacioni pojam istine, semantiki antirealista ne moe
unutar skupa onih reenica za koje u svakodnevnom jeziku kaemo da su istinite ili
neistinite da povue razliku izmeu opisnih i neopisnih reenica (O'LearyHawthrorne & Price 1996: 289). A ako ne moe da povue tu razliku, koji mu
onda motiv ostaje da bude antirealista u pogledu semantikog (ili bilo kog
drugog) diskursa?
Osim toga, kriterijum psiholokog razgranienja sporan je iz jo nekoliko
razloga. Prvo, za semantikog antirealistu, oslonac na puku metodologiju nije
pouzdan. Budui da taj metod zahteva da eksplicitna uverenja imaju prvenstvo
nad implicitnim, semantiki realista moe da primeti da su ljudi uglavnom
uvereni u postojanje semantikih injenica (O'LearyHawthrorne & Price 1996:
283-284). Drugo, semantiki antirealista duguje teoriju verovanja koja e da
iskljui mentalna stanja povezana sa deklarativnim reenicama neopisnog
diskursa. Meutim, nita ne garantuje da e takva teorija da opravda njegovu
poziciju. Na primer, pokae li se da je osnovno svojstvo verovanja to da je ono
istinito ili neistinito, onda e reenice koje izraavaju verovanja biti istinite ili
neistinite, dok one reenice koja ne izraavaju verovanja nee imati istinitosnu
vrednost. Meutim, to je vie tautologija nego odgovor na pitanje zato neke
deklarativne reenice nisu ni istinite ni neistinite (Burgess 2010: 436437, 447). I
tree, kritiar kriterijuma psiholokog razgranienja mogao bi da tvrdi da se u

106

paketu disciplinovanog sintakticizma nalazi i minimalan pojam verovanja,

odnosno da svaka gramatiki ispravna, deklarativna reenica sa utvrenom
upotrebom po definiciji izraava verovanja u nekom minimalnom smislu rei
(Divers & Miller 1994:1618; 1995: 37-41).
Na prvi pogled, Krautov robusni deflacionizam vie obeava jer, uvodei
pragmatiki osnov bifurkacije, prekida vezu izmeu selektivnosti istinitosnog
predikata i semantikog realizma. Utoliko to razdvaja pitanja istine i znaenja,
to je dobar potez, ali ne i dovoljno dobar. Bogosjan bi mogao da primeti da Kraut
jednostavno naputa bifurkacionu tezu umesto to, kako veruje, drugaije
objanjava razliku izmeu opisnih i neopisnih reenica; u Bogosjanovim oima,
ta razlika samo je drugo ime za ideju o korespondenciji jezik-svet (Dillard 1996:
179180). Nasuprot Bogosjanu, mi bismo mogli da kaemo da Kraut i dalje
pokuava da udovolji zahtevima bifurkacione teze upravo zato to nije dovoljno
radikalno doveo u pitanje ideju o korespondenciji jezik-svet. Njegov problem je
u tome to on ponovo mora da objasni zato mi reenicama koje govore o
znaenju neijih rei pripisujemo istinitosnu vrednost (uslove istinitosti) iako
one, prema njegovom sopstvenom stanovitu, padaju na neopisnu stranu
bifurkacione granice. Na primer, moda te reenice, gledajui iz fizikalistike
perspektive, nisu neophodne za saznanje stvarnosti. Ali, zar mi ne govorimo u
svakodnevnom ivotu o semantiki injenicama i istinama? Zato to radimo, ako
ih ne smatramo saznajno neophodim? Ili moda postoje dve vrste robusne
deflacione istine? Oigledno je da bauk istine i dalje krui prostorom
semantikog antirealizma.
c) Globalizacija

antirealizma.

Trea

kritika

podrazumeva

globalni

antirealizma, to jest potpuni raskid sa pojmom istine u formulaciji antirealizma

(O'Leary-Hawthorne & Price 1996). Glavna ideja vie nije poricanje uslova
istinitosti reenicama semantikog diskursa, ve odricanje sredinje uloge pojmu
istine u objanjenju znaenja. Odbacujui pretpostavku da deklarativne reenice
poseduju robusne uslove istinitosti, globalni antirealista oslobaa prostor za

107

drugaije objanjenje znaenja a ne bifurkacione teze. Zadatak deflacionizma je

da kljuni eksplanatorni pojam semantikog realizma isprazni od teorijskog
sadraja i semantikog antirealistu oslobodi od obaveza koje bi, tokom izgradnje
nove slike o jeziku, taj pojam mogao da mu nametne. U tom smislu, semantiki
antirealista je ili ovek od slame ako ga oblikujemo prema Bogosjanovom
kalupu robusnih uslova istinitosti, on nema nikakve veze sa skeptikim reenjem
ili ovek od elika ako ga oblikujemo prema Kripke-Vitgentajnovim
kalupu uslova opravdane upotrebe, Bogosjanov dokaz nema nikakvu mo jer ga
deflacioni pojam istine ini potpuno bezopasnim. Postavlja se pitanje da li
moemo semantiki antirealizam da oblikujemo prema Kripke-Vitgentajnom
kalupu pomou teorijskih sredstava koja nam deflacionizam ostavlja na
raspolaganju?
OLiri-Hatorn i Prajs smatraju da semantiki antirealista moe da izdvoji
odabranu jeziku oblast pomou strategije tree noge: umesto semantikog
razlikovanja izmeu reenica koje imaju i onih koje nemaju uslove istinitosti, i
umesto psiholokog razlikovanja izmeu reenica koje izraavaju i onih koje ne
izraavaju verovanja, on bi trebalo da pronae trei nain da povue razliku
izmeu semantikog diskursa i ostalih oblasti jezika, ne oslanjajui se pri tome
na pojmove iju teorijsku upotrebljivost kompromituje deflacioni pojam istine:

Klju strategije tree noge jeste zapaanje da je [antirealizam], najoptije

protumaen, uenje o funkcijama jezikih oblasti. U etici je, na primer,
sutinska [antirealistika] tvrdnja da je funkcija etikog diskursa razliita
od funkcije, recimo, naunog diskursa, i to u nekom filozofski znaajnom
pogledu takvom da su pokuaji redukovanja etikog diskursa na nauni
govor neprikladni (O'Leary-Hawthrorne & Price 1996: 285).

Strategija tree noge odgovara osnovnoj zamisli skeptikog reenja:

108

i. Novo ime za semantiki antirealizam je funkcionalni pluralizam. Svako ko se

bavi Kripkeovim tumaenjem Vitgentajna nalazi se na poznatom terenu jer u
funkcionalnom pluralizmu moe da prepozna globalizovano skeptiko reenje: u
svim

oblastima

jezika,

znaenje

je

odreeno

uslovima

pod

kojima

upotrebljavamo odreene reenice i ulogom koju one imaju u naim ivotima.

Ili, jo jednostavnije: funkcionalni pluralizam jeste teza da znaenje ne objanjava
upotrebu, ve da upotreba objanjava znaenje (Williams 2013: 128).
ii. Budui da usvaja deflacioni pojam istine, globalni antirealista zauzima
kvijetistiki stav prema metafizikim pitanjima o znaenju. U dobrom duhu
skeptikog reenja, on je rad da govori sa narodom: postoje injenice o
znaenju; reenice kao to je Petar razume + kao znak za sabiranje imaju
istinitosnu vrednost itd. Sa druge strane, on odbacuje skeptiko-metafiziku
perspektivu iz koje se stvari, navodno, bolje vide: recimo da, uprkos teorijski
nevinom realizmu svakodnevnog semantikog diskursa, u stvarnosti ne postoje
injenice o znaenju, da reenice kao to je Petar razume + kao znak za
sabiranje nisu stvarno istinite (Macarthur & Price 2007: 99-100). Kripkeov
branilac ima razloga za zadovoljstvo zato to je smisao antiskeptikog gambita
bio upravo to da se rtvovanjem injenica o znaenju spasi svakodnevni govor o
znaenju.
iii. Istovremeno, globalni antirealista je spreman da na osnovu funkcionalnih
svojstava jezikih oblasti isplete mreu njihovih meusobnih razlika otprilike
tamo gde je ih je povlaila teza o bifurkaciji. Ali, on to ini u novom kljuu:
paralelno gornjem primeru, semantiki i nauni diskurs igraju razliite uloge u
naim ivotima, te nije primereno svesti itav semantiki diskurs na nauni. U
naelu, zastupnik skeptikog reenje tome nema ta da prigovori. Jedan od
naina da se razume pouka skeptikog argumenta je upravo to da kondicionalni
iskaz Ako Petar razume + kao znak za sabiranje, onda on mora da odgovori
125 na 68+57=? ne predstavlja tvrdnju o uzrono-posledinim odnosima
izmeu mentalnih ili fizikih injenica o Petru i njegovog jezikog ponaanja.

109

Naravno, mentalna stanja mogu da budu uzrok buduih jezikih postupaka jer
se kroz proces uenja razvijaju jezike dispozicije, pored ostalih, i dispozicije da
se ove ali ne i one upotrebe + smatraju ispravnim. Uprkos tome, ova zapaanja
spadaju u sferu uzronog a ne normativnog govora, u kom je razlika izmeu
onoga to neko govorno lice smatra ispravnim i onoga to jeste ispravno
odluujua (Davies 1998: 133; Kusch 2004: 576, 2006: 33).
Po svemu sudei, Bogosjanov dokaz oboren je na treoj taki. Vano je
primetiti da ne samo da je strategija tree noge uspena kao odbrana od
Bogosjanovog dokaza ve, na prvi pogled, funkcionalni pluralizam verno
izraava

Kripke-Vitgentajnovu zamisao

skeptikog reenja.

Cena jeste

globalizacija antirealizma, koji vie nije ogranien samo na govor o znaenju, ali
sa tim branilac antirealistike intepretacije skeptikog reenja moe da ivi.
tavie, u njegovim oima to je razlog vie da se odbaci Bogosjanov dokaz i
njegova pretpostavka da skeptiko reenje predstavlja lokalni antirealizam u
pogledu semantikog diskursa. Time spor ipak nije okonan zato to, u
kontekstu skeptikog dijaloga, strategija tree noge ne moe da padne sa neba.
Ona mora da se obrazloi interpretacijom skeptikog argumenta, to ponovo
uslonjava stvar.
Pre nego to iznesem svoje argumente, pogledajmo zato Krispin Rajt misli
da je skeptiko reenje oblik globalnog antirealizma i zato misli da je globalni
antirealizam neodriva pozicija. Kritika Rajtovog dokaza posluie mi kao
putokaz za konanu kritiku Bogosjanovog dokaza i zavrnu re o ulozi pojma
istine u nastanku skeptike pozicije.

3.4. Rajtov dvostepeni reductio ad absurdum semantikog antirealizma.

Ovaj dokaz razvio je Krispin Rajt (Wright 1984: 769770), a posle njega, u
neto drugaijem obliku, i Pol Bogosjan (Boghossian 1989: 524525). Sastoji se iz

110

dva koraka. U prvom se dokazuje nunost irenja lokalnog (semantikog)

antirealizma na itav jezik, a u drugom inkoherentnost globalnog antirealizma:
a) Prvi korak nam je ve poznat iz Bogosjanovog dokaza. Ako je istinitosna
vrednost reenice odreena njenim znaenjem i relevantnim injenicama, onda
nefaktinost jedne od determinanti povlai nefaktinost ishoda. Rajt nudi
sledeu paralelu: ako je meu determinantama toga da li vredi otii na odreenu
izlobu to koliko dobro su izloeni vodei eksponati, onda, ako pitanje dobre
izloenosti nije faktiko, to nije ni pitanje da li vredi otii na tu izlobu. Prema
tome, nefaktinost znaenja povlai nefaktinost istinitosne vrednosti svih
reenica. A ako je reenica S je istinito nefaktika, onda je i reenica S
nefaktika, jer nije mogue da reenice sa leve i desne strane diskvotacione eme
(S je istinito ako i samo ako S) budu na razliitim stranama podele
nefaktiko/faktiko (Wright 1984: 769).
b) Oekivana nevolja je u tome to antirealizam gubi filozofsku motivaciju.
Jer, njegova svrha je upravo da povue duboku razliku izmeu deskriptivnih i
ekspresivnih reenica. Na ovu primedbu antirealista moe da odgovori da je,
mereno njegovim kriterijumima, ta razlika povuena na zadovoljavajui nain.
Meutim, on se time obavezuje na tvrdnju da njegova teza predstavlja otkrie
injenice o prirodi znaenja nekih reenica: otkrie da reenice semantikog
diskursa ne opisuju injenice, ve izraavaju odnos govornog lica prema drugim
lanovima zajednice. Kako je to mogue, ako se antirealistika teza odnosi i na
sebe samu? Jer, ako su sve reenice ekspresivne, onda skeptiko reenje i samo
ima ekspresivni, a ne deskriptivni karakter (Wright 1984: 770).
Semantiki antirealista ima na raspolaganju dve strategije odbrane. On
moe da ospori nunost irenja antirealizma na ceo jezik, ili da ospori
inkoherentnost globalnog antirealizma:
i. Bogosjanova rekonstrukcija Rajtovog dokaza pomoi e nam da
prikaemo prvu strategiju. Prema Bogosjanu, Rajt dokazuje (Boghossian 1989:
524-525):

111

(I)

S znai da p nema uslove istinitosti; onda, via veze znaenje-istina

(II)

S ima uslove istinitosti p nema uslove istinitosti; poto reenica koja

nema uslove istinitosti ne moe biti istinita sledi

(III) S ima uslove istinitosti nije istinito, primenom diskvotacione eme

(IV) S ima uslove istinitosti p je istinito ako i samo ako S ima uslove
istinitosti p, a poto (III) tvrdi da S ima uslove istinitosti p nije
istina, sledi
(V) S nema uslove istinitosti p.

Meutim, Rajtova kritika Bogosjanovog dokaza pogaa i njegov sopstveni:

semantiki antirealista nije duan da definie svoje stanovite iskljuivo uz
pomo robusnog pojma istine (Hale 1997: 378). Ukoliko on ima pravo i obavezu
da upotrebljava dva pojma istine, jedan u semantikom diskursu a drugi u
ostatku jezika, Rajtov dokaz nije validan. Prvi nain da se ospori nunost
globalizacije antirealizma jeste da se ospori primena diskvotacione sheme u
dokazu. Kljuan potez dokaza je kontrapozicija diskovotacione sheme itane sa
desna na levo tako da od:
(IV) S ima uslove istinitosti p je istinito ako i samo ako S ima uslove
istinitosti p;
dobijamo:
(IV)1 S nema uslove istinitosti p ako i samo ako S ima uslove istinitosti
p nije istinito; a onda via (III) izvodimo
(V)

S nema uslove istinitosti p.

112

Semantiki antirealista moe da zaustavi meukorak dokaza (IV)1, osporavajui

primenu diskovotacione sheme sa desna na levo (Hale 1997: 379). Kao to je i
sam Rajt naknadno uoio, ako S nema uslove istinitosti p, onda je, prema
semantikom antirealisti, tvrdnja S ima uslove istinitosti p samo neispravna,
ne i neistinita u robusnom smislu (Wright 1992: 218; 1998/2003: 146-147).
Kritiar semantikog antirealizma mogao bi da kae da navedena primedba
poiva na spornoj pretpostavci o nainu ocenjivanja kondicionalnih iskaza,
prema kojoj je kondicionalni iskaz validan (ispravan ili istinit) ukoliko nema
pada u vrednosti (od istinitog ka ispravnom) izmeu antecedensa i
konsekvensa. Nasuprot tome, on moe da tvrdi da je uslov validnosti
kondicionalnog iskaza ouvanje odreene vrednosti (pri emu su istinito i
ispravno odreene vrednosti). Tako je istovremeno obnovljena validnost
diskovotacione sheme i Rajtovog dokaza o nunosti irenja semantikog
antirealizma na itav jezik (Wright 1992: 219).
Ipak, pod pretpostavkom da semantiki antirealista ima pravo da
upotrebljava dva istinitosna predikata, on moe da otkloni oba problema jednim
potezom: moe da zadri diskvotacionu shemu i ospori nunost irenja
antirealizma na itav jezik. Naime, korak od (II) ka (III) poiva na principu P1:
S je istina

S ima uslove istinitosti. Pod pretpostavkom da koristi

deflacioni pojam istine, semantiki antirealista moe da odbaci ovaj princip, a sa

njim i korak od (II) ka (III), jer, prema njegovom miljenju, neka deklarativna
reenica moe da bude istinita u deflacionom smislu ak i kada nije opisna,
odnosno kada nema robusne uslove istinitosti.
Sa druge strane, korak od (III) via diskvotacione sheme do (V) poiva na
principu P2: S nije istina

ne-S. Pretpostavimo li robusni pojam istine,

onda e semantiki antirealista da odbaci princip P2, a sa njim korak od (III) do

(V), zato to smatra da negacija odreene deklarativne reenice ne mora da sledi
iz okolnosti da ta reenica ne odgovara nekoj injenici, i da u sluaju reenica

113

semantikog diskursa, koje on tumai ekspresivistiki, ne sledi njihova negacija

(Ahmed 2007: 173).
ii. Ako ipak odlui da prihvati globalizaciju antirealizma recimo, zato to
smatra da Kripke-Vitgentajn odbacuje semantiki realizam u celini kako
pristalica antirealizma moe da odgovori na Rajtove primedbe? Na prvu, da
nema naina da povue razliku izmeu opisnih i neopisnih reenica (jer su sve
neopisne), on moe da odgovori pozivajui se na vlastite kriterijume. Ne sporei
da je teza globalnog antirealizma nijedna reenica nema uslove istinitosti tek
asertabilna (ne i istinita), Bogosjan pita: Ali ta nije u redu sa tim? Ako tu
postoji neka nestabilnost, ona nije oigledna (Boghossian 1989: 525). Zbog ega
zastupnik skeptikog reenja ne bi prihvatio irenje antirealizma na itav jezik,
tvrdei da nema nieg problematinog u tome to je skeptiko reenje saopteno
reenicama koje upotrebljavamo u odreenim okolnostima i koje igraju
odreenu ulogu u naim ivotima? to je jo vanije, on zatim moe jednostavno
da konstatuje da sada teret dokaza lei na onom ko tvrdi da postoji robusna
razlika izmeu opisne i neopisne upotrebe jezika (Miller 2007: 183-184). Kao to
emo videti u sledeem odeljku, ova replika ima znaajne posledice, jer potpuno
menja dokaznu ulogu Bogosjanovog i Rajtovog argumenta, kao i konanu ocenu
njihove valjanosti.
3.5. Skeptiko reenje i problem istine
U ovom odeljku razmotriu odnos izmeu skeptikog reenja i pojma istine
iz ugla paradoksalnih posledica priznanja skeptikog zakljuka. Moj plan je da
prvo rehabilitujem i priznam Bogosjanovu tezu o neophodnosti upotrebe
robusnog pojma istine u formulaciji skeptikog zakljuka, kao i da priznam
Rajtovu tezu o neophodnosti upotrebe dva pojma istine u formulaciji odnosa
izmeu skeptikog zakljuka i skeptikog reenja. Namera mi je da te dve teze
upotrebim kao kritiko sredstvo protiv njihovih dokaza i da ukaem na
postojanje prostora za realistiku interpretaciju skeptikog reenja. Za polaznu

114

taku uzeu najvanije rezultate dosadanje rasprave o Bogosjanovom i

Rajtovom dokazu. To su, prvo, tvrdnja da Kripke-Vitgentajn nikada ne bi
pristao na Bogosjanovu i Rajtovu odredbu skeptikog reenja, zato to on porie
da pojam istine ima sredinju ulogu u njegovoj teoriji znaenja; i drugo, tvrdnja
da bi on, ak i da izrazi svoje stanovite u negativnom obliku poriui
reenicama o znaenju uslove istinitosti mogao da koristi deflacioni istinitosni
predikat bez paradoksalnih posledica.
3.5.1. Bogosjanova poenta. U zanemarenom ali vrlo pounom nastavku
polemike sa Majklom Devitom, Bogosjan (Boghossain 1990b) tropoteznim
protivnapadom uzvraa na kritiku koju smo preliminarno ocenili kao odluujui
udarac njegovom reductio argumentu protiv semantikog antirealizma:
i. Bogosjan prvo istie da Devit grei kada njegovu formulaciju semantikog
antirealizma onu koju antirealista, prema Devitovom miljenju, nikada ne bi
prihvatio jer je izraena pomou pojma istine odnosno uslova istinitosti tumai
kao razradu nekog ve definisanog stanovita (Boghossian 1990b: 264). On tvrdi
da Devit (kao i ostali kritiari) polazi od antirealistike teorije znaenja, a onda,
na pozadini ve ustanovljene pozicije, prikazuje njegovu (Bogosjanovu)
formulaciju semantikog antirealizma kao dodatnu tezu o nekom metafizikom
nedostatku reenica semantikog diskursa. Otuda nije ni udo to on veruje u
dokaznu mo naelno ispravnog zapaanja da je, ukoliko ih posmatramo u netraktatusovskom okviru, za razumevanje reenica semantikog diskursa vano
to to one imaju drugaije kriterijume znaenja od reenica iz oblasti nauke.
Meutim, Bogosjan eli samo da ponudi i analizira jedan od nekoliko moguih
izraza semantikog antirealizma, za koji on smatra da je logiki neizbean, u
literaturi est i samoprotivrean (Boghossian 1990b: 273). Zato neizbean?
ii. Bogosjan zatim primeuje da semantiki antirealista, ak i ukoliko odbije da
izrazi svoje stanovite spornom tezom da reenice semantikog diskursa ne
poseduju robusne uslove istinitosti, ima logiku obavezu da prihvati tu tezu. Jer,
ako on, usvajajui deflacioni pojam istine, porie da bilo koja reenica ima

115

robusne uslove istinitosti, onda a fortiori porie i to da reenice semantikog

diskursa imaju takve uslove istinitosti (Boghossian 1990b: 275-6).
iii. U zavrnom koraku, Bogosjan se poziva na Kripkea. Naime, on skree
panju na to da Devit previa Kripkeovu konstataciju da Vitgentajnov
skeptiki zakljuak [glasi da]: ne postoje injenice ili uslovi istinitosti koji
korespondiraju reenici kao to je Dons razume + kao znak za sabiranje
(Kripke 1982: 77). Ako je tano, prvo, da skeptiki zakljuak prethodi skeptikom
reenju, te nije niti moe da bude njegova dodatna razrada; drugo, da Kripke
ima logiku obavezu da i posle skeptikog reenja prihvati Bogosjanovu
formulaciju skeptikog zakljuka; i tree, da iz Kripkeovog teksta oigledno
proizlazi da skeptiki zakljuak predstavlja semantiku a ne metafiziku tezu,
onda nije tano da Bogosjan neopravdano tereti skeptiku poziciju spornim
odreenjem pomou uslova istinitosti.
Uprkos svemu, Devit i Rej lakonski odgovaraju da Bogosjan i dalje nije
dokazao da Kripke ima na umu robusne uslove istinitosti, pokuavajui tako da
rehabilituju poznato gledite da je skeptiki zakljuak ili potpuno bezopasan
zato to, ako je shvaen u deflacionom smislu, izaava negativnu metafiziku
tezu, ili irelevantan za skeptiko reenje zato to, ako je shvaen u robusnom
smislu, ne izraava antirealistiku teoriju znaenja (Devitt & Rey 1991: 92).
Meutim, Devit i Rej previaju sledee: Bogosjan bi mogao da kae da ukoliko
skeptiki zakljuak govori o semantikim injenicama u deflacionom smislu,
onda nema razlike izmeu metafizike i semantike ravni. Jer, prema
deflacionisti, injenice i istina dolaze zajedno sa opravdanom upotrebom jezika,
te semantika teza jeste metafizika, i obrnuto!
Najpre treba primetiti da se sam Kripke nije ni osvrtao na ovaj problem.
Koristei to, pojedini autori istiu da deflacioni pojam istine ne samo da ne
pomae skeptikoj poziciji, ve dodatno potcrtava njene slabosti (Ahmed 2010:
100; Blackburn 1984a: 285-286; Hale 1997: 375; Hanfling 1985: 8; McDowell
1984/1998: 228; Schroeder 2006: 198; Tait 1986: 483). Podsetimo se, pod

116

pretpostavkom deflacionog pojma istine, reenice tipa Istina je (injenica je) da

govorno lice G razume X kao znak za X znae isto to i Govorno lice G
razume X kao znak za X. Meutim, ako je sve u redu sa reenicom Istina je
(injenica je) da Petar razume + kao znak za sabiranje, onda iz negacije te
reenice sledi da Petar ne razume + kao znak za sabiranje. Uopteno, to
znai da bi se Kripke, priznajui da je skeptiki zakljuak istinit u deflacionom
smislu, survao u ponor semantikog nihilizma, jer iz Nije injenica da bilo ko
razume bilo ta kao znak za bilo ta sledi da Niko nita ne razume. Zbog toga
branilac skeptikog reenja mora da uvai ono to nazivam Bogosjanovom
poentom:

[Poenta]...je da skeptiki zakljuak, da bi uopte imao samo ansu da bude

prihvatljiv, mora biti shvaen tako da priziva neku supstancijalniju
koncepciju istine i injenica. A da bi skeptiko reenje imalo svrhu,
neophodno je ponuditi objanjenje supstancijalnijih pojmova istine i
injenice ija se primena na reenice koje govore o znaenju neijih rei
porie (Hale 1997: 375).

Prva vana pouka je da Kripke mora da se osloni na robusno znaenje pojmova

injenica i istina tokom skeptikog argumenta i u formulaciji skeptikog
zakljuka. Druga je da deflacioni pojam istine ne moe i ne treba da ublai
skeptiki zakljuak. Ne moe, zato to ne dozvoljava razliku izmeu navodno i
stvarno istinitih reenica. Ne treba, zato to odnos izmeu skeptikog zakljuka i
skeptikog reenja mora da se osmisli u svetlu Bogosjanove poente.
3.5.2. Skeptiki argument, skeptiki zakljuak i problem istine. Ukoliko
je prilikom donoenja skeptikog zakljuka ipak neophodno upotrebiti robusni
pojam istine, nije li itav trud da se obori Bogosjanov dokaz pao u vodu? Nije, jer
kao to Rajt primeuje, antirealista moe da koristi dva pojma istine. Ali, ne zato
da bi pomou njih povukao bifurkacionu granicu u okviru skeptikog reenja,

117

ve zato da bi skeptiki napad usmerio prema robusnom pojmu istine. S obzirom na

Bogosjanovu poentu, on je jedina mogua meta skeptikog argumenta, budui
da prema tom shvatanju istine iz S ne proizlazi injenica (istina) je da S, te
otuda ne moe biti rei ni o neposrednom prelasku od Nije injenica da S ka
ne-S.
Trag koji u da sledim je Gibsonova (Gibson) i Hejlova primedba
Bogosjanu. Oni ukazuju na to da se jedina obaveza koju Bogosjan moe da
pripie Kripke-Vitgentajnu u vezi izraza robusni uslovi istinitosti tie
znaenja, ali ne i ekstenzije. Zato antirealista ne bi mogao da pretpostavi da taj
izraz ima znaenje (jer ima upotrebu), ali da ne oznaava neko svojstvo, isto kao
to izraz okruglo pa na oe ima znaenje (ima upotrebu), iako ne postoji
takvo svojstvo? (Gibson 1995: 224225; Hale 1997: 378). Drugu vanu, zapravo
odluujuu sugestiju nudi Anandi Hatiangadi (Anandi Hattiangadi). Ona
primeuje da Gibson-Hejlova primedba otvara zanimljivu interpretativnu
mogunost: poto Kripke-Vitgentajn moe, ne obavezujui se ni na jedan pojam
istine, da koristi oba istinitosna predikata, on ima potreban manevarski prostor da
pomou skeptikog argumenta pokae neodrivost semantikog realizma i
robusnog pojma istine. Na osnovu toga, on moe da zakljui da je deflacioni
pojam istine bio ne snazi itavim tokom skeptikog argumenta kao i u skeptikom
zakljuku, koji bi u tom sluaju, smatra autorka, tvrdio da je istina, u
deflacionom smislu, da nijedna reenica nema uslove istinitosti u robusnom
smislu (Hattiangadi 2007: 7374). Ja mislim neto drugaije.
Ako imamo na umu prvo, Bogosjanovu poentu; drugo, uvid da globalni
antirealista porie ulogu pojmu istine u svojoj teoriji znaenja; i tree, Milerovo
zapaanje da teret dokaza robusne bifurkacione razlike lei na onom ko tvrdi da
takva razlika u jeziku postoji, onda moemo Bogosjanov i Rajtov dokaz da
protumaimo kao reductio ad absurdum dokaz protiv semantikog realizma, a ne
semantikog antirealizma! Jer, itav problem odnosa izmeu pojma istine i
skeptike pozicije sada moe da se predstavi na sledei nain: ako, kao to to

118

ine Bogosjan i Rajt, pretpostavimo robusni pojam istine i semantiki realizam

(oni, naravno, idu ruku pod ruku), onda smo, gledajui iz realistikog ugla,
prinueni da prihvatimo paradoksalan zakljuak da ne postoje injenice o
znaenju reenica koje govore o znaenju neijih rei, samim tim i to da ne
postoji ni samo znaenje. Semantiki realista, a ne globalni antirealista, jeste taj
koji mora a ne moe da ivi sa skeptikim zakljukom. Sve kasnije, realistiki
konstruisane neprilike usklaivanja deflacionog pojma istine sa semantikim i
globalnim antirealizmom jesu dodatni razlozi da se odbaci teorija koja znaenje
objanjava uslovima istinitosti. Dakle, Bogosjanov i Rajtov dokaz uspeni su kao
dokazi protiv semantikog realizma upravo iz onog razloga zbog kog su
neuspeni kao dokazi protiv skeptikog reenja.
Kljuna prednost reductio interpretacije je to to robusni pojam istine stavlja
u slubu strategije tree noge, iako ova porie eksplanatorni znaaj pojmu
istine. Globalni antirealista moe bez potekoa da objasni vezu izmeu
skeptikog argumenta, skeptikog zakljuka i skeptikog reenja. On posredno
porie semantiki realizam koristei reductio argument, pri emu: a) ne mora da
prihvati deflacionu istinitost skeptikog zakljuka kao sopstvenu tezu o
semantikim injenicama, i b) moe uslovno i privremeno da prihvati robusnu
istinitost skeptikog zakljuka, ali ne kao sopstveni stav o znaenju i istinitosnoj
vrednosti reenica semantikog diskursa, ve kao tezu koja pokazuje
samoprotivrenost semantikog realizma. Kao to je Vitgentajn oekivao od
itaoca da jednom kada razume samoprotivrenost Traktatusa odbaci lestve koje
su ga dovele do tog razumevanja, tako i Kripke-Vitgentajn oekuje da jednom
kada razumemo skeptiki zakljuak odbacimo lestve koje su nas dovele do uvida
u samoprotivrenost semantikog realizma.
ta je ostalo od Bogosjanove poente? Kripke-Vitgentajnov odnos prema
robusnom pojmu istine ponajvie lii na odnos deiste prema Bogu. Kao to je
deisti Bog, nakon to je stvorio svet, eksplantorno suvian, tako je i zastupniku
skeptikog reenja robusni pojam istine eksplanatorno suvian, ali tek poto

119

odbaci skeptiki zakljuak i, sa njim, semantiki realizam. ta je ostalo od Rajtove

poente? Oseka robusnog plima je deflacionog pojma istine. Kako se prvi povlai
sa skeptikim argumentom, drugi se iri sa skeptikim reenjem.
3.5.4. Skeptiko reenje i deflacioni pojam istine. Prema mom miljenju,
pozicija koja nastaje raskidom veze izmeu teorije znaenja i pojma istine zaista
izraava skeptiko reenje, ali ona nije globalni antirealizam ve skeptiki
realizam! Tanije, ona je anti-realistika samo u tom smislu to nastaje kao
posledica kraha semantikog realizma kao opte teorije znaenja, ali ne i u tom
smislu da promovie nefaktinost znaenja ili tvrdi da reenice semantikog
diskursa pokazuju bio kakav metafiziki nedostatak u odnosu na opisne reenice
iz drugih jezikih oblasti. Obe teze zahtevaju znatno egzegetsko potkrepljenje i
bie tema sledeih poglavlja. Ipak, u prilog druge moemo ve sada da
navedemo neke vane dokaze, koje saima stav da u okviru skeptikog reenja,
odnosno izvan teorijskog prostora omeenog odnosom prema realistikim
uslovima istinitosti, deflacionizam predstavlja dovoljan razlog za minimalni
oblik realizma u pogledu znaenja. To je oblik realizma koji ne objanjava
znaenje uslovima istinitosti, ali prihvata kao teorijski nesumnjivu i opravdanu
nau svakodnevnu upotrebu pojmova kao to su injenica ili istina u govoru
o znaenju zato to smatra da oni, kada su rastereeni od nanosa metafizikog
tumaenja, imaju svoje prirodno mesto u jeziku.
Moj argument protiv intepretacije skeptikog reenja kao izraza globalnog
antirealizma u pogledu znaenja poiva na dva razmatranja. Prvo, ak i ako se iz
skeptikog zakljuka izvede globalni antirealizam u pogledu znaenja, a ne samo
oblasni skepticizam u pogledu injeninosti semantikog diskursa, i dalje postoji
teorijska obaveza da se u okviru skeptikog reenja izdvoji govor o znaenju kao
jezika oblast koja je posebno pogoena skeptikim argumentom. Jer, skeptiki
argument priziva antirealistiku (ekspresivistiku) reintepretaciju znaenja samo
ako prethodno pokazuje da neto nije u redu sa pred-teorijskim realizmom
svakodnevnog jezika, u kom sluaju taj nedostatak mora da bude najvidljiviji u

120

semantikom diskursu. Da bi ispunio pomenutu teroijsku obavezu, zastupnik

globalnog antirealizma mora da rei problem puzeeg minimalizma. Drugo, ja
smatram da on ne moe da rei taj problem jer mu reductio interpretacija
skeptikog argumenta uskrauje mogunost da ga uopte razume kao pretnju
skeptikom reenju.
Na

problem

puzeeg

minimalizma

ukazao

je

Dejms

Drejer

komentariui stanje u savremenoj metaetici (James Dreier 2004). U stara dobra

vremena, veli Drejer, znalo se ko je ko: antirealista je bio onaj koji je tvrdio da
reenice etikog diskursa nemaju istinitosnu vrednost jer moralne injenice ne
postoje. Drejer konstatuje da je pod uticajem dva trenda postalo teko razluiti
metaetiki ekspresivizam od metaetikog realizma. Prvi trend je prilagoavanje:
ekspresivisti su postavili sebi za cilj da svoje teorije prilagode svakodnevnom
govoru o moralnim pitanjima. Poto mi obino kaemo da su neki moralni
sudovi istiniti a neki neistiniti, i poto govorimo o moralnim injenicama,
ekspresivistike teorije poele su da ukljuuju objanjenje realistikih pretenzija
etikog diskursa. I zaista, u svakodnevnom ivotu, kada tvrdimo da je injenica
(da je istina) da je laganje nemoralno, mi tvrdimo jedino da je laganje nemoralno.
Drugi trend je prihvatanje deflacionizma. Nije teko razumeti razlog irenja
deflacionog pojma istine meu pristalicama ekspresivizma: deflacionizam je
dragocen saveznik, koji prazni od teorijskog sadraja kljune pojmove
semantikog realizma i omoguava ekspresivisti da govori sa narodom bez
glavobolje koju donose metafizike obaveze realizma. Problem puzeeg
minimalizma

glasi:

jednom

kada

preuzme

pred-teorijski

realizam

svakodnevnog moralnog diskursa, ta ini ekspresivistu ekspresivistom

(Dreier 2004: 26)?!
Sa istovetnim problemom sree se i globalni antirealista. Sa jedne strane,
njegov funkcionalni pristup jeziku je antirevizionistiki: uvaavajui KripkeVitgentajnov stav, globalni antirealista smatra da je svakodnevni govor o
znaenju u savrenom redu sve dok ga ne provuemo kroz Prokrustovu postelju

121

semantikog realizma. Sve to on eli je da, ne oslanjajui se na semantike

pojmove, prui antopoloko-pragmatiko objanjenje svakodnevne upotrebe
reenica iz pojedinih oblasti jezika; izmeu ostalih, i reenica kao to je Petar
razume + kao znak za sabiranje. Njegovo objanjenje govori o tome ta
govorna lica poput nas rade sa reima: kako, zato i u kojim okolnostima rade to
to rade. Sa druge strane, deflacionizam oslobaa svakodnevnu upotrebu
karakteristinih pojmova realistikog renika neeljenog metafizikog tereta.
Zahvaljujui spoju antropolokog pragmatizma i deflacionizma, funkcionalista
moe bez zadrke da govori sa narodom o znaenju, injenicama i istini: on ne
mora da kae da mi govorimo kao da injenice i istine o znaenju postoje, jer ne
mora da kae da one ne postoje. Prvo, gledano antropoloki, istine i injenice o
upotrebi rei znaenje postoje; drugo, gledano semantiki, nema metajezike
take sa koje bi moglo da se proveri da li semantike istine i injenice zaista
postoje. Ako je to sluaj, zato onda funkcionalista ispoveda globalni
antirealizam pre nego neku vrstu realizma? Jer, ako moe da kae sve to moe
da kae neko ko veruje da stvarno postoje injenice i istine o znaenju, ta ih
razlikuje? I jo vanije: zato bi on bio taj koji treba da ih razlikuje?
Problem puzeeg minimalizma probni je kamen za svakog antirealistu
koji prihvata deflacioni pojam istine, zato to mu on uskrauje mogunost
tradicionalnog samoodreenja na osnovu odnosa izmeu odabrane jezike
oblasti i nezavisno postojeeg sveta. Odgovarajui na izazov, Drejer tvrdi da
metaetiki ekspresivista moe da povue liniju razgranienja na osnovu vrste
objanjenja koje pruamo za upotrebu rei iz pojedinih oblasti jezika (Dreier
2004: 39). Ideja je ova: da bismo objasnili upotrebu rei kamen, moramo da se
pozovemo na kamen, dok u objanjenju upotrebe rei dobro ne moramo da se
pozovemo na dobrotu.49 Otuda sledi da o kamenju govorimo realistiki, a o

Sledei Drejera, Miler je formulisao svoj kriterijum na osnovu pravca objanjenja, koji mu
slui da objasni kako se, unutar skeptikog reenja, semantiki diskurs razlikuje od ostatka
49

122

dobroti antirealistiki. Meutim, globalni antirealista ne moe da upotrebi

Drejerov kriterijum zato to se, priznajui skeptiki zakljuak, odrekao prava na
bilo kakvu eksplanatornu upotrebu odnosa izmeu jezika i sveta. U tome i jeste
njegov problem: odriui se robusnog i prihvatajui deflacioni pojam istine, on je
izbrisao naizgled vitalnu razliku izmeu opisne i neopisne upotrebe jezika. Da bi
ostao antirealista u pogledu govora o znaenju, on ne mora da povue istu
bifurkacionu liniju kao i teoretiar koji je realista u pogledu svakog drugog osim
govora o znaenju, ali mora da je povue na istom mestu, i mora da je povue iz
istih skeptikih pobuda.50
Prema mom miljenju, pravo pitanje nije da li moe, ve pre zato bi sa
kojim teorijskim motivom zastupnik skeptikog reenja, nakon to odbaci
semantiki realizam i prihvati deflacioni pojam istine, spaavao skeptiko reenje
od pretnje puzeeg minimalizma? emu antirealizam u pogledu govora o
znaenju, kada skeptiki zakljuak ne ugroava ni ideju znaenja ni svakodnevni
govor o znaenju, ve samo semantiki realizam? A ako je tano da skeptiki
razlozi za reviziju metafizikog statusa semantikog diskursa ne postoje posle
skeptikog argumenta i njegovog zakljuka, onda teret dokaza lei na protivniku
ideje da skeptiko reenje predstavlja neki oblik minimalnog realizma, koji
prihvata kao opravdan svakodnevan govor o semantikim injenicama. On mora
ili da rehabilituje semantiki realizam, ili da, uz uvaavanje skeptikog
jezika. Za detaljnu analizu i kritiku Milerove intepretacije skeptikog reenja vidi dole str. 145153.
50 Globalni antirealista moe rei da je sr njegovog programa upotrebna teorija znaenja, te da
njegovo objanjenje odraava odnose izmeu funkcija razliitih oblasti jezika, a ne odnos izmeu
oblasti jezika i sveta. Na primer, govor o znaenju usklaivanje ponaanja sa drugim govornim
licima i govor o elektronima usklaivanje ponaanja sa fizikom okolinom jesu razliite i
meusobno nesvodive jezike funkcije. Da bismo na ovaj nain nacrtali mapu jezika, ne moramo
da govorimo kompromitovanim jezikom semantikog realizma. Pod uslovom da nije re o
redukcionistikoj teoriji koja svodi znaenje na opis injenica o zajednikoj upotrebi rei, (onda je
u pitanju dispozicionalna verzija semantikog realizma) i pod uslovom da nije re o naunom
objanjenju uzroka zbog kojih ljudi upotrebljavaju jezik tako kako ga upotrebljavaju (onda
objanjenje nema veze sa normativnou znaenja, pa ni sa skeptikim reenjem), ja nemam
primedbe na antropoloko-pragmatiki pristup. Imam primedbu na antirealistiku
karakterizaciju skeptikog reenja.

123

zakljuka, rei problem puzeeg minimalizma i pronae neko supstancijalnije

realistiko stanovite.51 Konano, ako Kripke-Vitgentajn ne mora da reava
problem puzeeg minimalizma, zar to ne znai da prihvata njegove
konsekvence?
Moja argumentacija tei e ovim redosledom: posle skeptikog zakljuka,
skeptiki razlozi za antirealizam u pogledu semantikog diskursa prestaju da
postoje; skeptiki zakljuak otvara mogunost drugaijeg oblika realizma;
Kripke-Vitgentajnov poziv na deflacionizam predstavlja prima facie argument za
minimalni ili skeptiki realizam; skeptiki realizam ostavlja mogunost
objanjenja postojeih razlika izmeu pojedinih jezikih oblasti; problem
puzeeg minimalizma problem je za semantikog realistu. Dakle:
i. Poto skeptiki argument podriva realistiki pojam opisnog diskursa, mi
ne moemo da uvedemo realistiku razliku izmeu opisnog i neopisnog
diskursa u skeptiko reenje. Skeptiki razlozi za ekspresivistiko tumaenje
znaenja reenica koje govore o znaenju neijih rei nestaju sa semantikim
realizmom. Jer, ako tek pod pretpostavkom vladavine semantikog realizma
skeptiki motivisan antirealizam ima opravdanje (kao jedini izlaz iz skeptikog
paradoksa), onda kraj semantikog realizma istovremeno oznaava i kraj
antirealizma u pogledu semantikog diskursa. Uostalom, kako bismo mogli da
objasnimo i opravdamo sumnju u postojanje injenica ili istina o znaenju,
ukoliko ti pojmovi u reimu skeptikog reenja nemaju teorijsko znaenje koje
skeptiki izazov pretpostavlja? Shodno tome, u reductio interpretaciji, skeptiki
zakljuak nije poetak, ve kraj podele jezikih oblasti na osnovu kriterijuma
manje ili vee korespondencije sa nezavisno postojeim svetom.
ii. Sa druge strane, kritika semantikog realizma ne iskljuuje eo ipso
privrenost nekom drugom obliku minimalnog ili skeptikog realizma. Evo
poreenja: globalni antirealista tvrdi da se skeptiko reenje odnosi prema
semantikom realizmu poput ateiste koji, umesto da porie postojanje Boga,
51

Drugu mogunost istrauje Vilson (Wilson 2011). Vie vidi dole str. 201-203.

124

jednostavno odbija da govori teolokim jezikom. Na primer, kada objanjava

prirodni svet on, umesto o biblijskom mitu o postanju, govori o Darvinu,
evoluciji, prilagoavanju, borbi za opstanak itd. (Macarthur & Price 2007: 106).
Meutim, zato bi Petrova sklonost da objasni poreklo vrsta jezikom teorije
evolucije sama po sebi dokazivala da je on ateista? Jedino to sledi je da on ne
objanjava prirodni svet uz pomo pojma Boga, ali ne i to da porie Boije
postojanje. Ako je teoloki deflacionista, onda, nakon to je ispriao itavu
teoriju evolucije, Petar moe da doda: I Bog je to tako uredio. Ukoliko se
skepticizam (ateizam) tie objanjenja, zato bi se preneo na injenice (Boga)?
Hou rei da iz tvrdnje da nema injenica koje objanjavaju znaenje nije nuno
izvesti zakljuak da uopte nema istina i injenica o znaenju. Kripke toliko i
nagovetava: Mi samo elimo da poreknemo postojanje superlativne
injenice koju filozofi pogreno kae na takve obine jezike sklopove [kao to je
injenica je da Petar razume + kao znak za sabiranje], ali ne i primerenost
samih tih sklopova (Kripke 1982: 69).
iii. Ako skeptiki argument otvara pomenutu mogunost, onda KripkeVitgentajnov poziv na deflacionizam predstavlja prima facie argument za
skeptiku vrstu realizma. Poto u reimu skeptikog reenja reenice
semantikog diskursa moraju da zadovolje samo kriterijume disciplinovanog
sintakticizma da bi bile istinite ili neistinite, i poto reenice kao to jePetar
razume + kao znak za sabiranja de facto zadovoljavaju te kriterijume,
skeptiko reenje ne moe biti antirealizam u pogledu semantikog diskursa,
stanovite prema kom reenice koje govore o znaenju neijih rei nemaju
istinitosnu vrednost (Byrne 1996: 341-342).52
iv. Deflacionizam nas ne primorava da prihvatimo apsurdnu tezu da ne
postoje razlike izmeu deklarativnih reenica koje pripadaju razliitim jezikim
oblastima, odnosno da reenice kao to su Petar razume + kao znak za
sabiranje i Sneg je beo imaju istu semantiku funkciju u tom smislu to obe
52

Za podrobniju analizu ovog argumenta vidi dole str. 205-206.

125

opisuju injenice u nekom minimalnom smislu. Upravo suprotno, usvajajui

deflacionizam, Kripke-Vitgentajn stavlja do znanja da je objanjenje jezika
pomou opisanih injenica ili beskorisno ili jednostavno pogreno, zato to nam
ono ne otkriva ulogu koju odreena reenica ima u naim ivotima.
Istovremeno, deflacionizam ostavlja prostor za funkcionalnu diferencijaciju
jezika kroz skeptiko reenje, budui da shema ekvivalencije govori sve to moe
da se kae o istini uopte, iz ega ne sledi da, u konkretnim sluajevima, o istini i
injenicama ne moemo da kaemo nita vie od onoga to govori shema
ekvivalencije. Svaka oblast jezika ima svoje kriterijume, koje otkrivamo pitajui
za svakodnevne okolnosti i svrhu upotrebe odreene klase reenica. Utoliko
nema nieg a priori spornog u mogunosti da reenice semantikog diskursa
tumaimo kao opisne reenice, koje u isti mah izraavaju odnos prema
sagovornikovim jezikim postupcima. 53
v. Sledee znaajno zapaanje je da rtva u antiskeptikom gambitu vie ne
deluje tako okantno. Ernest Gelner nudi ivopisno poreenje: kao da smo,
prisustvujui spektaklu nekog izgubljenog amazonskog plemena, imali utisak da
smo svedoci uasnog rtvenog obreda, a onda, u poslednjem trenutku,
shvatamo da je mlada devica [znaenje] zamenjena bezazlenom lutkom
[semantiki realizam] (Gellner 1984: 260). Uprkos tome, tvrdokorni realista moe
da se pobuni protiv izjednaavanja skeptikog reenja i realizma i zapita da li je
zaista mogue dobiti realizam u bilo kom prepoznatljivom obliku samo na
osnovu deflacionog pojma istine i uslova opravdane upotrebe? Pa, moda i nije.
Ali, posle skeptikog argumenta, teret dokaza lei na onom ko tvrdi da nije. Jer,
deflacionizam dolazi kao posledica sloma semantikog realizma i pripadajueg
pojma istine. Zato je problem puzeeg minimalizma problem za realistu koji
moe da ga rei ili tako to e da obori skeptiki argument, ili tako to e da
pronae neki drugi nain da saopti ta je to to on moe, a zastupnik skeptikog
reenja ne moe da tvrdi o semantikim injenicama i istinama.
53

O sudbini bifurkacione teze u skeptikom reenju vie rei bie na str. 226-230.

126

Da zakljuim. Iz rasprave o problemu istine rodile su se osnovne postavke

za intepretaciju Kripke-Vitgentajnove pozicije: skeptiki argument je reductio ad
apsurdum dokaz protiv semantikog realizma, a skeptiko reenje podrazumeva
minimalni realizam u pogledu semantikih injenica. Sada je odgovor na
Bogosjanov i Rajtov dokaz jo laki: poto skeptiko reenje nije ni semantiki ni
globalni antirealizam, njihove primedbe ga nimalo ne pogaaju. Nema napetosti
izmeu skeptikog reenja i deflacionizma. Pored toga, imamo li u vidu tekoe
standardnog tumaenja da objasni kako je mogue priznati skeptiki zakljuak
bez zapadanja u samoprotivrenost, moemo konstatovati da postoje dobri
razlozi da se predloene interpretativne ideje dalje razviju. Jer, reductio
interpretacija jednostavno reava problem samoprotivrenosti skeptikog
zakljuka tako to priznaje da on jeste samoprotivrean ukoliko prihvatimo
pretpostavku skeptikog argumenta. Samim tim, ona reava i problem napetosti
izmeu skeptikog zakljuka i nevinog realizma koji odlikuje svakodnevan
govor o znaenju. tavie, ve moe da se nazre i klica jednog mogueg
odgovora na treu kritiku skeptikog reenja: prema reductio intepretaciji,
skeptiki argument deluje samo ako pretpostavimo da semantike injenice
objanjavaju neije jeziko ponaanje. Budemo li nali drugaiju ulogu za njih u
skeptikom reenju, a pri tome sauvamo normativnost i objektivnost kao
intuitivna svojstva znaenja, onda e i trei problem biti reen. Moja namera je
da u nastavku ovog rada ispunim naznaeni okvir novom intepretacijom
Kripkeovog teksta, koju u, zatim, da suoim sa brojnim kritiarima skeptikog
reenja.

127

4. Skeptiki argument kao reductio ad absurdum semantikog realizma

Vreme je da rezultate rasprave o odnosu izmeu skeptikog zakljuka i
pojma istine razvijemo u celovitu interpretaciju skeptikog argumenta. Glavna
ideja ve je poznata: skeptiki argument je reductio ad absurdum dokaz protiv
semantikog realizma.
Pre svega, eleo bih da istaknem jedan aspekt semantikog realizma koji e
biti znaajan za konanu ocenu skeptikog argumenta. Semantiki realizam je
filozofski izraz zdravorazumskog odgovora na pitanja o jeziku koja pokree
skeptiki izazov. U sreditu tih pitanja nalazi se zapaanje da svakodnevni jezik,
posmatran kao konana istorija dosadanje upotrebe rei, pokazuje podlonost
hirovima pojedinanih jezikih sklonosti usled uvek otvorene mogunosti da
govorno lice u novim sluajevima primene nekog izraza proizvoljno
(re)intepretira sadraj jezikog pravila koje je sledilo u prolosti. Odgovarajui
na pitanje kako je mogue izbei takvu posledicu, semantiki realista i skeptik
formuliu zajedniku tezu o apriornoj semantikoj determinaciji, odnosno o tome da
znaenje date rei unapred odreuje razliku izmeu njene ispravne i neispravne
upotrebe, nezavisno od bilo kog pojedinca i njegovih jezikih sklonosti. Kako je
to mogue? I ovde postoji saglasnost izmeu semantikog realiste i skeptika: da
bi bilo normativno da bi moglo da razlui ispravnu od neispravne upotrebe
jezika i da bi bilo objektivno otporno na promenjive udi pojedinanih jezikih
sklonosti govornih lica znaenje mora da ima izvor koji je nezavisan od naina na
koji govorna lica de facto upotrebljavaju jezik. Spor poinje sa skeptikovim zahtevom
semantikom realisti da identifikuje taj nezavisni izvor i objasni kako govorna
lica mogu da mu pristupe.
Semantiki realista nudi teoriju koja se poziva na tri injenice: vanjeziku
injenicu da znaenje postoji kao nezavisan standard u vidu nekog objektivnog
svojstva (biti zelen) ili eniteta (operacija sabiranja), mentalnu injenica da
znaenje postoji u svesti govornog lica kao jeziko pravilo koje povezuje datu re

128

i odgovarajui vanjeziki standard, i neku semantiku injenicu u vezi govornog

lica koja utvruje taj vanjeziki standard kao drugi kraj semantike veze,
odnosno kao sadraj jezikog pravila koje ono namerava da sledi.
Dord Vilson prvi je jasno istakao reductio strukturu skeptikog
argumenta (George Wilson 1994/2002, 1998, 2003, 2011). Najvaniji doprinos
njegove intepretacije je u tome to precizno izoluje neposrednu metu skeptikog
napada. Vilson smatra da skeptiki argument napada semantiki realizam
ciljajui trei deo realistikog objanjenja odgovor na pitanje kako neko govorno
lice uspeva da utvrdi sadraj jezikog pravila koje sledi i tako dovodi u pitanje
postojanje druge i eksplanatornu relevantnost prve injenice. Prema Vilsonovom
miljenju, semantiki realizam se zasniva na tom delu objanjenja (Wilson
1994/2002: 240; 1998: 107). Da bi realistika konstrukcija znaenja uopte mogla
da funkcionie, ona mora da bude utemeljena u nekoj epistemoloki
transparentnoj injenici o govornom licu.
U ovom radu osloniu se na Vilsonovu rekonstrukciju skeptikog
argumenta uz dve ispravke. Prvo, Vilson izostavlja vaan deo epistemologije
semantikog realizma. On svodi semantiki realizam na tezu da ako govorno lice
razume X kao znak za neto, onda: a) mora da postoji vanjeziki entitet X koji
govorno lice usvaja kao konstitutivni standard upotrebe X, i b) usvojeni
standard normativan je za govorno lice u tom smislu to mu propisuje ta mora
biti sluaj da bi upotreba znaka X bila pravilna (Wilson 1998: 106; 2011: 260).
Premda primeuje da bi razumevanje trebalo da opravda pojedinanu upotrebu
rei, Vilson previa da bi ono trebalo da opravda i nain na koji mi svakodnevno
govorimo: mi razumemo neku re neposredno i sa velikom merom izvesnosti
pa je primenjujemo odmah i bez oklevanja. Drugo, da bih to jasnije razdvojio
minimalni i semantiki realizam, uvaiu i Somsovu dopunu Vilsonove
definicije semantikog realizma tako to u naglasiti da je odnos izmeu
razumevanja i upotrebe rei, sa jedne strane, i semantikih injenica, sa druge
strane, odnos izmeu eksplananduma i eksplanansa (Soames 1998a: 331-332).

129

No, pre nego to vidimo kako Vilson shvata skeptiki argument, trebalo bi da
izloimo rivalsku, standardnu intepretaciju.

4.1. Standardna intepretacija skeptikog argumenta

Evo kako argument i njegove posledice izgledaju iz skeptikog ugla (gde je SR
semantiki realizam, UU utemeljujui uslov, SA skeptiki argument, SZ skeptiki
zakljuak, SP skeptiki paradoks a SR skeptiko reenje):

(I)

SR: Govorno lice G razume re P zato to: postoji neki vanjeziki entitet P
koji govorno lice G povezuje sa reju P; ta veza u glavi govornog lica G
sainjava jeziko pravilo za upotrebu P; to pravilo vodi, usmerava i
opravdava G-ovu pojedinanu upotrebu i nain upotrebe rei P samo na
one predmete koji jesu (poseduju svojstvo) P.

(II)

UU: Ako postoji vanjeziki entitet P koji govorno lice G povezuje sa

znakom P tako da ta veza ini odgovarajue jeziko pravilo koje vodi,
usmerava i opravdava G-ovu pojedinanu upotrebu i nain upotrebe rei
P, onda mora da postoji neka unutranja ili spoljanja injenica u
vezi govornog lica G koja utvruje da veza sa vanjezikim entitetom P jeste
sadraj onog jezikog pravila za upotrebu rei P koje G ima u svojoj
glavi.

(III) SA: Nijedna unutranja ili spoljanja injenica u vezi govornog lica G
ne moe da utvrdi da semantika veza sa vanjezikim entitetom P jeste
sadraj onog jezikog pravila koje G ima u svojoj glavi i koje vodi,
usmerava i opravdava njegovu pojedinanu upotrebu i nain upotrebe rei
P na samo one predmete koji jesu (poseduju svojstvo) P.
(IV) SZ: Ne postoje ni unutranje ni spoljanje injenice o bilo kom
govornom licu koje mogu da utvrde bilo koji vanjeziki entitet kao drugi

130

kraj semantike veze, odnosno sadraj pravila za upotrebu bilo koje rei.
Reenica Govorno lice G razume P kao re za P nema uslove istinitosti.
(V) SP: Niko ne razume nijednu re: itav jezik je besmislen.

Prema standardnoj intepretaciji, koja prihvata skeptiko gledanje na posledice

skeptikog argumenta, Kripke-Vitgentajn izlaz iz paradoksa vidi u stavu da:

(VI) SR: Reenice koje govore o znaenju neijih rei, odnosno o tome koje
jeziko pravilo neko govorno lice sledi, nemaju uslove istinosti, ve uslove
opravdane upotrebe. One ne opisuju injenice o govornom licu G koje
uvruju sa kojim vanjezikim entitetom je ono povezalo re P, ve
izraavaju nesaznajne stavove G-ovi sagovornika prema njegovoj upotrebi
P.

Analiza antirealistike intepretacije skeptikog argumenta otkriva tri bitna

momenta:
a) Prema ovoj intepretaciji, skeptiki argument polazi od metafizike
pretpostavke o vrsti injenica (unutranjih ili spoljanjih) koje mogu da igraju
ulogu utemeljujueg uslova znaenja, a zatim dokazuje da ako, ak i pod
pretpostavkom epistemoloke idealizacije, u odabranim metafizikim oblastima
nije mogue pronai injenicu na koju znaenje moe da se svede, onda takva
injenica ne postoji (Boghossian 1989: 508; Goldfarb 1985: 474; Wright 1984: 762).
Miler pie:

Generalna strategija koju skeptik usvaja dokazujui svoj zakljuak je

sledea. Prvo, on tvrdi da ako je mogue pronai spornu vrstu injenica,
onda one moraju da budu naene unutar nekih posebnih oblasti. Kada su
te oblasti izdvojene, zamiljeno je da su nae saznajne moi idealizovane: dat
nam je neogranien epistemoloki pristup tim oblastima. Ako se pokae da ak

131

i pod ovim uslovima traene injenice i dalje izmiu naem domaaju, da i

dalje ne moemo da opravdamo nijednu odreenu tvrdnju o karakteru tih
injenica, sledi da takvih injenica ni nema. Jer da ih ima, s obzirom na to
da imamo neogranien epistemoloki pristup, mi bismo ih sigurno
pronali, i sigurno bismo mogli da opravdamo makar neku od tvrdnji o
njihovom karakteru (Miller 2007: 166).

b) Pristalice antirealistike intepretacije smatraju da je skeptika strategija

otpoetka sporna zato to poiva na navedenoj metafizikoj pretpostavci.
Drugim reima, oni misle da skeptiki argument sadri fizikalistiku predrasudu
u pogledu mogunosti antiredukcionistikog odgovora na skeptiki izazov
(Boghossian: 1989: 541-542; Goldfrab 1985: 475). Zbog toga semantiki realista
moe da odbaci kao neopravdan skeptikov zahtev za svoenjem znaenja na
neke osnovnije inejnice:

Postoji izriit i neprihvatljiv redukcionizam ukljuen u onu fazu

[argumenta] u kojoj skeptik zahteva od svog sagovornika da navede neki
aspekt svog ranijeg mentalnog ivota koji je mogao da konstituie, na
primer, njegovo razumevanje plus kao rei za sabiranje. Oigledno, [taj
zahtev] nije prihvatljiv ukoliko sagovornik tvrdi da se sea upravo toga [da
je razumeo plus kao re za sabiranje] (Wright 1989/2001:176).

c) Pristalice antirealistike intepretacije poistoveuju Kripkeovog skeptika i

Kripkeovog Vitgentajna. Prema njihovom miljenju, Kripke prihvata skeptiki
paradoks kao ishod argumenta, a onda trai izlaz u ekspresivistikoj
rehabilitaciji svakodnevnog govora o znaenju. Sie antirealistike intepretacije
glasi: Kripkeov Vitgentajn prvo, posredstvom skeptikog argumenta, rui
uobiajenu ideju da na govor o znaenju i razumevanju i srodnim pojmovima

132

za predmet ima injenice, a onda, via skeptikog reenja, preporuuje

alternativno projektivistiko shvatanje njihovog sadraja (Wright 1984: 761).

4.2. Reductio struktura skeptikog argumenta

Koliko god uverljivo i prirodno, antirealistiko tumaenje je pogreno. Kripke ne
dovodi u pitanje obinu ideju da na govor o znaenju i razumevanju i srodnim
pojmovima za predmet ima injenice, ve semantiki realizam!
Prema mom miljenju, struktura skeptikog argumenta i njegove posledice
izgledaju ovako:

(I)

SR: Ako govorno lice G razume re P, onda je razume zato to: postoji
neki vanjeziki entitet P koji govorno lice G povezuje sa reju P; ta veza
u glavi govornog lica G sainjava jeziko pravilo za upotrebu P; to
pravilo vodi, usmerava i opravdava G-ovu pojedinanu primenu i nain
upotrebe rei P samo na one predmete koji jesu (poseduju svojstvo) P.

(II)

UU: Ako postoji vanjeziki entitet P koji govorno lice G povezuje sa

znakom P tako da ta veza ini odgovarajue jeziko pravilo koje vodi,
usmerava i opravdava G-ovu pojedinanu potrebu i nain upotrebe rei
P, onda mora da postoji neka unutranja ili spoljanja injenica u
vezi govornog lica G koja utvruje da veza sa vanjezikim entitet P jeste
sadraj onog jezikog pravila za upotrebu P koje G ima u svojoj glavi.

(III)

SA: Nijedna unutranja ili spoljanja injenica u vezi govornog lica G

ne moe da utvrdi da semantika veza sa vanjezikim entitet P jeste
sadraj onog jezikog pravila koje G ima u svojoj glavi i koje vodi,
usmerava i opravdava njegovu pojedinanu upotrebu i nain upotrebe
rei P na samo one predmete koji jesu (poseduju svojstvo) P.

(IV)

SZ: Ne postoje ni unutranje ni spoljanje injenice o govornom licu G

koje utvruju bilo koji vanjeziki entitet kao drugi kraj bilo koje

133

semantike veze odnosno sadraj bilo kog jezikog pravila za upotrebu

bilo koje rei. Nijedna reenica nema uslove istinitosti u svetu.
(VII) SP: Niko ne razume nijednu re: itav jezik je besmislen.

Za razliku od zastupnika standardne interpretacije, ja smatram da KripkeVitgentajn odbacuje skeptiko gledanje na posledice skeptikog argumenta i
dalje rasuuje na sledei nain:

(V)

Ne-SP: Jezik nije besmislen.

(VI)

Ne-SR: Ako govorno lice G razume re P, onda je ne razume zato to

neka unutranja ili spoljanja injenica o tom govornom licu utvruje
vanjeziki entitet P kao drugi kraj semantike veze odnosno sadraj
jezikog pravila koje G ima u glavi i koje vodi, usmerava i opravdava Govu pojedinanu primenu i nain upotrebe rei P samo na one
predmete koji jesu (poseduju svojstvo) P.

(VII) SR: Znaenje koje P ima za govorno lice G, odnosno sadraj jezikog
pravila koje G sledi upotrebljavajui P, ne potie iz nekog izvora koji je
nezavisan od jezika, ve iz svakodnevnih okolnosti u kojima pripadnici Gove jezike zajednice (oblika ivota) de facto upotrebljavaju re P i
praktine svrhe koju takva upotreba P ima u njihovim ivotima.

Prema reductio intepretaciji, u raspravi postoje tri, a ne dva glasa: pored

semantikog realiste i Kripkeovog skeptika tu je i Kripkeov Vitgentajn.
Kripkeov skeptik i Kripkeov Vitgentajn nisu ista figura. Jer, za razliku od
Kripkeovog skeptika, Kripkeov Vitgentajn ne prihvata skeptiki paradoks.
Naravno, ni pristalice standardne intepretacije ne misle da se Kripke-Vitgentajn
miri sa skeptikim paradoksom. Uostalom, Kripke kae da je skeptiki paradoks
sulud

nepodnoljiv,

te

da

imamo

posla

sa

neverovatnim

samoporaavajuim zaljukom da je sav jezik besmislen (Kripke 1982: 71).

134

Meutim, pristalice standardne interpretacije veruju da skeptiko reenje

nastupa tek posle skeptikog paradoksa. Norman Malkolm (Norman Malcolm)
pie:

ini se da je Kripke rasuivao na sledei nain:

1. Da bi re imala znaenje mora postojati neto u subjektovom umu to
vodi njegovu primenu rei.
2. Vitgentajn je pokazao da ne postoji da ne postoji nita u subjektovom
umu to vodi primenu rei.
3. Stoga, Vitgentajn je pokazao da nijedna re nema znaenje (Malcolm
1986: 162).

Dakle, ovi tumai smatraju da Kripke pripisuje Vitgentajnu skeptiki stav da

znaenje ne postoji. Pad u ponor semantikog nihilizma je neizbean, a zadatak
skeptikog reenja nije da taj pad sprei, ve da nam pokae kako da iz ponora
izaemo!
Nasuprot tome, pristalice reductio pristupa skeptikom argumentu smatraju
da su Kripkeov Vitgentajn i Kripkeov skeptik saputnici samo do skeptikog
zakljuka. Posle njega, a pre skeptikog paradoksa, njihovi putevi se razilaze:
Kripkeov skeptik tvrdi da skeptiki argument pokazuje da je jezik besmislen,
Kripkeov Vitgentajn da skeptiki argument pokazuje da semantiki realizam
vodi zakljuku da je jezik besmislen. Kripke je jasan:

Ako pretpostavimo da injenice, ili uslovi istinitosti ine sutinu smislenih

tvrdnji, iz skeptikog zakljuka sledie da su tvrdnje da iko ita ikada
razume besmislene (Kripke 1982: 77).

Skeptiki paradoks je fundamentalni problem Filozofskih istraivanja. Ako je

Vitgentajn u pravu, mi ne moemo ni poeti da ga reavamo drei se

135

prirodne pretpostavke da smislene deklarativne reenice moraju tvrditi da

korespondiraju injenicama; ako je ovo na okvir, moemo da zakljuimo
jedino da su reenice pomou kojih pripisujemo znaenje [svojim ili tuim
reima] i same besmislene...Slika korespondencije-sa-injenicama mora biti
odstranjena pre nego to ponemo [da reavamo] skeptiki problem
(Kripke 1982: 78-79)

U svetlu Kripkeove izriite tvrdnje da skeptiki paradoks sledi iz skeptikog

zakljuka samo pod pretpostavkom da se znaenje deklarativnih reenica sastoji
od uslova istinitosti, iznenauje da ugledni autori tvrde, na primer, da:

Kripke ne uzima u obzir makar da bi je odbacio mogunost da je ovaj

paragraf [201 Filozofskih istraivanja] vrhunac neprekidnog reductio ad
absurdum-a. Naprotiv, itavo njegovo itanje proizlazi iz uverenja da je
Vitgentajn nemilosrdno pokrenuo skeptiku kampanju kako bi ukazao na
neobinu mogunost da [je sav jezik besmislen]... Pre nego to napustimo
svaku nadu da je jezik konceptualno mogu, svakako da mora da nas
zaustavi briga da je problem prividan upravo zato to je Kripke zanemario
nameru

[Vitgentajnovog]

argumenta,

tumaei

kao

dokazanu

pretpostavku koju bi trebalo da odbacimo (Shanker 1987: 14-15).

Meutim, prema reductio intepretaciji, a sasvim u skladu sa onim to enker

oekuje, Kripke smatra da skeptiki paradoks otkriva samoprotivrenost
semantikog realizma. Kripkeov Vitgentajn saglasan je sa skeptikom u
sledeem: ako pretpostavimo da rei imaju znaenje zahvaljujui vezi sa
vanjezikim entitetima koji slue kao drugi kraj semantike veze, odnosno
sadraj jezikog pravila, onda mora da postoji neka injenica u vezi govornog
lica koja utvruje da upravo taj vanjeziki entitet ini sadraj odgovarajueg
jezikog pravila. On se takoe slae da skeptiki argument pokazuje da ak i

136

kada bi postojali, takvi entiteti ne bi mogli da objasne kako znaenje vodi,

usmerava i opravdava upotrebu zato to nijedna injenica o govornom licu ne
moe da utvrdi koji vanjeziki entitet ini sadraj nekog jezikog pravila. Posle
toga putevi im se razilaze.
Gledajui iz skeptiko-realistikog ugla, iz skeptikog zakljuka sledi da
ako ne postoje standardi koji propisuju ta mora biti sluaj da bi neka reenica
bila istinita, onda nijedna reenica nema uslove istinitosti. Poto je realistika
teza da znaenje zavisi upravo od uslova istinitosti, ako nijedna reenica nema
uslove istinitosti, onda nijedna reenica nita ne znai. Eto skeptikog paradoksa!
Ali, gledajui iz Kripke-Vitgentajnovog ugla, stvari izgledaju bitno drugaije.
Pod udarom skeptikog argumenta istovremeno padaju i realistiki pojam
istine (uslova istinitosti) i semantiki realizam: [P]rvi korak u skeptikom
reenju je da se prizna da termini i reenice nemaju klasine realistike uslove
istinitosti, i, a fortiori, da njihovo znaenje ne zavisi od [tih uslova] (Wilson 2003:
176). Tano je da iz skeptikog argumenta sledi globalni antirealizam u pogledu
realistikih uslova istinitosti, ali ne sledi skeptiki paradoks. Kripkeov Vitgentajn
se, za razliku od Kripkeovog skeptika, svrstava uz narod i obian govor o
znaenju koji, izmeu ostalog, podrazumeva i govor o istinama i injenicama o
znaenju. Skeptiki paradoks ne ugroava svakodnevni ivot u jeziku, mi se
razumemo, rei koje upotrebljavamo imaju znaenje. Stoga, problem mora biti
na drugom mestu. Poto je semantiki realista taj koji vezuje znaenje za uslove
istinitosti, onda iz skeptikog zakljuka ne sledi da je jezik besmislen, ve da je
teorija prema kojoj je znaenje odreeno realistikim uslovima istinitosti inkoherentna,
zato to ona sama nema svoj uslov istinitosti injenicu koja utvruje koji vanjeziki
entitet se nalazi na drugom kraju semantike veze i ini sadraj nekog jezikog pravila
te tako vodi skeptikom paradoksu. U antiskeptikom gambitu, rtva je semantiki
realizam u celini, a ne samo semantiki realizam kao teorija znaenja reenica
semantikog diskursa.

137

Prema reductio intepretaciji, pouka skeptikog argumenta jeste to da je

svaki pokuaj da se pronae izvor znaenja koji je nezavisan od aktualne
upotrebe jezika unapred osuen na propast usled toga to sam postupak
uspostavljanja semantike veze nije nezavisan od upotrebe jezika. Bilo koja predjezika mentalna injenica (jer, ako su jezike, ta odreuje njihovo znaenje?)
mora prvo i sama da bude protumaena da bi mogla da identifikuje ta je to to
pokuava da povee sa nekom reju. A kao to nas skeptik ui, ako neto mora da
se tumai, onda to moe da se protumai na razliite naine. Otuda pred
semantikim realistom stoji porazan izbor: ili beskonaan regres tumaenja, ili
pretpostavljanje onoga to bi trebalo se objasni znaenje mentalne injenice.
4.2.1. Dve intepretacije skeptikog zakljuka. italac e se prisetiti da sam
u prethodnom poglavlju kazao da Kripke-Vitgentajn odbacuje skeptiki
zakljuak, ukoliko taj zakljuak razumemo kao njegov sopstveni stav o znaenju
i istinitosnoj vrednosti reenica semantikog diskursa. Da bih opravdao odbranu
od Bogosjanovog i Rajtovog dokaza zasnovanu na tvrdnji da Kripke-Vitgentajn
makar uslovno i privremeno prihvata ishod skeptikog argumenta, moram da
pokaem da, pored razlike izmeu skeptikog zakljuka i skeptikog paradoksa,
postoji i razlika izmeu dve mogue intepretacije skeptikog zakljuka: jedne
koju Kripke-Vitgentajn samo uslovno prihvata, i druge koju u potpunosti
prihvata. Jer, Kripke-Vitgentajn ne moe da odbaci skeptiki zakljuak tout
court, zato to, da bi bilo skeptiko, njegovo reenje paradoksa mora da usvoji
pouke skeptikog argumenta.
Kripke-Vitgentajn odbacuje onu interpretaciju skeptikog zakljuka koja
nastaje u sporu izmeu semantikog realiste i skeptika. U tom kontekstu,
skeptiki zakljuak tvrdi da je semantiki realizam, kao opta teorija znaenja,
neistinit za semantiki diskurs zato to reenice tog diskursa nemaju uslove
istinitosti. Razmotrimo ve navedenu Kripkeovu konstataciju: Vitgentajnov
skeptiki zakljuak [je da] nijedna injenica, nijedan uslov istinitosti ne
korespondira reenicama kao to su Dons razume + kao znak za operaciju

138

sabiranja (Kripke 1982: 77). Krenemo li od pretpostavke da reenica Govorno

lice G razume reenicu R kao R govori da G-ova upotreba R stoji u
semantikoj vezi prema moguoj injenici R, onda (gde je SAR semantiki
antirealizam):

SR: R ini standard istinitosti za G-ovu upotrebu R jer odreuje ta mora

biti sluaj da bi reenica R bila istinita;

SZ: Ne postoje ni unutranje ni spoljanje injenice o govornom licu G

koje utvruju bilo koju moguu injenicu kao usvojeni standard istinitosti za
upotrebu reenice R;

SAR: Reenica Govorno lice G razume reenicu R kao R nema uslove

istinitosti;

SAR*: Reenica Govorno lice G razume reenicu R kao R, ak i kada je

opravdano upotrebljena, ne opisuje neku injenicu o G.

SAR je zakljuak koji Kripke-Vitgentajn prihvata uslovno i privremeno, kao

posledicu SR i SZ. Meutim, poto odbacuje SR, on porie da SAR izraava stav
skeptikog reenja o istinitosnoj vrednosti i znaenju semantikih reenica i,
shodno tome, da SAR* govori o jezikoj ulozi tih reenica u skeptikom reenju.
Ako imamo na umu da je interpretativni klju za itanje pasusa u kojima
Kripke prividno zastupa semantiki antirealizam oblikovan reductio pristupom
skeptikom argumentu prema kom Kripke istovremeno porie postojanje
realistikih uslova istinitosti i teoriju koja odreuje znaenje tim uslovima onda
moemo da uoimo dva vana razloga protiv tumaenja koje izvodi SAR i SAR*
iz SZ. Prvi je to to obrt od semantikog realizma ka skeptikom reenju ne
podrazumeva samo drugaije opravdanje jezika, ve i drugaiju zamisao odnosa

139

izmeu opravdanja odreene jezike oblasti i njenog opisnog statusa. Dok u

semantikom

realizmu

opravdanost

opisnog

diskursa

podrazumeva

korespondenciju sa nezavisno postojeim injenicama, u skeptikom reenju

pravo na opisnu upotrebu jezika potie iz ne-traktatusovskih izvora opravdanja
o kojima govori skeptiko reenje (Davies 1998: 131-132).54 Mereno kriterijumima
skeptikog reenja i zahvaljujui deflacionom pojmu istine, reenice semantikog
diskursa mogu da budu opisne i mogu da imaju uslove istinitosti. Kao to kae
Kristof Gauker:

Skeptiki [zakljuak] nije tvrdnja da ne postoje uslovi istinitosti za reenice

koje govore o znaenju neijih rei naravno da postoje. Takoe, skeptiki
[zakljuak] nije to da se korespondentistika teorija istine odnosi na neke
oblasti diskursa ali ne i na semantiki diskurs. Skeptiki zakljuak je pre
teza da se, sasvim uopteno, istinitost reenica ne moe objasniti kao
korespondencija sa injenicama. Daleko od toga da je u sukobu sa
deflacionizmom,

skeptiki

[zakljuak]

bukvalno

prisiljava

[Kripke-

Vitgentajna] da bude deflacionista, zato to je neka vrsta deflacionizma

jedina alternativa usvajanju korespondentistike teorije (Gauker 1995: 119).

Sa druge strane, tano je da skeptiki zakljuak, u kombinaciji sa semantikim

realizmom, upuuje na semantiki antirealizam (ekspresivizam) kao mogui
izlaz iz skeptikog paradoksa. Meutim, budui da Kripke-Vitgentajn zajedno
sa semantikim realizmom odbacuje metafizike razloge za sumnju u
opravdanost naeg svakodnevnog govora o znaenju (ukljuujui tu i govor o
semantikim injenicama i istinama), on nije prinuen da bira izmeu
skeptikog paradoksa i semantikog antirealizma (Wilson 1998: 116-117; 2011:
267). Stoga, uvek kada porie postojanje semantikih injenica (kao u gore
navedenom stavu na koji se oslanja standardno tumaenje), Kripke porie
54

U sledeem poglavlju videemo koji su to izvori i kako oni tano funkcioniu.

140

postojanje injenica koje utvruju znaenje za govorno lice povezujui reenice sa

odgovarajuim uslovima istinitosti, a ne injenica o znaenju uopte.
Kripke-Vitgentajn prihvata intepretaciju skeptikog zakljuka koja tvrdi
da on pokazuje da je semantiki realizam inkoherentna teorija znaenja, a ne da
ta teorija nije primenjiva na znaenje reenica semantikog diskursa. Samo pod
pretpostavkom da je metafiziko opravdanje aktualne upotrebe jezika
neophodno, skeptiki zakljuak ukazuje na neopravdanost naeg svakodnevnog
govora o znaenju neijih rei. Ako odbacimo pomenutu pretpostavku i
okrenemo se skeptikom reenju, onda vidimo neto drugo: da na svakodnevan
govor o znaenju neijih rei nema nikakav metafiziki nedostatak. Prema mom
miljenju, kljuan pasus za razumevanje kope izmeu skeptikog zakljuka i
skeptikog reenja glasi:

itav smisao skeptikog argumenta je da na kraju doseemo nivo na kom

postupamo bez razloga kojima bismo mogli opravdati nae postupke. Mi
postupamo bez oklevanja ali slepo. Ovo je onda vaan sluaj onoga to
Vitgentajn zove govoriti bez opravdanja ('Rechtfertigung'), ali ne
pogreno ('zu Unrecht') (Kripke 1982: 87).

Kako god da zamislimo osnov znaenja, on e da se urui pod pritiskom

skeptikog argumenta im pokuamo da ga upotrebimo kao opravdanje za
pojedinane jezike postupke. Kada se to dogodi, preostaje nam gola injenica da
govorna lica upotrebljavaju jezik bez zamiljenog uporita i da se uglavnom
slau u pogledu znaenja rei. Jezik nema metafiziko opravdanje. Nema
duboke istine iza nae svakodnevne upotrebe jezika. Nema opteg objanjenja ni
garancije da se jezik nee raspasti. Sve to postoji je sa stanovita skeptikih
oekivanja bespravna jezika gradnja: nain na koji smo u naoj zajednici
naueni da upotrebljavamo neku re i sledimo odgovarajue jeziko pravilo.
Meutim, kao to Kripke istie, otuda ne proizlazi da mi to pravilo sledimo

141

pogreno. Skeptiki argument nas vodi do rudimentarnog nivoa upotrebe jezika

na kom ne postoje razlozi ili opravdanja za pojedinu upotrebu neke rei, ali,
samim tim, ni razlozi koji govore protiv nje. Ukoliko bismo morali da samemo
poentu skeptikog zakljuka, onda bi to bila teza da, nakon to se iscpe svi
svakodnevni razlozi, nema vieg jezikog autoriteta nema unapred postojeeg
jezikog pravila, ili, jednostavnije, nema unapred zadatog znaenja ovlatenog da sudi
o pojedinanoj upotrebi neke rei. Ako je to tano, onda je mali korak od skeptikog
zakljuka ka skeptikom reenju. ini ga jednostavno zapaanje da, na
osnovnom nivou, jedini razlog za kritiku neijeg jezikog postupka moe da
bude sagovornikovo neslaganje. Jedini autoritet koji ima pravo da pozove neko
govorno lice na odgovornost jesu lanovi njegove jezike zajednice.

4.3. Prednosti reductio interpretacije

Pored ve razmotrenih, reductio interpretacija skeptikog argumenta ima jo
nekoliko znaajnih prednosti u odnosu na standardnu:
i. Vratimo se prvo problemu istine. S obzirom na prividnu slinost izmeu
globalnog antirealizma koji Rajt pripisuje Kripke-Vitgentajnu i onog koji mu
pripisuju

pristalice

reductio

intepretacije,

korisno

je

uporediti

ta

dva

globalizacijska argumenta.
Rajt smatra da Kripke-Vitgentajn dokazuje da iz:
(I)

Govorno lice G razume reenicu R kao R nema realistike uslove

istinitosti; via veze izmeu znaenje i istine, sledi da

(II)

Reenica R nema realistike uslove istinitosti;

(III) Reenica R nije istinita, odnosno ne postoje injenice koje ova reenica
istinito opisuje ak i kada je ona, prema kriterijumima skeptikog
reenja, opravdano upotrebljena.

142

Prema reductio intepretaciji, stvari stoje drugaije: (I) sledi iz (II). Globalni
antirealizam u pogledu uslova istinitosti neposredna je posledica skeptikog
dokaza da govorno lice ne moe da ima uslove istinitosti bilo koje deklarativne
reenice u svojoj glavi. Ova razlika vana je zbog toga to reductio intepretacija
pokazuje da u skeptikom argumentu nema pukotine, koju Rajt prepoznaje i
popunjava dodatnim globalizacijskim argumentom, i zbog toga to je Rajtov
globalizacijski argument neodriv (Wilson 1994/2002: 246-247).
Da bi Rajt mogao iz stava (I), posredstvom teze da nefaktinost znaenja
reenice proizvodi nefaktinost njene istinitosne vrednosti, da izvede globalni
antirealizam izraen u stavu (III), on mora da pretpostavi odnos ekvivalencije
izmeu:

(I)

Govorno lice G razume reenicu R kao R nema realistike uslove

istinitosti;

(IV) Govorno lice G razume reenicu R kao R nije istinito, odnosno ne

postoje injenice o G koju ova reenica istinito opisuje ak i kada je,
prema kriterijumima skeptikog reenja, opravdano upotrebljena.

Meutim, reductio intepretacija tvrdi da (IV) ne sledi iz (I) zato to KripkeVitgentajn odbacuje kako semantiki realizam tako i njegove kriterijume
kategorizacije jezikih oblasti. Jer, da bi bile opisne, deklarativne reenice ne
moraju da imaju realistike uslove istinitosti. Ovaj uvid vaan je za tumaenje
skeptikog reenja iz sledeeg razloga: uzmemo li u obzir opisnu gramatiku
formu reenica semantikog diskursa, stav (IV) bi, da je taan, ukazivao na
neistinitost ili inkoherentnost tih reenica, to bi stvorilo potrebu za drugaijim
objanjenjem njihove jezike uloge. Budui da (IV) ne sledi iz (I), skeptiko
reenje ne iziskuje ekspresivistiku rekonstrukciju ni semantikog ni bilo kog
drugog diskursa. Sasvim je mogue da neka reenica semantikog diskursa

143

istinito opie injenicu o odreenom govornom licu, pod uslovom da je

opravdano upotrebljena.55
ii. Prema reductio interpretaciji, skeptik trai od realiste da objasni kako neko
govornog lica moe da utvrdi koje uslove istinitosti ima na umu kada
upotrebljava odreenu reenicu. Nita u skeptikom izazovu ne prejudicira koja
vrsta injenice moe da poslui u tom objanjenju, te ne stoji primedba da
skeptiki argument polazi od fizikalistikog pojma injenice i pretpostavlja
reduktivnu teoriju znaenja kao jedinu moguu. Tano je da bi semantiki
realista mogao, pozivajui se na metafiziku autonomiju znaenja, da odbaci kao
neopravdan zahtev za njegovim svoenjem na nesemantike injenice. Meutim,
ako ne eli da ostavi prirodu znaenja misterioznom, on ne moe da odbaci
zahtev za objanjenjem kako znaenje odreene rei moe da vodi neko govorno
lice prilikom njene upotrebe u neogranienom broju novih sluajeva i kako
govorno lice, sa velikom dozom izvesnosti i bez razmiljanja, moe da zna ta
razume i kako bi trebalo da upotrebi datu re (Ebbs 1997: 26-28; Haddock 2012:
154; Wilson 1994/2002: 251, 2003: 165).
iii. Efektno potkrepljenje za tvrdnju da skeptiki zakljuak ne obavezuje
Kripke-Vitgentajna na skepticizam u pogledu istinitosti i injeninosti
svakodnevnog govora o znaenju nalazimo u Vitgentajnovom uenju o
porodinim slinostima (Wilson 1994/2002: 247-248). Istovremeno, ta veza moe
da poslui i kao dodatan egzegetski argument u prilog reductio interpretacije.
Kao to je poznato, Vitgentajn u Filozofskim istraivanjima tvrdi da ne postoji
nijedno svojstvo niti skup svojstava koja su zajednika svim sluajevima ispravne
upotrebe neke rei. Naime, ako pogledamo kako zaista upotrebljavamo, na
primer, re igra, pa uporedimo aktivnosti za koje u svakodnevnom ivotu
ak i ako prihvatimo da stav (I) izraava semantiki antirealizam, odnosno ekspresivizam u
pogledu semantikog diskursa, argument ne funkcionie jer, kao to smo videli u ranijoj analizi
Rajtovog argumenta, to to neka reenica nema realistike uslove istinitosti ne implicira ona da
nije istinita u deflacionom smislu.
55

144

kaemo da su igre, uoiemo jednu komplikovanu mreu slinosti koje se

meusobno proimaju i ukrtaju (Vitgentajn 1980: 66). Poto te slinosti ne
moemo bolje da okarakteriemo nego izrazom porodine slinosti, jer se isto
tako proimaju i ukrtaju slinosti koje postoje meu lanovima jedne porodice,
Vitgentajn zakljuuje da razliite primene date rei obrazuju jednu porodicu
(Vitgentajn 1980: 67). Otuda sledi da znaenje rei igra nije entitet koji, na
neki nain, prevazilazi sve do sada postojee primere njene upotrebe i
uobiajena objanjenja njenog znaenja: Zar moje znanje, moj pojam igre, nije
popuno izloen u objanjenjima koja bih mogao da dam? (Vitgentajn 1980
75). Jednostavnije kazano, re igra ne poseduje realistike uslove istinitosti
koji ine nune i dovoljne uslove njenog znaenja (Dwyer 1989: 53; Wilson
1994/2002: 247-248). Uprkos tome, nita u Filozofskim istraivanjima ne upuuje
na to da reenice X je igra ili Petar igra X, ukoliko su opravdano
upotrebljene, ne opisuju, u nekom smislu, injenicu o X ili o Petru, odnosno na to
da je svakodnevna upotreba tih reenica sporna iz razloga koji su bliski KripkeVitgentajnovom skeptiku.

4.4. Kritike reductio interpretacije

Vreme je da se suoimo sa kritiarima. Primedbe upuene reductio
interpretaciji su ozbiljne i trae da se na njih pui adekvatan odgovor. Upravo to
u i pokuati.
4.4.1. Milerova interpretacija: reductio ad absurdum argument u slubi
semantikog antirealizma. Najintrigantnija kritika upuena reductio intepretaciji
i nije kritika u pravom smislu. Re je o pokuaju da se antirealistika
intepretacija

skeptikog

reenja

opravda

pomou

reductio

intepretacije

skeptikog argumenta. Ovu mogunost predoio je Alekander Miler (Miller

2007:191-201; 2010: 180-189).

145

On polazi od dve postavke. Prvo, da realistiko tumaenje skeptikog

reenja nije mogue zato to pre ili kasnije pada pod udar skeptikog argumenta
(Miller 2007: 198, 2009: 180). Drugo, da su pouke reductio interpretacije, pre
svega, nain uspostavljanja stroge razlike izmeu Kripkeovog Vitgentajna i
Kripkeovog skeptika, vane i da ih treba uzeti u obzir prilikom rekonstrukcije
skeptikog argumenta (Miller 2007: 200, 2010: 181). Kasnije u vie rei o
Milerovi razlozima za odbacivanje skeptikog realizma.56 Trenutno je od interesa
njegov pokuaj da reductio interpretacijom skeptikog argumenta opravda
semantiki antirealizam.
Miler smatra da skeptiki argument predstavlja reductio ad absurdum dokaz
protiv realizma u pogledu reenica semantikog diskursa:
(RSD): Reenice koje govore o znaenju neijih rei imaju uslove istinitosti
(opisuju neku injenicu o govornom licu).
U prvom koraku, Miler vezuje realizam u pogledu semantikog diskursa za
semantiki realizam:
(RSD): Reenice koje govore o znaenju neijih rei imaju uslove istinitosti
(opisuju neku injenicu o govornom licu) ako i samo ako
(SR): Ukoliko govorno lice G razume re P, onda postoji svojstvo P koje vodi
ispravnu upotrebu rei P za govorno lice G.
On tako dobija polazite skeptikog argumenta: RSD, RSD ako i samo ako SR.
Miler zatim izlae argument Kripkeovog skeptika. Struktura koju pronalazi je
(gde su UU utemeljujui uslov, SA skeptiki argument, SZ skeptiki zakljuak a
SP skeptiki paradoks):
(KS): RSD, RSD ako i samo ako SR, UU, SA, SZ; stoga ne-SR; stoga ne-RSD; stoga
SP (Miller 2007: 200, 2010: 181).
On smatra da, za razliku od Kripkeovog skeptika, Kripkeov Vitgentajn
argumentuje:

56

Vidi dole str. 225-226.

146

(KV): RSD ako i samo ako SR, UU, SA, SZ, ne-SP; stoga ne-SR; stoga ne-RSD
(Miller 2007: 201, 2010: 182).
Na ovaj nain dobijamo intepretaciju prema kojoj skeptiki zakljuak odbacuje
realizam u pogledu reenica semantikog diskursa, ali ne obavezuje na
neodrivu tezu da Kripke-Vitgentajn prihvata skeptiki paradoks, budui da je
veza

izmeu

skeptikog

zakljuka

skeptikog

paradoksa

preseena

eliminacijom RSD.
Miler odreuje razliku izmeu realizma i antirealizma tezom o
karakteristinom pravcu objanjenja sudova koji pripadaju razliitim oblastima
jezika: u realistikim oblastima objanjenje ide od injenica prema sudovima,
dok u antirealistikim ono ide od sudova prema injenicama. U prvom koraku,
realistiki pristup podrazumeva odreenje prirode relevantnih injenica, a u
drugom odreenje jezike uloge reenica izabranog diskursa. Nasuprot njemu,
antirealistiko objanjenje polazi od jezike uloge reenica izabranog diskursa, a
zatim otuda izvodi njihov semantiki sadraj. Preneseno na odnos skeptikog
argumenta i skeptikog reenja, to znai da Kripke-Vitgentajn skeptikim
argumentom dokazuje nemogunost realistikog objanjenja znaenja reenica
semantikog diskursa, a zatim, polazei od njihove socijalne funkcije, i pomou
deflacionog objanjenja uobiajene prakse pripisivanja istinitosti i injeninosti
tim reenica, nudi ekspresivistiku sliku svakodnevnog semantikog diskursa
(Miller 2010: 182-183).
Miler veruje da antirealistiki reductio moe da ouva glavne prednosti
realistike reductio interpretacije. Prvo, poto razlikuje argument Kripkeovog
skeptika i argument Kripkeovog Vitgentajna, Miler ne zastupa neodrivu tezu
da Kripke-Vitgentajn prihvata skeptiki paradoks. Drugo, budui da je
semantiki antirealizam izveden iz globalnog antirealizma u pogledu realistikih
uslova istinitosti, nema potrebe za dodatnim globalizacijskim argumentom
poput Rajtovog. I tree, semantiki antirealista moe da porekne istoznanost
izmeu (gde je GE globalni ekspresivizam):

147

(ne-SR): S nema realistike uslove istinitosti; i

(GE): S nije istinita.
Pristalice izvorne reductio intepretacije poriu istoznanost (ne-SR) i (GE), zato
to smatraju da iz skeptikog zakljuka ne sledi da deklarativna reenica S, ak
i kada je mereno kriterijumima skeptikog reenja opravdano upotrebljena,
ne opisuje neku injenicu. Miler ima neto posve drugo na umu. On porie
istoznanost (ne-SR) i (GE) zato to mu je stalo do bifurkacione teze. Jer, ako
nema razlike izmeu (ne-SR) i (GE), odnosno ako nas skeptiki zakljuak
obavezuje na homogenu ekspresivistiku koncepciju jezika, onda kljuni potez
njegove intepretacije od ne-SR ka ne-RSD ostaje potpuno nemotivisan. Trag
skeptikog argumenta mora biti, na neki nain, vidljiviji na semantikom
diskursu nego u drugim oblastima jezika zato to, u suprotnom, ne bi bilo
potrebe da se kroz ne-RSD posebno naglasi antirealizam u pogledu govora o
znaenju. Zbog toga je Miler prinuen da potrai novi osnov bifurkacije jezika,
koji e mu omoguiti da povue razliku izmeu semantikog diskursa i ostatka
jezika na istom mestu na kom je povlai standardna antirealistika intepretacija.
ta moe biti taj osnov, s obzirom na to da Miler prihvata da nijedna reenica
nema znaenje zahvaljui uslovima istinitosti?
Umesto tradicionalne bifurkacione granice, Miler uvodi razliku izmeu
dubokog i plitkog antirealizma. Duboki antirealizam u pogledu znaenja
reenica koje pripisuju svojstvo X izvire iz razmatranja samog svojstva X, dok
plitki nema veze sa svojstvom o kom data reenica govori. Poto predstavlja
neposrednu posledicu skeptikih razmatranja o semantikim injenicama,
antirealizam koji odlikuje reenice semantikog diskursa je dubok. Za razliku
od, na primer, antirealizma u pogledu reenica koje pripisuju svojstvo biti igra.
Dakle, uprkos tome to iz skeptikog argumenta proizlazi da ono jeste neka
vrsta globalnog antirealizma, skeptiko reenje nam omoguava da semantiki
diskurs smestimo tamo gde se, pre skeptikog argumenta, nalazila ekspresivna
strana realistike bifurkacione granice (Miller 2010: 187-188).

148

Relativno nova, Milerova interpretacija jo uvek nije doivela kritiku

recepciju. Prema mom miljenju, Ahilova peta njegove antirealistike reductio
intepretacije jeste pokuaj da se iz ne-SR izvede ne-RSD. Nakon to odbaci
semantiki realizam u celini, Miler ne moe da zadri bifurkacionu granicu, kako
god da je objasni. Drugim reima, prihvati li reductio intepretaciju, on ne moe
da zastupa semantiki antirealizam, odnosno ne moe da tvrdi da su reenice
semantikog diskursa u bilo kom smislu vie oteene skeptikim
argumentom od deklarativnih reenica iz drugih jezikih oblasti.
Miler na tri mesta pokuava da izvue semantiki antirealizam iz skeptike
rasprave: u zavrnici argumenta kroz korak od ne-SR ka ne-RSD, u objanjenju
odnosa skeptikog zakljuka i skeptikog reenja kroz razliku izmeu
realistikog i antirealistikog pravca objanjenja, i unutar skeptikog reenja
kroz razliku izmeu dubokog i plitkog antirealizma. Nijedan ne
zadovoljava zato to:
i. U kontekstu skeptikog argumenta, korak od ne-SR ka ne-RSD ili ne daje
rezultat koji Miler oekuje, ili je nemotivisan. Ako je u pitanju samo konstatacija
jedne posledice kraha semantikog realizma, onda Miler grei zato to pitanje
statusa semantikog diskursa mora da ostane otvoreno sve do odgovora koji
daje skeptiko reenje. Pri tome, Kripke-Vitgentajnovo priznanje naeg prava na
minimalni realizam u svakodnevnom govoru o znaenju snano govori protiv
Milerovog poteza. Stoga, da bi motivisao dodatan korak u toku samog argumenta,
Miler mora pokazati da je taj potez potreban da bi se izbegao skeptiki paradoks.
Meutim, onog trenutka kada odbaci semantiki realizam, KripkeVitgentajn ve je izbegao skeptiki paradoks. Paradoks teza da je sav jezik
besmislen jeste rezultat sukoba izmeu pretpostavke da znaenje zavisi od
uslova pod kojima je neka reenica istinita i zakljuka da nijedna injenica u vezi
govornog lica ne moe da utvrdi te uslove. Prema tome, veza izmeu skeptikog
zakljuka i skeptikog paradoksa preseena je eliminacijom SR. Paradoks nije
rezultat pretpostavke da znaenje reenica semantikog diskursa zavisi od

149

uslova pod kojima su te reenice istinite i zakljuka da nijedna injenica u vezi

govornog lica ne utvruje te uslove. Kada bi spas ideje znaenja zavisio od
sudbine znaenja reenica semantikog diskursa, onda ne bi bilo potrebe da se
negira semantiki realizam u celini: korak od ne-SP ka ne-SR bio bi suvian. Bilo
bi dovoljno da se njegovo vaenje ogranii iskljuivanjem reenica koje govore o
znaenju neijih rei.
Miler razmatra ovaj argument i tvrdi da ako pokuamo da zaustavimo
korak ka ne-RSD tezom da reenice koje govore o znaenju neijih rei ne
pripisuju uslove istinitosti zato to znaenje uopte ne zavisi od tih uslova, onda
nije jasno u kom smislu dobijeno gledite moe biti nazvano realizmom u
pogledu znaenja. Prema njegovom miljenju, uslov realizma je to da semantike
injenice generiu uslove istinitosti. Ako se odreknemo ovog uslova, odriemo se
i realizma (Miller 2010: 190). Moje protivpitanje glasi: ako posle skeptikog
zakljuka semantiki realizam kao teorija znaenja koja vai za sve jezike oblasti
vie nije u igri (ako semantiki realizam nije na snazi ni u jednoj oblasti jezika), a
Miler priznaje da nije, kako onda dobijeno gledite moe da bude lokalni
antirealizam, ogranien samo na semantiki diskurs? Teret dokaza lei na Mileru
jer je on taj koji tvrdi da bi Kripke-Vitgentajnovo ukazivanje na opravdanost
svakodnevnog govora o znaenju trebalo protumaiti u antirealistikom duhu
kao tezu da uprkos skeptikom zakljuku moemo da govorimo kao da ima pravih
semantikih injenica, umesto kao tezu da upravo zbog skeptikog zakljuka
moemo da govorimo o istinitosti i injeninosti semantikog diskursa, sve dok
injenicama o znaenju ne pripiemo suprelativnu semantiku mo da, pre i
nezavisno od bilo ije upotrebe rei P, utvrde koje upotrebe te rei su ispravne
i istinite.
ii. Milerova karakterizacija razlike izmeu realizma i antirealizma pomou
teze o pravcu objanjenja anticipira gornji prigovor. Meutim, nije jasno da li
Miler misli na razliku izmeu semantikog realizma i semantikog antirealizma,

150

ili na razliku izmeu govora o znaenju i ostalih oblasti jezika diskursa u

globalnom antirealistikom poretku skeptikog reenja.
Ako je prvo sluaj, onda je sporno Milerovo odreenje realizma. Semantiki
realista ne odreuje sopstvenu poziciju kroz pravac objanjenja jer je za njega
pravac objanjenja isti u itavom jeziku: od injenica prema upotrebi. Tamo gde
to objanjenje ne funkcionie (na primer, zato to nema semantikih injenica),
realista moe da ponudi lokalni antirealizam (za semantiki diskurs), ali samo
zato to je realista u pogledu ostatka jezika. To, po Milerovom priznanju, KripkeVitgentajn ne ini.
Ako je drugo sluaj, onda je sporna Milerova karakterizacija odnosa unutar
skeptikog reenja, zato to je u globalno uspostavljenom antirealistikom
poretku pravac objanjenja uvek isti: od upotrebe prema injenicama. Moe
biti da Miler ima na umu funkcionalnu karakterizaciju odnosa unutar skeptikog
reenja koja polazi od upotrebe, ali nju objanjava na drugaije naine u
razliitim oblastima jezika. Ali, ni onda nije jasno kako upotreba opisnih reenica
moe da se objasni pozivanjem na injenice budui da u reimu skeptikog
reenja pojam injenice ne moe da igra ulogu u optem objanjenju znaenja
opisnih reenica, i to iz dva razloga. Prvo, deflacionizam ne poznaje metafiziku
razliku izmeu fizikih i semantikih injenica, te razlika izmeu opisnih i
neopisnih reenica koje poseduju gramatiku formu opisne reenice ne moe da
se objasni pomou pojma injenice (gde su, na primer, fizike injenice
metafiziki prvorazredne, dok semantike predstavljaju tek projekcije govora o
znaenju). Drugo, rei da odreenu klasu reenica odlikuje to to ih
upotrebljavamo da bismo opisali svet nije pogreno, ali ne govori puno o ulozi
koju te reenice igraju u ivotu govornih lica:

Ono to mi zovemo opisima jesu instrumenti razliite namene...Kad se o

opisu misli kao o leksikoj slici injenica, u tome se krije izvesna zabluda:
misli se, otprilike, samo na slike koje vise na naim zidovima; za koje se

151

prosto ini da predstavljaju izgled neke stvari...(Takve slike su u neku ruku

izline.) (Vitgentajn 1980: 291).

iii. Miler je svestan prigovora pod ii. te zato uvodi razliku izmeu dubokog i
plitkog antirealizma. On tvrdi da je semantiki antirealizam dubok jer
proistie iz argumenta koji se tie samog znaenja i uslova istinitosti. Da bismo
videli zato je ovo objanjenje sporno, zapitajmo se iz ega bi mogao da
proistekne duboki antirealizam u pogledu, na primer, reenica etikog
diskursa? Prema Milerovom kriterijumu, samo iz razmatranja moralnih
injenica. Ali, u emu bi se ogledala ta analiza ako sa skeptikim argumentom
priznamo da ne postoje realistiki uslovi istinitosti bilo kog pa ni etikog
diskursa? Da li to onda znai da je samo semantiki antirealizam dubok? Ako
je to tano, onda Milerova pozicija ne deluje uverljivo, tim pre to on uspostavlja
razliku izmeu dubokog i plitkog antirealizma zato da bi i unutar
skeptikog reenja mogao da razdvoji jezike oblasti priblino tradicionalnoj
bifurkacionoj tezi, koja obino tumai etiki diskurs kao paradigmatian oblik
neopisnog ili duboko antirealistikog diskursa.
Drugo, ako bi semantiki realizam trebalo da odbacimo zato to
epistemoloke implikacije pretpostavke o vanjezikim entitetima kao izvoru
znaenja pokazuju da su oni, ak i ako postoje, irelevantni za objanjenje naeg
jezikog ponaanja, onda iz skeptikog argumenta ne moe da se izvede
zakljuak da je u reimu skeptikog reenja, pored opteg skepticizma u pogledu
eksplanatorne upotrebljivosti vanjezikih entiteta, na delu i poseban, duboki
skepticizam u pogledu znaenja onih reenica koje jedino ako ih razumemo u
skladu sa ve odbaenom pretpostavkom o izvoru znaenja u svim jezikim oblastima
tvrde da govorno lice G razume P kao znak za vanjeziki entitet P zato to
neka injenica o G utvruje vezu izmeu to dvoje.
Tree, na tragu jednog od ve razmotrenih Rajtovih argumenata protiv
skeptikog reenja, mogli bismo da konstatujemo da Milerov duboki

152

antirealizam u pogledu semantikog diskursa predstavlja otkrie injenice o

znaenju tih reenica i jeziku uopte: skeptiko otkrie da one, za razliku od
nekih drugih deklarativnih reenica, pripadaju duboko antirealistikoj oblasti
jezika zato to injenice koje prividno opisuju ne postoje. Otuda sledi da je
pokuaj da se semantiki antirealizam odredi kao dubok samoprotivrean;
poto utvruju postojee injenice o pomenutoj razlici, reenice koje o njoj
govore a to su, naravno, reenice semantikog diskursa ne bi mogle da
obrazuju duboko antirealistiku oblast jezika. Ovaj argument moemo i da
obrnemo:

reenice

semantikog

diskursa

mogu

da

budu

duboko

antirealistike jedino ukoliko razmatranje relevantnih injenica o razlici koja

postoji izmeu njih i ostalih deklarativnih reenica pokazuje da takvih injenica
nema (odnosno da ne postoji razlika izmeu dubokog i plitkog
antirealizma).
4.4.2. Reductio intepretacija i karakter skeptikog reenja. Budui da
razlikuje Kripkeovog skeptika od Kripkeov Vitgentajna, zastupnik reductio
intepretacije duguje odgovor na sledee pitanje: ako skeptiko reenje nije
odgovor koji skeptik prua na skeptiki problem, zato je onda skeptiko a ne
direktno? Problem moemo da pojasnimo pomou Milerove kritike Vilsonove
reductio intepretacije. Miler argumentuje:

a) Kripke tvrdi da je reenje paradoksa znaenja direktno ako, pronalazei

greku u skeptikovom rasuivanju ili u nekoj od njegovih pretpostavki,
pokazuje da je njegov skepticizam neopravdan;
b) Pristalice reductio intepretacije smatraju da Kripkeov Vitgentajn
odbacuje pretpostavku od koje skeptiki argument polazi da je znaenje
odreeno uslovima istinitosti;
c) Iz a) i b) proizlazi da Kripkeov Vitgentajn predlae direktno, a ne
skeptiko reenje (Miller 2002: 14).

153

Meutim, nasuprot Mileru, Kripke ne tvrdi da je reenje direktno ukoliko

odbacuje neku pretpostavku od koje skeptik polazi, ve samo ukoliko pronalazi
neku greku u toku skeptikog argumenta:

Nazovimo predloeno reenje skeptikog filozofskog problema direktnim

reenjem ako pokazuje da je, pri paljivijem ispitivanju, skepticizam
neopravdan: [to je neki] teko uoljiv ili sloen dokaz teze u koju je skeptik
sumnjao...A priorno opravdanje induktivnog rasuivanja i analiza uzronih
odnosa kao stvarne nune veze...izmeu dva dogaaja bila bi direktna
reenja Hjumovih problema indukcije i uzonosti (Kripke 1982: 66).

Dakle, direktno reenje dokazuje tezu u koju skeptik sumnja. Da bi zastupnik

direktnog reenja mogao da dokae tezu u koju skeptik sumnja da postoje
injenice u vezi nekog govornog lica koje utvruju te uslove istinitosti kao
znaenje reenice S on ne moe da sumnja u pretpostavku da znaenje
reenice S zavisi od odgovarajuih uslova istinitosti. Shodno tome, direktno
reenje podrazumeva otkrivanje neke greke u skeptikovom postupku
eliminacije predloenih kandidata za ulogu konstitutivne semantike injenice, ali
ne i eliminaciju same uloge konstitutivne semantike injenice.
Premda nije tana, Milerova primedba je korisna, jer ukazuje na to da iz
reductio intepretacije skeptikog argumenta proistie izvesna dvosmislenost u
karakteru skeptikog reenja. Tano je, naime, da skeptiko reenje ima i
skeptiku i anti-skeptiku stranu. Kripke-Vitgentajnovo reenje paradoksa
znaenja jeste skeptiko, zato to prihvata skeptiki zakljuak i nudi odgovor za
neuspeh semantikog realizma. Gledano iz ovog ugla, Kripke-Vitgentajn je
skeptik u pogledu znaenja, koji pomou skeptikog reenja pokuava da pokae
kako moemo da ivimo sa nekom varijantom ublaenog skepticizma. Sa druge
strane, skeptiko reenje je skeptiko samo u tom smislu to predstavlja KripkeVitgentajnov odgovor skeptiku, ali ne i skeptikov odgovor na paradoks znaenja.

154

Gledano iz ovog ugla, skeptiko reenje je oblik dijagnostikog anti-skepticizma

(Kusch 2006: 16). Meutim, kako reenje skeptikog problema moe da bude
anti-skeptiko ukoliko nije direktno?
Ku smatra da razliku izmeu direktnog i skeptikog reenja moemo da
rasvetlimo pomou Vilijamsovog (Michael Williams 1999) razlikovanja izmeu
dve strategije epistemolokog anti-skepticizma. Prvu strategiju ini direktni antiskepticizam, a drugu dijagnostiki anti-skepticizam. Direktni anti-skepticizam
odgovara

skeptiku

prihvatajui

njegove

pretpostavke.

Na

primer,

na

kartezijanski argument na osnovu mogunosti sna direktni anti-skeptik

odgovara pokuavajui da ustanovi kriterijum za razlikovanje sna od budnog
stanja. Nasuprot tome, strategija dijagnostikog anti-skepticizma ogleda se u
pokuaju da se obore prepostavke kartezijanskog izazova. Odgovarajui na
kartezijanski argument na osnovu mogunosti sna, anti-skeptik dijagnostikog
opredeljenja moe da odgovori, na primer, osporavajui pretpostavku da ja
moram nekako iskljuiti mogunost da sanjam da bih mogao sa izvesnou da
znam da stojim tu gde stojim (Kusch 2006: 16).
Razlika izmeu direktnog i dijagnostikog anti-skepticizma odgovara
razlici izmeu direktnog i skeptikog reenja. Teorije pomou kojih semantiki
realista podupire intuitivnu verziju svog stanovita predstavljaju prvu strategiju,
zato to one odgovaraju na skeptiki izazov ne dovodei u pitanje njegove
pretpostavke, na prvom mestu ideju da znaenje neke reenice zavisi od njenih
uslova istinitosti. Skeptiko reenje predstavlja dijagnostiki anti-skepticizam,
zato to ono odgovara skeptiku odbacujui upravo tu, kljunu, pretpostavku
njegovog izazova.
Skeptika i anti-skeptika strana skeptikog reenja meusobno se ne
iskljuuju, ve dopunjuju. U skladu sa reductio intepretacijom skeptikog
argumenta, njihov odnos trebalo bi da postavimo na sledei nain: ako skeptiko
reenje razumemo kao ublaeni skepticizam zato to prihvata skeptiki
zakljuak ali ne i skeptiki paradoks, i ako ga razumemo kao dijagnostiki anti-

155

skepticizam zato to odbacuje semantiki realizam kao uzrok skeptikog

paradoksa, onda, budui da prihvatanje skeptikog zakljuka podrazumeva
odbacivanje semantikog realizma, moemo da konstatujemo da su u pitanju
samo dva naina da se odredi ista pozicija.
4.4.3. Somsova kritika. Somsova kritika sadri dva elementa. Prvo, Soms
odreuje metu reductio interpretacije skeptikog argumenta kao tezu da jedna
vrsta semantikih injenica semantika verovanja i namere koja povezuju rei
sa vanjezikim entitetima prethodi i objanjava drugu vrstu razumevanje i
znaenje (Soames 1998a: 337). Na osnovu te karakterizacije Soms upuuje dve
primedbe reductio intepretaciji:
a) Ukoliko temu skeptikog argumenta ini odnos izmeu dve vrste
semantikih injenica, dokaz na osnovu beskonanog regresa ne moe da ima
istaknutu ulogu koju mu Kripke dodeljuje. Na primer, Kripke odbacuje ideju da
algoritam moe da utvrdi znaenje kritikom koja kae da skeptiko pitanje moe
da se postavi i o znaenju alogritma. Gledano iz ugla pitanja o eksplanatornom
prioritetu jedne nad drugom vrstom semantikih injenica, ta kritika je
irelevantna. Ona postaje relevantna samo ako je tema skeptikog argumenta to
da li semantike injenice mogu da se svedu na neke nesemantike (Soames
1998a: 338).
b) Ukoliko temu skeptikog argumenta ini odnos izmeu dve vrste
semantikih injenica, onda uopte nema potrebe da se raspravlja o
dispozicionalizmu. Poto ona ni ne pokuava da utvrdi koje semantike injenice
imaju prioritet, dispozicionalna analiza je od samog poetka promaena. Zato
onda Kripke odmah ne odbaci dispozicionalizam umesto to mu posveuje
toliku panju (Soames 1998a: 338-339)?
U odgovoru na ove kritike treba istai da:
i. Somsovo razumevanje reductio interpretacije skeptikog izazova nije tano.
Semantiki realizam je eksplanatorni program koji objanjava upotrebu rei via
svesnih inova povezivanja rei i vanjezikih entiteta. Meutim, kada skeptik

156

pita kako govorno lice uspeva da izdvoji neki vanjeziki entitet za sadraj jeziko
pravila, on se ne ograniava na semantike injenice, ve dozvoljava realisti
mogunost da svede svesne inove povezivanja rei i vanjezikih entiteta na
nesemantike injenice (Kusch 2006: 168).
ii. Kripke i tvrdi da je dispozicionalna analiza razumevanja otpoetka
osuena na neuspeh zato to ni ne dotie problem epistemoloke dimenzije
razumevanja. Razlog zbog kog Kripke iscpno kritikuje dispozicionale teorije lei
u uticaju koji te teorije imaju u savremenoj filozofiji jezika. U uvodu Kripke pie:
[Z]abrinut sam da italac moe da izgubi glavnu nit Vitgentajnovog
argumenta zbog opirne obrade detalja. Posebno je obrada dispozicionalne
teorije postala tako opirna zato to sam vie puta uo da se priziva kao odgovor
na skeptiki paradoks (Kripke 1982: 6).
4.4.4. Kraftova kritika. Tim Kraft (Tim Kraft 2010) smatra da je predloena
interpretacija neodriva, zato to pogreno shvata korak od skeptikog
argumenta ka skeptikom reenju kao promenu teme od poetne ka skeptikoj
koncepciji znaenja umesto kao promenu metoda na koji se poetna koncepcija
znaenja opravdava od objanjenja pomou uslova istinitosti ka objanjenju
pomou uslova opravdane upotrebe.
Kraft pronalazi nekoliko povezanih problema. Prvo, ukoliko skeptiki
argument ima reductio strukturu, zato se Kripke jednostavno na zaustavi nakon
to raskrinka zabludu u liku superlativne semantike injenice koju filozofi
pogreno kae uz svakodnevni govor o znaenju? I zato istie da tekoe
nastaju kada pokuamo da kaemo koju to koncepciju znaenja filozof uitava u
obian govor o znaenju? A ako on ne moe da precizira tezu koju odbacuje,
kako onda njegov argument moe da bude reductio (Kraft 2010: 12)? Drugo,
odgovor koji reductio intepretacija nudi na gornje pitanje da je semantika
uslova istinitosti meta skeptikog argumenta, a semantika uslova opravdane
upotrebe skeptika alternativa ne zadovoljava zato to u tom sluaju skeptiko
reenje ne bi bilo skeptiko (poto bi injenice o znaenju, u vidu injenica o

157

slaganju u odgovorima izmeu lanova date jezike zajednice, postojale), i nije

reenje jer pada pod udar skeptikog argumenta (Kraft 2010: 13). I tree, iz
reductio intepretaciji proizlazi da skeptiko reenje predstavlja novu koncepciju
znaenja, kojoj ponovo mora da se uputi skeptiki izazov. Na primer, to to
dispozicionalizam ne uspeva da podri poetnu koncepciju znaenja ne
implicira da on nee podrati skeptiku. Otuda bi moglo da se oekuje da Kripke
pokae da su teorije koje kritikuje u skeptikom argumentu neuspene i u
reimu skeptikog reenja. Poto on to ne ini, prelaz od skeptikog argumenta
ka skeptikom reenju ne moe da bude prelaz od jedne ka drugoj koncepciji
znaenja (Kraft 2010: 11-12).
Ukupno gledajui, Kraftove primedbe zasnivaju se na uverenju da
pristalice reductio interpretacije skeptikog argumenta pristupaju skeptikom
reenju u traktarijanskom kljuu, samo to vanjeziki zamenjuju unutarjezikim
izvorom znaenja. Nasuprot tome, kritiar smatra da se skeptiki argument ne
tie vrste injenica, ve vrste objanjenja; pitanje nije kakve su injenice o
znaenju, ve da li one predstavljaju nune i dovoljne uslove znaenja (Kraft 2223)?
Kraft time kuca na otvorena vrata. Anticipirajui neke od osnovnih tema
sledeeg poglavlja, moemo da izdvojimo dva glava uvida. Prvo, prema reductio
interpretaciji, sutina skeptikog reenja ne moe da bude u pretvaranju traenih
injenica iz vanjezikih u unutarjezike, s obzirom na to da skeptiko reenje ne
zadrava traktarijansku sliku nunih i dovoljnih uslova znaenja. Reductio
intepretacija pokazuje da je svaki pokuaj da se (predjeziki) uspostavi
semantika veza neodriv zato to svesni in povezivanja neke rei sa bilo kojim
nezavisnim

izvorom

znaenja

pretpostavlja

znaenje

koje

pripisuje

potencijalnom izvoru. Dakle, nije tano da pristalice reductio interpretacije

smatraju da se skeptiki argument tie vrste injenica. Drugo, kao to sam ranije
rekao, iza obrta ka uslovima opravdane upotrebe stoji uvid da, u poslednjoj
instanci, nita ne objanjava i ne opravdava nae jezike postupke: skeptiki aov

158

odskae od primitivnu injenicu da govorimo tako kako govorimo zato to smo

bia koja dele ovaj oblik ivota. Ne postoji dublji razlog. Ipak, skeptiki argument
ne ugroava skeptiko reenje zato to Kripke-Vitgentajnov poziv na oblik
ivota nije novi pokuaj metafizikog opravdanja jezika, ve pokuaj da se ukae
na granicu do koje pitanje opravdanosti nekog jezikog postupka moe smisleno
da se postavi u svakodnevnom ivotu.

159

5. Realistika intepretacija skeptikog reenja

U zavisnosti od intepretacije skeptikog argumenta, odnos skeptikog

reenja prema semantikom realizmu kao optoj teoriji znaenja moe biti
dvojako shvaen. Zastupnici standardne intepretacije smatraju da KripkeVitgentajn pokuava da pronae izlaz iz skeptikog paradoksa tako to
ograniava razorno dejstvo skeptikog argumenta na semantiki diskurs. Prema
njihovom miljenju, da bi skeptiki napad mogao da se zaustavi na podrivanju
metafizikog opravdanja semantikog diskursa, neophodno da se ta jezika
oblast premesti sa deskriptivne na ekspresivnu stranu bifurkacione granice.
Ukoliko se to uini, semantiki realizam moe dalje bezbedno da ivi u ostalim
oblastima jezika. Zastupnici reductio intepretacije smatraju da Kripke-Vitgentajn
odbacuje semantiki realizam u celini. Ovi komentatori veruju da je skeptiki
paradoks pokazatelj neodrivosti semantikog realizma, te da pad u ponor
semantikog nihilizma moemo da izbegnemo jedino uspostavljanjem novog
semantikog poretka na temelju ideje o uslovima opravdane upotrebe kao
kriterijumu znaenja u itavom jeziku.
U treem poglavlju videli smo da standardna interpretacija ne moe da rei
prva dva problema skeptikog reenja. Prisetimo se, da bi objasnio intuitivni ili
nevini realizam svakodnevnog govora o znaenju, Kripke-Vitgentajn usvaja
deflacioni pojam istine. Meutim, ne samo da je taj potez u sukobu sa idejom o
reviziji metafizikog statusa semantikog diskursa (zato to deflacionizam ne
poznaje razliku izmeu reenica koje gramatiki izgledaju kao opisne i onih koje
to zaista jesu), ve on izjednaava skeptiki zakljuak i skeptiki paradoks (zato
to deflacionizam ne poznaje razliku izmeu metafizike i semantike ravni).
Gledajui iz ugla zastupnika reductio pristupa, pomenute tekoe standardne
intepretacije samo dodatno potkrepljuju njegovo osnovno uverenje da opstanak
semantikog realizma izvan jezikog podruja pogoenog skeptikim napadom
nije ni poeljan ni mogu. Jer, ako skeptiki zakljuak neposredno implicira da

160

nijedna reenica nema realistike uslove istinitosti, onda se mi ve na prvom

koraku skeptikog reenja suoavamo sa izborom izmeu ideje znaenja i
semantikog realizma.
Meutim, nita od onoga to je do sada reeno ne mora da obeshrabri
zastupnika standardne intepretacije. Naprotiv, on bi mogao jednostavno da kae
da uoene slabosti nisu slabosti njegove intepretacije, ve samog skeptikog
reenja. Iz tog razloga, ali i zbog rairenosti i prividne uverljivosti standardne
intepretacije, neophodno je navesti dodatne dokaze koji govore protiv nje.

5.1. Kritika standardne intepretacije skeptikog reenja

Uvodei standardnu intepretaciju, rekli smo da ona, makar na prvi pogled,
obeava odbranu skeptikog reenja od skeptikog argumenta. Ekspresivistiki
odgovor sastojao se od dve tvrdnje: prvo, da uslovi opravdane upotrebe nisu
uslovi istinitosti za reenice semantikog diskursa zato to one slue izraavanju
nesaznajnih stavova govornih lica, i drugo, da iako pretpostavke o znaenju
neijih rei nemaju uslove istinitosti, mi ipak moemo da povuemo normativnu
razliku izmeu tih pretpostavki uz pomo jezike zajednice. Naime, ukoliko
semantike tvrdnje poseduju znaenje zahvaljujui odnosu koji govorna lica
pomou njih izraavaju prema jezikim postupcima sagovornika, onda vee ili
manje slaganje tih tvrdnji sa jezikom praksom zajednice govori o slaganju ili
sukobljavanju nesaznajnih stavova govornih lica sa nesaznajnim stavovima i u
pogledu nesaznajnih stavova jezike zajednice.
Anandi Hatiangadi kritikuje ovaj odgovor tvrdei da je skeptiki argument
poguban i po ekspresivistiko reenje, zato on to uskrauje znaenje reima od
kojih su sastavljene reenice koje izraavaju nesaznajne stavove:

Skeptiki zakljuak je posebno poguban; njegov zakljuak nije samo to da

reenice i verovanja nemaju uslove istinitosti ve, to je jo vanije, da rei i

161

pojmovi nemaju uslove ispravnosti...Ako bi reenica Donsova upotreba

plus slae se sa mojom trebalo da izrazi odobravanje, ona mora da ima
znaenje. Ako se Dons ne odnosi na Donsa, onda ta re ne moe da se
upotrebi da bi se izrazilo slaganje sa onim to Dons, a ne Smit ili Bejker,
ini. Ako fraza upotreba plus nema znaenje, onda ona ne moe da se
upotrebi da bi se izrazilo odobravanje Donsove upotrebe plus, umesto
odobravanje njegovih gestova ili muzikog ukusa. [Da] bismo opravdali
reenice pomou kojih pripisujemo znaenje, mi moramo da pretpostavimo
da neke rei imaju znaenje. Ipak, [skeptiki paradoks] to ne doputa
(Hattiangadi 2007: 90).

Branei antirealistiku intepretaciju, Miler odgovara da autorka pretpostavlja da

Kripke-Vitgentajn prihvata skeptiki paradoks suludi i nepodnoljivi
zakljuak da je sav jezik besmislen a onda pokuava da izbegne taj zakljuak
pomou ekspresivistike rekonstrukcije semantikog diskursa. Nasuprot tome,
Miler smatra da Kripke ne priznaje da iz skeptikog zakljuka sledi skeptiki
paradoks i da upravo skeptiko reenje ukazuje teoretiaru na alternativni put
(Miller 2011: 461).
Milerov odgovor je, naravno, taan kao odbrana skeptikog reenja, ali nije
taan kao odbrana standardne intepretacije skeptikog reenja. Postoje jasni
dokazi da zastupnici te interpretacije smatraju da skeptiko reenje jeste pokuaj
da se pronae izlaz iz skeptikog paradoksa, a ne da se njegova pojava sprei.
Naime, najea primedba upuena Kripkeu kao tumau Filozofskih istraivanja je
to da u potpunosti previa drugi pasus 201 (Anscombe 1985: 348; Collins 1992:
75; Malcolm 1986: 154, 162; McGinn 1984: 68; McDowell 1984/1998: 228; Puhl
1991: 5). Kritiari najpre primeuju da Vitgentajn, nakon to je u prvom pasusu
konstatovao da pravilo ne bi moglo da odredi nain postupanja, budui da
svaki nain postupanja moe da se dovede do podudaranja sa pravilom, u
drugom pasusu kae da je po sredi nesporazum koji pokazuje da postoji

162

shvatanje nekog pravila koje nije tumaenje, nego se od sluaja do sluaja primene
ispoljava u onome to mi zovemo slediti pravilo ili postupati nasuprot
njemu (Vitgentajn 1980: 201). Na osnovu tog zapaanja, oni prigovaraju
Kripku to uzima paradoks iz prvog pasusa za polaznu taku skeptikog reenja,
umesto da ga, poput Vitgentajna, odbaci kao posledicu zablude o prirodi
znaenja, koja je razokrivena u drugom pasusu: [Nasuprot Kripkeovom
tumaenju] jasno je da Vitgentajn ne zastupa svoj paradoks; on nastaje samo
za one koji pristaju na uslove potrage za onim od ega se stvarno sastoji sleenje
nekog pravila (Goldfrab 1985: 488). Uzmemo li, pored pomenute kritike, u obzir
i to da, prema reductio interpretaciji, Kripke tvrdi isto to i Vitgentajn u drugom
pasusu 201 da skeptiki paradoks izvire iz nesporazuma u vezi prirode
znaenja moemo da zakljuimo tri stvari: prvo, da pristalice standardne
intepretaciji,

nasuprot

Milerovom

miljenju,

smatraju

da

Kripke

Vitgentajnovo ime prihvata skeptiki paradoks; drugo, da kritiari svoju

primedbu Kripkeu u vezi drugog pasusa 201 upuuju standardnoj intepretaciji
zato to veruju da je ta intepretacija tana; i tree, da je njihova primedba
opravdana kao primedba standardnoj intepretaciji ali ne i kao primedba
Kripkeu, zato to standardna intepretacija nije tana.57
Nezavisno od ovog pitanja, postoji i drugi nain da se skeptiki argument
upotrebi protiv ekspresivistike verzije skeptikog reenja. Sutinu ini
zapaanje da i ekspresivista mora da razlikuje ispravnu od neispravne upotrebe
rei u izraavanju nesaznajnih stavova. Na primer, ako ja pomou X je lo
izaavam moralno osudu X a pomou X je njam izraavam elju da pojedem
Premda Kripke ne citira drugi pasus 201, nije tano da on zanemaruje njegovu pouku. Da je
Kripke i te kako svestan da Vitgentajn smatra da paradoks iz prvog pasusa 201 izvire iz
nesporazuma u vezi prirode znaenja pokazuje, pored ostalog, i to to on pie da ne moemo
ni poeti da reavamo paradoks ako se drimo prirodne pretpostavke da smislene deklarativne
reenice moraju tvrditi da korespondiraju injenicama, odnosno ako je taj nesporazum na
okvir (Kripke 1982: 79). Jer, ako taj nesporazum ostane na okvir i tokom skeptikog reenja,
onda e se postaviti pitanje o tome koje tumaenje injenica o uslovima opravdane upotrebe
odgovara naem razumevanju neke reenice.
57

163

X, i ako u elji da izazim moralnu osudu banaka kaem Banke su njam, onda
moja upotreba te reenice nije ispravna. Poto je ekspresivna upotreba jezika
normirana kao i opisna, i poto skeptik dovodi u pitanje pojam jezikog pravila
uopte a ne samo pravila koja vae u opisnoj upotrebi jezika, skeptiki argument
moe da se proiri i na ekspresivistiku verziju skeptikog reenja: Svaki oblik
ne-faktikog objanjenja neke jezike oblasti pretpostavlja da postoje normativni
standardi koji vode ispravnu i neispravnu upotrebu pripadajuih izraza, te je
zato ne-faktiki pristup znaenju koji porie da takvi standardi postoje na
kraju ipak samo-protivrean (Miller 2011: 460).
Meutim, zastupnik standardne intepretacije mogao bi ponovo da
prigovori da, sama po sebi, injenica da strategija poputanja kriterijuma
znaenja u semantikom diskursu ne moe da rei trei problem skeptikog
reenja ne dokazuje da je njegova intepretacija pogrena. Kao i ranije, on bi
mogao da konstatuje da proireni skeptiki argument pokazuje jedino da
skeptiko reenje nije odrivo i nita vie. Zbog toga moramo da navedemo
nezavisne egzegetske razloge protiv antirealistike intepretacije, koji u isti mah
podupiru novi pristup skeptikom reenju. Evo glavnih:
i. Intepretacija skeptikog reenja kao semantikog antirealizma ne moe da
objasni ve navedeni Kripkeov stav da skeptiko reenje porie samo postojanje
superlativne injenice koju filozofi pogreno kae na svakodnevan jezik. Ovaj
stav snano upuuje na to da se Kripke-Vitgentajnov skepticizam tie sasvim
odreene filozofske teorije, te da odbacivanje te teorije koja ukljuuje sporne
suprelativne injenice ne podrazumeva odbacivanje injenica o znaenju u
celini (Burgess 2012: 113-114; Byrne 1996: 342; Kusch 2006: 159; Soames 1998a:
326)
ii. Intepretacija

skeptikog

reenja

kao

semantikog

antirealizma

ne

objanjava Kripkeov stav o semantikom primitivizmu kao moguem odgovoru

na skeptiki izazov. Kripke pie: Takav potez [pozivanje na primitivno i
nesvodivo mentalno stanje razumevanja] u odreenom smislu je neoboriv, a ako

164

ga razumemo na pravi nain, Vitgentajn bi ak mogao i da ga prihvati (Kripke

1982: 51). Kada bi Kripke zaista smatrao da Vitgentajn porie postojanje bilo
kakvih injenica o znaenju, onda on ne bi tvrdio da postoji neko razumevanje
semantikog primitivizma koje bi Vitgentajn mogao da prihvati, kako god da
shvatimo taj odgovor na skeptiki izazov (Byrne 1996: 342).
iii. Intepretacija skeptikog reenja kao semantikog antirealizma ne uklapa se
u kljuan potez antiskeptikog gambita, a to je odbacivanje traktarijanske
realistike slike jezika u celini. Kripke je izriit: Da bi Vitgentajnovo skeptiko
reenje...imalo smisla, realistika ili reprezentacionalistika slika jezika mora
da bude podrivena...[P]aradoks koji je razvijen...pre svog reenja, zabija vaan
poslednji ekser (moda odluujui) u koveg reprezentacionalistike slike
(Kripke 1982: 85). Kripke ovde tvrdi da Vitgentajn zamenjuje pogrenu
predstavu znaenja u celosti, a ne to da on proiruje oblike opravdanja jezika sa
namerom da, pored uslova istinitosti, ukljui uslove opravdane upotrebe kao
kriterijum znaenja u semantikom diskursu.
Naime, antirealista ne moe da rauna za manu semantikog realizma to
to ovaj ne objanjava znaenje upitnih, zapovednih ili performativnih reenica,
poto te reenice i nemaju opisnu ulogu, samim tim ni uslove istinitosti. Ukoliko
bismo iz skeptikog argumenta izveli zakljuak da se semantika uslova istinitosti
ne primenjuje na reenice semantikog diskursa budui da one nemaju opisnu
ulogu, onda skeptiki zakljuak ne bi osporio semantiki realizam u celini, ve bi
jednostavno suzio njegov domaaj u jeziku. Osim to je u neskladu sa
antiskeptikim

gambitom,

takvo

tumaenje

umanjuje

filozofski

znaaj

skeptikog reenja; reenice pomou kojih sagovornicima pripisujemo oseanja

kao to je bol i dalje bi imale uslove istinitosti, te skeptiko reenje ne bi imalo
ulogu u argumentu protiv privatnog jezika (Davies 1998: 129-130; Soames 1998a:
324).
iv. Intepretacija skeptikog reenja kao semantikog antirealizma ne polae
iskljuivo pravo na tezu da reenice semantikog diskursa imaju performativnu

165

ulogu budui da nam slue za izraavanje odnosa prema nekom sagovorniku

kao jednom od nas. Taj aspekt skeptikog reenja verovarno je i najjai
argument koji moe da se navede u prilog standardnoj intepretaciji. Meutim,
praktina uloga reenica o znaenju nije u suprotnosti sa minimalnim realizmom
semantikog diskursa. Kao to reenica X je lo moe istovremeno da izrazi
moralnu osudu injenice da X poseduje odreeno svojstvo i verovanje da X
poseduje to svojstvo, tako i reenica Petar + razume kao znak za operaciju
sabiranja moe istovremeno da izrazi odobravanje Petrove upotrebe +, i
verovanje da je, u nekom ne-robusnom ili minimalnom smislu, injenica da Petar
razume + kao znak za operaciju sabiranja.

5.2. Intepretativni okvir i trei problem skeptikog reenja

S obzirom na to da reductio intepretacija skeptikog argumenta uspeno

odgovara na prva dva problema skeptikog reenja, najvaniji test za novu
intepretaciju skeptikog reenja postaje odbrana od optube da skeptiko reenje
ili nije skeptiko ili nije reenje. U osnovi, pitanje je vrlo prosto: da li je i zato
novi jeziki poredak, zasnovan na uslovima opravdane upotrebe, otporniji na
skeptiki argument od starog, zasnovanog na uslovima istinitosti?
Neko bi mogao da pomisli da je otvaranje tog pitanja u ovom trenutku
preuranjeno: jer, zar ne bi trebalo prvo da izloimo novu intepretaciju skeptikog
reenja, pa tek onda da ispitamo njenu otpornost na skeptiki argument? Tako je
samo na prvi pogled. Naime, poto skeptiko reenje poinje sa priznanjem
skeptikog zakljuka, nema izgleda da e nova intepretacija biti uspenija od
standardne ukoliko pravilno ne razumemo teorijski okvir koji joj reductio
argument protiv semantikog realizma postavlja.58 Naravno, mi ve neto znamo
o tom okviru.
To ne znai da u da izbegnem direktne odgovore na konkretne kritike iz sekundarne
literature. U sledeem poglavlju, nova intepretacija bie stavljena na detaljan test pred razliitim
58

166

Uklanjajui razloge za metafiziku sumnju u opravdanost svakodnevnog

govora o znaenju neijih rei, reductio argument prua Kripke-Vitgentajnu
mogunost da prizna postojanje nekih injenica o znaenju, to je neophodna
pretpostavka bilo kakvog reenja paradoksa. Meutim, da bi reenje bilo
skeptiko a ne direktno, te injenice ne mogu da budu poput onih u ije
postojanje skeptik sumnja. Meutim, kao to pokazuje mogunost da se dejstvo
skeptikog argumenta proiri i na uslove opravdane upotrebe, nije dovoljno da
se primeti kako su za skeptiko reenje prihvatljive injenice o znaenju koje ne
govore o uslovima istinitosti. ta standardna intepretacija previa?
Prema reductio intepretaciji, Kripke-Vitgentajn zajedno sa semantikim
realizmom odbacuje i skeptiki zahtev za utemeljenjem znaenja u epistemoloki
transparentnim injenicama o govornom licu zato to odbacuje tezu o apriornoj
semantikoj determinaciji, koju zastupaju i semantiki realista i skeptik. Gledano iz
ugla reductio argumenta, potpuno je nevano pada li znaenje sa platonskog
neba (kao objektivno svojstvo ili mogua injenica), ili se poraa iz konceptualne
utrobe zajednice (kao spontano usvojen obrazac zajednike jezike prakse): da bi
neki nezavisni izvor znaenja mogao da nam kae kako bi trebalo da upotrebimo
+ u nepoznatim okolnostima, odnosno da bi taj izvor mogao da nam poslui
kao opravdanje i razlog da na 68+57=? odgovorimo 125, on bi, pre
uspostavljanja semantike veze sa +, morao da se prikae u naoj svesti kao
entitet ve utvrenog znaenja. Drugim reima, mi moramo prvo nekako da
identifikujemo to to nam se javlja u glavi kada razumevamo + ili odgovaramo
na pitanja o zbiru, da bismo uopte mogli da usvojimo i sledimo neko jeziko
pravilo za upotrebu +. Meutim, kao to skeptiki argument pokazuje, nijedna
injenica ne moe da presudi ta imamo na umu kada razumevamo +
sabiranje ili kvabiranje. ta god da upuuje na prvo tumaenje i samo mora da
se protumai. Prema tome, mi smo prinueni da se, bez nezavisnog opravdanja,
prigovorima, koji izviru iz tematskog kruga treeg problema skeptikog reenja. Vidi dole str.
214-224.

167

samostalno opredelimo da li je to imamo u umu kada odgovaramo na 68+57=?

sabiranje ili kvabiranje. Jer, nakon to skeptik ospori sve uobiajene odgovore
na pitanje Zato 125 a ne 5?, preostaje nam da kaemo jedino: Ja
postupam upravo tako.
Za razliku od semantikog realizma i semantikog antirealizma, skeptiko
reenje ne podlee razornoj moi skeptikog argumenta zato to uslovi opravdane
upotrebe nisu konstitutivni za znaenje:

Vano je razumeti da mi ne traimo nune i dovoljne uslove (uslove

istinitosti) za sleenje pravila, ili analizu od ega se sleenje pravila
sastoji (Kripke 1982: 87).

Moramo vrsto imati na umu da Vitgentajn nema teoriju uslova istinitosti

nunih i dovoljnih uslova za ispravnost jednog pre nego drugog
odgovora na novo pitanje o zbiru (Kripke 1982: 111-112).

Dakle, za razliku od uslova istinitosti, uslovi opravdane upotrebe nemaju ulogu

nezavisnog izvora znaenja sa kojim odreeno govorno lice svesno povezuje
neku re ili reenicu. Shodno tome, zastupnik skeptikog reenja nema razloga
da strahuje od skeptikog argumenta, koji predstavlja pretnju samo pod
pretpostavkom da neto u glavi govornog lica mora da povee neku re sa
odgovarajuim uslovima opravdane upotrebe. Samo u tom sluaju moraju da
postoje injenice o odreenom govornom licu koje utvruju ove a ne one uslove
opravdane upotrebe kao sadraj jezikog pravila koje ono sledi (Davies 1998:
136).
Premda porie mogunost apriorne semantike determinacije, KripkeVitgentajn, za razliku od skeptika, ne porie da je znaenje normativno i
objektivno. On sumnja u mogunost da se promenuta svojstva jezika objasne
pozivanjem na neki nezavisan izvor znaenja, ali ne dovodi u pitanje njihovo

168

postojanje. Poto reductio argument odbacuje metafiziku pretpostavku u

pogledu mentalnog stanja koje utvruje znaenje (uslove istinitosti) neke rei ili
reenice za odreeno govorno lice, on samim tim povlai i promenu sva tri
teorijska sastojka semantikog realizma. Sa spornim mentalnim stanjem
razumevanja, nestaju semantiki normativizam, klasini realizam i semantiki
individualizam.

Umesto

njih,

skeptiko

reenje

uvodi

intersubjektivnu

koncepciju normativnosti, minimalni realizam i intesubjektivnost. Ponimo novu

intepretaciju skeptikog reenja od obrta ka uslovima opravdane upotrebe. Do
sada smo rekli samo ta ti uslovi nisu, ali ne i kako bi njih trebalo da shvatimo.
5.3. Kripke-Vitgentajnov obrt

Semantiki realista smatra da se ispod povrine svakodnevnog jezika krije

sutina znaenja u obliku njegovih nunih i dovoljnih uslova, koji pre i nezavisno
od bilo ije upotrebe nekog izraza, na primer znaka +, propisuju ta mora biti
sluaj sa Petrom da bi reenica Petar razume + kao znak za sabiranje mogla
biti upotrebljena tano, odnosno u skladu sa svojim znaenjem. Naalost,
skeptiki argument pokazuje nijedna injenica u vezi Petra ne moe da poslui
kao odgovarajui uslov istinitosti navedene reenice i, a fortiori, da nijedna
injenica u svetu ne moe da poslui kao odgovarajui uslov istinitosti za
deklarativne reenice iz drugih oblasti jezika. Jer, ako nijedna injenica ne
korespondira reenici:

Govorno lice G reenicom Znak + oznaava operaciju sabiranja

opisuje injenicu da znak + oznaava operaciju sabiranja;

to onda implicira da govorno lice G ne moe da pristupi injenici da znak +

oznaava operaciju sabiranja i uini je referentom reenice Znak + oznaava
operaciju sabiranja. Poto je, prema klasinom realizmu, znaenje odreeno

169

korespondencijom izmeu date deklarativne reenice i odgovarajue injenice, i

poto nema naina da poveemo to dvoje, prinueni smo da zakljuimo da su
sve deklarativne reenice besmislene.
Obrt ka uslovima opravdane upotrebe predupreuje skeptiki paradoks
tako to umesto pitanja ta mora biti sluaj da bi data reenica bila istinita?
postavlja dva sasvim drugaija: prvo, Pod kojim uslovima imamo pravo da
upotrebimo datu reenicu?; i drugo, Koju svrhu i ulogu u naim ivotima ima
upotreba te reenice? (Kripke 1982: 73).
Ovde treba strogo voditi rauna o naem intepretativnom okviru. Prvi
komentar koji u tom duhu istie ogranienu ulogu uslova opravdane upotrebe
nalazimo kod Vorena Goldfraba:

[Uslovi opravdane upotrebe] nisu uslovi za pravilno pripisivanje znaenja

ili za ispravnost buduih odgovora govornog lica s obzirom na pripisano
znaenje. Oni su tek uslovi kojima se govorna lica zapravo povinuju
pripisujui i procenjujui date odgovore; oni opisuju okolnosti u kojima
neko smatra da je primereno pripisati i odobriti neki odgovor (Goldfrab
1985: 481-482).

Dakle, opis uslova opravdane upotrebe reenice Petar razume + kao znak za
sabiranje nije tvrdnja o znaenju reenice Petar razume + kao znak za
sabiranje! Takva tvrdnja pretpostavljala bi injenice o znaenju rei
upotrebljenih u odreenju njenih uslova opravdane upotrebe. Zbog toga
skeptiko reenje ne prua analizu reenica semantikog diskursa oblika:

(I) Reenica S znai Y ako i samo ako su uslovi U: U1...Un ispunjeni.

Jer, kada bi uslovi opravdane upotrebe bili nuni i dovoljni uslovi znaenja,
onda bismo imali posla sa nekom injenicom koja je uslov istinitosti reenice S,

170

odnosno sa direktnim reenjem paradoksa. Umesto takve, skeptiko reenje

predlae sledeu analizu znaenja reenica semantikog diskursa:

(II) Da bi reenica S znaila Y ponekad je nuno i esto dovoljno da su uslovi

U: U1...Un ispunjeni

Uslove opravdane upotrebe ine grubo naznaeni opisi svakodnevnih okolnosti

u kojima govorna lica de facto nalaze da je primereno, opravdano, dozvoljeno ili
obavezno upotrebiti neku reenicu na odreeni nain (Ahmed 2007: 140-141;
Kripke 1982 86; Kusch 2006: 27).
Ipak, pun smisao obrta ka uslovima opravdane upotrebe ostaje skriven
ukoliko iz vida ispustimo da skeptiko reenje zahteva i odgovor na pitanje o
ulozi i svrsi koju upotreba neke rei ili reenice ima u ivotima govornih lica.
Kripkeovo istrajavanje na stavu da ne nudi pozitivnu semantiku teoriju dolazi
do izraaja tek ukoliko sa najveom ozbiljnou uzmemo u obzir to da odgovor
na pitanje kako upotrebljavamo neku re mora da se dopuni odgovorom na
pitanje zato je upotrebljavamo tako u tim okolnostim. Prema mom miljenju,
najbolje objanjenje znaaja koji ovo pitanje ima za celovito sagledavanje
korenitosti obrta ka uslovima opravdane upotrebe prua Kora Dajmond
(Diamond 1989). Budui da to objanjenje predstavlja njenu kritiku Kripkeovog
tumaenja, ono e istovremeno da mi poslui i kao ilustracija osnovnog
egzegetskog nesporazuma u pogledu prirode skeptikog reenja. Dakle, kada
Dajmondova kritikuje skeptiko reenje, ona u stvari pokazuje kako ne bi trebalo
da ga tumaimo; kada objanjava kako bi, sledei Vitgentajna, trebalo da
pristupimo problemu znaenja, ona razjanjava vodeu ideju skeptikog reenja:

Ako je znaenje objanjivo uslovima opravdane upotrebe, onda je

objanjivo nezavisno od toga kakav je ivot unutar kog se upotreba neke
rei odigrava. [U skeptikom reenju] ljudska upotreba rei, to kako ona

171

stupa u ivote ljudi, nema nita sa znaenjem onoga to ljudi govore...Ja

ovde ukazujem na kontrast izmeu dve vrste filozofskog pristupa
pitanjima o znaenju. Uzmimo za primer re strah. Izloiti njene uslove
opravdane upotrebe znailo bi navesti vrstu ponaanja koja nekome daje
za pravo da kae za drugu osobu da se boji, i izloiti neku vrstu prie o
uslovima pod kojima mi imamo pravo da izgovorimo tvrdnje o
sopstvenom strahu...Meutim, tu ne bi bilo pokuaja da se u takvo
objanjenje ukljui i to kako se upotreba rei strah proima sa ostatkom
ivota ljudi koji je izgovaraju...U kakvom su onda kontrastu [Kripkeov] i
Vitgentajnov pristup? Evo kako ne bi trebalo da ga predstavimo:
[Vitgentajn] kae da je znaenje dato ne uslovima opravdane upotrebe,
ve mestom-u-ivotu. Radije, kada postavljamo filozofska pitanja o
znaenju, mi...ne obraamo panju na mesto koje rei imaju u naim
ivotima: na sasvim odreena mesta. Objasniti znaenje uslovima
opravdane upotrebe znai i dalje gledati u pogrenom pravcu (Diamond
1989:15).

Evo kako Dajmondova predstavlja, a kako ne bi trebalo predstaviti KripkeVitgentajnov obrt: Kripke-Vitgentajn kae da je znaenje dato ne uslovima
istinitosti, ve uslovima opravdane upotrebe! Ve na prvi pogled mora da nas
zaudi njena primedba da uslovi opravdane upotrebe ne opisuju kako se
upotreba rei strah proima sa ostatkom ivota ljudi koji je izgovaraju,
budui da drugo pitanje skeptikog reenja glasi gotovo istovetno: [K]oju ulogu
tvdnje [o strahu] igraju u naim ivotima? (Kripke 1982: 75). Dajmondova bi,
verovatno, odgovorila da njena kritika zaseca jo dublje i cilja metodoloku
greku koja je zajednika semantikom realizmu i skeptikom reenju. U pitanju
je promena koja se dogaa kada teoretiar skrene pogled sa upotrebe neke rei
onako kako se ta upotreba javlja u toku svakodnevnog ivota, kao izraz stavova,
interesa i vrednosti nekog govornog lica u sasvim odreenim okolnostima pa

172

onda trai apstraktne uslove, bilo istinitosti bilo opravdane upotrebe. Kripkeova
greka je, dabome, suptilnija, u tom smislu to skeptiko reenje prednost daje
upotrebi (kontekstu) u odnosu na znaenje (semantike injenice). No, Kripke
ipak grei, zato to se sam in formalizacije uvida u upotrebno-kontekstualnu
odreenost znaenja u teoriju o uslovima opravdane upotrebe nalazi u sukobu sa
Vitgentajnovim gleditem da [s]amo u reci misli i ivota rei imaju znaenje
(Vitgentajn 2007: 173). Ukoliko je ova rekonstrukcija njene kritike poente tana,
moe se odgovoriti da ona, ukazujui na nemogunost obuhvatanja znaenja bilo
kakvim optim teorijskim oblikom, jasnije i od samog Kripkea ukazuje na sutinu
skeptikog reenja, te da u isti mah, pripisujui Kripke-Vitgentajnu pomenutu
metodoloku greku, previa da uslovi opravdane upotrebe naprosto nisu takav
opti teorijski oblik, odnosno da nisu uslovi u spornom smislu rei.
Neosnovanost njenih sumnji postaje oigledna uzmemo li u obzir dve stvari:
prvo, da Kripke-Vitgentajn priznaje da govorno lice ima pravo da upotrebljava
neku re u skladu sa steenim jezikim sklonostima, bez nezavisnog opravdanja ili
dodatnih uslova; i drugo, da on ne objanjava pod kojim uslovima je jedno od
govornih lica u pravu kada doe do sukoba jezikih sklonosti, odnosno da on ne
objanjava ta ini jedan od odgovora pravilnim, osim to konstatuje oiglednu
injenicu da su takvi sukobi retkost. Dakle, na dva mesta od kritine vanosti za
skeptiko reenje, uslovi opravdane upotrebe smekavaju i iezavaju umesto da
ovrsnu u jezika pravila (Cayford 1996: 145).59

Ba zato to je svestan da pojam uslovi opravdane upotrebe lako moe da zavede na

pogrean trag, Kripke esto istie njihovu ogranienu teorijsku ulogu. Pored toga, ini se da
Dajmondova ima isti problem prilikom izraavanja stava o organskom jedinstvu znaenja neke
rei i ostatka ivota govornog lica koje upotrebljava tu re, budui da ona pie kao da moe da
opie uslove pod kojima je neko odvojio pojmove od reke ivota, dok je upravo opisivanje uslova
potez koji ih razdvaja (Cayford 1996: 113). Njena kritika skeptikog reenja promaena je zato
to mu pristupa suprotno sopstvenim metodolokim naelima: tako to postvaruje Kripkeovo
ukazivanje na proetost izmeu upotrebe neke rei i ivota govornog lica u apstraktne uslove
opravdane upotrebe. Mogli bismo da kaemo da Kripke-Vitgentajn u tom smislu bolje stoji jer,
za razliku od Dajmondove, raspolae pouzdanim pokazateljem metodoloke manjkavosti nekog
semantikog stanovita, a to je njegova mogua podlonost skeptikom argumentu.
59

173

Sada moemo da otklonimo jo jedan slian nesporazum. Naime, neko bi

mogao da prigovori da Kripke, tokom analize uslova opravdane upotrebe,
govori o kriterijumima na osnovu kojih mi sudimo o tome da li na sagovornik
ispravno upotrebljava neku re, nagovetavajui tako da ideja jezikih pravila,
preimenovana u pojam kriterijuma, zadrava sredinje mesto i u skeptikoj
predstavi znaenja. Meutim, Kripke upozorava da ulogu ideje jezikih pravila
u reenju paradoksa moramo da sagledamo u svetlu skeptikog otkria da ne
postoje injenice o obavezujuem uputstvu za upotrebu koje sledimo u
razliitim okolnostima primene neke rei:

[A]ko reenice koje pripisuju sleenje jezikih pravila ne bi trebalo da

shvatamo kao [reenice] koje opisuju injenice, [odnosno ako] o njima ne bi
trebalo da razmiljamo kao o objanjenju naeg ponaanja, onda se ini da bi
upotrebu ideje pravila trebalo ponovo ozbiljno razmotriti (Kripke 1982: 31).

Uzimajui u obzir promenu u pristupu znaenju koju donosi obrt ka uslovima

opravdane upotrebe, moemo da zakljuimo da Kripke u skeptikom reenju
govori o sleenju jezikih pravila tek da bi opisao (a ne da bi objasnio) pojave
kao to su to da mi u svakodnevnom ivotu na mnotvo razliitih i meusobno
nesvodivih naina opravdavamo sopstvene i ispravljamo tue jezike postupke,
da ponekada prihvatamo tue ispravke, te da de facto postoje okolnosti u kojima
nalazimo za shodno da upotrebimo neku re tako. tavie, ne samo da ideja
jezikih pravila nije klju za razumevanje skeptikog reenja ve, upravo
suprotno, Kripke-Vitgentajna ponajvie zaokuplja injenica da se mi uglavnom
slaemo u pogledu znaenja rei uprkos tome to ispod povrine jezika ne postoji
mrea unapred datih pravila koja vode, usmeravaju i opravdavaju nae jeziko
ponaanje: [Iako] Vitgentajnov paradoks dokazuje da ne postoji a priori razlog
zato [neko] ne bi mogao da sledi pravilo za kvabiranje...deo naeg oblika ivota

174

je to da mi nalazimo za prirodno i...neizbeno da sledimo pravilo za sabiranje

tako kako ga sledimo (Kripke 1982: 98).

5.4. Intersubjektivna koncepcija normativnost

Semantika koncepcija normativnosti je osnovna ideja semantikog
realizma. Prema toj koncepciji, ukoliko neki pojedinac razume + kao znak za
sabiranje, onda on poseduje odgovarajue mentalno stanje koje vodi i opravdava
njegovu upotrebu + u novim i do tada nepoznatim okolnostima. Poto
skeptiko reenje poinje sa priznanjem skeptikove tvrdnje da pomenuto
mentalno stanje ne postoji, Kripke-Vitgentajn odbacuje i metafiziku i
epistemologiju semantike normativnosti. On se slae sa skeptikom da: a)
razumevanje nije neko mentalno stanje koje unapred razluuje ispravnu od
neispravne upotrebe znaka + tako to u sebi sadri potencijalno beskonaan
broj svih moguih sluajeva njegove upotrebe; i b) razumevanje ne vodi i ne
opravdava jeziku praksu tako to neki pojedinac na osnovu konanog broja
sluajeva ranije upotrebe + izvlai zakljuak o sadraju jezikog pravila za
sabiranje, koje kasnije sledi tumaei ga u novim okolnostima. Uprkos tome,
Kripke-Vitgentajn, za razliku od skeptika, ne porie postojanje razlike izmeu
ispravne i neispravne upotrebe +, i neke vrste legitimacijskog nexus-a izmeu
razumevanja i jezikog ponaanja govornog lica. Da bi otkrio kako je
normativnost

mogua,

Kripke-Vitegentajn

potragu

za

superlativnom

semantikom injenicom zamenjuje analizom okolnosti u kojima govorna lica

nalaze za shodno da u svakodnevnom govoru razlikuju ispravnu od neispravne
upotrebe neke rei.
5.4.1. Kategorike tvrdnje o znaenju. Prvi korak skeptikog reenja
problema normativnosti je prouavanje uslova pod kojima govorna lica
svakodnevno upotrebljavaju kategorike tvrdnje o znaenju. To su reenice iji
sadraj je tvrdnja da neki pojedinac sledi odreeno jeziko pravilo. Okvir za

175

analizu uslova opravdane upotrebe ovih reenica ogranien je na injenice o

jednom govornom licu posmatranom u izolaciji (Kripke 1982: 87). Premda
Kripke nije uvek do kraja jasan, iz samog teksta moe da se zakljui da predmet
ove analize ine okolnosti relevantne za reenice upotrebljene u prvom licu
jednine pomou kojih govorna lica izraavaju sopstveno razumevanje neke rei
(Ahmed 2007: 149). Tako, na primer, Kripke kae da kada panju usmerimo na
pojedinca, mi razmatramo njegove uslove opravdane upotrebe (Kripke 1982:
89). Osim toga, u najopirnijoj formulaciji uslova opravdane upotrebe reenica
semantikog diskursa, on izriito suprotstavlja reenice upotrebljene u prvom i
treem licu (Kripke 1982: 90-91).60
Glavni podsticaj raspravi o kategorikim tvrdnjama koje govore o znaenju
dolazi od iznenaujueg zapaanja da skeptiki zakljuak ne ugroava
svakodnevnu upotrebu jezika: uprkos tome to ne postoji injenica koja zasniva
semantiku vezu izmeu operacije sabiranja i znaka +, skoro svi na pitanje o
zbiru 68 i 57 odgovaramo 125. tavie, pri tome ni ne razmiljamo o teorijskoj
mogunosti da bi trebalo da odgovorimo u skladu sa operacijom kvabiranja
(ili nekom drugom aritmetikom operacijom) i ne oseamo potrebu da
sopstvenu jeziku odluku opravdamo. Dodue, mi moemo na zahtev za
opravdanjem da odgovorimo opisujui postupak koji smo primenili u raunanju,
ali ne moemo da objasnimo osnovne korake tog postupka. Na primer, veina e
na pitanje Zato 125? odgovoriti da je sabrala 8 i 7, dobila 15, zapisala 5, a
onda prenela 1 itd. Meutim, ta ako smo u prolosti razumeli preneti kao
treneti, gde treneti znai isto to i preneti osim za brojeve vee od 57? Pre ili
kasnije, objanjenja se zavravaju. A onda jeziko pravilo sledimo slepo, bez
opravdanja za odgovore koje dajemo (Kripke 1982: 81, 87).
Kripke u stvari tvrdi da sve dok Petra posmatramo izolovano od jezike
zajednice, jedini osnov za ocenu njegove izjave Ja razumem + kao znak za
sabiranje moe da bude njegova puka jezika sklonost da primeni + tako, zato
60

Vidi gore str. 79-80.

176

to niko drugi ne moe ni u Petrovoj svesti ni u njegovom prolom ponaanju da

pronae dokaz da njegov trenutni odgovor nije u skladu sa jezikim pravilom
koje on (veruje da) sledi. Naprosto, u datom analitikom okviru ne postoje spolja
ili iznutra dostupne injenice koje bi mogle da poslue kao opravdanje za
tvrdnju da bi Petar trebalo da odgovori 125 iako je sklon da odgovori 5 (ili
obrnuto), budui da su sve raspoloive injenice o njemu saglasne sa oba
odgovora. Ali, i ovo je kljuno, to to Petar sledi jeziko pravilo bez nezavisnog
opravdanja ne znai da ga sledi bez potrebne epistemoloke ili jezike osnove!
Naprotiv, Petrovo uverenje da je 125 ispravan odgovor dovoljno je za
opravdanje njegove tvrdnje Ja razumem + kao znak za sabiranje:

Deo nae jezike igre u kojoj govorimo o pravilima je da govorno lice moe,
sledei svoje sklonosti, bez bilo kakvog opravdanja, da veruje da je ovaj
nain (recimo, da odgovori 125) ispravan pre nego neki drugi nain (npr.
da odgovori 5). To jest, uslove opravdane upotrebe, koji dozvoljavaju
pojedincu da u datoj prilici kae da bi trebalo da sledi svoje pravilo na ovaj
pre nego na onaj nain, ini, na kraju, to to on postupa onako kako je sklon
da postupa (Kripke 1982: 87-88).

Pravo nekog pojedinca da govori u skladu sa steenim jezikim sklonostima, bez

navoenja dodatnog razloga osim subjektivnog uverenja da je odgovor 125
ispravan, povlai opravdanost njegove semantike tvrdnje da je to odgovor koji
bi on trebalo da prui, s obzirom na svoje razumevanje jezikog pravila za
upotrebu znaka + (Ahmed 2007: 148; Kraft 2010: 157). Petrova tvrdnja da je
125 ispravan odgovor na 68+57=? ne svodi se tek na ponavljanje
matematike tvrdnje da je 125 zbir 68 i 57, ve ukljuuje i dodatnu tvrdnju: da je
125 odgovor koji je u skladu sa njegovim prethodnim razumevanjem jezikog
pravila za upotrebu +. Poto nam svakodnevne okolnosti pojedinane jezike
prakse dozvoljavaju da kaemo jedino to da neko govorno lice ima pravo da

177

sledi odreeno jeziko pravilo onako kako veruje da bi trebalo, proizlazi da je

autoritet govornog lica u pogledu ocene ispravnosti reenica pomou kojih ono
izraava svoje razumevanje date rei sastavni deo svakodnevnog ivota i jezika.
Naravno, kada bi ovo bilo sve to ima da se kae o uslovima opravdane
upotrebe, ideja znaenja ili jezikog pravila bila bi ispranjena od sadraja, jer bi
svaki jeziki postupak za koji Petar veruje da je ispravan po definiciji i bio
ispravan.

Nasuprot

tome,

nae

uobiajeno

shvatanje

jezikih

pravila

podrazumeva da okolnosti od znaaja za sud o ispravnosti odreenog postupka

prevazilaze pojedinane jezike sklonosti. Normativni status Petrove tvrdnje da
+ razume kao znak za sabiranje mora biti uslovan i privremen jer Petar moe
iznenada, iz najrazliitijih razloga, da odstupi od pravila koje je ranije sledio, ili
ak moe sve vreme da postupa nasumino pri tome verujui da sledi neko
jeziko pravilo. Otuda je za na pojam jezikog pravila od vitalnog znaaja
upotreba normativnih kondicionalnih iskaza kao to je Ako Petar razume +
kao znak za sabiranje, onda e on na 68+57=? da odgovori 125 (Kripke
1982: 94). Pomou tih kondicionalnih iskaza mi izraavamo uslove koje Petar
mora da ispuni da bismo mu pripisali razumevanje znaka +. Budui da ti
uslovi ne mogu biti samo to to on veruje da sledi jeziko pravilo za sabiranje,
sadraj normativnih kondicionalnih iskaza saznaemo analizom svakodnevnih
okolnosti u kojima nalazimo da je opravdano prihvatiti ili osporiti neiju tvrdnju
da neto razume.
5.4.2. Normativnost, interubjektivnost i oblik ivota. Obrt od semantike
ka interubjektivnoj koncepciji normativnosti pokree uvid da, posle skeptike
presude semantikom mentalizmu, normativnost mora da bude izmetena iz
unutranjeg prostora svesti govornog lica u javni prostor jezike zajednice.
Kripke razvija poetni uvid u ideju o dva okvirna uslova ija ispunjenost
omoguava opravdanu upotrebu kondicionalnih normativnih sudova. Koji su to
uslovi?

178

5.4.2.1. Normativnost i intersubjektivnost. Prvi uslov je pripadnost

govornog lica jezikoj zajednici. Jezika zajednica ini horizont unutar kog je
mogue opravdano govoriti o razlici izmeu ispravne i neispravne upotrebe +
zato to na status Petrove tvrdnje da + razume kao znak za sabiranje mogu da
utiu druga govorna lica. Ona, naime, imaju pravo da Petru pripiu ili ospore
razumevanje + na osnovu sopstvenih razloga i jezikih sklonosti koji su
nezavisni od njegovih (Kripke 1982: 89). To znai da normativni izrazi ispravno
i neispravno mogu da se upotrebe u sudovima o neijim jezikim postupcima
pod uslovom da ti postupci mogu da se uporede sa postupcima drugih lanova
zajednice: Skeptiko reenje zavisi od ideje da svakog pojedinca koji tvrdi da
sledi pravilo drugi mogu da provere (Kripke 1982: 101). Dakle, prisustvo
drugih lanova zajednice ini uslov mogunosti uspostavljanja razlike izmeu
ispravne i neispravne upotrebe rei.
Drugi uslov je slaganje jezike zajednice. Kripke ga uvodi u raspravu
napomenom da e uitelj prosuditi da je uenik ispravno odgovorio na pitanje o
zbiru, ili da sledi pravilnu proceduru sabiranja, ukoliko se uenikovi odgovori ili
procedura u velikoj meri slau sa njegovim (isto vai i za odnos izmeu odraslih
govornih lica). Potpuniji izraz ove ideje nalazimo u kljuno tezi da, u celini,
uspeh svakodnevne prakse pripisivanja umenosti u sabiranju zavisi od gole
injenice da unutar nae zajednice preovlauje slaganje u odgovorima na pitanja
o zbiru:

Kada bismo bili svedeni na amor neslaganja...ne bi bilo puno svrhe u

opisanoj praksi. U stvari, naa postojea zajednica (uglavnom) je
jednoobrazna u svojoj praksi sabiranja. Svaki pojedinac koji tvrdi da je
savladao pojam sabiranja bie ocenjen od strane zajednice kao [neko ko je
savladao pojam sabiranja] ukoliko se njegovi odgovori u dovoljnom broju,
pogotovo jednostavnih, sluajeva slau sa odgovorima zajednice (Kripke
1982: 92).

179

Veina tumaa razume Kripke-Vitgentajnov poziv na slaganje zajednice

kao stav da je znaenje normativno iako u glavi govornog lica nema injenice koja
moe da garantuje da e ono, ukoliko eli, ispravno da upotrebi neku re jer,
umesto injenica o pojedincu, injenice o slaganju jezike zajednice odreuju koji
postupak je ispravan:

Kripkeov Vitgentajn misli da je slaganje [zajednice] konstitutivno za moje

razumevanje...Prema ovom stanovitu, slaganje sa zajednicom deo je
uslova opravdane upotrebe [reenica semantikog diskursa] i, stoga, deo
njihovog znaenja (Baker & Hacker 1984: 44-45).

Osnov jezika koji predlae Kripkeov Vitgentajn je...slaganje u odgovorima.

Iako nema injenice koja opravdava jedan pre nego drugi odgovor, sama
injenica da se mi slaemo u odgovorima dovoljna je da omogui jezik.
Pogrean odgovor je onaj koji se ne slae sa zajednikim, ispravan odgovor
je onaj koji se slae (Hoffman 1985: 25).

Kripkeov skeptiki zakljuak je da ne moe da bude normativnih injenica.

Ovo znai da njegovo pozitivno objanjenje skeptiko reenje nudi
gledite na upotrebu jezika koje se oslanja iskljuivo na zajedniku
upotrebu kao meru ispravnosti (McKinlay 1991: 191).

U Kripkeovom itanju Vitgentajna, sleenje pravila sastoji od toga da se

postupa ono

kako zajednica postupa...Ono

to

opravdava...[moje]

postupke, onda kada su opravdani, nije neka injenica o meni, ve je

odreeno javnim proverama [njihove] usaglaenosti sa pravilom koje
obezbeuje moja jezika zajednica (Stern 1995: 177).

180

Meutim, ovo tumaenje nije tano. Kripke izriito porie da slaganje jezike
zajednice sainjava jeziko pravilo, zato to bi u tom sluaju skeptiko reenje
predstavljalo samo jo jedan oblik direktnog reenja:

Vitgentajnovu teoriju ne treba pomeati sa teorijom da, za svako m i n,

vrednost funkcije koju oznaavamo reju plus jeste (po definiciji)
vrednost koju bi (skoro) svi u jezikog zajednici dali kao odgovor. Takva
teorija bila bi teorija o uslovima istinitosti za tvrdnje kao to su Mi
razumemo plus kao takvu-i-takvu funkciju (Kripke 1982: 111).

Sledi da nikakav napredak u reavanju skeptikog paradoksa ne bi bio ostvaren

zamenom mentalnih injenica injenicama o slaganju jezike zajednice jer
[]injenica da se mi slaemo o tome da li je neki pojedinac [upotrebio re poput
zajednice] dolazi u delokrug skeptikog argumenta koliko i bilo koji drugi sluaj
sleenja pravila (Kripke 1982: 101).
Prema mom miljenju, pouka skeptikog zakljuka koja oblikuje
intersubjektivnu koncepciju normativnosti i smisao osnovnog stava skeptikog
reenja da jezik nema ali ni ne iziskuje metafiziko opravdanje nije to da bi
jezika pravila trebalo da potraimo u slaganju oko upotrebe rei umesto u glavi
pojedinca, ve da o razlici izmeu ispravnog i neispravnog jezikog postupka
moe uopte da bude rei upravo zato to nema injenica (o pojedincu ili
zajednici) na koje sleenje jezikih pravila moe da se svede! Ova ideja postaje
jasnija ako se zapitamo ta, gledajui iz ugla odnosa izmeu dva ili vie
sagovornika, sledi iz skeptikog zakljuka da nijedna injenica ne garantuje da e
neko ispravno da upotrebi +? Odnosno, kakve posledice ima otkrie da uenik
uvek moe pogreno da razume dato objanjenje jezikog pravila za sabiranje?
Dok semantiki realista smatra da otuda sledi da uenik ne moe da razume
sabiranje (i uopteno, da niko nita ne moe da razume), prema KripkeVitgentajnu, ukoliko uenik moe pogreno da razume jeziko pravilo za

181

primenu znaka + izraeno uputstvom kao to je, na primer, Prebroj jednu, pa

drugu gomilu, zatim ih spoji, pa zajedno prebroj, to znai jedino da uenik,
uprkos datom uputstvu, moe da odgovori na pitanje o zbiru tako da uitelj
moe da kae: Iako uenik veruje da sledi pravilo za sabiranje, on postupa
nasuprot njemu. Ova jednostavna poenta pokazuje da je zamisao o injenici ili
jezikom pravilu koje nepogreivo vodi upotrebu neke rei zapravo zamisao o
uputstvu koje bi onemoguilo da se razlika izmeu slediti pravilo i verovati
da se sledi pravilo primeni u sudovima o jezikim postupcima govornog lica
koje bi sledilo takvo uputstvo, odnosno imalo neku takvu injenicu u glavi.
Ironino, cena pokuaja da se jeziko pravilo zatiti od mogunosti pogrenog
tumaenja tako to e se pronai neto iza uobiajenih primera i objanjenja koja
u svakodnevnom ivotu de facto izraavaju razumevanje nekog jezikog pravila
jeste ukidanje razlike izmeu ispravnog i neispravnog jezikog postupka
(Gustafsson 2004: 143-144)!

Shodno reenom, da bismo izbegli uruavanje same ideje normativnosti,

moramo da prihvatimo da jezika pravila nemaju duboku sutinu sakrivenu
ispod svakodnevne upotrebe rei. Sutina jezikih pravila sadrana je u
njihovom pojavnom obliku; ona postoje kao naa praksa da u konkretnim
okolnostima upotrebljavamo neku re na odreeni nain i da odreene upotrebe
te rei zovemo ispravnim ili neispravnim. Ovde je vano imati na umu da
poziv na svakodnevnu upotrebu rei u zajednici ima kritiki, a ne metafiziki
smisao. Kripke-Vitgentajn osporava samu zamisao jezikog pravila kao osnova
koji je dublji od onoga to svakodnevno uzimamo kao osnov normativnog suda,
a ne injenini sadraj tog navodno dubljeg osnova. On smatra da nas
posveenost mitu o jezikom pravilu kao odreujuem iniocu koji unapred,
nezavisno od bilo ije upotrebe +, razluuje ispravan od neispravnog
odgovora spreava da uoimo da je normativnost ve sadrana i da je ve na
delu u onome to mi od sluaja do sluaja smatramo ispravnom ili neispravnom
primenom +. U tom smislu da jeziko pravilo uopte nije neka stvar, a ne da

182

je

nesvodiva

stvar

intersubjektivna

koncepcija

normativnosti

jeste

antiredukcionistika: ona opisuje fenomen normativnosti, govori nam kako mi de

facto upotrebljavamo normativne pojmove i koje je njihovo pravo mesto, ali nam
ne govori ta je normativnost, od ega se ona sastoji ili kako bi trebalo da
odgovorimo u sluaju da se nai odgovori razlikuju od tuih (Kusch 2006: 200201).
Ipak, uprkos tome to nita ne garantuje da emo se razumeti i to je deo
nae jezike igre sabiranja i to da ja imam pravo da se ne sloim sa odgovorom
koji veina smatra pravilnim, injenica je da se mi uglavnom slaemo! Kada toga
ne bi bilo, kada bi unutar jezike zajednice postojalo raireno i neotklonjivo
neslaganje u spontanim i slepim odgovorima jezik ne bi bio mogu:

Ako bi jedna osoba, upitana da izrauna 68+57, odgovorila 125, druga

5, a trea 13, ako ne bi postojalo generalno slaganje u odgovorima,
[jezika] igra pripisivanja [razumevanja] pojmova pojedincima...ne bi
mogla da postoji. injenica je, naravno, da postoji znatno slaganje, i da se
bizarno kvusoliko ponaanje retko javlja....Mi odgovaramo bez oklevanja
na pitanja kao to je 68+57, smatrajui nau proceduru za jedinu
razumljivu...i mi se slaemo u odgovorima koje dajemo bez oklevanja.
Prema Vitgentajnovoj koncepciji, takvo slaganje sutinsko je za [jezika
pravila] (Kripke 1982: 96).

Tano je, dakle, da slaganje jezike zajednice igra sutinsku ulogu u

intersubjektivnoj koncepciji normativnosti. Ali, koja je to uloga, ukoliko se
jezika pravila ne svode na slaganje zajednice? U pokuaju da razjasni ulogu i
prirodu slaganja, Kripke (Kripke 1982: 96) skree panju na paragrafe u kojima
Vitgentajn kae da:

183

Ne postoji nikakav sukob (recimo meu matematiarima) oko toga da li se

postupilo po pravilu ili nije. Oko toga ne dolazi, npr., do razraunavanja.
To spada u vrstu konstrukciju na kojoj poiva funkcionisanje naeg jezika
(davanje opisa, npr.).

Tako ti, dakle kae da saglasnost ljudi odluuje ta je tano a ta

pogreno? Tano i pogreno je ono to ljudi kau, ljudi se saglaavaju u
jeziku. To nije nikakva saglasnost miljenja, nego oblika ivota (Vitgentajn
1980: 240-241).

Kada Kripke tumai Vitgentajnovu tvrdnju da u svakodnevnom ivotu ne

postoji nikakav sukob...oko toga da li se postupilo po pravilu ili nije jer slaganje
spada u vrstu konstrukciju...jezika kao stav da jezika igra sabiranja ne bi
mogla da postoji bez slaganja, on tada tvrdi da je slaganje u slepim
odgovorima uslov mogunosti postojanja jezikih pravila (Barry 1996: 16-17;
Davies 1998: 134; Koethe 1997: 17; Kusch 2006: 199-200, 258). To ne znai da je
68+57=125 zato to se veina slae da je 125 taan odgovor na 68+57=?, ve
da bez ovog slaganja stav 68+57=125 ne bi imao znaenje. Kada bi unutar
jezike zajednice iznenada zavladao matematikih separatizam, kada bi grupe
ili pojedinci poeli razliito da odgovaraju na 68+57=?, to ne bi ugrozilo
tanost ranije vaeeg matematikog stava, ve postojanje cele jezike igre sa
+, koja bi u tom sluaju izgubila svoju svrhu (Kripke 1982: 96). Potvrdu i jasnu
ilustraciju

poente

Kripkeovog

tumaenja

nalazimo

Vitgentajnovim

predavanjima o filozofiji matematike:

Pretpostavi da izvodimo ogromna mnoenja brojeva sa hiljadu cifara.

Pretpostavi da se posle odreene take rezultati do kojih ljudi dolaze
razlikuju. Ne postoji nain da spreimo ovo razlikovanje: ak i kada
proverimo njihove rezultate, rezultati se i dalje razlikuju. ta bi bio taan

184

rezultat? Da li bi ga neko pronaao? Da li bi bilo tanog rezultata? Rekao

bih, Ovo vie nije raunanje (Wittgenstein 1976: 101).

Dakle, mogunost neslaganja oko pojedinih zbirova svedoi o prisustvu (a ne o

odsustvu) jezikog pravila za sabiranje samo na pozadini preovlaujueg slaganja.
Samo zato to uglavnom svi u ovim okolnostima nalazimo da je to prirodan
nastavak ranije upotrebe +, mi uopte moemo da raspravljamo o tome koji
odgovor na postavljeno pitanje o zbiru je ispravan. Ali, oko ega se zapravo
veina slae kada na 68+57=? odgovara 125?
5.4.2.2. Normativnost i oblik ivota. Slaganje o kom Kripke-Vitgentajn
govori nije slaganje miljenja o zbirovima ve slaganje u upotrebi znaka +odnosno
u obliku ivota. U Kripkeovom tumaenju, Vitgentajnov razueni pojam oblik
ivota oznaava slaganje koje nije samo jeziko ve obuhvata, u nerazluivom
jedinstvu, i uobiajene aktivnosti isprepletene sa svakodnevnom upotrebom
jezika, u svoj punoi zajednikih interesa i vrednosti koje ine na ljudski
nain ivota. Oblik ivota je, veli Kripke, [s]kup odgovora u pogledu kojih
postoji slaganje i nain na koji se oni proimaju sa naim aktivnostima (Kripke
1982: 96).61 Jo jednostavnije, pripadnost obliku ivota podrazumeva zajedniku
ljudsku perspektivu iz koje mi posmatramo i doivljavamo druge ljude i okolni

Premda Kripke nije do kraja izriit, na vie mesta nalazimo potvrdu za stav da se pojam oblik
ivota odnosi na pripadnike ljudske vrste uopte, a ne na pripadnike jedne kulture ili neke
sasvim odreene grupe ljudi. Na primer, kada razmatra mogunost kvabirajueg oblika
ivota, Kripke ne govori o drugaijim ljudima ve o drugaijim biima: Moemo li da zamislimo
drugaiji oblik ivota, to jest, moemo li da zamislimo bia koja slede pravila na bizarne
kvusolike naine? (Kripke 1982: 98; moj kurziv - M.); Ovako mi postupamo. Drugaija bia
mogla bi da se ponaaju drugaije (Kripke 1982: 136; moj kurziv - M..). Jo jasnije, prilikom
analize jezika o privatnim osetima, Kripke primeuje da iako bi drugaija bia moda mogla
da umesto reenica kao to je Boli ga upotrebljavaju opise vidljivog ponaanja koji ne spominju
sam pojam bol, mi za to nismo sposobni, to govori neto o tome kako vidimo svet, i naroito
o tome kako vidimo druge ljude. Naime, mi sagovornike neposredno vidimo ne kao fizike
sisteme, ve kao ljudska bia (Kripke 1982: 137). Konano, svaku dvojbu otklanja fusnota 77 u
kojoj Kripke izjednaava oblik ivota sa ogranienjima svojstvenim za vrstu. Za itav navod
vidi dole str. 196.
61

185

svet. Meutim, ukoliko nam zajednika taka gledita, a ne mentalna predstava

jezikog pravila, omoguava da razlikujemo ispravnu od neispravne upotrebe
neke rei, ta onda ini na nain razlikovanja ispravnim? Odnosno, da li neto
potvruje da je upotreba + u pogledu koje postoji slaganje pripadnika naeg
oblika ivota ispravna (usklaena sa jezikim pravilom za sabiranje)?
Kripke-Vitgentajnov odgovor je nita. Slaganje u slepim odgovorima
nema temelj. Ne postoji razlog zato pripadnici ovog oblika ivota slede jezika
pravila koja slede tako kako ih slede i zato neto raunaju za odgovor koji je u
skladu sa nekim jezikim pravilom:

Nije na nama da na osnovu neke apriorne koncepcije...kaemo ta znai

primeniti pravilo na isti nain. Ako naa praksa zaista jeste da...u
odreenim okolnostima ...kaemo [125] onda to odreuje ta se smatra
[odgovorom koji je u skladu sa jezikim pravilom za sabiranje]. Ne postoji
legitimno pitanje... o tome da li smo u pravu kada upotrebljavamo re
plus tako kako je upotrebljavamo (Kripke 1982:135).

Normativnost se ogleda u spontanom i usklaenom postupanju govornih lica

uenjem uvedenih u oblik ivota, koje ne moe dalje da se objasni i opravda ve
mora da se prihvati kao ono to je dato.62 Objanjenje injenice da se slaemo nije
mogue zato to ono pretpostavlja da postoji nezavisno pravilo na osnovu kog
bi, sa arhimedovske take izvan oblika ivota, dva odgovora mogla da se
sagledaju kao ista. Meutim, takvo pravilo ne postoji. Pod pretnjom skeptikog
argumenta, slaganje u slepim odgovorima moramo da prihvatimo kao
primitivan fenomen, nepodloan daljem objanjenju pomou injenica o
zajednikom razumevanju istih jezikih pravila, znaenja ili pojmova.
Kripke (1982: 101) upuuje na Vitgentajna, koji kae: Naa greka je u tome to traimo
objanjenje tamo gde trebalo da vidimo injenice kao pra-pojave. To znai tamo gde bi trebalo
da kaemo: Igra se ova jezika igra. Ovde se ne radi o objanjenju jedne jezike igre pomou naih
doivljaja, nego u konstatovanju jedne jezike igre (Vitgentajn 1980: 654-655).
62

186

Neutemeljivost naeg slaganja u jeziku pokazuje da je pojam slaganja

nesvodivo normativan, odnosno da su [r]e podudaranje i re pravilo
meusobno...srodne, te da je [p]rimena rei pravilo protkana...primenom
rei isto (Vitgentajn 1980: 224-225). Upravo zbog nemogunosti analize
jezikih pravila via injenica o slaganju, Kripke-Vitgentajnov prvi i poslednji
odgovor na skeptikovo pitanje Zato 125 a ne 5? moe da glasi
jednostavno: zato to je to ono to mi, pripadnici ovog oblika ivota, zovemo
zbirom. Ipak, izgleda da bi se dve ozbiljne primedbe mogle odmah uputiti
ovakvom odgovoru. Obe e nam pomoi da do kraja razjasnimo ulogu oblika
ivota u reenju skeptikog paradoksa.
Prva primedba glasi: ako je nain na koji upotrebljavamo + naprosto dat
kao gola injenica o naem obliku ivota, nije li onda postojee slaganje u
pogledu toga da je 125, a ne 5, ispravan odgovor na 68+57=? puka
sluajnost, izraz prirodnih i drutvenih okolnosti a ne jezikog pravila za
sabiranje? Jeste, ali samo u tom smislu to ne postoji nijedan a priori razlog zbog
kog mi upotrebljavamo znak + tako a ne onako kako bismo ga, moda,
upotrebljavali da smo drugaija bia nego to jesmo (Kripke 1982: 135-136).
Meutim, sada i ovde, sluajnosti nema, jer mi biramo da sledimo jezika pravila
koja sledimo tako kako ih sledimo taman koliko biramo da budemo ljudi a ne
morski korali. A pitati da li je nain na koji sledimo jeziko pravilo za sabiranje
opravdan i ispravan, ili, uopte, da li je na oblik ivota opravdan ili ispravan,
isto je kao da pitamo da li smo opravdano ili sa pravom takva bia kakva
jesmo.63
Na ovaj nain Beri Straud (Barry Storud 1965) zaokruuje odgovor na Dametovu (Dummett
1958) kritiku Vitgentajna, u kojoj Damet tvrdi da Vitgentajn zastupa radikalni
konvencionalizam i ukida normativnost pretvarajui jezika pravila u odluke jezike zajednice
(Storud 1965: 518). Prema mom miljenju, slinost izmeu Straudovog i Kripkeov Vitgentajna je
u tome to oba smatraju da su jezika pravila naprosto izraz i deo nae prirode odnosno oblika
ivota. Njihov stav nije to da jeziko pravilo zavisi od nae odluke, ve da jeziko pravilo ne
postoji nezavisno od nas u tom smislu to je, da tako kaem, dato sa nama: injenica da mi to
raunamo za jeziko pravilo je ono to nas ini pripadnicima ovog oblika ivota.
63

187

Druga primedba je da ponueni odgovor zapravo i nije odgovor. Jer, ako je

poetno pitanje bilo upravo Zato 125 a ne 5 zovemo zbirom?, onda
izgleda kao da Kripke-Vitgentajn uzima samu zagonetku to da mi 125
zovemo zbirom za sopstveno reenje (Gellner 1987: 37). Meutim, ve iz kritike
dispozicionalistikog itanja skeptikog reenja moe da se zakljui da uloga
pozivanja na oblik ivota nije u dogmatskom istrajavanju na oiglednoj injenici
da se

mi uglavnom slaemo.

Kripke-Vitgentajn odbacuje

mogunost

supstantivne analize normativnosti u elji da nam skrene panju na drugi deo

skeptikog reenja, koji se tie uloge koju neka re igra u naim ivotima.
Ovde je poenta je u sledeem: da bi za odreeni jeziki postupak moglo da se
kae da je ispravan ili neispravan, on prvo mora da bude svrhovit, a svrhu
moe da ima samo u sklopu ivotnih aktivnosti ljudi, kao prirodan izraz
interesa, potreba i oseanja svojstvenih za govorna lica koja pripadaju naem
obliku ivota, u nekim konkretnim okolnostima.64 Budui da mi ivimo jezika
pravila (uslove opravdane upotrebe), da rei imaju znaenje samo u reci
ivota, razliku izmeu ispravne i neispravne upotrebe rei nije mogue
objektivizovati u apstraktna jezika pravila. Izvueni iz konteksta i oieni od
subjektivnih nanosa ljudskih svrha, uslovi opravdane upotrebe postaju
bezlina jezika pravila koji su lak plen skeptikog argumenta. Zbog toga
skeptiko reenje moe jedino da naznai gledite sa kog se da uoiti uloga i svrha
upotrebe neke rei u naem ophoenju sa svetom i drugim ljudima, to i jeste
konani smisao pozivanja na oblik ivota. Jer, posmatran iz perspektive oblika
Pitati iz nebuha Zato 125 a ne 5? isto je to i baciti olovku na pod i uziknuti ah-mat!.
Naprosto nije jasno ta to pitanje znai, da li Zato kupuje 125 stolica kada ima 5 mesta za
stolom?, ili moda Zato mi daje fasciklu broj 125 kada sam traio broj 5?, ili neto tree.
Naravno, skeptik e da odgovori da je, to se njega tie, kontekst odreen ve samim pitanjem
Zato 125 a ne 5 zove zbirom?. Meutim, Kripke-Vitgentajnova poenta je da razumevanje
konteksta postavljenog pitanja implicira ceo oblik ivota. I dok ja, na prvu ruku, mogu da
zamislim bia koja kvabiraju (jer ne postoji injenica koja me u tome spreava), im pokuam
da predstavim sebi njihov oblik ivota, im pokuam da smestim kvabiranje u kontekst
svrhovitog delanja, moje razumevanje prestaje. Za dalju raspravu na ovu temu vidi dole str. 230238.
64

188

ivota, odnosno iz ugla naina na koji se proima sa naim aktivnostima,

pojedinani jeziki postupak poseduje znaenje koje je otporno na problem
metafizike neodreenosti jezikih pravila. Pripadnost datom obliku ivota
ogleda se u sposobnosti govornih lica da neposredno prepoznaju ovaj nain
upotrebe rei kao primeren izraz sopstvene ili tue nastrojenosti u ovoj prilici, a
onda i slinosti i razlike izmeu relativno stabilnih okolnosti u kojima ta re igra
tu ulogu u naim ivotima (Bakhurst 1995: 37-38). Prema tome, umesto injenica
o sadraju jezikih pravila, Kripke-Vitgentajn nudi skeptiku sledei izbor: ili da
prihvati pozivanje na dati oblik ivota i time da je osnov normativnosti ono to
govorna lica de facto uzimaju za taj osnov u odreenim okolnostima, ili da ga
odbaci i tako odsee granu na kojoj sedi.
Pouka koju bi trebalo izvui iz kritike skeptikog zahteva za metafizikim
opravdanjem normativnosti jeste to da se postojei intersubjektivni normativni
poredak, koji opisuju uslovi opravdane upotrebe, tie opravdanja u jeziku a ne
opravdanja jezika. Gledano logiki, nita nas ne prisiljava da neku re upotrebimo
tako (da ovo nazovemo stolom ili zbirom), meutim, onda kada je upotrebimo tako,
mi preuzimamo obavezu da u sluaju sagovornikovog neslaganja ili ispravimo
ili opravdamo svoju upotrebu te rei. Drugaije kazano, nakon to ideji jezikog
pravila uskratimo metafiziko opravdanje, mi uviamo da pojmovi jeziko
pravilo ili opravdanje funkcioniu kao i svi drugi: unutar jezike igre sa
normativnim pojmovima, na zaleu pripadnosti zajednikom obliku ivota.
Shodno tome, pitanje vie nije zato, ve kako se mi slaemo u jeziku.
Odgovarajui na to pitanje, pokuau da pokaem da je, prema KripkeVitgentajnu, oseaj logike prinude, koji prati fenomen razumevanja i koji
semantiki realista shvata kao delo nekog neobinog eniteta smetenog u naoj
svesti, u stvari filozofska mistifikacija dobro poznate injenice da mi u
svakodnevnom ivotu jednostavno ne toleriemo meusobno neslaganje u
pogledu, na primer, jednostavnih zbirova, ili toga ta zovemo makom, i da se
trudimo da takva neslaganja otklonimo.

189

5.4.3. Epistemologija intersubjektivne normativnosti. Epistemoloka

teza semantikog normativizma glasi: razumevanje vodi i opravdava upotrebu
+ tako to odreeno govorno lice u novim okolnostima tumai jeziko pravilo
za sabiranje, iji sadraj je ekstrapoliralo iz konanog broja sluajeva ranije
upotrebe +. Nevolja na koju skeptik ukazuje je ta to veza izmeu
razumevanja i upotrebe ne moe da se uspostavi tumaenjem. Kako god da sebi
predstavimo injenicu da + oznaava sabiranje, mi uvek moemo da
protumaimo tu injenicu na razliite naine. Stoga, ukoliko razumevanje jeste
tumaenje, onda ono ne moe da vodi i opravda pojedine jezike postupke.
Kripke-Vitgentajnova alternativa koncepciji razumevanja kao tumaenja
jezikih pravila jeste semantiki primitivizam (Kusch 2006: 37-38). S obzirom na to
da je i takav odgovor jedna od meta skeptikog argumenta, namee se pitanje u
emu je razlika izmeu semantikog primitivizma kao direktnog i kao dela
skeptikog reenja? Zato Kripke kae da je takav odgovor u odreenom smislu
neoboriv ali i oajniki, a zatim dodaje bi ga, pravilno shvaenog, i sam
Vitgentajn prihvatio (Kripke 1982: 51)?
5.4.3.1. Semantiki i skeptiki primitivizam. Podsetimo se, semantiki
realista primitivistikog opredeljenja smatra da je razumevanje nesvodivo
mentalno stanje, koje samo po sebi zadovoljava metafizike i epistemoloke
uslove

skeptikog

izazova.

Primitivistika

metafizika

epistemologija

razumevanja minimalne su: budui da je mentalno stanje razumevanja to to

jeste i nita drugo, o njemu ne moe da se kae bilo ta vie od toga da ono
postoji i da oblikuje upotrebu rei. Ovaj teorijski minimalizam nije odraz
skromnosti zdravog razuma privrenog pukoj semantici, ve posledica
doslednog izvoenja posledica ideje o jezikim pravilima kao beskonanim
inama u glavi govornog lica, koje unapred usmeravaju ispravnu upotrebu
jezika.
Poto su tako shvaena jezika pravila podlona razliitim tumaenjima,
uvek postoji mogunost da izbije neslaganje u pogledu ispravnog odreenja

190

upotrebe neke rei u n-tom sluaju, koji nije izriito obuhvaen uputstvima i
primerima datim govornom licu prilikom uenja. Zbog toga, da bi neko pravilo
moglo da nam kae kako bi trebalo da postupimo u n-tom sluaju, mentalno
stanje razumevanja mora da sadri neto vie od onoga to se nalazi u proloj
upotrebi date rei i postojeim objanjenjima njenog znaenja. Budui da on ne
moe da objasni ta je to neto vie (jer to prevazilazi svaku mogunost
objanjenja), primitivista, iz istog razloga, ne moe da objasni ni kako mu to
neto vie omoguava da sledi jeziko pravilo. Ipak, on nee shvatiti
nedostatak epistemolokog objanjenja kao nedostatak svog stanovita, ve pre
kao pokazatelj jedinstvenosti i posebnosti sadraja koji sainjava razumevanje: u
prirodi jezikog pravila je da govorno lice koje ga razume nepogreivo zna ta
razume i kako bi trebalo da postupa, te zato nema potrebe za daljim
objanjenjem. Dakle, razumevanje neke rei jeste tumaenje odgovarajueg
jezikog pravila u konkretnim okolnostima, samo to se to jeziko pravilo,
takorei, samo od sebe tumai kroz mentalni medijum, gde neposredno postaje u
celosti pregledno i dostupno govornom licu. Sada vidimo zato Kripke kae da
je ovaj odgovor neoboriv: primitivista naprosto odbija da kae bilo ta vie od
onoga to i sam skeptik na poetku izazova prihvata. Prema primitivistinom
miljenju, ako skeptik uopte razume sam pojam jezikih pravila, onda on mora
da zna da je sve to o njima moe da se kae to da ona postoje i da govorno lice
koje ih razume zna kako bi trebalo da postupa u novim i nepoznatim
okolnistima. Toliko, smatra primitivista, sledi ve iz same injenice da jezik
postoji.
Zato je onda primitivistiki odgovor oajniki? Pa, iz istog razloga iz
kog je i neoboriv: on ne objanjava kako poziv na neiskazivo neto vie
pokazuje da je ovaj odgovor (onaj koji sam sklon da pruim na 68+57=?) zaista
opravdan i ispravan. Naime, ideja o razumevanju kao mentalnom stanju je
poput daka: da bi mogla da stoji (kao objanjenje jezikog ponaanja), ona mora
da ima neto u sebi, neku dalju injenicu koja odreuje ta prva znai

191

odreenom govornom licu u konkretnim okolnostima. im na red doe pitanje

odnosa izmeu razumevanja i pojedine upotrebe neke rei, primitivista se
suoava sa sledeom dilemom: ili on moe da tumai tu primitivnu semantiku
injenicu pa veza izmeu razumevanja i jezikog ponaanja ne moe da se
uspostavi, jer i ta dalja injenica (ona koja mu govori kako bi trebalo da postupi
u ovom sluaju) moe razliito da se tumai, ili on ne moe da tumai tu
primitivnu semantiku injenicu pa veza izmeu razumevanja i jezikog
ponaanja ostaje misteriozna, jer bez druge injenice prva ostaje puka ljutura
liena sadraja.
Pomenuta dilema otkriva zato je primitivistika ideja besplodna kao
objanjenje i opravdanje jezikih postupaka. Ukoliko neiskazivo neto vie ne
moe da se izlui iz jezike prakse, onda to neto vie ili nije nita vie od
uobiajenih primera upotrebe neke rei i uobiajenih objanjenja njenog
znaenja, ili nema nikakve veze sa konkretnom upotrebom date rei. Ukoliko
primitivista pokua da objasni ta je to to mu neiskazivo neto vie govori u
odreenim okolnostima, on moe da saopti samo ta on misli da mu neko
jeziko pravilo govori. Razlog je to to skok razumevanja, kao onaj koji je
potreban da bi se kroz uenje dospelo do neiskazivog neto vie, mora da se
ponavlja svaki put kada to neto vie prevodimo u konkretnu upotrebu.
Ukoliko primitivista odbije da ponudi neko epistemoloko objanjenje, on
prekida svaku prepoznatljivu vezu izmeu razumevanja i svakodnevne jezike
prakse, iako je svoju tezu formulisao da bi tu vezu objasnio.65 U oba sluaja od
izvorne primitivistike formule: znak (izraz jezikog pravila), upotreba i neto
vie, preostaje: znak, upotreba i nita vie! Prema Kripke-Vitgentajnu, to to

Primitivista moe da odgovori da iako poziv na neto vie ne daje konkretno uputstvo za
postupanje na svakom koraku, on ipak pokazuje zato postoji tako neto kao to je ispravan
korak. Meutim, skeptik ne spori da jeziko pravilo za sabiranje odreuje ispravne odgovore na
pitanja o zbiru. Njega zanima kako jeziko pravilo za sabiranje odreuje da je ovaj odgovor
ispravan.
65

192

od primitivizma preostaje jeste, u odreenom smislu, skeptiki odgovor na

pitanje kako mi sledimo jezika pravila.
Primitivizam skeptikog reenja proistie iz saznanja da poto ne postoji
injenica koja ispunjava uslove skeptikog izazova opte uzev, ne postoji ni
takva ne-intencionalna (ne-semantika) injenica posebno uzev (Kusch 2006: 209).
Kao izvorni primitivista, Kripke-Vitgentajn tvrdi da razumevanje ne moe da se
svede na osnovnije pojmove i da je, u tom smislu, injenica da Petar razume +
kao znak za sabiranje najmanja jedinica teorije znaenja. Meutim, za razliku od
izvornog primitiviste, on smatra da iz minimalne injenice da Petar razume +
kao znak za sabiranje ne moe da se izvede objanjenje Petrovog jezikog
ponaanja, i to ba zato to ta minimalna injenica ne moe da se svede na neke
druge injenice o Petru. Dakle, unutar skeptikog reenja, semantiki
primitivizam je stav da jezike sklonosti ispoljene u tvrdnjama koje se tiu
opteg uverenja nekog govornog lica da je nauilo i razumelo sabiranje, kao i
jezike sklonosti koje to govorno lice ispoljava u pojedinanim odgovorima na
pitanja o zbiru, ne mogu da se objasne i opravdaju njegovim tumaenjem
injenica o ranijoj upotrebi + ili prethodno formirane semantike namere u
pogledu jezikog pravila za upotrebu +. Te sklonosti su primitivne (Kripke
1982: 90-91).
Druga pouka skeptikog napada na zamisao razumevanja kao tumaenja
jezikih pravila je da sleenje jezikih pravila ne moe da se ralani na
unutranji in razumevanja i njegovu manifestaciju u vidu spoljanjeg ina
upotrebe rei. Stvar je u tome to teoretiar koji pomou tumaenja jezikih
pravila objanjava jeziko ponaanje ne moe da objasni konstrukciju
pretpostavljenog mentalnog mehanizma nezavisno od njegovog funkcionisanja
u pojedinanim sluajevima, iako bi to morao da uini. Tako se otkriva da
postoji shvatanje nekog pravila koje nije tumaenje, nego se od sluaja do sluaja
ispoljava u onome to zovemo slediti pravilo ili postupati nasuprot njemu
(Vitgentajn 1980: 202). Da se razumevanje + kao znaka za sabiranje ispoljava

193

u onome to od sluaja do sluaja zovemo ispravnom odnosno neispravnom

upotrebom + znai da je veza izmeu izraza jezikog pravila za sabiranje i
pojedinanih odgovora na pitanja o zbiru kriterioloka: odgovor 125 nije
ispravno tumaenje 68+57=?, ve jedan od kriterijuma za razumevanje +
(Kusch 2006: 203-204).66 Otuda sledi da razumevanje odreuje i objanjava
upotrebu neke rei samo u tom smislu to upotreba pokazuje kako je govorno
lice razumelo tu re, te injenica da Petar razume + kao znak za sabiranje
objanjava zato je Petar na 68+57=? odgovorio 125 taman koliko injnica
da Bil Gejts ima puno novca objanjava zato je Bil Gejts bogat.67
5.4.3.2. Kriterijumi i uenje. Ako razumevanje nije mentalni proces pa mi
pravila sledimo slepo, zato skoro svi na 68+57=? odgovaramo 125,
verujui pri tome da smo postupili u skladu sa jezikim pravilom za sabiranje?

Nasuprot tome, Bejker i Hker tvrde da Kripke rzdvj razumevanje nekog prvila od
njegove primene, umee tumenje izmeu njih, a zatim, suoen s pitanjem koje tumaenje je
ispravno, poinje da trg z odgovorom n pitnje ije tumaenje je ispravno (Baker & Hacker
1984: 61). Njihovo miljenje je da Vitgentajn, za razliku od Kripkea, izbegava skeptiki problem
ukazujui na to d su razumevanje nekog prvil i njegova primen unutrnje povezni,
odnosno da izmeu njih ne postoji nikakav posrednik, budui da pitanje o tome kako ja
razumem + ne moe da se odvoji od pitanja kako odgovaram na konkretna pitanja o zbiru. Sa
jedne strane, Bejker i Haker nisu u pravu zato to Kripke smatra da razumevanje nekog pravila i
njegova primena jesu unutranje povezani: Vitgentajnovo gledite da je odnos izmeu elje...i
njenog predmeta unutranji, a ne spoljanji, odgovara pouci izvuenoj u mom
tekstu...(odnos izmeu razumevanja i namere prema buduim postupcima je normativan, a ne
deskriptivan...) (Kripke 1982: 25-26). Sa druge strane, Bejker i Haker pogreno razumeju i
motivaciju Kripke-Vitgentajnovog skepticizma, koja je metafizika a ne epistemoloka. Naime,
tano je da teza o unutranjim odnosima izmeu razumevanja i upotrebe otklanja epistemoloku
sumnju u to da neko ko razume pravilo za upotrebu + moe da zna kako bi trebalo da ga
primeni u pojedinim sluajevima, ali ta teza ne otklanja metafiziku sumnju u postojanje
injenica koje sainjavaju bilo ije razumevanje bilo kog jezikog pravila (Craig 19845: 212-213;
Heal 1985: 310; Kusch 2006: 2004).
67 Zbog toga Kripke-Vitgentajn predlae da normativne kondicionalne iskaze posmatramo
kontrapozitivno. Umesto u obliku koji pogreno nagovetava da izmeu razumevanja i upotrebe
postoji uzrono-posledini odnos: a) Ako Petar + razume kao znak za sabiranje, onda e on
(mora/treba) na 68+57=? da odgovori 125; njih bi trebalo da analiziramo u obliku koji istie
kriterioloko prvenstvo upotrebe: b) Ako Petar ne odgovori 125 na 68+57=?, mi mu neemo
pripisati razumevanje + kao znaka za sabiranje (Kripke 1982: 94-95).
66

194

Prema Kripke-Vitgentajnu, zato to smo tako naueni: injenica je da...posle

dovoljno poduavanja, skoro svi odgovaramo na konkretne probleme sabiranja u
skladu sa priblino istom procedurom (Kripke 1982: 96; moj kurziv M..). Sve
to moemo da kaemo o poreklu kriterioloke veze izmeu razumevanja i
jezikog ponaanja jeste da su nam tokom uenja data uputstva i primeri
(znakovi, izrazi jezikog pravila), i da mi zatim postupamo u skladu sa njima
onako kako smo naueni: Jednom kada si opisao proceduru... uenja i
poduavanja, rekao si sve to moe da se kae o...postupanju u skladu sa
pravilom. Ne moemo da idemo dalje (Wittgenstein 1989: 392). Osim uputstava
i primera koje smo dobili prilikom uenja rei, mi ne moemo da navedemo
dublje objanjenje za svoje jeziko ponaanje. Razlog nije to to iza tih
odgovora stoji neko neiskazivo neto vie skriveno u naoj glavi ve, naprotiv,
upravo to to neto vie ne postoji. Sledstveno, ni sam uitelj ne zna nita vie
od onoga to pokazuje ueniku kroz primere i objanjenja. Ni njegovi sudovi o
uenikovim odgovorima nisu proizvod tumaenja jezikog pravila ve uenja:

[Uiteljeve] sklonosti smatraju se primitivnim kao i [uenikove]. Ni na koji

nain [uitelj] ne proverava direktno da li [uenik] ima u svojoj glavi neko
pravilo koje se slae sa onim u [uiteljevoj] glavi. Poenta je pre da e,
ukoliko se u dovoljnom broju konkretnih sluajeva [uenikove] sklonosti
slau sa [njegovim], [uitelj] da prosudi da [uenik] zaista sledi pravilo za
sabiranje (Kripke 1982: 91).

Naravno, nita u prolim primerima i uputstvima ne garantuje da e uenik da

odgovori 125 na 68+57=?. injenica da posle dovoljno poduavanja
uglavnom svi bez razmiljanja vidimo 125 kao ispravan odgovor na 68+57=?
jeste izraz naeg oblika ivota:

195

Ogranienja svojstvena za nau vrstu oblik ivota navode dete da, na

osnovu izloenosti ogranienom korupusu reenica, projektuje mnotvo
novih reenica u nove situacije. Ne postoji nikakva a priori neizbenost u
tome to dete postupa tako kako postupa, izuzev to je to nain na koji
[pripadnici naeg oblika ivota] postupaju (Kripke 1982: 97).

Premda kvabirajua upotreba + nije logiki neinteligibilna, mi ipak ne

moemo da razumemo kako bi stvorenje moglo da nae [kvabirajue]
ponaanje za prirodno, odnosno kako bi razumno stvorenje moglo da dobije
istu poduku kao mi za funkciju sabiranja, a da opet razume odgovarajuu
funkciju na kvus-oliki nain (Kripke 1982: 98). Zajednika poduka ini
poslednju stanicu u objanjenju naeg jezikog ponaanja zato to daljeg
objanjenja nema, osim toga da mi sledimo jeziko pravilo za upotrebu + na
ovaj sabirajui nain zato to je to deo nae prirode ili oblika ivota. U tom
smislu, pokuaj da se objasni zato mi, posle dovoljno poduavanja u upotrebi
+, sledimo jeziko pravilo za sabiranje a ne kvabiranje lii na pokuaj da se
objasni zato psi laju (Malcolm 1986: 181).
Posebno treba naglasiti da Kripke-Vitgentajn ovde ne nudi uzrono
objanjenje jezikog ponaanja, zato to on i nema pozitivnu teoriju o tome ta je
razumevanje ili od ega se sastoji sleenje jezikih pravila. Poziv na uenje pre
slui kao podsetnik na ve poznate injenice o svakodnevnim ivotnim
okolnostima u kojima se pitanje da li neko govorno lice razume + kao znak za
sabiranje postavlja jedino u smislu da li su njegovi slepi odgovori usklaeni sa
jezikim pravilom za sabiranje, a ne pod pretpostavkom da ono sledi neko drugo
pravilo ili da moda uopte ne postupa racionalno. Kripke objanjava ovu ideju
komentariui zavretak prvog paragrafa Istraivanja, za koji smatra da jasno
nagovetava sutinu Vitgentajnovog stanovita Ali kako on zna gde i kako
da potrai re crven i ta da radi sa reju pet? Pa, pretpostavljam da on

196

postupa kao to sam opisao. Objanjenja se negde zavravaju (Vitgentajn 1980:

1):

Unazad gledajui, ovo je izraz osnovne poente da ja sledim pravilo slepo,

bez ikakvog opravdanja za svoje izbore. Sugestija u paragrafu da nema
nita sporno u toj situaciji, pod uslovom da se moja upotreba pet,
crveno, itd. uklapa u odgovarajui sistem aktivnosti zajednice, anticipira
Vitgentajnovo skeptiko reenje (Kripke 1982: 81).

Prema Kripkeovom miljenju, Vitgentajn eli da kae da normativni i racionalni

karakter nekog slepog jezikog postupka postaje oigledan ukoliko ga
posmatramo u okviru jezike igre kojoj pripada. Kada pod normalnim
uslovima uenik odgovori 125 na 68+57=?, uitelj usput prihvata injenicu
da uenik odgovara slepo (s obzirom na obuku koju je proao), samo to u tim
okolnostima injenica da uenik spontano reaguje na 68+57=? onako kako je
nauen ni najmanje ne podriva racionalnost i normativnost uenikovog
odgovora, koji svi spremno raunamo za sluaj sleenja pravila za sabiranje. Jer,
praksa kojom uenik ovladava usklaujui svoju sa uiteljevom upotrebom +
naprosto jeste praksa sleenja pravila za upotrebu + kao znaka za sabiranje:
naime, to je praksa da se na pitanja oblika X+Y=? odgovara zbirom i da se ti
odgovori raunaju kao kriterijum razumevanja. Jednostavno (i sa namerom
cirkularno) reeno, uenik je nauio da sledi neko jeziko pravilo kada
empirijske pravilnosti u svom i tuem jezikom ponaanju prihvati kao
kriterijum za sleenje tog pravila, odnosno kao uslove opravdane upotrebe date
rei. Meutim, premda sleenje pravila pretpostavlja empirijske pravilnosti u
ponaanju, i premda sklonost ka normativnom ponaanju jeste prirodna datost,
Kripke-Vitgentajnovo objanjenje nije dispozicionalistiko. To moe da se
zakljui iz oigledne injenice da mi ne moemo da opiemo proces uenja
(upotrebe +) bez normativnih pojmova (pojma sabiranja). Poenta je da

197

fenomen sleenja pravila moemo da shvatimo samo u okviru svakodnevne

prakse sleenja pravila, zato to on podrazumeva opisivanje svojh i tuih
jezikih postupaka kao sluajeva sleenja jezikog pravila ili postupanja
nasuprot njemu (kao ispravnih i neispravnih odgovora na pitanja o zbiru).
Drugim reima, mi ne moemo da objasnimo ta je sleenje jezikih pravila, zato
to navoenje primera i objanjenja jezikih pravila ve jeste sleenje jezikih
pravila. Ko to zna, zna da je sve to moemo da kaemo o sleenju pravila uopte
upravo to da navedemo uobiajene primere i objanjenja pojedinih jezikih
pravila (da opiemo proces uenja).68
5.4.3.3. Kriterijumi i opravdanje. Imajui u vidu stav da upotreba pokazuje
kako je govorno lice razumelo neku re, neko bi mogao da pomisli da su
kriterijumi zapravo opaljive injenice o jezikom ponaanju koje slue kao
induktivni dokazi za tvrdnje o razumevanju. Takvo tumaenje je pogreno.
Pojam kriterijuma ne izraava logiki red suenja u kom mi prvo opaamo
Petrovo ponaanje, a zatim, nakon to u njemu ustanovimo prisustvo kriterijuma
za razumevanje sabiranja, izvodimo zakljuak da Petar razume + kao znak za
sabiranje. Jer, kada ne bismo unapred bili spremni da neka Petrova
oglaavanja u odreenim okolnostima smatramo odgovorima na pitanja o
zbiru, mi ne bismo bili u stanju da u njegovom ponaanju uopte prepoznamo
prisustvo kriterijuma za sabiranje. Ovo pak znai da mi, a ne neki nezavisni
standardi, odreujemo znaenje tuih rei, u tom smislu to se nae prethodno
slaganje u slepim odgovorima i obliku ivota otkriva kao slaganje u
kriterijumima. U kojim okolnostima se to dogaa?
Ovo objanjava promenu, koju tumai gotovo da ne primeuju, u treem delu Kripkeove
knjige, gde on vie ne govori o uslovima opravdane upotrebe kao o okolnostim u kojima imamo
pravo da upotrebimo neku reenicu (Kripke 1982: 74, 78, 86), ve o okolnostima u kojim je
neka reenica uvedena u jezik i ivot govornih lica (Kripke 1982: 109, 134,136). U mom
tumaenju, ta dva opisa govore isto: da mi uenjem stiemo pravo da upotrebljavamo neku re u
skladu sa svojim, kroz uenje oblikovanim, sklonostima, kao i pravo da svoje upotrebe te rei
smatramo opravdanim, pod uslovom da smo nauili da svoje jezike postupke (i svoj status
umenog uesnika neke jezike igre) opravdamo pomou primera i objanjenja koja smo dobili
tokom uenja.
68

198

Potrebu za primenom kriterijuma stvara uvek prisutna mogunost da doe

do neslaganja izmeu govornih lica u pogledu ispravnosti pojedinih slepih
odgovora. Dakle, oni pripadaju intersubjektivnom domenu opravdanja
izreenog suda, a ne subjektivnom domenu suenja. Jer, kao to sam ve rekao,
Kripke-Vitgentajn ne porie postojanje legitimacijske veze izmeu razumevanja
i upotrebe. Ali, ta legitmacijska veza vie nije shvaena kao super-rigidni
semantiki mehanizam u glavi govornog lica, ve kao svojstvo odnosa izmeu
sagovornika. U tom odnosu kriterijumi igraju svoju ulogu.
Da raun za znaenje jezikih postupaka polaemo pred drugim lanovima
jezike zajednice (a ne pred nezavisnim semantikim standardima) vidljivo je iz
samih okolnosti u kojima uenik savladava operaciju sabiranja. Oigledno je da
uitelj, a ne mentalno stanje razumevanja, deli uenikove odgovore na ispravne i
neispravne. Uitelj, a ne mentalno stanje razumevanja, vodi uenikovo ponaanje
govorei mu kako bi on trebalo da sabira. I to je navanije, uiteljeva objanjenja
i primeri, a ne mentalno stanje razumevanja, slue ueniku kao razlog i opravdanje
za buduu upotrebu nauene rei (Kusch 2006: 33).
Naime, pored slaganja, sleenje jezikih pravila podrazumeva i uee u
drutvenom odnosu opravdavanja jezikih postupaka, koji je sastavljen od
pretpostavke ispravnosti i izazova. Prema ovom modelu, nama nije potrebno
nezavisno opravdanje za sopstvene jezike postupke jer u svakodnevnom ivotu
vai pretpostavka njihove ispravnosti, slino kao to u pravnom poretku vai
pretpostavka nevinosti sve dok ne postoje razlozi koji dokazuju neiju krivicu
(Kraft 2010: 158). Meutim, ukoliko se neko od sagovornika ne slae sa nama u
odreenim okolnostima i ukoliko pokua da nas ispravi obrazlaui svoje
neslaganje, mi onda moramo da odgovorimo na upueni izazov, zato to je to
jedan od uslova za pripisivanje razumevanja. Poput nas, drugi lanovi jezike
zajednice imaju pravo da slede sopstvene jezike sklonosti i da, ako osete
potrebu, izraze neslaganje sa nekim naim jezikim postupkom, uz obavezu da
svoje neslaganje potkrepe navodei kriterijume razumevanja koji su prihvaeni u

199

zajednici. Ku pie: Kriterijumi postoje kao javni a ne kao privatni objekti: oni
postoje kao objekti koje proizvede mnogi lanovi zajednice u odgovarajuim
okolnostima, i kao objekti koji se navode i prizivaju tokom uenja...(Kusch 2006:
34). Dakle, kriterijumi su javno dostupne tvorevine (znaci u najoptijem smislu)
prema kojima se mi odnosimo kao prema izrazima jezikog pravila zato to smo
tako naueni. Tanije, oni su opisi uslova opravdane upotrebe neke rei,
odnosno nae uobiajene jezike prakse, koji svoj normativni znaaj duguju
injenici da ih mi upotrebljavamo kao primere i objanjenja odgovarajueg
jezikog pravila u postupku obrazlaganja, opravdavanja i kritike pojedinih
primena te rei, kada meusobno neslaganje pokrene pregovaraki proces iji cilj
je usklaivanje sukobljenih jezikih sklonosti.

5.5. Skeptiki realizam

Realistika intepretacija skeptikog reenja tvrdi da reenice semantikog
diskursa poseduju istinitosnu vrednost i da one ne pokazuju bio kakav
metafiziki nedostatak u odnosu na opisne reenice iz drugih jezikih oblasti.
Teorijski prostor za ovakvu intepretaciju omeuju tri poznate ideje: prvo, da obrt
ka uslovima opravdane upotrebe zahvata itav jezik, a ne samo semantiki
diskurs; drugo, da odbacujui semantiki realizam, Kripke-Vitgentajn odbacuje
i njegovu kategorizaciju jezikih oblasti, to mu omoguava da objasni zato
svakodnevno govorimo o semantikim injenicama iako injenice koje utvruju
znaenje neijih rei ne postoje; i tree, da semantike injenice pretpostavljaju
slaganje govornih lica u obliku ivota.
Dovde nema bitnije razlike u argumentaciji zastupnika skeptikog
realizma. Meutim, ak i meu malobrojnom Kripkeovim pristalicama nimalo
sluajno, svi Kripkeovi branioci su istovremeno i zastupnici skeptikog realizma
postoji podela oko pitanja kako bi trebalo da razumemo injenice o znaenju
ije postojanje skeptiko reenje priznaje. Tano je da jednaina imati realistike

200

uslove istinitosti = biti opisna ne vai ni za jednu deklarativnu reenicu, ali,

ukoliko ne opisuju mentalne injenice o govornom licu, ta opisuju reenice
semantikog diskursa? Dvojbu najbolje oslikavaju izvodi iz radova Dorda
Vilsona. Sa jedne strane, mogue je:

[D]a je filozof realista u pogledu pripisivanja znaenja ukoliko ispunjava

dva uslova. On mora da smatra da: a) kada su [reenice semantikog
diskursa] istinite, onda su one istinite zahvaljujui injenicama o govornom
licu ili govornim licima o kojima je re, i b) osnov za prihvatanje a) nije
deflacionistiko ili minimalistiko objanjenje istine ili injenica ili oboje.
Uobiajeni nain da se bude ovakav realista je da se zastupa [semantiki]
realizam, ali, ako je Vitgentajnov skeptiki argument validan, onda je to
beznadeno. Naa nedavna rasprava otkriva da moe da postoji i drugaiji
oblik semantikog realizma, oblik koji je dostupan zastupniku skeptikog
reenja (Wilson 1998: 121-122; moj kurziv M..).

Druga mogunost je:

[D]a je teorija znaenja koja odbacuje klasino realistiko vienje uslova

istinitosti i objanjava znaenje izraza uslovima opravdane upotrebe
antirealistika. Shodno tome, skeptiko reenje je paradigmatski
antirealistiko u ovom smislu. Ipak, antirealistiko objanjenje ne porie da
reenice semantikog diskursa imaju istinitosne ili uslove ispravnosti, makar u
deflacionom smislu te fraze. Ako ima znaenje u L, onda reenica u L koja
kae da
je istina za o u L ako i samo ako o jeste
izraava istinu, i bie prihvaena kao obaveza u pogledu reenica koje
pripisuju meu onima koji su ovladali sa unutar jezike zajednice
za L (Wilson 2003: 162-163).

201

Vilson bira prvu mogunost iz razloga o kojima e kasnije biti rei.69 Crvena nit
koja povezuje sve njegove pokuaje da blie odredi karakter skeptikog realizma
jeste stav da injenice o uslovima opravdane upotrebe i ulozi koju re ima u
ivotu jezike zajednice odreuju znaenje rei (Wilson 1994/2002: 258; 2003:
182; 2011: 271). On smatra da razlika izmeu semantikog i skeptikog realizma
lei u korenito drugaijem utemeljenju normativnog kondicionalnog iskaza kao
to je:

(NK): Ako Petar razume + kao znak za operaciju sabiranja, onda bi njegov
odgovor na 68+57=? trebalo da bude 125.

Dok semantiki realista smatra da je taj kondicionalni iskaz prihvatljiv ukoliko

postoje injenice o Petru koje utvruju da je operacija sabiranja referent znaka +,
Vilson misli da zahtevi koje navedeni kondicionalni iskaz stavlja pred Petra na
primer, da njegov odgovor bude 125 sainjavaju uslove opravdane upotrebe
za tvrdnje o njegovom razumevanju +:

Novo skeptiko reenje pokuava da objasni sadraj [tvrdnji koje govore o

znaenju neijih rei] njihovom ulogom i svrhom u relevantnim jezikim
igrama, a normativne kondicionalne iskaze o znaenju, koje [izvorni]
realista pogreno razume kao da opisuju super-rigidnu semantiku
determinaciju, zahtevima koje naa upotreba standardnih kriterijuma za
[tvrdnje koje govore o znaenju neijih rei] proizvodi i primenjuje (Wilson
1994/2002: 258).

Prirodan zakljuak je da u Vilsonovom skeptikom realizmu zahtevi koje

zajednica stavlja pred govorna lica predstavljaju injenice o znaenju rei.
69

Vidi dole str. 226-230.

202

Ukoliko je to tano, skeptik moe ponovo da postavi svoju zamku i kae: ako je
znaenje + odreeno zahtevima koje naa upotreba standardnih kriterijuma
proizvodi i primenjuje, onda mora da postoji neka injenica o Petru koja
utvruje upravo te zahteve kao one koji vode Petrovu upotrebu +. Nadalje je
lako pokazati da takva injenica ne postoji zato to Vilsonov skeptiki realizam
postaje rtva proirenog skeptikog argumenta (Miller 2010: 174-176).70
Neuspeh Vilsonovog pokuaja da u skeptikom reenju pronae neki
supstancijalan oblik realizma upuuje nas na ispitivanje druge intepretativne
mogunosti. Poimo od formulacije minimalnog realizma (MR):71

(MR) i.

Normalna deklarativna reenica S ima znaenje ako i samo ako

izraava moguu injenicu da p, a istinita je ako i samo ako je injenica
da p.

(MR) ii. Govorno lice G razume normalnu deklarativnu reenicu S, koja

izraava moguu injenicu da p, ako i samo ako zna da S izraava

Vilson u svom poslednjem radu dopunjava prvobitni predlog uvodei u igru dispozicije
govornog lica (Wilson 2011). Formuliui svoj umereni dispozicionalizam, Vilson priznaje da iz
dispozicija govornog lica G da upotrebljava + tako ne mogu da se iitaju uslovi istinitosti za
G-ovu upotrebu +, ali smatra da, ukoliko G-ove pojedinane dispozicije sagledamo u
socijalnom kontekstu, tvrdnja da G-ova dispozicija da upotrebi + tako konstituie u trenutku t
njegovo razumevanje + kao znaka za sabiranje moe da bude opravdana, pod uslovom da se
rauni koje G izvodi priblino slau sa nezavisno ustanovljenim standardima za razliite raune
sa +. Iako ne spori slinost svog stanovita sa dispozicionalizmom, Vilson tvrdi da injenice o
zajednikim dispozicijama u njegovom umerenom dispozicionalizmu nisu isto to i sporni
uslove istinitosti. One, naime, ne odreuju unapred ta mora da bude sluaj da bi pojedinane
upotrebe + bile ispravne, zato to zajednica u hodu odluuje koja sabiranja i pratee
procedure e da prihvati i arhivira kao primere i standarde ispravne upotrebe + (Wilson 2011:
270-271). Naalost po Vilsona, to znai jedino da imamo posla sa reformisanim semantikim
realizmom, koji odbacuje semantiki individualizam ali zadrava ostale elemente stare teorije.
Jer, u svakom pogledu relevantnom za znaenje reenice Petar razume + kao znak za
sabiranje, injenice o zajednikim dispozicijama funkcioniu ba kao realistiki uslovi istinitosti.
71 Ovde ugrubo pratim Somsovu formulaciju iz Soames 1998a: 329-330. Zarad jednostavnosti,
prihvatio sam Vilsonovu sugestiju da u Kripkeovom tekstu izrazi mogua injenica i propozicija
znae otprilike isto. Vidi Wilson 2011: 261.
70

203

moguu injenicu da p, i stoga zna da je S istinita ako i samo ako je

injenica da p.

Prema Kripkeu, izraen kao MR, semantiki realizam deluje ne samo prirodno,
ve ak tautoloki (Kripke 1982: 73-74). Soms ide i korak dalje pa tvrdi da ako
uopte moe biti rei o nekakvom realizmu u skeptikom reenju, onda on ne
sme da negira MR (Soames 1998a: 330). To je tano. Ali zato on moe da negira
eksplanatorni realizam (ER). Naime, u zavisnosti od uloge koju u objanjenju
znaenja dodelimo pojmovima istina i mogua injenica, MR moe da se
protumai na dva naina: kao ER i kao skeptiki realizam (SR). Prvi nastaje
inflacijom, a drugi deflacijom teorijskog sadraja glavnih pojmova MR. U
inflatornom obliku, ti pojmovi neophodni su za ER, jer oni govore sve to je
vano o znaenju. U deflacionom obliku, ti pojmovi prihvatljivi su za SR, jer oni
ne govore nita vano o znaenju. ER tvrdi da:

(ER) i. Govorno lice G koje razume normalnu deklarativnu reenicu S, koja

izraava moguu injenicu da p, razume tu reenicu zato to zna da ona
izraava moguu injenicu da p, i stoga zna da je ona istinita ako i samo
ako je injenica da p. G-ovo saznanje tih injenica prethodi i objanjava
njegovo razumevanje S.
(ER) ii. Ako normalna deklarativna reenica reenica S, onako kako je
govorno lice G upotrebljava, znai da p, onda S ima to znaenje za G
zato to je G u glavi izdvojio moguu injenicu da p kao uslov istinitosti
za S. Uopteno, deklarativne reenice imaju znaenje zato to postoji
neka dalja injenica T o govornom licu G koja utvruje tu moguu
injenicu kao uslov istinitosti te reenice. Stoga, injenica T prethodi i
objanjava injenice o znaenju reenica.

204

Prema ER, ako Petar razume + kao znak za sabiranje, onda je to zato to se u
Petrovoj glavi nalazi neka injenica koja utvruje operaciju sabiranja kao referent
znaka + i govori Petru kako bi trebalo da upotrebi + u novim sluajevima.
Ta injenica objanjava istinitost i znaenje tvrdnje Petar razume + kao znak
za sabiranje. Meutim, skeptiki argument pokazuje da nijedna od raspoloivih
injenica o Petru ne moe da uini pomenutu reenicu istinitom. Uprkos tome,
reenice semantikog diskursa nisu liene istinitosne vrednosti (ili sistemski
neistinite), niti su one na bilo koji nain inferiorne u odnosu na druge
deklarativne reenice. Naime, odbacujui ER, Kripke-Vitgentajn zamenjuje: a)
uslove istinitosti uslovima opravdane upotrebe; b) realistiki deflacionim
pojmom istine; i c) mogue injenice (vanjezike entitete) kao semantiki sadraj
deklarativnih reenica svakodnevnom upotrebom metafiziki neutralnih jezikih
sklopova kao to su ono to ta reenica govori ili ono to se tom reenicom
tvrdi (Kusch 2006: 172-173).
Poto smo taku a) ve podrobno istraili, zadraemo sa na b) i c). Aleks
Birn prvi je ponudio argument u prilog deflacionom obliku skeptikog realizma.
Svoj argument on zasniva na tumaenju pasusa u kom Kripke odgovara na
primedbu da svakodnevni govor o znaenju, uprkos skeptikom zakljuku,
podrazumeva upotrebu pojmova istina i injenica:

Zar ne kaemo da su tvrdnje [koje govore o znaenju neijih rei] istinite ili
neistinite? Zar ne moemo sa pravom da pre tih tvrdnji dodamo injenica
je da ili Nije injenica da? Vitgentajn po kratkom postupku reava
takve primedbe. Kao mnogi drugi, Vitgentajn prihvata redundatnu
teoriju istine: tvrditi da je reenica istinita...znai jednostavno tvrditi tu
reenicu, rei da nije istinita znai porei je: (p je istina = p)... Mi neto
zovemo propozicijom, i stoga istinitim ili neistinitim, kada na to u naem
jeziku primenjujemo istinitosno-funkcionalni raun (Kripke 1982: 86).

205

Ovde je vano to to Kripke, pored deflacionog pojma istine, uvodi i

deflacionizam u pogledu kriterijuma koje neka reenica mora da zadovolji da bi bila
kandidat za istinitosno vrednovanje, odnosno da bi imala uslove istinitosti.
Naime, Kripke-Vitgentajn je deflacionista i u tom smislu zato to postavlja
minimalne zahteve pred reenice semantikog diskursa: da bi imale istinitosnu
vrednost, one moraju da budu smislene, deklarativne reenica sa utvrenom
upotrebom. Uzimajui u obzir, prvo, da deflacionizam u pogledu kriterijuma
koje reenice moraju da zadovolje da bi imale istinitosnu vrednost nije spojiv sa
tvrdnjom da se neke deklarativne reenice ponaaju kao da mogu da izraze istinu,
iako to ne mogu da uine; drugo, da skeptiko reenje pripisuje reenicama
semantikog diskursa minimalna svojstva koja su, mereno deflacionim
kriterijumima, dovoljna za posedovanje istinitosne vrednosti; i tree, da sr
semantikog antirealizma ini stav da reenice koje govore o znaenju neijih
rei nemaju istinitosnu vrednosti, Birn zakljuuje da Kripke-Vitgentajn nije
antirealista u pogledu semantikog diskursa (Byrne 1996: 341-342).
Kada je u pitanju taka c), dva objanjenja su potrebna. Prvo, Kripke porie
da odnos prema moguim injenicama objanjava zato neke reenice imaju
istinitosnu vrednost. Ipak, semantiki realista bi mogao da prigovori: i) da samo
za reenice odreenog gramatikog oblika kaemo da su istinite ili neistinite
(ne kaemo, na primer, da su pitanja istinita), i da je razlog tome upravo to to
pomenute reenice govore o injenicama; ii) da se reenice koje govore o
injenicama pojavljuju u sloenim reenica ija istinitosna vrednost zavisi od
istinitosne vrednosti jedne ili vie komponenti, i da njihovo znaenje unutar
takvih sloenih reenica teko moe da se objasni pomou uslova opravdane
upotrebe. U Vitgentajnovo ime, Kripke kratko odgovara: To da se istinitosnofunkcionalni raun primenjuje na neke reenice primitivan je deo nae jezike
igre, koji nema dublje objanjenje (Kripke 1982: 86). Pored toga, Kripke
neprestano upozorava na opasnost od metafizikog tumaenja svakodnevnog
jezika, koje stavlja rei i deklarativne reenice u odnos prema vanjezikim

206

entitetima. Ukoliko pogledamo, na primer, ulogu brojki u svakodnevnom

ivotu, odnosno korist koju od njihove upotrebe imamo u uobiajenoj situaciji
kao to je kupovina 5 jabuka, primetiemo da:

Mi nismo skloni da se pitamo o prirodi entiteta [koje brojke

oznaavaju]...Pa ipak, ako su upotrebljene na opisani nain [u brojanju
prilikom kupovine 5 jabuka], onda s pravom moe da se kae da [brojke]
predstavljaju brojeve....Vitgentajn sugerie da je sve u redu sa izrazima
kao to je predstavlja broj, ali da je opasno ukoliko ih razumemo kao da
izraavaju neku metafiziku sugestiju. U smislu u kom platonista
razume taj izraz, neko bi mogao da optui [Vitgentajna] da porie da brojke
predstavljaju entitete koje zovemo brojevi( Kripke 1982: 76-77).

Na osnovu svega reenog moemo da rekonstruiemo skeptiku verziju

minimalnog realizma:

(SR) i.

Govorno lice G razume normalnu deklarativnu reenicu S

(normalnu prema kriterijumima jezike zajednici kojoj G pripada)
ako i samo ako je sposobno da, oslanjajui se na uslove opravdane
upotrebe, samostalno otkrije ta reenica tvrdi. Ako je opravdano da se
kae To to reenica S tvrdi je istina, onda je opravdano da se kae
i To to reenica S tvrdi je injenica. Neka reenica je istinita ako i
samo ako je ono to tvrdi istina.

(SR) ii.

Govorno lice G razume reenicu S ako zna ta reenica tvrdi u

trenutnom kontekstu. Stoga, G zna da je S istinita ako zna da je ono
to ta reenica tvrdi istina (Kusch 2006: 174).

Kripke-Vitgentajnov odgovor na pitanje ta opisuje reenica Petar razume +

kao znak za sabiranje glasi jednostavno: injenicu da Petar razume + kao

207

znak za sabiranje. Ako ja smatram da Petar pravilno upotrebljava znak + i da

e nastaviti da ga upotrebljava kao do sada, onda mi, sve dok ne postoji razlog
protiv na primer, u vidu nagle promene u Petrovom jezikom ponaanju nije
potreban nikakav dalji dokaz za istinitost i injeninost potpuno uobiajene
tvrdnje da Petar razume + kao znak za sabiranje. Moja tvrdnja o Petrovom
ponaanju nije psiholoka pretpostavka o identitetu jezikog pravila u Petrovoj
glavi, ve tvrdnja o tome kako on upotrebljava +, koja, ukoliko je opravdana i
sve dok nije osporena, govori da Petar razume operaciju sabiranja. Prema tome,
injenice o Petrovoj upotrebi + nisu svodive na injenice o tome koju
aritmetiku operaciju ili koje uslove opravdane upotrebe + on razume, zato to
te dve grupe injenica pripadaju istom analitikom nivou (Davies 1998: 137).
Ukupno gledajui, injenice o znaenju neijih rei mogu da postoje i u
skeptikom reenju, pod pretpostavkom slaganja govornih lica u primitivnim
jezikim reakcijama, kao izraz odnosa izmeu pojedinaca ukljuenih u
zajedniku praksu meusobnog pripisivanja znaenja i razumevanja. Ako je to
tano, onda one ne mogu da budu injenice o govornim licima posmatranim u
izolaciji od jezike zajednice, ne mogu da poslue kao objanjenje prakse iji su
izraz i deo, i ne mogu da se svedu na druge semantike ili ne-semantike
injenice.
5.6. Intersubjektivnost i argument protiv privatnog jezika

Semantiki realista smatra da je razumevanje privatan in govornog lica,

koji nita sutinsko ne duguje jezikoj zajednici: Istina, drugi su me moda
nauili pojmu sabiranja, ali oni su pri tome posluili samo kao heuristiko
sredstvo za postignue shvatanje pojma sabiranja koje mene stavlja u
poseban odnos prema funkciji sabiranja (Kripke 1982: 80). Poto semantiki
realista pretpostavlja da se jeziko pravilo za sabiranje nalazi u glavi odreenog
pojedinca, potraga za injenicom koja sainjava razumevanje + ograniena je

208

na injenice o tom pojedincu, bez osvrtanja na njegovu pripadnost jezikoj

zajednici. Kao to znamo, pomenuta potraga pokazuje da razumevanje + kao
znaka za sabiranje ne moe da bude injenica o nekom govornom licu, zato to
epistemoloki transparentna injenica koja sadri sve mogue upotrebe + ne
postoji. S obzirom na to da razumevanje nije privatna stvar nekog pojedinca,
skeptiko

reenje

odbacuje

semantiki

individualizam

zamenjuje

ga

intersubjektivnou. Ovaj potez deo je obrta ka uslovima opravdane upotrebe, te

ne implicira ugraivanje injenica o jezikoj zajednici u temelje znaenja, ve
uvid da o razumevanju uopte moe da se govori samo ukoliko druga govorna
lica mogu da provere neiju tvrdnju da neto razume. Shodno tome, ukoliko
posmatramo nekog pojedinca izdvojenog od jezike zajednice, ne moemo da
kaemo on bilo ta razume. U zakljuku da je privatno sleenje jezikih
pravila nemogue jer razumevanje i znaenje ne mogu da se analiziraju samo na
osnovu injenica o izolovanom pojedincu, Kripke vidi pouku Vitgentajnovog
argumenta protiv privatnog jezika (Kripke 1982: 109).
Kripkeova rasprava donosi vanu novost u odnosu na tradicionalna itanja
Filozofskih istraivanja. Prethodni tumai smatrali su da se argument protiv
privatnog jezika nalazi u 243-315, i da se odnosi na mogunost jezika koji
moe da razume samo jedno govorno lice, s obzirom na to da rei tog jezika
treba da se odnose na ono o emu moe da zna samo [to] govorno lice; na
njegova neposredna privatna oseanja (Vitgentajn 1980: 243).72 Argument je
uglavnom shvatan kao zakljuak da prepoznavanje unutranjih stanja nije
mogue bez neke vrste spoljne potvrde, budui da potvrda identiteta jednog
unutranjeg stanja pomou drugog samo pomera problem identifikacije na
drugo stanje. Sa druge strane, kritiari argumenta odgovarali su da i mogunost
spoljne potvrde na koncu zavisi od sposobnosti pojedinca da prepozna neka

Tu pre svih mislim na poznatu polemiku izmeu Raa Risa (Rush Reese) i Alfreda Ejera
(Alfred Ayer). Vidi: Ayer & Reese 1954.
72

209

svoja unutranja stanja, jer on mora da prepozna relevantne ulne utiske o

spoljnoj potvrdi. Kripke menja tok rasprave tvrdnjom da se pravi argument
protiv privatnog jezika nalazi u 138-242, budui da Vitgentajn u tim
paragrafima razvija skeptiki paradoks i njegovo reenje, a koliko ve u 202
izriito iskazuje kljunu misao: Stoga pravilo ne moe da se sledi privatno, jer
bi inae verovati da se sledi pravilo bilo isto to i slediti pravilo
(Vitgentajn 1980: 202). Za razliku od starog, novi argument protiv privatnog
jezika ne tie se tekoa koje nastaju kada pojedinac pokua da oznai samo
njemu poznate privatne predmete, ve tekoa koje nastaju prilikom
oznaavanja bilo kog predmeta, ukoliko pretpostavimo da je oznaavanje po sebi
neto u glavi govornog lica. Ono to su ranija tumaenja uzimala za posebnu
temu, odvojenu od problema sleenja jezikih pravila, zapravo predstavlja
primenu opteg zakljuka o jeziku na jezik o privatnim osetima. Vitgentajnov
cilj u raspravi o jeziku o privatnim osetima jeste da na prividno ubedljivom
protivprimeru govora o unutranjim stanjima potvrdi skeptikov zakljuak da
razumevanje i znaenje nisu unutranja stanja govornog lica, i da tako sprei
mogue nesporazume u filozofiji duha (Kripke 1982: 3-4).
Veina kritika Kripke-Vitgentajnovog argumenta protiv privatnog jezika
nastoje da pokau ili da izolovani pojedinac moe da sledi jezika pravila (to
predstavlja direktno reenje paradoksa), ili da, ako on to ne moe, onda, iz istih
razloga, ne moe ni jezika zajednica. Predmet ovih kritika je skeptiko reenje,
te u na njih da odgovorim u sledeem poglavlju. Dve primedbe se izdvajaju u
tom smislu to dokazuju da zakljuak argumenta ne sledi ak i ako prihvatimo
skeptiko reenje. Spornu logiku argumenta saima sledei navod:

Vitgentajn iznosi...skeptiki paradoks. On prihvata svoj skeptiki

argument i nudi skeptiko reenje...Njegovo reenje ukljuuje skeptiku
intepretaciju obinih tvrdnji kao to je Dons razume + kao sabiranje.
Nemogunost

privatnog

jezika

pojavljuje

se

kao

posledica

skeptikog

210

reenja...Pokazuje se da nam skeptiko reenje ne dozvoljava da kaemo da jedan

pojedinac, posmatran po sebi i u izolaciji, bilo ta razume (Kripke 1982: 68-69,
moj kuziv-M..).

Prva primedba osporava prvu naglaenu tvrdnju, ukazujui na razliitu

modalnu snagu skeptikog reenja i argumenta protiv privatnog jezika. Naime,
ako je tano, prvo, da je zakljuak o nemogunosti privatnog jezika izveden iz
skeptikog reenja; drugo, da se skeptiko reenje ogleda u opisu uslova pod
kojima govorna lica de facto nalaze da je opravdano upotrebiti datu re, a ne u
apriornom rasuivanju o nunim uslovima znaenja; i tree, da pomenute uslove
ini splet istorijskih i prirodnih okolnosti koje su dovele do toga da imamo jezik
kakav imamo, onda iz opisa sluajnih uslova opravdane upotrebe moemo da
zakljuimo jedino to da na jezik nije privatan, ali ne i to da je privatan jezik kao
takav nemogu (Boghossian 1989: 520).
Druga primedba osporava drugu naglaenu tvrdnju. Pojedini kritiari
smatraju da Kripkeova rekonstrukcija svakodnevnih uslova pod kojima imamo
pravo da pripiemo sagovorniku razumevanje neke rei sadri izriito pozivanje
na slaganje sagovornika, iako taan opis postojeih uslova opravdane upotrebe
ne implicira postojanje drugih govornih lica (Boghossian 1989: 521; Goldfrab
1985: 482-483; McGinn 1984: 185-187). Oni tvrde da Kripkeov opis uslova
opravdane upotrebe za reenicu Petar + razume kao znak za sabiranje glasi:

(I) Ja u da prosudim da Petar razume + kao znak za sabiranje ako opazim

da se njegovi odgovori u dovoljnoj meri slau sa mojim ili odgovorima
zajednice kojoj pripadam.

Problem je u tome to je poziv na moje ili odgovore zajednice naprosto suvian.

Naime, taan opis postojeih uslova opravdane upotrebe za reenicu Petar
razume + kao znak za sabiranje glasi:

211

(II) Ja u da prosudim da Petar razume + kao znak za sabiranje ako opazim

da Petar dovoljno esto odgovara zbirom na probleme sabiranja.

Uslov (II) je individualistiki, jer njegov opis Petar razume + kao znak za
sabiranje ako on dovoljno esto odgovara zbirovima na probleme sabiranja ne
spominje moje ili odgovore zajednice na pitanja o zbiru, ve jedino odgovore
osobe kojoj se pripisuje razumevanje. Stoga, zakljuak da je privatan jezika
nemogu ne sledi iz skeptikog reenja.
Odgovor na prvu kritiku podrazumeva priznanje neusklaenosti modalne
snage skeptikog reenja i argumenta protiv privatnog jezika, i drugaije
tumaenje argumenta. Premda Kripke zaista tvrdi da argument protiv privatnog
jezika sledi iz skeptikog reenja, nita u logici njegove ukupne argumentacije ne
govori protiv tumaenja prema kom nemogunost privatnog jezika sledi iz
skeptikog argumenta. Jer, glavna meta skeptikog argumenta jeste ideja da neka
injenica u glavi pojedinca odreuje znaenje rei koje on koristi. Zakljuak da
takve injenice nema podupire tvrdnju da je privatan jezik nemogu. Meutim,
ak i ako prihvatimo da nema injenice koja odreuje znaenje, a pri tome se
zadrimo na uslovima pod kojima izolovani pojedinac de facto upotrebljava datu
re, argument protiv privatnog jezika ostaje na snazi, zato to bez jezike
zajednice ne moemo da objasnimo razliku izmeu onoga to se tom
izolovanom pojedincu ini kao pravilno i onoga to jeste pravilno. Poto nas
pretpostavka da injenice o jezikoj zajednici odreuju znaenje vraa na
prvobitni problem (budui da neka injenica o pojedincu mora da potvrdi da on
povezuje re sa odgovarajuom injenicom o jezikoj zajednici), preostaje nam
jedino da zakljuimo da nema injenica koja odreuju znaenje, i da reenje
skeptikog problema potraimo u prouavanju svakodnevnih okolnosti u kojima
pojedinici, posmatrani u kontekstu jezike zajednice, pripisuju sebi i drugim
govornim licima razumevanje neke rei. Dakle, argument protiv privatnog jezika

212

nije izveden iz opisa postojeih uslova opravdane upotrebe, ve iz ispitivanja

unutranje koherentnosti razliitih kombinacija semantikog individualizma i
intesubjektivizma sa uslovima istinitosti i uslovima opravdane upotrebe. To
ispitivanje pokazuje da jedino kombinacija intersubjektivnosti i uslova
opravdane upotrebe prolazi skeptiki test (Kusch 2006: 182-183, 205).
Odgovor na drugu kritiku preuzima pouke odgovora na prvu. Premda je
tano da neke od formulacija skeptikog reenja daju povod kritiarskom
uverenju da Kripke pogreno opisuje postojee uslove opravdane upotrebe
npr. kada on kae Smit e da prosudi da Dons razume plus kao re za
sabiranje samo ukoliko prosudi da se Donsovi odgovori na odreena pitanja o
zbiru slau sa odgovorima koje je on sklon da prui (Kripke 1982: 91) skeptiki
argument ipak ne implicira da opis uslova opravdane upotrebe mora izriito da
ukljui poreenje sa drugim govornim licima. Kripke-Vitgentajnova poenta je
da kakvi god da su neki uslovi opravdane upotrebe, njihova primena mora da
omogui razlikovanje izmeu onoga to se odreenom pojedincu ini kao
ispravno i onoga to jeste ispravno. Kao to znamo na osnovu skeptikog
argumenta, to je mogue samo ukoliko su opisani uslovi primenjeni unutar
zajednice govornih lica (Dwyer 1989: 64; Koethe 1997: 16-17). Shodno tome, iako
uslov (II) ne spominje druga govorna lica, samo njihovo (mogue) prisustvo
omoguava da upotreba (II) stvori okolnosti u kojima za Petra moe da se kae
da on grei to e biti sluaj kada ja (ili neko drugi) prosudim da Petar ne
reava probleme sabiranja odgovarajuim zbirovima.

213

6. Kritike i odgovori

Predmet ovog poglavlja su kritike Kripke-Vitgentajnovog stanovita. Te

kritike moemo da razvrstamo u dve glavne grupe. Autori prve grupe prigovora
smatraju, iz razliitih razloga, da je skeptiki argument nepremostiva prepreka
za skeptiko reenje. Drugu grupu ine kritike realistike interpretacije
skeptikog reenja. Autori ovih kritika smatraju da u predloenoj intepretaciji
postoji cirkularnost, osporavaju njenu usklaenost sa Kripkeovom idejom
skeptikog reenja i ukazuju na tekoe koje nastaju kada skeptiki realizam
suoimo sa pitanjem o objektivnosti znaenja.

6.1. Skeptiki realizam i trei problem skeptikog reenja

Podsetimo se, trei problem skeptikog reenja predstavljen je u obliku

dileme: ili uslovi opravdane upotrebe ine konstitutivne uslove znaenja, koji
mogu da zasnuju razliku izmeu razliitih pretpostavki o znaenju neke reenice
pa skeptiki reenje nije skeptiko ve direktno, ili oni ine epistemoloke uslove
opravdanog govora o znaenju, koji ne mogu da zasnuju razliku izmeu
razliitih pretpostavki o znaenju neke reenice pa skeptiko reenje uopte nije
reenje pardoksa znaenja. Jednostavnije reeno, ili u skeptikom reenju ima
mesta za injenice o tome ta neije rei znae, ili nema. Ako ga ima, onda reenje
nije skeptiko. Ako ga nema, onda nije reenje.
Moja teza je da ova kritika polazi od pogrene pretpostavke da je teorijski
horizont skeptikog reenja ogranien na izbor izmeu semantikog realizma i
semantikog antirealizma (ekspesivizma). Meutim, itava poenta realistike
intepretacije skeptikog reenja jeste u tome da Kripke-Vitgentajn priznaje
postojanje semantikih injenica, iako ne onih koje semantiki realista
pretpostavlja a skeptik osporava. On smatra da su injenice o tome ta neije rei
znae minimalne ili primitivne injenice, koje nemaju normativno-epistemoloke

214

implikacije ba zato to ne mogu da se svedu na neke osnovnije, semantike ili

ne-semantike, injenice. Najbolji nain da se uverimo u delotvornost ovog
odgovora je da na konkretnim primerima iz sekundarne literature pokaemo
kako skeptiki realizam zaobilazi oba roga dileme pred koju ga stavlja trei
problem skeptikog reenja.
6.1.1. Prvi rog dileme: uslovi opravdane upotrebe kao konstitutivni
uslovi znaenja. Uzimajui u obzir da Kripke na vie ve navedenih mesta
izriito porie da skeptiko reenje nudi nune i dovoljne uslove istinitosti za
ispravnost jednog pre nego drugog jezikog postupka, prirodno je da se
zapitamo: Zato kritiari zanemaruju Kripkeova upozorenja i pretpostavljaju da
jezika zajednica ipak mora da obezbedi objektivne standarde znaenja?.
Logian odgovor je da bi, u suprotnom, skeptiko reenje ve na prvi pogled
palo u vodu, zato to nita ne bi odreivalo znaenje rei upotrebljenih u
formulaciji nekih uslova opravdane upotrebe. Ova primedba otkriva osnovni
nesporazum u pogledu prirode skeptikog reenja. Skeptiko reenje ne
odgovara na pitanje ta je znaenje, ve opisuje uslove pod kojima govorna lica
de facto pripisuju znaenje svojim i tuim reima, kao i korist koju izvlae iz te
prakse. Odgovor na prvo pitanje osujeen je tokom skeptikog argumenta. Poto
zadatak skeptikog reenja nije da pokae kako, gledajui iz pespektive sveta bez
znaenja, znaenje nastaje, Kripke-Vitgentajn nema razloga da uslovima
opravdane upotrebe dodeli konstitutivnu ulogu diskreditovanih uslova
istinitosti (Goldfrab 1985: 482).
Previdimo li ovaj momenat i poverujemo da i posle skeptikog argumenta
neto mora da utemelji znaenje, onda moe da nam se uini da slaganje jezike
zajednice preuzima tu ulogu. Ejer pie:

Od ega bi trebalo da se sastoji Vitgentajnovo reenje? Stavovima koje

nastojimo da izrazimo vie se ne priznaju uslovi istinitosti sa kojima bi
njihovo znaenje moglo da se izjednai. Kako bi i moglo ako smo zavrili sa

215

injenicama [o znaenju]? Njih su zamenili uslovi opravdane upotrebe. A

oni su stvar slaganja zajednice (Ayer 1986: 73).

Ovde poinju nevolje. Prvo, protumaeno na ovaj nain, skeptiko reenje nije
skeptiko ve direktno (Bloor 1997: 68; Kutschera 1991: 376; Loar 1985: 278).
Naime, ukoliko tvrdimo da je ispravna ona upotreba neke rei u pogledu koje
postoji slaganje jezike zajednice, onda moramo, nasuprot skeptikom zakljuku,
da prihvatimo i to da postoje injenice o pojedincima koje utvruju ispravnu
upotrebu date rei:

Kao u sluaju pojedinane upotrebe neke rei, tako i u sluaju opte

upotrebe u [zajednici] P, moramo dalje da razlikujemo postojeu od
ispravne upotrebe, jer samo potonja odreuje znaenje. Kako bi ispravna
upotreba mogla da bude odreena, ako ne s obzirom na zajedniko
razumevanje neke rei u P? Meutim, zajedniko razumevanje jeste
razumevanje koje deli veina lanova P. Prema tome, ova linija razmiljanja
nas vodi nazad ka priznanju [injenica o] pojedinanom razumevanju
(Kutschera 1991: 376).

Ako je jezika zajednica jedini izvor znaenja, koji suvereno odluuje o

ispravnosti pojedinanih jezikih postupaka svojih lanova ocenjujui njihovu
usklaenost sa zajednikom praksom, i ako je ta zajednica zapravo skup
pojedinaca, onda itava Kripke-Vitgentajnova semantika konstrukcija poiva
na meusobnom nadzoru lanova zajednice, koji jedni drugima izdaju dozvole i
naloge u pogledu znaenja jezikih postupaka. Meutim, ako svako prima
naloge od nekog drugog, onda niko ne prima naloge u pogledu znaenja,
odnosno svi postupaju iskljuivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Stoga,
skeptiko reenje pre pokazuje nunost nego nemogunost privatnog jezika
(Ayer 1986: 74; Cavell 1990: 70; Collins 1992: 80).

216

Drugo, ukoliko predloeno reenje nije skeptiko ve direktno (jer

implicitno priznaje postojanje injenica o pojedinanom razumevanju), onda je
ono izloeno skeptikom napadu proirenom na uslove opravdane upotrebe.
Serlova verzija prigovora posebno je pouna zato to zaotrava problem
postavljajui ga pomou glavnog pojma skeptikog reenja, pojma slaganja. On
pita: ako uslovi opravdane upotrebe sainjavaju jeziko pravilo pa je 125
ispravan odgovor na 68+57=? zato to se zajednica uglavnom slae da je to
ispravan odgovor, zato skeptik ne bi mogao da, sledei trag argumenta protiv
semantikog realizma, zahteva da mu se navede neka injenica o odreenom
govornom licu koja pokazuje da se ono odgovarajui 125 slae a ne, recimo,
kvae sa svojom zajednicom (Searle 2002: 260)?
Odgovori na obe primedbe poivaju na vie puta naglaenom uvidu da
uslovi opravdane upotrebe nisu jezika pravila u glavi nekog pojedinca. Pre
svojih kritiara, Kripke opominje na opasnost od tumaenja koje u slaganju
jezike zajednice vidi izvor jezikih pravila:

Da je Vitgentajn pokuavao da prui nune i dovoljne uslove

[znaenja]...moglo bi se pomisliti da [skeptiko reenje] govori da je moj
odgovor ispravan ako i samo ako se slae sa odgovorima drugih. Ali, ak i
ako i skeptik i ja unapred prihvatimo ovaj kriterijum, zar ne bi skeptik
mogao da tvrdi da kao to sam pogreio u vezi prolog znaenja +, tako
sam pogreio i u vezi znaenja rei slae? Uistinu, pokuaj da se pravilo
za sabiranje svede na drugo pravilo Odgovaraj na probleme sabiranja
isto kao drugi! dolazi pod udar Vitgentajnove kritike pravila za
tumaenje pravila isto koliko i bilo koji drugi pokuaj takvog svoenja
[jezikih pravila]. Pored toga, takvo pravilo, Vitgentajn bi naglasio,
pogreno opisuje nain na koji ja postupam: Ja ne konsultujem druge kada
sabiram (Ne bi nam dobro ilo ukoliko bi svako morao da sledi pravilo
predloenog oblika niko ne bi odgovarao dok svi drugi ne odgovore).

217

Ono to jeste posao [skeptikog reenja] je da opie korist koju imamo od

odreene prakse u naim ivotima (Kripke 1982: 146).

Dakle, navedeni prigovori ne stoje jer kritiari polaze od pogrene pretpostavke

da skeptiko reenje predstavlja teoriju jezikih pravila, odakle izvlae zakljuak
da Kripke-Vitgentajn smatra da, poto ne postoje semantike injenice o
izolovanom pojedincu, jezika pravila zahtevaju od lanova jezike zajednice da
usklade svoje odgovore sa odgovorima veine sagovornika. Pored toga, Serl ne
razlikuje injenicu da se govorna lica slau u primitivnim jezikim reakcijama i
upotrebu pojma slaganje. Slaganje u primitivnim jezikim reakcijama jeste uslov
mogunosti zajednike prakse pripisivanja znaenja i razumevanja, ali to ne znai
da govorna lica moraju da upotrebe pojam slaganje da bi se sloila sa odgovorom
koji daju drugi lanovi jezike zajednice. Kao svi drugi, i pojam slaganje
pretpostavlja okvirno slaganje govornih lica u obliku ivota (Kusch 2007: 163).73
Ipak, ako se ne usvoje u celini, polazei od stava da skeptiko reenje nije
teorija jezikih pravila, ovi odgovori mogu da odvedu novim nesporazumima.
Potaknuti Kripke-Vitgentajnovim protivljenjem ideji da jezika pravila mogu
izriito da nam kau kako bi trebalo da upotrebimo re, pojedini komentatori
prepoznaju dispozicionalistiku teoriju znaenja u njegovom stavu da imamo
jezik kakav imamo zato to delimo oblik ivota.74 Prema njihovom miljenju,
poto Kripke-Vitgentajn uzrok tekoa nalazi u ideji da izmeu razumevanja i
upotrebe neke rei postoji posrednik u vidu mentalne injenice zaduene da
govornom licu predoi izriito uputstvo za postupanje u svim moguim
okolnostima, njegovo reenje mora da bude u tome da se sporni posrednik
izbaci, razumevanje izjednai sa injenicama o upotrebi date rei, a normativnost
Tano je da skeptiko reenje upotrebljava i pojam slaganje i izraz slaganje, ali to nije problem
jer filozofski opis skeptikog reenja nije deo samog skeptikog reenja. Vidi Kusch 2007: 163.
74 Meu istaknutijim tumaima, skeptiko reenje kao neki oblik dispozicionalizma shvataju Blur
(Bloor 1997: 58-73), Brendom (Robert Brandom 1994: 37-42), Mekdauel (McDowell 1984/1998),
Horvi (Horwich 1984, 1990, 2013: 144-169) i Vilson (Wilson 2011).
73

218

objasni zajednikim dispozicijama pripadnika istog oblika ivota. Drugim

reima, ukoliko su eksplicitno formulisana jezika pravila podlona beskonanom
regresu tumaenja, sleenje jezikih pravila mora da bude implicitno, to znai da
semantike injenice ne moraju da vode govorno lice kazujui mu kako bi trebalo
da postupa u konkretnim okolnostima (Horwich 1990: 110, 2013: 147). Shodno
tome, u osnovi implicitnog sleenja pravila nalaze se zakonolike pravilnosti u
predjezikim, instinktivnim reakcijama pojedinanog govornog lica na ulne
nadraaje (predmete, znakove, zvukove), koje normativnu dimenziju dobijaju
kroz slaganje ili neslaganje sa ponaanjem veine lanova jezike zajednice:
Ironina osobina Kripkeovog skeptikog reenja njegov paradoksa jeste nain
na koji [skeptiki argument via koncepcije implicitnog sleenja pravila] direktno
vodi ispravnosti direktnog [dispozicionalistikog] reenja (Horwich 2013: 164).
Prihvatimo li dispozicionalistiko tumaenje, lavina poznatih prigovora
ponovo e se obruiti na skeptiko reenje. Niti je Kripke-Vitgentajnovo reenje
skeptiko, ve je direktno (Horwich 2013: 164); niti ono uspeva da do kraja svede
jezika pravila na dispozicije: poto polazi od kategorije lanstva u jezikoj
zajednici, koja ima normativne implikacije u pogledu obaveze govornog lica da
kao ispravno prihvati samo ponaanje sagovornika od jezikog autoriteta,
skeptiko reenje pretpostavlja normativnu razliku izmeu dispozicija pojedinih
lanova zajednice (Brandom 1994: 39-40); niti ono moe da objasni razliku
izmeu ispravne i neispravne upotrebe rei, budui da se problemi dispozicije
za greku i konanosti dispozicija javljaju na nivou zajednikih jednako kao i na
nivou pojedinanih dispozicija (Blackburn 1984: 291; Boghossian 1989: 534-536;
Kusch 2006: 123-125); niti ono pokazuje kako injenica koja se nalazi u osnovi
nekog jezikog pravila moe da poslui govornom licu kao razlog da upotrebi
datu re na odreeni nain (Miller 2000:172); konano, protumaeno na ovaj
nain, skeptiko reenje pretvara nau intuitivnu predstavu o znaenju kao
jezikom pravilu za upotrebu rei u iluziju o podvrgnutosti jezikom pravilu,
budui da ono jezika pravila svodi na sklonost govornih lica da se sloe sa

219

veinom i na mogunost drutvenog sankcionisanja pojedinca koji odstupa od

ponaanja veine (McDowell 1984/1998: 235, 248; Shanker 1984: 428).
Sreom, nema potrebe da se bavimo svim ovim prigovrima, s obzirom na
to da Kripke-Vitgentajn izriito odbacuje dispozicionalistiko tumaenje
skeptikog reenja (Kripke 1982: 111). Slinost izmeu dispozicionalizma i
skeptikog reenja privid je nastao iz pogrenog uverenja da Kripke-Vitgentajn
pokuava da rei skeptiki paradoks svoenjem znaenja na injenicu da se mi
uglavnom slaemo u predjezikim reakcijama. Meutim, za razliku od
dispozicionaliste, koji prilagoava fenomen znaenja metafizikoj slici sveta
uokvirenoj stavom da su prihvatljivi samo oni entiteti ije postojanje priznaje
prirodna nauka, zastupnik skeptikog reenja tvrdi da je znaenje nesvodivo.
Kada govori o primitivnoj sklonosti ili dispoziciji nekog govornog lica da +
razume i upotrebi kao znak za sabiranje, Kripke-Vitgentajn nam ne otkriva
nain da opiemo svakodnevnu upotrebu jezika bez pojma znaenja, zato to
smatra da dispozicija govornog lica da + razume kao znak za sabiranje nije
dispozicija na koju se razumevanje + kao znaka za sabiranje svodi (Kusch
2004: 579).
6.1.2. Drugi rog dileme: uslovi opravdane upotrebe kao epistemoloki
uslovi opravdanog govora o znaenju. Druga mogunost je da poverujemo
Kripke-Vitgentajnu na re i prihvatimo da, zbog skeptikog argumenta, uslovi
opravdane upotrebe ne mogu biti zamena za uslove istinitosti. Otuda sledi da
injenica da se mi u svakodnevnom govoru uglavnom slaemo u pogledu
znaenja naih rei nije rezultat izmetanja jezikih pravila iz glave pojedinca u
praksu ili um jezike zajednice:

Ne moemo da kaemo da svi odgovaramo tako kako odgovaramo zato to

svi shvatamo pojam sabiranja na isti nain, da delimo zajednike odgovore
na pojedine probleme sabiranja zato to delimo zajedniki pojam
sabiranja...Prema Vitgentajnu, objanjenje ove vrste zanemaruje skeptiki

220

paradoks i njegovo reenje. Ne postoji objektivna injenica da svi ili ak

da neki pojedinac razume + kao sabiranje koja objanjava nae slaganje
u pojedinim sluajevima (Kripke 1982: 97).

Metafiziki gledano, zajednica nije u boljem poloaju od pojedinca. Iz istih

razloga iz kojih pojedinac ne moe da pronae izgubljenu injenicu o znaenju
+, to ne moe da uini ni jezika zajednica. Ona moe da, pod odreenim
uslovima, prihvati ili vidi odreene odgovore kao ispravne i neko govorno lice
kao umenog uesnika jezike igre. U nedostatku injenice o tome koje od dva
jezika pravila za upotrebu + je na snazi, slaganje sa jezikom zajednicom
prua opravdanje za sudove: a) da je 125 a ne 5 ispravan odgovor na pitanje
68+57=?; i b) da neko govorno lice razume + kao znak za sabiranje a ne
kvabiranje.
Meutim, ukoliko slaganje sa zajednicom nije injenica koja odreuje
sadraj nekog jezikog pravila, onda opis uslova opravdane upotrebe ne
predstavlja reenje skeptikog paradoksa. Da se skeptiko pitanje tie izbora
izmeu dva jezika pravila, slaganje jezike zajednice bi moglo da bude
zadovoljavajui odgovor. Meutim, skeptiki problem je neodreenost samog
pojma jezikog pravila; skeptikovo pitanje je kako nae rei uopte neto znae, a
ne to kako da saznamo koje znaenje one ve imaju. Shodno tome, injenica da
jezika zajednice prihvata ili vidi neto kao odgovor usklaen sa jezikim
pravilom koje veina sledi nije relevantna za reenje skeptikog problema. Mi
znamo ta vidimo kada vidimo neto kao patku jer znamo ta su patke. Ali ne
znamo ta vidimo kad vidimo neto kao odgovor usklaen sa jezikim pravilom
koje zajednica sledi ako ne znamo ta je jeziko pravilo (Blackburn 1984a: 292293). Poto skeptiko reenje opisuje samo uslove pod kojima je opravdano
pripisati svojim ili sagovornikovim reima ovo znaenje, a ne uslove pod kojima
neije rei uopte neto znae, ono odgovara samo na epistemoloki, ali ne i na

221

osnovni metafiziki skeptiki problem (Loar 1985: 278; Zalabardo 1989: 37-38;
Miller 2007: 187; Knorpp 2015: 40).
Blekburn produbljuje ovu kritiku skeptikog reenja kritikom argumenta
protiv privatnog jezika. On polazi od pretpostavke da je meusoban odnos
izmeu lanova zajednice analogan meusobnom odnosu izmeu vremenskih
odseaka nekog izolovanog pojedinca. Kao to izvorni skeptik pita koja
injenica pokazuje da neki pojedinac sada sledi pravilo koje je usvojio ranije,
tako novi skeptik, protivnik skeptikog reenja, moe da pita koja injenica
pokazuje da jedan lan zajednice sledi pravilo koje je usvojio drugi. Blekburn
smatra da Kripke-Vitgentajn odgovara na ovo pitanje priznajui prvo da ne
postoji injenica kojoj korespondira naa praksa da nekoga vidimo kao umenog
uesnika odreene jezike igre, da bi zatim stao na projektivistiko stanovite.
Kada pripisujemo sagovornikovim reima slaganje sa jezikim pravilom koje i
sami sledimo, mi zapravo projektujemo nesaznajni stav prema njemu i njegovim
reima, prihvatajui ga za lana nae jezike zajednice. Meutim, zato izolovani
pojedinac ne bi mogao na isti nain da odgovori izvornom skeptiku? Jer, ako ne
postoji injenica koja razlikuje zajedniku od pojedinane prakse pripisivanja
usklaenosti sa nekim jezikim pravilom, onda pojedinac moe, slino jezikoj
zajednici, da zaobie nedostatak superlativne injenice o jezikom pravilu koje
sledi tvrdnjom da on sam sebe vidi kao onog koji sledi isto pravilo koje je ranije
usvojio (Blackburn 1984a: 294-295).75
Odgovor na ovu kritiku kratak je i jasan: naprosto nije tano da skeptiko
reenje porie postojanje semantikih injenica. Kripke-Vitgentajn porie da
jezik (znaenje, jezika pravila, normativnost) ima i da mu je potrebno
metafiziko opravdanje koje skeptik zahteva. Da Petar upotrebljava + sledei
jeziko pravilo za sabiranje jeste injenica o Petru. Ali ova injenica nije
Slino zakljuuje i Hofman: [A]ko je zajedniki jezik mogu sve dok nam izgleda da se nai
odgovori slau, onda bi, po istom principu, prosta injenica da mi moji sadanji odgovori
izgledaju kao usklaeni sa mojim prolim odgovorima trebalo da bude dovoljna da osigura
mogunost privatnog jezika (Hoffman 1985: 28).
75

222

opravdanje ili objanjenje Petrovih odgovora na pitanja o zbiru. Radije, Petrovi

odgovori na pitanja o zbiru jesu kriterijum za injenicu da on upotrebljava +
sledei jeziko pravilo za sabiranje. injenica da Petar upotrebljava + sledei
jeziko pravilo za sabiranje moe da postoji pod pretpostavkom da Petar pripada
zajednici govornih lica koja se slau u slepim odgovorima na pitanja o zbiru.
Ona je izraz odnosa izmeu Petra i drugih govornih lica koja su ukljuena u
zajedniku praksu meusobnog pripisivanja znaenja i razumevanja. Mi,
dodue, moemo da traimo neurofizioloko objanjenje naeg slaganja u
primitivnim jezikim reakcijama. No, ak i ukoliko ga naemo, to nee biti
metafiziko opravdanje jezika, jer e ono da pokae jedino uzonu, ali ne i
normativnu vezu izmeu otkrivenih injenica i naina na koji govorimo.
Iz reenog proizlazi da Blekburnova kritika argumenta protiv privatnog
jezika nije tana, zato to Blekburn izjednaava odnose izmeu vremenskih
odseaka izolovanog pojedinca i lanova jezike zajednice. Za razliku od
intrasubjektivne prakse tokom koje pojedinac pripisuje znaenja sopstvenim
reima izgovorenim u prolosti, intersubjektivna praksa pripisivanja znaenja
reima drugog lana jezike zajednice normativna je i svrhovita:

Moe li pojedinac da ispravi samoga sebe kao to lanovi zajednice

ispravljaju jedni druge?...[]ini se da pojedinac pamti svoje namere i da
moe upotrebiti ovo seanje na te namere da ispravi drugo pogreno
seanje. U prisustvu [skeptikog] paradoksa, sve takve naivne ideje su
besmislene. Na kraju, pojedinac moe jednostavno da ima suprotstavljene
sklonosti, dok ishod zavisi iskljuivo od njegove volje. Situacija nije
analogna u sluaju zajednice, gde razliiti pojedinci imaju razliite i
nezavisne volje, i gde, nakon to je pojedinac primljen u zajednicu, drugi
prosuuju da li mogu da se oslone na njegove odgovore...Nijedan slian
odnos izmeu pojedinca i njega samog nema istu upotrebnu vrednost
(Kripke 1982: 112).

223

U razgovoru dva ili vie sagovornika uvek moe da doe do neslaganja u

pogledu naina na koji bi trebalo slediti neko jeziko pravilo. Kada se to desi,
govorna lica mogu, ukoliko ele da usklade svoje sklonosti, da pokrenu
pregovaraki proces tokom kog e da opravdavaju i obrazlau svoje odgovore.
Takva mogunost ne postoji kada posmatramo pojedinca izvan konteksta jezike
zajednice. Sadanje sklonosti pojedinca uvek imaju prvenstvo nad njegovim
prolim sklonostima, budui da pojedinac ne moe iz prolosti da izrazi i
obrazloi neslaganje sa svojim sadanjim sklonostima. Zbog toga na izolovanog
pojedinca ne moe da se primeni razlika izmeu onoga to jeste ispravno i onoga
to se njemu samo ini kao ispravno (Esfeld 2001: 90-91; Summerfield 1990:
435).76

Analogija izmeu pojedinca i zajednice moe da se upotrebi u kritici argumenta protiv

privatnog jezika i na drugi nain: naime, ako ne postoje injenice o znaenju pa pojedinac ne
moe da razlikuje jeziki postupak koji mu se samo ini kao ispravan od onog koji jeste ispravan,
onda to ne moe da uini ni jezika zjednica posmatrana kao celina, jer ona, takoe, govori
svojim privatnim jezikom (Aldrich 1987: 382; Brandom 1994: 599; Gellner 1984: 258; McDowell
1984/1998: 225; Werhane 1992: 100). Meutim, Kripke-Vitgentajn ne shvata jeziku zajednicu
kao nekakvog super-pojedinca (Summerfeld 1990: 436). Kada govori o ulozi jezike zajednice u
skeptikom reenju, on ima na umu pojedinca unutar zajednice, zato to u tom metodolokom
okviru postoji mogunost da se pomou interakcije izmeu pojedinaca objasni pojava
normativne razlike u svakodnevnom govoru o znaenju (Kush 2006: 192). Ipak, kritiar bi mogao
da pita: ta ako Petar danas nastavi da upotrebljava + u skladu sa pravilom za sabiranje, koje
su on i itava njegova zajednica do jue sledili, dok ostatak njegove zajednice iznenada odlui da
promeni dojueranje pravilo za upotrebu +; zar u tom sluaju Petar nije i dalje u pravu,
odnosno zar u tom sluaju nije tano da itava njegova zajednica grei (Blackburn 1984a: 294)?
Problem sa ovom kritikom je to to se oslanja na odbaenu ideju o nekoj injenici o Petru koja,
nezavisno od bilo ijeg miljenja i upotrebe +, unapred odreuje koji njegovi odgovori na
pitanja o zbiru su ispravni. Bez te injenice na raspolaganju, Petar bi, ako eli da dokae da je on
u pravu i da itava zajednica grei, morao da, u jeziku kojim on i njegova zajednica govore,
objasni kako je samostalno uspeo da razlikuje odgovor koji se njemu ini kao ispravan od onoga
koji jeste ispravan. Sama po sebi, pretpostavka da itava naa zajednica moe da pogrei nije
inkoherentna; mi moemo u nekom trenutku da se sloimo da smo ranije greili u vezi neke
injenice. Meutim, poto je slaganje u primitivnim jezikim postupcima preduslov
normativnosti, apstraktna mogunost da odjednom svi lanovi zajednice nesvesno promene
dojueranju upotrebu neke rei i ponu trajno da gree u njenoj primeni nema smisla (Zalabardo
1989: 50-52). Za dalju raspravu na slinu temu vidi str. 230-238.
76

224

6.2. Kritike realistike intepretacije skeptikog reenja

6.2.1. Cirkularnost skeptikog realizma. Edvards (Jim Edwards 1994) i
Milera (Miller 2007; 2010) tvrde da se prilikom intepretacije skeptikog reenja
ne moemo osloniti na deflacionu koncepciju uslova istinitosti.77 Naime,
skeptiki argument zahteva da se prethodno poloi raun o sadraju tih uslova,
a taj raun nije mali jer deflacioni kriterijumi koje neka reenica mora da
zadovolji da bi imala istinitosnu vrednost nisu tako minimalni kao to izgledaju.
Podsetimo se, pomenuti kriterijumi sastoje se od dva uslova: a)
sintaktikog, koji zahteva da reenica S bude gramatiki dobro formirana i
deklarativna; i b) disciplinskog, koji zahteva da reenica S, pored
odgovarajue sintakse, ima i utvrenu upotrebu. Edvards i Miler smatraju da je
problem to to drugi uslov predvia postojanje spornih injenica o znaenju!
Naime, ukoliko ispunjenost disciplinskog uslova podrazumeva da reenice kao
to je Petar razume + kao znak za sabiranje poseduju neke prethodno
utvrene standarde upotrebe, onda je usvajanje deflacione koncepcije uslova
istinitosti u suprotnosti sa skeptikim zakljukom, koji porie postojanje
injenica o tim i takvim jezikim standardima (Edwards 1994: 64; Miller 2010:
179). To znai da je skeptiki realista uhvaen u pokuaju da prokrijumari
semantike injenice u navodno praznom deflacionom paketu. Otuda sledi
optuba za cirkularnost: realistika intepretacija skeptikog reenja pomou
deflacionizma mogua je samo pod pretpostavkom da reenice koje govore o
znaenju neijih rei zadovoljavaju disciplinski uslov, to je mogue jedino
ukoliko postoje injenice o usvojenim standardima upotrebe tih reenica,
odnosno pod pretpostavkom da skeptiko reenje jeste oblik realizma u pogledu
znaenja.

Dok Edvards misli da se Kripke-Vitgentajn ni ne oslanja na tu koncepciju, Miler nastoji da

pokae da ona ne moe da se upotrebi kao argument u prilog realistikom shvatanju skeptikog
reenja.
77

225

Ja mislim da stvari stoje obrnuto: Edvards i Miler su ti koji pokuavaju da

prokrijumare odbaene injenice o znaenju pod platom disciplinskog uslova.
Jer, da bi optuba za cirkularnost imala teinu, neophodno je pretpostaviti da je
disciplinski uslov samo drugo ime za jezika pravila, standarde koji unapred,
nezavisno od bilo ije jezike prakse, odreuju ispravnu upotrebu reenice
Petar razume + kao znak za sabiranje u neogranienom broju sluajeva. U
suprotnom, tvrdnja da Kripke-Vitgentajn ne moe da se poslui dobrim
uslugama deflacionizma sve dok ne rei skeptiki paradoks ne bi imala smisla.
Ako je moja dijagnoza tana, onda odgovor na ovu primedbu ini
podseanje na to da skeptiko reenje odbacuje tezu o apriornoj semantikoj
deteminaciji. Da bi reenica Petar razume + kao znak za sabiranje ispunila
disciplinski uslov i bila istinita ili neistinita, potrebno je da u Petrovoj jezikoj
zajednici preovlauje slaganje u slepim odgovorima na elementarna pitanja o
zbiru i nita vie. O cirkularnosti skeptikog realizma moglo bi da bude rei
kada bi Kripke-Vitgentajn tvrdio da slaganje sa zajednicom ini uslov istinitosti
reenica koje govore o znaenju jezikih postupaka lanova zajednice, to nije
sluaj. Kripke-Vitgentajn smatra postojanje jezike igre tokom koje lanovi
zajednice pripisuju znaenje svojim i tuim reima dovoljim pokazateljem da
reenice semantikog diskursa ispunjavaju disciplinski uslov. Ako je data takva
jezika igra, a data je ukoliko postoji slaganje u primitivnim odgovorima, neke
reenice jednostavno jesu istinite ili neistinite. Ono to je za semantikog realistu
explanandum, za skeptikog realistu je primitivan fenomen nae svakodnevne
upotrebe jezika lien dubljeg objanjenja (Kusch 2006: 172).
6.2.2. Skeptiki realizam i bifurkaciona teza. U prethodnom poglavlju
rekli smo da Dord Vilson, jedan od prvaka nove kole tumaenja, odbacuje
mogunost minimalnog odreenja skeptikog realizma, ali nismo objasnili zato
je odbacuje. Tano je, veli Vilson, da Kripke daje deflacionizmu vodeu re
prilikom uspostavljanja skeptikog realizma, a ne bi trebalo to da ini iz dva
razloga:

226

a) Reductio intepretacija skeptikog argumenta omoguava robusniji pristup u

profilisanju realistikog karaktera skeptikog reenja;
b) Razvijen u opte objanjenje opisnih reenica, deflacionizam ima za posledicu
stav da je svaka smislena i deklarativna reenica eo ipso opisna. U tome je
Kripkeovo krupno ogreenje o slovo i duh Istraivanja, koja nas od poetka
ue da gramatika povrina jezika zavodi na stranputicu one koji poveruju da
svaka deklarativna reenica slui opisivanju injenica (Wilson 2003: 180).
Stoga, ako su reenice semantikog diskursa opisne, onda one ne mogu to da
budu samo zato to imaju deflacione uslove istinitosti.

Prvi argument smo ve raspravili.78 Drugi krije dve preutne pretpostavke: prvo,
da Vitgentajn ne bi prihvatio deflaciono ukidanje razlika u metafizikom
statusu izmeu jezikih oblasti zato to ostaje privren bifurkacionoj intuiciji, i
drugo, da Kripke previa tu okolnost. Prema mom miljenju, prva pretpostavka
je sporna, a druga zasigurno netana. Vitgentajnov stav prema posledicama
deflacionizma predmet je dugotrajne rasprave pa Vilson duguje vie od sumnje
u egzegetsku valjanost teze koju pripisuje Kripkeu.79 Pored toga, on pogreno
razume spornu tezu.
Naime,

premda

se

deflacionizam

uistinu

protivi

metafizikom

stepenovanju jezikih oblasti, Kripke jasno govori da priznaje postojanje vanih

razlika izmeu pojedinih oblasti jezika i da se te razlike na neki nain protive
homogenoj koncepciji jezika: [O]pravdanost...izraza predstavlja broj ne bi
trebalo da nas navede na to da razmiljamo o brojkama kao o izrazima poput
cigla, stub...sa jedinom razlikom to oznaeni entiteti [odnosno, brojevi]

Vidi gore str. 201-203.

Da Vitgentajn zastupa homogenu ili beavnu koncepciju jezika, koja ne dozvoljava
diskriminatorna poreenja izmeu razliitih jezikih igara po kriterijumu manjeg ili veeg
stepena korespondencije sa stvarnou, smatraju, izmeu ostalih, Sabina Lovibond (Sabina
Lovibond 1983) i Riard Rorti (Richard Rorty 1992). Nainformativniju polemiku na ovu temu
vodili su Rajt (Wright 1992, 2003) i Blekburn (Blackburn 1990, 1993a, 1993c, 1998).
78
79

227

nisu prostorno-vremenski (Kripke 1982: 76). Na prvi pogled, ovaj navod ne

govori u prilog skeptikom realizmu. Kripke oigledno upozorava na razliku
izmeu govora o materijalnim i nematerijalnim entitetima, koja lii na
tradicionalnu bifurkacionu tezu. A te razlike ne moe biti ukoliko pojam mogue
injenice ili stvarnosti svedemo na metafiziki bezteinsku ideju onoga o emu
je re.
Meutim, postoji i drugi nain da se shvati navedena reenica, jednako
prirodan, tekstualno utemeljen i uskaen sa skeptikim realizmom. Prema mom
miljenju, Kripke tvrdi da ne postoji jedan opti kriterijum objektivnosti zasnovan
na privilegovanom statusu jezike igre opisivanja fizike stvarnosti. Drugim
reima, ne postoji sutina objektivnosti, koja objedinjuje objektivnost svojstvenu
govoru o elektronima ili ciglama i objektivnost svojstvenu govoru o znaenju ili
vrednostima. Jer, pojam stvarnost funkcionie po principu porodinih
slinosti, javljajui se u razliitim jezikim igrama na razliite naine; svaka
jezika igra ima svoje kriterijume objektivnosti. Pluralistika teza ima uporite u
Kripkeovom tekstu. Poredei jeziku igru sa reju sto i jeziku igru sa reju
bol, on polazi od naina na koji mi proveravamo da li je neko dete nauilo da
koristi re sto pogledamo ima li stola u blizini i slaemo se sa detetom ako ga
ima i onda primeuje:

Zavodljiva je pretpostavka da bi ovaj model [fizike stvarnosti] trebalo da

bude opti, i da ako se ne primenjuje na re bol, onda u nekom smislu
odrasli zapravo nikada ne mogu da potvrde ispravnost detetove upotrebe
reenice Boli me. Vitgentajnova sugestija je da ne moe i ne mora da
bude nekog takvog kriterijuma zasnovanog na uoptavanju upotrebe rei
sto. Nijedna a priori paradigma naina na koji bi trebalo upotrebljavati
pojmove ne vodi...na oblik ivota (Kripke 1982: 105).

228

Ova ideja nije tako neobina, kao to izgleda. Zapitajmo se da li je nekako manje
od objektivne injenice kako god da taj izraz razumemo to da je arli aplin
smean a arls Menson nije, ili da je muenje i ubistvo malog deteta ravo a da je
davanje organa nekome kome je ivot ugroen ispravno, samo zato to se do slaganja
oko toga ta je smeno ili moralno dolazi drugaije nego do slaganja oko toga ta
jeste a ta nije cigla? Kakav nedostatak uoavamo u tvrdnjama o tome ta jeste a
ta nije smeno ili moralno poredei ih, na primer, sa tvrdnjom da je sneg beo a ne
crn? Osim ako nismo u vlasti iluzije da deklarativne reenice koje koristimo uvek
opisuju komade super-entiteta zvanog stvarnost nikakav!
Deflacionizam je prirodan saveznik pluralistikog pristupa jer, podsetimo
se, tvrdi da je svaka reenica istinita iz svog razloga. Da je Vilsonovo miljenje o
posledicama deflacionizma tano, svaka reenica bila bi istinita iz istog razloga,
a deflacionista bio bi onaj koji smatra da o tom razlogu, ba zato to je isti za sve,
nema nita znaajno da se kae. Nasuprot tome, deflacionista se u stvari protivi
mogunosti opte teorije opisnih reenica, zato to on smatra da sa pranjenjem
teorijskog sadraja iz meta-pria mesoderskog realizma (Blekburn) o tome ta
je stvarno stvarno, objektivno objektivno ili uisitinu istinito, poinju svakodnevne
prie o tome ta se u odreenoj jezikoj igri rauna za injenicu, opis ili istinu.
Poto su ti pojmovi povezani porodinim slinostima, bez jednog naela koje
njihovu uobiajenu upotrebu objedinjuje u optu predstavu jezika, postojee
razlike izmeu pojedinih jezikih oblasti ne mogu da budu izraz tradicionalne
bifurkacione teze, budui da ona pretpostavlja postojanje jednog takvog naela
(korespondencije sa nezavisnom stvarnou). Kripke-Vitgentajn ukida podelu
izmeu jezikih oblasti koju namee semantiki realizam, ali on to ne ini u ime
apsurdne ideologije jednakosti svih deklarativnih reenica

na temelju

trivijalnosti istine, ve da bi pomou deflacionizma oslobodio skeptiki

realizam sa ljudskim likom, stanovite saeto u stavu da kada zna zato i sa
kojom svrhom to govori, onda zna i kada je to istina ili injenica.

229

Sada moemo da odgovorimo i na moguu primedbu da skeptiki realizam

zanemaruje razliku izmeu uloga koje u svakodnevnom ivotu igraju tvrdnje o
znaenju neijih rei i tvrdnje o, na primer, boji snega. Stvar stoji ovako: ako
smatram da Petar ispravno upotrebljava +, ja u da mu pripiem umenost u
sabiranju i opiem minimalnu injenicu da Petar razume + kao znak za sabiranje.
Poto je praktina svrha te reenice to da izrazi moje odobravanje Petrove
upotrebe +, njenu ulogu moemo da shvatimo kao in izdavanja jezike
dozvole pojedincu koji zadovoljava izvesne kriterijume. Shodno tome, ja
moram zaista da kaem Petar razume + kao znak za sabiranje, ukoliko elim
Petru da izdam pomenutu jeziku dozvolu (Burgess 2012: 124). Zbog toga
uloga te reenice ne moe da se svede na izvetaj o nekoj injenici u vezi Petra i,
u tom smislu, izjednai sa ulogom koju u jeziku igraju reenice kao to je Sneg
je beo.
6.2.3. Skeptiki realizam i objektivnost znaenja. Skeptian prema
mogunosti da se hod u jeziku osigura (nezavisno) od naina na koji ljudi de facto
ive i govore, Kripke-Vitgentajn hjumovskim bojama pozajmljenim iz oblika
ivota pozlauje i boji ceo svet (a ne samo domen semantikog, kao to smatraju
antirealisti), smetajui ga u mreu ljudskih interesa, vrednosti i oseanja. Otuda
moe da se oekuje da e realista starog kova krenuti u protivnapad sa tvrdnjom
da je Kripke-Vitgentajnov poziv na deflacionizam tek jedan sholastiki trik, koji
izvlai toboe realistikog zeca iz deflacionistikog eira skreui panju sa
glavnih pitanja. Prvo, ako su semantike injenice samo projekcija (jeziki
nusprodukt) govora o znaenju, kao to bi to moglo da se nasluti u idealistikom
prizvuku spoja izmeu Kripke-Vitgentajnovog kvijetizma u pogledu metafizike
znaenja i njegovog uenja o uslovima opravdane upotrebe, ako re vodimo mi a
ne svet, i ako je ta re u svojoj osnovi izraz golog slaganja pripadnika istog oblika
ivota, ta onda ostaje od znaenja i istine, osim klimave nade da plamen
objektivnosti moe da se zapali pukim trenjem subjektivnih jezikih sklonosti? I
drugo, ukoliko svaki spor oko znaenja i istinitosti neke reenice zavrava

230

neopozivim presudama jezikog tribunala zajednice, iji autoritet nema i ne

iziskuje opravdanje jer neposredno proistie iz razumu neprobojnog oblika
ivota, nije li onda Gelner sa pravom u takvom skeptikom reenju prepoznao
meku pornografiju iracionalizma (Gellner 1984: 254), zaodenutu, da ironija
bude vea, u svakoj trezvenoj filozofiji neprihvatljivi apsolutni jeziki
idealizam?
Kripke krto govori o ovom pitanju. Ali on ipak kae ono to je najvanije
da skeptiki realizam nije konvencionalistika teorija znaenja: Vitgentajnovu
teoriju ne treba pomeati sa teorijom da, za svako m i n, vrednost funkcije koju
oznaavamo reju plus jeste (po definiciji) vrednost koju bi (skoro) svi u
jezikog zajednici dali kao odgovor (Kripke 1982: 111). Da onda obrnemo
poziciju i kaemo: nije pitanje da li Kripke zaista misli ono to mu se pripisuje
ne misli ve zato on ne misli tako, kad nesporno smatra da je ovek, u nekom
smislu, mera svih stvari u jeziku, onih koje znae da znae i onih koje su istinite
da su istinite.
Uistinu, zastupnik skeptikog realizma veruje da bi jezika igra sa znakom
+ izgubila svrhu kada u jezikoj zajednici ne bi preovladavalo slaganje u
odgovorima na pitanja o zbiru. Tano je, takoe, da on smatra da u potrazi za
poslednjim osnovom znaenja ne moemo da tragamo dalje od gole injenice da
se slaemo u primitivnim odgovorima. Ipak, tezu o ukorenjenost jezika u obliku
ivota ne bi trebalo da itamo kao otkrie karike koja nedostaje izmeu znaka i
njegove upotrebe. Jer, kao to smo ve rekli: dublje od oblika ivota ne moemo
da tragamo zato to nema metafizikog opravdanja znaenja, a ne zato to oblik
ivota ini metafiziko opravdanje znaenja! Martin Ku odreuje znaaj oblika
ivota na sledei nain:

[Z]a skeptiko reenje..centralno je da su filozofsko-metafiziki predlozi u

pogledu injenica o znaenju zamenjeni antropolokim i biolokim
opaanjima o obliku ivota. Ne postoje metafiziki temelji nae jezike igre

231

u kojoj pripisujemo znaenja i namere drugima i sebi. Ne moemo da

kopamo dublje od uvida da nam zajednika biologija i zajedniki oblik
ivota omoguavaju da imamo jezik i da se razumemo...Zalutaemo ako
pokuamo da utemeljimo [jezik] u nekoj dubokoj filozofskoj injenici o sebi.
Ne postoji dublja injenica od toga da mi sticajem okolnosti imamo ovu
praksu i da ona ispunjava korisnu socijalnu funkciju (Kusch 2006: 217).

Naelno tana, Kuova ocena da je jezik deo ljudskog ivota koji ne moemo da
objasnimo i opravdamo osnovnijim pojmovima nedoreena je u pogledu kritike
uloge pojma oblika ivota, zbog ega postaje ranjiva na Mekdauelovu primedbu
da je skeptiki realista, doavi do oblika ivota, ve otiao predaleko.
Naime, na osnovu Kuove ocene moglo bi da se zakljui da, stigavi do
kraja lanca opravdanja, skeptiki realista naglo menja nain odbrane znaenja pa
tvrdi da kada bi postojalo metafiziko opravdanje znaenja, onda bi to bila
neobjanjiva injenica o slaganju primitivnih odgovora lanova jezike zajednice
koji su subjektivno uvereni da postupaju ispravno. Premda prave stvari nema,
postoji njena zamena u vidu antropolokog i biolokog kvazi-opravdanja,
sreom taman dovoljna da odri svakodnevni jezik u ivotu. Izgleda da tako
ulogu oblika ivota razume Mekdauel, koji upozorava na opasnost da traganjem
do take na kojoj nestaje razlika izmeu obaveza koje govornim licima namee
razumevanje znaenja i lanstvo u jezikoj zajednici iscedimo normativnost iz
jezika. Jer, ako u osnovnom sloju jezika postoji samo puko podudaranje
besmislenih oglaavanja govornih lica u slinim okolnostima, onda na viim
nivoima od objektivne razlike izmeu ispravne i neispravne upotrebe rei
preostaje samo zajednika iluzija o znaenju, utemeljena na mogunosti
pojedinanog odstupanja od uobiajene jezike prakse (McDowell 1984/1998:
235).
Prema mom miljenju, Mekdauel gaa metu koju je sam nacrtao pogreno
tumaei Kripke-Vitgentajnov poziv na oblik ivota. Kao putokaz ka boljem

232

razumevanju moe da nam poslui Kripkeova rasprava o engleskom prevodu za

ovaj problem kljunog mesta Istraivanja. Zgodan sluaj je da dva raspoloiva
prevoda na junoslovenske jezike prikazuju sutinu Kripkeove zamerke
prevodu Elizabet Enskomb (Elisabeth Anscombe). Izvorno, Vitgentajn pie:
Ein Wort ohne Rechfertigung gebrauchen, heit nicht, es zu Unrecht
gebrauchen (Wittgenstein 1998: 289). Kripke smatra da je sporno znaenje
nemakog izraza zu Unrecht. U enskombovskom prevodu Igora Mikecina
navedena reenica glasi: Upotrebljavati rije bez opravdanja ne znai
upotrebljavati je s nepravom (Wittgenstein 1998: 289). U kripkeovskom
prevodu Ksenije Maricki Gaanski itamo: Jednu re upotrebiti bez opravdanja
ne znai upotrebiti je krivo (Vitgentajn 1980: 289). Na prvi pogled, razlika
jedva da postoji, ali malo pomeranje ima velike posledice. Dok prvi prevod
nagovetava postojanje prava ili normativnog osnova ak i na rudimentarnom nivou
upotrebe jezika, drugi nagovetava nepostojanje prava ili normativnog osnova za
kritiku rudimentarne upotrebe jezika (Barry 1996: 38). Naravno, Kripke ne
porie da deo Vitgentajnove poente jeste i to da govorna lica u osnovnim
sluajevima imaju pravo da bez nezavisnog opravdanja upotrebe neku re po
sopstvenom nahoenju, ali smatra da teite lei na postavci da ta neopravdana
upotreba nije neispravna (Kripke 1982: 74). Prihvatimo li duh prvog prevoda,
moemo, kao Mekdauel, da pomislimo kako Kripke, umesto da prepozna i
prizna prisustvo znaenja u rudimentarnoj upotrebi jezika, zaseca preduboko u
haotino tkivo antropolokih i biolokih sluajnosti, ime dozvoljava da znaenje
iscuri iz jezika. Meutim, kripkeovski prevod smera na neto drugo, na
granice opravdanja:

Ako naa praksa zaista jeste da o nekome u odreenim okolnostima

kaemo on je u bolovima, onda to odreuje ta se rauna kao upotrebiti
predikat je u bolovima za njega isto kao za sebe...Ne postoji legitimno
pitanje o tome da li postupamo ispravno kada upotrebljavamo predikat u

233

bolovima tako kako upotrebljavamo, nita vie nego to postoji takvo pitanje o
tome da li smo u pravu kada postupamo sa plus tako kako postupamo...Ovo je
ono to mi radimo; moda bi se druga stvorenja ponaala drugaije (Kripke
1982: 135-136; moj kurziv M..).

Kripke-Vitgentajn u stvari tvrdi, a Ku to nedovoljno jasno istie, da kada u

traganju za semantikim opravdanjem dospemo do oblika ivota tamo gde
postupamo slepo, bez oklevanja i opravdanja mi naleemo na taku na kojoj je
zahtev za daljim opravdanjem neopravdan. Na kraju lanca opravdanja, kada
iscrpimo sve uobiajene razloge, mi jednostavno postupamo tako kako
postupamo, a tamo gde nema daljeg opravdanja ili razloga za konkretnu
upotrebu neke rei, nema ni opravdanja ili razloga za njeno osporavanje. Ne
postoji razlog zato mi, govorna lica koja dele ovaj oblik ivota, neto smatramo
opravdanjem ili razlogom da kaemo to u tim okolnostima. Stoga, ono to
otkrivamo kod slaganja u jeziku jeste ono to moramo da prihvatimo kao dato:
da jednostavno postoje odreeni naini opaanja i doivljavanja sagovornika i
sveta, koji se bez opravdanja smatraju ispravnim u datim okolnostima.
U predoenom smislu, jedino mogue gledite skeptikog realizma jeste sub
specie humanitatis. Objektivnost znaenja uvek je objektivnost za nas; istinitost
neke tvrdnje uvek je istinitost za nas. Ne zato to objektivnost i istinitost znae
isto to i slaganje jezike zajednice, ve zato to ne bi znaili nita bez slaganja
jezike zajednice. Jer, ako skeptiki argument otkriva inkoherentnost ideje o
unapred zadatim i nezavisnim jezikim pravilima, u odnosu prema kojima bi
na nain postupanja jednom mogao da se pokae kao zajedniki gajena iluzija o
meusobnom razumevanju, onda zakljuak o neutemeljenosti i neopravdanosti
nae upotrebe rei ne govori da je skeptik pobedio, ve da smo doli do take na
kojoj

dalje

opravdanje

nije

potrebno

objektivnost

poiva

na

tom

neutemeljenom postupanju (Zalabardo 1989: 53-54). Sajmon Blekburn, inae

234

kritiki nastojen prema ovakvom i slinim tumaenjima Vitgentajnove filozofije,

precizno saima ovu vodeu ideju skeptikog realizma:

Ta intepretacija ini ga realistom posebne vrste. Naravno, on nema nita

zajedniko sa pokuajima da se semantika svojstva redukuju ili
identifikuju sa naturalistikim. Njegov realizam pre je potvrda da su
realistika misao i jezik sasvim na mestu u [semantici]: ne moramo da
crvenimo kada govorimo o istini, injenicama, izvesnosti u ovoj jezikoj
oblasti vie nego u bilo kojoj drugoj. Zato ne? Zato to nam razmatranja o
prirodi jezika, koja kulminiraju u raspravi o sleenju pravila, pokazuju
da ne samo da naa sklonost da upotrebimo ili ne upotrebimo neki
[semantiki] sud, ve sve nae klasifikacije zavise od ljudske perspektive
koju donosimo u svet. Pod pretpostavkom takvog generalizovanog
antropomorfizma, nema potrebe da se [semantici] da posebno mesto. To je
samo oblast u kojoj je trag ljudske zmije vidljiviji nego inae. Na ovo
moemo da reagujemo pretpostavljajui da umesto realizma u pogledu
[semantike] imamo jeziki idealizam u pogledu svega. Ali pristalice ovog
pristupa e odgovoriti da nam je Vitgentajn pokazao kako da razreimo
stare suprotnosti. Nije vano da li koristimo izraz izam da bismo nazvali
ishod: ono to je vano je da su [u govoru o znaenju] istina, znanje i sve
ostalo na mestu vrsto i na isti nain kao bilo gde drugde (Blackburn 1993b:
588).

Mogue je da poneki kritiar i dalje nee biti ubeen. tavie, on ve na

prvu ruku ima jednostavno i neprijatno pitanje: a ta ako pripadnici nekog
drugog oblika ivota imaju drugaiji stav pa u 68+57=? vide kvabiranje?
Premda naa zajednica moe da privede u red svog zabludelog lana, ta bi ona
trebalo da radi u susretu sa predstavnicima druge zajednice, koji drugaije
upotrebljavaju +, pri tom jednako uvereni da postupaju ispravno? Prostora za

235

sud da smo mi u pravu a oni gree nema, jer pravila koja sledimo vae samo
unutar granica nae zajednice i oblika ivota. Posledino, ne postoji ni
mogunost da mi usled otpora stranog oblika ivota zajedniki ispravimo svoje
jeziko ponaanje (Kramer 2000: 579-580).
Treba primetiti da ni sam Kripke nije do kraja naisto sa Vitgentajnovim
odgovorom na problem relativnosti znaenja. On primeuje napetost izmeu
apstraktne mogunosti kvabirajueg oblika ivota, koja je otvorena padom
semantikog realizma, i nemogunosti da iznutra razumemo takav oblik
ivota:

Mi

bismo

mogli

opisati

takvo

ponaanje

ekstenzionalno

bihejvioristiki, ali ne bismo mogli da razumemo kako [kvabirajue] bie

nalazi da je prirodno ponaati se na takav nain (Kripke 1982: 98). Zato Kripke
misli da ovde ima bilo kakve napetosti? Po svoj prilici, zato to smatra da se
skeptiki realizam:
(I) Antropoloka (socijalno-bioloka) injenica je da u obliku ivota X
upotrebljavamo + tako da se slaemo: 68+57=125
nalazi pod pritiskom mogunosti na koju ukazuje protivinjenini stav:
(II) Da su antropoloke (socijalno-bioloke) injenice drugaije, onda bismo u
obliku ivota Y upotrebljavali + tako da se slaemo: 68+57=5.
Meutim, razlog za brigu postoji samo ukoliko oekujemo direktno reenje
problema relativizma u vidu neke injenice o obliku ivota X koja bi pokazala da
je stav (II) neistinit. Skeptiko reenje problema relativizma poinje sa
priznanjem da takve injenice nema, a nastavlja uvidom da ona nije ni potrebna
jer logika mogunost (II) ne dovodi u pitanje opravdanost (I). Naime, napetost
izmeu (I) i (II) nestaje ako imamo na umu da mogunost drugaijeg na koju
ukazuje (II) nije mogunost drugaije operacije sabiranja pred kojom moramo
nekako da opravdamo (I), ve mogunost drugaije upotrebe + koja sa naeg
stanovita donekle nalikuje (I).
Mi oigledno moemo da odredimo kvabiranje nastanak skeptikog
izazova zasniva se na toj mogunosti ali ne moemo da se pronaemo u

236

ponaanju ljudi koji bi tako upotrebljavali +. Naime, pokuamo li da oivimo

apstraktnu mogunost kvabirajue upotrebe +, uoiemo da nae
razumevanje brzo otkazuje.80 Ja ne bih mogao da razumem bia koja, ponaajui
se naizgled kao mi, na nalog Izmeri ove komade drveta i daj mi jedan od 5
centimetara odgovaraju, na primer, Nema nijednog, svi su dui. Spojiu ovaj
od 57 sa ovim od 68 i dobie komad od 5 centimetara; ili koja na na kasi kau
trgovcu Vraam ovu okoladu koja kota 10 dinara, imam samo 5 u
novaniku, na ta on odgovara Nije problem, dodaemo jo jednu koja kota
100 dinara i onda e imati dovoljno novaca . Jer, ta bi tim kvabirajuim
biima znaile rei meriti, due, krae ili vie i manje, ta je za njih
trgovina, ta cena, ta novac itd.? Poenta je u tome da skeptik, pored
sabiranja, posredno ukida i mnotvo drugih pojmova, iji se broj naglo uveava
kako pokuavamo da domislimo lanac posledica koje bi po na ivot imala takva
upotreba +, sve do take na kojoj se svaka inteligibilnost skeptike hipoteze o
kvabiranju gubi. Neuspeh naeg pokuaja da izvedemo i razumemo
dalekosene posledice kvabiranja pokazuje da protivinjenini stav (II) ne
izraava neku stvarnu mogunost koja dovodi u tekou (I). Svaki korak blie
obliku ivota Y korak je blie rubnim podrujima oblika ivota X, gde naa
sposobnost razumevanja prestaje. Naime, mi ne moemo da zavirimo u oblik
ivota Y, jer ne moemo da se izvuemo iz oblika ivota X a pri tome ponesemo
sa sobom pojmovnu mreu oblika ivota X jedinu mreu koju razumemo.
Jednostavno reeno, to to moemo da razumemo apstraktnu mogunost neke
drugaije pojmovne mree ne implicira da moemo da razumemo same pojmove
te drugaije mree.
Stav (I) moemo da shvatimo kao modalnu formu Vitgentajnu drage slike
zeca-patke: oblik ivota X as se pojavljuje kao sluajna antropoloka injenica,
as kao nuan uslov znaenja. U jednom getaltu mi postajemo svesni da nita ne
Moja dopuna Kripkeovog argumenta oslanja se na neke od ideja koje Straud nalazi u
Istraivanjima. Vidi Stroud 1965.
80

237

garantuje objektivnost znaenja osim naina na koji de facto ivimo i govorimo, u

drugom uviamo da ne moemo da zamislimo stvarnu alternativu naem obliku
ivota (Lear 1982: 386). Prema skeptikom realizmu, pojam oblik ivota
ponaa se kao transcendentalna kategorija u slabom smislu rei, budui da stav
(I) ukazuje na pozicioniranost govornih lica unutar kontigentnog oblika ivota X
kao uslov mogunosti znaenja. Na taj nain skeptiki realista istovremeno: a)
uva skeptiki uvid, poto porie tvrdnju da oblik ivota X nije sluajna injenica
ve jedini logiki mogu svet, i b) uva realistiki uvid, poto porie da stav (II)
izraava stvarnu mogunost koja relativizuje jeziku praksu unutar oblika ivota
X. Ako je to tano, onda on moe da precrta oblik ivota X iz (I):
(I) Antropoloka (socijalno-bioloka) injenica je da u obliku ivota X
upotrebljavamo + tako da se slaemo da: 68+57=125;
pa objektivnost znaenja + ostaje netaknuta.

238

7. Zakljuak
Od svog objavljivanja Kripkeova knjiga o Vitgentajnu izaziva oprene
reakcije. Snanu privlanost i uzbuenje kakvo sa sobom donosi novo i korenito
drugaije tumaenje velike i ve kanonizovane filozofije. I jo snaniju odbojnost,
ponekad i otvoreno neprijateljstvo s one strane principa blagonaklonosti,
svakako neuobiajno za ton ezoterin rasprave o dokazima za i protiv tvrdnje
da se uprkos nepobitnim dokazima protiv mi ipak razumemo, mada ne iz
razloga koje filozofi obino podrazumevaju. Ovu duboku podvojenost znatnim
delom objanjava to to Kripke-Vitgentajn u ruevinama ostavlja tradicionalnu
predstavu o prirodi razumevanja i znaenja, ija privlanost i danas okupira
filozofski zdrav razum; predstavu o tome da nam neto u glavi govori kako bi
trebalo da upotrebljavamo jezik, pri emu taj glas nije unutranji odjek nae
slobodne odluke, ve obavezujue uputstvo koje nam stie iz nekog nezavisnog
izvora znaenja. Opet, skeptiki napad ne bi u toj meri uzbudio duhove da ne
polazi od uobiajenih opaanja o svakodnevnom jeziku, koja svi smatramo
nespornim, da nije izveden sa najveom logikom strogou, i da ne zavrava
zapanjujuim zakljukom da injenica u iju nunost smo bili uvereni ve samim
tim to jezik postoji ne postoji.
Ipak, prema mom miljenju, glavni razlog pomenute podvojenosti ini
razoaravajui rasplet skeptike drame. Umesto otkria velike i do sada
nepoznate istine o jeziku, na kraju dobijamo iznenaujue tanko reenje,
sastavljeno od naizgled nezanimljivih truizama (kao to je to da se mi uglavnom
slaemo u jeziku) i dvosmislenih stavova, u koje lako mogu da se uitaju
izazovni i hrabri ali ve na prvi pogled sumnjivi odgovori na pitanje o prirodi
znaenja. Naalost, to se i dogodilo: zanemarujui brojna Kripkeova upozorenja
da skeptiko reenje nije jo jedna, dodue pomalo bizarna, teorija znaenja,
tumai su od njegovog Vitgentajna napravili proroka iracionalizma, koji
okvirne pojmove nae slike sveta smeta izvan domaaja razuma, u utorbu

239

mistinog oblika ivota, ili ih pak olako izruuje promenjivom sudu veinskog
miljenja. Odmah zatim, ti isti tumai izloili su Kripke-Vitgentajna baranoj
vatri kritika, gde posebno porazno deluju one proistekle iz razumljive
intepretatorske intuicije da upadljive slabosti skeptikog reenja svedoe o
brojnim samoprotivrenostima, neizbenim za raspravu koja prvo, sa svom
ozbiljnou, objavi da je ideja znaenja iezla, a zatim pokuava da nas uveri
kako, uprkos tome, moemo da nastavimo da govorimo kao i pre jer se, eto,
slaemo.
Kritiari, naravno, ne poriu da je Kripke-Vitgentajn svestan problema koji
nastaju sa priznanjem istine skepticizma, ali smatraju da je predloena antiskeptika strategija neodriva. U njihovim oima, skeptiko reenje predstavlja
kompromis sa skeptikom: Kripke-Vitgentajn prihvata skeptiki zakljuak pa
poputa kriterijume znaenja u semantikom diskursu, zamenjujui uslove
istinitosti uslovima opravdane upotrebe, zato da bi, zauzvrat, mogao da sauva
semantiki realizam u ostatku jezika. Sam Kripke primeuje da Vitgentajnovom
pristupu, usmerenom na prikazivanje svakodnevne upotrebe jezika, tekoe
stvara oigledna injenica da se pojmovi koji semantikom realisti slue za
objanjenje prirode znaenja pojavljuju i u uobiajenom govoru o znaenju.
Pitanje koje on sebi postavlja glasi: ako je skeptiki zakljuak taan pa injenica o
znaenju nema, zato mi onda u svakodnevnom jeziku tvrdimo da su reenice
koje govore o znaenju neijih rei istinite ili neistinite? Njegovo objanjenje je da
Vitgentajn shvata istinitosni predikat kao jeziko orue lieno uticaja na
znaenje stavova kojima se pripisuje odreena istinitosna vrednost, i da tako,
bez veih problema, polae raun za svakodnevnu upotrebu reenica kao to je
Istina je da Petar razume + kao sabiranje.
Na aljenje svojih pristalica, Kripke ovde staje, ostavljajui tako prostor za
primedbu da bez pravog odgovora ostaje pitanje o metafizikom poloaju
govora o znaenju u skeptikom reenju, od ijeg adekvatnog odreenja zavisi
uspeh skeptikog reenja. tavie, ini se da uvoenje deflacionog pojma istine

240

umnogome pogorava stvari, jer gorue pitanje sada postaje: ukoliko reenice
semantikog diskursa ipak imaju neke uslove istinitosti, ta ih onda razlikuje od
deklarativnih reenica iz drugih jezikih oblasti? Rasuujui na tom tragu, Pol
Bogosjan nalazi pogubnu slabost skeptikog reenja u njegovoj nemogunosti da
izdvoji govor o znaenju od ostatka jezika bez pojma istine kog se odrie istine
kao odnosa jezika i sveta. Problem je, zapravo, u sledeem: ukoliko Bogosjanova
rasprava o problemu istine u skeptikom reenju zaista dokazuje da KripkeVitgentajn ne moe da objasni razliku izmeu govora o znaenju i govora o
fizikom svetu, onda itava njegova anti-skeptika strategija, koja je zasnovana
na izdvajanju i reviziji skepticizmom zahvaenog semantikog diskursa, dolazi u
pitanje. Uzvraajui na Bogosjanovu razornu kritiku, retki branioci skeptikog
reenja tvrde da se obrt ka semantikom antirealizmu ogleda u nezavisnom
samo-odreenju kriterijuma znaenja u semantikom diskursu, te da skeptiko
reenje nita ne duguje semantikom realizmu i realistikom pojmu istine. Moja
analiza ove rasprave pokazala je da su obe strane u pravu, samo ne iz razloga iz
kojih misle da su u pravu.
Tano je, naime, da deflacionizam nije prepreka skeptikom reenju, ali ne
zato to omoguava Kripke-Vitgentajnu da ublai i preobrazi skeptiki
zakljuak u drugaije objanjenje razlike izmeu reenica koje imaju i onih koje
nemaju uslove istinitosti, ve zato to mu omoguava da tu razliku odbaci. On je,
dakle, vaan za skeptiko reenje zato to, budui da ne sadri nikakvu
pretpostavku o odnosu jezika i sveta, oslobaa Kripke-Vitgentajna od obaveze
da zasnuje novu ideju znaenja na nekom shvatanju istine i uslova istinitosti.
Tano je, takoe, i to da nema skeptikog reenja bez pojma istine kao odnosa
jezika i sveta. Naime, ukoliko je deflacioni pojam istine jedini u igri, onda ne
samo da je sporna strategija skeptikog reenja, ve je ono osujeeno od samog
poetka, zato to deflacioni pojam istine izjednaava uslove opravdane upotrebe
i uslove istinitosti i time brie razliku izmeu skeptikog zakljuka i skeptikog
paradoksa. Meutim, sagledana zajedno sa tezom o nezavisnosti skeptikih

241

kriterijuma znaenja od uslova istinitosti, Bogosjanova poenta upuuje, umesto

na neodrivost skeptikog reenja, na neto sasvim drugo: na to da razlika
izmeu uslova opravdane upotrebe i uslova istinitosti ne moe da bude razlika
izmeu semantikog diskursa i ostatka jezika u skeptikom reenju, ve jedino
razlika izmeu semantikog realizma i skeptikog reenja.
Uzimajui to u obzir, ja sam konanu odbranu skeptikog reenja od
Bogosjanove

optube

za

samoprotivrenost

predstavio

ovako:

ukoliko

pretpostavimo da je semantiki realizam teorija koja istinito predstavlja injenice

o znaenju, i ukoliko pretpostavimo pojam istine kao odnosa jezika i sveta,
prinueni smo da prihvatimo zakljuak da ne postoje istine i injenice o
znaenju reenica o znaenju, samim tim i paradoksalan stav da znaenje ne
postoji. Sve tekoe uklapanja istine skepticizma u unutranju strukturu
skeptikog reenja pomou teorijskih sredstava koja nam na raspolaganju
ostavlja deflacioni pojma istine ine dodatne razloge da se odbaci teorija koja
objanjava znaenje pomou uslova istinitosti. Drugim reima, uvoenje
deflacionizma radi objanjenja pred-teorijskog ili nevinog realizma, koji
nesporno karakterie svakodnevan govor o znaenju, otvara teko pitanje
metafizikog statusa semantikog diskursa jedino pod pretpostavkom da i posle
skeptikog zakljuka kriterijumi semantikog realizma ostaju na snazi u ostatku
jezika. Poto deflacionizam, na svoj nain, podriva tu pretpostavku, nema
razloga da se skeptiko reenje razume kao komprimis sa skeptikom. Ovaj uvid
imao je odluujui znaaj za moje tumaenje Kripke-Vitgentajnove pozicije.
Prema standardnoj intepretaciji, skeptiki zakljuak predstavlja izraz
selektivnog metafizikog skepticizma u pogledu injenica o znaenju neijih rei,
dok je skeptikog reenje izraz semantikog antirealizma. Jedno sledi iz drugog:
poto injenice o znaenju ne postoje, deklarativne reenice semantikog
diskursa ne opisuju injenice i eo ipso nemaju znaenje zahvajujui uslovima
istinitosti. Umesto toga, one izraavaju nesaznajni odnos slaganja nekog
govornog lica sa sagovornikovom upotrebom odreene rei, za razliku od

242

ostalih deklarativnih reenica, koje znaenje poseduju zahvaljujui uslovima

istinitosti i opisuju odgovarajue injenice. Ipak, moja analiza odnosa izmeu
deflacionog pojma istine i semantikog antirealizma upuuje na korenito
drugaije razumevanje anti-skeptike strategije. Na osnovu tekstualnih potvrda
iz Kripkeove rasprave i na osnovu Vilsonovog tumaenja skeptikog argumenta,
zakljuio sam da skeptiki argument, umesto revizije metafizikog statusa
govora o znaenju, zahteva reviziju kriterijuma znaenja u itavom jeziku.
Kripke-Vitgentajn odbacuje semantiki realizam u celini, zato to pretpostavka
da znaenje neke reenice zavisi od odgovarajuih uslova istinitosti vodi od
skeptikog zakljuka do skeptikog paradoksa. Ukratko, dok vladajue
tumaenje glasi: a) znaenje je veza izmeu neke reenice i odgovarajue
injenice, b) nijedna injenica o govornom licu ne moe utvrdi koje stanje stvari
ono opisuje pomou neke reenice, c) znaenje ne postoji, d) reenice koje govore
o znaenju neijih rei ne opisuju injenicu o tome u kom znaenju neko govorno
lice upotrebljava odreene rei, ve izraavaju odnos slaganja ili neslaganja
izmeu tog govornog lica i njegovih sagovornika; ja sam pokuao da pokaem: i)
znaenje je veza izmeu neke reenice i odgovarajue injenice; ii) nijedna
injenica o govornom licu ne moe utvrdi koje stanje stvari ono opisuje pomou
neke reenice; iii) znaenje ne postoji; iv) poto znaenje postoji, ono ne moe da
bude odreeno vezom izmeu neke reenice i odgovarajue injenice, v)
znaenje je uloga koju neka re ima u ivotima ljudi koji je upotrebljavaju.
Kljuna prednost ponuene interpretacije je u tome to uspeno zaustavlja
skeptiki napad na skeptiko reenje. Naime, drugi krak optube za
samoprotivrenost ini primedba da ni samo skeptiko reenje ne moe da odoli
razornoj moi skeptikog argumenta. Jer, ukoliko se znaenje reenica koje
govore o znaenju Petrovih rei iscrpljuje u njegovom slaganju ili neslaganju sa
jezikom zajednicom, onda nije jasno zato bi injenice o tome da li je Petar
upotrebio re pas kao i ostali lanovi jezike zajednice bile otpornije na
skeptiki argument od injenica o tome kako je Petar razumeo re pas u

243

prolosti. Sa druge strane, u sluaju da one jesu otpornije, imali bismo posla sa
direktnim a ne skeptikim reenjem. Meutim, Kripke na vie mesta izriito
tvrdi da skeptiko reenje nije socijalna metafizika znaenja, koja vanjezike
entitete

zamenjuje

unutarjezikim

injenicama

usvojenim

obrascima

zajednikog jezikog ponaanja. Jer, osim metafizike, on odbacuje i realistiku

epistemologiju razumevanja. tavie, neposredan cilj skeptikog napada jeste
sam in povezivanja jezika sa nekim nezavisnim izvorom znaenja bilo kog
metafizikog porekla, odnosno njegova pretpostavka u vidu neke subjektivne
injenice koja moe u celosti da predoi odreenom pojedincu sadraj bilo koje
objektivne semantike veze. Budui da sve raspoloive injenice koje bi mogle da
utvrde znaenje date rei za neko govorno lice moraju prethodno i same da
budu protumaene, pokuaj takvog opravdanja jezika ili vodi beskonanom
regresu tumaenja ili pretpostavlja ono to nastoji da objasni.
Za razliku od standardne, nova intepretacija tvrdi da je skeptiki argument
reductio ad absurdum dokaz protiv filozofskog tumaenja zdravorazumske
predstave o metafizikom osnovu normativnosti i objektivnosti znaenja via
njegovih epistemolokih implikacija. Otuda sledi da je skeptiko reenje otporno na
skeptiki argument zbog toga to se ono tie vrste opravdanja, a ne vrste injenica
koje mogu da poslue kao metafiziko opravdanje. Kripke-Vitgentajn odbacuje
ideju o nekom nezavisnom izvoru znaenja, samim tim i obavezu da objasni
njegov

uticaj

na

jeziko

ponaanje

utemeljujui

ga

epistemoloki

transparentnim injenicama o govornom licu. Skeptikim reenjem vlada

antifundacionalistiki uvid da je pogreno tragati za nezavisnim osnovom jezika
koji dokazuje da nae rei zaista znae to to nam one de facto znae, zato to
takvog osnova nema: nema dubljeg objanjenja za jezik kao jednu od osnovnih
injenica ljudskog ivota.
Shodno reenom, skeptiko reenje podrazumeva promenu svih teorijskih
sastojaka semantikog realizma: umesto semantike, skeptiko reenje zastupa
intersubjektivnu koncepciju normativnosti, umesto klasinog skeptiki realizam,

244

a umesto semantikog individualizma intersubjektivnost. Prvo, dok semantiki

realista smatra da se normativnost znaenja ili sleenje jezikih pravila ogleda u
vezi izmeu mentalnih stanja nekog govornog lica i njegovih jezikih postupaka,
zastupnik intersubjektivne koncepcije normativnosti smatra da je u pitanju
odnos izmeu govornih lica ukljuenih u zajedniku praksu pripisivanja
znaenja svojim i tuim jezikim postupcima. To znai da razlika izmeu
ispravnog i neispravnog nije primenjiva na jezike postupke izdvojenog
pojedinca, zato to ona zavisi od mogunosti da pojedinac uporedi svoje jezike
postupke sa tuim, da ih ispravi, obrazloi i opravda u sluaju sagovornikovog
neslaganja. Pored pripadnosti zajednici, ova mogunost pretpostavlja i to da se
govorna lica uglavnom slau u upotrebi rei, odnosno u obliku ivota. Pojam
oblik ivota oznaava celovitu usklaenost u slepom ponaanju govornih
lica usidrenih u zajedniko prirodno i kulturno naslee, iji sutinski deo i
najvii izraz ini slaganje u jeziku.
Uloga ovog slaganja okvirna je a ne konstitutivna: da rei uopte neto
znae zavisi od slaganja u primitivnim odgovorima, ali ono ne odreuje ta rei
znae. Oblik ivota ne govori o poslednjem osnovu znaenja svih jezikih
postupaka, ve ukazuje na granicu do koje pitanje osnovanosti pojedinog
postupka moe smisleno da se postavi. Iz toga proizlazi da sleenje jezikih
pravila ne moemo da svedemo na postojeu upotrebu rei zato to ono jeste
postojea upotreba rei: injenica da je jezik normativan pokazuje se u tome to
mi ne prihvatamo neslaganje u vezi znaenja pojedinih jezikih postupaka, kao i
u naoj uobiajenoj praksi da meusobnim ispravljanjem, obrazlaganjem i
opravdavanjem pojedinih jezikih postupaka uglavnom uspeno usklaujemo
jeziko ponaanje. To ponaanje nije podlono dubljem utemeljenju u
normativnim injenicama bilo koje vrste: ono je proizvod uenja, a ne shvatanja i
tumaenja jezikog pravila. Nae razumevanje neke rei ogleda se u tome to
njenu nauenu upotrebu prihvatamo kao prirodnu i neizbenu, i u tome to je u

245

konkretnim okolnostima opravdavamo pomou primera i objanjenja koje smo

dobili tokom uenja.
Drugo, iako skeptiki zakljuak porie da postoje injenice koje utvruju
znaenje neijih rei nezavisno od bilo ije jezike prakse, skeptiko reenje je
oblik realizma, zato to Kripke-Vitgentajn smatra da reenice koje govore o
znaenju neijih rei opisuju injenice i da pri tome nisu u bilo kom filozofski
relevantnom smislu podreene opisnim reenicama iz drugih jezikih oblasti. Sa
promenom vrste opravdanja jezika, menja se i odnos izmeu opravdanja i
opisnog statusa deklarativnih reenica iz odreene oblasti jezika: umesto iz
slaganja sa nezavisnim injenicama u svetu, obeleja istinitosti i objektivnosti
potiu iz uslova opravdane upotrebe u datoj jezikoj igri. Tako injenice o
znaenju neije upotrebe + i injenice o znaenju + uopte mogu da postoje
pod uslovom da govorno lice koje upotrebljava + pripada jezikoj zajednici iji
lanovi se slau u slepim odgovorima na pitanja o zbiru. One izraavaju
odnos tog govornog lica prema sagovornicima ukljuenim u zajedniku
upotrebu +, ali ne objanjavaju ni njegovo ni jeziko ponaanje zajednice. U
sadejstvu sa deflacionim pojmom istine, Kripke-Vitgentajnovo pribegavanje
uslovima opravdane upotrebe vodi antiredukcionistikom shvatanju injenica o
znaenju, koje odgovara nevinom realizmu svakodnevnog govora o znaenju.
Utisak da to gledite ukida razliku izmeu onoga to se govornim licima ini i
onoga to jeste objektivno i istinito pogrean je zato to potie od odbaene
predstave o nunim pretpostavkama znaenja. Skromna pouka skeptikog
realizma je da sve razlike do kojih je semantikom realisti stalo moraju da se
povuku u jeziku, jer mi ne raspolaemo drugim nainom da pristupimo svetu.
Prema tome, ukoliko jezika pravila uistinu jesu izraz naina na koji mi de facto
ivimo i govorimo, govor o istinitosti, injeninosti i objektivnosti ima smisla
samo sub specie humanitas.
Da svaki pojedinac ima pravo na tvrdnje o znaenju sopstvenih jezikih
postupaka i obavezu da to pravo brani pred jednakim pravom drugih da se ne

246

sloe i da zahtevaju obrazloenje, da su takvi sporovi retkost i da se mi

uglavnom slaemo postupajui onako kako smo naueni, da je svrha jezike igre
sa semantikim pojmovima uobliavanje i odravanje meusobnih odnosa u
svakodnevnom ivotu; sve to znai da je razumevanje skup postupaka,
sklonosti, iskustava i oblika ponaanja koje objedinjuje samo jezik i nita vie. To
znai i da jezik ne moe da se svede na neto drugo ili da se neim opravda.
Zbog toga konanost opravdanja ne otkriva ni neopravdanost jezika ni njegovu
ukorenjenost u pred-jezikom saznanju o semantikom neto vie, koje
navodno izmie domaaju svakodnevnog govora budui da poseduje drugaiji
metafiziki kvalitet od poznatih fiziki i mentalnih injenica. Naprotiv, ona
otkriva granice u jeziku na koje naleemo kada u sagovornikovom zahtevu da
opravdamo neki svoj jeziki postupak tako to emo navesti neto vie od
onoga to inae vai kao opravdanje a skeptiki izazov se na kraju, kada ga
posmatramo iz ugla skeptikog reenja, pokazuje kao jedan takav zahtev ne
moemo da prepoznamo inteligibilan sadraj. Susret sa tim unutranjim
granicama jezika omoguava nam uvid u istinu skepticizma, koju Stenli Kavel,
jedini filozof saglasan sa Kripkeom da Vitgentajnov skepticizam u pogledu
mogunosti sleenja jezikih pravila otkriva neto sutinski vano o naem
jeziku, opisuje na sledei nain:
To to u celini uspevamo [da se razumemo] stvar je zajednikih puteva
interesa i oseanja, naina na koji reagujemo, [zajednikog] smisla za
humor i za znaajno i za ispunjenje, za ono to je neuveno, za ono to je
slino i za ono ta je drugaije, ta je prekor, ta oprotaj, kada je neka
reenica tvrdnja, kada poziv, kada objanjenje celog vrtloga ivota koji
Vitgentajn zove oblik ivota. Ljudski jezik i aktivnost, razboritost i
zajednica, ne poivaju ni na emu vie, ali ni manje, od ovoga. Ta je vizija
koliko jednostavna toliko i teka, a koliko je teka toliko je...zastraujua
(Cavell, 1962: 74).

247

Kripke-Vitgentajn nam pomae da dignemo glavu iznad povrine jezika taman

koliko je potrebno da uvidimo da na mestu metafizikog osnova znaenja nema
niega vie osim razliitih obeleja naeg svakodnevne upotrebe jezika, koja bi
bila meusobno nespojiva i neobjanjiva kada bi u jeziku kojim sluajem uistinu
postojalo neto vie od njegove svakodnevne upotrebe. Ovako motivisano
nepoverenje prema mogunosti objanjenja jezika predstavlja paradigmatski
izraz onoga to Jako Hintika zove koncepcijom jezika kao univerzalnog
medijuma. Ako je Hintika u pravu kada u tekstu Ko e ubiti analitiku
filozofiju? (Hintikka 1998) kae da se uzok krize savremene analitike filozofije
nalazi u irenju uticaja stanovita ove vrste, ako e analitiku filozofiju ubiti
odustajanje od odgovora na pitanje ta je to jezik, onda Kripke-Vitgentajn
svakako stoji u prvom redu krivaca. Sa druge strane, ako su u pravu Hintikini
neistomiljenici, koji, kao Hilari Patnam (Hilary Putnam 1998), tvrde da kritika
svakog pokuaja da se utvrdi postojanje nekakve stabilne i autonomne
normativne strukture ljudskog jezika predstavlja uslov oporavka i najvaniji
zadatak dananje analitike filozofije jezika, onda Kripke-Vitgentajn stoji kao
jedan od njenih najviih svetionika.

248

Literatura:
Ahmed, A. (2007). Saul Kripke. London: Continuum.
Ahmed, A. (2010). Wittgenstein's Philosophical Investigations: A reader's guide.
London: Bloomsbury Academic.
Aldrich, V. (1987). Kripke on Wittgenstein on regulation. Philosophy, 62, 375-384.
Anscombe, G. E. M. (1985). Review of Kripke, Wittgenstein on rules and private
language. Ethics, 95, 342-352.
Armour-Garb, B., & Beall, J.C. (2005). Deflationism: The basics. u B. ArmourGarb & J.C. Beall (ur.), Deflationary truth (str. 1-29). Chicago: Open Court.
Ayer, A. J. (1986). Ludwig Wittgenstein. London: Penguin.
Ayer, A. J., & Reese, R. (1954). Symposium: Can there be a private language?.
Proceedings of the Aristotelian Society, 28, 63-94.
Baker, G., & Hacker, P (1984). Scepticism, rules and language. Oxford: Blackwell.
Bakhurst, D. (1995). Wittgenstein and Social Being. u D. Bakhurst & C.
Sypnowich (ur.), The Social Self (str. 30-46). London: Sage.
Barkli, D. (1977). Rasprava o principima ljudskog saznanja. Beograd: BIGZ.
Bar-On, D., & Simmons, K. (2006). Deflationism. u E. Lepore & B. C. Smith (ur.),
The Oxford handbook of philosophy of language (str. 607-631). Oxford: Oxford
University Press.
Barry, D. (1996). Forms of life and following rules: A Wittgensteinian defence of
relativism. Boston: Brill.
Blackburn, S. (1984a). The individual strikes back. Synthese, 58, 281-302.
Blackburn, S. (1984b). Spreading the Word. Oxford: Oxford University Press.
Blackburn, S. (1993a). Essays on quasi-realism. Oxford: Oxford University Press.
Blackburn, S. (1993b). Review of Paul Johnston, Wittgenstein and moral philosophy.
Ethics, 103, 588-590.

249

Blackburn, S. (1993c). Wittgenstein and minimalism. u B. Garrett & K. Mulligan

(ur.), Themes from Wittgenstein (str. 1-14). Anu Working Papers in Philosophy 4,
Cannbera.
Blackburn, S. (1998). Wittgenstein, Wright, Rorty, minimalism. Mind, 107, 157181.
Blackburn, S. (2005). Truth: A guide. Oxford: Oxford University Press.
Blackburn, S. (2006). The semantics of non-factualism, non-cognitivism, and
quasi-realism, u M. Devitt & R. Hanley (ur.), The Blackwell guide to the philosophy
of language (str. 244-251), Oxford: Blackwell.
Blackburn, S. (2010). Wittgensteins irrealism. u Practical tortoise raising: and other
philosophical essays (str. 200-220). Oxford: Oxford University Press. (Pretampano
iz Wittgenstein: Eine Neubewertung, str. 13-26, L. Brandl & R. Haller (ur.), 1990,
Vienna: Hoelder-Pickler Tempsky).
Bloor, D. (1997). Wittgenstein, rules and institutions. London: Routledge.
Boghossian, P. (1989). The rule-following considerations. Mind, 98, 507-549.
Boghossian, P. (1990a). The status of content. Philosophical Review, 99, 157-184.
Boghossian, P. (1990b). The status of content revisited. Pacific Philosophical
Quarterly, 71, 264-278.
Boghossian, P. (1993). Sense, reference and rule-following. Philosophical Issues, 4,
135-141.
Boghossian, P. (2005). Is meaning normative?. u C. Nimtz & A. Beckermann
(ur.)., Philosophie und/als Wissenschaft: Hauptvortrge und Kolloquiumsbeitrge zu
GAP.5; Fnfter Internationaler Kongress der Gesellschaft fr Analytische Philosophie,
Bielefeld, 22-26. September 2003 = Philosophy - Science - Scientific Philosophy.
Perspektiven der Analytischen Philosophie (str. 205-218). Paderborn: Mentis.
Brandom, R. (1994). Making it explicit: reasoning, representing, & discursive
commitment. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Burge, T. (1979). Individualism and the mental. Midwest Studies in Philosophy, 4,
73-122.

250

Burgess, A. (2010). How to reconcile deflationism and nonfactualism. Nous, 44,

433-450.
Burgess, A., & Burgess, J. (2011). Truth. Princeton: Princeton University Press.
Burgess, J. (2012). Kripke. Cambridge: Polity Press.
Byrne, A. (1996). On misinterpreting Kripke's Wittgenstein, Philosophy and
Phenomenological Research, 56, 339-43.
Cavell, S. (1962). The availability of Wittgenstein's later philosophy. Philosophical
Review, 71, 67-93.
Cavell, S. (1990). Conditions handsome and unhandsome: The constitution of
Emersonian perfectonism. Chicago: University of Chicago Press.
Cayford, J. C. (1996). The radical reading of Wittgenstein: Wisdom, Cavell, Kripke, and
Bloor as a school of Wittgenstein readers. (Neobjavljena doktorska disertacija).
Northwestern University: Chicago.
Cheng, K. (2009). Semantic dispositionalism, idealization, and ceteris paribus
clauses. Minds and Machines, 19, 407-419.
Chrisman, M. (2011). Ethical expressivism. u C. Miller (ur.), The Continuum
companion to ethics, str. 29-55, London: Continuum,
Coates, P. (1997). Meaning, mistake, and miscalculation. Minds and Machines, 7,
171-197.
Collins, A. (1992). On the paradox that Kripke finds in Wittgenstein. The
Wittgenstein Legacy: Midwest Studies in Philosophy, 17, 74-88.
Conant, J. (2012). Two varieties of scepticism. u J. Conant & G. Abel (ur.),
Rethinking epistemology: Volume 2 (str. 1-74). Berlin: Walter de Gruyter.
Connelly, J. (2012). Meaning is normative: A response to Hattiangadi. Acta
Analytica, 27, 55-71.
Craig, E. (1985). Review of Baker and Hacker (1984). Philosophical Quarterly. 35,
212-214.
Darwall, S., Gibbard, A., & Railton, P. (1992). Toward fin de sicle ethics: Some
trends. Philosophical Review, 101, 115-189.

251

Davies, D. (1998). How sceptical is Kripke's 'sceptical solution'?. Philsophia, 26,

119-140.
Devitt, M. (1990). Transcendentalism about contetent. Pacific Philosophical
Quartely, 71, 247-263.
Devitt, M., & Rey, G. (1991). Transcending transcendentalism: a response to
Boghossian. Pacific Philosophical Quartely, 72, 87-100.
Diamond, C. (1983). Review of Kripke (1982). Philosophical Books, 24, 96-98.
Diamond, C. (1989). Rules: Looking in the right place. u D. Z. Phillips & P.
Winch (ur.), Wittgenstein: attention to particulars (str. 12-34). Basingstoke:
Macmillan.
Dillard, P. (1996). Radical anti-deflationism. Philosophy and Phenomenological
Research, 56, 173-181.
Divers, J., & Miller, A. (1994). Why expressivists about value should not love
minimalism about truth. Analysis, 54, 12-19.
Divers, J., & Miller, A. (1995). Platitudes and attitudes: a minimalist conception
of belief. Analysis, 55, 37-44.
Dreier, J. (2004). Meta-ethics and the problem of creeping
minimalism. Philosophical Perspectives, 18, 23-44.
Dummet, M. (1959). Wittgenstein's philosophy of mathematics. Philosophical
Review, 68, 324-348.
Dwyer, P. (1989). Freedom and rule-following in Wittgenstein and Sartre.
Philosophy and Phenomenological Research, 50, 49-68.
Ebbs, G. (1997). Rule-following and realism. Cambridge, Mass.: Harvard
University Press.
Edwards, J. (1994). Debates about realism transposed to a new key. Mind, 103,
59-72.
Esfeld, M. (2001). Holism in philosophy of mind and philosophy of physics. Dordrecht:
Kluwer.

252

Feldman, F. (1986). Critical notice of Kripke, Wittgenstein on rules and private

language. Philosophy and Phenomenological Research, 46, 683-687.
Fennell, J. (2013). The meaning of meaning is normative. Philosophical
Investigations, 36, 56-78.
Fitch, G.W. (2004). Saul Kripke. Chesham: Acumen.
Fodor, J. (1990). A theory of content and other essays. Cambridge, Mass.: MIT Press.
Gampel, E. H. (1997). The normativity of meaning. Philosophical Studies, 86, 221242.
Garver, N. (1994). This complicated form of life: Essays on Wittgenstein.
Chicago: Open Court.
Gauker, C. (1995). A new skeptical solution. Acta Analytica, 113, 113-129.
Gellner, E. (1984). The gospel according to Saint Ludwig: Review of Saul Kripke,
Wittgenstein on rules and private language. The American Scholar, 53, 243-258.
Gellner, E. (1987). Sentiments and sentences. The New Republic, 196, 34-38.
Gibbard, A. (2003). Thinking how to live. Cambridge, Mass.: Harvard University
Press.
Gibson, R. (1995). A note on Boghossian's master argument. Philosophical Issues,
6, 222-226.
Ginet, C. (1992). The dispositionalist solution to Wittgensteins problem about
understanding a rule: Answering Kripkes objections. The Wittgenstein Legacy:
Midwest Studies in Philosophy, 17, 53-73.
Glock, H. J. (2005). The normativity of meaning made simple. u C. Nimtz & A.
Beckermann (ur.)., Philosophie und/als Wissenschaft: Hauptvortrge und
Kolloquiumsbeitrge zu GAP.5; Fnfter Internationaler Kongress der Gesellschaft fr
Analytische Philosophie, Bielefeld, 22-26. September 2003 = Philosophy - Science Scientific Philosophy. Perspektiven der Analytischen Philosophie. (str. 219-241).
Paderborn: Mentis.
Gler, K. (1999). Sense and prescriptivity. Acta Analytica, 14, 111-128.

253

Gler, K., & Wikforss, A. (2007). Against normativity again: Reply to Whiting.
Neobjavljeni rukopis. Pristupljeno 12.4.2014, sa
http://www2.philosophy.su.se/gluer-pagin/WhitingReply.pdf.
Goldfarb, W. (1985). Kripke on Wittgenstein on rules. Journal of Philosophy, 82,
471-488.
Gustafsson, M. (2000). Entangled sense: An inquiry into the philosophical significance
of meaning and rules. Uppsala: Uppsala University.
Gustafsson, M. (2004). The rule-follower and his community: Remarks on an
apparent tension in Wittgenstein's discussions of rule-following. Language
Sciences, 26, 125-145.
Haddock, A. (2012). Meaning, justification, and primitive normativity.
Aristotelian Society Supplementary, 86, 147-174.
Hale, B. (1997). Rule-following, objectivity and meaning. u B. Hale & C. Wright
(ur.), A Companion to the philosophy of language (str. 369-96). Oxford: Blackwell.
Hanfling, O. (1985). Was Wittgenstein a sceptic?. Philosophical Investigations, 8, 116.
Hattiangadi, A. (2007). Oughts and thoughts. Oxford, New York: Oxford
University Press.
Haukioja, J. (2002). Soames and Zalabardo on Kripke's Wittgenstein. Grazer
Philosophische Studien, 64, 157-173.
Heal, J. (1985). Review of Baker and Hacker (1984). Mind, 94, 307-310.
Heal, J. (1986). Review: Wittgenstein, Kripke and meaning. Philosophical
Quarterly, 36, 412-419.
Hintikka, J. (1998). Who is about to kill analytic philosophy?. u A. Biletzki & A.
Matar (ur.), The story of analytic philosophy: Plot and heroes (str. 253-269). London,
New York: Routledge.
Hjum, D. (1983). Rasprava o ljudskoj prirodi. Sarajevo: Veselin Maslea.
Hoffman, P. (1985). Kripke on private language, Philosophical Studies, 47, 23-28.

254

Hohwy, J. (2003). A reduction of Kripke-Wittgenstein's objections to

dispositionalism about meaning. Minds and Machines, 13, 257-268.
Holton, R. (2000). Minimalism and truth-value gaps. Philosophical Studies, 97,
137-168.
Horwich, P. (1984). Critical notice: Saul Kripke: Wittgenstein on rules and private
language. Philosophy of Science, 51, 163-171.
Horwich, P. (1990). Wittgenstein and Kripke on the nature of meaning. Mind and
Language, 5, 105-121.
Horwich, P. (1995). Meaning, use and truth: On whether a use-theory of meaning
is precluded by the requirement that whatever constitutes the meaning of a
predicate be capable of determining the set of things of which the predicate is
true and to which it ought to be applied. Mind, 104, 355-368.
Horwich, P. (1998). Meaning. Oxford: Clarendon Press.
Horwich, P. (2013). Wittgenstein's meta-philosophy. Oxford: Oxford University
Press.
Jackson, F., Oppy, G., & Smith, M. (1994). Minimalism and truth aptness, Mind,
103, 287-302.
Katz, J. (1990). The metaphysics of meaning. Cambridge, MA: MIT Press.
Khlentzos, D. (2004). Naturalistic realism and the antirealist challenge. Cambridge,
Mass: MIT Press.
Knorpp, W. (2015). Communalism, correction and nihilistic solitary rulefollowing arguments. u M. Araszkiewicz, P. Bana, T. Gizbert-Studnicki & K.
Peszka (ur.), Problems of normativity, rules and rule-following (str. 31-46).
Schwitzerland: Springer International Publishing.
Koethe, J. (1997). The continuity of Wittgenstein's thought. Ithaca: Cornell
University Press.
Kowalenko, R. (2009). How (not) to think about idealisation and ceteris paribus laws. Synthese, 167, 183-201.

255

Kraft, T. (2010). Kripkes Wittgensteins skeptische Lsung und die Metaphysik

des Meinens. u M. Grajner & A. Rami (ur.), Wahrheit, Bedeutung, Existenz (str.
125-180). Heusenstamm bei Frankfurt: Ontos.
Kraut, R. (1990). Varieties of pragmatism. Mind, 99, 157-183.
Kraut, R. (1993). Robust deflationism. The Philosophical Review, 102, 247-263.
Kremer, M. (2000). Wilson on Kripke's Wittgenstein. Philosophy and
Phenomenological Research, 60, 571-584.
Kripke, S. (1982). Wittgenstein, rules and private language. Cambridge, Mass.:
Harvard University Press.
Kusch, M. (2004). Rule-scepticism and the sociology of scientific knowledge.
Social Studies of Science, 34, 571-592.
Kusch, M. (2006). A sceptical guide to meaning: Defending Kripke's Wittgenstein.
Chesham: Acumen.
Kusch, M. (2007). Rule skepticism: Searle's criticism of Kripke's Wittgenstein.
u S. L. Tsohatzidis (ur.), John Searle's Philosophy of Language: Force, Meaning, and
Mind. Cambridge: Cambridge University Press.
Kutschera, F. (1991). Kripke's doubts about meaning. u G. Dorn & G. Schurz
(ur.), Advances in scientific philosophy - Essays in honour of Paul Weingartner on the
occasion in the 60th anniversary of his birthday (str. 367-78). Amsterdam: Rodopi.
Lear, J. (1982). Leaving the world alone. Journal of Philosophy, 79, 382-403.
Legg, C. (2003). This is simply what i do. Philosophy and Phenomenological
Research, 66, 58-80.
Lewis, D. (1991). Psychophysical and theoretical identications. u D.M.
Rosenthal (ur.), The Nature of Mind (str. 204-210). Oxford: Oxford University
Press.
Loar, B. (1985). Review of Kripke, Wittgenstein on rules and private language. Nos,
19, 273-280.
Lovibond, S. (1983). Realism and imagination in ethics. Oxford: Blackwell.
Lynch, M. (2009). Truth as one and many. Oxford: Clarendon Press.

256

Macarthur, D., & Price, H. (2007). Pragmatism, quasi-realism and the global
challenge. u C. Misak (ur.), The new pragmatists (str. 91-120). Oxford: Oxford
University Press.
Malcolm, N. (1986). Nothing is hidden. Oxford: Blackwell.
Martin, C. B., & Heil, J. (1998). Rules and powers. Philosophical Perspectives, 12,
283-312.
McDowell, J. (1981). Anti-realism and the epistemology of understanding. u H.
Parret & J. Bouveresse (ur.), Meaning and Understanding (str. 225-248). Berlin:
Walter de Gruyter.
McDowell, J. (1998). Meaning and intentionality in Wittgensteins later
philosophy. u Mind, value, and reality, str. 263-278, Cambridge, Mass.: Harvard
University Press. (Pretampano iz The Wittgenstein Legacy: Midwest Studies in
Philosophy, 17 (1992), 40-52).
McDowell, J. (1998). Wittgenstein on following a rule. u Mind, value, and reality,
str. 221-262. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. (Pretampano iz
Synthese, 58 (1984), 325-364).
McGinn, C. (1984). Wittgenstein on meaning. Oxford: Basil Blackwell.
McKinlay, A. (1991). Agreement and normativity. u K. Puhl (ur.), Meaning
scepticism (str. 189-217). Berlin: Walter de Gruyter.
Millar, A. (2002). The normativity of meaning. u A. OHear (ur.), Logic, thought
and language. (str. 57-73). Cambridge: Cambridge University Press.
Millar, A. (2004). Understanding people: Normativity and rationalizing explanation.
Oxford: Oxford University Press.
Miller, A. (1997). Boghossian on reductive dispositionalism: The case
strengthened. Mind & Language, 12, 1-10.
Miller, A. (2000). Horwich, meaning and Kripkes Wittgenstein. Philosophical
Quarterly, 50, 161-174.
Miller, A. (2002). Introduction. u A. Miller & C. Wright (ur.), Rule-following and
meaning (str. 1-16). Chesham: Acumen Publishing

257

Miller, A. (2003). Does belief holism show that reductive dispositionalism

about content could not be true?. Supplement to the Proceedings of the Aristotelian
Society 77, 73-90.
Miller, A. (2007). Philosophy of language. (2nd ed.) London: Routledge.
Miller, A. (2010). Kripke's Wittgenstein, factualism and meaning. u D. Whiting
(ur.), The Later Wittgenstein on Language (str. 167-190). London: Palgrave
Macmillan.
Miller, A. (2011). Rule-following skepticism. u S. Bernecker & D. Pritchard (ur.),
The Routledge Companion to Epistemology (str. 454-463). London: Routledge.
Miller, A. (2012) Semantic realism and the argument from motivational
internalism. u R. Schantz (ur.), Prospects for meaning (str. 345-361). Berlin: Walter
De Gruyter.
Miller, A., & Wright, C. (ur.) (2002). Rule-following and meaning.
Chesham: Acumen Publishing.
Millikan, R. (1984). Language, thought and other biological categories. Cambridge,
MA: MIT Press.
Millikan, R. (1990). Truth, rules, hoverflies, and the Kripke-Wittgenstein
paradox. Philosophical Review, 99, 323-353.
O'Leary-Hawthorne, J., & Price, H. (1996). How to stand up for non-cognitivists.
Australasian Journal of Philosophy, 74, 275-292.
Peacocke, C. (1984). Wittgenstein on rules and private language by Saul. A. Kripke.
The Philosophical Review, 93, 263-271.
Peacocke, C. (1999). Content and norms in a natural word. u A study of concepts
(str. 125-146), Cambridge, Mass.: MIT Press. (Pretampano iz Information,
semantics, and epistemology, str. 57-76, E. Villanueva, ur., 1990, Oxford: Blackwell).
Poslajko, K. (2015). Knowing way to much: A case agains semantic
phenomenology. u M. Araszkiewicz, P. Bana, T. Gizbert-Studnicki & K. Peszka
(ur.), Problems of normativity, rules and rule-following (str. 47-55). Schwitzerland:
Springer International Publishing.

258

Preti, C. (2002). Normativity and meaning: Kripkes skeptical paradox

reconsidered. The Philosophical Forum, 33, 39-62.
Puhl, K. (1991). Introuduction. u K. Puhl (ur.), Meaning scepticism (str. 1-13).
Berlin: Walter de Gruyter.
Puhl, K. (ur.). (1991). Meaning scepticism. Berlin: Walter de Gruyter.
Putnam, H. (1998). Kripkean realism and Wittgensteins realism. u A. Biletzki &
A. Matar (ur.), The story of analytic philosophy: Plot and heroes (str. 241-252).
London, New York: Routledge.
Quine, W. (1960). Word and Object. Cambridge, Mass.: M.I.T. Press.
Quine, W. (1969). Ontological Relativity and Other Essays. New York and London:
Columbia University Press.
Quine, W. (1986). The philosophy of logic. Cambridge, Mass.: Harvard University
Press.
Rorti, R. (1992). Konsekvence pragmatizma. Beograd. Nolit.
Rosen, G. (2001). Brandom on modality, normativity and intentionality.
Philosophy and Phenomenological Research, 63, 611-623.
Sartorelli, J. (1991). McGinn on concept scepticism and Kripke's sceptical
argument. Analysis, 51, 79-84.
Schantz, R. (2012). Introduction. u R. Schantz (ur.), Prospects for meaning (str. 118). Berlin: Walter de Gruyter.
Schantz, R. (2012). Prospects for meaning. Berlin: Walter de Gruyter.
Schroeder, S. (2006). Wittgenstein: The way out of the fly-bottle. Cambridge: Polity
Press.
Scruton, R. (1984). Critical Notice: Wittgenstein on Rules and Private
Language. Mind, 93, 592-602.
Seabright, P. (1987). Explaining cultural divergence: A Wittgensteinian paradox.
Journal of Philosophy, 84, 11-27.
Searle, J. R. (2002). Skepticism about rules and intentionalilty. u Consciousness and
Language (str. 251264). Cambridge: Cambridge University Press.

259

Shanker, S. G. (1984). Sceptical confusions about rule-following. Mind, 93, 423429.

Shanker, S. G. (1987). Wittgenstein and the turning point in the philosophy of
mathematics. State University of New York Press.
Soames, S. (1998a). Facts, truth conditions, and the skeptical solution to the rulefollowing paradox. Philosophical Perspectives, 12, 313-348.
Soames, S. (1998b). Skepticism about meaning, indeterminacy, normativity, and
the rule-following paradox. Canadian Journal of Philosophy, suppl. voll. 23, 211-250.
Soames, S. (1999). Understanding truth. Oxford: Oxford University Press.
Stern, D. (1995). Wittgenstein on mind and language. Cambridge: Cambridge
University Press.
Stern, D. (2004). Wittgensteins Philosophical Investigations: An
introduction. Cambridge: Cambridge University Press.
Stoljar, D. (1993). Emotivism and truth conditions. Philosophical Studies, 70, 81101.
Stroud, B. (1965). Wittgenstein and Logical Necessity. Philosophical Review, 74,
504-518.
Summerfield, D. (1990). Philosophical Investigations 201: A Wittgensteinian
reply to Kripke. Journal of the History of Philosophy, 28, 417-38.
Tait, W. (1986). Wittgenstein and the skeptical paradoxes. Journal of Philosophy
83, 475-488.
Tennant, N. (2002). The taming of the true. Oxford: Oxford University Press.
Thornton, T. (1998). Wittgenstein on language and thought: The philosophy of content.
Edinburgh: Edinburgh University Press.
Toribio, J. (1999). Meaning, dispositions and normativity. Minds and Machines, 9,
399-413.
Travis, C. (2001). Uses of sense. Oxford, New York: Oxford University Press.
(Izvorno delo objavljeno 1989).
Vitgentajn, L. (1980). Filozofska istraivanja. Beograd: Nolit.

260

Werhane, P. (1992). Skepticism, rules and private languages. New Jersey, London:
Humanities Press.
Whiting, D. (2007). The normativity of meaning defended. Analysis, 67, 133-140.
Whiting, D. (2009). Is meaning fraught with ought?. Pacific Philosophical
Quarterly, 90, 535-555.
Whiting, D. (2013). What is the normativity of meaning?. Inquiry, doi:
10.1080/0020174X.2013.852132.
Wikforss, A. (2001). Semantic normativity. Philosophical Studies, 102, 203-226.
Williams, M. (1999). Skepticism. U J. Greco & E. Sosa (ur.), The Blackwell Guide to
Epistemology (str. 35-69). Oxford: Blackwell.
Williams, M. (2013). How pragmatists can be local expressivists. u H. Price,
S.Blackburn, R. Brandom, P. Horwich & M. Williams. Expressivism, pragmatism,
and representationalism (str. 128-143). Cambridge: Cambridge University Press.
Wilson, G. (2002). Kripke on Wittgenstein and normativity. u A. Miller & C.
Wright (ur.), Rule-following and meaning (str. 234-260). Chesham: Acumen
Publishing. (Pretampano iz Midwest Studies in Philosophy, 19 (1994), 366-390).
Wilson, G. (2003). The skeptical solution. u R. Dottori (ur.), The legitimacy of truth
(str. 171-87). Munster: Litt.
Wilson, G. (2011). On the skepticism about rule-following in Kripkes version of
Wittgenstein. u A. Berger (ur.), Saul Kripke (str. 253-290). Cambridge: Cambridge
University Press.
Wilson, G. (1998). Semantic realism and Kripke's Wittgenstein. Philosophy and
Phenomenological Research, 58, 99-122.
Winch, P. (1983). Facts and superfacts. Philosophical Quarterly, 33, 398404.
Wittgenstein, L. (1976). Wittgenstein's Lectures on the Foundations of Mathematics.
C. Diamond (ur.). Hassocks: Harvester.
Wittgenstein, L. (1979). Wittgensteins lectures, Cambridge 193032, from the notes of
J. King and D. Lee. D. Lee (ur.), Oxford: Blackwell.
Wittgenstein, L. (1987). Tractatus logico-philosophicus. Sarajevo: Veselin Maslea.

261

Wittgenstein, L. (1989). Remarks on the foundations of mathematics (Rev. ed.). G. H.

von Wright, R. Rhees & G. E. M. Anscombe (ur.), Cambridge, Mass.: MIT Press.
Wittgenstein, L. (1998). Filozofska istraivanja. Zagreb: Nakladni zavod Globus.
Wright, C. (1984). Kripkes account of the argument against private language.
Journal of Philosophy, 71, 75978.
Wright, C. (1988). Realism, anti-realism, irrealism, quasi-realism. Midwest Studies
in Philosophy, 12, 25-49.
Wright, C. (1992). Truth and objectivity. Cambridge, Mass.:Harvard University
Press.
Wright, C. (2001). Wittgenstein's rule-following considerations and the central
project of theoretical linguistics. u Rails to infinity: essays on themes from
Wittgensteins Philosophical Investigations (str. 170-215), Cambridge, Mass.:
Harvard University Press. (Pretampano iz Reflections on Chomsky, str. 233-264,
A. George, ur., 1989, Oxford: Blackwell).
Wright, C. (2002). Critical notice of Colin McGinns Wittgenstein on meaning. u A.
Miller

&

C.

Wright

(ur.),

Rule-following

and

meaning

(str.

108-128).

Chesham: Acumen Publishing. (Pretampano iz Mind, 98 (1989), 289-305)

Wright, C. (2002). What could antirealism about ordinary psychology possibly
be?. The Philosophical Review, 111, 205-233.
Wright, C. (2003). Comrades against quietism. u Saving the differences: Essays on
themes from Truth and Objectivity (str. 125-150). Cambridge, Mass.:Harvard
University Press. (Pretampano iz Mind, 107 (1998), 183-203).
Zalabardo, J. (2002). Kripke's normativity argument. u A. Miller & C. Wright
(ur.). Rule-ollowing and meaning (str. 274-93). Chesham: Acumen Publishing.
(Pretampano iz Canadian Journal of Philosophy, 27 (1997), 467-488).
Zalabardo, J. (1989). Rules, communities and judgments. Crtica, 21, 33-58.
Zalabardo, J. (2003). Wittgenstein on accord. Pacific Philosophical Quarterly, 84,
311329.

262

Zemach, E. M. (1995). Meaning in Wittgensteins late philosophy. The Monist, 78,

480-495.

263

Biografija autora: Milo umonja roen je 10.7. 1977. godine u Somboru. Zavrio
je osnovne studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (prosek
ocena: 9,09). Bio je stipendista Vlade Kraljevine Norveke. Od 2010. godine
zaposlen je na Pedagokom fakultetu u Somboru, kao asistent na predmetima
Filozofija obrazovanja i Etika. Doktorske studije na Filozofskom fakultetu u
Beogradu upisao je kolske 2009/2010. godine. Govori engleski i nemaki jezik.
Oenjen Sanjom, otac Dunje i Radeta.