Gordana eri

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Beograd

UDK: 316.7: 930.85(497.11)

Pregledni lanak

EVROPSKO-PROSVETITELJSKI I
NACIONAL-ROMANTIARSKI IZVORI
KULTURNOG PAMENJA: REFLEKSIJE
U SAVREMENIM DRUTVENIM RASPRAVAMA1
Lake je formulisati pitanja nego odgovore
i ovaj rad je krenuo lakim a ne teim putem. A opet, moda postavljanje pitanja, naroito o iskustvima koja teimo da uzmemo
zdravo za gotovo, nije bezvredno zanimanje. Mi plivamo u prolosti kao riba u vodi i
ne moemo pobei od nje. Ali nain naeg
ivota i kretanja u tom mediju zahteva analizu i diskusiju.

Apstrakt: Svako drutvo karakterie selektivno kulturno pamenje koje, pored dogaaja i tradicija iji se znaaj naglaava, konstituiu i ona njegova mesta i
sadraji iji se uticaji umanjuju ili zaboravljaju. I nae drutvo odlikuje takvo pamenje, sa vidnom redukcijom, vrednosnom opozitnou i, uopte, svekolikom dualnou
recepcije kulturnog naslea, koje je uvek sloenije nego to izgleda u politikim govorima, itankama maternjeg jezika i knjievnosti ili istorijskim itankama. Zato se
ispitivanje stvaranja i recepcije kulturnog pamenja sa teitem na evropsko-prosvetiteljskim i nacional-romantiarskim izvorima javlja kao izraz potrebe da se odgovori na niz pitanja koja se tiu savremenog odnosa prema prolosti, naina na koji se
konstruie distanca odnosno bliskost sa njom i, posebno, naina na koji savremene prakse obeleavaju, menjaju i koriste kulturnu prolost. Polazei od pretpostavke
da je oblikovanje kulturne istorije, njenog naslea i pamenja u bliskoj vezi sa poecima stvaranja nacije i da je kulturno pamenje politiki proces bez kraja, namera
mi je da u ovom istraivanju ispitujem rivalitete, preklapanja, prekidanja i nova

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

Erik Hobsbaum

Tekst predstavlja obrazloenje individualne teme u okviru projekta IFDT

Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost, koji finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike Srbije.

77

GORDANA ERI

uspostavljanja tradicija, sa teitem na uzajamno-zavisnom odnosu prosvetiteljske i

romantiarske tradicije i posebno na njihovim neobeleenim, praznim mestima.
Kako je kulturno pamenje rezultat dvaju suprotstavljenih procesa, naglaavanja
(pojaavanja, markiranja...) i zaboravljanja, tako je i pred ovim istraivanjem dvostruki i naizgled paradoksalan zadatak: s jedne strane, naglasak je na oivljavanju i
isticanju integrativnih mesta ovih tradicija koja su i u vreme njihovog nastanka i trajanja, kao i u kasnijim interpretacijama, uglavnom zanemarivana, a s druge strane je
potreba da se ide u korak sa onim to zahteva ubrzavanje vremena, to ne znai
nita drugo do neophodnost zaboravljanja. U najkraem, cilj je da se ukae na disciplinarno meuzavisne, iznijansiranije i komunikativnije naine sagledavanja ovih
odnosa koji bi umanjili iskljuivost i duboku opozitnost savremene recepcije ispitivanih tradicija.
Kljune rei: kulturno pamenje, prosveenost, romantizam, opozitnost,
polemike.

78

Zato bi neko na poetku najbreg veka do sada izuavao

ideje dosta sporih vekova, kakvi su, iz nae perspektive, XVIII i
XIX vek? Moda zato to je za nas upravo to vreme po neemu slino
ovom dananjem, budui da je oznailo poetak dinaminijeg razvoja
srpskog drutva i kulture u odnosu na prethodne vekove, a moda i
zato to, kad se po prezentaciji tog vremena malo dublje zagrebe,
neoekivano javljaju skoro isti problemi i pitanja i skoro isto odsustvo
odgovora kao i danas. Pored toga, to je vreme kada su idejno zaeti jeziki, nacionalni i dravni procesi, ijeg smo sloma, na kraju XX veka
upravo mi bili svedoci. S druge strane, iako je poput drugih tradicija i
idejnih pokreta vezanih za stvaranje nacije, prosvetiteljski period sveden na svoja jaka mesta, ideje, aktere i dogaaje, prosvetiteljstvo ni u
kom sluaju nije homogeno, jednoobrazno, zatvoreno u odreeni period i bez uticaja i posledica po kasniji razvoj. Zbog razliitih i katkada kontroverznih uticaja prosvetiteljskih ideja, mi danas, i kada bismo
hteli, ne moemo da istraujemo znaaj i ideje te tradicije izvan odnosa koji se tie njegovog najueg i najireg razumevanja. Ako se u
ovom sluaju pod najuim kontekstom podrazumeva vremenski i
idejno ogranien pokret, prosvetiteljstvo u najirem kontekstu ne
moe se odvojiti od njegovog znaaja za razumevanje istorije ideja
(ali i za samu istoriju kao ovostrani proces u kolektivnom singularu),
budui da se od utemeljenja ove tradicije sveopti istorijski razvoj
konstruie preko odnosa jakog i praznog, odnosno neutralnog
vremena. Isto vai i za kulturno pamenje koje je u najoptijem smislu
rezultat ovog odnosa i, poput klasine definicije prosvetiteljstva, ono

2
Ortografska reenja za narodni jezik pre Vuka imamo bar kod dvojice Vukovih prethodnika, Gavrila Stefanovia Venclovia (1732) i Save Mrkalja (1810),
knjievnost na tom jeziku nije bila razvijena samo kod Dositeja, to i sam Vuk 1814.
godine priznaje a zatim 1818. porie, nego i kod ranijih pisaca, pre svih Kiprijana
Raanina i njegovog uenika Gavrila Stefanovia Venclovia (1680-1747), ija nam
nesistematizovana zaostavtina otkriva stilski vanredno uspean prevod Biblije na
narodni jezik (nastao bar jedan vek pre Daniievog i Vukovog prevoda) i knjievnost na tom jeziku koji se bez ikakvih problema nosi sa apstraktnim sadrajima, sentimentima, metafizikom... , dakle, sa svim onim domenima pisane rei za koje se do
danas tvrdi da u srpskom jeziku, ovakvom kakav jeste, ne postoji dovoljno elastinosti i izraajnih sredstava. Vie o ovom fenomenu u daljem obrazloenju i tekstovima koji slede.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

je takoe stalni proces u ijem kreiranju i sami uestvujemo. Teite je

na kulturnom pamenju XVIII i XIX veka i zbog toga to se sadraji
koji ga obeleavaju u nacionalnom kontekstu kao po navici prikazuju
u revolucionarnom duhu, jednostrano i uglavnom pojednostavljeno,
kao nekakva nunost i neminovnost. Mogue je da je zbog dominacije
takvog prikaza u naem vernakularu nama danas teko i da zamislimo
da je kulturno pamenje moglo biti drugaije, s obzirom na to da recepcija naslea, odnosno nain njegove interpretacije, ali i nove potrebe (po pravilu nenaune i neknjievne prirode) bitno menjaju samo
naslee.
Za opravdanje ove tvrdnje neophodno je istraivanje perioda
koji prethodi prosvetiteljstvu u knjievno-istorijskom smislu, upravo zato da bi se pokazalo kako u srpskoj kulturi ima neeg duboko
ponavljajueg: naime, za mnoge pojave, pokrete i kulturna obeleja
bilo je oekivano da se jave ranije, i za njih su, navodno, postojali
uslovi, ali se ipak nisu javili; jedinstveno narodno pismo, odnosno
azbuka, prevod Novog Zaveta na narodni jezik, knjievnost na tom
jeziku, knjievna kritika, besednitvo u visokom i niskom stilu
itd., sve je, bar delimino ako ne u celosti, postojalo mnogo pre nego
to je verifikovano2. Ipak, trebalo je da prou decenije, a nekada i
stotine godina, da se neto snanije utemelji i uzme maha i da se o
tome postigne kakav-takav sporazum, odnosno da se podrazumeva.
Nisam sigurna da to vreme izmeu nije prazno, neobeleeno i
izgubljeno, mada e se ono danas svakako opravdati nunou
istorijskih okolnosti. S druge strane, nisam sigurna da se ono to se u
istorijskom i kulturnom pamenju oznaava nesumnjivim napretkom i revolucijom, moe tako olako, kako se to ponekad ini, obrnuti u svoju suprotnost, od ega ni jedna kultura, naroito tako krhka

79

GORDANA ERI

80

poput nae, ne moe imati nikakve koristi. Ako teimo da izbegnemo takav pristup, a da istovremeno uvaimo neutralno vreme,
prazna mesta i zaboravljeno u konstituisanju zajednikog pamenja, onda nam ne ostaje nita drugo do da priznamo odgovornost za
interpretaciju kulturnog naslea i zapitamo se o nainima na koje se
odnosimo ne samo prema odreenim tradicijama nego i prema
prolosti uopte.
Kulturno pamenje je jedna vrsta utemeljenog konstrukta
koji u sebi nosi potencijal za preobraaj i koji, poput mnogih drugih
u drutvenim naukama, postaje stvarnosan u svojoj primeni preko
rituala, ceremonija, godinjica posveenih vanim ljudima i dogaajima u prolosti. I sama konstrukcija kulturnog pamenja i njegova stalna kontrola vana je komponenta homogenosti jednog drutva i ono je, u svojoj sutini, politiki proces bez kraja u koji se
ulau veliki napori; njegova dominantna slika u svakom vremenu
odraava odnos izmeu zadatog i planiranog. Osim napora, za
uspenu konstrukciju kulturnog pamenja potrebni su vetina u odabiru sadraja prolog i sluh za dolazee vreme. Drugim reima, da bi
javni mehanizmi zaboravljanja i pamenja bili delotvorni u savremenosti, neophodna je ravnotea umee u seanju koliko i u zaboravljanju. Danas, u procesu evropeizacije nacionalnih pamenja, koristi od stilizovanja kulturnoistorijske prolosti vie nikome nisu
nepoznate ili strane. Pokazalo se da je pamenje rezultat zaborava i
potiskivanja ba kao i seanja, odnosno da su i istorija i kultura bile u
slubi konstruisanja drutvene moi potvrde, odranja ili uspostavljanja vlasti. Time se u hijerarhiji znaenja i odnosa prema onome
to zovemo spremanjem prolosti od rezervisanog i ironinog stava
dolo do znaenja u kome je ono nuan, podrazumevajui i pozitivan
proces. Takvo znaenje odredila je njegova savremena svrha
prilagoavanje onome to e doi; ako ni zbog ega drugog, onda je
zbog toga neophodno osvestiti injenicu da nain upotrebe prolosti u najveoj meri zavisi od aktuelnih to u nae prebrzo doba
znai buduih potreba.
S obzirom na to da je pamenje saetak prolosti na jaka
mesta i vremena nacionalne istorije, ono u ovom kontekstu ima bar
dvostruku funkciju: treba da bude spojnica meu razliitim generacijama jednog drutva ali istovremeno treba da dri i ojaava veze
meu njegovim savremenicima. U ovom odnosu sadrana je i

Smer organizovanja drutvenih promena nije bez vidljive veze i znaaja u

savremenosti, jer je to pitanje, u krajnje pojednostavljenom obliku, pitanje koje se
tie izbora izmeu autentinosti i oslanjanja na nacionalne vrednosti i resurse ili
ugledanja, pozajmljivanja i kopiranja proverenih pristupa, odnosno saobraavanja sa
onim to se u najkraem naziva evropskim vrednostima.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

osnovna dilema, pitanje naina na koji se postupa sa prolou u

sadanjosti, odnosno pitanje naina na koji oblikujemo distancu (vremensku, ideoloku ili bilo koju drugu) i upotrebljavamo je za nove
potrebe i ciljeve. Kako je pitanje distance istovremeno i pitanje bliskosti, poi u od dominantne slike naeg kulturnog pamenja, koju
dugujemo njegovim interpretatorima i korisnicima koliko i samim
akterima datih tradicija. Naime, od poetka stvaranja moderne srpske
nacije pa sve do danas uporedo opstaju dva osnovna koncepta vrednosti i ideja koje je konstituiu. Prvi je evropsko-prosvetiteljski na
elu sa Dositejom Obradoviem kao glavnim predstavnikom, a drugi
nacional-romantiarski, iji je najznaajniji predstavnik zvanini
reformator srpskog knjievnog jezika Vuk Stefanovi-Karadi. Uzimajui u obzir evropski kontekst, u ovim izvorima ne bi bilo nieg
neobinog da recepcije prosvetiteljske i romantiarske tradicije u
Srbiji nisu bile u odnosu tako grubog uzajamnog iskljuivanja. tavie, ovde su nacional-romantiarski i evropsko-prosvetiteljski
razvojni koncept u stalnom konkurentskom odnosu, iako su, kao i u
drugim evropskim dravama, imali dosta dodirnih taaka i proimanja tokom razvoja. Najvanija razlika, pored idejnih i stilskih (koje
konstituiu ove tradicije kao posebne) jeste smer organizacije
drutvenih promena koje se ovim konceptima utemeljuju: u Srbiji se
prosvetiteljstvo obraa narodu, u cilju njegovog prosveivanja,
popravljanja i napretka, a romantizam crpi idejnu snagu iz naroda
ustoliujui narodni duh za vrhovni ideal3. Ova razlika u smeru organizovanja drutvenih promena, sa naelno istim ciljem, u srpskom
drutvu se pokazala nepremostivom; to u krajnjem sluaju pokazuju i
imena glavnih predstavnika prosvetiteljstva i romantizma, Dositeja
Obradovia i Vuka Stef. Karadia, koja su i u savremenosti ostala
centralni simboli ne samo dveju konstitutivnih kulturnih tradicija
nego i simboli dveju suprotstavljenih, nepomirljivih politikih mitologija. I samo naizgled, savremena sklonost Vuku ili Dositeju ne prelazi domen kulturne politike.
Ove linosti, vie nego druge, uticale su na oblikovanje javnog mnjenja, intelektualni ivot i uopte akademsku klimu ne samo

81

GORDANA ERI

82

u vremenu u kome su aktivno delovale, nego i kasnije, u XX veku i

sve do danas. Zbog refleksija i upotrebljivosti ovih tradicija u politikom oblikovanju moderne srpske drave, zaotrenih stavova i
stalne napetosti izmeu njihovih savremenih simpatizera ili interpretatora, predloena tema je i danas veoma aktuelna. Jasno je, naime, da podele s poetka XIX veka po ovom osnovu nisu nimalo
izgubile na znaaju; naprotiv, one su tokom XX veka samo intenzivirane. Debate oko ovih pitanja nisu zaobile ni devedesete godine
prolog veka, kada se inilo da ima mnogo vanijih pitanja, ali ne
izostaju ni u najnovije vreme, odnosno u periodu posle promene
reima dvehiljadite godine. Zato je savremeno preispitivanje ovih
izvora i posebno njihovih dodirnih taaka, koje rue drutveno
konstruisane predstave o uzajamnoj iskljuivosti utemeljujuih tradicija, od presudnog znaaja za razumevanje savremenih podela u
Srbiji. Pored istorizacije i kontekstualizacije, mene s jedne strane
zanima dublja semiotika ove podeljenosti, odnosno maginost prihvatanja ili odbijanja neke od ovih tradicija, a s druge strane me zanimaju njihova uzajamna preklapanja romantiarsko u prosvetiteljstvu i prosvetiteljsko u romantizmu.
Idejno i formalno, romantiarska tradicija se oslanja na usmenu knjievnost i opta mesta o srpskom oveku (seljak, hajduk,
ratnik, domain, seksoman, aljivdija, obini narod...), pa je i predstava o glavnom predstavniku ove tradicije, Vuku Stefanoviu Karadiu, takoe ostala romantiarska u knjievnoj i drutvenoj istoriji: samouk, talentovan i vredan, onaj to izraava narodni duh
takav kakav jeste, vitalistiki, simbol nacionalnog koje preivljava i
opstaje uprkos svemu. Upravo takav, izrazito afirmativan stereotip o
reformatoru srpskog pisma, sakupljau i zapisivau narodnih umotvorina, prevodiocu Biblije na srpski jezik, piscu prvog srpskog renika, istoriografu i etnografu Vuku Stefanoviu Karadiu prenesen
je i u prosvetnu praksu, odnosno kolske udbenike. Na drugoj strani, prosvetiteljska tradicija ima polazite u liku i delu Dositeja Obradovia (1740-1811) koji ve u prvim svojim radovima kult razuma,
napretka, prosveivanja i obrazovanja stavlja u sredite svog pogleda na svet. Osnovni cilj kome ovaj autor tei jeste korist koju narod
moe da ima od njegovog rada i razvijanje slobodnog miljenja pojedinca, osloboenog predrasuda, loih navika i obiaja. Zbog takvih
stavova, ali i samog ivota koji je proveo vie na Zapadu (Trst, Be,

Lajpcig, London... ) nego u Srbiji, Dositej Obradovi u kulturnom

pamenju ostaje personifikacija evropskog, multikulturnog, umerenog, obrazovanog na vie tradicija, manjinskog, neobinog, individualistikog, pa i odroenog, unikatnog u kulturi, drugim reima,
izuzetka koji ne uspeva i koji ostaje dalek i nedovoljno prepoznatljiv svom narodu. Izmeu ovih dvaju ideal-tipskih simbola i
vrednosti, koje reprezentuju imena glavnih predstavnika romantizma i prosvetiteljstva, postoji stalna napetost i konkurencija. Redukovanjem i svoenjem na zajedniki imenitelj, ponarodnjavanje i
evropeizacija jesu kljune opozitne rei koje legitimiu ove dve
tradicije kao suprotstavljene 4.
U jeziku politikog mita, procesi koje reprezentuju ove rei i
pratea simbolizacija bili su nepomirljivi, pa je za njihove zastupnike i zagovarae dugim nizom godina Srbija bila ili nedovoljno nacionalna ili nedovoljno evropska drava. Upravo je zbog trajnosti
takve percepcije o podeljenosti i njenog preseljenja sa kulturnog na
nivo politikog mita ova tema vana za razumevanje problema savremene Srbije5. Naime, konstruisana raspodela po ovom osnovu bila
Meutim, uprkos binarnoj uslovljenosti naeg posmatranja, zbog koje nam
procesi ponarodnjavanja i evropeizacije izgledaju nespojivo, sa stanovita projekta Evrope kao jedinstva razliitosti oni to nisu ili bar ne moraju da budu. Zato je
vano ponovo istraiti izvore ovih podela, jer je stvaranjem nepomirljivih opozita
izmeu narodnog i graanskog, domaeg/balkanskog i evropskog oslabljena mogunost da se drutvene pojave analizuju celovito, bez pristrasnosti i opredeljivanja za bilo koju od rivalskih pozicija.
5
Snagu ovim podelama do najnovijeg vremena presudno daju politika i kvazi-nacionalna povezivanja sa simbolima jedne ili druge tradicije. U iroj javnosti, danas se bipolarna suprotnost izmeu ponarodnjavanja (retradicionalizacije) i
evropeizacije (modernizacije) izraava jo svedenijim i konkretnijim renikom.
Jezik ove kvazi-nacionalne nedoumice u savremenom projektovanju srpskog puta
obogaen je nepomirljivom suprotnou izmeu Evrope i Balkana, ali i izmeu
dva srpska lica, tzv. dve Srbije, Srbije okrenute prolosti i Srbije okrenute budunosti. Kada je devedesetih godina prolog veka nastao konstrukt Druge Srbije,
bio je to izraz potrebe dela inteligencije da potisne runu sadanjost i da se distancira
od tadanjeg reima, pa i naroda koji je taj reim predstavljao. Re je bila o identitetu,
(ne)mogunosti individualne/kolektivne identifikacije i saobraavanja sa dominantnom slikom Srba u to vreme. No, i tada i kasnije, ove metafore, kao i njima odgovarajue metafore na tragu navedene raspodele, bile su istovremeno sredstva personalne
i/ili kolektivne reprezentacije ali i orua politike operacionalizacije. Korisnost takvog pozicioniranja uinila je da od sredstava trenutne legitimacije i lokalne autopercepcije, postanu normalizovani, oficijelni jezik prvo domae a onda i meunarodne
politike kada je re o Srbiji i njenoj savremenoj mitologiji.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

83

GORDANA ERI

84

je delatna u svim kriznim situacijama u Srbiji u poslednja dva veka.

Tada, u vreme kriza, dobijala je najzaotrenije oblike i irila svoj
simboliki imaginarijum, koji se moe pratiti ne samo u istorijama
knjievnosti i knjievno-teorijskoj periodici nego i na primerima polemika, kojima je pre dva veka navodni rascep i zapoeo. Re je o
najznaajnijoj polemici toga doba (1815), koja je, iako naelno inicirana jezikim pitanjima u popularnom romanu Ljubomir u Jelisijumu Milovana Vidakovia, oznaila poetak rasprava o neem
drugom i utemeljila tradiciju ironine diskvalifikacije sagovornika u javnim diskusijama.
Mada su knjievna kritika i polemika trebalo da se jave jo
davne 1768. godine (kada Orfelin u svom Magazinu pie referate o
najnovijim stranim i obepoleznim knjigama, pozivajui itaoce
da i sami piu i alju svoje primedbe na tekstove koje izlaze u Magazinu) ovi anrovi se zahuktavaju tek sa Vukom i u potpuno drugaijem duhu od onog koji je Orfelin predvideo. Jedini uslov urednitva
Magazina za objavljivanje u njemu bio je da se izbegavaju line
uvrede koje bi mogle izazvati javne sporove. Na sasvim suprotnim
osnovama i pre svega na linoj diskvalifikaciji, tek pola veka kasnije, zapoinje polemiki ivot u Srbiji, kojim se ignorie dotadanje
pamenje, odnosno minuli rad prethodnika. Re je o simptomu
namernog prekidanja tradicija, sasvim u skladu sa prosvetiteljskim
idealima koji pamenje rtvuju napretku, ali i sa romantiarskim
zaokretom koji je svojevrsni sporazum sa selektivnim pamenjem.
Sueljavanje i preklapanje ovih tradicija u XIX veku prepoznatljivo
je na primeru svakog od izrazitijih kulturnih stvaralaca, ne samo
Vuka i njegovih savremenika, nego i njihovih kasnijih interpretatora
(poput Skerlia, koji sve pre Dositeja odreuje kao mistiku i
mranjatvo srednjeg veka). Drugim reima, s prosvetiteljstvom zapoinje proces ubrzanog zaboravljanja i naglaenog (selektivnog)
seanja, to za posledici nije moglo imati nita drugo do pojednostavljenje kulturnog pamenja i radikalnu redukciju naslea. Zaboravljeno i praznine o kojima je re stoga nisu praznine u bukvalnom znaenju, nego vie izraz potrebe glavnih aktera da sopstveni
rad ili rad svojih knjievnih miljenika prikau kao pionirski. Osim
namerno stvorenih, neke od tih praznina su proizvod nesrenog
sluaja, za ta je najbolji primer zaboravljeno i skrajnuto delo Gavrila Stefanovia Venclovia (1680-1747) koje je svedoanstvo

Kada je re o srpskom romantizmu, upravo je prenaglaavanje ovih veza i

markiranje panje s kojom je evropska italaka publika primila srpsku usmenu poeziju dovelo do njihovog pranjenja i ironisanja u javnim diskursima.
7
Mislim pre svega na jeziki i idejni nivo, budui da je ideja reforme jezika
mnogo starija i od Vuka i od Dositeja. Kasnije konstruisana slika o nepomirljivosti
prosvetiteljstva i romantizma, odnosno njihovih predstavnika kao utemeljivaa simboliki potpuno suprotstavljenih koncepcija, jo je diskutabilnija kada se u obzir
uzme odreenje mesta Vuka Stef. Karadia u srpskoj kulturnoj tradiciji. Zalaganjem
za ideje zdravog razuma i slobodnog rasuivanja pojedinca, zatim zaslugama u
sprovoenju ideje jezikih reformi (pa i samim nainom ivota) njegov rad je izrazito
prosvetiteljski, to nikako ne umanjuje Vukove uinke u romantiarskom pokretu,
kome prema zvaninom knjiievno-istorijskom registru pripada.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

mogueg smera kojim bi se srpska kultura kretala i koje nam nedvosmisleno govori da je stvaralatvo na narodnom jeziku postojalo
mnogo pre Vuka Stefanovia Karadia, odnosno da je dilema o jeziku (narodnom ili slavenosrpskom ) bila maska u borbi za naklonost
i prevlast, jedna od pria o neem drugom, kako u ono vreme kada
je navodna dilema imala status nepotedne borbe, tako i danas.
Poto se dominantni proces moe opisati kao duboko pohranjivanje manje poznatog i nekorisnog u sadanjem pozicioniranju,
kao i dosledno isticanje suvie poznatog (to znai lienog autentinog diskursivnog sadraja) teite ovog rada je u iznalaenju zajednikih mesta obeju tradicija i posebno u osvetljavanju onih veza u
njihovom konstituisanju koje naruavaju naknadno sklopljene slike.
Pretpostavka je da su kasnijom tipizacijom ovih tradicija oslabljene
(ili ak negirane) prosvetiteljske veze sa narodnim, odnosno romantiarske veze sa evropskim6. Pretpostavka je i to da je odnos
ovih dveju tradicija dosta kompleksniji, ne samo zato to u jednom
periodu traju naporedo i neposredno se sueljavaju, nego i stoga to
za njihova ukrtanja postoje brojne potvrde, koje se mogu pratiti na
razliitim nivoima7. Da bih proverila svoje pretpostavke, pored
autorskih tekstova i tekstova najznaajnijih interpretatora ovih tradicija u XX veku, osnovni izvori za istraivanje bie do sada malo
koriene prepiske izmeu vodeih aktera prosvetiteljskog i romantiarskog perioda u ovom regionu. Ne zanemarujui pitanje u
kakvom su odnosu ove tradicije bile iz vizure ireg konteksta, najvanije pitanje jeste kako se prosvetiteljske i romantiarske ideje prepoznaju i koriste danas, kako se modifikuju i kako nam pomau da
razumemo sadanje vreme, budui da je prosveenost i dalje nosiv
retoriki nakit, spreman odgovor na teka pitanja dravne i kulturne

85

GORDANA ERI

politike i opte mesto kojim se, bar deklarativno, pribliavamo onom

svetu koji na njega izvorno polae pravo. Poto je ovde re o dvostruko posredovanom odnosu, traganje za odgovorom na pitanje da
li nas distanca iemu ui, ostaje jedno od sutinskih pitanja.
Zato je teko bez ograda rei da je cilj budueg rada bolje i
sistematinije upoznavanje intelektualnih izvora kojima je ovaj narod oblikovao svoju kulturnu politiku, mada bi to, retoriki, sasvim
lepo moglo da zvui. Naglasak e biti na idejama i protagonistima
koji nisu ostali zamraeni na kulturnoj pozornici i u manjoj meri na
onima koji svakako nisu u njenom prvom planu. Kao svojevrsno
izuavanje izuenog, ovo istraivanje je pokuaj da se osvetle uzajamna ukrtanja tradicija koje markiraju nae kulturno pamenje,
vie nego to je detaljno upoznavanje sa samim tradicijama. Drugim
reima, izuava se polje zajednikog i preuzetog u sadrajima i
idejama koji su mogle pozitivno uticati na uravnoteeniji kulturni
razvoj, ali i na razvoj predstava o markantnim linostima prouavanih tradicija. Dakle, cilj uputanja u ovo putovanje nije pomenuto
pospremanje prolosti ili kulturne istorije, novo vrednovanje i novi
raspored snaga ili pokuaj pravljenja revizionistike hijerarhije i
tumaenja, u kojima bi, na primer, Venclovi imao prvenstvo u odnosu na Vuka i zauzeo njegovo mesto u Bukvaru. Istina, svedoci
smo da je u kratkoj istoriji XX veka i brzoj istoriji ovog sadanjeg, takvih pokuaja bilo mnogo vie nego to to kultura poput
nae moe da podnese a da ne izgubi elementarnu sigurnost i ravnoteu. To, sigurno, nije, ali ovo istraivanje jeste podsticaj za razmiljanje ta bi bilo da je bilo i podsticaj za disciplinarno razuenija
prouavanja u pravcu vee kompleksnosti, uticaja i preklapanja ovih
ideja, sa ciljem umanjenja jakih dualizama u sadanjosti. Moja je,
naime, pretpostavka da je kretanje u smeru slabljenja dubokih podela ne samo potrebno nego i neminovno.

86

Selektivna literatura
erna, Milada (1966), Vukovo delo u ekoj knjievnosti njegovog doba,
Vukov zbornik, Beograd: Nauno delo, str. 339-355.
Dereti, Jovan (1966), Dositej Obradovi i njegovo doba. Beograd
Gavela, uro (1979), Ogledi i kritike. Beograd: SKZ

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

Ibrovac, Miodrag (1966), Vuk i Francuzi. Vukov zbornik, Beograd : Nauno delo, str. 409-448.
Ignjatovi, ore (1964), Prilog prouavanju Vukovih veza sa Bugarima.
Beograd: Kovei VI, str. 68- 90.
Jagi, I. Vatroslav (1885), Pisma Dobrovskog i Kopitara. Sanktpeterburg
Jovanovi, Miroslav (2002) Jezik i drutvena istorija. Beograd: Stubovi
kulture
Jovanovi, Miroslav, ur. (2004) Protiv Vuka. Beograd: Stubovi kulture
Konev, Ilija (1964), Blgaro srpski literarni vzaimotnoenija prez XIX vek.
Sofija : Blgarska Akademija na naukite, Institut za literatura
Novakovi, Stojan (1906), Balkanska pitanja i manje istorijsko-politike
beleke o Balkanskom poluostrvu. Beograd
Pavi, Milorad (1991), Istorija srpske knjievnosti I-IV. Beograd: Nauna
knjiga
Pomian, Kryzstof (2001), Evropa a jej nrody. Ve znamen jednoty i rznosti. Praha: Mlad fronta
Popovi, L. Sreten (1950), Putovanje po Novoj Srbiji (1878 i 1880.) Beograd: SKZ, knj. 310-311.
Popovi, Miodrag (1985), Istorija srpske knjievnosti I-II. Beograd: Zavod
za udbenike i nastavna sredstva
Selimovi, Mea (1986), Za i protiv Vuka. Beograd: BIGZ
Skerli, Jovan (1966), Istorijski pregled srpske tampe 1791- 1911. Beograd
Skerli, Jovan (1971), Studije I-II. Novi Sad/Beograd : Matica srpaka/SKZ
Slodnjak, Anton (1966), Vuk in slovensko slovstvo, Vukov zbornik, Beograd: Nauno delo, str. 207-229
Stefanovi Karadi, Vuk (1988), Prepiska I IV. Beograd: Prosveta
Stefanovi Venclovi, Gavril (1996), Crni bivo u srcu. Legende, besede,
pesme. Izbor i predgovor Milorad Pavi, Beograd: Prosveta
Stojanovi, Ljubomir (1987), ivot i rad Vuka Stefanovia Karadia. Beograd: BIGZ
Vinaver, Stanislav (1963), Jezike mogunosti. Beograd : Nadgramatika
Wilson, D. (1970), The Life and Times of Vuk Stefanovi Karadi,
1787-1864. Oxford
ivanevi, Milorad (1966), Vukovi prijatelji Ilirci, Vukov zbornik. Beograd: Nauno delo, str. 229-259.
ivanovi, ore (1966) Prvi Vukovi susreti s Poljacima, Vukov zbornik.
Beograd: Nauno delo, str. 289-315.

87

Gordana eri
EUROPEAN-ENLIGHTENMENT AND
NATIONAL-ROMANTICIST SOURCES OF CULTURAL
MEMORY: REFLECTIONS IN CONTEMPORARY DEBATES
Summary

GORDANA ERI

Each society is marked by a selective cultural memory which, beside events

and traditions whose importance is emphasized, is also constituted by its parts and
contents whose influence is either diminished or forgotten. Our society, too is marked
by such kind of memory, with obvious reduction, value oppositon and, in sum, general duality within the reception of cultural memory, which is always more complex
than it appears in political speeches, mother-tongue reading books or history textbooks. For this reason, an examination of construction and reception of cultural memory, with an emphasis on traditions of Enlightenment and Romanticism, stems
from a necessity to answer a set of questions regarding the contemporary relation to
the past, the way distance or proximity to the latter is constituted, and especially
the way in which contemporary practices mark, change and make use of cultural history. Starting from the assumptions that shaping cultural history, its heritage and
memory is closely connected to the beginnings of nation-building and that cultural
memory is a never-ending political process, it is my intention in this research project
to examine the rivalry, juxtapositions, interruptions and new foundations of traditions, focusing on the interdependent relation of Enlightenment and Romanticist
strands, and particularly on their unmarked, empty spots. Just as cultural memory is a
result of two opposed processes foregrounding and oblivion so this research is similarly devoted to a double and apparently paradoxical task. On one hand, the accent
is on the resurrection and reinforcement of integrative segments of these traditions
which, at the time of their emergence as well as in subsequent interpretations, were
mostly neglected. On the other hand, there is the need to keep pace with what is required by the current acceleration of time, which amounts to nothing else but the necessity to forget. Briefly put, the aim is to point to disciplinary-interdependent, more
nuanced and more communicative ways of viewing these relations, which would diminish the exclusivism and profound opposition within the contemporary reception
of the traditions examined.
Key words: cultural memory, Enlightenment, Romanticism, opposition, polemics.

88