Dr Mirjana Bartula, docent

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura

Univerzitet Singidunum

Doc. dr Mirjana Bartula je diplomirala i magistrirala na

Biolokom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a diplomu
doktora nauka nauke o zatiti ivotne sredine stekla na
Fakultetu za primenjenu ekologiju "Futura" Univerziteta
Singidunum.
Profesionalnu karijeru je zapoela kao ekspert i projekt
menader u oblasti jaanja kapaciteta za politike zatite
ivotne sredine u Dunavskom regionu, potom u oblasti
ouvanja biodiverziteta i zatienih podruja, a
univerzitetsku karijeru zapoinje 2008. godine najpre kao
asistent a potom profesor na predmetima u oblasti nauka
o zatiti ivotne sredine.
Rukovodilac je vie od 20 meunarodnih projekata i
meunarodni ekspert za strateko i akciono planiranje
upravljanja prirodnim resursima.

Menadment ivotne sredine

Autor
Dr Mirjana Batula, docent
Lektor
Dr Aleksandar Gordi, docent
Tehniki urednik
Slaana orevi
Prelom i dizajn
Slaana orevi
Naslovna strana
Boris Kati
Recenzenti
Dr Jelena Milovanovi, vanredni profesor
Dr Radoje Lauevi, vanredni profesor
Dr Slobodan Milutinovi, redovni profesor
Izdava
Fakultet za primenjenu ekologiju Futura
Za izdavaa
Prof dr Jordan Aleksi
ISBN: 978-86-86859-51-8
Tira
100

MENADMENT
IVOTNE SREDINE
Dr Mirjana Bartula, docent

Septembar, 2016

PREDGOVOR
Udbenik Menadment ivotne sredine namenjena je studentima osnovnih akademski
studija zatite ivotne sredine, Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura, i predstavlja osnovnu
literaturu za kurs Menadment ivotne sredine.
Cilj ovog udbenika je upoznavanje studenata sa osnovnim oblastima relevantnim za
uspeno upravljanje ivotnom sredinom.
Preduslov za uspeno upravljanje ivotnom sredinom je usvajanje i primena adekvatne
politike upravljanja, kao i adekvatna institucionalna podrka na meunarodnom, nacionalnom i
lokalnom nivou, to je detaljno obraeno u poglavlju 2 ovog udbenika. Osim toga, za uspenost
upravljanja ivotnom sredinom neophodno je adekvatno planiranje, ali i prevencija problema
ivotne sredine koja se ostvaruje kroz procenu uticaja na ivotnu srenu, kao i instrumente za
upravljanje ivotnom sredinom koji se primenjuju u organizacijama o emu se takoe detaljno
govori. Monitoring ivotne sredine i adekvatna metodologija za procenu stanja ivotne sredine su
od vitalne vanosti za uspean proces upravljanja, tako da je ovim temama takodje posveena
duna panja.
Razliiti pristupi upravljanju ivotnom sredinom, kao to su ekosistemski menadment,
upravljanje ivotnom sredinom na nivou renog sliva, i prekogranino upravljanje ivotnom
sredinom potkrepljeni su i konkretnim primerima, odnosno rezultatima projekata koji su na
svojevrstan nain testirali teorijske postavke ovih koncepata upravljanja i doprineli njihovom
unapreenju.
Posebna panja je posveena upravljanju ivotnom sredinom u ekoloki osetljivim
podrujima sa opsenom studijom sluaja Specijalnog rezervata prirode Zasavica, ali i
participatornom planiranju upravljanja ivotnom sredinom, kao i ueu javnosti u odluivanju o
pitanjima koja se tiu ivotne sredine.

Autor

Sadraj

1.

Uvod

09

1.1. Definicija i ciljevi menadmenta ivotne sredine

10

1.2. Preduslovi uspenog menadmenta ivotne sredine

12

1.3. Naela menadmenta ivotne sredine

15

1.4. Evolucija menadmenta ivotne sredine

19

2. Okvir za kreiranje politike upravljanja ivotnom sredinom

21

2.1. Meunarodne konferencije prostor za kreiranje politike upravljanja ivotnom sredinom

22

2.2. Meunarodni sporazumi mehanizmi za upravljanje ivotnom sredinom

28

2.3. Pregled osnovnih multilateralnih ugovora u oblasti ivotne sredine

31

2.4. Institucijalni okvir zatite ivotne sredine - meunarodni nivo

53

2.5. Institucijalni okvir za upravljanje ivotnom sredinom u srbji

58

3. Instrumenti za upravljanje ivotnom sredinom

61

3.1 Planski instrumenti za upravljanje ivotnom sredinom

62

3.2 Procena uticaja na ivotnu sredinu (EIA + SPU)

68

3.3 Instrumenti za upravljanje ivotnom sredinom koji se primenjuju u organizacijama

72

3.4 Instrumenti za monitoring ivotne sredine

79

4. Pristupi upravljanju ivotnom sredinom

89

4.1. Ekosistemski pristup upravljanju ivotnom sredinom

90

4.2. Prekogranino upravljanje ivotnom sredinom

109

4.3. Upravljanje na nivou renog sliva

118

4.3.1. Pravni okvir za integralno upravljanje vodnim resursima

118

5. Menadment u ekoloki osetljivim podrujima

127

5.1. Ekoloki osetljiva podruja

128

5.2. Znaaj i ugroenosti movarnih podruja

131

5.3. Odrivo upravljanje movarnim podrujima

136

5.4. Planiranje upravljanja movarnim ekosistemima SRP Zasavica

140

6. Participativni pristup u upravljanju ivotnom sredinom

151

6.1. ta je participativni pristup u upravljanju ivotnom sredinom?

152

6.2. Zato treba koristiti participativni pristup prilikom planiranja upravljanja ivotnom
sredinom?

154

6.3. Preduslovi za efikasno participativno upravljanje ivotnom sredinom

155

6.4. Faze participativnog upravljanja ivotnom sredinom

156

7. Uee javnosti u upravljanju ivotnom sredinom

159

7.1. Demokratizacija politike ivotne sredine

160

7.2. Arhuska konvencija

161

Literatura

168

Danas se oveanstvo suoava sa nizom posledica neodrivog korienja

prirodnih resursa i emitovanja zagaenja izvan granica nosivog kapaciteta priodnih
ekosistema. Ove posledice se manifestuju kroz kroz regionalne i globalne ekoloke
problem, kao to su promena klime, troenje ozona u stratosferi, acidifikacija,
smanjenje bioloke raznovrsnosti, ekoloki akcidenti, porast koncentracija ozona u
troposferi, zagaenje voda, degradacija uma i zemljita, problemi u priobalnim
zonama i stvaranje sve veih koliina otpada (Steiner & Guziova 2004). Prema
podacima WWF iznetim u izvetaju iva Planeta 2014, ekoloki otisak pokazuje da je
oveanstvu potrebna 1,5 planeta za zadovoljenje svih potreba na godinjem nivou.
Ve vie od 40 godina potronja prirodnih resursa prevazilazi biokapacitet nae
planete, odnosno njenu sposobnost regeneracije potroenog.
Neophodno je da svi navedeni problemi ivotne sredine budu predmet
reavanja, da se smanje i, ukoliko je mogue, eliminiu. U suprotnom mogu postati
ireverzibilni i ozbiljno ugroziti opstanak oveka na Zemlji.
Za uspeh u procesu unapreenja ivotne sredine, kroz odrivo korienje
prirodnih resursa i smanjenje zagaenja, neophodan je dobar sistem upravljanja.
Upravo iz ovog razloga je menadment ivotne sredine disciplina koja se ubrazano
razvija i postaje vana u sve vie razliitih delatnosti.
Menadment ivotne sredine je jo uvek relativno mlada disciplina, ali postaje
vana u sve vie razliitih ljudskih delatnosti i ima kljunu ulogu u uspostavljanju
odrivog razvoja, treba da pomiri suprotstavljene interese u tri sektora razvoja:
socijalnom, ekonomskom i ekolokom.

1.1 Definicija i ciljevi

menadmenta ivotne
sredine
Neke od definicija menadmenta
ivotne sredine

Imajui u vidu irinu i raznolikost

tema, kao i raznolikost neophodnih
ekspertiza, moe se rei da ne postoji
opte prihvaena, univerzalna
definicija menadmenta ivotne
sredine.
U najirem smislu menadment
ivotne sredine se moe definisati kao
disciplina koja se bavi prouavanjem
odnosa izmeu oveka i ivotne
sredine, traei odgovore na sledea
pitanja:

ta je poeljno po ivotnu sredinu?

Koja su fizika, ekonomska,

socijalna i tehnoloka ogranienja
za postizanje eljenog stanja?

Koje su najizvodljivije opcije

razvoja?

Pristup koji prevazilazi menadment

prirodnih resursa i povezuje politiku,
socijalnu i prirodnu sredinu.
Formulie ekoloki podobne razvojne
strategije.
Interfjes izmeu naunog i politikog
razvoja i implementcije.
Proces alokacije prirodnih i vetakih
resursa na dobrobit optimalnog korienja
ivotne sredine tokom zadovoljavanja
osnovnih ljudskih potreba.
Iznalaenje najbolje opcije za dostizanje
odrivog razvoja.
Kontrolisanje svih antropogenih
aktivnosti koje imaju negativan uticaj na
ivotnu sredinu.
Proces odluivanja koji regulie uticaj
ljudskih aktivnosti na ivotnu sredinu na
nain da kapacitet ivotne srdine za
podravanje razvoja ljudske populacije ne
bude naruen.

Ciljevi menadmenta

Ciljevi menadmenta ivotne

sredine su mnogobrojni i svi se
mogu svrstati u dve osnovne
grupe.

I Grupa

ivotne sredine

II Grupa

Uspeno ostvarenje svih ciljeva

menadmenta ivotne sredine je
neraskidivo povezano sa
utvrivanjem limita ivotne
sredine, odnosno njenog
nosivog i asimilacionog
kapaciteta, a svi oni u sinergiji
treba da dovedu do
uspostavljanja ravnotee izmeu
tri sektora razvoja - socijalnog,
ekonomskog i ekolokog,
obezbeujui na taj nain
dugoroan opstanak oveka na
planeti.

U ovoj grupi se nalaze ciljevi usmereni na

prevenciju problema ivotne sredine. Svaka
aktivnost koja se sprovodi u bilo kojoj
delatnosti treba da bude planirana na nain da
ima minimalan negativan uticaj na ivotnu
sredinu i zdravlje ljudi.
Osnovni mehanizam za ostvarenje ovih ciljeva
je procena uticaja na ivotnu srenu o kojoj e
vie biti rei u poglavlju 3.
Od velike vanosti za prevenciju degradaciju
ivotne sredine je i podizanja nivoa svesti o
znaaju zatite ivotne sredine i uee
javnosti u planiranju upravljanja ivotnom
sredinom, prvo utemeljeno Arhuskom
konvencijom (poglavlja 2 i 7).
U ovoj grupi se nalaze i ciljevi koji se odnose
na odrivo korienje prirodnih resursa u
granicama njihove obnovljivosti i
upozoravanje na opasnost.

Druga grupa ciljeva se odnose na unapreenje

postojeeg, ve naruenog stanja ivotne
sredine, kao to su zagaen vazduh, voda,
zemljite, nepovoljan konzervacioni status
ugroenih vrsta, ili prekomerna eksploatacija
prirodnih resursa. Pristupi za ostvarenje ovoga
cilja su razliiti, kao to su na primer
ekosistemski pristup ili prekogranino
upravljanje ivotnom sredinom, ali osnovno
polazite za sve njih je procena stanja ivotne
sredine, na osnovu seta odabranih indikatora
o emu e detaljno biti rei u poglavlju 3.4.
Preduslov za uspeno ostvarenje svih gore
navedenih ciljeva je usvajanje i primena
adekvatne politike upravljanja ivotnom
sredinom, kao i adekvatna institucionalna
podrka na meunarodnom, nacionalnom i
lokalnom nivou, to je predmet poglavlja 2
ovog udbenika.

1.2. Preduslovi uspenog

menadmenta ivotne
sredine

Pravilno tumaenje
raspoloivih podataka

Za uspeno upravljanje ivotnom sredinom

neophodno je da raspolaete adekvatnim
podacima koji potiu iz proverenih izvora. Vrlo
lako je plasirati podatke koji mogu da vas navedu
na pogrene zakljuke, naroito kada
administracija i eksperti zastupaju iste interese
koji ne idu u korist ivotne sredine. Ovo vodi
polarizovanoj percepciji stanja ivotne sredine
koje ne odraava pravu sliku stanja na terenu.
Adekvatan menadment ivotne sredine treba da
se bavi prevazilaenjem ove pojave (Baarschers
1996; Pratt 1999).
Previe ljudi koristi nepotpune, pogrene ili
pogreno interpretirane podatke. Diskusija,
pregovaranje i kreiranje politike ne moe da se
zasniva na pogrenim konceptima i looj statistici,
odnosno mitovima. Podaci i koncepti uvek
treba da se provere iz vie razliitih izvora.

ndjska Bajka
Jednog sunanog dana etiri slepa prosjaka
su prosjaila pranjavom ulicom nekog
indijskog grada. U jednom trenutku zaue
glas nekog mukarca: Ajde, slepci pomerite
se. Prolazi sahib na svom slonu! Pomerite se
da vas slon ne zgazi!
Slepci rekoe: O asni ovee, mi smo ubogi
slepci. Rado emo se pomeriti sa puta da ne
budemo na smetnji, ali mi smo slepi od
roenja i ne znamo ta je to slon. Moemo li
samo da ga opipamo? ovek se saali i
zaustavi slona. etiri slepca prioe slonu.
Jedan je uhvatio kljovu i poeo da je opipava.
Drugi se uhvatio za nogu slona, obgrlio je i
tako je opipavao. Trei je nekako stao ispod
slona i opipavao njegov trbih odozdo. etvrti
je uhvatio slona za rep.
Poto su etiri slepa prosijaka opipala slona,
sahib nastavi svojim putem ostavivi etiri
prosjaka u svai. Jedan je tvrdio da je slon
neto mnogo tvrdo i iljato. Drugi ga je
ubeivao kako lae, zato to je slon neto
poput stabla drveta. Trei je vikao: Sta
priate gluposti, svojim roenim rukama sam
opipao slona, sa sigurnou tvrdim da je slon
neto kao bure koje visi okaeno!. etvrti je
odmahivao glavom jer je zna da je slon neto
poput zmije, samo tanko i krae.

Slon je skup od etiri drveta, dva koplja i jedne

zmije, ali da je kojim sluajem slon bio bez kljova i
sedeo povijene surle kada su ga slepci opipavali,
da li bi moda umesto drveta, koplja i zmije dobili
odgovor da je slon stena.

Slina je situacija i sa menadmentom ivotne

sredine kada mu se pristupa povrno i kada se
ne sagledavaju svi aspekti nekog problema, a
odluke zasnivaju na pogrenim konceptima,
looj statistici i mitovima.

Da bi se izbeglo jednostrano i
neobjektivno tumaenje injenica
menadment ivotne sredine
zahteva:

multidisciplinarni pristup i integrisanje

snaga sposobnih da okupe razliite
strunjake, administraciju, razliite sektore,
ak i razliite nacije koje bi inae imale
malo mogunosti da sarauju.
Multidisciplinarni pristup prepoznaje
zajednike teme meu razliitim
strunjacima i zahteva usaglaavanje na
razliit nain nastalih koncepata;

vetine koordinacije, diplomatije,

pregovaranja, ali i sposobnost predvianja,
kako bi problem bio prepoznat dovoljno
rano kada sa malo resursa moe biti reen;

svest o tome da odreeno pitanje moe biti

deo kompleksne ekonomske i socijalne
interakcije, na koju lako mogu uticati
politiki i etiki faktori.

Definisanje ciljeva
Za uspean menadment ivotne sredine
neophodno je najpre definisati ciljeve, zatim
utvrditi da li su realistini i da li mogi biti
ostvareni. Sledei korak je sprovoenje mere
za postizanje ostvarivih ciljeva.
Definisanje ciljeva nije jednostavan proces.
Drutvo vrlo esto nema jasnu i jedinstvenu
predstavu o tome ta mu je potrebno. Postoje
ljudi koji ele stvari koje negativno utiu na
druge ljude i ivotnu sredinu. Osim toga,
potrebe i moda se menjaju tokom vremena.
Odrivi razvoj zahteva kompromis izmeu
elje za trenutnim blagostanjem i investiranja
u budunost, a mnogima je teko da budu
altruistini i da se odreknu neega za dobrobit
buduih generacija. Menaderi ivotne sredine
treba da definiu ciljeve ne vodei rauna o
trenutnim interesima pojedinaca i grupacija.

Za uspeh u menadmetu
ivotne sredine neophodno
je i sledee:

Izai na kraj sa izazovima

kao to su korupcija, nedovoljno znanje i
ograniene tehnike mogunosti, ali i sve vei
broj ljudi koji zhteva sve vie materijalnog
bogatstva.

Ubrzati proces upravljanja

Vreme neophodno da se ostvari stvarni
napredak u reavanju kljunih problema
ivotne sredine je veliki izazov, jer je ceo
proces upravljanja ivotnom sredinom spor.
Neostvarivanje pozitivnih rezultata u kratkom
vremenskom periodu moe biti znaajna
prepreka za dobijanje podrke od organizacija
i institucija sa ad hoc nainom poslovanja.

Nai optimalno reenje

Problemi ivotne sredine esto nemaju jedno
jednostavno reenje. Prilikom pokuaja da
ree neki problem menaderi se suoavaju sa
razliitim dilemama, kao to su na primer:
Etika dilema ta zatititi: Eskime ili
kitove?
Dilema praga tolerancije koliko
degradacije ivotne sredine je prihvatljivo?
Dilema pravinosti ko profitira od odluka
o tome kako e se upravljati ivotnom
sredinom, ko plaa, a ko trpi?
Dilema slobode do kog stepena ljudi
treba da budu ograniavani u
zadovoljenju svojih potreba/prohteva da
bi zatitili ivotnu sredinu?
Dilema prilikom izbora aktivnosti kako
izabrati adekvatne aktivnosti bez dovoljno
znanja ili podataka?
Dilema prilikom evaluacije Kako
uporeivati razliite efekte razliitih
aktivnosti?

Primenjivati naelo predostronosti

Svi radije ekaju da naie kriza da bi reagovali,
nego to paljivo procenjuju situaciju unapred
i deluju u pravcu spreavanja pojave
problema. Sa odrivim razvojem kao krajnjim
ciljem krizni menadment ivotne sredine
moe biti krajnje nepoeljan, jer kada se
problem ve pojavi vrlo teko ga je reiti.
Reenje lei u usvajanju naela
predostronosti, ijom primenom se lako
uoava potencijalni problem ivotne sredine
(Bodansky 1991; Costanza and Cornwell 1992;
ORiordan and Cameron 1995; Francis 1996 in
Barrow 2006).

Izai na kraj sa stalnim promenama

Malo toga ostaje stabilno: zahtevi razliitih
aktera u procesu upravljanja ivotnom
sredinom se menjaju, ivotna sredina se
menja, stavovi javnosti kao i ljudski kapaciteti
su takoe podloni promenama. Ovo znai da
menadment ivotne sredine treba da bude
fleksibilan i adaptivan (Holling 1978).

Uspeno koordinisati zatitu

ivotne sredine i razvoj
to zahteva razvijenu svest o limitima ivotne
sredine. Skoro tokom cele ljudske istorije
osnovni razlozi za brigu bili su adekvatno
snabdevanje hranom, vodom, gorivom itd.
Meutim, nakon 1750-ih pojavili su se dodatni
problemi: zagaenje, otpad, ekspanzivan rast
ljudske populacije kao i negativan uticaj
tehnologije, to nas je dovelo do izlaska iz
okvira nosivog kapaciteta ivotne sredine.

1.3. Naela menadmenta

ivotne sredine
Naela menadmeta ivotne sredine
poklapaju se sa naelima zatite ivotne
sredine definisanih Nacionalnim pogramom
zatite ivotne sredine (Slubeni glasnik RS",
br. 12/2010).

Naelo odrivog razvoja

Odrivi razvoj je dugoroni koncept koji
podrazumeva stalni ekonomski rast koji
obezbeuje smanjenje siromatva, pravednu
raspodelu bogatstva, unapreenje
zdravstvenih uslova i kvaliteta ivota, uz
smanjenje nivoa zagaenja na nivo kapaciteta
inilaca ivotne sredine, spreavanje buduih
zagaenja i ouvanje biodiverziteta.

Naelo ouvanja prirodnih

vrednosti
U ostvarivanju cilja odrivog razvoja kroz
naelo ouvanja prirodnih vrednosti potrebno
je obezbediti potovanje principa odrivog
korienja prirodnih vrednosti i supstitucije.
Prirodne vrednosti koriste se pod uslovima i
na nain kojima se obezbeuje ouvanje
vrednosti geodiverziteta, biodiverziteta,
zatienih prirodnih dobara i predela.
Obnovljivi prirodni resursi koriste se pod
uslovima koji obezbeuju njihovu trajnu i
efikasnu obnovu i stalno unapreivanje
kvaliteta.

Polazei od koncepta odrivog razvoja,

menadmet ivotne sredine treba da obeznedi
reavanje kljunih problema ivotne sredine
koji su usklaeni sa ekonomskim i drutvenim
razvojem.

Naelo kompenzacije
Kompenzacijom se utvruje nain ublaavanja
tetnih posledica na ekoloki znaajnom
podruju ili zatienom prirodnom dobru,
izazvanih realizacijom projekata, radova i
aktivnosti u prirodi.
Kompenzacija se odreuje u zavisnosti od
predvienih ili prouzrokovanih oteenja
prirode i to: uspostavljanjem novog lokaliteta,
koje ima iste ili sline osobine kao oteeni
lokalitet; uspostavljanje drugog lokaliteta
znaajnog za ouvanje bioloke i predeone
raznovrsnosti, odnosno za zatitu prirodnog
dobra; novanom naknadom u vrednosti
prouzrokovanog oteenja lokaliteta u sluaju
da nije mogue sprovesti kompenzacijske
mere.

Naelo integralnosti
Dravni organi, organi autonomne pokrajine i
organi jedinice lokalne samouprave
obezbeuju integraciju zatite i unapreivanja
ivotne sredine u sve sektorske politike
sprovoenjem meusobno usaglaenih
planova i programa i primenom propisa kroz
sistem dozvola, tehnikih i drugih standarda i
normativa, obezbeenjem finansiranja,
podsticajnim i drugim merama zatite ivotne
sredine. Ovo naelo zahteva da se pitanja
zatite ivotne sredine ukljue u druge
sektorske politike kao to je industrija,
poljoprivreda, energetika, transport, socijalna
politika itd. Zatita ivotne sredine treba da
bude sastavni deo drutvenog i ekonomskog
razvoj

Naelo zagaiva plaa

Zagaiva plaa naknadu za zagaivanje
ivotne sredine kada svojim aktivnostima
prouzrokuje ili moe prouzrokovati
optereenje ivotne sredine, odnosno ako
proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu,
poluproizvod ili proizvod koji sadri tetne
materije po ivotnu sredinu. Zagaiva, u
skladu sa propisima, snosi ukupne trokove
nastale ugroavanjem ivotne sredine koji
ukljuuju trokove rizika po ivotnu sredinu i
trokove uklanjanja tete nanete ivotnoj
sredini.

Naelo korisnik plaa

Ovo naelo promovie da je svako ko koristi
prirodne vrednosti duan da plati realnu cenu
za njihovo korienje, sanaciju i remedijaciju
prostora.

Naelo primene podsticajnih mera

Dravni organi, organi autonomne pokrajine,
odnosno organi jedinica lokalne samouprave
preduzimaju mere za smanjenje pritisaka na
ivotnu sredinu primenom ekonomskih i
drugih mera, izborom najboljih dostupnih
tehnika, postrojenja i opreme koja ne zahteva
prekomerne trokove i izborom proizvoda i
usluga.

Naelo zajednike odgovornosti

Priroda zagaenja zahteva da probleme
ivotne sredine reavaju sve strane pogoene
zagaenjem ili koje su odgovorne za
zagaenje.

Naelo supsidijarnosti
Naelo supsidijarnosti predstavlja
decentralizaciju odluivanja do najnieg
mogueg nivoa. Nadlenosti i odgovornosti se
prenose sa centralnog nivoa na regionalni i
lokalni nivo u skladu sa donetim zakonima.
Vlada je odgovorna za uspostavljanje i
sprovoenje stratekog i zakonskog okvira
kojim se obezbeuje sistem zatite i
unapreivanja kvaliteta ivotne sredine i koji
omoguava da se njeni jasno izraeni ciljevi
ostvare na svim nivoima.

Naelo prevencije i
predostronosti

da utie na ivotnu sredinu. Podaci o stanju

ivotne sredine su javni

Naelo prevencije promovie prevenciju

zagaenja ivotne sredine kao efikasnije od
reavanja problema zagaenja kada do njega
doe.
Naelo predostronosti promovie
izbegavanje aktivnosti koje predstavljaju
opasnost po ivotnu sredinu ili zdravlje ljudi.
Svaka aktivnost mora biti planirana i
sprovedena na nain da: prouzrokuje
najmanju moguu promenu u ivotnoj sredini,
predstavlja najmanji rizik po ivotnu sredinu i
zdravlje ljudi, smanji optereenje prostora i
potronju sirovina i energije u izgradnji,
proizvodnji, distribuciji i upotrebi, ukljui
mogunost reciklae, sprei ili ogranii uticaj
na ivotnu sredinu na samom izvoru
zagaivanja.
Naelo predostronosti ostvaruje se
procenom uticaja na ivotnu sredinu i
korienjem najboljih dostupnih tehnika i
tehnologija.
Nepostojanje pune naune pouzdanosti ne
moe biti razlog za nepreduzimanje mera
spreavanja degradacije ivotne sredine u
sluaju moguih ili postojeih znaajnih uticaja
na ivotnu sredinu.

Naelo podizanja nivoa svesti o

znaaju zatite ivotne sredine
Ovo naelo istie vanost obrazovanja o zatiti
ivotne sredine u cilju poveanja nivoa
razumevanja problema zatite ivotne sredine
od strane javnosti i jaanja interesovanja za
pitanja ivotne sredine. Unapreivanje ivotne
sredine se ne moe efikasno sprovesti bez
aktivnog uea celog drutva.

Naelo odgovornosti zagaivaa i

njegovog pravnog sledbenika
Pravno ili fiziko lice koje svojim nezakonitim
ili neispravnim aktivnostima dovodi do
zagaenja ivotne sredine odgovorno je u
skladu sa zakonom. Zagaiva je odgovoran
za zagaivanje ivotne sredine i u sluaju
likvidacije ili steaja preduzea ili drugih
pravnih lica, u skladu sa zakonom. Zagaiva
ili njegov pravni sledbenik obavezan je da
otkloni uzrok zagaenja i posledice direktnog
ili indirektnog zagaenja ivotne sredine.
Promena vlasnitva preduzea i drugih pravnih
lica ili drugi oblici promene svojine obavezno
ukljuuju procenu zateenog stanja ivotne
sredine i odreivanje odgovornosti za
zagaenje ivotne sredine, kao i namirenje
dugova (tereta) prethodnog vlasnika za
izvreno zagaivanje i/ili tetu nanetu ivotnoj
sredini.

Naelo informisanja i uea

javnosti

Naelo zatite prava na zdravu

ivotnu sredinu i pristupa
pravosuu

U ostvarivanju prava na zdravu ivotnu

sredinu svako ima pravo da bude
blagovremeno i potpuno obaveten o stanju
ivotne sredine i da uestvuje u postupku
donoenja odluka ije bi sprovoenje moglo

Graanin ili grupe graana, njihova udruenja,

profesionalne ili druge organizacije, pravo na
zdravu ivotnu sredinu ostvaruju pred
nadlenim organom ili sudom u skladu sa
zakonom.

1.4. Evolucija menadmenta

ivotne sredine
ovek je oduvek razvijao stratgije za
eksploatisanje prirode, ali i naine za njeno
ouvanje. Vlo esto se pribegavalo kreiranju
tabua, sujeverja, ali i formulisanju zakona koji su
regulisali korienje prirodnih resursa. U starom i
srednjem veku u Evropi su se uvale ume koje su
predstavljale rezervate divljai. Tako je 1538.
godine poljski kralj igmund I Stari doneo Dekret
o zatiti Belovjeke ume (Belavezhskaya
pushcha) kao ostatka nekadanje
srednjeevropske praume i stanta evropskog
bizona. Istovremeno, uveo je i smrtnu kaznu za
krivolov bizona ije su populacije bile sve ree.
Znaajno istorijsko svedoanstvo o odnosu
prema prirodi je Duanov zakonik iz 1349.
godine. U lanu 123. pomenutog Zakonika,
rudarima Sasima bila je ukinuta povlastica na
osnovu koje su mogli neogranieno kriti umu i
naseljavati se na krevinama, pri emu im je bila
osigrana krevina koju su do donoenja Zakonika
iskrili.

U zapadnom drutvu XVIII veka vladalo je

miljenje da blagostanje oveka moe biti
unapreeno vrednim radom i primenom
tehnologije. Prirodni resursi treba da budu
eksploatisani do kraja, a neki su ak verovali da e
ovek pokoriti prirodu i vladati njom. Tehnoloki
optimizam oigledan tridesetih godina 19-og
veka poeo je da opada 1960 - ih godina, kada je
razvijena svest o problemima ivotne sredine i
kada je konano bilo jasno da ovak treba da
upravlja ivotnom sredinom (Mitchell 1997).
Eksplicitna potreba za upravljanjem ivotnom
sredinom pojavila se sedamdesetih godina
prolog veka kao odgovor na narastajue
probleme u sektoru ivotne sredine. Iako je
Konferenciji Ujedinjenih nacija o humanoj
ivotnoj sredini (United Nations Conference on
the Human Environment) odranoj u Stokholmu
1972. godine bila dobar forum za artikulaciju
razliitih pogleda na sutinu krize u ivotnoj
sredini, malo panje je posveeno vezi ekolokih i
socijalnih pitanja. U to vreme je upravljanje
ivotnom sredinom predstavljalo pre vrstu alata
koji su koristili dravni zvaninici za bavljenje
ekolokim problemima, nego multidisciplinarnu
nauku u koju e prerasti u prvoj dekadi ovoga
veka.
U periodu od kraja Drugog svetskog rata do
kasnih 1980-ih vienje razvoja je bilo u funkciji
smanjenja siromatva. Zatita ivotne sredine je u
ovom periodu esto smatrana irelevantnom ili
luksuzom koji siromane zemlje ne mogu sebi da
priute, ili ak deo zavere razvijenih zemalja da
nerazvijene zemlje dre na niem stupnju razvoja.
Tek nakon objavljivanja Izvetaja Brutlandove
komisije 1987. godine, iroko je prihvaeno da
bez efikasnog upravljanja ivotnom sredinom
nema razvoja.

Duanov zakonik. U pitanju je jedan od najstarijih prepisa,

Prizrenski prepis iz 15. veka. Danas se nalazi u Narodnom
muzeju u Beogradu.

Zabrana neogranienog krenja uma kasnije je

proirena i na vlastelu, a stanovnicima sela
Ljubinje i Skorobinje u prizrenskom gorju, bilo
je zabranjeno poorati planinu na imanjima
prizrenskog manastira. U XV veku, tanije, 1412.
godine, despot Stefan Lazarevi doneo je prvi
Zakon o rudama kojim su regulisani vlasnitvo,
nain i uslovi korienja mineralnih sirovina, kao i
organizacija rudarskih naselja (Amidi 2011).

Ozbiljna zabrinutost za ivotnu sredinu bila je

rezultat stalno rastueg zagaenja, smanjenja
koliine ribe, degradacije zemljita, uma,
iezavanja biljnih i ivotinjskih vrsta, ubrzanog
rasta ljudske populacije, upotrebe nukleranog
oruja. Do 1980 - tih godina malo je uraeno na
koordinaciji procesa ekspolatacije prirodnih
resursa i socio-ekonomskog razvoja.
Menadmet prirodnih resursa je koncept koji se
pojavio pre koncepta menadmenta ivotne
sredine i bavi se specifinim resursima, korisnim
za oveka, a koji su eksploatisani za kratkoronu
dobrobit malih interesnih grupacija, kompanija ili
vlada. Upravljanje prirodnim resursima je do 1980

- ih godina prolog veka imalo malo veze sa

sociologijom i ekologijom. Pristup je bio
autokratian i nije ukljuivao javnost (Barrow,
2006).
Tokom poslednjih 20 godina menadment
ivotne sredine je evoluirao i pomerio se od
komandnog (top-down) i teorijskog pristupa
(veruj mi, ne pitaj, ja sam profesionalac), ka
pristupu koji uzima u obzir potrebe javnosti,
socijalna i ekonomska pitanja (Martin 2002).
Nekada su menaderi ivotne sredine
konsultovali uglavnom eksperte za ivotnu
sredinu, planere i administratore, dok danas
koriste podatke iz najrazliitijih izvora (istorijski
podaci, socio-ekonomski podaci, procena
socijalnih uticaja i sl.) i angauju eksperte razliitih
profila: politike ekologe, ekonomiste, advokate,
antropologe i dr. Sve u svemu, menadmet
ivotne sredine je postao koordinativniji,
participativniji i integrativniji.
Prema Barrow-u (2006) jedan ili vie navedenih
razloga vodio je ka usvajanju koncepta
menadmenta ivotne sredine:
Praktini razlozi - strah ili zdrav razum navode
ljude da trae naine za izbegavanje problema.
elja za smanjenjem trokova bolje je izbei
problem nego troiti sredstva da se on prevazie.
Postupanje u skladu sa zakonom - pojedinci,
lokalna samouprava, kompanije i drava imaju
zakonsku obavezu da vode rauna o ivotnoj
sredini.
Ekonomski razlozi promovisanje menadmenta
ivotne sredine moe dovesti do ekonomskog
rasta (reciklaa, obnovljivi izvori energije).

ODELJAK 1.4.1. Pristupi koji se koriste u

procesu upravljanja ivotnom sredinom
Pristup menadmentu ivotne sredine moe biti
vie antropocentrian ili ekocentrian, vie ili
manje zelen, vie ili manje podravati tehnoloki
razvoj. Koji pristup e biti izabran zavisi od niza
razliitih uticaja, meu kojima su politiki od
velikog znaaja.
Ovo su neki od pristupa koji se, samostalno ili u
kombinaciji sa drugima, koriste u procesu
upravljanja ivotnom sredinom:

Ad hoc pristup razvijen u konkretnoj situaciji.

Reenje problema prati seriju logikih koraka
identifikacije problema, potreba i implementacije
reenja.
Ekosistemski pristup strategija ili plan za
upravljanje ekosistemima u korist svih
organizama, ukljuujui i oveka, nasuprot
planovima za upravljanje pojedinanim vrstama
(Forest Ecosystem Management Assessment
Team, 1993).
Regionalni pristup ekoloke zone ili
biogeografske jedinice (reni basen, morsko
priobalje, ostrvo, more, administrativni region).
Specifine discipline obino ga koriste
strunjaci i moe se odnositi na upravljanje
vazduhom, kvalitetom vode, zemljitem,
turizmom, konzervacijom.
Adaptivni menadmentpodrazumeva stalno
praenje uspenosti ostvarenja postavljenih ciljeva,
korigovanje aktivnosti ili ak redefinisanje ciljeva
upravljanja ukoliko je to potrebno.
Volonterizam menadment podran od strane
nevladinih organizacija, upravljaa zatienih
prirodnih dobara, i sl.
Komercijalni pristup menadment ivotne
sredine za biznis sektor i javna preduzea.

2. Okvir za kreiranje politike

upravljanja ivotnom sredinom
Danas je savim jasno da problemi ivotne sredine globalnog karaktera, kao to
su klimatske promene, oteenje ozonskog omotaa, kisele kie, ali i problemi
prekograninog karaktera, poput zagaenja vodotoka i vazduha, ne mogu biti reavani
u okvirima administrativnih granica pojedinih zemalja, ve zahtevaju meunarodnu
saradnju, zajedniko planiranje i koordinisane aktivnosti.
Sporazumi o prioritetima i aktivnostima u vezi sa globalnim problemima ivotne
sredine postiu se multilateralnim meunarodnim pregovorima koji se vode na
formalnim konferencijama, uz uee vlada, meunarodnih organizacija, nevladinih
organizacija i privatnog sektora (Steiner & Guziova 2004).

2.1 Meunarodne konferencije

prostor za kreiranje politike
upravljanja ivotnom sredinom

Stokholmska
konferencija

Savremena meunarodna diplomatija u oblasti

ivotne sredine poela je 1972. godine na
Konferenciji Ujedinjenih nacija o humanoj ivotnoj
sredini (United Nations Conference on the Human
Environmen) u Stokholmu.
Stokholmska konferencija je pobudila savest svih
aktera u procesu zatite ivotne sredine i oznaila
poetak ekolokog doba. Ovom prilikom
razvijene zemlje su prihvatile stav nerazvijenih i
zemalja u razvoju da zagaenje izazvano
industrijalizacijom u razvijenim zemljama smanjuje
mogunosti razvoja nerazvijenih zemalja. Osnovni
uzrok problema ivotne sredine u nerazvijenim
zemljama je siromatvo, a ne industrijalizacija, a
ekonomski razvoj ovih zemalja moe da bude
podsticajan za smanjenje zagaenja.

Dokumenti usvojeni na Stokholmskoj

konferenciji
Stokholmska deklaracija - 26 principa ponaanja
i odgovornosti, koji su doneti da budu osnova za
kasnije multilateralne sporazume i zakonodavstvo.
Akcioni plan sa 109 preporuka u tri oblasti:
procena stanja ivotne sredine, upravljanje
sistemom ivotne sredine i institucionalne mere
podrke. Akcioni plan je bio osnova za poetak
globalnog monitoringa i upravljanja ivotnom
sredinom, kao i osnova za formiranje Programa
zatite ivotne sredine Ujedinjenih Nacija (UNEP).

Uspenost Stokholmske
konferencije
Ako se uspeh Stokholmske konferencije
meri stepenom ispunjenosti
zacrtanih principa i preporuenih akcija u
narednim decenijama, onda se slobodno
moe rei da ova konferencija nije uspela.
Mnoge od 109 preporuka nisu ispotovane.
UNEP nikada nije postao agencija koja ima
institucionalnu snagu da koordinira
aktivnosti zatite ivotne sredine na
globalnom nivou.
Meutim, konferencija je bila dobar forum
za artikulaciju razliitih pogleda na sutinu
krize ivotne sredine, kao i za postizanje
kompromisa na polju planiranja buduih
akcija na globalnom nivou.

Na ovoj konferenciji je
ustanovljen Svetski dan
zatite ivotne sredine

Svetski samit
Rio 1992

Konferencija Ujedinjenih nacija o zatiti

ivotne sredine i razvoju, odrana od 3. do
14. juna 1992. godine u Rio de aneiru u
Brazilu bila je najvea od svih do tada
odranih konferencija Ujedinjenijh nacija.
Prisustvovalo je blizu 10.000 zvaninih
predstavnika iz oko 150 zemalja,
ukljuujui i 116 nacionalnih politikih
lidera. Paralelno deavanje - Konferencija
namenjena nevladinim organizacijama,
privukla je jo vie uesnika. Konferenciju je
pratilo preko 7.000 predstavnika sedme
sile. Nikada ranije vei broj lidera nije
prisustvovao nekom skupu. Zbog toga je
konferencija i dobila ime Samit planete
Zemlje.
Konferencija je prepoznala da zatita
ivotne sredine i upravljanje prirodnim
resursima moraju da budu integrisani sa
drutveno-ekonomskim pitanjima, kao to
je na primer eliminacija siromatva. Ova
ideja je izraena preko koncepta odrivog
razvoja, koji je definisan kao razvoj koji
zadovoljava potrebe sadanjice, a pri tom
ne ugroava sposobnost buduih
generacija da zadovolje svoje sopstvene
potrebe.
Svi dogovoreni principi tokom Samita u Riu
upakovani su u pet glavnih dokumenata
koji predstavljaju i kljune rezultate
konferencije.

Rio Deklaracija o ivotnoj sredini i

razvoju
Sadri set od 27 univerzalno vaeih principa
koji predstavljaju osnovu za uspostavljanje
novog, pravednijeg meudravnog i
intersektorskog partnerstva zasnovanog na
ekolokoj i ekonomskoj odgovornosti.

Agenda 21
Predstavlja detaljan i sveobuhvatan program
akcija koje, radi ostvarenja globalnog odrivog
razvoja u 21. veku, zahtevaju nove naine
investiranja u nau budunost. Njene se
preporuke kreu od novih naina obrazovanja
do novih naina brige za prirodne resurse i
novih naina uestvovanja u projektovanju
odrive privrede.

ODELJAK 2.1.1. Agenda 21

Agenda 21 je plan akcija za odrivi razvoj koji je donet na konferenciji u Rio de aneiru 1992. godine i
smatra se najveim dometom ove konferencije. Teme ove agende, koja sadri oko 500 strana i 40
poglavlja su:

socijalni i ekonomski aspekti razvoja: siromatvo, proizvodnja i potronja, zdravlje, ljudska

naselja, integrisani procesi odluivanja;

ouvanje prirodnih resursa i gazdovanje njima: atmosfera, okeani i mora, zemljite, ume,
planine, biodiverzitet, ekosistemi, biotehnologija, izvori svee vode, toksine hemikalije, opasan
radioaktivni i vrsti otpad;

jaanje uloge glavnih drutvenih grupa: mladih, ena, uroenikih naroda, nevladinih
organizacija, lokalnih organa vlasti, sindikata, privrednih, naunih i strunih zajednica,
poljoprivrednika;

sredstva za implementaciju: finansijska sredstva, transfer tehnologije, informacije,

informisanost javnosti, izgradnja kapaciteta, obrazovanje, zakonski instrumenti, institucionalni
okviri.

Uspena primena Agende 21 je prvenstveno i u najveoj meri odgovornost vlada. Meutim,

subregionalne, regionalne i meunarodne organizacije takoe treba da doprinesu naporima koje ulau
drave. Pospeuje se i iroko uee javnosti i aktivno ukljuivanje nevladinih organizacija i drugih
grupa. Razvojni i ekoloki ciljevi Agende 21 zahtevaju znaajan dotok finansijskih sredstava za zemlje u
razvoju, kako bi one mogle da pokriju trokove mera koje moraju da preduzmu da bi reavale globalne
probleme ivotne sredine i kako bi ubrzale odriv razvoj.
Finansijska sredstva su takoe neophodna radi jaanja kapaciteta meunarodnih institucija za realizaciju

Agende 21. Agenda 21 zahteva da se obrati posebna panja na realizaciju programa koji su relevantni
za specifine probleme s kojima se suoavaju privrede u tranziciji. Ona naglaava da su ove zemlje u
transformisanju svojih privreda suoene sa izazovima bez presedana, i da se to nekada deava u
okolnostima znaajnih socijalnih i politikih tenzija.

umski principi
Zakonski neobavezujua autoritativna izjava o
globalnom konsenzusu u upravljanju,
ouvanju i odrivom razvoju svih vrsta uma,
sastavljenom od 15 principa koji predstavljaju
prvi bitan meunarodni konsenzus o boljem
korienju i ouvanju svih vrsta uma. Od tada,
ovi principi slue kao osnova kontinuiranom
procesu pregovora iji je cilj stvaranje
odgovarajueg meunarodnog regulatornog
okvira u oblasti zatite, odrivog gazdovanja i
korienja globalnih umskih resursa.

Okvirna konvencija Ujedinjenih

nacija o klimatskim promenama
(UNFCCC)

Multilateralni sporazum sa ciljem stabilizacije

koncentracija gasova staklene bate u
atmosferi.

Konvencija o biodiverzitetu (CBD)

Ima za cilj ouvanje biodiverziteta, odrivo

korienje njegovih komponenata i pravednu
razumnu i podelu koristi koje proistiu iz
Nakon Samita u Riu formirana je UN Komisija
o odrivom razvoju koja treba da prati i
izvetava o uspenosti primene Agende 21 na
lokalnom, nacionalnom, regionalnom i
meunarodnom nivou. Komisija o odrivom
razvoju je deo UN Saveta za ekonomska i
drutvena pitanja (videti poglavlje Institucijalni
okvir za upravljanje ivotnom sredinom na
strani 53).

Svetski samit o
odrivom razvoju
Johanesburg 2002
7.

Deset godina nakon Samita u Riu, 2002.

godine odran je Svetski samit o odrivom
razvoju u Johanesburgu. Cilj Samita je bio da
da se oceni status implementacije Agende 21 i
drugih dokumenata koji su usvojeni na Riu, ali
i da se razgovara o novim izazovima i
ansama. Uesnici su se saglasili da su zatita
ivotne sredine i drutveni i ekonomski razvoj,
na bazi principa iz Ria, od fundamentalnog
znaaja za ostvarenje odrivog razvoja. To
znai da su na dnevnom redu u Johanesburgu
podjednako vane bile drutvene i ekonomske
potrebe i ivotna sredina. Samit je stavio
poseban naglasak na pet kljunih oblasti:
vodu i sanitaciju, energiju, zdravlje,
poljoprivredu i biodiverzitet .

koncept o partnerstvu izmeu drave,

privrede i civilnog drutva dobio je
prioritet (pre odravanja Samita
identifikovano je preko 220 partnerstava,
a tokom Samita razliite zemlje su
najavile 60 novih partnerstava).

ODELJAK 2.1.3. Glavni izazovi Samita

Samit je prepoznao sledee glavne izazove:

eliminacija siromatva, promena

obrazaca potronje, proizvodnje i
gazdovanja prirodnim resursima;

podela drutva na bogate i

siromane;

lo kvalitet ivotne sredine na

globalnom nivou (npr. dezertifikacija,
gubitak biodiverziteta, posledice
klimatskih promena, zagaenje vode

Najvaniji rezultati Samita iz Johanesburga su

sledei:
1. odriv razvoj je reafirmisan kao centralni
elemenat na meunarodnom dnevnom
redu, uz usredsreenost na borbu protiv
siromatva i zatitu ivotne sredine;
2. drave su se saglasile o preuzimanju
velikog broja obaveza i ciljeva radi
efikasnije implementacije odrivog
razvoja;
3. pitanja u vezi sa energijom i sanitacijom
bila su kritini elementi u pregovorima;
4. tela Samita izrazila su podrku osnivanju
fonda solidarnosti za eliminaciju
siromatva;
5. utvreno je da Afrika i NEPAD (Novo
partnerstvo za razvoj Afrike) zasluuju
posebnu podrku meunarodne
zajednice;
6. Samit je prepoznao ulogu civilnog
drutva u implementaciji dokumenata i u
promovisanju inicijativa za partnerstva
(Samitu je prisustvovalo preko 8.000
predstavnika civilnog drutva);

i vazduha, itd.);

neravnomerna raspodela koristi i

trokova globalizacije;

nizak stepen poverenja koji

siromani imaju u svoje predstavnike
i demokratske sisteme.

Gore pomenuti rezultati i izazovi dobili su

podrku u Planu za realizaciju, koji definie
preko trideset ciljeva (ukljuujui i mnoge koji
proistiu iz Milenijumskih ciljeva razvoja
MDG), kao i rokove u kojima vlade i njihovi
partneri treba da pokrenu mnoge aktivnosti
(npr. da se do 2015. godine prepolovi broj
stanovnika na zemlji koji nemaju pristup istoj
vodi ili sanitaciji, da se do 2010. godine smanji
gubitak biodiverzieta, da se povea stepen
korienja obnovljivih izvora energije, itd.).

Svetski samit o
odrivom razvoju
Rio 20+

Samit o odrivom razvoju pod nazivom

"Rio+20", odran juna 2012. godine u Rio
de aneiru, okupio je 191 predstavnika
lanica UN, od kojih je 86 predsednika i
efova vlada.
Na dnevnom redu su bile dve kljune
teme:
Zelena ekonomija u kontekstu odrivog
razvoja i iskorenjivanja siromatva, i
Institucijalni okvir odrivog razvoja.
Na samitu se raspravljalo o predloenim
merama za promovisanje "zelene"
ekonomije i o "Odrivim razvojnim
ciljevima" koji treba da zamene "
Milenijumske razvojne ciljeve" Ujedinjenih
nacija posle njihovog istcianja 2015.
godine.
Ovom prilikom je usvojen dokument pod
nazivom Budunost kakvu elimo, koji
predvia poboljanje sigurnosti u
snabdevanju energijom, hranom i vodom u
siromanim zemljama, postepeno gaenje
subvencija za fosilna goriva i bolju zatitu
okeana.
Samit je otvoren trominutnim filmom
"Stanje nae planete: Dobro doli u
Antropocene", koji vizuelno prikazuje put
kroz dramatine promene u ivotnoj
sredini od Industrijske revolucije do danas.

2.2. Meunarodni sporazumi

mehanizmi za upravljanje
ivotnom sredinom
Mada su rezultati svih konferencija razliiti, oni
se najee donose u obliku mekih ili
strogih sporazuma (Steiner & Guziova 2004).
Termin meki sporazum podrazumeva
dokument kojim se definie kakav bi zakon
trebalo da bude (Sanches & Juma 1994 in
Steiner & Guziova 2004). Meki sporazum je
instrument koji nije zakonski obavezujui za
zemlje koje su ga usvojile, ne daje konkretne
ciljeve ili vremenske rokove. Njegov
neobavezujui karakter vidljiv je iz jezika kojim
je napisan. Na primer, radije se koriste rei
kojima se daje ohrabrenje (treba) nego one
koje obavezuju (mora). Njegov
neobavezujui karakter moe da proistie iz
ogranienih moi konferencije ili tela koje je
taj instrument usvojilo, na primer, Generalna
skuptina UN ima ovlaenja samo da daje
preporuke (Steiner & Guziova 2004).
Za primere mekih sporazuma moemo uzeti
deklaracije koje su koje su nastale na Samita u
Stokholmu i Riu ili Agendu 21, koja predstavlja
okvir za upravljanje u oblasti ivotne sredine u
kontekstu odrivog razvoja.
U grupu neobavezujuih sporazuma spadaju i
Svetska povelja o prirodi koju je 1982.
godine izradio IUCN, Evropska povelja o
zatiti i odrivom korienju zemljita,
Evropska povelja o vodi, kao i rezolucije
meunarodnih organizacija, kakva je
Generalna skuptina Ujedinjenih nacija.
Meutim, meki pravni instrumenti ne
predstavjaju l'art pour l'art ve predstavljaju
prethodnicu potpuno pravno zasnovanih
pravnih instrumenata. Na primer, Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima iz 1948.
godine, kao neobavezujui dokument,
predstavljala je prethodnicu dvema
konvencijama UN o ljudskim pravima koje su
usvojene 1966. godine.

Jedno od osnovnih pravila meunarodnog

prava jeste da su drave suvereni entiteti, koji
poseduju suvereno pravo da obavljaju svoje
poslove po sopstvenom nahoenju,
ukljuujui i eksploataciju sopstvenih resursa u
skladu sa dravnom politikom u oblasti
ivotne sredine. Preko usvojenih
meunarodnih ugovora, drave dobrovoljno
prihvataju odreena ogranienja svojih
suverenih prava i uspostavljaju i meusobna
prava i obaveze u pitanjima od zajednikog
interesa koja se mogu reavati iskljuivo
zajednikim delovanjem meunarodne
zajednice (Steiner & Guziova 2004).
Da bi postala funkcionalna, veina
meunarodnih ugovora treba da ima
minimanalan broj zemalja potpisnica.

Koristi od pristupanja
meunarodnim ugovorima o
ivotnoj sredini:
- Poveanje kredibiliteta zemlje potpisnice u
oblasti kojom se odreeni ugovor bavi.
- Pravo da utie na donoenje odluka koje
donosi rukovodee telo dotinog ugovora.
- Bolji pristup informacijama.
- Pristup fondovima iz finansijskih
mehanizama koje taj ugovor uspostavlja,
ukoliko se takav mehanizam uspostavlja
(na primer Fond malih grantova za podrku
implementacje Ramsarske konvencije).
- Pristup fondovima iz razliitih izvora
meunarodnih ili bilateralnih programa
pomoi.
- Manje razvijenim zemljama lanicama
nekog meunarodnog ugovora obino se
omoguava povoljniji pristup modernim
tehnologijama.

Svaki ugovor o ivotnoj sredini sadri

odredbe koje utvruju proceduru po kojoj
neka drava postaje lanica tog ugovora i
koja se sastoji iz sledeih koraka:
Korak 1: potpisivanje predmetnog
ugovora.
Ukoliko ugovor nije uslovljen ratifikacijom
onda potpis predstavlja saglasnost dotine
zemlje da je obavezna prema ugovoru.
Veina bilateralnih ugovora, koji se bave
konkretnijim pitanjima manje politike
prirode, stupa na snagu nakon potpisivanja.
Ukoliko je ugovor uslovljen ratifikacijom,
onda sledi
Korak 2: ratifikacija ugovora.
U sluaju najveeg broja meunarodnih
ugovora iz oblasti ivotne sredine stupanje
na snagu nakon potpisivanja uslovljeno je
ratifikacijom, prihvatanjem ili odobrenjem.

ODELJAK 2.2.1. Razlika izmeu

potpisivanja i ratifikacije konvencije
Potpisivanjem konvencije odreena
drava izraava interes i nameru da
postane Ugovorna strana konvencije.
Potpisivanje ne obavezuje dravu da
preduzima dalje korake u pravcu
ratifikacije, ali zemlja koja postaje
potpisnica neke konvencije obavezna je
da ne preduzima korake koji bi ugrozili
njene ciljeve.
Ratifikacijom se drava pravno obavezuje
da e primenjivati konvenciju.

ta se deava nakon ratifikacije

meunarodnog ugovora?
Nakon ratifikacije, od vlada drava se
oekuje da formalno osnuju organe koji e
biti odgovorni za razne aktivnosti potrebne
radi efikasnog sprovoenja instrumenata.
Na primer, taka kontakta (focal point) je
odgovorna u ime drave potpisnice za veze
sa sekretarijatom ugovora i sa takama
kontakta drugih lanica potpisnica. Takva
taka kontakta moe da bude neka
institucija (npr. relevantno ministarstvo ili
agencija) ili se ova uloga dodeljuje
konkretnoj funkciji unutar odreene
institucije.
Ponekad je, u okviru jednog instrumenta,
potrebno da se po temama odredi vie
taaka kontakta.
Radi koordinacije implemetacije
multilaterlanih ugovora obino se osniva
upravno telo na najviem nivou, koje
okuplja predstavnike zemalja potpisnica
ugovornih strana, ali i predstavnike
posmatraa. Osnovna funkcija upravnog
tela je da usmerava i nadgleda sveukupan
proces realizacije i daljeg razvoja datog
ugovora. Funkciju upravnog tela u veini
sluajeva obavlja Konferencija potpisnica.
Mogu se osnivati i drugi stalni i/ili ad hoc
pomoni organi koji treba da doprinesu
boljoj implemetaciji datog meunarodnog
ugovora. Tako na primer mnoge konvencije
imaju Radnu grupu za analizu napretka
implemetacije konvencije, kao i Panel za
nauna i tehnika pitanja.
Sva tela opsluuje stalni sekretarijat sa
stalno zaposlenim i kvalifikovanim
meunarodnim osobljem. Iako poseduju
odreeni nivo samostalnosti, takvi
sekretarijati su obino strukture unutar
postojeih meunarodnih organizacija. Tako
je Ramsarski sekretarijat deo cnetrale
Meunarodne unije za zatitu prirode
(IUCN) locirane u vajcarskoj.

Finansijski mehanizmi za
sprovoenje meunarodnih
ugovora

. Da bi se olakalo sprovoenje meunarodnih

ugovora, neki instrumenti osnivaju i odreeni
finansijski mehanizam. Oni slue iskljuivo da
doprinesu ostvarenju ciljeva konkretne
konvencije, kao to su na primer:
- Fond za male grantove Ramsarske konvenciji,
- Fond svetske batine po Konvenciji za zatitu
svetske kulturne i prirodne batine i
- Multilateralni fond za Protokol iz Montreala.
Meutim, postoje i drugi izvori finansiranja, kao
to je Globalni instrument za ivotnu sredinu
(GEF) koji finansira implementaciju Okvirne
konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim
promenama i Konvencije o biodiverzitetu.

2.3. Pregled osnovnih

multilateralnih ugovora u
oblasti ivotne sredine

Klimatske
promene

Uoavajui opasnost od moguih promena

klime, Svetska meteoroloka organizacija
(WMO) i Program UN za ivotnu sredinu
(UNEP) osnovali su 1988. godine Meudravni
panel o klimatskim promenama
(Intergovernmental Panel on Climate Change,
IPCC). Kao neposredan rezultat aktivnosti
IPCC-a 9. maja 1992. godine u Njujorku, u
seditu Ujedinjenih nacija usvojena je
Konvencija o klimatskim promenama (UN
Framework Convention on Climate Change UNFCCC). Otvorena za potpisivanje na
Svetskom samitu u Riu, kada je svoj potpis
dalo ak 166 zemalja. Konvencija je stupila na
snagu 1994. godine, devedesetog dana od
polaganja pedesetog ratifikacionog
instrumenta i trenutno ima 195 ugovornih
strana.
Cilj Konvencije o klimatskim promenama je
stabilizacija koncentracija gasova staklene
bate na nivou koji bi onemoguio opasne
antropogene uticaje na klimatski sistem. Taj
nivo treba da se postigne u vremenskom
okviru koji e omoguiti ekosistemima da se
prirodno prilagode klimatskim promenama,
koji e onemoguiti ugroavanje proizvodnje
hrane i koji e omoguiti da se privredni
razvoj nastavi na odriv nain.

Konvencija klasifikuje drave radi

uspostavljanja nivoa njihovih obaveza. Ova
klasifikacija je navedena u aneksima uz
Konvenciju:

Aneks 1 obuhvata industrijalizovane zemlje

i neke zemlje u ekonomskoj tranziciji.
Aneks 2 obuhvata samo industrijalizovane
zemlje.

Izraz zemlje koje nisu navedene u prilozima

odnosi se na manje razvijene zemlje
potpisnice. Zemlje u ekonomskoj tranziciji
delom pripadaju grupi zemalja iz Aneksa 1, a
delom zemljama koje nisu navedene u
aneksima.
U okviru Konvencije, definisan je niz obaveza
za sve zemlje koje se uglavnom odnose na
razradu i implementaciju politike za smanjenje
emisije gasova sa efektom staklene bate
(GHG).
Na treem zasedanju zemalja potpisnica
Konvencije o klimatskim promenama,
odranom 1997. godine u Kjotu, usvojen je
Kjoto protokol, koji je stupio na snagu 16.
februara 2005. godine, kada ga je potvrdila
Ruska Federacija, poto su se time ispunili
preduslovi:
da ga prihvati odreen broj drava i
da njime bude obuhvaeno vie od 55%
ukupne svetske emisije GHG iz 1990.
godine.

Cilj Kjoto protokola je bio da kvantifikuje

obaveze i utvrdi dinamiku smanjenja
nacionalnih emisija gasova sa efektom
staklene bate (ugljen dioksida (CO2), metana
(CH4), azotnih oksida (NxO),
vodonikfluorougljovodonika (HFCs),
perfluorougljovodonika (PFCs), heksafluorida
(SF6)) za svaku dravu koja se nalazi u Aneksu
1 Konvencije. Prvobitno, Protokolom su se
zemlje iz Aneksa 1 obavezale da svoje emisije
gasova sa efektom staklene bate smanje u
proseku za 5,2% u odnosu na 1990. godinu koja
se smatra baznom godinom za Protokol, i to u
periodu od 2008. do 2012. godine.

ODELJAK 2.3.1.

Evropska komisija je procenila da e

smanjivanjem emisija gasova za, u
proseku, 1,5 % na godinjem nivou
dovesti do smanjenja privrednog rasta
EU za samo 0,5 do 1,5% do 2025.
godine.
Postavlja se pitanje koliko su onda bila
opravdana obrazloenja SAD da je
prihvatanje Kjoto protokola znailo
slabljenje ekonomije?

Sastavni deo Kjoto protokola su i dva Aneksa:

Aneks A protokola sadri listu gasova

koji su predmet obaveza i sektora koji su
odgovorni za nihove emisije.
Aneks B protokola predstavlja listu
zemalja i njihove kvantifikovane obaveze
smanjenja emisije GHG.

Sve drave koje su prihvatile obavezu da e da

ogranie emisije gasova steklene bate u prvom
periodu vaenja Protokola (20082012)
imenovane su u Aneksu B Protokola.
Za zemlje u razvoju, meu kojima je i Srbija,
Protokol nije predvideo obavezu
kvantifikovanog smanjivanja emisija gasova sa
efektom staklene bate, ali je ostavljena
mogunost da svaka od njih u bilo kom

trenutku takvu obavezu preuzme, u skladu sa

svojim mogunostima, ukljuivanjem u Aneks 1
Konvencije i Aneks B Protokola.
Drave koje su ratifikovale Kjoto protokol su
podeljene u dve glavne grupe:
-

industrijski razvijene zemlje, koje su

imale obavezu smanjenja emisija "GHG"
do 2012. godine, uz obavezu dostavljanja
popisa tih gasova svake godine.

zemlje u razvoju, koje nemaju obaveze u

pogledu smanjenja emisija, ali mogu da
doprinesu smanjenju emisija "GHG",
putem realizacije projekata kroz
Mehanizam istog razvoja (Clean
Development Mechanism, CDM) Kjoto
protokola. Srbija spada u ovu grupu
zemalja.

Mehanizam istog razvoja Kjoto

protokola (CDM)
Predstavlja mehanizam koji omoguava
pravnim licima iz industrijski razvijenih zemalja
(Aneks 1 zemlje) da investiraju u projekte koji
smanjuju emisije "GHG", a realizuju se na
teritorijama zemalja u razvoju (ne-Aneks 1
zemlje). Efekat smanjenja "GHG" se prepisije
investitoru tj. razvijenoj zemlji koja je
investirala u energetski efikasnije tehnologije
u zemljama u razvoju. Ovo je mogue zbog
toga to "GHG" izazivaju globalni problem i
razvijene zemlje ne moraju sve obaveze da
sprovode na svojoj teritoriji.
Ekonomski gledano ovo znai da ukoliko neka
ekonomski razvijena zemlja investira u neku
zemlju u razvoju i iz toga proistekne
smanjenje emisije od, na primer, million tona
CO2, ona moe tu koliinu da odbije od svog
bilansa emisije.
Svrha CDM-a je zapravo pomo zemljama
domainima (ne-Aneks 1 zemlje) da, na
finansijski povoljniji nain, postignu odrivi
razvoj doprinosei smanjenju emisija "GHG" i
pomo Aneks 1 zemljama u ispunjavanju
svojih obaveza prema Kjoto protokolu.
Postignuti rezultati smanjenja emisija se

obraunavaju kao verifikovana smanjenja

emisija (Certified Emission Reductions, CER),
koja imaju svoju vrednost na tritu.
Vano je napomenuti da zemlje u razvoju, na
ijim se teritorijama realizuju CDM projekti,
takoe imaju koristi, jer na taj nain privlae
znaajne investicije, poveavaju transfer novca
i omoguavaju uvoenje modernih ("zelenih")
tehnologija, koje su ekoloki prihvatljivije,
tehnoloki naprednije i energetski efikasnije.
Prodajom CER-ova, koji nastaju kao rezultat
realizacije CDM projekata, mogue je ak i
finansijski neatraktivne, a ekoloki prihvatljive
projekte uiniti isplativim i privlanim za
investitore.

Glavna ostvarenja i izazovi

Kada su u pitanju zemlje Evropske unije,
ostvarivanje ciljeva smanjenja emisije GHG
zadatih Kjoto protokolom je raznoliko.
vedska, Velika Britanija, Grka, Portugalija,
Francuska i Nemaka su bile na putu da
ostvare svoje ciljeve u prvom obavezujuem
periodu (2008-2012), dok se najvee
smanjenje emisije desilo u istonoevropskim
zemljama, naroito u Litvaniji, Rumuniji i
Latviji, ak 50% manje emisije u odnosu na
postavljene ciljeve.
Istovremeno su neke evropske zemlje, kao to
su na primer Luksemburg i Austrija, daleko od
ostvarenja postavljenih ciljeva (videti sliku 2.4).
Ovoj grupi pripadaju i Danska, panija, Finska i
Holandija

Slika 2.3.1. Razlika izmeu stvarne emisija GHG 2010. godine i obaveza
prema Kjoto protokolu za EU zemlje

Pariski sporazum o klimatskim

promenama
Na Konferenciji Ujedinjenih nacija o
klimatskim promenama odranoj u Parizu
2015. godine usvojen je Pariski klimatski
sporazum o nainima ublaavanja klimatskih
promena o kojima su se sloile skoro sve
zemlje sveta.
Sporazum e postati obavezujui kada mu
pristupi najmanje 55 zemalja koje zajedno
proizvode najmanje 55% globalnih
emisija gasova staklene bate.
Primarni cilj sporazuma je da se rast
temperature do kraja veka zadri ispod 2
stepena Celzijusa, s tim da se uloe napori da
se zagrevanje ogranii na 1,5 stepeni u
poreenju sa klimatskim uslovima
pre industrijske revolucije.
Meuvladin panel o klimatskim promenama je
2009. godine istakao da su takve mere
neophodne kako bi se izbegle ozbiljne
klimatske katastrofe, i da je za postizanje tih
rezultata neophodno do 2050. smanjiti emisije
gasova staklene bate izmeu 40 i 70% u
odnosu na emisije u 2010. godini, a do 2100.
godine doi do nulte stope.
Za razliku od Kjoto protokola, Pariski klimatski
sporazum obavezuje sve drave, bez obzira na
veliinu i snagu, na sprovoenje mera za
smanjenju emisija gasova sa efektom staklene
bate, ali treba istai da ne predvia kazne za
zemlje koje ne ispune svoja obeanja data na
tom planu.

Konvencija o klimatskim
promenama u Srbiji
Srbija je ratifikovala Konvenciju 2001. godine, a
Kjoto protokol, 2007. godine u statusu zemlje
koja ne pripada Aneksu 1 Konvencije, odnosno
Aneksu B Kjoto protokola, to je znailo da
nema obaveze smanjenja emisija GHG u prvom
obavezujuem periodu, tj tokom trajanja Kjoto
protokola.
Srbija planira da ratifikuje Pariski klimatski
sporazum najkasnije do polovine 2017. godine
i da uskoro donese zakon za smanjenje
emisija gasova sa efektom staklene bate.

Prekogranino
zagaivanje vazduha

Konvencija o prekograninom
zagaivanju vazduha na velikim
udaljenostima

Materije koje zagauju vazduh mogu da

putuju i hiljadama kilometara pre nego to
se negde deponuju i da prouzrokuju
negativne posledice u mnogim zemljama.
Prekogranino zagaenje vazduha je
odgovorno za veu acidifikaciju u Evropi i
Severnoj Americi.
Konvencija o prekograninom
zagaivanju vazduha na velikim
udaljenostima (1979), sa svojih osam
protokola, ima za cilj da zatiti ljudsko
zdravlje i ivotnu sredinu od negativnih
posledica zagaenja vazduha
ograniavanjem i postepenim smanjenjem
isputanja zagaujuih materija u
atmosferu.
Konvencija ne definie konkretne obaveze
koje se odnose na polutante vazduha, ve
zahteva od zemalja potpisnica da definiu i
implementiraju nacionalne programe,
politike i strategije koje su potrebne za
borbu protiv zagaenja vazduha.
Protokolima koji su usvojeni uz konvenciju
reguliu se pitanja u vezi sa konkretnim
zagaujuim materijama.

Ozonski
omota

Beka konvencija o zatiti

ozonskog omotaa
Usvojena 22. marta 1985. godine u Beu,
stupila je na snagu 1988. godine i do danas
ima 197 potpisnica. Cilj Beke konvencije o
zatiti ozonskog sloja je da doprinese zatiti
ljudskog zdravlja i ivotne sredine od
posledica oteenja ozonskog omotaa
kontrolom proizvodnje i potronje supstanci
koje uslovljavaju tanjenje ozonskog omotaa
(ODS supstance) i prestankom njihove
proizvodnje i potronje.

merama na koje su se potpisnice obavezale, u

skladu sa svojim mogunostima i sredstvima
koja imaju na raspolaganju, jesu saradnja u
oblasti istraivanja atmosferskog ozona i
razmena podataka i informacija.
Regulatorne mere u vezi sa supstancama koje
uzrokuju tanjenje ozona definisane su u
Protokolu iz Montreala i u njegove etiri
izmene. One obuhvataju emu za prestanak
proizvodnje i potronje svih supstanci koje
uzrokuju tanjenje oznoskog omotaa i
kontrolne mere za proizvodnju, izvoz i uvoz
supstanci. Sve supstanci koje uzrokuju tanjenje
oznoskog omotaa su navedene na spisku u
relevantnim prilozima ovog protokola.

Beka konvencija u Srbiji

Republika Srbija je ratifikovala Beku
konvenciju i Montrealski protokol i donela
sledee zakone i uredbu:

Zakon o ratifikaciji Montrealskog

protokola o supstancama koje oteuju
ozonski omota ("Slubeni list SFRJ"Meunarodni ugovori, br.16/90)

Zakon o ratifikaciji Beke konvencije o

zatiti ozonskog omotaa, sa prilozima I
i II (Slubeni list SFR-Meunarodni
ugovori, br. 1/90)

Uredba o postupanju sa supstancama koje

oteuju ozonski omota, kao i o uslovima
za izdavanje dozvola za uvoz i izvoz tih
supstanci (Slubeni glasnik RS", broj
22/1016)

ODELJAK 2.3.2. Univerzalna

ratifikacija
16. septembra 2009. godine Beka
konvencija i Montrealski protokol postali
su prvi meunarodni ugovori u istoriji
Ujedinjenih nacija koje su ratifikovale sve
zemlje sveta.

ta su obaveze potpisnica i koji su

mehanizmi za sprovoenje?
Potpisnice Konvencije se obavezuju da e
preduzeti odgovarajue mere koje e
obezbediti zatitu ozonskog omotaa. Meu

Zatita i upravljanje
vodama

Upravljanje i zaita voda smatraju se najire

regulisanim pitanjima unutar legislative
Evropske unije u oblasti ivotne sredine (Todi
2010). U procesu razvoja direktiva koje
tretiraju vode mogu se uoiti sledee faze
(Dobrii 2013):
Prva faza
Direktive vezane za kvalitet vode za pie (1975
1980), isputanje otpadnih materija (1976)
sa poddirektivama (1981-1990), i Direktiva o
zatiti podzemnih voda (1980).
Druga faza
Direktiva o preiavanju urbanih otpadnih
voda (1991), Direktiva o nitritima (1991) I IPPC
direktiva (1996).
Trea faza
Zapoela je 1995. godine, a kulminirala
usvajanjem Okvirne direktive o vodama.
Osim velikog broja direktiva koje su donete u
period od 1975. godinedo 2000. godine,
oblast zatite i upravljanja vodama regulie i
nekoliko konvencija.

Konvencija o zatiti i korienju

prekograninih vodotoka i
meunarodnih jezera (Helsinki,
1992)
Cilj konvencije je jaanje saradnje meu
dravama (na bilateralnom i multilateralnom
nivou) sa ciljem da se sprei, kontrolie i
smanji prekogranino zagaenje sa
stacionarnih i nestacionarnih izvora.
Konvencija takoe, ima za cilj da promovie
odrivo gazdovanje vodama, ouvanje vodnih
resursa i ivotne sredine u celini. Klju
saradnje meu potpisnicama ove konvencije
jeste stvaranje zajednikog pravnog okvira za
korienje zajednikih voda i bilateralnih i
multilateralnih ugovora, koji bi vodili razvoju
usklaene politike, programa i strategija za
konkretne slivove.
Prioritet u radnom planu konvencije (prema
Deklaraciji iz Helsinkija, 1996) imaju
zajednika tela, pomo zemljama sa
privredom u tranziciji, integrisano upravljanje
vodenim i drugim sa vodama povezanim
ekosistemima, kontrola zagaenja sa kopna,
vodosnabdevanje i ljudsko zdravlje. Na
osnovu toga su osnovane etiri meunarodne
radne grupe koje se bave pravnim i
administrativnim aspektima, gazdovanjem
vodama, monitoringom i procenom, vodom i
zdravljem.
Sem toga, usvojen je Protokol o vodi i
zdravlju koji poklanja posebnu panju zatiti
ljudskog zdravlja i blagostanja i unapreenju
odrivog razvoja boljim gazdovanjem
vodama, spreavanjem, kontrolom i
smanjenjem bolesti koje imaju veze sa vodom.
Srbija je ratifikovala Konvenciju 2010. godine.

Konvencija o saradnji na zatiti i

odrivom korienju reke Dunav
(Sofija, 1994)
Konvencija o saradnji na zatiti i odrivom
korienju reke Dunav ima cilj da omogui
odrivo i pravedno upravljanje vodom u slivu
Dunava. Ona obuhvata zatitu kvaliteta i
koliine vode, vodenih povrina i
biodiverziteta u slivu Dunava, a takoe uzima
u obzir i zatitu Crnog mora.
Postoje dva osnovna tela koja koordiniraju
primenu Konvencije na meunarodnom
planu:
1. Meunarodna komisija za zatitu reke
Dunav (ICPDR), kao telo koje donosi odluke i
2. Konferencija potpisnica, koja utvruje
sveukupnu politiku rada Konvencije.
Osim ova dva tela, u okviru Konvencije o
zatiti reke Dunav postoje i stalne ekspertske
grupe. One se bave monitoringom,
laboratorijskim radom, upravljaju podacima,
sistemima za obavetavanje u hitnim
sluajevima, emisijom, stratekim i pravnim
pitanjima i renim slivom.
Srbija je ratifikovala Konvenciju 2003.
godine.

Okvirna Direktiva o vodama

Okvirna direktiva o vodama (2000/60/EC)
usvojena je u Evropskom parlamentu 2000.
godine sa krajnjim ciljem da postigne dobar
status svih voda u roku od petnaest godina
od dana stupanja na snagu. Status voda je
definisan posredstvom statusa povrinskih
voda (hemijski i ekoloki) i statusa podzemnih
voda (hemijski i kvantitativni). Ve u prvom
stavu preambule zapisano je da voda nije
komercijalni proizvod kao drugi, ve naslee
koje mora biti tieno, branjeno i tretirano kao
takvo.
Svrha Direktive je da uspostavi okvir za zatitu
kopnenih povrinskih voda, meovitih voda,
priobalnih morskih voda i podzemnih voda,
ime se:
(a) spreava dalje pogoravanje i poboljava
status akvatikih ekosistema, kao i
suvozemnih i movarnih ekosistema koji
su, direktno zavisni od akvatikih
ekosistema;
(b) promovie odrivo korienje vode
zasnovano na dugoronoj zatiti
raspoloivih vodnih resursa;
(c) usmerava i unapreuje zatita i
poboljava akvatina sredina u celini, kroz
specifine mere za progresivno umanjenje
isputanja prioritetnih supstanci;
(d) osigurava progresivno umanjenje
zagaenja podzemne vode i spreava
njeno dalje zagaivanje, i
(e) doprinosi ublaavanju efekata poplava i
sua.
Direktiva utvruje i elemente za odreivanje
statusa voda (odlian, dobar, osrednji), a za
izraeno modifikovane i vetake vodotoke
klasifikacija se vri na osnovu ekolokog
potencijala (maksimalan, dobar, osrednji).
Radikalna novina u ovoj oblasti je i utvrivanje
jasnijih kriterijuma za odreivanje ekolokog
statusa vodotokova.

Moe se govoriti o nekoliko osnovnih principa

politike EU u oblasti voda koji su izraeni u
ovoj direktivi. To su:

princip prevencije;
princip predostronosti;
principi zagaiva plaa, korisnik
plaa i potpuna nadoknada trokova,
koji predstavljaju osnovu za pravilno
utvrivanje cene vode;
reavanje problema zagaivanja na
njegovom izvoru;
integracija zatite voda i ivotne sredine
u sve druge relevantne sektore;
uvaavanje razliitih uslova koji vladaju u
regionu, itd.

Smatra se da Okvirna direktiva donosi vie

kvalitativnih novina u odnosi na prethodne
propise. Osnovne novine proistiu iz odredbi
kojima se obezbeuje sistem upravljanja
preko renih slivova, zatim, putem korienja
kombinovanog pristupa kontroli zagaenja,
korienjem graninih vrednosti emisije i
postavljenih kriterijuma kvaliteta. Direktivom
(lan 14) je predvieno i ukljuivanje javnosti
u proces izrade planova upravljanja vodama
putem, informisanja, konsultovanja i aktivnog
uea.

Okvirna direktiva o vodama u

Srbiji
Srbija se u sektoru voda postepeno
ukljuivala u procese evropskih integracija
od 2001. godine. Geografski poloaj Srbije
u slivu reke Dunav odredio je i poetne
aktivnosti na implementaciji Okvirne
direktive o vodama. Ustaljena je praksa u
EU da se drave koje nisu lanice ukljuuju
u proces integracije preko regionalnih
organizacija (Dobrii 2013). Tako je Srbija,
tada deo zajednice Srbije i Crne Gore
postala 2003. godine punopravna lanica
Meunarodne komisije za zatitu Dunava
(ICPDR), ime se opredelila da e
primenjivati Okvirnu direktivu o vodama
tempom koji joj nameu institucionalni i
finansijski kapaciteti.
Iako moemo rei da Srbija ima dugu
tradiciju u oblasti upravljanja vodama
(primer je Zakon o regulisanju i upotrebi
voda od 18. decembra 1905. godine ), kao
i da se naela u osnovi naih zakona o
vodama (iz 1975, 1989, 1991) ne razlikuju
mnogo od ovih koji ine osnovu
savremenih evropskih propisa, moe se
rei da na polju praktine primene i
ostvarenja planiranih ciljeva u Srbiji nije
dovoljno uraeno (Dobrii 2013).
Osnovni izvor nacionalnog prava koji
danas regulie oblast voda je Zakon o
vodama (Sl. glasnik RS, br. 30/2010) koji
je usklaen sa odredbama Okvirne
direktive o vodama.

Biodiverzitet

Od meunarodnih ugovora u oblasti

zatite divlje flore i faune naroito su
znaajni sledei:
Konvencija o ouvanju
biodiverziteta
Ramsarska konvencija
Konvencija o zatiti evropske
divljai i prirodnih stanita
Konvencija o ouvanju migratornih
vrsta divljih ivotinja
Osim toga, na nivou Evropske unije od
znaaja su:

Direktiva o stanitima i

Direktiva o pticama

Konvencija o ouvanju
biodiverziteta
Program Ujedinjenih nacija za ivotnu sredinu
je novembra 1988. godine osnovao
ekspertsku grupu za biodiverzitet koja je
trebalo da utvrdi potrebe za donoenjem
meunarodne konvencije o biodiverzitetu.
Godinu dana kasnije otpoele su pripreme na
izradi pravnog instrumenta za zatitu i odrivo
korienje biodiverziteta.
Na konferenciji u Nairobiju 22. maja 1992.
godine usvojen je pripremljeni tekst
Konvencije o biodiverzitetu, koja je otvorena
za potpisivanje 5. juna 1992. godine na
Svetskom samitu u Riu. Konvencija je stupila
na snagu 29. decembra 1993. godine,
devedesetog dana nakon polaganja 30-og
ratifikacionog instrumenta.
Ciljevi Konvencije o biodiverzitetu (CBD) su:

ouvanje biolokog diverziteta;

odrivo korienje njegovih
komponenata;
pravedna podela koristi koja e proistei
iz korienja genetskih resursa.

Vodei princip za sprovoenje Konvencije

CBD je ekosistemski pristup. Konvencija, kao
jedan okvirni sporazum, omoguava
potpisnicama diskreciono pravo da same
odlue kako e sprovesti njene odredbe.
Potpisnice su obavezne da usvoje nacionalne
strategije koje navode aktivnosti za ostvarenje
ciljeva Konvencije i da ih integriu u druge
relevantne sektorske planove, politike i
programe. Od 193 zemalja lanica Konvencije,
samo 23 nemaju strategiju i akcioni plan.
Konferencija zemalja potpisnica takoe osniva
pomona tela. Jedno takvo telo, pod nazivom
Pomono telo za naunu, tehniku i
tehnoloku saradnju, osnovano je samom
konvencijom. Ovo telo treba da obezbedi
naunu i tehniku pomo u vezi sa pitanjima
biodiverziteta i da identifikuje postojee
stanje najsavremenijih tehnologija i
tehnolokog znanja koji se tiu konzervacije i
odrivog razvoja, i slino. Konferencija zemalja
potpisnica usvaja uz Konvenciju i protokole
koji se bave specifinim problemima.

Da bi se spreile potencijalne opasnosti od

ivih modifikovanih organizama (LMO), koji su
proizvod moderne tehnologije (nekada se
nazivaju i genetski modifikovani organizmi
GMO), usvojen je 2003. godine Protokol iz
Kartagine o biolokoj sigurnosti. Specifian
cilj ovog protokola je da doprinese
odgovarajuoj zatiti pri prenosu i korienju
ivih modifikovanih organizama koji su
rezultat moderne biotehnologije i koji mogu
negativno da utiu na ouvanje i odrivo
korienje biodiverziteta i na ljudsko zdravlje.
Protokol o biolokoj sigurnosti definie
proceduru prethodnog informisanog
dogovora, koja se mora sprovesti pre prvog
prekograninog transfera LMO u ivotnu
sredinu zemlje uvoznika. Prema ovoj
proceduri, zemlja lanica izvoznik mora pre
prve otpreme da dostavi detaljan, pismeni
opis LMO zemlji uvozniku. Uvoznik je
obavezan da potvrdi prijem ove informacije u
roku od 90 dana i da nakon toga d
eksplicitnu dozvolu za otpremu u roku od 270
dana ili navede razloge zbog kojih se uvoz
odbija. Cilj ove procedure je da se zemljama
primaocima, pre nego to prihvate uvoz,
omogui da procene sve rizike eventualno
povezane sa LMO. Meutim, neke aktivnosti u
vezi sa kretanjem LMO nisu ukljuene u ovu
proceduru: LMO u tranzitu, LMO namenjeni
ogranienoj upotrebi i korienju u ishrani ili
za preradu.
Uz Konvenvciju o biodiverzitetu postoji i
Nagoja protokol o pristupu genetskim
resursima i pravinoj podeli dobrobiti, koji je
usvojen 2010. godine u japanskom gradu
Nagoja.

Konvencija o biodiverzitetu u Srbiji

Srbija je ratifikovala Konvenciju o
biodiverzitetu 2002. godine i usvojila
strategiju za period 2011-2018. godine sa
akcionim planom. Protokol iz Kartagine je
ratifikovan, dok je Nagoja protokol
potpisan 2011. godine i eka na ratifikaciju.

Ramsarska konvencija, (Ramsar,

1971)
Ramsarska konvencija usvojena je u Iranskom
gradu Ramsaru 1971. godine. Glavni cilj ove
konvencije je zatita i mudro korienje
movarnih podruja kroz implementaciju
adekvatnih mera na nacionalnom nivou, uz
meunarodnu saradnju gde je to potrebno.
Mudro korienje movarnih podruja
podrazumeva odravanje njihovog ekolokog
karaktera, kroz primenu ekosistemskog
pristupa u kontekstu odrivog razvoja.
Instrumenti za sprovoenje konvencije su
sledei:

Lista movarnih podruja od

meunarodnog znaaja. Na ovoj listi se
trenutno nalazi 2.241 podruja
(19.08.2016. godine).

Montreux registar koji predstavlja popis

movara u kojima je ili dolo do promene
ekolokih obeleja, ili su te promene u
toku, ili postoji verovatnoa da do tih
promena doe ljudskim delovanjem.

Informisanje javnosti obeleavanje

Svetskog dana vodenih povrina (2.
februar, dan usvajanja Ramsar
Konvencije).
Ramsarski fond za male grantove.

Uspeh Ramsarske konvencije

Ramsarska Konvencija je do danas ostvarila
znaajan uspeh kada su u pitanju broj i
povrina movarnih podruja od
meunarodnog znaaja.
Zakljuno sa 19. avgustom 2016. godine
postoji 169 potpisnica konvencije, 2.241
ramsarskih podruja ukupne povrine od
215,247,631 hektara. Ovo je znaajan
napredak u odnosu na 1991. godinu kada je
na Listi bilo samo 538 podruja ukupne
povrine 33 miliona hektara.
(http://www.ramsar.org/index.html).

Bez obzira na ovaj napredak, jo uvek postoji

dosta zemalja (oko 33%) koje nisu ratifikovale
Konvenciju, ali i veliki broj postojeih lanica
Konvencije koje su uvrstile samo jedno
podruje na Ramsarsku listu. S druge strane,
procenjuje se da je oko 84% movare sa
Ramsarske liste ugroeno na neki nain.
tavie, ni jedna ugovorna strana nije
primenila Konveciju u potpunosti, i ovo je u
suprotnosti sa tvrdnjom da je svaka
potpisnica uspela da ostvari mudro korienje
svih svojih movarnih ekosistema (De Klemm
& Shine 1999).
Potpisnice konvencije selektuju podruja koja
e ui na Listu movarnih podruja od
meunarodnog znaaja na osnovu njihovog
meunarodnog znaaja u pogledu ekologije,
botanike, zoologije, limnologije ili hidrologije
(lan 2.2) (Ramsar Convention Secretariat
2007).

ODELJAK 2.3.2. Ramsarska podruja u

Srbiji

Gornje Podunavlje
Koviljskopetrovaradinski rit
Labudovo okno
Ludako jezero
Obedska bara
Petersko polje
Slano Kopovo
Stari Begej Carska bara
Vlasina
Zasavica

Slano Kopovo

Istorijat nastanka ramsarske

konvencije
Potreba za zatitom movarnih podruja
dobija na znaaju ezdesetih godina prolog
veka, pre svega zbog njihovog znaaja kao
stanita migratornih vrsta ptica. Poetak
zatite na meunarodnom nivou poklapa se
sa poetkom implementacije MAR projekta
kasnih pedesetih godina prolog veka.
Projekat je imao za cilj da povea svest o
vanosti movara za oveanstvo i doprinese
njihovoj zatiti. To je bila zajednika
inicijativa tri meunarodne nevladine
organizacije International Union for
Conservation of Nature and Natural
Resources (danas IUCN-The World
Conservation Union), International
Waterfowl Research Bureau IWRB (danas
Wetland International) i International
Council for Bird Preservation (danas BirdLife
International).
Na konferenciji koja je organizovana u okviru
MAR projekta novembra 1962. godine je
zakljueno da je meunarodna konvencija o
movarnim podrujima urgentno potrebna i
odlueno je da se, kao prelazna varijanta,
sastavi lista movara od meunarodne
vanosti sa podruja Evrope i Severne Afrike,
poznata kao MAR lista.
Tokom sledeih osam godina, o tekstu
konvencije pregovaralo se na seriji
ekspertskih sastanaka (St. Andrews, 1963;
Noordwik, 1966; Leningrad, 1968; Morges,
1968; Vienna, 1969; Moscow, 1969; Espoo,
1970), organizovanih uglavnom od strane
IWRB i pod vostvom Holandske vlade.
Prvobitno, konvencija je bila usmerena na
zatitu barskih ptica kroz stvaranje mree
vanih refugijuma, ali kako se tekst
konvencije razvijao, zatita stanita u odnosu
na zatitu vrsta je uzela primat (De Klemm &
Crteaux 1995).

Konvencija je usvojena na meunarodnoj

Konferenciji o movarama i barskim pticama
u Ramsaru 2. februara 1971. godine, a stupila
je na snagu 21. decembra 1975. godine. Od
usvajanja do danas, Konvencija je
modifikovana dva puta: protokolom iz
decembra 1982. godine i serijom
amandmana poznatih kao Regina
amandmani iz 1987. godine. Na vanrednom
sastaku u Regini 1987. godine amandmanom
na lan 6 Konvencije, koji se bavi
administrativnim ureenjem, stvorena je
pravna osnova za osnivanje Konferencije
ugovornih strana (Conference of the Parties)
kao institucije Konvencije (Ramsar
Convention Secretariat, 2006).

Konvencija o zatiti evropske

divljai i prirodnih stanita
(Bern, 1979)
Cilj Konvencije o ouvanju evropskih prirodnih
vrsta i stanita (Konvencija iz Berna) jeste
zatita divljih vrsta flore i faune, ukljuujui i
njihova prirodna stanita, putem
meunarodne saradnje zemalja potpisnica i
podrke aktivnostima na nacionalnom nivou.
Cilj Konvencije je i kontrola metoda ubijanja ili
drugih oblika eksploatacije. Posebna panja se
poklanja vrstama kojima preti opasnost i
ugroenim vrstama, ukljuujui i one
migrirajue. Zbog toga su i afrike zemlje
pozvane da se pridrue konvenciji.
Uz konvenciju postoje 3 priloga:

Prilog I (o strogo zatienim vrstama

flore) navodi 703 biljne vrste koje
zahtevaju specifine mere zatite.

Prilog II (strogo zatiene vrste faune,

oko 657).

Prilog III (zatiene vrste faune, oko oko

350 vrsta) obuhvataju, na primer, osim
12 divljih, sve evropske vrste ptica.

Potpisnice Konvencije iz Berna su obavezne

da preduzimaju aktivnosti u oblasti zatite
flore i faune i da rade na ouvanju njihovih
stanita putem sledeih aktivnosti:

unapreenje nacionalne politike za

ouvanje divlje flore i faune i njihovih
prirodnih stanita, ukljuujui zakonske
i administrativne mere;
razmatranje ouvanja divlje flore i faune
u procesu planiranja i razvoja projekata,
kao i u merama protiv zagaenja;
uee u edukaciji i razmeni informacija
o potrebi zatite i ouvanja divlje flore i
faune i njihovih stanita.

Jedna od najkonkretnijih aktivnosti Konvencije

je EMERALD mrea oblasti za ouvanje, koja
su od specijalnog interesa. Mrea EMERALD je
izuzetno vana za budue lanice EU, jer je
model za Standardni obrazac podataka (koji
se koristi radi podnoenja podataka o
izabranim oblastima) kompatibilan sa
modelom mree NATURA 2000, definisanim
propisima EU.
Srbija je ratifikovala Bernsku konvenciju
donoenjem Zakona o potvrivanju
konvencije o ouvanju evropske divlje flore i
faune i prirodnih stanita (Slubeni glasnik
Republike Srbije Meunarodni ugovori,
br.102/07).

Konvencija o ouvanju migratornih

vrsta divljih ivotinja (Bon, 1979)
Jedna od preporuka Konferencije Ujedinjenih
nacija o humanoj ivotnoj sredini iz 1972.
godine ukazala je na potrebu saradnje meu
dravama radi ouvanja ivotinjskih vrsta koje
migriraju preko dravnih granica. Tada, kao i
sada, migracione vrste su bile posebno
ugroene razliitim faktorima koji su se
odnosili na smanjivanje stanita na mestima
razmnoavanja, intenzivan lov du
migracionih puteva i propadanje podruja na
kojima se ove vrste hrane.
Cilj Konvencije o zatiti migracionih vrsta
divljih ivotinja (Bonska konvencija) jeste
ouvanje kopnenih, morskih i vazdunih vrsta
i stanita u okviru njihovog migracionog polja.
Bonska konvencija nema za cilj zabranu
korienja vrsta koje ne spadaju u kategoriju
ugroenih; ona, zapravo, prepoznaje da
mnoge od ovih ivotinjskih vrsta predstavljaju
vaan izvor prihoda i hrane za lokalno
stanovnitvo. Konvencija ak moe posluiti i
kao odgovarajui meunarodni pravni
instrument za upravljanje takvim vrstama
kada njihov broj ugroava ivotnu sredinu ili
ne odgovara ljudskim potrebama

Uz Konvenciju postoje dva priloga o

migracionim vrstama koje imaju koristi od
mera ouvanja poduzetih od strane oblasnih
zemalja, to je termin koji se odnosi na
zemlje sa jurisdikcijom na deo oblasti
rasprostranjenja dotine vrste.

Prilog I je spisak vrsta koje su, prema

najboljim raspoloivim naunim
dokazima, ugroene. Ovaj spisak sada
obuhvata, izmeu ostalog, nekoliko vrsta
kitova, vidri, antilopa, albatrosa, pelikana,
sokolova, movarnih ptica, galebova,
morskih kornjaa, krokodila i riba.
Prilog II je spisak nedovoljno ouvanih
migracionih vrsta za koje bi bilo
potrebno imati meunarodne ugovore o
saradnji (imale bi koristi od njih) kao
specifi ne instrumente Konvencije (vidi
Okvir 2.14). Da bi neka vrsta bila
navedena u Prilogu, nije neophodno da
njen opstanak bude ugroen. Delfini,
foke, mnoge vrste iz vodenih slivova,
bele rode, jesetre, pa ak i kraljevski
leptir, jesu vrste koje su sada na ovom
spisku.

Srbija je ratifikovala Bonsku konvenciju

donoenjem Zakona o potvrivanju
Konvencije o ouvanju migratornih vrsta
divljih ivotinja ("Slubeni glasnik RS Meunarodni ugovori", br.102/2007 od
7.11.2007. godine)

Direktiva o zatiti prirodnih stanita

i divlje flore i faune (Council
Directive 92/43/EEC)
Direktiva o zatiti prirodnih stanita i divlje
flore i faune usvojena je 1992. godine i ima za
cilj odravanje biodiverziteta kroz ouvanje
prirodnih stanita i divlje flore i faune na
teritoriji drava lanica EU. Direktiva ima za cilj
da unapredi stanje biodiverziteta u dravama
lanicama kroz definisanje zajednikih okvira
za ouvanje divlje faune i flore kao i stanita
od interesa za EU.

Direktiva o pticama (Council

Directive 79/409/EEC;
2009/147/EC)
Direktiva o pticama usvojena je 1979. godine
(Direktivom Saveta 2009/149/EZ) u cilju
zatite, upravljanja i kontrole svih vrsta ptica
koje ive u divljini unutar evropske teritorije
drava lanica, ukljuujui pri tom i jaja ovih
ptica, njihova gnezda i stanita kao i njihovu
eksploataciju (l.1). Drave lanice su u
obavezi da preduzmu potrebne mere radi
odravanja populacije vrsta na nivou koji
odgovara ekolokim, naunim i kulturnim
potrebama, a uzimajui u obzir ekonomske i
rekreativne potrebe, ili radi prilagoavanja
populacije ovih vrsta tom nivou.
Direktiva takoe zahteva od svih zemalja
lanica EU da najvanija podruja za 194
ugroene vrste i za sve ptice selice utvrde kao
podruja NATURA 2000 (SPA), posebno
vodei rauna o movarnim podrujima od
meunarodne vanosti.

ODELJAK 2.3.5. Direktiva o pticama i

Direktiva o stanitima predstavljaju sr
EU zakonodavstva

Direktiva o pticama i Direktiva o

stanitima predstavljaju sr EU
zakonodavstva u zatiti prirode. Ta dva
propisa zajedno postavljaju ambiciozni
visoki standard ouvanja prirode za sve
drave lanice Evropske unije. Njihova
implemetacija odvija se kroz
uspostavljanje ekoloke mree
NATURA 2000.
Svaka zemlja lanica EU doprinosi ovoj
mrei izdvajanjem najvanijih podruja
za svaku pojedinu vrstu i tip stanita
naveden u odgovarajuim dodacima
direktiva.
U skladu sa Direktivom o pticama, za
ptice drave proglaavaju podruja
posebne zatite (Special Protection
Areas - SPA). Direktiva o stanitima
pokriva sve ostale vredne evropske
vrste i stanine tipove koje drave
lanice proglaavaju za posebna
podruja ouvanja (Special Areas of
Conservation - SAC). Ove dve grupe
podruja (SPA i SAC) zajedno ine
mreu NATURA 2000.

Industrijsko zagaenje
i industrijski rizici

Stokholmska konvencija o
perzistentnom organskom
zagaenju
Persistentne organske materije (POPs)
spadaju meu najopasnija zagaenja koja se
isputaju u ivotnu sredinu usled ljudskih
aktivnosti jer su otporne na hemiljske, biloke
i fotolitike oblike degradacije. Osim toga to
su postojane, mogu se na najrazliitije naine
transportovati u ivotnoj sredini, i dospeti na
mesta gde nikad nisu korieni ili proizvoeni.
Lako ulaze u lance ishrane, imaju sposobnost
bioakumulacije i stoga imaju znaajan uticaj
na ljudsko zdravlje. Uzrokuju itav spektar
neeljenih posledica na ljude i ivotinje: rak;
alergije i hiperosetljivost; oteenje centralnog
i perifernog nervnog sistema; reproduktivni
poremeaji i poremeaji imunog sistema.
Cilj Stokholmske Konvencije o perzistentnom
organskom zagaenju jeste da ogranii ili
zabrani proizvodnju, upotrebu, emisije ili uvoz
i izvoz perzistentnih organskih materija radi
zatite zdravlja ljudi i ivotne sredine.
Aneks A Stokholmske konvencije obuhvata
sledee hemikalije za eliminaciju: aldrin,
dieldrin, hlordan, toksafen, mireks, endrin,
heptachlor, heksahlorbenzen, polihlorovani
bifenili, PCBs.
Aneks B konvencije obuhvata hemikalije sa
ogranienom upotrebom: Dihloro-difeniltrihloroetan (DDT), koji je jo uvek potreban u
mnogim zemljama za kontrolu malarijom
zaraenih komaraca dok se ne pronau
sigurne, ekonomine i odgovarajue
alternative.
Aneks C obuhvata hemikalije koje su
nenamerno proizvedene: polihlorovani
dibenzo-para-dioksini (PCDD), Dibenzofurani

(PCDF), heksahlorobenzen, polihlorovani

bifenili PCBs.
Stvaranje ovih hemikalija nenamerno
proizvodennih treba da se ogranii ili
potpuno eliminie.
lanice su obavezne da vre kontrolu
proizvodnje, uvoza, izvoza, odlaganja i
korienja POPs, da promoviu najbolje
postojee tehnologije i prakse za zamenu
postojeih POPs i da istovremeno spreavaju
razvoj novih. Slino tome, u sluaju PCB
(polihlorovanih bifenila), koji su u irokoj
primeni u elektrinim transformatorima i
drugoj elektroopremi, lanice su obavezne da
identifikuju, obelee, i uklone svu opremu
koja sadri PCB, najkasnije do 2025. godine, i
da upravljaju tim otpadom na nain koji je
usklaen sa ivotnom sredinom.
Stokholmska konvencija je stupila na snagu
17. maja 2004. godine kada je 50 zemalja
sveta ratifikovalo ovu konvenciju. Srbija je
potpisala konvenciju 2. maja 2002. godine, a
ratifikovala je donoenjem Zakona o
potvrivanju Stokholmske konvencije o
dugotrajnim organskim zagaujuim
supstancama.

Konvencija o nuklearnoj sigurnosti

Cilj ove Konvencije je da odri rad nuklearnih
elektrana na visokom nivou sigurnosti
postavljanjem meunarodno usvojenih
pokazatelja koje su potpisnice obavezne da
potuju.
Namera Konvencije je da zatiti ljude i ivotnu
sredinu od industrijskih incidentnih situacija
spreavanjem takvih incidenata koliko god je
to mogue. Ova zatita treba da se ostvari
smanjenjem uestalosti i ozbiljnosti
industrijskih incidenata ili ublaavanjem
njihovih posledica. Konvencija promovie i
aktivnu meunarodnu saradnju meu
lanicama pre, tokom i nakon industrijskog
incidenta.

Slika 2.3.2. Radijacija nakon katastrofe u ernobilju

Konvencija o prekograninim
efektima industrijskih udesa
Industrijski incidenti uvek predstavljaju
ozbiljnu pretnju ivotnoj sredini i kvalitetu
ivota na lokalnom nivou. Neki incidenti su
posebno velika pretnja i negativno utiu na
okolnu oblast. UNECE je ocenio da sve vei
broj prekograninih industrijskih incidenata
predstavlja ozbiljan regionalni problem, koji
zahteva usvajanje posebne konvencije.
Cilj Konvencije o prekograninim efektima
industrijskih incidenata je unapreivanje
meunarodne saradnje radi zatite ljudskog
zdravlja i ivotne sredine od posledica
industrijskih udesa koji mogu imati
prekogranine efekte. Ova zatita treba da se
ostvari smanjenjem uestalosti i ozbiljnosti
ovih dogaaja ili sanacijom posledica kada do
njih doe.
Obaveze potpisnica su spreavanje
industrijskih incidenata ili hitno reagovanje na
njih u najveoj moguoj meri. Svaka
potpisnica se obavezuje da:

identifikuje opasne aktivnosti unutar

svoje nadlenosti kako bi primenila
preventivne mere i omogui da sve
potpisnice koje trpe uticaj budu
obavetene o takvim merama;

zapone razgovore sa potpisnicama koje

trpe uticaj, ukoliko opasne aktivnosti
mogu uzrokovati prekogranine
posledice;

preduzme odgovarajue mere za

spreavanje nastanka industrijskih
incidenata, ukljuujui i uspostavljanje i
odravanje odgovarajue pripravnosti za
hitna reagovanja na njih, i to hitnije
adektavno reaguje uz korienje
najefikasnijih postupaka;

obezbedi javnosti u oblastima sa

incidentom najadekvatnije informacije i
da joj omogui uee u relevantnim
procedurama;

obezbedi odgovarajui sistem

obavetavanja koji e primati i emitovati
informacije o pojavi industrijskih
incidenata;

obezbedi podrku za izradu pravila,

kriterijuma i procedura u oblasti
nadlenosti i odgovornosti;

sarauje na razmeni informacija o

podacima, iskustvima i istraivanjima i
razvija metode i tehnologije za
spreavanje industrijskih incidenata,
pripravnost za njih i reagovanje na njih.

Srbija je ratifikovala Konvenciju

donoenjem Zakona o prekograninim
efektima industrijskih udesa 2009. godine.

Upravljanje
Otpadom

Intenzivnije aktivnosti na planu regulisanja

upravljanja otpadom Evrospka Zajednica je
zapoela u periodu od 1973. do 1976. godine.
U tom periodu su usvojeni i prvi propisi u ovoj
oblasti: Direktiva 75/439 o upravljanju
otpadnim uljima i o uklanjanju polihlorovanog
bifenila i polihlorovanog terfenila. Nakon toga
usledilo je donoenje veeg broja propisa,
tako da danas sekundarni propisi EU u oblasti
upravljanja otpadom spadaju u grupu
najbrojnijih propisa. Osim toga, pri
razmatranju pravne regulative u oblasti
upravljanja otpadom trebalo bi voditi rauna
o politici i propisima EU u razliitim drugim
oblastima. Ovo se pre svega odnosi na one
propise koje se odnose na zatitu zemljita,
voda, prirode, kao i propise koji, zbog svog
sistemskog znaaja i uticaja na razliite
sektore, najee oznaavaju kao
horizontalno zakonodavstvo EU.

Od ukupno 678 pravnih akata koji ulaze u

korpus izvora prava ivotne sredine EU, u
grupi koja je oznaena kao upravljanje
otpadom i iste tehnologije nalazi se ukupno
71. Daleko najei izvor prava su odluke
(preko 40), zatim slede direktive (19) dok je
broj uredbi 7. (Todi 2013)

Bazelska konvencija o kontroli

prekograninog kretanja opasnog
otpada i njihovom odlaganju
(Bazel, 1989)

Zemlje lanice Konvencije su se obavezale da

e obezbediti da se opasnim otpadom
rukovodi i da se on odlae na nain koji je u
skladu sa zahtevima ivotne sredine i u skladu
sa sledeim principima:
prekogranino kretanje opasnog

Cilj Bazelske konvencije i njenih protokola je

otpada treba da bude svedeno na

da se obezbedi sveobuhvatna kontrola

najmanju moguu meru;

prekograninog kretanja opasnog otpada uz

svoenje koliina opasnog otpada na
minimum i pruanje pomoi u procesima
upravljanja i odlaganja otpada na nain kojim

opasni otpad treba da se preiava i

odlae to je mogue blie mestu
nastanka;
potrebno je smanjiti i na minimum

e se potovati zahtevi ivotne sredine. Ova

svesti koliine generisanog opasnog

konvencija podrazumeva i odgovornost i

otpada na izvoru.

blagovremenu isplatu naknada za tete koje

nastaju usled prekograninog kretanja
opasnog otpada, ukljuujui i incidente koji se
javljaju kao posledica nezakonitog prometa.
Konferencija zemalja lanica je definisala i
usvojila Tehnike smernice za upravljanje
opasnim otpadom. Amandman sa
zabranama, usvojen 1995. godine, zabranjuje
izvoz opasnog otpada (za bilo koju svrhu) iz
zemalja koje su na spisku predloenog novog
priloga VII Konvencije34 u sve druge zemlje
lanice Konvencije.
Da bi se odreagovalo na zabrinutost zemalja u
razvoju zbog nedostatka sredstava i
tehnologije za reavanje problema
nezakonitog odlaganja ili prosipanja opasnog
otpada, u periodu izmeu 1993. i 1999.
definisan je Bazelski protokol o
odgovornosti i odteti (ili Protokol o
odgovornosti). Protokol o odgovornosti bavi
se pitanjem ko je finansijski odgovoran u
sluaju incidenta. U tom smislu, razmatra se
svaka faza u prekograninom kretanju, od
take utovara otpada na prevozno sredstvo
do njegovog izvoza, meunarodnog tranzita,
uvoza i konanog odlaganja.

Srbija je ratifikovala Bazelsku konvenciju

donoenjem Zakona o potvrivanju
bazelske konvencije o kontroli
prekograninog kretanja opasnih otpada i
njihovom odlaganju (Sl. list SRJ meunarodni ugovori, br. 2/99)

2.4. Institucijalni okvir zatite

ivote sredine
meunarodni nivo

Ujedinjene
nacije

Pedeset i jedna zemlja, posveena ouvanju

mira kroz meunarodnu saradnju i zajedniku
bezbednost, osnovala je Ujedinjene nacije
(UN) 24. oktobra 1945.godine. Danas su skoro
sve zemlje u svetu lanice UN: lanstvo je
krajem 2011. godine obuhvatalo 193 zemalje.
Ujedinjene nacije imaju est osnovnih tela.
Generalna suptina, Savet bezbednosti, Savet
za ekonomska i socijalna pitanja, Povereniki
savet i Sekretarijat imaju sedite u centrali UN
u Njujorku, dok se Meunarodni sud pravde
nalazi se u Hagu, u Holandiji.

Organizacije Ujedinjenih nacija

Program za razvoj Ujedinjenih
nacija - UNDP
Osnovni cilj Programa za razvoj Ujedinjenih
nacija (UNDP) je jeste da prui pomo
zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji u
izgradnji njihovih nacionalnih kapaciteta za
postizanje odrivog razvoja, kroz razvoj i
razmenu znanja i najvrednijih iskustava, kroz
izgradnju partnerstava i mobilizaciju resursa
za ostvarivanje ciljeva odrivog razvoja.
Najvei napori su fokusirani na reavanje
problma u sledeim oblastima:

demokratska vladavina
smanjenje siromatva
spreavanje kriza i oporavak
energija i ivotna sredina
informacione i komunikacione
tehnologije
HIV/SIDA

Prema Povelji UN drave lanice su u obavezi

da se pridravaju sledeih principa:

Sedite Program za razvoj Ujedinjenih nacija

je u Njujorku, a u 166 zemalje postoje
kancelarije preko kojih se uspostavlja saradnja
sa vladama i lokalnim organizacijama na polju
nalaenja reenja za globalne i nacionalne
razvojne izazove.

1.
2.
3.
4.
5.

Nakon Svetskog samita o odrivom razvoju,

UNDP je organizovao svoje aktivnosti tako da
budu usklaene sa oblastima koje je
meunarodna zajednica identifikovala kao
prioritetne:

6.

7.

suverena jednakost drava;

savesno ispunjavanje preuzetih obaveza;
miroljubivo reavanje sporova;
uzdravanje od pretnje ili upotrebe sile;
pruanje pomoi UN u skladu sa
Poveljom;
obaveza da se i drave nelanice
pridravaju ovih principa kada je re o
ouvanju meunarodnog mira i
bezbednosti;
nemeanje u unutranje poslove drava.

Ceo niz Svetskih konferencija UN doprineo je

da se identifikuju praktini naini reavanja
globalnih problema u nizu oblasti meu
kojima je i ivotna sredina.

VODA
UNDP radi na stvaranju uslova za vee
korienje pitke vode i sanitarnih ureaja, na
unapreenju planiranja upravljanja vodnim
resursima na nacionalnom nivou, kao i na
razvoju regionalnih mehanizama upravljanja
prekograninim vodama i zajednikim
vodotokovima;
ENERGIJA
UNDP radi na jaanju nacionalne politike u
oblasti energetike, na unapreenju usluga u
oblasti energije u ruralnim podrujima, kao i
promovisanju istijih tehnologija u energetici.
Osim toga radi i na poveanju dostupnosti

novih mehanizama za finansiranje investicija u

oblasti energetike.
ZEMLJITE
UNDP preko svog Centra za razvoj sunih
oblasti prua pomo zemljama da integriu
pitanja vezana za suu u mikroekonomske i
nacionalne razvojne okvire;
BIODIVERZITET
UNDP je usredsreen na ouvanje
biodiverziteta, na integrisanje obaveza iz
oblasti biodiverziteta, usluga ekosistema,
zatienih oblasti i Konvencije o biodiverzitetu
u lokalne i nacionalne sisteme upravljanja.

Program Ujedinjenih nacija za

ivotnu sredinu
http://www.unep.org
Program Ujedinjenin nacija za ivotnu sredinu
(UNEP) bavi se pitanjima iz oblasti ivotne
sredine. Program je osnovan 1972. godine sa
glavnim zadatkom da promovie odrivi razoj.
UNEP ima sedite u Najrobiju u Keniji.
Regionalna kancelarija UNEP za Evropu,
ukljuujui i zemlje u tranziciji (UNEP/ROE),
ima sedite u enevi.
Aktivnosti UNEP podeljene su u est
tematskih oblasti:

ekoloko informisanje, procena, i rano

upozoravanje;
razvoj politike i zakonodavstva u oblasti
ivotne sredine;
realizacije politike o ivotnoj sredini;
tehnologija, industrija, i ekonomija;
regionalna saradnja;
konvencije u oblasti ivotne sredine.

Ogranizacija za hranu i
poljoprivredu
http://www.fao.org
Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO),
kao specijalizovana agencija Ujedinjenih
nacija, osnovana je 1945. godine sa zadatkom
da povea poljoprivrednu produktivnost,
ishranu i ivotni standard, i unapredi kvalitet
ivota seoskog stanovnitva. Organizacija
stavlja poseban naglasak na ruralni razvoj i
odrivu poljoprivredu. FAO pokuava da
ostvari te ciljeve pruanjem razvojne pomoi,
prikupljanjem i irenjem informacija,
davanjem saveta vladama drava, i nudei
neutralan forum za okupljanje svojih lanica.
FAO je ostvario znaajno lanstvo od 180
zemalja, ukljuujui i jednu organizaciju Evropsku zajednicu. FAO posebno pokriva
oblast ivotne sredine kroz Odeljenje za
odriv razvoj, dajui savete zemljama
lanicama o temama kao to su gazdovanje
prirodnim resursima, poljoprivreda i strategija
u oblasti energetike. Deo ove organizacije koji
se bavi pitanjima ivotne sredine podeljen je u
tri kategorije: energetika i ekoloka
tehnologija; geoinformacije, monitoring,
procene i politika, kao i integrisano
upravljanje ivotnom sredinom.
Osim Odeljenja za odriv razvoj, ostalih osam
odeljenja unutar FAO takoe se bave
pitanjima iz oblasti ivotne sredine, kako
direktno tako i indirektno. Na primer, FAO se
bavi ozbiljnim problemom deforestacije preko
svog odeljenja za umarstvo, koje radi unutar
Evrospke zajednice na sakupljanju i analizi
informacija u sektoru umarstva i daje
odgovarajue preporuke lanicama. Ostala
pitanja ivotne sredine se reavaju preko
ostalih odeljenja, npr. za poljoprivredu i
ribnjake.

Organizacija Ujedinjenih nacija za

industrijski razvoj (UNIDO)
http://www.unido.org
Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski
razvoj (UNIDO) specijalizovana je agencija
Ujedinjenih nacija sa 169 zemalja lanica
irom sveta. Njen zadatak je da pomogne
zemljama lanicama i drugim zemljama da
ostvare odriv industrijski razvoj, posebno u
Africi i drugim manje razvijenim regijama.
Glavne oblasti delovanja su:

konkurentna ekonomija

zdrava ivotna sredina

produktivno zapoljavanje

Projekti Svetske banke omoguuju razvoj

osnovnog zdravstva i obrazovanja, razvoj
institucija za ravnopravno upravljanje, zatite
ivotne sredine, privatnog preduzetnitva,
makroekonomskih reformi i ekonomske
stabilnosti.
Vie od 180 zemalja lanica, ija miljenja i
interese zastupa Odbor guvernera i Odbor
direktora sa seditem u Vaingtonu, vlasnici
su Svetske banke. Zemlje lanice su deoniari
sa ovlaenjima za konano odluivanje u
Svetskoj banci.
Grupacija Svetska banka sastoji se od pet
institucija:

Meunarodna banka za obnovu i razvoj

(IBRD) daje zajmove i pomo za razvoj
srednje razvijenim zemljama i
siromanijim kreditno sposobnim
zemljama.

Meunarodno udruenje za razvoj (IDA)

prua razvojnu pomo najsiromanijim
zemljama.

Meunarodna finansijska korporacija

(IFC) promovie investiranje u privatni
sektor, kako strani tako i domai,
lanicama zemljama u razvoju.

Multilateralna agencija za garantovanje

investicija (MIGA) promovie direktna
strana ulaganja nudei garancije za
politiki rizik investitorima i
zajmodavcima, omoguujui resurse koje
pomau novim privredama da privuku i
zadre dotine investicije.

Meunarodni centar za reavanje

investicionih sporova (ICSID) prua
mogunost reavanja investicionih
sporova izmeu stranih investitora i
zemalja primalaca putem izmirenja ili
arbitrae.

Svetska zdravstvena organizacija

http://www.who.org

Cilj Svetske zdravstvene organizacije

(WHO) jeste da radi na unapreenju
zdravlja u svetu. Organizacija ima 192
zemlje lanice i dve pridruene lanice,
kojima rukovodi iz est regionalnih
kancelarija (Afrika, Evropa, jugoistona
Azija, Amerika, Istoni Mediteran, i
Zapadni Pacifik).
Aktivnosti Svetske zdravstvene
organizacije u oblasti ivotne sredine
odvijaju se u okviru teme Zatita ivotne
sredine ljudi, kroz monitoring razliitih
aspekata ivotne sredine ljudi, i kroz
osmiljavanje programa i publikacija koje
podstiu razvoj bezbedne ivotne
sredine.

Svetska banka
http://www.worldbank.org
Svetska banka je specijalizovana agencija iz
sistema Ujedinjenih nacija, osnovana 1944.
godine i predstavlja jedan od najveih izvora
pomoi za razvoj u svetu. Svetska banka je
aktivna u vie od 100 zemalja u razvoju,
ukljuujui zemlje u tranzicij gde pomae
unapreenju ivotnog standarda i doprinosi
smanjenju siromatva.

Finansiranje iz izvora Svetske banke je

dostupno multilateralnim razvojnim bankama,
organizacijama Ujedinjenih nacija, bilateralnim
donatorima, vladinim i nevladinim
organizacijama. Treba napomenuti da se u
novije vreme podrava saradnja sa
akademskim institucijama i privatnim
sektorom.

razvoj EU, posebno za njenu ekonomsku,

zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku.

Evropska unija

Savet Evropske unije (Savet

ministara)
Evropska unija je meuvladina i
nadnacionalna zajednica sa 27 zemalja lanica
koje sarauju i kooridniraju svoju politiku u
mnogim oblastima od javnog politikog
interesa. Zemlje lanice su na EU prenele
ovlaenja i obaveze u onim oblastima u
kojima se problemi mogu na bolji nain
reavati na nadnacionalnom nego na
nacionalnom nivou.
Unija svoje korene vodi od Evropske
ekonomske zajednice osnovane Rimskim
ugovorom 1957. od strane est evropskih
drava. Danas su osnovni principi
funkcionisanja EU zasnovani na Sporazumu o
Evropskoj Uniji iz 1992. godine, poznatijem
kao Sporazum iz Mastrihta, koji definie
osnovne ciljeve EU.

Savet Evropske unije ili Savet ministara je

institucija koja se sastoji od ministara iz
drava lanica u razliitim oblastima
(poljoprivreda, transport, socijalna pitanja,
finansije, itd). Savet je nadlean za donoenje
politikih odluka i ima odreene zakonodavne
nadlenosti. Jedno od pitanja kojima se bavi
Savet Evropske unije odnosi se i na oblast
ivotne sredine. Ministri za ivotnu sredinu se
sastaju formalno etiri puta godinje, odluuju
kvalifikovanom veinom zajedno sa Evropskim
parlamentom.

Evropski parlament

Evropska unija stvara jedinstveno trite

putem sistema zakona koji se primenjuje u
svim dravama lanica, to garantuje
slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala.
Ona zadrava zajedniku trgovinsku politiku,
poljoprivrednu politiku i politiku u oblasti
ribarstva i regionalnog razvoja.

Nadlenost i funkcije Evropskog parlamenta

odnose se na zakonodavna i budetska
pitanja. Osim toga, Evropski parlament
nadgleda i kontrolie Savet Evropske unije i
Komisiju budui da raspolae ovlaenjima u
oblasti kontrole i izbora funkcionera.
Parlament ima ovlaenje da postavlja pitanja
koja se dostavljaju Komisiji ili Savetu Evropske
unije, kao i da raspravlja o izvetajima koje
Evropska komisija dostavlja Evropskom
parlamentu.

EU je razvila sistem izvrnih, zakonodavnih,

budetskih i kontrolnih institucija, od kojih su
najvanije:

Evropska komisija

Evropski savet,

Savet Evropske unije,

Evropski Parlament i

Evropska komisija.

Evropski savet
Evropski savet ine efovi zemalja lanica i
predsednik Evropske komisije, koji se sastaju
svakih est meseci. Njegova uloga je da
definie opte politike smernice za dalji

Evropska komisija je izvrno telo EU i

svojevrsna Vlada Evropske unije. Ima
nadlenost koja se odnosi na iniciranje i
predlaganje politike i propisa koji se dalje
dostavljaju Evropskom parlamentu i
Evropskom savetu.
Komisija se razlikje od drugih institucija po
tome da samo ona ima zakonodavnu
inicijativu u stubovima Evropske unije, to
znai da jedino Komisija moe podnositi
formalne predloge zakonodavnih akata. Kada
je odreeni zakonodavni akt odobren u
Savetu i Parlamentu, Komisija ima

odgovornost da obezbedi njegovo

sprovoenje, to ini preko zemalja lanica ili
preko svojih agencija.
Komisija ima 27 komesara, ukljuujui i
Predsednika Komisije i potpredsednike. Iako
svakog lana imenuje nacionalna vlada drave
lanice, po jednog svaka, oni ne predstavljaju
svoju zemlju u Komisiji (mada u praksi
ponekad vre uticaj u nacionalnom interesu).
Kada su komesari predloeni, Predsednik
meu njima raspodeljuje portfelje. Mo
komesara u velikoj meri zavisi od njihovog
portfelja. Na primer, dok evropski komesar za
obrazovanje, obuku i kulturu nije naroito
vana linost, evropski komesar za
konkurenciju je moan poloaj sa globalnim
uticajem.
Evropska komisija ima i svoj administrativni
deo generalne direktorate. Svaki Generalni
direktorat ima svoj portfelj iji raspored se
uglavnom podudara sa portfeljima komesara.
Direktorat za ivotnu sredinu je jedan od 40
direktorata (DGs) i drugih slubi Komisije.
Pored aktivnosti koje se odnose na
obezbeivanje potovanja propisa EU
(ukljuujui i ispitivanje albi graana i
nevladinih organizacija i pokretanja procedura
za krenje propisa) Direktorat finansira
projekte u oblasti ivotne sredine.
U ostvarivanju ciljeva u oblasti ivotne
sredine, pored Direktorata za ivotnu sredinu,
nekoliko drugih direktorata ima izvesne
nadlenosti kao to su: Direktorat za
poljoprivredu i ruralni razvoj, Direktorat za
energiju, Direktorat za preduzea i industriju,
Direktorat za zdravlje i potroae, itd.
Imenovan je i poseban direktorat za pitanja
koja se odnose na klimu.
EU ima i svoje sudove, to su Evropski sud
pravde sa pravosudnim ovlaenjima i
Evropski revizorski sud sa ovlaenjima u
oblasti finansijske kontrole.
EU takoe ima svoje finansijske institucije
Evropsku investicionu banku i Evropski
investicioni fond.

Evropski sud pravde

Evropski sud pravde je centralna pravosudna
institucija sa seditem u Luksemburgu iji je
zadatak da osigura potovanje propisa EU u
kontekstu tumaenja i primene Osnivakih
ugovora. Sud se u svojoj dosadanjoj praksi
bavio razliitim pitanjima u oblasti ivotne
sredine donosei odluke i utvrujui
odgovarajua pravila u tumaenju i primeni
pojedinih propisa.

Evropska investiciona banka

Ciljevi ove finansijske institucije, osnovane
Rimskim ugovorom iz 1958. godine, odnose
se, izmeu ostalog, na obezbeivanje
sredstava za kapitalna ulaganja namenjena za
razvoj i integraciju EU. Investiranjem u
dravne ili privatne projekte, banka doprinosi
odrivom razvoju Evropske unije i ostvarivanju
ciljeva u oblasti ivotne sredine.

Evropska agencija za ivotnu

sredinu
Evropska agencija za ivotnu sredinu je
agencija Evropske unije osnovana 1990.
godine, a zapoela je sa radom etiri godine
kasnije, sa seditem u Kopenhagenu. Njena
uloga je da podri odrivi razvoj i postigne
znaajan i merljiv napredak u ouvanju
ivotne sredine u Evropi, pruajui vane i
pouzdane informacije institucijama koje
kreiraju politike i donose odluke, ali i najiroj
javnosti. Agencija trenutno ima 33 zemlje
lanice. Otvorena je prema dravama koje
nisu lanice EU, ali su zainteresovane za
pojedina pitanja u oblasti ivotne sredine, kao
to su Island, Lihtentajn i Norveka koje su
lanice od osnivanja.

2.5. Institucijalni okvir za

upravljanje ivotnom
sredinom u Srbiji

Proces upravljanja ivotnom sredinom se u

Republici Srbiji odvija na tri nivoa:
1) republikom,

2) pokrajinskom i

3) lokalnom nivou.

1) Na republikom nivou
odgovornost imaju sledee
institucije:

Ministarstvo poljoprivrede i zatite ivotne

sredine
Agencija za zatitu ivotne sredine
Zavod za zatitu prirode Srbije
Republiki hidrometeoroloki zavod

Agencija za zatitu ivotne sredine

osnovana je 2004. godine i predstavlja deo
ministarstva nadlenog za oblast ivotne
sredine. Ona obavlja poslove dravne uprave
koji se odnose na:

razvoj, usklaivanje i voenje nacionalnog

informacionog sistema zatite ivotne
sredine (praenje stanja ivotne sredine
kroz indikatore ivotne sredine; registar
zagaujuih materija i dr.);

sprovoenje dravnog monitoringa

kvaliteta vazduha i voda;

upravljanje Nacionalnom laboratorijom;

prikupljanje i objedinjavanje podataka o

ivotnoj sredini, njihovu obradu i izradu
izvetaja o stanju ivotne sredine i

sprovoenje politike zatite ivotne

sredine.

Ministarstvo poljoprivrede i zatite ivotne

sredine obavlja poslove dravne uprave koji
se odnose na:
-

osnove zatite ivotne sredine;

sistem zatite i unapreenja ivotne
sredine;
nacionalne parkove, inspekcijski nadzor u
oblasti zatite ivotne sredine;
primenu rezultata naunih i tehnolokih
istraivanja i istraivanja razvoja u oblasti
ivotne sredine;
sprovoenje Konvencije o ueu javnosti,
dostupnosti informacija i pravu na pravnu
zatitu u oblasti ivotne sredine;
zatitu prirode;
zatitu vazduha;
zatitu ozonskog omotaa;
klimatske promene;
prekogranino zagaenje vazduha i vode;
zatitu voda od zagaivanja radi
spreavanja pogoranja kvaliteta
povrinskih i podzemnih voda;

utvrivanje uslova zatite ivotne sredine u

planiranju prostora i izgradnji objekata;
zatitu od velikog hemijskog udesa i
uee u reagovanju u sluaju hemijskih
udesa;
zatitu od buke i vibracija;
zatitu od jonizujueg i nejonizujueg
zraenja; upravljanje hemikalijama i
biocidnim proizvodima;
sprovoenje Konvencije o hemijskom
oruju u skladu sa zakonom;
upravljanje otpadom, izuzev radioaktivnim
otpadom;
odobravanje prekograninog prometa
otpada i zatienih biljnih i ivotinjskih
vrsta, kao i druge poslove odreene
zakonom.

Agencija za zatitu ivotne sredine Republike

Srbije je institucija koja sarauje sa
Evropskom agencijom i to na osnovu odredbe
lana 20. stav 3. Zakona o ministarstvima (Sl.
glasnik RS, br. 36/09).

Zavod za zatitu prirode Srbije, osnovan

1948. godine, je javna struna ustanova kojom
se na osnovu Zakona o zatiti prirode
poverene nadlenosti u zatiti i unapreenju
prirodne batine Republike Srbije. Zavodi vre
strune poslove zatite prirodnih dobara,
istraivanje i prouavanje prirodnih dobara
radi stavljanja pod zatitu, sprovoenje mera i
reima zatite, pripremanje studija za
predlaganje zatite i vrednovanje prirodnih
dobara, praenje stanja ugroenosti prirodnih
dobara i predlaganje mera njihove zatite,
utvrivanje uslova zatite i davanje podataka
o zatienim podrujima u postupku izrade
prostornih i drugih planova i drugih poslova
utvrenih propisima, prouavanje i zatitu
bioloke, geoloke i predeone raznovrsnosti,
struni nadzor i pruanje strune pomoi u
upravljanju i unapreenju zatienih prirodnih
dobara. Zavod je odgovoran i za proces
implementacije Emerald ekoloke mree i
pripremu za ukljuenje u program NATURA
2000.

Republiki hidrometeoroloki zavod je

posebna organizacija koja je pored ostalog
nadlena za hidroloka merenja i osmatranja i
sprovoenje propisanih i usaglaenih
programa za kontrolu kvaliteta vazduha,
povrinskih voda i podzemnih voda prve
izdani i padavina; banku osmotrenih i
izmerenih hidrolokih i meteorolokih
podataka; praenje, analiziranje i
prognoziranje stanja i promena vremena,
klime i voda, ukljuujui kvalitet vazduha i
voda.

2) Autonomna pokrajina
Pokrajinski sekretarijat za urbanizam,
graditeljstvo i zatitu ivotne sredine
Pokrajinski Zavod za zatitu prirode

3) Optina, grad (jedinica lokalne

samouprave)
Za upravljanjen prirodnim resursima na
lokalnom nivou kljunu odgovornost imaju
jedinice lokalne samouprave. Princip
supsidijarnosti predstavlja decentralizaciju
odluivanja do najnieg mogueg nivoa,
odnosno prenoenje nadlenosti i
odgovornosti sa centralnog nivoa na
regionalni i lokalni nivo, u skladu sa donetim
zakonima. Vlada je odgovorna za
uspostavljanje i sprovoenje stratekog i
zakonskog okvira kojim se na svim nivoima
dravne uprave omoguava ostvarivanje
ciljeva i obezbeuje sistem zatite i
unapreivanja kvaliteta ivotne sredine.
Lokalne samouprave imaju nadlenosti koje
se odnose na prostorno planiranje, zatitu
ivotne sredine i unapreenje ivotne sredine,
kao i na komunalne poslove.
Prema lanu 20 Zakona o lokalnoj samoupravi
optina se, preko svojih organa stara o zatiti
ivotne sredine, donosi programe korienja i
zatite prirodnih vrednosti i programe zatite
ivotne sredine, odnosno lokalne akcione i
sanacione planove, u skladu sa stratekim
dokumentima i svojim interesima i
specifinostima i utvruje posebnu naknadu
za zatitu i unapreenje ivotne sredine.
Republika Srbija moe zakonom, odnosno
autonomna pokrajina moe odlukom, poveriti
jedinicama lokalne samouprave pojedina
pitanja iz svoje nadlenosti. Zakonima iz
oblasti zatite ivotne sredine jedinicama
lokalne samouprave su povereni poslovi iz
oblasti procene uticaja na ivotnu sredinu,
strateke procene uticaja, izdavanja
integrisanih dozvola, upravljanja otpadom
(inertni i neopasni), zatite vazduha (lokalna
mrea mernih stanica, planovi kvaliteta
vazduha, kratkoroni akcioni planovi), zatite
od buke (akustiko zoniranje, izrada stratekih
karata buke i akcionih planova) i dr. Takoe,
jedinicama lokalne samouprave su povereni
poslovi inspekcijskog nadzora.
Pored navedenog, Zakonom o zatiti prirode
je jedinicama lokalne samouprave poveren i

inspekcijski nadzor na zatienim podrujima

koja proglaava nadleni organ jedinice
lokalne samouprave.
Osim gore navedenih institucija,
institucijalnom okviru za upravljanje prirodnim
resursima pripadaju i: upravljai zatienih
podruja, pravna i fizika lica i preduzetnici
koji u obavljanju privrednih i drugih delatnosti
koriste prirodne resurse i zatiena prirodna
dobra, strune i naune organizacije i druge
javne slube, graani, grupe graana, njihova
udruenja, profesionalne ili druge
organizacije.

Upravljai zatienih podruja. Prema lanu

67 Zakona o zatiti prirode ("Sl. glasnik RS",
br. 36/2009 i 88/2010) zatienim podrujem
upravlja pravno lice koje ispunjava strune,
kadrovske i organizacione uslove za
obavljanje poslova ouvanja, unapreenja,
promovisanja prirodnih i drugih vrednosti i
odrivog korienja zatienog podruja.
Izuzetno od stava 2. ovog lana, upravlja
moe biti preduzetnik i/ili fiziko lice ukoliko
se radi o zatienom podruju male povrine i
veinskom privatnom vlasnitvu na
nepokretnostima.
ODELJAK 2.5.1. Primer upravljanja
zatienim podrujem od strane NVO
sektora
Vlada Republike Srbije je 1997. godine
donela Uredbu o proglaenju Specijalnog
rezervata priode Zasavica, i poverila ga na
upravljanje nevladinoj organizaciji Pokret
Gorana Sremske Mitrovice, zahvaljujui
izuzetnim dostignuima koje je ova
organizacija ostvarila u oblasti zatite
prirode.

Tokom dvadesetogodinjeg perioda

upravljanja ova organizacija je ozbiljno
radila na unapreenju prirodnih vrednosti
rezervata kroz veliki broj domaih i
meunarodnih projekata, na razvoju
ekoturizma, zatiti genetikih resursa starih
rasa domaih ivotinja, ali i na
promovisanju i popularisanju zatite
prirode u javnosti

Strune i naune organizacije i druge javne

slube. Zavodi za javno zdravlje pokrivaju
monitoring kvaliteta ambijentalnog vazduha u
lokalnoj urbanoj mrei aglomeracija i kvaliteta
povrinskih voda u delu tokova kroz urbane
sredine, prate higijensku ispravnost vode za
pie i buku u ivotnoj sredini. Zavodi mere
kvalitet vazduha u 27 gradova (52 kontrolne
take).
Graani, grupe graana, njihova
udruenja, profesionalne ili druge
organizacije. Udruenja graana imaju veliki
znaaj za efikasno sprovoenje procesa
upravljanja i zatite prirodnih resursa, i to
preko mobilizacije i aktivnog ukljuivanja
javnosti i lokalnih zajednica u ove procese,
kao i rada na informisanju i unapreenju
svesti javnosti o znaaju zatite i odrivog
upravljanja prirodnim resursima. Prema
podacima Centra za razvoj neprofitnog
sektora Direktorijum nevladinih organizacija
(www.crnps.org.rs prezentacija poseena 27.
avgusta 2010. godine) u Republici Srbiji je
prisutno preko 200 registrovanih udruenja
ija je oblast ostvarivanja ciljeva vezana za
zatitu ivotne sredine. Vei deo organizacija
je u znaajnijoj meri aktivan na lokalnom
nego na nacionalnom nivou.

3. Instrumenti za upravljanje ivotnom

sredinom
Za dobro upravljanje ivotnom sredinom neophodna je primena razliitih
instrumenata koji u sinergiji treba da dovedu do unapreenja stanja razliitih
komponenata ivotne sredine i odrivog korienja prirodnih resursa.
Zavisno od svojih karakteristika, instrumenti mogu da se primenjuju na
razliitim nivoima uprave: lokalnom, regionalnom ili nacionalnom. To su pre svega
zakonski instrumenti koji, pored ostalog, omoguavaju implementaciju konvencija o
kojima je detaljno bilo rei u prethodnom poglavlju, zatim planski instrumenti koji
postavljaju konkretne prioritete, ciljeve upravljanja, aktivnosti i rokove za postizanje
ciljeva. Vana grupa instrumenata su i ekonomski instrumenti koji u procesu
upravljanja ivotnom sredinom podstiu trini pristup (npr. ekoloke takse, razliite
dozvole koje mogu da se kupuju i prodaju, itd.). Finansijska sredstva koja se generiu
na ovaj nain koriste se za investicije koje poboljavaju kvalitet ivotne sredine.
Posebna grupa instrumenata se odnosi na procenu uticaja na ivotnu sredinu
projekata ili planskih instrumenata, koji mogu da se klasifikuje i kao zakonski jer se
sprovodi preko nacionalnih zakona. Osama toga, postoje instrumenti koji se
primenjuju za upravljanje ivotnom sredinom u orgnizacijama, kao i oni koji se koriste
u procesu monitoringa i evaluacije ostvarenih rezultata upravljanja.
U ovom poglavlju, bie detaljno opisani sledei instrumenti za upravljanje
ivotnom sredinom:

planski instrumenti
instrumenti za procenu uticaja
instrumenti upravljanja ivotnom sredinom koji se primenjuju u organizacijama
instrumenti za monitoring ivotne sredine

3.1 Plansk instrumenti za

upravljanje ivotnom
sredinom

Kao to je istaknuto u prvom poglavlju ovog

udbenika, za uspeno upravljanje ivotnom
sredinom neophodno je, pored ostalog,
definisati ciljeve i mere pomou kojih e ciljevi
biti ostvareni. Ovo predstavlja poetak
planiranja upravljanja ivotnom sredinom koje
treba da rezultuje planskim instrumentima koji
mogu da se podele u dve grupe (Steiner &
Guziova 2004):

strateki planski instrumenti;

upravljaki planski instrumenti

Strateki planski dokumenti

Strateki planski dokumenti kao instrumenti
upravljanja ivotnom sredinom, predstavljaju
strategije, planove i programe koji se najee
donose kao posledica obaveze koju je drava
preuzela ratifikacijom meunarodnih
sporazuma, ili iz potrebe za identifikacijom
nacionalnih prioriteta i mera koje treba
sprovoditi u oblasti zatite ivotne sredine.
Strategija bioloke raznovrsnosti Republike
Srbije je tipian primer stratekog planskog
dokumeta koji je nastao iz obaveze drave
nakon ratifikacije Konvencije o biodiverzitetu,
dok je Nacionalna strategija odrivog razvoja
nastala u skladu sa podrkom implementaciji
Agende 21.
Nacionalni program zatite ivotne sredine,
koji je pre donoenja seta zakona iz oblasti
zatite ivotne sredine decembra 2004. godine
nosio naziv Nacionalni ekoloki akcioni plan
(NEAP), sadri ciljeve i kriterijume za
sprovoenje zatite ivotne sredine sa
prioritetnim merama zatite (NPZS, 2006), i
predstvlja okvir za izradu planova upravljanja i
zatite u pojedinanim sektorima ivotne
sredine.

Strateki planski dokumeti se donose na

nacionalnom i lokalnom nivou, a osnova za
izradu lokalnog stratekog dokumeta je uvek
nacionalni strateki dokumet. Tako je
Nacionalna strategija odrivog razvoja bila
osnova za izradu lokalnih strategija odrivog
razvoja u velikom broju optina u Srbiji, dok je
NEAP bio osnova za donoenje lakalnih
ekolokih akcionih planova (LEAP).

Upravljaki planski instrumenti

Upravljaki planski instrumenti su fokusirani
na odreeni sektor ivotne sredine ili resurs i
slue kao smernica za redovne aktivnosti u
oblasti korienja prirodnih resursa (Steiner &
Guziova 2004). U ovu grupu planskih
dokumenata spadaju na primer lokalni akcioni
planovi za biodiverzitet (LBAP), planovi
upravljanja renim slivom, planovi za
upravljanje prirodnim resursima (videti odeljak
3.3.1) i sl.

Slika 3.1.1. Analiza stejkholdera

Strateko planiranje

Proces stratekog planiranja je kompleksan i

obuhvata nekoliko faza koje su opisane u
tekstu koji sledi.

Faza 1: Formiranje tima

U poetnoj fazi izrade svakog stratekog
dokumeta tim za koordinaciju celog procesa
formira radne grupe koje se sastoje od
razliitih eksperata i zainteresovanih strana u
zavisnosti od teme kojom se dokument bavi.
Izbor lanova radnih grupa nije jednostavan
zadatak, kako se to na prvi pogled moe
nekome uiniti, i prethodi mu ozbiljna analiza,
poznata pod nazivom analiza stejkholdera ili
zainteresovanih strana.
Metodologijom za izvoenje stejkholder
analize se bavilo vie meunarodnih
strunjaka, a u narednim redovima e biti
prikazana metoda koju je razvio profesor Mark
Reed sa Univerziteta Njukasl (Newcastle
University), a koja je publikovana u Vodiu za
lokalno vodno planiranje (Lauevi et al. 2016).
Prema ovoj metodologiji analiza stejkholdera
se sastoji od 5 koraka (slika 3.1.1.)

Korak 1. Identifikacija kljunih stejkholdera.

Tokom ovog koraka birate 2 do 4
predstavnika organizacija koje su vane za
temu kojom se vaa strategija bavi. Ovi
predstavnici treba dobro da poznaju datu
temu, ali i sve druge ljude i organizacije koje
se na direktan ili indirektan nain bave tom
temom. Ovo mogu da budu predstavnici
nevladinih organizacija, dravnih institucija
kao to su agencije, ministarstva ili
akademskih ustanova.

ODELJAK 3.3.1. ta su stejkholderi?

Stejkholderi ili zainteresovane strane su
organizacije ili pojedninci koji imaju
interes da uestvuju u procesu izrade
nekog stratekog dokumenta ili da
uestvuju u upravljanju nekim resursom ili
zatienim podrujem. Interesi su raliiti i
oni se utvruju analizom stejkholdera.

Korak 2. Organizovanje radionice za kljune

stejkholdere.

Ukoliko je zainteresovanost i ukljuenost

stejkholdera mala, uesnici radionice treba da
daju preporke na koji nain stejkholderi mogu
biti motivisani za uee i na koji nain njihova
ukljuenost moe biti unapreena.
Poslednji zadatak koji treba da bude ispunjen
na radionci je da se identifikuje od 5 do 7
relevantnih osoba koje e proveriti dobijene
rezultate i dati eventulane predloge za izmene
analize i dopune same liste.

Korak 3. Intervjuisanje relevantnih osoba.

Tokom intervjuisanja ukratko se predstavljaju
rezultati stejkholder analize i belee se
povratne informcije. Ovaj nain provere
podataka se zove triangulacija i obezbeuje
da u proces stratekog planiranja budu
ukljueni svi stejkholderi, naroito oni koji su
zainteresovani, a inae marginalizovani zbog
male uticajnosti.

Korak 4. Provera izmenjene verzije sa

uesnicima radionice. Ukoliko nakon procesa
triangulacije doe do bitnije izmene rezultata
stejkholder analize onda se ova nova verzija
alje svim uesnicima radionice na dodatne
komentare.

Cilj ove radionice je da se se identifikuju i

analiziraju svi stejkholderi koji bi mogli
direktno ili indirektno, pozitivno ili negativno
da utiu na proces izrade vaeg stratekog
dokumenta. Analiza zapoinje identifikacijom
organizacija, grupa ili pojedinaca koji su
naroito zainteresovani za bavljenje temom
vaeg dokumeta, ili su izuzetno uticajni u toj
oblasti. Zatim se analizaju razlozi za
zainteresovanost, kao i pozadina uticajnosti.
Osim toga, uesnici radionice treba da
razmotre i sledee: nivo dosadanje
ukljuenosti stejkholdera u proces planiranja u
oblasti kojom se vaa strategija bavi, nivo
znanja i pristup relevantnim podacima.

Korak 5. Tumaenje rezultata. Tokom ovoga

koraka rezultati analize se komentariu, prave
se grafikoni i vri se grupisanje stejkholdera,
obino u 4 osnovne grupe (Lauevi et al.,
2015):
1.

Kljuni akteri, na primer, zainteresovane

strane koje treba aktivno animirati poto
imaju velike interese i uticaj nad
odreenim dogaajem.

2.

Kreatori sadraja imaju veliki uticaj, ali

malo interesa. Zbog toga mogu da
predstavljaju znaajan rizik i trebalo bi ih
pratiti i njima rukovoditi.

3.

Subjekti imaju veliki interes, ali slab

uticaj i iako po definiciji pruaju podrku,
nemaju kapaciteta da ostvare uticaj, iako
mogu da postanu uticajni ukoliko

4.

formiraju saveze sa drugim

zainteresovanim stranama.

vremenske rokove niti na mogua organienja

u njenom ostvarenju.

Skupina predstavlja zainteresovane

strane koje imaju malo interesa ili uticaja
na eljeni ishod i nema potrebe uzimati ih
detaljno u obzir ili se uputati u saradnju
sa njima.

Za razliku od vizije, ciljevi treba da budu

specifini, merljivi, dostini, realistini i
vremenski ogranieni. Ukoliko cilj nema bar
jednu od navedenih kakteristika to nam
ukazuje da je cilj loe definisan i da kao takav
teko moe biti ostvaren. Ukoliko se ovakav
cilje ne promeni verovatnoa uspene
implementacije naeg stratekog dokumeta se
znaajno smanjuje.

Rezultati celokupne analize treba da poslue

da se na najadekvatniji nain sastave radne
grupe, koje e imati predstavnike svih
relevantnih sektora i na taj nain zadovoljiti
potrebu za multitdisciplinarnou upravljanja
ivotnom sredinom. Koliko e radnih grupa
biti osnovano zavisi od prirode dokumeta koji
izraujemo. Broj radnih grupa moe da se
kree od jedne, koja se obino osniva na
lokalnom nivou prilikom izrade dokumeta koji
se tie jednog resursa, biodiverziteta na
primer, ili vie radnih grupa ukoliko se radi o
kompleksnijem dokumetu koji pokriva vei
geografski region. Prilikom izrade Plana
upravljanja rekom Dunav uestvovalo je ak 7
radnih grupa, koje su sainjavali lanovi iz svih
podunavskih zemalja.

Faza 2. Prikupljanje podataka i

analiza postojee situacije
lanovi radnih grupa, svako u svom domenu,
treba da prikupljaju podatke i relevantnu
dokumentaciju, koji treba da poslue za to
bolju identifikaciju postojeeg stanja. Ovo
predstavlja polazite za realistino strateko
planiranje.

Faza 3. Izrada akcionog plana

Ova faza obuhvata definisanje vizije,
dugoronih odnosno stratekih ciljeva,
kratkronih ciljeva i konkretnih akcija odnosno
projekata koji treba da doprinesu ostvarenju
postavljenih ciljeva i na kraju ostvarenju same
vizije.
Vizija je neto to elimo da postignemo u
duem vremenskom periodu i prilikom njenog
definisanja ne treba da se obaziremo na

Za svaki cilj se definie set mera, odnosno

projekata koji treba da vode njegovom
ostvarenju. U tabeli 1 se nalaizi primer vizije,
ciljeva i mera Plana mudrog korienja
prirodnih resusa za optinu Mali Zvornik
(Bartula & Selmanagi 2014).

Faza 4. Zvanino usvajanje

stratekog dokumenta
Da bi implemetacija stratekog dokumenta
postala obavezujua za odreeno ministarstvo
(ukoliko se radi o dokumetu nacionalnog
karaktera), ili lokalnu samoupravu, kada je re
o dokumetu od loklanog znaaja, neophodno
je njegovo usvajanje od strane nadlenih
organa.
Proces stratekog planiranja se ovim ne
zavrava, jer nakon perioda implementacije
dokumenta, koji moe da traje od 5 do 10
godina, u zavisnosti od karaktera dokumenta,
ulazimo u novu fazu planiranja. Za ulazak u
sledei ciklus planiranja neophodno je da na
osnovu rezultata monitoringa procenimo
stepen ostvarenosti ciljeva, i da u skladu sa tim
predloimo novi set mera ukoliko su ciljevi
delimino ostvareni, ili postavimo nove ciljeve
ukoliko su prethodni u potpunosti realizovani.
Ukoliko se pokae da neki od postavljenih
ciljeva nisu uopte ostvareni, ne treba ih
reformulisati ve ih jednostavno treba izbaciti i
zameniti potpuno novim, realistinijim za
novonastalu situaciju.
O nainu monitoring saznajte vie u poglavlju
3.4.

ODELJAK 3.3.1. Primer upravljakog planskog instrumenta

U nastavku je dat primer upravljakog planskog instrumenta nastalog u okviru projekta Mudro
korienje zajednikih prirodnih resursa put ka odrivosti prekograninog podruja Srbija Bosna i
Hercegovina. Projekat je finanisran od strane Evorpske unije, a su implementirale organizacije civilnog
drutva Unija ekologa - UNEKO i Centar za okolino odrivi razvoj COOR u saradnji sa optinama
Bijeljina, Bogati, Mali Zvornik, Zvornik, Ljubovija i Bratunac.
1.1. OPTINE ZVORNIK I MALI ZVORNIK
1.1.1. Zajednika Vizija odrivog korienja prirodnih resursa - Zvornik i Mali Zvornik
PRIVREDNO RAZVIJENA SREDINA, PRIMAMLJIVA ZA IVOT SVIH GRAANA SA POVEANIM INVESTICIJAMA
BAZIRANIM NA MUDROM I ODRIVOM KORIENJU PRIRODNIH RESURSA I TURISTIKIH POTENCIJALA, SA
UREENOM INFRASTRUKTUROM, ISTIM VAZDUHOM, ZELENILOM, SA POSEBNIM AKCENTOM NA UREENIM
OBALAMA ISTE DRINE KOJA SPAJA DVA GRADA, A SVE U SVRHU EKONOMSKOG I DRUTVENOG RAZVOJA.

3.2. Instrumenti za procenu

uticaja na na ivotnu sredinu
Procena uticaja nekog projekta predstavlja
proces kojim se utvruje da li, u kom
stepenu, i u kojoj fazi, njegova realizacija
utie na ivotnu sredinu. Pruajui saznanja
o obimu moguih uticaja na ivotnu
sredinu projekata ija realizacija se planira,
ovaj proces procene predstavlja moan
preventivni instrument za upravljanje
ivotnom sredinom. Bez saznanja i svesti o
negativnim uticajima na ivotnu sredinu
bilo bi nemogue planirati i preduzeti bilo
kakve efikasne mere usmerene na zatitu
kvaliteta ivotne sredine i ivota ljudi.
Pravni okvir za sprovoenje procene uticaja
na ivotnu sredinu u zemljama Evropske
unije predstavljaju dve direktive:

Direktiva o proceni uticaja na

ivotnu sredinu (2011/92/EU )
Direktiva o strategijskoj proceni
uticaja na ivotnu sredinu
(2001/42/EC)

Obe direktive se zasnivju na zajednikom

principu koji obezbeuje da programi i
projekti, za koje postoji verovatnoa da e
imati znaajan efekat na ivotnu sredinu,
podleu procesu procene uticaja pre
njihovog odobrenja. Obe direktive
obezbeuju visok nivo zatite ivotne
sredine i doprinose integraciji odredaba
zatite ivotne sredine u pripremu
projekata, planova i programa sa ciljem
smanjenja njihovog negativnog uticaja na
ivotnu sredinu. Obezbeuju uee
javnosti u donoenju odluka i na taj nain
jaaju kvalitet donetih odluka. Za sve
programe i projekte koje sufinansira EU
zahtevaju se EIA i SEA da bi se odobrilo
njihovo finansiranje.

Procena uticaja
na ivotnu sredinu

Procena uticaja na ivotnu sredinu

(Environmental Impact Assessment - EIA) ima
status zakona u mnogim zemljama i zasniva se
na prikupljanju podataka i predvianju tetnih
uticaja odreenih projekata na ivotnu
sredinu, kao i na utvrivanju mera kojim se
tetni uticaji mogu spreiti, smanjiti ili
otkloniti. Ovaj proces se prvi put primenio u
SAD kao rezultat Zakona o nacionalnoj politici
u oblasti ivotne sredine koji je usvojen 1969.
godine (Steiner & Guziova 2004).
Glavni ciljevi su EIA
Informisanje donosioca odluka i javnosti o
posledicama sprovoenja nekog
predloenog projekta na ivotnu sredinu.
Predstavljanje alternativnih predloga koji
mogu razliito da utiu na ivotnu sredinu.
Identifikovanje mera za eliminaciju ili
smanjenje negativnih uticaja na ivotnu
sredinu.
Postavljanje zahteva za sprovoenje
izvodljivih alternativa i mera za smanjenje

Faze procene uticaja na ivotnu

sredinu
Prema Zakonu o proceni uticaja na ivotnu
sredinu postupak procene uticaja sastoji se od
tri faza:
1) Odluivanje o potrebi procene uticaja za
projekte
2) Odreivanje obima i sadraja studije o
proceni uticaja
3) Odluivanje o davanju saglasnosti na
studiju o proceni uticaja

1) Odluivanje o potrebi procene uticaja za

projekte

Nosilac projekta za koji se moe zahtevati

procena uticaja podnosi zahtev za odluivanje
o potrebi procene uticaja nadlenom organu.
Zahtev treba da sadri:

tetnog uticaja.
Davanje javnosti na uvid razloga zbog kojih
je odobren neki projekat koji znaajno
utie na ivotnu sredinu.
Podsticanje uea javnosti u procesu
odluivanja o pitanjima koja se tiu ivotne
sredine.

podatke o nosiocu projekta;

opis lokacije;
opis osnovnih karakteristika
predloenih aktivnosti projekta;
prikaz glavnih alternativa koje su
razmatrane;
opis inilaca ivotne sredine koji
mogu biti izloeni uticaju;
opis moguih znaajnih tetnih uticaja
projekta na ivotnu sredinu;
opis mera predvienih u cilju
spreavanja, smanjenja i otklanjanja
znaajnih tetnih uticaja;

Osim gore navedenog predlaga treba da

identifikuje onaj deo javnosti koji bi
potencijalno trpeo posledice izazvane
projektom.
Nakon prijema zahteva, a najkasnije u roku od
10 dana, nadleni organ obavetava javnost o
podnetom zahtevu o potrebi procene uticaja u
roku od deset dana od dana prijema urednog
zahteva. Uzimajui u obzir specifinosti
projketa i dotavljeno miljenje zainteresovane
javnosti donosi se odluka o tome da li je
potrebno raditi procenu uticaja na ivotnu
sredinu.

2) Odreivanje obima i sadraja studije o

proceni uticaja
U ovoj fazi nosilac projekta podnosi zahtev
nadlenom organu za odreivanje obima i
sadraja studije o proceni uticaja, a nadleni
organ u propisanom roku donosi odluku o
podnetom zahtevu, odnosno odreuje obim i
sadraj studije.
I ova faza je transparentna, i sve
zainteresovane strane, ukljuujui i
zanteresovanu javnost, mogu da dostave svoje
miljenje o podnetom zahtevu. Naravno, i u
ovom sluaju Zakon propisuje rok u kome se
to moe obaviti, a koji iznosi 15 dana od dana
prijema obavetenja da je zahtev za
odreivanje obima i sadraja studije o
proceni uticaja podnet.

Na osnovu sprovedenog postupka i izvetaja

tehnike komisije nadleni organ donosi
odluku o davanju saglasnosti na studiju o
proceni uticaja ili o odbijanju zahteva.

ODELJAK 3.2.1. Monitoring

Za sve EIA procene potreban je monitoring u
toku procesa i nakon njega. Ukoliko se donese
odluka da se predloena aktivnost realizuje,
neophodno je da se obezbedi odgovarajua

kontrola, praenje ispunjavanja propisa i

naknadna analiza uticaja. U raznim zemljama
za sprovoenje monitoringa nadleni
su razliiti akteri, kako je definisano
nacionalnim propisima (npr. nadleni organ
koji sprovodi EIA, predlagai aktivnosti,

3) Odluivanje o davanju saglasnosti na

studiju o proceni uticaja
Nakon odreivanja obima i sadraja studije o
proceni uticaja, pristupa se izradi studije.
Studiju o proceni uticaja izrauje pravno lice
koje je upisano odgovarajui registar za
obavljanje delatnosti projektovanja,
inenjeringa i izrade studija i analiza.
Izraiva studije je ima zakonsku obavezu da
obrazuje multidisciplinarni tim sastavljen od
lica koja poseduju dokaz o kvalifikaciji za
izradu studije o proceni uticaja.
Kada je studija zavrena, predaje se
nadlenom organu zajedno sa zahtevom za
davanje saglasnosti na studiju. Nadleni organ
najkasnije u roku od deset dana od dana
prijema zahteva za saglasnost obrazuje
tehniku komisiju za ocenu studije o proceni
uticaja.
Nadleni organ organizuje i javnu raspravu o
studiji o proceni uticaja, koja se prema Zakonu
moe odrati najranije 20 dana od dana
obavetavanja javnosti.
Po zavrenom javnom uvidu, odnosno javnoj
prezentaciji i javnoj raspravi, nadleni organ u
roku od tri dana dostavlja tehnikoj komisiji
izvetaj sa pregledom miljenja
zainteresovanih organa i organizacija i
zainteresovane javnosti.

nadleni organ lokalne uprave, itd.). U mnogim

zemljama ova faza je esto najslabija karika u
procesu EIA (Steiner & Guziova 2004).

Koji projekti podleu procesu

procene uticaja na ivotnu
sredinu?
Za sve projekte koji su navedeni u Aneksu I
Direktive o proceni uticaja na ivotnu sredinu
se smatra da imaju znaajan uticaj na ivotnu
sredinu i za njih je procena uticaja obavezna.
U ovu grupu projekta spadaju na primer
izgradnja eleznica, autoputeva, aerodrome sa
pistama odreene veliine, instalacija za
odlaganje opasnog otpada, fabrike za
preiavanje otpadnih voda.
Za projekte koji su navedene u Ankesu II
drava treba da odlui da li je procena uticaja
na ivotnu sredinu obavezna ili ne. Ovom
prilikom se uzimaju u obzir kriterijumi
navedeni u Aneksu III directive.
EIA je koristan instrument na nivou
pojedinanih projekata, ali nije dovoljna za
procenu strategija, programa i planova i zbog
toga se vri strateka procena uticaja na
ivotnu sredinu.

Strateka procena
uticaja na ivotnu
sredinu

Strateka procena uticaja na ivotnu sredinu

(SEA) je nastala osamdesetih godina prolog
veka, kada je postalo jasno da se EIA
procedura ne primenjuje na strateke
dokumente, ija implementacija moe imati
ozbiljne negativne uticaje na ivotnu sredinu
(Abaza et al. 2004).
Strateka procena uticaja na ivotnu sredinu
(SEA) je instrument za prevenciju negativnih
uticaja na ivotnu sredinu koji mogu nastati
kao posledica implementacije strategija,
planova programa ili zakona.
Strateki dokumenti za koje se sprovodi SEA
mogu biti iz oblasti korienja zemljita,
poljoprivrede, umarstva, ribarstva, lovstva,
energetike, industrije, saobraaja, upravljanja
otpadom,upravljanja vodama,
telekomunikacija, turizma, infrastrukturnih
sistema, zatite prirodnih i kulturnih dobara,
biljnog i ivotinjskog sveta i njihovih stanita.
Procedura strateke procena uticaja na ivotnu
sredinu se sprovodi u fazi izrade stratekih
dokumenata i se zasniva na dva razliita
pristupa: na proceni uticaja i proceni baziranoj
na ciljevima (Dusik 2001 in Steiner & Guziova
2004). Procena uticaja predloene strategije i
njenih alternativa zasniva se na pretpostavci
da uticaje treba analiziriati pre donoenja
odluke, tako da taj proces moe da utie na
donoenje konane odluke. Procena voena
ciljevima zasniva se na proveri: da li su pitanja
koja se odnose na ivotnu sredinu efikasno
uzeta u obzir u svim fazama procesa planiranja
i da li se na odgovarajui nain integriu u
ciljeve i zadatke odreene strategije i njenih
alternative.

3.3. Instrumenti za upravljanje

ivotnom sredinom koji se
primenjuju u organizacijama
Sastavni deo sistema upravljanja ivotnom
sredinom je i upravljanje ivotnom sredinom
na nivu organizacija, koje su u zavisnosti od
delatnosti kojem se bave vei ili manji
zagaivai. Tradicionalno, organizacije
doivljavaju sprovoenje mera zatite ivotne
sredine kao ekonomsko optereenje, posebno
investicije koje su usmerene na zadovoljenje
propisa (Steiner & Guziova 2004).
Uee ekonomskih aktera u procesu zatite
ivotne sredine je u poetku bio reaktivan,
odnosno sprovodio se onda kada je ve
dolazilo do zagaenja i kada su na to bili
prinueni kao posledica pritiska javnosti ili
zakonske obaveze.
Meutim kasnije se, umesto reaktivne, razvija
aktivna orjentacija ka zatiti ivotne sredine
uvoenjem najboljim raspoloivih tehnologija
(BAT), da bi se kasnije dolo do proaktivnog
pristupa koje se zasniva na prevenciji
zagaenja i spreavanju generisanja otpada.
Upravo instrumenti za upravljanje ivotnom
sredinom u organizacijama omoguavaju
prevenciju zagaenja, a samim tim i
proaktivan pristup zatiti ivotne sredine u
organizacijama.
Za upravljanje ivotnom sredinom u
organizacijama moe da se primeni niz
razliitih instrumenata, pojedinano ili u
razliitim kombinacijama. Najpoznatiji su
svakako sistemi upravljanja ivotnom
sredinom (EMS), pokazatelji ekolokih
performansi (EPI), ekoloka revizija (EA) i
ekoloko upravljako raunovodstvo (EMA).
Ovi instrumenti imaju jednu zajedniku
osobinu, a to je da svaka kompanija moe da
ih primenjuje nezavisno od spoljnih okvira i
uslova (Steiner & Guziova 2004).

ODELJAK 3.3.1. Meunarodna

organizacija za standardizaciju - ISO

Meunarodna organizacija za
standardizaciju - ISO se bavi razvojem i
izdavanjem meunarodnih standarda i
predstavlja mreu nacionalnih institucija
za standardizaciju iz 162 zemlje sa
centralnim sekretarijatom u enevi, koji
koordinira ceo sistem.

Mi emo se u ovom poglavlju pozabaviti

sistemima upravljanja ivotnom (EMS).
Organizacije u celom svetu uvode EMS, da bi
dokazale sistematinije i efikasnije upravljanje
ekolokim rizicima i prilikama (Mihajlov A.
2009).
Meunarodna organizacija za standardizaciju
(ISO) razvila je seriju standarda za ivotnu
sredinu (ISO 14000) koja propisuje potrebne
elemente za EMS (Waters S.J. 1998).

ISO 14000

Standardi serije ISO 14000 predstavljaju seriju

standarda koji se odnose na sistem zatite
ivotne sredine. Nastali su kao posledica
rastue zabrinutost javnosti u vezi sa uticajem
koji industrija ima na ivotnu sredinu i jedan
su od rezultata dogovora postignutih na
konferencije u Riu 1992. godine.
Cilj ovih standarda je uspostavljanje okvira za
upravljanje ivotnom sredinom na nivou
preduzea.

Ovi standardi pokazuju kako upravljanje

ivotnom sredinom treba da izgleda, prema
kojim kriterijumima se uspostavlja, koji alati u
tu svrhu treba da se koriste, kakva
dokumentacija mora da se pripremi i na koji
nain treba da se ponaa prema ivotnoj
sredini.
Same standarde prati dodatni mateijal koji
definie kako e se vriti provera usklaenosti
sa standardima.
ISO 14000 standardi ne odreuju specifine
zadatke koje kompanija mora da sprovodi , to
je preputeno samim kompanijama.
U Tabeli 3.3.1 prikazani su najvaniji standardi
koji spadaju u seriju ISO 14000.

Tabela 3.3.1. Najvaniji standardi serije ISO 14000

Iako je primena standarda serije ISO 14000

dobrovoljna, mnogi veliki kupci uslovljavaju
svoje dobavljae da moraju da poseduju
sertifikat za sistem upravljanja zatitom
ivotne sredine. Razlog je jednostavan: neka
multinacionalna kompanija, CocaCola na
primer, ne moe dozvoliti naruavanje svog
imida, tako da poslovanje sa dobavljaima
koji se ponaaju neodgovorno prema ivotnoj
sredini a to znai i prema drutvu - ne dolazi
u obzir.
U naoj zemlji postoji obimna regulativa,
posveena zatiti ivotne sredine i sve je vie
primera izricanja visokih kazni onima koji ne

Standard ISO 14001

U oblasti zatite ivotne sredine preduzea se
sertifikuju samo prema standardu ISO 14001.
Ostali standardi iz serije ISO 14000 koriste se
kao smernice za razjanjenje zahteva, traenje
pravih definicija ili dopunskih objanjenja.
Ovaj meunarodni standard je zasnovan na
metodologiji poznatoj kao "planiraj uradi
proveri - deluj" (Plan-Do-Chek-Act - PDCA).

ODELJAK 3.3.2. PDCA sledi

Demingov ciklus

potuju propise. Projekat za izgradnju bilo kog

industrijskog objekta obavezno sadri i osvrt
na uticaj tog objekta na ivotnu sredinu, dok
odreene vrste postrojenja moraju imati i
detaljan elaborat u kojem se, pored ostalog,

PDCA sledi Demingov ciklus se moe

ukratko opisati na sledei nain:
Planiraj

Utvrdi ciljeve i procese

potrebne za dobijanje
rezultata, u skladu sa
politikom zatitom ivotne
sredine organizacije

Uradi

Primeni procese

Proveri

Prati i meri procese u

odnosu na politiku, opte i
posebne ciljeve, zakonske i
druge zahteve, i
izvetavanje o rezultatima

Deluj

Preduzimanje mera za
stalno unapreivanje uinka
sistema upravljanja
ivotnom sredinom

razmatraju mogui rizici i posledice havarije.

Oekuje se da e kretanja na tritu, dravni
propisi i sve vei pritisak drutvenih grupa
naterati veinu preduzea da povedu vie
rauna o zatiti ivotne sredine, to e
obezbediti plodno tle za primenu standarda
serije ISO 14000.

Osnovne karakteristike standarda ISO 14001

su sledee:

to je dobrovoljni standard koji se

nadgleda preko nacionalnih organizacija
za standard;
vaei je u celom svetu ;
primenjiv je na svaku organizaciju koja
ima sopstvenu funkciju i upravu (npr.
proizvodne kompanije, usluge kao to su
hoteli ili garae, ali isto tako i policijske
stanice, optine, univerziteti, itd.);
zadravanje sertifikata zahteva periodinu
(6-mesenu ili godinju) reviziju.

Struktura standada ISO 14001

Standard ISO 14001 sastoji se od sledeih
elementata (slika 3.3.1).:

politika zatite ivotne sredine

planiranje
primena i sprovoenje sistema zatite
ivotne sredine,
proveravanje i
preispitivanje

ODELJAK 3.3.3. Proces sertifikacije

Organizacije mogu same da uvedu
sisteme upravljanja ivotnom sredinim, ali
mogu angaovati eksternu organizaciju
koja e potvrditi da ispunjavaju sve
zahteve stndarda ISO 14001.
Ovaj process je poznat kao sertifikacija ili
registracija. Setifikacija, nije obavezna i
ISO 14001 standard, dozvoljava
organizacijama da se same deklariu da
ispunjavaju sve zahteve propisane
standardom.
Metim sertifikacija od strane ovlaene
kue nudi niz pogodnosti za kompaniju.
Sertifikacija koju obavlja ovlaene kue
podrazumeva njihov dolazak u
kompaniju, pregled celokupne
dokumentacije i intervjuisanje osoblja.
Zatim se daje nezavisno miljenje o tome
da kompanija ispunjava neophodne
zahteve, da je sposobna da postupa u
skladu sa definisanom politikom i
konzistentno postie postavljne ciljeve.

Slika 3.3.1. Shematski prikaz PDCA

metodologije

Politika zatite ivotne sredine

Standard zahteva da najvie rukovodstvo
organizacije definie i sprovede politiku zatite
ivotne sredine. Ova politika treba da bude
dokumentovana, usklaena sa prirodom
poslovanja organizacije i mora da ukljui
opredeljenje za stalno usavravanje, za
spreavanje zagaenja i za obezbeenje
neprekidne usaglaenosti sa primenljivim
zakonskim i drugim propisima koji se odnose
na zatitu ivotne sredine.
Politika mora biti u skladu sa uticajima koje
organizacija ima ili bi mogla imati na ivotnu
sredinu i mora sadrati nekoliko opredeljenja
odnosno obaveza, to jest:

obavezu usklaivanja sa zakonima i

drugim vanim pravilima ili naelima kao
minimum.

obavezu stalnog poboljanja.

obavezu spreavanja zagaenja.

Politika zatite ivotne sredine mora biti

saoptena zaposlenima i dostupna javnosti.

Planiranje sistema zatite ivotne

sredine
Planiranjem sistema zatite ivotne sredine
utvruje se:

a) Uticaji na ivotnu sredinu

Planiranje poinje utvrivanjem uticaja koji
orgnizacija ima na ivotnu sredinu. Ovom
prilikom se odreuje koji proizvodi, procesi ili
aktivnosti organizacije utiu na ivotnu
sredinu i kakva je priroda tog uticaja. Panja se
poklanja aspektima kojima organizacija moe
sama da upravlja (na primer, sagorevanje
goriva u kotlarnicama), ali i onima na koje
moe samo da utie (na primer, graevinski
radovi koje obavljaju njeni podugovarai).
Zatim se iz ukupnog spiska utvrenih uticaja
izdvajaju oni, koji u znaajnoj meri utiu na
ivotnu sredinu, kako bi se na njih moglo
delovati. Ova faza planiranja moe da bude
vrlo sloena i zato mora da postoji
dokumentovani postupak po kojem e se
sprovesti analiza uticaja.
Standard ISO 14001 ne propisuje detalje u
vezi s ovim postupkom, tako da svaka
organizacija sama odluuje kako e pristupiti
analizi svojih uticaja.
U Tabeli 3.3.2. dat je primer identifikacije
uticaja na ivotnu sredinu i njihovih posledica

Tabela 3.3.2. Primer identifikacije

uticaja na ivotnu sredinu

a) kako organizacija utie na ivotnu

sredinu,
b) koji se zakonski i drugi zahtevi postavljaju
pred organizaciju u pogledu zatite
ivotne sredine,
c)

ciljevi upravljanja zatitom ivotne

sredine - ta organizacija stavlja sebi u
zadatak u pogledu zatite ivotne sredine
odnosno

d) koje aktivnosti e se sprovesti u pogledu

zatite ivotne sredine, u kojim rokovima
i ko e za njih biti odgovoran.

Prilikom ocenjivanja znaajnosti uticaja

razmatra se:
verovatnoa pojavljivanja (npr. esto,
retko, nikad),
trajanje (npr. vrlo kratko, srednje, dugo),

 obim dejstva (npr. dejstvo je ogranieno

na mesto deavanja aktivnosti, zona
dejstva zahvata celo gradsko podruje,
dejstvo se osea u itavom regionu)
jaina uticaja (npr. bez uticaja, male
posledice, velike posledice, katastrofalne
posledice).
Ali, pored isto tehnikih pitanja treba
razmotriti i ona u vezi s poslovanjem.
Da li postoji neki zakon ili propis koji se
odnosi na posmatrane aspekte (na primer,
kazna u sluaju zagaenja vodotoka)?

U naoj zemlji postoji veliki broj propisa u

oblasti zatite ivotne sredine , tako da nije
jednostavno prepoznati koji se od njih odnose
na konkretnu organizaciju i pomo pravnika je
dobrola. Meutim, popisivanje nije dovoljno organizacija mora da sprovede analizu i utvrdi
stepen usaglaenosti svoje prakse sa
zahtevima. Takoe mora da uspostavi sistem
za praenje izmena u propisima. Tamo gde
postoji odstupanje od zahteva moraju se
preduzeti mere da se poslovanje postepeno
usaglasi sa zakonima i propisima.

Koliki bi bili trokovi smanjenja ili

izbegavanja negativnog uticaja na ivotnu
sredinu?

Kao i kod utvrivanja aspekata i uticaja, i ovde

mora da postoji postupak za identifikaciju
zakonskih i drugih zahteva i za procenu da li je
organizacija usaglaena.

Da li smanjenje uticaja na jednom mestu

ne izaziva neeljene posledice na nekom
drugom?

c) Ciljevi i programi upravljanja zatitom

ivotne sredine

Kakvi su stavovi drutva, zaposlenih i

akcionara u pogledu uticaja na ivotnu
sredinu?
Kakve su posledice po ugled organizacije u
sluaju nanoenja tete ivotnoj sredini?
Organizacija utvruje koje e aspekte i uticaje
smatrati znaajnim prema definisanoj
metodologiji. Po pravilu, to su podruja gde
se moe naneti najvea teta ivotnoj sredini,
odnosno ugledu i poslovanju organizacije.
Zapis o analizi uticaja ostaje u arhivi
preduzea, da bi se mogao ponovo koristiti
ako doe do bilo koje izmene u zakonskom
okviru, proizvodima, procesima ili
aktivnostima. Tada se, po opisanom postupku,
mora oceniti uticaj izmena na ve sprovedenu
analizu.

b) Zakonski i drugi zahtevi

Planiranje sistema zatite ivotne sredine
nastavlja se utvrivanjem zakonskih i drugih
zahteva koje organizacija treba da ispuni. Ti
zahtevi obuhvataju propise svih nivoa
(republike, pokrajinske, gradske/lokalne), ali i
dogovore, pisane sporazume i protokole koja
organizacija odlui da primenjuje.

Nakon to organizacija utvrdi prirodu svoga

uticaja na ivotnu sredinu, potrebno je da
definie ta e preduzeti u pogledu znaajnih
uticaja, usaglaenosti sa regulativnom i
drugim pitanjima u vezi sa ivotnom
sredinom.
Ciljevi, koje organizacija sebi stavlja u zadatak,
treba da budu iskazani tako da se moe meriti
stepen njihovog ostvarenja, to znai da
moraju biti vrlo konkretni. Za svaki cilj mora se
utvrditi rok za realizaciju i zadueno lice. Tako
se dobija program zatite ivotne sredine za
iju realizaciju organizacija mora da obezbedi
potrebne resurse. Program moe da se menja
i dopunjuje, kako je pogodno.

Primena i sprovoenje sistema

zatite ivotne sredine
Najvie rukovodstvo mora da raspodeli
poslove i dodeli nadlenosti i odgovornosti
kojima se osigurava pouzdano upravljanje
sistemom zatite ivotne sredine. Ono mora i
da obezbedi potrebne resurse, ukljuujui
osoblje, specijalna znanja i tehnologiju.
Sem toga, mora se imenovati predstavnik
rukovodstva iji je zadatak da osigura
usaglaenost sa zahtevima i da izvetava
najvie rukovodstvo o postignutim
rezultatima.
Moraju se utvrditi potrebe za obukom i mora
se obezbediti pogodna obuka za sve
zaposlene iji radni zadaci mogu da imaju
uticaja na okolinu. Moraju se definisati
postupci koji obezbeuju da zaposleni budu
svesni:
- zahteva koji proistiu iz politike zatite
ivotne sredine i pisanih postupaka,
- aktivnosti koje predstavljaju potencijalnu ili
stvarnu opasnost po okolinu,
- zadataka, odgovornosti i aktivnosti u vezi
sa reagovanjem na hitne situacije,
- posledica nepridravanja propisanih radnih
postupaka.
Zaposleni koji izvravaju poslove koji mogu da
ugroze ivotnu sredinu moraju da prou
odgovarajuu obuku i moraju da imaju
odgovarajue obrazovanje, kako bi mogli da
kompetentno obavljaju svoje poslove.
Standard dozvoljava organizaciji da sama
utvrdi ta joj od dokumentacije treba da bi
efektivno upravljala ivotnom sredinom.
Rukovodei se principom neophodnog
minimuma, treba pripremati dokumenta za
procese i aktivnosti gde postoji opasnost da
doe do greke ako dokumenta ne bi bilo. Na
primer, na nekom hemijskom postrojenju
trebalo bi detaljno opisati nain informisanja
kod primopredaje smene, jer propust da se
narednoj smeni prenese neka vana
informacija moe dovesti do ekoloke
katastrofe.

Opredeljenje za primenu sistema zatite

ivotne sredine podrazumeva aktivan rad na
spreavanju zagaenja, posebno onih koja
nastaju u sluajevima udesa. Stoga se od
organizacije zahteva da planskim merama
sprei udes, ali i da bude spremna da reaguje
ako doe njega ipak doe, kako bi se
neeljene posledice po ivotnu sredinu svele
na najmanju meru. Moraju se definisati i
odravati postupci za identifikaciju moguih
udesa i drugih hitnih situacija. Takoe se
moraju definisati i odravati postupci koji
utvruju kako se organizacija priprema za
takve situacije i kako na njih reaguje. Tamo
gde je to vano, ovi postupci ukljuuju
obaveznu obuku zaposlenih. Gde je pogodno,
ovi postupci se moraju periodino proveravati
u praksi, na primer inspekcijom vatrogasne
opreme, sredstava za gaenje poara i
hidranata, ili putem najavljenih i nenajavljenih
uzbuna.

Proveravanje sistema zatite

ivotne sredine
Uspostavljeni sistem mora se periodino
proveravati i unapreivati da bi se osigurala
njegova trajna usaglaenost sa zahtevima i
politikom zatite ivotne sredine.

Preispitivanje od strane
rukovodstva
Nakon to je najvie rukovodstvo utvrdilo
politiku u odnosu na ivotnu sredinu i
osiguralo da se sistem sprovodi, ono mora da
periodino preispituje sistem zatite ivotne
sredine. Svrha preispitivanja je da se oceni
uinak sprovoenja i utvrde mogunosti za
poboljanje sistema zatite ivotne sredine.
Preispitivanja od strane rukovodstva moraju
biti dokumentovana.

3.4. Instrumenti za monitoring

ivotne sredine
Da bi se pratila efikasnost bilo koje aktivnosti
koja se sprovodi u okviru upravljanja ivotnom
sredinom neophodno je konstantno
prikuplajnje podataka, odnosno monitoring.
Monitoring predstavlja vaan instrument u
okviru dobrog upravljanja ivotnom sredinom
i podrzumeva ne samo proces prikupljanja
podataka o stanju ivotne sredine (npr.
podataka o koncentracijama zagaujuih
materija u vodi ili vazduhu), ve i podataka o
ekolokoj efikasnosti neke kompanije,
sprovoenju zakona, implemetiranju
strategija, programa i planova.

Monitoring stanja
ivotne sredine

Monitoring stanja ivotne sredine predstavlja

sistematsko merenje i prikupljanje podataka o
kvalitetu ivotne sredine. Na osnovu ovakvih
podataka dobija se jasan uvid u promene
kvaliteta ivotne sredine, emisije zagaujuih
materija i korienje prirodnih resursa. Osim
toga, rezultati monitoringa nam omoguavaju
da objasnimo uzrono posledine veze
odnosa u ivotnoj sredini (npr. izmeu ljudskih
aktivnosti i zagaenja ivotne sredine), da
utvrdimo trendove i kumulativne efekte, da
informiemo javnost o efikasnosti propisa u
oblasti ivotne sredine, ali i da prikupimo
relevantne podataka za procese odluivanja i
efikasno spreimo ili uklonimo neeljene
posledice zagaivanja ivotne sredine.
Primarni ciljevi monitoringa ivotne
sredine
Upozorenja na opasnosti i spreavanje
neeljenih posledica po ivotnu sredinu.
Praenja ve nastalih promena kako bi
se spreio dalji negativni uticaj.

ODELJAK 3.4.1. Izvetavanje javnosti u

Srbiji
U skladu sa Arhuskom konvencijom i
obavezom obavetavanja javnosti o
rezultatima monitoringa kvaliteta vazduha
i vode, a u cilju ostvarivanja ustavnog
prava graana na zdravu ivotnu sredinu
na sajtu Agencije se nalaze i posebno
izdvojene:
- Informacije o prekoraenjima
koncentracija zagaujuih materija
u vazduhu i
- Informacije o havarijskom
zagaenju voda

Kako se vri monitoring stanja

ivotne sredine?
Sistemi monitoringa ivotne sredine podeljeni
su u grupe prema komponentama ivotne
sredine na koje se monitoring odnosi (npr.,
vazduh, voda, zemljite, biodiverzitet) ili prema
privrednim aktivnostima koje utiu na ivotnu
sredinu, kao to su industrija, energetika,
poljoprivreda, transport i turizam.

Ovu vrstu monitoringa obino obavljaju

specifine istraivake institucije na
nacionalnom i lokalnom nivou, svaka u skladu
sa svojim zakonom utvrenim nadlenostima.
Na primer, Agencija za zatitu ivotne sredine
Republike Srbije je nadlena za praenje
kvaliteta vazduha, kvaliteta voda i alergenog
polena na nacionalnom nivou.
Vano je znati i da svi operateri industrijskih
postrojenja, koja predstavljaju izvor emisija i
zagaivanja ivotne sredine, imaju obavezu da
prate uticaje svojih aktivnosti na ivotnu
sredinu, kao i efikasnost primenjenih mera
prevencije nastanka ili smanjenja nivoa
zagaenja. Oni su duni da izrade plan
obavljanja monitoringa, da vode redovnu
evidenciju o monitoringu i da dostavljaju
izvetaje nadlenoj instituciji, koja je zaduena
za voenje nacionalnog informacionog
sistema o ivotnoj sredini.
Radi efikasnog upravljanja ivotnom sredinom
veina zemalja je usvojila nacionalne
informacione sisteme o ivotnoj sredini, koji
sadre podatke o kvalitetu medijuma ivotne
sredine, zakonodavnim, administrativnim i
organizacionim i stratekim merama, kao i
podatke o merama prevencije. U Republici
Srbiji ovaj informacioni sistem vodi Agencija
za zatitu ivotne sredine.
Podaci i informacije iz nacionalnih
informacionih sistema o ivotnoj sredini se
zatim integriu u meunarodne sisteme i
mree. Na primer, Evropska agencija za
ivotnu sredinu (EEA) prireuje izvetaje o
stanju ivotne sredine u Evropi zasnovane na
podacima koje su dostavile pojedinane

zemlje. Da bi nacionalni izvetaji o stanju

ivotne sredine, koji se dostavljaju Evropskoj
agenciji za ivotnu sredinu mogli da se
inkorporiraju u jedinstven Izveaj o stanju
ivotne sredine u Evropi bilo je neophodno da
se uspostavi jedinstvena metodologija za
praenje stanja ivotne sredine koja se zasniva
na indikatorima.

Indikatori kvaliteta ivotne sredine

U najirem smislu indikatori se mogu definisati
kao nain svoenja velike koliine podataka
na najjednostavniji oblik, pri emu se zadrava
sutinsko znaenje pitanja koje se na poetku
postavlja pred podatke (Vellinga P. ed. 1995 in
Steiner & Guziova 2004).
Osnovna funkcija indikatora je da obezbede
dobru komunikaciju i razumevanje u procesu
razmene podataka izmeu razliitih aktera i
razliitih nivoa na kojima se prati stanje
ivotne sredine. Dobra komunikacija zahteva
jednostavnost, a funkcija indikatora je da
pojednostave kompleksnu realnost. Njihov
znaaj izlazi iz okvira jednostavnog
predstavljanja podataka o ivotnoj sredini na
nekoj teritoriji. Na primer, vano je znati kolika
je brojnost populacije neke ugroene vrste na
odrenoj teritoriji, ali mnogo relevantnije za
ocenu kvaliteta ivotne sredine je da se
napravi poreenje brojnosti ove vrste na
odreenoj teritoriji sa brojnou koja postoji u
ouvanim prirodnim podrujima. U ovom
sluaju, indikator koji se odnosi na brojnost
ima dublji smisao i postaje relevantniji za
ocenu stanja ivotne sredine. Dobri indikatori
ivotne sredine su u stanju da na jednostavan
nain prenesu informaciju o kompleksnim
vezama koje postoje izmeu vrsta i abiotikih
komponenata ekosistema.
Indikatori se koriste i u procesu odluivanja, i
to da bi unapredili svest donosioca odluka o
problemima ivotne sredine, da podre razvoj
adekvatne politike i izbor prioriteta
zasnovanih na realnom stanju ivotne sredine,
ali i da omogue praenje efekata usvojene
politike ivotne sredine. Osim toga, indikatori
su i mono sredstvo za unapreenje svesti

javnosti o problemima ivotne sredine, kao i

za pridobijanje njihove podrke u primeni
usvojenih stratekih dokumenata, programa i
planova.
Indiktori po svojoj prirodi mogu da budu
kvantitativni i kvalitativni. U oblasti praenja
stanja ivotne sredine kvantitativni indikatori
preovlauju jer se sa njima najlake radi. Oni
se odnose na oblasti u kojima je mogue
konkretno merenje (npr. procentualno
smanjenje/poveanje povrina pod
movarama mereno u odreenim vremenskim
intervalima, procentualno poveanje povrine
pod zatienim prirodnim dobrima, ukupna
godinja emisija gasova sa efektom staklene
bate, procenat budetskih sredstava
utroenih za zatitu ivotne sredine, itd.).
Kvalitativni indikatori su nesigurni jer ih je
veoma teko standardizovati i analizirati
njihove promene u vremenu. Meutim,
korienjem samo kvantitativnih indikatora
nije mogue donositi ocene o ekolokoj
efikasnosti organizacije ili reakcijama drutva.
Na primer, velik broj institucija koje se bave
pitanjima ivotne sredine nije uvek znak
visokog kvaliteta ekoloke efikasnosti u nekoj
zemlji ili oblasti.
Odreivanje indikatora kvaliteta ivotne
sredine prema metodologiji Evropske agencije
za ivotnu sredinu zasnovano je na odnosu
izmeu ivotne sredine i ljudskih aktivnosti.
Ovi odnosi su predstavljeni indikatorima, koji
odslikavaju uzrono posledine veze i
predstavljaju osnov DPSIR metodologije koja
je opisana u narednim redovima.

DPSIR metodologija

Slika 3.4.1. Okvir DPSIR. Izvor: Smeets,

E. and Weterings, R., 1999.

Efikasan instrument za upravljanje ivotnom

sredinom je DPSIR metodologija, koja pratei
odabrane indikatore, daje ocenu stanja
ivotne sredine, na osnovu ega se definiu
ciljevi i planiraju adekvatne mere za
unapreenje postojee situacije.
Metodologija, koju je usvojila Evropska
agencija za ivotnu sredinu (EEA), razmatra 4
osnovne grupe indikatora(slika 3.4.1).:

pokretake snage (D)

pritisci (P) na ivotnu sredinu
stanje (S) ivotne sredine
uticaji (I) i
reakcije (R) na postojee stanje
ivotne sredine.

Ekoloki indikatori unutar ovog sistema

odslikavaju sve elemente uzronog lanca koji
povezuje ljudske aktivnosti sa njihovim
posledicama na ivotnu sredinu kao i reakciju
druva na te posledice.
DPSIR je proirena metodologija Pressure
StatusResponse (PSR) koju je prvobitno
razvila Organizacija za ekonomsku saradnju i
razvoj kao zajedniki okvir za ekoloke
procene. Model je dodatno poboljala
Evropska agencija za zatitu ivotne sredine u
cilju sveobuhvatnijeg pristupa analizi
ekolokih problema. Primena ove
metodologije zahteva prikupljanje informacija
na osnovu kojih se mogu definisati pokazatelji
uzronih odnosa izmeu ljudskih aktivnosti i
ivotne sredine/prirodnih resursa, kao i
posledice i odgovori na promene ivotne
sredine. Model se smatra pogodnim jer na
saet, jednostavan i razumljiv nain prikazuje
stanje ivotne sredine i trendove promena.

Indikatori pokretakih faktora opisuju

drutvene, demografske i ekonomske uslove u
drutvu, kao i posledice koje oni imaju na
nain ivota, sveukupne nivoe potronje i
obrasce proizvodnje. Glavni pokretaki faktori
su porast broja stanovnika i razvoj potreba i
aktivnosti pojedinaca. Ovi primarni pokretaki
faktori su uzrok promena na svim nivoim
proizvodnje i potronje. Kroz ove promene u
obrascima proizvodnje i potronje pokretake
snage vre pritisak na ivotnu sredinu. Dobar
primer jednog pokretakog faktora bi bio broj
automobila u nekom gradu.
Indikatori pritisaka ukazuju na pritiske
izazvane ljudskim aktivnostima, kao to su
isputanje zagaujuih materije iz industrije i
domainstva u medijume ivotne srdine,
korienje resursa (na primer korienje
ljunka i peska u graevinarstvu, drveta,
korienje zemljita u poljoprivredi i sl.).
Indikatori stanja opisuju koliinu i kvalitet
fizikih pojava (npr. temperatura), biolokih
(npr. rezerve riba) i hemijskih (npr.
atmosferske koncentracije CO2) u odreenoj
oblasti. Oni mogu, na primer, da opisuju
umske resurse ili resurse divljih vrsta, ili
prisustvo ili nivo buke u naseljima u blizini
aerodroma.
Zbog pritisaka koji postoje stanje ivotne
sredine se menja. Promene stanja ivotne
sredine utiu na drutvene i ekonomske
funkcije, kao to su obezbeenje
odgovarajuih uslova za zdravstvenu zatitu i

biodiverzitet. Te uticaje opisuju indikatori

uticaja. Oni se javljaju u uzrono-posledinoj
vezi: zagaenje vazduha moe da bude uzrok
globalnog zagrevanje, to moe da utie na
porast temperature, koji moe da izazove
porast nivoa mora, to na kraju dovodi do
gubitka biodiverziteta. Osim toga zagaenje
vazduha moe da ima negativan uticaj na
zdravlje ljudi, ili na suenje uma usled kiselih
kia.
Indikatori reakcija opisuju mere ili investicije
koje propisuju grupe (i pojedinci) u drutvu,
npr. vlade, a koje se preduzimaju s ciljem
spreavanja, ublaavanja ili prilagoavanja
promenama u stanju ivotne sredine. Primeri
za to su broj automobile sa katalitikim
konvertorima, procenat recikliranja otpada iz
domainstava i sl.
Ovaj metodoloki okvir opisuje veze izmeu
porekla i posledica problema ivotne sredine,
ali da bi se na najbolji nain razumela ova
dinamika neophodno je razmotriti veze
izmeu pojedinanih DPSIR elemenata. Na
primer, veza izmeu pokretaa i pritisaka
nastalih kao posledica ekonomskih aktivnosti
je u funkciji ekoloke efikasnosti tehnologije.
Ukoliko je ekoloka efikasnost vea, tehnoloki
razvoj kao pokretaka snaga proizvodie
manje pritisaka na ivotnu sredinu. Slino
ovome, veza izmeu uticaja na ekosisteme i
stanja ivotne sredine zavisi od nosivog
kapaciteta ekosistema, odnosno stepena
njihove tolerancije na ugroavajue faktore.
Da li e drutvo reagovati na uticaje zavisi od
toga kako se na te uticaje gleda i kako se oni
evaluiraju.
Rezultati reakcija, odnosno odgovora drutva
na pokretake faktore, pritiske i stanje ivotne
sredine zavise od efikasnosti mera koje su
usvojene u cilju unapreenja ivotne sredine
na svim nivoima uzrono posledinog lanca.

Utvrivanje stanja ivotne sredine

na lokalnom nivou primenom
DPSIR metodologije STUDIJA
SLUAJA: OPTINA BOGATI
Tokom izrade studije Odrivo korienje i
zatita prirodnih resursa u prekograninom
podruju Srbija Bosna i Hercegovina,
koriena je DPSIR metodolagija za ocenu
stanja ivotne sredine na podruju 6 optina
lociranih uz reku Drinu sa obe strane granice:
Bogati, Mali Zvornik i Ljubovija u Srbiji, kao i
Bijeljina, Zvornik i Bratunac u Bosni i
Hercegovini. Prikupljeni i analizirani podaci
posluili su u narednoj fazi za izradu Akcionog
plana odrivog korienja prirodnih resursa.
U tabelama 3.4.1, 3.4.2 i 3.4.3 su prikazani
rezultati primene DPSIR metodologije na
vodne resurse na podruju optine Bogati, i
to na zatitu i ouvanje vode za pie, ouvanje
kvaliteta i zatitu voda,i zatitu od voda.
Multidisciplinarna radna grupa za optinu
Bogati identifikovala je sledee indikatore iz
grupe pokretakih faktora za oblast ouvanja
vode za pie: ukupan broj stanovnika, broj
domainstava prikljuenih na vodovodnu
mreu, broj poslovnih subjekta, poljoprivreda
(ukupna poljoprivredna povrina na podruju
optine), stoarstvo (ukupan broj grla stoke) i
turizam (broj turista na godinjem nivou).
Kao osnovni pritisci za istu oblast izdvojeni
su: koliina zahvaene vode, pokrivenost
uslugom vodosnabdevanja, prosena
potronja vode po stanovniku na dan,
prosena mesena potronja vode po jednom
domainstvu, gubici u proizvodnji vode,
koliina isporuene vode krajnjim korisnicima.
Kvalitet vode za pie iju kontrolu obavlja
Zavoda za javno zdravlje iz apca bio je jedini
pokazatelj iz grupe indikatora koji definiu
stanje ivotne sredine u oblasti: Zatita i
ouvanje vode za pie.
Indikatori iz grupe uticaji bili su nedostupni
zato to se u zdravstvenim ustanovama u
optini Bogati, podaci o broju obolelih od
odreene vrste bolesti ne prikupljaju i ne

analiziraju na nain da se povezuju sa stanjem

pojedinih elemenata ivotne sredine, kao
potencijalnih uzronika pojave neke bolesti.
Kao osnovni odgovori drutva u oblasti
zatite i ouvanje vode za pie izdvojene su
odluke optine (Odluka o komunalnom redu,
Odluka o utvrivanju visine naknade i naina
naplate komunalnih usluga na podruju
optine Bogati), edukacija, kaznene mere,
kao i postojanje adekvatnog kadra za
ekoloku inspekciju.

4. Pristupi upravljanju ivotnom sredinom

Upravljanje ivotnom sredinom se obavlja u odgovarajuim zakonskim i stratekim
okvirima, uz ueenje svih relevantnih institucija i pojedinaca, i uz primenu
instrumenata opisanim u prethodnom poglavlju.
Upravljanje moe da se odvija od nacionalnog ka lokalnom nivou, i obrnuto, moe
da bude fokusirano na jedan resurs, jednu optinu ili region, moe da se bavi jednom
vrstom ili ekosistemom kao celinom.
U ovom poglavlju e biti objanjeni pristupi upravljanu ivotnom sredinom koji su
integralnog karaktera i koji podrazumevaju saradnju meu dravma koje dele
zajednike prirodne resurse, ali i saradnju meu optinama unutar jedne drave,
fokusirajui se tom prilikom na prirodne granice jednog ekosistema, iji je sastavni
deo i ovek sa svim svojim potrebama.

4.1 Ekosistemski pristup nova

paradigma za upravljanje
ivotnom sredinom

Ekosistemski pristup predstavlja novi

metodoloki okvir za upravljanje ivotnom
sredinom integralnog karaktera, ne samo zato
to je podruje njegovog delovanja ekosistem
kao strukturna i funkcionalna celina, ve zato
to oveka, sa svim njegovim aktivnostima,
tretira kao neodvojivi deo ekosistema.
Za ekosistemski pristup se moe rei da je
nova paradigma upravljanja ivotnom
sredinom, koja se od antropocentrizma
pomerila ka ekocentrizmu, i koja u svom
metodolokom pristupu ima jednak tretman
za sve komponente ekosistema.
Ne postoji jedinstvena i univerzalno
prihvaena definicija ekosistemskog pristupa.
Ovaj nain upravljanja moe biti definisan kao:
.paljivo i veto korienje ekolokih,
ekonomskih i socijalnih principa u upravljanju
ekosistemima, sa ciljem odravanja integriteta
ekosistema, eljenih uslova, proizvoda,
vrednosti ili usluga u dugom vremenskom
periou (Overbay 1992).
strategija ili plan za upravljanje
ekosistemima u korist svih organizama,
nasuprot planovima za upravljanje
pojedinanim vrstama (Forest Ecosystem
Management Assessment Team 1993).
...optimalna integracija drutvenih vrednost i
oekivanja, ekolokih potencijala i ekonomskih
i tehnolokih razmatranja (Eastside Forest
Health Assessment Team 1993).
sistem upravljanja resursima koncipiran tako
da odrava ili unapreuje zdravje ekosistema i
njihovu produktivnost, uz istovremeno ouvanje
vrednosti koje zadovoljavaju potrebe oveka u
okvirima prihvatljivog socijalnog, biolokog i
ekonomskog rizika (American Forest & Paper
Association Forest Resources Board 1993).

zatita ili revitalizacija funkcije, strukture i

kompozicije vrsta nekog ekosistema, uz
istovremeno obezbeivanje odrivog
ekonomskog korienja (Fish and Wildlife
Service 1994).
Ameriki ekolog Aldo Leopold je demonstrirao
principe ekosistemskog pristupa pre vie od
70 godina kada je razvio koncept etike
Zemlje, govorei da ljudi treba da vode
rauna o zemlji kao celovitom organizmu
drei sve njegove komponente u dobrom
stanju (Salwasser 1994; Czech 1995; Knight
1995). Leopold je zapravo indirektno
sugerisao da moramo da odravamo diverzitet
i produktivnost ekosistema uz istovremeno
zadovoljenje svih potreba oveka.
Precizna, univerzalno prihvaena definicija
ekosistemskog pristupa ne postoji iz vie
razloga. Evo sam nekih najbitnijih:
ukljuenost niza razliitih aktera - naunika,
donosioca odluka, organizacija civilnog
drutva i samih graana u proces zatite
ivotne sredine, i
razliiti pogledi i shvatanja ekosistemskog
pristupa onih koji formuliu definiciju. Oni
koji se profesionalno bave upravljanjem
ivotnom sredinom posmatraju ekosistem
kao fabriku u kojoj treba unaprediti krajnje
prozvode, uz istovremeno smanje trokova.
Meutim, za razliku od fabrike, ekosistem
daje i neke sporedne proizvode, kao to su
preiavanje vazduha ili preiavanje
vode, koji esto u ovakvim poimanjima
upravljanja ekosistemima bivaju
prenebregnuti.
Jedan od razloga nepostojanja jedinstvene
definicje je svakako i injenica da se ovaj
metodoloki okvir jo uvek razvija.
Prema Crober-u (1999) ekosistemski
menadment nije nauka, niti je modernizovani

oblik tradicionalnog upravljanja resursima, to

je sinteza ekologije kao nauke i modernih
upravljakih mehanizama, koji daje okvir za
odrivo upravljanje ivotnom sredinom. Isti
autor istie da se upravljanje prirodnim
resursima razvijalo kroz 4 faze: fazu
eksploatacije, fazu administracije, ekoloku
fazu i socijalnu fazu. Ekoloki zasnovan,
socijalni pristup upravljanju resursima
predstavlja ekosistemski menadment po
miljenju ovog autora.
Prema ekolokim teortiarima ezdesetih i
sedamdesetih godina prolog veka sve
komponente eskositema, ukljuujui i oveka
treba da budu integralni deo procesa
planiranja upravljanja. Ono to izdvaja
ekosistemski menadment jeste uee
javnosti u procesu donoenja odluka koje se
tiu ivotne sredine.
Prema Wagnery ekosistemski
menadment je veto manipulisanje
ekosistemima u cilju zadovoljavanja
odreenih potreba drutva.
Alpert (1995) je malo blie objasnio
ekosistemski menadment, tvrdei da je
upravljanje pojedinanim prirodnim resursima
i upravljanje skupom prirodnih resursa
zamenjeno upravljanjem prirodnim sistemima
gde je ekosistem jedini resurs kojim treba
upravljati na odrivi nain.
Ekosistemski menadment pojavio se
devedesetih godina u SAD, kao napredni
model u oblasti upravljanja prirodnim
resursima (Dekker et al. 2007), nakon to se
preanji, ekspertski voen sa vrha na dole
pristup upravljanju pokazao kao neuspean ili
neprihvaen u lokalnoj zajednici.
Pojedinci i grupe, kojima je u interesu zatita
ivotne sredine i konzervacija, u svojim
definicijama ekosistemskog menadmenta
istiu vrednosti zatite biodiverziteta i
odravanja integriteta ekosistema. S druge
strane, drvna industrija ima tendenciju da
koristi ekosistemski menadment da bi
politiki opravdala poveanu ekspolataciju
prirodnih resursa (Grumbine 1994). More

(1996) opisuje sutinu problema definisanja

ekosistemskog menadmenta, pitajui se
kako kratkorona, za profit prodaja drveta
moe da bude stavljena u istu kategoriju sa
dugoronim projektima restauracije
ekosistema. Kako mogu razliite upravljake
aktivnosti umara, biologa, ribara, pejzanih
arhitekata da se podvedu pod eksistemski
menadment?
Ekosistemski menadment pojavio se
devedesetih godina u SAD, kao napredni
model u oblasti upravljanja prirodnim
resursima (Dekker et al. 2007), nakon to se
preanji, ekspertski voen sa vrha na dole
pristup upravljanju pokazao kao neuspean ili
neprihvaen u lokalnoj zajednici.
Pojedinci i grupe, kojima je u interesu zatita
ivotne sredine i konzervacija, u svojim
definicijama ekosistemskog menadmenta
istiu vrednosti zatite biodiverziteta i
odravanja integriteta ekosistema. S druge
strane, drvna industrija ima tendenciju da
koristi ekosistemski menadment da bi
politiki opravdala poveanu ekspolataciju
prirodnih resursa (Grumbine 1994). More
(1996) opisuje sutinu problema definisanja
ekosistemskog menadmenta, pitajui se
kako kratkorona, za profit prodaja drveta
moe da bude stavljena u istu kategoriju sa
dugoronim projektima restauracije
ekosistema. Kako mogu razliite upravljake
aktivnosti umara, biologa, ribara, pejzanih
arhitekata da se podvedu pod eksistemski
menadment?
Danas se ekosistemski menadment koristi da
bi se, koristei efektivne, holistike i na
relevantnim podacima zasnovane strategije,
na pravi nain i u pravo vreme odgovorilo
izazovima kompleksnih socio-ekolokih
sistema. Ovaj pristup zahteva i drugaije
postupanje sa naunim podacima i znanjem,
kao i nainom na koji se ono generie i
primenjuje (Giebels et al. 2013).
Ekosistemski menadment predstavlja novu
paradigmu i revolucionarnu promenu u
konceptu upravljanja ivotnom sredinom, koja
se u prostornom smislu pomera ka

strukturno-funkcionalnim celinama,
prebacujui teite sa upravljanja
pojedinanim vrstama na ekosisteme, sa
kratkoronih ka dugoronim perspektivama
upravljanja. Kljuna karakteristika nove
paradigme je prelazak sa upravljanja zarad
komoditeta ljudi ka upravljanju zarad odrive
produktivnosti ekosistema, na dobrobit

Ekosistemski menadment ne
odbacuje antropocentrini koncept
u korist bicentrinog.
To je pre vrsta upravljanja
ekosistemima koja ima razumevanja
za potrebe oveka, ali u okviru
nosivog kapaciteta ekosistema.

oveka kao neodvojivog dela prirode. U tabeli

4.1.1. su prikazane osnovne karakteritike
tradicionalnog i ekosisteskog pristupa
upravljanju ivotnom sredinom.

Tabela 4.1.1. Ekosistemski pristup kao nova paradigma upravljanja ivotnom sredinom razlike izmeu tradicionalnog i ekosistemskog menadmenta
Karakteristike tradicionalnog
menadmenta

Karakteristike ekosistemskog menadmenta

Fokus na pojedinanim vrstama.

Ciljevi upravljanja orjentisani na dostizanje
ravnotee, stabilnosti i klimatogenih
zajednica.
Fokus na specifinom prostoru bez
sagledavanja ireg konteksta.
Teite je na predvidivosti i kontroli.
Definisanje kratkoronih ciljeva.
ovek se posmatra nezavisno od ekosistema.
Centralizovan, linearan.
Reenja donose upravljake agencije.

Fokus na ekosistemima.
Ciljevi upravljanja nisu usmereni na ostvarivanje ravnotee
ve na dinaminost, otpornost i promenljivost.

Odluke se donose odozgo nadole.

Vizije nametnute.
Konfrontacije, monointeresni polarizam, ne
prihvatanje od strane javnosti.
Nepoznatost, kompleksnost i promene se
smatraju opasnostima.
Menadment koji eksploatacijom resursa
ljudima obezbeuje komfor.

Fokus je na celovitosti i sagledavanju konteksta.

Nepredvidivost i fleksibilnost su izazovi.

Definisanje dugorinih ciljeva.
ovek je sastavni deo ekosistema.
Decentralizovan i viedimenzionalan.
Reenja se razvijaju ukljuivanjem svih zainteresovanih
strana.
Odluke se donose odozdo nagore, uz inpute sa svih nivoa.
Vizije se usvajaju tokom participativnog planiranja.
Postizanje konsenzusa i stvaranje partnerstva.

Nepoznatost, nepredvidivost, kompleksnost i promenljivost

su prilike za uenje i napredovanje.
Menadment koji obezbeuje odravanje potencijala za
proizvodnju ekosistemskih usluga i dobara uz istovremeno
zadovoljenje potreba oveka.
Adaptirano iz Lubchenco (1994) in Sherman and Duda (1999); Knight and Meffe 1997, p 677 in Crober 1999;
Meffe et al. 2002: 59; Olsen and Nickerson 2003: 4; Rogers et al. 2000: 510 in Giebels et al. 2013

Teorija i praksa ekosistemskog menadmenta

su od sutinske vanosti za raspravu o tome
kako odrati zdravom i produktivnom nau
ivotnu sredinu. Uloga ekosistema u zatiti
bioloke raznovrsnosti, njihov doprinos
ekonomskom rastu i njihov uticaj na dobrobit
oveka su vrlo kontroverzna pitanja.
Sa aspekta prirode, ideja o ekosistemskom
pristupu potie od injenice da ekosistemi
predstavljaju strukturno-funkcionalne celine,
to je jak argument koji treba razmotriti pre
donoenja odluka o aktivnostima koje bi
mogle naruiti neki deo ekosistema. Meutim,
sa aspekta drutva situacija izgleda malo
drugaije, jer interesi oveka treba da budu
pomireni sa interesima prirode.
Postoje i praktina iskustva u primeni
ekosistemskog menadmenta. Ideja je bila
naroito popularna 80-ih i 90-ih u upravljanu
terestrinim ekosistemima u zapadnim
delovima SAD. ak 18 agencija i veliki broj
lokalnih samouprava razmatrao je implikacije
ovakvog upravljanja ivotnom sredinom
(Haeuber 1996; Yaffee 1996 in Wilson 2009).
Bilo je jasno da je prisutna permanentna
borba izmeu biocentrizma - po kome priroda
treba da se titi radi sebe same i
antropocentrizma - po kome prirodom treba
upravljati zarad odrive proizvodnje dobara
potrebnih oveku (McCay and Wilson 1997).
Izdvojeno je dve grupe naunika sa razliitim
pogledima na upravljanje prirodnim resursima.
Jedni zastupaju upravljanje u cilju ostvarenja
profita i po pravilu rade u agencijama za
upravljanje prirodnim resursima, dok drugi,
koji rade u akademskim ustanovama,
podravaju ideju upravljanja prirodom radi
prirode same. Grumbine (1994) je u ak 34
nauna rada o ekosistemskom menadmentu
naao potvrdu prethodno iznete tvrdnje da su
bicentrizmu, odnosno zatiti prirode radi
prirode same naklonjeni samo naunici u
akademskim ustanovama. Oni stavljaju
naglasak na ekoloki integitet, a ne na odrivo
korienje, i glavni cilj im je odravanje
populacija svih vrsta u dobrom stanju. S druge
strane, korienje ekosistema od strane
oveka je dozvoljeno smo kada su svi drugi

ciljevi usmereni na ouvanje ekosistema

zadovoljeni.
Ovo u mnogome objanjava konflikte koji su
esti u procesu upravljanja morskim
ekosistemima, jer komercijalna ribolovna
industrija i vladine agencije vide more kao
farmu, a planove upravljanja ribarstvom
iskljuivo kao sredstvo za dugoronu
proizvodnju hrane. Druga strana vidi more kao
resurs koji treba zatititi, a ribolov je dozvoljen
samo ako nema uticaja na ostale morske vrste.

Ekosistemski pristup
u ribarstvu

Ekosistemski menadment u ribarstvu je

usmeren na zatitu predatora sa vrha trofike
piramide, komercijalnih vrste, ali i na zatitu
svih ostalih vrsta u lancu ishrane. Uklanjanje
predatora moe ozbiljno da narui strukturu
ivotnih zajednica i funkcionisanje ekosistema.
Zbog toga je primena ekosistemskog
menadmenta u ribarstvu usmerena i na
zatitu kitova - sisara sa vrha trofike piramide
u morskom ekosistemu.
Ribarstvom treba da se upravlja na nain da se
izbegnu negativni uticaji na ekosistem, a
upravo ekosistemski pristup to obezbeuje,
jer istovremeno vodi rauna i o dobrobiti
ribarstva, i o zatiti morskog ekosistem u
najirem smislu. Gubitak biodiverziteta u
morima i okeanima je indikator koji upozorava
na ozbiljnost situacije i neophodnost primene
ekosistemskog menadmenta u ribarstvu.
Meutim, ovde ipak treba da bude jasno da je
teite upravljanja na ribarstvu, i da adekvatno
upravljanje ribarstvom ima za posledicu dobro
stanje populacija svih vrsta u ekosistemu, a ne
obrnuto, tj. da je dobro upravljanje
populacijama morskih vrsta uzrok dobrim
prinosima u ribarstvu.
Prema Graya & Hatchardb (2008) ekosistemski
menadment nije usmeren na podizanja nivoa
prinosa odreene komercijalne riblje vrste, ve
na zatitu ekosistema kao celine, sa svim
vrstama ribe, morskim sisarima, organizmima
bentosa i njihovim prirodnim stanitima.

Kada je u pitanju ekosistemski menadment

nameu se sledea pitanja:

Da li je cilj da se ouva postojei

ekosistem, ili da se on vrati u preanje
netaknuto stanje?

Da li je cilj upravljanje promenama ili

adaptiranje na promene?

Da li je neophodno zatititi svaku vrstu

ili samo vrste dovoljne za odravanje
dobre funkcionalnosti ili celovitosti
ekosistema?

Da li je i ovek na listi vrsta koje treba

zatititi?

Da li je krajnji cilj ekosistemskog

pristupa antropocentrian ili
ekocentrian?

Problemi koje reava ekosistemski

menadment
Ekosistemski menadment je voen jasnim
ciljevima, koji se ostvaruju primenom
konkretnih politika i protokola adaptivnog
karaktera. Zasniva se na monitoringu i
istraivanjima interakcija i procesa
neophodnih za odravanje sastava,
strukture i funkcija ekosistema. On se ne
fokusira primarno na proizvode, ve pre
na odrivost strukture i procesa, koji te
proizvode treba da daju.
Poslednjih godina odrivost je postala
eksplicitna tvrdnja, cilj mnogobrojnih
agencija za upravljanje prirodnim
resursima irom sveta, uz legalnu
zasnovanast u veini sluajeva. Meutim, u
praksi su pristupi upravljanju fokusirani na
favorizovanje kratkoronih ekonomskih
dobiti pre nego na dugoronu odrivost.
Uzroci ovakvog stanja su prema
Christensen et al. (1996) sledei:
1.

neadkevatne informacije o
biolokoj raznovrsnosti;

2.

neuzimanje u obzir funkcija i

dinamike ekosistema;

3.

nepoklapanje podruja upravljanja

ekosistemoma sa dinaminim
granicama ekosistema;

4.

preovlaujue shvatanje javnosti

da alternativni pristupa upravljanju,
koji ne daju trenutnu ekonomsku
dobit, ali smanjuju rizik od
ozbiljnog naruavanja ekosistema
u budunosti, imaju manju teinu i
vrednost.

Cilj ekosistemskog pristupa je upravo da

prevazie gore navedene probleme.

Strukturna kompleksnost ume je vana za

odravanje regulatornih procesa, kao to
su odravanje vlage i strukture zemljita.

Fundamentalni principi
ekosistemskog
menadmenta

Bioloka raznovrsnost obezbeuje

otpornost na spoljanje negativne uticaje,
ali i omoguava bri oporavak nakon
naruavanja ravnotee u ekosistemima.
Otpornost je rezultat kompleksnih veza
meu organizmima, kao to su lanci
ishrane, koji omoguavaju alternativne
puteve za odravanje uobiajenog
protoka energije i nutrijenata kroz
ekosistem. Prisustvo brojnih organizama
sa slinim karakteristikama i
sposobnostima se ponekad neprikladno
vide kao nepotreban viak radne snage,
a ustvari imaju dragocen doprinos
stabilnosti ekosistema i njegovom
optimalnom funkcionisanju. Prisutvo
velikog broja vrsta takoe omoguava
bolje prilagoavanje vanih procesa
sezonskim, godinjim i dugoronim
vremenskim varijacijama.

Fundamentalna principi ekosistemskog

pristupa Prema Christensen et al. (1996):
1.

Odrivost kao fundametalna vrednost.

2.

Jasni operativni ciljevi. Ekosistemski

menadment je orjentisan ka konkretnim
ciljevima, koji eksplicitno izraavaju koje
su budue eljene karakteristike
ekosistema, u strukturnom i
funkcionalnom smislu, neohodne za
odrivost. Osim toga, ciljevi se postavljaju
tako da budu merljivi i da se mogu pratiti.

3.

Jasni modeli istraivanja. Uspenost

ekosistemskog menadmeta zavisi od
istraivanja koje se sprovodi na svim
nivoima - od istraivanja morfologije,
fiziologije i ponaanja pojedinanih
organizama, studija o strukturi i dinamici
populacija i zajednica, do prouavanja
procesa u ekosistemu.

4. Uvaavanje kompleksnosti i
povezanosti. Bioloka raznovrsnost i
strukturna kompleksnost su preduslovi
dobrog funkcionisanja ekosistema. Od
njih zavisi otpornost, odnosno stepen
tolerancije ekosistema na negativne
uticaje iz spoljanje sredine.
Strukturna kompleksnost i diverzitet
ekosistema direktno utiu na oblike i
nivoe mnogih procesa u ekosistemu.
Strukturnu kompleksnost u prirodnoj umi
stvara drvee razliite veliine, uginulo
drvee u uspravnom i poleglom poloaju,
umska stelja itd. Strukturna
kompleksnost je vana zbog
obezbeivanja stanita za razliite
organizme, od kojih mnogi imaju posebne
zahteve. Neki od ovih organizama nose
kljune funkcije ekosistema. Na primer,
liajevi konvertuju atmosferski azot u
oblike koje mogu iskoristiti biljke.

Ekosistemski menadmet fokusiran na

odravanje bioloke raznovrsnosti i
kompleksnosti ekosistema moe biti vien
kao gubitak ekonomske prilike. Praksa je
pokazala da je eksploatacija resursa, koja
kao rezultat ima smanjenje diverziteta,
ekoloki i ekonomski skuplja na duge staze.

1.

Uvaavanje dinamikog karaktera

ekosistema. Odrivost se ne odnosi na
odravanja stanja kakvo jeste. Promene i
evolucija su prirodne karkateristike
ekosistema i svaki pokuaj da se
ekosistemi zamrznu u odreenom stanju
su uzaludni pokuaji koji su osueni na
propast u daljoj budunosti.
Kljuni izazovi ekosistemskog
menadmeta su upravo konstantne
promene koje se deavaju u
ekosistemima. Tokom decenija ili vekova
mnogi predeli se menjaju kao posledica
prirodnih sukcesija. Promene su normalna

pojava u ekosistemima, a razumevanje

njihove dinamine prirode je od sutinske
vanosti za ekosistemski pristup
upravljanju ivotnom sredinom. Stari
koncept upravljanja resursima je vrlo
esto bio baziran na pretpostavci da
postoji konstantno ili eljeno ekoloko
stanje.
Prema miljenju veine najranijih ekologa,
za prirodne ekosisteme su karakteristine
ivotne zajednice koje se formiraju posle
dugog perioda bez velikih remeteih
faktora (poari, oluje i sl.). Danas je sasvim
jasno da su skoro svi predeli izloeni nekoj
vrsti remeteih faktora karakteristinih za
svaku lokalnu sredinu, koji treba da budu
ukljueni u realistinu definiciju
prirodnog (Sprugel 1991). Postoje
ekosistemi koji jednostavno ne mogu da
dostignu fazu ravnotee zbog stalno
prisutnih remeteih faktora. Treba
naglasiti da ekosistemi ne ostaju u stanju
ravnotee beskonano dugo.
ta se deava kada odreene aktivnosti,
kao to su ribolov ili sea drvea simuliraju
prirodne procese kao to su predatorstvo
ili prirodni poari? Ukoliko povrno
posmatramo ovu pojavu moemo
zakljuiti da izmeu priodnih i
antropogenih procesa postoje slinosti.
Meutim aktivnosti koje planira ovek
(sea drvea na primer) nikada ne mogu
da zamene prirodne pojave (poare na
primer), i one uvek treba da budu
shvaene u kontekstu uticaja na itav
spektar ekosistemskih funkcija. Ekstremne
fluktuacije nisu normalna pojava u
ekosistemu, a one izazavane ljudskim
aktivnostima su ozbiljna pretnja.
Nova paradigma u ekologiji, kao i mnoga
druga nauna znanja, moe da bude
pogreno upotrebljena. Ukoliko je priroda
sistem podloan neprekidnim
promenama, tada se moe izvesti
pogrean zakljuak da je sve to ovek
poeli da uradi u prirodi sasvim
opravdano. Tada moemo postaviti
sledee pitanje: Ukoliko je priroda

promenjiva, da li je svaka promena koju

generie ovek prihvatljiva? Odgovor na
ovo pitanje je naravno negativan.
Promene koje su posledica antropogenih
aktivnosti treba da budu kontrolisane i
ograniene, jer priroda ima funkcionalne,
istorijske i evolutivne limite (Pickett et al.
1993). Priorda ima mnogo naina za
opstanak, ali postoje i ogranienja, tako
da promene koje izaziva ovak treba da se
kreu u granicama tih limita.
2.

Uvaavanje ireg konteksta.

Funkcionisanje ekosistema podrazumeva
ulazne i izlazne komponente, kruenje
materije i energije, kao i interakcije meu
organizmima. Granice odreene za
prouavanje ili upravljanje jednim
procesom se esto neupotrebljive za
prouavanje ili upravljanje drugim
procesom. Stoga ekosistemski pristup
upravljanju zahteva iri kontekst.

3.

Uvaavanje oveka kao komponente

ekosistema. Ekosistemski menadment
uzima u obzir ulogu oveka, ne samo kao
uzronika najznaajnihih izazova
odrivosti, ve kao integralne komponente
ekosistema, koja treba da bude
angaovana zarad ostvarenja postavljanih
ciljeva upravljanja. Kada kaemo da je
ekosistemski pristup upravljanju ivotnom
sredinom usmeren na upravljanje ljudskim
aktivnostima, to nije poziv za pojaanom
komandom i kontrolom. Zabrinutost
zbog prava koja imaju privatni vlasnici i
gubitka posla na lokalnom nivou ne treba
zanemarivati, a ekosistemski pristup treba
da ukljuuje i predloge koje pozitivno
reavaju ove probleme.

4.

Adaptibilnost na promene. Oni koji u

svom radu koriste ekosistemski
menadment treba da budu svesni
injenice da je nae znanje nepotpuno i
podlono promenama. Upravljanki ciljevi
i strategije treba da budu vieni kao
hipoteze koje se testiraju istraivakim
programima, kao i programima koji
porede naa oekivanja sa objektivno
dobijenim rezultatima.

Da bi bili adaptibilni i pouzdani upravljaki

ciljevi i oekivanja treba da budu
eksplicitno izraeni i testirani paljivo
koncipiranim programima monitoringa,
koji na vreme daju povratnu informaciju
menaderima.
Ekosistemski pristup prihvata injenicu da
u datom vremenu i prostoru postoji velika
verovatnoa da e se dogodi neto
nepredvieno. Ovaj potencijalni problem
se reava adaptivnim menadmentom koji
kombinuje demokratske principe, naune
analize, i obrazovanje, zarad poveanja
razumevanja procesa u ekosistemu i
posledica upravljakih intervencija, kao i
zarad unapreenja kvaliteta podataka na
osnovu kojih se donose odluke.
Potoji jo mnogo toga to tek treba da
otkrijemo i saznamo o ekosistemima. Na
primer nepredidivost reakcija kompleksnih
ekosistema na neki novi remetei faktor.
Ova vrsta nepredvidivosti ne moe biti
eliminisana ili smanjena, ali zato njena
veliina moe biti procenjena. Danas ne
moemo predvideti odgovor ekosistema
na klimatske promene, poveanje
koncentracije CO2 ili poveano UV
zraenje. Osim toga u ovakve remetee
faktore spadaju i razorni zemljotresi,
vulkanske erupcije ili udari meteora. Osim
toga, nepredvidive reakcije mogu biti
izazavane i kumulativnim efektima
promena u ivotnoj sredini.
U kontekstu adaptibilnosti treba uzeti u
obzir i mogunost da raspolaemo
podacima loeg kvaliteta (pristrasnost
prilikom sakupljanja podataka ili greke u
analizi). Donosioci odluka treba da
sarauju sa naunicima i odrede prihvatljiv
nivo greke u odluivanju, odnosno smanje
verovatnou donoenja pogrenih odluka
na osnovu neprecizne procene pravog
stanja na terenu.

Koraci u primeni
pristupa

Za praktinu primenu ekosistemskog

menadmenta neophodni su sledei koraci:
1.

Definisanje ciljeva u skladu sa

odrivou ivotne sredine. Odrive
strategije za korienje ekosistemskih
dobara i usluga ne mogu imati za cilj
iskljuivo zadovoljenje potreba za
drvetom, ili ulov ribe. Odrivost treba da
bude primarni cilj, a sve ostalo treba da
bude prilagoeno ovom cilju.

2.

Usklaivanje prostornih okvira. Primena

ekosistemskog pristupa bi bila znatno
pojednostavljena ukoliko bi se prostorna
dimenzija podruja kojim se upravlja,
prostorno poklapala sa funkcionalnom
dimenzijom, odnosno procesima u
ekosistemu. Naalost, strogo definisan
prostorni okvir za sve procese u
ekosistemu ne postoji.

3.

Utvrivanje vremenskih okvira. Dok su

agencije koje se bave upravljanjem
prirodnim resursima esto prinuene da
donose odluke na bazi fiskalne godine,
eskosistemski menadment treba da se
bavi vremenskim okvirom koji prevazilazi
jedan ljudski ivot. Ekosistemski
menadment zahteva dugorono
planiranje i posveenost.

4.

Stvaranje adaptibilnih i pouzdanih

sistema. Uspean ekosistemski
menadment zahteva institucije koje su u
donoenju odluka prilagodljive na
promene u ekosistemima, ali i promene u
naim bazama podatak i znanju. Adaptivni
menadmet po definiciji zahteva stalnu
interakciju naunika sa menaderima i
javnou. Komunikacija treba da tee u
oba smera, a naunici treba da postavljaju
prioritete svoga istraivanja u skladu sa
kljunim potrebama upravljakog procesa.

ODELJAK 4.1.1. Adaptivni menadment

Adaptivni menadment je pokuaj da se

povea sposobnost upravljakog
sistema za prilagoavanje na stalne
promene, jer je ravnoteno stanje, i u
ekolokim, i u socijalnim sistemima
privremeno i krhko (Giebels et al. 2013).
Adaptvni menadment je proces koji
kombinuje demokratske principe,
naune analize i obrazovanje u cilju
odrivog upravljanja resursima u sferi
nepredvidivog (Holling 1978; Lee 1993
in Christensen et al. 1996).

Tabela 4.1.2 Konceptualni okviri za definisanje ciljeva, ulaznih i izlaznih elemenata

ekosistemskog pristupa upravljanju ivotnom sredinom
Kategorija
ekosistema
Intenzivno
korieni

Poluprirodni

Prirodni

Nain korienja
ekosistema od
strane oveka
Urbani
Intenzivno
poljoprivredni
Suburbani
Plantane ume
Panjaci
Kontrolisano
umarstvo, ispaa, lov
i riboilov
ume
livade
jezera
reke
movare
estuari
okeani
Rezervati i podruja
divljine

Intenzitet i ciljevi
menadmenta

Ulazni
elementi

Izlazni elementi

Intenzivni
menadment u cilju
obezbeivanja
hrane za oveka

Fosilna goriva,
materijali
(ubriva, metal,
drvo), radna
snaga

Gotovi proizvodi
Zagaujue
materije i toksini
Hrana i voda

Umereno
upravljanje
korienjem
prirodnih resursa i
odravanje
ekosistemskih
procesa

Umeren unos
energije,
materijala i
radne snage

Prirodni resursi
uzeti iz prirode:
graa, divlja, riba,
voda, minerali,
fosilna goriva

Minimalno
upravljanje za
odravanje
bioloke i stanine
raznolikosti

Minimalno
upravljanje da
bi se odravali
prirodni uslovi

Ekosistemske
usluge

Integracija
prirodnih procesa u
ekosistemu i
estetskih vrednosti.
Adaptirano iz Christensen et al. 1996

Rekreaciona
upotreba
Ekosistemske
usluge

Znanje kao osnovni

element adaptivnog
ekosistemskog menadmenta

Znanje o ekolokoj kompleksnosti

S obzirom na ve objanjenu injenicu da su
ekosistemi dinamini i kompleksni, znanje
treba da potie iz multidisciplinarnih izvora
(Petts and Brooks 2006 in Giebels et al. 2013), a
podruje istraivanja (ekosistem) da se
sagledava iroko i sveobuhvatno.
Korienje novih informacionih tehnologija,
kao to je geografski informacioni sistem
(GIS), obezbeuje alate za sistematizaciju i
analizu prikupljnih podataka i generisanje
novih znanja u kvalitativnom smislu.

efikasna saradnja meu razliitim akterima

neophodno je uzeti u obzir njihove raliite
interese i vrednosti.
esta i kavalitetna komunikacija izmeu
razliitih administrativnih nivoa i razliitih
aktera u procesu odluivanja je vaan
instrument za upravljanje znanjem. Efektivno
upravljanje znanjem je od presudnog znaaja
za pretvaranje komanduj i kontrolii sistema
upravljanja u sistem upravljanja ui radei
(Rogers et al. 2000).

Tabela 4.1.3 Tipovi znanja neophodnih za

adaptivni ekosistemski menadment
Znanje o
ekolokoj
kompleksnosti

Znanje o socijalnoj kompleksnosti

Kljuni izazov ekosistemskog pristupa
upravljanju ivotnom sredinom, s obzirom na
njegov holistiki koncept, je dobro poznavanje
socijalne kompleksnosti.
Efektivan pristup upravljanju treba ozbiljno da
uzme u obzir ukljuivanje svih aktera vanih za
proces odluivanja, meusobno zavisnih, koji
imaju razliite interese i razliita vienja istog
problema koga zajedno treba da ree (Klijn et
al. 2010). Poznavanje svih zainteresovanih
aktera, njihovih interesa i stavova je od
presudne vanosti za uspenost
ekosistemskog pristupa.

Znanje generisano kroz proces

odluivanja
Iz prethodnog moemo zakljuiti da
kompleksna i dinamina priroda procesa
odluivanja zahteva interaktivnu povezanost
izmeu nauke, politike i drutva kroz koju se
razvija znanje i koristi za adaptivni
ekosistemski menadment. Smatra se
neophodnim povezivanje raliitih tokova
znanja izmeu naunih institucija, javne
administracije i graana. Da bi se uspostavila

Znanje o
socijalnoj
kompleksnosti

Znanje
generisano kroz
proces
odluivanja

Istie kompleksni karakter

socio-ekonomskih sistema:
- promovisanjem otvorenog
pristupa podacima;
- korienjem stvarnih
podataka sa terena i iz
realnog ivota;
- interdisciplinarnom
saradnjom;
- dugoronim monitoringom
i ocenom;
- obraanjem panje na
prostorne razlike.
Uzima u obzir razliite
vrednosti, interese, razliita
znanja svih ukljuenih aktera
(graani, donosioci odluka,
eksperti,) i razliite izvore
znanja. Participatorno uenje
je naglaeno.
Znanje se generie tokom
procesa donoenja odluka i
implemetacije. Za to je
neophodna dugorona
interakcija izmeu naunika,
donosioca odluka i drugih
zainteresovanih strana.

Adaptirano iz Giebels et al. 2013)

Deklaracije i Konvencije
kao legalni okvir za
primenu ekosistemskog
pristupa

Stokholmska deklaracija (1972) istie da svi

prirodni resursi, ukljuujui floru i faunu treba,
paljivim planiranjem, da budu ouvani za
sadanje i budue generacije, kao i da sve
drave treba da sarauju u duhu globalnog
partnerstva da bi zatitili i revitalizovali sve
ekosisteme nae Planete.
Dekaracija iz Ria (1992) i Agenda 21
naglaavaju potrebu za upravljanjem svim
vrstama i drugim pristupima koji uzimaju u
obzir odnos meu vrstama.
Johanesburki plan implemetacije nastao na
Svetskom samitu u Johanesburgu (2002)
poziva na primenu ekosistemskog pristupa u
upravljanju ribarstvom do 2010. godine.

Ekosistemski menadment u
primeni Konvencije o
biodiverzitetu
Donoenjem Odluke II/8 na drugoj
Konferenciji ugovornih strana (COP-2) 1995.
godine usvojen je ekosistemski pristup kao
okvir za analizu i implementaciju ciljeva
Konvencije o biodiverzitetu. Zatim je usledila
Odluka IV/1 (usvojena na COP-4), koja poziva
na dalje elaboriranje ovog pristupa, to je
kasnije (Odluka V/6, COP-5 2000. godine)
dovelo do razvoja vodia i preporuka za
njegovu primenu. Odlukom V/6 Konvencije o
biodiverzitetu istaknuto je 12 principa
ekosistemskog pristupa:
1.

Ciljevi upravljanja zamljitem, vodom i

ivim organizmima su stvar izbora drutva.

2.

Menadment treba da bude

decentralizovan do lokalnog nivoa.

3.

Ekosistemski menaderi treba da razmotre

efekte aktivnosti i na okolne ekosisteme.

4.

Neophodno je upravljati ekosistemima u

kontekstu ekonomskog boljitka.

5.

Prioritetet u ekosistemskom pristupu

treba da bude zatita strukture i funkcija
ekosistema.

6.

Ekosistemima treba upravljati u okviru

limita njegovih funkcija.

7. Ekosistemski pristup treba da bude
implementiran u odgovarajuem
prostornom i vremenskom okviru.
8. Ciljevi ekosistemskog menadmenta treba
da budu dugoroni.
9. Treba da postoji svest o neminovnosti
promena.
10. Ekosistemski pristup treba da nae balans
izmeu zatite i korienja biolokog
diverziteta.
11. Ekosistemski pristup treba da ukljui sve
relevantne sektore drutva u proces
upravljanja.
12. Informacije i podaci iz svih raspoloivih
izvora su od presudne vanosti za izradu
efektivnih strategija ekosistemskog
pristupa.
ODELJAK 4.1.2. Ekosistemski pristup
ipak nije savren
Tradicionalni menadment resursa ne titi
prirodne vrednosti, niti daje osnovu za
odrivu proizvodnju dobara i usluga. Ipak,
brojni naunici i menaderi dalje tragaju
za monim, nauno zasnovanim
sredstvom za razumevanje i
implementaciju ekosistemskog
menadmenta. (Clark 1996 in Wilson
2009).
Na primer, dostupni podaci nam ne
dozvoljavaju da utvrdimo ekoloke limite
u veini, ako ne i svim ekosistemima i
stoga nismo u mogunosti da definiemo
opseg prirodnih varijacija, to je
neophodno za planiranje upravljanja
resursima na nivou ekosistema (Samsom
1992 in. Wilson 2009.)

Odlukom VII/11 se naroito istie da nema

jednog jedinstvenog naina za primenu
ekosistemskog pristupa u upravljanju
zemljitem, vodom i ivim organizmima, kao i
da je potrebno dosta fleksibilnosti da bi se
reila ista pitanja u razliitom socijalnom
kontekstu. Ovom Odlukom se predlau i neke
opcije za implemetaciju ovog naina
upravljanja. Jedna od njih je inkorporiranje
principa ekosistemskog pristupa u strateke
dokumente, naroito nacionalne strategije o
biodiverzitetu i akcione planove, kao i
sektorske planove (umarstvo, ribarstvo,
poljoprivreda).
Sinergija sa svim postojeim programima
Konvencije i povezanost sa ostalim
meunarodnim inicijativama je istaknuta kao
dodata kvalitativna vrednost primeni
ekosistemskog pristupa, a samu primenu svih
njegovih principa treba razmotriti na holistiki
nain, uz adekvatnu posveenost svim
elementima ekosistema u skladu sa lokalnim
uslovima.
Principi ekosistemskog pristupa navedeni u
odluci V/6 Konvencije o biodiverzitetu su
suvojeni kao adekvatan okvir za planiranje
aktivnosti pod okriljem Ramsarske konvencije.
Ovaj pristup je usvojen u brojnim rezolucijama
donetim na Konferenciji ugovornih strana
Ramsarske konvencije (COP9) u Kampali 2005.
godine. Tada je usvojena inovirna definicija
mudrog korienja, koja uzima u obzir
ekosistemski pristup: Mudro korienje
movara podrazumeva odravanje njihovog
ekolokog karaktera, kroz primenu
ekosistemskog pristupa u kontekstu odrivog
razvoja.

Veza izmeu uea

javnosti i ekosistemskog
menadmenta

Pod ueem javnosti u odluivanju se

podrazumeva ukljuivanje onog dela javnosti
(zainteresovana javnost) u proces donoenja
odluka, na koji rezultati ovih odluka imaju
uticaja.
Sada se moe postaviti pitanje opravdanosti
uee javnosti u kontekstu primene
ekosistemskog pristupa. Da li se
zainteresovana javnost ukljuuju da bi kvalitet
donoenja odluka bio bolji, ili da bi se kasnije
obezbedilo adekvatno postupanje u skladu sa
donetim odlukama? Dalje, moemo da se
pitamo koja je funkcija ukljuivanja
zainteresovane javnosti? Da li postizanje
kosenzusa ili usvajanje pravih odluka? Ko je
zainteresovana javnost? Da li je to najira
javnost? Da li su to ljudi koji imaju materijalni,
ideoloki/emocionalni ili etiki interes? I
konano, ta se podrazumeva pod ueem?
Da li to znai biti informisan, biti konsultovan,
biti predstavljan, biti prisutan, ili imati pravo
glasa tokom sastanaka na kojima se donose
odluke?
Hall & Mainprize (2004) tvrde da je otvaranje
dijaloga sa zainteresovanim stranama o
pitanjima u vezi sa ekosistemom esencijalno
za uspenost implementacije ekosistemskog
menadmenta, i da je moda najvanija
diskusija o tome ta jeste, a ta nije poeljno
stanje za ekosistem.
ODELJAK 4.1.3. Pojam zainteresovana
strana

Pod terminom zainteresovana strana

podrazumeva se svaki lan dutva na
koga direktano ili indirektano utiu
donete odluke. Dok se pod terminim
uee podrazumeva svako angaovanja
koje izlazi iz okvira pukog primanja
informacija.

Uee zainteresovanih strana i ekosistemski

pristup se danas koriste u savremenom
upravljanju ribarstvom. U prolosti, za
evropsku politiku u sektoru ribarstva u obliku
Zajednike politike ribarstva (Common
Fisheries Policy - CFP), bio je karakteristian
hijerarhijski sistem komande i kontrole, gde je
uee zainteresovanih strana bilo
ogranieno samo na neke oblike konsultacija,
dok je teite bilo na upravljanju
pojedinanim vrstama.

marinskom ivotnom sredinom (FAO, 2003).

Degnbol (2002) je istakao da je ukljuivanje
razmatranja ekosistema u proces upravljanja
ribarstvom podrazumeva da mnogo novih
zainteresovanih strana, interesa i ciljeva treba
da bude ukljueno u planiranje upravljanja.

Na osnovu dostupne literature identifikovano

je 5 teorijskih objanjenja veze izmeu uea
zainteresovanih strana u procesu odluivanja
i ekosistemskog pristupa u upravljanju
ivotnom sredinom, na primeru ribarstva.
Veze su rangirane prema stepenu
povezanosti:
(1) logika veza,
(2) etika veza,
(3) instrumentalna veza,
(4) komplementarna veza i
(5) antagonistika veza (Graya &

Podrka stanovitu da uee zainteresovanih

Hatchardb, 2008).

strana logiki podrazumeva ekosistemski

pristup, nalazi se i u radu Symes a (2005),

Logika veza
Uee zainteresovanih strana i ekosistemski
pristup u upravljanju ribarstvom su logiki
povezani i to tako da ekosistemski pristup
zahteva uee zainteresovanih strana, i
obrnuto, uee zainteresovanih strana
zahteva ekosistemski pristup.
Svaki koncept zahteva ovaj drugi, tako da su
oni logiki nerazdvojivi. Podrka ovoj tvrdnji
ima uporite u radovima vie istraivaa.
Prema Fridu (2005, 2006) ekosistemski pristup
je prirodno participativan, dok je Sherman
(2003) ocenio ekosistemski pristup kao deo
participativnog procesa. De la Mare (2005)
tvrdi da neke sumnje u vezi sa ekosistemskim
pristupom potiu od pokuaja korienja
koncepta odozgo nadole. Ovo je delom
zbog toga to su zainteresovane strane ustvari
deo ekosistema, ali i zbog toga to je
ekosistemski pristup definisan na takav nain
da podrazumeva demokratsku kontrolu nad

koji je istakao da EU Regionalno savetodavno

vee predstavlja dobar primer zainteresovanih
strana ukljuenih u participativno upravljanje
ribarstvom, koje ukljuuje irok spektar
interesa - od korisnika resursa do
konzervacionista, i od industrije do razliitih
grupa unutar lokalnih zajendica. Ovako iroko
uee ide daleko izvan nivoa uea
zainteresovanih strana u procesu uprvljanja,
neizbeno irei obim pitanja koja treba da
rei upravljanje ribarstvom, vodei rauna o
uticaju na ceo ekosistem. Uee
zainteresovanih strana stoga zahteva
ekosistemski pristup.

Etika povezanost
Uee zaniteresovanih strana i ekosistemski
pristup su etiki povezani. Po ovom gleditu,
procena moralnih vrednosti koje su
inkorporirane u ekosistemski pristup treba da
bude sainjena od strane irokog spektra

zainteresovanih strana (EPAP 1999), zbog

toga to je more javni resurs, a svi mi smo
ovlaeni da uestvujemo u odluivanju o
tome kako se upravlja javnim resursima i na
koji nain se koriste (Coffey 2005).
Frid (2005) u svom radu istie potrebu da se
nae nain za ostvarenje ciljeva za marinski
ekosistem, koji su u interesu drutva, jasno
istiui da je na drutvu da definie ekoloke
ciljeve. I Degnbol (2002) vidi vanu ulogu
drutva u procesu odluivanja o ekolokim
ciljevima. Po njemu ovakve odluke ne treba da
se donose iskljuivo na osnovu naunih
istraivanja ve na osnovu rezultata pregovora
sa zainteresovanim stranama, to naravno
zahteva i reavanje konflikta neophodnog za
iznalaenje kompromisa.
Uee zainteresovanih strana daje legitimitet
ekosistemskom pristupu. Ali meljenje,
zastupljeno meu pristalicama ekosistemskog
pristupa, da uticaj antropogenih aktivnosti na
ekosistem treba da bude na nivou koji se
smatra prihvatljivim za drutvo, treba da bude
uzeto sa velikom dozom opreza, jer je vrlo
teko pomiriti razliite interese i objektivno
izabrati nivo promena koji je prohvatljiv za
drutvo. Ovde je sada samo pitanje etike koji
nivo pomena e se smatrati drutveno
prihvatljivim.
Etiki tip veze izmeu uea zainteresovanih
strana i ekosistemskog pristupa podrao je i
Laffoley sa grupom svojih saradnika (2004),
navodei da je more zajedniki resurs na koji
celo drutvo ima legitimano pravo i stoga je
uee zainteresovanih strana neohodno na
najranijim nivoima, kada su sve opcije jo uvek
otvorene i kada njihov doprinos moe
napraviti pozitivan pomak. Ekosistemski
pristup upravljanju ribarstvom namee etiku
obavezu zainteresovanim stranama da deluju
kao uvari mora. Ovaj pristup iri postojee
obaveze stejkholdera, koje se odnose na
uvanje ribljeg fonda, ka dodatnoj obavezi da
uvaju i vrste koje nisu komercijalne, kao i
nihova stanita.

Instrumentalna veza
Uee zanteresovanih strana se moe
smatrati instrumentom ekosistemskog
pristupa jer ciljevi ekosistemskog
menadmenta, usvojeni uz demokratsko
uee svih zainteresovanih strana imaju, ne
samo politiku podrku, ve i dugoronu
podrku od strane javnosti. Osim toga, lokalno
i tradicionalno znanje o ivotnoj sredini
pomae u prevazilaenju problema koji mogu
nastati prilikom implementacije konkretnih
projekata. Moe se slobodno rei da bez
lokalnog znanja nema uspeha u upravljanju.

Komplementarna veza
etvrta teorijska interpretacija veze izmeu
uea zainteresovanih strana i ekosistemskog
pristupa je zasnovana na tvrdnji da su oni
komplemetarno povezani. Prema ovoj
interpretaciji uee zainteresovanih strana i
ekosistemski pristup su odvojeni principi koji
nezavisno jedni od drugih rade na
unapreenju ribarstva. Participacija je poeljno
sredstvo, ali ne i integralni deo ekosistemskog
pristupa koji je vie nauno zasnovan
(Counsell 2004). Oni su usmereni u istom
pravcu, meu njima nema kontradiktornosti ili
tenzije, ali nisu meuzavisni.
Prema ovoj interpretaciji dobro upravljanje
ribarstom zahteva i ekosistemski pristup i
uee zainteresovanih strana. U strategijskom
planu Irske vlade za sektor ribarstva istaknuto
je unapreenje dijaloga izmeu ribara i
naunika, kao i korienje ekosistemskog
pristupa.

Antagonistika veza
Prema ovoj interpretaciji ekosistemski pristup i
uee zainteresovanih strana su u konfliktu.
Ova interpretacija tvrdi da uee
zainteresovanih strana ima veu vanost od
ekosistemskog pristupa. Na primer Grafton i
sar. (2006) tvrde da participatorni pristup
dozvoljava da odreeni interesi blokiraju
zatitu ekosistema.

Slobodno uee u regulatornom procesu

vodi prenaglaavanju interesa industrije uz
ekstremno rtvovanje dugoronih
konzervacionih, u korist kratkoronih
ekonomskih ciljeva. Suarez de Vivero et al.
(2007) elaborira paradoks participacije,
istiui da to je vei broj aktera, svaki od njih
ima manju ulogu, to umanjuje vanost nekih
bitnih sektora. tavie, vei trokovi
participacije (u vremenu i logistikim
resursima) iscrpljuje fondove koji bi mogli biti
bolje iskorieni za implementaciju
ekosistemskog pristupa.
Treba imati u vidu da nemaju sve
zainteresovane strane znanje da prate naune
diskusije o ekosistemima i uticaju ribolova na
morske organizme. Nasuprot ovome, moe se
diskutovati i o tome da ekosistemski pristup
umanjuje znaaj uea zainteresovanih
strana. Na primer, ekspert koji razvija okvir za
ekosistemski pristup zasnovan na
indikatorima, a bez ikakve veze sa
ukljuivanjem zainteresovanih strana stvara
rizik za umanjenje vanosti njihovog uea.
Na slici su vizuelno prikazane teorijske
interpretacije veze izmeu uea
zainteresovanih strana i ekosistemskog
pristupa.

Preliminarna ocena 5 teorijskih veza:

(1) Logika veza je previe jaka. Nije ubedljivo
dokazano da su uee zainteresovanih
strana i ekosistemski pristup tako vrsto
povezani da ne mogu postojati jedno bez
drugoga. Nije nezamislivo ili
kontradiktorno da UZS funkcionie bez EP
i obrnuto.
(2) Etika veza je sutinski deo kredibilnog
objanjenja veze izmeu UZS i EP:
zainteresovane strane imaju pravo da
odluuju kako e se koristiti morski
ekosistemi, ali i obavezu da to rade
odgovorno.
(3) U Instrumentalnoj vezi svaki proces dobija
poneto od onog drugog.
(4) Komplmentarna veza je suvie slaba. UZS i
EP su paraleleni ili nezavisni principi, koji
mogu biti i meusobno povezani.
Antagonistika povezanost je suvie
ekstremna. Meutim, realno postoji opasnost
da posebni interesi opstruiraju sprovoenje
ekosistemskog pristupa.

Slika 4.1.1. Grafiki prikaz teorijske interpretacije veze izmeu

uea zainteresovanih strana i ekosistemskog pristupa

EP-ekosistemski pristup; UZS uee zainteresovanih strana (Adaptirano

iz Graya & Hatchardb 2008).

Testiranje teorijskih
objanjenja u praksi

Teorijsko objanjenje gore pomenutih veza

izmeu UZS i EP testirano je tokom
implementacije 22 projekta finansiranih od
strane Evropske unije iz Petog i estog
okvirnog programa (FP5 i FP6) (Graya &
Hatchardb 2008). Logika veza izmeu UZS i
EP pretpostavlja uzajamnu potrebu, meutim
samo u jednom od 22 projekta (European
fisheries ecosystem plan - EFEP) ova veza je
dokazana. Kada god se uinilo da je logika
veza prisutna, pokazivalo se ipak da je ona
samo instrumentalna, gde je jedan proces
samo dobijao korist od drugog, bez ikakve
meuzavisnosti. Na osnovu ovoga se moe
zakljuiti da je logika veza samo teorijska
pretpostavka.
Odreeni oblici etike veze pronaeni su u
odreenom stepenu u 10 projekata. Na primer
u projektu INDECO (Developing indicators
of environmental performance of the CFP Common Fisheries Policy) iji cilj je bio
razvijanje indikatora za monitoring ekolokih
aspekata Zajednike politike ribarstva
(Common Fisheries Policy ), utrveno je da
uspenost procesa selekcije indikatora zahteva
inpute svih zainteresovanih strana ukljuujui i
eksperte. Lutchman et al.(2007) navodi da je
vano da indikatori budu razumljivi i
prihvatljivi za sve zainteresovane strane da bi
se osigurao njihov legitimitet.
EFIMAS (Operational evaluation tools for
fisheries management options) je imao za
cilj razvoj okvira za ocenu ekonomskog,
ekolokog i socijalnog uticaja upravljakih
scenarija. Jedna komponenta ovog projekta je
bila posveena konsultovanju javnosti na
evropskom, nacionalnom i lokalnom nivou u
pogledu korisnosti predloenog okvira. Ovo
ponovo ilustruje etiku interpretaciju uloge
koju UZS treba da ima u sistemu upravljanja
ribarstvom.
Instrumentalna veza izmeu UZS i EP je
dokazana u najvie ispitanih projekata. Larsen
et al. (2006) je istakao da nijedna promena

usmerena ka odrivom korienju morskih

ekosistema ne moe biti napravljena bez
direktne i otvorene saradnje sa stejkholderima
na svim nivoima. Korist koja se dobija je
viestruka i pre svega se odnosi na znanje.
Kada je upitanju znanje, uee
zainteresovanih strana moe da unapredi
ekoloko, tehniko i socio-ekonomsko znanje.
Tokom realizacije projekta PROTECT - MPAs
as a tool for ecosystem conservation and
fisheries management pokazalo se da
programi monitoringa mogu biti najbolje
implementirani uz saradnju sa svim
zainteresovanim stranama.
Praktina uloga uea zainteresovanih strana
u procesu planiranja je i u upravljanju
konfliktom. FRAP je utvrdio da njihovo uee
moe da pomogne u upravljanju konfliktom
izmeu ekolokih ciljeva i komercijalnih ciljeva
ribolovaca.
Angaovanje stejkholdera u procesu planiranja
upravljanja je od velike pomoi jer
participativni proces moe da iznedri odluke
veeg legitimiteta koje su bolje prihvaene.
Prihvatanje od strane stejkholdera je kljuno
za ivotnost svakog plana upravljnaja. Osim
toga stejkholderi sa vie znanja donose odluke
koje imaju veu legitimnost, nego apstraktno
prisustvo razliitih kategorija stejkholdera.
Uee zainteresovanih strana doprinosi
adaptivnom menadmentu, koji je esencijalna
karakteristika ekosistemskog pristupa.
Participatorni sistem je adaptivan i vrlo je
teko zamisliti sistem upravljanja koji moe
biti adaptivan na promene u ivotnoj sredini
bez iroke osnove uea koja snabdeva
sistem razliitim vrstama informacija.
Instrumentalna povezanost iz suprotnog
pravca, kada uee zainteresovanih strana
(UZS) ima koristi od ekosistemskog pristupa
(EP) evidentirana je u veem broju analiziranih
projekata. UZS postaje mnogo efikasniji u
okviru EP nego u okviru drugih sistema
upravljanja. EP daje prilike za participaciju u
programima monitoringa i istraivanja, kao i
postavljanju prioriteta na lokalnom nivou.
Dokazi komplementanosti odnosa izmeu
UZS i EP dati su u 4 projekta, u kojima UZS i
EP ravnopravno doprinose ostvarenju
zajednikog cilja.

Ni u jednom od analiziranih projekata nije

naen dokaz antagonistike prirode veze
izmeu SP i EP. Samo je u projketu
KNOWFISH (Knowledge base for fisheries
management) zakljueno da je za upravljanje
ribarstvom efektivnije ukljuiti samo ribare
nego sve zainteresovane strane. Ovo implicira
da bi u nekim sluajevima, ukljuivanje irokog
spektra zainteresovanih strana moglo biti
tetno za upravljanje ribarstvom u najirem
smislu, a mogue je da bi to bio sluaj i sa
ekosistemskim pristupom. Ovaj zakjluak je
podrao i Hawkins (2007) u okviru SAFMAMS
(Scientific advice for fisheries management
and multiple scales) projekta tvrdnjom da
ekosistemski pristup, koji ukljuuje irok
spektar zainteresovanih strana, moe biti
znaajno zakomplikovan.
Na osnovu analize 22 projekta moe se
zakljuiti da je instrumentalna veza izmeu
UZS i EP dominantna i najjaa.
Donosioci odluka naroito treba da obrate
panju na etiku vezu, jer, iako nije tako jako
istaknuta u praksi kao u teoriji, predstavlja
intelektulano moan argument da drutvo ima
moralno pravo da uestvuje u odluivanju o
tome kako e se upravljati prirodnim
resursima. Ovaj argument postaje znaajniji
ukoliko javnost ima vei interes u sekotru
upravljanja odreenim resursom. Drugu stranu
medalje predstavlja argument da
zainteresovane strane imaju obavezu da svoje
moralno pravo koriste odgovorno i u interesu
drutva, a ne u svom linom interesu. Prava na
uee u procesu upravljanja su povezana sa
obavezama prema procesu upravljanja.
ak i ako usvoje znatno ogranieniji koncept
komplemetarne povezanosti UZS i EP,
donosioci odluka mogu da imaju koristi od
dodate vrednosti koju prua primena i UZS i
EP. Oba pristupa u okviru upravljanja
ribarstvom mogu doprineti ostvarenju opteg
cilja odrivog korienja prirodnih resursa.
injenica da antagonistika interpretacija nije
potkrepljena ni jednim projektom, po miljenu
strunjaka opasnost od konflikta izmeu UZS i
EP je vie hipotetika nego stvarna.

Na koji nain se
moe unaprediti UZS?

Jedan od naina za unapreenje kvalteta

uea zainteresovanih strana je i unapreenje
komunikacije, formiranjem funkcionalnih
klastera, koji predstavljaju skupove
zainteresovanih strana koji dele sline interese
u pogledu svojih ciljeva. Funkcionalni klasteri
se mogu identifikovati analizom njihovih
izranenih interesa za specifine upravljake
ciljeve (Duggan et al. 2013).
Analizom zainteresovanih strana se dobijaju
sledee dragocene informacije za planiranje
upravljanja:
(1) podruje delovanja,
(2) interesi,
(3) pozicija u odnosu na plan upravljanja,
(4) sposobnost da utiu na proces upravljanja i
5) vrsta uticaja na plan upravljanja.
Identifikovanje relevantnih zainteresovanih
strana i njihovih interesa je korak ka
formiranju funkcionalnih klastera u kontekstu
efikasne razmene informacija. Akteri se
grupiu na osnovu interesa i jaine uticaja na
svaki postavljeni cilj upravljanja.

4.2. Prekogranino upravljanje

ivotnom sredinom
Imajui u vidu stalni rast globalnih
ekolokih problema, upravljanje ivotnom
sredinom na prekograninom i globalnom
nivou dobija sve vie na znaaju. Ovi oblici
upravljanja ivotnom sredinom se zasnivaju
pre svega na saradnji u oblasti monitoringa
i iznalaenju reenja za prevazilaenje
zajdnikih problema ivotne sredine. Ovde
se moe postaviti pitanje ko, ili koje telo
treba da radi na jaanju meunarodne
saradnje i trai reenja za prekogranine i
globalne problem ivotne sredine,
nadgleda implementaciju programa i
identifikuje potencijalne probleme i
konflikte (Davos 1986; B. Agarwal 1992 in
Barrow 2006). Neki vide Ujedinjene nacija,
kao meunarodnu organizaciju sposobnu
da obavlja ove funkciju, dok drugi smatraju
da to treba da budu ugledni meunarodni
istraivaki centri. Danas i jedna i druga
grupa institucija ima ulogu u upravljanju
ivotnom sredinom na meunarodnom
nivou, ali su sveukupna koorinacija i efekti
njihovog delovanja ocenjeni kao slabi. S
druge strane, adekvatno upravljanje
ivotnom sredinom u meunarodnom
kontekstu, zahteva institucije sposobne da
koordiniraju aktivnosti prekograninog,
transnacionalnog karaktera ili ak
globalnog karaktera.

ta je prekogranino
upravljanje ivotnom
sredinom?

Prekogranino upravljanje ivotnom sredinom

u najirem smislu moe da se definie kao
proces prekogranine saradnje koja
omoguava ili unapreuje upravljanje
prirodnim resursima, razdvojenih dravnim
granicama, na dobrobit svih zainteresovanih
strana u datom u podruju (Griffin et al. 1999).
Jezera i reke su kolski primer ekosistema, koji
u veini sluajeva zahtevaju prekograninu
saranju u procesu zatite i upravljanja, zatim
se tu mogu svrstati umski ekosistemi, kao i
pojedniane vrste ivotinja, iji areali
rasprostranjenja izlaze iz administrativnih
granica pojedinih drava. Osim toga, za
uspenu kontrolu zagaenja vazduha takoe
je neophodna dobra prekogranina saradnja
(videti Konvencijuo prekograninom
zagaivanju vazduha na velikim udaljenostima
u poglavlju 7).
Aktivnosti koje se sprovode u jednoj zemlji
imaju efekte na ivotnu sredinu u drugoj
zemlji, tako da to samo uveava potrebu za
saradnjom.
Upravljanje prirodnim resursima u
prekograninim podrujima zasluuje
posebnu panju jer su to podruja o kojima
drave, koje ih dele, ne brinu na isti nain.
Osim toga, to su po pravilu i podruja
postojeih i potencijalnih konflikata izmeu
drava, koje u drugi plan potiskuju brigu o
ivotnoj sredini. Voda kao resurs je potencijlni
izvor konflikta, poto je ima sve manje, i
smatra se vanom komponentom nacionalne
sigurnosti.
Izazovi sa kojima se treba suoiti u procesu
upravljanja ivotnom sredinom u
prekograninom kontekstu su mnogobrojni.
To su pre svega razliiti pritisci koji se kreu
od stalno rastueg broja stanovnika i
siromatva - to je karakteristika
najnerazvijenijih zemalja, do prekomerne

ekspolatacije resursa i nekontrolisanog

isputanja zagaenja.

Koristi od prekograninog
upravljanja ivotnom sredinom
Prekogranino upravljanje ivotnom sredinom
prevashodno je usmereno na ouvanje vodnih
resursa i biodiverziteta, koji su naroito
osetljivi na razdvajanje administrativnim
granicama zbog neusaglaenog
meudravnog delovanja na njihovoj zatiti i
korienju. Meutim, pored ovog primarnog i
jasno uoljivog cilja, prekogranino
upralvjanje ivotnom sredinom moe imati i
pozitivan uticaj na razvoj lokalne ekonomije,
ali i na unapreenje dijaloga izmeu drava i
ouvanje mira i sigurnosti u region. Zdrava
ivotn sredina i ouvani prirodni resursi su
osnova ekonomskog razvoja svake drave, i
zbog toga postoji jasna ekonomska
opravdanost prekogranie saradnje na polju
zatite ivotne sredine. Znaajan pokreta
lokalnog socio-ekonomskog razvoja u
prekograninom region moe biti turizam
zasnovan na prirodnim vrednostima, koji se
smatra industrijskom granom velikog
razvojnog potencijala, naroito u oblastima sa
malo mogunosti za razvoj poljoprivrede. Sa
razvojem turizma i drugih industrijskih grana
zasnovanih na ouvanim lokalnim resursima
treba da doe do poveanja stope
zaposlenosti i poveanja standarda
stanovnitva.
Upravljanje ivotnom sredinom u
prekograninom kontekstu ne podrazumeva
samo zatitu nekoliko urgoenih i/ili
endeminih vrsta. Umesto toga treba imati
integralni pristup, vodei rauna o svim
aspektima i svim medijumima ivotne sredine,
ali treba imati i svest o viestrukom socioekonomskom znaaju adekvatnog upravljanja
ivotnom sredinom. Ovo zahteva dugotrajan
angaman, koji je znatno olakan kada je neko
podruje prepoznato na meunarodnom
nivou, to istovremeno implicira i brojne
obaveze.

ODELJAK 4.2.1. Neke od koristi od

prekograninog upravljanja ivotnom
sredinom:

Zatita i odrivo korienje

zajednikih prirodnih resursa.

Unapreenje socio-ekonomskog
razvoja i jaanje lokalnih zajednica.

Uspostavljanje prekograninog
dijaloga.

Reavanje zajednikih problema.

Uspostavljanje mira i sigurnosti.

Doprinosi procesu decentralizacije

upravljanja ivotnom sredinom.

Nabrojane koristi su opteg karaktera,

dok svaka prekogranina inicijativa treba
da ima i svoje sopstvene specifine koristi,
koje su u skladu sa prirodnim
vrednostima prekograninog podruja.

Upravljanje prekograninim prirodnim

resursima je odlina osnova za uspostavljanje
saradnje meu dravama i stoga je vaan
element u procesu uspostavljanja poverenja i
izmirenja zaraenih strana. Ima vanu ulogu u
prevazilenju politikih, etniki i ostalih
konfliktnih situacija, uz istovremeno
integrisanje zatite prirode u regionalni socioekonomski kontekst.
Razlog vie za prekogranine inicijative i
zajedniko upravljanje prirodnim resursima je
ouvanje mira i stabilnosti u prekograninom
regionu. Verovatnoa za eskaliranjem
meudravnog konflikta i borbe za
preuzimanjem kontrole nad korienjem
prirodnih reursa (vode na primer), koja je
osnova regionalnog ekonomskog razvoja, se
poveava sa porastom ljudske populacije u
regionu. Ovo vai za zemlje sa pozitivnim
demografskim trendovima i velikom ukupnom
stopm fertiliteta, to nije sluaj sa razvijenim
zemljama zapadne Evrope, ali ni sa zemljama
u tranziciji na zapadnom Balkanu.

Zajedniki problemi utvreni za optine Mali

Zvornik (Srbija) i Zvornik (BiH) tokom realizacije
projekta Mudro korienje zajednikih
prirodnih resursa - put ka odrivosti
prekograninog regiona Srbija/BiH koji se
realizovao u okviru IPA programa
prekogranine saradnje Srbija-BiH, koji su
posluili za definisanje zajednikih ciljeva:

Nekontrolisana eksploatacija ljunka,

koja je prisutna na obe obale reke
Drine, naruava njen prirodni tok.

Otpadne vode, komunalne i

industrijske, isputaju se direktno u
vodotoke bez preiavanja.

Divlje deponije, koje su smetene na

obalama Drine, a naroito na obalama
Zvornikog jezera, zagauju vodu i
zemljite.

Aero zagaenje je prisutno sa obe

strane reke, prouzrokovano od strane
fabrike glinice Bira u Zvorniku i
kamenoloma u Malom Zvorniku.

Opasnost od poplava predstavlja

znaajan problem u slivu reke Drine
zbog neizgraenih obaloutvrda s obe
strane reke.

Nelegalna izgradnja objekata uz Drinu

naruava prirodna stanita na
obalama reke, a takoe uzrokuje i
dodatno zagaenje otpadnim
vodama.

Velika je koliina plutajueg otpada

koji stie iz uzvodnih podruja.

Poveana koliina mulja prouzrokuje

problem hidroelektrani Zvornik, koja
kao posledicu trpi gubitak potencijala,
a takoe mulj naruava plovnost
Drine.

Vodotok Drine je ugroen

nekontrolisanim prevozom opasnih
materija Drinskom magistralom s obe
strane, kao i neadekvatnim
upravljanjem branom crvenog mulja,
koja je posledica rada fablike glinice.

Prisutan je krivolov na reci Drini,

odnosno vri se izlovljavanje ribe
nedozvoljenim sredsvima, posebno na
Zvornikom jezeru.

Nedefinisana je meudravna granica,

koju ini reka Drina, to esto uzrokuje
probleme prilikom izdavanja razliitih
dozvola, jer teritorijalno izmenjeni tok
Drine se ne podudara sa katastarskom
granicom podruja dve drave.

neformalnih kontakata i zavravajui se

Faze upravljanja ivotnom

sredinom u prekograninom kontekstu

Proces prekogranine saradnje u procesu

upravljanja ivotnom sredinom je dugotrajan i
prolazi kroz nekoliko faza. Ovde e biti opisan
model koji je razvila vajcarska agencija za
razvoj i saradnju (SDC) tokom implemetacije 3
prekogranina projekta na Balkanu u periodu
od 2000 do 2008. godine. ceo process se
odvija u 4 faze, a prelaz izmeu faza oznaen
je koracima, od kojih svaki predstavlja vaan
razvojni proces, kao i osnovu za sledeu fazu
(videti tabelu 4.2.1).
Faza 1: Poinje uspostavljanjem neformalnih
kontakata uglavnom na lokalnom nivou.
Korak 1: Od kontakata do
permanentnog dijaloga.
U fazi 2 se formira platforma za dijalog u vidu
diskusionih foruma i radnih grupa.
Korak 2: Od dijaloga do
permanentnih struktura.
Faza 3 je period kada uspostavljeni dijalog
prerasta u zajednike programe i pojekte koje
implementiraju zajedniki formirane strukture.
Korak 3: Od permanentnih struktura
do odivog upravljanja.
U fazi 4 dolazi do institucijalizovanja
upravljanja prirodnim resursima u
prekograninom podruju kroz formiranje
odrivih tela i njihove integracije u nacionalne
i regionalne strukture i institucije.
U toku celog procesa dinamika i karakter
mehanizama i instrumenata koji se primenjuju,
treba stalno da se prilagoavaju promenama
tema i aktivnosti. etiri faze i tri koraka
pokazuju kako ceo proces sazreva, poevi od

formalizacijom i institucijalizovanjem
upravljakih struktura.

Tabela 4.2.1. Kljuni elementi prekogranine saradnje

Faze i ciljevi
Faza I
Neformalni kontakti uglavnom na
lokalnom nivou

Faza II
Platforma za dijalog
Diskusioni forumi, radne grupe,
implementacija malih projekata

Faza III
Odrive strukture za prekogranini
dijalog
Zajedniki projekti i programi na lokalnom i
regionalnom nivou

Faza IV
Odriva tela za prekogranino upravljanje
ivotnom sredinom
Integracija u nacionalne i regionalne
strukture i institucije

Mehanizmi i instrumenti

-Prikupljanje podataka i analiza

situacije
-Identifikacija stejkholdera i
uspostavljanje kontakata
-Organizovanje sastanaka sa
zainteresovanim stranama
-Planiranje radionica i
definisanje aktivnosti

-Ustanovljenje participativnog
procesa: regularni sastanci
stejkholdera i radnih grupa
-Selekcija aktivnosti, priprema
programa i projekata
-Organizovanje treninga i
radionica
-Promotivna kampanja i
edukativni programi o vanosti
prirodnih resursa

-Razvoj i konsolidacija
prekograninih struktura:
forumi, udruenja, komiteti
-Izgradnja kapaciteta, razvoj
javne svesti, organizacija
prekograninih dogaaja
-Promovisanje lokalnog
vlasnitva i formalizovanje
prekogranine koordinacije
-Implementacija programa
-Institucijalizovanje
prekogranine saradnje:
integracija u lokalne
organizacije, optine,
ministarstva, asocijacije
-Odravanje prekograninog
dijaloga, koordinacija svih
prekograninih incijativa i
projekata
-Umreavanje i sinergija

Teme i aktivnosti
-Geografski i tematski okvir
selektovanih podruja
-Identifikacija potreba i
spremnosti za prekograninu
saradnju
-Sistematska procena potreba
stejkholdera
-Ocena problema ivotne sredine
-Analiza aktuelnog statusa zatite
i dostupnih zakonodavnih
instrumenata
-Procena potreba, interesovanja i
prilika za socio-ekonomski razvoj
povezan sa ouvanjem prirodnih
resursa
-Izgradnja lokalnih kapaciteta za
vlasnitvo nad svim
prekograninim inicijativama,
kroz treninge i pilot projekte
-Promocija na lokalnom i
regionalnom nivou, odnosi s
javnou i edukacija

-Razvoj i implementacija
projekata za integraciju odrivog
upravljanja resursima u lokalni
socio-ekonomski kontekst:
ekoturizam, organska
poljoprivreda
-Priprema lokalnih planova za
ivotnu sredinu na nivou optine
(LEAP)
-Doprinos planiranju razvoja
zajednice, zoniranje i upavljanje
korienjem zemljita
-Unapreenje i harmonizovanje
statusa zatite i zakonodavnog
okvira na nacionalnom i
meunarodnom nivou
-Osnivanje prekograninih
upravljakih struktura i PG
regionalnih razvojnih struktura
-Odrivo finansiranje

vajcarska Agencija za razvoj i saradnju (SDC) i

Regionalni centar za ivotnu sredinu za
centralnu i istonu Evropu (REC) su 2000.
godine pokrenuli 3 prekogranina projekta, sa
ciljem uspostavljanja dijaloga du
administrativnih granica 6 zemalja na Balkanu.
Za posleratne prilike, nakon 10 godina od
poetka oruanog konflikta na Balkanu, bilo je
karakteristino otvaranje formalno zatvorenih
granica, ali i formiranje novih, politiki
shvaenih pre kao granica koje razdvajaju,
nego granica meu susedima koji sarauju.
Ovo je bila posledica etnikih konflikata i jakih
nacionalnih identiteta, to je vodilo prekidanju
prekogranine komunikacije i strogo
kontrolisanim trgovinskim kanalima, a u
krajnjem ishodu padu ekonomskog razvoja.
Krajnji rezultat je bila izolacija ovih podruja
bez razvojne perspektive u vreme kada su u
Evropskoj uniji granice ukinute i kada je
uspostavljeno slobodno kretanje kapitala i
stanovnitva.
Projekti su bili fokusirani na upravljanje
zajednikim prirodnim resursima Skadarskog
jezera (Albanija/Crna Gora), Delte Neretve
(Bosna i Hercegovina/Hrvatska) i Stare Planine
(Bugarska/Srbija), to se pokazalo kao efikasna
pokretaka snaga za reaktiviranje prekinutog
prekograninog dijaloga u okviru ukupnog
procesa stabilizacije i izgradnje mira.

4.

formiranje prekograninih tela i struktura

kao to su forumi, agencije ili komisije sa
jasno definisanim legalnim statusom
(slino komisijama kao to su ICPDR i
Savska komisija.).

Tri prekogranina podruja Delte Neretve,

Skadarsko jezero, Stara Planina (Slika 4.2.1) sa
razliitim upravljakim reimima, razliitim
tipovima ugroenosti i statusima zatite, su
odabrana na osnovu detaljne analize prirodnih
resursa i spremnosti lokalnog stanovnitva i
lokalnih vlasti da saruju, u konkurenciji 22
potencijalna prekogranina podruja u
regionu.

Delta Neretvne

Inicijalne projektne aktivnosti su bile

promotivnog karaktera i podrazumevale su:
1.

2.

3.

saradnju u procesu upravljanja i zatite

kljunih prekograninih oblasti visoke
prirodne vrednosti sa velikim
potencijalom za prekograninu socijalnu
interakciju;
prekograninu razmenu iskustava, znanja
i vetina izmeu lokalnih organizacija i
ljudi, u cilju planiranja razvoja lokalne
sredine zasnovane na adekvatnom
upravljanju zajednikim prirodnim
resursima;
stvaranje upravljakih mrea na
regionalnom nivou sa eljom da se
odabrana podruja integriu u
nacionalne, regionalne i meunarodne
procese zatite;

Skadarsko jezero

Stara planina

Slika 4.2.1. Odabrana prekogranina pilot podruja

(Izvor Izvetaj Koristi od prekograninog upravljanja prirodnim resursima , SDC, REC). Izvor UNEP-WCMC
world database on protected areas v.6.0; GEBCO Digital Atlas; ESRI Data & Maps 2003; UN Cartographic
Section. http://www.grida.no/graphicslib/detail/protected-areas-in-the-balkans_11f5

Proces selekcije pilot

prekograninih podruja

Faza pripreme
Najpre je napravljena lista potencijalnih
podruja sa izraenim prirodnim vrednostima i
velikim potencijalom za prekograninu
saradnju. Na listi su bili dominanatni vodeni
ekosistemi (reke i jezera) gde je korist od
mudrog upravljanja bila jasna. Na drugom
mestu su se nale planinske oblasti, koje su u
prolosti zajedniki koriene (ispaa,
sakupljanje bilja, umskog voa, peurki), ali su
novonastale drvne granice presekle svaku
komunikaciju.
U sledeoj fazi su evaluirani potencijali i
spremnost lokalnog stanovnitva na
prekograninu saradnju, kao i rizici i prilike u
potencijalnim podrujima. Tako je napravljena
lista od 3 potencijalna podruja, a nakon
obilaska terena definitivno je potrvena
spremnost lokalnih vlasti, nevladinih
organizacija i svih drugih zainteresovanih
strana da uestvuju u projektu. Za
implemetacionu agenciju je izabran REC sa
kancelarijama u svakoj od zemalja uesnica na
projektu. U svakom prekograninom podruju
je otvorena po jedna projektna lokalna
kancelarija sa obe strane granice, a SDC je
pruao tehniku podrku.

Faza implementacije
Faza implementacije je poela sa
oragnizovanjem tzv. "Get Everyone Involved
Meetings (GEIM), koji su okupljali irok
spektar razliitih stejkholdera. Glavni cilj ovih
sastanaka je bio dogovor oko prioritetnih
pitanja u pogledu upravljanja prirodnim
resursima, identifikovanje kljunih aktera,
utvrivanje procedura i strukture za
implemetaciju projekta.
Uskoro je bilo jasno da kljuni instrument
treba da bude osnivanje lokalnih
prekograninih foruma koji ukljuuju glavne
grupe stejkholdera. Zadatak foruma je bio da:

osiguraju lokalno vlasnitvo nad

rezultatima projekta,
uspostave saradnju i veze izmeu
razliitih grupa stejkholdera
(nacionalne i lokalne vlasti,
istraivake ustanove, kole, NVO,
privatni sektor),
prate napredak projekta.

Forumi su bili glavni rezultat pilot projekata i

kljuna struktura za prekograninu saradnju.

Ostvareni rezultati
Na prvom mestu projekat je doprineo
procesu decentralizacije, osnaivanja
lokalnih zajednica i civilnog drutva
izgradnjom prekograninih veza.
Istovremeno je izgraena svest lokalnog
stanovnitva i lokalnih samouprava u
pogledu kljunih ekolokih pitanja,
vrednosti i koristi od koordinisanog
upravljanja zajednikom teritoijom.
Proces je osnaio horizontalnu
koordinaciju unutar zemalja i izmeu
zemalja (meu ministarstvima), ali i
vertikalnu koordinaciju od lokalnog ka
nacionalnom nivou.
Aktivnosti su doprinele zatiti
biodiverziteta i prirodnih resursa u skladu
sa ciljevima razliitih meunarodnih
konvencija i programa.
Iako je uspostavljanje dijloga na svim
nivoima i izgradnja saraujuih mrea
zahtevala vie vremena od predvienog,
pokazalo se da je ova inicijativa bila
uspena. Iniciran je konstruktivni dijalog,
implementirane su zajednike aktivnosti i
osnovane su odrive upravljake strukture.

Pozitivna iskustva
Prekogranina saradnja unapreuje imid i
promovie prirodne vrednosti, kulturno
naslee i ini ih vidljvim lokalnom
stanovnitvu (mape, fotografije, turistika
infrastruktura).
Harmonizacija razliitih nivoa zatite
prirodnog naslea podeljnog dravnom
granicom i implementacija zajednikih
upravljkih aktivnosti kompenzuje razlike u
zakonodavstvu i nejednake statuse zatite.
Prekogranini dijalog jaa postojee i
inicira formiranje novih lokalnih oganizacija
i struktura. U zavisnosti od misije
prekogranine stukture imaju ili
konsultativnu ulogu ili deluju vie kao
formalno telo u procesu donoenja odluka
koje se tiu upravljanja lokalnim resursima.
Prekogranina saradnja olakava pristup
EU fondovima i ostalim izvorima
finansiranja.
Moe se rei da prekogranina saradnja
stvara uslove za odrivi regionalni razvoj i
doprinosi osnaivanju lokalnih i regionalnih
grupa stejkholdera.
Prekogranina saradnja se zasniva na
kombinovanom bottom-up / top-down
pristupu, uzimajui u obzir razliite nivoe
participacije koji variraju u zavisnosti od
tipa projekta koji se sprovodi. Sutinska
vrednost ove saradnje ogleda se u
plasiranju lokanih inicijativa na nacionalni
nivo. Kada projekat pone bottom-up
procesom formirajui oseaj lokalne
odgovornosti i lokalnog vlasnitva,
podrka na nacionalnom nivou je takoe
neophodna. Ono to je bitno naglasiti je da
ni bottom-up niti top-down pristup nee
postii dugorone rezultate ukoliko se ne
kombinuju na komplementaran nain.

Prekogranini projekti su ojaali saradnju

izmeu razliitih dravnih tela na
nacionalnom nivou. Ipak, esta promena
osoblja u dravnim institucijama moe
usporiti ceo proces.
Prekogranina saradnja je najefikasnija kada
se implementira na podrujima gde lokalno
stanovnitvo ima jake veze sa svojim
okruenjem, prirodnim resursima i kulturom
koja je razvijana generacijama. Ove veze
omoguavaju prevazilaenje administrativnih,
jezikih i politikih barijera i odlina su osnova
za adekvatno upravljanje zemljitem (izgradnja
infrastrukture za snabdevanje vodom,
transport, turizam) bez ega zatita i
upravljanje prirodnim resursima ostaje
izolovana aktivnost sa malo efekta.

4.3. Upravljanje na nivou

renog sliva
Kada se govori o primeni koncepta upravljanja
ivotnom sredinom na nivou renog sliva u
prvom planu se nalaze vodni resursi, iako ovaj
pristup podrazumeva sinhronizovano
upravljanje svim prirodnim resursima koji se
nalaze na nekom slivnom podruju. Stoga
emo u ovom poglavlju akcenat staviti upravo
na upravljanje vodnim resursima.
Planiranju upravljanja vodnim resursima treba
da se pristupa integralno, uz uvaavanje
irokog spektra uslova - ekolokih,
ekonomskih, socijalnih i politikih. Meutim,
da bi ceo proces integralnog upravljanja
vodnim resursima bio uspean neophodno je
obezbediti sledee preduslove: adekvatan
pravni okvir, dobro organizovane institucije,
informcionu i tehniku podrku, kao i svest
svakog pojedinca o potrebi da se o ivotnoj
sredini adekvatno brine.

podzemnih voda potrebnih za odrivo

korienje.
Usvajanje ODV predstavlja prekretnicu u
razvoju evropske vodoprivrede, po prvi put u
istoriji Evrope izgraena je jedinstvena
strategija za zatitu ivotne sredine i
upravljanje vodama. Osnovno polazite,
prilikom donoenja ove Direktive, bilo je da:
voda nije komercijalni proizvod kao bilo koji
drugi ve je, pre svega, naslee koje se mora
tititi, braniti i tretirati kao takvo.

Sutina koncepcije ODV se zasniva na principu

integracije koji je klju za upravljanje renim
slivom i podrzumeva integraciju:

4.3.1. Pravni okvir za integralno

upravljanje vodnim resursima

Okvirna direktiva
o vodama

Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta i

Saveta od 23. oktobra 2000. godine, poznata
kao Okvirna direktiva o vodama - ODV (Water
Framework Directive - WFD) utvruje okvir za
delovanje Evropske unije na polju zatite i
upravljanja vodama.
Okvirna direktiva o vodama promovie
odrivo korienje voda zasnovano na
dugoronoj zatiti raspoloivih vodnih resursa.
Njenom primenom se obezbeuje smanjenje
zagaivanja povrinskih voda i spreava
njihovo dalje zagaenje, doprinosi se
smanjenju efekata poplava i sua i tako
obezbeuje dovoljno kvalitetnih povrinskih i

svih vodnih resursa (povrinskih i

podzemnih voda na nivou renog
sliva),

svih vidova korienja voda,

legislative i propisa iz oblasti voda u

zajedniki i koherentan okvir,

ekonomije u sistem upravljanja

vodama (princip zagaiva plaa,
kost-benefit analiza, cena vode),

javnosti u proces donoenja odluka,

razliitih nivoa donoenja odluka

(lokalni, regionalni, nacionalni),

upravljanja vodama prekograninih

renih slivova u proces meunarodne
saradnje.

Cilj ODV je da uspostavi okvir za zatitu

kopnenih povrinskih voda, meovitih voda,
obalnih morskih voda i podzemnih voda, ime
se:
(a)

spreava dalje pogoravanje i titi i

poboljava status akvatinih ekosistema,
kao i suvozemnih i movarnih ekosistema
koji su direktno zavisni od akvatinih
sistema;

(b) promovie odrivo korienje vode

zasnovano na dugoronoj zatiti
raspoloivih vodnih resursa;

(c)

usmerava i unapreduje zatita i

poboljava akvatina sredina u celini, kroz
specifine mere za progresivno smanjenje
isputanja i eliminacije prioritetnih
supstanci, kao i postepeno fazno
ukidanje isputanja, emisija i eliminisanje
prioritetnih opasnih supstanci;

(d) osigurava progresivno smanjenje

zagaenja podzemnih voda i spreava
njihovo dalje zagaivanje, i
(e)

doprinosi ublaavanju efekata poplava i

sua;

Krajnji cilj Okvirne direktive o vodama je

postizanje dobrog statusa svih voda, tj.
obezbeenje dobrog hidrolokog,
hemijskog i ekolokog statusa voda u roku
od 15 godina nakon usvajanja Direktive.
Status voda je definisan posredstvom statusa
povrinskih voda (hemijski i ekoloki) i statusa
podzemnih voda (hemijski i kvantitativni).
Direktiva utvruje i elemente za odreivanje
svakog od navedenih statusa (odlian, dobar,
osrednji), a za izraeno modifikovane i
vetake vodotoke kalsifikacija se vri na
osnovu ekolokog potencijala (maksimalan,
dobar, osrednji). Radikalna novina u ovoj
oblasti je i utvrivanje jasnijih kriterijuma za
odreivanje ekolokog statusa vodotokova
(Todi 2012).
Moe se govoriti o nekoliko osnovnih principa
politike EU u oblasti voda koji su izraeni u
ovoj direktivi. To su:
-

princip prevencije,
princip predostronosti,
reavanje problema zagaivanja na
njegovom izvoru,
pravilno utvrivanje cena primenom
principa - korisnik plaa, principa zagaiva plaa i principa - potpuna
nadoknada trokova,
integracija zatite voda i ivotne sredine u
sve druge relevantne sektore, kao to su
energetika, saobraaj, poljoprivreda,
ribarstvo, regionalni razvoj i turizam,
uvaavanje razliitih uslova koji vladaju u
region.

Smatra se da Okvirna direktiva donosi vie

kvalitativnih novina u odnosi na prethodne
propise. Osnovne novine proistiu iz odredbi
kojima se obezbeuje sistem upravljanja
preko renih slivova, zatim, putem korienja
kombinovanog pristupa kontroli zagaenja
korienjem graninih vrednosti emisije i
ciljnih kriterijuma kvaliteta, zatim, putem
uvoenja javnosti u proces konsultovanja i
odluivanja u vezi sa vodama.

ODELJAK 4.3.1. Kombinovan pristup

Kombinovani pristup podrazumeva
granine vrednosti dozvoljene emisije od
strane izvora zagaivanja u akvatinu
ivotnu sredinu, kako bi se zadovoljili
minimalni standardi kvaliteta vode
recipijenta. To se ostvaruje kontrolom
isputanja otpadnih voda, pri emu se
definiu maksimalno doputene koliine
zagaenja koje zagaiva moe da
ispusti u vodu. Kontrolom kvaliteta vode
definie se minimalni nivo kvaliteta
recipijenta, koji nije tetan za zdravlje i
ivotnu sredinu, ime se odreuju i
kontroliu granice kumulativnog unosa
zagaenja u vode.

U okviru Direktive predvien je niz pristupa i

konkretnih aktivnosti, od kojih su najvaniji
sledei:
1) Zemlje lanice Evropske unije treba da
utvrde posebne rene basene (slivove)
koji se nalaze u okviru njihovih dravnih
granica i da ih oznae kao podruja
renih basena (slivna podruja). Ova
podruja, u okviru kojih su obuhvaene i
podzemne vode i obalske vode,
predstavljaju osnovnu jedinicu za
kvantitativnu i kvalitativnu procenu
vodnih resursa i racionalno upravljanje.
2) Odreivanje nadlenih organa za
primenu odredbi Direktive.
3) Utvrivanje pritisaka i uticaja na vodne
resurse koji postoje u renom basenu.

4) Uvoenje politike cene vode na nain koji

e podstai mudro korienje voda, a
time doprineti i ispunjenju postavljenih
ciljeva zatite ivotne sredine, lan 9. Ova
politika e se primenjivati u svim
vodoprivrednim oblastima prema
usvojenim principima utvrivanja cene
vodnih usluga i ona treba da stimulie
racionalnu i kontrolisanu potronju vode.
Pri utvrivanju cene vode i vodnih usluga
svaka drava mora da vodi rauna o
drutveno-ekonomskim i ekolokim
efektima.
5) Izrada registra svih podruja unutar
svakog renog sliva, koja su zatiena ili
treba da budu zatiena radi zatite
njihovih povrinskih i podzemnih voda ili
radi odranja stanita i vrsta direktno
zavisnih od vode.
6) Da bi se uspostavio koherentan i
obuhvatan pregled statusa voda, drave
lanice e osigurati uspostavljanje
programa za monitoring statusa voda u
okviru svakog renog sliva.
7) Zemlje lanice moraju da pripreme
planove upravljanja renim basenima
(slivnim podrujima) u okviru svoje
teritorije. Ako se radi o meunarodnim
renim basenima, drave moraju da
obezbede koordinaciju aktivnosti radi
pripreme jedinstvenog plana upravljanja,
lan 13.
8) Zemlje lanice treba da podstiu aktivno
uee svih zainteresovanih strana u
pripremi, formiranju, prezentaciji i
noveliranju planova za upravljanje renim
basenim (slivnim podrujima). Planovi
moraju proi odreenu proceduru, koja
podrazumeva javnu informisanost i
dinamiki plan realizacije odreenih
aktivnosti (lan 14 i lan 15 ODV).
Sprovoenje postavljenih ciljeva zahteva
usvajanje novih zakona, regulative i adekvatnu
administraciju na nacionalnom nivou.

Nain primene Direktive je jedinstven i

centralno mesto zauzima izrada planova
upravljanja renim slivovima uz uee svih
zainteresovanih strana.
Prema Diektivi prvi ciklus planiranja upravljnja
sastoji se od etiri faze, svaka sa definisanim
zadacima:
FAZA I:

Utvrivanje oblasti renog sliva;

utvrivanje institucionalnog okvira i
mehanizama za koordinaciju.

FAZA II: Analiza karakteristika renog sliva,

pritisaka i uticaja i ekonomska
analiza; izrada registara zatienih
podruja.
FAZA III: Razvoj mrea i programa za
monitoring.
FAZA IV: Razvoj plana upravljanja renim
slivom koji ukljuuje Program mera
(PM).

Tabela 4.3.2. Procena koliine

nutrijenati iz difuznih izvora
zagaenja koriena u izradi Plana
upravljanja slivom reke Save
Tip isputanja

Nt, t/a

Pt, t/a

Urbane oblasti
Poljoprivredne
oblasti

3,400

0.8

23,380

3,542.5

Panjaci i livade
ume i
poluprirodne
oblasti

1,803

82.0

5,615

306.3

DPS - ukupno

34,198

3,932

Struktura plana upravljanja

renim slivom
1. Uvod
Osnovne injenice o slivnom podruju:
adminsitrativne i demografske
karakteristike, klima, reljef, topografija
2. Identifikovani pritisci na slivnom
podruju
2.1. Pritisci na kvalitet povrinskih voda
Organsko zagaenje: iz urbanih
okruenja i industrijsko zagaenje
Zagaenje nutrijentima
Zagaenje nutrijentima - eutrofikacija
(Poveanje nutrienata u vodi, posebno
jedinjenja azota i/ili fosfora, koji izazivaju
ubrzani rast algi i viih biljaka koji
naruavaju ekoloku ravnoteu u vodi i
utiu na kvalitet vode (Direktiva
91/271/EEC). Jedinjenja koja izazivaju
eutrofikaciju: azot (N), amonijak (NH4),
nitrati (NO3), nitriti (NO2) i fosfati (PO4).
Takasti izvori zagaenja
- Komunalne otpadne vode
(komunalne otpadne vode su
znaajan izvor nutrijenata N i P).
- Industrija (mnoga industrijska
postrojenja su izvori zagaenja
nutrijentima).
- Poljoprivreda (delovi
poljoprivredne proizvodnje koji se
bave uzgojom ivotinja mogu se
smatrati takastim izvorima
zagaenja).
Difuzni izvori zagaenja
Zbog nedostatka podataka o difuznim
izvorima zagaenja (upotreba ubriva
na obradivom zemljitu i sl.) analize
rizika se ne mogu sprovesti. Zbog
toga se koriste druge informacije za
izraunavanje pritisaka koji nastaju iz
difuznih izvora zagaenja. Koliina
zagaenja nutrijentima iz difuznih
izvora zagaenja moze se proceniti uz
korienje koeficijenta emisije (Tabela
4.3.2).

Prema Svetskoj banci prosena potronja

nutrijenata (N, P2O5, K2O) koja potie iz svih
vrsta ubriva je bila 116 kg/ha u Srbiji u
periodu od 2005-2007. Prosek EU 19902000 je bio 98 kg/ha.
Zagaenje opasnim materijama
Opasne materije ukljuuju vetake
hemikalije, naftu i njene derivate i druge
brojne supstance kao to su proizvodi za
linu higijenu i farmaceutski proizvodi.
Izvori opasnih materije su uglavnom
fabrike otpadne vode, pesticidi i druge
hemikalije koje se koriste u poljoprivredi
kao i otpad iz rudnika. lan 16. ODV je
uspostavio mehanizam kroz koji je
napravljana lista od 33 prioritetne
supstance.
Zagaenje opasnim materijama
industrijski izvori
Zagaenje opasnim materijama
pesticidi
Hidromorfoloke promene
Prekid kontinuiteta reke i stanita
Prekidanje veza movara/poplavnih
dolina sa renim tokom

Glavni razlozi morfolokih promena mogu

biti promene u obliku kanala, uzdunog
preseka kanala i poprenog preseka,
sedimenta, strukture obale, povezanosti
reke i poplavnih oblasti.
2.2. Pritisci na kvalitet podzemnih voda
Mogui razlozi zagaenja podzemnih voda:
a. intenzivna poljoprivreda;
b. nedovoljno sakupljanje i obrada otpadnih
voda na nivou optine;
c. neprikladna mesta za odlaganje otpada;
d. urbano korienje zemljita;
e. rudarske aktivnosti.

2.3. Pritisci na kvantitet podzemnih voda

a. nivo podzemnih voda;
b. uticaj smanjenja nivoa povrinskih
voda izazvanog regulacijom renog

korita i / ili eksploatacijom ljunka;

c. snabdevanja pijuom vodom.
2.4. Ostali pritisci i uticaji
Invazivne vrste
3. Pregled zatienih vrsta
ODV zahteva uspostavljanje registra
zatienih oblasti (ZP). Ovo podrazumeva
pet osnovnih tipova ZP:
1. vodna tela koja se koriste za dobijanje
pijue vode;
2. oblasti vane za zatitu stanita i/ili
vrsta gde je odravanje ili poboljanje
kvaliteta vode vaan faktor zatite
(Natura 2000, podruja sa vrstama
zatienim Direktivom o pticama
79/409/EEC i Direktivom o stanitima
92/923/EEC);
3. oblasti odreene za zatite ekonomski
vanih vodenih vrsta (Direktiva o
slatkovodnim ribama 78/659/EEC;
Direktiva o koljkama 79/923/EEC);
4. rekreacione vode (76/160/EEC i
2006/7/EC);
5. oblasti osetljive na nutrijente
(Direktiva o nitratima 91/676/EEC;
Direktiva o obradi otpadnih
komunalnih voda 91/271/EEC).
4. Monitoring
Monitoring voda podrazumeva sakupljanje,
merenje, skladitenje, korienje i procenu
svih relevantnih biolokih i ekolokih
podataka neophodnih za formiranje
efikasnog, odrivog i integrisanog sistema
za upravljanje vodama, utvrivanje statusa i
trendova, identifikaciju uzroka i izvora
ugroavanja kvaliteta voda i njihovo
rangiranje po prioritetnosti (Kosovi, S.M.,
2009).
5. Povrinske vode definisanje
ekolokog i hemijskog statusa
EU ODV predvia da dobar ekoloki i
hemijski status mora da bude ostvaren za
sve povrinske vode. Za vodna tela koja su
identifikovana kao teko modifikovana ili

vetaka mora biti ostvaren dobar ekoloki

potencijal i dobar hemijski status.
Ekoloki status izraava kvalitet strukture i
funkcionalnosti vodenog ekosistema.
Elementi kvaliteta za klasifikaciju ekolokog
statusa obuhvataju bioloke elemente
(sastav i bogatstvo vodene flore, sastav i
bogatstvo faune bentikih beskimenjaka,
sastav, bogatstvo i starost riblje faune) i
hidromorfoloke elemente koji su od znaaja
za bioloke elemente (koliina i dinamika
vodnog toka, veza sa podzemnim vodama,
itd.).
Dobar ekoloski status je status vodnog tela
klasifikovan u skladu sa Aneksom 5 ODV.
Dobar ekoloki potencijal je status teko
modifikovanog ili vetakog vodnog tela.
Klasifikacija ekolokog statusa mora da
ukljui sledee osnovne principe:
-

klasifikacija po tipu,

poreenje sa referentnim uslovima,

ispunjavanje normativnih definicija

ODV.

Osnova za procenu hemijskog statusa su:

(i) lista prioritetnih supstanci i drugih
polutanata, i (ii) standardi kvaliteta ivotne
sredine za ove supstance iz Direktive
2008/105/EC. Dobar hemijski status zahteva
da ovi standardi ne budu premaeni.
Da bi se obezbedila uporedivost rezultata
dobijenih metodama za procenu ekolokog
statusa (uporedivost granica klase statusa
vode: visok/dobar, dobar/umeren)
preduzete su mere interkalibracije irom
EU. U budunosti e biti neophodno da i
Srbija proe isti proces i obezbedi potpunu
usklaenost sistema klasifikacije.

5. Podzemne vode definisanje

hemijskog i kvantitativnog statusa
Prema EU ODV za podzemne vode traba da
se postigne dobar hemijski i dobar
kvantitativni status podzemnih vodnih tela.
Hemijski status podzemnih voda

Rezultati procene hemijskog statusa

podzemnih voda su u Planu upravljanja
rekom Savom predstavljeni sa etiri
kategorije: dve kategorije hemijskog
statusa - "dobar" i "lo" i dve kategorije
rizika - "pod rizikom" (ili "mogue pod
rizikom") i " nije pod rizikom ". Ukoliko ne
postoji dovoljno podataka, podzemno
vodno telo se klasifikuje kao "mogue pod
rizikom" dok se ne dobiju detaljnije
informacije.

Slika 4.3.1. Reka Topiderka

Kvantitativni status podzemnih voda

Slino proceni hemijskog statusa, rezultati
kvantitativnog statusa (ili rizika) su
predstavljeni sa etiri kategorije: dve
kategorije statusa - "dobar" i "lo" i dve
kategorije rizika - "pod rizikom" (ili
"mogue pod rizikom ") i " nije pod
rizikom". Ukoliko nema dovoljno podataka,
procedura je ista kao i priliko odreivanja
hemijskog statusa.
Ukoliko rezultati monitoringa za procenu
hemijskog i kvantitativnog statusa
podzemnih vodnih tela nisu potpuni ili
nedostaju, neophodno je izvriti izmenu
postojeih programa monitoringa u skladu
sa lanom 8 ODV.

7. Odreivanje teko modifikovanih i

vetakih vodnih tela
Pod teko modifikovanim vodnim telima
(HMWB) podrazumevaju se vodna tela koja
su fizikih izmenjena kao rezultat ljudskih
aktivnosti i stoga ne mogu ostvariti "dobar
ekoloki status". Za razliku od teko
modifikovanih vodnih tela, koja je stvorila
priroda, ali izmenio ovek, vetacka vodna
tela (AWB) je stvorio ovek. Zajedniko im
je da umesto "dobrog ekolokog statusa",
treba da ostvare samo dobar ekoloki
potencijal.

Koncept HMWB je uveden u ODV zbog

toga to je prepoznato da su mnoga vodna
tela u Evropi bila predmet velikih fizikih
izmena, kako bi se omoguili razliiti naini
korienja voda. Aktivnosti koje mogu
dovesti do tekih modifikacija vodnih tela
su:
plovidba, izgradnja i korienje lukih
objekata, rekreacija;
aktivnosti zbog kojih se stvaraju zalihe
vode (na pr. snabdevanje pitkom
vodom, prizvodnja elektine energije ili
navodnjavanje);
regulacija vode, zatita od poplave,
odvodnjavanje zemljita;
Navedene aktivnosti izazivaju takve
hidromorfoloke promene kod vodnih tela
da postiznje dobrog ekolokog statusa
nije mogue postii bez zabranjivanja
daljeg nastavka navedenih aktivnosti.
Koncept HMWB je napravljen tako da
dozvoli nastavak ovih specificnih aktivnosti
koje su od velike socio-ekonomske
vanosti, ali istovremeno insistira na
merama za unapreenje kvaliteta voda.

8. Ekonomska analiza
Ekonomska analiza treba da prikae ta je
neophodno za povraaj trokova vodnih
usluga, pri emu se, za odreeno vodno
podruje procenjuju koliina, cena i trokovi
vodnih usluga, kao i relevantne ivesticije. Na
kraju se predlau ekonomski najprihvatljivije
kombinacije mera u odnosu na koricenje
voda.
9. Ciljevi Plana upravljanja
Ciljevi upravljanja odreeni su Okvirnom
direktivom o vodama koja zahteva da
drave lanice implementiraju potrebne
mera za spreavanje naruavanja kvaliteta
svih povrinskih voda i za postizanje
sledeih ciljeva ivotne sredine:
1.

dobar ekoloki/hemijski status vodnih

tela;

2.

dobar ekoloki potencijal i hemijski

status jako modifikovanih vodnih tela;

3.

dobar hemijski/kvantitativni status

podzemnih voda.

Za svaki pritisak identifikovan u poglavlju 2

u tvruju se vizija i ciljevi. Ovo su neki
primeri vizije i ciljeva definisanih u Planu
upravljan ja rekom Savom:
Organsko zagaenje
Vizija: Potpuna eliminacija netretiranih
otpadnih voda u vode slivnog podruja
Save
Cilj: Postepeno smanjenje isputanj
nepreienih otpadnih voda iz gradova
sa vie os 2000 stanovnika, i iz svih veih
industrijskih i poljoprivrednih postrojenja.
Zagaenje nutrijentima
Vizija: Smanjenje emisije nutrijenata iz
takastih i difuznih izvora u basenu Save
da bi se izbegao negativan uticaj
eutrofikacije.
Cilj: Smanjenje koliine nutrijenata koji
dospevaju u reku Savu i njene pritoke do
nivoa neophodnog za ostvarenje dobrog
ekolokog statusa / potencijala i dobrog

hemijskog statusa u basenu reke Save. Na

osnovu ciljeva upravljanja usvajaju se
mere koje imaju za cilj smanjenje i/ili
eliminisanje postojeih pritisaka/uticaja
irom renog basena.
ODELJAK 4.3.1. Konvencija o
saradnji na zatiti i odrivom
korienju Dunava
Konvencija o saradnji na zatiti i
odrivom korienju Dunava potpisana
je u Sofiji 29. juna 1994. godine od
strane predstavnika 11 podunavskih
zemalja i predstavnika Evropske unije.
Dve podunavske zemlje: tadanja SR
Jugoslavija i Bosna i Hercegovina u to
vreme nisu potpisale Konvenciju.
Konvencija je stupila na snagu 22.
oktobra 1998. godine nakon ratifikacije
od strane devet podunavskih zemalja.

10. Program mera

Program mera se oslanja na rezultate
analize pritiska, procene statusa vode i
ukljuuje mere vane za ceo sliv u skladu sa
dogovorenom vizijom i ciljevima
upravljanja.
Prioriteti za efektivnu implementaciju mera
na nivou sliva su istaknuti i oni su osnova za
dalju saradnju.
11. Informisanje i konsultovanje javnosti
lan 14 ODV istie da zemlje lanice treba
da ohrabruju aktivno ucece svih
zainteresovanih strana u implementaciji
Direktive i razvoju planova upravljanja
renim slivom. Takode, zemlje lanice e
informisati i konsultovati javnost, ukljuujui
korisnike, naroito kada je u pitanju:
raspored i program rada za izradu
planova upravljanja renim slivom;
pregled znaajnih pitanja upravljanja
vodama;
nacrt plana upravljanja renim slivom.

Implementacija EU Okvirne
direktive o vodama u Sbiji
Do usvajanja novog Zakona o vodama
(Slubeni glasnik br. 30/10), koji je usklaen sa
ODV, Republika Srbija nije bila u obavezi da
implementira EU ODV. Meutim ratifikacijom
Konvencije o saradnji na zatiti i odrivom
korienju Dunava 2003. godine i lanstvom u
Meunarodnoj komisiji za zatitu reke Dunav
(ICPDR) iste godine, Srbija se opredelila da
proces primene ODV obavlja u koordinaciji sa
podunavskim zemljama i da aktivno uestvuje
u procesu izrade i noveliranja Plana
upravljanja slivnim podrujem Dunava.

ODELJAK 4.3.1. Meunarodna komisija

za zatitu reke Dunav

Meunarodna komisija za zatitu

Dunava je meudravno telo osnovano
1998. godine u cilju implmentacije
Konvencije o saradnji na zatiti i odrivom
korienju Dunava. Ima mandat da donosi
odluke, obezbeuje primenu Konvencije i
Stratekog akcionog programa, organizuje
i koordinira sprovoenje aktivnosti vezanih
za primenu Okvirne direktive o vodama
Evropske unije.
ICPDR sainjavaju Delegacije svih
Ugovornih strana Dunavske konvencije (14
podunavskih zemalja i Europska unija),
koje su 2000. godine nominovale ICPDR za
koordinaciono telo implementacije svih
prekograninih aspekata Okvirne direktive
o vodama.

5. Menadment ivotne sredine u

ekoloki osetljivim podrujima
Ekoloki osetljiva podruja su netolerantna ili vrlo malo tolerantna na negativne
uticaje antropogenog porekla. To su pre svega visokoplaninski ekosistemi, tundre, tropske
kine ume, kao i movarna podruja koja se mogu nai u svim zonobiomima.
U ovom poglavlju e vie panje biti posveeno
movarnim podrujima.

tropskim kinim umama i

5.1. Ekoloki osetljiva

podruja

formiranja planataa palmi za proizvodnju

palminog ulja, dok je razlog krenja afrikih uma
pre svega siromatvo. Lokalno stanovnitvo u
Africi se, krei tropske kine ume, bori da stvori
koju parcelu vie za uzgoj povra i na taj nain
preivi.

Tropske kine ume

Spaljivanje je uobiajeni nain krenja ume u

cilju stvaranja poljoprivrednih povrina i naselja.
Zdrave kine ume nikada prirodno ne gore,
meutim fragmentacija izgradnjom puteva i
naselja, stvaranje poljoprivrednih povrina i
panjaka doprinosi smanjenju vlage u ovim
ekosistemima i njihovoj lakoj zapaljivosti. esti
poari u amazonskim umama uticali su i na
porast temperature i smanjenje padavina na
lokalnom nivou, to je dodatno uticalo na
isuivanje uma i poveanje njihove zapaljivosti.
Spaljivanje Amazonskih uma emituje gasove
staklene bate koji imaju ak 75% udela u
ukupnoj emisiji Brazila, inei ga etvrtim
emiterom gasova staklene bate na svetu.

Tropske kine ume se nalaze samo u tropskom

klimatskom pojasu. U ovim umama nema
mirovanja vegetacije i one su biodiverzitetom
najbogatiji ekosistemi na Planeti. Prosene
godinje temperature su oko 25C sa dnevnim
temperaturnim amplitudama od 6 do 10 stepeni.
Tropske kine ume pokrivaju danas oko 6%
svetskog kopna (otprilike kao veliina teritorije
SAD), to je duplo manje od povrine koju su
zauzimale pre 50-ih godina prolog veka.
Satelitski snimci pokazuju da velike povrine
tropskih uma ubrzano nestaju u nekim
delovima Afrike, Jugoistone Azije i June
Amerike. Prema podacima Ujedinjenih nacija,
Indonezija je izgubila oko 72% svoje izvorne
netaknute ume uglavnom nelegalnom seom,
a prema procenama strunjaka ostatak e
verovatno nestati do 2022. godine.
Procene prosene brzine gubitka tropskih
kinih uma na globalnom nivou variraju
izmeu povrine od 16 do 54 fudbalskih
igralita u minuti, a ukoliko se ovakav tempo
nastavi za 20 do 40 godina ih nee biti uopte.
Ovi ekosistemi su stanita vrsta prilagoenih na
ivot u specifinim uslovima, te su stoga
izuzetno osetljive na svaku vrstu naruavanja i
degradacije stanita. Deforestacija tropskih
uma je glavni razlog to je danas vie od 8.000
vrsta drvea u opasnosti od iezavanja.
Uzroci deforestacije variraju u razliitim delovima
tropskog regiona. Amazonske tropske ume se
seku ili spaljuju uglavnom zbog stvaranja
panjaka i plantaa soje. Meutim, sea zbog
drveta koje se prodaje na inostranom tritu je
podjednako znaajan ugroavajui faktor.
Tropske ume Jugoistone Aziji se kre zbog

Slika 5.1.1. Tropske kine ume pretvorene u

plantae palmi za proizvodnju palminog ulja
(

Izvor www.google.rs

Kompanije koje se bave eksploatacijom umskih

resursa uz dozvolu vlasti, odlaze u drugu zemlje
onog tenutka kada ume nestane, ostavljajui za
sobom devastirane povrine. Filipini i Nigerija
nekada umom bogate zemlje, sada su glavnih
uvoznici drveta.

Kako do odrivog upravljanja

tropskim kinim umama?
Jedan od naina odrivig upravljanja tropskim
kinim umama je selektivna sea (videti sliku
5.1.2), kojom se obaraju samo odreena stable.
Ovaj oblik see spreava ubrzani gubitak
hranljivih materija u zemljitu kinih uma i ne bi
trebalo da ima trajne tetne uticaje na faunu.
Slika 5.1.2. Selektivna sea

Dananji sistem ekonomskog razvoja se u

mnogim zemljama zasniva na unitavanju
tropskih uma, pri emu niko ne uzima u obzir
ekonomske vrednosti usluga koje nam ovi
ekosistemi pruaju. Na sreu, postoje ekonomisti
koji se zalau za odrive strategije upravljanja
umama koje podrazumevaju zatitu i dugoroan
profit za nerazvijenu zemlju koja poseduje ovakav
resurs, a ne jednokratnu dobit od iste see za
prodaju drveta ili formiranje plantaa, koje takoe
nisu isplative na duge staze zbog ubrzane
degradacije zemljita.
Jedan nain da se zaista napravi ozbiljan korak ka
usvajanju ovakvih strategija je da se postepeno
ukidaju subvencije i niske takse koje podstiu
deforestaciju i degradaciju ovih ekosistema i
zamene ekonomskim instrumentima koji
podravaju odrivo upravljanje umama.
Pritisak na umske ekosisteme moe da bude
smanjen i unapreenjem efikasnosti korienja
drveta. Prema podacima Worldwatch instututa i
eksperata za umarstvo, ak 60% drveta koje se
konzumira u SAD se nepotrebno baca. Uzrok je u
neefikasnom korienju graevinskog materijala,
suvinom pakovanju, nedovljnoj reiklai papira, i
sl. Papirna industrija je veliki potroa dveta,
meutim u Kini, koja je unitila velike povrine
svojih uma, za pravljenje papira se koristi
pirinana slama i drugi poljoprivredni ostaci.

Meutim, dok kompanije koje se bave

eksploatacijom drveta uspeno lobiraju za
subvencije koje podstiu gajenje drvea za
prozvodnju papira, nema ozbiljnih snaga koje bi
izlobirale subvencije za prozvodnju papira od
konoplje na primer, ili drugih nedrvnih vrsta.
Osim smanjenje potronje i efikasnog korienja
drveta, postoje i drugi naini za zatitu tropskih
kinih uma. Jedan od njih je i obuka lokalnog
stanovnitva za odrivu poljoprivrednu praksu i
odrivo korienje nedrvnih umskih resursa.
Drava takoe moe da stavi velika podruja
tropskih kinih uma pod zatitu. Na primer,
Brazilska vlada je zatitila 57% preostalih
Amazonskih uma. Meutim, ovakvi vidovi zatite
su jo uvek mrtvo slovo na papiru. Naalost, vlada
nema dovoljno kapaciteta da sprei ilegalnu seu
na ovako velikim povrinama.
Postoji i inicijativa na meunarodnom nivou koja
kao uslov za opratanje inostranih dugova ili
dodatnu pomo nerazvijenim zemljama u
tropskom regionu postavlja zatitu tropskih kinih
uma. Postoje sline inicijative koje su poznate
pod nazivom konzervacione koncesije u kojima
dravne ili privatne organizacije koje se bave
zatitom prirode plaaju vladama siromanih
drava da pristanu na zatitu njihovih prirodnih
resursa. Neke grupacije su naroito kreativne u
korienju ovakvih reenja. Tako organizacija koja
radi u zatienom brazilskom podruju ugroenih
tropskih uma prua tehniku pomo
proizvoaima mleka. Zauzvrat farmeri pristaju da
poume deo zemlje u njihovom posedu, koja
sada slui kao zatitna zona parka. Na ovaj nain
su farmeri uspeli da utrostrue proizvodnju mleka
i udvostrue svoje prihode (Spoolman & Miller
2012).
Osim gore pomenutog, jedno od reenja je i
dozvola korporacijama i zemljama koje emituju
velike koliine CO2 i drugih gasova staklene bate
da virtuelno smanje svoje emisije tako to e
platiti zemljama iz tropskog regiona da zatite
svoje kine ume koje su veliki apsorberi CO2
(videti Poglavlje 2. Okvir za kreiranje politike
upravljanja ivotnom sredinom, 2.3. - Pregled
osnovnih multilateralnih ugovora u oblasti
ivotne sredine).
Prema procenama koje stoje u izvetaju britanske
vlade za 2008. godinu finansiranje ozbiljne zatite
tropskih kinih uma moe, kroz trgovinu CO2,
smanjiti deforestaciju za 75% do 2030. godine.

Naini za odrivo upravljanje

tropskim kinim umama

Zatita najugroenijih podruja

od strane drave

Obuka stanovnitva o odrivim

nainima poljoprivrede i
umarstva

Subvencije za odrivo korienje

umskih resursa.

Zatita kroz uvoenje

konzervacionih koncesija

Smanjenje siromatva

Smanjenje stope populacionog

rasta

Revitalizacija degradiranih
prostora

Podsticanje poljoprivrede i uzgoja

stoke na ve iskrenim
povrinama

Slika 5.1.3. Biomi tropskih kinih uma

Movarna podruja

Movarna podruja predstavljaju irok spektar razliitih

tipova stanita za koja je zajedniki imenitelj prisustvo
biljnih i ivotinjskih vrsta koje u toku celog, ili jednog dela
svog ivota ive u vodi. Iako se ovakve vrste stanita
tradicionalno dovode u vezu sa podrujima plitke vode
kao to su movare, bare i tresetita nema naune osnove
ograniavati njihovu definiciju samo na ove tipove
stanita. Jedinstven okvir za njihovo definisanje dat je
Konvencijom o movarnim podrujima od
meunarodnog znaaja zakljuenoj u gradu Ramsaru u
Iranu 2. februara 1971. godine. Ovom Kovencijom (lan
1.1), koja je danas poznata pod nazivom Ramsarska
konvencija, movarni ekosistemi su definisani kao barska,
ritska i movarna podruja ili jezera, vetaka ili prirodna,
permanentna ili povremana sa vodom koja je statina ili
protona, slatka, brakina ili slana, ukljuujui i morske
vode dubine do 6 metra za vreme oseke.
Pokuavajui da napravi kategorizaciju koja je u skladu sa
Ramsarskom definicijom, Scott (1989) je definisao 30
grupa prirodnih movarnih podruja i 9 vetakih. Ipak u
ilustrativne svrhe mogue je identifikovati 5 velikih grupa
movarnih ekosistema:
1.
2.
3.
4.
5.

estuari - podruja gde se reke ulivaju u more

(delte, slane movare, muljevite doline);
morska priobalja i koralni grebeni;
rena poplavne doline periodino plavljena
podruja (vlane livade, poplavne ume, mrtvaje);
movare (palustrine) - podruja sa vie ili manje
permanentnom vodom;
jezerski ekosistemi (lakustrine) podruja sa
permanentnom vodom i vrlo malo protoka (bare,
jezera) (Ramsar Convention Secretariat, 2006).

5.2. Znaaj i ugroenost

movarnih podruja

Znaaj movarnih
podruja

Za njih se popularno kae da su to bioloki

supermarketi zbog isprepletanih lanaca ishrane i
bogatog biodiverziteta, ali i da su bubrezi
planete zbog uloge koju imaju u hidrogeolokim
i hemijskim ciklusima (Mitsch & Gosselink 1993).
Ubrajaju se u najproduktivnije ekosisteme na
planeti (slika 5.2.1) i smatra se da od njihovih
funkcija, dobara i usluga direktno zavise milioni
ljudi. Koristi se plodna zemlja u aluvijalnim
podrujima reka za poljoprivredu, riba u ishrani,
drvo za ogrev, trska kao graevinski materijal itd.
Treset se moe koristiti kao gorivo ili u
hortikulturi. U direktnu korist koju ljudi imaju od
movarnih podruja mogu se uvrstiti i razliiti
oblici turizma. Znaajni su i za arheoloka
istraivanja jer u tresetnom zemljitu mogu biti
sauvani ostaci starih civilizacija. Ovi proizvodi su
od direktne koristi za lokalnu zajednicu i lokalno
stanovnitvo koje ivi uz ovakve ekosisteme.
Hadejia-Jama'are movara u Nigeriji
obezbeuje prinos od 4,000-5,000 t ribe godinje,
dok trska iz slatkovodnog jezera Bo Hu (severnozapadna Kina) odrava velikim delom industriju
papira (Shine & Klemm 1999).
Visoka produktivnost movarnih ekosistema znai
da postoji dovoljno hrane koja odrava
kompleksne lance ishrane. Njihova ouvanost je
od velike vanosti za reno priobalje zbog riblje
mlai, koja upravo ovde nalazi najoptimalnije
ekoloke uslove za svoj razvoj, ne samo zato to
biljke predstavljaju primarne producente i prvu
kariku u trofikim lancima, ve i zbog toga to
predstavljaju zatitu od sunevog zraenja i
visokih temperatura. Zahvaljujui tome ova
podruja su nezamenljiva podrka morskom
ribolovu.

Procenjuje se da dve treine svetskog ribolova

zavisi od ribljih vrsta koje se ovde mreste.
Osim nabrojanih direktnih koristi, za ljude su na
indirektan nain znaajne i funkcije koje imaju
movarna podruja:

Rezervoari vode i regulatori nivoa

podzemnih voda
Stabilno snabdevanje vodom je kljuno pitanje u
aridnim zemljama i vaan faktor regionalne
stabilnosti u nekim delovima sveta.

Recipijenti poplavnih voda u plavnim

dolinama reka
to utie na smanjivanje snage poplavnog talasa.

Movarna vegetacija ima veliki doprinos u

kontroli erozije.
Mangrova vegetacija, na primer, doprinosi
stabilizaciji obale i zatiti od oluje tako to
umanjuju snane udare vetra i talasa, i to po
mnogo nioj ceni od vetakih konstrukcija. Zato
se za movarna podruja moe rei da imaju
ekonomski vanu ulogu u upravljanju prirodnim
hazardom. U delti Ganga i Bramaputre u Indiji i
Bangladeu udar ciklona iza Sundarbans
mangrove movare (najvee movare na svetu) je
istorijski bio manji nego onaj u zaleu obale bez
mangrove vegetacije. (Bender S.O 1995).
Vegetacija renih obala, pre svega emerzne
hidrofite (Typha, Iris, Carex, Juncus) su vrlo bitan
antierozioni faktor, jer svojim rizomima mogu
gusto da isprepliu povrinske i dublje slojeve
zemlje. Na ovaj nain se usporava, ili ak i
potpuno spreava unoenje u jezero ili reni
basen, vodnom ili eolskom erozijom, razliit
neeljeni ili ak otrovni materijal (Bartula 2001).

Mo preiavanja vode.
Uloga movara u procesu preiavanja
zagaenih voda zasniva se na njihovim
sposobnostima filtracije, apsorpcije i akumulacije,
mineralizacije i detoksikacije zagaujuih
materija. Filtraciona uloga zasniva se na procesu
mehanikog zadravanja estica, njihovom
adsorpcijom na povrini submerznih listova.
Ukoliko je vea povrina makrofita i njihova
sluzavost, utoliko je efikasnija i njihova uloga u
ienju lebdeih estica. U tom pogledu, prema
eksperimentalnim podacima, najvee koliine
estica taloe se na listovima vrsta Myriophyllum
spicatum, kao i Myriophyllum verticillatum
(Jankovi 1998). Jedan deo tetnih materija one
apsorbuju i akumuliraju ili ih ukljuuju u
metabolike puteve i tako transformiu. Funkcije
biosunera, bioakumulatora i biofiltra od
posebnog su znaaja za preiavanje otpadnih
gradskih i industrijskih voda. Upravo sposobnost
retencije nutrijenata ini movare
najproduktivnijim ekosistemima, poduktivnijim
ak i od intenzivnih poljoprivrednih sistema
(Ramsar Convention Bureaue 2001). Mnoge
makrofite imaju kapacitet da uklanjaju toksine
supstance koje potiu iz pesticida ili industrijskih
otpadnih voda. Neke biljke su sposobne da
akumuliraju teke metale u svojim tkivima u
koncentraciji 100,000 puta veoj od koncentracije
u okolnoj voidi i na taj nain izvre detoksikaciju
zagaene vode. Vrsta Eichhornia crassipes (vodeni
zumbul), kao i neke vrste iz rodova Typha i
Phragmites se koriste za remedijaciju voda iz
rudnika koje sadre visoke koncentracioje tekih
metala kao to su kadmijum, cink, iva, nikal,
bakar i vanadijum. Makrofite uklanjaju ak 99.9%
fekalnih koliformnih bakterija (Ramsar Convention
Bureaue 2001). Sistem gajenja biljaka u
hidroponima kroz koje protie zagaena voda
zove se rizofiltracija. U tom procesu korenovi
biljaka usvajaju metalne jone i na taj nain iste
zagaene vode. Kao najbolja biljka za ovu vrstu
tehnologije pokazao se suncokret. Biljke
suncokreta su veoma uspeno usvajale olovo,
bakar, uran, stroncijum, kobalt i cink.

Movarna podruja doprinose i stabilnosti

klime.
Na nivou mikro klime lokalizovana evaporacija iz
movara ili transpiracija iz poplvnih uma regulie
vlanost i padavine na lokalnom nivou.
Destrukcija ovih ekosistema utie na smanjenje
lokalnih padavina i tako utie negativno na
prinose sa lokalnih poljoprivrednih povrina. Na
mikro klimatskom nivou smatra se da tresave
imaju vanu ulogu u apsorpciji ugljendioksida iz
atmosfere pri emu dolazi do vezivanja ugljenika
poreklom iz apsorbovanog CO2 u organske
materije. Iako se zbog ovoga tresetita smatraju
vanim u usporavanju globalnog otopljavanja,
njihov doprinos smanjenju gasova staklene bate
se esto negira (Shine & Klemm 1999).

Movarna podruja su centri genetikog

diverziteta.
Genetiki resursi koji potiu iz ovih ekosistema
mogu biti korieni u naunim istraivanjima za
potrebe poljoprivrede (na primer za stvaranje
varieteta pirina otpornih na bolesti) i
farmaceutske industrije. Bioloki procesi koji se
odvijaju u nekim vrstama mogu biti vani za
humanu medicinu. Izvesne vrste riba iz roda
Cyprinodon, koje ive u pustinjama Severne
Amerike odlino su prilagoene ekstremnim
uslovima visoke temperature i saliniteta. Ove
vrste predstavljaju bioloki model za medicinska
istraivanja o tome kako rade bubrezi u uslovoma
ekstremnog saliniteta i koji su mehanizmi
prilagoavanja ekstremno visokim
temperaturama. Ali, ova vrsta ribe je endemina i
ograniena samo na mala jezera u pustinjskim
oblastima i ugroena je (De Klemm et al. 1998).

Uvek postoji i bogato kulturno naslee koje

je blisko povezano sa movarama.
Ljudi su gradili civilizacije oko ovakvih podruja
hiljadama godina, i mnoge kulture su oblikovane
pod direktnim uticajem ovih ekosistema. Movara
Arabsu junom Iraku je jedan ovakav primer.
Ove civilizacije su esto razvijale nisko uticajne
tehnologije za odrivu upotrebu prirodnih
resursa, a neke od njih mogu biti relevantne i
iroko primenjive u odrivom upravljanju
movarama danas (Shine & Klemm 1999).

Procenjeno je da je vrednost razliitih funkcija

movarnih podruja oko 5,00020,000
USD/ha/godinje (Costanza et al. 1997; Zhao et
al. 2005; both in 2010 USD in Nellemann et al.
2010) ili ukupno preko 6,615 trilliona USD
godinje (Nellemann et al. (eds) 2010)

Slika 5.2.1. Produktivnost razliitih ekosistema

Slika 5.2.2. Globalna distribucija movarnihpodruja

Ugroenost
movarnih podruja

Procenjuje se da danas movarna podruja

zauzimaju povrinu od 8.6 miliona kvadratnih
kilometara, to pretstavlja 6.4% od ukupne
povrine kopna na zemlji. Ova ukupna vrednost je
polovina od povrine koju su ova podruja
zauzimala 1900. godine. To znai da je 50%
movara na zemlji izgubljeno za neto vie od
100 godina, uglavnom usled isuivanja za potrbe
poljoprivrede, urbanog razvoja ili usled izgradnje
sistema za regulaciju vode (Shine & Klemm 1999).
Tokom dvadesetog veka movarni ekosistemi na
podruju Mediterna su pretrpeli intenzivnu
degradaciju. U Grkoj je nestalo 73% movara, u
paniji 60%, a u Francuskoj ak 86% (MEDWET
1996 in Kontogianni et al. 2001). Znaajna
degradacija zabeleena tokom prolog veka
posledica je uglavnom intenzivne poljoprivrede i
neadekvatnog pristiupa upravljanju vodama
(Zacharias 2003). Osim poljoprivrede i neodrivog
korienja voda Van Ek i saradnici (2000) istiu
zagaenje i klimatske promene kao znaajne
uzronike progresivne degradacije ovih
ekosistema. Ekstrakciju podzemnih voda i
drenau poljoprivrednih povrina isti autori istiu
kao kljune uzronike smanjenja nivoa
podzemnih voda, a samim tim opadanja vlage u
zoni korenovog sistema.
Indikatori degradacije movara su gubitak
odreenog tipa stanita i vrsta. Aluvijalne ume
koje su nekad bile iroko rasprostranjene u Evropi
su sada ograniene na nekoliko oblasti. Tresave
su drugi tip movarnih ekosistema koji je
drastino redukovan. U Holandiji je danas opstalo
samo 3.6% tresava koje su nekada postojale. U
Irskoj je 51% tresava nestalo u period izmeu
1957. i 1987. godine zahvaljujui umarskim i
rudarskim aktivnostima. Smatra se da je 20%
svetske slatkovodne ribe ugroeno, ranjivo ili
nedavno iezlo usled degradacije njihovih
prirodnih stanita (Braahekke et al. 1987).

Movarna stanita ugroena su zbog

isuivanja, zatrpavanja, zagaivanja,
prenamene zemljita, prekomerne
eksploatacije, unoenja stranih vrsta,
melioracija, odlagalita otpada, tretiranja
poljoprivrednih povrina herbicidima i
pesticidima, a sve vei problem
predstavljaju i klimatske promene.

5.3. Odrivo upravljanje

movarnim podrujima
Da bismo ouvali ekoloke funkcije
movarnih ekosistema neophodno je da
maksimalno angaujemo sve nae
kapacitete kako bismo zatitili ono to je
u manjem ili veem stepenu ostalo
ouvano, ali i da povratimo u prvobitno
stanje onoga to je degradirano.

Primena zakonodavstva
Jedan od naina zatite je usvajanje i primena
adekvatnog zakonodavstva. Na globalnom
nivou zatita se odvija pod okriljem Ramsarske
konvencije (videti Poglavlje 2. Okvir za
kreiranje politike upravljanja ivotnom
sredinom, 2.3. Pregled osnovnih
multilateralnih ugovora u oblasti ivotne
sredine), ali njena primena na nacionalnom
nivou zavisi od kapaciteta i prioriteta same
drave.
Drave lanice Konvencije su u obavezi da
izvetavaju Ramsarski sekretarijat u vidu
Nacionalnog izvetaja o napretku Strategiskog
plana koji se usvaja na period od 7 godina na
sastancima ugovrnih strana Konvencije.
Izvetaj se dostavlja nekoliko meseci pre ovih
sastanaka koji se organizuje otprilike svake
etvrte godine.
Izvetaj je sainjen od 4 poglavlja:
1. informacije o institucijama i nacionalnoj
fokalnoj taki zaduenim za
implementaciju Konvencije.
2. informacije o napretku primene Konvencije
i buduim aktivnostima.
3. odgovori na pitanja grupisanih prema
implementacionim strategijama
Strategijskog plana, kao i
4. informacije o movarnim ekosistemima,
koji su od znaaja za dravu, a ne nalaze se
na Listi movara od meunarodnog
znaaja.

Vie od 50% zemalja lanica Ramsarske

konvencije ima usvojenu nacionalnu politiku
za zatitu i upravljanje movarnim podrujima.
Ostale zemlje imaju alternativni pristup i
inkorporirale su pitanja zatite ovih
ekosistema u ire strategije i programe
(http://www.teebweb.org/). Pokazalo se da
nacionalna politika u oblasti zatite movarnih
podruja najbolje funkcionie kada se
inkorporira i u ostale sektorske politike i
planove. Bez obzira da li se radi o energiji ili
hrani, voda je kljuna za njihovu isporuku a
najvei deo vode koju koristimo dolazi iz, ili
kroz movarna podruja.
U SAD je, na primer, usvojen je Zakon o
zoniranju koji razvojne aktivnosti dri dalje od
movarnih podruja. Osim toga, neohodna je
dozvola federalne vlade da bi se isuilo
movarno podruje vee od 1,2 hektara. Ovaj
zakon je smanjio gubitak movara za 80% na
godinjem nivou od 1969. godine. Meutim
postoji i druga strana medalje. Samo 6%
movara u SAD je pod zatitom drave, a
zatita na nacionalnom i lokalnom nivou nije
konzistentna i generalno je slaba (Spoolman &
Miller 2012).
Cilj koji je postavila Federalna vlada SAD je
nulti gubitak u funkcijama i vrednostima
marinskih i kopnenih movarnih ekosistema.
Na prvi pogled zvui odlino, meutim ovakva
politika dozvoljava destrukciju postojeih
movara, sve dok se isti tip ekosistema moe
vetaki napraviti ili revitalizovati na nekom
drugom mestu. Ovo je klasian primer
supstitucije prirodnog kapitala i odgovara
jakoj interpretaciji odrivog razvoja.
Meutim, Nacionalna akademija nauka je
2001. godine objavila rezultate istraivanja po
kojima je najmanje polovina pokuaja da se
vetakim putem stvori novo movarno
podruje ne uspe da zameni ono izgubljeno, a
veina vetaki stvorenih ekosistema nema
ekoloke funkcije koje imaju prirodni.

Ekolozi upozoravaju da supstitucija prirodnog

kapitala treba da bude primenjena onda kada
nema drugih opcija. Osim toga oni apeluju da
se funkcije vetaki stvorenih movara ispitaju
pre nego to se prirodne movare unite. Ovo
je primer primene naela predostronosti u
upravljanju ivotnom sredinom (videti
Poglavlje 1. Uvod u mendmet ivotne
sredine).

Kako moemo unaprediti stanje

degradiranih movarnih podruja?
Restauracija ili povratak u prvobitno prirodno
stanje nekog ekosistema nije ni malo
jednostavan posao, kako se to na prvi pogled
moe nekome uini. Jedna studija je pokazala
da je ak od 34 restauraciona projekta samo
dva uspelo da stvori uslove za formiranje
eljene ivotne zajednice (Lockwood and Pimm
1999 in Keddy 2010). Kada su u pitanju
movarna podruja, studija sprovedena na
uzorku od 22 movare u Virdiniji, SAD je
pokazala da su restaurirane movare imale
manji broj razliitih vrsta ptica i malobrojnije
populacije od okolnih prirodnih (Desrochers et
al. 2008). Sve u svemu, stvoreni ekosistemi
nisu bili verna kopija prirode. ta je razlog
ovomo teko je rei, ali je vrlo verovatno da su
neki tipovi degradacije jednostavno
ireverzibilni (Zedler and Kercher 2005). Izvetaj
Nacionalne akademija nauka SAD iz 2001.
godine ovo potvruje navodei podatak da
veina restauracionih projekata ne uspeva da
ostvari postalvljene ciljeve i da njihova
realizacija nije kontrolisana na adekvatan
nain (Spoolman & Miller 2012). Iz svega gore
navedenog sasvim je jasno da restauracija
movarnih podruja zaista nije jednostavan
posao kao to izgleda.
Neophodno je naglasiti da postoji velika
razlika izmeu stvaranja movarnog podruja i
stvaranja specifine vrste movarnog
podruja. Neke tipove movarnih ekosistema
je lako stvoriti, kao to su na primer oni sa
dominantnim rogozom. Oni se vrlo esto

formiraju i sasvim sluajno, kada, na primer,

ovek sprei drenau terena izgradnjom autoputa. Meutim, postoje kompleksni, vrstama
bogati, movarni ekosistemi koje je vrlo teko
stvoriti vetakim putem. Sve u svemu,
moemo zakljuiti da je vrlo lako napraviti
stanite rogoza (Typha), dok je vrlo teko
stvoriti stanite orhideje, odnosno da postoji
tekoa u stvaranju specifinih tipova movara
koje su bioloki najkorisnije (Keddy 2010).

ta je restauracija?

Slika 5.3.1. Stratiotes aloides (testerica) ima

znaajan potencijal za zatvaranje vodenog
ogledala (zarastanje) movarnih podruja
(

Da bismo na pravi nain objasnili ovaj pojam

neophodno je da poemo od movare koja je
degradirana tako da se sadanje stanje u
velikoj meri razlikuje od izvornog stanja.
Postoje etiri mogua pravca dalje promene
zateenog stanja:
(1) nastavak degradacije do potpunog
unitenja ekosistema;
(2) transformisanje podruja u
alternativni ekosistem;
(3) rehabilitacija - unapreenje odabranih
ekolokih karakteristika podruja;
(4) restauracija podruja i povratak u
prvobitno prirodno stanje.
Iz gore navedenog se moe zakljuiti da je
restauracija skup aktivnosti koje degradirano
podruje treba da vrati u stanje u kome je bilo
pre delovanja ugroavajuih faktora. Dobar
primer restauracije bi bio uklanjanje nasipa
radi plavljenja prirodne plavne zone reke, ime
se ponovo uspostavljaju uslovi za povratak
movarnog ekosistema koji je postojao pre
izgradnje nasipa.
Osim restauracije koja je opisana postoje i
druge intervencije koje se mogu sprovoditi u
cilju unapreenja movarnog ekosistema. To
su rehabilitacija ili revitalizacija i konzervacija.
Posebna grupa aktivnosti se odnosi na
stvaranje vetakog ekosistema kada je
neophodno nadoknaditi gubitak njegovog
prirodnog oblika na nekom drugom mestu.
Rehabilitacija ili revitalizacija je skup
aktivnosti koje dovode do unapreenja jedne
ili vie karakteristika ekosistema. Na primer,
uklanjanje rogoza i testerice (Stratiotes
aloides) da bi se formiralo vodeno ogledalo
neophodno pticama movaricama.

Kreacija je stvaranje nove movare na

podruju gde ranije nije postojala. Stvaranje
jezera u gradskom parku je dobar primer. Ovo
bi se moglo nazvati i restauracijom ukoliko
bismo imali podatke da je ovde nekada bilo
movarno podruje. Meutim ukoliko se radi
o stvaranje vetakog ekosistema na
odreenom mestu da bi se kompenzovao
njegov gubitak na drugom mestu, onda je re
o kompenzaciji ili supstituciji.
Konzervacija ili ouvanje je odravanje
postojeih ekolokih vrednosti ekosistema.
to je preciznije definisan cilj restauracije ili
eljenog ekolokog stanje utoliko bolje. Na
primer, cilj koji glasi: ..stvoriti lepu movaru
nije dovoljno precizan. Bolja formulacija bi bila
stvaranje movare sa dominantnim
specifinim biljnim vrstama, da bi se stvorili
uslovi za ivot specifinih ivotinjskih vrsta.
Da bismo sa sigurnou znali da se postavljeni
cilj ostvaruje neophodan je monitoring, koji
predstavlja merenja odreenih fizikih ili
biolokih faktora u definisanim vremenskim
intervalima. Moe se meriti dubina vode,
koncentracija nutrijenata, broj vodozemaca,
ptica, ili biljaka. Pravi je izazov izabrati

minimalan broj promenljivih koje e nam dati

maksimum informacija.
Bez monitoring je nemogue utvrditi da li je
restauracija uspela. Osim toga monitoring
nam pomae da utvrdimo problem i
preduzmemo korektivne mere da bismo
ostvarili postavljeni cilj. U nekim sluajevima
se deava da je, na osnovu rezltata
monitoringa, neophodno redefinisati i sami
cilj. Ovo prilagoavanje mera i ciljeva
konkretnim, strogo praenim situacijama na
terenu prestavlja adaptivni menadment.
Pet pitanja koja je neophodno postaviti za
uspean monitoring i adaptivni menadment:
1.

2.

3.

4.

5.

Koje ekoloke indikatore treba pratiti

da bi se ocenilo stanje ekosistema? Da
li je to kvalitet vode, primarna
produkcija ili brojnost kljunih vrsta?
Koji je najbolji nain za merenje ovih
indikatora? Najbolje je definisati broj
uzoraka koje treba uzeti, prostorni
raspored podruja uzorkovanja i
vremensku dinamiku.
Kako e podaci biti analizirani i
arhivirani? Ko je odgovoran za to, koji
softver e biti korien i koji tip
analize e biti sproveden?
Koji su prihvatljivi opsezi za svaki
definisani indikator? Da li postoje
neprihvatljivo visoke ili niske
vrednosti?
Koje su korektivne mere u sluaju da
odreeni indikatori dostignu
neprihvatljivo visoke ili niske
vrednosti? Ko je odgovoran za
donoenje odluka? Ko je odgovoran
za upravljanje?

Upravlja jednog movarnog podruja, ali i

svih drugih podruja koja zahtevaju
upravljanje, ima tri najvanije obaveze:
1.
2.
3.

monitoring,
analizu rezultata,
redefinisanje aktivnosti (adaptivne
promene plana upravljanja).

Poli smo od pretpostavke da je lako napraviti

movaru. Meutim, ispostavilo se da to nije
tako jednostavno kao to je izgledalo, naroiti
ako kao cilj postavimo uspostavljanje
specifine movarne zajednice. Znajui da
male razlike u nivou vode, koncentraciji
nutrijenata ili intenzitetu ispae znaajno utiu
na sastav ivotnih zajednica, jasno nam je da
bez dobro postavljenog sistema monitoringa i
adaptivnog menademtna ne moemo doi
do ostvarenja zadatog cilja.

5.4. Planiranje upravljanja

movarnim ekosistemima SRP Zasavica
Plan upravljanja Specijalnim rezervatom
prirode Zasavica za period 2012 2022.
godine izraen je primenom ekosistemskog
pristupa u okviru dvogodinjeg projekta
Zatita i upravljanje Specijalnim rezervatom
prirode Zasavica kao sredstvo za odrivi
ruralni razvoj finansiranog od strane
holandske vlade u okviru BBI Matra
programa.
Za uspeno definisanje ciljeva upravljanja
rezervatom bilo je neophodno najpre utvrditi
postojee stanje, procenom ugroenosti
stanita i kljunih vrsta i identifikovati glavne
ugroavajue faktore. U nastavku su
predstavljeni rezultati do kojih je doao tim
strunjaka, kao i koriena metodologija.

Slika 5.4.1. Specijalni rezervat prirode Zasavica mapa zatienog podruja

Za ocenu konzervacionog statusa

Procena ugoenosti
stanita i vrsta

identifikovanih tipova stanita i vrsta koriena

je modifikovana metodologija elaborirana u
vodiima Evropske unije za identifikaciju
Natura 2000 stanita i objanjenjima za
korienje Natura 2000 standardnih obrazaca

Tipovi stanita pilot podruja Specijalnog

rezervata prirode Zasavica su identifikovani u
skladu sa nacionalnom interpretacijom i
definicijama tipova stanita razvijenim u okviru
LIFE projekta Zatita biodiverziteta u renoj
dolini Save koji je povezao nacionalni i EUNIS
sistem klasifikacije sa Vodiem za
interpretaciju tipova stanita Evopske unije
(Kitnaes et al. 2010; Plavac et al. 2009; EC
2007). Terenska istraivanja od strane
strunjalka Pokrainskog zavoda za zatitu
prirode su obavljena u periodu maj
septembar 2010 godine i obuhavatila su celu
povrinu Specijalnog rezervata prirode
Zasavica.
Identifikovani tipovi stanita su geografski
pozicionirani (georeferencirani) uz korienje
GPS tehnologije i uneti u geografski
informacioni sistem (GIS) u cilju izrade karata
prostornog rasporeda stanita (slika 5.4.1).
Osim stanita, georeferencirane su i
procesuirane u GIS bazu podataka biljne i
ivotinjske vrste znaajne za Rezervat na
osnovu dva kritetijuma: (1) nalaze se u
Aneksima II / IV Direktive o stanitima, Aneksu
I / II Direktive o pticama (Council Directive
79/409/EEC encoded to DIRECTIVE
2009/147/EC); (2) i/ili su od nacionalnog
znaaja.

za podatke sa terena (EC 1997, 2006). Ovom

prilikom su korieni sledei kriterijumi za
ocenu konzervacionog statusa identifikovanih
stanita:

KRITERIJUM 1: RELATIVNA POVRINA

STANITA
Da bi se odredila relativna povrina stanita,
neophodno je najpre odrediti povrinu
stanita, kao i ukupnu povrinu koju zauzima
taj tip stanite na teritoriji cele drave.
Procenat povrine stanita u ovom radu je
izraen u odnosu na ukupnu povrinu
istraivanog podruja, a ne u odnosu na
ukupnu povrinu koju zauzima to stanite na
teritoriji cele drave kako nalae Vodi za
tumaenje Ankesa I Direktive o stanitima (EC
1997), s obzirom na injenicu da u Srbiji jo
uvek ne postoje podaci o ukupnoj povrini
zastupljenih tipova Natura 2000 stanita.
Ovaj kriterijum je izraen u procentima
povrine "p", a njegova evaluacija se sprovodi
upotrebom sledee skale:
A: 100 >= p >15%;
B: 15 >= p > 2%; C: 2>= p >0

KRITERIJUM 2: KONZERVACIONI
STATUS
Prema Direktivi o stanitima konzervacioni
status kao kriterijum sastoji se od tri
podkriterijuma:
2a: Stepen ouvanosti strukture
Poreenjem strukture odreenog stanita sa
nacionalnom interpretacijom i definicijom na
osnovu EU prirunika, koristei karakteristine
vrste i druge relevantne biotike i abiotike
parametere korien je sledei sistem
rangiranja:
I:

Odlina struktura.

II:

Dobro ouvana struktura.

III:

Proseno ili delimino degradirana

struktura.

Ukoliko se struktura istraivanog stanite

oceni kao odlina, onda se stanite svrstava
u klasu A: odlian konzervacioni status. U
ovom sluaju druga dva kriterijuma se ne
ocenjuju imajui u vidu injenicu da odlina
struktura implicira i dobro ouvane funkcije i
malu ili nikakvu potrebu za revitalizacijom.
Ukoliko stanite ne poseduje odlinu strukturu
neophodno je analizirati ostale kriterijume.

2b: Kapacitet stanita za odravanje

strukture i funkcija u budunosti (umesto
stepen ouvanosti funkcija stanita)
Kao to se navodi u EU pririniku Explanatory
notes of Natura 2000 standard data form,
teko je definisati i meriti ouvanost funkcija
stanita bez definisanja odreenih parametara
i graninih vrednosti kao i raditi to nezavisno
od drugih vrsta stanita koja se nalaze na
istraivanom podruju. Parametri za ocenu
funkcija stanita nisu jo definisani u Srbiji.
Zbog toga je odlueno da se za potrebe ovog
istraivanja ouvanost funkcija zameni
kapacitetom stanita da odrava svoju
strukturu i funkcije u budunosti u prisustvu
postojeih ugroavajuih faktora. Primenjen je
sledei sistem rangiranja:
I: Odlian kapacitet.

II: Dobar kapacitet.

III: Prosean ili nepovoljan kapacitet.
U sluaju kada se za stanite proceni da ima
odlian kapacitet ili dobar kapacitet i
istovremeno dobro ouvanu strukturu krajnji
rezultat ocene stanita treba da bude "A:
odlian kozervacioni status" ili "B: dobar
kozervacioni status". Trei kriterijum u ovom
sluaju dalje ne treba da bude razmatran. U
sluaju kada stanite ima prosean ili
nepovoljan kapacitet u kombinaciji sa
proseno ili delimino degradiranom
strukturom konana ocean stanita e biti "C:
prosean ili redukovan kozervacioni
status".
2c: Mogunost za revitalizaciju
Ovaj kriterijum se koristi da bi se utvrdilo u
kom stepenu je revitalizacija datog stanita
mogua. Najpre se procenjuje izvodljivost
revitalizacije sa naune take gledita. Za ovo
su potrebni podaci o strukturi i funkciji
stanita i konkretni planovi upravljanja i
preporuke za revitalizaciju, odnosno
stabilizaciju ili poveanje procenta povrine
datog stanita i ponovno uspostavljanje
specifine strukture i funkcija neophodnih za
dugorono odravanje eljenog
konzervacionog stausa vrsta tipinih za ovo
stanite. Sistem rangiranja je sledei:
I:

revitaizacija jednostavna

II:

revitaizacija mogua uz prosean

napor

III:

revitaizacija teka ili nemogua

S obzirom da ne postoje definisani parametri

za ocenu funkcija stanita mogunost za
revitalizaciju procenjivana je na osnovu
strukture stanita i procenta njegove
zastupljenosti na istraivanom podruju.
Za ocenu konzervacuionog statusa vrsta
korieni su isti kriterijumi, s tim to je umesto
relativne povrine stanita koriena brojnost
populacije odreene vrste.

Sintezom svih kriterijuma dobija se klasifikacija

konzervacionog statusa prikazana u tabeli
5.4.1.

Tabela 5.4.1. Rangiranje konzervacionog

statusa na osnovu razliitih kombinacija 3
podkriterijuma
(
A: Odlian
konzervacioni
status

B: Dobar
konzervacioni
status

C: Prosean ili
redukovan
konzervacioni
status

= odlina struktura, bez

obzira na ostala dva
kriterijuma
= dobro ouvana
struktura i odlian
kapacitet, bez obzira na
trei kriterijum.
= dobro ouvana
struktura + dobar
kapacitet, bez obzira na
trei kriterijum
= dobro ouvana
struktura + prosean ili
nepovoljan kapacitet +
revitaizacija mogua uz
prosean napor
= prosena ili delimino
degradirana struktura +
dobar kapacitet +
jednostavna revitalizacija
= sve druge kombinacije

Terenskim istraivanjima identifikovano je 10

tipova stanita na podruju Specijalnog
rezervata prirode Zasavica koji su deo mree
Natura 2000, za koje je izraunat pocenat
zastupljenosti i procenjen konzervacioni status
po prethodno opisanoj metodologiji. Rezultati
su prikazani u tabeli 5.4.2.

Tabela 5.4.2. N 2000 tipovi stanita sa procentom zastupljenosti i procenjenim

konzervacionim statusom

Kod

Tip stanita

Povrina

Konzervacioni
status
A

70%

30%

40%

20%

2,03%

70%

30%

0,02%

50%

50%

5,17%

50%

50%

2,39%

60%

40%

Oligotrofne do mezotrofne stajae vode

3130

sa veg. Littorelletea uniflora / Isoto-

0,30%

Nanojuncete
3140

Oligo-mezotrofne vode sa bentosnom

vegetacijom Chara sp.

0,18%

40%

Prirodna eutrofna vodena stanita sa

3150

tipom vegetacije Magnopotamnion ili

Hydrocharition
Ravniarski do brdsli vodotoci sa

3260

Ranunculion fluitantis & CallitrichoBatrachian veg.

6440
6510
7230
-

Aluvijalne rene livade sa Cnidion dubii

Nizijske livade (Alopecurus pratensis,
Sanguisorba officinalis)
Stanita sa razvijenim nizijskim tresetom
(Alkaline fens)

Traci (visoki aevi i vegetacija

Phragmito-Magnocaricetea1)

0,03%

20%

40%

40%

4,36%

10%

70%

20%

9,6%

60%

40%

21,7%

70%

30%

*Aluvijalne ume sa Alnus glutinosa i

91E0

Fraxinus excelsior (Alno-Padion, Alnion

incanae, Salicion albae)
Obalske meovite ume sa Quercus

91F0

robur, Ulmus laevis i U. minor, Fraxinus

excelsior ili F. angustifolia, du velikih
reka (Ulmenion minoris),

Ekoloki uslovi neophodni

za dostizanje povoljnog
konzervacionog statusa

Nakon utvrivanja konzervacionog statusa i

ugroavajuih faktora, definisane su ekoloki
uslovi neophodni za unapreenje konzervacionog
statusa analiziranih stanita i vrsta, koji se pre
svega odnose na kvantitet i kvalitet vode.
Ekoloki uslovi i definisane mere prikazane su u
tabeli 4.3.

Kvantitet vode
Analizom ekolokih faktora neophodnih za
optimalan razvoj ispitivanih stanita i vrsta
utvreno je da je osnovni uzrok dominacije
stanita i vrste sa redukovanim konzervacionim
statusom i skoro zamenmarljiv procenat
prisutnosti odlinog konzervacionog statusa,
nepovoljan vodni reim, odnosno nedovoljna
koliina vode za optimalan razvoj biodiverziteta
vlanih livada, uma, bara i movara na podruju
SRP Zasavica.

Kvalitet vode
Drugi bitan ekoloki faktor je adekvatan kvalitet
vode, neoptereen nutrijentima. Na kvalitet vode
su naroito osetljive vrste Utricularia australis i
Aldrovanda vesiculosa, insektivorne biljke koja
zahtevaju istu vodu bogatu planktonom.
Na optereenje nutrijentima i proces eutrofikacije
koji vodi do ubrazvanja prirodnog procesa
sukcesija vegetacije i obrastanja povrina
otvorenih voda na movarnim stanitima, pored
vrsta Utricularia australis i Aldrovanda vesiculosa,
osetljiva je i vrsta Hippuris vulgaris. Za optimalan
razvoj vrsta Ranunculus lingua i Thelypteris
palustris takoe je znaajno prisustvo vode
dobrog kvaliteta.

Radi unapreenja kvaliteta vode neophodno je

ne samo smanjiti upotrebu pesticida i vetakih
ubriva na okolnim obradivim povrinama, ve je
vrlo zaajno i ouvati optimalnu veliinu pojasa
trstika zbog fitofiltracionih procesa.

6440 Aluvijalne rene

livade sa Cnidion dubii

3260 Ravniarski do
brdsli vodotoci sa
Ranunculion fluitantis
& CallitrichoBatrachian veg.

3150 Prirodna
eutrofna jezera sa
tipom vegetacije
Magnopotamnionili Hydrocharition

3140 Oligomezotrofne vode sa

bentosnom
vegetacijom
Chara sp.

3130 Oligotrofne
do mezotrofne
stajae vode sa veg.
Littorelletea
uniflora / IsotoNanojuncete

N-2000
kod

Tabela 4.3. Ekoloki uslovi i mere za unapreenje konzervacionog statusa selektovanih

stanita
Ekoloki uslovi
Preporuene mere za unapreenje
konzervacionog statusa na osnovu
identifikovanih ugroavajuih faktora i
potreba definisanih prirodom ekosistema.
- Postepeno poveanje nivoa vode
u prolee i postepeno opadanje
nivoa vode u kasno leto bez
ekstremnih fluktuacija - vodni
reim slian prirodnom.

- Dotok hladne drinske vode i

proleno plavljenje.

- Drati podzemne vode na visokom nivou u

umskim barama.
- Zabraniti izgradnju novih drenanih kanala.
- Smanjiti ili potpuno izbaciti upotrebu
pesticida na okolnim obradivim
povrinama.

- ienje i produbljivanje renog korita na

uu Prekopca i Jovae.
- Odravanje kanala i vodotokova koji
povezuju drinske izvore sa Zasvicom i
njenim pritokama.
- Smanjiti ili potpuno izbaciti upotrebu
pesticida na okolnim obradivim
povrinama.

- Prirodni reim vode sa

periodinim prolenim
plavljenjima i letnjim niskim
novoom vode.
- Spor tok vode bez izraenih
dugotrajnih oscilacija tokom
godine.

- ienje naslaga mulja iz pojedinh delova

renog korita.
- Kontrolisano kretanje motornih amaca.

- Prisustvo plitkih bara na panjaku

Valjevac.
- Postepeno poveanje nivoa vode
u prolee (visoke prolene vode) i
postepeno opadanje nivoa vode u
kasno leto bez ekstremnih
fluktuacija. Upravljanje vodnim
reimom treba da odgovara
prirodnom procesu.
- Postepeno poveanje nivoa vode
u prolee (visoke prolene vode) i
postepeno opadanje nivoa vode u
kasno leto bez ekstremnih
fluktuacija. Upravljanje vodnim
reimom treba da odgovara
prirodnom procesu.

- Ograniiti ispau stoke na panjaku

Valjevac.
- Drati podzemne vode na visokom nivou
koje e onemoguiti dugotrajno
presuivanje bara na Valjevcu u toku
letnjeg perioda.

- Ograniiti ispau i gaenje na panjaku

Valjevac.
- Zabraniti odlaganje vrstog otpada u
blizini bare Jovaa.
- Uklanjati invazivne biljne vrste (naroito
Asclepias syriaca sa Valjevca)
- Uklanjanje bunaste vegetacije sa panjaka
Valjevac (Crataegus, Prunus spinosa, Rosa).

6510 Nizijske
livade
(Alopecurus
pratensis,
Sanguisorba
officinalis)
7230 Alkalne
movare

Reed beds
91E0 *Aluvijalne ume sa
Alnus glutinosa i
Fraxinus excelsior

Protok hladne vode do rene

obale sa tresetnim barama.

- Optimalna ispaa na panjaku Valjevac.

- Zabraniti odlaganje vrstog otpada u
blizini bare Jovaa.
- Uklanjati invazivne biljne vrste (naroito
Asclepias syriaca sa Valjevca).
- Uklanjanje bunaste vegetacije sa panjaka
Valjevac (Crataegus, Prunus spinosa, Rosa).
-

91F0 Obalske meovite ume sa

Quercus robur, Ulmus laevis i U.
minor, Fraxinus excelsior ili F.
angustifolia, du velikih reka

- Otvorene livade bez izraene

bunaste i umske vegetacije.

Prirodni reim vode sa

periodinim prolenim
plavljenjima i letnjim niskim
nivoom vode.

Postepeno poveanje nivoa vode

u prolee i postepeno opadanje
nivoa vode u kasno leto bez
ekstremnih fluktuacija. Upravljanje
vodnim reimom treba da
odgovara prirodnom procesu.

Visok nivo podzemnih voda

tokom cele godine

Postepeno poveanje nivoa vode

u prolee i postepeno opadanje
nivoa vode u kasno leto bez
ekstremnih fluktuacija. Upravljanje
vodnim reimom treba da
odgovara prirodnom procesu

Zabraniti pristup motornih vozila i

mehanizacije ovim stanitima, kao i svaki
drugi oblik destrukcije ovih stanita.
Zabraniti uklanjanje mulja sa ovih stanita.
Otkup zemlje na kojima se nalazi ovaj tip
stanita (Ostrovac and Sadak).
Ouvanje optimalnog pojasa trske u
odnosu na povrinu slobodne vode radi
obezbeivanja fitofiltracionog procesa.
Zatitita prioritetnog movarnog stanita
sa (Acoreto- Glycerietum).
Ograniiti ispau i gaenje na Valjevcu.
Zabraniti sakupljanje rizoma iirota (Acorus
calamus).
Zabrana iste see drvea.
Uklanjanje invazivnih vrsta, naroito
Amorpha fruticosa.
Zamena plantaa topole na Vrbovcu sa
autohtonim umskim ekosistemom.
Restauracija prirodne vrbove vegetacije.

Zabrana iste see drvea.

Uklanjanje invazivnih vrsta oko klijanaca i
juvenilnih stadijuma autohtonih vrsta
(Quercus robur, Fraxinus angustifolia subsp.
oxycarpa, Acer campestre, Carpinus betulus
etc.).
Ouvanje mozaine strukture uma sa
ekolokim koridorima.
Uspostavljanje / odravanje ekolokih
koridora izmeu izmeu umskih sastojina
u meandrima.
Restauracija prirodne hrastove i jasenove
ume

Kako je reen problem

neadekvatnog
vodnog reima?

Izrada hidraulikog simulacionog

modela
U cilju nalaenja optimalnog reenja za
unapreenje vodnog reima u SRP Zasavica
izraen je hidrauliki simulacioni model pomou
koga je testirana efikasnost predloenih tehnikih
reenja za unapreenje vodnog reima. Za izradu
modela korien je Hydrologic Engineering
Centers River Analysis System (HEC- RAS) softver
koji je omoguio simulaciju protoka povrinske
vode (slika 5.4.2).

Slika 5.4.2. Simulcija poplave u HEC RAS

programu

Slika 5.4.3. Poloaj predvienih brana sa

ustavama uprija i Valjevac

Primena simulacionog modela u

odabiru najpovoljnije opcije za
reenja problema nepovoljnog
vodnog reima
Prilikom analize konzervacinog statusa odabranih
stanita i vrsta utvreno je da je nepovoljan vodni
reim u SRP Zasavica osnovni ugroavajui faktor
vodenih, movarnih, kao i ekosistema vlanih
livada.
Osnovni uzrok nepovoljnog hidrolokog reima je
kanalska mrea sistema za odvodnjavanje na
podruju Zasavice, izgraena ezdesetig godina
prolog veka za potrebe formiranja novih
poljoprivrednih povrina na raun movarnih
ekosistema. Ovo nije problem karakteristian
samo za Zasavicu, ve i za sva movarna
podruja, u dolinama velikih reka. Prirodni
vodotoci su modifikovani pretvaranjem u
kanalsku mreu tako da svojim kapacitetom za
prijem vode mogu maksimalno da odgovore
zahtevima odvoenja suvinih voda. Glavni kanali
idu uglavnom po trasama prirodnih vodotokova,
presecajui meandre i skraujui na taj nain
duinu, ime se znatno dobija u padu, to u
krajnjem skrauje vrema odvoenja voda. Gustina
kanalske mree je 19.83 m/ha (erni 2009).
Ustava u okviru crpne stanice Modran (ue
Zasavice u Savu) predstavlja regulacioni objekat u
okviru gravitacionog ispusta. U periodu kada je
vodostaj u reci Savi nizak, unutranje vode se
preko ustave uputaju u Savu bez aktiviranja
crpne stanice. Uloga ustava je i da sprei dotok
savskih voda u unutranju kanalsku mreu u
periodu kada je nivo vode u Savi vii od radnog
nivoa crpne stanice.
Podruje Zasavice je stavljeno pod zatitu drave
1997. godine kao prirodno dobro od izuzetnog
znaaja za Republiku I kategorije (Slubeni
glasnik RS. Br. 19/97), kada poinju sukobi
upravljaa Rezervatom sa lokalnim stanovnitvom
koje se na ovom podruju, u prethodnom
periodu, intenzivno bavilo poljoprivredom. Uzrok
sukoba je u odravanju nivoa vode koji je razliit
za potrebe intenzivne poljoprivrede i potreba
zatite prirode. Uspostavljanje prirodnog vodnog
reima bi bilo najidealnije i podrazumeva spor
protok vode u prolee sa postepenim

smanjenjem nivoa vode u toku leta. U ovakvim

uslovima (bez jakog strujanja i talasanja vode sa
zadovoljavajuom dubinom, temperaturom i
prosvetljenou) postoji mogunost klijanja
semena, cvetanja i plodonoenja submerznih i
flotantnih makrofita.
Imajui u vidu da stavljanje nekog prirodnog
podruja pod zatitu drave ne znai istovremeno
i prestanak njegovog ekonomskog razvoja, koje
naprotiv treba da postoji, ali da se odvija
kontrolisano i bude u finkciji zatite prirodnih
vrednosti, razmatrane su mogunosti razvoja SRP
Zasavica koje bi osnaile lokalnu ekonomiju uz
istovremeno ouvanje u unapreenje prirodnih
vrednosti. Ovo bi znailo da obraivanje
poljoprivrendih povrina i dalje postoji, naravno
uz rtvovanje odreenog broja kritinih parcela,
ali da je i vodni reim unapreen tako da na
najbolji nain zadovoljava prirodne potrebe flore i
faune karakteristine za movarne, vodene i
ekosisteme vlanih livada koji su dominatni
ekosistemi u Rezervatu.
Imeu nekoliko moguih reenja za unapreenje
vodnog reima izabrano je reenje izgradnje dve
brane sa ustavom. Prva brana je predviena na
profilu Valjevac (slika 5.4.3) ija funkcija bi bila
da obezbedi dovoljnu koliinu vode u gornjim
delovima toka Zasavice.
Ova brana bi s jedne strane obezbeivala
dovoljno vode uzvodno u sunom period, ali i
omoguavala dovoljan protok vode nizvodno.
Problem plavljenja odreenog broja
poljoprivrednih parcela, kao posledica poveanog
nivoa vode, bio bi reen otkupom zemljita.
Nema sumnje da je ovo najpovoljnije reenje i za
lokalno stanovnitvo koje ima obradivo zemljite
na ovom prostoru, ali i za prirodu koja za
optimalan razvoj trai vee nivoe vode od
trenutno postojeih.
Druga brana je na profilu uprija (slika 5.4.3) i
im istu funkciju kao i prethodna. Predviena je na
uzvodnom delu vodotoka gde se gubi uticaj
brane Valjevac.
Kakav efekat bi ove brane zaiste imale na
prirodno okruenje i u kom stepenu bi se
unapredio vodni reim, odnosno poveao nivo
vode u rezervatu u kritini sunim periodima, se

ne zna bez njihove izgradnje. Meutim,

ubacivanjem odreenih podataka u simulacioni
kompjuterski model, koji je opisan mogue je
prognozirati efekte razliitih nivoa vode zadranih
branama. Za ovakvu prognozu bili su neophodni
podaci o protocima vode. Na osnovu srednjih
mesenih protoka, a za potrebe simulacije
optimalnog nivoa plavljenja u vegetacionom
periodu, korieni su srednji protoci za tri perioda
u toku godine: period A (mart, april, maj, juni),
period B (juli, avgust, septembar) i period C
(oktobar, novembar, decembar, januar, februar).
Podaci o obe brane i izraunati protoci su uneti u
simulacioni model koji je pokazao efekte brana
na razlivanje vode pri razliitim nivoima, branom
zadrane vode. Simulacija razliitih scenarija
plavljenja uz prosene protoke za periode A, B i
C, obavljena je za delove toka uzvodno od brane
1 (uprija) i uzvodno od brane 2 (Valjevac).

Izbor najpovoljnijeg nivoa vode za

ouvanje i unapreenje
najugroenijih stanita i vrsta
S obzirom na injenicu, da je prilikom utvrivanja
konzervacionog stautsa stanita i vrsta, kao
zajedniki imenitelj naveden nepovoljan vodni
reim u okviru Rezervata koji je osnovni
ugroavajui faktor i uzrok redukovanog
konzervacionog statusa svih istraenih stanita,
kao i odreenih delova populacija istraivanih
vrsta, bilo je neophodno pronai reenje
problema koje ne bi bilo zahtevno ni u
finasijskom, ali ni u pogledu njegove
implementacije.
Izmeu nekoliko moguih opcija, izabarano je, za
potrebe testiranja efekata plavljenja, opcija dve
brane sa ustavama na profilima Valjevac i uprija
(slika 5.4.3).
Variranjem nivoa vode na branama i simulacijom
plavljenja, uz korienje mape prostornog
rasporeda istraenih ugroenih stanita u jednom
od GIS lejera, moglo se vrlo precizno utvrditi koja
stanita se plave pri odreenom nivou vode, to
je zapravo i bio cilj izrade ovog simulacionog
modela.

6. Participativni pristup upravljanju

ivotnom sredinom
Participativni pristup upravljanju ivotnom sredinom, ali i ivotnom sredinom
u najirem smislu, je proces tokom koga se korisnici resursa (pojedinci, grupe i
organizacije), menaderi i druge zainteresovane strane okupljaju radi uea u
diskusiji i donoenju odluka, koje na direktan ili indirektan nain mogu na njih da
utiu.
Koristi od ovakvog pristupa upravljanju ivotnom sredinom su viestruke,
emu e u ovom povom poglavlju biti posveena posebna panja.

6.1. ta je participativni pristup

upravljanju ivotnom
sredinom?
Da bi upravljanje ivotnom sredinom bio
legitiman postupak neophodno je primeniti
participativni pristup planiranju, odnosno
ukljuiti sve zainteresovane strane u proces.
Participativni pristup upravljanju prirodnim
resursima, ali i ivotnom sredinom u najirem
smislu, je proces tokom koga se korisnici
resursa (pojedinci, grupe i organizacije),
menaderi i druge zainteresovane strane
okupljaju radi uea u diskusiji i/ili
donoenju odluka koje na direktan ili
indirektan nain mogu na njih da utiu (Reed
et al. 2008; Romina et al. 2008).
Ukljuivanje zainteresovanih strana u proces
planiranja i upravljanje prirodnim resursima je
danas usvojeno kao standarna praksa
(Lauevi et al. 2014). Mnogi autori istiu
vanost participatornog pristupa i uloge
zainteresovanih strana u upravljanju
zatienim prirodnim dobrima, ali i prirodnim
resursima i ivotnom sredinom u najirem
smislu, bavei se pitanjima analize
zainteresovanih strana, ili ulogom nauke u
unapreenju znanja zainteresovanih strana
ukljuenih u proces odluivanja o
implementaciji politike upravljanja prirodnim
resursima (Bartula & Amidi 2011).
Participativni pristup upravljanja ivotnom
sredinom razvijen je kao odgovor na
ogranienost konvencijalnog odozgo
nadole pristupu, za koji je karakteristino da
centralne vlasti imaju potpunu odgovornost u
procesu odluivanja, uz potpuno
marginalizovanje miljenja korisnika resursa ili
lokalnih vlasti.
Iako konvencionlni pristup u nekim
situacijama moe biti efikasan, kao na primer
u sluaju zatite biodiverziteta i prirodnih
podruja, u naune ili rekreativne svrhe,
njegov osnovni nedostatak je taj to ne
razmatra potrebe i vrlo esto ne uvaava

miljenje lokalne zajednice iji ivot u

potpunosti, ili delom zavisi od korienja
lokalnih resursa. Osaim toga, korisnici ovog
pristupa ne koriste znanje i informacije koje
lokalna zajednica poseduje.
Da bi bilo efektivno i odrivo, upravljanje
ivotnom sredinom treba da uzme u obzir
potrebe zatite prirode, ali i potrebe razvoja
ljudskog drutva. Koliko e proces upravljanja
biti uspean zavisi od mnogo faktora, ali je od
presudne vanosti ukljuivanje svih
zainteresovanih strana na lokalnom nivou, kao
to su na primer poljoprivrednici, lokalne
vlasti, javna preduzea, ribolovaka i lovaka
drutva, lokalne ekolole organizacije,
predstavnici biznis sektora i slino.
Participativni pristup je danas opte
prihvaena alternativa ogranienom odozgo
nadole pristupu i prepoznat je kao kljuni
element razvoja koji je ekoloki, ekonomski,
socijalno i kulturno odriv. Iniciranje
partnerstava izmeu relevantnih nacionalnih
agencija i korisnikih grupa je jedan od naina
da se upravljanje prirodnim resursima usmeri
na put odrivog razvoja.
U kontekstu upravljanja prirodnim resursima
participacija moe biti definisana kao proces
koji:

fasilitira dijalog izmeu svih

zainteresovanih strana,

mobilie i koristi popularno znanje i

vetine,

podrava lokalne zajdenice i lokalne

institucije da upravljaju resursima i
imaju kontrolu nad njihovim
korienjem,

tei odrivosti, ekonomskoj

jednakosti, socijalnoj pravdi i
kulturnom integritetu.

Participacija je relevantna za sve faze

upravljanja prirodnim resursima od prikupljnja
podataka i njihove obrade, pa do faze
odluivanja o korienju i implementacije
planiranih aktivnosti. Ono to treba naglasiti je
da je ovaj proces dinamian i da se nivo i oblik
participacije moe menjati tokom vremena, a
da bi bio uspean neophodno je da sve
zainteresovane strane jasno vide svoju korist
od uea.

6.2. Zato treba koristiti

participativni pristup prilikom
planiranja upravljanja
ivotnom sredinom?

Upravljanje ivotnom sredinom koje

se sprovodi bez ukljuivanja lokalnih
zajednica se postepeno vraa na
preanje stanje koje je postojalo
nakon zavretka projekta, tako da se
moe rei da participativni pristup
osigurava odrivosti uspostavljenog
sistema upravljanja.

Korisnici resursa su vani izvori

informacija o stanju na terenu i
poseduju znanja i vetine koji su od
neprocenjivog znaaja za unapreenje
upravljanja.

Primenom participativnog pristupa

donoenje odluka postaje kreativnije i
transparentnije, a poverenje u proces
planiranja vee.

Tradicionalno korienje resursa, o

kome moemo dobiti informacije
samo na lokalu, moe dati dobru
osnovu za moderno upravljanje koje
e biti odrivo.

Mnogo je verovatnije da e se lokalna

zajednica pridravati donetih odluka
ukoliko su njeni predstavnici imali
udela u planiranju i donoenju odluka.

U socio-kulturnom kontekstu, kada su

delovi drutva sistematski iskljuivani
iz procesa kontrole nad resurima,
participativni
pristup upravljanju prirodnim
resursima doprinosi socijalnoj
integraciji.

Participativni proces doprinosi

izgradnji partnerstava i jaanju
zajednitva.

Kada se participativni pristup ne

koristi?
Postoje situacije kada pitanje upravljanja
ivotnom sredinom treba da se reava hitno, a
zainteresovane strane nisu u prilici, ili nemaju
dovoljno znanja da uestvuju u procesu
odluivanja. Ovo se obino deava u sluaju
kada se radi o sloenim pitanjima koja
zahtevaju dosta ekspertskog znanja, ili u
sluaju kada zainteresovane strane, zbog
nedostatka formalnog obrazovanja ili iz nekog
drugog razloga, nemaju kapaciteta da
svrsishodno uestvuju u donoenju odluka.
U ovakvim sluajevima efekti participativng
planiranja su uglavnom kontraproduktivni.
Meutim, u situacijama kada participativno
planiranje iz navedenih razloga ne moe biti
sprovedeno, proces treba da ostane
transparentan, a sve donete odluke dostupne
zainteresovanoj javnosti.
Osim toga, prema Luyet (2012), negativne
strane participatornog planiranja mogu biti
viestruke. To je skup i vremenski zahtevan
proces, koji otvara mogunosti za
identifikaciju novih konflikata i dodatno
osnaivanje ve dovoljno jakih zainteresovnih
strana, ne ostavljajui prostora slabim da, na
adekvatan nain istaknu svoje stavove.

6.3. Preduslovi za efikasno

participativno upravljanje
ivotnom sredinom
Organizacioni kapacitet
Da bi primena participativnog pristupa bila
uspena neohodno je uspostavljanje veza sa
razliitim zainteresovanim stranama, to
zahteva ne samo posveenost i vreme, ve i
posebne vetine i pristupe. Ukoliko proces
vodi neka dravna agencija ovo znai potrebu
za strukturalnim promenama, koje bi
omoguile pomeranje fokusa sa primene i
kontrole na fasilitaciju i podrku.

Posveeni i dobro informisani

uesnici
Vrlo esto se deava da interesne grupe
smatraju da njihova dobit od ea u procesu
planiranja ne postoji ili je vrlo mala, a oni sa
najmanje moi u procesu odluivanja smatraju
da ueem u procesu mogu samo da izgube.
Da bi uee bilo potpuno, proces planiranja
zahteva potpunu posveenost lidera procesa,
koje treba da obezbede potpunu
transparentnos redovnim izvetavanjem.
Informacije ne treba da ostane samo u
krugovima struke i nauke, nego treba u
potpunosti da dopru do zainteresovane
javnosti. S druge strane, efektivna participacija
zahteva dobro poznavanje i razumevanje
problematike koja se reava. Ponekad je
neophodna dua ili kraa edukacija
prilagoena sposobnostima i potrebama
razliitih uesnika.

Slika 6.3.1. Radionice sa

zainteresovanim stranama u procesu
participativnog pristupa

6.4 Faze participativnog

upravljanja ivotnom
sredinom
Proces planiranja ivotnom sredinom se u
osnovi ni po emu ne razlikuje od
konvencionalnog planiranja i sastoji se od
sledeih elemenata:
1.

Identifikacija problema i potreba

2.

Prikupljanje podataka na osnovu kojih

e se donositi odluke i planirati akcije

3.

Analiza prikupljenih podataka

4.

Definisanje vizije i ciljeva

5.

Izrada akcionog plana za ostvarivanje

postavljenih ciljeva i vizije

6.

Implementacija akcionog plana

7.

Monitoring i evaluacija

Meutim, iako u kljunim koracima slian

konvencionalnom, tok participativnog procesa
nije linearan jer ukljuuje sve zainteresovane
strane i konsultacije s javnou koje znaajno
mogu uticati na donoenje konanih odluka
(Barrow 2006). Za razliku od konvencionalnog,
participtivno planiranje uvek poinje
identifikacijom i analizom stejkholdera,
odnosno zainteresovanih strana (Bartula et al.
2014).

Participativni pristup izradi

Akcionog plana za mudro
korienje zajednikih prirodnih
resursa u prekograninom
podruju Srbija Bosna i
Hercegovina
Akcioni plan za odrivo korienja prirodnih
resusa izraen je na participativan nain, uz
uee svih zainteresovanih strana na
lokalnom nivou, to je osiguralo definisanje
prioriteta u skladu sa lokalnim potrebama, kao
i predlaganje aktivnosti sa realnim
mogunostima za finansiranje. Osim toga,
participatorni pristup je osigurao oseaj
vlasnitva nad dokumetom u lokalnoj zajednici
i stoga je preduslov njegove nesmetane
implemetacije. Participatorni proces se odvijao
kroz sledee faze:
Formiranje radnih grupa
Anketiranje lokalnog stanovnitva
Konsultovanje javnosti na nivou
procene stanja prirodnih resursa
Konsultovanje javnosti na nivou
definisanja vizije i ciljeva
Konsultovanje javnosti na nivou
izrade konanog nacrta dokumenta

Formiranje radnih grupa

Participatorni proces je otpoeo formiranjem
radne grupe u svakoj od optina, koja je imala
zadatak da aktivno uestvuje u izradi
dokumeta i prikupljanju relevantnih podataka
u saradnji sa ekspertima angaovanih od
strane Unije ekologa UNEKO iz Beograda i
Centra za okolino odrivi razvoj iz Sarajeva.
Za svaku radnu grupu izabran je koordinator
zaduen za komunikaciju i usmeravanje rada
lanova svoje grupe. Radnu grupu su
sainjavali predstavnici lokalne samouprave,
javnih preduzea i nevladinih organizacija, a
veliina je varirala od 7 do 14 lanova u
zavisnosti od veliine same optine i
raznolikosti postojeih institucija relevantnih
za upravljanje prirodnim resursima.

Anketiranje lokalnog stanovnitva

Konsultovanje javnosti otpoelo je
anketiranjem lokalnog stanovnitva o stanju
prirodnih resura, pri emu je anketirano
ukupno 767 sluajno izabranih graana u 6
optina obuhvaenih projektom. Rezultati
ankete su pokazali da je lokalno stanovnitvo
svesno potencijala svojih prirodnih resursa,
najveih ekolokih pretnji, kao i prioritetnih
problema koje treba reavati. Nakon ovoga,
usledilo je anketiranje lokalnog stanovnitva o
viziji zajednice, odnosno o tome kako oni ele
da njihova zajednica izgleda u budunosti.
Rezultati obe ankete su uzeti u obzir prilikom
definisanja vizije, stratekih i operativnih
ciljeva Akcionog plana.

plana za odrivo korienje prirodnih resursa,

kada su lanovi radnih grupa dali nacrt
Akcionog plana za svoje optine, kao i
predloge projekata prekograninog karaktera.

Konsultovanje javnosti na nivou izrade

konanog nacrta dokumenta
Konsultovanje javnosti povodom izrade
konanog nacrta dokumeta organizovano je
tokom oktobra meseca 2014. godine kada su
sve zainteresovane strane prihvatile
predloeni nacrt dokumenta.

Slika 6.4.1. Konsultativni proces u

optini Ljubovija

Konsultovanje javnosti na nivou

procene stanja prirodnih resursa
Nakon izrade Studije o odrivom korienju i
zatiti prirodnih resursa u prekograninom
podruju organizovan je tokom februara 2014.
godine prvi krug javnih rasprava sa ciljem
predstavljanja rezultata studije
zainteresovanoj javnosti.
Javne rasprave su organizovane za parove
susednih optina (Bogati-Bijeljina, Mali
Zvornik- Zvornik, Ljubovija-Bratunac) na
kojima je prisustvolo oko 130 zainteresovanih
graana koji su iznosili svoje stavove o
problemima ivotne sredine u svojim lokalnim
sredinama, naglaavajui naroito
prekogranini efekat zagaenja vazduha i
vodnih resursa.

Konsultovanje javnosti na nivou

definisanja vizije i ciljeva
Konsultovanje javnosti u povodu nacrta vizije,
ciljeva i aktivnosti Akcionog plana
organizovana je tokom aprila meseca
2014.godine, za parove susednih optina sa
obe strane granice, kao i u prethodnom krugu.
Konsultovanje javnosti na ovom nivou
obavljeno je ubrzo nakon zavretka radionice
o metodolokom pristupu izradi akcionog

Slika 6.4.1. Konsultativni proces u

optini Ljubovija

7. Uee javnosti u upravljanju

ivotnom sredinom
Uee javnosti u procesu upravjanja ivotnom sredinom je sloen proces i
zasnovan je na pravu svakog pojedinca da trai i dobije informacije o ivotnoj sredini,
da iskae svoje miljenje i da svoja prava brani ukoliko su ugroena.
Arhska konvencija obezbeuje ova prava javnosti, i stoga joj je u ovom
poglavlju posveeno centralno mesto.

7.1. Demokratizacija politike

ivotne sredine
Kao reakcija na sloene i sve izraenije
probleme u oblasti ivotne sredine i tzv.
ekoloku krizu, demokratizacija politike
ivotne sredine predstavlja jedan od nekoliko
vodeih zahteva u razvoju savremenog
drutva na nacionalnom i meunarodnom
nivou. Demokratizaciju je inicirala naroito tzv.
ekoloka revolucija s kraja ezdesetih godina
dvadesetog veka, iji su rezultati pojaali
potrebu da se povea uee javnosti u
odluivanju o brojnim pitanjima drutvenog
ivota. Za vie od etrdesetak godina
intenzivnog razvoja, demokratizacija politike
ivotne sredine evidentno je trpela brojne
uticaje slinih procesa u drugim oblastima.
Procesima u oblasti ivotne sredine su pre
svega naglaavani zahtevi da se jasnije
formuliu pravila koja se tiu poloaja
graanina (pojedinca ili razliitih udruenja),
kao i mogunosti njegovog efektivnog uea
u donoenju odluka. Postojei sistem i
instrumenti upravljanja zatitom ivotne
sredine predmet su intenzivnih preispitivanja
na razliitim nivoima - od globalnog,
regionalnog i nacionalnog nivoa do nivoa
preduzea.
Centralni znaaj uea javnosti u procesima u
vezi sa ivotnom sredinom na meunarodnom
planu utvren je odredbama Konvencije o
dostupnosti informacija, ueu javnosti u
donoenju odluka i pravu na pravnu zatitu
u pitanjima ivotne sredine usvojene 25.
juna 1998. godine na etvrtoj ministarskoj
konferenciji ivotna sredina za Evropu
odrane u Arhusu u Danskoj. Tekst konvencije
je ministrima predloila Ekonomska komisija
Ujedinjenih nacija za Evropu, a njegovoj izradi
je prethodio viegodinji rad. Naime, na treoj
ministarskoj konferenciji ivotna sredina za
Evropu, odranoj u Sofiji usvojene su
Sofijske inicijative - dokument koji definie
prioritetne teme zemalja Centralne i Istone
Evrope u oblasti ivotne sredine.

Jedna od prioritetnih tema bila je i uee

javnosti u procesu odluivanja i tom prilikom
su usvojene Smernice za pristup
informacijama o ivotnoj sredini i ueu
javnosti u donoenju odluka o pitanjima koja
se tiu ivotne sredine. Pratei obavezu
preuzetu u Sofiji, pod pokroviteljstvom
Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za
Evropu, poeli su pregovori kako bi se
Smernice, nainjene u Sofiji, pretoile u legalni
meunarodni pravni mehanizam. Pregovori su
poeli u junu 1996., a zavreni u martu 1998.
Kao rezultat ovih pregovora nastala je
Arhuska konvencija.

7.2. Arhuska konvencija

Arhuska konvencija je meunarodni ugovor u
oblasti ivotne sredine, koga je generalni
sekretar UN, Kofi Anan, opisao kao
"najambiciozniji poduhvat u smislu
demokratizacije na polju ivotne sredine,
pokrenut pod pokroviteljstvom UN.
Konvencija nije samo sporazum vezan za
zatitu ivotne sredine, ona je takoe i
Konvencija o Vladinoj odgovornosti i
transparentnosti u donoenju odluka.
U preambuli Konvencije povezuju se zatita
ivotne sredine sa normama o ljudskim
pravima, a prava vezana za oblast ivotne
sredine podiu se na nivo ostalih ljudskih
prava.

ta sadri Arhuska konvencija?

Konvencija je instrument za zatitu ivotne
sredine, ali se takoe moe smatrati
instrumentom promovisanja demokratije. Njen
osnovni sadraj je:
1) pristup informacijama,
2) pravo javnosti da uestvuje u donoenju
odluka vezanih za ivotnu sredinu,
3) pristup pravosuu u sluaju kada su dva
prethodna prava povreena.
Dok veina multilateralnih ugovora u oblasti
zatite ivotne sredine sadre u sebi obaveze
koje drave lanice imaju jedna prema drugoj,
Arhuska konvencija sadri obaveze koje
drave lanice imaju prema javnosti.
Konvencija je, u smislu uspostavljanja jasnih
obaveza dravama lanicama i njihovim
javnim vlastima prema javnosti u regulisanju
pitanja pristupa informacijama, uea javnosti
u donoenju odluka i pristupa pravosuu,
otila dalje od bilo kog dosadanjeg
meunarodnog ugovora.

Arhuska konvencija je stupila na snagu 30.

oktobra 2001. godine. Da bi Konvencija
stupila na snagu, bilo je potrebno da proe
devedeset dana od deponovanja esnaestog
ratifikacionog instrumenta. Do sada je 44
zemlje deponovalo instrument ratifikacije,
prihvatanja, odobrenja ili pristupanja ime su
se obavezale odredbama Konvencije.

Arhuska
Konvencija
u Srbiji

Narodna skuptina Republike Srbije je usvojila

Zakon o potvrivanju Konvencije o
dostupnosti informacija, ueu javnosti u
donoenju odluka i pravu na pravnu zatitu
u pitanjima ivotne sredine (ratifikovala
Arhusku konvenciju) 12. maja 2009. godine (
Sl. glasnik RS - Meunarodni ugovori, br.
38/09).

Pravo na pristup informacijama

Pravo na pristup informacijama sadri u sebi
dve komponenete: pravo na dobijanje
informacija na zahtev (aktivno pravo na
informaciju) i pravo na informisanje o
ivotnoj sredini bez zahteva (pasivno pravo
na informaciju). U ovoj drugoj situaciji ono
predstavlja obavezu organa javnih vlasti da
kontinuirano ili po potrebi informiu javost o
stanju i pojavama od znaaja za ivotnu
sredinu.

Postupak za dobijanje
informacija na zahtev - aktivno
pravo na informaciju
U postupku za izdavanjem informacija od
javnog znaaja koje se odnose na ivotnu
sredinu, trailac informacije podnosi pismeni
zahtev organu vlasti. Ukoliko je zahtev za
informacijama usmen, o tome se sastavlja
zapisnik koji se unosi u posebnu evidenciju i
primenjuju se pravila kao da je podnet
pismeni zahtev. Organ vlasti moe propisati
obrazac za podnoenje zahteva, ali mora
razmotriti i zahtev koji nije sainjen na
posebnom obrascu. Uredan zahtev sadri
naziv organa vlasti, ime, prezime i adresu
traioca, kao i to precizniji opis informacije
koja se trai.

Ukoliko zahtev ne sadri osnovne podatke iji

ga nedostatak ini neurednim, ovlaeno lice
organa vlasti duno je da, bez naknade, poui
traioca kako da te nedostatke otkloni,
odnosno da dostavi traiocu uputstvo o
dopuni. Ako trailac ne otkloni nedostatke u
odreenom roku, odnosno u roku od 15 dana
od dana prijema uputstva o dopuni, a
nedostaci su takvi da se po zakonu ne moe
postupati, organ vlasti donee zkljuak o
odbacivanju zahteva kao neurednog.
Organu javne vlasti je zabranjeno da, prilikom
prijema zahteva i postupanja po njemu,
izdavanje informacije uslovi isticanjem razloga
zbog kojeg se informacija trai. Navedeno
ogranienje ustanovljeno je iskljuivo u
interesu stranke, pa Zakon traiocu ostavlja
mogunost da, kako u zahtevu tako i u bilo
kojoj kasnijoj fazi postupka, istakne razloge
zbog kojih trai izdavanje informacije, to
moe biti od koristi kod oslobaanja od
trokova za izdavanje informacija.

Rok za donoenje odluke po

zahtevu za izdavanje informacija
Opti rok za izdavanje informacija je 15 dana
od dana podnoenja zahteva. Ukoliko u ovom
roku objektivno nije mogue izdati traenu
informaciju, organ je obavezan da obavesti
traioca i odredi novi rok, koji ne moe biti
dui od 40 dana od dana podnoenja zahteva.
Kada se radi o informacijama za koje se moe
pretpostaviti da su od znaaja za zatitu
zdravlja stanovnitva i ivotne sredine rok za
izdavanje informacije je specijalan i ne moe
biti dui od 48 sati.

Naknade i oslobaanje od
naknade

Informacije o ugroavanju, odnosno

zatiti zdravlja stanovnitva i ivotne
sredine su besplatne.
Uvid u dokumenta koji sadre traenu
informaciju je besplatan.
Kopija dokumenta koji sadri traenu
informaciju izdaje se uz obavezu
traioca da plati naknadu nunih
trokova izrade te kopije.

5.

6.

7.

Organ vlasti moe odluiti da traioca

informacije oslobodi od plaanja nunih
trokova, ako visina trokova ne prelazi iznos
od 50 dinara.
Od obaveze plaanja naknade osloboeni su
novinari, kada kopiju dokumenta zahtevaju
radi obavljanja svog posla, strune i naune
kue kada informacije koriste za vrenje svoje
delatnosti, udruenja za zatitu ljudskih prava i
sva lica kada se traena informacija odnosi na
ugroavanje, odnosno zatitu zdravlja
stanovnitva i zatitu ivotne sredine. Nadleni
organi nemaju pravo da ispostave raun za
trokove uloenog rada slubenika (na pr.
trokovi obrade i sistematizacije podataka).

Kada se informacije mogu uskratiti

ili ograniiti?
1.

2.

3.

4.

Zahtev za dostavljanjem informacija

moe biti odbijen ako bi njihovo
objavljivanje negativno uticalo na
poverljivost rada dravnih organa, kada je
poverljivost predviena zakonom.
Ukoliko bi objavljivanje takvih informacija
negativno uticalo na meunarodne
odnose, odbranu zemlje i javnu
bezbednost.
Ako bi se time ugrozilo, omelo ili otealo
otkrivanje krivinog dela, voenje
sudskog postupka, izvrenje presude ili
sprovoenje kazne.
Ako bi time bila bitno umanjena
sposobnost drave da upravlja
ekonomskim procesima u zemlji.

8.

U grupu ovog ogranienja spadaju i ona

koja za cilj imaju da zatite ivot, zdravlje,
sigurnost, poverljivost linih podataka,
kao i pravo na zatitu intelektualne
svojine.
Nadleni organ nije duan da izda
informacije koje su ve objavljene i
dostupne. Ako je traena informacija ve
dostupna javnosti, pravo je traioca da ga
nadlni organ uputi na to gde je i kada
ona objavljena.
Tajni podaci odbrane ne mogu biti
predmet javnog informisanja. Tajni
podaci znaajni za odbranu zemlje
klasifikuju se kao strogo poverljivo i
mogu se odnositi na primer na podatke o
objektima koji su od posebnog znaaja
za odbranu zemlje (hidrocentrale, brane,
akumulacije).
Poslovna tajna je informacija o
poslovanju odreena osnivakim aktom,
za koju je oigledno da bi nanela tetu
preduzeu ukoliko bi dola u posed
treeg lica.

Deo tajnog dokumenta koji ne sadri tajne

podatke, mora se izdati na zahtev!
Informacije o emisijama koje ugroavaju
ivotnu sredinu ne mogu biti proglaene
industrijskom tajnom, a poslovnom, ili
dravnom tajnom se ne mogu zatititi
podaci koji se odnose na emisije, rizike od
udesa, rezultate monitoringa i inspekcijski
nadzor!

Pasivno pravo javnosti na

informaciju
Javnost ima pravo na redovno, blagovremeno
i potpuno informisanje o pojavama u ivotnoj
sredini i o stanju ionioca ivotne sredine, kao
i o aktivnostima koje su od znaaja za zatitu i
unapreenje ivotne sredine.

Pravo na pristup pravosuu

Trailac informacije ima pravo na albu
Povereniku za informacije od javnog zanaaja
u roku od 15 dana od dostavljanja reenja
organa vlasti, ako organ vlasti:
1.
2.

3.

4.

Odbije da mu stavi na uvid dokument

koji sadri traenu informaciju.
Da mu izda, odnosno uputi kopiju
dokumenta ili ako to ne uini u
propisanom roku.
Ne odgovori u propisanom roku na
zahtev traioca (alba zbog utanja
administracije).
Uslovi izdavanje dokumenta uplatom
naknade koja prevazilazi iznos nunih
trokova izdate kopije.

Nivoi uea jvnosti

Konsultovanje
Ovu inicijativu preduzimaju dravne ustanove
tako to trae miljenje od zainteresovane
javnosti o odreenoj temi. One obino
informiu o tekuem razvoju politike i trae
komentare, stavove i povratne informacije.
Inicijativa i teme potiu od dravnih institucija,
a ne od zainteresovane javnosti.
Tehnike za sprovoenje konsultacija:

(1)
(2)
(3)
(4)

Informisanje
Konsultovanje
Dijalog
Partnerstvo

Informisanje
Predstavlja relativno nizak nivo uestvovanja i
obino se sastoji od jednosmernog dobijanja
informacija od dravnih institucija. Ne zahteva
se, niti se oekuje meusobna povezanost sa
OCD ili njenjihovo uee. Tehnike za
informisanje javnosti:
broure,
leci,
informatori,
saoptenja za javnost,
Internet prezentacije,
mejling liste,
saoptenja za javnost,
konferencije za novinare.

Anketa. Najea tehnika koja se sprovodi u

procesu konsultovana javnosti. Anketiranje se
moe sprovesti na terenu uz pomo obuenog
anketara, ali sve ee i putem Interneta.
Izlaganje na javni uvid, prezentacija i javna
rasprava o studiji o procene uticaja na ivotnu
sredinu, prema Zakonu o proceni uticaja
predstavlja obaveznu fazu postupka koja
podrazumeva obavetavanje javnosti,
izlaganje studije, prezentaciju i javnu raspravu
o ovom dokumentu. Sutinsku vanost ima
obaveza nadlenog organa da o sprovedenoj
proceduri, iznetim stavovima i primedbama
sastavi pregled miljenja, odnosno izvetaj sa
predlozima izmena i dopuna studije, koji se
dostavlja nosiocu projekta na dalju obradu.

Dijalog
Inicijativu za dijalog moe preduzeti bilo koja
strana.
Dijalog moe biti ili irok ili saradniki. iroki
dijalog podrazumeva dvosmernu
komunikaciju izgraenu na uzajamnim
interesima i potencijalno zajednikim
ciljevima, a smisao mu je da obezbedi redovnu
razmenu stavova. On se kree u rasponu od
otvorenih javnih rasprava do specijalizovanih
sastanaka izmeu zainteresovane javnosti i
dravnih institucija. Diskusija ostaje irokog
raspona i nije izriito vezana za tekui proces
razvoja politike. Saradniki dijalog se gradi na
zajednikim interesima za odreeni razvoj
politike. Obino dovodi do zajednike
preporuke, strategije ili zakona. On ima veu
snagu od irokog dijaloga zato to se sastoji
od zajednikih, obino estih i redovnih
sastanaka, na kojima se razvijaju osnovne
strategije politike. Veoma esto dovodi do
dogovorenih rezultata.

informacija vana za potrebe razliitih

programa koji se bave ispitivanjem odreene
drutvene pojave. Prednost metodologije
fokus grupa u odnosu na uobiajene
standardne metode je u sledeem: podaci
potiu od same grupe (bez unapred
definisanih striktnih pravila-razgovor), vezana
je za relevantnu grupu, homogena je jer
ukljuuje osobe slinih
karakteristika/interesovanja, fleksibilna je jer
obezbeuje dobru konverzaciju o zadatoj
temi, omoguava iskrene iskaze uesnika i u
analizi rezultata nisu vane brojke ve se
analiza vri na osnovu izgovorenih izjava.
Osim pomenutih tehnika vrlo efikasnie i
organizovanje okruglih stolova i radionica.

Partnerstvo
Najvii stepen participacije koji se u praksi vrlo
retko ostvaruje. Podrazumeva ravnopravno i
aktivno uee javnosti, preko svojih
predstavnika, u izradi planova i realizaciji
odreenih projektnih aktivnosti, kao i u
procesu monitoringa i evaluacije. Partnerstvo
zapravo predstavlja koheziranje kapaciteta i
potencijala na lokalnom nivou na dobrobit
lokalnog odrivog razvoja.

Tehnike za sprovoenje dijaloga:

Otvoreni forumi za meusektorski dijalog.
Prilika za dijalog postoji, meutim ona je mala
i uglavnom zavisi od brojnosti i strukture
prisutnih.
Fokus grupe. Tehnika kojom se prikupljaju
podaci tako to se mala grupa ispitanika, ne
vea do 6-8 uesnika, podstakne na razovor o
svojim stavovima prema odreenoj temi.
Fokus grupe, kao kvalitativna metodologija
istraivanja, veoma su podesno sredstvo koje
se primenjuje da bi se dobila validna

Najdelotvornije tehnike koje se koriste za

dosezanje do ovog nivoa su uee u ad hoc i
stalnim radnim grupama, ali i
institucijalizovanim telima u vidu euroregiona
(Euroregion Drina) ili komisija, kao to su na
primer Savska komisija i Dunavska komisija.

Tabela 7.2.1. Dobiti od uea javnosti za razliite kategorija zainteresovanih strana

KLJUNE DOBROBITI OD UEA JAVNOSTI ZA:

Lokalne vlasti

Organizacije civilnog drutva

i druge interesne grupe

Graane i lokalnu
zajednicu

Jaanje poverenja izmeu

graana i vlasti.

Izgradnja partnerskog odnosa

sa predstavnicima lokalnih
vlasti.

Ostvarivanje osnovnih
graanskih prava.

Vei kredibilitet lokalnih

vlasti u zajednici.
Doprinos transparentnosti
rada lokalne samouprave.
Pomo lokalnoj samoupravi
da identifikuje potrebe
zajednice.
Donete odluke su odrivije i
imaju vei legitimitet.
Zajednica ide ka dogovoru,
a ne ka konfliktu.
Saradnja sa svim interesnim
grupama smanjuje pritisak
oekivanja pojedinanih
lobistikih grupa na
najmanju moguu meru.
Uteda u vremenu i novcu
putem uvaavanja interesa
zajednice u ranoj fazi
procesa.
Zajednikim radom lokalna
samouprava i graani
uspevaju da dou do
kreativnijih naina za
reavanje problema.

Negovanje kulture i
demokratskog dijaloga meu
razliitim interesnim grupama.
Vii stepen brige za odrivi
razvoj zajednice.
Razliiti interesi iskomunicirani
i ugraeni u konanu odluku.
Doprinos iznalaenju
inovativnih reenja za pitanja
od zajednikog interesa.
Uspostavljanje mehanizma
praenja i kontrole rada
lokalnih vlasti.
Razvoj pregovarakih i
zagovarakih vetina tokom
procesa uea.
Unapreen status i kredibilitet
u zajednici.

Bolje razumevanje
funkcionisanja lokalne
samouprave .
Bolji pristup
informacijama od
javnog znaaja.
Mogunost izraavanja
sopstvenih potreba i
miljenja pre nego to je
odluka doneta.
Oseaj ukljuenosti i
vlasnitva nad donetim
odlukama i politikama,
umesto apatije i
rezigniranosti.
Vii nivo odgovornosti i
identifikacije sa
sopstvenom
zajednicom.
Razvoj kompetencija za
informisano i aktivno
uee u demokratskom
ivotu zajednice.

Izvor: Vano je uestvovati! Prirunik za uee javnosti na lokalnom nivou. USAID Sustainable
devepment project. Beorad, 2011.

Protokol o registrima
isputanja i prenosu
zagaujuih materija

Protokol o registrima isputanja i prenosu

zagaujuih materija (PRTR protokol),
meunarodni ugovor razvijen u okviru
Arhuske konvencije, usvojen je na Petoj
ministarskoj konferenciji "ivotna sredina za
Evropu" odranoj u Kijevu, 2003. godine.
Predstavlja katalog ili registar isputanja i
prenosa potencijalno opasnih hemikalija i
ukljuuje informacije o njihovoj prirodi i
koliinama.
U skladu sa odredbama Arhuske konvencije,
razraeni su kljuni elementi PRTR sistema,
njegov izgled, struktura i obim, kao i pravila
vezana za prikupljanje i arhiviranje podataka,
izvetavanje, procenu njihovog kvaliteta, javni
pristup informacijama, poverljivost podataka i
informacija, uee javnosti u razvoju registra,
kao i meunarodna saradnja u ovoj oblasti.
Podaci za PRTR se prikupljaju iz takastih
izvora zagaivanja, fabrikih postrojenja, ali i iz
difuznih izvora, kao sto su poljoprivredne
aktivnosti i transport. Protokol ukljuuje
informacije o isputanjima u vazduh, vodu i
zemljite, kao i transport otpada na
organizovana odlagalita. Osnovna
karakteristika PRTR je da se prikazuju
informacije o tano definisanim hemijskim
materijama, kao to su na primer benzen ili
iva.

Vrlo znaajna karakteristika PRTR

protokola je javnost podataka i informacija,
koje moraju biti dostupne svim
zainteresovanim stranama. Ovo zahteva da
shema PRTR bude sveobuhvatna i lako
razumljiva. Aktivnom diseminacijom
prikupljenih podataka uveava se svest
zaposlenih i lokalnih samouprava o
potencijalnom hemijskom riziku sa krajnjim
ciljem poveanja nivoa zatite na radu i zatite
ivotne sredine na nekom prostoru.
Republika Srbija je 2011. godine ratifikovala
PRTR protokol donoenjem Zakona o
potvrivanju Protokola o registrima isputanja
i prenosa zagaujuih materija uz Konvenciju
o dostupnosti informacija, ueu javnosti u
donoenju odluka i pravu na pravnu zatitu u
pitanjima ivotne sredine (Slubeni glasnik RS
- Meunarodni ugovori br. 8/11)

Literatura
Abaza, H., Bisset, R., Sadler, B. (2004): Environmental Impact Assessment and Strategic Environmental
Assessment: Towards an Integrated Approach. UNEP.
Amidi, L. (2011): Zatiena prirodna dobra Evrope. Skripta. Fakultet za primenjenu ekologiju
FUTURA. Begrad.
Baarschers, W.H. (1996): Eco-Facts and Eco-Fiction: understanding the environmental debate.
Routledge, London.
Barrow, C.J. (1995b): Developing the Environment: problems and management, Longman, Harlow.
Barrow, C.J. (2006): Environmental Management for Sustainable Development. New York: Routlege.
Bartula, M., Amidi, L. (2011): Parcipativni pristup i ekonomska procena kao preduslovi adekvatnog
upravljanja movarnim podrujima. International Conference Nature Protection in XXIST
Century. Zavod za zatitu prirode Crne Gore, 2011. Book No 2: 701-705.
Bartula, M. & Selmanagi, D. (eds). (2014): Mudro korienje zajednikih prirodnih resursa u
prekograninom podruju Srbija Bosna i Hercegovina. Akcioni plan. Unija ekologa.
Beograd. ISBN 978-86-86859-34-1
Bartula, M. (ed). (2014): Odrivo korienje i zatita prirodnih resursa u prekograninom podruju
Srbija Bosna i Hercegovina. Optina Bogati. Beograd. ISBN 978-86-86859-36-5: Unija
ekologa.
Beierle, T.C., Cayford, J. (2002): Democracy in practice: Public participation in environmental decisions.
Washington, DC.: Resources for the Future.
Bodansky, D. (1991): Scientific uncertainty and the precautionary principle. Environment 33 (7), 4.
Bogdanovi S., (ur.). (2003): Direktive EU u fokusu. REC, Ministarstvo zatite ivotne sredine i
regulacije prostora Republike Crne Gore; Finnconsult Oy; Stockholm: Scandiaconsult Natura
AB, Beograd, Podgorica.
Borja, A., et al. (2004): Implementation of the European water framework directive from the Basque
country (northern Spain): a methodological approach. Marine Pollution Bulletin. Vol. 48: 3-4,
Pag. 209-218.
Bouleau, G., Pont, D. (2015): Did you say reference conditions? Ecological and socio-economic
perspectives on the European Water Framework Directive. Environmental Science &
Policy. Vol. 47. Pages 32-41.
Colby, M.E. (September 1991): Environmental management in development: the evolution of
paradigms. Ecological Economics3 (3): 193213. doi:10.1016/0921-8009(91)90032-A.
Coffey C. (2005): What role for public participation in fisheries governance? In: Gray TS, editor.
Participation in fisheries governance. Dordrecht: Springer;. p. 2744.
Costanza, R. and Cornwell, L. (1992): The approach to dealing with scientific uncertainty. Environment
34 (9), 1220, 42
Council of the European Communities (1992): Council Directive 92/43/EEC of 21 May 1992 on the
conservation of natural habitats and of wild Fauna and ora.

Council of the European Communities (1993): Council Decision 93/626/EEC of 25 October 1993
Concerning the conclusion of the Convention on Biological Diversity.
Counsell D., (2004): Ecosystem-based approaches to fishery managementanalysis of responses
from consultees. Edinburgh: Scottish Natural Heritage.
Crober, A.M., (1999): The Eosystem approach to ecosystem management. Departmnet of Geography
faculty of Environmental Studies, University of Waterloo.
Currie E.J. D. Ecosystem-Based Management in Multilateral Environmental Agreements: Progress
towards Adopting the Ecosystem Approach in the International Management of Living
Marine Resources. WWF International. Global Species Programme.
Daly, Herman E.; Cobb, John B. Jr (1994): For The Common Good: Redirecting the Economy toward
Community, the Environment, and a Sustainable Future. Beacon Press. ISBN 978-0-80704705-7.
Defra (Department for Environment, Food and Rural Affairs) (2004): Review of marine nature
conservation: working group report to government. London: Defra.
Degnbol P.(2005): Indicators as a means of communicating knowledge. ICES J Mar Sci;62:606611.
Degnbol P. (2002): The ecosystem approach and fisheries management institutions: the noble art of
addressing complexity and uncertainty with all onboard and on a budget. IIFET Paper; no
171.
Deirdre E.Duggan a,1, KeithD.Farnsworth a,n, SarahB.M.Kraak.(2013): Identifying functional
stakeholder clusters to maximize communication for the ecosystem approach to fisheries
management. Marine Policy.
De la Mare W.K. (2005): Marine ecosystem-based management as a hierarchical control system.
Marine Policy;29:5768.
Delmas, M., and Toffel, M. (2004): Stakeholders and environmental management practices: an
institutional framework. Business Strategy and the Environment. Special Issue: Innovating for
Sustainability. Volume 13, Issue 4, pages 209222
De Klemm, C. and Shine, C. (1998): International Environmental Law: Biological Diversity. Ramsar
Convention. Bureau, Gland, Switzerland.
Dobrii, D. (2013): Implementacija Okvirne direktive o vodama (2000/60/EC) i Direktive o proceni i
upravljanju rizicima od poplava (2007/60/EC) u Republici Srbiji. Edukacija o podizanju javne
svesti o ivotnoj sredini i upravljanju vodnim resursima u prekograninoj oblasti renog sliva
Drine u Republici Srbiji i BiH. Zbornik radova. Beograd.
Dekker, M., Turnhout, E., Bauwens, B.M.S.D.L., Mohren, G.M.J. (2007): Interpretation and
implementation of ecosystem management in international and national forest policy. Forest
Policy and Economics 9, 546557.
Douglas G. S. (1991): Disturbance, equilibrium, and environmental variability: What is Natural
vegetation in a changing environment? Biological Conservation, Volume 58, Issue 1, Pages 1
18.
Douglas, C.W. (2009): The Paradoxes of Transparency Science and the Ecosystem Approach to
Fisheries Management in Europe MARE Publication Series No. 5. Amsterdam University
EFEP (European Fisheries Ecosystem Plan) (2004): The North Sea fisheries ecosystem plan. Newcastle
upon Tyne: Newcastle University for EFEP.

EPA [Ecosystem Principles Advisory Panel] (1999): Ecosystem-based fishery management: a report to
Congress. Washington, DC: US Department of Commerce.
EU 2010 Biodiversity Baseline (2010): EEA Technical report No 12/2010, EEA, Copenhagen,
(http://www.eea.europa.eu/publications/eu-2010-biodiversity- baseline)
Francis J.M. (1996) Nature conservation and the precautionary principle. Environmental Values 5 (3),
257264.
Frid CLJ, Paramor OAL, Scott CL. (2005): Ecosystem-based fisheries management: progress in the NE
Atlantic. Marine Policy;29:4619.
Frid CLJ, Paramor OAL, Scott CL. (2006): Ecosystem-based management of fisheries: is science
limiting? ICES Journal of Marine Science;63:156772.
Frid C. (2005): The role of marine science in participatory fisheries governance. In: Gray TS, editor.
Participation in fisheries governance. Dordrecht: Springer; p. 23147.
Fritsch, M., and Galland, P., (2009): Benefits from cross-border management of natural resources Experiences and lessons learned from the SDC Balkan transboundary projects 2000 2008.
Swiss Agency for Development and Cooperation SDC, The Regional Environmental Center for
Central and Eastern Europe.
Fulton EA, Smith ADM, Punt AE. (2005): Which ecological indicators can robustly detect effects of
fishing? ICES J Mar Sci;62:540551.
Granek EF, Brown MA. (2005):Co-management approach to marine conservation in Moheli, Comoros
Islands. Conservation Biology;19(6):172432.
Grafton RQ, Arnason R, Bjorndal T, Campbell D, Campbell HF, Clark CW, et al. (2006): Incentive-based
approaches to sustainable fisheries. Canadian Journal of Fisheries and Aquatic Sciences;
63:699710.
Giebels, D., van Buuren, A., Edelenbos J., (2013): Ecosystem-based management in the Wadden Sea:
Principles for the governance of knowledge. Journal of Sea Research 82 (2013) 176187.
Hall SJ, Mainprize B. (2004): Towards ecosystem-based fisheries management. Fish and Fisheries;5:1
20.
Hatchard J, Gray T. (2003): Stakeholders and the reform of the European Unions Common Fisheries
Policy: the institutionalisation of a consultation culture? Maritime Studies;2(2):520.
Henderson H. (1981a): Thinking globally, acting locally: ethics for the dawning solar age, in H.
Henderson (ed.) The Politics of the Solar Age: alternatives to economics. Anchor-Doubleday
Books, New York, pp. 354405.
Holling C.S. (ed.) (1978): Adaptive Environmental Assessment and Management (revised edn 1980).
Wiley, New York.
Hesker, F., Moss, T. (2015): The politics of multi-scalar action in river basin management:
Implementing the EU Water Framework Directive (WFD). Land Use Policy, Volume 42,
Pages 38-47.
Katerere, Y., R. Hill, and Moyo, S. (2001): A Critique of Transboundary Natural Resource Management
in Southern Africa. Paper no.1, IUCN-ROSA Series on Transboundary Natural Resource
Management.
Koontz, T.M., Newig, J. (2014): Cross-level information and influence in mandated participatory
planning: Alternative pathways to sustainable water management in Germany's

implementation of the EU Water Framework Directive. Land Use Policy, Volume 38, May
2014, Pages 594-604.
Kosovi, S.M. (2009): Okvirno uputstvo Evropske unije o vodama. Evropsko zakonodavstvo. God
VIII, br. 27-28, str. 142150.
Larsen CH, Ojaveer H, Knapman P, Sporrong N. (2006):Review of the role of science in cooperative
fisheries management. Hirtshals: IFM for SAFMAMS.
Lauevi R., Bartula, M., Soluji, A. S. (2014): Local planning for biodiversity protection in the Western
Balkans. 1st International Conference "Ecological Improvement of Devastated Sites for
Sustainable Development". Belgrade: Faculty of Applied Ecology "Futura", University
Singidunum.
Lauevi, R., Milutinovic, S., Petersen-Perlman, J., Reed, M., Graves, A., Bartula, M., Susic, S., Popovic, A.
(2016): Local Water Security Action Planning Manual. Regional Environmental Center,
Szentendre, Hungary.
Lauevi, R., Milutinovi, S., Ignjatovi, J., Bartula, M., Sui, S., Popovi, A., Koszta, I. (2015):
Stakeholders participation in waste water management case study MENA. International
Conference Waste waters, municipal solid wastes and hazardous wastes, Proceedings: 2934. Association for water technology and sanitary engineering, Serbia waterworks and
sewerage association, Institute for chemistry, technology and metallurgy, Budva,
Montenegro.
Lutchman I, Rochet M-J, Tasker M, Brown J. (2007): Final analysis and evaluation of the INDECO
indicators. INDECO.
Luyet, V., Schlaepfer, R., Parlange, B.M., Buttler, A. (2012): A framework to implement Stakeholder
participation in environmental projects. Journal of Environmental Management: 111, 213-219.
Martin, S. (2002): Professionals and sustainability." Journal of the Institution of Environmental Science:
11 (3), 6-7.
Metcalfe, Simon C. (1999): Study on the Development of Transboundary Natural Resource
Management Areas in Southern AfricaCommunity Perspectives. Biodiversity Support
Program, Washington, DC, USA.
Mihajlov, A. ( 2009): Osnove analitikih instrumenata u oblasti ivotne sredine. Ministarstvo za nauku i
tehnoloki razvoj Republike Srbije.
Mitchell, B. (1997): Resource and Environmental Management. Harlow: Addison Wesley Longman.
Nacionalni pogram zatite ivotne sredine (Slubenom glasniku RS", br. 12/2010)
Norman L. Christensen, Ann M. Bartuska, James H. Brown, Stephen Carpenter, Carla D'Antonio, Rober
Francis, Jerry F. Franklin, James A. MacMahon, Reed F. Noss, David J. Parsons, Charles H.
Peterson, Monica G. Turner, and Robert G. Woodmansee (1996): The Report of the Ecological
Society of America Committee on the Scientific Basis for Ecosystem Management. Ecological
Applications 6:665691.
NPZS (2006): Nacionalni program zatite ivotne sredine Slubeni glasnik RS, 98/06
ONeill, R.V., D.L. DeAngelis, J.B. Waide, and T.F.H. Allen (1986): A Hierarchical Concept of Ecosystems.
Princeton: Princeton University Press.
ORiordan, T. and Cameron, J. (eds) (1995): Interpreting the Precautionary Principle. Cameron & May,
London.

Pepper, David; Perkins, John W.; Youngs, Martyn J. (1984): The Roots of Modern Enviromentalism.
Croom Helm. ISBN 978-0-7099-2064-9.
Pickett, S.T.A. et al. 1992. In M.J. McDonnell and S.T.A. Pickett (eds.), Human as Components of
Ecosystems: The Ecology of Subtle Human Effects and Populated Areas. Springer Verlag, New
York.
Pratt, V. (with Howarth, J. and Brady, E.) (1999): Environment and Philosophy. Routledge, London.
Ramsar Convention Secretariat (2007): Designating Ramsar sites: The Strategic Framework and
guidelines for the future development of the List of Wetlands of International Importance.
Ramsar handbooks for the wise use of wetlands, 3rd edition, vol. 14. Ramsar Convention
Secretariat, Gland, Switzerland.
Reed, M.S. (2008): Stakeholder participation for environmental management: A literature review.
Biologic l conservation. 141 ( 2008) 2417 2431.
Richardson K. (2000): Integrating environment and fisheries management objectives in the ICES area:
reflections of a past ACFM chair. ICES Journal of Marine Science;57:76670.
Rogers, K., Roux, D., Biggs, H., (2000): Challenges for catchment management agencies: lessons from
bureaucracies, business and resource management. Water SA 26 (4),505511.
Romina, R. (2014): Social Learning, Natural Resource Management, and Participatory Activities: A
reflection on construct development and testing. NJAS - Wageningen Journal of Life
Sciences. 69 (2014) 1522.
Meunarodna komisija za sliv reke Save (2014): Plan upravljanja slivom reke Save.
Sanches,V. and Juma, C. (1994): Biodiplomacy. Genetic Resources and International Relations. Nairobi.
ACTS Press.
Smeets E., and Weterings, R. (1999): Environmetal idicators. Typology and overview. Copenhagen:
EEA, 1999.
Sheldon C. and Yoxon M. (2006 ): Environmental Management Systems A Step-by-Step Guide to
Implementation and Maintenance. Earthscan Publications, UK.
Sherman K. (2003): Suitability of the large marine ecosystem concept. Fisheries Research;64:197204.
Sherman K. and A.M. Duda. (1999): An ecosystem approach to global assessment and management
of coastal waters. Mar. Ecol. Prog. Ser. Vol. 190: 271-287.
Steiner, A., Martonakova, H., Guziova, Z. (2003): Vodi za dobro upravljanje u oblasti ivotne sredine.
UNDP, Kancelarija za Srbiju i Crnu Goru, Internacionalnih brigada 69, Beograd
Steiner A., Martonakova, H., Guziova, Z. (eds). (2004): Environment Governance Sourcebook.
Bratislava, Slovak Republic: UNDP Regional Bureau for Europe and the Commonwealth of
Independent States.
Sua rez de Vivero JL, Rodrguez Mateos JC, Florido del Corral D. (2007):The paradox of public
participation in fisheries governance: the rising number of actors and the devolution process.
People and the Sea IV Conference. Amsterdam: Mare.
Thampapillai, Dodo J. (2002): Environmental economics: concepts, methods, and policies. Oxford
University Press. ISBN 978-0-19-553577-8.
Tim Graya,_, Jenny Hatchardb (2008): A complicated relationship: Stakeholder participation and the
ecosystem-based approach to fisheries management. Marine Policy 32, 158168.

Todi D, Vukasovi V, (2001): Pravo na adekvatnu ivotnu sredinu. Regionalni centar za ivotnu
sredinu za centralnu i istonu Evropu. Beograd.
Todi D. (2010): ivotna sredina Vodi kroz EU politike. Evropski pokret u Srbiji.
Turnhout, E., Hisschemller, M., Eijsackers, H., (2007): Ecological indicators: between the two fires of
science and policy. Ecological Indicators 7, 215228.
United Nations Environment Programme (1978): Holling, C.S.. ed. Adaptive environmental
assessment and management. International Institute for Applied Systems Analysis. ISBN 9780-471-99632-3.
Valdimarsson G, Metzner R. (2005): Aligning incentives for a successful ecosystem approach to
fisheries management. Marine Ecology Progress Series;300:28691.
Vano je uestvovati! (2011): Prirunik za uee javnosti na lokalnom nivou. USAID Sustainable
devepment project. Beorad.
Waters, S.J. (1998): Environmental Management Systems. University of Kansas, Center for Continuing
Education.
Wilson DC. (2009): The paradoxes of transparency. Science and the ecosystem approach to fisheries
management in Europe. Amsterdam: Amsterdam University Press.
World Commission on Environment and Development (1987): "Our Common Future, Report of the
World Commission on Environment and Development". Development and International Cooperation: Environment. United Nations. General Assembly document.

Korieni internet izvori

Aarhus Convention
http://ec.europa.eu/environment/aarhus/
Climate Change Newsroom from the UNFCCC
http:// www.unfccc.de
Commission homepage on EU water policies
http://water.europa.eu/policy
Convention on Biological Diversity
http://www.cbd.int
Environmental Impact Assessment EIA
http://ec.europa.eu/environment/eia/eia-legalcontext.htm
European Environment Agency water:
www.eea.europa.eu/themes/water
Food and Agriculture Organization of the United Nations
http://www.fao.org
Kyoto Protocol
http://www.kyotoprotocol.com/

Maps and graphs

http://ec.europa.eu/environment/water/water-framework/facts_fi gures/index_en.htm
Ozone Secretariat
http://ozone.unep.org/
Plunge into the debate consultations and local RBMPs
http://water.europa.eu/participate
Poverenik za informacije od javnog znaaja i zatitu podataka o linost
http://www.poverenik.rs
Ramsar Convention
http://www.ramsar.org
United Nations Environment Programme (UNEP)
http://www.unep.org
USA EPA - information on MES resources and publications
http://www.epa.gov/EMS/resources/index.htm
Water notes
http://ec.europa.eu/environment/water/participation/notes_en.htm
WFD implementation reports 2007 and 2009
http://ec.europa.eu/environment/water/water-framework/implrep2007/index_en.htm
WISE: Water Information System in Europe
http://water.europa.eu
World Bank
http://www.worldbank.org
World Helath Organisation
http://www.who.org