Glavni i odgovorni urednik

Andromeda Gavrilo Vukovi

Almanah naune fantastike (1)
Izdaje:
Beogradski
izdavako-grafiki zavod
OOUR novinska delatnost
Duga
Generalni direktor BIGZ-a
Duan Popovi
V.d. direktora OOUR DUGA
Vojin Mladenovi
Redakcijski kolegijum
Galaksije - Andromede
Tanasije Gavranovi,
Esad Jakupovi,
Duan Mijatovi,
Aleksandar Milinkovi,
Jova Regasek,
Gavrilo Vukovi
U pripremi ovog broja almanaha
pored lanova redakcije
uestvovali su
Dragoslav Andri,
Nenad Birovljev,
ika Bogdanovi,
elimir Koevi,
Zoran ivkovi

Izbor ilustracija
Esad Jakupovi

Likovna i grafika oprema

Dobrilo Nikoli
andromeda
almanah naune fantastike

sf1
specijalno
izdanje
asopisa
GALAKSIJA

Beogradski izdavako-grafiki zavod

Beograd, 1976.
Sadraj
Uvod

Roman
Pol Anderson: Hodnici vremena

Novela i pria
Ivan Jefremov: Srce zmije
Stanislav Lem: Istina
Robert ekli: Pitaj ta ti drago
Nils Nilsen: Zabranjene bajke
Rej Bredberi: Veiti leta
Pjer Bul: Doba mudrosti
Jozef Nesvadba: Vampir Ltd.
Anatolij Dnjeprov: Razgovor sa saobraajcem
Artur Klark: Pre raja
Vladimir Kolin: Kontakt
Miriam Alen de Ford: Veliki kavez
Piter Filips: arobni broja
Rej Rasel: Soba
Patrik Rajan: Zakopano blago
Primo Levi: Mimeta
Alan Nors: Teka pogodba
Robert Bloh: asna re
Herbert Franke: Nalog

Domaa pria
Zvonimir Furtinger: Djed i unuk
Duica Luki: Luola
Damir Mikulii: Graniar
Esad Jakupovi: Bekstvo

Poezija
Edgar Alan Po: Sonet: Nauci
Volt Vitman: Dok sluah uenog astronoma
Sendford Lin: Pesma o zagledanosti u zvezde
Viljem Bronk: Kosmiko postaje lino
Kingsli Ejmis: Nauna fantastika
Viljem Karlos Viljems: Stopu po stopu do kraja
Leroa Dons: Planetarna razmena
Babeta Doj: Mesecu, 1969
Stenli Kunic: Apolov let
Kerin Anderson: est pesmica
A. Pulen Ml.: Dolazak
Stivn Krejn: ovek ree svemiru
Moris Biop: E = mc2

Drama
Hauard Koh: Invazija sa Marsa

Teorija i kritika
Julij Kagarlicki: Realizam i fantastika
Isak Asimov: Kad zakae Aristotel,
pokuajte sa naunom fantastikom
Stanislav Lem: Strukturalna analiza naune fantastike
Frederik Pol: Amerika nauna fantastika danas
Sveta Luki: Jedna klasina utopija
i jedna moderna antiutopija
Zoran ivkovi: Antropomorfizam i motiv prvog kontakta
u delima Artura Klarka
elimir Koevi: Problem vremena u naunoj fantastici
ika Bogdanovi: Nauna fantastika u vizuelnim medijima

Pogovor

Bibliografija
Uvod

Pokrenuti izdanje koje je gotovo bez presedana u domaoj publicistici

donosi veoma ozbiljnu obavezu pred sudom vremena. Ovo tim pre ako se ima
na umu da je oblast koju prvi put temeljito prezentiramo jugoslovenskim
itaocima unekoliko podlona apriornim sumnjama, pa samim time i
pogrenim vrednovanjima. Na je zadatak, dakle, ne samo da ljubiteljima
naune fantastike uinimo dostupnim najvrsnija dela ove oblasti (premda je
to osnovni cilj Andromede), ve da istovremeno utremo put to
sveobuhvatnijem i celovitijem sagledavanju anra o kome je re. Na to nas,
izmeu ostalog, nagone odreena iskustva iz prolosti.
Veina poklonika naune fantastike verovatno se sea prvog i jedinog
periodinog pretee Andromede magazina Kosmoplov ija je zlosrena
sudbina nekoliko godina paralisala svaku inicijativu na planu pokretanja
publikacije posveene naunoj fantastici. Bilo je vie uzroka neuspeha
Kosmoplova, ali kako je vreme pokazalo, jedan je ipak bio presudan.
Magazin o kome je re ograniio se, naime, samo na objavljivanje dela
naune fantastike, preputajui sve ostalo itaocu. Razume se, strasnim
ljubiteljima ove oblasti i to je bilo dovoljno; na alost, njih je bilo suvie
malo. Jedan znatno vei broj potencijalnih italaca naune fantastike ostao je
neprivuen upravo zbog injenice to je za tako neto bilo potrebno malo vie
od pukog tampanja dela ovog anra, ma kako ona sama po sebi bila valjana.
Trebalo je, naime, pored samih dela naune fantastike omoguiti itaocima
uvid i u ostvarenja koja se bave ispitivanjem naune fantastike, kako onih
kritike tako i onih teorijske prirode. Ova neophodnost proisticala je u prvom
redu iz osobene situacije sa kojom se suoila nauna fantastika u trenutku
kada ju je trebalo inaugurisati na jugoslovenskom italakom tritu: ona je
morala da se uhvati u kotac sa jednom predrasudom, odavno rasprenom u
zemljama sa bogatom SF tradicijom predrasudom da je ovde u pitanju
oblast koju od unda deli tek jedan korak.
Na prvi pogled, kao da je bilo dosta povoda za ovakvo rigorozno
diskvalifikovanje. Pretena veina nauno-fantastikih dela koja su ranije
dospevala do naih italaca, preko dnevne tampe ili nekih bulevarskih
izdanja, odista nisu predstavljala velika ostvarenja, ni po umetnikoj, ni po
imaginativnoj, a ni po naunoj vrednosti. Bila su to uglavnom dela
konfekcijskog tipa sa do zla boga klietiranom radnjom i arhetipskim
junacima, u kojima se naglasak poglavito stavljao na naivnu avanturu, to je
uslovilo da se u bibliotekama nauna fantastika obino nalazila na policama
sa dejom i omladinskom literaturom.
Malo je ko tada primetio da su se primedbe upuene na raun ovakve
naune fantastike odnosile, zapravo, na izbor prireivaa i izdavaa, a ne na
oblast u celini. Neopoziva je injenica da je oduvek bilo i da e po svoj prilici
uvek biti und ostvarenja u naunoj fantastici; tavie, broj ovih nierazrednih
dela, koja sve tee uspevaju da zadovolje i neobavezne popodnevne
itaoce, uopte nije mali. Prema jednoj slobodnoj proceni, postotak slabih
ostvarenja naune fantastike dostie oko osamdeset odsto ukupne godinje
svetske produkcije. Ali neka nas ovaj podatak ne zavara. Kada su jednom
prilikom na ovu injenicu skrenuli panju Dejmsu Bliu, izuzetnom piscu i
teoretiaru naune fantastike, on je uzvratio: Tano je da osamdeset
procenata naune fantastike predstavlja obian und, ali navedite mi neku
drugu oblast ovekovog duhovnog iskustva u kojoj bi postotak slabih
ostvarenja bio manji!
Govorei Bliovim jezikom, kada pominjemo naunu fantastiku mi
imamo na umu samo onih dvadeset (ili moda jo manje) odsto dela, i jedino
su ona vredna pomena. Da bi se, meutim, razabrale prave vrednosti u moru
osrednjih i slabih ostvarenja, nije bilo dovoljno osloniti se samo na intuiciju
ili afinitet. Za ovu priliku, kao izuzetna pomo i putokaz mogla su da poslue
dela onih autora koji se podrobno i nauno bave izuavanjem naune
fantastike. Mada je to prosenom itaocu uglavnom nepoznato, teorija i
kritika ovog anra veoma su razvijene, i upravo je ova injenica odigrala
presudnu ulogu da se nauna fantastika pojavi kao zaseban predmet na nekim
od najuglednijih svetskih univerziteta.
A tamo gde se ozbiljno i sa odgovarajuim predznanjem pristupalo
naunoj fantastici, i nivo obinog itaoca bio je znatno vii. On je, naime,
dobro znao koji su kriterijumi vrednosti ove oblasti, ta se od nje srne
oekivati, koje duhovne horizonte ona proiruje. Takvom itaocu bilo je
nemogue utrapiti bilo ta to bi se smestilo u fiktivan okvir budunosti,
koji bi posluio samo kao grub alibi za najbizarniji zaplet avanturistikog
anra. Iako nije morao detaljnije da bude upuen u osnovne teorijske
probleme naune fantastike, on je ipak posedovao rafiniran ukus i
zadovoljavao se samo odista vrednim ostvarenjima.
Na alost, kod nas je sve do danas uinjeno veoma malo u cilju stvaranja
ovakvog itaoca. Nauna fantastika se stihijski tampala, a praktino nije bilo
nijednog rada koji bi se bavio njenim kritikim ili teorijskim izuavanjem. U
takvoj situaciji odista je bilo neosnovano i naivno optimistiki oekivati da
ova oblast uhvati dubljeg korena na naem italakom tritu. Ako ak
prenebregnemo Kosmoplov, koji je tampan u formatu i tipu izdanja dotad
rezervisanom iskljuivo za nierazredne anrove, nekoliko drugih, znatno
reprezentativnijih primera potkrepljuju gledite da je osnovni uzrok
dosadanjeg neuspeha naune fantastike kod nas nepostojanje pripremljene i
odgovarajui obrazovane italake publike.
Zagrebaka izdavaka kua Epoha i beogradski Nolit pokrenuli su u
prvoj polovini ezdesetih godina dve edicije posveene naunoj fantastici, sa
odista izvrsnim izborom dela, ali su one zavrile po antikvarnicama i
magacinima, odnosno na rafovima deije literature. Znatno sveiji i
paradoksalniji primer vezan je za biblioteku Kentaur izdavake kue
Jugoslavija. U ovoj izuzetno luksuzno opremljenoj ediciji, koja je po
dizajnu spadala u dotad najuspenija ostvarenja na planu izdavake delatnosti
kod nas, objavljen je izbor od osam romana od kojih je svaki, uz moda jedan
ili dva izuzetka, predstavljao istinska remek-dela naune fantastike. Meutim,
ni Kentaur nije bolje proao od svojih pretea. Ova injenica potpuno je
dezorijentisala prireivae i izdavae. Na prvi pogled, svi preduslovi za
uspeh biblioteke bili su tu, pa ipak je rezultat bio ispod oekivanja. Nikome
nije palo na pamet da su sve vreme razlozi slabog odziva trita traeni u
posledicama a ne u uzrocima. Setva je bila dobra, ali je tle bilo jo
neobraeno i nepripremljeno, tako da je etva unapred bila osuena na
propast.
Nijedan izdava naune fantastike kod nas nije ranije uoio neophodnost
objavljivanja radova koji bi iz kritikog i teorijskog ugla razmatrali naunu
fantastiku, to je i dovelo do toga da bude isputen veliki broj potencijalnih
italaca kojima je uporedo sa samim delima trebalo pruiti i tekstove koji bi
ih obrazovali i detaljnije uputili u sutinu naune fantastike.
No, prethodni neuspesi imali su i jednu dobru stranu. Poueni vlastitim
iskustvom, kao i iskustvom ostalih izdavaa, prireivai Andromede sagledali
su omake ranijih poduhvata, koje se vie nisu smele ponoviti. Nakon
dugotrajnih i svestranih priprema, najzad je sazreo trenutak da se odluimo
na nov poduhvat koji ve u koncepciji prevazilazi osnovne nepotpunosti
naih prethodnika. U vaim rukama nalazi se Andromeda, jedinstven almanah
za naunu fantastiku, iji je osnovni cilj da udari postojane temelje naunoj
fantastici u Jugoslaviji.
Kao to ete i sami videti, Andromeda se nipoto ne iscrpljuje samim
delima naune fantastike. U jednom njenom jakom bloku poseban naglasak
se stavlja upravo na radove kritike i teorijske prirode, ija je osnovna
funkcija da konano odagnaju i poslednje tragove sumnji o izuzetnoj
vrednosti naune fantastike na lestvici duhovnih tekovina modernog
vremena. Na ovaj nain, kako oekujemo, bie zadovoljeni i oni odani i
bespogovorni poklonici naune fantastike kojima bi bila dovoljna i minorna
bulevarska izdanja, ali i znatno mnogobrojniji neopredeljeni itaoci kojima
je trebalo pruiti ruku ohrabrenja i podrke u iskrenoj elji da proniknu do
pravih vrednosti i velikih obeanja ove oblasti. Verujemo da e i jednima i
drugima Andromeda ispuniti oekivanja.

II

Prezentirajui itaocima ovaj almanah, duni smo da iznesemo i nekoliko

napomena o njegovom nastanku, zadacima koji se pred njega postavljaju, i o
njegovoj drutvenoj misiji.
Andromeda je zamiljena kao polugodinje izdanje, to znai da e se
tokom 1976. (verovatno poetkom jeseni) pojaviti i drugi broj. Meutim, to
je samo plan za prvi mah, minimalni program, ija je svrha, s jedne strane, da
sondira trite, da testira zainteresovanost masovnog konzumenta za naunu
fantastiku, a paralelno s tim da proveri kvalifikovanost ljudi koji su preuzeli
na sebe realizovanje ovog poduhvata. Ukoliko i itaoci i redakcija uspeno
poloe taj ispit, Andromeda e ve poetkom sledee godine prerasti u
redovnu mesenu publikaciju s tim to e tada imati format revijalnih
izdanja, a cena e joj biti nekoliko puta nia od cene almanaha. Po naem
uverenju, prelazak na jednomeseno izlaenje bio bi jedini pravi nain da se
nauna fantastika prati sistematski i organizovano, da se odrava i podgreva
klima dobrog raspoloenja prema njoj, da se domaim stvaraocima prui
stalna tribina za oprobavanje njihovih mogunosti; ukratko, da nauna
fantastika bude i kvantitetom i kvalitetom to prisutnija u naem kulturnom
podneblju. Razume se, pokretanje jednog redovnog mesenog SF glasila ne
bi imalo za posledicu gaenje almanaha; on bi i dalje izlazio u obliku knjige,
u frekvencijama koje bi diktirali zahtevi italaca odnosno njihova kupovna
mo, i donosio bi dela istaknutih pisaca irom sveta (romane, zbirke pria,
tekstove teorijskog i kritikog karaktera); jedna od njegovih prioritetnih
namena bila bi da objavljuje priloge domaih SF pisaca nagraene na
konkursu Andromede u prvi mah samo za priu, a kasnije i za roman,
dramu, filmski scenario, likovna ostvarenja itd.
to se tie kriterijuma kojih smo se drali prilikom izbora tekstova, tu
smo, priznajemo, imali izvesnih tekoa. Ne tekoa u smislu da nam nije
bilo jasno ta zapravo elimo, a pogotovo ne tekoa u smislu da nismo imali
na raspolaganju dovoljno autentinih priloga koji bi zasluili da budu
uvreni u ovu zbirku. Naa nedoumica bila je upravo suprotnog smera:
trebalo se odluiti izmeu mnotva dobrih, boljih, i jo boljih tekstova
za jednu garnituru koja bi, u preseku i u globalu, reprezentovala naunu
fantastiku kao knjievni anr, predoila njene mnogobrojne saznajne,
estetske, etike i druge vrednosti i potencije, a uza sve to bila atraktivna i kao
tivo, kao uzbudljiva avantura, kao svojevrsna duhovna relaksacija. Mi smo
se opredelili za izbor koji pred vama stoji, i smatramo da je on dobar; ali
umesto te selekcije mogli smo da prezentiramo i neku drugu, treu ili desetu,
sa izgledima da postignemo manje-vie isti efekat. Ova relativnost
kriterijuma pri izboru priloga ne devalvira, razume se, njegovu objektivnu
valjanost; ona samo dokazuje da su resursi SF-a koji nam stoje na
raspolaganju neiscrpni, i da emo u sledeim naim zahvatima moi da
postiemo jo bolje i ubedljivije kvalitete.
Izvesnih problema imali smo i u pogledu pravljenja izbora prema
nacionalnom kljuu. eleli smo da budu zastupljeni pisci iz to veeg broja
zemalja, ali 450 stranica nije bilo dovoljno da se adekvatno udovolji tom
nastojanju. Za utehu neka nam ostane da e zemlje koje su ovom prilikom
izostavljene dobiti satisfakciju u sledeim brojevima.
Segment koji sadri priloge naih domaih autora (etiri SF prie i etiri
teksta teorijsko-kritikog karaktera) nije osobito voluminozan ali e,
verujemo, biti specifino zanimljiv za itaoce almanaha. Vremenom e taj
domai teg na tasu Andromede postajati sve zamaniji to i jeste prava
perspektiva i krajnja ambicija naeg poduhvata. Andromeda mora da bude
jugoslovensko glasilo za naunu fantastiku; ona mora da okupi oko sebe sve
domae snage koje imaju afiniteta za taj literarni anr, ona mora da pokae i
nama i svetu da i na tom planu imamo sluha i stvaralakog nerva. Jer zbilja je
alosno da mi, koji se u meunarodnim duhovnim relacijama tako vidno
istiemo i esto tako briljantno prednjaimo, totalno isputamo iz svog vizira
itavu jednu oblast knjievnog stvaralatva.
Ova konstatacija neka bi ujedno bila shvaena kao poziv na saradnju.
Uestvujte u naem konkursu za SF priu, aljite nam po sopstvenom izboru
priloge koji se odnose na istoriju, teoriju i kritiku naune fantastike,
dostavljajte nam vae primedbe i sugestije. Samo tako, mobilizacijom svih
snaga i kooperacijom na najiroj bazi, Andromeda e moi da u potpunosti
izvri svoju drutvenu misiju.

Gavrilo Vukovi
Pol Anderson Hodnici vremena
sf Roman
POUL ANDERSON roen je 1926. godine u Pensilvaniji, SAD. Diplomirao je fiziku,
matematiku i filozofiju. Od 1947. godine, kada je debitovao kao pisac naune fantastike, objavio
je preko 200 romana, novela i pria. Poznatija dela su mu Vremenska patrola, Mentalna
barijera, Tri srca i tri lava, i Hodnici vremena. Tri puta je dobio vodeu ameriku i svetsku
nauno-fantastiku nagradu Hugo Gernsback. ivi u Berkliju, Kalifomija. Anderson neguje
stil kazivanja srodan epskim naracijama i sagama i u svoja nauno-fantastina dela neretko
utkiva velike svetske cikluse mitova.
Preveo: ZORAN IVKOVI
Glava prva

Imate posetioca ree uvar i okrenu klju.

ta? Ko? zbunjeno upita Malkolm Lokrid ustajui sa kreveta.
Lekario je satima, pokuavajui da ita neki struni prirunik, ali uglavnom
je zurio u naprslinu na tavanici, dok su mu misli bile ispunjene gorinom.
Ako nita drugo, panju su mu odvraali larma i smrad iz drugih elija.
Ne znam odgovori uvar coknuvi jezikom. Prilino dobro
izgleda. U njegovom glasu osealo se vie potovanja nego obino.
Zainteresovan, Lokrid poe ka vratima. Gotovo instinktivno, uvar
ustuknu jedan korak. U trenutku kroz svest mu je proletela misao:
Oprezno! Ovaj momak je ubica. Dodue, Lokrid nije izgledao odve
opako. Bio je srednjeg rasta, kratko podiane, pepeljaste kose, plavih oiju, a
uzak, zatupast nos teko da je odavao njegovih dvadeset est godina. Ali za
razliku od vrnjaka, njegove grudi bile su razvijenije, ramena ira, a udovi
snaniji; imao je kretnje poput divlje make.
Ne boj se, sinko! podsmehnuo se.
uvara obli rumenilo. Gledaj svoja posla, hvalisave.
Do avola pomisli Lokrid. Zato ga uopte izazivam? Bio je
sasvim pristojan prema meni. Uostalom, da vidimo ko me to trai.
Njegovog besa je nestalo dok je koraao hodnikom. U beskrajnoj
jednolikosti tokom protekle dve nedelje svaki prekid bio je dobrodoao, ak
je i razgovor sa advokatom predstavljao izvestan dogaaj, iako bi nakon toga
proveo besanu no, razljuen njegovom krajnjom ravnodunou. Trenutno,
bio je zaokupljen pitanjem (koja bi to ena mogla da bude. Njegova devojka
je ve dolazila, ali bilo je neeg morbidnog u njenom Kako si to mogao da
uini? i on nije oekivao da je ponovo vidi. Moda neka novinarka? Ne,
lokalni listovi su ga ve sasvim iscedili.
Razmiljajui o tome, uao je u sobu za posete. Prozor otvoren ka gradu,
buka saobraaja, park preko ulice, nanovo ozelenelo drvee i plavetnilo neba
puno brzih, malih oblaka, dah prolea Srednjeg zapada sve je to uinilo da
smrad iz elije izgleda dvostruko odvratniji. Nekoliko uvara nadziralo je one
koji su sedeli za dugim stolovima i meusobno se doaptavali,
Ovamo ree Lokridov pratilac.
On se okrenu i ugleda je. Stajala je kraj obeleene stolice. Srce mu je bre
zakucalo. Za ime boga!
Bila je gotovo njegove visine; u jednostavnom, nenom i skupom kostimu
ostavljala je utisak plivakog ampiona ili boginje Dijane. Glavu je drala
visoko, a crna kosa joj je padala niz ramena, presijavajui se u zalutalim
zracima sunca. Lice nije bio sasvim siguran iz kog je dela sveta poticalo:
povijene obrve iznad dugih i iskoenih zelenih oiju, iroke jagodice, prav
nos sa pomalo sjajnim nozdrvama, kraljevska usta i brada, uto-smea put.
Za trenutak, premda slinost nije bila upadljiva, prisetio se nekih slika sa
drevnog Krita, boginje Labris, a potom mu ostade vremena da misli samo na
ono to se nalazilo neposredno pred njim. Pomalo uplaen, on joj prie.
Gospodin Lokrid? ree ona jednostavno.
To je pre liilo na konstataciju nego na pitanje. Lokridu nije polo za
rukom da odredi njen akcenat, budui da je imala savren izgovor. Glas joj je
bio zvonak i ne suvie visok.
Da... promrmljao je. Ovaj...
Ja sam Storm Derovej. Da sednemo? Uinila je to kao da seda na
presto i otvorila tanu. Izvolite cigaretu.
Lokrid je primakao stolicu i susreo njen pogled na suprotnoj strani ravne
povrine koja ih je razdvajala. U komaru misli pitao se, izmeu ostalog, u
kakvoj je vezi njen lik sa tim anglosaksonskim imenom. Moda je prezime
njenih roditelja, koji su doli kao imigranti, bilo teko za izgovor pa su ga
zato promenili. Ipak, ona nije pokazivala nikakav znak poniznosti, kao to bi
se u takvim okolnostima moglo oekivati.
Bojim se da nisam, ovaj, imao zadovoljstvo da vas ranije sretnem
promuca on... Saekao je trenutak, a zatim dodao, zurei u njenu levu ruku:
gospoice Derovej.
Naravno da niste ree ona, posmatrajui ga bezizraajno. On poe
da se vrpolji, ali se ubrzo primiri i nastavi da eka.
Devojka se osmehnula zatvorenim usnama. Videla sam neto o vama u
ikakim novinama to me je veoma zainteresovalo. Dola sam da saznam
vie o tome; ini mi se da ste vi rtva sticaja nesrenih okolnosti.
Lokrid slegnu ramenima. Ne elim da vam priam srceparajue prie,
ali u pravu ste. Da li ste vi novinar?
 Ne, nisam, elim jednostavno da vidim kako pravda pobeuje. Da li
vas to iznenauje? upitala je podrugljivo.
Razmiljao je za trenutak. Pa, pomalo. Ima ljudi slinih Erl Stenli
Gardnaru, ali dama kao to ste vi...
Moe na bolji nain da utroi svoje vreme nego da isteruje pravdu
osmehnu se ona. U stvari, i meni samoj je potrebna pomo. Moda ste vi
onaj koji moe da mi je prui.
Lokridu se zavrtelo u glavi: Zar ne moete da iznajmite nekoga, gosp
... gospoice?
Izvesne osobine ne mogu se tek tako kupiti; one su jednostavno
uroene, a ja nemam naina da ih drugde pribavim. Njen glas se ispunio
toplinom: Recite mi neto o vaem sluaju.
Zato, pa itali ste u novinama?
Ali hou da mi vi sami to ispriate. Molim vas.
Boe moj, tu i nema mnogo ta da se pria. Jedne noi, pre dve nedelje,
vraao sam se kui iz biblioteke. Kraj je bio prilino pust, pa je tu okolnost
iskoristila gomila mangupa da se baci na mene. Pretpostavljam da su hteli da
me isprebijaju zabave radi ili zbog ono malo novca to sam imao kod sebe.
Ali nisam im ni ja ostao duan. Jedan od njih tresnuo je o trotoar i razbio
glavu, a ostali su se brzo razili. Ja sam odmah pozvao policiju. Poslednja
stvar koje se seam jeste da sam optuen za ubistvo drugog stepena.
Zar niste objasnili da je delo poinjeno u samoodbrani?
Naravno da jesam, ali to mi nije mnogo pomoglo. Nije bilo svedoka.
Nisam mogao da identifikujem nijednu od tih bitangi, jer je bilo suvie
mrano. Jednostavno, morao sam da se branim, inae bi me pretukli. Ja, stari
ratnik, bio sam primoran da se tuem sa utokljuncima! Pri pomisli na to,
Lokrid oseti neto gorko u ustima. Ma avola utokljunci! Onaj koji je
odapeo bio je vei i kosmatiji od mene. A, bogami, bilo ih je jo desetak.
Sreom, nisam ni ja za bacanje.
Posmatrala ga je netremice. On se prisetio svog oca, davno na farmi u
brdima Kentakija, kako pokuava da dokui svojstva mladog bika koga je
upravo stekao.
Da li se kajete? upitala je ona posle nekoliko trenutaka.
Ne. ak su mi i to uraunali. Ja ne umem da glumim. Ali sigurno
nisam imao nameru nikoga da ubijem. Samo sam zamahnuo pesnicama, a to
je taj momak zaglavio, to je ista sluajnost. ao mi je zbog toga, ali moja
savest je ista. Ja sam se samo branio i ne znam kako je drugaije trebalo da
postupim. Bolje i to nego da sam zavrio u bolnici ili da sam mrtav. Svi bi
onda govorili: Kako je to uasno! Moramo da sagradimo jo jedan centar za
rekreaciju mladih.
Lokrid opusti ramena, zatim ugasi cigaretu i zagleda se u ruke.
Bio sam dovoljno lud da to izjavim novinarima nastavio je mrano.
Izgleda da ovde ne vole mnogo junjake. Moj advokat kae da lokalni
liberali prave od mene rasistu. Gluposti, teko da sam ikad video nekog
obojenog oveka tamo odakle sam doao; ne morate biti nikakav antropolog
da biste imali rasne predrasude; uostalom, ovi nitkovi bili su beli. Ali izgleda
da ta razlika nema nikakvog uticaja na oseanja ovdanjih ljudi.
Bes ga je ponovo obuzeo. Izvinite gospoice ree. Nisam eleo
da jadikujem.
Ona se nae ka njemu, ali u istom trenutku zastade. Lokrid vide da je to
neobino i divno lice postalo gordo gotovo do arogantnosti. Meutim,
progovorila je bezmalo neno: Imate iroko srce. Priznajem da sam se
tome i nadala.
Trenutak potom ona ponovo postade bezlino poslovna. Kakvi su vai
izgledi na suenju?
Gotovo nikakvi. Sud mi je odredio advokata koji kae da treba da
izjavim da je posredi ubistvo iz nehata i da u se tako izvui sa blaom
kaznom. Ali ja se ne slaem s tim. To nije tano.
Pretpostavljam da nemate novca za dugotrajniji proces.
On pomisli kako je smeno da ena njenog kova govori kao profesor za
katedrom. Ne ree. ivim od stipendije. Moja majka se kune da e
zaloiti i kuu da bi me izbavila odavde; ona je udovica, a ni braa mi nisu
veliki bogatai. Ne volim to to inim. Naravno, vratiu joj dug ako dobijem
proces. Ali ako izgubim ...
Mislim da ete ga dobiti ree ona samouvereno. Jesam li u pravu
kada smatram da je Vilijem Elsvort iz ikaga jedan od najboljih advokata u
zemlji?
ta? Zato ... ovaj ... teko da je ikada izgubio spor. Tako se bar pria.
Sasvim zbunjen, Lokrid se zablenu u nju; oseao je kako poinje da ga
obuzima jeza.
Storm Derovej je lagano gladila rukom bradu: Dobar tim privatnih
detektiva mogao bi da pronae lanove te bande nastavila je zamiljeno.
Na sudu bi se utvrdilo gde su bili te noi, a precizna unakrsna ispitivanja
razotkrila bi njihove lai. Mogli bismo takoe da pronaemo pogodnog
svedoka za vas. Do sada ste se ponaali besprekorno.
Pa... Lokrid stegnu zube, to je liilo na neku vrstu osmeha. Sve
je to u redu, ali bie potrebno i dosta sree!
Ja imam sree ree ona sa istom samouverenou kao i ranije.
Naginjui se ka njemu, njene sjajne oi su prosto gutale svaku pojedinost.
Priajte mi o sebi. Bie mi potrebni ti podaci. Gde ste stekli borbenu vetinu
koju ste pomenuli?
U mornarici. Bio sam stacioniran u Okinavi pa sam se tako
zainteresovao za karate, a poseivao sam i treninge dudoa nastavio je
zbunjeno da pria, gotovo i ne primetivi kako ona polako razotkriva sve
pojedinosti iz njegovog ivota: teko detinjstvo, ume, lov, ribolov; nemir
koji je okonao u sedamnaestoj prijavivi se u dobrovoljce; kulturni ok koji
je doiveo pri susretu sa drugim zemljama, drugim ljudima, sa svetom koji se
pokazao irim ak i od onoga iz njegovih snova; roenje elje za znanjem.
Prilino toga sam proitao za vreme slube. Kasnije, po povratku u
Sjedinjene Drave, stupio sam u koled; izdravao sam se sam. Odluio sam
da se bavim antropologijom. Na ovdanjem univerzitetu imaju odlian odsek.
Kasnije u se uhvatiti u kotac sa doktoratom. Mogao bi to da bude dobar
ivot. Volim primitivne ljude. Nemaju vremena da se petljaju s romantikom.
Njihovi problemi su isti kao i nai, ako ne i tei; pa ipak, oni imaju neto to
smo mi izgubili.
Znai da ste dosta putovali?
Uglavnom kopnom; do Jukatana, na primer. Vratio sam se ovoga leta.
Samo, izgleda da mi je to bilo poslednje putovanje. Verovatno u ovde uvek
biti nepoeljan, ak i ako sve dobro ispadne. Uostalom, nije vano, nai u
ve neko drugo mesto.
Da, zbilja ete morati.
Storm Derovej pogleda unaokolo, oprezna poput risa. uvari, koji su se
dosaivali manje no obino, neprestano su je posmatrali, ali nisu mogli da je
uju kada bi tiho govorila.
Sluajte me dobro, Malkolme Lokridu, ree ona prekidajui tiinu.
Sa zadovoljstvom, pomisli on, dok mu kimom uzmilie marci.
Angaovau Elsvorta da vas brani. Sve trokove preuzimam na sebe.
Ako se ne budete slagali sa presudom, on e uloiti albu. Ali mislim da to
nee biti potrebno.
Lokridu poe za rukom da izusti samo jedno: Zato?
 Devojka zabaci glavu, a duga kosa joj polete unazad. U magnovenju je
primetio siuno providno dugme u njenom levom uhu ... Za poboljanje
sluha? Pomisao da ona ima neku manu i da nije savrena bila mu je ugodna.
Zidovi izmeu njega i spoljnog sveta se sruie i on se nae obasjan zracima
prolenog sunca.
Recimo da nije poteno da lav bude u kavezu nastavila je Storm.
Nije bilo nieg koketnog u tome. Rei su zvuale sasvim obino.
Sedela je potpuno mirno, a govor joj je i dalje bio staloen. Potreban
mi je, naime, pomonik. Zadatak je opasan. Vi mi vie odgovarate od
izvesnih tipova koje bih mogla da iznajmim na ulici, to se novca tie, u tome
neete oskudevati.
Gospoice, promrmlja Lokrid. Ne elim nikakav novac.
Bie vam potreban za putovanja. Neposredno nakon suenja Elsvort e
vam dati koverat sa ekom i uputstvima. U meuvremenu, nikome ni rei o
meni. Ako vas pitaju ko finansira odbranu, recite da to ini neki daleki,
bogati roak iz inostranstva. Je li jasno?
Kasnije, pokuavajui da rastumai celu ovu fantastinu stvar, sasvim
ozbiljno se pitao nije li ona zapravo kriminalac; ali ubrzo je odbacio tu
pomisao. Tog trenutka, meutim, samo je primio nareenje i posluno
klimnuo glavom.
Ona ustade, a odmah zatim i on, premda pomalo nespretno. Ovde se
vie neu vraati ree Storm Derovej. Potom mu hitro stegnu ruku.
Sreemo se u Danskoj kada ponovo budete slobodni. Zbogom i sreno.
Pratio ju je pogledom dok je odmicala, a potom se zagledao u svoju ruku
koju je ona dotakla trenutak ranije.
Glava druga

U njenom pismu je stajalo: 14. septembar, devet ujutro. Lokrid se rano

probudio. Nije mogao ponovo da zaspi i zato je izaao da proeta. eleo je da
se neizostavno oprosti od Kopenhagena. Ma kakav da je posao Storm
Derovej imala za njega, teko da je to moglo da bude ovde jer zato bi mu
onda bilo naloeno da kupi kamp-opremu za dvoje, puku i revolver.
Uostalom, on se i onako ve zaljubio u ovaj grad.
Mnotvo bicikala kretalo se ulicama u vreme kada se svet vraao sa posla.
Vozai nisu imali onaj iscrpljen izgled kakav imaju ameriki radnici: bili su
to vedri, mladi ljudi u radnim odelima ili sa studentskim kaketima, devojke
sveih lica i bljetavo plave kose. Bilo je oigledno da svi oni uivaju u
ivotu.
Treperavi sjaj Tivolija imao je slino dejstvo kao ampanjac u krvi.
Uopte niste morali da odete u Be da biste osetili duh starog Pratera. Bilo je
sasvim dovoljno lagano sii niz Langelinje, pustiti da vam blagi morski vetar
draka nozdrve, gledati brodove koji povezuju ovaj grad sa najudaljenijim
lukama sveta, zaustaviti se da biste se divili Maloj Mermajd i Gefjon Oksu, a
zatim proi pored kraljevskog Amalienborga ostavljajui iza sebe kanal to
vodi kroz Nihevn, gde su se vekovima stare mornarske krme sanjivo
priseale vesele minule noi. Na kraju vam je jo ostalo da preete Kongens
Nitorv gde biste zastali naas da s nogu popijete pivo u nekom od otvorenih
kafea, a zatim da produite ka renesansnim crkvama, dvorcima i venicama
iji su visoki, bakrom optoeni tornjevi ljupko parali nebo.
Odista imam razloga da budem zahvalan ovoj eni, pomisli Lokrid, zato
to me je ovamo poslala tri nedelje ranije.
Pitao se zato je to uinila. Njena uputstva bila su da nabavi geografske
karte i da se upozna sa danskom topografijom. Osim toga, morao je mnoge
sate da provede u staronordijskom delu Nacionalnog muzeja da bi proitao
nekoliko knjiga koje je trebalo da ga potpuno upute u stvar. Uinio je to
savesno. Iako je eleo da zna zato sve to radi, nije postavljao suvina pitanja.
Ovde je bilo bezbroj prilika za rekreaciju, a ni zanimljiva prijateljstva nisu
nedostajala. Danci su bili drueljubivi i umeli su da se zabave, to je
zakljuio nakon susreta sa dve mlade dame. Moda se u tome i sastojala
zamisao Storm Derovej: dovesti ga ovde da se razonodi i da zaboravi sav
onaj pakao koji je ostavio za sobom, a takoe omoguiti mu da se provede,
kako ne bi doao u iskuenje da se suvie priblii njoj, kada budu poeli sa
poslom.
Danas! Trgao se pri pomisli na to i ubrzao korak. Hotel koji mu je bio
rezervisan nalazio se odmah iza ugla. Pokuavajui da se oslobodi pritiska
koji ga je guio, popeo se uz stepenice do sobe ne koristei lift.
Istog trenutka zazvonio je telefon. On podie slualicu. Gospodine
Lokrid, zamoljeni ste da sa prtljagom kroz petnaest minuta saekate
gospoicu Derovej pred ulazom obavestio ga je portir na izvanrednom
engleskom.
Osetio je za trenutak kako ga podilazi jeza. Ophodila se prema njemu kao
prema sluzi. Jedan paket prebacio je preko ramena, a ostala dva uzeo u ruke i
poao da se odjavi...
Blistavi novi dofin zaustavio se kraj ograde. Za volanom je sedela ona.
Nije zaboravio njen lik iz prostog razloga to ga je bilo nemogue zaboraviti.
Pa ipak, kad se njena smea glava nagnula kroz prozor, oteo mu se dubok
uzdah i obe Dankinje su za tili as iezle iz njegove svesti.
Kako ste? upitao je.
Ona se osmehnu. Dobrodoli na slobodu, Malkolme Lokridu. Da
ponemo?
Paljivo je odloio opremu u prtljanik i pridruio joj se na prednjem
seditu. Bila je obuena neobavezno i sportski, pa ipak nije izgledala manje
kraljevski nego pre. Ula je u mete automobila sa vie umenosti nego to je
on ikada pokazao. Vi ne gubite vreme, zar ne? zviznuo je zadivljeno.
Nemamo mnogo vremena objasnila je. Moramo pre noi da
budemo na drugom kraju zemlje.
Lokrid je odvojio svoj pogled od njenog profila. Ja sam... spreman za
sve to elite.
Ona klimnu glavom. Razume se. Dobro sam vas procenila.
Ali, da li ete mi rei...
Samo trenutak. Pretpostavljam da su vas oslobodili optube.
Tako je. Zaista ne znam kako da vam zahvalim.
 Pa, pomoi ete mi, zar ne? ree ona nestrpljivo. Ali dozvolite da
prvo razmotrimo vau situaciju. elim da znam kakve obaveze imate.
Nikakve. Nisam imao pojma koliko e ovaj posao da traje, pa stoga
nisam ni traio drugi. Dok ga ne naem, iveu kod majke.
Oekuje li vas ona uskoro?
Ne. Prilino vremena proveo sam u Kentakiju kod mojih. U pismu ste
mi rekli da nita ne priam, pa sam stoga kazao da je moju odbranu vodio
neki bogata koji misli da se ja bavim stvarima u vezi sa naftom i da eli da
me imenuje za savetnika istraivakog programa koji bi mogao da traje
izvesno vreme. U redu?
Sjajno. Odmerila ga je od glave do pete. To znai da se nisam
prevarila u vaoj otroumnosti.
Ali, kuda smo se uputili i zato?
Ne mogu mnogo da vam kaem. Ukratko, treba da otkrijemo i
prebacimo blago.
Lokrid zviznu i izvadi cigarete.
Mislite da je to neverovatno? Melodramski? Neto poput loeg
romana? zakikotala se Storm Derovej. Zbilja, zato ljudi ovoga doba
misle da njihovi sopstveni, jadni ivoti moraju da budu mera cele vasione?
Shvatate li da atomi od kojih ste sastavljeni predstavljaju oblake iste
energije. Sunce koje vas obasjava moglo bi u trenutku da uniti ovu planetu,
ali postoje i druga sunca koja bi to isto mogla da uine sa njim. Vai preci
lovili su mamute, prelazili okeane na splavovima, ginuli na hiljadama bojnih
bolja. Vaa civilizacija stoji na ivici zaborava. I u samom vaem telu ovoga
trenutka vodi se rat bez milosti izmeu vas i osvajaa koji ele da vas unite,
a to su entropija i samo vreme. To je vaa mera.
Pokazala je rukom ka ulici kojom su prolazili ljudi zaokupljeni svojim
svakodnevnim poslovima. Pre hiljadu godina bili su mudriji. Znali su da
e jednoga dana doi sumrak sveta i bogova i da je jedino to vredi hrabro
i spremno doekati taj trenutak.
Pa... Lokrid je oklevao. U redu. Moda ja ba nisam tip
Ragneroka.
Ona se nasmeja. Kola su zabrujala i pola jo bre. Nalazili su se izvan
starog dela grada, u rejonu viespratnica, kada je Storm Derovej nastavila:
Biu kratka. Seate li se vremena kada su Afrikom vladali nemiri?
Pobune su bile uguene u krvi, ali borbe su dugo trajale. Glavni tab
sveafrikog oslobodilakog pokreta nalazio se ovde u Kopenhagenu.
 Lokrid se namrti. Da, prouavao sam meunarodnu situaciju.
Kruile su prie o sanduku punom blaga, koji su pobunjenici sakrili pre
no to su stvari postale beznadene. Pre izvesnog vremena najzad smo
pronali nekoga ko zna za to mesto.
Njegovi miii se zategoe. Mi?
Da, oslobodilaki pokret. Stoga nam je i potrebno to blago.
- Dakle, to je u pitanju.
Naravno, ne nadamo se da emo osloboditi itav jedan kontinent preko
noi, ali dugotrajnija borba zahteva mnogo novca. Na alost, nita ne
moemo da traimo od onih vlada koje su zadovoljne postojeim stanjem.
Zlato se nalazi u jednom tunelu na zapadnom Jitlandu, koji su prokopali
Nemci za vreme okupacije Danske radi tajnih istraivakih projekata.
Antifaistiki pokret osvojio je tu bazu pred kraj rata. Naa organizacija me je
odredila da donesem blago, a vi mi u tome pomaete.
- Ali... ali ... zato ja? Vi imate svoje ljude.
Zar nikada niste uli o ubacivanju ljudi sa strane? Jednog Afrikanca po
svoj prilici bi neprestano nadgledali. Ameriki turisti, meutim, mogu
slobodno da se kreu; njihov prtljag se retko otvara na granici, posebno ako
putuju jevtino.
Zastala je za trenutak, a zatim nastavila.
Zlato je raseeno na listove; moi emo lako da ga zaijemo u odeu ili
u postavu vree za spavanje. Motociklom emo doi do eneve i tamo
predati tovar odgovarajuoj osobi. Njene oi su ga izazivaki posmatrale.
Pristajete li na igru?
Lokrid se ugrize za usnu. Stvar je bila suvie tajanstvena da bi se mogla
progutati u jednom komadu. Zar vam se ne ini da emo izgledati
podozrivi zbog opreme koju nosimo?
Oruje je samo mera predostronosti za vreme dok primamo poiljku
zlata. Neemo ga poneti sa sobom kada se budemo vraali. Storm Derovej
zauta za trenutak. Ne rugam se vaoj inteligenciji nastavila je
ljubazno. Ova stvar povlai za sobom izvesne zakonske konsekvence. One
bi mogle da budu prilino velike ako doe do borbe. Potreban mi je ovek
koji ume da rizikuje i koji je u stanju da se suoi sa neprilikama. Mora da
bude vrst, ali ne i kriminalac koji gleda samo svoje interese. Vi mi izgledate
poteno. Ako sam se prevarila, molim vas recite mi to odmah.
 Pa, ovaj... Lokrid iznenada oseti potrebu da pokae izvestan
smisao za humor: Ako ste traili Demsa Bonda, onda ste sigurno
pogreili.
Ona ga upitno pogleda: Koga?
Nije vano odvrati on, jedva prikrivajui uenje. Ovaj... U redu,
govoriu otvoreno. Otkud ja znam da ste vi ono za ta se izdajete? Moda je
sve ovo samo obino krijumarenje, meunarodni kriminal ili tako neto.
Ostavili su grad za sobom, a put je bio tako malo prometan da je ona sve
ee skretala pogled ka njemu. Ne mogu da vam kaem vie nego to
sam rekla uzvratila je. Drugi deo vaeg zadatka sastoji se u tome da mi
verujete.
U redu sloio se Lokrid, gledajui je gotovo zaljubljeno. Imate
jo jednog krijumara.
Storm je utke poloila svoju ruku preko njegove. Vozili su se u tiini
kroz zabaene predele i sela sa malim crvenim krovovima. arko je eleo da
razgovara sa njom, ali kraljica uvek prva zapoinje konverzaciju. Ulazili su u
Roskild kada se on konano odvaio: Bilo bi dobro da mi date jo neke
podatke, neke detalje, mislim ...
Kasnije! odmahnula je glavom. Ovaj dan je previe lep.
Nije mogao tano da protumai njen izraz, ali usta su joj odavala izvesnu
nenost. U trenutku mu je postalo jasno da ovek u svom ivotu mora da
grabi sve ono lepo to moe, i dok moe. Prolazili su pored katedrale sa tri
velika tornja, i on zaele da kae neto lepe od uobiajenog: Koliko crkava
ima ovde, ali usne mu ostadoe nepomine.
Na stotine kraljeva lei zakopano tu ree ona. Pod trgom se
nalaze jo drevnije ruevine katedrale svetog Lorensa; pre nego to je ona
sagraena, tu se nalazio neznaboaki hram, iji su zabati bili isklesani u
obliku zmajevih glava. Ovo je bila prestonica vikinke Danske. Osetio je
kako ga je za trenutak proela jeza. Ali to raspoloenje brzo minu, poput
oblaka kojeg odnosi vetar. Ona se nasmeja. Da li ste znali da dananji
Danci nazivaju meteore suzama svetog Lorensa? Oni su odista ljudi bujne
mate.
Izgleda da vas Danci veoma zanimaju. Da li ste zato zahtevali od mene
da prouim njihovu prolost?
Njen ton postao je odluniji. Potrebna nam je ubedljiva pria u sluaju
da nas opaze. Arheoloka radoznalost predstavlja dobar izgovor da bi se
tumaralo unaokolo po ovoj staroj zemlji. Ali, rekla sam vam da sada ne elim
da mislim o tim stvarima.
Izvinite.
Ponovo ga je dovela u nedoumicu ta iznenadna promena njenog
raspoloenja. Jadni Malkolme, bonu ga ona. Pada li vam teko ovaj
nerad? Sve vreme, odavde do vajcarske, mi treba da izgledamo kao turisti
koji kampuju, hrane se po jevtinim krmama, vrzmaju se sporednim
putevima i zalaze u zaboravljene zaseoke. Ponimo odmah sa tim.
To mi uopte nee biti teko ree on nestrpljivo.
Osim putovanja kopnom, da li ste jo negde ili?
Pomalo. Uglavnom sam stopirao, a dok sam bio u Okinavi lutao sam
zaleem kad bih dobio dozvolu. Tada sam bio i u Tokiju.
Bio je dovoljno iskusan da se divi vetini kojom ga je ona nagnala da
govori o sebi. Ali to mu nije smetalo da uiva u razgovoru. Ne da se hvalio,
ali ta draesna ena ga je sluala sa tako mnogo zainteresovanosti. Prirodno,
morao je da joj uzvraa ravnom merom.
Dofin je brujao du ostrva Rinsted, a zatim ostavio za sobom Sorije
Slagelze i Korsjer i produio ka Beltu, gde su uzeli feribot. Storm ga je
povela ka restoranu na palubi. Dozvolila mu je da pree na ti, to je za
njega bilo vie nego da je zagrlio. Ovo je pogodan trenutak za ruak
ree ona. Naroito od kada su pia osloboena takse u meunarodnim
vodama.
Nisam znao da i ovaj kanal potpada pod to.
Da, negde oko 1900. godine Velika Britanija, Francuska i Nemaka
imale su konferenciju na kojoj su se jedva sloile da i tesnaci kroz srce
Danske pripadaju meunarodnim vodama.
Seli su na barske stolice i naruili aperitiv. Ti zna uasno mnogo
stvari o ovoj zemlji. Jesi li i sama Dankinja?
Ne, imam ameriki paso.
Onda poreklom? Ali, ipak, ne izgleda tako?
A kako ja to izgledam? upita ona izazovno.
Vie nego neobino. Neka udna meavina koja je ispala bolje od
svakog pojedinanog sastojka.
Kako to? Junjak, a ima tako visoko miljenje o melezima.
Hajde da prekinemo sa tim, Storm. Ne ulazim u to da li bi ti udala
svoju sestru za nekog obojenog. Moja bi odabrala pravog oveka za sebe, bez
obzira na rasu.
 Ona podie vrat. Pa ipak, diskriminacija jo uvek postoji ree.
Ne u izvitoperenoj predstavi dvadesetog veka, to nipoto. Ve u
genetskom smislu; postoji dobar i lo kod.
Hm... teoretski. Samo, kako da to znamo pre roenja?
Mogue je. Ve se radi na genetskom kodu. Jednog dana e biti
ostvarljivo sagledati ovekove sposobnosti pre no to se rodi.
Lokrid odmahnu glavom. Ne dopada mi se ta stvar. Voleo bih da svi
dolaze na svet slobodni.
ta to treba da znai? podrugljivo upita ona. Slobodni da ine
ta? Devedeset procenata ove vrste su po vlastitoj prirodi domae ivotinje.
Samo preostalih deset zasluuju da se nazovu slobodnim. A vi elite danas i
od njih da napravite domae ivotinje. Ona pogleda kroz prozor na vodu
okupanu suncem, i sivo-bele galebove. Postoji takozvano samoubistvo
civilizacija. Krdo kobila moe da sauva samo pastuv nikako ukopljeni
konj.
Moglo bi da bude, ali rezultati koje je pokazalo nasledno plemstvo nisu
ba ohrabrujui.
Lokrid je zastao za trenutak, a zatim se osmehnuo i nastavio.
Nemoj pogreno da me shvati. Ne bih imao nita protiv da budem
dekadentni aristokrata, ali mi to nikako ne polazi za rukom.
Njen visoki ton rastoio se u smehu. Hvala. Bili smo u opasnosti da
postanemo ozbiljni. A evo, stiu i ostrige.
Za vreme ruka i kasnije na palubi avrljala je tako vedro da je on jedva
primetio kako je veto skrenula razgovor sa sebe.
Proli su pored Niborga i Fijena, i videli kuu Hansa Kristijena Andersena
u Odenzeu. Odenze znai Odinovo jezero objasnila je Storm
Lokridu. Tu su mu prinosili rtve. Pola asa kasnije proli su ispod
velikog mosta i stigli do poluostrva Jiti.
Tle se sve vie uspinjalo kako su se kretali ka severu; naselja su se sasvim
proredila i pred njima su se ukazala dugaka brda prekrivena umom ili
rascvetalim vresom, pod neobino visokim nebom koje je gotovo izazivalo
vrtoglavicu. S vremena na vreme Lokrid bi bacio poneki letimian pogled
na mnogobrojne dolmene natkriljene grubim stenama, tako mone u obilju
popodnevnog svetla.
Nadam se da se sea da vode poreklo jo iz kamenog doba ree
Storm. Njihova starost dostie vie od etiri hiljade godina. Ima ih du
cele obale Atlantika i po itavom Mediteranu. Bila je to mona vera. Ona
vre stee volan i zagleda se ispred sebe u vijugavu trasu puta. Oni koji
su doneli te obrede oboavali su troimenu boginju, Devicu, Majku i Kraljicu
Pakla, spram koje je Ona-od-Koje-su-Norni tek nitavno boanstvo. Bio je to
avolski posao, vezati Onu za Oca Gromova.
Gume su zakripale na asfaltu, a rasparani vazduh je zahujao kraj
otvorenih prozora. Senke su se ve izduile po izukrtanim brdima. Jato
vrana prhnu iz borove ume. Ona e opet doi ree Storm.
Lokrid je ve bio navikao na njene nagle promene raspoloenja, tako da
nije odvratio nita. Kad su se uputili ka Holstebrou, on baci pogled na kartu i
vide da im je preostalo jo malo puta, sem ako ona nije nameravala da nastavi
preko Severnog mora. Osetio je kako mu se neto skuplja u grlu. Moda bi
bilo dobro da mi sada ukratko kae... pokua ponovo on.
Lice i glas bili su joj podjednako bezizraajni. Nema tu mnogo ta da
se kae. Ve sam te upoznala sa svime. Ne bi trebalo na ulazu u tunel da
oekujemo nikakve nevolje, to se samog tunela tie, moda ... Neto
estoko bljesnu napred. Ona ga epa za ruku tako snano, da mu njeni nokti
zadadoe bol. Budi spreman na iznenaenja. Nisam ti govorila o svim
detaljima, jer bi suvie napregao um pokuavajui da shvati. Ako se naemo
u opasnosti, ne oklevaj, ve odmah stupi u akciju. Da li me razume?
Da. Mislim da shvatam. Znao je da je re o dobroj staroj karate-
psihologiji. Pobednik je onaj ko prvi povue potez ...
Krv u njegovim ilama se uzburka, a ruke mu postadoe hladne.
Nedaleko od Holstebroua Storm skrenu na kaldrmu. Prljavi drum vijugao
je na zapad izmeu polja na kojima su se s desne strane videla naslagana
iseena debla. Ona zakoi i istog trenutka sve se utia.
Glava trea

Lokrid postade nestrpljiv. Hoemo li...

Tie! odseno mahnu rukom Storm. Izvadila je iz kasete mali debeli
disk, na ijoj su povrini boje bile udno uskomeane, i poela da ga okree u
ruci, prouavajui are na njemu. Lice su joj sasvim zaklanjale crne vitice.
Nekoliko trenutaka kasnije ona uzdahnu sa olakanjem i promrmlja: U
redu, moemo da nastavimo.
ta je to? upita Lokrid, posegavi za predmetom.
Storm odbi da mu ga da. Indikator ree kratko. Hajdemo. Rejon
je sada bezbedan.
Lokrid se prisetio svoje odluke da se sloi sa svime to ona bude
zahtevala. To je takoe podrazumevalo da ne postavlja glupa pitanja. Izaao
je napolje i otvorio prtljanik. Storm je otkljuala svoj kofer.
Nadam se da se ovde nalazi celokupna oprema za kampovanje ree
ona. On klimnu glavom. Uzmi onda tvoj ranac, a ja u svoj. Ponesi i
revolvere.
Lokrid je posluao nareenje bez rei. Stavio je opremu na rame, vebli u
futrolu, a mauzer zadrao u ruci. Kada se okrenuo, video je Storm kako
ponovo zatvara svoj kofer. Oko pasa je imala neki pojas slian redeniku, koji
on nikada ranije nije video. Bio je to svetlucavi, elastian metal naikan
zatvorenim aurama. Obeen na desnoj strani redenika, kao da je
namagnetisan, nalazio se tanak predmet u obliku cevi. Lokrid ga je
zaueno pogledao. Hej! Kakav je to revolver?
Nije vano. Storm odloi obojeni disk. Budi spreman i na
udnije stvari od ove. Zakljuaj sada kola i krenimo.
Stupili su na skladite drva i poli unatrag, paralelno sa putem koji su
zaklanjali naslagani borovi. Zraci popodnevnog sunca padali su blago
zakoeni na tle koje je bilo prekriveno nenim borovim iglicama. Sad mi
je jasno! ree najednom Lokrid. Ne smemo da koristimo kola da ne
bismo privukli neiju panju.
 Tiina! naredi Storm.
Nakon jedne milje, ponovo su izbili na drum i ona ga povede na drugu
stranu. Pokoeno penino polje bilo je uto i prekriveno strnjikom; blago se
uspinjalo ka brdima na kojima nije mogla da se vidi nijedna kua. Pravo
ispred njih nalazio se mali breuljak na ijem je vrhu bio dolmen. Storm je
veto skliznula kroz ianu ogradu pre nego to je Lokrid mogao da joj
pomogne u tome, i potrala prema dolmenu. Mada njena oprema nije bila
mnogo laka od njegove, jo uvek je disala bez napora kada su doli do
okruglog breuljka, dok se on ve zadihao.
Na samom podnoju se zaustavila, otkaila pojas i izvadila cev, koja je
neodreeno podseala na iroki fle sa pljosnatim soivima. Zatim se sklonila
sa sunca i pola oko breuljka obraslog travom i kupinama; oznaka je
pokazivala da je ovaj spomenik zatien zakonom. Lokrid se osetio za
trenutak tako neduno pod kristalno bistrim nebom, da mu se puls od tog
uzbuenja osetno ubrzao. Upravio je pogled ka dolmenu, kao da se pred njim
nalazila sama venost. Dva siva, liajem obrasla uspravna kamena nosila su
svoj masivni krov jo od onog doba kada su ga davno iezli ljudi postavili tu
kao vlastitu grobnicu. Ali unutranja prostorija, priseti se Lokrid, bila je
zakopana pod gomilom zemlje; od nje je sada verovatno ostala samo mala
humka...
Storm se zaustavi. Da, to je ovde. Bez ikakvog objanjenja poela je
da se penje na uzvienje.
Hej! Stani! usprotivi se Lokrid. Vrzmamo se ovuda gotovo ceo
sat. Zato mi ve jednom ne kae...
Po prvi put je opazio neodlunost na njenom licu. Jo nije vreme.
Pokuala je da zbunjenost prikrije osmehom. Kreni sada za mnom.
Bili su na pola puta kada se ona zaustavila. Ovde su vrena
iskopavanja 1927. objasnila je kratko. Samo je dolmen bio oien,
poto je to naunike jedino interesovalo. Nama e on posluiti kao ulaz.
Poela je da okree neto na kontrolnom delu cevi. Mi imamo poseban
nain da krijemo ulaze upozorila ga je. Neka te to ne udi.
Slabo svetlo sinu iz soiva. Cev je zazujala i poela da osciluje u njenoj
ruci. Grane kupina zadrhtae, iako nije bilo ni daka vetra. Iznenada, podie
se deo tla.
Bio je to ep od busenja i zemlje, desetak stopa irok, a dvadeset debeo.
Ostao je da lebdi u vazduhu pred razrogaenim Lokridovim oima. Trenutak
potom on se panino baci u stranu sa krikom na usnama.
 Tiina! ree odluno Storm. Ulazi unutra! Brzo!
Kao omamljen, Lokrid je skliznuo kroz otvor u humku. Kosi prolaz
vodio je nanie. On proguta pljuvaku, injenica da ga je posmatrala bila je
jedina stvar koja ga je gonila napred. Odmah za njim ula je i ona. Okrenuvi
se za trenutak, ponovo je podesila cev u ruci. Cilindar zemlje spustio se na
staro mesto. Zauo se um pritiska dok se ep vraao u prvobitni poloaj sa
matematikom preciznou. Istovremeno, Lokrid je zbunjeno primetio kako
se odasvud pojavljuje svetlo.
Cilindar je jednostavno bio plafon cevastog tunela, tek neto ireg od
obinih vrata, koji se zaobljeno uzdizao pred njim. Kanal je bio odozgo
obloen vrstim, glatkim materijalom sa koga se slivala svetlost hladnog,
belog zraenja; ona nije stvarala senke tako da je bilo veoma teko proceniti
razdaljine. Vazduh je bio sve i pokretan, iako se nisu videli nikakvi
ventilatori.
Pogledi im se susretoe i Lokrid oseti kako mu neto zastade u grlu. Ona
odloi cev. Grubosti iz njenog glasa sada je sasvim nestalo. Izvinjavajui se
zadovoljno, poloila je svoju ruku na njegovu i nasmeila se: Jadni
Malkolme, promrmljala je podrugljivo doivee jo vea iznenaenja.
Za ime boga! ree Lokrid slabim glasom. Nadam se da neu.
Ali njena blizina i dodir ruke bili su i ovoga puta dovoljni da povrati
prisustvo duha.
Kako se, do avola, to dogodilo? upita on. Odjek njegovog glasa
uplje je odzvanjao tunelom.
! Ne tako glasno. Storm baci pogled na obojeni disk.
Trenutno ovde nema nikoga, ali oni bi mogli da dou odozdo poto se zvuk
avolski dobro prenosi u ovim tunelima.
Saekala je trenutak, ali poto je Lokrid i dalje tupo zurio u nju, ona
nastavi: Objasniu ti princip ako je to ono to e da te umiri, ep zemlje
to je lebdeo dralo je u vazduhu energetsko kolo koje proizvodi mrea
instalirana u ovim zidovima. Sama mrea anulira sve efekte koji se mogu
registrovati detektorima za metal, dubinskim sondama ili nekim drugim
instrumentom.
Mrea takoe obnavlja i provodi vazduh kroz molekularne pore. Cev koju
sam upotrebila da podignem cilindar samo je kontrolni ureaj; stvarna snaga
takoe dolazi iz mree.
 Ali... Lokrid odmahnu glavom. Pa to je ludo... Nemogue.
Valjda se toliko razumem u fiziku. Mislim ... dobro, moda teoretski... ali
nijedna takva sprava ne postoji u praksi.
Rekla sam ti da je ovo tajni istraivaki projekat odgovori Storm.
Postigli smo veoma mnogo. Ona napui usne i priblii mu se. Ti se
ne plai, zar ne, Malkolme?
On slee ramenima. Nimalo. Krenimo!
To mi se svia ree ona, blago naglasivi reenicu.
Zatim se okrenula i pola nanie.
Ovo je jo uvek ulaz ree Storm posle nekoliko trenutaka. Pravi
hodnik je vie od hiljadu stopa ispod nas.
Sputali su se niz spiralni tunel u dubinu zemlje. Lokrid najednom
primeti kako je njegovo zaprepaenje na voleban nain iezlo. Nije vie
bio nervozan kao pre. Mora da je Storm to uinila. Boe moj, pomislio je u
sebi, kakva pustolovina!
Tunel se irio u dugaku prostoriju u kojoj su se oblici razaznavali tek na
udaljenom zidu. Tamo se nalazila iroka kutija ili ormari od istog bljetavog
metala kao i Stormin pojas. Pored nje zjapio je otvor irok desetak stopa i
visok dvadeset. Da li je prekriven zastorom? Ne; kada se pribliio, Lokrid je
opazio da je veo sasvim imaterijalan. Titravo zraenje ispunjavalo je otvor,
presijavajui se neno u svim duginim bojama od kojih je on mogao da
razabere tek po neku. Bilo je to fluidno svetlucanje u prostoru, pokriva od
ivog svetla. Kada bi ono proizvelo i najslabaniji treptaj, oblinji vazduh bi
se odmah ispunio elektricitetom.
Storm je za trenutak zastala. Lokrid je video kako joj se kroz odeu
nadimaju grudi. On odlui da izvadi revolver.
Hodnik je s one strane ree ona pomalo muklo. A sada sluaj
paljivo. Ranije sam ti samo nagovestila da emo morati da se borimo, ali
neprijatelj se nalazi svuda. Nije iskljueno da je saznao gde smo. Moda su
njegove uhode ovoga trenutka s druge strane vrata. Jesi li spreman da puca
na moju komandu?
On potvrdno klimnu glavom.
U redu. Poi za mnom!
Ne, ekaj, ja u da idem ...
Rekla sam da poe iza mene. Ne oklevajui, Storm ue kroz
zastor. Lokrid je posluno krenuo za njom. Prekoraivi prag, iznenada je
osetio kratkotrajan, ali jak udar, od kojeg se zateturao. Trenutak kasnije
uspeo je da se pribere, a zatim poe da se radoznalo osvre unaokolo. U
pognutom poloaju Storm je neprestano motrila na sve strane. Proao je itav
minut u bezglasnom iekivanju, a onda ona baci pogled na svoj instrument.
Poto ju je to umirilo, lagano je vratila pitolj u futrolu. Nema nikoga
ree sa olakanjem u glasu. Za sada smo bezbedni.
Lokrid duboko uzdahnu, pokuavajui da dokui gde se nalaze.
Hodnik je bio ogroman. Imao je polucilindrian oblik i istu svetlucavu
povrinu kao i predvorje. Prenik mu je prelazio sto stopa. Prav poput strele,
pruao se miljama u oba pravca, tako da mu je bilo nemogue sagledati kraj.
Brujanje i pucketanja svetlosti bili su ovde jo intenzivniji; proimali su celo
Lokridovo bie, kao da se nalazi u nekoj ogromnoj drobilici.
Pogledao je unazad ka vratima kroz koja je upravo uao i najednom oseti
kako ga podilaze marci: Nemogue ...
Sa ove strane, premda ne mnogo vii, ulaz je bio irok gotovo dve stotine
stopa. Nizovi paralelnih crnih linija, meusobno razmaknutih nekoliko ina,
pruali su se iz vrata, na izvesnoj udaljenosti od poda hodnika. Pri vrhu svake
od njih bilo je zapisano nekoliko znakova na nekoj njemu nepoznatoj azbuci.
Ali otprilike na svakih deset stopa bili su ugravirani brojevi iji se sled
progresivno poveavao. Lokrid je proitao 4950, 4951, 4952 ... Kad se
ponovo okrenuo, primetio je da je samo prednji zastor ostao nepromenjen.
Nemamo vremena za gubljenje povue ga Storm za rukav.
Objasniu ti kasnije. Penji se.
Pokazala mu je rukom na platformu iji je prednji kraj bio zaobljen, slino
velikom metalnom toboganu niskog nagiba; udno vozilo lebdelo je dve
stope iznad poda, a nekoliko klupa bez naslona bilo je postavljeno na
njegovom gornjem delu. Pri vrhu se nalazila tabla na kojoj su se crvene, ute,
plave i zelene svetiljke naizmenino palile i gasile.
Hajde! Pouri! energino ponovi Storm.
Popeli su se zajedno. Ona je sela napred, odloila revolver u krilo i pruila
ruku ka svetiljkama. Vozilo se zanjihalo i poelo da klizi niz hodnik. Kretali
su se u potpunoj tiini; njemu se inilo da brzina nije vea od trideset milja na
as. Pa ipak, sasvim su bili zatieni od strujanja vazduha...
Sto mu gromova, ta je ovo? promrmlja on.
Jesi li ikad uo za overkraft? upita Storm odsutno. Njen pogled je
neprestano prelazio sa obojenog diska, koji je drala u ruci, na prazninu to je
zjapila ispred.
Lokrid se namrti. Da. uo sam. I znam da nije nimalo slian ovome.
 Uperio je prst ka instrumentu koji se nalazio u njenoj ruci: ta to dri?
Ona uzdahnu. Indikator ivota. Mi se vozimo na gravitacionim
sankama. Budi sada miran i motri pozadi.
Lokridu se inilo da e svakog trenutka da poleti sa sedita, ali je ipak
prisilio sebe da ostane nepokretan. Odloio je puku na klupu dok mu se
hladan i lepljiv znoj slivao niz rebra; oseao je kako mu ula postaju
neprirodno razdraljiva.
Skliznuli su pored jo jednog ulaza, zatim jo jednog, i jo jednog...
Kapije su promicale u promenljivim razmacima, na svakih pola milje
otprilike, koliko je Lokrid mogao da proceni pri prodornom, hladnom
osvetljenju. Na um mu padoe lude misli. Nikakvi Nemci nisu mogli da
sagrade ovako neto, nikakav sveafriki oslobodilaki pokret nije koristio
ovaj udesni lavirint. Samo su bia sa neke druge planete, sa neke druge
zvezde, negde iz beskrajnih prostranstava kosmosa ...
Iznenada, tri prilike se pojavie na vratima kraj kojih su saonice upravo
prole. U istom trenutku kada je Lokrid viknuo, indikator u Storminoj ruci
postao je rumeno crven. Ona se munjevito okrenu i pogleda pozadi. Zubi joj
se zarie u donju usnu. Pa dobro, boriemo se ree odluno i istog
trenutka otvori vatru.
Zaslepljujui mlaz suknu iz njenog pitolja. Jedan od trojice se zatetura i
pade. Prljav i gust dim poeo je da kulja iz rupe na njegovim grudima. Jo pre
no to je nepoznati pao na tle, ostala dvojica ve su drala revolvere u
rukama. Drugi Stormin hitac fijuknuo je iznad njih i rasprsnuo se u bljetav i
raznobojan vodoskok; izgledalo je da su zapljusnuti zidovi hodnika za
trenutak oiveli. Vazduh zapucketa. Lokrid je osetio kako mu ozon drai
nozdrve.
Ona ponovo pritisnu obara i hitac jo jednom bljesnu. U istom trenutku
mlaz prozirne i pucketave svetlosti zapljusnu sa svih strana Storm i Lokrida.
Energetski tit uzviknu ona. Moramo zajedno da gaamo isto mesto,
inae nikada neemo probiti zatitno polje. Pali!
Lokrid nije imao vremena da se uplai. Prineo je puku ramenu i brzo
nanianio. Njegova meta bio je prilino visok ovek, ali, zbog udaljenosti, na
njemu je uspevao da razazna samo tesno pripijenu crnu bluzu i zlatasti tit
slian onom koji su imali rimski legionari. Bio je to cilj bez vrstih oblika. U
kratkom intervalu, pre nego to je povukao oroz, Lokridu minue kroz
seanje ume Kentakija, njihov zeleni mir i igra veverica na granama visokog
drvea ... Opalio je munjevito. Hitac se prolomi poput pucnja groma, ovek je
pao kao pokoen, ali se odmah podigao. Trenutak kasnije, oba oveka bacie
se na gravitacione sanke koje su se nalazile uz svaka vrata.
Energetsko polje usporava i materijalne predmete ree Storm
nervozno. Tvoj hitac je imao suvie malu brzinu pri ovoj udaljenosti.
Druge saonice ve su prilino odmakle. Dve crne prilike pognule su se
nisko ispod zaklona. Lokrid je mogao da vidi samo vrhove njihovih
lemova. Pratiemo ih ree on odluno. Ne mogu da idu bre, zar
ne?
Ne, ali mogu da vide gde emo da izaemo, da se vrate i da to kau
Brenu odgovori Storm. Loe emo se provesti ako me prepoznaju.
Njene oi su plamtele, nos se sjajio, grudi se nadimale i sputale; pa ipak, jo
uvek je govorila znatno staloenije nego mnogi ljudi koje je on viao u
slinim situacijama. Moraemo da preemo u kontranapad. Daj mi tvoj
pitolj. Kada ustanem da bih privukla njihovu vatru ne, budi miran,
zaboga, biu zatiena ti pucaj.
Poveala je brzinu i saonice jumue niz hodnik. U Lokridovoj svesti cela
ova avantura lagano je prerastala u uskovitlan komar. Jesu li to pravi ljudi na
koje on mora da puca? Pa ipak, pri pomisli da su oni pokuali da ubiju Storm
i njega osetio je kako mu je savest primirena. Spustio se na kolena uz
pregradu sa strane i prislonio kundak uz rame.
Borba naglo otpoe. Storm je munjevito skoila na noge, sa energetskim
revolverom u levoj ruci i veblijem, koji je besomuno grmeo, u desnoj.
Desetak metara ispred, druge saonice najednom promenie pravac. Dva
plamena hica ih pogodie bacajui na sve strane vamice i talase raznobojnog
zraenja. Ali u istom trenutku fijuknu i tane iz beumnog kratkocevnog
oruja jednog od dvojice nepoznatih.
Lokrid se naglo uspravi. Krajikom oka opazio je Storm kako uspravno
stoji u gejziru crvenog, plavog i utog plamena. Od grmljavine energije,
pucnjave i gromkog smeha, njena kosa je bila sasvim zabaena unazad. On
baci pogled ka protivnicima i ugleda bleda i uska lica. Trenutak kasnije
razlegoe se pucnji u oba pravca.
Opasno se zanosei, prve saonice brzo nestadoe niz hodnik.
Dugi odjek se utiao. U vazduhu se vie nije oseala napetost. Ostao je
samo stravino dubok zvuk nepoznatih sila, njihovi udni mirisi i svetlucanja
sa zastora.
Storm je gledala neko vreme za ispruenim telima koja su se udaljavala
niz hodnik. Zatim je podigla indikator ivota sa klupe i klimnula glavom.
Pogodio si ih ree apatom. Kakav fantastian hitac! Bacila je
nehajno instrument na pod saonica, zagrlila Lokrida i estoko ga poljubila.
Pre no to je uopte mogao da se snae, ona ga pusti i okrete vozilo. Jo je
bila rumena, ali govorila je sasvim pribrano. Traili bismo vreme i
municiju da ih dezintegriemo. Renderi e i onako odlino znati da su ovu
trojicu sredili Vordeni. Pa ipak, moramo to pre da se izgubimo odavde jer
neko moe da naie.
Lokrid se zbunjeno srui na klupu pokuavajui da shvati ono to se
upravo odigralo.
Ostao je tako zamiljen sve dok Storm nije zaustavila saonice i naredila
mu da sie. Zatim se nagnula nad kontrolnu tablu i ponovo ih stavila u
pokret. Saonice krenue. Na njihovo staro mesto objasnila je kratko.
Kada bi Bren saznao da su ubice njegovih ljudi dole iz 1974. godine i naao
jedno suvino vozilo ovde, sve bi mu bilo jasno. Hajdemo brzo napolje!
Pribliili su se vratima. Storm je izabrala liniju iz prve grupe, na kojoj je
pisalo 1175. Moramo biti oprezni ree ona. Moe da se dogodi da se
razdvojimo. Idi tano po ovoj oznaci. Ona ga vrsto stee za ruku. Bio je
jo uvek suvie pometen da bi prihvatio taj dodir onako kako je to ranije
inio.
Proli su kroz zastor u obrnutom pravcu. Pustila ga je da ide slobodno, i
on vide da se nalaze u prostoriji slinoj onoj iz koje su ranije izali. Storm
otvori ormari, poe da pretrauje po njemu, a onda zadovoljno klimnu
glavom. Izvukla je dve rolne zamotane u plavi materijal od grube
nepoeljane vune, pruila mu ih i zatvorila ormari. Zatim ga je ponovo
uhvatila za ruku i povela kroz spiralni cilindar.
Pomerivi neke prekidae na kontrolnoj cevi, opet je podigla masivan ep
zemlje, a zatim ga beumno spustila za njima. Kamuflaa je bila savrena.
Pa ipak, Lokrid nita od svega toga nije primetio; unaokolo je sada bilo
daleko zanimljivijih stvari.
Sunce se jo uvek nalazilo iznad horizonta kada su uli u tunel, a unutra se
nisu zadrali vie od pola asa. Ali sada je napolju bila no, a Mesec se
nalazio visoko na nebu. Na njegovoj bledoj svetlosti Lokrid je najpre
primetio kako humka pokriva dolmen sve do gornjeg kamena; ak se ni gruba
drvena vrata nisu razaznavala. Svuda oko njega travu je povijao prohladni i
vlani povetarac. Dolina nije bila preorana; breuljak je okruavalo mlado
drvee, grmlje i divlje rastinje. Na jugu su se podizala brda koja mu se
uinie veoma poznatim. Bila su pokrivena umom avetinjski starih stabala,
koja su liila na velike hrastove to ih je video samo u nacionalnim
parkovima Amerike. Na meseini, vrhovi kronji izgledali su zastraujue,
dok su senke bile neobino krute.
Negde se zau sova. U blizini poe da zavija vuk.
Lokrid ponovo podie pogled prema sazveima i najednom shvati da to
nije septembar. Ovo nebo pripadalo je kraju maja...
Glava etvrta

Naravno da sam te slagala ree Storm.

Plamen se visoko dizao, varnice su skakale na sve strane, svetlo se lagano
gubilo u dimu i ocrtavalo otre konture njenog lica koje je sada veoma liilo
na likove sa Rembrantovih slika. No je unaokolo postajala sve gua.
Lokrid zadrhta i nadnese ruke nad plamen.
Ne bi nikada poverovao da se i sam nisi uverio nastavi Storm.
Osim toga, izgubila bih mnogo vremena u objanjavanju, i previe bih se
zadrala u dvadesetom veku. Svakim satom udvostruava se opasnost u kojoj
se nalazim. Da je Bren dobro uvao ovu dansku kapiju... On mora da veruje
da sam mrtva. U mojoj grupi bilo je jo nekoliko ena koje je Bren tako
unakazio da niko ivi vie nije mogao da ih prepozna. Na svu sreu, mene jo
nije uhvatio.
Zaprepaen ovim saznanjem, Lokrid je samo izustio: Ti si, dakle, iz
budunosti?
Ona se nasmei. Sad si i ti takoe.
Iz moje budunosti, mislim. Kada?
Oko dve hiljade godina posle tvog doba. Osmeh je nestao sa njenog
lica; uzdahnula je duboko i pogledala u pomrinu koja se nalazila iza
Lokrida. Poto sam bila u tolikim dobima i prisustvovala najrazliitijim
dogaajima, ponekad se pitam da li ita od mene pripada godini u kojoj sam
roena.
Mi smo, dakle, na istom mestu na kome smo i uli u hodnik, ali u
prolosti. Koliko daleko?
Prema tvom raunanju vremena, ovo je pozno prolee 1827. godine pre
nove ere. Proverila sam taan datum na kalendarskom asovniku u predvorju.
Izlazak ne moe da bude precizan, jer se vremenski ekvivalenat irine
ljudskog tela prostire nekoliko meseci. Zato smo morali da se drimo za ruke;
inae bismo bili razdvojeni nedeljama dodade ona brzo. Ako se tako
neto ipak jednom dogodi, odmah se vrati u hodnik i ekaj me. Trajanje i
tamo postoji, ali na razliitom nivou, tako da imamo mogunosti da se
susretnemo.
Blizu etiri hiljade godina, pomisli sa jezom Lokrid. Na ovaj dan faraon
se popeo na egipatski presto, kritski kralj planirao je trgovinu sa Vavilonom,
Mohendo-Daro se ponosno uzdizao u dolini Inda, drvo generala Granta bilo
je jo mladica. Sredozemlje je ve poznavalo bronzu, ali je severna Evropa
jo bila u Neolitu; ovaj dolmen su tek pre nekoliko generacija podigli ljudi
koje je nain obraivanja zemlje paljenjem i krenjem iscrpljivano je tle
prinudavao da neprestano budu u pokretu. Osamnaest vekova pre Hrista,
stoleima pre Abrahama, nalazio se u Danskoj u kojoj jo nije bilo Danaca.
Od svih tih udesa sledila mu se krv u ilama. Ali ubrzo se prenuo i zapitao:
ta je, u stvari, taj hodnik? Kako funkcionie?
Princip ne bi shvatio. Recimo da je to mona cev koja se celom svojom
duinom okree oko vremenske ose. U njenoj unutranjosti entropija se jo
vie poveava. I tu takoe protie vreme; ali za onoga ko se nalazi unutra,
kosmiko vreme spoljno vreme stoji. Odabiranjem odgovarajueg
ulaza, moemo da stupimo u doba koje elimo. Grubo raunajui, faktor
odnosa prema vaim merama bio bi trideset pet dana za stopu. Na svakih
nekoliko vekova nalazi se ulaz irok dvadeset pet godina. Intervali ne mogu
biti manji od dve stotine godina, poto bi u protivnom otkazalo oslabljeno
cevno polje.
Ide li to sve tako do tvog doba?
Ne. Duina ovog hodnika prostire se od 4000. godine pre nove ere, do
2000. nove ere; nemogue je proiriti ga u bilo kom pravcu. Postoje jo
mnogi drugi hodnici razliitih duina kroz kosmiko doba ove planete. Vrata
su nainjena da bi se obuhvatilo celokupno vreme, tako da idui od jednog
prolaza do drugog putnik moe pronai godinu koju eli. Na primer, da
bismo ili dalje u prolost od 4000. godine pre nove ere, morali bismo da
koristimo hodnike u Engleskoj i Kini, iji su ulazi zatvoreni za ovu godinu. A
da bismo otili u budunost, van granica ovog hodnika, morali bismo da
potraimo opet neka druga mesta.
Kada su ti hodnici... stvoreni?
Stolee ili dva pre nego to sam se ja rodila. Rat izmeu Vordena i
Rendera bio se ve toliko rasplamsao da je prvobitna svrha naunog
istraivanja bila potpuno zaboravljena.
Vuci se oglasie u noi. Neko krupno telo projurilo je kroz grmlje, a za
njim se prolomilo divlje zavijanje. Shvata ree Storm mi ne
moemo da vodimo totalni rat. To bi nas kotalo Zemlje, kao to nas je
kotalo Marsa; prsten radioaktivnih estica ve krui oko Sunca. Ponekad se
pitam nee li konano nai inenjeri jednoga dana otii ezdeset miliona
godina u prolost i sagraditi veliku svemirsku flotu za bitku koja e zbrisati
dinosauruse i ostaviti vene oiljke na Mesecu...
Ti, dakle, ne poznaje svoju sopstvenu budunost? upita Lokrid,
oseajui kako ga podilaze marci.
Storm odreno mahnu glavom. Ne. Kada se aktivator ukljui da pravi
novi hodnik, cevi se ire u oba pravca podjednako. Pokuavali smo da
prodremo u budunost iza naeg doba, ali uvek bi se tu nali uvari koji bi
nas vraali natrag. Raspolau nekim orujem koje je apsolutno nepoznato.
Nakon toga, nismo se vie usuivali. Bilo je vie nego strano.
Razotkrivanje tajne nad tajnama se okonalo. Lokrid je preao na
praktine stvari.
U redu ree. Izgleda da sam stupio kao dobrovoljac u rat, i to na
tvojoj strani. Hoe li da mi kae zato smo pucali? Ko su tvoji neprijatelji?
Zastao je za trenutak, a onda dodao. Ko si ti?
Dopusti mi da upotrebljavam ime koje sam izabrala u tvom veku.
Verujem da mi ono donosi sreu. Za trenutak je premiljala. Mislim da
ne bi mogao potpuno da shvati moje doba. Suvie mnogo istorije lei
izmeu nas. Da li bi ovek iz tvoje prolosti uopte mogao da pojmi osnovnu
razliku koja deli Istok od Zapada u dvadesetom veku?
Mislim da ne bi priznao je Lokrid. Izgleda da ak i malo mojih
savremenika to razume.
to se toga tie, naa doba su jednaka ree Storm. Zbilja,
postojalo je samo jedno doba tokom itave istorije oveanstva: samo
izvitopereni, konfuzan, skriven iza hiljadu sporednijih motiva, pa ipak uvek
isti sukob izmeu dve filozofije, dva naina miljenja i ivljenja; meutim,
niko jo nije odgovorio na jedno sutinsko pitanje: ta je zapravo ovekova
priroda?
Lokrid je utao. Storm skrenu pogled preko niske vatre ka njemu; oseao
je da ga ispitivaki posmatra.
ivot kakav bi trebalo da bude, protiv ivota kakav jeste ree ona.
Plan protiv organskog razvoja. Kontrola protiv slobode. Natprirodni
racionalizam protiv animalne punoe. Maina protiv ivog mesa. Ako se
ovek i njegova sudbina mogu planirati, organizovati i upravljati prema nekoj
viziji vrhunskog savrenstva, nije li tada naa dunost da po bilo koju cenu
prenesemo tu viziju naim blinjim? Nekoliko trenutaka prolo je u nemoj
tiini. Stormin pogled lebdeo je negde u tami iza Lokridovih lea.
Naa najvea uzdanica je samo manifestacija onoga to je postojala i
pre istorije, onoga to je govorilo kroz zakone Drakona i Dioklecijana, kroz
spaljene Konfuijeve knjige, kroz Torkvemadu, kroz Kalvina, Loka, Voltera,
Napoleona, Marksa, Lenjina, Argelasa, Jupiterov manifest, itd. itd. Ne, nije to
tako jasno, tako jednostavno kao to izgleda. Nije bilo nikakve tiranije u
srcima onih koji su verovali u premo razuma; ali je zato nije bilo u drugima,
koji su bili protivnici razuma, kao to je Nie, na primer. Po meni, vaa
industrijska civilizacija, ak i u zemljama koje sebe nazivaju slobodnim, vodi
ka propasti; pa ipak, ja koristim monije i savrenije maine ak i od onih o
kojima vi samo sanjate. Ali ta mi sve to vredi kad sam neprestano u vrtlogu
rata.
Stormin glas utihnu. Pogled joj je skrenuo ka umi koja je okruivala
dolinu. Ponekad pomislim dodala je lagano da je taj zaokret ka
ivotu poeo u istom onom milenijumu kada su poklonici neba zbrisali
zemaljske bogove i njihovu Majku.
Zadrhtala je kao da eli da se oslobodi neega, a zatim nastavila istim
tonom. Mora za sada da prihvati samo toliko da su Vordeni uvari
ivota ivota u svoj njegovoj punoi, ogranienosti, sjaju i traginosti
dok Renderi ele da urede svet po uzoru na maine. Sve je ovo krajnje
pojednostavljeno. Moda u ti to kasnije bolje objasniti. Misli li da se borim
za bezvrednu stvar?
Lokrid ju je posmatrao kako se odmara, slina mladoj divljoj maki;
postojalo je neto u njenim reima, u njenom dranju, zbog ega je on rekao
sa zanosom koji je odstranjivao svaki strah, kajanje i usamlje-nost: Ne
mislim. Ja sam ve uz tebe.
Hvala ree ona. Kad to ne bi bile samo rei, ve tvoje istinsko
ubeenje, skoila bih preko vatre i poljubila te.
Izgleda da su ipak samo rei, pomisli Lokrid; inae ovek bi jo mogao
da se nada... Ali pre no to je uspeo neto da kae, Storm uz grimasu nastavi:
Sledeih nekoliko meseci doivee mnogo zanimljivih stvari.
Pa ovo je ludo uzviknu on. Svaki antropolog dao bi svoje desno
oko da se nalazi ovde. A ja jo uvek ne mogu da verujem u to.
Ovde moe da bude i opasno upozorila ga je ona.
Jo uvek mi nisi rekla mnogo, ta emo morati da radimo?
 Nita naroito ree Storm. Kao to sam ti kazala, rat izmeu
Rendera i Vordena ne moe da se vodi u mome vremenu. Zato i ratujemo u
dubokoj prolosti.
ekaj. Hoe da kae da vi menjate prolost?
Nipoto. To uopte ne moemo. Ako bismo i pokuali, dogaaji bi nas
uvek spreili u tome. to je bilo, bilo je. Mi, putnici kroz vreme, samo smo
deo tog kompleksa. Recimo da mi otkrivamo one vidove prolosti koji su od
koristi za nae ciljeve; tu se oporavljamo i prikupljamo snagu za konani
obraun.
Storm je zastala trenutak kao da se prisea neega, a onda nastavila:
U mom vremenu Renderi dre zapadnu hemisferu, dok Vordenima
pripada istona. Ja sam vodila jednu grupu u dvadeseti vek u Ameriku.
Nismo mogli da uinimo nita znaajnije, a da nas ne primete neprijateljski
agenti. U tvome dobu njih ima vie nego nas. Na plan je bio da osnujemo
kompaniju ija je tobonja svrha neto neupadljivo, tako da moemo da
izgledamo kao sasvim obini graani u tvom stoleu. Izabrali smo dvadeseti
vek, jer je to prvo doba u kome neke stvarice, kao to su tranzistori, na
primer, mogu bez tekoe svuda da se kupe. U ugljenokopima rudnikih
postrojenja u Koloradu proizveli smo prve podzemne instalacije, izradili
aktivator i otvorili novi hodnik.
Na plan je bio da tim hodnikom dospemo do naeg doba, u sam glavni
tab Rendera. Ali u trenutku kad je hodnik bio zavren, Bren se pojavio u
njemu sa daleko premonijim snagama. Ne znam kako je saznao za njegovo
postojanje. U poslednjem trenutku uspela sam da pobegnem. Gotovo celu
godinu lutala sam Sjedinjenim Dravama, traei put za povratak. Znala sam
da e svaki hodnik koji vodi u budunost biti dobro nadziran; Renderi su
suvie jaki u ranoj industrijskoj civilizaciji. Nigde nisam uspela da pronaem
nijednog Vordena.
Od ega si ivela? raspitivao se Lokrid.
Ti bi to nazvao pljakom ree Storm.
Lokrid ju je pogledao upitno. Njene usne se razvukoe u osmeh.
Energetski revolver, koji uvek nosim sa sobom, moe da se upotrebljava u
razne svrhe. Nije bilo nikakvih problema da s vremena na vreme pokupimo
po koju hiljadu dolara. Bila sam oajna. Osuuje li me zbog toga?
Trebalo bi: Pogledao je pri titravoj svetlosti plamena. Ali, ipak
neu.
 Tako sam i mislila ree ona neno. Ti si ovek za kojeg sam bila
ubeena da ga nikada neu sresti.
Zastala je za trenutak, gledajui ga prodorno u oi, a onda nastavila:
Shvata? Bio mi je potreban pomaga, telohranitelj, neko ko e biti sa
mnom da ne bih putovala sama. Sve ovo zvui odve tajanstveno za prola
doba, a ja sam morala da idem u prolost.
Uverila sam se da nema nijednog uvara na ovom danskom ulazu. Bila je
to jedina otvorena kapija u ovih nekoliko decenija, kroz koju sam mogla da
proem. I pored toga, video si koliko sam bila blizu pro-pasti.
Ali sada smo ovde. Na Kritu postoji baza Vordena gde je stara vera jo
uvek dovoljno jaka. Na alost, poto su Renderi takoe aktivni u ovom
dobu, ne mogu jednostavno da pozovem moje ljude da dou po nas. Situacija
je prilino nezgodna, poto bi Renderi mogli da uhvate nau poruku i da nas
pronau pre no to nam moji ljudi priteknu u pomo. Ali kad jednom dospem
do Knososa, dobiu oruanu pratnju od jednog hodnika do drugog, sve dok
ne dospem kui. Ti e biti prebaen u tvoje doba. Ona slee ramenima.
Ostavila sam prilinu hrpu dolara u Sjedinjenim Dravama. Ako ti ustreba
moe ih uzeti.
Preskoi to ree Lokrid grubo. Kako emo dospeti do Krita?
Morem. Ve odavno postoje trgovake veze izmeu ovih krajeva i
Sredozemlja. Limfjord nije daleko, a brod iz Iberije, gde jo vlada religija
onih koji su podizali megalite, pojavie se ovog leta. Kad doemo u Iberiju
nastaviemo drugim brodom. Plovidba morem bie kraa i manje rizina od
putovanja kopnom.
Hmm... U redu, zvui razumno. Pretpostavljam da uz sebe imamo
dovoljno metala da platimo put.
Storm odmahnu glavom. ak i da ga nemamo rekla je gordo oni
nee odbiti da povezu Onu Koju oboavaju.
ta? Lokrid je irom otvorio usta. Misli da moe da izigrava
...
Nema potrebe nikoga da izigravam ree Storm. Ja jesam boginja.
Glava peta

Beliasta izmaglica izlazeeg sunca nisko je preplavljivala vlanu zemlju.

Voda se slivala sa hiljada listova, presijavajui se u bezbroj boja na sveem
vazduhu; krupne kapi gubile su se lagano u bunju i polegloj travi. Drveem
se razlegao ptiji poj. Visoko na nebu kruio je orao na ijim se krilima rano
svetlo razlivalo poput tenog zlata.
Lokrida je probudilo drmusanje, i njegovi pepeljasti kapci nemirno
zatreptae. ta ... ko ... ne ... Jueranji dan sasvim ga je iscrpeo; bio je
potpuno ukoen, u glavi mu je bualo, a miii su ga nesnosno boleli. Tupo je
zurio u Stormino lice, pokuavajui da ga prepozna. Jo tee je ilo kada je
trebalo da prihvati kao stvarnost sve ono to se dogodilo.
Ustani ree Storm. Ja sam potpalila vatru, a ti pripremi doruak.
Tek tada je primetio da je ona potpuno naga. Iz njegove vree za spavanje
zauo se prigueni usklik zaprepaenja ushienja ili bi moda najbolja
re za to bila strahopotovanje. Ni u snu nije pretpostavljao da ljudsko telo
moe da bude tako divno.
Pa ipak, njegova instinktivna reakcija iezla je u trenutku. Poklanjala mu
je isto onoliko panje kao to bi to uinila da se tu nalazi neka ena ili pas.
Neodoljivo ga je podseala na Niku od Samotrake.
Udaljeni topot protutnjao je umom, a potom u nebo prhnu ogromno jato
tetrebova, zamraujui sunce. ta je to? uzviknu on. Bik?
Tr1 ree Storm. injenica da se ta ivotinja zaista nalazi u njegovoj
blizini sasvim ga je rasanila.
Izvlaio se polako iz vree, drhtei u pidami. Stormi nije bilo hladno,
mada joj se obilje rose nalazilo u kosi i presijavalo du bokova. Da li je
ljudsko bie? upita se on. Nakon svega to smo doiveli zajedno, nakon
svih stvari koje smo preturili preko glave, ne vidim nieg nadljudskog u njoj.
Moda su samo njeni geni poboljani. Izgleda da su u budunosti stvorili
superoveka. Verovatno joj stoga i nije bilo teko da osnuje kult boginji
1
primitivni evropski bizon (prim. prev.)
Labris na Kritu, pre mnogo vekova. Bilo je dovoljno da se jednostavno pojavi
...
Storm je unula i otvorila jednu od ladica u ormariu. Lokrid je
iskoristio ovu priliku da se malo pribere. Trenutak kasnije ona se okrenula sa
dva zaveljaja u rukama. Bie nam potrebna odea iz ovog vremena, inae
emo izazivati nepoeljne glasine. Obuci se!
Njen zapovedniki ton nije ga uvredio; bez protivljenja je odmotao
zaveljaj i obukao se. Pokazalo se da je ogrta kratak plat od grubo tkane
vune obojen nekom plavom biljnom bojom, sa kopom od trnja. Glavni deo
odee sastojao se iz tunike od like bez rukava; navukao je preko glave i
opasao se remenom. Na noge je obuo sandale, a oko glave obmotao traku
ukraenu ptiijim perjem i geometrijskim ornamentima. Osim toga, postojala
je jo ogrlica, sastavljena od medveih kandi i morskih koljki, kao i kameni
bode izraen tako fino da je izgledao kao da je od metala. Drka mu je bila
obmotana koom, a korice su bile od brezove kore.
Storm ga je ispitivaki posmatrala. Njena odea sastojala se samo iz
sandala, iste eone trake, ogrlice od nepreraenog ilibara, a na ramenu joj je
visila torba od lisijeg krzna. Suknja joj je bila kratka i ukraena perjem.
Meutim, Lokrid nije primeivao nita od svega toga.
Dobro izgleda ree ona. Zapravo, mi predstavljamo svojevrstan
anahronizam. Obueni smo kao imuni ljudi Tenil Grugareja, Naroda Mora.
To su ovdanji starosedeoci. Ali tvoja kosa je kratko podiana i svee si
izbrijan, a i moj izgled... no, svejedno. Biemo putnici koji su morali da kupe
ovu odeu jer im se stara pohabala. To je ovde uobiajeno. Sem toga, smisao
za logiko rasuivanje nije ba razvijen kod ovih primitivaca.
Pokazala je prstom na malu kutiju koja se takoe nalazila u ladici.
Otvori ovo. Lokrid uze kutiju, ali je ona morala da mu pokae gde
da pritisne da bi se poklopac digao. Unutra se nalazila jedna providna
kuglica. Stavi to u uho ree ona kratko.
Zabacila je kosu unazad i pokazala mu slinu kuglicu u svom uhu.
Lokridu bljesnu u seanju predmet kojeg je video kada je dola da ga poseti
u zatvoru; tada je smatrao da je to aparat za poboljanje sluha. Laganim
pokretom stavio je kuglicu u uho. Sluh mu se nije poboljao, ali je zato osetio
udesno hladan i trenutan drhtaj koji mu je iz glave skliznuo niz kimu.
Moe li da me razume? upita ga Storm.
Zato, pa naravno... htede da potvrdi Lokrid, ali mu neto stade u
grlu; jezik kojim su razgovarali nije vie bio engleski.
 ak je veoma malo liio na bilo koji iv jezik iz Lokridovog vremena.
Storm se nasmeja. uvaj dobro svoju dijaglosu. Ponekad vredi vie od
revolvera.
U Lokridovoj svesti ponovo je zavladala pometnja, ta je ona zapravo
rekla? Revolver je bila engleska re; samo se dijaglosa nije uklapala u taj
kontekst. Bila je to... Postepeno, navikavajui se na jezik, ustanovio je da se
on sastoji od nepromenljivih, kratkih termina, da mu je gramatika sloena i
da se u mnogome razlikuje od gramatika civilizovanih jezika. Postojalo je, na
primer, samo za vodu nekih dvadesetak rei, koje su se upotrebljavale u
zavisnosti od okolnosti. S druge strane, nisu se mogli izraziti takvi termini
kao to su masa, drava ili monoteizam, a da se pritom ne zapadne u
preopirnost. Meutim, pravi problemi su nastali kada se suoio sa sasvim
novim sadrinama nekih apstraktnih pojmova kao to su uzrok, vreme,
ja i smrt.
Aparat nije nita drugo do molekularni kompleks znakova objasnila
je Storm na engleskom. Sadri sve najvanije jezike kombinacije i
osnovne obiaje doba jedne odreene pokrajine. U ovom sluaju dijaglosom
je obuhvaena oblast severne Evrope, od onoga to e jednoga dana biti Irska
pa sve do budue Estonije, ukljuivi tu jo i neke spoljne regione, kao to su
Krit i Iberija. Aparat se snabdeva energijom preko toplote ljudskog tela i
direktno je ukljuen u tok modanih impulsa. Na taj nain, onaj ko nosi
dijaglosu dobija, pored prirodnog, jo i vetaki centar memorije.
Zar sve to u jednoj ovako maloj stvarici? upita Lokrid slabim
glasom.
Storm neodreeno slegnu ramenima. Hromozomi su jo manji, a nose
neuporedivo vie informacija. Ali dosta o tome. Vreme je da se pobrine o
doruku.
Lokridu se inilo da bi dao sve da je mogao da izbegne spremanje hrane.
Ali bez toga bi verovatno ostao gladan. U zaveljajima su se nalazili neki
udni predmeti obloeni metalom, koje on nije mogao da prepozna; dopalo
mu se jedino to to su bili ukusno izraeni. Iako je samo njih nekoliko moglo
da poslui za kuvanje, Storm mu je naloila da paljivo odloi ostale u torbu.
Ne ivi se samo od gostoprimstva ree ona. Vrednost ovog tiganja
ravna je godinjoj plati jednog ratnika, a i faraon bi bio zadovoljan da ga ima.
Lokrid primeti kako se uglovi njenih usana izvijaju u osmeh. Da, ali
ta ako neki arheolog iskopa kuhinjsko posue kroz etiri hiljade godina?
upitao je ozbiljnim glasom.
 Verovatno e ga smatrati nevanim. Uostalom, praktino uzev, teko
da bi gvoe izdralo toliko dugo u ovoj vlanoj sredini. Klimatske prilike se
ne menjaju. A sada dosta o tome. Posmatrala je dolinu, zadubljena u misli,
dok je on bio zauzet pripremanjem doruka. Vlati trave aputale su joj kraj
lanaka, a cvetovi maslaka bili su razbacani oko njenih stopala kao novii
rasuti pred osvajaem.
Ukoenost iz Lokridovih udova odagnali su pomisao na hranu i posao
koji je imao oko njenog pripremanja. Razbacao je ar unaokolo i pepeo
pokrio zemljom. Storm podie pogled prema njemu i osmehnu se. Pa, ti
zna da vodi rauna o zemlji rekla je vragolasto. Lokrid je osetio kako
njene rei izazivaju plimu ponosa u njemu.
Narednih desetak minuta objanjavala mu je kako da rukuje ureajem za
kontrolisanje vrata; zatim je sakrila cev u uplje drvo, zajedno sa njihovom
odeom iz dvadesetog veka, dok su revolvere poneli sa sobom. Konano,
pokupili su svu opremu, podigli je na ramena i krenuli.
Idemo za Avildaro ree Storm. Tamo nikad nisam bila, ali ako
laa ove godine zbog neega nije dolazila, saznaemo u luci gde jo moemo
da se ukrcamo.
Zahvaljujui aparatu koji mu se nalazio u uhu, Lokrid je saznao da je re
Avildaro izvedeni oblik od jo starijeg imena koje je znailo Kua Majke
Mora. Ta Ona, kojoj je selo bilo posveeno, predstavljala je svojevrstan
ekvivalent ene-Lovca, koja je gospodarila oblinjim umama. Mesto su
naselili pre nebrojeno mnogo vekova njeni poklonici, potomci lovaca na
jelene, koji su lutali ovim krajevima jo u doba kada su se gleeri povlaili iz
Danske i lagano vraali u more. Horde su pratile led na njegovom putu za
vedsku i Norveku. Zaposevi ovaj jedinstven kraj, novi itelji su poeli da
se bave zemljoradnjom tek pre nekoliko generacija, mada ne u onom obimu
kao imigranti koji su zali dublje u kopno, i od kojih su oni i nauili tu
vetinu. Ti imigranti su bili poklonici Boginje Mokrih Vitica, koja je gutala
zemlju stvarala more, omoguavajui im tako da se slue brodovima; Boginja
je, dodue, ponekad gutala i ljude, ali zato im je za uzvrat davala ribu, ostrige,
foke i pliskavice. U jo dubljoj prolosti ovo je bila zemlja ratobornih vozaa
bojnih kola koji Nju nisu poznavali, ve su prinosili rtve mukim bogovima
... Lokrid je s naporom skrenuo panju od tih komarnih misli koje nisu bile
njegove, i zbog kojih nije primeivao ovaj dan i ovu arobnu enu pored sebe
...
 Sunce je ve stajalo visoko na nebu, izmaglica se rasprila, a obzorje je
bilo isto, izuzev ponekog zalutalog belog oblaka. Na samom rubu prastare
ume Storm je paljivo poela da ispituje estar. Pod hrastovima bunje je
pravilo gotovo neprobojan zid. Bilo joj je potrebno prilino vremena da
pronae puteljak koji je vodio ka severu; bila je to neupadljiva, uska staza
koja se krivudavo provlaila kroz mrlje svetlosti i zelenih senki ogromnih
stabala; po svoj prilici, vie su je koristili jeleni nego ljudi.
Pazi da nita ne oskrnavi upozorila ga je Storm. uma je sveta.
Niko ne sme da lovi dok Joj ne prinese rtvu, niti da see drvee pre nego to
ne zadobije Njenu naklonost.
Pa ipak, kada su stupili u umu, nije ih doekala tiina katedrale. ivot je
vrveo svuda oko njih; beli vres i kupine, paprat i gljive, mahovina i imela
tiskali su se ispod hrastova i prekrivali svaki panj. Mravinjaci su dopirali do
pojasa, insekti su zaodevali vazduh bojom afrana, a konjske muice rasipale
su obilje plavetnila svuda unaokolo; veverice su jurile kroz grane kao jezici
plamena, a hiljade ptica svijalo je u kronjama svoja gnezda. Poj, cvrkut i
lepet krila neprekidno su odjekivali meu lisnatim deblima; negde u daljini
ljetarka je bubnjala, divlja svinja je groktala, dok su tri mono prkosili
celom svetu. Lokrid je osetio kako mu se dua raskriljava sve dok se nije
sasvim poistovetila sa divljinom koja ju je opijala suncem, vetrom i mirisom
cvea. Pa ipak, pomisli Lokrid, dugo sam bio u prirodi i znam vrlo dobro da
ovakav nain ivota moe da bude i veoma neprivlaan. Nedae su ovde
sasvim konkretne: glad, hladnoa, vlaga, bolesti; ovo nije akademski potajna
borba, niti uvredljivi porezi na prihod. Meutim, to jo uvek ne znai da su i
blagodeti isto tako konkretne. U svakom sluaju, ako je Storm boginja ove
ume, onda sam ja uz nju.
itavog sledeeg sata ona nije progovorila ni rei, a i on sam jedva da je
oseao potrebu za razgovorom. To bi mu smetalo da je posmatra kako poput
pantera hoda pored njega; eleo je da gleda plavkasto svetlucanje u njenoj
kosi, malahit u njenim oima, smei sjaj koe koji je dobijao tamne prelive
izmeu oblih dojki. Za trenutak se prisetio mita o Akteonu koji je video nagu
boginju Dijanu, a zatim se pretvorio u jelena koga su raskomadali njegovi
sopstveni psi. Za sada sam izbegao to u fizikom smislu, pomisli Lokrid, ali
za svaki sluaj bie bolje da ne izazivam sudbinu.
Ovaj kraj ume nije bio suvie prostran. Sunce jo nije dolo u zenit kada
su izbili na istinu. Okupano obiljem svetla, na severu i zapadu prualo se
nisko i ravno zemljite. Trava se lelujala na povetarcu, estar je ravnomerno
umeo, svetlosti i senke naizmenino su se menjale pod belim oblacima.
Puteljak je bivao sve iri i blatnjaviji, a kad su proli barutinu tle je
najednom postalo suvo i ispucalo.
Storm se iznenada zaustavi. Trska je utala oko bare prekrivene
ljiljanima kojom su nemirno skakutale abe beei od rode. Velika bela ptica
nije obraala panju na ljude; Lokridovo novo seanje saoptilo mu je da su
rode tabu, nosioci sree i ponovnog roenja. Na samom rubu bare nalazila se
stena neobinog oblika. Bio je to veliki kameni rtvenik sa ijeg je vrha voa
svake godine bacao najlepe orue napravljeno u Avildaru kao poklon Gospi
od Sekire. Tog dana se na oltaru nalazio samo venac od nevena koji je tu
verovatno prinela neka devojka.
Storm je bila kao na iglicama. Miii na njenom stomaku se zategoe, i
ona spusti ruku na drku revolvera. Lokrid uini isto. Brazde od tokova i
tragovi nepotkovanih kopita bili su utisnuti u vlanoj zemlji. Neko je
oigledno proao ovuda pre nekoliko dana. I ovde su stigli proguna
ona.
Ko? upita Lokrid.
Jutoazi. Storm je izgovorila ime sa naglaskom na u i t. Lokrid
jo uvek nije bio savladao tehniku korienja dijaglose i s tekim naporom je
shvatio da su se tim imenom nazivala lokalna plemena kulture Ratne sekire.
Sekira, kojom su se sluili ovi osvajai i poklonici Sunca, nije se
upotrebljavala samo za obaranje drvea, ve takoe kao tomahavk.
Storm se uspravila; prsti su joj nemirno gladili bradu, a koa na elu bila
joj naborana. Podaci kojima raspolaemo suvie su oskudni poali se
ona glasno. Niko nije smatrao da je ova stanica toliko vana da bi se
detaljno istraila. Jo uvek ne znamo ta e se dogoditi ove godine.
Zastala je za trenutak, a zatim nastavila veselijim tonom. Izvidnice su
sasvim pouzdano utvrdile da u ovom regionu tokom itavog milenijuma nije
pronaena nijedna sprava koju bi pokretala vetaka energija. To je moda
najvaniji razlog to sam otila tako daleko u prolost, umesto da izaem iz
hodnika nekog kasnijeg datuma, kada su Vordeni takoe aktivni. Renderi
jo nikada nisu zali ovamo. Zato sam se i usudila da napustim hodnik u
prvoj godini kapije. Izlaz e ponovo biti pristupaan tek kroz etvrt veka.
Istraivaka grupa iz Irske, u kojoj se vremenski ulazi razlikuju u fazi za
itav vek od danskih, utvrdila je jo jedan znaajan datum: Avildaro se jo
uvek dri i ak je postao veoma vaan grad kroz sto godina. Storm je
prebacila zaveljaj na drugo rame i nastavila da koraa. Nema razloga da
se suvie plaimo. U najgorem sluaju, moemo da budemo umeani u
arkanja izmeu dve protivnike horde iz kamenog doba.
Lokrid je iao ukorak sa njom. Nekoliko narednih milja prevalili su
utke, hodajui preko rascvetale trave i kroz mestimino razbacane umarke.
estar je bio poteen svakog skrnavljenja jer je predstavljao svetinju koju su
svi potovali; priobalno rastinje nisu sainjavali hrastovi, ve se ono preteno
sastojalo od jasenova, brestova, borova i, naroito, krupnih stabala bukava;
jo jedan visoki osvaja poeo je da se iri po Jitlandu.
Iza jedne male okuke Lokrid je najednom ugledao, na izvesnoj
udaljenosti, stado koza. Dva golobrada momka, sasvim naga, opaljena
suncem i sa pramenovima bele kose, budno su motrili. Jedan je svirao na
kotanoj fruli, dok je drugi sedeo na grani i klatio nehajno noge. Kada su
opazili pridolice, iz grla im se otee uplaeni krici. Mladi koji je svirao na
fruli odjurio je brzo niz puteljak, dok je onaj sa grane strugnuo uz drvo i
iezao u lisnatoj kronji.
Storm klimnu glavom. Imaju dosta razloga da se plae. Pre nije bilo
tako.
Dijaglosa je zapljusnula Lokrida mnotvom podataka o obiajima Tenil
Orugareja: oni su vodili miran i gostoljubiv ivot, pun tekog rada kojeg bi
prekidali dugi periodi dokolice kada su se uglavnom bavili oblikovanjem
ilibara, muzikom, igrom, ljubavlju, lovom ili obinim lenstvovanjem; bio je
to ivot protkan prijateljskim suparnitvom meu ribarskim naseobinama,
ratrkanim du veoma razuene obale, iji su itelji meusobno bili u
izuzetno zamrenim rodbinskim vezama; jedini kontakt sa stranim
plemenima imali su prilikom trgovanja sa zemljoradnicima sa kopna, koji su,
za razliku od primoraca, radili po vasceli dan. Pa ipak, to nipoto nije znailo
da su ovi ljudi bili slabii. Oni su smelo lovili tre, medvede i divlje veprove,
krili teren primitivnim oruem, dovlaili stene sa velikih udaljenosti da bi
podigli dolmene ili velike ulaze u grobnice; stoiki su preivljavali surove
zime kada su bure nosile sugradicu i sneg i podizale ogromne talase sa
zapada; u svojim konim amcima pratili su foke i pliskavice daleko izvan
zaliva, koji je u ovo doba godine bio otvoren prema puini; takoe su esto
prelazili Severno more da bi trgovali u Engleskoj i Flandriji; pa ipak, nisu
uopte znali za rat i za ubijanja, sve dok nisu stigli vozai bojnih kola.
Storm, zapita Lokrid lagano jesi li osnovala kult Boginje da bi
donela meu ove ljude ideju mira?
 Njene nozdrve se rairie i ona odgovori gotovo sa podsmehom:
Boginja je troimena: Devica, Majka i Kraljica Smrti. Lokridove usne se
skupie u nemonom besu. Za trenutak je vladala tiina, a onda Storm
nastavi: ivot ima i svoju runu stranu. Kako misli da e klubovi u
kojima se pije aj i bavi socijalnim radom, a koje vi nazivate protestantskim
crkvama, preiveti ono to lei pred vaim dobom. Oni koji umru za vreme
igre bikova na Kritu smatraju se rtvama prinesenim viim silama. Graditelji
megalita u Danskoj ne ovi ovde, gde je vera nasledila jo drevniju kulturu,
ve u drugim krajevima ubijaju, a potom pojedu po jednog oveka svake
godine. Osmehnula se njegovoj zbunjenosti i potapala ga po ruci.
Nemoj to suvie tragino da shvati, Malkolme. Morala sam da koristim
ljudski materijal koji sam zatekla ovde. Rat za apstraktnosti kao to su mo,
pravda ili slava sasvim je tu Boginji.
Lokrid je oseao da bi svaki odgovor na ovo bio besmislen. Jedino mu je
preostalo da ugui svoj bes u sebi, i stoga sledeih pola asa nije izustio ni
rei.
Polja u kojima su se sada nalazili bila su okruena ivicom, zabajana i
posveena. Tek iznikle mladice jema nejasno su se zelenile povrh mrke
zemlje. Samo nekoliko obeleenih jutara bilo je obraeno zajednikim
radom; na panjacima su se arenila stada ovaca, koza i svinja, ali se goveda
nisu videla; takoe nije bilo ni ena koje su verovatno negde bile zauzete
plevljenjem. Osim toga, bilo je tu i neograenih livada koje su se protezale sa
obe strane puta. Napred se svetlucao blistavi vodeni pokrov Limfjorda.
umarak je zaklanjao selo, ali se iznad njega podizala prava pruga dima.
Nekoliko ljudi lagano im se primicalo. Bili su to koati i plavi mukarci,
obueni slino Lokridu; kosa im je bila u pletenicama i imali su kratke
brade. Neki su nosili titove od pletenog prua, obojene ivim bojama.
Oruje im se sastojalo od kopalja sa kremenim vrhom, lukova i strela, bodea
i praaka.
Storm se zaustavi i podie ruke. Lokrid uini to isto. Poto su videli ovaj
gest prijateljstva i odeu doljaka, ljudi se oigledno odobrovoljie. Pa ipak,
dok su im se pribliavali, na njihovim licima i dalje se primeivala
nesigurnost. Hod im je postao tei, oborili su poglede i konano se zaustavili.
Jo uvek ne znaju tano ko je ona, pomisli Lokrid, ali sa njom je uvek
tako.
U ime One ree Storm odlunim glasom dolazimo kao prijatelji.
 Voa grupe sakupi hrabrost i istupi napred. Bio je to snaan i krupan
ovek, sa licem na kojem je vreme ostavilo svoj peat; naglaene bore oko
oiju nesumnjivo su svedoile o veku provedenom uz more. Ogrlica mu se
sastojala od para morovih kljova, dok se bakarna narukvica svetlucala na
vrstom zglobu. Tada, u Njeno ime zagrme on i u moje, Ehegonovo,
ija je majka bila Ularu, i koji vodi veliko vee, dobro nam doli.
Lokridova nova memorija automatski je otpoela sa analizom starevih
rei. Imena su bila autentina, to znai da nijedno nije bilo dato sa ciljem da
se odagnaju ini. Nadevala ih je Mudra ena Avildara, koja je tumaila snove
za vreme obreda zrelosti. Dobrodoli je znailo vie od formalne
utivosti: gost je bio sveta linost i mogao je da zahteva bilo ta, izuzev da
uzme uea u naroitim obredima plemena. Ali, naravno, gost bi svoje
prohteve razumno ograniavao, ako ni zbog ega drugog, onda bar da bi se
gostio to due.
Dok je grupa ila ka obali Lokrid je deliem svesti sluao Stormino
izmiljeno objanjenje. Poto su se, navodno, odvojili od svoje grupe, ona i
njen pratilac uputili su se ovamo sa juga, sa tog dalekog, egzotinog juga
odakle potiu sva udesa ovoga sveta. eleli bi da ostanu u Avildaru dok ne
budu spremni da se vrate kui. Kad se budu smestili, nagovestila je ona, sve
e ih bogato darivati.
Ribari se jo vie odobrovoljie. Ako su ovo bili boginja i njen pratilac,
koji lutaju u ljudskom obliju, bar su se trudili da izgledaju kao obina
smrtna bia. Njihove prie e uneti dosta duha u duge veeri; zavidljivi
posetioci dolazie iz okolnih mesta da uju i vide Nju i da potom priaju kod
kue o vanosti Avildara; prisustvo bogova verovatno nee ostaviti
ravnodunima ni Jutoaze, ije su izvidnice u poslednje vreme bile primeene
kako se vrzmaju unaokolo. Grupa je ula u selo veselo i ivo razgovarajui.
Glava esta

eli li zaista da vidi prljave movare? Ja u ti ih pokazati ako hoe

predloila je Ori, ije je ime znailo Cvetno Pero.
Lokrid protrlja bradu, na kojoj su ve iznikle kratke ekinje, i pogleda
Ehegona. Oekivao je sve, od zbunjenog odobravanja do popustljivog
osmeha. Umesto toga, voa je iskoristio priliku i gotovo patetinim glasom
odobrio kerki da povede gosta na izlet. Lokrid nije znao razlog.
Storm je odbila poziv da im se pridrui, to je Ori oigledno primila sa
olakanjem. Devojka se plaila te smee ene koja je sa visine posmatrala sve
oko sebe i koja je provodila mnogo vremena sama u umi. Storm je objasnila
Lokridu da to ini zbog toga da bi potvrdila pred plemenom svoje boansko
poreklo, kao i iz nekih drugih razloga o kojima jo nije elela da govori; ali
izgleda da je ona i njega izbegavala, budui da je veoma retko viao za ovih
dvadesetak dana koliko su bili u Avildaru. Premda je bio suvie opinjen
svim onim to je doiveo da bi se oseao iole uvreen, to ga je ipak podsetilo
na jaz koji je od poetka leao meu njima.
Sunce je ve zalazilo za horizont kada je on snano zaveslao i povezao
kanu kui.
Bio je to znatno manji amac od onih velikih, okruglih barki od prua,
opivenih koom, kojima se on jednom otisnuo izvan Limfjorda u lov na
foke. Jo uvek mu je u uima odzvanjalo buno urlanje posade koja je pevala
i grubo se alila na dugakim sivim talasima. Nespretno je rukovao harpunom
sa kotanim vrhom, ali se zato istakao kada se podizalo palo jedro; vetina
kormilarenja nije bila teka za oveka koji se koristio mnogim trikovima
nauenim na jahtama iz dvadesetog veka. Njegov dananji kanu bio je laki
amac izdubljen u deblu nekog drveta. Bone strane su mu bile opletene, a na
pramcu se nalazila zelena grana koja je trebalo da umilostivi bogove vode.
Iza njih je ostala prostrana movara puna trske, kojom su u izobilju vrvele
patke, guske, labudovi, rode i aplje. Lokrid je sada veslao paralelno sa
junom obalom zaliva ije se gusto zelenilo oblivalo bojom zlata pod kosim
zracima sunca. S njegove leve strane voda se u dugakim prugama svetlucala
ka horizontu; njenu mirnu povrinu remetio bi samo po koji zalutali galeb ili
povremeni skok neke ribe. Vazduh je bio savreno miran, tako da su se
udaljeni zvuci uli isto tako jasno kao i um vesala po vodi. Udisao je
izmeane mirise zemlje i soli, ume i ogromnih jata algi. Nebo bez ijednog
oblaka, duboko i plavo, postajalo je sve tamnije dok se lagano sputalo vee
obavijajui Orinu glavu tirkiznim oreolom.
Kakav divan dan, pomisli Lokrid. Jo samo da nema ovih mahnitih
komaraca... Izgledalo je da insekti uopte ne smetaju Ori. Mora da ve
generacijama ujedaju Tenil Orugareje, tako da su oni najzad postali imuni.
Njihovi ubodi nisu mu smetali vie od oskudice u cigaretama; ovaj
nedostatak nadoknaivao je oseajem da voda oivljava pod njegovim
zaveslajima, i prijatnou izazvanom naprezanjem miia. Naravno, u svemu
tome je imalo udela i prisustvo devojke ...
Divan dan, zar ne? srameljivo ga upita Ori.
Oh, da ree on. Hvala to si me povela.
Na Orinom licu buknu crvenilo; Lokrid je tek tada saznao da Tenil
Orugareji, kao i Navaho Indijanci, govore hvala samo za vrlo velike stvari.
Svakidanja pomo smatrana je kao neto obino. Dijaglosa mu je omoguila
da teno govori njihov jezik, ali ne i da se navikne na drevne obiaje.
Njeno lice, vrat i nejake mlade grudi i dalje su bili obliveni rumenilom.
utala je nekoliko trenutaka oborenog pogleda, a zatim promrmljala. Ne.
Ja moram tebi da kaem hvala.
Posmatrao ju je u polutami. Iako ovde nisu vodili rauna o roendanima,
pretpostavljao je da ima oko petnaest godina. Bila je veoma vitka i tako puna
ljupkosti. Lokrid se pitao zbog ega je jo uvek devica; druge devojke, bilo
udate ili ne, pa ak i mlae od nje, uivale su slobodu slinu onoj koju imaju
ene sa Samoa.
Naravno, ni na kraj pameti mu nije palo da se izlae opasnosti uputajui
se u bilo ta sa jedinim preostalim enskim detetom iz kue svoga domaina.
Razume se, udela u tome je imalo uroeno oseanje asti, ali i vetina
samoobuzdavanja. Nije eleo da iskoristi nekoga ko je bio tako mlad;
uostalom, u plemenu je bilo i starijih devojaka. Orina nevinost podseala ga
je na lahor koji povija cvetove gloga iza njene kue.
Pa ipak, morao je da prizna da je bar malo u iskuenju. Bila je previe
privlana: krupne plave oi, pegavi prasti nos, sone usne, raspletena duga
kosa koja se rasipala u svetloutim talasima ispod venca rua i slivala niz
ramena. Osim toga, neprestano se nalazila uz njega dok su bili u selu.
Nema zbog ega da mi zahvaljuje ree Lokrid. Svi ste mi vi
ukazali vie potovanja nego to zasluujem.
Ne, nikako usprotivi se Ori. Ti si mi doneo veliku sreu.
Kako, kad nisam nita uinio?
Njeni prsti se isprepletoe, a pogled joj skrenu u krilo. Bilo je suvie teko
objasniti joj da on ne eli da je zapitkuje, ali ona je ve sama poela da pria.
Pria je bila jednostavna. Kod Tenil Orugareja devica je bila sveta,
neoskrnavljiva. Meutim, kada bi osetila da je dolo njeno vreme, imenovala
bi svog izabranika na dan prolene setvene sveanosti. Bio je to svean obred
pun radosti. Meutim, Orin izabranik se udavio u moru nekoliko dana pre
svetkovine. Svima je bilo jasno da su se sile razljutile, i stoga je Mudra ena
odluila da Ori ostane sama, kako bi bila ista, sve dok se prokletstvo ne
skine sa nje. Od tog dogaaja prolo je vie od godinu dana.
Bila je to ozbiljna stvar za njenog oca (odnosno za stareinu domainstva,
jer se u ovoj kulturi nije vodilo rauna o oinstvu) a osim toga, on je bio i
voa plemena. Iako su ene, da bi stupile u vee, morale da budu starice, oba
pola su imala potpuno jednaka prava, a naslee je ilo po majinoj strani.
Kada bi Ori umrla bez dece, njena zaostavtina pripala bi celom Avildaru.
Nju, dodue, nisu izbegavali, pa ipak, bilo je teko cele godine stajati po
strani.
Kad su stigli stranci, donosei prie o udesnim stvarima i dajui im neke
od njih kao darove, svd su bili ubeeni da je to dobro znamenje. Mudra ena
bacala je iverje bukve u tami svoje kolibe i kazala Ehegonu da je zbilja tako.
Velike i nepoznate Sile nastanile su se u Stormi i njenom pratiocu Malkolmu.
Uinivi ast Ehegonovoj kui, oni su odagnali zle ini. Sve je postalo jasno
kada Malkolm nije odbio da ode na tu varljivu, izdajniku vodu sa Ori...
Zar ne bi mogao da ostane? u njenom glasu se oseala molba.
Kada bi me udostojio, idueg prolea bila bih... vie nego ena; prokletstvo bi
postalo blagoslov.
Njegovi obrazi se zarumenie. ao mi je ree najljubaznije to je
mogao. Ne moemo da ekamo; moramo da odemo prvim brodom.
Ona povi glavu i poe da grize donju usnu.
Ali ja u svakako nai naina da to prokletstvo skinem sa tebe
obea on. Sutra u razgovarati sa Mudrom enom. Ona i ja emo sigurno
nai neko reenje.
 Ori je obrisala suze i nesigurno se nasmeila. Hvala. lela bih da
ostane ili bar da doe na prolee. Ali ako me ponovo vrati meu ive...
neto joj je zastalo u grlu. Ne postoje rei kojima bih mogla da ti se
zahvalim za to.
Kako je malo trebalo da se postane bog.
Pokuavajui da je umiri, Lokrid je skrenuo razgovor na stvari koje su joj
bile bliske. Bila je veoma iznenaena kada ju je upitao kako se izrauje
grnarija (to je spadalo u enski posao), tako da je sasvim zaboravila na
svoju nesreu; a posebno joj se dopalo kada je on izjavio da mu se veoma
svia posue koje je ona napravila. To ju je navelo da mu pria o skupljanju
ilibara: Kada izaemo iz kue posle oluje poela je gotovo bez daha,
uarenih oiju na peane dine da skupljamo ono to je more nanelo... tada
je veoma veselo; uvek primo ribu a ostrige. Zato ne podigne buru dok si
ovde, Malkolme? Mogli bismo ba lepo da se zabavljamo. Pokazau ti jedno
mesto gde galebovi jedu iz ruke, plivajui na talasima kada se more malo
umiri, i... i... jo mnogo toga!
Bojim se da ne mogu da upravljam vremenom ree on. Ja sam,
ipak, samo ovek, Ori. Posedujem dodue neke moi, ali one nisu tako velike.
Ja mislim da ti moe sve da uradi.
Hm ... ovaj... taj ilibar. Vi ga uglavnom skupljate radi trgovine, zar
ne?
Ori klimnu glavom. Zemljoradnici sa kopna kupuju ilibar kao i narodi
iza zapadnog mora, a i ljudi koji dolaze brodovima sa juga.
Trgujete li takoe i kremenom? Odgovor je ve znao, poto je
mnoge sate proveo posmatrajui majstore na poslu; parii su leteli sa
kamenog nakovnja i udarali o njihove kone kecelje; na sve strane prtale su
varnice, oseao se miris sumpora i odjekivali potmuli zvuci; na kraju bi se
pod uljevitim, starim rukama ukazala neka ljupka stvarica. Iako mu je sve
to ve bilo poznato, Lokrid je eleo da razgovor i dalje bude veseo. Bilo je
divno sluati Ori kako se smeje.
Da, mi takoe prodajemo i predmete od ilibara, ali samo ljudima na
kopnu ree ona. Ako brod doe u neko drugo mesto, a ne u Avildaro,
smem li da idem s tobom da ga vidim?
Pa... naravno, ako niko ne bude imao nita protiv.
Volela bih da odem s tobom na jug ree ona setno.
 U trenutku ju je video na kritskoj pijaci robova, ili izgubljenu i pometenu
u njegovom svetu maina. Bilo bi to veoma nepravedno prema njoj i zato on
ree: Ne. Nema nita od toga. ao mi je.
Znala sam odgovorila je kratko. Glas joj je bio miran, bez traga
samosaaljenja. ovek je u Neolitu nauio da prihvata stvari onakve kakve
jesu. Pa ipak, ak ni duga izolovanost u senci gneva nije u njoj unitila
sposobnost da se raduje.
Posmatrao ju je kako ljupko sedi, onako potamnelu od sunca i sa rukom
kojom je blago udarala po vodi. Neto mu se skupilo u grlu pri pomisli na
njenu sudbinu. Istorija e sasvim zaboraviti Tenil Orugareje; za njima e
ostati samo nekoliko relikvija koje e bageri iskopati iz mulja movare;
mnogo vekova pre no to se to dogodi, ona e nestati u praini, a kada i njeni
unuci pomru ako uopte bude ivela dovoljno dugo da ih ima, u ovom
svetu divljih zveri i jo divljijih ljudi, oluja, poplava, neizleivih bolesti i
neumoljivih bogova ugasie se zauvek i poslednje seanje na njenu lepotu.
Pred oima mu bljesnu ceo njen ivot; najpre mladost, kada je mogla da
se utrkuje sa jelenima i da provede celu majsku no izmenjujui poljupce sa
svojim izabranikom; zatim dolaze deca koju e neprestano raati, poto je
smrtnost bila suvie velika i svaka ena je morala da ih donosi na svet to
vie, kako se pleme ne bi ugasilo; potom zrelost, kada e je svi potovati kao
gospodaricu domainstva, dok e oko nje deca sve vie da rastu, a njena
snaga neumitno da vene; zatim doba kada e dati veu svu onu mudrost koju
je ponjela tokom godina, da bi se nakon toga povukla iz sveta zbog slepoe,
gluvila, proreenih zuba, reumatizma, artritisa, dok stvarnost za nju bude
poela da postoji samo u poluzaboravljenoj prolosti; konano, video je
pogrbljenu i uvelu u grobnici, kroz mali otvor na kamenoj ploi koja je u isti
mah bila i simbol roenja; a kroz nekoliko godina ostae samo prinesene
rtve na humki i nejasna zebnja za dugih zimskih noi dok vetar bude aptao
oko kue, jer bi to moglo da znai da njen nemirni duh luta unaokolo; na
kraju ostala je samo tama.
Video je zatim kroz etiri hiljade godina i etiri hiljade milja zapadno
odavde: utogljenu pred kolskom tablom, kako u mladalakoj dokolici
postaje beskorisno i preosetljivo bie puno frustracija; kako se udaje za
jednog ili vie ljudi iji je posao da prodaju stvari koje niko ne eli da kupi
udajui se pri tom takoe i za hipoteku na kuu, odnosno za ubistveno
nepromenljivu svakodnevicu; kako rtvuje tek dve nedelje sitniarski
izmerene slobode godinje da bi kupovala luckaste stvari za koje je morala da
plaa visoke poreze; kako udie dim, prainu i otrove; kako sedi u
zaguljivim salonima za stolom na kome se igra brid ili pred televizorom;
kako mladost naputa njeno telo, ostavljajui joj zauvek iskvarene zube u
ustima jo pre dvadesete godine; i, konano, kako ivi u stalnom strahu od
raka, sranih oboljenja, duevnih poremeaja i nuklearne kataklizme.
Osetio je kako ga je za trenutak proela jeza. Pa ipak, bio je nepravedan
prema svom sopstvenom dobu, kao uostalom i prema ovome u kome se sada
nalazi! U nekim vremenima ivot je bio teak u fizikom smislu, a u drugim
u psihikom; postojali su, dodue, i takvi periodi kada je bio nepodnoljiv u
svakom pogledu. Bogovi su oduvek davali samo malo sree, dok se ostatak
svodio na puko preivljavanje. Sve u svemu Lokrid nije bio ubeen da se
sudbina pokazala manje velikodunom prema njenom dobu nego prema
njegovom. Ceo problem je bio u tome to je Ori zauvek pripadala ovom
svetu...
Suvie misli ree ona bojaljivo.
Podigao je pogled prema njoj i izgubio ritam u veslanju. Prozirne kapljice
zapljusnule su bokove amca, presijavajui se na ve zgaslom svetlu
zalazeeg sunca. Ne, nisam razmiljao odgovorio je polako. Samo
sam malo odlutao.
Opet je upotrebio pogrean izraz. Duh koji luta snovima ili mislima moe
da stupi u najudesnije predele. Ori ga je pogledala s potovanjem. Nakon
izvesnog vremena, dok je tiinu remetilo samo kretanje kanua po vodi i
udaljeno gakanje gusaka, ona ga tiho upita: Smem li da te zovem Ris?
Zenice mu se suzie.
Ne znam ta znai Malkolm objasnila je Ori brzo. To je odve
teka arolija za mene. Ti veoma lii na velikog zlatnog risa.
Ovaj... dobro... Iako je ovaj gest izgledao veoma detinjast, ipak mu
se dopao. Ako tako eli. Pa ipak, ja mislim da ne postoji nita lepe od
Cvetnog Pera.
Orino lice se oblilo rumenilom, a pogled joj skliznu u stranu. Kanu je
gotovo beumno nastavio svoj put.
Dugo vremena nita nije remetilo savrenu tiinu predveerja. Dovoljno
dugo da to u Lokridu izazove nejasnu zebnju. Obino bi ovde na domaku
sela bilo znatno bunije: deca su dizala graju, ribari koji su se vraali sa
ulovom pozdravljali su obalu, domaice su se glasno dovikivale, a
povremeno bi se zaula i pobednika pesma lovaca koji su nosili ubijenog
losa. On skrenu udesno i zavesla bre uz dragu izmeu dve uske poumljene
obale. Jo uvek se nisu uli ljudski glasovi. Lokrid upitno pogleda Ori.
Moda je ona znala ta se dogaa. Meutim, devojka je samo sedela,
podboivi bradu rukama i netremice zurei u njegovu siluetu na drugom
kraju amca. Nije imao srca da jednim prozainim pitanjem narui njeno
sanjarenje. Umesto toga zaveslao je to je bre mogao.
Avildaro se ubrzo pojavio na vidiku. Pod starim umarkom uzdizao se
grozd koliba, iji su krovovi bili omazani blatom; u sredini se nalazila Duga
kua, velika drvena graevina koja se koristila za sveane obrede.
amci su nemo bili ukotvljeni na plai gde su se mree suile na visokim
motkama. Nekoliko stotina metara ispred nalazila se ovea gomila otpadaka.
Tenil Orugareji nisu vie iveli u blizini te hrpe ljutura od ostriga, ribljih
kostiju i drugog smea, kao to su to inili njihovi preci; pa ipak, oni su i
dalje tu donosili ostatke hrane koju su jele polupripitomljene svinje; itavo
mesto bilo je prekriveno gustim rojevima muva.
Ori se tre iz sanjarenja. Njeno glatko elo za trenutak se ispunilo borama.
Pa ovde nema nikoga! uzviknu ona uplaeno.
Mora da su u Dugoj kui ree Lokrid. Iz velikog otvara na krovu
kuljao je gust dim. Hajdemo odmah tamo.
Bio je zadovoljan to mu je vebli pri ruci.
Dovezao je kanu do obale uz devojinu pomo, a zatim oboje pohitae ka
naselju. Njena ruka je kradomice skliznula u njegovu dok su ulazili u selo.
Senke su zatamnjivale pranjave staze izmeu koliba, a vazduh kao da je
iznenada postao hladniji. ta se dogaa, Rise? moleivo je upitala Ori.
Ako ti ne zna... Lokridovi koraci postali su jo dui.
amor je oigledno dolazio iz velikog hola. Dva mladia stajala su pred
ulazom i straarila. Evo ih, dolaze! viknu jedan od njih. Obojica brzo
razmakoe svoja ukrtena koplja da bi Lokrid i devojka mogli da uu.
Na vratima se nalazio veliki zastor od jelenje koe. Prolo je izvesno
vreme pre no to su se njegove oi privikle na tamu koja je vladala unutra;
kua nije imala prozora, tako da je dim pekao oi. Plamen na sredinjem
ognjitu bio je svet i nikad nije smeo da se ugasi. (Kao i veina primitivnih
obiaja, i ovaj je imao svoju praktinu osnovu. Pre no to su pronaene
ibice, nije bilo lako zapaliti vatru, i svi su morali da dolaze ovde po oganj).
Veliki plamen se razlagao na nemirne jezike koji su treperili i pucketali,
bacajui iskriave varnice prema aavim zidovima. Na potpornim
stubovima videli su se izrezbareni grubi magini simboli. itavo naselje
tiskalo se u nevelikoj prostoriji: bilo je tu oko etiri stotine mukaraca, ena i
dece, koji su uali na prljavom podu i mrmljali neto meu sobom.
Ehegon i njegovi doglavnici stajali su blizu vatre zajedno sa Storm. U
trenutku kada je ugledao, onako visoku i arogantnu, iz Lokridove svesti
sasvim je iezla svaka pomisao na Ori. ta se to deava? upitao je.
Jutoazi dolaze ree kratko ona.
Bio mu je potreban itav minut da asimiluje ono to je dijaglosa znala o
tom imenu. Jutoazi narod Ratne sekire, najseverniji ogranak ogromnog
talasa ratnikih plemena koji se irio iz june Rusije ve skoro dva veka; iako
su govorili indoevropskim jezikom, objedinjavala ih je ista kultura, a ne rasa.
Bili su predodreeni da svugde rue civilizacije: Indija, Krit i Grka pae
pred njima, a njihovi jezici, religije i naini ivota ostavie snaan peat u
celoj Evropi. Ali za sada, u slabo naseljenoj Skandinaviji, nije bilo veih
sukoba izmeu domorodaca koji su se bavili lovom, ribarenjem i
zemljoradnjom, i nomada koji su posedovali mona bojna kola.
Pa ipak, u Avildaro su stizale vesti o uestalim krvavim bitkama na jugu.
Ehegon je drao Ori na grudima i milovao je po kosi. Nisam se plaio
za tebe, poto si bila sa Malkolmom. Ali ipak, hvala Onoj to si se vratila.
vrsto lice, obraslo bradom, okrenulo se prema Lokridu. Danas su nai
ljudi, koji su bili u lovu na jugu, dojurili ovamo i obavestili nas da Jutoazi
dolaze i da e ve sutra biti ovde. Oni su ratnici-pljakai i svi od reda imaju
oruje. Avildaro je prvo mesto na njihovom putu. ta smo uinili da uvredimo
njih ili bogove?
Lokrid skrenu pogled na Storm i obrati joj se na engleskom: Ne bih
eleo da koristim nae oruje protiv tih ubogih avola, ali ako budemo
morali...
Ona odreno odmahnu glavom. Ne. Energija bi mogla da se registruje,
ili bi bar prepriavanja dola do uhoda Rendera i skrenula im panju na nas.
Najbolje bi bilo da ti i ja odmah napustimo ovo mesto.
ta? Ali...
Upamti! prekide ga odluno Storm. Vreme je nepromenljivo.
Poto e ovo mesto da preivi i sledeih sto godina, sasvim je verovatno da
e starosedeoci odbiti sutranji napad.
Nije mogao da se oslobodi njenog prodornog pogleda. Ali i Ori ga je
takoe posmatrala, kao i Ehegon, ribari, devojke, ilibardije, i svi ostali. On
slegnu ramenima. Moda i nee rekao je tiho. Moda su ih u
budunosti podjarmili, zato to smo ih danas ostavili na cedilu. Ja ostajem.
 Ti se usuuje ... procedi kroz zube Storm, ali se u istom trenutku
obuzda. Neko vreme je ostala nepokretna i bez rei. Zatim se nasmei, poe
ka njemu i vrsto ga zagrli. Trebalo je to ranije da shvatim rekla je
zagonetno. U redu, ostajem i ja.
Glava sedma

Dolazili su sa zapada, preko ravnice, obilazei sa leve strane veliku

hrastovu umu. Stanovnici Avildara su ih oekivali. Bilo je ukupno stotinak
napadaa, sa deset bojnih kola, tako da je veina ila peke; ni njihovi
protivnici nisu bili znatno brojniji. Videvi ih prvi put na jakoj podnevnoj
svetlosti, Lokrid je jedva mogao da poveruje da su to strani ljudi Ratne
sekire.
Dok su se pribliavali, prouavao je jednoga od njih, koji mu se uinio
tipinim predstavnikom Jutoaza. U telu, ratnik se nije mnogo razlikovao od
Tenil Orugareja: izgledao je samo neto nii i snanije graen; crvenkasta
kosa bila mu je upletena u perin, a brada nehajno razbaruena; zbog otro
povijenog nosa, njegove crte lica su pre odgovarale centralno-evropskom
nego ruskom tipu. Imao je na sebi koni haljetak bez rukava i suknju od istog
materijala koja je sezala do kolena i na kojoj se nalazio utisnut simbol
plemena. Nosio je okrugli tit od bivolje koe sa dve ukrtene pruge po
sredini obeleene upadljivom bojom. Oruje mu se sastojalo od tankog
kremenog bodea i izvanredno izraene kamene sekire. Usne je drao iroko
razvuene, to je moglo da znai nagovetaj skorog pokolja.
Bojna kola uz koja je iao pripadala su oigledno nekom poglavici. Bile
su to lake dvokolice od drveta i pletenog prua, koje su vukla etiri
dugodlaka, mala konja. Vodio ih je jedan nenaoruan mladi, opasan samo
komadom tkanine. U kolima je stajao voa, znatno vii od ostalih, i vitlao
dugakom i tekom sekirom koja je Lokrida podsetila na halebardu. Dva
koplja trala su sa jedne strane i stajala mu na dohvatu ruke. Nosio je veliku
kacigu, steznik i oklop za kolenice od pojaane koe; o bedru mu je visio
kratak bronzani ma, a niz ramena se leprao izbledeli, platneni plat. Pod
upavom bradom blistala se velika ogrlica od masivnog zlata.
Tako su izgledali Jutoazi. Kada su ugledali neravnu liniju ribara, oni
usporie hod. Trenutak potom, vodi eonih kola dunu u rog; Jutoazi zaurlae
poput vukova, a konji se nadadoe u galop. Za njima su tandrkale dvokolice,
a na kraju su jurili peaci viui na sav glas i udarajui pljotimice sekirama
po konim titovima.
Ehegon pogledom potrai Storm i Lokrida. Sad? upita.
Malo kasnije. Pustimo ih da se priblie. Stormine zenice se suzie.
Neko se nalazi u poslednjim dvokolicama... ali ne vidim dobro... ostali mi
zaklanjaju vidik ...
Lokrid je oseao kako napetost raste iza njegovih lea: kratki uzvici i
nerazgovetno gunanje, um nogu koje su nestrpljivo udarale o tle, neprijatan
zadah znoja. Starosedeoci koji su ekali da brane svoje domove nisu bili
kukavice, ali neprijatelj je bio bolje opremljen i viniji ratovanju; ak se i
njemu, koji je poznavao tenkove, nalet dvokolica za trenutak uinio straan.
Lokrid podie revolver. Drka mu je bila hladna i suva. Storm je preko
volje pristala da danas upotrebe oruje; moda e upravo moni svetlei hici
bez obzira to e biti upravljeni na njihove protivnike negativno uticati
na hrabrost Tenil Orugareja.
Bolje bi bilo da me pusti da pucam ree on na engleskom.
Ne jo. Stormin glas zazvuao je izuzetno jasno u toj sveoptoj
gunguli, da Lokrid i nehotice skrenu pogled prema njoj. Njene maije oi
bile su suene, zubi su se blistali, a ruka joj se nalazila na energetskom
pitolju, za koji je rekla da ga nee upotrebiti. Moram prvo da vidim tog
oveka.
Voza bojnih kola podie svoju sekira, a zatim je brzo spusti na dole. Iz
zadnjih redova Jutoaza brzo se izdvojie strelci i prakai. Njihovo oruje ve
se pretei dizalo prema protivnicima; trenutak potom itavo jato kamenja i
strela zazvidalo je put ribara.
Sad! naredi Ehegon. Ali to vie nije bilo potrebno. Iz redova ribara
zaue se prkosni uzvici, a zatim i oni obasue Jutoaze kamenjem i strelama.
Ovaj kratki protivnapad nije suvie omeo suprotnu stranu. Lokrid je
video kako su se dva-tri kamena bezazleno odbila o vrste titove. Jutoazi su
bili u punom naletu i svakog trenutka su mogli da se nau u njegovoj blizini.
Ve je sasvim jasno razaznavao sjajne nozdrve i belo oiviene oi prednjih
konja, njihove leprave grive, svetlucave bieve, divlje grimase na licima
vozaa, ija se brada razletala na sve strane, i jednu podignutu sekira na kojoj
se kameno seivo blistalo poput metala.
Do avola sa oklevanjem! viknu Lokrid. Neka vide ta ih eka.
Na nianu mu je bio voa kada je povukao obara. Trzaj revolvera bio je
tako snaan da mu je oruje gotovo izletelo iz ruke. Prasak se trenutno
izgubio u divljem meteu, topotu, fijukanju sekira i tandrkanju tokova.
Pogoen u gradi, voa nemono rairi ruke i stropota se na tle. Halebarda
opisa krug u vazduhu i zabi se jednom otricom u zemlju. Trenutak potom
visoka trava prekri i oruje i ratnika.
Momak zaustavi konje i zinu od straha. Lokridu u magnovenju prostruja
kroz glavu da nije morao da ubije oveka. Meutim, nije bilo vremena za
kajanje. On se osvrte i potrai pogledom drugu zapregu; a onda poe da puca
u nove mete. Ubiti po jednog konja iz svake zaprege, bie sasvim dovoljno da
se dvokolice izbace iz stroja. Neki zalutali kamen okrznu cev revolvera koja
resko zazvea. Ali gotovo istovremeno jo jedna kola se prevrnue; ular se
nerazmrsivo zapetljao, eoni konj je pregrizao jezik, a levi toak se sasvim
raspao od siline udara. Preiveli konji poee da se propinju i uplaeno njite.
Lokrid vide kako Jutoazi i dalje juriaju. Dve ili tri dvokolice su bile
zaustavljene, ali su osvajai jo uvek nadirali. On iskorai napred i nae se na
brisanom prostora. Krv mu je bila suvie uzburkana da bi mario za strele i
kamenje; hici pokuljae iz njegovog revolvera.
Ali u istom trenutku neto ga estoko pogodi u grudi.
U magnovenju mu se uinilo da mu je u lobanji eksplodirala neka
dinovska granata. A zatim, zaslepljen i izbaen iz ravnotee, on vrtoglavo
utonu u tamu.
* *
*
Povratak svesti bio je propraen uasnim bolom. Pred oima mu je jo
uvek sve treperilo. Kroz besomuno urlanje, njitanje i potmuli topot on zau
uzvik: Napred Jutoazi! Napred sa Nebeskim ocem!
To je bilo reeno na jeziku koji je dijaglosa poznavala, ali, ipak, nije bio
jezik Tenil Orugareja.
Lokrid se s naporom podigao na ruke i kolena. Prva stvar koju je ugledao
bio je njegov revolver koji je leao poluistopljen na zemlji. Razaranje
revolvera apsorbovalo je glavni deo energetskog snopa. Meutim, meci nisu
ispali iz magacina. On je zadobio samo bolne opekotine po licu i grudima.
Koa mu je gorela. Od siline bola nije vie bio u stanju da misli.
Pokraj njega leao je mrtav ovek. Bio je sav ugljenisan, tako da ga je bilo
nemogue prepoznati. Ali bakarna narukvica na jednoj ruci nesumnjivo je
ukazivala da je to Ehegonov le.
 Najednom primeti Storm. Obavijao ju je svetlucav energetski tit. Oko nje
su igrali kratki, raznobojni jezici plamena. Neprijateljski hitac fijuknu mimo
njih, pokosivi tri mladia sa kojima je Lokrid iao u lov na foke.
Jutoazi zaurlae! Bio je dovoljan samo jedan nalet da pregaze ribare.
Lokrid ugleda Ehegonovog sina nije mogao da pogrei jer je samo on
imao takvo lice i bio tako istrajan kako pokuava da zabode koplje u konje
iz zaprege neke dvokolice kao da lovi divlje veprove. Voza bojnih kola
skrenu naglo ustranu, i dvokolice uz tropot promenie pravac. Ratnik koji se
nalazio na njima uzmahnu sekirom fatalno veto. Mladiev mozak rasprsnuo
se na sve strane. Ehegonov sin pade kao pokoen kraj oca, Jutoaz radosno
uzviknu, zamahnu na drugu stranu, na nekoga koga Lokrid nije mogao da
vidi, a zatim hitnu koplje ka jednom strelcu i produi trijumfalno dalje.
Ribari su beali na sve strane. U panici su jurili ka umi, a kuknjava se
razlegala odasvud. Gonjenje se prekidalo na rubu ume. Jutoazi, iji su
bogovi-zatitnici bili na nebu, nisu voleli skrovita i mrana mesta. Radije su
se vraali na bojno polje i dovravali ranjene neprijatelje.
Jedna dvokolica jurnu u pravcu Storm. Energetski tit stvarao je oko nje
treperavi oreol tako da je izgledala blistava poput lavice. Lokridu se u bunilu
inilo da vidi neko bie iz bajke. Jo uvek je imao vebli za pojasom.
Nesigurno je poao rukom ka revolveru, ali ga je svest izdala pre no to je
uspeo da izvadi oruje. Poslednje to je video bio je jedan ovek koji je stajao
iza vozaa nekih bojnih kola ovek obrijan i bele koe, veoma visok,
zaogrnut crnim platom koji se viorio iza njega poput krila...
*
* *
Lokrid je sporo dolazio svesti. Izvesno vreme prijalo mu je da lei na
zemlji i da ne osea bol.
Malo-pomalo, postao je ponovo svestan onoga to se dogodilo. Kada zau
enski krik on otvori oi i pokua da se uspravi.
Sunce je ve bilo zalo, ali kroz vrata kolibe u kojoj se nalazio, prilino
udaljene od tamnocrvenog Limfjorda, za trenutak je opazio jo uvek zaarene
oblake. Jedina prostorija u kolibi bila je sasvim ispranjena, a ulaz je bio
zapreen zbijenim granama koje su remenima bile privrene za okvir vrata.
Napolju su dva Jutoaza uvala strau. Jedan je neprestano gledao unutra i
mahao granicama imele da bi se zatitio od zlih ini. Njegov drug je sa
zaviu posmatrao nekolicinu ratnika koji su obalom vodili kravu veselo
uzvikujui. Odasvud se ula graja pobednika, prodorni usklici, grohotan
smeh, topot konjskih kopita i kloparanje tokova; pobeeni su muklo utali.
Kako si, Malkolme?
Lokrid okrete glavu u pravcu glasa. Storm Derovej kleala je kraj njega.
Nazirao je samo konture u mranoj kolibi, ali je zato jasno oseao prijatan
miris njene kose. Pomilovala ga je neno po obrazu, a glas joj je zvuao
uznemirenije nego ikada ranije.
Pa ... izgleda da sam ostao itav. Dodirnuo je prstima lice i grudi na
mestima gde se koa crnela. Nije nita opasno. U stvari... oseam se
prilino ilo.
Imao si sreu to je Bren poneo sa sobom antiok pilule i enzimsko
ulje i to je odluio da te potedi ree Storm. Opekotine e do sutra biti
isceljene. Zastala je za trenutak, a zatim dodala tonom koji je mogao da
pripada i Ori: Srena sam zbog toga.
ta se to dogaa napolju?
Jutoazi pljakaju Avildaro.
A ene... deca... ne! Lokrid pokua da skoi na noge.
Ona ga blago povue nadole. tedi snagu.
Ali ovi prokletnici...
U njenom glasu se ponovo osetio prizvuk stare estine: Za sada tvoja
prijateljica ne pati mnogo. Seti se ovdanjih obiaja. Orugareji sada oplakuju
one koje su voleli; ali ubrzo e zaboraviti mrtve i nestale i postae robovi...
Ne, ekaj. Ovo nije jug. Robovi varvara ne ive mnogo drukije od svojih
gospodara. Ona sada pati jer nije slobodna, jer vie nema svoj dom; ali
injenica je da ena nigde meu indoevropskim narodima ne uiva takav
ugled kao ovde. Bolje sauvaj svoje aljenje za kasnije. Ti i ja smo u veoj
neprilici nego tvoja mala prijateljica.
M...m...m...u redu. popusti Lokrid. U emu je onda nevolja?
Storm se okrenula, sela na pod ispred njega, obgrlivi rukama kolena, i
uzdahnula: Bila sam slog ree gorko. Nisam ni slutila da se Bren
nalazi u ovom dobu. Samo je on mogao da organizuje ovaj napad.
Osetio je kako je uzdahnula od samoprekora. Ti to nisi mogla da zna
rekao je, pokuavajui da je utei.
Njeni prsti mu se obavie oko miice i ona ree hladnim glasom: Nema
oprotaja za Vordena koji pogrei. Samo propast.
Poto je to bio zakon onih na ijoj se strani borio, Lokridu se za trenutak
uinilo da je razume i da su njih dvoje konano postali jedno. Privukao ju je k
sebi, kao to bi privukao svoju tunu sestru, a ona se pripi uz njega stavivi
mu glavu na rame.
Posle izvesnog vremena, kada je zavladala potpuna tama, Storm se neno
odmakla i uzdahnula: Hvala ti. Ostali su da sede jedno pored drugog,
spojenih ruku.
Ponovo je sve utihlo. Najednom, Storm poe da govori dubokim i brzim
glasom: Mora da shvati da brojnost u ovom ratu kroz vreme nije velika.
Sve konce dri u rukama samo jedan ovek. Bren je... vi nemate tu re. On je
centralna figura. Ima ih tako malo sposobnih, i zato je on osvaja,
komandant, ovek ije odluke uzdrmavaju planetu... kralj. Ja sam za njega
najvei plen. A on me sada ima.
Lokridu se za trenutak uinilo da uje jecanje u njenom glasu.
Ne znam kako je otkrio gde sam, i u kom sam vremenu. Ne mogu ak
ni da pretpostavim. Kako je mogao da me pronae u ovom zaboravljenom
dobu, kad nije mogao da me uhvati u tvom veku? To me plai, Malkolme.
Njen dodir je bio hladan i vrst. ta je to uradio sa vremenom?
Oseao je po njenom dodiru da ovo nije bila lana zebnja.
On je ovde sam. Ali i to je dovoljno. Mislim da je pre nas izaao iz
tunela pod dolmenom da bi pripremio narod Ratne sekire. Proglasio se
njihovim bogom. To nije nimalo teko. Sva lutanja Indoevropljana
Nebeskih Otaca, oboavalaca sunca, pastira, oruara, vozara, ratnika, ljudi
istih ruku i neogranienih snova, kojima su ene potinjene kao robovi, a
deca puki posed prouzrokovali su Renderi. Razume li? Osvajai su
ruioci starih civilizacija, stare vere, oni su praoci ljudi-maina. Jutoazi sada
pripadaju Brenu. Dovoljno je da se on pojavi meu njima, kao to je dovoljno
da se ja pojavim u Avildaru ili na Kritu, i oni e na svoj nejasan nain shvatiti
ko je on; nakon toga e lako moi da gospodari njima.
Nekako je otkrio da smo mi ovde. Mogao je da navali punom snagom, ali
to bi upozorilo nae agente, koji su veoma jaki u ovom milenijumu. Umesto
toga, naredio je Jutoazima da zauzmu Avildaro, zakleo se da e Sunce i
svetlost biti uz njih, i odrao obeanje.
Zastala je za trenutak, kao da se neega prisea.
Poto pobedi Lokrid oseti kako Storm drhti poslae nekoliko
svojih ljudi da zavre sa mnom.
Drao ju je privijenu uz sebe. Ona se najednom tre i poe mahnito da mu
apue na uvo: Sluaj! Moda ima naina da pobegne. Ko zna? Knjiga
vremena je nastala onda kada se rodila Vaseljena; ali mi jo nismo okrenuli
sledei list. Bren e te uzeti samo kao plaenika. On ne misli da si ti opasan.
Ako moe... ako samo moe... ui u tunel. Nai Her Jespera Fledelijusa u
Viborgu, u krmi kod Zlatnog Lava, u predveerje Svih Svetih, izmeu 1521.
i 1541. godine. Moe li to da zapamti? On je jedan od naih. Kada bi samo
mogao da stigne do njega...
Da. Svakako. Ako budem mogao. Lokrid nije eleo dalje da
razgovara. Kroz sat ili dva mogla je sve da mu objasni. Ali u ovom trenutku
bila je suvie usamljena. Obgrlio ju je slobodnom rukom oko ramena.
Pokrenula se, tako da je njegov dlan skliznuo nadole; sledeeg trenutka
prislonila je svoje usne na njegove.
Nije mi preostalo jo mnogo ivota ree prigueno. Iskoristi ono
to jo imam. Utei me, Malkolme.
Sasvim zbunjen, Lokrid je samo promucao: Storm, oh Storm.
Uzvratio joj je poljubac i zaronio u talas njene kose; na celom svetu za njega
su postojale samo tama i ona.
Buktinja bljesnu kroz ipke. Koplje se pokrenu, a glas zabrunda:
Polazi! Ti, ovee! On hoe da te vidi.
Glava osma

Bren je sedeo sam u Dugoj kui. Sveta vatra bila je ugaena, ali su zraci iz
kristalne kugle jarko osvetljavali medveu kou kojom je bio presvuen
njegov presto. Ratnici koji su doveli Lokrida padoe na kolena sa
strahopotovanjem.
Boe meu nama ree njihov krupan, riokosi voa. Doveli smo
vraa kao to si naredio.
Bren klimnu glavom. Dobro. Priekajte u uglu.
etiri oveka dotakoe tomahavcima ela i povukoe se izvan osvetljenog
kruga. Sa podignutih baklji crvenkaste i ute iskre prtale su unaokolo, a
svetlost je jedva dopirala do lica ratnika na kojima je vreme ve ostavilo
svoje tragove. Vladala je tiina.
Sedi ako eli ree Bren na prijatnom engleskom. Imamo mnogo
da kaemo jedan drugom, Malkolme Lokridu.
Kako li je samo saznao puno ime?
Amerikanac je ostao na nogama jer bi inae morao da sedne odmah uz
Brena i da ga gleda pravo u oi. Dakle, to je neprijatelj.
Pri okretu, Renderov ogrta se pomerio i pokazao tanko i dugo miiavo
telo, visoko gotovo sedam stopa; i Bren je bio odeven u crnu uniformu koje
se Lokrid seao iz tunela. Koa mu je bila veoma bela, prsti vretenasti i
dugi, a lice... lepo, moglo se rei, sa uzanim, pravim nosem i hladnim
savrenstvom linija. Nije bilo ni traga od brade; kosa mu je bila gusta i
kratka, kao kapa od samurovine. U oima se presijavalo elino sivilo.
Bren se osmehnu. Dobro, onda stoj. Podigao je polako ruku i
pokazao na bocu i dve tanke ae, divnog oblika. eli li moda da popije
neto? To je burgundac iz 2012. Bila je to divna godina.
Neu odbi odseno Lokrid.
Bren slegnu ramenima; napunio je sebi au i otpio jedan gutljaj.
Mislim da nije neophodno da ti nanesem zlo ree.
Ve si dosta uinio uzvrati prkosno Lokrid.
 To je prilino paradoksalno. Ako neko ivi sa koncepcijom vremena
kao nepromenljive i zauvek utvrene veliine i vidi mnogo gore stvari
nego ove danas, neuporedivo gore, a i sam rizikuje mnogo emu onda
sentimentalnost? Uostalom, i ti si danas ubio oveka koga e ene i deca
aliti.
I on je nameravao mene da ubije, zar ne?
Tano. Ali on nije bio lo ovek. Vodio je svoje roake, i sve one koji
su od njega zavisili, najbolje to je umeo, bio je astan prema svojim
prijateljima, pa ak i prema neprijateljima. Proao si kroz selo kad si iao
ovamo. Budi iskren: nisi video ni klanja, ni muenja, ni unakaivanja, ni
paljevine, zar ne? Uostalom, u buduim stoleima ovaj poslednji talas
imigranata pretopie se prilino miroljubivo. Kavga je ovde oduvek bila
neto neobino. Doljaci e bar u severnoj Evropi, ako ve ne u junoj ili
istonoj, sve vie dominirati, jednostavno zato to je njihov nain ivota bolje
prilagoen dolasku bronzanog doba. Oni su mnogo pokretljiviji, imaju ira
obzorja, bolje se brane: starosedeoci e ih zato oponaati, ak su i tebe ve
udesili.
Samo prazna pria ree Lokrid. U stvari, ti si ih poveo na nas.
Ti si poubijao moje prijatelje.
Bren odmahnu glavom. Nisam. To je uinila Korijak.
Ko?
ena. Kako ti se predstavila?
Lokrid je oklevao. Znao je da nema svrhe natezati se oko sitnica.
Storm Derovej.
Bren se bezglasno nasmeja. U potpunosti odgovara. Njen stil je oduvek
bio ekstravagantan. Pa dobro, ako eli, zvaemo je Storm. On odloi
au. Crte lica su mu postale za nijansu stroe. Ona je donela nevolju
ribarima svojim dolaskom. Pa ipak, bila je sasvim svesna rizika. Zar ozbiljno
misli da je nju ijednog trenutka stvarno brinulo ta bi moglo da se desi njima
ili tebi? Ne, ne, prijatelju moj, vi ste bili samo puki brojevi u jednoj veoma
velikoj i veoma staroj igri. Ona je pokretala itave civilizacije i odbacivala ih
kada vie nisu mogle da slue njenim ciljevima isto tako mirno i ravnoduno
kao to bi ti odbacio polomljenu alatku, ta za nju znai aka divljaka iz
kamenog doba?
Lokrid stee pesnice i povika: Umukni!
Komeanje i mumlanje doprlo je sa mesta gde su stajali Jutoazi. Bren im
mahnu rukom, a zatim je ponovo spusti blizu energetskog pitolja na irokom
bakarnom opasau. Ona odista ostavlja snaan utisak nastavio je
mirnim glasom, kao da se nita nije dogodilo. Nema sumnje da ti je rekla
kako njeni Vordeni zastupaju apsolutno dobro, a mi Renderi apsolutno zlo. I
ti, naravno, to ne moe da ospori. Ali razmisli, ovee, da li je ikada tako
neto bilo istinito?
U mom sopstvenom vremenu odvrati otro Lokrid. Nacisti, na
primer. Bren podie obrvu sa takvim sarkazmom, da je Malkolm morao da
doda kolebljivo: U redu, nisu ni saveznici bili sveci, ali, do avola, nije
bilo izbora.
Ima li jo neki dokaz, sem Stormine rei, da je situacija ba takva u
ratu kroz vreme? upita Bren.
Lokrid proguta pljuvaku. No se sputala okolo, prepuna vlage,
isparenja i udaljenih zvukova iz ume. Napregao je volju da odagna oseaj
potpune usamljenosti koji ga je ispunjavao. Vilice mu se stegoe.
Sluaj ree Bren blago. Ja ne tvrdim da smo mi uzori vrline. Ovo
je najbeskrupulozniji rat koji je ikad voen, rat izmeu dve filozofije, u kome
protivnici oblikuju ak i prolost iz koje su nastali. Pozivam te da prosudi.
Da li je nauka, koja alje oveka u kosmos, oslobaa ga od muka i oskudica,
lei decu od difterije da li je to zlo? Da li je organizacija Ujedinjenih
nacija neto besmisleno? Da li je pogreno to ovek koristi svoj razum,
jedini dar koji ga izdie iznad ivotinje, i koji oplemenjuje ivotinju u njemu?
Pa ako nije, odakle onda sve te stvari? Koji ih nain ivota stvara?
Zastao je za trenutak, kao da se prisea neeg, a onda nastavio:
Sigurno ne vordenski! Misli li ozbiljno da ta prizemna, magijska,
instinktivna, orgijastika vera Boginje moe ikada da nadraste samu sebe?
Hoe li da zna ta je sa njom bilo u budunosti? Tek je u mom vremenu
postalo jasno koliko je ta vera besmislena. Upravo zbog toga se ona, kao crv
koji grize vlastiti rep, vratila u ovu tamnu prolost da bi naterala ljude,
obmanjivanjem i strahom, da puze pred Njom. Oni su naizgled sreni, jer je
njen uticaj jo uvek neznatan. Ali saekaj da vidi strahote prave vordenske
vladavine!
Bren je za trenutak razmiljao.
Seti se; jedan mali arheoloki podatak: starosedeoci sahranjuju svoje
mrtve u zajednike grobnice. Narod Ratne sekire, meutim, pravi zaseban
grob za svakog pojedinca. Da li ti to neto kae?
 Lokridu za trenutak sinu u seanju ono to mu je deda priao o
indijanskim ratovima. Tada je saaljevao Indijance; ali da li bi to i dalje inio
da je prouio njihovu istoriju?
eleo je da odagna tu uznemiravajuu pomisao i zato ree: Ja sam
izabrao stranu Storm Derovej i neu da menjam.
Ili je ona izabrala tebe? upita blago Bren. Kako ste se sreli?
Lokrid nije eleo nita da kae. Ko zna za ta bi to jo moglo da poslui.
Pa ipak, istinu govorei, Bren se nije ponaao kao zloinac. Moda bi mogao
da ga smeka u vezi sa Storm? Uostalom, od kakvog su znaaja pojedinosti
njihovog susreta? Dao je kratko objanjenje, a onda mu je Bren postavio jo
nekoliko pitanja. Pre nego to se osvestio, sedeo je pored Rendera sa aom
u ruci i polako mu ispriao celu priu.
Dakle, tako klimnu glavom Bren. Zanimljiva pria. Ali ne
neobina. Obe strane se slue lukavstvom za ostvarenje svojih ciljeva. To je
jedna od sasvim uobiajenih stvari u celoj ovoj gunguli kultura i religija.
Meutim, ti izgleda izuzetno sposoban. eleo bih da bude moj saveznik.
Nema nita od toga ree Lokrid manje besno nego to je
nameravao.
Bren ga pogleda ispod oka. Ne? U redu, ne... Ali, reci mi kako je
Storm Derovej dolazila do novca u tvom dobu.
Pljakanjem Lokrid je bio prisiljen da prizna. Ali upotrebljavala
je energetski pitolj samo da bi izazvala pometnju. Nije imala drugog izbora.
Vi ste vodili igru.
Bren izvadi revolver i poe da se igra njime u ruci. Moda bi te
interesovalo ree lagano da i najbezazlenija upotreba ovog oruja
donosi smrt.
Lokrid poskoi. aa mu ispade iz ruke. Nije se razbila, ali je vino
prekrilo pod bojom krvi.
Zrak dezintegrie materijalna tela dodao je neumoljivo Bren.
Lokrid zamahnu pesnicom prema njegovom licu, ali promai. Render
odskoi u stranu i munjevito uperi pitolj u Malkolma. Polako upozorio
ga je.
Lae! prodahta Lokrid. Oseao je kako mu se u glavi sve okree.
Ako ti jednom budem verovao, i sam e moi da isproba revolver
ree Bren. U meuvremenu, budi pametan. Poznajem dobro dvadeseti
vek, ne samo preko dijaglose, ve i iz vlastitog iskustva; borio sam se tu
nekoliko meseci sa Korijak jer sam znao da je pobegla iva. Po tvojoj proceni
 smiri se, kaem po tvojoj proceni, Malkolme, ona je imala mnogo
hiljada dolara. Koliko li je samo prolaznika zbunila dok nije prikupila tu
sumu? Zar takav talas pljake, gde se rtve jedna za drugom bude iz udne
nesvestice, ne bi bio senzacija godine? Ali o tome nisi proitao ni re.
S druge strane, nestanak je gotovo uobiajena pojava, pogotovo ako je
nestala osoba nekakav mraan tip; takve prie se obino nalaze na zadnjoj
strani lokalnih novina... ekaj. Nisam rekao da je uvek upotrebljavala pitolj.
Ponekad je pljakala pusta mesta nou i vatrom unitavala tragove za sobom.
udno da ti nije nikad rekla da je upravo to njen modus operandi. Ali ja
mogu da ti dokaem da je ona, iako moda nesvesno zla, sigurno bez trunke
milosra. Konano, Storm je Boginja, ta su smrtni njoj, koja je besmrtna.
Lokrid duboko uzdahnu. Nekontrolisan drhtaj prostruja njegovim telom.
Koa mu je bila hladna, a usta suva. Ipak je bio u stanju da kae:
Pokolebao si me. Ali odlazim. Nita me ne obavezuje da te i dalje sluam.
Dobro sloi se Bren. Najbolje je da postepeno otkrije istinu. Ti
si lojalan tip. Mislim da e tek onda pokazati tvoju stvarnu vrednost kada
otkrije kome zapravo treba da bude lojalan.
Lokrid se okrenu, promrmljavi neto sebi u bradu, i koraknu prema
vratima. Jutoazi ga brzo opkolie.
Brenov glas ga dostie: Samo da zna: ti e promeniti stranu. ta
misli kako sam saznao za vordenski tunel u Americi i za Stormin put do
ovog doba? Ili kako znam tvoje ime? Ti si doao u moje sopstveno vreme,
Malkolme, i upozorio si me!
Lae! vrisnu Lokrid i izlete iz kue.
Teke ruke ga zaustavie. Dugo je stajao u bezglasnoj nemoi.
Kada se najzad pribrao, on poe da gleda okolo kao da trai nekakvo
uporite za svoj poljuljani svet. Avildaro je leao pred njim, pust i miran.
ene i deca, koji nisu pobegli u divljinu, zajedno sa starcima ove su
osvajai prezrivo pustili bili su zbijeni u grupe oko vatri to su svetlucale
u dolini. Odnekud je dopiralo tuno mukanje otete stoke. Jo dalje, abe su
prigueno kreketale. Kolibe su izgledale kao tamne, upave mrlje. Ispred njih
se svetlucala voda Limfjorda, a pozadi su umeli lugovi pod divnim
zvezdanim nebom. Vazduh je bio vlaan.
Nije lako govoriti sa bogom, dabome ree crvenokosi voa sa
iskrenim saaljenjem u glasu.
 Malkolm zadrhta i poe prema kolibi u kojoj je bila Storm. Jutoaz ga
zaustavi. Stoj, vrau. Bog nam je naredio da ne sme da je vidi; u
protivnom doi e do velike nevolje.
Lokrid je tupo zurio u lice ratnika. Takoe nam je rekao da ti je
oduzeo snagu da stvara uda dodade Jutoaz. Zato da ne bude ovek
kao i svi ostali? Mi moramo da te uvamo, ali mislimo da nisi zao.
Storm! Storm! povika Lokrid u sebi. Ali za sada nije bilo druge
mogunosti, osim da je ostavi samu u mraku. Buktinja, koju je drao mladi
sa pegavim licem, obasjavala je mutnom svetlou konture tomahavka.
Lokrid konano popusti i poe u korak sa svojim straarima. Voa ratnika
iao je pored njega. Ja sam Vidakar, Hronakov sin ree ljubazno. Nije
se plaio vraa, poto je bio pod zatitom boga. Moj znak je vuk. Ko si ti i
odakle dolazi?
Lokrid se zagleda u njegove slobodne, vatrene, plave oi; nije mogao da
ga mrzi. Zovi me Malkolm odgovorio je tiho. Dolazim iz Amerike,
daleko preko mora.
Vidakar se iskezi. Mokar put. Ne dopada mi se.
Lokridu pade na pamet da su Danci prvi od svih Evropljana
oplovili celu zemlju. Duh Krita proeo je izdrljivou Tenil Orugareje. Bren
je, dakle, govorio istinu: Narod Ratne Sekire nije bio zao po prirodi. Oni su
samo bili jednostavni nomadi, daleko viniji ratovanju nego ovdanji
starosedeoci. Individualizam je kod njih bio znatno izraeniji, uprkos
vladavini aristokrati je vozara dvokolica; imali su znatno uproeniju religiju
nego Tenil Orugareji; njihovi bogovi su upravljali kosmosom, kao to je otac
upravljao porodicom. Bili su to hrabri i asni ljudi, u ijoj je dobroti postojalo
neto sirovo. Pa ipak, oni nisu bili krivi to su crno obuene prilike dole kroz
vreme i nametnule im svoju vladavinu.
Kao da je proitao njegove misli, Vidakar nastavi: Shvati, ja nemam
nita protiv primorskih i umskih plemena. To su hrabri ljudi i on opisa
znak u vazduhu ja potujem bogove kojima se klanjaju. Mi vas ne bismo
danas napali da nam na bog to nije naredio. Rekao nam je da je ovo mesto
omaijala vetica koja je njegov neprijatelj. Sada smo ovde i uzeemo na
plen. Ja se bavim trgovinom. Moda u kasnije nai sebi jednu enu meu
njima. To je korisno, naroito ako ona dolazi iz velike kue. Kod njih
nasledstvo ide po enskoj liniji, razume? To znai da e meni pripasti
imovina njene majke. Poto smo osvojili zemlju, moda bismo mogli da se
ustalimo ovde. Ali nema nas toliko da bismo due mogli da ratujemo sa
okolnim plemenima. Ako se ne sporazumemo, moraemo da se vratimo kui
sa plenom. On slee ramenima. Stareine e danas veati o tome.
Usnuli deo Lokrida, stariji etiri hiljade godina, brzo je izvrio analizu
rei stareina. To je jednostavno znailo patrijarh, ovek sa zamanim
posedom, glaveina svojih sinova, slugu i ambicioznih mladia koji su mu se
zakleli na slubu. U njegove zadatke je takoe spadalo da obavlja izvesne
religijske slube; ali on nije bio svetenik, niti je njegov status odgovarao
tradiciji koja je odreivala poloaj Tenil Orugareja jo pre roenja. Upravo
zbog toga, religija nije odve sputavala Jutoaze; nije bilo previe rituala ni
straha od nepoznatog bila je to ista vera u sunce, vetar, kiu i vatru.
Mrani elementi nordijskog paganizma prodree tek docnije iz starih kultova
zemlje.
Lokrid je prestao da misli o tome i usredsredio se na sam jezik. Nije bilo
nikakve slinosti sa indoevropskim dijalektima, izuzev nekoliko gramatikih
elemenata; uticaj starosedelakog jezika bio je slian uticaju normanskog
francuskog na engleski. (Daughter = dohitar = onaj koji muze krave, to je
bio muki posao u Avildaru)2. Manje od polovine rei koje je Vidakar
upotrebljavao poticale su iz regiona oko Crnog mora. Verovatno je roen ili u
Poljskoj, ili u Nemakoj, ili...
Tu smo ree Jutoaz. ao mi je to moram da te veem preko
noi. Tako se ne postupa sa ovekom, ali bog nam je naredio. Hoe li da
spava napolju, ili u jednoj od onih prljavih kua?
Rei su jedva dopirale do Lokridove svesti. On se zaustavi i promrmlja
neku kletvu.
Vatra je visoko plamtela, zatamnjujui dimom sazvee Velikog Medveda
i ocrtavajui, u igri plamiaka, konture Vidakarovih dvokolica i njegove
sapete konje koji su mirno pasli. Okolo je sedelo nekoliko ljudi i dremalo;
oruje im je bilo blizu ruku. Jedan od ratnika, jo deak od najvie
sedamnaest godina, istaknutih ramena i maljavog lica na kome se primeivao
oiljak iz neke stare bitke, drao je u ruci jedan kraj uzice. Drugi je bio
obavijen oko Orinog lanka.
Sto mu Maruta! uzviknu Vidakar. ta je to?
Devojka je leala sklupana i izgledala je potpuno bespomono. Spazivi
Lokrida, ona skoi i vrisnu. Kosa joj je bila zamrena, a izraz lica izoblien
od neprestanog plakanja; na bedru se upadljivo crvenela modrica.

2
Daughter (engl.) ki (prim. prev.)
 Mladi se isceri: uli smo malopre kako se neko unja ovuda. Ja sam
je naao i uhvatio. Lepa je, a?
Rise! promuca Ori na svom jeziku. Zateturala se ka njemu, ali mladi
ratnik povue uzicu i ona pade na kolena.
Rise, pobegla sam u umu, ali sam morala da se vratim i da vidim da li
si... jecaji ostavie misao nezavrenu.
Lokrid je izgledao oamuen.
Lepo, lepo smekao se Vidakar. Bogovi su ti naklonjeni, Tano.
ekao sam da se ti vrati, voo, ree mladi, pomalo se snebivajui.
Mogu li sad da je odvedem?
Vidakar klimnu glavom. Tano se uspravi, zgrabi Ori za kosu i prisili je da
se digne. Polazi! ree otro. Njegove poluotvorene usne su se
presijavale.
Ori kriknu i pokua da se oslobodi. Tano je snano gurnu i devojka se
zatetura. Rise! zajecala je nemono. Njen neprirodan, izbezumljen glas
zvuao je uasno: Neu!
Lokrid se ukoi. Znao je na ta ona misli. Dok je prokletstvo lealo na
njoj, za Ori je znailo vie nego smrt da legne sa mukarcem. Pa ipak, pored
te praznoverice postojalo je jo i neto drugo; kako bi se njegova sestra
oseala u ovoj prilici? Ne! kriknu Malkolm iz sveg glasa.
ta? upita zbunjeno Vidakar.
Ja je poznajem zavapi Lokrid, estoko prodrmavi vou za
ramena. Ona je sveta i ne sme da se dodiruje; ovek koji to uini iskusie
najstranije posledice.
Ljudi oko vatre, koji su ceo prizor posmatrali zabavljajui se, najednom se
uskomeae i uzbudie. Vidakar je zbunjeno stajao. Ali Tano, buntovan kao i
uvek, uzviknu: Lae!
Kunem vam se u ta god hoete ree Lokrid.
ta vrede arobnjakove kletve? naruga se Tano. Ako misli da je
ona devica, pa ta onda? To me se nimalo ne tie. Ona moe isto tako da
bude i bilo ta drugo. Ribari nemaju svetih ena, izuzev jedne izanale
starice, ija je mladost odavno prola.
Vidakarov pogled je nervozno lutao unaokolo; on protrlja bradu i
nevoljno ree: U redu... u redu... ali ipak, bolje je biti siguran.
Ja sam slobodan ovek uvreeno odvrati Tano. Na moju glavu
sve to se desi! dodade uz osmeh. A ja znam ta e se prvo desiti.
Polazi!
 Ti si voa! Lokrid se izbezumljeno obrati Vidakaru. Zaustavi
ga!
Jutoaz odmahnu glavom. Ne mogu. Kao to je kazao, on je slobodan
ovek. Sumnjiavo je posmatrao Amerikanca. Video sam one koji su
pali u nemilost bogova. Ti ne izgleda tako. Moda je eli za sebe?
Ori zari nokte u Tanovo iskeeno lice. On je zgrabi za ruku i grubo je savi
iza lea. Devojka se nemono pognu pred njim.
Negde na rubu Lokridove svesti u magnovenju prostruja jedna misao:
njenog oca i brata sada razvlae psi i gavrani po bojnom polju ...
Glava deveta

Vidakar je stajao blizu Lokrida. Amerikanac se naglo okrenu i udari ga

pesnicom u pleksus, na mestu gde su poinjala rebra. Jutoaz je imao izvrsne
trbune miie, ali se ipak zateturao i pao na zemlju.
Pegavi momak, koji je stajao odmah uz njih, ispusti baklju i grozniavo
zgrabi sekiru. Lokridovi refleksi, steeni u mornarici, reagovali su
munjevito. U jednom koraku naao se kraj njega, i bridom ake udario ga po
vratu. Jutoaz ispusti krik, zgri se i prui koliko je dug.
Pre nego to je uspeo da zgrabi protivnikovo ispalo oruje, Lokrid u
magnovenju oseti kako mu se novi protivnik pribliava s lea. Neije ruke
vrsto ga zgrabie otpozadi. Stisak je bio veoma jak, ali Lokrid napree svu
snagu i oslobodi se zagrljaja. Okreui se, stavio je svoju nogu izmeu
ratnikovih, i naglo je trgao u stranu. Jo jedan je bio van stroja.
Ljudi oko vatre divlje povikae i ustremie se na njega. Lokrid zgrabi sa
zemlje jednu buktinju i uzmahnu njome ka najbliem paru oiju. Plamen
suknu napred. Napada hitro ustuknu da bi zatitio oi, ali to nije uradio
odve spretno. Dvojica koja su ili iza njega sudarie se meusobno i padoe
na tle.
Lokrid preskoi vatru. Na drugoj strani je stajao Tano, unezvereno zurei
napred. im Amerikanac krenu ka njemu, mladi ispusti uzicu kojom je Ori
bila vezana. Sekira mu nije bila pri ruci i zato se maio za kremeni no; besno
je uzmahnuo njime, pokuavajui da ubode Lokrida.
Amerikanac odbi udarac akom. Otro seivo ipak ga je zaseklo po miici
i krv iknu iz plitke rane. Lokrid nije ak ni osetio bol. Zamahnuo je visoko
nogom, i Tano se uz krik srui na zemlju.
Bei, Ori! viknu devojci.
Od desetorice protivnika samo su dvojica bila onesposobljena. Ostali su
poeli da se sakupljaju oko vatre. Bilo je uzaludno boriti se protiv toliko
ljudi, ali morao je da joj da vremena za bekstvo. I zato on krenu u napad. Uz
njega ujan fijuk jedno zavitlano koplje zabode se u zemlju ispred njega.
 Malkolm zastade za trenutak, izvue oruje i ponovo krenu napred. Bolje
je ne upotrebljavati ga na uobiajeni nain, pomisli u sebi. Oseao je kako mu
bilo odzvanja u slepoonicama. Kao duga i prava motka moglo bi da bude
znatno korisnije. vrsto je uhvatio koplje obema rukama za sredinu i poeo
da ga okree meu prstima.
Jutoazi krenue ka njemu. On ulete u vrtlog borbe u kojoj je jedan
sluajan udarac mogao sve da odlui. Drkom je tresnuo po glavi jednoga
Jutoaza, prebio prste drugome koji je drao sekiru, treega udario u pleksus, i
konano zavitlao koplje meu noge preostalih protivnika da bi ih sapleo; na
sve strane se razlegalo fijukanje, tutnjanje i udaranje.
No se pretvorila u jauke, krike i potmule umove, dok su se pod
svetlou vatre sjajili samo zubi i beonjae.
Na nekakav voleban nain, Lokrid se odjednom obre sam. Tri Jutoaza
su se nemono previjala, stenjui u senci oko njegovih nogu. Ostali su se
povukli. Stajali su blizu vatre i posmatrali ga osvetoljubivim i zastraenim
pogledima. Lokrid je primetio kako im se koa presijava od znoja.
Neka vas Martu zgromi! viknu Vidakar. On je samo ovek.
Meutim, njegova etiri pratioca ostadoe i dalje nepomini. Izgledalo je da
je svaka pomisao o novom napadu beskrajno daleko od njih.
Okrenuvi se, voa sam poe u napad. Lokrid zamahnu kopljem na
njega. Krajikom oka Vidakar opazi tu kretnju i podmetnu tomahavk. Silina
udara prostruja Lokridovim telom i oruje mu ispade iz utrnulih ruku. Uz
pobedonosni usklik, Vidakar odgurnu nogom koplje van protivnikovog
domaaja i ustremi se napred. uvi komeanje, Jutoazi koji su stajali oko
drugih vatri poee da se okupljaju sa svih strana.
Lokrid skoi na noge da bi doekao protivnika. Ponovo je parirao niski
udarac, a onda odgurnu ramenima Vidakara. Nejasno je osetio kako mu je
kou zagrebala ekinjasta brada. Trenutak kasnije dvojica boraca uhvatie se
ukotac. Sudar je bio tako estok da se inilo da koske pucaju poput praska
revolvera. Guanje je trajalo sasvim kratko; kada se klupko odmotalo, na tlu
je ostao Vidakar.
Sa uzdignutom sekirom, jedan veliki ovek iz drugog logorita ve se
nalazio blizu Lokrida; na sebi je imao dugu tuniku. Malkolm skoi na noge;
izbegao je napad i doekao protivnika na kuk. Rukama je epao grubu
tkaninu i prostim dudo zahvatom bacio Jutoaza u vazduh. Veliki ovek
estoko tresnu o tle nekoliko metara dalje.
 Kroz no se prolomie urlici. Mumlajui, ljudi se povukoe u senku.
Lokrid zgrabi Vidakarov tomahavk, zamahnu njime iznad glave, i
pobedonosno kriknu.
Bio mu je potreban samo jedan trenutak da shvati ta se dogodilo. Iako su
izvojevali potpunu pobedu, napadae su ipak pokolebale sile sa kojima su se
danas suoili. A povrh svega, sada je jedan jedini ovek savladao estoricu
valjanih ratnika za ciglih nekoliko minuta. Mrak i pometenost onemoguili su
im da vide kako se on jednostavno posluio taktikom nepoznatom u
njihovom dobu. Lokrid je odjedanput postao slobodan, dok je Jutoaze
zahvatio uas.
Nisu beali, ali su se povukli van domaaja njegovih oiju. Dijaglosa mu
je naloila ta da im dovikne: Pojeu prvog oveka koji me bude
dotakao! Njihov uas razlegao se kroz no. Poklonici Nebeskog Oca jo
uvek su bili u strahu od boga zemlje, kome su narodi sa kopna rtvovali
oveka o svakoj etvi.
Lagano, Lokrid se okrenu i poe. Leima su ga podilazili marci, jer je
svakog asa oekivao koplje, strelu ili udarac sekirom... ali se nije okretao.
Ispred sebe je sve video kao u nekoj izmaglici, a srce mu je besomuno
udaralo u grudima.
U tami najednom iskrsnue konture velikog vornovatog hrasta. Lie je
umelo. Negde u blizini oglasila se buljina. Lokrid zakorai u mrak.
U istom trenutku jedna ruka ga dodirnu. On ustuknu i izmahnu pesnicom.
Na kraju dugog luka prsti mu oeae neto mekano. Rise! njen glas
zadrhta. ekaj me.
Usta su mu bila sasvim suva, tako da je morao da se nakalje pre no to je
progovorio. Ori, trebalo je da bei dalje.
Znam, ali htela sam da vidim ta je sa tobom. Hodi! Ona se pripila
uz njega, i u tom trenutku vasiona je prestala da bude samo grozniavi
komar. Ja znam puteve do ume ree.
To je dobro. Samopouzdanje mu se vraalo, poput desetina strela
koje se sigurno zabadaju u cilj. Mogao je ponovo staloeno da razmilja.
Zurei kroz visoka debla, video je iroko razastrte vatre u polju, prilike koje
su se kretale izmeu njih, i snaan odsjaj uglaanog kamena ili bakra, amor
je bio suvie udaljen da bi mogao da razazna rei.
Uskoro e povratiti hrabrost ree Lokrid. Posebno kada im Bren
bude objasnio ta se zapravo dogodilo, i kada se oslobode praznoverja. uma
je daleko, i oni e krenuti u potragu za nama. Moemo li da ostanemo
neprimeeni?
Boginja Zemlje e nam pomoi ree Ori.
Trebalo je to pre da neprimeeni preu istinu, i oni krenue
etvoronoke. Gipka i lukava kao lasica, Ori je odabrala zavojiti puteljak gde
je trava bila najvia. Lokrid se kretao za njom ne odve spretno. Ali i on je
to ve inio ranije, pre mnogo godina, u jo neroenoj budunosti, dok je bio
deak u dalekom Kentakiju.
Kad su izali izvan vidokruga neprijatelja, Lokrid i devojka ustadoe i
pojurie ka jugu. Nisu progovorili ni rei, poto je dah bio suvie dragocen.
Lokridove oi sve vie su se navikavale na gustu tamu, tako da je na kraju
mogao jasno da razabere kako se trava leluja na povetarcu i kako se kronje
estara bele pod visokim treperavim sazveima. Kroz ipraje, do njega je
doprlo kevtanje lisica, brzo beanje zeca i kreketanje aba. Ori se gipko
kretala pored njega, dok joj se duga gusta kosa presijavala pod sjajem zvezda.
Iz mrane ume, ije su se nejasne konture pomaljale u blizini, razlegao se
urlik vuka. Kao da je to bio signal, negde iza njihovih lea odjeknu zvuk
bizonovog roga i Lokrid zau udaljene krike ljudi koji su krenuli u poteru.
Njihovo beanje polako se pretvaralo u komar. On nikada ne bi uspeo
bez Ori. Trei, okreui se i lukavo krivudajui, ona ga je vodila kroz uska i
senovita mesta koje im je sada mogla da podari samo njena Boginja. Jednom
su se sakrili iza neke stene i uureni sluali bat koraka gonilaca koji su
protrali na nepun metar od njih; drugi put su se popeli na drvo, trenutak pre
no to su se kopljai obreli pod njima. Kada je konano dopro do ume,
Lokrid pade na neko ipraje i ostade da lei kao da pred sobom ima na
raspolaganju itavu venost.
*
* *
Lagano je dolazio svesti. Najpre je visoko gore primetio sjaj neba koji je
prodirao kroz lie. Bilo je to treperavo svetlucanje dalekih velikih zvezda.
Paprat je prigueno utala i dodirivala njegovo telo hrapavim listovima; tle
je bilo vlano i blatnjavo, puno neprijatnih zadaha. Celo telo mu je bridelo i
bolelo ga. Odmah uz Lokrida leala je pripijena Ori; oseao je njenu vrelinu
i dah; kosa joj je mirisala na blaga umska isparenja. Unaokolo je sve bilo
tiho.
Pokuao je polako da se uspravi i sedne. Njegove trome kretnje probudie
devojku.
 Jesmo li stvarno umakli? promrmlja Lokrid.
Da ree devojka, mirnijim glasom nego to je bio njegov. Ako
nas prate, uemo to po pucketanju granica u njenim reima oseao se
prizvuk ironije, upuen nezgrapnim stanovnicima pustara i lako emo da
se sakrijemo. Ori ga vrsto zagrli. Oh, Rise!
Polako. Polako. Blago ju je odvojio od sebe i pipajui poeo da
trai sekiru. Orina nenost ga je zbunila. Nisam oekivao da emo pobei.
Znao si to od poetka. Ti moe da uini sve...
Lokrid zatrese glavom da bi se malo pribrao. Tek sada mu je postalo
jasno ta se zapravo dogodilo. On, naravno, nije ni na kakav voleban nain
uticao na razvoj dogaaja. Orina nevolja uinila je da njegov bes izbije na
povrinu; posle toga, sve je bilo samo sticaj okolnosti. Osim, naravno, ako
Tenil Orugareji nisu bili u pravu kada su verovali da oveka mogu da
zaposednu boanstva koja lutaju divljinom...
Zato si se vratila? upita Lokrid.
Da potraim tebe; ti si moj zatitnik ree Ori bezazleno.
Osetio se polaskanim, iako su mu njene rei malo povredile ponos.
inila je samo ono to je bilo u njenom interesu. Pa ak i ne tako neveto,
sudei po nainu na koji je umakla Jutoazima. Bio je to samo puki peh to su
je uli i uhvatili; a samo puka srea to je on nabasao ba na one koji su je
zarobili.
Srea? Vreme moe da se vrati. Postoje li odista takve stvari kao to je
sudbina? Uostalom, sve je to aavo ... Lokrid se priseti poslednjih Brenovih
rei. Ti si doao kod mene i opomenuo me! Neprijatan drhtaj prostruja
njegovim nervima. Ne! Viknu Malkolm u no. To je la!
Prkos je doneo odluku. Malo je obraao panju na Ori dok je razmiljao i
dok je sumoran oseaj sudbine rastao u njemu, ali sada zau njene rei:
Mnogo ljudi iz Avildara pobeglo je u umu. Ja znam gde su skriveni
oni koje sam ostavila da bih se vratila po tebe. Prvo emo pronai njih, a
zatim idemo u drugo selo Tenil Orugareja.
Lokrid odmahnu glavom: Morae sama to da uradi. Ja idem na
drugu stranu.
Gde? Pod more?
Ne, nego na kopno. I to odmah, pre no to se Bren seti da poalje ljude
tamo. Zna li gde se nalazi naputeni dolmen, pola dana hoda na jug?
Ori zadrhta. Da. Glas joj je postao prigueniji. To je Kua
mrtvih. Tamo su nekad iveli Tenil Vaskulanoi. Tu je sahranjen itav jedan
narod. Sada postoje samo duhovi. Mora li zaista da ide na to mesto? I to
posle sunevog zalaska?
Da. Boji li se?
Ona proguta pljuvaku. Ne... ne, ako ti tako kae.
Hajdemo onda! Vodi me!
Krenuli su kroz gusto bunje, uskom stazom jelena koja se jedva nazirala
u tami. On se saplitao i gunao, dok je Ori, poput koute, neumoljivo grabila
napred. Mora da me razume pokuao je da joj objasni Lokrid kad su
zastali da se odmore. Moja, hm, moja prijateljica Storm, jo uvek je u
Brenovim rukama. Ja moram da naem naina da je oslobodim.
Pa ta? On zau um zamrenih uvojaka, to je znailo da je Ori
prkosno zabacila glavu unazad; njeno prigueno frktanje nagnalo ga je da se
osmehne. Zar ona ne moe sama o sebi da se brine?
Pa, oslobodioci bi takoe mogli da oteraju Jutoaze.
Ti e se onda vratiti! uzviknu Ori priguujui radost. Za trenutak je
imao utisak da ovo nije bilo sebino. Uostalom, da li je i njen povratak u
Avildaro bio sasvim takav? Moda ova devojka...
Vie nisu mnogo razgovarali. Napredovanje je ilo veoma sporo. Pozni
sati ve su proli, i no, kratka u ovo doba godine, poela je da jenjava.
Zvezde su ve bledele, a sivilo je prualo svoje krake kroz drvee; slabano
ali jasno, u kronjama se oglasio prvi cvrkut ptica.
Lokridu se uinilo da sada ve prepoznaje stazu kojom je iao sa Storm.
Vie nije bilo daleko ...
Ori naglo zastade. Njene oi, veoma sjajne na malom licu, rairie se
poput cvetnih latica. Stani! ree ona zadihano.
ta je? Lokrid je stegao sekiru tako jako da ga je dlan zaboleo.
Zar nisi uo?
On odmahnu glavom. Ori ga je ponovo povela napred, okreui glavu
levo i desno; oprezna poput risa, paljivo je motrila na sve strane. U tom
trenutku i on zau zvuk: bila je to lomljava u estaru, jo uvek udaljena, ali
sve blia.
Lokrid stisnu usne. ivotinje? upita neodluno, ni sam ne verujui
svojim recima.
Ljudi! ree mu Ori. Gone nas.
Bren je, dakle, poslao patrolu da uva vremensku kapiju. Da su se Jutoazi
tako dobro snalazili u umi kao devojka, ve bi ga ekali tamo. Kako stvari
sada stoje, jo uvek je imao ansu.
 Brzo! viknu Lokrid. Tiina vie nije vana. Moramo da
stignemo do dolmena pre njih.
Ori potra. Malkolm krenu za njom, ali u maglovitom svitanju spotae se
preko nekog panja i zaplete meu mladice. Taj um je dopro do gonia, i oni
povikae muklim glasovima. Sa istine iza njegovih lea podie se graja.
uli su nas! uzviknu Ori. Brzo!
Beali su stazom. Drvee je promicalo pored njih uasno sporo. Ve se
razdanjivalo.
Kad su izbili na livadu, trava se presijavala u rosi pod zarumenjenim
nebom. Breuljak se pomaljao u izmaglici pred njima. Oseajui kako mu
otar vazduh see plua, Lokrid jurnu ka upljem drvetu gde je Storm sakrila
kontrolni ureaj.
Grozniavo je poeo da pretrauje deblo. Ori je vritala. Trenutak kasnije,
Lokrid izvue metalnu cev i pogleda unaokolo. Nekoliko ratnika pojavilo se
na rubu vidokruga.
Videvi Amerikanca i devojku, Jutoazi zaurlae i pojurie napred. Lokrid
i Ori su se spoticali grabei ka vrhu uzviice, preko niskog divljeg rastinja.
Jedna strela prohuja pored njegovog uha.
Ne, budalo! uz viknu voa Jutoaza. Bog je naredio da ga
dovedemo ivog!
Drhtavim pokretima Lokrid okrenu prekida na cevi. Jedan ovek izbi
kroz mlade stabljike u podnoju humke, zastade za trenutak, a zatim
domahnu ostalima. Lokrid je jasno razabrao ukraenu kosu, koni kilt,
miiavo telo i dugaak tomahavk... Bren mora da je pripremio ovu grupu da
se suoi sa svim i svaim.
Cev zasvetle i poe da podrhtava u njegovoj ruci. Ostali Jutoazi ve su se
pridruili prvom i poeli da nadiru kroz travu i nisko iblje. Lokrid podie
Vidakarovu sekiru i zavitla je meu ratnike. Voa veto izbee projektil i
prsnu u smeh. Na licima ostalih Jutoaza jasno se videla ubeenost u skori
trijumf.
Zemlja zadrhta.
Ori poe da jeca, pade na kolena i epa Lokrida za lanak. Jutoazi
zastadoe prestravljeni. Trenutak potom, uz mahnite krike, oni se ponovo
sjurie u iblje. irom otvorenih usta stajali su na rubu istine. Lokrid opazi
kroz lie kako ih je zahvatila pometnja, a zatim zau uzvik njihovog voe...
Bog se zakleo da nas nikakvo arobnjatvo ne moe povrediti. Napred,
sinovi zeeva!
 Ispod Malkolmovih nogu ukazalo se belo svetlo. Jutoazi krenue ponovo
u napad. Ori nije smela da bude ostavljena ovde. Lokrid zgrabi devojku za
ramena i brzo je gurnu unutra.
Voa Jutoaza ve se nalazio na vrhu uzviice. Lokrid uskoi kroz otvor,
doeka se na noge i munjevito okrenu prekida. Lebdei ep zemlje brzo se
spustio dole, zaklonio nebo i vrsto se uljebio.
Zavlada mukla tiina.
Orino vritanje pretilo je da preraste u histeriju. Lokrid stee zube i
oamari je. Devojka ga zapanjeno pogleda; stajala je nepomino, oiju uprtih
u njega, sa izrazom lica u kome nije bilo nieg ljudskog.
ao mi je ree Lokrid. Osetio je odista kajanje, kada je video kako
se crvene mrlje pojavljuju na njenom obrazu. Nema vie razloga da vie.
Sada smo spaseni.
N...n...n...n... grevito se borila za dah. Pogled joj je klizio po
ledenim, kamenim zidovima koji su ih nemo okruivali; trenutak potom,
mahnito se bacila na tle i poela da puzi po podu cvilei: nalazimo se u
Kui mrtvih.
Lokrid je prodrma i podie. Nema ega da se boji. Oni nisu jai od
mene. Veruj mi!
Nije oekivao da e te rei delovati na nju tako brzo. Prigueno je zajecala
dok joj je telo podrhtavalo ravnomernim trzajima; nemo ga je posmatrala
nekoliko trenutaka, a potom tiho rekla: Verujem ti, Rise.
Ovo mu je povratilo snagu i opreznost. Nisam nameravao da i tebe
povedem ovamo, ali nije bilo izbora, jer bi te inae Jutoazi uhvatili. Sada e
videti udne stvari, ali nemoj da se plai. Ironian prizvuk u njegovom
glasu podsetio ga je kako mu je jednom Stonm dala potpuno isti savet. Da li
se on odista tako brzo privikao na ovaj avetinjski svet na prelazu izmeu dva
doba? U svakom sluaju, njegov vlastiti vek ve mu je izgledao kao
poluzaboravljeni san.
Ali to je nesumnjivo bilo zbog toga to je neprestano bio u akciji.
Moramo da krenemo ree odluno. Jutoazi ne mogu da nas slede
ovamo, ali oni e obavestiti svog gospodara, koji to moe da uini. Ili emo
sresti... nije vano. Ako ovako nenaoruani naiu na Rendere u hodniku,
to e biti kraj. Ovuda!
Sledila ga je bez rei dok se sputao ka predvorju. Zrani zastor na kapiji
naterao je da zadrhti, i ona zgrabi Malkolmovu ruku detinjom vrstinom.
Lokrid poe da pretura po sanduetu, ali nije naao nita drugo osim odee
koja je pripadala ovom milenijumu. Putnici kroz vreme moraju uvek da nose
sa sobom vlastitu buduu odeu. Do avola!
Nije bilo nimalo lako zakoraiti kroz prolaz, pri pomisli da neko moe da
se nalazi sa druge strane. Ali hodnik, pun ozvuene svetlucave beline, pruao
se prazan u nedogled. Lokridu se oteo uzdah olakanja, a zatim se malaksalo
spusti na gravitacione saonice.
Nije bilo vremena za oklevanje. Svakog trenutka Renderi su mogli da
uu kroz neka druga vrata i da ih opaze. (Samo, od kakvog je to znaaja,
ovde, u jednom vremenu koje protie mimo pravog vremena? O tome e
svakako kasnije morati da razmisli.) Nasumce pri tiskajui dugmad na
kontrolnoj tabli, otkrio je kako se upravlja vozilom, i upravio ga da klizi u
budunost.
Ori se uurila uz njega. vrsto se drala za sedite, iako ju je panika ve
napustila; ak je poela da pokazuje i znake ivahne radoznalosti. Izgledala je
manje zauena nego to je on nekad bio kad se prvi put obreo u
vremenskom hodniku. Za nju su sva ta udesa bila podjednako divna, premda
ne i zagonetnija nego to je kia, vetar, roenje, smrt ili smena godinjih
doba.
A ta sad? Lokrid se kolebao glasno. Moemo da odemo u
1974. godinu, i da pokuamo da zametnemo trag, ali to ne bi valjalo. Ima
avolski mnogo Rendera tamo, i avolski im je lako da uu u trag svakom
oveku, a posebno kada je ovako upadljiv. Uostalom, ako Storm ne moe da
stupi u kontakt sa nekim Vordenom, kako bih to tek ja mogao? Tek sada
je postao svestan da govori na engleskom. Ori je nesumnjivo smatrala
njegove rei za bajanje.
ta mu je ono Storm rekla?
Za trenutak, on se ponovo obreo u zatvorskoj kolibi, osetio nju pored sebe
i svoje usne na njenim. Bilo je to dovoljno da zaboravi sve ostalo.
Zatim se ponovo pribrao. Hodnik ga je okruivao zaslepljujuim
zraenjem, prazninom i neobinou. Storm je bila daleko... vekovima
daleko. Ali on je mogao da joj se vrati. U ovom trenutku, eleo je to vie od
svega.
Da li bi mogao da dospe do njenog pravog vremena? Ne. Ovaj hodnik se
nije pruao tako daleko. Sa druge strane, suvie bi rizikovao kada bi se
upustio u kombinacije sa drugim hodnicima. to pre izau i nestanu u svetu,
utoliko bolje po njih. Ali Storm je priala o nekom her Jasperu Fledelijusu, u
Viborgu, iz doba Reformacije. Da, to je najbolje reenje. Oseanje sudbine
jo uvek ga je nepogreivo vodilo.
Usporio je saonice i obratio panju na oznake urezane na vratima. Nije
poznavao udnu azbuku, ali je zato mogao jasno da razabere arapske brojeve,
ispisane prilino itko. Godine su se nizale od donjeg kraja hodnika. Tako,
ako 1827. pre Hrista odgovara 1175. godini...
Kada se pojavio broj 45 Lokrid zaustavi saonice i uputi ih natrag. Ori je
strpljivo ekala dok se on naprezao da shvati vremensku shemu i dok je
grozniavo razmiljao. Do avola i taj nepouzdani odnos! eleo je da izae
nekoliko dana pre Svih Svetih, da bi imao vremena da stigne u Viborg, ali ne
suvie rano da mu Brenovi psi uu u trag.
to je bolje mogao, izabrao je liniju koja je potpuno odgovarala letu
gospodnjam 1535. Ori ga je uhvatila za ruku i poverljivo krenula za njim
kroz zastor.
Ponovo se pojavila duga, tiha prostorija sa sanduetom. Odea koja se
nalazila u njemu razlikovala se od one iz Neolita. Raznovrsnost kostima bila
je velika: seljaki, gospodski, sveteniki, vojniki i drugi. Nije znao ta je
najbolje da izabere. ta se, do avola, dogaalo u Danskoj u esnaestom
veku? Mora da je sam avo umeao svoje prste, ako je bio rat...
U ormariu se nalazila i kesa sa zlatnim, srebrnim i bakarnim novcem ...
Ori veselo uzviknu, videvi sav taj bljetavi metal... Lokridu pade na pamet
da neto gotovine nikad nije na odmet. Ali ljudi nie klase koji bi nosili vee
sume novca sa sobom, mogli su oekivati da budu opljakam. Posle kratkog
premiljanja Lokrid je izabrao onu nonju koju je smatrao pogodnom za
putovanje: laneno rublje i koulju, satenski duble, grimizne, kratke akire,
duboke izme, iroku kapu sa obodom, plavi ogrta postavljen krznom, ma i
no (ovo poslednje pre svega kao pribor za jelo) i raznovrsno metalno orue
koje je moglo da mu bude od koristi. Poneo je, naravno, i dijaglose za njega i
Ori. Tek tada je primetio da se u ormariu nalazi i itavo mnotvo perika;
mora da je u ovom dobu vladala moda dugih kosa. Lokrid je izabrao jednu
utu. Veliina je potpuno odgovarala; perika mu je vrsto prionula uz glavu,
to je ostavljalo utisak izvanredne prirodnosti.
Ori je skinula suknju i ukrase, ostavi za trenutak u svojoj punoj nevinosti
pred njegovim oima, a zatim je neveto obukla dugu sivu haljinu i ogrta sa
kapuljaom koji je on izabrao za nju. Moreplovci sa juga oblae se isto
tako nastrano kao i ljudi koji stanuju pod zemljom ree ona.
 Izai emo ponovo gore upozori je Lokrid. U veoma razliiti
kraj. Ova stvar koju sam ti stavio u uho pomoi e ti pri govoru i ophoenju.
Ali bolje je da se dri po strani i to moe mirnije. Ja u da te vodim. Rei
emo ljudima da si mi ena.
Ori se namrtila, pokuavajui da se razabere u zapletenim lavirintima
svog novog iskustva. Teko je primala sve to bi dolo do nje, ali je i dalje
zadrala lisiju opreznost.
Danska re hustru ena sadravala je beskrajno mnogo koncepcija o
odnosima izmeu polova, koje su Jutoazi ve primili, ali koji su bili sasvim
strani Tenil Orugarejima.
Najednom, Ori se prenu. Njena ukoenost pretvorila se u radost, ona
obavi ruke oko njega i uzviknu: Kletva je dakle nestala? Oh, Rise, ja sam
tvoja!
Stani malo. Stani! Lokrid je blago odmae od sebe. Ui su mu
gorele. Ne tako brzo. Mesec, ovaj, jo nije prolee ovde.
Odista nije bilo. Kad su izili na uzvienje i zatvorili ulaz, napolju je
vladala tama. Bila je to hladna, jesenja no, polumesec je nemo plovio meu
iskrzanim oblacima, a vetar je zloslutno hujao sasuenom travom. Ogoljen i
prazan, dolmen je nepomino stajao gore na vrhu uzviice. uma, kojom je
nekada koraala boginja, sada je iezla. Samo nekoliko zakrljalih brestova
njihalo se na severu. Jo dalje, avetinjskim sjajem su se belasale peane
dine, koje e budunost ponovo vratiti u more.
Oko uzvienja pruala su se polja koja su jednom bila obraivana.
Tragovi brazdi nazirali su se u travuljini i korovu, a polurazruen glineni
dimnjak izgorele kolibe avetinjski se dizao na junoj grbini. Rat je prohujao
ovim krajevima pre manje od godinu dana.
Glava deseta

Da li je Knosos, o kome su nam moreplovci priali, veliki kao ovo?

upitala je sa zebnjom devojka iz Neolita?
Uprkos umoru i stalnoj napetosti, Lokrid je morao da se osmehne. U
njegovim oima, srednjovekovni Viborg nije se mogao razlikovati od
provincijskog gradia u kome su njegovi roditelji obavljali mesene
kupovine. Pa ipak, danska prestonica izgledala je sada znatno privlanije,
naroito posle dva dana provedena u divljini. Osim toga, obeavala je i
bezbednost, za kojom se sve vie ukazivala potreba dok su poslednji zraci
zalazeeg sunca lagano nestajali kroz modre kine oblake, noene vetrom,
koji je podizao njegov ogrta i prohladno hujao kroz granje krljavog drvea.
Proavi pored jezera, ugledali su kroz hrastov umarak (bukva jo nije
postala gospodar uma Danske) toplu boju cigala nekog naputenog
manastira. Trava, koja je prekrivala donje delove bedema, jo uvek se
mestimino zelenela oko zidina oblinjeg grada. Lokrid je uoio da istu boju
ima i mahovina na iljatim slamnatim krovovima. Vitki i ljupki tornjevi
katedrale mono su stremili u nebo.
Mislim da je Knosos malo vei ree on.
Osmeh mu se pretvorio u setnu grimasu. Tri hiljade trista godina nakon
Orinog doba, svaka nada koja je tada izgledala svetla odavno se pretvorila u
prainu i iezla u ponor zaborava. Istu sudbinu doivele su i sve druge stvari.
Vreme nije nikom pratalo...
Dijaglosa je davala osnovna opta obavetenja o vremenu u kome se
nalaze, ali nije nita govorila o istorijskim dogaajima. Tako je bilo u Orino
doba, a verovatno je ostalo isto i u svakoj drugoj godini u kojoj bi se otvorila
vremenska kapija. Preostalo mu je samo da nagaa. Renderi i Vordeni
regrutovali su pomonike iz svih doba u kojima bi uspostavili dominaciju; ali
kako neko moe da bude ravnoduan, kad zna ta e se dogoditi njegovom
narodu?
 esnaestovekovnu Dansku potresali su uestali nemiri. Lokrid i Ori
drali su se manje prometnih puteva, tek neto znaajnijih od seljakih
kolovoza, koji su vodili kroz ume ili vresita. Neredovno su uzimali obroke
koje su poneli u malim zaveljajima, a spavali su napolju, obmotani zajedno
u tople ogrtae, kada bi ih iznurenost i mrak naterali da zastanu. S vremena
na vreme viali su okuita sa ljudima; zaustavljali bi se kraj bunara da utae
e, a seljaci koji su im izlazili u susret bili su uglavnom nabusiti, zaplaeni i
utljivi. Nauili su ipak nekoliko lokalnih obiaja i jednu pesmu koja je tada
bila u modi.
etiri stotine godina u budunost, ovde e se nalaziti srena zemlja, koju
je Lokrid ve video. Pa ipak, bila je to slabana uteha ove tmurne, prohladne
veeri. Koliko li e sve to potrajati?
Hajde! ree on. Moramo da pourimo. Kapije se zatvaraju sa
zalaskom sunca.
Krenuli su obalom jezera do mesta gde se staza ukrtala sa glavnim
drumom. Od nekog deaka koga su sreli uz put Lokrid je saznao da je sutra
praznik Svih Svetih. Nije mu preostalo mnogo vremena; eleo je da se smesti
negde u gradu i da izvidi situaciju pre no to potrai Jaspera Fledelijusa.
Glavni put takoe je bio prljav, blatnjav i duboko izrovan. Gotovo da je
svaki saobraaj na njemu prestao. Severni Jitland jo uvek je bio avetinjska
zemlja nakon prologodinjih nemira, koji su ugueni topovima Johana
Rantzaua. Sada je samo vetar hujao ogoljenim granama.
Glavnu kapiju uvala su estorica ljudi. Bili su to nemaki landsknehti, u
kaljavim, plavim uniformama, iji su nabrekli rukavi trali iz kratkog
grudnjaka. Dvosekli maevi, dugi pet stopa, visili su im o bedrima. Dve
halebarde stajale su ukrtene da zapree put, dok je trea bila uperena u
Lokridove grudi. Stoj! viknu voa. Kuda e?
Amerikanac ovlai usne. Najamnici nisu izgledali nimalo impresivno. Bili
su nii od njega nekoliko ina takav je bio normalan uzrast veine ljudi u
ovom neuhranjenom dobu, za razliku od Lokridovog ili Orinog a lica pod
visokim kacigama po pravilu su ostajala roava od boginja. Ali, bez obzira na
sve te mane, oni su i dalje mogli sasvim lako da ga ubiju.
Lokrid je ve imao spremnu priu. Ja sam engleski trgovac; putujem
sa svojom enom rekao je na njihovom jeziku. Na brod se nasukao na
zapadnoj obali. Nastojao je da izgleda prilino ucveljeno, kako niko ne bi
posumnjao u istinitost njegovih rei. Dijaglosa ga je obavestila da udesi na
moru nisu bili retki u to vreme. Doli smo dovde kopnom.
 Narednik ga pogleda podozrivo. U ovo doba godine. I vi ste jedini
uspeli da se spasete?
Ne, ne, niko nije nastradao odvrati brzo Lokrid. Brod se
nasukao i prilino otetio, ali nije sasvim uniten. Iako su izgledali
zaprljani od puta, bilo je oigledno da se Amerikanac i devojka nisu okupali
u slanoj vodi. Kapetan je odluio da zadri sve ljude tamo, kako roba ne bi
bila opljakana. Budui da ja imam neodloan posao u Viborgu, ponudio sam
se da donesem vest i da traim pomo. Ekspediciji upuenoj na to mesto
bilo bi poterbno najmanje tri dana da stigne i da ne nae nita, a isto toliko
vremena i za povratak. Do tada bi ve odavno zametnuli svaki trag.
Englez, a? Male oi se suzie. Nikada nisam uo Engleza koji
govori kao da je roen u Meklenburgu.
Lokrid opsova u sebi. Trebalo je da upotrebi one fragmente nemakog
kojih se seao iz koleda, a ne da bude zaveden instrumentom koji je imao u
uhu. Pa i jesam pokuao je da izgladi stvar. Moj otac je bio tamo u
slubi mnogo godina. Verujte mi, ja uivam prilian ugled. Zahvatio je
rukom u kesu i izvukao pregrt zlatnih novia, zveei njima sugestivno.
Vidite, ja mogu da dopustim sebi da pozovem potene ljude da piju u moje
zdravlje.
Fridrie! Idi i dovedi junkera! Jedan od landsknehta klimnu glavom
i strugnu kroz tunelastu kapiju. Deblji kraj njegovog koplja resko je kloparao.
U tiini koja je nastala, Lokridu pade na um da nije naodmet ako se povue
nekoliko koraka. Ostani gde si, strane! prodra se voa i gvozdeno
seivo suknu napred.
Ori uhvati Lokrida za ruku. Narednik je poeo da je odmerava pogledom,
uvijajui nehajno brkove. Ona tamo ne lii na enu za bogatog trgovca
grubo se obrecnuo. Bila je na suncu koliko i neka bludnica. Obrisao je
nos kosmatom podlakticom, ne skidajui oi sa devojke. Pa ipak, hoda kao
dama promrmlja sebi u bradu. Ko ste zapravo vas dvoje?
Lokrid je opazio izraz straha na Orinom licu zbog neeg to do tada nije
poznavala: nain na koji su je landsknehti poudno posmatrali izazvao je u
njoj oseanje stida. Prsti su ga svrbeli za pitoljem. Pazite kako se
ponaate! viknuo je uvreenim glasom. Ili u narediti da vas iibaju.
Narednik se osmehnu. Ili u ja tebe videti na vealima, na drugom
kraju grada... uhodo! Bie dobrodoao vranama. Dugo su kljuvale seljake
koje smo obesili prolog meseca.
 Lokridu zastade neto u grlu. Nije oekivao nevolje. Gde li je samo
pogreio?
Poleteo je pogledom unaokolo, traei mogunost za bekstvo. Bilo je to
teko izvesti. Puke sa sporogoreim fitiljima bile su postavljene na stalke i
spremne da svakog asa budu ispaljene. Hteo je ponovo da pokua sa
podmiivanjem kada se zau bat potkovanih kopita kako se pribliava.
Iz kapije je izaao poluoklopljen jaha sa izduenim crtama lica,
neprijatnog izgleda. Bilo je oigledno da pripada danskim plemiima.
Lokrid je to najpre zakljuio po pogledu kojim je prostrelio landsknehte.
Nemci ga nespretno pozdravie. Ovo je junker Erik Ulfeld objavi
narednik. Ispriaj mu svoju bajku.
Plave vee se podigoe. ta imate da kaete? upita Ulfled na
nemakom, primetno oteui.
Lokrid je kazao pravo ime u ovom sluaju je to bilo potpuno svejedno
i ponovio svoju neobinu priu sa jo vie pojedinosti. Ulfeld je eao
bradu. Bio je sasvim svee obrijan, to je znailo, s obzirom na ondanje
brijae, da mu je dlan prelazio preko koe na licu kao da dodiruje mirglu.
Kakav dokaz ima?
Nemam nikakve isprave, gospodaru, ree Lokrid. Znoj mu je
kapao s pazuha i slivao se niz rebra. Konjanik se nadvio gorostasno nad njim,
zaklanjajui mutne oblane mase; iskoena suneva svetlost davala im je
mesinganu, olujnu boju, to je inilo da svi predmeti izgledaju neprirodno
ukrueno; vetar je sve jae hujao meu kronjama.
Izgubio sam ih prilikom brodoloma.
Poznaje li, onda, nekoga ovde? nastavio je Ulfeld.
Da, u krmi kod Zlatnog lava... Lokridov glas iznenada zamuknu.
Ulfeld spusti ruku na balak. Amerikanac u trenutku shvati gde je pogreio i
prokle u sebi dijaglosu. Pitanje je bilo postavljeno na danskom. Ne
razmiljajui, i on je odgovorio istim jezikom.
Englez koji govori tako dobro dva strana jezika? promrmlja
Ulfeld. Njegove blede oi buknue. Ili ovek grofa Kristofera?
Tako mi boga, gospodaru, uzviknu narednik. Palikua! Vojnici
se maie oruja. Lokrid je shvatio odve kasno u emuje stvar. Poto je
pronaen barut, Zemlja oplovljena, a Kopernik roen, on nije dovoljno
obratio panju koliko je zapravo njegovo vlastito doba stvarno razliito od
ovog. Sa drvenim kuama, slamnatim krovovima i ne vie vode nego to je
moglo da bude zahvaeno obinom kofom, jedva da je ijedan grad uspeo da
izbegne uestale poare. Tadanji strah od neprijateljskih podmetaa poara
bio je srodan panici od atomskih raketa iz dvadesetog veka.
Ne! uzviknu grozniavo Lokrid. Sluajte me! iveo sam u
danskim i nemakim gradovima...
Van svake sumnje ree Ulfeld suvo. U Libeku.
Lokridovom sveu u magnovenju je prostrujao udan logiki lanac.
Libek je bio grad Hanze, pa dakle i saveznik grofa Kristofera, koji je
vodio odluujui rat u ime starog kralja; na alost, onaj ubogi seljai koga su
sreli uz put znao je tako malo da im kae o svemu tome. Ulfeldov zakljuak
bio je vie nego prirodan.
Rekli ste da vas jedan ugledan graanin moe da identifikuje
nastavi Danac. Ko je to?
Zovu ga Jasper Fledelijus odvai se Ori.
ta, do vraga! Ulfeldove hladnoe u trenutku nestade. Konj mu
frknu i poe da se propinje; gusta griva se iroko zaleprala na vetru.
Narednik dade znak landsknehtima i oni opkolie strance.
Oh, boe, zavapi Lokrid u sebi, zar se i onako nismo dovoljno zaglibili?
Imao sam samo nameru da se smestim negde dok ne otkrijem da li taj tip
stvarno postoji. Jedva je primetio kad su mu oduzeli ma i no, pa ak i kako
su grubo pretresli Ori.
Ulfeldovo lice ponovo dobi masku nezainteresovanosti. U krmi kod
Zlatnog lava, rekoste? upitao je zagonetno.
Lokridu nije preostalo drugo nego da nastavi igru do kraja. Da,
gospodaru. Tako mi je reeno. Dodue, on moda jo nije tamo. Ali ja
godinama nisam bio u Danskoj. Znam malo o ovdanjim prilikama. U stvari,
nikada nisam sreo tog Jaspera. U mom trgovakom udruenju uputili su me
na njega kao na nekog ko bi... hm ... ko bi mogao da nam pomogne oko
zakljuivanja trgovine. Da sam neprijateljska uhoda, gospodaru, zar bih
ovako istupio?
Da ste pravi trgovac odvrati Ulfeld zar ne biste znali da ne
moete da doete ovde da trgujete tako divlje, kao da smo mi indijanski
domoroci bez zakonite vlade koja bi se brinula o tome?
On ima punu kesu, junkeru, ree narednik utogljeno. Pokuao je
da nas potkupi. U Lokridu buknu elja da mu razbije zube. Gotovo je
uivao sluajui kako mu je Ulfeld osorno uzvratio:
 Bio bi to drag dar za tebe. Plemi je zauzdao konja vetim
pokretanjem uzde. Ori uplaeno ustuknu pred ivotinjom, koja je bila daleko
vea od svih ponija iz njenog doba; nikada nije ula da se ove ivotinje jau.
Trenutak kasnije pala je odluka. Dovedi mi odred naredi Ulfeld.
Da poem i ja, gospodaru? upita snishodljivo narednik.
Ulfeld podie bradu. Mora da si namirisao ar. Dodue, Jasperova
glava stvarno je ucenjena. Ali ti ostani gde si.
Landsknehti poee da se doaptavaju izmeu sebe, ali kada ih je Ulfeld
strogo pogledao naimah se umirie. Veala na drugom kraju grada bila su
moan argument u ubeivanju ...
Otii emo u krmu ree Ulfeld da vidimo ta tamo ima, a potom
emo ovim ptiicama da postavimo neka pitanja. Prezrivo je odmerio Ori.
Ona se isprsi i prostreli ga pogledom. Bludnica iz Ditmara. Siguran sam u
to. Nijedan drugi narod niskog porekla ne usuuje se da se dri tako
nadmeno. Otac mi je poginuo tamo, na dan kralja Hansa kada su ti valjivci
otvorili branu na nau vojsku. Moda u noas...
Lokrid oseti gorinu u grlu.
U meuvremenu, pojavilo se jo nekoliko vojnika. Ulfeld im ree da
povedu zatvorenike i projaha kroz kapiju.
Viborg je iznutra bio manje privlaan nego spolja. Svinje su pretvorile u
ubrite uske uliice, na kojima je gazno kamenje jedna tralo svojim
gornjim delom. U sutonu koji se sputao samo je nekoliko ljudi bilo napolju.
Lokrid je ugledao radnika opasanog pohabanom keceljom, sluavku sa
korpom hleba, gubavca koji je tresao egrtaljkom pribliavajui se iz nekog
poprenog sokaka, pretovarena volovska kola sa velikim drvenim tokovima.
Svi su brzo nestajali u tami koja se sputala izmeu zabatnih kua; sve kapije
su ve bile zabravljene i kapci sputeni kako bi se izbegli neeljeni noni
posetioci. Prve kapi kie nakvasie mu obraze.
A tada se, kroz vetar, ljapkanje nogu i topot kopita, prolomio jedan
poznat zvuk; bila je to visoka i prodorna zvonjava. Oh! uzviknu Ori.
Glas Boginje!
Crkvena zvona ree tiho Lokrid. U svom oajanju morao je, ipak,
priznati da je zvuk divan; takoe je bio velianstven i izgled katedrale, koja
se nazirala sa druge strane trga. Vetar je zanosio Lokrida i zapahnjivao mu
nozdrve avetinjskim mirisom groblja.
Nekoliko trenutaka kasnije Ulfeld zauzda konja. Drvena firma zlokobno
je kloparala na vetru. Na utoj svetlosti koja je dopirala kroz pukotine oko
vrata i prozorske kapke, u sada ve gustoj pomrini, Lokrid je jedva mogao
da razazna lik lava spremnog na skok. Landsknehti spustie na zemlju svoja
koplja. Jedan pritra da prihvati uzengije plemia koji je upravo sjahao sa
konja. U polutami, grudnjak i lem su mu se mutno presijavali. Vetim
pokretom isukao je ma i naredio vojnicima da lupaju na vrata.
Otvorite, svinje! povika Nemac.
kripei, vrata se odkrinue. Neki nizak, snaan ovek proviri napolje i
ljutito viknu: Ne elim nikoga od vae sorte na ovom potenom mestu ...
Oh, gospodine vitee! Molim oprotaj!
Ulfeld ga gurnu u stranu. Vojnici ugurae Lokrida i Ori u krmu.
Prostorija je bila mala. ovek dvadesetoga veka sigurno bi udario glavom
o aave grede kada bi se sasvim uspravio, a i zidovi bi ga stenjavali. Pod je
bio prljav, prekriven raznim otpacima. Lampa je treperila sa police, bacajui
mutno svetlo i stvarajui mnogo grubih senki. Pe je bila napravljena od
glinenih ploa; u njenom ognjitu smrznuta ruka ili noga mogla je uvek da se
zagreje; iz nepokrivenog otvora izlazilo je mnogo dima, od ega su
Lokridove oi poele odmah da suze. Sto sa nogarima jo nije bio postavljen
za veeru. Za njim je sedeo neki ovek i ispijao kriglu piva.
Ima li jo gostiju? upita Ulfeld.
Nikog, gospodaru. Bilo je neeg odvratnog u krmarevoj
snishodljivosti. Malo ima muterija ovih dana.
Ulfeld mahnu glavom vojnicima. Pretraite sve. Zatim se uputi ka
usamljenom posetiocu koji je i dalje mimo sedeo. Ko si ti?
Her Torben Jensen Sverdrup iz Vendsizela. Dubok bas zvuao je
prijatno, u emu je udela verovatno imalo i mnogo pia. Izvinite to ne
ustajem. Nosim vedsko gvoe u nozi dugo godina. Traite li nekog?
Ulfeld ga je mrko posmatrao. ovek je bio izrazito krupan, sa volovskim
leima iznad glomaznog stomaka. On bi ostavljao isti utisak u svakom veku.
Njegovo lice su unakazile boginje i zatupast nos, ali su mu zato oi bile sjajne
i vesele. Proseda kosa i brada padale su razbarueno na duble koji je bio
prilino izmaen. Ima li dokaza ko si? upita Ulfeld.
Oh, naravno, naravno. Ja obavljam zakoniti posao; pokuavam da
obnovim trgovinu govedima; ona je sada ponovo u pravim rukama.
Sverdrup podrignu. Hoete li da popijete neto sa mnom? Ja uvek mogu
da potroim neki gro i da poastim vae ljude.
Ulfeld mu iznenada uperi ma u grlo. Jasper Fledelijus!
Ko je taj? Nikad nisam uo za njega.
 Preplaen enski vrisak iz zadnjih soba slio se sa smehom Nemaca.
He, he isceri se Sverdrup. Moj gazda ima zgodnu erku.
Polako je skrenuo pogled prema Lokridu i Ori. Jo jednu lepu jarebicu
imate sa sobom, gospodine. ta sve ovo znai?
uo sam Ulfeldov pogled je probadao Sverdrupa i krmara da se
u ovoj kui nalazi izdajnik Fledelijus.
Sverdrup otpi ogroman gutljaj iz krigle. Svata se uje. Zar niste
zadovoljni to imate Skiperu Klementa u Viborgu?
Jo jedna elija i delatova sekira ekaju na Fledelijusa. Ovaj stranac
kae da ima sastanak sa njim. Moram da vidim vae isprave koje dokazuju ko
ste.
Sverdrup namignu uhapenicima. Moda bih ak eleo da budem
Fledelijus, kada tako lepa dama ezne da ga vidi. Ali avaj, ne, ja sam samo
ubogi, stari seoski plemi iz Skoua. Poeo je nehajno da pretura po svojoj
odei, istresajui mnotvo buva. Evo. Verujem da je vae poreklo manje
zaprljano od moga.
Ulfeld je podozrivo razgledao pergament. Njegovi ljudi se vratie.
Nema nikoga osim krmareve porodice, gospodaru izvesti jedan.
No, no, zar vam nisam rekao? mrmljao je krmar. Gospodin
Torben bio je gost Zlatnog lava i prolih godina. Ovde me svi poznaju i ja
sam oduvek bio na dobrom glasu; pitajte gradonaelnika da li je Mikel
Mortensen poten i odan ovek.
Ulfeld baci papire na sto. Pripaziemo odlui on. Razbojnik e
se moda jo pojaviti. Ne smete mu dozvoliti da bilo ta posumnja. Vas
dvojica... on pokaza na par svojih najamnika. Ostanite ovde neko
vreme. Pazite na sva vrata i uhapsite svakog ko ue. Neka vam niko ne
promakne. Vi ostali, za mnom.
Zar neete nijednu kriglu da ispijete sa usamljenim, starim ovekom?
insistirao je Sverdrup.
Neu. Moram da ispitam ove zatvorenike. Ako bude potrebno,
istezalom, kljetima ili kostolomnom panskom izmom.
Kroz dimnu izmaglicu koja se sporo kovitlala, Lokrid je zurio u oveka
za stolom. Ne, ekajte! viknu najednom. U pomo!
Oi sa krupnim podonjacima tromo se spustie. ao mi je, mala
devojko, promumla Sverdrup. Mnogo ih je umrlo, a jo vie e ih ubrzo
umreti. Pomerio se u stranu da napravi prolaz.
 Jedna ruka gurnu Lokrida prema vratima, ali se on odupro petama. Deblji
kraj koplja pue o njegovo koleno. Bol mu je proeo celo telo; dok je padao
na kolena sa usana mu se otela jedna psovka. Orina kapuljaa spade i jedan
vojnik je zgrabi za uvojke kose.
Ne! vrisnu devojka. Mi pripadamo Boginji!
Sverdrup tresnu peharom o sto. Ori se istre iz landsknehtovih ruku i
naini neobian znak u vazduhu. Lokrid ak nije ni primetio taj mrtav i
zaboravljen ritual, slian plau bez suza ...
Veliki ovek ustade od stola i kruto se uspravi na obe noge. Iz ogrtaa,
koji ih je skrivao na podu, pomolie se luk i strela, zapeti i spremni.
Ne tako brzo, gospodaru! doviknu on Ulfeldu. emu urba.
Ulfeld se okrenu na peti i njegov ma bljesnu. Nemaka koplja se
podigoe u pravcu odakle su dole rei.
Kad bi medved mogao da se ceri, to bi liilo na smeh ovog oveka.
Polako, samo polako zabrunda on. Jedan suvian pokret, i
gospodin vitez vie nee moi da uiva u svojoj lepoti. Mi ne elimo da
razoaramo viborke dame, zar ne?
Oni e te ubiti! procvile krmar. Isuse, smiluj nam se!
Pa, mogu da pokuaju, ali ne pre nego to ova dama koju drim kae
jednu otru re ponovo se isceri krupni ovek.
Zastao je da bi video kakav su utisak ostavile njegove rei, a onda
nastavio:
A tu je i moj ma. On je pretvorio u mleveno meso mnoge veane,
Holtajnce, pa ak i Dance. Za njega nema nieg ukusnijeg od Danca koji se
lano zakleo u Starog Orla... sem moda nemakog najamnika. Kao to
vidite, nas nekoliko moemo da vodimo veoma zanimljiv razgovor. Nema
sumnje da biste vi, gospodine vitee, bili nesreni da budete samo posmatra,
pa ak i kada biste dobili poasno mesto u paklu; pa ipak, nijedan od ovih
mladia koji bi umro noas ne bi vam bio zahvalan za tako otmeno gubljenje
ivota. Pokuajmo zato da razgovaramo mirno, na sholastiki nain, kako to
prilii hrianima.
Vladala je potpuna tiina; Lokridu se inilo da mu vlastito disanje
odjekuje u uima daleko bunije od hujanja vetra i rominjanja kie napolju.
Mikele, moj dobri ovee ree Jasper Fledelijus mora da ima
negde nekakav dugaak konopac. Njime emo vezati ove uvaene prijatelje,
umesto da ih poseemo kao nevernike. Pogledao je Ori i osmehnuo se.
Biblija govori istinito o mudrosti u nevinosti, mala devojko. Rei moda ne
bi pokrenule ovu kukaviku, staru leinu, zato to su jevtine i lukave. Ali ti si
mi pokazala govor Boginje, koja ne lae. Ja ti zahvaljujem.
Krmar poe da jeca, ena i dvoje dece promolie uasnuta lica kroz
zadnja vrata. Ne brini se, Mikele, ree odmetnik. Ti i tvoji morate
da napustite ovaj grad sa nama. teta to e ovako fina krma da padne u
glupave ruke junkera-najamnika. Ali Koven e vas dobro hraniti i tititi.
Debelo lice ozarilo se za trenutak neobinom ljubavlju.
Kada se Boginja vrati, biete bogato nagraeni.
Pogledao je prema Lokridu i mahnuo mu glavom. Gospodine, budite
tako ljubazni i oduzmite oruje ovima poslednje rei bile su prezrivo
izgovorene hladnim tonom kako bismo bili bezbedni. Uz boju pomo
moramo da pobegnemo to bre. Poslovi nae Gospe ne trpe odlaganja.
Glava jedanaesta

Kia je rominjala po kolibi. Bilo je to usamljeno pastirsko sklonite u

pustari, naputeno u ovo doba godine; kuica je bila sklepana od obinog
treseta, i izgledala je tako grubo i jadno da bi je i Tenil Orugareji prezreli. Ali
Ori je ipak zaspala, sklupana na podu i sa glavom u Lokridovom krilu.
Mikel Mortensen je uao napolju sa enom i decom. Amerikanac je
oseao griu savesti zbog toga, utoliko pre to krmar nije bio ozlojeen na
njega; smatrajui ga za Adelsmanda3, bez oklevanja mu je ustupio mesto u
kolibi da ne bi pokisao. Fledelijus je takoe insistirao na tome.
Vi i ja imamo da razgovaramo o tajnim stvarima, a ovim jadnicima
bie dovoljno samo da zviznem sutra kada budemo polazili.
Nije postojala nikakva mogunost da se i konji provedu kroz krijumarske
kanale, koji su prolazili ispod viborkih zidina. Begunci nisu bili daleko od
grada. Ali napolju se svuda pruala pusto i tama, koju bi s vremena na
vreme rasparalo sevanje munje. Pod tom snanom nebeskom vatrom svaka
granica u ipraju, svaka kap kie i svaki krivudavi potoi u zemlji punoj
vode izgledali bi za trenutak zaslepljujue, avetinjski beli.
Bez ognjita, unutranjost kolibe bila je jo skuenija, puna pomrine i
hladnoe. Lokridova mokra odea postala je sasvim neupotrebljiva, i on se
svukao u kratke akire, kao i Fledelijus; skupivi se, nastojao je da ne
cvokoe od zime. Ori je leala naga i bezbrina. On je trebalo da uzme u
kolibu pre neko krmarevo dete nego nju; ali Ori je bilo potrebnije njegovo
prisustvo, u ovom dobu gvoa i svireposti, nego to je njima bio potreban
krov.
Jo jedan grom zapara nebom. Grmljavina ih tre iz dremea. Za trenutak,
lice Jaspera Fledelijusa bljesnulo je sablasnim sjajem. Zatim sve ponovo
utonu u tamu. Vetar je potmulo zavijao.
Shvata ree Danac ozbiljno. Ja sam dobar hrianin. Ne elim
da imam nita sa luteranskom jeresi, koju su junkeri i njihova marioneta,
3
Adelsmand (staronemaki) - plemi; (prim. prev.)
kralj, podmetnuli dravi; jo manje me interesuju neznaboci i vetice. U sve
je to umeala svoje prste bela i crna magija. Stari je obiaj da se prinose rtve
nevidljivim silama. Ti ubogi, neuki seljaci, koji se skupljaju na praznik maja,
uopte ne pozivaju satanu, a jo manje se klanjaju lanim bogovima o kojima
pie u hronikama Sakso Gramatikusa. Viborg je jednom bio Vebjorg, Sveta
planina. Tamo gde sada stoji katedrala, nalazilo se staro svetilite, pre nego
to je Odin doveo svoj narod sa istoka. Da li bi ovek tek tako prinosio rtve
duhovima zemlje i vode kad zna da time ini smrtni greh? Meutim, u ova
teka vremena seljaci nemaju kome drugom da se obrate. Fledelijus se
promekolji u vlanom blatu. Ja sam samo veza sa Kovenom, ali ne
pripadam njemu.
utali su nekoliko trenutaka, a onda Lokrid upita:
Kako je ona dola kod tebe?
To je duga pria Fledelijusov glas zagrme promuklo i sirovo, ali sa
puno potovanja. Potrebno je da znate da sam ja ... bio ... zemljoposednik
u okolini Lemviga, kao to su to bili i moji preci jo od prvog Valdemara. To
je siromana oblast; mi Fledelijusi nikada nismo spadali u ohole plemie, ve
smo uvek nastojali da budemo bliski sa kmetovima. Sve do dananjih dana na
Jitlandu je narod bio daleko slobodniji nego na ostrvima, gde jo uvek postoji
trgovina robljem. Na mom posedu nalazi se jedan kaempenoj Lokrid sa
zebnjom pomisli kako vrlo dobro poznaje taj dolmen gde narod obiava
da prinosi male rtve. Na kraju je i do mene doprla pria o udima koja su se
tamo pojavljivala s vremena na vreme, o neobinim dolascima i odlascima
bog bi ga znao koga. Ali ako svetenik nije imao nita protiv, ko sam bio ja
da se meam u stare obiaje? To samo donosi nesreu. Luterani e ubrzo
uvideti da ovu zemlju vode u propast.
Zastao je za trenutak kao da se neega prisea.
Ja sam se borio u mnogim ratovima. Ne prilii mi da kaem nita
protiv mog gospodara, kralja Kristierna. vedska je pripadala njemu po pravu
koje ide jo od kraljice Margarete, i ja nazivam izdajnikom Stena Sura koji je
podigao bunu protiv danskog zakona. Pa ipak... nisam ni ja maji kaalj,
shvatite to. Dugo sam razmiljao o svemu... Seam se dana kada smo uli u
Stokholm; data su obeanja za amnestije iako su tela pobijenih jo uvek bila
visoko pobodena na kolje i obezglavljena, poput drvene uadi. Vratio sam se
kui sa bolom u srcu i zakleo se da u ubudue ostati na svojoj peskovitoj
zemlji. U meuvremenu, umrla mi je ena; na jedinac sada studira u Parizu,
i bez sumnje gleda s visine na mene koji jedva umem da se potpiem.
 Pogled mu je odlutao u tamu, a telo lagano uzdrhtalo.
I tada, jedne letnje veeri, dok sam etao poljima u blizini neobinog
dolmena, pojavila se Ona.
U njegovim nepovezanim reima, dok se trudio da je opie, Lokrid je
prepoznao Storm Derovej.
Vetica, svetica ili veiti duh zemlje ne umem da kaem ta je
zapravo. Verovatno me je opinila, ta li? Pa ipak, nije me odvraala od
hrianskog ivota, ve je govorila o udnim stvarima, kao to je Koven, i
skrenula mi panju na teka vremena koja dolaze. Pokazala mi je udesa.
Ovaj jadni stari mozak nije mogao da se razabere u tim zapetljanim
putovanjima iz prolosti u budunost i natrag. Ali, zar pod kapom nebeskom
nisu sve stvari mogue? Dala mi je zlato, za kojim sam imao preku potrebu,
poto sam bio veoma dugo u ratovima koji nisu doneli nikakav plen. To je
sasvim dovoljan razlog da je verno sluim; a osim toga, voleo bih da je jo
jedanput ponovo vidim ...
Nije dovrio poslednju reenicu. Vetar je u naletima udarao o zidove
kolibe.
Moj zadatak je lak. Ja moram da budem u krmi kod Zlatnog lava u
narednih dvadeset godina na svako predveerje Svih Svetih. Shvatate, ona se
nalazi u ratu. Njeni prijatelji i njeni neprijatelji muvaju se svuda unaokolo,
ak i po vazduhu; oni mogu da budu svuda u svako vreme. Njoj pripadaju i
arobnjaci ne vie obini ljudi koji dolaze jedino zbog malo neznabotva,
ve njihove voe, koji pokreu svetove. Oni su deo velike mree njenih
uhoda i dostavljaa. Ali ti arobnjaci ne mogu da se pokau na javnim
mestima kao ja. Ako se neko pojavi, kao vi, na primer, traei pomo, ja se
naem tamo i uputim ga u Sabat gde su skrivena mona oruja i udotvorne
maine. Za praznik Maja bio je izabran drugi ovek, ali on je sada mrtav.
Laka usluga za mnogo zlata, zar ne?
Noi ravnodnevice, pomisli Lokrid; one su posveene bogovima zemlje.
Letnji i zimski solsticij pripadali su Suncu... Renderima.
Fledelijusove rei postale su jo oporije. Ona je sigurno mislila da u ja
ostati neutralan u svojoj ogorenosti, i zato pouzdan u borbi koja se vodi kroz
vreme. Ali ja sam je prevario. Veoma esto nisam mogao da budem tamo.
Mislite li da je iko umro zbog toga?
Ne ree Lokrid. Mi smo vas pronali, i to je u ovom trenutku
najglavnije. Upamtite, rat se vodi irom sveta i irom vremena. Vi ste samo
jedna od isturenih predstraa.
 Sa zebnjom se upitao koliko li je samo takvih straara moralo da bude.
Niko nije mogao da nadgleda svaki deo prostora i vremena. Storm je na sve
strane osnivala ovakva mala udruenja po uzoru na paganske kultove, roene
u oajanju i utemeljene na zaboravljenim simbolima, koje je ona lino
donosila i tumaila. Svako doba imalo je svoje tajanstvenosti. Sve je to bilo
stvoreno tako da joj bude pri ruci kada se ukae potreba.
A sada je potreba bila odista velika. Ona je leala vezana i bespomona
dok je Bren trijumfovao, tri hiljade i trista godina daleko u prolost; ako
njegovi tehniari stignu, iscrpee iz nje sve to zna, a onda e je odbaciti kao
uplju ljuturu; sve vie i vie, Lokrid je uviao da je Korijak kljuna figura
celog sluaja. Ako bi ova grupa Jitlanana mogla da joj pritekne u pomo, to
bi moda opravdalo smrt hiljada i hiljada nevinih ljudi irom Evrope,
koje su lovci na vetice u doba Reformacije pohvatali i ive spalili.
Nije hteo vie da se napree oko toga. U pauzi koja je nastupila poeo je
da razmilja u kome periodu istorije dominiraju Renderi. Na
Akhenatonovom dvoru? Cezarovom? Muhamedovom? Ili moda Menhetn
projektu?
Shvata produi Fledelijus poto je kralj pobegao u Holandiju, ja
sam poao sa Seren Norbijem da se borim protiv uzurpatora. Zatim sam neko
vreme plovio sa Skiper Klementom. Do glavne borbe dolo je u Alborgu
prole godine gde su nas konano razbili. Od tada sam odmetnik. Ali naao
sam nekog svetenika da mi falsifikuje dokumenta pomou kojih ulazim u
Viborg. Moj domain Mikel, koga odavno poznajem, i sam pripada Kovenu.
Bili smo spremni kada ste doli, zar ne?
Zaista je tako odgovori Lokrid najljubaznije.
Fledelijus potapa korice maa. Sumnje i grie savesti sasvim je nestalo;
on je ponovo postao ovek koji je slistio junkera Erika. Bogu neka je
hvala! Sada je na tebe red, prijatelju. Koga to treba da poaljemo u pakao?
Onoliko koliko su mu jezik i okolnosti dozvoljavali, Lokrid je objasnio u
emu je sitvar.
*
* *
Na vrhu brda, sasvim izgubljena u pustoi, plamtela je vetija vatra.
Crvena svetlost slivala se sa velikog belog kamena pred kojim se Ori duboko
poklonila. U njeno vreme to je bio oltar. Visoko na vedrom nebu treperila su
hladnim sjajem daleka sazvea. Zemlja je poivala u miru, a vazduh je bio
prozraan i leden.
 Lokridovu panju privukla je grupa poklonika. Bilo ih je nekolicina:
kosmati seljaci u keceljama i vunenim kukljaama, kmetovi u pohabanim
koporanima i lanenim akirama, njihova nejaka deca i jedna neprilina
podvodaica iz Viborga, ija je nakinurenost delovala patetino u ovoj
prozranoj tami. Stavljajui ivote na kocku, oni su se noas iskrali iz toplih
koliba i kua i peaili miljama da bi prisustvovali jednoasovnom obredu u
ast drevnih moi zemlje, koji im je donosio tako dragoceno umirenje, ulivao
novu nadu i oslobaao svih briga; u ovom trenutku bilo je sasvim svejedno
to e im sutra i te kako trebati hrabrosti kada se ponovo pojave pred
gospodarima. Lokrid se nadao da e moi da ukloni Ori sa poprita zbivanja,
pre no to ritual otpone. Ne zbog toga to bi je orgija kao takva potresla, ve
zato to nije eleo da devojka vidi ono to je verovatno bilo samo
degenerisani ostatak vedrih misterija iz njenog doba.
Trenutak kasnije njegovu panju i misli privukao je voa.
Visok i povijen, Markus Nilsen je stajao zabraen izlizanom kapuljaom
dronjave dominikanske odede. U ovom dobu bio je poznat kao obian
svetenik. Za razliku od Engleske, gde se on zvao Mark od Solzberija,
Danska nije progonila katolike, ali su zato arobnjaci bili svirepo progonjeni.
Bio je roen kao Vorden Maret dve hiljade godina posle Lokrida; njegova
sadanja dunost sastojala se u tome da nadzire reformacijsku Evropu; odano
je sluio Storm Derovej, svoju kraljicu.
Nosite zle vesti ree on. Koristei se dijaglosom, obratio se
Amerikancu na francuskom, koji je bio potpuno nerazumljiv njegovom stadu
i tupavom Fledelijusu; zatim se okrenuo Ori i naredio joj da ostane van
domaaja njegovog glasa.
Saekao je da se devojka udalji, a onda produio. Moda ne znate
koliko su moni ona i Bren. Takvih je svega nekoliko na obe strane. Njih
dvoje nalie primitivnim kraljevima koji vode svoje vojske u boj. Vaa ili
moja smrt ne znae nita, ali je zato njeno zarobljavanje opta propast.
Pa ree Lokrid grubo sada ste obaveteni. Pretpostavljam da
imate pristup u budunost. Organizujte spasilaku ekipu.
Stvar nije tako jednostavna odgovori Maret. Tokom celog ovog
razdoblja, poev od Lutera pa sve do dva veka iza vaeg vremena, Renderi
su u premoi. Snage Vordena koncentrisane su na drugim mestima. U ovom
stoleu mi drimo jo samo nekoliko agenata kao to sam ja. Isprepleo je
svoje prste i dunuo u njih. U stvari, iskreno govorei, izgleda da emo
ostati izolovani. Koliko je meni poznato, svaka kapija koja vodi daleko u
budunost sada je paljivo nadgledana. Trebalo je da vam ona oznai neku
drugu taku u danskom vremenu kada su Vordeni u boljem poloaju.
Fronijevu vladavinu, na primer. Uostalom, Korijak je lino upravljala
postavljenjem ovog punkta zato to je tako teak i opasan. Pretpostavljam da
joj je to prvo palo na pamet, za ono malo vremena to ste imali na
raspolaganju.
Lokrid je za trenutak ponovo vide i oseti. Neto se prelomilo u njemu, on
zgrabi oveka za odeu. Do avola, vi ste tu da reite problem! Mora da
postoji neki izlaz!
Da, da odmahnu ljutito rukom Maret. Svakako emo preduzeti
neto. Ali ne treba prenagliti. Vi nemate iskustva sa sloenou vremena.
Potujte one koji to imaju.
Kada bih mogao da se doepam sporednog hodnika produi Lokrid
kao da ga uopte nije uo svi bismo mogli da uemo u njega. Moemo ak
da stignemo do Neolita pre Brena, i da ga saekamo.
Ne Maret je energino zatresao glavom. Vreme je
nepromenljivo, upamtite to. Duboko je udahnuo vazduh, a zatim ponovo
nastavio staloenim glasom. Taj pokuaj je unapred osuen na propast. U
hodniku bismo sasvim sigurno naili na nadmonije snage neprijatelja i
pretrpeli poraz. U svakom sluaju, ne postoji nain da se upotrebi bilo koji
ulaz u Danskoj. Na alost, bez obzira za ta se odluili, ne moemo da
oekujemo pomo ni od koga drugog sem od ovih ovde. Njegov gest u
pravcu Kovenovaca, koji su zaplaeno kleali na rubu svetlosti, bio je vie
nego omalovaavajui. Istina, mogli bismo da pokuamo da jo dublje
odemo u prolost i da dobijemo pojaanje iz previkinke ere, ali zato to
initi, zato se uputati u rizino traganje za naim bazama na Orijentu i u
Africi, kada se valjanija pomo nalazi na dohvatu ruke?
Kako? Lokrid ga znatieljno pogleda.
Vordenovog akademskog manira sasvim je nestalo. Poeo je nervozno da
koraa, glasno razmiljajui; sada je bio energini vojskovoa u odedi fratra.
Bren je doao sam, poto je znao da je i Korijak sama; za sada ni on ne
moe da sakupi vie ljudi. Ali poto je uhvatio, on e obezbediti dovoljno
vojnika da sauva svoj plen. Moramo da raunamo sa tim. Iznenaenje je
uvek pola uspeha. Poto nismo doli da je spasemo one noi, mi to i neemo
uiniti. Neka izgleda kao da se uopte nismo pojavili a pogotovo ne onda
kada mu se bude pridruio veliki odred Rendera. Oni e nesumnjivo
postaviti strae na sve ulaze u vremenske hodnike.
 Zastao je za trenutak, nervozno trljajui bradu.
U ovom veku Danska nije mesto gde lee nae glavne snage u Evropi.
Mi smo pre svega koncentrisani u Britaniji. Kralj Henrik je dodue napustio
rimsku crkvu, ali jo uvek nije pristupio luteranima. Njegovo kraljevstvo je
za sada na stoer. Doba koje vi poznajete kao period vladavine dve kraljice
Marije, to je vreme pune dominacije Vordena;
Renderi e uskrsnuti sa Kromvelom, ali mi emo ih potisnuti u
Restauraciji.
Na Lokridovom licu itala se nedoumica.
Znam. Vi se pitate zato bi se iko zalagao oko kampanja ije je
ishodite unapred poznato. S jedne strane, to je opravdano zato to se na taj
nain neprijatelju nanose stalni gubici. Ali daleko je vanija injenica to je
svako doba, koje predstavlja jako uporite, istovremeno izvor snage i novih
regruta; sve to stvara moan pritisak koji se prenosi vremenskim lestvicama
daleko u budunost gde treba da bude donesena konana odluka, ije
ishodite niko ne zna...
Pogled mu je skliznuo sa svetlog kruga u gustu masu tame.
Ali da nastavim. Ja imam svoje stado i u Engleskoj; tamo nisam
paganski rec nekolicine izgladnelih seljaka, ve propovednik vitezova i
monih zemljoposednika, koji ih podstie da pristupe svetoj katolikoj veri.
Mi i tamo imamo hodnik, o kome Renderi ne znaju nita; jedna od njegovih
kapija otvara se i u Neolitu. Vrata su neto kasnijeg datuma od danskih, i
zbog toga postoji nekoliko meseci razlike od tane godine u koju moramo da
stignemo.
Maret najednom zgrabi Lokrida za ramena. Pogled mu je grozniavo
plamteo.
Ti si na njenoj strani, zar ne? Na strani Vordena?
Glava dvanaesta

Odea predvodnika vetica zaleprala se poput velikih platnenih krila. Tek

to je uspravio ruke i lice ka nebu, nevidljiv i neujan kovitlac podigao ga je
zajedno sa njegovim izabranicima. Kretali su se veoma brzo uvis prema
dalekim, hladnim sazveima. Iz ve zgaslog arita plameni jezici bacali su
jo nekoliko trenutaka iskriave varnice za svojim gospodarem, a zatim je sve
utonulo u tamu. Poklonici Kovena nalazili su se po prvi put u svom elementu.
Ori, koja je do malopre plakala, zatvorila je oi i vrsto drala Lokrida za
ruku. Jasper Fledelijus je zamenio mrmljanje kletvi deakom razdraganou.
Na slian nain bio je uzbuen i Amerikanac. Samo letenje za njega nije bilo
nita novo, ali nikada nije sanjao da e biti neposredan svedok praktine
primene gravitacionog mosta...
Otpor vazduha uopte se nije oseao. Mona energija koja je strujala iz
komandnog opasaa pod Maretovom odeom sasvim ga je neutralisala.
Kretali su se u tiini, nekoliko stotina stopa nad tlom, brzinom koja je
dostizala vie od hiljadu milja na sat.
Tama je sa svih strana obavijala pustaru; jo nekoliko trenutaka Viborg se
video kao mala, svetla mrlja, a onda se i on izgubio u noi. Ostala je samo
povrina Limfjorda koja se lelujavo presijavala. Na zapadu su se pruale
velike peane dine, a jo dalje talasalo se Severno more obasjano ledenim
sjajem srpastog meseca koji se dizao ka zori. Izgubljen u noi i udu, Lokrid
se prenu kada se pod njim ukazae obrisi Engleske. Od polaska jedva da je
proteklo nekoliko minuta...
Leteli su visoko preko ravnica istone Engleske. Sela sa slamnatim
krovovima leala su meu strnjikastim poljima; neki stari zamak uzdizao se
poput bedema iznad reke. Sve je izgledalo kao u snu; bilo mu je vie nego
teko da se navikne na injenicu kako on, koji je ovo doba poznavao samo iz
knjiga sa kraja milenijuma, odista leti engleskim srednjovekovnim nebom
iste noi kada je kralj Henrik hrkao pored Ane Bolen ... jadne Ane iju e
glavu odrubiti sekira za manje od godinu dana, a nije bilo vie nikoga da je
spase. Ali u istoj palati nalazila se i uteha: u jednoj od odaja leala je Anina
ki Elizabeta na koju je istorija strpljivo ekala... udan oseaj obuze
Lokrida; vizija koja mu je u trenutku blesnula pred oima nije bila vezana
samo za njegovu sudbinu, ve je nosila u sebi tajnu itavog oveanstva.
Polja i zaseoke sada je zamenio divlji predeo ispunjen jezerima,
mnotvom ostrva i brzim potocima: movare Linkolnajra. Maret se ustremi
nadole. Poslednje uvelo lie zatreperilo je na okolnim kronjama dok se on
sputao, vodei umeno sa sobom i ostale. Spram bledog neba Lokrid je
ugledao malu kolibu od iblja.
Ovo je moja baza u Engleskoj ree mu Vorden. Vremenska
kapija lei ispod nje. Ostaete ovde dok ja ne sakupim ljude.
Iza primitivne fasade krila se bogato opremljena unutranjost; pod je bio
od tekog drveta, a zidovi sa masivnom oplatom; nametaj je pripadao tom
veku, kao i mnogobrojne knjige na policama. Zalihe hrane i ostale stvari iz
budunosti bile su skrivene iza glatkih panela; na prvi pogled tu nije bilo
niega to se ne bi uklapalo u esnaesto stolee. Neki nepozvani gost zaudio
bi se jedino to unutranjost ostaje topla i suva u svakom godinjem dobu.
Meutim, niko se nije usuivao ni da se priblii kolibi. Seljaci su imali
predrasude, a otmenu gospodu to nije zanimalo.
Ali za troje povlaenih iz Maretove grupe sada je jedino bio vaan
odmor. Oni su ipak bili obini ljudi, a ne remek-dela jednog doba koje je
moglo da uobliava naslee po eljenom prototipu. Nervi su im se nalazili na
granici kidanja. Sledea dva dana bila su period ispunjen komarnim snovima
i kratkotrajnim, buntovnim intervalima jave...
Treeg jutra Ori se probudila poslednja. Lokrid je ve sedeo na klupi
pred vratima, uivajui u puenju. Iako nije bio strastven pua, ipak je osetio
zadovoljstvo kada je otkrio da Vordeni dre u skladitu malu zalihu duvana
zajedno sa glinenim lulama. Na njegovo raspoloenje uticalo je i vreme koje
se ponovo prolepalo. Bleda suneva svetlost rasipala se po kronjama
ogolelih vrba. Zakasnelo jato gusaka letelo je visoko na nebu ka dalekom
jugu; remetei potpunu tiinu, njihovo gakanje, noeno vetrom, jedva da je
stizalo do Lokrida. Bili su to daleki, usamljeni i udesni zvuci. Amerikanca
trgoe iz sanjarenja Orini koraci koji se zaue sasvim blizu. Podigao je
pogled i zanemeo od divljenja...
Pre ovih sanjivih dana nije imao vremena da misli na nju drugaije nego
kao na dete kome je potrebno ono malo zatite koju je on mogao da joj prui.
Ali ovoga jutra, ugledavi je ponovo pred sobom kao jednom davno, kada su
jo bili kod kue, odevenu samo u dugu, svilastu kosu boje ita, osetio je
kako mu se neto stee u grudima. Potrala je ka njemu sa ljupkou koute,
dok su joj se na ivahnom licu svetlele krupne, plave oi. Na uglovima usana
lebdeo je osmeh koji Lokrid ranije nije video. Ustao je i poao joj u susret,
dok je srce poelo bre da mu udara.
Hodi da vidi doviknu mu ona. Nala sam predivan amac.
Blagi boe! doao je najzad do glasa Lokrid. Obuci neto,
devojko.
Zato? Pa vazduh je topao. Poela je zavodljivo da se okree pred
njim. Rise, moemo da odemo na vodu i da pecamo; ceo dan je na;
Boginja nam je naklonjena a i tebi je potreban odmor. Hajdemo:
Ovaj ... u redu. Dobro. Ali prvo se obuci.
Ako ti to eli. Zauena, ali posluna, ona ode u kolibu i vrati se
odevena. Fledelijus je i dalje spavao izmeu razbacanih kraga piva; ne
oklevajui vie, devojka polete kao strela kroz umu ispred Lokrida.
Skif koji je bio privezan za panj izgledao mu je sasvim obino. Ali,
naravno, u Orino doba amci su bili daleko primitivniji; Tenil Orugareji su ih
pravili od izdubljenog drveta, sa dodatnim branicima koji su se privrivali
drvenim klinovima ili pruem za vezivanje. Meutim, na ovome su bili
upotrebljeni ekseri od pravog metala! Ori je oduevljeno posmatrala Lokrida
kako vesla, umesto da se odguruje motkom ili akljom. Ovo je sigurno sa
Krita uzdahnu.
On nije imao srca da joj kae kako je Krit odavno osiromaio i kako se
sada nalazi pod Venecijancima, a da ga ve u sledeem veku oekuje tursko
osvajanje. Porinuo je amac kroz trsku i vrbak, sve dok nije stigao do iste,
plitke vode. Ostrvo je ovde bilo skriveno ibljem, a jezero se mirno
presijavalo na blagoj svetlosti. Ori je sa odeom ponela i pribor za pecanje.
Uvebanim pokretom stavila je mamac i veto bacila udicu na skrovito mesto
ispod jednog panja. Lokrid je prestao da vesla, zavalio se i poeo da pali
lulu.
udan je taj obred ree Ori.
Slui samo za uivanje.
Mogu li da probam? Molim te.
Slegavi ramenima, Lokrid joj prui lulu. Ori je duboko povukla dim; za
trenutak se na njenom licu videla radoznalost, a zatim joj suze navree na oi
i ona poe isprekidano da kalje. Neu, suvie je jako za mene.
Lokrid se osmehnu. Opomenuo sam te, devojice.
 Trebalo je da posluam. Ti nikada ne grei.
ekaj malo...
Ali, ja ne elim da mi se obraa kao da sam dete planu Ori. Telo
joj je zadrhtalo kao da ju je neko oinuo biem. Spremna sam da postanem
ena, im ti to bude poeleo.
Lokridu jurnu krv u glavu. Obeao sam da u skinuti ini sa tebe
promrmlja on. Za trenutak ga je obuzela pomisao da e moda poginuti u
sledeem okraju. U stvari, to je svreno. arolija ti vie nije potrebna.
Ovaj... prolazak; kroz podzemni svet, zna ... ponovo roenje. Shvata?
Usne joj se napuie i ona krenu ka njemu.
Ne, ne, ne! zavapi oajno Lokrid. Ja ne mogu... sad ...
Zato?
Pogledaj, ovaj, pogledaj okolo. Jo nije prolee.
Pa ta onda? I onako se sve promenilo. A ti si mi tako drag. Rise.
Ori se spusti na njega, topla, obla i enjiva. Usne i ruke bile su joj arobno
nespretne. U oblaku pletenica i svetlobele koe on u magnovenju pomisli da
li bi se i njegov deda dalje ustezao... Ne, do avola, to ne bi bilo poteno...
Morau da te napustim, Ori...
Ostavi me, ali sa tvojim detetom. Neu danas da mislim o tome.
Vie nije mogao da izdri. Preostalo mu je da uradi samo jedno.
Dopustio je da ona pretegne na jednu stranu i skif se prevmu.
Posle izvesnog vremena polo im je za rukom da ponovo isprave i
isprazne amac. Opet je sve bilo u redu. Ori je prihvatila taj znak boanskog
nezadovoljstva bez straha, moda zbog toga to je stalno ivela u svetu
punom predskazanja; u njenom mirenju sa novom situacijom nije bilo
oseanja traginosti. Svukla je mokru odeu, kikoui se zato to je Lokrid
odbijao da uini to isto.
Uostalom, bar mogu da te gledam ree ona poto se pribrala.
Bie i drugih prilika kada oslobodi Avildaro.
Preko Lokridovog lica prelete senka sete. Vie nikada nee videti
isto selo. Kad se vratimo, bie veoma promenjeno. Ne zaboravi one koji su
pali.
Znam ree Ori tihim glasom. Ehegon, koji je uvek bio kao dete,
vesela Vurova i mnogi drugi. Sve to im se dogodilo od tada, zamaglilo je
njenu tugu. Uostalom, Tenil Orugareji se nisu mnogo predavali aljenju zbog
gubitaka kao to su to inila plemena i narodi koji su doli posle njih. Oni su
odve dobro nauili da prihvataju stvari onakve kakve jesu.
 Ne zaboravi Jutoaze ree Lokrid. Moda emo nekako isterati
to pleme, ali postoje i druga, jo jaa i okrutnija. Uostalom, i Jutoazi e se
vratiti...
Zato uvek mora da se brine o neemu, Rise? isprsi se Ori.
Ovo je na dan... i, hej, riba!
eleo je da uestvuje u njenoj radosti, ah to je ostala samo elja. Vizija
smrti bila mu je neprestano pred oima; ona je izjednaavala sve: narode,
kraljeve i beznaajne robove u svim dobima vremenskog rata. U taj se
mozaik uklapala ak i smrt onog deaka koga je nehotice ubio jedne noi
etiri stotine godina u budunosti. Poeo je da nasluuje tada da je njegova
sadanja pravednost zapravo samo jedan vid iskupljenja za krvni greh.
Uostalom, ko je mogao da pomisli da e se stvari tako odigrati, ree on u sebi
umorno; pa ipak, one su se ba tako dogodile... odnosno, tako e se dogoditi...
samo, da li se uopte vredi naprezati oko toga?
Upravo su zavravali obed kad se oglasila truba. Lokrid se tre. Zar tako
brzo? Ostavio je sve i snano zaveslao natrag.
Maret ga je ekao kod kolibe, sa est drugih Vordena. Odede svetenika,
viteza, trgovca, vlastelina i prosjaka bile su zamenjene tesno pripijenim
uniformama; za razliku od renderskih, ove su bile zatvoreno zelene boje, i
sadravale su jo i platove koji su se raznobojno prelivali sputajui se niz
ramena. Ispod bronzanih lemova, pet pari kosih crnih oiju, neobino slinih
Storminim, podozrivo su posmatrale pridole pomonike.
Imamo jo jednog agenta na Britanskom ostrvu ree Maret. On
e dovesti nau vojsku kad padne mrak. U meuvremenu, obaviemo sve
pripreme.
Lokrid, Ori i Fledelijus dobili su zaduenja iji smisao nisu razumeli.
Poto je ovaj hodnik bio nepoznat neprijatelju, a kapija otvorena u tako
vanom periodu, predvorje je bilo pretrpano ratnim mainama. Amerikanac je
mogao da prepozna neke predmete po optim karakteristikama, na primer
vozila sa gusenicama ili kratke puke; ali ta je predstavljao kristalni globus u
kome se nemirno kovitlala no posuta zvezdastim takicama? emu je sluila
spirala utog plamena, iji je dodir bio sablasno hladan? Njegova pitanja
naila su na potpuno ignorisanje.
ak se i Fledelijus naroguio. Ja nisam njihov sluga promumlao je
nervozno.
 Lokrid je pokuao da ga ukratko uputi u tajne psihologije. Ti zna da
potinjeni vole esto da se razmeu. Kada doemo do kraljice, sve e biti
drugaije.
To je istina. Zbog nje bih mogao da zaboravim na svoj ponos...
Razmeu se. Ha, ha! Ti ima duha, mome nasmeja se grohotom
Fledelijus i snano potapa Lokrida po leima, tako da se ovaj gotovo
zateturao.
Spustila se tama, a zatim je pala no. Pod visokim zvezdanim nebom
Henrikove Engleske uurbano se kretala grupa neobinih prilika.
Skupinu je sainjavalo stotinak divljih, ilavih ljudi, najrazliitijih
zanimanja; otputeni vojnici, mornari sa gusarskim sklonostima, mlai sinovi
koji su krenuli u potragu za sreom, drumski razbojnici, krpari, buntovnici iz
Velsa, kradljivci stoke iz Loulenda. Bilo je oigledno da su skupljeni sa svih
strana, od Dovera do Lends Enda, i od eviot Hilsa do Londona. Lokrid je
mogao samo da nagaa kako je svaki od njih bio regrutovan. Jedni zbog
religije, drugi zbog novca, neki opet da bi pobegli od delata... Vordeni su ih
nepogreivo nalazili jednog po jednog i prikljuivali tajnoj ligi. A sada je
doao as da vrate svoj dug.
Svetlost baklji avetinjski je ocrtavala konture prilika koje su se
pribliavale, uurbano se komeajui i stalno mrmljajui neto meu sobom.
Kada su se zaustavili, Lokrid je priao nekom zdepastom mornaru u
pohabanoj koulji i zakrpljenim pantalonama. ovek je bio bosonog i nosio
je minue, a na licu su mu se primeivali oiljci iz starih bitaka. Odakle
si, prijatelju? upita ga Lokrid.
Iz Devona odgovori mornar na teko razumljivom dijalektu; svaki
Londonac bi po posebnom nainu izgovaranja samoglasnika zakljuio da je u
pitanju Nemac. Bio sam u Kalijevoj krmi u Sautemptonu kad su me
pozvali. On coknu usnama. Eh, tamo ti dre retko dobre kurve! Da sam
imao samo malo vie vremena, jedna bi dugo pamtila Neda Brauna. Ali kada
medaljon progovori, tako mi boga, makar bio pod francuskom vatrom ili
kokao Karibale dok se kae o bok nae galije, nikada se ne bih usudio da se
ogluim o poziv.
Medaljon?
Braun kucnu okrugao predmet koji mu je visio o vratu; u plitkom reljefu
bio je utisnut lik device. Lokrid je kasnije primetio istu stvaricu i na
ostalim maljavim grudima. ta, zar nikad nisi uo za ovo? To propeva kad
sam im potreban, a onda vie nema vrdanja. Medaljon mi sve kae: kuda
moram da idem, kako i kada. Tako je bilo i ovoga puta. Zatekao me je u
Sautemptonu i doveo najpre na sastanak u divljinu, a potom ovamo... Nisam
znao da mu slui toliko ljudi.
Maret se pojavi na vratima kolibe. Nije bilo potrebno da vie; samo je
povisio glas i gomila se utiala. Ljudi, obratio se masi mnogi od vas
su ve dugo u naem udruenju i sigurno se seate vremena kad vas je ono
spasio tamnice ili smrti. Vi pripadate legijama arobnjaka bele magije, koji
svojom odanom slubom pomau svetu katoliku veru u borbi protiv
neznaboaca i jeretika. Ove noi vi ste pozvani da ispunite svoj zavet.
Putovaete veoma daleko da se borite sa divljim ljudima, dok emo se mi,
vai gospodari, sukobiti sa arobnjacima kojima ti divljaci slue. Poite
hrabro, u ime boga; junaci koji budu preiveli ovaj veliki dan dobie bogate
nagrade; oni, pak, koji budu pali, bie jo bogatije nagraeni na nebu.
Kleknite sada i primite oprotaj za sve grehe koje ste poinili.
Lokrid je doiveo obred sa ukusom gorine u ustima. Da li je stvarno
bilo neophodno tako mnogo cinizma?
Dodue, u pitanju je bio spas Storm Derovej. Pri pomisli da e je ponovo
videti srce mu je bre zakucalo.
Daleko tie i disciplinovanije nego to je on verovao da je mogue,
Englezi su proli kroz unutranja vrata kolibe i spustili se niz silaznu rampu.
U predvorju, pred zastorom od duginih boja, svako je dobio po neko oruje:
ma, koplje, sekiru ili samostrel. Barut bi bio beskoristan protiv Rendera, a
suvian protiv Jutoaza. Maret pozva rukom Loknida.
Najbolje je da ti ostane uz mene i da mi pokazuje put ree on i
prui Amerikancu energetski revolver. Evo ti; nadam se da dolazi iz
dovoljno mudrog doba da bi umeo da rukuje ovom stvaricom. Upravljanje
je sasvim jednostavno.
Znam odbrusi kratko Lokrid.
Maret je nastavio manje oholo. Razume se. Korijak te nije bez razloga
odabrala. Ti nisi obian ovek.
Iz guve se probila Ori. Glas joj je bio moleiv, a na licu joj se itao strah.
Rise, rekla je tiho budi blizu mene.
Ostavi je da eka ovde naredi Maret.
Ne! ree Lokrid. Poi e sa nama ako to eli.
Maret slegnu ramenima. Onda je bar ukloni s puta.
 Ja u morati stalno da budem u prvim redovima ree blago Lokrid
devojci. Oseao je kako drhti u njegovom naruju. Ovoga puta morao je da je
poljubi...
Hodi, devojko! zabrunda Jasper Fledelijus, stavivi svoju ruerdu
na njeno rame. Ostani uz mene. Mi Danci treba da se drimo zajedno
meu ovim engleskim glupacima. Ori mu prui ruku i oni nestadoe u gomili.
Lokrid je bio odreen da pomae pri stavljanju vozila u pokret. Ovalni
oblak bletavih saonica bio je sasvim providan, ali ta osobina nije poticala od
materije, ve od tajanstvenih sila koje on nije razumeo. Svako vozilo moglo
je da primi po dvadeset ljudi. Lokrid je uao u vodee saonice zajedno sa
Maretom. Ljudi su ve teko disali; mnogi su aputali molitve ili kletve i
divlje arali pogledom kao ivotinje uhvaene u klopku. Zar posle svega
ovoga nee biti suvie upameni za borbu? zapita Lokrid na danskom.
Ne, poznajem ja njih odgovori Maret. Izmeu ostalog, uvodna
ceremonija ukljuuje i dovoenje u stanja odsustva svesti. Njihov strah
preobratie se u bes.
Maine su se beumno podigle i krenule niz hladno-beli zvuni kanal. Na
svakoj konzoli stajao je po jedan Vorden, dok su ostali sedeli iza njega.
Kad ve imate onaj prolaz ree Lokrid zato niste obezbedili
pojaanja iz drugih doba?
Nijedno razdoblje nije nam bilo pristupano uzvrati Maret. Govorio
je odsutno, pokreui obema rukama poluge na kontrolnoj tabli; izraz lica bio
mu je napregnut i razdraljiv. Hodnik je izgraen uglavnom zbog pristupa
ovom dobu. Njegov kraj u budunosti zavrava se u osamnaestom veku, gde
imamo u Indiji sledee jako uporite. Renderi su posebno aktivni u
Engleskoj izmeu normanskog osvajanja i rata izmeu Crvene i Bele rue.
Mi praktino uopte nemamo vrata koja su otvorena u srednjem veku, a
takoe ni u ranijim epohama, kada su se svuda nalazila kritina podruja,
poprita velikih sukoba. U stvari, severne kapije u Neolitu i Bronzanom dobu
slue gotovo iskljuivo kao prelazne take. injenica da imamo ovaj hodnik,
koji se delimino vremenski poklapa sa onim u Danskoj, predstavlja samo
srenu podudarnost.
Lokrid je eleo da postavi jo neka pitanja. Ali neumitno brzo saonice
ve su bile u godini koju je Maret odabrao.
Vorden zaustavi vozilo, a zatim baci pogled na kalendarski asovnik koji
se nalazio u sanduetu. Odlino! ree zadovoljno, obraajui se
ostalima. Imali smo sree. Nema potrebe da ekamo. Sad je no i uskoro
e zora; mora da je sasvim blizu trenutak kad je ona zarobljena.
Zrane sile drale su na okupu celu flotu saonica dok su ljudi prolazili
kroz vremensku kapiju. Pre no to su izali u no Neolita, odstranili su sve
tragove za sobom. ep zemlje se ponovo beumno podigao, a zatim spustio
na staro mesto. Maret je podesio gravitacione ureaje za nizak let ka istoku.
Lokrid je paljivo posmatrao okolinu. Pod meseinom Kamenog doba,
movare su izgledale jo vee i divljije. Ali iza njih, na obali, stajala su
ratrkana ribarska naselja, koja su veoma podseala na Avildaro.
To nije bilo sluajno. Pre no to je nastalo Severno more, ljudi su ili
peice iz Danske u Englesku; kultura Maglemosa bila je jedinstvena. Nakon
toga, peaenje su zamenili brzi brodovi, a priblino u isto vreme misionari
troimene boginje poeli su da dolaze sa juga u obe zemlje. Dijaglosa u
Lokridovom levom uhu saoptila mu je da bi pripadnici plemena iz istone
Engleske i zapadnog Jitlanda mogli jo uvek da se meusobno razumeju,
kada bi govorili polako.
Ta srodnost se gubila dok se zalazilo dublje u kopno. Severna Engleska
bila je mahom naseljena lovcima i oruarima iji se centar nalazio u Lengdejl
Pajku, ali koji su trgovali s kraja na kraj ostrva. Dolinu Temze prilino mirno
su nastanila imigrantska plemena koja su dola s one strane Kanala.
Zemljoradnici iz junih krajeva polako su naputali surove obrede predaka,
to ih je formalno uinilo otpadnicima. To se po svoj prilici dogodilo pod
uticajem mone, napredne drave sa jugozapada, koja je ve poela sa
topljenjem kalaja da bi privukla trgovce iz civilizovanih zemalja. Vodei
meu njima bio je narod Bikera; oni su uglavnom putovali u malim grupama
i trgovali bronzom i pivom. Stara doba su umirala u Danskoj, a nova se
raala u Engleskoj: zapad je bio blii budunosti. Bacivi pogled unazad,
Lokrid je primetio velike reke i neizmerne ume; kao kroz san, pred oima
mu blesnue milioni ptica koje spokojno lete na jug, irvasi koji zadovoljno
tresu granatim rogovima i nadasve sreni ljudi. Sa bolom se setio da je
nekada pripadao tom svetu.
Pa ipak, nije bilo sasvim tako. More se nemirno valjalo pod njim. On je
hitao ka Storm.
Maret je sasvim usporio, ekajui da se razdani. ak i pri toj brzini posle
svega nekoliko desetina minuta Limfjord se pojavio na vidiku.
Na svoja mesta!
 iva letelica ustremila se nadole. Voda se presijavala poput elika, rosa je
blistala po travi i liu ponovo roenog leta, a krovovi Avildara ponosno su
se dizali iza svetog gaja. Lokrid je ubrzo primetio da su ljudi Ratne sekire
jo uvek ulogoreni na polju koje se prualo ispred sela. Takoe je opazio
pospane straare pored tinjajuih vatri kako dovikuju ljude zamotane u ebad.
Jedna bletava letelica iznenada uzlete pred Dugom kuom. Bren je,
dakle, imao vremena da dozove svoje ljude. Zaslepljujue svetlo munja
blesnu pod zvezdama koje su bledele i zagrme poput desetina orkana.
Maret je brzo izgovorio nekoliko nareenja na nepoznatom jeziku. Dve
vordenske letelice ustremie se na neprijateljsku. S jedne od njih iknu mlaz
plamena i sevanje prestade. Ugljenisani komadi poee da padaju kroz
vazduh, razbijajui se o vrsto tle.
Sleemo! ree Maret Lokridu. Nisu oekivali napad, tako da ih
nema mnogo. Ali ako pozovu pomo... Moraemo brzo da preuzmemo
kontrolu.
Upravio je letelicu ka tlu, neosetno dodirnuo zemlju i iskljuio energetsko
polje. Izlazite! viknuo je.
Lokrid je bio prvi. Englez jurnu za njim. Druga letelica aterirala je
nedaleko odatle. Jasper Fledelijus je predvodio ljude iz nje, visoko vitlajui
bletavim maem. Za Boga i kralja Kristierna! grmnu on. Ostala vozila
spustila su se neto dalje, u polje gde su bili Jutoazi, a zatim ponovo uzletela
poto su svi ljudi izali. Hladni i ravnoduni, vordenski piloti ograniili su se
samo da nadgledaju borbu, izdajui kratke komande kroz amajlije i
manipuliui ljudima kao da su ahovske figure.
Metal je zazveao o kamen. Lokrid jurnu ka kolibi ijeg se poloaja
dobro seao. Bila je prazna. Sa psovkom, on se okrenu i potra ka Dugoj
kui.
Desetak Jutoaza bilo je na strai. Ukoenih lica od natprirodnog straha,
oni su nemo stajali sa visoko uzdignutim sekirama. Bren istupi napred.
Njegovo dugako lice izobliilo se u uznemireno keenje. Energetski
pitolj blesnu u desnoj ruci. Lokridov revolver bio je podeen da ga zatiti.
On skoi kroz plameni gejzir i baci se na Rendera. Obojica padoe u
prainu, a oruje se otkotrlja daleko od njih. Sledeeg trenutka poelo je
grevito guanje.
Fledelijusov ma se podie i spusti. Jedan ratnik se zakoprca u krvi.
Odmah je pritrao drugi, ali Danac je ve bio spreman. U meuvremenu
pristigli su i Englezi i borba se rasplamsala.
 Krajikom oka Lokrid je opazio jo dva snopa kako se rasprskavaju i
raspadaju na mestu gde su zraci obrazovali energetski tit. Amerikanac je
napregao sve snage u borbi sa neprijateljem iz budunosti, ali Render je bio
nadljudski jak i umean. Meutim, kada su se nali licem u lice, Bren
prepoznade Lokrida. Zapanjeno je zinuo i ukoio se od uasa. Trenutak
kasnije pustio je Malkolma i poeo da uzmie. Lokrid ga udari bridom ake
u grkljan, baci se na njega i poe da mu udara glavom o tle sve dok Render
nije klonuo.
Nije mnogo razmiljao ta se dogodilo sa tom dugakom lobanjom. Brzo
se podigao i poeo da tri. Na drugom kraju, Fledelijus i njegovi ljudi gonili
su razbijene Jutoaze. Renderi su leali spreni pred nogama Mareta i
njegovih Vordena. Lokrid je projurio pored njih uopte ih ne primeujui.
Ulaz Duge kue stajao je sada slobodan.
Unutranjost je bila ispunjena tamom. On stupi napred. Storm
pozvao je drhtavim glasom. Storm, jesi li tu?
Nepomina poput senke, ona je leala vezana na tronu. Malkolm oseti
prijatnu hladnou njene nage koe, poe da joj skida ice sa glave. Zatim je
privue k sebi i zajeca. Bio je to bezvremen trenutak. U magnovenju, poto se
nije pokrenula, Lokrid pomisli da je ve mrtva. Ali tada se nepomine oi
otvorie i Storm proaputa: Doao si! Usne su same nale svoj put.
Glava trinaesta

Vest se brzo pronela kroz umu i izbeglice su se vratile kui. Radost je

ponovo zavladala u Avildaru.
Svetkovina je bila manje buna i vesela nego obino, poto je u isti mah
predstavljala pogrebnu ceremoniju i trijumf. Stranci, ije je metalno oruje
razbilo Jutoaze, takoe su bili pozvani na veselje. Oni nisu imali zajedniki
jezik, ali zar to neto znai? Peena prasad govorila je naroitim ukusom,
ljudi dobrodunim smehom, a ene same sobom.
Samo je Duga kua bila poteena rituala radosti. Tamo su se nalazili
zeleni bogovi koji su oslobodili svoj narod. Meso i pie bili su doneseni do
vrata, a svaki muki lan plemena takmiio se za ast da bude sluga ili
donosilac poruke. Drugog podneva proslave jedan ribar je priao Lokridu,
koji je posmatrao igrae na livadi, i rekao mu da je pozvan u Dugu kuu.
Malkolm nije odmah shvatio u emu je stvar. Briga za Storm spreavala
ga je da uzme veeg uea u ritualnim igrama. Ali sada mu je bilo saopteno
da je lino Boginja Meseca naredila da joj ga dovedu.
Sunce, miris ume, dim, slana voda, udaljena vika i vesele pesme sasvim
su iezli iz njegove svesti kad je uao u kuu. Sveta vatra jo uvek nije bila
ponovo upaljena; Storm je dala sveano obeanje da e odrati obred im joj
bude bolje. Bletava kugla jarko je osvetljavala unutranjost Duge kue; pod
njenim sjajem grede i stubovi jo vie su se isticali u svojoj hrapavosti spram
aavih zidova, dok su razastrta krzna bletala kao da su iva. Sedam
Vordena sedelo je na uzdignutim mestima, ekajui svoju kraljicu; kad je
Lokrid uao, oni ga ak nisu udostojili ni pozdrava.
Ali zato su svi smerno ustali kad se Storm pojavila. Zadnji kraj kue bio je
sada pregraen energetskim zastorom, koji je upijao svetlost oko sebe. Gordo
koraajui, ona je prola kroz raznobojnu zavesu i zastala na pragu. Okruena
sa svih strana tamom, izgledalo je kao da stoji u gejziru plamena ...
Ili ne... sjaj je dolazio iz nje same, pomisli zbunjeno Lokrid, kao onda
kad se boginja raala iz pene morskih talasa. Tri dana i dve noi provedeni
pod iscrpljujuim ispitivanjem u maini za itanje misli ostavili su primetnog
traga na njoj; jagodice su joj postale izboenije, dok su joj oi tinjale
grozniavim zelenilom. Ali Storm se ipak drala uspravno; tamnoplava kosa
bletavo joj se slivala niz lice i obli vrat, koji su dobili zagasitu boju. Iz
vremenske kapije u dobu kralja Frodija bila joj je donesena odea koja je
odgovarala njenom vremenu i statusu. Plava, prozrana haljina ravnomerno
se sputala do bakarnog komandnog pojasa da bi se odatle talasasto irila do
lanaka, postajui tamnija gotovo do purpurne nijanse; utkani srebrni
amblemi predstavljali su talase mora i udne zmije. Ogrta je drao bro
slian Labrisu; postava je bila bela kao letnji oblak, dok je spolja ogrta bio
siv poput neba pred oluju. Njene zlatne cipele bile su poprskane
dijamantskom prainom. Slino kruni, na elu joj se sjajio polumesec od
kovanog srebra.
Iza nje je iao Maret, priajui joj neto na jeziku Vordena. Storm ga
prekide pokretom ruke. Govori tako da te Malkolm moe razumeti
naredila je jezikom Orugareja.
Maret je izgledao zapanjen. Zar na tom svinjarskom jeziku, svetlosti?
Onda na kritskom. On je dovoljno tanan.
Ali, svetlosti, morao bih da vas izvestim ...
Potrebno je da i on zna. Storm je saekala da Maret otrpi ponienje,
a zatim krenu ka Lokridu osmehujui se. Malkolm se neveto povio da
poljubi ruku koju mu je ona pruila.
Jo ti nisam zahvalila za ono to si uinio kazala je blago. Ali
rei tu ne pomau mnogo. Tvoj podvig je znaio vie nego spasavanje
kraljice. Uinio si veliku stvar za celu nau misiju.
Ovaj... radostan sam zbog toga promuca zbunjeno Amerikanac.
Sedi, ako eli. Okretna poput make, ona se veto udaljila od
njega, neujno hodajui. Lokrid nije uo njene korake po pranjavom podu.
Oseajui slabost u kolenima, spustio se pored jednog Vordena, koji je
kratkim klimanjem glave pokazao izvesno potovanje prema njemu.
Miii zaigrae na Storminom licu. Imamo Brena ivog ree ona.
Mekani kritski govor zvonko je treperio iz njenog grla. Sa onim to emo
da saznamo od njega, imamo ansu da zadobijemo prevlast u Evropi za
sledeih hiljadu godina. Marete, produi.
Ostajui dosledan svom srednjovekovnom zvanju svetenika i arobnjaka,
Maret je sve vreme stajao. Ne mogu da razumem, svetlosti, zato oklevate.
Bren je ve slomljen. Kapi njegovih tajni uskoro e postati more.
 I on je isto dobio od mene odvrati Storm ljutito. Da je imao
prilike da iskoristi ta obavetenja... ne, ne elim da mislim o tome.
Lokrid je za trenutak skrenuo pogled prema tamnom velu, ali ga je
munina u stomaku odmah naterala da zamuri. Tamo je leao Bren.
Malkolm nije znao ta se zapravo dogodilo. Jedino je bilo izvesno da se
svako muenje izbegavalo. Storm se time nije koristila. To ne samo da je bilo
nezrelo, ve po svoj prilici i beskorisno protiv odgajanih i istreniranih nerava
nepokolebljive volje bogova budunosti. Storm je bila drogirana, a
energetska kola prodrla su u njen mozak do najskrivenijih dubina. Cilj
Rendera nije bio da ona umre, ve su samo eleli da izmore njen Ego i da
iznude sablasan automatizam misli, tako da, pedalj po pedalj, sve to je ikada
znala i uinila, sve to je sanjala ili stvarno bila, izae na povrinu i bude
registrovano.
Nijedno ivo bie nije bilo u stanju da se odupre ovom udovinom
postupku.
Uasno! U Lokridu je sve kljualo. Bren sada guta svoj sopstveni
napitak, poto je bezrazlono pobio moje prijatelje koji mu nikada nisu
uinili nita naao. To je rat!
Maret je neko vreme gledao u zemlju, a zatim podigao glavu. Dakle
poe on uspeli smo da saznamo ono to je najvanije. Kada je Lokrid
pobegao u hodnik, Bren naravno nije imao pojma o pomoi koja je mogla da
bude upuena iz Engleske. Ali mogunost da Lokrid ipak odnese vest
Vordenima nije ga ostavila spokojnim. Zbog toga je obavestio agente kroz
celu istoriju Danske. Oni, po svoj prilici, jo tragaju za naim ovekom, ili za
bilo kakvim znakom koji bi ukazao da se organizuje spasilaka grupa
Vordena.
U meuvremenu, Bren je morao odluiti da li da rizikuje, visosti, i da vas
prebaci u neko drugo mesto i vreme, ili da ostane ovde. Ali poto je imao
razloga da veruje kako Lokrid nee uspeti da nas obavesti, on je na kraju
odluio da se za sada zadri u Neolitu. Ovo je daleko i retko poseivano
doba. Bren je doveo sa sobom nekoliko Rendera, a kako su mu pri ruci
stajali i ljudi Ratne sekire kao pouzdani pomagai, mogao je da bude sasvim
siguran da nee biti otkriven.
Meutim, ispalo je sasvim drugaije. On se sad nalazi u naim rukama, a
njegovi ljudi nemaju pojma o tome. Kada budemo zavrili ispitivanje,
imaemo sva potrebna obavetenja da organizujemo iznenadne napade na
pozicije Rendera u bilo kom vremenu, da postavljamo zasede njihovim
agentima, da im zaposednemo uporita pa tako i da im zadamo najtee
udarce u celom ratu.
Storm klimnu glavom. Da. Razmiljala sam o tome. Najbolje je da
ostavimo neprijatelja u uverenju da smo se brzo premestili, dok emo, u
stvari, ostati ovde. Bren je bio u pravu kad je smatrao ovo mesto pogodnim
za glavni tab. Sva panja je, po pravilu, usredsreena na Krit, Anadoliju i
Indiju. Renderi misle da e nas unitenje tih civilizacija veoma oslabiti.
Zadrimo ih u tom uverenju. Neka trae vreme i snagu u pomaganju
indoevropskih osvajanja, koja su i onako predodreena da se dogode. Srena
okolnost je to smo i mi i oni u ovom dobu sasvim zapostavili sever.
Storm je nekoliko trenutaka nervozno koraala, dok joj se ogrta viorio na
sve strane. Zatim snano udari pesnicom o dlan i viknu: Da! Postepeno
emo dovui glavninu naih ovamo. Moemo sasvim mirno da uredimo ovaj
deo sveta, onako kako to elimo. Nema dokaza da to ve nismo uinili;
mogunosti su otvorene. Koliko e uopte podataka stii do juga o delima
varvara u ovom dalekom zaleu? Kada doe Bronzano doba, ono e nositi
nae obeleje, nas e snabdevati ljudima i dobrima, i skrivae baze Vordena.
Konani veliki udarac u budunosti zasnovae se, po svoj prilici, ba ovde!
Kiptei od energije, ona se okrenula ka svojim ljudima i brzo izdala dalja
nareenja. to pre moramo da razvijamo domae oruane snage, dovoljno
jake da spree svako meanje kultura. Dasko, razmisli o nainima i
sredstvima i obavesti me sutra o tome. Sparijane, izvuci Britance iz njihovih
svinjaca i organizuj ih u straare. ekaj; oni su suvie upadljivi. Ne smemo
da ih zadrimo due nego to je to potrebno. Kapija u njihovoj zemlji ostala
je nezatiena, zar ne? Urio, uzmi nekoliko ljudi i preletite tamo; izvebaj ih
da uvaju strau za ovih nekoliko nedelja koliko e kapija jo biti otvorena.
Moda e nam biti potrebna ta jazbina. U svakom sluaju, moramo da
obavestimo Krit da smo ovde i da utvrdimo nain komunikacije. Radio i
telepatija su odve riskantni. Zareh i Nigis, pripremite se da lino odletite
tamo posle mraka, ilone, poni sa programom dobijanja detaljnih
obavetenja o celoj oblasti. Marete, ti moe da nastavi sa nadgledanjem
rada na Brenu.
Po njihovim izrazima lica Storm je shvatila da je ostalo neto
nerastumaeno; klimnula je glavom i hitro dodala: Da, da, znam da imate
svoja mesta u esnaestom veku i da se ovde ne oseate kompetentnim. Pa,
moraete nauiti da se oseate drugaije. Baza na Kritu ima sve to je
potrebno. Oni ne mogu da raunaju na nas sve dok reorganizacija ne bude
potpuno sprovedena. Ako prestanemo da traimo pomo, daemo neprijatelju
priliku da otkrije ta se dogaa.
Osmi Vorden podie ruku. Da, Hu? ree Storm.
Zar neemo da izvestimo nae doba, svetlosti? upita ovek s puno
potovanja.
Naravno. Te vesti mogu da odu sa Krita. Umorne oi se skupie.
Ona poloi prste na bradu i dodade blago: Ti e otii kui drugim putem
... zajedno sa Malkolmom.
A? uzviknu Lokrid.
Zar se ne sea? ree Maret. Usta mu se iskrivie. Zabeleili smo
ta ti je on rekao. Ti e doi kod njega i upozorie ga.
Ja... ja ... Lokridu se zavrte u glavi.
Storm se primae. Malkolm je nepomino stajao i zurio napred. Ona stavi
ruku na njegovo rame i ree: Moda ja nemam pravo da traim ovo od
tebe. Ali injenice se ne mogu izbei. Na ovaj ili onaj nain, ti e potraiti
Brena u njegovoj zemlji i rei mu gde sam ja odetela. I tako e zapoeti
lanac dogaaja koji vode njegovom porazu. Budi ponosan. Treba da zahvali
sudbini.
Ali, ja ne znam... ja sam samo divljak u poreenju s njim... ili tobom...
I ja sam samo karika u lancu; i ja pipam u mraku proaputa Storm.
Moja e dua uvek biti puna oiljaka. Zar misli da ja ne elim drugaije?
Ali, mi imamo samo jedan put i moramo da idemo njime. To je poslednja
stvar koju traim od tebe, a ujedno i najvanija. Posle toga moe da ode u
svoju zemlju. Ja u te se uvek seati.
On stisnu pesnice. U redu, Storm, ree na engleskom. Za tebe.
U njenom blagom i pomalo tunom osmehu bilo je vie zahvalnosti nego
to je on oseao da je zasluio.
Idi sada da se zabavlja ree ona. Budi srean dok moe.
On se pokloni i izae.
Sunce mu je zasenilo zenice. Nije eleo da se pridrui veselju zato to je
bilo mnogo stvari kojima je trebalo hrabro pogledati u oi. Umesto toga
nastavio je da besciljno tumara obalom. Izmeu njega i sela sada se uzdizalo
brdo. Stajao je sam i gledao u pravcu zaliva. Talasi su zapljuskivali obalu,
beli galebovi klizili su spram plavetnila, a drozd je pevao na velikom hrastu.
Rise.
On se okrenu. Ori mu se pribliavala. Ponovo je nosila odeu svog
naroda: suknju od like, torbicu od lisije koe i ogrlicu od ilibara.
 Tereto joj je dao bakarnu brazletnu, koja je pripadala poglavici Ehegonu;
devojka je drala vrsto vezanu za zglob; venac od maslaka pozlaivao joj je
lepravu plavu kosu. Ali usne su joj podrhtavale, a suze su magliasto
ispunjavale oi boje neba.
ta se dogodilo, malecka? Zato nisi na sveanosti?
Ona stade pored njega i pognu glavu. elela sam da te naem.
Bio sam stalno tu, osim malopre kada sam razgovarao sa Storm. Ali
ti... Tek sada mu je sinulo kroz seanje da je uopte nije video kako igra,
peva ili odlazi sa nekim u umu. Ori se pripila uz njega kao mala, neutena
senka. ta nije u redu? Svima sam rekao da je kletva skinuta sa tebe. Zar
mi ne veruju.
Veruju ti uzdahnu ona. Posle svega to se dogodilo, oni misle da
sam blagoslovena. Nisam znala da blagoslovenost moe da bude tako teka.
Moda samo zbog toga to nije eleo da misli o svojim vlastitim
problemima, Lokrid sede i pusti je da plae na njegovim grudima. Ona poe
da pria isprekidanim reima. Umesto da je konano uini normalnom, put
kroz podzemni svet ispunio ju je manom. Ona je postala svedok nepoznatih
moi. Ko zna zbog ega je boginja izabrala ba nju. Zar je sad neko smeo
slobodno da joj se priblii? Pa ipak, ovoga puta nisu je se klonili ili je
izbegavali. Naprotiv, veoma su je potovali i smesta bi uinili sve to bi
zatraila, osim da je smatraju sebi ravnom.
To ... nije ... da oni nee ... da me vole. Ja mogu da ekam ... tebe... ili
nekog drugog, ako ti to ne eli. Ali... kada me vide... prestaju da se smeju!
Jadno dete promrmlja Lokrid na svom matemjem jeziku. Siroto
malo. Kako si uasnu nagradu dobila.
Da li me se ti boji, Rise?
Ne, naravno da ne. Bili smo suvie dugo zajedno.
Ori ga zagrli. Glave naslonjene na njegovo rame, ona poe da muca:
Kada bih bila tvoja, oni, oni, oni bi znali da je sve u redu. Shvatili bi da
se to ispunila volja Boginje. Ponovo bih zadobila mesto meu njima. Zar ne?
Lokrid se nije usuivao da prizna kako je Ori bila potpuno u pravu. Ona
se uvek nalazila u nekom posebnom poloaju. Ali njena nova, neodgonetljiva
sudbina sada nije vie bila potencijalna, ve stvarna, vidljiva celom svetu;
strah je morao da se izgubi u svakodnevici, a ona e sigurno stei ponovo
mnogo prijatelja.
Ne verujem da e se bilo koji ovek ikada usuditi da me dotakne
ree Ori. Ali to je dobro. Ja ne elim nikog drugog osim tebe.
 Sto mu muka, ti idiote! besneo je Lokrid u sebi. Zaboravi njenu mladost.
Ona nije naivna amerika srednjokolka. Ori je itav ivot gledala roenja,
ljubav, smrt, slobodno trala umama punim vukova i veslala u amcima od
koe kroz bure; pravila je ostve od kamena, krojila kou zubima, preivela
mnoge bolesti, zime Severnog mora, rat i putovanja, koje veina odraslih
ljudi dvadesetog veka ne bi ak mogla ni da shvati. I mlae devojke od nje
a ona je starija od ekspirove Julije ve su majke. Krajnje je vreme da
odbaci sva glupa sputavanja i da joj uini tu malu ljubaznost.
Onog dana u skifu Lokrid se sasvim pribliio predaji. Sada mu je bilo jo
tee. Mogao je jedino da se uzdri ako neprestano misli na Storm. Ako se
vrati iv, zahtevae kao nagradu da ga lii svega drugog, sem da je prati.
Znao je da je ona ravnoduna prema onome ta bi on imao sa bilo kojom
drugom enom. Ali on to vie nije bio. Nije mogao da bude.
Ori rekao je proklinjui svoju smetenost. Moj posao nije
obavljen. Moram uskoro da idem, po nalogu Boginje, i ne znam da li u se
vratiti.
Ona uzdahnu i pripi se uz njega; trenutak potom nita vie nije moglo da
obuzda histerian napad plaa. Povedi me sa sobom! Povedi me sa sobom!
Jedna senka pade na njih. Lokrid podie pogled. Storm je nepomino
stajala, posmatrajui ih sa visine. Drala je palicu Mudre ene, izrezbarenu
od glogovog drveta, kojom je trebalo da blagoslovi svoj novi narod. Tamna
kosa, haljina boje okeana i talasasti ogrta leprali su se oko njenog vitkog
tela pod iznenadnim naletima vetra.
Osmeh joj je bio neodreen, ali to vie nije bio onaj koji mu je uputila u
Dugoj kui. Mislim rekla je sa nekim udnim prizvukom u glasu da
e mi biti drago dete koje ona eli.
Glava etrnaesta

Hu nije oekivao nevolje na putu kui. Lokrid je bio siguran da e sresti

Brena negde izmeu Storminog odlaska za dvadeseti vek i razornog
protivnapada njenih neprijatelja. Ta injenica leala je u strukturi Vaseljene.
Meutim, detalji su bili nepoznati. Da li se vratio iv, ili nije? Faktor
odstupanja na kapiji onemoguavao je da se to unapred proveri. U svakom
sluaju, agenti Rendera, koji su primetili Huovu grupu pri povratku, znali su
to ve sasvim pouzdano. Pa ipak, morao je i dalje da bude oprezan.
ak i po danu, kada je niko nije gonio, u drutvu jednog heroja i jednog
boga, Ori je jo uvek bila uplaena od groba u kome se nalazio ulaz u hodnik.
Iako je Lokrid stalno bio uz nju, ona je bespomono drhtala neprestano
mrmljajui: Bojim se.
Budi hrabra jo ovaj put, kao to si bila ranije.
Pomilovao je po kosi, i ona mu je uputila drhtav osmeh pun zahvalnosti.
Malkolm se nije slagao sa Storminom odlukom. Ali kraljica Vordena
imala je i ovoga puta spremne argumente, protiv kojih je malo ta moglo da
se kae: Moramo da dobijemo ispravne podatke o ovoj kulturi. Nisu u
pitanju isto antropoloki detalji: da ne bismo poinili neoprostive greke u
radu sa njima, a to treba da bude uinjeno veoma temeljito, moramo da
proniknemo do dna ove primitivne psihe. Obueni specijalista moe mnogo
da naui posmatrajui tipinog predstavnika preistorijskog drutva izloenog
procesu civilizovanja. Ova devojka je najpogodnija za eksperiment. Ili,
moda, smatra da postoji neko drugi ko bi mogao da je zameni? Malkolm
je utao. Saterala ga je u tesnac, i on nije imao ta da primeti.
Zemlja se otvorila i njih troje hitro sioe.
Na ulazu u hodnik nije bilo nikoga. Pa ipak, nisu odmah produili u
daleku budunost. Hu ih je izveo napolje pri kraju sedmog veka nove ere.
U vremenu ove kapije danskim ostrvima vlada Frodi objasni on. Na
kopnu i moru sada je mir, a Vanir stariji bog zemlje i vode jo ima
podjednaku mo kao i mlai Esir. Neto kasnije, Renderi e nas potisnuti, a
Vikinzi e preuzeti dominaciju na morima. Da smo nastavili ovim tunelom,
sigurno bismo se sukobili sa neprijateljskim agentima.
Setivi se ljudi u crnom protiv kojih se borio, Lokrid napravi neodreenu
grimasu.
Kad su izali iz hodnika, napolju je zima bila u punom jeku. Sneg je
prekrio ogolelo drvee jo uvek ogromne ume, a nebo je bilo hladno i
bezoblino sivo. Krenimo odmah odlui Hu. Postoji opasnost da
budemo primeeni. Svejedno je ako nas vidi neko od ovdanjih ljudi.
Meutim... On dodirnu komande na svom gravitacionom pojasu, i sve
troje se u sledeem trenutku naoe u vazduihu.
Rise, kuda idemo? uzviknu Ori. Bojim se.
Lokrid, koji je kao pilot ve imao prilike da se divi velianstvenom
prizoru gornjih slojeva oblaka slinih plavo osenenim snenim planinama,
bio je vie zainteresovan da sazna na koji nain oni i dalje ostaju topli pri letu
kroz veoma hladan vazduh. Da li je u pitanju neka vrsta zranog omotaa?
Ali, opazivi kako se devojine oi radosno ire i postaju blistavije, on shvati
da je njegova tehnika znatielja suvie prozaina u ovom trenutku. Orin
osmeh bio je vieznaniji od svih gravitacionih titova...
Danska je brzo ostala iza njih. Nemaka, granina drava hrianstva, bila
je sakrivena u gustoj masi oblaka i magle, sve dok posle jednog asa na
horizontu nisu iskrsli Alpi. Hu je izabrao planine kao orijentir i nekoliko
trenutaka kasnije uronio sa svojim pratiocima u oblake.
Usred pustog zimskog pejsaa Lokrid je ubrzo ugledao malo selo,
krovove prekrivene mahovinom i brvnare okruene drvenom ogradom.
Predeo je bio brdovit, tamne reke su se sporo probijale kroz sneni pokrov, a
led je okovao sva jezera. Jednog dana ovaj kraj e dobiti ime Bavarska.
Hu je urno poeo da se sputa padinom ka jednom visokom lancu brda.
Kad su stigli u podnoje, sa njegovih boanskih usana skliznu jedan sasvim
ljudski uzdah: Dome! promrmljao je.
Lokrid se obazre unaokolo. Krevita i mrana divljina pritiskala ga je
odasvud. Svako prema svom ukusu ree on ironino.
Huove otre crte lica blesnue ljutnjom. Ova zemlja pripada Korijak: to
je njeno imanje u budunosti, i stoga njeno kroz sva vremena. itavih sedam
hodnika izgraeno je ovde. Jedan od njih ima kapiju i u ovih etvrt stolea.
Ali ne i u moje vreme. Onda, dakle, nije bilo smisla da se ona iz
Amerike vraa u Nemaku. Pitam se zbog ega u tom sluaju nije koristila
put iz neolitske Danske, umesto onog preko Krita.
 Muni malo glavom! odsee Hu. Poto je ve srela Rendere u
tom hodniku bio si tamo, trebalo bi to da zna smatrala je da ima
veoma mnogo verovatnoe da ih ponovo sretne. Tek sada, kada imamo
Brena, ovaj put je bezbedan.
On krenu napred. Lokrid i Ori pooe za njim. Devojka je jo drhtala, ali
ne vie od straha. Njene bose noge kripavo su gazile po smrznutom tlu.
Hej, tako e sasvim da prozebe ree joj Malkolm. Hodi ovamo.
Podigao ju je u naruje, i ona se sreno privi uz njega.
Nisu morali dugo da peae. Kad su stigli do neke povrinske peine, Hu
ponovo otvori tlo. Svetlost rampe trenutno se izmeala sa mutnom dnevnom
svetlou.
Putovali su ka budunosti u tiini koja je inila da pulsiranje energije
izgleda dvostruko glasnije. Samo su se jednom prebacili u drugi tamni tunel
koji je fiziki postojao u dvadeset treem veku i nastavljao se u jedan ui
hodnik, iji kraj takoe nije mogao da se sagleda. Lokridovo bilo se ubrza, a
nepca osuie.
Kad su konano stigli do izlaza, Amerikanac se obreo u predvorju koje je
bilo daleko prostranije od svih koja je ranije video. Pod je bio bogato obloen
tepisima, a crvene draperije visile su izmeu mnogobrojnih kovega. Kad se
Hu pojavio, etiri straara, takoe odevena u zelene uniforme, hitro podigoe
puke u visinu ela, pozdravljajui gospodara. Razlikovali su se od svog
pretpostavljenog, ali su meusobno izgledali izvanredno slini: svi su bili
niski, zdepasti, zatupastih noseva i snanih vilica.
Hu ih nije udostojio ak ni pogleda, ve odmah poe da pretura po
ormanu i izvue dve dijaglose. Lokrid izvadi svoju iz doba Reformacije, da
bd napravio mesta za novu.
Uzeu je ree Hu.
Ne. Ova ostaje kod mene ovdrati Lokrid. Hou ponovo da
razgovaram sa mojim pobratimom Jasperom.
Zar me nisi uo? ponovi ljutito Vorden. Nareujem ti.
Straari se primakoe.
Lokrid izgubi strpljenje. Zna ta moe da uradi sa svojim
nareenjem... obrecnu se on. A sada ti mene dobro sluaj. Ja sam samo
njen ovek... i niiji vie.
Vorden stee zube. Lice mu poblede. Kako eli.
Lokrid poe da koristi svoju malu pobedu. Mogao bi da mi da par
pantalona. Ove neolitske rite nemaju depove.
 Dobie opremu. Poimo sada.
Straa nije mogla da razume razgovor koji je voen na kritskom jeziku.
Ali bilo je neeg uznemirujueg u nainu na koji su oni primili celu stvar.
Lokrid stavi u uho novu dijaglosu; morao je da se potpuno usredsredi, kako
bi to lake primio veliki priliv sloenih podataka.
Jezici: dva glavna, Istoni i Zapadni, vordenski i renderski; ostali su bili
u upotrebi u niim klasama obeju hegemonija. Religija: ovde je vladao
mistiki, ritualni panteizam, sa Boginjom kao simbolom i otelovljenjem
svega to je bilo veito; meutim, kod neprijatelja je postojala samo gruba
teorija istorije. Vlada: spopala ga je muka od priliva jezivih podataka o zemlji
Rendera; podreeni su bili pretvoreni u maine od krvi i mesa za potrebe
nekolicine vladara. O Vordenima mu nije mnogo stiglo. Teko, meutim, da
je u pitanju bio neki oblik demokratije; pre je stekao utisak o svojevrsnoj
hijerarhijskoj strukturi; osnovni zakoni znatno su vie bili izvedeni iz
tradicije nego to su sadrali novine. Mo je bila podeljena izmeu malog
broja aristokrata koji su odravali prilino bliske veze sa svojim narodom,
uglavnom kao svetenici ili roditelji, a ne kao gospodari. Svetenice, majke
ili gospodarice svuda su dominirale ene. Na vrhu je stajala Korijak, koja
je predstavljala neto izmeu Pape i Dalaj Lame. Ne, poreenje je bilo
sasvim pogreno. udno, kako je opis bio povran. Moda zbog toga to su
posetiocu lokalne prilike objanjavane viva voce.
Dvorac se pojavio pred Lokridom, i on odloi svoje nedoumice za
kasnije.
Nisu krenuli stepenitem, ve su se vazdunim putem uspeli do visokih
spratova zdanja. Plaviasti pod, koji se presijavao, bio je ukraen
ornamentskim crteima ptica, riba, zmija i cvea; itava ta menaerija
izgledala je gotovo kao iva. Tle je bilo toplo i ugibalo se pod nogama.
Stubovi izraeni od nefrita i korala uzdizali su se tako visoko da je to
izazivalo vrtoglavicu. Njihovi kapitoli granali su se u bokore pozlaenog
lia. Podjednako draesne bile su i biljke koje su rasle izmeu stubova i oko
sredine fontane. Samo je nekoliko uspeo da prepozna od bezbrojnih
grimiznih, purpurnih i zlatnih latica. Nauka, mlaa dve hiljade godina od one
iz njenog doba, umela je da stvori nove radosti. Luni svodovi bili su
prozirno obojeni, a velika duga se rastapala u mandali koja je neodoljivo
mamila pogled i dugo ga zadravala; ni na jednoj katedrali nije postojao
prozor koji bi bio tako velianstven i velelepan. Zidovi su bili prozrani.
Kroz njih je mogao da vidi prizore arobnih vrtova, terasa, vonjaka i
parkova; daleka brda bila su zaarena letom. Hej, kakvo to ogromno
udovite tumara meu drveem; stado jelena izgleda tako siuno pored
njega... Za ime boga, pa to je praistorijski mamut; mora da je prevalio
najmanje hiljadu vekova da bi bio dopremljen ovde. I sve to kao simbol njene
moi...
Sedam parova mladia i devojka, slinih poput blizanaca i arobnih u
svojoj nagoti, padoe na kolena pred Huom. Dobrodoao rekoe u horu.
Dobrodoao, ti koji slui Tajni.
*
* *
Vordeni su odluili da samo jedno vee podare Lokridu, pre no to krene
u misiju. Suvie mnogo pijuna ima okolo, objasnio je Hu.
Raskono odeveni, Ori i on seli su u neto to nije bilo ni stolica ni sofa;
udno sedite savreno se prilagoavalo svakoj promeni poloaja njihovih
tela. Uskoro im je bila servirana hrana; nikada je ranije nisu videli, ali je zato
bila neizrecivo ukusna. Vino je predstavljalo udesan euforijak i pretvaralo je
svet u sreu iz snova. Je li ovo droga? upita Lokrid. Hu odmahnu
glavom: Ostavite se svojih predrasuda. Zato da se ne upotrebljavaju
bezopasni euforijaci? Vorden je nastavio da govori o napicima i mirisima
koji su otvarali vrata oseanju prave boanske prisutnosti u svemu to postoji.
Ali to se uva za najsveanije obrede, ovek je odve slab da dugo nosi
boansku plimu u sebi.
ene to mogu ee da ine ree ledi Jurija.
Ona je zauzimala visoko mesto u Storminom koncilu; plavokosa,
ljubiastih oiju, savrenih oblika lica i stasa, izgledalo je da direktno vodi
poreklo od Dijane. Za trpezom je bilo vie ena nego mukaraca, i one su u
svemu imale prednost. Pa ipak, sve Vordene je obeleavala porodina
slinost: oba pola su bila podjednako lepa, puna ivota i mladosti. Njihov
razgovor predstavljao je munjevito meusobno obraanje, u kome se Lokrid
uskoro sasvim izgubio; odustao je od pokuaja da i on uzme uea. Umesto
toga, udobno se zavalio i prepustio uivanju kao da slua muziku. Vie nije
imao predstavu o emu priaju.
Zatim su preli u drugi hol gde su se boje slivale u hipnotikom ritmu
kroz podove i zidove. Posluga se kretala majim korakom, nosei
posluavnike sa osveavajuim napicima, ali nije bilo vidljivog izvora
melodije po kojoj su igrali. Dijaglosa je poduavala Amerikanca o zamrenim
koracima neobinog plesa; vordenske dame bile su veoma gipke u
Lokridovim rukama, savreno usklaujui svoje pokrete sa njegovim, sve
dok dva tela ne bi postala jedno. Iako mu je skala bila sasvim nepoznata, on
je daleko potpunije oseao ritam ove muzike nego ma koje druge iz prolosti.
Vi sigurno imate subsonike kada uspevate da proizvedete ovakve
tonove upita Lokrid partnerku.
Jurija klimnu glavom. Naravno. Ali zato svemu davati naziv i
tumaenje? Zar nije dovoljno to postoji?
Izvini. Ja sam samo varvarin.
Ona se nasmei i privue ga blie u okretnoj figuri koju su upravo igrali.
Ostavi tu lanu skromnost. Poinjem da shvatam zato si se dopao
Korijak. Svega nekoliko od nas ovde svakako ne ja mogli bi da budu
takvi pustolovi kao to ste vas dvoje.
Ovaj... hvala.
Odreena sam da se brinem o tebi, mladi prijatelju. Tvoja devojica je
zaspala, tako da joj vie neu biti potrebna noas. Da li ima neto protiv da
asove do zore posvetim samo tebi.
Sve do ovog trenutka Lokrid je mislio da eli samo Storm; ali Jurija joj
je bila toliko slina, da se sva udnja u njemu uzdigla u jedno Da! Morao
je da sakupi svu volju da bi joj objasnio da mora biti odmoran za sutra. A
kad se bude vratio? proaputa Jurija.
inie mi ast. Okruen vinom, muzikom i enama, on uopte nije
sumnjao u svoj povratak.
Ledi Taret, koja je igrala sa Huom pored njih, doviknu mu veselo:
Ostavi malo vremena i za mene, ratnie. Njen partner se osmehnu
bez uvrede. Brak je bio zaboravljena institucija. Storm je jednom primetila,
gotovo ljutito, da slobodni ljudi ne mogu da poseduju jedno drugo.
Lokrid je rano otiao u postelju. Ispunjen savrenim spokojstvom, spavao
je kao nikada ranije u ivotu.
*
* *
Jutro je bilo manje veselo. Hu je insistirao da uzme jo jedan euforijak.
Tvoj mozak mora da bude rastereen od straha objasnio je. Poduhvat
e biti u najveoj meri teak i opasan.
Izali su na poligon da bi malo vebali sa instrumentima koje e
Amerikanac poneti sa sobom. Bilo je to praktino otelovljenje znanja koje
mu je prenela dijaglosa. Leteli su visoko iznad beskrajnog rezervata. Gotovo
na rubu horizonta Lokrid je spazio neku tvravu golubije sive boje. Na
njenom vrhu, visokom preko hiljadu pet stotina stopa, dva krila su se irila
ispod zlatne koije, obrazujui udan znak koji je predstavljao simbol ivota.
Da li je ovo kraj grada? upita on.
Hu prasnu. Ne govori mi o gradovima! Renderi grade takva rava
odgajilita za zeeve. Mi putamo ljude da ive blizu njihove majke zemlje.
Ovo je industrijski kompleks. Tu se nalaze samo tehniari. Automatska
mainerija moe da radi bez suneve svetlosti.
Nekoliko minuta kasnije stigli su do udnog zdanja. Posmatrani iz blizine,
krovovi i vrhovi kula inili su ogroman, skladno obojen vodopad. Hu je
poveo Lokrida u malu prostoriju gde ih je ekalo nekoliko Vordena. Svi su
bili mukarci. Rat, kao i tehnika, jo uvek je uglavnom pripadao jaem polu.
Pa ipak, Storm je i ovde vodila glavnu re.
Izlaganje je dugo trajalo. Mi moemo da te prebacimo na nekoliko
milja od Nijoreka. Hu je palicom pokazao jednu taku na mapi koja se
nalazila na istonoj obali udno izmenjene Severne Amerike. Posle toga
nastavlja sam. Obrijane brade, u renderskoj uniformi, sa dijaglosom i
dodatnim informacijama koje e naknadno dobiti, trebalo bi da stigne do
glavnog taba Brena. Sigurni smo da je on tamo u ovom trenutku, i svakako
znamo da e ga videti.
Droga nije mogla da obuzda napregnute Lokridove miie da se ne
stegnu. ta jo znate? upita on tiho.
Da si ponovo pobegao. Bren je bio obaveten odnosno bie
obaveten da si ti nestao u vremenskom hodniku! Huov pogled postao
je mutan. Bolje da ne govorim vie o tome. Bio bi isuvie hendikepiran
oseajem da si samo puka marioneta u nepromenljivoj drami.
Ili saznanjem da su me ubili? prasnu Lokrid.
Nisu ree Hu. Ne preostaje ti drugo nego da mi veruje. Mogao
bih i da laem, i to bih svakako uinio da je neophodno potrebno. Ali
govorim ti istu istinu: ovoga puta Renderi te nee ni uhvatiti ni ubiti.
Izuzev moda u nekoj drugoj prilici... Ne zaboravi, Bren nikada nije otkrio
ta se dogodilo sa tobom. Uz malo sree, trebalo bi da pree iz jednog
hodnika u drugi, kroz neka vrata u prolost, a zatim da se izvue iz grada i
vrati preko okeana do ovog mesta. Tu e saznati kako da ponovo doe u
sadanjost. Nadam se da emo se jo videti ovog meseca.
Gorine je nestalo u Lokridu. U redu ree on staloeno.
Razmotrimo sada detalje.
Glava petnaesta

Totalni rat se nije vodio u ovom vremenu, jer bi ubrzo bila zbrisana cela
planeta. Kad bi na nekom mestu i u nekom vremenu jedna od strana
poverovala da je dovoljno ojaala, usledio bi veliki napad; ali protivnici to
nisu mogli da predvide. U meuvremenu, dve zaraene hemisfere bile su
dobro utvrene, a sitnija arkanja nikad nisu prestajala.
Svemirski brod Vordena poeo je da se sputa u dugom luku ka zapadu;
nalazili su se iznad okeana gde se te noi raala bura. Na kraju putanje oglasi
se komanda: Sada! i Lokridova kapsula izlete kao iz katapulta. Poput
meteora, ona jurnu kroz vetar i kiu, postajui sve usijanija usled estine
izbaaja. Brod je napravio novi polukrug i izgubio se u visini.
Oko Lokrida je sve buktalo. Jara mu je udarala u lice, a glavom su mu se
prolamale vibracije. Usijana mahuna prsnu i on se u istom trenutku nae na
otvorenom moru, zatien monim gravitacionim pojasom.
I dalje se kretao veoma brzo, tako da je energetsko polje jedva moglo da
ga zatiti od sila koje bi ga u deliu sekunde raznele na komade. Tama, munje
i zid od kie slili su se u aroliki komar. Talasi su ga gotovo dohvatali, a na
njihovim krestama prtala je pena. Kad se spustio ispod brzine zvuka, zauo
je pisak vetra, grmljavinu i urlanje vode. Plavo-beli blesak rasparao je za
trenutak nevreme i ostavio ga zaslepljenog. Eksplozija koja je odmah
usledila, zagluila mu je ui kao udar ekia.
Dakle, otkriveni smo pomisli on omamljen i ispali signalnu raketu u
pravcu broda. Nadam se da je ve uspeo da umakne. Da li e to i meni
poi za rukom?
Sreom, bura je ubrzo progutala siunu gravitacionu kapsulu. Osim toga,
teko je bilo poverovati da Renderi gaaju ba njega. Oni su bili ubeeni da
bi se njihov neprijatelj odluio na ovakav rizik samo zbog neke velike
operacije, tako da verovatno nisu ni slutili da je ceo zadatak bio ubacivanje
jednog jedinog agenta.
Uostalom, istorija je govorila da e on stii do Brenovog zamka.
 Klimatsko kontrolno polje odstranilo je buru od obale, tako da je Lokrid
ubrzo uao u polje istog vazduha i ugledao pred sobom Nijorek.
Grad se udovino tamneo na obali; iza njega se avetinjski prostiralo
kopno, iji je kraj bilo nemogue sagledati. Mapa i dijaglosa ve su mu ranije
stvorili predstavu o novoj Americi koja je s kraja na kraj bila prekrivena
mreom megalopolisa. Malo je ta postojalo osim te mase betona, elika,
energije i deset milijardi robova nastanjenih u pustinji koja je u dalekoj
prolosti predstavljala arobno zeleno prostranstvo.
Oskrnavljenost njegove roene zemlje izgledala mu je tako neizrecivo
zloinaka da vie nije imao potrebu za drogom koja suzbija strah. U ime
veitih leta Indijane i onih beskrajnih reka koje slobodno hrle u more, on je
morao da se osveti.
Na jugu, severu i zapadu dizali su se gradovi opasani velikim bedemima;
osim retkih slabunjavih lampi i svetlucavih odvodnih cevi iz stotina fabrika
nita nije ublailo neprozirnu tamu koja je vladala svuda unaokolo; sa kopna
je do njega dopiralo neprekidno zujanje i pulsiranje, nadjaano s vremena na
vreme veoma prodornim piskom koji mu je stvarao bol u uima: bio je to
zvuk maina. Na gornjem nivou, masivni tornjevi dizali su se po itavu milju
uvis, dok je na njihovim bonim stranama bez prozora treperio prvi zrak zore.
Kablovi, valjci i nadvonjaci bili su nerazmrsivo isprepleteni. Postojala je
izvesna velianstvenost u tom prizoru. Oni koji su podigli ove vertikalne
peine put neba sasvim sigurno nisu bili lieni mate. Konture su bile oble i
mogle su zauvek da privuku nemiran duh iji je najvei poriv bio neobuzdano
igranje neogranienim moima.
U Lokridovom lemu oglasi se poziv: Ko to dolazi tamo? Odeveni
u crnu uniformu kao i on, dva straara se ustremie ka njemu.
Amerikanac je imao spreman odgovor. Zapovednik strae Darvast iz
linih trupa Direktora Brena vraa se kui iz specijalne misije. Jezik
Rendera izgledao mu je suvie hrapav. Morao je priznati da je gramatika i
semantika bila blia engleskom nego govor Vordena, na kome nikako nije
uspevao precizno da se izrazi. Meutim, ovde je najpriblinija re za
slobodu znaila sposobnost za izvrenje, a za ljubav je uopte i nije
bilo.
Poto je u svakom sluaju morao da otkrije svoj pravi identitet pred
Brenom, za trenutak je bio u nedoumici da li to da uini odmah. Ali Hu je bio
protiv toga. Morao bi da proe kroz itav birokratski aparat. Igrom
sluaja, istu ovu reenicu izgovorio je kasnije i jedan Rendera, Dok bi
eventualno stigao do njega, proces ispitivanja bi im suvie odao, a tebe bi
sasvim onesposobio.
Ateriraj kod kapije 43 za identifikaciju naredi glas preko radija.
Lokrid je posluao i spustio se na platformu koja je trala iz vode. Bila
je to gola metalna ploa, kao to su bila i ogromna vrata u zidu pred njom.
Straar istupi napred. Va Ego obrazac ree on.
Vordenski eksperti dobro su obavili svoj posao. Zlu ne trebalo, bio mu je
sastavljen nov identitet u specijalnoj maini koja je registrovala ivot svakog
pojedinca u hemisferi. Lokrid je pristupio ispitivau misli i pomislio
propisanu re. Elektromagnetsko kolo je preuzelo impuls kao potpuni
biogram zapovednika strae Darvasta, 05-874-623-189, roenog pre trideset
godina, obrazovanog u Krecu 935, a zatim Vojnoj akademiji, postavljenog u
specijalnu slubu kod Direktora Brena, politiki pouzdanog i nosioca mnogih
odlikovanja za opasne zadatke koje je uspeno obavio. Straar ga pozdravi
rukom poloenom na grudi. Proite, gospodaru.
Vrata se otvorie jezivo tiho za svoju teinu. Ritmiko pulsiranje maina
iz grada doprlo je do njega zajedno sa naletom smrdljivog vazduha. Lokrid
zakorai unutra.
Imao je samo toliko vremena da stvori letiminu predstavu o rasporedu u
gradu, budui da je odmah morao da se usredsredi na glavni tab Rendera
koji se uzdizao na jugu. Poto je dobro znao marrutu, dozvolio je sebi da
jednim uhom slua ono to je dopiralo do njega sa ulica.
Brenova kula predstavljala je savreno arhitektonsko zdanje; bila je
obloena elikom, a na vrhu se nalazilo kube od plavog plamena. Odavde je
bila udaljena sigurno nekoliko milja. Lokrid krenu napred.
Ubrzo je shvatio da se nalazi na samom dnu ljudskog prebivanja. Grad se,
dodue, pruao jo dublje ispod povrine tla, ah tamo su se nalazile samo
maine, sa nekoliko naoruanih inenjera i milionima jadnika osuenih na
rad, koji nisu dugo iveli u tom dimu i zraenju. Zarali i prljavi zidovi
ograivali su sa svih strana uske peake prelaze. Visoko gore, metalni nosai
i razne tehnike konstrukcije gotovo sasvim su zaklanjali nebo. Vazduh je
treperio i zaudarao. Oko Lokrida su vrveli mediokriteti, otpadnici, odbegli
kriminalci i bludnice. Bili su odeveni u tanku plastinu odeu, dok im je koa
bila zategnuta kao kod riba. Niko nije izgledao gladan maine proizvoai
namirnica stvarale su neograniene koliine hrane u specijalnim
reflektorijumima ali je Lokrid osetio da su mu plua zagaena smradom
neopranih tela. U blizini neko poe da govori hrapavim glasom.
 Tako sam mu rekao, rekao sam, ne moe ti to meni da uini, rekoh,
ja poznajem lino vlasnika apartmana, kazao sam, i...
... gde mo' da dobije pravu stvar, ih; istina, samo u tvojoj ubi...
Bolje da ga ostavimo samog. On ne radi kao drugi Jedne od ovih noi,
oni e doi da ga pokupe, upamti moje rei.
Ako ona hoe da se otarasi svojih derita pre no to se registruju,
dobro, to se tie samo nje i vlasnika, i ja ne elim da se meam, ali kada ih
bude bacila dole, moje veze sa njom e prestati, jeltako?
Poslednje to sam uo bilo je da je ona premetena u... ovaj ... ne znam
tano, ali bie da su je prebacili negde na jug.
Tja, oni nee da istrauju. Sigurno nije ispunila svoju kvotu. Zato bi
se brinuli ako joj neko presee grkljan? To e Im, u stvari, utedeti trud.
! Pazi!
Tiina zavlada svuda oko Lokridove uniforme. On nije morao kao drugi
da se gura kroz guvu. Ljudi su se sabijali uz zidove, proputajui ga da
proe; pogleda sputenih na plonik, pretvarali su se da ga uopte ne
primeuju.
A njihovi preci gradili su slobodnu Ameriku ...
Bio je zadovoljan kad je najzad stigao do jednog otvora koji je vodio
navie; konano je mogao da upotrebi energetski pojas. Na viim nivoima
pruale su se neuporedivo istije galerije irokih hodnika. Vrata u nii svet
bila su zatvorena i pred njima se nalazilo nekoliko straara; klasa tehniara
koja je tu radila nije imala potrebu da tumara unaokolo u potrazi za
sredstvima za ivot. Oni su nosili uniforme od dobrog materijala, i kretali su
se sa puritanskom celishodnou. Svi su pozdravili Lokrida kratkim
klimanjem glave.
Jedna grupa ljudi odevenih u sivo prola je pored njega, predvoena
ravnodunim straarom. Glave su im bile obrijane, a lica sumorna. Malkolm
je prepoznao u njima kanjenike koji su osueni zbog nepouzdanosti.
Genetika kontrola jo nije uspela da obuhvati celu linost, niti je specijalna
obuka bila uvek uspena. Njihovi mozgovi bili su ispirani u energetskom
polju, kako bi mogli da budu baeni na najnii nivo, meu maine. Dodue,
znatno efikasnije bi bilo da se sve automatizuje, nego upotrebljavati ovakvog
radnika; ali slina kanjavanja bila su neophodna kao primer drugima. Jo
vanije je bilo da svi budu zaposleni. Iza ravnodunog izraza lica, Lokrid je
sakrio plimu gaenja.
 Sunce se upravo dizalo kroz garave oblake kada je Amerikanac konano
ostavio krovove iza sebe i poleteo ka Brenovoj tvravi. Oko zidova je bilo
bezbroj patrola koje su krstarile u svim pravcima. Topovi su se nalazili na
svakom proeku, a ratne maine pretei su okruivale plamtei globus na
vrhu. Na ovoj visini vazduh je bio ist i hladan, gradska buka se svela na
udaljeno kloparanje, a na zapadu se video venac tornjeva.
Sledei uputstva, Lokrid se spustio na jednu platformu i ponovo
podvrgao identifikaciji. Naredna tri asa proveo je prilino besciljno,
delimino zbog toga to je morao da proe kroz niz raznih provera, a
delimino zato to gospodar jo nije bio spreman nikoga da primi. Jedan
oficir, dovoljno visokog ranga da bi se usudio na to, objasnio mu je u emu je
stvar, posmatrajui ga podozrivo sve vreme. On je bio zauzet do kasno u
no sa svojim novim partnerom. Razumete?
Ne, bio sam odsutan ree Lokrid. Neka devojka?
ta? Render je izgledao preneraen. ena... za zadovoljstvo?
Gde ste vi to bili? On nabra obrve.
U prolosti; proveo sam tamo vie godina odvrati Lokrid brzo.
ovek sasvim zaboravi sopstveni svet, kad je tamo nazad.
Da-a-a-a... shvatam; to je stvarno problem. Agenti koji su dugo odsutni
u prolom vremenu mogu da razviju neke loe, devijantne porive.
Poto ga je oficir i dalje uporno gledao, Lokrid pribee lukavstvu.
Ne morate da mi priate o tome. Sretao sam takve sluajeve. Sreom,
takoe i kod neprijatelja.
To uravnoteava stvar klimnu glavom oficir i opusti se. Pa, ta je
toliko hitno u tom vaem izvetaju kada ste tako nestrpljivi da budete
primljeni?
To samo on moe da uje ree Lokrid automatski. Bio je veoma
radoznao da vidi kako e da proe njegova la. Zar bilo ta moe da obori
Vordene? Sasvim sigurno nita u prolosti nije bilo bolje od onoga to je
video u dananjoj Evropi.
Hemijska sredstva protiv briga sasvim su potisla smetenost u njemu. Dok
je prelazio u jednostavnu, malu sobu, rezimirao je u sebi plan operacije; koji
se sastojao samo iz dve take: najpre govoriti sa Brenom, a zatim se to pre
osloboditi. Vremenska kapija koja se nalazila u dnu kule bila je otvorena ove
godine. Morao je da se vrati u period pre uspona Rendera. Oni e ga
verovatno goniti celim putem i moda na kraju ubiti, kako bi ga spreili da se
vrati u Neolit, poto je njihov gospodar ve otiao tamo. Druga mogunost je
bila da im umakne; u tom sluaju trebalo je da odleti za Evropu, da pronae
odgovarajui hodnik i da se slobodan vrati u Stormino doba. Moda se u
ovom istom trenutku on ve pozdravlja sa Ori u dvorcu Vordena. Ta pomisao
mu je godila.
Pucketavi, metalni glas zaorio se iz vaziduha: Zapovednie strae
Darvast. Direktor eli da vas vidi.
Lokrid je proao kroz zid koji se otvorio pred njim i uao u predsoblje
armirano elikom i energijom. Vojnici ga svukoe i pretraie mu odeu;
zatim je opet bio podvrgnut identifikaciji, s puno potovanja dodue, ali
krajnje detaljno. Kada se ponovo obukao, bilo mu je dozvoljeno da zadri
dijaglosu ali ne i gravitacioni pojas ili oruje.
Dvostruka vrata se irom otvorie i pred njim se pojavi lako nametena
soba sa visokom tavanicom, sivim zavesama i debelim tepisima. Prozor je
otkrivao prostranu panoramu Nijoreka.
Na jednom zidu svetlucala se vizantijska ikona, optoena zlatom i dragim
kamenjem. Nakon depresivne skuenosti koja je vladala svuda unaokolo,
Lokrid je za trenutak ponovo imao udan oseaj domae atmosfere.
Voa Rendera sedeo je za komandnom tablom. Povijeno telo, odeveno u
crnu uniformu bilo je oputeno, a lice je moglo da pripada i nekoj statui.
Netremice ga posmatrajui, Bren mu se obrati bezbojnim glasom: Moralo
bi da ti bude jasno da takva osoba kao to si ti nije dovoljno bliska meni da
bih joj znao ime. U svakom sluaju, injenica da si proao identifikaciju bila
je dovoljna da te primim, kao to si traio. Sada nas jedino nadgledaju moje
maine. Pretpostavljam da nema na umu nikakav smean plan o ubistvu.
Govori!
Lokrid podie pogled. Oseao je kako dejstvo droge sve vie slabi.
Iznenada, jedno komarno saznanje blesnu mu u svesti: Boe moj, sreo
sam ovog oveka i borio se protiv njega pre est hiljada godina, pa ipak je
ovo prvi put da me on uopte vidi.
Poela je da ga obuzima neka udna slutnja. Kolena su mu klecala, a
dlanovi se znojili. Bren je ekao.
Ne promuca najzad Lokrid. Mislim... ja nisam Render. Ali
sam na vaoj strani. Moram neto da vam kaem; uveren sam da biste eleli
da to ostane tajna.
Brenove otre crte lica nisu promenile svoju kamenu mirnou. Skini
lem ree on. Lokrid poslua. Arhaian tip promrmlja Render.
Mislio sam tako. Mnogi to ne bi primetili, ali ja sam sreo bezbroj rasa u svim
vremenima. Ko si ti?
Malkolm ... Lokrid ... SAD ... sredina dvadesetog veka.
Tako, dakle ... promrmlja Bren. Na njegovom licu pojavi se osmeh
koji ga je potpuno preobrazio. Sedi! ree on, kao domain svom gostu.
Blagim pokretom dodirnuo je prekida na kontrolnoj tabli. U istom trenutku
ploa se otvorila i na njoj se pojavie boca i dva pehara.
Ti sigurno voli vino.
Uzeo bih malo ree Lokrid hrapavo. Prisetio se kako je jednom
ve pio sa Brenom, i to ga nagna da iskapi au u dva duga gutljaja.
Bren mu nasu ponovo. Smiri se ree mu blago.
Ne, ja moram... Sluajte, Korijak od Vestmarka... Vi je znate?
Brenova mirnoa nije bila poremeena, ali maska skliznu sa njegovog lica.
Da. Ve vekovima.
Ona priprema operaciju protiv vas.
Znam. Iezla je pre izvesnog vremena, bez sumnje zbog neke izuzetno
znaajne misije. Bren se nagnu napred. Njegov pogled je postao tako
prodoran, da Lokridove oi potraie spas u dostojanstvenoj mirnoi
vizantijskih svetaca. Dubok glas se ponovo prolomi: Ima li obavetenja?
Ja... imam ... gospodaru. Ona je otila u moj vek ... moju zemlju... da
napravi hodnik dovde.
ta? Nemogue! Mi bismo to znali!
Vordeni rade kamuflirano. Domaa radna snaga, domai materijal;
poinju od samog poetka. Ali kada budu bili gotovi, krenue kroz hodnik sa
svim raspoloivim snagama.
Bren tresnu pesnicom o kontrolnu tablu, a zatim skoi na noge. Obe
strane su pokuavale to i ranije ree on energino. Nijedna nije uspela.
To je nemogue!
Lokrid je bio primoran da pogleda u priliku koja se nadnela nad njim.
Izgleda da e ovoga puta operacija biti uspena. Majstorski je prikrivena,
uveravam vas.
Ako bi to iko mogao, onda ona... Brenov glas zamuknu. Oh, ne.
Usta mu se isikrivie. Konani udar! Moj narod je u opasnosti.
Poeo je nervozno da koraa. Lokrid se zavali u fotelju i netremice se
zagleda u Rendera. Najednom, pade mu na um kako Bren u stvari nije zao.
U Avildaru mu je rekao odnosno rei e mu mnogo lepih stvari o
Jutoazima, koji nikada nisu bili bezrazlono surovi. Njegova agonija je sada
bila stvarna. Odrastao je u svetu zla i vemo mu je sluio, ali iza njegovih
sivih oiju krila se tigrovska bezazlenost. Kada je zatraio injenice, Lokrid
mu ree gotovo tuno:
Vi ete je zaustaviti. Mogu tano da vam kaem gde se nalazi hodnik.
Kada se kapija ovde bude otvorila, vi ete se sjuriti kroz nju. Ona e imati
svega nekoliko pomagaa. Neete je tada uhvatiti, ali ete imati jo jednu
priliku kasnije.
Sa manjim izmenama Malkolm je ispriao svoje vlastito iskustvo, sve do
onog trenutka kada je poao u Avildaro sa Storm. Ona je uspela da
postane njihova Boginja rekao je na kraju. Zatim je upravljala jezivom
svetkovinom. Kao to je pretpostavljao, Bren nije znao da Tenil Orugareji,
koji su bili daleko izvan polja kulturne manipulacije Rendera, uopte ne
upranjavaju ceremonijalni kanibalizam kao njihovi susedi. Premda
neistinito, Lokridovo klevetanje orgije ipak se pokazalo korisnim.
Upravo je to bilo ono to je poelo da menja moje miljenje o njoj.
Tada ste doli vi, na elu jednog indoevropskog ratnikog plemena; posle
kratkog okraja potinili ste i nas i selo. Brenovi prsti se otvorie, a zatim
ponovo skupie. Ja sam pobegao. U prvo vreme, mislio sam da sam imao
sree, ali sada shvatam da ste me vi namerno slabo uvali. Otiao sam u
Flandriju i naao jedan iberijski trgovaki brod, gde su me primili kao
palubskog mornara. Tako sam stigao na Krit i uspostavio vezu sa Vordenima.
Oni su me poslali u ovu godinu. Ja sam radije hteo da se vratim kui. Ovo
nije moj rat. Ali oni me nisu pustili.
Sasvim razumljivo ree Bren. Ponovo je bio staloen. Osnovni
razlog je sujeverje. Vi znate da oni misle kako je Korijak sveta; tavie,
smatraju je potpunom inkarnacijom boginje. Kao poslednji koji ju je sreo, vi
ste postali suvie vani da biste se profanisali time to biste se ponovo
pretvorili u obinog graanina jednog veka koji oni preziru.
Lokrid je bio zapanjen koliko je glatko prola pria koju su Vordeni
zakuvali. Samo, da li je Brenovo objanjenje tano?
Oni su se, inae, ponaali prema meni veoma lepo ree Amerikanac.
Postao sam veoma blizak sa gospoama iz visokog stalea.
Bren slegnu ramenima.
Ona mi je mnogo priala o njihovim operacijama, pokazivala mi odeu
i sve ostalo. Nastojala je na svaki nain da mi civilizaciju Vordena prikae u
to boljoj svetlosti; pa ipak, veoma brzo sam shvatio da to nije mesto za
ljudska bia. Uprkos propagandi kojom su me kljukali, od poetka sam bio
vie naklonjen Renderima; na kraju krajeva, vi ste potomci mog naroda. Od
vas mogu pre oekivati da me vratite kui. Zastao je za trenutak, da bi
video kakav su utisak ostavile njegove rei, a zatim produio na engleskom:
U pitanju je nostalgija. Osim toga, imam obaveza tamo. Nekako sam
uspeo da izmolim od Korijak da me pusti u ovu izviaku misiju prole noi.
Dobio sam jednu od vaih uniformi i laan Darvastov identitet... On rairi
ruke. I tako, evo me ovde.
Bren je prestao da se eta. itav minut je stajao nepomino, pre no to je
upitao: Koja je precizna geografska lokacija tog hodnika?
Lokrid je imao spreman odgovor. Posle moje prie ree na kraju
pitam se zato se Vordeni nisu jednostavno vratili nekoliko meseci unazad
i upozorili Korijak?
Oni to ne mogu odgovori odsutno Bren. ta je bilo, mora da
bude. Pod normalnim okolnostima, Korijak meu svojim ljudima ima veu
mo nego ja ovde. Ona ne obznanjuje planove nikome koga nije izabrala.
Zbog straha od pijuna, verovatno nikoga nije obavestila osim nekolicinu
tehniara koje je povela sa sobom. Bie dovoljno vremena da se to uini kada
hodnik bude gotov. U ovom trenutku, meutim, dok je prednost jo neznatna,
a angaovanost na drugim mestima veoma velika, nije mogue organizovati
glavne snage Vordena da efikasno delaju u odreenom punktu prolosti. ak
kada bi oni i bili upueni tamo, po svoj prilici bi ih omeo faktor vremenske
greke: stigli bi ili suvie rano ili suvie kasno. Uostalom, u takve operacije
se ne alje bilo ko. Ona ima mnogo suparnika koji ne bi alili da je izgube.
Posmatrao je Lokrida jedan trenutak; Amerikancu se inilo da protie
itava venost. Konano, Bren polako ree: Ako je to to ste rekli istina, ja
sam vam vie nego zahvalan. Biete zaista vraeni u vae doba i bogato
nagraeni. Ali prethodno moramo da podvrgnemo jednom psihikom testu
vau potenu nameru.
Lokrida poee da podilaze marci. Sasvim se pribliio trenutak za koga
je njegova budunost bila nepoznata. Bren ga je i dalje podozrivo posmatrao.
Amerikanac se vie nije trudio da obuzda znake nervoze; grake znoja slivale
su mu se niz elo, ila kucavica besomuno je udarala, a bledilo mu je odnelo
i poslednje kapi krvi iz lica.
Ne! promucao je slabim glasom. Video sam ta se dogaa.
Morao je da nae neki razlog koji bi naveo Brena da povede svoje trupe
kroz Storniinu kapiju. Pa ipak, pred oima mu se ponovo pojavio zamraeni
deo Duge kue ...
 Ne bojte se ree Bren pomalo nestrpljivo. Proces nee ii daleko,
osim ako se ne pojavi neto sumnjivo.
Kako mogu da budem siguran da govorite istinu? Lokrid ustade i
poe da se povlai.
Morate mi verovati na re. Unapred vam se izvinjavam za sve
eventualne neugodnosti. Bren dade znak rukom.
Vrata se otvorie i dva straara uoe unutra. Odvedite ovog oveka do
Odeljenja osam. Neka me upravnik sekcije pozove kada sve bude spremno
kratko je naredio.
Lokrid teturavo izae iz sobe. Udaljene kao i nebo sa koga su gledale,
oi svetaca netremice su ga pratile dok je odlazio.
Ljudi u crnom povedoe ga niz prazan hodnik. Zvuci su bili prigueni, bat
koraka je tupo odzvanjao, nijedna re nije bila izgovorena. Lokrid duboko
udahnu vazduh. U redu, mome, ree on u sebi; ti zna da e to uiniti kad
budemo doli do vremenskog hodnika. Uostalom, sve je ve zapisano negde
...
Ulaz koji je oekivao ubrzo se pojavio na vidiku, bio je to pravougaoni
otvor u belom zidu. U njegovoj dubini vazduh je potmulo jeao presecan
energetskim pranjenjima. Jo samo nekoliko koraka i nai e se pred njim.
Vojnici su izvukli energetske pitolje, ali ih nisu drali uperene u
Lokrida. Zatvorenici nikada nisu pravili neprilike. Amerikanac zastade za
trenutak, a zatim munjevito zasee bridom ake desnog straara po Adamovoj
jabuici, lem polete visoko, a telo se skljoka na pod. Lokrid se brzo okrenu
nalevo i svom teinom nalete na drugog straara. epao ga je za guu, ali ih
inercija obojicu povue u ponor otvora.
U istom trenutku kada su poeli da se strmoglavljuju nadole, oglasio se
alarm. Mnogooka maina, koja je neprestano nadzirala celo zdanje,
automatski je registrovala ovu neobinost. Glasom slinim ljudskom, odmah
je obavesitila Brena i komandu strae.
Bezoblian i siv, sa zidovima koji su se suavali ka dnu u beskonanost,
tunel je poeo da promie. Lokrid epa Rendera jednom rukom oko vrata i
tresnu ga pesnicom u bradu. Straar se omlitavi, usne mu se iskrivie na
krvavom licu, a revolver mu ispade iz ruke. Grozniavim pokretima
Amerikanac poe da pretura po kontrolnom opasau. Gde li je samo, do
avola...
Vrata za vratima promicala su sve bre. Energetski hici dva puta
zazvidae iz njih. Najednom, u daljini se pojavi dno. Konano, Lokrid
pronae ploicu koju je traio i mahnito je pritisnu. Osloboena energija
gotovo ga otre od Rendera. Ali ve sledeeg trenutka kretali su se znatno
sporije. Umesto smrtonosnog pada, aterirali su sasvim mekano.
Dno okna se produavalo u novi hodnik. Na suprotnom kraju nalazio se
ulaz koji je vodio u jednu prostoriju ija je sterilna belina inila da
svetlucanje duginih boja na vremenskoj kapiji izgleda jo divnije. Dva
straara zabezeknuto su posmatrala neobian prizor preko podignutog oruja.
Vod vojnika jurio je niz prolaz.
uvajte ovog oveka! zadihano ree Lokrid. I pustite me da
proem!
On je bio u uniformi koja je bila oznaka visokog ina. Posebna obeleja
sem boje uniforme nisu postojala kod Rendera. Ruke se podigoe u znak
pozdrava. On uskoi u predvorje.
U istom trenutku, vazduh zapara Brenov glas, gromak poput boanskog:
Panja, panja! Govori Direktor, ovek odeven kao zapovednik mojih
linih trupa upravo je uao u vremenski prolaz na Podnivou devet. On mora
biti uhvaen iv po svaku cenu.
to pre kroz kapiju! Strahovit potres pri prolasku kroz granino
energetsko polje gotovo je pokosio Lokrida. On se otkotrlja i udari
nezatienom glavom o pod; bol mu prostruja svakim nervom i on za
trenutak ostade oamuen.
Strah od maine za itanje misli brzo ga je nagnao da ustane. Sa naporom
se podigao i popeo na gravitacione sanke koje su ekale.
U istom trenutku nekoliko ljudi jurnu kroz zastor. Lokrid polee po
vozilu. Uz zagluujui prasak zraci poee da se rasprskavaju o zatitni
oklop. On podie dlan i presee kontrolno svetlo za ubrzanje. Sanke se
pokrenue.
to dalje od Rendera! Ali oni su mu zatvarali prolaz u prolost. Bio je
prinuen da ode u budunost.
Vetar mu zagreba po pluima. Lupanje srca ga je potresalo, kao to pas
trese pacova u zubima kada ga uhvati. Krajnjim naporom, Lokrid je stiao
paniku i usudio se da pogleda unazad. Crna oblija ve su iezavala u
daljini. Dok ih je posmatrao kako se smeteno vrte u krug, na um mu iznenada
pade Storm Derovej. Sedela je kraj vatre u neolitskoj umi i priala mu
drhtavim glasom dok su vukovi zavijali okolo: Jednom smo se usudili da
odemo u budunost. Tamo su bili straari koji su nas vratili nazad, orujem
koje nam je bilo nepoznato. Nismo vie pokuavali. Bilo je suvie strano.
 Sluio sam ti, Korijak, zajeca Lokrid. Boginjo, pomozi mi!
Iz velike daljine, prolamajui se treperavom belinom hodnika, on zau
odjek Brenovih nareenja. Straari su ponovo bili organizovani. Gravitacioni
pojasevi ih podigoe i oni krenue u poteru.
Hodnik se pruao u nedogled. Lokrid nije video nikakva vrata ispred.
Praznina se pruala u nedogled.
Najednom, sanke se zaustavie. On tresnu po kontrolnoj tabli, ali maina
ostade nepokretna. Letai su se brzo pribliavali.
Lokrid iskoi i potra. U istom trenutku hitac pogodi u pod iza njega.
Gotovo mu je okrznuo pete, ali je zato potera bila zaustavljena. Iz prednjeg
dela hodnika dopro je pobedonosan uzvik.
A tada se najednom spustie No i Strah.
Nikada nije saznao ta se dogodilo. Vid, sluh, oseaji i svest sasvim su
iezli; Malkolm se pretvorio u bestelesnu taku koja je hrlila ka venosti
kroz prostor beskonanih razmera. Pa ipak, bio je svestan jednog udnog
postojanja, koje je treperilo negde na granici izmeu svetla i tame. Sa one
strane zjapio je ponor, konani uas, negacija svega to jeste, to je bilo i to
e biti; toplota se pretvorila u hladnou, svetlost u tamu, smisao u prazninu.
Nita se vie nije odupiralo vrtlogu koji ga je neumitno upijao u sebe.
Trenutak kasnije i taj kovitlac se saeo do nultog volumena i utonuo u
nitavilo nepostojanja.
Lokrid vie nije postojao.
Glava esnaesta

Ponovo je postojao.
Prvo je bio muzika, najnenija i najlepa melodija koja je ikad postojala.
Dopirala je negde iz zaboravljenog detinjstva, sa samog ruba seanja. Zatim
je bio miris rua, telo u miru sa samim sobom. I konano, otvorio je oi ka
suncu.
Dobro jutro, Malkolme Lokridu ree ovek. Ti si sa prijateljima
dodade ena. Govorili su engleski sa akcentom farmera iz Kentakija.
On sede. Poloili su ga na kau u sobi od javorovine. Unutra nije bilo
ukrasa, osim jednog platna na kome su boje igrale u nenim, udnim
oblicima, ali proporcije su bile tako pravilne da nita drugo nije bilo
potrebno. Kroz otvorena vrata Lokrid je ugledao vrt. Cvee je raslo du
staza posutih ljunkom; kronje vrba titile su bokore ljiljana od vreline
zrelog leta. Na drugom kraju staze, prekrivena zelenim busenovima, nalazila
se jo jedna kuica, ukraena ladoleom, jednostavna i ukusno izgraena.
Mukarac i ena prioe blie. Oboje su bili visoki, ne vie sasvim mladi,
ali uspravnog dranja i vrstih miica. Kosa im je bila kovrdava ispod uiju i
povezana vrpcom punom isprepletenih ornamenata. Nita nisu imali na sebi
osim jedne trake na zglobu leve ruke. Lokrid primeti da je i on takoe nag i
mahinalno se mai za narukvicu. ena se nasmeja. Da, tvoja dijaglosa je
tamo ree ona. Ne verujem da e ti bilo ta drugo biti potrebno.
Ko ste vi? upita Lokrid zaueno.
Oni se uozbiljie. Nee biti dugo sa nama. ao mi je zbog toga
odgovori ovek. Zovi nas Don i Meri.
A ovo je ... kada?
Hiljadu godina nakon doba Vordena i Rendera.
Sa materinskim saaljenjem ena ree: Znamo da si doiveo ok. Ali
nismo imali drugog naina da vratimo one avole, sem da ih ubijemo. Izleili
smo te psihiki i fiziki, dok si spavao.
Vi ete me vratiti kui?
 Senka tuge narui njenu mirnou. Da.
I to odmah ree Don. Mi to moramo.
Lokrid ustade iz kreveta. Nisam mislio u moje doba. Treba da odem u
Evropu, u vreme Vordena.
Znamo. Hodi!
Dok su izlazili, Lokrid je s naporom pokuao da se razabere u celoj
situaciji. Jasno mi je zato ne putate ovamo nikoga iz prolosti. Ali, ta
vam ja znaim?
To je sudbina ree Don. Najstranija re koju ovek moe da
izgovori.
ta? Vi... ja... zar moj posao jo nije zavren?
Jo ne ree tuno Meri i blago ga uhvati za ruku.
Ne smemo da ti kaemo vie ree Don. To je za tvoje dobro.
Vremenski rat je bio najnii stepen ljudske degradacije. Slobodna volja
nikada nije bila tako pogaena.
Lokrid je pokuavao da zadri mirnou koju su oni preneli na njega.
Ali, vreme je fiksirano, zar ne?
Sa nekog boanskog stanovita, moda ree Don. Ljudi ipak
nisu bogovi. Pogledajte sebe. Vi znate da uvek inite slobodan izbor, zar ne?
U vremenskom ratu oni su opravdavali svaku uasnu stvar koju su poinili
tvrenjem da je tako bilo predodreeno da se dogodi. Pa ipak, na njima lei
neiskupiva odgovornost za nebrojena muenja, umiranja, mrnje i patnje. Mi
danas znamo da je bolje da ne gledamo u sopstvenu budunost; zato
odlazimo u prolost samo kao posmatrai koji se ne meaju u zbivanja.
Izgleda da je moj sluaj izuzetak ree Lokrid pomalo ljutito.
ao mi je. Nevolja je u tome to smo jednim zlom morali da spreimo
drugo, daleko vee. Don mu uputi dug prijateljski pogled.
Tei me pomisao da ste vi dovoljno razboriti da nam ne zamerite to
smo intervenisali.
Pa... Lokridove usne se iskrivie u osmeh. U redu, stvarno mi je
drago to ste se umeali tamo u hodniku.
Ne bismo eleli da uradimo to ponovo ree Meri.
Izali su na stazu. Grad je bio osrednje veliine, sa kuama koje su se
pruale meu visokim drveem. Jedna maina je ureivala travnjak. Ljudi
koje su sretali uz put izgledali su spokojni i kretali su se bez urbe. Neki su
bili nagi, dok su drugi oigledno smatrali da su lake tunike udobnije na toj
vruini. Dvoje odraslih lako se naklonie, odajui potovanje Donu. Nije
bilo nieg servilnog u tom gestu.
Vi mora da ste vaan ovek primeti Lokrid.
Kontinentalni savetnik ree Meri. U njenom glasu oseala se ljubav
i ponos.
Deca zagrajae u blizini. Vikala su neto to nagna Dona da se osmehne i
da im mahne.
Ovaj... moj boravak ovde ... vi ga primate mirno? upita Lokrid.
Da odgovori Meri. injenica da vi dolazite bila je poznata. Mi
smo se pripremili za to. Ali oni... zovite ih uvari vremena... nikada ne
saoptavaju detalje. Neko bi mogao suvie da vam kae. Zastala je za
trenutak, a zatim dodala urno: To nije uvek strano. Ali poznavanje
sudbine stvara od oveka roba.
Uskoro treba da mi se dogodi neto presudno, pomisli Lokrid. Oni ne
ele da znam kako u umreti.
Osetio je kako ga podilazi jeza pri pomisli na tu neumitnost. Da bi
odagnao nervozu, on se grozniavo uhvati za jednu Merinu re.
uvari vremena! Tada je moja strana pobedila. Pogled mu je
odlutao prema nebu; duboko je udahnuo miris ume, oseajui pod nogama
prijatnu sveinu mekog busenja. Naravno, trebalo je i sam da pogodim.
Ovo je dobro mesto.
Mislim da bi bilo dobro da se setite ta je napisao jedan od vaih
filozofa ree Don. Kada zlo pone da nagriza zlo, ono postaje dobro.
Lokrid ga je zaueno pratio u tiini. Desetak minuta kasnije stigli su do
jednog poligona koji je bio ograen ivicom. Don razmaknu lie i pred
njima se ukaza prolaz. Na poligonu se nalazilo vozilo slino torpedu koje ih
je ekalo. Prednja kabina imala je oblik prozirnog mehura, ali se nisu videli
kontrolni ureaji. Bacivi pogled prema zadnjem delu, Lokrid je opazio kroz
unutranja vrata neto to je trebalo da budu maine. U svakom sluaju,
neobini ureaji nisu imali jasno razaznatljivu formu; pa ipak, izgledalo je da
se prostiru do beskonane ekspanzije po izukrtanim nestvarnim krivuljama...
Don je zauzeo komandno mesto i vozilo se neujno podie. Zemlja se
lagano smanjivala pod njim, sve dok Lokrid nije ugledao celu istonu obalu
prekrivenu tamnim nebom. Kopno se uglavnom sastojalo od zelenih
prostranstava koliko li je samo vremena bilo potrebno da se popravi ono
to su uinili Renderi dok se na jugu pruao dugaak kompleks zgrada.
Kue su bile ukusno napravljene, a vazduh je izgledao kristalno ist. Lokrid
je ak primetio parkove. Mislio sam da Vordeni ne prave gradove ree
on.
Oni ih i ne prave odgovori kratko Don. Mi to inimo.
oveku je potrebna blizina prijatelja objasni Meri.
Lokridovu ljubopitljivost prekinuo je prizor srebmastog ovala koji se
brzo dizao iznad horizonta. Procenivi udaljenost, shvatio je da je letelica
dugaka najmanje pola milje. ta je to? upita on zbunjeno.
Redovan putniki brod iz sazvea Bika ree Don.
Ali, orni nisu mogli da dostignu zvezde... u Stormino doba.
Zato to su suvie bili zauzeti meusobnim ubijanjem.
Vozilo je povealo brzinu i Amerika za tili as nestade u nepromenljivoj
usamljanosti okeana. Lokrid je pokuao da pita jo neto, ali Meri odmahnu
glavom. Suze joj zamaglie oi.
Samo nekoliko minuta kasnije na istoku se pojavila obala Evrope.
Sputajui se prema kopnu, letelica je potpuno anulirala otpor vazduha. U
savrenoj tiini Lokridu pade na um kako bi mu sad buka dobrodola da ne
misli na komare budunosti i prolosti. Nagao se napred da bi bolje video.
Bili su jo prilino visoko, tako da se obala ocrtavala kao na geografskoj
mapi.
Hej! Pa mi idemo u Dansku!
Moramo ree Meri. Ti treba kopnom da ode do svog odredita.
Don je zaustavio mainu i letelica ostade da lebdi iznad Limfjorda.
Predeo je uglavnom bio prekriven umom i panjacima. Lokrid opazi
stado lepih, pegavih ivotinja; nikada ih ranije nije video i na um mu pade da
su dopremljene ovde sa neke druge planete. U samom zalivu nalazio se grad.
Nije bio slian onome koga su malopre napustili i to ga malo obradova.
Nikada mu se nije dopadala ideja o svetu koji bi bio ispunjen statinom
jednoobraznou. Crveni zidovi i tornjevi optoeni bakrom podseali su ga na
panoramu Kopenhagena.
U redu, pomisli on; bez obzira kakvi me zadaci jo budu ekali, bar znam
da e imati dobar cilj.
elela bih da moemo vie da ti pomognemo, Malkolme, ree
ljupko Meri. Ali sada moramo da se rastanemo.
ta? Gde je va hodnik?
Pronali smo druga sredstva ree Don. Ova maina e nas
odvesti.
 Plamen suknu du pramca broda i tama obavi kabinu. Lokrid je povratio
samopouzdanje. Jo nije kucnuo njegov sudnji as. Don i Meri su ga moda
alili samo zato to je jo morao da se bori. Uostalom, uskoro e ponovo
videti Ori. Zatim su ga ekale Jurija i njene roake. Kakva e to zabava da
bude! A onda, na kraju, dolazi Storm ...
Put se zavrio. Donove crte lica se napregoe. Izai brzo! ree on.
Ne moemo da rizikujemo da budemo opaeni. Maina se spustila bez
trzaja i Don stee ruku svom putniku. Srean put ree hrapavim
glasom.
uvaj se! proaputa Meri i brzo poljubi Lokrida.
Vrata se otvorie i Amerikanac iskoi napolje. Trenutak kasnije vozilo se
ponovo podie i nestade u vazduhu.
Glava sedamnaesta

arobna letnja zemlja koju je malopre napustio nalazila se sada hiljadu

godina u budunosti. Veliku civilizaciju zamenila je divljina koju su samo
Tenil Omgareji poznavali. ume su se ponovo sastojale od visokih i belih
bukvi ije su ogoljene grane parale tamno nebo. Opalo lie suvo je utalo
na hladnom vetru. Gavran je zaleprao iz estara.
Lokrid se tre. Zar je mogao da smatra ove ljude prijateljima, kada su ga
ostavili samog u ovoj pustoi bez ikakvog oruja?
Moda su to morali da uine, pomisli on.
Njegova propast malo je emu mogla da koristi. Uostalom, da li je stvarno
bio sasvim sam? Neko mora da ivi u blizini. Napregao se da prodre
pogledom kroz tamu i ubrzo je pronaao stazu. Uzak i oigledno retko
korien puteljak vodio je kroz bunje i debla ka zalivu. Lakrid je izabrao
dijaglosu za ovo doba i namestio je u uho sa ivahnou koja ga je malo
zagrejala.
Sjaj poslednjih zraka jesenjeg sunca razlivao se umom. Tek sada mu je
postalo jasno da Ori eka na njegov povratak gotovo tri meseca. Siroto,
usamljeno dete. Sreom, Vordeni su verovatno ve obavili sva svoja
ispitivanja; morae da se strpi jo samo malo dok an ne pronae neko
prevozno sredstvo ...
Najednom, Amerikanac zastade kao ukopan. Zubi mu utrnue od
hladnoe. Daleko napred, uo se lave pasa.
Zar je to bio razlog da se ukoi od straha. Zato je, do avola, postao tako
nervozan? On ponovo krenu.
Suton se zgunjavao u no. Granice su se krto lomile i bolno mu se
ubadale u noge. Iao je nasumice uskom stazom, dok je vetar postajao sve
glasniji. Psi ponovo zalajae, sada ve mnogo blie. Da li je to bio rog to je
uo? Nije mogao da se prevari, iako mu je zvuk pomalo liio na besno
reanje.
 Verovatno idu istom ovom stazom, pomisli on. Da ih saekam... Bolje ne.
Potrao je u suprotnom pravcu. Iz odreenog razloga, nije eleo da susretne
taj opor.
Oseao je kako nelagodnost raste u njemu poput plime. Pokuao je da se
primiri, ali mu to vie nije polo za rukom. Bilo bi sasvim u saglasnosti sa
filozofijom Vordena da ovde naprave rezervat. ak i ako su ili u lov iz
sporta, ta onda? Meutim, ovaj region izgledao je sasvim naputen. Za
razliku od uma iz Orinog doba, ovde nije video nita drugo osim drvea,
estara i jednog leinara; takoe nije uo nikakav zvuk izuzev vetra i
neprirodno brzog pribliavanja pasa.
Mesec se jo vie digao na nebu. Hladni zraci prodirali su kroz visoka
debla, inei ih avetinjski sivim; senke na tlu liile su na prljave mrlje. Dublje
u umi, tama je bila neprozirna. Lokrid je sve vie imao utisak da leti kroz
neki beskrajan tunel. Poeo je teko da die.
Zavijanje je zlokobno odjekivalo, rog se ponovo oglasio i on zau topot
kopita na hladnoj zemlji.
Najednom, uma se otvori ispred njega. Na pustari je inje zaslepljujue
bletalo. Veliki zaliv Limfjorda srebrnasto se presijavao pod treperavim
sjajem zvezda. Lokrid zajeca sa olakanjem.
Trenutak kasnije psi divlje zalajae odmah iza njegovih lea, rog prodorno
odjeknu, a galop se pretvori u grmljavinu. Jedno saznanje blesnu mu u svesti:
Nanjuili su me! Poeo je da ga obuzima nekontrolisani strah. Grozniavo je
potrao, dok mu je uas mileo uz lea.
Hajka je zagrajala sasvim blizu. Neka ena vrisnu poput divlje make.
Najednom, meseina ga zaslepi. Na udaljenosti od jedne milje Lokrid
ugleda nepominu crnu masu i nekoliko malih, utih svetiljki uz obalu.
Kue... Teturavo je krenuo napred, dok ga je utilovka grebala po nogama do
krvi.
Strah se pretvarao u paniku, inilo mu se da nikada nee stii do sklonita,
ako je to uopte bilo neko sklonite. Psi e ga stii za nepun minut. Storm,
draga, zavapio je bespomono. Moram da stignem do tebe. Seanje na dodir
njenih grudi udvostruilo mu je hrabrost.
Stigao je do ivice ume i grozniavo se uspentrao uz prvo visoko drvo.
Zastao je na jednoj poprenoj grani, vrsto obgrlio deblo i pretvorio se u
senku.
Stazom koja je vodila sa pustare naioe lovci.
 To nisu bili psi; pod mesecom je urlao i zavijao pravi opor vukova.
Umesto konja iz tame su iskrsle neke udne ivotinje; bile su znatno vee, a
iz glave im je trao nervalski rog. Svetlost meseca treperila je ledeno
prozranim sjajem, tako da je Lokrid mogao sasvim jasno da vidi u tami.
Grupu jahaa sainjavali su etiri mukarca i dve ene u uniformama
Vordena. Dugaka plava kosa leprala im se na vetru. Najednom, Malkolmu
zastade dah. Plen koji su nosili takoe je bilo ljudsko bie; trupina rasparanog
trbuha visila je prebaena preko jednog sedla dok su joj se udovi kruto klatili.
Jedan od mukaraca dunu u rog ispod samog Lokrida. Amerikanac
umalo ne ispusti deblo od straha. Subsonici! blesnu mu kroz poslednji
bistar deo svesti; epao je koru drveta tako vrsto da je osetio otar bol u
akama.
Ho-jo, ho-jo! uzviknu ena predvodnik, uzmahujui svojim
kopljem. Lice joj je bilo frapantno slino Storminom.
Hajka je upravo krenula dalje, kada psi najednom izgubie trag i poee
ljutito da se osvru. Jahai se zbunjeno zaustavie. Kroz vetar i njitanje
ivotinja Lokrid zau kako se lovci meusobno dovikuju. Jedna devojka
pokaza energino ka umi. Ona je shvatila ta je divlja uinila, ali ostali su
odve uivali u jahanju da bi razgrtali bunje i pentrali se na debla. Ubrzo
potom, grupa se uputila preko pustare ka istoku.
ta ako je sve samo trik, pomisli Lokrid. Moda me mame da to pre
siem dole, jer znaju da to jednom moram da uinim? Tada e se brzo vratiti
i lako me uhvatiti.
Rog se ponovo oglasi, ali sada ve tako daleko da se njegov razoran
efekat sasvim ublaio. Lokrid skliznu sa drveta. Oni moda ne oekuju da
u odmah pohitati u zaseok. Uostalom, ja to i ne bih uinio da sam neuki
slog, pa ma kako izbezumljen bio.
Odakle mu ta re? Ona nije dola iz dijaglose koja je sadravala veoma
oskudno znanje o ovoj polovini sveta. ekaj. Da! Storm ju je jednom
upotrebila.
On duboko udahnu, stisnu laktove uz rebra i potra.
Meseina je preplavila ceo predeo, pustara je bila ledeno siva, a voda se
avetinjski presijavala; gonii su sasvim lako mogli da ga opaze, ali sve to
mu je preostalo bilo je da tri. bunje ga je grebalo i bolo, vetar mu je duvao
pravo u grudi, ali osim titravih utih svetiljki u daljini on nije video nita
drugo. Svaki as je oekivao da mu se u lea zariju kande, rog ili koplje. Da
li od uasa ili zbog neeg to su mu Don i Meri ulili u vene tek je trao
mamutskim koracima kao nikada ranije u ivotu. Sada je, najzad, poeo da
shvata zbog ega je Meri bila tuna...
Stigao je do obale u sprintu.
Naseobina se sastojala od razbacane skupine koliba. Iako su im zidovi bili
od betona, a krovovi od neke svetlucave plastine mase, izgledale su
oskudnije i siromanije nego one iz Neolita. Kroz loe nametene kapke i
proreze oko vrata prodiralo je svetlucanje koje mu je bilo jedini putokaz.
On zakuca na prvu kapiju. Pustite me unutra! viknu panino. U
pomo!
Nije bilo odgovora, niti se bilo ta pokrenulo unutra; izgledalo je da je
kua sasvim zatvorena u sebe i da potpuno ignorie njegovo prisustvo. On
jurnu preko priljave staze do sledee kolibe i ponovo zalupa pesnicama iz sve
snage. U pomo! U ime Boginje, pomozite mi!
Neko se nakalja s druge strane vrata. Jedan ljudski glas drhtavo doviknu:
Odlazi.
Udaljena u pustari buka se za trenutak utiala; a onda se ponovo podigla i
poela da se naglo pribliava.
Odlazi, ti neisti! prodra se opet ovek iznutra.
Lokrid se baci na vrata, ali metalna ploa je bila suvie jaka. Odbio se
kao da je od gume dok mu je celim telom prostrujala plima bola.
Strah ga je nagnao da odmah ustane i da nastavi sa traenjem pribeita.
Na sredini sela nalazila se neka vrsta trga. Nedaleko od glavnog bunara
uzdizao se stub oblika slova T visok preko dvadeset stopa. Na njegovom
vrhu bio je privezan ovek. Leao je tu mrtav ve danima, izloen
kljunovima gavrana.
Lokrid zastade ispod stuba. Ponovo je mogao da uje bat kopita rogatih
ivotinja.
Na drugom kraju naseobine leala su polja zasejana krompirom.
Najednom, on jasno ugleda pod nemilosrdnom meseinom grupu jahaa kako
se brzo pribliava iz tog pravca. Jedna koliba, neuglednija od ostalih, stajala
je sasvim blizu mesta na kome se nalazio Lokrid. Vrata se sa kripom
otvorie. Neka starica izae i promuklo mu doviknu.
Ovamo! Brzo!
Lokrid upade unutra. ena zatvori vrata i brzo ih zakljua. Kroz
isprekidano dahtanje, jedva je razabrao njeno pijano mumlanje: Nemaju
obiaj da ulaze u grad. Ubijanje zatvorenog oveka nije vie sport. A ja
kaem da je svaki Vildruner ovek. Neka se naljuti ako te pronae. Ba me
briga. Ja znam svoja prava. Oni su mi uzeli Ola, i to me je uinilo svetom
itavu godinu. Niko osim Korijak nema prava da mi sudi; Itar se nee
usuditi da je uznemirava zbog tako beznaajne stvari.
Lokridu se polako vraala prisebnost i on poe ivahno da razgleda
unutranjost kuice. Upamti opomenu ga starica ako pokua bilo
ta, ja samo treba da otvorim vrata i da viknem. Moji susedi su jaki ljudi i
bie sreni da zariju svoje kande u jednog Vildrunera. Ne znam da li bi te
sami rastrgli na komade, ili te izbacili napolje da te Itar goni, ali tvoj bedni
ivot je u mojim rukama i to nipoto nemoj da zaboravi.
Neu ... vam ... praviti neprilike promuca zadihano Lokrid. Zatim
je seo, obgrlio kolena i zagledao se u enu. Ako mogu na neki nain da
vam zahvalim ... ili da vam uzvratim ...
Tek sada je primetio da ona u stvari nije bila tako stara. Pogureno dranje,
neupadljiva odea, uljevi te ruke, oronula koa, krezavi zubi sve ga je to
obmanulo. Do pojasa upletena kosa jo uvek nije postaja seda, crte lica bile
su gotovo bez bora, a mutno pijane oi zadrale su svoj sjaj.
Jedina prostorija u kolibi bila je oskudno nametena; dva krevetska
postolja, sto sa nekoliko stolica, kredenac, ormar i... Lokrid je tek tada
primetio da se u kuhinjskom uglu nalazi neki aparat koji je izgledao kao
televizor. U zidu je bio ugraen ekran za video vezu, nedaleko od malog
oltara sa srebrnim kipom boginje Labrisa... Starica uplaeno promuca: Ti
nisi Vildruner!
Pretpostavljam da nisam, iako ne znam ta to znai. Lokrid naulji
ui. Potera se ponovo udaljila. On uzdahnu sa olakanjem; izgleda da nije
bilo sueno da umre ove noi.
Ti si doao nag iz ume, beei od njih; pa ipak, lice ti je obrijano i
govori bolje od mene ...
Recimo da sam stranac, ali ne i neprijatelj oprezno uzvrati Lokrid.
Sluajno sam se naao na putu kojim su se kretali i lovci. Moram to pre
da stupim u vezu sa... ovaj ... sa glavnim tabom Korijak. Biete bogato
nagraeni to ste mi spasli ivot. On ustade. Moete li mi pozajmiti
neko odelo?
Ona ga odmeri pogledom, ne kao ena mukarca, ve pre sa materinskom
briljivou; trenutak kasnije bila je donesena odluka: U redu, moda
lae, moda si sam avo koji je doao do uboge sloge, ali ja sam navikla da
gubim. Tunika mog sina sasvim e ti odgovarati. Ona poe da pretura po
kredencu i izvadi neugledan komad odee koji se sastojao samo iz jednog
dela. Malkolm je obue preko glave, a starica prevue blago rukom preko
tkanine. Njegov duh mora da je jo tu ree ona tiho. Moda me se
sea. Ako je tako, ja sam bezbedna.
Lokridu pade neto na pamet. Da li je Ola bio va sin? upita on
blago.
Da. Poslednji. Bolest mi je odnela ostale jo u kolevci. Napunio je
sedamnaestu ove godine, kada je sudbina dola i po njega.
Voen mranim predoseanjem, Lokrid neoprezno upita: Je li on onaj
na krstu?
Bes ponovo obuze staricu. Zavei! To je bio izdajnik! On je prokleo
Priboa, ljubavnika moje gospe Itar, koji nije nita uinio sem to mu je
rasparao ribarsku mreu!
ao mi je promuca Malkolm. Rekao sam vam da sam stranac.
Njeno raspoloenje se ponovo naglo prometni. Ola ree ona
treba da postane ovek godine. Zenice joj se suzie. Boginja mu je
oprostila. Ja znam da je njegov ivot sada u zemlji. Kada bih samo mogla da
zaboravim kako je vritao dok je goreo...
Lokrid pronae stolicu, srui se na nju i zagleda se u jednu taku na zidu.
Tako si bled ree ena. eli li da popije neto?
Ne ekajui odgovor, starica mu nasu iz kraga u glinenu au. Vino je
bilo oporije od onog koje je pio u dvorcu, ali je izazivalo isto spokojno
blaenstvo koje se lagano razlivalo njegovim nervima i mislima. Ovim
ljudima je, bez sumnje, bilo potrebno neto to bi ih uinilo otpornim ...
Reci mi upita Lokrid da li je Itar vaa svetenica?
Da, tako je. Ona je ta koju treba da potrai. Ali ne pre sutra popodne.
Bie dugo u lovu, a zatim e takoe dugo spavati; bez obzira koliko si vaan,
ona nee zbog tebe ustati ranije. ena-slog ispi iz svoje ae i isceri se.
A sada u krevet; oseam da e se jo neto dogoditi. Momci ponekad nisu
raspoloeni da priaju o prolenim ritualima, ali nikad se ne zna ...
Ovaj, ti Vildruneri. Ko su oni?
ta? Ti mora da si iz daleka! Oni su golai, stamovnici ume,
prokletnici koji se unjaju da ukradu neko pile ili da ubiju oveka koji je
dovoljno lud da ode tamo sam. Stvarno ne znam zato sam te pustila unutra,
kada sam verovala da si Vildruner. Sem moda zato to sam sedela ovde
sama, seajui se Ola, i... oni svakako moraju da budu ulovljeni, ne zato da bi
bili pokoreni, ve zato to njihovi ivoti idu u zemlju... Pa ak i u tom
sluaju, ponekad se pitam da li e nam Boginja ikad doneti neko poboljanje.
 O, da, pomisli tuno Lokrid, poboljanje e biti doneto...
Ali do tog trenutka trebalo je da protekne jo hiljadu godina. Sasvim je
jasno video stare ratnike, pre dve hiljade godina, koji su bili grubo odbaeni
samo zato to nisu mogli da rukuju kibernetskim mainama. ta se u ovom
dobu radi sa vikom ljudi?
Kod Rendera oni su bili prisiljeni na stalnu vojnu slubu. Vordeni su ih
drali kao zaglupljene sluge, izmeane sa divljacima; a religija... ne, to je bilo
najgore u celoj stvari. Vordeni veruju u same sebe.
Da li i ti to ini, Storm?
Stariine rei dopirale su do njega iz velike daljine. Iako sam grena,
Ola me dri svetom sve dok sledei ovek godine ne bude izabran. Sigurno
me je on naveo da te pustim unutra. ta je drugo moglo da bude? Zastala
je za trenutak, a zatim urno dodala: Strane, ja sam ti pomogla. Zauzvrat,
mogu li da vidim Korijak? Moja baba je to jednom uinila. Boginja je
doletela preko velike zemlje, dok joj se kosa crnela poput letnje oluje 4, kojom
ona esto naziva sebe; slogi pamte taj prizor itavih ezdeset godina. Kada
bih mogla da je vidim, umrla bih tako srena.
ta? Iscrpljenost i droga ve su ga uspavljivali, ali on se tre iz
omamljenosti. Ista? Tako dugo?
Razume se. Boginja ne stari.
Sigurno je posredi trik za koji je iskoriena vremenska kapija. Bren je
govorio o tome kako se borio protiv nje kroz celu istoriju. Postoji sasvim
malo izabranih sa obe strane koji mogu da koriste hodnike. Voe sigurno
provode itave godine ili decenije u svakom dobu... Nije li to neka vrsta
venosti?
aa ispade iz Lokridove ruke. On ustade. Ne mogu da ostanem ovde
ree nervozno. Idem da pozovem nekoga da doe po mene.
Ne, ekaj, to moe samo da ide preko Itar. Ne misli valjda da ovakvi
kao to sam ja imaju direktnu vezu sa Boginjom? Smiri se, luae.
Lokrid samo odmahnu rukom. Starica je sela na krevet i nasula sebi jo
jednu au. Amerikanac prekri rukom pozivno svetlo i ekran oive. Mladi
koji se pojavio u gro-planu izgledao je pospan, ljutit i mrzovoljan.
Ko si ti? upita on Vordana. Moja gospodarica je u lovu.
Tvoja gospodarica moe da ode u lov na samu sebe u Haos, ako to eli
odbrusi Lokrid. Povei me sa Korijakinim dvorcem u Vestmarku.
osava brada se opusti. Jesi li ti pri sebi?
4
Neprevodljiva igra rei: Storm (engl.) - oluja; (prim. prev.)
 Sluaj, lepotane, ako smesta ne skoi, prikovau ti kou za najblii
ambar i ostaviu te tamo da visi do sudnjeg asa. Povei me odmah sa
Huom, ledi Jurijom, ili bilo kim iz dvora. Reci im da se Malkolm Lokrid
vratio. U ime Korijak!
Ti ih poznaje? Oprosti mi. Samo trenutak, molim te. Ekran pobele.
Lokrid ponovo posegnu za kragom, ali se u poslednjem trenutku
predomisli. Ne, potrebno je da mu svest ostane bistra. Stajao je nepomino
neko vreme, pokuavajui da se pribere. Napolju su naleti vetra jednolino
udarali u strehu. ena ga je tupo posmatrala, ne prestajui da pije.
Huovo lice se pojavi na ekranu. Ti! Mislili smo da si izgubljen! U
njegovom glasu bilo je vie zauenosti nego radosti.
Duga je to pria prekide ga Lokrid. Da li po ovom pozivu
moe da odredi gde se nalazim?... Vrlo dobro, doi odmah po mene. On
prekide vezu.
Starica je bila suvie pijana da bi mogla da prikrije strah koji ju je obuzeo.
Ona ustuknu pred njim i promrmlja: Gospodaru, oprosti mi, nisam znala...
I dalje ti dugujem ivot ree Lokrid. Ali Korijak je trenutno
odsutna, ao mi je. Nije eleo vie da ostane u ovoj kolibi gde je deakova
postelja bila tako uredno nametena. Brzo je podigao stariinu ruku do svojih
usana i izaao.
Prodoran fijuk vetra meao se sa utanjem mrtvog lia. Mesec je bio
visoko na nebu i izgledao je nekako umanjen. Iz ogromne udaljenosti Lokrid
ponovo zau lovce. Vie nisu bili vani.
Moram da budem oprezan, pomisli on. Ako nita drugo, neko treba Ori da
vrati kui...
Nije imao predstavu koliko je dugo ekao. Moda itavih pola sata. Dva
oveka odevena u zeleno iskrsnue iz mraka i pozdravie ga.
Hajdemo! ree on.
Sva trojica se odmah vinue u vazduh. Predeo ispod njega izgledao mu je
kao ogroman pokrov noi. Tu i tamo leala su sela, koja su okruivala
bletava uzvienja dvoraca-hramova; izmeu njih se nalazilo po nekoliko
milja praznog, brisanog prostora. Mestimino su se primeivala dinovska
fabrika postrojenja. Naravno, pomisli Lokrid; Vordeni zavise od maina
isto koliko i Renderi. Jedina razlika je u tome to Korijak malo vie zaodeva
injenice.
 Nije bilo predvieno da vidi bilo ta od svega ovoga. Prema planu trebalo
je da se vrati pravo kroz hodnik i da odmah ode u njeno svetilite. Razume se,
ako preivi...
Hram se mono uzdizao pred njim; i dalje mu je izgledao velianstven,
tako da je za trenutak osetio bol pri pomisli da e jednom propasti. Vodii ga
spustie na veliku terasu; unaokolo se oseao miris jasmina, vazduh je bio
topao, a fontane su pevale. Hu ga je oekivao u odei koja je bletala poput
plamene lopte.
Malkolme! On zgrabi Lokrida za ramena, ali bilo je oigledno da
njegovo oduevljenje nije iskreno. ta se dogodilo? Kako si pobegao?
Zbog ega si otiao tako daleko na sever? Ali ostavimo to za drugi put; ovo je
povod za najveu sveanost od njene poslednje inkarnacije u Vestmarku.
Kasnije ree Amerikanac. Jedva stojim na nogama od umora.
Misija je uspela; ispriau vam pojedinosti kada se ispavam. Kako je Ori?
Ko? ... A, devojka iz Neolita. Spava, pretpostavljam.
Odvedi me k njoj.
Ovaj... Vorden se namrti i protrlja bradu. Zato si tako zabrinut?
Da li je povreena? prekide ga Lokrid.
Hu odmahnu glavom. Ne. Nipoto. Meutim, tvoje odsustvo je prilino
deprimiralo. Ona oigledno nije razumela mnoge stvari koje je videla. To se i
moglo oekivati. Upravo zato smo morali tako podrobno da prouimo nekoga
iz njene kulture. Veruj mi, ophodili smo se prema devojci to smo blae
mogli.
Verujem ti. A sada me odvedi k njoj.
Zar ne moe malo da saeka? Mislio sam da ti najpre damo neke
stimulanse; a kada zabeleimo tvoj izvetaj, prirediemo takvu proslavu ...
Videvi Lokridov izraz lica, Hu slee ramenima. Uostalom, kako hoe.
On podie jednu ruku i pred njim se pojavi mladi sluga. Hu mu dade
naloge. Videu te sutra, Malkolme, ree bezbojnim glasom i brzo se
udalji. Odea je plamtela oko njega.
Lokrid je jedva primeivao kojim ga putem vode. Konano, jedna vrata
se otvorie i on ue unutra; obreo se u maloj sobi sa jo jednim vratima na
suprotnoj strani i krevetom na kome je leala Ori. Izgledala je veoma lepo u
svilenoj spavaici. Nije se primeivala nikakva promena na njoj (lokalni
biomedi znali su kako da odre svoje pacijente u dobrom stanju) ali je ipak
jeala u snu.
 Drhtavom rukom on stavi u uho dijaglosu za njeno vreme i dodirnu joj
meke obraze. Orine oi zatreptae. Rise! promrmlja devojka u polusnu.
Zatim se tre potpuno rasejana i viknu: Rise!
On sede i vrsto je zagrli; devojka se istovremeno smejala, plakala i
drhtala u njegovom naruju. Rei su neobuzdano navirale iz nje:
O, Rise, mislila sam da si mrtav; odvedi me daleko, odvedi me kui,
bilo gde; ovo je mesto za grenike, za zle duhove. Ne, nisu me tukli, ali oni
postupaju sa ljudima kao sa ivotinjama; ovde svako mrzi svakog, uvek neto
apuu, svi ele da dre u vlasti druge; Korijak ne moe da bude Boginja, ona
ne sme to da bude...
Ona to i nije ree Lokrid. Proao sam kroz njenu zemlju, video
sam njene ljude, i sada konano znam. Da, Ori, otii emo kui.
Unutranja vrata se otvorie. On okrete glavu i ugleda ledi Juriju. Plave
vitice nisu sasvim zaklanjale predmet u njenom uhu, niti je noni plat
prikrivao nemirne drhtaje tela.
Milo mi je to si to shvatio, Malkolme, ree ona.
Glava osamnaesta

Godina 1827. pre Hrista.

Lokrid proe kroz zrani zastor. U kome smo dobu?
Hu proveri kalendarski asovnik. Kasnije nego to sam eleo ree
on. Kraj avgusta.
Avildaro je, dakle, preiveo ve etvrt godine od kada smo savladali
Brena i Jutoaze, pomisli Lokrid. Ori je takoe bila za toliko starija. Jedino je
u mom vremenu proteklo svega nekoliko dana, premda je svaki izgledao dug
kao venost. ta li je Storm radila celo ovo leto?
Faktor greke prilino oteava transtemporalnu vezu poali se Hu.
Napola okrenut, stajao je neodluno pred vratima. Mogli bismo da
pokuamo ponovo. Vojnicima koji su ih pratili ova ideja se oigledno nije
dopala. Jedan od njih ak poe poluglasno da protestuje. Hu promeni odluku.
Ne. To bi moglo da nais zaplete u mreu najstranijih paradoksa, ukoliko
ne budemo imali sree. Odaslao sam napred i nazad glasnike u radijusu od
nekoliko nedelja. Prema poslednjem izvetaju, u narednih mesec dana
lokalnog vremena nita se znaajno nije dogodilo.
Vorden pokrenu rampu. Njegovi ljudi se postrojie oko Lokrida i Ori.
Devojka uhvati Amerikanca za ruku i uzdahnu. Da li smo stvarno kod
kue?
Ti jesi ree on tiho.
Nije mu bilo jasno zbog ega nijedan odred Vordena ne uva ovu kapiju
koja je postala tako vana. Storm verovatno ima odreene razloge,
ukljuujui tu i injenicu da joj je potrebno to vie odanih ljudi u njenom
vlastitom dobu. Osim toga, elela je da ostane neprimeena u sluaju da neki
renderski skaut krene tako daleko u izvianje.
Kad su izali sunce se nalazilo u zenitu. Mono probijajui gusti estar
ume, izgledalo je ogromno i velianstveno. Krdo srna, koje je paslo na
livadi, dade se u beg, razjurivi veliko jato jarebica. Orino lice ponovo se
ozari sreom, ona radosno podie ruku ka nebu i zabaci kosu unazad. Pre no
to su krenuli, devojka se preobukla u kratku odeu Naroda Mora. Lokrid je
sa divljenjem primetio da joj je telo zapanjujue sazrelo od kada su se
poslednji put videli.
I on je eleo da obue koni kilt, ogrta i ogrlicu, umesto zelene uniforme
koju su mu Vordeni dali, ali to bi verovatno izazvalo nepotrebna
raspravljanja.
Sada smo ponovo slobodni, Rise, viknu devojka i poskoi od
radosti.
Ti jesi. Moda. Bar se nadam, pomisli on. Ja? Ne znam.
Nisu ga suvie gnjavili u toku ona dva dana dok se nalazio u dvorcu pre
no to su krenuli natrag u Neolit. Mogao je slobodno da se kree u pratnji
samo jednog straara. Sasvim kurtoazno su zatraili da podnese izvetaj pod
dejstvom droga koje onemoguavaju laganje; on je to rado uinio, svesno se
izloivi riziku, budui da je alternativa mogla da bude maina za itanje
misli. Posle toga Jurija je dugo razgovarala s njim, ali ni najmanje neprijatno.
Njena prva postavka bila je da Lokridovo predznanje nije dovoljno za
potpuno shvatanje totalno razliitih civilizacija; drugo, ono to je on video
nipoto nije bio prototip; tree, tragedija mora da sainjava deo svakog
ljudskog ivota, inae kako bismo shvatili njegovu punu plemenitost i lepotu;
etvrto, nije iskljueno da su se dogaale i zloupotrebe, ali to se jo moe
ispraviti, a pod mudrijom vladom ve bi svakako bilo uinjeno.
Nita nije odgovorio, niti je prihvatio predloge koje je ona nudila. Bila mu
je suvie strana, kao uostalom i svi ostali u ovom vremenu.
Hu je naredio pokret i grupa se uputila ka Limfjordu.
Danas u ponovo videti Storm, pomisli Lokrid. Srce mu zakuca bre.
Gotovo da nije bio siguran da li je se vie boji ili je eli...
Pa ipak, samo e ona moi da donese konanu odluku o njegovoj sudbini.
Ne samo zbog toga to je bio njen izabranik, ve i zato to je znao zagonetnu
re iz nedostupne budunosti...
uma je ubrzo ostala iza njih i oni dzbie na istinu. Ispod svetog gaja
pruao se Avildaro okruen bletavim Limfjordom. Zalivom je plovilo
nekoliko ribarskih amaca, dok su ene radile uobiajene poslove oko koliba.
Ali, ulogoreni na severnoj uzviici i u kotlini na istoku...
Ori vrisnu, a Lokrid besno opsova.
Jutoazi! Rise, ta se dogodilo?
Za ime boga, Vordene, ta znai ovo? povika Lokrid.
Polako odgovori Hu preko ramena. Smirite se! Sve je u redu.
 Lokrid podie pogled i poe da broji. Narod Ratne sekire nije bio u
osvajakom pohodu. Video je desetak bojnih kola, nehajno razmetenih oko
atora poglavica. Oko stotinak ljudi uzbueno se sakupljalo sa svih strana,
netremice zurei u grupu koja je letela ka selu. Ostali su verovatno otili u lov
ili nekim drugim poslom, ali ih svakako nije bilo mnogo.
Jutoazi su ovoga puta sa sobom poveli i ene. Nijedna pripadnica Naroda
Mora nije nosila grube vunene dempere i suknje. Sasvim mala deca
uurila su se izmeu majki, dok su starija uvala stada ovaca i konja za
koje su bile podignute zemljane staje...
Neprijatelj se, dakle vratio sa namerom da ostane.
Storm, Storm, zato?
Hu je poeo da ih sputa ka Dugoj kui. Kolibe naikane oko svetog
zdanja zaklanjale su logor Jutoaza. Na otvorenom prostoru ispred ulaza nije
se nalazio niko; seljaci kao da su poeli da zaziru od tog mesta koje je
svojevremeno bilo veoma prometno sastajalite, panaur, centar za zabavu
Naroda Mora. Udaljeni glasovi jedva da su remetili kamenu tiinu.
I sama kua se promenila. Venac koji je visio o gornjoj gredi leti je obino
bio ispleten od hrastovog lia, a zimi od iglica etinara. Umesto njega sada
se sijao veliki amblem, optoen zlatom i srebrom, sa likom boginje Labris
ispod Sunevog diska. Dva ratnika gordo su stajala na strai; nosili su odeu
od koe, glave su im bile ukraene perjanicama a lica iarana bojama; bili su
naoruani kopljima, bodeima, lukovima i tomahavcima. Pozdravili su
pridolice na vordenskom.
Da li je Boginja unutra? upita Hu.
Da, gospodaru, ree stariji od dvojice Jutoaza; bio je to zdepast i
crvenokos ratnik sa raljastom bradom. Na njegovom titu nalazio se naslikan
vuk. Lokridu neto zastade u grlu kada je u straaru prepoznao Vidakara.
Slomljena ruka odavno je zarasla. Ona obavlja svoje magije iza tamnog
zastora.
Smatraj ove ljude njenim uzvanicima ree Hu i ue unutra. Kona
zavesa talasasto se zaleprala za njim.
Ori prekri lice rukama i zajeca. Lokrid joj blago ukloni plavi uvojak sa
ela. Ti ne mora da ostane promrmljao je. Idi i potrai svoj narod.
Ako su ivi. .
Jesu, sigurno. Ovde nije bilo nove bitke. Storm je vratila strance iz
sasvim drugog razloga. Poi sada kui.
 Vojnik koji je stajao sa Vidakarom na strai preprei devojci put. Lokrid
mu prie i grubo ga odgurnu. Nema nareenje da je zadri! viknu on.
Straar ustuknu sa izrazom straha na licu i Ori brzo nestade izmeu koliba.
Vidakara je vie zabavljao ovaj dogaaj nego njegovog zastraenog druga.
Ti si onaj koji nam je utekao! ree on gromko. Lepo, lepo!
Odloio je svoje koplje, a zatim priao Lokridu i potapao ga po leima.
Bio je to pravi ratniki podvig osmehnuo se iskreno i toplo. Ha, ala
si nas ispreturao onda, i to samo radi bezbednosti jedne devojice! Kako te je
srea pratila od tada? Mi smo, zna, postali vai prijatelji. Bio sam u blizini
bogova proteklih nedelja i video sam mnoge udne stvari; pa ipak, mislim da
ti one noi nisi upotrebio nikakvu aroliju, ve trikove koje bih i ja rado
nauio. Budi dobrodoao!
Lokridu pade na pamet zanimljiva ideja. Imao je priliku da dobije
pouzdano objanjenje. Bio sam daleko, po Boginjinom poslu poe on
polako. Ne znam ta se za to vreme dogaalo u ovoj zemlji. Veoma me je
iznenadilo kada sam video da se tvoje pleme vratilo. Zastao je za trenutak,
a zatim bacio udicu: Takoe nisam mogao pretpostaviti da u te ovde
zatei kako uva strau kao neki golobradi mladi.
Vidakar se isprsi i odgovori brzo i ozbiljno: Ko, sem onih ije je
poreklo visoko, moe da slui Boginji?
Ovaj... da. Ali, od kada to rade vozai bojnih kola?
Od sredine leta, ili malo kasnije. Kad su nas razjurili stranci, ije je
oruje bilo od nekog udnog metala, shvatili smo da je Gospodar vatre
poraen. Bili smo sreni to smo uopte izvukli ive glave; im smo malo
predahnuli, odmah smo prineli velike rtve bogovima. Zatim je odavde doao
jedan poslanik i govorio na naoj skuptini. Rekao je da Boginja nije mnogo
ljuta na nas, poto smo mi prost narod koga je div obmanuo. Ona ne sumnja u
nau hrabrost i htela bi da nas iskoristi kao ratnike, poto njeni ljudi moraju
da se vrate odakle su doli.
Naravno, seti se Lokrid, Englezi su moraili da budu poslati kui; bili su
odve teko prilagodljivi da bi bili valjana pomo u ovom dobu, a osim toga
izgledali su suvie upadljivo. Storm je ve sprovodila u delo ideju o
naoruanju i opremanju njenog novog glavnog taba i budueg poprita
centralnih operacija...
U prvi as nastavi Vidakar bili smo neodluni. Mladii skloni
pustolovinama jo su i mogli da se pridrue njenoj gardi za nekoliko godina,
ali ljudi sa porodicama... Osim toga, nalazili smo se tako daleko od nae
postojbine i bogova. Tada je poslanik objasnio da Boginja eli da ceo narod
Ratne sekire doe i ostane ovde zauvek. Ribari su hrabri, ali nisu izvebani za
bitke i moderno oruje. Ona nije htela samo snane ljude, ve celo pleme...
Zastao je za trenutak kao da razmilja o neemu, a zatim nastavio:
Dobili bismo zemlju i odgovarajue poasti. To je oekivalo i nae
bogove. Sunce i Mesec, Vatra i Voda, Vazduh i Zemlja zato se i oni ne bi
sjedinili i bili podjednako oboavani? I tako, na kraju, naa bratstva su
shvatila da su postala odve mnogobrojna za siromane panjake u staroj
postojbini, razmislila su ta mogu da dobiju od saveza sa Boginjom koja je
tako mona, i krenula natrag na put izmirenja kroz veliku pustaru... Iako je
bilo daleko, kretali smo se veoma dobro. Uz put smo esto imali okraje sa
raznim plemenima Naroda Mora, to nas je odralo u dobroj formi i
omoguilo nam da doemo do neto plena i robova. Dogodine emo
verovatno krenuti u odluujui pohod da prisilimo i ostala plemena da joj se
pokore. U meuvremenu, sestra Sunca nam je dozvolila da se naselimo na
dobru zemlju.
Storm, ove severnjake rase nikada pre nisu bile osuene na carstvo...
Kako se slaete sa starosedeocima iz Avildara? upita Lokrid.
Vidakar se namrti. Ne tako dobro. Oni vie ne zapoinju arke od kad
im je Boginja rekla da nas ne diraju. Ali neki su uspeli da prebegnu preko
mora; oni koji su ostali uglavnom su zlovoljni i ne trpe nas. Zna i sam kakve
su im ene; ako neki na mladi hoe malo da se zabavi, jedina mu je nada da
uhvati neku u umi i da je prisili. Mi im inae ne inimo nita naao osim
toga. Vidakarovo lice najednom se ozari. Ali daj nam samo malo
vremena. Ako ribari nee da imaju veze sa nama, mi emo sami uspeti. U
svakom sluaju, na kraju emo ih preobratiti, kao to su i nai preci uinili sa
onima koje su pokorili. On prie blie, lako udari Lokrida po rebrima i
ree mu u poverenju: Boginja i rauna sa tim ishodom. Ne tako davno ona
mi je sama obeala da e biti venanja izmeu kua visokog roda oba naroda.
Na taj nain, razume, nasledstvo prelazi sa njihovih majki na nae sinove.
A na kraju, pomisli Lokrid, nalazi se junker Erik... Ne, ekaj. To je bio
renderski nain. Da nisu moda Vordeni postavili temelje tome?
Zadubljen u misli, Malkolm nije progovorio ni rei tako da se Vidakar
uvreeno vratio na svoje mesto. Sunce se lagano sputalo ka zapadu.
U tiini koja je nastala Lokrid je oseao kako napetost raste. Svima je
laknulo kad se Hu najzad pojavio i rekao: Ona eli odmah da te vidi.
 Amerikanac gotovo prolete kroz zavesu. Niko nije uao za njim. Duga
kua je bila jo uvek bez vatre, hladno osvetljena bletavim globusom. Zadnji
deo bio je obavijen gustom tamom. Na mestu gde je Lokrid stajao pod je bio
prekriven nekim vrstim materijalom, a zidovi obloeni neobinim sivim
tapetima. Nametaj i maine iz budunosti stajali su izmeu drvenih stubova
kao da se rugaju jednostavnosti neolitske arhitekture.
Storm krenu prema njemu.
Nije vie bila mrava kao posle zarobljenitva. Tamnoplava kosa, koa
boje zlata i zelene oi sline morskim dubinama sijale su se kao da su sam
izvor svetlosti; gibak hod jo vie je isticao pod haljinom oble grudi, arobna
bedra i duge noge; zurei nepomino u njenu figuru, Lokrid je za trenutak
pomislio da pred sobom ima Niku od Samotrake. Danas je nosila belu haljinu
sa dubokim izrezom, ukraenu plavetnilom kritskog neba. Meseev srp
svetlucao joj se iznad povijenih obrva.
Malkolme, ree ona na vordenskom. Za mene je prava nagrada
to si se vratio. Obujmila mu je lice rukama i pogledala ga elinom
mirnoom. Hvala ti dodala je na jeziku Orugareja.
Lokrid je sasvim dobro znao kada ena oekuje poljubac. U slatkoj
vrtoglavici, pokuao je da odoli iskuenju i da ostane hladan. Neke sumnje i
uvrede jo su ekale na objanjenje. Hu ti je sigurno podneo moj izvetaj
ree on s naporom. Nemam nita da dodam.
Nita i ne treba da doda, dragi moj. Ona mu pokaza da sedne.
Hodi. Nas dvoje imamo da priamo o neem drugom...
On joj se priblii i kolena im se dodirnue. Boca i dva puna pehara stajali
su ispred njih. Storm mu prui jedan, a zatim podie svoj.
Hoe li da popije u nae zdravlje?
Bren me je takoe ponudio vinom odvrati on.
Osmeha nestade sa njenog lica. Dugo ga je posmatrala pre nego to je
spustila au i rekla: Znam ta misli.
Kako Vordeni nisu bolji od Rendera, i kako i jedni i drugi mogu da
idu do avola? Da, upravo to.
Ali, to nije istina ree Storm ozbiljno, gledajui ga i dalje u oi.
Jednom si pomenuo naciste iz tvog doba kao primer za apsolutno zlo. Slaem
se. Oni su tvorevina Rendera. Ali budi iskren: pretpostavimo da si ti ovek
iz Neolita, i da si prebaen u 1940. godinu. Koliko bi ti bile jasne razlike koje
razdvajaju zaraene zemlje?
Tvoja roaka Jurija upotrebljava sline argumente.
 O, da, Jurija. Usne joj se za trenutak stisnue. Jednog dana
morau da uradim neto s njom ...
Zatim se ponovo opustila, poloila svoju ruku na njegovo bedro i rekla
blago i brzo: Sreo si dva, samo dva bia u mojoj budunosti, koja su ti
pritekla u pomo radi svojih sopstvenih ciljeva. Proveo si u njihovom svetu
tek jedan sat, a zatim su te vratili nazad na mesto koje su sami izabrali i
ostavili te poto su uinili nekoliko sraunatih i dvosmislenih opaski. Ma
hajde, Malkolme, ti si bar imao nauno obrazovanje. Na osnovu ega izvlai
zakljuke? ta ti daje pravo na to?
Glas joj je postao opor.
Video si ono to ti je bilo servirano i uo samo ono to je trebalo da
uje. Oni su eleli da dou do neega, a ti si za to bio klju. Ali, ta je klju
nego puko sredstvo. Pa ipak, boravio si u jednom svetu koji se stvarno
promenio. Kako moe znati da koreni te promene ne potiu ba od pobede
Vordena? Ja mislim da je tako.
Zastala je za trenutak, a zatim nastavila znatno smirenije.
Veliki deo ravih stvari koje si sreo u mojoj zemlji, Malkolme,
posledica su ovog uasnog rata. Kada ne bi bilo opasnosti od neprijatelja, sva
ta disciplina bila bi suvina; onda nam niko ne bi stajao na putu da
istraujemo i reformiemo. Da, ja znam kakva je Itar. Ali ti nisi toliko
naivan da pomisli kako i najapsolutistikija vladarka moe tek tako da izdaje
naredbe, i da se njena volja jednostavno izvrava. Ili moda jesi? Ja moram
da iskoristim ono to mi sudbina prua.
Upravo zbog toga moram ponekad da progledam Itar kroz prste. Njen
naslednik a ja ne mogu da preobratim zakon nasledstva bez opasnosti da
uzdrmam celo kraljevstvo onaj ko bude doao posle nje, taj e ve biti iz
druge sekte.
Iz Jurijine? upita on zbunjeno.
Storm se nasmeja. Draga Jurija. Kako bi ona elela da bude Korijak! I
ta bi sve jadnica uinila za to. Osmeha nestade s njenog lica. Ne
potcenjujem sebe, Malkolme. Ti si video ta ja mogu da uinim. Uhvativi
Brena, uz tvoju pomo, ja sam naela Rendere; a to moe da predstavlja
poetak njihovog kraja. Veoma nas je malo sposobnih da ovladamo
temporalnim operacijama, i zbog toga toliko mnogo zavisi od nas. Dok je
Bren bio na slobodi, najvei deo mojih snaga bio je upotrebljavan da se drim
to dalje od njega. Sada znam kome je izdavao nareenja i ko mu je bio prvi
doglavnik; iskreno govorei, i sumnjala sam na Garvena ...
 Storm nije obratila panju da Lokridu ovo ime nije govorilo nita.
Ali na veliki trijumf istovremeno je doneo i mnotvo novih problema.
Dok si bio odsutan, Hu je poslao na sve strane pijune; osim toga, specijalni
glasnici upueni su napred i nazad u vreme. Moji suparnici o, da, daleko
su brojnije i mranije dvorske intrige kod kue nego to ti i moe da
pretpostavi oni koji kuju zavere protiv mene pod maskom prijateljstva
koju svi moramo da nosimo dok rat traje, doepali su se nekih stratekih
punktova. Zar ti Jurija nije nagovetavala fantastine nagrade ako postane
njen agent u mom logoru? Lokrid je morao da klimne glavom. Pa, u
cilju koncentracije snaga, njena sekta se zalae da i dalje dajemo puni
prioritet Mediteranu i Orijentu. Treba zanemariti sever, kau oni, jer to
podruje nema veeg znaaja. Kako e se indoevropska osvajanja stvarno
dogoditi na jugu i istoku, spreimo da to postane istinski korisno neprijatelju.
Ja, meutim, insistiram da napustimo te oblasti; ostavimo tamo samo
simboline snage, poto e Renderi i onako tu da dre svoje najbolje ljude.
Bez njihovog znanja, mi emo za to vreme na severu da napravimo
hiljadugodinje uporite.
On skrenu pogled sa kamenog lica i oblog tela, i ree, manje odluno nego
to je nameravao: Jesi li zbog toga predala neprijatelju ljude koji su ti
verovali?
Ah, da, pozvala sam Jutoaze, a to se ne svia graditeljima megalita.
Storm uzdahnu. Malkolme, zar te nisam poslala da neko vreme provede
itajui knjige u danskom Nacionalnom muzeju? Trebalo bi da zna
arheoloke injenice. Nova kultura je dola i ona e uobliiti budunost; nita
to ti i ja moemo da uinimo nee ukloniti te relikvije koje stoje kao
nepobitan dokaz u staklenim vitrinama dvadesetog veka. U naoj moi je
samo da kontroliemo detalje o kojima relikvije ne kau nita. Zar bi ti se
vie dopalo da osvajai zauzmu Dansku kao to e to uiniti sa Indijom, uz
pokolje i ropstva?
Ali, za ime boga, ta e ti Jutoazi?
Nisam mogla due da drim Engleze ree Storm. Svi su vraeni
kui, izuzev jedne aice koja e uvati ona vrata dok se ne zatvore za
nekoliko nedelja. U stvari, ja sam ak poslala natrag i one agente koje si sreo
u esnaestom veku. Poto je ovde glavni posao obavljen, oni bi bih od male
pomoi. Na alost, zbog pojaane aktivnosti mojih suparnika, za sada ne
mogu da pozovem prave strunjake sa Krita sve dok ne budem bila u stanju
da im pruim odgovarajue uslove.
 Storm rairi ruke. Ali uskoro u imati ta da im pokaem ree
odluno. Ovde e zatei nov i dugovean narod, snane i istrajne ljude
spremne da pod bilo kojim mitolokim kompromisom svuda prate svoju
Boginju. Neolit e postati izvor dobara, bogatstva i ljudi potrebnih za nae
operacije. Bie to najbranjeniji odeljak u prostoru i vremenu, u kome emo
stvoriti glavni tab Vordena za konani obraun. Kada jednom budem
postavila vrste temelje novoj strategiji, ostale Korijak ve e mi biti
naklonjene. Moj poloaj kod kue bie osiguran, a to je jo vanije, novi
plan e biti prihvaen i nae glavne snage dovedene ovde. Tako e najzad
rendersko zlo i izopaenost biti dovedeni do propasti. Onda emo imati
dovoljno vremena da ispravimo i neke nepravde u naem vlastitom domu...
Glava joj klonu. Ali ja sam sada tako usamljena proapta maznim
glasom.
Lokrid vie nije imao ta da primeti; morao je da je uzme za ruku koju je
nepomino drala u krilu. Svojom drugom rukom, on je obgrli oko ramena.
Storm se pripi uz njega. Rat je runa stvar. ovek je prinuen da radi i
ono to mu lomi srce. Obeala sam ti da posle ove misije moe da ode kui.
Ali potreban mi je svako ko eli da ostane uz mene.
Ja u ostati ree on.
Posle svega... nije li misija ostala neizvrena?
Ti nisi obian ovek, Malkolme, ree ona. Kraljevstvu koje
gradimo potreban je kralj.
On je poljubi i ona mu uzvrati poljubac.
Tiina je bila puna slatkog predskazanja.
Njene usne se zavodljivo napuie i ona proaputa: Hajde, Malkolme,
uini me srenom ...
Sunce se sputalo. Ribarski amci vraali su se sa zapada gde se voda
treperavo utela, dim se dizao iz okolnih koliba, a Mudra ena i njeni pratioci
ili su da prinesu veernje rtve u gaju. Gromovi su tresli livadom, gde su
ljudi Ratne sekire prireivali trku dvokolica. Storm se izmae. Bilo bi
bolje da krene sada uzdahnu ona. ao mi je, ali potreban mi je san.
Sutra me eka teak dan. Ali ti e ponovo doi, zar ne? Molim te.
Kad god eli odgovori Lokrid dubokim glasom.
Dok je izlazio u suton oseao je kako ga ispunjava dubok mir. Iza Duge
kue pronaao je Tenil Orugareje. Deca su dizala graju pred vratima, dok su
stariji prigueno eretali; kroz otvorene ulaze on primeti kako ene iju, pletu,
kuvaju, melju brano i oblikuju gmariju. Njegov dolazak bio je propraen
tiinom.
On poe prema kolibi koja je nekada pripadala Ehegonu. Tu je mogao da
ostane.
Porodica je bila okupljena oko vatre. Kada se pojavio na vratima svi
ustadoe i poklonie se na nain koji im je ne tako davno bio potpuno stran.
Jedino je jo Ori zadrala ponos i dostojanstvo. Ona mu prie i ljutito ga
upita: Toliko si dugo bio sa Boginjom?
Morao sam ree blago Lokrid.
Zauzee se kod Korijak za nas? zamoli ga devojka. Ona moda
ne zna koliko su zli.
Ko?
Ovi koje je dovela. O, Rise, ta sam sve ula! Jutoazi napasaju svoje
ivotinje u mladom itu, na silu odvode ene i rugaju nam se na naem
vlastitom ognjitu. Osim toga, napadaju i pljakaju nae roake i pale im
domove. Ljudi iz Ulara i Faona, moji srodnici, nalaze se u njihovom kampu
ove noi kao robovi. Reci joj, Rise!
Hou, ako budem mogao odgovori Lokrid nestrpljivo. eleo je da
tog dana bude bar na kratko sam sa svojim mislima. Ali ono to mora da
bude, mora. A sada, mogu li da neto pojedem, a zatim u otii u neki miran
ugao. Moram mnogo da razmiljam.
Glava devetnaesta

Kao i svaki drugi rat za koji je Lokrid znao, i ovaj je zahtevao da

glavnina napora bude utroena na nespektakularan organizacioni deo. Budui
bez dovoljno uesnika, borba se odvijala na prilino ogranienom podruju.
Sa agentima rasturenim po celoj istoriji, protivnici u ratu kroz vreme samo su
retko mogli na jednom mestu da koncentriu sve svoje snage. Storm Derovej
nalazila se sada u jo teoj situaciji: bila je praktino sama.
Ona je priznavala da politika ljubomora nije bila jedini razlog to nije
dobila pomo od svojih ljudi iz budunosti. Njen plan bio je veoma radikalan
i ukljuivao je znaajna ulaganja u drevne civilizacije za koje se pouzdano
znalo da su osuene na propast. Neke od kraljica Vordena kategoriki su
izjavile da plan, za koji se Korijak zaklela da e doneti konaan trijumf, mora
najpre da bude detaljno prouen, pre no to one prue pomo. Ovo
podozrenje bilo je sasvim na mestu, poto je ilo u prilog pretpostavci da
vremenski rat nee zahvatiti Bronzano doba severne Evrope. Ni Vordeni ni
Renderi nisu do sada uspevali da kontroliu neku znaajniju operaciju u tom
dinovskom rasponu od hiljadu godina i milion kvadratnih milja.
Ali, zar to nije dokaz da si pogreila? namrti se Lokrid.
Ne! ree Storm. To moe isto tako da znai i uspeh. Seti se, zbog
straara u hodnicima mi nita ne znamo o sopstvenoj budunosti.
Onemogueni smo da proreknemo ono to e se dogoditi, ak i ovakve
uzrono-posledine veze koje smo upotrebili pri hvatanju Brena prilino su
neizvesne, upravo zbog faktora greke u kapijama.
Svakako, svakako. Ali pazi, ti moe sasvim detaljno da proveri bilo
koji deo prolosti, kao ovaj na primer, i da utvrdi da li se neki od tvojih
agenata nalazi u blizini.
ak i da je tako, ta misli ta bih videla? Nita osim domorodaca kako
vode svoj svakodnevni ivot. Kad su agenti Vordena skriveni od Rendera,
oni su u znatnoj meri skriveni i od ostalih Vordena.
 Ovaj... razumem. Problem bezbednosti. Ti ne moe dopustiti da tvoje
ete znaju vie nego to je potrebno, jer bi u protivnom neprijatelj saznao
suvie.
Uostalom ree gordo Storm ovo je moje podruje. Ja u da
zapoljavam svoje ljude kako naem za shodno. Mo kojom raspolaem nee
biti upotrebljena samo protiv Rendera. Ja imam i kod kue da sredim neke
raune.
Ponekad me plai proaputa on.
Storm se nasmeja i zabaci kosu. A ponekad? ree umiljato.
Kako si ti uvek spremna na to!
Ovoga puta nisu mogli da ostanu dugo zajedno. Trebalo je obaviti jo
mnogo poslova.
Storm je morala da bude u Avildaru kao Boginja, sudija, donosilac odluka
i zakonodavac, sve dok narod koji je podizala ne dobije eljeni oblik. Hu je
takoe trebalo da ostane ovde zbog odranja veze sa budunou i sa bazom
na Kritu. Obini vojnici bili su korisni jedino kao glasnici ili straari; upravo
zbog toga Englezi koje je Hu doveo nisu bili potrebni u velikom broju i ona
ih je poslala kui. Kako su uvebani agenti veoma teko mogli da budu
dovedeni iz drugog doba, najvei problem je trenutno bio nai oveka
sposobnog da radi sa plemenom.
Lokrid je izaao u pratnji Vidakara i nekoliko ratnika. Dobro se slagao sa
riim Jutoazom; meusobno su se esto aavali, zajedno pili medovinu i
askali do duboko u no. U redu, on nije civilizovan, pomisli Lokrid. Ali ta
to mari. Ponekad mi se ini da ni ja to nisam vie. Dopada mi se ovaj ivot...
Krajnji cilj itave operacije bio je da se narod Labrisa i narod Ratne sekire
sliju u jedan. To e se odista i dogoditi: Jitlanani e se pojaviti u istoriji kao
jedinstvena etnika formacija, pa e ak i posle Lokridovog veka moi da se
identifikuju kao celina. Slian proces odigravao se u mnogim drugim
oblastima. Jedino je bilo pitanje da li bi upad Indoevropljana, koji su
Renderi preduzeli da bi razorili stare kulture, bio podjednako delotvoran i
ovde, odnosno da li bi toliko graditelja megalita opstalo, bez obzira na koji
nain, da se Vordeni nisu tajno, ali sigurno, infiltrirali u Bronzano doba na
severu? Izvetaj iz sledeeg milenijuma pokazivao je da je sasvim lako ovo
drugo moglo da bude posredi, budui da su se Renderi potpuno povukli pred
Vordenima u tom delu sveta.
Ali osnivanje novih kraljevstava trebalo je da se odvija polako, kako zbog
nedostatka agenata, tako i zbog toga to su dogaaji morali da izgledaju kao
da imaju prirodan tok. (Osim toga, prirodan razvitak jemio je i veu
postojanost; ravo sazdana carstva, kao Aleksandrovo ili Tamerlanovo, bila
su suvie kratkovena da bi bila od vee vrednosti.) Prvi korak se sastojao u
povezivanju seljaka oko Limfjorda u zatvoreniju i vru zajednicu. U tu
svrhu, Storm se uglavnom koristila strahom koji je ulivalo njeno prisustvo, ali
i etama Jutoaza gde god je sila bila potrebna. Istovremeno je trebalo stvoriti
trajnije saveze sa plemenima koja su se nalazila dublje u kopnu, bez obzira da
li su u pitanju domoroci ili naseljenici. Odlueno je da Lokrid krene u prvu
takvu misiju.
Amerikanac je eleo da ode na konju, ali dugogrivi poniji nikada ranije
nisu bili jahani, i njemu bi bilo potrebno suvie vremena da ukroti jedno grlo.
Druga mogunost su bila bojna kola, ali Lokrid je ipak vei deo puta
prevalio peice. Kada su se pribliili naseobini, on i Vidakar se popee u
dvokolice; morali su da stisnu zube zbog estokog truckanja, ali zato im je ta
grimasa davala izraz koji se u Neolitu smatrao dostojanstvenim ...
Sve u svemu, ak i posle onoga to je usledilo, Lokrid je priznao da se
retko kada tako dobro zabavljao. Njegova najomiljenija rekreacija oduvek je
bila da pobegne negde u divljinu; sada je mogao da uiva u tome prilino
bezbrino poto je sa sobom poveo nekoliko Vidakarovih ljudi koje je
koristio kao nosae. Pleme kod koga su stigli doekalo ih je veoma
gostoljubivo. Lokrida su naroito zadivile neke pojedinosti koje nisu bile
zabeleane u dijaglosi. (Njome se sve manje sluio, dok je neprestana
upotreba utiskivala govorni jezik i obiaje u njegovo prirodno pamenje.) U
logorima Ratne sekire grube ceremonije uvek su bile praene raskalanim
veseljem. Stara zemljoradnika plemena bila su zbog toga u poetku malo
zabrinuta, ali ne i preplaena, zato to nisu imala mnogo sukoba sa
imigrantima, a i zemlja je bila prostrana i retko naseljena. Oni bi obino
zapoinjali proslavu obrednim ritualom, ali bi se svetkovina zavravala na
nain koji je zapanjivao oveka iz dvadesetog veka.
Poruka koju je Lokrid doneo bila je sasvim jednostavna. Prava boginja
ustoliila se u Avildaru. Ona nije bila, kao to su neki govorili, neprijatelj
Sunca i Vatre, ve pre Majka, ena i Ki mukim bogovima. Sile su elele da
se Njihova deca ujedine, kao to su i one same uinile. U tom cilju, u
Avildaru e naredne zime biti odran prvi savet na kome bi se vodili
razgovori o nainima i sredstvima tog ujedinjavanja. Sve glaveine bile su
pozvane. Lokrid nije dodao: U protivnom... poto bi to bilo neprijateljski i
nepotrebno.
 Pa ipak, postojalo je nekoliko stvari kod zemljoradnikih plemena koje
mu se nisu svidele. Ali bie vremena da se to ispravi. Ovi ljudi su mu se
uglavnom dopadali. Lokrid ih ak nije mogao nazvati manje mudrim od
ljudi iz njegovog vremena. Premda je gustina naseljenosti bila veoma mala,
oni su se susretali irom evropskog kontinenta: u sluaju plemena Ratne
sekire ak i junoj Rusiji. Njihovo shvatanje politike izgledalo je gotovo isto
toliko sloeno kao i one iz dvadesetog veka; u pojedinim vidovima oni su ak
pokazivali znatno veu suptilnost. Iako nisu poznavali fiziku, istoriografiju,
ili takvu pseudonauku kao to je ekonomija, narodi Neolita pokazivali su
izvanrednu otroumnost kada su u pitanju bili problemi neba, zemlja ili
ljudske vrste.
Lokridov put vodio je najpre pored svetog brda koje e jednoga dana
postati Viborg, a zatim preko polja koja su bila znatno plodnija od onih iz
budunosti; na severu su se pruala prostrana ala Skoa, zapljuskivana
velikim talasima, dok se na jugu presijavao Limfjordski zaliv. Ono to je
uradio bilo je prilino skromno, pa ipak, u misiji je proveo gotovo mesec
dana. Kad se ponovo vratio u Avildaro pustara se rascvetala u purpurne i
zlatne prelive, inje je kitilo zore, a lie je ve poelo da menja boju.
Bilo je to na dan kada je vetar poeo da hui sa zapadnog mora; svetlost i
senke oblaka meusobno su se sustizale na zagasitom tlu, dok su talasi
nemilosrdno zapljuskivali zaliv i zemlju raskvaenu od noanje kie. uma
se lelujavo povijala i treperila; polja sa strnjikom postala su uta, a trava na
livadama dobila je boju sena. Jato roda letelo je ispod sunca u pravcu Egipta.
Vazduh je bio sve, pun mirisa soli, dima i konja.
Lokridova grupa bila je primeena jo iz daleka. Logor Jutoaza, kroz koji
su najpre proli, bio je pun krepkih lica; izmeu njega i sela pruao se uzak
pojas niije zemlje. Nijedan Tenil Orugarej nije izaao da ga doeka.
Niko osim Ori. Devojka je veselo dotrala, doviknuvi Lokridovo novo
ime nekoliko puta. On naredi vozau da stane, pomilova je po kosi i zagrli.
Da, malecka, dobro sam, nismo imali neprilika, naravno da mi je milo to
te vidim, ali moram prvo Boginji da podnesem izvetaj... On bi je rado
povezao sa sobom, meutim, u kolima nije bilo dovoljno mesta. Ori je veselo
skakutala pored dvokolica celim putem do sela.
Kad su se pribliili Dugoj kui njena radost se najednom pretvorila u
bojaljivu nelagodnost. Biu u naoj kolibi, Rise rekla je i odjurila
natrag.
 Vidakar podie pogled za njom i poea bradu. Dobro pare ree
coknuvi jezikom. Kakva li je sa mukarcem?
Ona je jo devica odgovori otro Lokrid.
Zar? Na Jutoazovom licu pojavio se izraz neverice. Ne moe
biti. Bar ne kod Naroda Mora...
U nekoliko kratkih reenica Lokrid mu ispria ta se dogodilo.
Pa-a-a-a promrmlja poglavica. Dobro, dobro. Ali, naravno, ti je
se ne boji?
Ne. Suvie sam zauzet. Nije eleo vie da razgovara o tome.
A, da isceri se Vidakar, poklonivi se pritvorno. Ti si u milosti
Boginje. Vie nije bilo razloga za preterano odavanje poasti, budui da su
on i Amerikanac proveli mnoge dane zajedno. Dugo su tumarali brdima, ili
u hajku na jelene, proklinjali kiu i vatru koju nisu mogli da upale i esto
stajali licem u lice sa smru.
Ori mi se sviala i ranije nastavi polako Jutoaz ali tada sam
mislio da je ti eli za sebe. Ona koristi svaku priliku da ti se udvara.
Mi smo samo prijatelji odgovori Lokrid. Oseanje nelagodnosti
lagano je raslo u njemu. Da je mukarac, bili bismo pobratimi. Svaka
uvreda uinjena njoj, uinjena je i meni.
Da, da, svakako. Pa ipak, ti ne eli da ona ostane zauvek sama, zar
ne?
Lokrid je jedino mogao da odmahne glavom.
Devojka je naslednik starog poglavice, a ti si rekao da prokletstvo vie
ne lei na njoj ...
Moda je Vidakar u pravu, pomisli sa nejasnom slutnjom Lokrid. To bi
moglo da bude najbolje reenje njenog problema...
Ali vie nije bilo vremena da se razmilja o tome, poto je Storm ekala.
U prisustvu Hua i Vidakara ona mu se samo formalno zahvalila; izgledalo
je kao da tek letimino slua njegov izvetaj. Uskoro je bio otputen.
Meutim, pre no to je izaao, Storm mu je uputila jedan osmeh i rekla kratko
na engleskom: Noas.
Da li zbog skorog susreta sa njom, ili zato to se neto preutno ispreilo
izmeu njega i Orinog naroda, tek Lokrid nije eleo da provede dan meu
Tenil Orugarejima. Oni su se preobratili iz veselog plemena, kakve ih je prvi
put upoznao, u smuene i namrgoene podanike. Jaz se otvorio meu njima;
Lokrid je postao Boginjin agent, a ona je ve poela da pokazuje neke od
svojih najuasnijih vidova. Moda je mogao da poseti Jutoaze... ne, tamo bi
sigurno video njihove robove, a to je jo manje eleo... Ori? Odnos sa njom
postao je prilino teak... Na kraju je odluio da izae sam iz sela i da se
malo proeta. Sveti ribnjak na rubu ume verovatno nije bio toliko hladan da
u njemu ne spere svu prljavtinu sa puta.
Trebalo bi da bude potpuno srean, ali neto je poelo da ga nagriza.
Razmiljao je o svemu to mu se dogodilo dok su milje lagano promicale.
Bezbolno ujedinjenje dveju rasa bio je prilino mudar potez. Ljudi Ratne
sekire nisu bili zli po prirodi, ve samo nadmeni na izvestan nain, poput
neotesanih momaka. U tome je cela stvar. Njima je bio potreban strah od
boga, u prvom redu zato to im je nedostajalo potovanje prema
starosedeocima. Sada, kada su dodali boginju Meseca svom panteonu, nita
osim njenog nareenja nije moglo da ih zadri da pljakaju Narod Mora. Bilo
je to u skladu sa velikim naelom Neolita: jedna kultura nipoto ne bi
potovala drugu, ukoliko se ova ne pokae dobrom u ratu.
Progres, pomisli Lokrid tuno. Hoe li se ovek promeniti za hiljadu
godina? Naseljenici su u devetnaestom veku lako porobili crvenokoce, ali
tek kada su im ovi uzvratili borbom, Amerikanci su postali ponosni zbog
svake kapi indijanske krvi koju su prolili. Crnce smo uglavnom prezirali, sve
do moje decenije, kada su se i oni konano digli i pobunili za svoja prava.
Moda narod Dona i Meri ne mora da uprlja svoje ruke krvlju, pre nego
to zadobije potovanje stranaca. Voleo bih da je tako. Ali kako da to
ostvarimo?
Moda se ceo moj zadatak sastoji u tome da postavim jednu jedinu ciglu
za njihovu kuu.
Samo kako? Jutoazi savreno dobro znaju da bi pobedili Tenil Orugareje
samo da se bogovi nisu umeali. Vratili su se ovamo, po Storminom pozivu,
zato to su bolji ratnici. Dobro je sazvati skuptinu i izabrati kralja. Ali kako
da izbegnemo kraljevstvo sastavljeno od gospodara i robova?
Ne eli li Storm upravo to?
Ne! Dosta!
Mrane misli gomilale su se veoma brzo tako da je gotovo stigao do ruba
ribnjaka, pre no to je primetio ta se dogaa. Ali i grupa koja se tu nalazila
sedam mladia i jedna devojka takoe je bila zaokupljena svojim
poslom, tako da je i njegov dolazak ostao neprimeen!
Devojka je leala na velikom kamenu sa koga se oruje bacalo u znak
rtvovanja. Dok su ostali igrali okolo kao u transu, sa granicama imele u
rukama, jedan mladi je podigao kameni no iznad njenih grudi.
 ta, do avola! povika Lokrid i pojuri ka njima.
Naglo izbaeni iz zanosa, mladii se panino razbeae na sve strane. Kad
su videli ko je doao, ukoie se od straha i poee da puze po zemlji;
devojka je i dalje leala na rtveniku, polako se vraajui iz transa.
Lokrid s naporom obuzda muninu koju je oseao u stomaku i ree
dubokim glasom: U ime Boginje, zahtevam da mi ispriate sve o vaem
zlodelu.
Umesto priznanja usledilo je mucanje i moljakanje. Neke pojedinosti bile
su isputene, ali ih je on sam nadomestio.
Boginja nije bio dobar prevod za ono to je Storm predstavljala u ovoj
kulturi. Japanski kami bio je znatno blii tom znaenju: svako natprirodno
bie, poev od duhova stena ili drvea, iji se oprotaj trai pre no to se oni
slome ili obore, pa do ogromnih, nejasnih sila koje proimaju veite
elemente. Proimaju, a ne upravljaju. Nije bilo formalne teologije, nije se
odvajalo magino i boansko; sve stvari imale su svoju mistinu snagu. I on,
Lokrid, takoe je posedovao ovo zastraujue svojstvo. Vidakar je mogao
.da mu bude prijatelj, ali to je bilo zato to Jutoaz nije oekivao da e magija
biti upravljena protiv njega. Ori je bila jo nesrenija, poto uopte nije imala
nikoga ko bi se oseao prijatno u njenom prisustvu.
Dobroudni Tenil Orugareji smatrali su da je njihova zemlja osvojena
iskljuivo voljom Boginje. Oni su mogli da pobegnu u Flandriju ili Englesku,
kao to su neki i uinili, ali je instinkt domaeg ognjita kod veine bio suvie
jak. Umesto toga, bilo je znatno razumnije umilostiviti Sile da se podignu
protiv Boginje. Oni su uli prie o rtvovanju ljudi meu plemenima na
kopnu, koja su sada imala jednu veliku prednost u odnosu na njih: bila su jo
uvek slobodna.
Idite kui ree blago Lokrid. Neu poslati zlo na vas, niti u ita
rei Boginji o ovome. Bolja vremena e ubrzo doi. Kunem vam se da je
tako.
Devojka i mladii poee natrake da puze. Kad su se dovoljno udaljili,
podigoe se i brzo otrae. Lokrid skoi u ribnjak i oseti prijatnu sveinu
iste vode koja mu je milovala umorno telo.
Ostao je kod ribnjaka sve do zalaska sunca. Vreme je poelo naglo da se
menja; mase oblaka primicale su se sa mora donosei hladnou i rani sumrak.
U selu vie nikog nije bilo napolju, a koni zastori potpuno su zatvarali ulaze
u kolibe.
 Bez obzira kakva su mu oseanja, ovek mora da jede, i Lokrid se uputi
ka kui koja je nekada pripadala Ehegonu. Uao je u tiini, dok mu je dim
grizao oi; lelujave seni ispunjavale su uglove i zbijale se oko slabanog,
treperavog plamena ognjita. Orini roaci kao da su ga oekivali: njena
majka udovica podsetila ga je za trenutak na onu staricu koja mu je pruila
zatitu od Iterine hajke; na okupu su joj bili Orina mlaa polubraa, njena
tetka i ujak. Svi su ga posmatrali sa strahopotovanjem; deca koja nisu bila
zaspala uplaeno ustuknue kad se Lokrid pojavio na ulazu. Gde je Ori?
upita Amerikanac.
Devojina majka pokaza rukom na jedno izdignuto mesto. Kosa boje ita
bila je rasuta preko pokrivaa od jelenje koe. Iscrpljena je od plakanja.
Moram li da je probudim?
Ne Lokridov pogled pree preko tmurnih i brinih lica.
ta se dogodilo?
Vi to najbolje znate ree njena majka bez prizvuka optube.
Ne znam. Recite mi! Vatra se za trenutak rasplamsa; Orine konture
postae otrije i uoljivije. Spavala je sa stisnutim palevima, kao zaplaeno
dete. elim da vam pomognem dodade Lokrid.
O, da. Vi ste joj uvek bili prijatelj. Ali ta je najbolje za nju?
proaputa majka. Nama je to nepoznato. Mi smo samo stanovnici Zemlje.
Nisam ni ja vie od toga ree Lokrid; eleo je da mu poveruju, ali
znao je da on vie nikada nije mogao da bude jednak sa njima.
Pa onda, u redu. Ovog popodneva doao je poglavica Jutoaza, zvani
Vidakar, i pitao da mu ona bude... kako se kae ta njihova re?
ena. odgovori Lokrid. Za trenutak mu pade na pamet da ih
Vidakar ima ve tri.
Tako je. ena. Neka vrsta roba koji mora da izvrava svaku njegovu
zapovest. Vi ste mudriji od nas i poznajete bolje tog oveka. Rekao je da
emo svi doi pod njegovu zatitu. Da li je to istina? Ovoj kui je preko
potreban mukarac.
Lokrid klimnu glavom. Svaka zatita ima svoju cenu, pomisli on u sebi,
ali nije rekao nita.
Ori ga je odbila nastavi majka umornim glasom. On je
odgovorio da mu je Boginja rekla da moe da je ima. Tada je ona pobesnela i
poela da vas doziva kroz pla. Mi smo je malo umirili i otili u Dugu kuu.
Boginja nas je neto kasnije primila i naredila Ori da prihvati Vidakarovu
ponudu. Ali Jutoazi ine te stvari na sasvim drukiji nain. Kod nas ne sme
nita da se dogodi pre no to se ne obave odreeni obredi. I tako smo je vratili
kui. Dugo je priala kako e se sama izvesti u amcu dok je struja ne odnese
na puinu, ali na kraju je ipak zaspala. ta da radimo?
Razgovarau sa Boginjom ree Lokrid hrapavim glasom.
Hvala vam. Moramo to pre da preduzmemo neto. Ona nee biti
slobodna sa njim, ali ni mi nismo vie slobodni. Osim toga. Boginja je
naredila. Pa ipak, Ori nikada ne bi mogla da provede svoj ivot na takav
nain. Moda biste vi mogli da joj kaete da je to najbolje za nju.
Ili da je oslobodim ree Lokrid. Idem odmah tamo.
Zar niste prvo eleli da jedete?
Ne, nisam vie gladan. On spusti zavesu za sobom.
Selo je bilo u mraku. Nije lako mogao da nae put do Duge kue. Jutoazi
koji su bili na strai propustie ga bez rei.
Globus je bacio bletavu svetlost po celoj prostoriji. Storm je sedela sama
za kontrolnim pultom psihokompjutera. Unutra je bilo prilino toplo, tako da
je ona nosila sasvim kratku tuniku, ali Lokrid je pogleda bez ikakve poude.
Storm se okrenu, osmehnu se i mazno protegli. Tako rano, Malkolme?
Umorna sam od ovoga rada. Podaci su uglavnom zagonetni.
Storm, ree on moramo da razgovaramo.
Radost ieze sa njenog lica i ona postade sasvim mirna.
Na projekat se ne razvija kako treba poe Lokrid. Verovao
sam da e se starosedeoci postepeno prilagoditi novom ureenju. Ali umesto
toga, dok sam bio odsutan, stvari su se prilino pogorale.
Mislim da si na brzinu doneo pogrean zakljuak ree ona hladnim
tonom. Budi razloniji. ini ti se da se razdor izmeu plemena poveao,
zar ne? To je neizbena cena progresa i ja tu nita ne mogu da promenim; zar
treba da se odreknem Jutoaza da bih zadovoljila Orugareje.
Ne, ali obuzdaj ih malo vie.
Dragi moj Malkolme, ree materinski Storm nismo doli ovde da
gradimo utopiju. Tako neto nije nigde mogue. Nas jedino interesuje
stvaranje moi. A to znai povlastiti one koji imaju preduslova da budu jaki.
Pre no to mi bilo ta bude zamerio, zapitaj se da li su stanovnici Enivetoka
zaista eleli da budu preseljeni kako bi napravili mesta za nuklearne
eksperimente tvoje zemlje. Mi moemo pokuati da maksimalno ublaimo
bol koji zadajemo, ali onaj ko odbija da zadaje bilo kakav bol nema ta da
trai na ovom svetu.
 Lokrid slegnu ramenima. U redu, moe da me vrea, kako god
hoe...
Storm ustade. Pogled joj je postao opinjavajui. Posebno na jedan
nain ree ona.
Ne, ekaj, do avola! usprotivi se Lokrid. Moda mi ljudi
moramo da budemo kopilad. Ali ne treba nas uvek potcenjivati. oveku su
potrebni prijatelji. A Ori je moj prijatelj.
Storm se ukoi. Za trenutak je stajala nepokretno, a zatim lagano provukla
prste kroz uvojke crne kose i rekla neno: Da, iza svega stoji ona. Mislila
sam da e me to pitati. Hajde, samo napred.
Pa, ovaj, ona ne eli da bude u Vidakarevom haremu.
Zar je on lo ovek?
Ne. Ali...
eli li da ostane neudata i pored toga to zna koliko e to ovde
neprirodno izgledati?
Ne, ne...
Da li je jo neko pogodan za nju?
Pa...
Da nisi to, moda, ba ti? upita otro Storm.
Oh, blagi boe! viknu Lokrid. Ti zna da ja ... ti i ja ...
Ne zanosi se suvie, dragi. Sada je re o devojci. Ako dve rase treba da
postanu jedna, one moraju to vre da se ujedine. Brak je suvie jaka
institucija za narod Ratne sekire da bi odustali od njega; zbog toga e Narod
Mora morati da ga prihvati. Ori je naslednik poglavara starosedelaca, a
Vidakar je najuticajniji u svom plemenu. Praktino, ali i kao valjan primer
ostalima, u ovom trenutku nita bolje ne bi moglo da se dogodi od njihovog
braka za stvar ujedinjenja. Naravno, devojka je uzrujana. Ali, zar si tako
naivan da pomisli kako se ona nikada nee uteiti? Niti voleti svoju decu
koju e dobiti s njim? Niti zaboraviti tebe?
Ipak... mislim da ona zasluuje slobodan izbor.
Koga bi ona drugog izabrala osim tebe, koji je ne eli? Uostalom, bilo
bi beskorisno i da je eli. im si uao poeo si da saaljeva nesrene
seljake. Englezi e biti jo nesreniji posle normanskog osvajanja. Ali
nekoliko vekova kasnije tamo vie nee biti Normana. Svi e biti Englezi. Za
nas, ovde i sada, taj proces poinje sa Ori i Vidakarom. Nemoj vie da
pominje slobodan izbor... sem ako ne misli da bi svaki rat trebalo da bude
borba dobrovoljaca.
 Lokrid je stajao bespomono. Storm se primae i obavi mu ruke oko
vrata. ini mi se da te Ori na svoj detinji nain zove Ris promrmlja ona.
I ja bih volela da te tako zovem.
Ovaj... pazi...
Ona prisloni glavu na njegove grudi. Dozvoli mi da bar malo budem
detinjasta sa tobom.
Iza zavese zagrme glas jednog straara: Boginjo, gospodar Hu trai da
ue.
Do avola! proaputa Storm. Zavriu sa njim to bre mogu.
Zatim uzviknu: Pustite ga!
Mrav i gibak u svojoj zelenoj uniformi, Hu se kratko pokloni.
Molim za oprotaj, svetlosti. Bio sam u izvianju.
Storm odvrati kruto: Pa?
Po svoj prilici, to je beznaajno. Pa ipak, video sam oveu flotu kako
plovi ka nama Severnim morem. Vodei brod je iberijski, a ostalo su veliki
koni amci. Nikada nisam uo za takvu kombinaciju. Oigledno je da plove
iz Engleske za Dansku.
U ovo doba godine? tre se Lokrid. Storm se odmae od njega i
ostade sama u hladnom svetlu.
Postoji jo jedna neobinost, svetlosti ree Hu. Nisam mogao da
otkrijem prethodnice. Ako ih i imaju one mora da su dobro skrivene. Ali flota
e u svakom sluaju biti ovde za dan ili dva.
Tajna operacija Rendera? Ili neka lokalna pustolovina? Ovo su
vremena kada su domoroci esto preduzimali sline poduhvate namrti se
Storm. Najbolje da odem i sama pogledam.
Ona dohvati svoj gravitacioni pojas, zakai ga oko struka, a energetski
pitolj privrsti za kuk. Ostani ovde i odmori se, Malkolme. Ja se neu
dugo zadrati rekla je i poletela sa Huom.
Lokrid je neko vreme besciljno hodao velikim holom. Vetar je huao
kroz no, ali on je uo kako tiina podrhtava unutra. A bogovi su tako polako
i neno od jezdili kroz stubove... Na um mu pade ikona iz Brenove sobe.
Boe, boe, pomisli on, ta da radi ovek kada ne moe da pomogne nekom
ko strepi za njega?
ta je istina?
Jedna ena, mnogo godina odavde rekla mu je da je njen sin iv spaljen.
Ali ona je znala da je uzrok bio opravdan. Ili joj se bar tako inilo...
 Lokrid se najednom tre. Udubljen u misli nije primetio da je zakoraio u
tamni veo. Bren je bio dugo muen, a zatim ubijen iza ovog zastora. Zbog
ega crni paravan i dalje stoji tu? Zato je nikada nisam pitao?
Moda me je bilo strah, pomisli Lokrid i energino ue unutra. U ovom
delu kue nije bilo nametaja. Pod je bio prljav, a na konim seditima
nalazio se debeli sloj praine. Jedan globus obasjavao je odaju bledom
svetlou, a senke su se pruale do udaljenih uglova. Crna barikada
zadravala je takoe i zvuke. Vetra je nestalo. Lokrid se obreo u potpunoj
tiini.
Ono to je lealo na stolu, povezano icama i kablovima sa nekom
velikom mainom, lagano se trzalo i jealo.
Ne! kriknu Lokrid i ustuknu.
Dugo potom nije uspeo da prikupi hrabrost i da se vrati. Ali morao je to
da uini. Bren, koji se borio to je bolje mogao za sopstveni narod, jo nije
bio mrtav.
Malo ta je ostalo osim sparuene koe naborane preko omralog,
povijenog tela. Cevi su dovodile hranu i odravale ga u ivotu. Elektrode su
mu bile zabodene u lobanju, da bi izazivale okove u mozgu i beleile slabe
cerebralne impulse. Zbog video stimulacija kapci su bili odseeni, a one
jabuice su netremice stajale upravljene ka jarkoj svetiljci koja je nisko visila
sa plafona.
Nisam znao... zavapi Lokrid.
Jezik i usne su se grevito naprezali na unakaenom licu. Lokrid nije
imao kod sebe dijaglosu za Brenovo doba, ali mogao je da odgonetne deli
nadljudskih napora: Ubij me.
A neposredno iza zavese ... ona i ja...
Lokrid posegnu za mainom.
Stani! ta to radi?
Malkolm se lagano okrenu i ugleda Storm i Hua. Energetski pitolj u ruci
mukarca bio je uperen u njegove grudi. Storm ga tuno pogleda. Htela
sam da te potedim ovoga. Potrebno je dosta vremena da bi se izvukli i
poslednji ostaci pamenja. Tu vie nema mnogo modane mase; Bren sada
stvarno nije vie nego crv, tako da nema razloga da ga ali. Seti se, i on je
isto poeo da radi sa mnom.
Da li te to opravdava? povika Lokrid.
Da li Perl Harbur opravdava Hiroimu? podsmehnu se ona.
Prvi put u ivotu Lokrid ree neto nepristojno jednoj eni.
 Nisu vani tvoji izmiljeni razlozi prasnuo je. Znam od ega si
ivela u dvadesetom veku... od ubijanja mojih sunarodnika. Tek su mi Don i
Meri omoguili pravi uvid u nain na koji si se doepala vlasti. Koliko si ti u
stvari stara? I o tome sam dobio dovoljno podataka. Nisu ti bili potrebni svi
oni zloini koje si poinila u stotinama godina tvog pravog vremena. Zato je i
skovana zavera protiv tebe, tamo u dvorcu; zato svako eli da bude Korijak,
jer ti si sebi obezbedila besmrtnost. Olova majka videla te je neizmenjenu pre
itavih etrdeset godina...
Prekini! povika Storm.
Lokrida vie nita nije moglo da zaustavi. Ne interesuje me koliko si
ljubavnika imala, ili u kojoj sam meri ja samo stvar koju ti koristi praskao
je. Ali ti nee upotrebiti Ori, shvata? Ni njen narod. Niti bilo koga vie.
Do avola sa tobom: ti si i dola od samog avola!
Hu podie revolver i odluno ree: Sad je dosta.
Glava dvadeseta

Kia je poela pre zore. Lokrida je probudilo prigueno dobovanje po

tresetnom krovu kolibe u kojoj je leao. Na blatnjavoj zemlji rominjanje je
bilo neto bunije. Kroz reetke na ulazu posmatrao je panjake po kojima se
sporo kretala stoka mokra kao i pastiri. Suvo lie padalo je sa oblinjeg
hrasta pod neprekidnim naletima kinih kapi. Veliki deo sela i zaliv nisu
mogli da se vide iz ove zabaene kolibe. Sve je to upotpunjavalo oseaj
usamljenosti koja mu se inila kao more bez obala ...
Nije eleo vie da ima na sebi uniformu Vordena, ali kada ju je skinuo,
osetio je da je vazduh najednom postao suvie hladan i vlaan. Traiu jednu
orugarejsku nonju, ih ak jutoasku, pomisli on. Ona mi to nee odbiti; bar ne
pre no to...
... bude uinila ta?
Lokrid zatrese glavom. Polo mu je za rukom da odspava nekoliko
asova. U poetku se oseao kao da su mu sve lae potonule, a onda je naiao
san. Sada mu se ponovo vraalo samopouzdanje...
Za to je bio potreban veliki napor volje; prethodna no donela je krah svih
njegovih iluzija: shvatio je, najzad, ko je zapravo Storm i ta su njeni pravi
motivi. Dodue, i ranije je imao dovoljno indicija, ali je jednostavno odbijao
da misli o tome, sve dok pogled na Brena nije raskinuo sve niti kojima ga je
Storm sputavala. iveti sa saznanjem da je ona ravnoduno rtvovala ovaj
narod koji je on tako zavoleo sve je to bilo vie nego bolno.
Jadna Ori, pomisli Lokrid sa gorinom u grlu. Jadni Vidakar.
Pa ipak, pomisao na devojku delovala je izvanredno okrepljujue. Moda
je jo bio u stanju da uradi neto za nju, ako ve nije mogao sebi da pomogne.
Kada bi samo Ori nekako uspela da se probije do flote koja je dolazila
ovamo... To je sigurno bio zajedniki iberijsko-britanski poduhvat, sudei po
nekim opaskama koje su Storm i Hu izmenjali nadgledajui pripremanje
zatvora za Lokrida. Veliina i sastav flote bili su vie nego neobini, ali
gotovo istovremeno u Engleskoj su iznenada iskrsli znatno vaniji dogaaji,
ija je posledica mogla da bude osnivanje Stounhenda. Storm je bila suvie
zauzeta da bi posvetila posebnu panju zagonetnoj floti. Sasvim ju je
ospokojila injenica da je svaki stranac, vien kroz infra-crveni dogled,
pripadao arhajskom tipu rase, a ne agentima iz budunosti. Naravno, po
ovom nevremenu brodovi su morali da se zaustave, to je znailo da se njihov
dolazak odlae za nekoliko dana. Moda ga onda vie nee biti ovde. Ali zato
je u meuvremenu mogao da pronae nain da nagovori Ori na bekstvo.
U svakom sluaju, vredelo je pokuati. On ode do ulaza i promoli glavu
na kiu kroz izukrtane motke. etiri Jutoaza stajala su na strai, umotani u
kone ogrtae. Oni ustuknue preplaeno, podiui mokro oruje; gotovo
nesvesno poeli su da ine pokrete koji su predstavljali zatitu od zlih ini.
Budite pozdravljeni, momci, ree Lokrid. Storm mu je ostavila
dijaglosu. elim da vas zamolim neto.
Zdepasti voa se odvai da zlovoljno uzvrati: ta moemo da uradimo
za nekoga ko je pao u nemilost Boginje, osim da ga dobro uvamo, kako nam
je nareeno?
Zar ne mogu ak ni poruku da poaljem? elim samo da vidim jednog
prijatelja.
Niko ne sme da doe ovde. Boginja je to izriito naredila. Ve smo
morali da oteramo neku devojku.
Lokrid stisnu zube. Naravno, Ori je ula novosti. Mnoge zaplaene oi
videle su noas pod svetlou baklji kako ga Jutoazi sprovode sa uperenim
kopljima. Sve je to prljavo, Storm, veoma prljavo. U zatvoru, iz koga si me
izvukla, mogao sam bar da primam posete.
Dobro ree najzad Lokrid. Onda hou da razgovaram sa
Boginjom.
Ho-ho! nasmeja se ratnik. Ti bi eleo da joj mi kaemo da doe
na tvoju zapovest?
Mogao bi, uz duno potovanje, da joj kae kako ja molim da me
primi. Valjda ti sada lepe zvui nego pre.
Zato bismo to uinili? Ona najbolje zna ta radi.
Sluaj, ti svinjo, viknu Lokrid prezrivo. Ja sam moda u
neprilici, ali nisam izgubio sve moi. Uinie kako ti kaem, ili u da ti
zgulim meso sa kostiju. Tada e u svakom sluaju morati da moli Boginju
za pomo.
Straari uplaeno ustuknue. Lokridu je u magnovenju postalo jasno da
pred sobom ima idealan prototip podanika koje je Storm nameravala da stvori
u novom kraljevstvu. Odlazi! dreknu on. I donesi mi uz put neto za
doruak.
Ja... ovaj ... ne usuujem se. Niko od nas ne sme da napusti ovo mesto
pre no to nam to ne bude nareeno. Ali ekaj. Voa izvue rog ispod
ogrtaa i kratko dunu; sumoran i tuan zvuk prolomi se kroz kiu. Uskom
stazom brzo je dotrala omanja grupa mladia sa sekirama u rukama da izvidi
u emu je neprilika. Voa ih posla po Lokridovom nalogu.
Bio je to mrav uspeh, ali sasvim dovoljan da ga za trenutak povrati iz
beznaa. On navali na gnjecav hleb i loe zgotovljeno svinjsko peenje sa
neoekivanim apetitom. Storm moe da me slomi, pomisli Malkolm, ali samo
ako bude upotrebila mainu za itanje misli.
On ak nije bio ni iznenaen kad se Boginja pojavila nekoliko asova
kasnije. Jedino ga je zaudio nain na koji mu je srce reagovalo na njenu
pojavu. Sasvim odevena, Korijak je dostojanstveno koraala, velika, gipka i
pre svega divna. U ruci je drala tap Mudre ene, dok joj je pratnju
sainjavalo desetak jutoaskih voa. Lokrid primeti Vidakara meu njima. Iz
energetskog pojasa izvirao je nevidljiv tit preko koga su se slivale kapi kie;
stojei u srebrnastoj bujici svetlosti i vode, Storm je izgledala kao nimfa ili
morska kraljica.
Zastala je pred kolibom i pogledala ga oima u kojima je bilo vie tuge
nego ieg drugog. Evo me, Malkolme rekla je na engleskom.
Smatram za potrebno da doem kad me ti zove.
Ali zato ja vie nikada neu dotrati na tvoj zviduk, draga, ree
prkosno Lokrid. Suvie sam ponosan da bih mogao da ti pripadam.
Nikada vie?
On odmahnu glavom. eleo bih, ali ne mogu.
Znam. Ti pripada posebnoj vrsti ljudi. Kad to ne bi bio sluaj, sve bi
me ovo znatno manje pogodilo.
ta namerava sa mnom? Da me ubije?
Pokuavam da pronaem neki drugi nain. Ti i ne zna koliko se
napreem da smislim neto.
uj viknu Lokrid sa divljom, slatkom i uzaludnom nadom. Sve
ti ovo nije potrebno. Odrekni se vremenskog rata. Zar ti je toliko stalo do
njega?
Ne mogu. Njen ponos bio je pomuen. Ja sam Korijak.
Lokrid nije odgovorio. Kia je jednolino dobovala po krovu.
 Hu je hteo da te odmah ubijemo ree Storm. Ti si orue sudbine,
a poto si postao na neprijatelj, zar da rizikujemo i da te ostavimo u ivotu?
Ali ja sam odgovorila da bi tvoja smrt mogla da bude izuzetno vaan
dogaaj, koji bi neminovno prouzrokovao... ta? Govorila je treptavim,
niskim glasom stojei i dalje izolovana u maglovitom vodopadu svetlosti.
Upravo je to ono to ne znamo. Pomislila sam kako sam samo radosno
pomislila kada si se vratio da si ti ma moje pobede. Sada vie nisam
sigurna. Bilo ta da uinim, to moe da donese propast. Ili moda uspeh, ko
zna? Jedina izvesna stvar je da ti predstavlja prst sudbine i da odista elim
da te spasim. Hoe li mi dopustiti?
Lokrid se zagleda u sablasno zelene oi i ree oporim glasom:
Bili su u pravu oni iz daleke budunosti. Sudbina nas ini robovima.
Zbog toga si sada tako dobra prema meni, Storm. Ili ne, ne dobra ali ne ni
zla; moda nita to je ljudsko; u svakom sluaju, ao mi je to se sve ovo
dogodilo.
Da li mu se samo uinilo, ili je stvarno video suze kroz veo od kie? Nije
bio siguran. Konano, kada mu se ponovo obratila, glas joj je bio sasvim
staloen. Ako odluim da mora umreti, to u uiniti ja brzo i bezbolno;
bie sahranjen u dolmenu kapije uz sve ratnike poasti. Ali ja se molim da
se to ne dogodi.
Oseao je da protiv sebe ima aroliju, stariju i jau od svih sila koje je
stvorio njen izopaeni svet. Dok budem ekao, mogu li da se oprostim od
nekoliko prijatelja?
Bes ponovo buknu. Ona udari palicom po blatu i uzviknu: Ori? Ne!
Videe je sutra venanu u logoru Jutoaza. Razgovarau s tobom ponovo
posle toga. Ako se i dalje bude ponaao kao idiot, onda u odista morati da ti
otvorim oi...
Ona se okrenu i ljutito poe prema selu. Ogrta i haljine kovitlavo su se
leprali kroz slapove svetlosti.
Iz pratnje koja ju je u tiini sledila brzo iskoi Vidakar. Jedan straar je
pokuao da ga zaustavi, ali ga rii Jutoaz grubo odgumu; stao je uz sama
vrata kolibe i pruio ruku Lokridu.
Ti si i dalje moj brat, Malkolme, ree on hrapavim glasom.
Govoriu sa Boginjom o tebi.
Lokrid prihvati ruku. Hvala. Oseao je kako ga oi nesnosno peku.
Uini mi jednu stvar, u ime starog prijateljstva. Budi dobar prema Ori.
Pusti je da ostane slobodna ena.
 Koliko mi to bude bilo mogue. Daemo tvoje ime naem sinu, i
prineemo rtve na tvoj grob, ako do toga doe. Ali nadam se da nee. Srea
jae sa tobom, prijatelju. Usledio je jo jedan stisak ruku, a zatim se Jutoaz
brzo udalji.
Lokrid se spusti na jedno izdignuto mesto i poe da zuri u kiu. Njegove
misli lelujale su negde daleko i nikoga se nisu ticale.
Pred samo podne pljusak je prestao, ali sunce se nije probilo kroz niske
oblake. Umesto toga, brzo je poela da se sputa magla, sve dok svet sa one
strane vrata nije postao mokra, siva bezoblinost. S vremena na vreme do
Lokrida je dopiralo nerazgovetno dovikivanje, rzanje konja i mukanje krava,
ali svi ti zvuci bili su prigueni i daleki. Kao da se ivot udaljavao od male
kolibe... Vazduh je postao veoma vlaan i hladan, tako da je morao da se
pokrije ebetom. Konano, umor ga savlada i on zaspa.
Imao je udan san. Prizori arenila smenjivali su se sa neprozirnom
tamom punom neobinih zvukova. San i java su se isprepleli i sve je preraslo
u mahniti komar; on je bio brodolomnik u okeanu, tamnom kao kosa
boginje, Ori je brzo promakla pored njega viui ime svoje majke, rog je
prizivao gonie; najednom, poeo je da pada u beskrajne zelene dubine. Oko
njega su zabrujala dinovska elina zvona i on se nae na mestu gde se
raaju munje. Snano poput hiljadu gromova, neto mu pue iznad glave i...
koliba je bila ispunjena tamom;, suton se lagano sputao kroz maglu, ljudi su
se brzo dovikivali, a oruje je zvealo ...
Nije san!
Lokrid skoi i teturavo krenu ka vratima; poeo je da trese vlane motke,
pokuavajui da pronikne pogledom kroz tmurno sivilo sutona.
ta se dogaa? Gde ste? Pustite me napolje. Prokleti da ste! Storm!
Bubnjevi su odjekivali kroz guste pramenove magle. Jutoazi su divlje
urlali, nadjaavajui besomunu tutnjavu kopita. Trona vozila su se
sudarala, a osovine su prskale kao granice suvog drveta. U daljini je neka
ena prodorno vritala, ali njen ropac je zamro pod lavinom kamenja koje se
ruilo. Metal i bronza estoko su udarali jedno o drugo, a sa juga je dopiralo
zvidanje strela.
Najednom se u tamnoj izmaglici pojavie nejasne prilike: njegovi uvari!
Neko je napao sa obale ree kratko voa.
Zato ekamo, Hrano? viknu drugi straar. Nae mesto je u
borbi!
 Ostanite gde ste! Nae mesto je ovde sve dok nam Boginja ne naredi
drugaije. Neko protra u blizini. Hej, ti, ko nas je to napao! Kako ide
bitka?
Ljudi sa vode prodahta nevidljivi. Naleteli su pravo na na logor.
Drite se svog zadatka. Ja idem kod poglavice.
Jedan straar opsova i nestade u magli. Voa se uzalud prodra za njim.
Buka je postala glasnija kad su se stranci sudarili sa nespremnim etama
Jutoaza.
Gusari, pomisli Lokrid. To je sigurno ona flota koju su Vordeni videli.
Nita drugo ne moe da bude. Znai da se uopte nisu zaustavljali; veslali su
ceo dan i no, a magla im je pruila zatitu da se neopaeno iskrcaju na
obalu. Da, svakako. Izgleda da su gusari iz Sredozemlja poveli sa sobom i
neka lokalna plemena. Engleska je postala suvie ilava, kako sam uo, ali
zato po Severnom moru ima ta da se pljaka.
Pa ipak, ta ti jadnici mogu da urade kada Storm i Hu budu poeli da ih
ubijaju orujem iz budunosti?
Moda je tako najbolje. Avildaro je dovoljno patio da bi ponovo bio
opustoen... i da bi Ori bila odvedena u roblje. Lokrid je grevito stezao
motke i ekao na erupciju panike koja e zahvatiti neolitske gusare kada se
sukobe sa Boginjom.
Jedna prilika iskoi iz magle; bio je to visok i plav ovek sa neim divljim
u oima. Voa Jutoaza zakrguta zubima: Marut te odneo, ti orugarejska
kokoko, prodra se on. Vrati se tamo gde pripada!
Krupan ovek zavitla nepogreivo svoj harpun. Voa se uhvati za
probijeni stomak, ispusti prigueni jauk i bespomono se skljoka na kolena.
Drugi straar urliknu i podie svoj tomahavk. Ali pre no to je uspeo da ga
upotrebi, iz sutona iskrsnu drugi seljak, zabaci mu struk od udice oko vrata i
stee dvema snanim mornarskim rukama. Trei straar nije uspeo ni re da
izusti a ve je leao razbijene lobanje na vlanom tlu.
Gotovi su, devojko, doviknu visoki ovek i prie vratima. Do
Lokrida je dopiralo dovoljno svetlosti da vidi kako se u bradi mukarca
iskrie kapi vode, i on prepoznade Ehegonovog sina. Nekolicinu iz grupe
poznavao je po imenu, dok se ostalih, koji su nestrpljivo ekali pozadi, seao
iz vienja. Dvojica od njih bili su umeani u onaj jueranji pokuaj
rtvovanja devojke. Sada su stajali kao pravi ljudi.
 Ehegonov sin izvadi kameni no i poe da see spone koje su povezivale
motke. Uskoro e biti slobodan ree on. Ukoliko nas neko ne
primeti.
Lokrid je bio suvie oamuen da bi mogao da uradi ma ta drugo sem da
slua.
Mislim da smo najzad slobodni. Ori je jurila unaokolo ceo dan, molei
svakoga za koga je verovala da moe da ti pomogne. Najpre se nismo
usuivali; sedeli smo u njenoj kui i prikupljali hrabrost. A tada su doli ovi
stranci, kao boansko znamenje, i ona nas je podsetila na moi koje je dobila
u podzemnom svetu. Neka borba potraje samo jo malo, i mi emo biti
dovoljno daleko. Avildaro nije vie dobro mesto da i dalje ostanemo u njemu.
ovek je radoznalo posmatrao Lokrida. Uradili smo ovo zato to se
Ori zaklela da ti ima moi da nas zatiti od Boginjinog besa. Ona bi to
trebalo najbolje da zna. Da li je stvarno u pravu?
Pre nego to je Lokrid stigao da odgovori, Ori se ve pripila uz njega.
Kratko ga je pozdravila treperavim apatom. Oseao je kako devojka drhti
pod mokrim ogrtaem od kose; ali zato je u ruci drala lako koplje, i on
shvati da pred sobom ima pravu enu. Rise, ti moe da nas izbavi
odavde. Ja znam da moe. Reci da e nam biti voa.
Bitka koja se vodila u blizini nije bila bunija i ea od otkucaja srca u
Lokridovim grudima. Ne zasluujem te ree on. Ne zasluujem sve
ovo. Zaboravivi gde se nalazi, Malkolm je poeo da govori na
engleskom. Devojka se uozbilji i ree sa dostojanstvom kraljice:
On baca ini za nas. Hoe da nas odvede tamo gde zna da je najbolje.
Spone poprskae i Lokrid se provue izmeu dve motke. Magla se
kovitlala oko njega. Pokuavao je da u sumraku pogodi gde se vodi glavna
bitka. Izgledalo je da se front proirio i da se kree sve dublje u kopno. To
znai da na obali zaliva sada po svoj prilici nije bilo nikoga.
Ovuda ree on.
Grupa krenu pod njegovim vodstvom. Osim mukaraca bilo je jo ena i
dece koja su se uplaeno pripijala uz roditelje; nekoliko majki nosilo je bebe
u naruju. Svako ko sada bude preuzeo rizik da postane slobodan, pomisli
Lokrid, morae da se odrekne svega to ima ovde.
Najednom, neto mu sinu u svesti. Moram da obavim jedan posao u
Dugoj kui rekao je.
Rise! Ori ga epa izbezumljeno za ruke. Ne sme!
 Produite do amca ree on. Sigurno ste poneli meine sa vodom
i opremu za lov i ribolov. Kada budete spremni za polazak, ja u vam se
pridruiti. Ako ne doem, krenite bez mene.
Duga kua! zadrhta Ehegonov sin. ta ima tamo da radi?
Neto... nee nas pratiti srea dok ne uradim to.
Idem i ja ree Ori.
Ne. On zastade i poljubi je; bio je to kratak dodir usana koje su
imale ukus soli. Pa ipak, polo mu je za rukom da oseti vlani miris njene
kose i toplinu tela. Na svako drugo mesto, ako eli, ali ne ovde. Idi i
sauvaj mi mesto u amcu.
Lokrid se otre i potra pre no to je devojka mogla bilo ta da kae.
Kolibe su se bezglasno tamnele oko njega, a sumrak pun uasa sakrivao je
mnoge leeve. Jedna crna i sablasna svinja uplaeno je groktala. Za trenutak
mu pade na um da je Storm smatrala svinju predznakom smrti Boginje. Zvuci
bitke sada su odjekivali sasvim blizu; mahnitu kakofoniju sainjavali su
divljaki krici, bat brzih koraka, estoka sudaranja, fijuk strela i teki udarci
sekira koje nepogreivo pogaaju cilj. Pa ipak, Lokrida se sve to vie nije
ticalo...
Kao to je i oekivao, Dugu kuu niko nije uvao. Dodue, moda su
Storm i Hu jo unutra. Ali sada vie nije imao izbora; oprezan poput risa,
Lokrid zakorai unutra.
Hol je bio prazan.
On potra izmeu maina i velikih slika bogova. Kad je doao do tamnog
zastora, neto mu zastade u grlu. Sve je tu samo igra sudbine, sinu mu
najednom u svesti i on odluno ue u prostoriju.
Brenova agonija jo je delovala na njega. On stavi u uho dijaglosu uasne
budunosti, zaustavi se i ree: Uiniu da umre, ako eli.
Ooo, molim te projea glas mumije. Lokrid se tre. Storm mu je
rekla da je Brenov um sasvim uniten.
I to je slagala, pomisli on, i dade se na posao.
Nije mogao da presee Renderov vrat, poto nije imao nikakvo oruje.
Preostalo mu je samo da iupa ice i cevi. Pocrnelo telo se zgri uz
neujan, detinji jecaj. Iz otvorenih rana iscurilo je samo nekoliko kapi krvi.
Lezi tu proaputa Lokrid i pomilova Brena po elu. Nee
morati dugo da eka. Zbogom.
Dok je izlazio, ponovo je osetio kako ga neto grebe u grlu.
 Sa obe strane barijere doekala ga je velika graja. Borba se ponovo vodila
u selu. Najednom sve ostale zvukove nadjaa prasak energetskog pitolja.
Svetlost estoko blesnu pored zastora na ulazu. Ovo je kraj gusara, pomisli
Lokrid. Ako odmah ne izaem odavde, nikada neu.
On potra prema trgu.
Na drugom kraju iz magle iskrsnu Hu. Korijak! povika on
izbezumljeno i mahnito. Korijak, gde si? Moramo da budemo zajedno ...
najdraa moja... Pitolj koji je malopre napravio samrtni vatromet meu
kolibama nije bio ovaj u njegovoj ruci.
Vorden se panino okretao na sve strane, traei svoju Boginju. Lokrid je
znao da ne moe da se neopaeno izvue, ni ti da se vrati u Dugu kuu, a da
ga Hu ne vidi. On skoi.
Vorden ga primeti i kriknu. Pitolj se upravi ka njemu, ali nije bilo
vremena za pucanj. Lokrid se estoko sudari sa telom u zelenoj uniformi.
Obojica padoe na zemlju i poee da se gua ju oko oruja. Hu je veoma
vrsto stezao pitolj, tako da je Lokrid morao da promeni taktiku. On se
izvue iz njegovog elinog zagrljaja i baci mu se na lea. Prikljetio ga je
nogama za zemlju, a slobodnom rukom vrsto zgrabio za vrat i poeo da
stee.
Kroz pakleni mete Lokrid zau kako kosti u Huovom vratu krto prskaju.
Vorden prestade da se mie. Malkolm se podie i vide da je protivnik mrtav.
ao mi je ree iskrenim glasom. Polako je zatvorio oi koje su ga
ukoeno gledale, a zatim uzeo pitolj i udaljio se.
Za trenutak je bio reen da krene u potragu za Storm, poto je sada bio
naoruan isto kao i ona. Ali ne; to bi bilo suvie riskantno; neki Jutoaz lako bi
mogao da ga ubije, dok bude zaokupljen njenim energetskim titom, ta bi se
tada dogodilo sa Ori? Bio je svestan da mnogo duguje devojci i onoj aici
njenih saplemenika koji ga ekaju na obali.
Osim toga, nije bio siguran da je u stanju da puca na Storm...
Svetlucavi rub vode pojavi se pred njim. On primeti veliki koni amac
kako se ljulja na talasima, pun sivih oblija. Ori ga je ekala na obali. Ona
potra ka njemu sa smehom i suzama. Kratak zagrljaj trajao je itavu venost,
a zatim zagazie u vodu i uskoie u amac.
Gde emo sad? upita Ehegonov sin.
Lokrid baci pogled unazad. Jo je mogao da vidi grupu kua, maglovite
konture svetog gaja, obrise ljudi i konja na popritu borbe.
Zbogom, Avildaro, viknu on. Neka te bog sauva.
 Orine oi napunie se suzama.
Iril Varaj! ree odluno Lokrid Engleska!
Vesla zahvatie dublje. Krmano poe neki napev u ast Boginje mora;
Ori, koja je ponovo izgledala ozareno, priala je o tome kako Storm nije
nikakva Boginja, ve vetica. Jedna beba je plakala, neka ena je tiho jecala,
a ljudi podigoe koplja u znak pozdrava.
Oplovili su zapadni rt u irokom luku i Avildaro im nestade sa vidika.
Kroz no koja je postajala sve gua primetili su konture gusarske flote na
udaljenosti od jedne milje. Mali amci bili su izvueni na obalu, a galija se
nalazila ukotvljena u dubokom gazu. Nekoliko straarskih baklji treperavo je
svetlelo, tako da je Lokrid mogao da razazna ponosne oblike figure na
pramcu i deo krme koji se dizao iz vode.
Bilo je pravo udo da ovi Vikinzi iz Bronzanog doba jo nisu bili
desetkovani. Storm i Hu su se razdvojili da bi prikupili zbunjene i ratrkane
Jutoaze oko svojih plamenih pitolja. Ali najednom, ko zna iz kog razloga,
Hu se naao sam. ak i tako, Storm je jo bila u stanju da... uostalom, to ga se
vie nije ticalo.
Ili moda jeste? Gonjena sudbinom, ona nee odustati sve dok ga ne
pronae i uniti. Kada bi nekako uspeo da se vrati natrag u svoj vek... ne, tu
bi njene uhode mogle znatno lake da mu uu u trag nego ovde, u prostranom
i usamljenom svetu Neolita. Tim pre to je vodio sa sobom ovu grupu ljudi
koje vie nije mogao da napusti.
Poeo je da sumnja da je Engleska dobar izbor. Dodue, tamo su beali i
drugi graditelji megalita iz Danske. Mogao je da im se pridrui i da ostatak
ivota provede u neprestanom strahu. To nije bio ivot koji je eleo da
ponudi Ori.
Rise, proaputa devojka, oslonivi mu glavu na rame. Ne bi
trebalo da budem tako srena, zar ne? Ali ipak jesam.
Ori nije bila Storm Derovej. Pa ta onda? Lokrid je zagrli. I ona je
sudbina, pomisli. Moda Don i Meri nisu eleli vie nego da preko nje
ljudska rasa dobije divno i ljupko potomstvo. Ona sama nije bila mnogo, ali
njeni sinovi i keri e to moda biti.
Najednom mu postade jasno ta mora da uradi. Sedeo je dugo nepokretan,
sve dok ga Ori nije pomilovala po kosi. Je li ti dobro, dragi?
Da ree on i poljubi je.
Begunci su sporo napredovali kroz no, ali svaki zamah vesla pribliavao
ih je pobedi. Kad je svanula zora, prevalili su ve dobar komad puta i zastali
da se odmore. Mukarci su otili u lov i na pecanje, a ene su napunile
meine sa vodom. Oko podne severni povetarac je rasterao maglu i ve
sledee veeri zvezde su ponovo blistale na nebu. Lokrid je naredio da se
podigne jarbol i razviju jedra. Ujutro su se obreli na puini.
Bio je to hladan, teak i opasan put. Niko sem Tenil Orugareja ne bi
mogao da prebrodi buru u koju su upali sa pretovarenim i krhkim amcima.
Uprkos svim nedaama, Lokrid je bio radostan. Poto ga Korijak nije nala,
ona je verovatno zakljuila da se udavio i prekinula traganje.
Pitao se da li bi joj bilo ao. Ili bi moda i to saaljenje bila jo jedna u
nizu lai?
Posle nekoliko dana ispred njih iskrsnu istona obala Engleske. Zemljite
je bilo nisko i presvueno bojama jeseni. Okoreli od soli, tueni vetrom i
kiom, gladni i poderani, oni se nasukae na obalu i prvo se napie slatke
vode iz potoka koji su nali u blizini.
Orugareji su eleli da pronau zajednicu moreplovaca koji bi ih primili
kod sebe. Ali Lokrid se nije sloio. Znam bolje mesto obea on.
Moraemo da proemo kroz podzemni svet da bismo tamo stigli, ali jedino
emo tako biti sigurni od vetice. Hoete li da se krijete kao ivotinje, ili da
hodate slobodno kao ljudi?
Pratiemo te, Rise, odgovori Ehegonov sin.
Put ih je vodio duboko u kopno. Napredovali su prilino sporo zbog male
dece i potrebe da se stalno lovi za hranu. Lokrid je poeo da se pribojava da
e stii na cilj suvie kasno. Orino nestrpljenje bilo je drugaije vrste.
Sada smo na obali, dragi. Ovde u izobilju raste meka mahovina ...
On joj uputi umoran osmeh. Ne, sve dok ne doemo, malecka.
Zatim dodade ozbiljno: Suvie si mi dragocena.
Njene oi gledale su ga zaljubljeno.
Nedelju dana kasnije stigli su do zaleenog jezera i preli na malo ostrvo
koga su se lokalna plemena klonila. Nekoliko veeri pre toga, kada se
Lokridova grupa zaustavila u nekom zaseoku da prenoi, metani su im
ispriali da je ostrvce nekada bilo naseljeno. Izabrao je, dakle, pravi put.
Ispod ogolelog drvea stajala je grubo sklepana brvnara. Jedan ovek je
ekao sa maem u ruci. Bio je krupan, sa velikim stomakom, osedelom
kosom i ekinjavom bradom koja mu je padala niz roavo izborano lice.
Lokrid poskoi od radosti. Jaspere, ti stari vrae! povika on. Dva
prijatelja srdano se potapae po leima. im je namestio dijaglosu za
esnaesti vek, Malkolm upita Danca otkud on ovde.
 Jasper slegnu ramenima. Doveli su me sa ostalim borcima. arobnjak
je traio dobrovoljca da uva ova vrata do zatvaranja. Ja sam se javio. Zato
da ne uinim uslugu mojoj dragoj Gospi? Ovde je, inae, zabavno; pomalo
lovim patke, pecam, plaim seljake i dosta spavam. U sluaju nevolje, moram
da uradim neto na jednoj maini dole, i ona e odmah biti obavetena. Nita
se nije dogodilo, a kako sam vas smatrao za obine divljake, nisam uputio
nikakav poziv. Umesto toga, promislio sam da e biti mnogo zabavnije ako
vas uplaim. Drago mi je to te opet vidim, Malkolme!
Zar se tvoje straarenje ne zavrava uskoro?
Da, za nekoliko dana. Svetenik Markus mi je rekao da pazim na
asovnik i da na svaki nain siem u hodnik kada doe as; inae, vrata e
nestati, a onda sam izvisio. Moram da doem do drugih vrata koje mi je on
pokazao, a odatle u se prebaciti kui.
Lokrid pogleda saaljivo Fledelijusa. U Dansku?
A gde drugde?
Ja sam ovde po tajnom zadatku nae Gospe. O naem dolasku ne sme
nikom da izusti ni re.
Ne brini. Moe mi verovati, kao to i ja tebi verujem.
Lokrid se snebivao nekoliko trenutaka. Jaspere, ree najzad
poi sa nama. Kada budemo stigli gde smo namerili, ispriau ti celu priu.
Ti zasluuje vie nego sudbinu obinog odmetnika. Tamo gde idemo eka te
novi ivot.
Odlunost zablista u sitnim oima. Jasper zatrese tekom glavom:
Ne. Zahvaljujem ti prijatelju, ali ja sam se zavetovao mojoj Gospi i
mom kralju. Sve dok me straari ne uhvate, ja u ekati u krmi kod Zlatnog
lava u svako predveerje Svih Svetih.
Pa to je nemogue ... mislim, posle onoga to se dogodilo ... Fledelijus
protrlja bradu. Nai u ve ja naina. Junker Erik nee tako lako da ulovi
ovog starog vepra.
Lokridovi ljudi su drhtali od zime.
Pa... mi moramo da upotrebimo hodnik. Ne mogu da ti kaem vie, ali
upamti, ovo je sveta tajna. Zbogom, Jaspere.
Zbogom, Malkolme, i ti, mala devojko. Ispijte s vremena na vreme
punu au u moje zdravlje.
Lokrid klimnu glavom i povede svoje pratioce pod zemlju.
Imao je ve pripremljenu priu kojom je trebalo da obmane nepoznatog
straara. U najgorem sluaju, bio bi prinuen da upotrebi energetski pitolj.
Sreom, naili su na Jaspera. Ili je to moda bila sudbina? Ne, sudbinu
odreuje Satana. Ako Storm pogodi da su begunci krenuli ovim putem i
pone lino da ispituje Danca, on e progovoriti; ali to je bilo sasvim
neverovatno; u ostalim sluajevima Jasper nee izustiti ni rei. Lokrid
sigurno ne bi nikada razmiljao o tome, da se u njegovoj blizini nije nalazila
Ori...
Da bi dao primer ostalima, on energino zakorai kroz plamena vrata.
Tenil Orugareji prikupie svu hrabrost i krenue za njim.
Ne treba da oklevamo ree Lokrid. Idemo da se ponovo rodimo.
Drite se za ruke i nipoto se ne razdvajajte.
Odredite male grupe nalazilo se odmah sa druge strane istih vrata. To je
odgovaralo trenutku kada se kapija prvi put pojavila na svetu, kao to e i
nestati etvrt veka kasnije.
Predvorje je, kao i ostrvo, bilo prazno. Lokrid pritisnu prekida na
kontrolnoj cevi koju mu je Fledelijus dao i visoko iznad rampe ukaza se
vedro letnje nebo. Movara je bila zelena, puna lia i trske; voda se
svetlucavo iskriila, a tiinu su parali krici divljih ptica; trebalo je da proe
jo dvadeset pet godina pre nego to e on i Storm prvi put stii u neolitsku
Dansku.
Oh, kako je divno! uzdahnu Ori.
Lokrid je stajao nepomino nekoliko trenutaka, a zatim se obratio grupi.
Ponovo emo otii na more i ostaemo tamo zauvek. Narod kao to ste vi
moe brzo da ojaa na ovoj zemlji, to se mene tie, biu va poglavica ako
to elite. Ali ja u morati esto da putujem, a ponekad i da vas vodim u
borbe. Ovdanja plemena su velika i zauzimaju iroka prostranstva, ali su
podeljena meu sobom. U godinama koje dolaze mi emo se polako
ujedinjavati sa junim narodima, sve dok ne osnujemo veliku i monu
zajednicu. To je moj zadatak.
Pred oima mu za trenutak iskrsnu cela njegova budunost i on uplaeno
zastade. Izgubio je tako mnogo. Bilo mu je najvie ao majke koja nikada
nee saznati njegovu sudbinu, to se ostalog tie, on je ve prealio svoje
vreme, zemlju, narod, celu svoju civilizaciju: Partenon i most Goldn Gejt,
muziku, knjige, jela, medicinu, nauku i sve one dobre stvari koje su
mukotrpno stvarane etiri hiljade godina; kao zamenu za to dobio je titulu
poglavice u Kamenom dobu; sada je bio siguran da e se ovde uvek oseati
usamljen.
 Ali ta otuenost e mu doneti znamenja potovanja i moi. Svestan svoga
zadatka, on bi mnogo mogao da uradi, ali ne vie kao osvaja ili ratnik, ve
kao ujedinitelj, uitelj, mudrac i zakonodavac. Jedino je tako mogao da
postavi temelje kadre da odole zlu koje je Storm donela.
To je bila njegova sudbina. Sve to mu je preostalo bilo je da joj smelo
krene u susret.
Lokrid baci pogled na aicu svojih ljudi; bile su to siune semenke iz
kojih e iznii dinovski svet Dona i Meri. Hoe li da mi pomogne?
upita on devojku.
Da! ree Ori glasom zrele ene.
Glava dvadeset prva

Godine su proletele, sve dok ponovo nije doao dan kada je kia lagano
prerastala u maglu; ratnici sa zapada iskoristili su njeno okrilje da neopaeno
stignu preko Limfjorda u Avildaro.
Onaj koga su zvali Ris stajao je na pramcu velike galije; bio je stariji od
veine ostalih ratnika, sede kose i brade, ali podjednako snaan kao i njegova
etiri odrasla sina koji su ponosno stajali uz oca. Svi su imali metalno oruje i
bletave bronzane oklope. Naprezali su se da nazru liniju obale koja se
nejasno ocrtavala u bledoj svetlosti punoj pare. Konano, Ris donese odluku:
Ovde emo se iskrcati.
udnja duga esnaest godina odzvanjala je u glasu Houka, Orinog sina,
dok je prenosio oevo nareenje. Vesla prestae da kripavo zapljuskuju po
vodi. Kameno sidro nestade u dubini.
Dok im je ratnika odea metalno zveala, ljudi preoe na stranu broda
bliu obali; u savrenom poretku poee da skau sa ograde u hladnu vodu
koja im je dopirala do ramena; ubrzo su bili sputeni koni amci puni oruja,
i invazija otpoe.
Polako sa iskrcavanjem ree Ris. Moramo da budemo neujni.
Kapetan klimnu glavom. Tiina, vi tamo naredio je svojim ljudima.
Morao je neprestano da sputava i dri na uzdi Iberijance. Bili su to ratnici
tamnog lica i okruglih glava sa kukastim nosevima, znatno nii i vitkiji nego
plava plemena iz severne Britanije. ak je i kapetan civilizovan ovek,
koji je vie puta bio u Egiptu i na Kritu samo s naporom uspevao da shvati
kako ovo ne sme da bude gusarska pljaka.
Skupio sam dovoljno novca i krzna da ti deset puta preplatim put
ree mu Ris. Sve je tvoje ako nam pomogne. Ali moraemo da se
sukobimo sa veticom koja baca plamene munje. Da li e tvoji ljudi biti
suvie uplaeni ako to i ja budem morao da uinim? Osim toga, ne sme
nipoto da zaboravi da mi ne idemo u pljaku, ve da oslobodimo moju
brau. Da li si zadovoljan onim to ti nudim?
 Kapetan se zakleo u vrhovnu boginju svog Panteona, kao to to ine svi
moni varvari. Nije ak ni pomiljao da obmane Risa. Plave oi koje su ga
netremice posmatrale nagovetavale su svemono boanstvo, nita manje od
Minosa sa Krita.
U svakom sluaju, pomisli Lokrid, Storm e moi da bude razobliena
tek kada je budemo savladali. Jedino tako e Narod Mora postati slobodan.
Noas ponovo dolazi veliki trenutak sudbine. Ne radim sve ovo zato to mi se
vreme provedeno u Engleskoj nije dopalo. Naprotiv; tamo sam imao bolji,
sreniji i korisniji ivot nego to sam se ikada usudio i da sanjam ...
On pogleda unaokolo sa kapetanskog mosta. Ori je stajala pored glavne
kabine ispod gornje palube. Njihova ostala deca, tri devojice i jedan deak,
suvie mlad da bi poao u borbu, ekali su sa majkom. Kroz ponore seanja
Lokridu za trenutak iskrsnu pred oima mali kameni dolmen koji je nekada
sakrio u sebe jednu siunu priliku. Bogovi su joj odista bili naklonjeni ...
Visoka i krupna, sa kosom koja se slivala preko kritske odee i manje
svetla nego onda kada je bila devojka, Ori je posmatrala svoga mua oima
punim suza. etvrt stolea u kojem je ona morala da mu bude desna ruka
donelo joj je dostojanstvo i slavu. Sreno, dragi, doviknula je.
Nee dugo trajati, im pobedimo, moe da doe kui.
Ti si mi dao dom tamo, preko mora. U sluaju da pogine...
Onda se vrati, za njihovo dobro. On pomilova decu, jedno po jedno.
Upravljaj Vesthevenom, kao to smo to zajedno do sada inili. Narod e
biti srean. Na Lokridovim usnama iskrio se osmeh. Ali meni se nee
dogoditi nita.
Bie to divno ree Ori tiho videti nas kao mlade kako odlazimo.
elela bih da tada bude sa mnom.
Da li e ti biti ao zbog toga?
Ne. Oni e mi biti dragi, taj par, i biu srena zbog onoga to stoji pred
njima.
Ori je shvatila ta se dogodilo sa vremenom. Za ostale Tenil Orugareje to
je bila uznemirujua magija na koju su oni mislili to su manje mogli. Istina,
arolija ih je dovela u dobru zemlju i oni su joj bili zahvalni; ali neka Ris nosi
teret odgovornosti zbog vradbine, on je kralj.
Stupivi na kopno, Ris okupi ljude oko sebe. Nekoliko njih rodilo se u
Avildaru i bili su jo deca kad su pobegli. Ostali su poticali iz Britanije.
Lokridov izbor bio je dobar. Nije se vratio u istonu Englesku, da glasine
o njemu ne bi prele preko mora i dospele do Storm Derovej. Umesto toga,
poveo je svoje ljude u divnu zemlju koja e jednoga dana dobiti ime Kornval.
Tamo su orali i sejali, lovili i pecali, voleli i rtvovali, na stari, bezbrian
nain; ali, malo-pomalo, on ih je nauio kako da vade i obrauju kalaj i
razvijaju trgovinu. Poeo je da okuplja oko sebe ljude iz nemirnih okolnih
plemena, uvodei nov nain ivota i rada, sve dok Vestheven nije postao
poznat od Skara Bree do Memfisa kao bogato i mono kraljevstvo. U
meuvremenu, sklopio je savez sa kovaima sekira iz Lengdejl Pajka, sa
stanovnicima du Temze, pa ak i sa zloudnim zemljoradnicima iz nizije,
koje je ubedio da ubijanje ljudi nije po volji bogova. Tako se rodila i ideja o
podizanju velikog hrama u ravnici Salsberija, koji bi predstavljao simbol i
peat njihove konferencije. Time je glavni deo posla bio uspeno okonan.
Od mnogih koji su se dobrovoljno javili, Lokrid je izabrao samo stotinak
najboljih ratnika za predstojeu bitku na istoku.
Postrojte se u redove naredi on. Napred.
Sevemjaci i junjaci zajedno su obrazovali udarnu formaciju, koju je Ris
dugo uvebavao. Trenutak kasnije otpoeo je mar prema Avildaru.
Koraajui kroz vlano sivilo, gde su samo prigueni bat koraka i krici
ptica parali tiinu, Lokrid oseti kako mu se grlo stee, a srce divlje udara.
Storm, Storm, pomisli on, vraam se ponovo ...
Dvadeset pet godina jo je nisu izbrisali iz njegove svesti. Povijen i sed
kao stepski vuk, sa svim nevoljama i radostima mnogih pokolenja koja su
sada leala meu njima, jo se seao crnih uvojaka, zelenih oiju, koe boje
ilibara i usana koje su ga nekada ljubile. Nerado, korak po korak, on je
polako saznavao sopstvenu zlu kob. Sever mora da bude spasen od Korijak.
Ljudska rasa mora da bude spasena. Bez Brena, ona je mogla da dovede
Vordene do konane pobede. Ali ni Vordeni ni Renderi nisu smeli na kraju
da preovladaju. Njihovo meusobno unitavanje trebalo je da potraje sve dok
ono to je dobro sa obe strane ne nadivi konani brodolom zla; jedino iz tog
semena mogao je da nikne svet Dona i Meri.
On jo nije predstavljao pravog Risa, mudrog i nepobedivog. Bio je samo
Malkolm Lokrid koji je nekad voleo Storm Derovej. Predstojea borba bila
je teka zato to se Ori nalazila u blizini, ali i zbog injenice to je iao protiv
Korijak.
Houk se vrati iz izvidnice. Video sam nekoliko ljudi u selu, oe,
ree on. Niko nije izgledao kao Jutoaz, bar prema onome to si nam priao
o njima. Straarske vatre naroda bojnih kola slabo se vide u magli, a uvari
lee umotani oko njih zbog zime.
 Dobro. Lokrid je bio zadovoljan Houkovim izvetajem. Sada
emo se podeliti; svaka grupa neka krene svojim delom livade.
Komandanti mu prioe i on im dade poslednja uputstva. Jedna za drugom,
grupe su ubrzo nestajale u tami, sve dok on nije ostao sam sa svojom etom.
Preleteo je pogledom preko titova i otrih ivica kamenog oruja, a zatim
podigao ruku i rekao glasno: Na zadatak je najtei. Mi emo sresti samu
veticu. Jo jednom se zaklinjem da je moja magija jaka koliko i njena. Neka
slobodno odstupi svako ko se boji da uestvuje u naoj borbi.
Dugo nas vodi i uvek si bio u pravu grunu jedan branin. Ja
ostajem pri svojoj zakletvi. Plahovit apat odobravanja prostruja grupom.
Pratite me onda.
Grupa krenu uskom stazom prema svetom gaju. Kada bitka bude poela,
Storm i njene sluge iz Duge kue treba da prou ovim putem.
Krici se prolomie kroz suton.
Lokrid se zaustavi kraj mokrog drvea. Sa desne strane buka je postajala
sve jaa; rogovi su prodorno jeali, ulo se njitanje konja, ljudi su mahnito
uzvikivali i vritali, strele su otegnuto fijukale, kola su tutnjala, a na kraju
poee da grme sekire.
Zar nikad nee naii? promrmlja Erou.
Lokridovi nervi bih su napregnuti do granice kidanja. Uspeh mu nije bio
zajemen. Energetski pitolj mogao je lako da smlavi itavu jednu vojsku, a
predmet iju je teinu oseao u aci bio je istovremeno upravljen na dve.
Bat brzih koraka pribliavao se iz Avildara. Desetak Jutoaza iskrsnue iz
magle. Oruje im je bilo visoko podignuto, a lica razjarena. Na elu je trao
Hu.
Ovog puta te neu ubiti, pomisli grozniavo Lokrid.
Vorden im doviknu da se zaustave. Njegov pitolj se podie.
Isto oruje blesnu u Lokridovoj aci i upravi se ka samome sebi.
Trenutak kasnije zapraska crvena, zelena, uta i samrtno plava vatra. Jutoazi
se bacie na Britance, koji se razbeae na sve strane zahvaeni natprirodnim
strahom.
Korijak! Hu je nadvikivao praskanje energije. Ovo su Renderi!
Vorden nije prepoznao Lokrida u oveku koji mu se suprotstavio. A jo u
toku ovoga sata, on e pasti pod njegovom rukom pred Dugom kuom.
Lokridu se zamagli pred oima pri pomisli na to. Hu se pribliavao. Jedan
Jutoaz urliknu i zavitla svoj tomahavk. Branin koji je govorio o zakletvi
pade kao pokoen.
 Smrt tre Lokrida iz ukoenosti. Ljudi Vesthevena! kriknu on.
U boj za svoju brau!
Erou jurnu napred. Njegov bronzani ma iskriavo sevnu, pogodi cilj i
obli se krvlju. Houk dobi udarac po lemu; metal resko zazvea kao mladiev
smeh dok je uzvraao udarac. Ostala dva brata, Herdsmen i San Bilou, nisu
vie oklevali ni asa, ubrzo im se pridruie i ostali. Bili su brojniji od ljudi
Ratne sekire. Borba je bila kratka i nemilosrdna.
Lokrid potrai pogledom Hua. Vorden je video kako se njegovi ljudi
povlae; podigao se brzo sa tla i nestao u magli. I pored buke u polju, Lokrid
je mogao da uje kako Vorden neprestano doziva Storm.
Ona je, dakle, krenula drugim putem! Mora da je tamo, pomisli Lokrid.
Ovuda!
Grupa je izbila na livadu. Jedne dvokolice nagnuto su jurile ka liniji
Lokridovih ljudi. Uvebani za to, Vesthevenci ostadoe nepomini sve dok
im se vozilo nije sasvim pribliilo, a onda se brzo razmakoe i sa strane
poobarae vozae. Bez kontrole, konji nasumice produie dalje i izgubie se
u magli. Britanci navalie na Jutoaze koji su pratili dvokolice. Lokrida to
vie nije zanimalo. On je lovio Storm...
Pojurio je sa svojom etom preko strnjikavog polja. S vremena na vreme
primetio bi pojedine detalje borbe. Jednog Jutoaza, koji je razmrskao mozak
nekom vesthevenskom ratniku, isekao je na komade jedan Iberijanac. Dva
oveka su se valjala u blatu pokuavajui da jedan drugoga epaju za guu.
Deak po imenu Tuno leao je u velikoj lokvi krvi; njegov prazan pogled bio
je nepomino, uperen u skriveno nebo. Lokrid projuri pored njega, oseajui
kako mu metalna futrola pitolja udara po nozi. lem i prsnik postadoe mu
najednom teki.
inilo mu se da je venost prola kad je najzad zauo krike. Grupa
Iberijanaca projuri u panici pored njega. Lokrid zaustavi vou. Sreli smo
je na kraju sela uplaeno promuca poglavica plemena.
Njen plamen je sprio trojicu pre no to smo uspeli da umaknemo.
Pa ipak, oni nisu bezglavo pobegli. Sledei uputstva, samo su se povukli i
potraili drugog protivnika. Lokrid pouri putem kojim su ratnici doli.
Najpre joj zau glas: Ti, ti i ti. Naite vou plemena. Dovedite ga
odmah. Ja u ekati ovde; kada se sastanemo i sredimo nae redove,
unitiemo te morske bandite. Glas joj je bio treperav i divan.
On se zakloni u oblak magle. Izgledala je tako bespomono i arobno...
 Nekoliko Jutoaza ostalo je u blizini. Konji su nemirno poigravali pred
jednim kolima gde je stajao Vidakar sa spremnom halebardom. Storm je bila
sama, neto dalje od njih. Na sebi je imala samo lovaku haljinu, a mesec joj
se blistao na elu. Njena vlana kosa iskriavo se presijavala na slaboj
svetlosti, a crte lica bile su joj pune ivota. Trenutak odluke je doao;
Malkolm podie revolver i pritisnu obara.
Bila je suvie brza. tit je u trenutku obavi. U direktnom sudaru, dve
energije poee da potiru jedna drugu.
Renderu doviknu ona kroz uragansku, uasnu lepotu samrtne duge.
Doi i bie ubijen. Kako je nosio dijaglosu, prvi put posle dvadeset
pet godina, Lokrid ju je razumeo. On krenu ka njoj.
Stormino boansko lice iskrivi se od uasa. Malkolme! vrisnu ona.
Lokridovi sinovi brzo su napredovali kroz redove Jutoaza. Maevi,
koplja i tomahavci slobodno su se vitlali.
Krajikom oka, Lokrid opazi kako Vidakar zamahuje svojom dugom
sekirom na Houka. Deak izbee udarac, skoi ustranu i podie ma. U deliu
sekunde, pre no to se smrt spustila na Vidakara, golobradi voza bojnih kola
baci se izmeu seiva i svog gospodara. Kada se mladi stropotao, voa
Jutoaza potre kameni no. Houk nije mogao na vreme da izvue svoje
oruje. On zgrabi golim rukama riobradog ratnika; obojica padoe na zemlju
i poee da se guaju izmeu kola.
Ljudi iz Vesthevena pribliavali su se sa svih strana. Uz put su se sudarali
sa hrabrim i vetim neprijateljima koji su pruali estok otpor. Vazduh je
podrhtavao od siline udaraca.
Oh, Malkolme zajeca Storm. ta ti je vreme uinilo?
Jedino je jo mogao da bude nemilosrdan. Krenuo je ponovo u napad sa
revolverom u jednoj ruci dok mu je druga, u kojoj je trebalo da dri ma,
ostala slobodna. Svakog trenutka ona je mogla da uzleti u vazduh. Njene
ljude ve je sa svih strana potiskivao brojniji neprijatelj. Ona se takoe
polako povlaila sa Jutoazima. Lokrid nije mogao da joj se priblii kroz
haotian mete koji se dizao svuda okolo. Kada se za kratko izmeu njih
ukazalo malo istog prostora, oni odmah ukljuie energetske titove.
Krkljanje, dahtanje i divljaka borba drali su ih uglavnom razdvojene.
Borba se prenela meu kolibe. Sablasno crna, Duga kua se pomaljala
izmeu niskih krovova.
Iznenada, Erou i San Bilou probie se kroz liniju Jutoaza. Nogama su
odgurivali ljude koje su poubijali. Vitlajui besno orujem, Risovi sinovi
poee da seku neprijatelja s lea. Ostali Vesthevenci brzo se probie za
mladiima kroz procep. Ratnici se meusobno izmeae i otpoee borbu prsa
u prsa.
Lokrid ugleda Storm pred sobom i munjevito se pognu. Zraenje je
postalo tako intenzivno da su oboje za trenutak bili zaslepljeni. Njegova ruka
posegnu napred. Ona kriknu od bola. Malkolm oseti kako joj pitolj ispade.
Pre no to je mogla da ga podigne, on odbaci svoje oruje i vrsto je epa.
Trenutak kasnije oboje su bili na zemlji. Ona se borila rukama, noktima,
kolenima i zubima, sve dok krv nije poela da se sliva niz Lokridovu kou.
Ali on ju je vrsto drao prikljetenu na tlu pod sopstvenom teinom i
masivnim oklopom. Risove zenice se skupile i on je pogleda u oi. Storm
podie glavu i poljubi ga.
Ne zadrhta Lokrid.
Malkolme ree ona isprekidanim dahom. Mogu ponovo da te
uinim mladim, besmrtnim, venim.
Ris zamuri i proaputa: Ja pripadam Ori.
Zaista? Storm se odjedanput opusti pod njim. Onda izvuci ma.
Zna da to ne mogu da uinim. On ustade, uze joj pojas, pomoe joj
da se digne i blago joj izvi ruke iza lea. Ona se osmehnu i neveto pognu.
Borba je jenjavala oko njih. Kada videe da im je Boginja uhvaena,
preiveli Jutoazi odbacie sekire i dadoe se u beg. Ranjenici su jaukali na
zemlji.
Imamo veticu ree Lokrid. Vlastite rei zazvuae mu nekako
udno. Sada preostaju samo ratnici.
Njegovi sinovi se pribliie sa isukanim maevima. Bilo mu je nelagodno
to nije osetio vee zadovoljstvo kada je meu njima video Houka. On pusti
Storm. U modricama, uprljana i zarobljena, ona ih sve pogleda sa visine. Je li
ovo sudbina koju eli? upitala je na engleskom.
Lokrid nije imao snage da je pogleda u oi; on spusti glavu i uzdahnu.
To je jedina koju imam.
Da li si i za trenutak poverovao da e izbei osveti?
Da. Poto ne budu imali vesti, tvoji pijuni e, naravno, doi da vide
ta se dogodilo, ue o pljaki i pokolju u kome si i ti nastradala, ali na
osnovu smetenih prepriavanja domorodaca zakljuie da to nije bilo delo
Rendera, ve samo napad nekog ambicioznog neolitskog poglavice koji je
uo da na Jitlandu vladaju neredi, video u tome svoju ansu i imao sreu da
zalutale strele pogode tebe i Hua pre nego to ste stigli da ga savladate. Vie
nego ikada, tvoji naslednici e smatrati da nije nimalo pogodan period da se
upliu. Oni su suvie zauzeti na drugim mestima i drugim vremenima, tako
da e nas ostaviti na miru.
Storm za trenutak ostade nepomina. Veoma otroumno, Malkolme,
rekla je prigueno. Kakav bi ti heroj mogao da bude kod nas!
To me ne interesuje ree on tiho.
Storm zatee svoju odeu, sve dok joj se nije sasvim pripila uz telo. ta
e uraditi sa mnom?
Ne znam ree neodluno Ris. Dok god si iva, ti predstavlja
opasnost po sve nas. Ali ja... ja ne mogu da ti nanesem zlo. Zahvalan sam ti
za sve ono to si za mene uinila. On je pogleda s naporom. Moda
bismo mogli da te negde drimo zatvorenu ree hrapavim glasom. Uz
svu poast koja tebi prilii, razume se.
Ona se osmehnu. Hoe li da me obilazi?
Ne verujem.
Pa ipak, hoe. Tada emo moi da razgovaramo. Ona odgurnu ma
Herdsmana, Orinog sina, prie Lokridu i ponovo ga poljubi. Sreno,
Rise.
Vodite je! odgurnu je on. Veite je, ali budite paljivi. Ona ne
sme da bude povreena.
Gde da je drimo, oe? upita ga Erou.
Lokrid se vrati na trg pred Dugom kuom. Huovo telo lealo je zgreno
kraj njegovih nogu.
Tamo odlui on. Na njeno prirodno mesto. Postavite strau
napolju. Pokupite mrtve i pomozite ranjenima.
Gledao je za njom sve dok je ne uvedoe u kuu.
Rat mu je odzvanjao u uima podjednako snano kao i bilo u venama.
Trenutak potom, neto se prelomi u njemu. On potra kroz selo, viui na sav
glas.
Ljudi Avildara! Narode Mora! Doli smo da vas oslobodimo. Vetica
je pala. Za vas se jo uvek borimo na livadi. Zar ete i dalje da se krijete i da
nijedan udarac ne zadate za vlastito dobro? Izaite, ako ste ljudi!
I Orugareji dooe; lovci, ribari, moreplovci polako se okupie oko
novodolog oslobodioca. On pozva svoje sinove da im se pridrue. Pedeset
najodvanijih krenue kroz sveti gaj da napadnu na poslednje uporite boraca
Ratne sekire.
Bitka je bila kratka.
 Kada su poslednje dvokolice bile unitene i poslednji Jutoaz oteran u
pustaru, Lokrid naredi da se svi zarobljenici dovedu pred njega. To su
uglavnom bile bespomone ene i deca. Ali i Vidakar je bio iv. Ruku
vezanih iza lea, on prepoznade Lokrida i ponosito ga pogleda.
Jedna ve zgasla vatra ponovo je bila razgorena. Plamen poe da razbija
vlanu tamu podjednako mono kao i ples Tenil Orugareja. Lokrid pogleda
preplaene ljude koji su mu bili dovedeni i ree sa mnogo uviavnosti:
Nee vam vie biti nanoeno nikakvo zlo. Sutra moete da odete. Ovo
je nae mesto, a ne vae. Ali jedan na ovek poi e sa vama da vam govori
o miru. Zemlja je prostrana; znamo neke dobre oblasti koje su jo
nenaseljene. Kada doe zima, plemenske poglavice odrae veliki savet u
Avildaru i tada emo pokuati da usaglasimo zajednike interese. Vidakare,
nadam se da e biti meu njima.
Jutoaz se spusti na kolena. Gospodaru, ne znam kakvo se to udo
dogodilo s tobom ove noi. Ali mi smo jo drugovi po oruju. Nadam se da
me prihvata.
Lokrid ga podie. Odveite ga. On je na prijatelj.
Pogledavi svoje ljude, Ris shvati da njegov posao jo nije zavren.
Vesthevenci imaju dobru osnovu. U sledeih dvadeset ili trideset godina, ve
prema tome koliko mu vremena bude preostalo on mora da izgradi isti
takav savez i u Danskoj.
Ako samo Storm ...
Jedan ovek dojuri i pade niice pred njim. Nismo znali! Nismo znali!
uli smo buku suvie kasno!
Lokridu se zamuti pred oima. On povika bakljonoama i izbezumljeno
potra ka Dugoj kui.
Pod slabanim svetlom globusa leala je Storm. Njene lepote je nestalo;
niko ko je udavljen nije bez pomodrele koe, nateenog jezika i
poluiskolaenih oiju. Pa ipak, ostalo je jo neto u svetlucavoj kosi i
mramornom licu, u telu koje se borilo do poslednjeg daha i u vezanim
rukama koje su ga nekad milovale.
Brenov le leao je preko nje.
Sasvim sam zaboravio na njega, pomisli Lokrid. Bren je, dakle, proao
kroz veo, sa smru za petama, i ugledao nju, svog muitelja, bespomonu.
Storm, oh, moja Storm!
Narod Mora se utia kada njihov gospodar zaplaka.
 On im naredi da donesu drva. Neno ju je podigao na ruke i postavio na
odar. Na donji kraj lomae poloio je njenog prvog pomonika i najveeg
neprijatelja, a zatim dohvati baklju i baci je na Dugu kuu. Visoki i preglasan
plamen pretvorio je tamu u bletavi dan. Izgradiemo novo svetilite ovde,
pomisli Lokrid, u ast mrtve Boginje koja e jednoga dana biti nazvana
Marijom.
Za njega je sada postojalo samo jedno mesto gde je mogao da ode. On se
vrati na brod.
Orine rairene ruke radosno ga doekae. Pred svitanje, njegovi
prenadraeni nervi malo se opustie.
Boe, ili sudbino, ili ma kakvo ti bilo ime, hvala ti za sve.
*
* *
Bronzano doba polako je dolazilo. Ono to je video u jo neroenoj
prolosti dozvolilo mu je da veruje kako e to biti vreme izobilja, mira i
sree; moda srenije od svakoga doba koje su ljudi poznavali sve do one
daleke budunosti Dona i Meri. Upravo zbog toga relikvije iz ovog perioda
nisu sadravale simbole paljevina, klanja i ropstva. Zlatne suneve koije
Trandholma i povijeni rog, ije su zakrivljenosti podseale na obline iezle
Boginje, govorili su da je Severnjaka rasa postala jedinstvena. Nadaleko su
putovali; ulice Knososa poznavale su noge Danaca, a najodvaniji su odlazili
ak i u Arabiju. Neki su moda dospeli i do Amerike, gde je meu
indijanskim plemenima postojalo predan je o mudrom, dobrom bogu i boginji
po imenu Cvetno Pero. Ali veina se vratila. Gde je jo ivot bio tako dobar
kao u prvoj zemlji na svetu koja je bila i jaka i slobodna?
Na kraju i ona e pasti pred okrutnim Gvozdenim dobom. Pa ipak, hiljadu
srenih godina nije beznaajan podvig; duh koji je to vreme iznedrilo
preivee nebrojene vekove. Kroz svako stolee koje je dolazilo, provlaila
se i bila delotvorna zaboravljena istina da su ljudi jednom poznavali srena
vremena. Oni koji grade krajnju budunost mogu s razlogom da se vrate u
carstvo koje je Ris osnovao i tu da ue ...
*
* *
Ori proaputa Lokrid. Budi uz mene. Pomozi mi!
Uvek, dragi, ree ona.
sf novele
i prie
Ivan Jefremov
Srce zmije

IVAN JEFREMOV (19071972), doktor biologije, rudarski inenjer, moreplovac i paleontolog,

jedan je od najpoznatijih sovjetskih autora naune fantastike. Njegovom peru pripadaju mnogi
romani i prie o kosmikoj budunosti oveanstva, meu kojima su najpoznatiji Maglina
Andromede, Srce Zmije i as Bika. Isti uspeh doiveli su i njegova istonjska i avanturistika
dela, u kojima se napetost radnje preplie sa psiholokom i filozofskom analizom ovekovih
mogunosti: Na kraju Ojkumene, Veliki Luk, Susret iznad Tuskarore, Lepotica Tais i drugi.
Prevela: DESANKA POLIKARPOV

ivot se polako vraao. Ogromni brod je podrhtavao, dok su automatski

mehanizmi jo uvek radili. Onda su vihori energije oko svakog zatitnog
poklopca zaustavili svoj nevidljivi vrtlog. Nekoliko sekundi poklopci su
ostali u preanjem poloaju, zatim su odjednom svi u isto vreme odskoili
nagore i nestali u leitima na tavanici, usred komplikovanog spleta cevi,
preaga i kablova.
Dva oveka su i dalje nepomino leala u dubokim foteljama, okruena
obruima nestalih poklopaca. Trei je oprezno podigao svoju otealu glavu i
poeo da otresa tamnu kosu. Podigao se iz dubine najmeke izolacije, seo i
nagnuo se prema tabli da proita pokazatelje aparata.
Izali smo iz pulsacije! zauo se njegov energian glas. Opet ste
se prvi probudili, Kari. Za jednog astronauta vi ste idealno zdravi.
Kari Ram, elektronski inenjer i navigator astralne letelice Telur,
momentano se okrenuo i sreo sa jo uvek mutnim pogledom komandanta.
Kreui se s naporom, Mut Ang uzdahnu sa olakanjem i stade pred tablu.
Dvadeset etiri parseka ... Proli smo pored zvezde ... Nova aparatura
nikad nije precizna... ili, tanije, mi ne umemo dobro njome da vladamo.
Centralna sala za upravljanje vasionskim brodom bila je prostrana i
okrugla, dobro zatiena u dubinama gigantske letelice. Iznad komandnog
pulta i hermetikih vrata, svud unaokolo, nalazio se plaviasti ekran koji je
sainjavao jedan zatvoreni krug. Napred, du centralne osovine broda
uzdizao se kao kristal providan diskos lokatora, iji je prenik iznosio oko
etiri metra; sjedinjavajui se sa kosmikim prostorom, njegov odblesak u
kontrolnim lampama aparature liio je na crni dijamant.
Mut Ang je nainio jedva primetan pokret, i odmah su sva tri oveka koja
su se nalazila u komandantskoj kabini gotovo na isti nain pokrila oi. S leve
strane na ekranu zasvetlilo je dinovsko narandasto sunce. Njegova svetlost,
mada je izgubila od svoje jaine prolazei kroz snane filtere, jedva se mogla
podneti.
Mut Ang klimnu glavom.
Jo malo i mi bismo proleteli kroz koronu zvezde. Vie neu da
izraunavam pravac. Mnogo je sigurnije da proemo sa strane.
Zbog toga novi pulsacioni vasionski brodovi mogu da zaplae oveka
primetio je sedei u dubokoj fotelji, Tej Eron, pomonik komandanta i
glavni astrofiziar. Mi izraunavamo putanju, a brod zatim leti naslepo
kao hitac u noi. Ne dopada mi se ovakav nain letenja u kosmos, mada je
bri od svega to je dosad oveanstvo moglo da izmisli.
Dvadeset etiri parseka! uskliknu Mut Ang. A mi smo to vreme
ipak doiveli kao jedan tren ...
Tren sna slian smrti namrgoeno proguna Tej Eron. Uz to, na
Zemlji uopte ...
Bolje da ne mislimo o tome ree Kari Ram ustajui. Na Zemlji je
prolo preko sedamdeset osam godina. Veina drugova su ve mrtvi, mnogo
ta se promenilo ... ta e biti kada ...
To je neizbeno pri dalekom putovanju bilo kojim vasionskim brodom
mirno odgovori komandant. Na Teluru vreme veoma brzo prolazi. I
mada smo najdalje od svih otili u kosmos, vratiemo se gotovo isto toliko
stari kao to smo bili kada smo poli.
Tej Eron se priblii maini za izraunavanje pozicije.
Sve je besprekorno rekao je posle nekoliko minuta. Ovo je bio
Kor Serpentis, ili Unuk al Haj Srce Zmije, kako su ga zvali drevni arapski
astronomi, zato to se ta zvezda nalazi u sredini dugakog sazvea.
A gde je njen najblii sused? upita Kari Ram.
Skrila ga je od nas glavna zvezda. Pogledajte, spektar K je na nuli. S
nae strane je senka odgovori Tej.
Razmaknite zatitne ploe na svim prijemnicima! zapovedi
komandant.
 Okruila ih je neizmerna tama kosmosa, koja je izgledala jo dublja jer je
s leve strane i u pozadini gorelo narandasto-zlatnim plamenom Srce Zmije,
bacajui u zasenak sve zvezde i Mleni Put.
Telur je bio poslat na beskrajno daleko putovanje da bi njegova, posada
mogla neposredno da proui zagonetne procese pretvaranja materije na jednoj
ugljenikoj zvezdi, koji su veoma vani za zemaljsku energetiku. Postojala je
sumnja da je ta zvezda bila povezana sa tamnim oblakom, perpendikularno
okrenutim prema Zemlji u obliku elektromagnetskog kruga koji se okretao.
Naunici su se nadali da e u relativnoj blizini Sunca otkriti istoriju stvaranja
naeg planetskog sistema.
Relativno blizu znailo je sto deset parseka, ili trista pedeset godina, to
odgovara vremenu potrebnom da svetlosni zrak prevali put od te zvezde do
Zemlje.
Kari Ram je proverio kontrolnu aparaturu, koja je pokazivala da su sve
veze automatskih mehanizama u redu. Onda mladi astronaut utonu u
razmiljanje.
Daleko, daleko, na razdaljini od sedamdeset osam svetlosnih godina,
ostala je prekrasna Zemlja koju je oveanstvo preuredilo za divan ivot i
nadahnut stvaralaki rad. U tom besklasnom drutvu svaki ovek je dobro
poznavao svoju planetu. Ne samo njene fabrike, rudnike, plantae i ribna
lovita, naune i istraivake centre, muzeje i rezervate, ve i srcu draga
mesta za odmor, gde je ovek mogao da bude sam ili sa voljenim biem.
Iz tog prekrasnog sveta, imajui pred sobom mnogo vee ciljeve, ljudi su
sve dublje prodirali u ledene ponore kosmosa, u potrazi za novim saznanjima
i teei da odgonetnu tajne prirode. Kosmos je pruao estok otpor. Ljudi su
se sve vie udaljavali od Meseca, obasjanog smrtonosnim rendgenskim i
ultraljubiastim zracima Sunca, od vrele i beivotne Venere s njenim
lepljivim smolastim tlom i veitom maglom, od hladnog, peskom zatrpanog
Marsa u kome je jedva tinjao podzemni ivot. Tek to je poelo izuavanje
Jupitera, novi brodovi ve su dospeli do najbliih zvezda. Zemaljske
vasionske letelice posetile su Alfu i Proksimu Kentaura, zvezdu Sirijus, Etu
Eridani, pa ak i Tau Ceti. Naravno, ne samo zvezde, ve i njihove planete ili
najbliu okolinu, ako su to bile dvostruke zvezde, liene planetskih sistema.
Ali zemaljski interstelarni brodovi jo nisu bili na planetama na kojima je
ivot ve dostigao viu formu, i na kojima su bila nastanjena misaona bia.
Iz beskrajnih prostora vasione, ultrakratki radio-talasi donosili su vesti iz
drugih svetova; ponekad su oni stizali na Zemlju mnogo vekova posle
emitovanja. oveanstvo se tek uilo da ita te emisije i poinjalo da dobija
predstavu o tome koliki okean znanja, tehnike i umetnosti obavlja svoj kruni
put izmeu nastanjenih svetova nae Galaksije. ta onda da se kae o drugim
zvezdanim ostrvima galaksijama udaljenim milionima svetlosnih godina!
Ipak, to je podsticalo sve veu elju da se doe do planeta na kojima ive
ljudi, makar i ne bili slini onima na Zemlji; verovalo se da su i oni izgradili
drutvo u kome svako ima svoj deo sree onoliko koliko to omoguuje
njegov nivo vlasti nad prirodom. Uostalom, znalo se da postoje ljudi potpuno
nalik na Zemljane i da ih verovatno ima u veoma velikom broju. Znalo se
takoe da su zakoni razvitka planetskih sistema i ivot na njima istovetni ne
samo u naoj Galaksiji, ve i u svim dosad poznatim delovima kosmosa.
Pulsacioni vasionski brod poslednji izum genija Zemlje
omoguavao je posadi da se odazove pozivu dalekih svetova. Ako na ovom
letu Telura poslui srea, onda...
Svaki novi pronalazak ima dve strane, ba kao i sve u ivotu
razmiljao je Kari Ram glasno. Mut Ang ga je dobro shvatio.
Na Zemlju emo se vratiti posle sedam stotina godina ree on.
Bez obzira na to to je ljudski vek udvostruen, ak i praunuci naih
najbliih ve e biti mrtvi...
Ba o tome sam razmiljao!
Vi i imate i nemate pravo. Ekspanzija znanja i nagomilavanje iskustva
moraju biti permanentni, jer bi se inae poremetili zakoni razvoja koji su
uvek neravnomerni i protivreni. Zamislite da su drevni prirodnjaci, koji nam
danas izgledaju tako naivni u nekim svojim tumaenjima, ekali pronalazak
savremenih kvantnih mikroskopa; ili da su ratari i graditelji iz drevne
prolosti, koji su obilno kropili nau planetu svojim znojem, ekali
pronalazak automatskih maina. U tom sluaju, oni nikada ne bi ni izali iz
vlanih zemunica i jo uvek bi se hranili mrvicama koje im priroda daje!
Kari Ram se glasno nasmejao. Mut Ang ozbiljna lica nastavi:
I mi smo takoe obavezni da ispunimo svoju dunost prema
oveanstvu. Za to to emo se prvi dotai jo nevienih dubina kosmosa,
svesno smo se odrekli sedam vekova koji su protekli na Zemlji. To je cena
naeg poduhvata. Oni koji su ostali na planeti da bi uivali sva blaga
zemaljskog ivota nikada nee doiveti neopisivo oseanje koje emo
doiveti mi kada budemo zavirili u tajne razvoja Vasione... Isto tako,
pomiljam i na povratak... Vi se neosnovano plaite budunosti. U svakoj
etapi svoje istorije oveanstvo se u poneemu vraalo nazad, bez obzira na
opti uspeh po zakonu spiralnog razvoja. Svako stolee imalo je svoje
neponovljive i ujedno zajednike osobine kada je progres u pitanju. Ko zna,
moda e ovo zrnce saznanja koje emo doneti na nau planetu posluiti
novom usponu nauke i poboljanju ivota na Zemlji...

*
... Buenje posle dugog sna izazvalo je priliv energije. Posada vasionskog
broda preteno omladina provodila je slobodno vreme u gimnastikoj
dvorani.
Mlade je izmislila vrlo teke vebe, samo njima razumljive igre, ili je
pak, stavivi odbojne pojaseve i karike na ruke i noge, izvodila vratolomne
plesove u antigravitacionom delu dvorane. Astronauti su voleli da plivaju u
velikom bazenu sa joniziranom vodom, koja je sauvala prekrasno plavetnilo
kolevke zemaljskih naroda Sredozemnog mora.
Kari Ram je svukao radno odelo i uputio se prema bazenu, ali ga zaustavi
jedan veseo glas:
Kari, pomozite mi! Bez vas nikako ne mogu da napravim ovaj okret.
Hemiarka Tajna Dan, visoka devojka u kratkoj tunici bletavo-zelene
tkanine u tonu sa njenim oima, bila je najveseliji i najmlai lan ekspedicije.
Ona je ponekad svojom neobuzdanou ljutila uvek staloenog Karija, mada
je voleo ples isto toliko koliko i Tajna, kojoj je smisao za igru bio uroen.
Priao joj je osmehujui se.
Kari i Tajna bili su najbolji plesai na brodu. Jedino su oni mogli potpuno
da se predaju melodiji i ritmu, iskljuujui se iz svih misli i oseanja.
Ponesen igrom, Kari nije oseao nita drugo osim uivanja u sinhronim i
lakim pokretima. Devojina ruka, koja mu je leala na ramenu, bila je i
snana i nena u isti mah, a zelene oi zavodljive.
Vi i vae ime ste jedno isto aputao joj je Kari. Re tajna na
drevnom jeziku Zemlje znai neto nepoznato i jo neodgonetnuto.
Raduje me to to ujem ozbiljno odgovori devojka. Uvek mi se
inilo da su tajne prisutne jo samo u kosmosu, a da ih na naoj Zemlji vie
nema ...

*
U radnoj dvorani, u dubokim foteljama izmeu ormana filmoteke,
skriveni u senkama udubljenja sedeli su Svet Sima, lekar, i Jas Tina,
pogonski inenjer pulsacionih mehanizama. Levo, ispod uglaanih koljki
akustikih ureaja, predao se razmiljanju Mut Ang, komandant Telura.
etvrto putovanje u vasionu... Nije ni sanjao da e napraviti tako veliki
skok kroz prostor i vreme. Sedam stotina godina! Teko je praviti poreenja,
ali sedam vekova su vrlo malo znaili u epohi drevnih civilizacija, kada se
razvoj drutva, nepodstican znanjima, kretao samo ka daljoj reprodukciji ljudi
i naseljavanju jo nenastanjenih prostora na Zemlji. Tada je vreme bilo
neizmerivo i sve promene oveanstva proticale su sporo. Milionima godina
ljudi su traili hranu, ubijali zveri i ubijali se meusobno. Stolea kao da su
propadala u prazninu statinosti. ta je znaio jedan ljudski ivot, ta stotinu
ili ak hiljadu godina?
Mut Ang se gotovo zgrozio kada je pomislio na ljude iz prastarih
vremena. Kako bi se oni oseali da su mogli unapred da znaju sporost
tadanjih drutvenih procesa, da su mogli shvatiti da e ugnjetavanje,
nepravda i nesreenost trajati mnogo vekova. Vratiti se sedam stotina godina
unazad za stari Egipat znailo bi dospeti u robovlasniko drutvo, za
hiljadugodinju Kinu to bi bio povratak ratovima dinastija i imperatora, za
Evropu poetak verskog previranja srednjeg veka, u jeku lomaa
inkvizicije i svirepog pira mranjatva...
Iznenada, neto se desilo. Odjeknulo je otro zvonjenje od kojeg je svima
zastao dah.
Mut Ang je uleteo u salu za upravljanje brodom i u dva skoka naao se
pred komandnom tablom. Crno ogledalo lokatora je oivelo. U njemu, kao u
jezeru bez dna, plivala je majuna svetla lopta sa otro ocrtanim ivicama. Ona
se ljuljala gore-dole, polako klizei udesno. Astronaute je zaudilo to su
roboti, ija je dunost bila da upozore na mogunost sudara letelice sa
meteoritima, ostali nemi. Da li je to znak da se na ekranu reflektuje neki
neidentifikovan, a ne njihov svetlosni zrak?
Vasionski brod je produio da leti po istom kursu. Svetla taka sada je
treperila u donjem desnom kvadratu. Od pomisli koja je svima proletela kroz
glavu Mut Ang je zadrhtao, Tej Eron se ugrizao za usnu, a Kari Ram grevito
uhvatio za ivicu stola. Neto nepoznato letelo im je u susret, aljui moan
zrak lokatora isti onakav kakav je daleko ispred sebe bacao Telur.
Neodoljiva je bila elja ljudi da se ta pretpostavka obistini, da se posle
bezumnih nada ne potone u puinu razoaranja koje su astronauti sa Zemlje
ve nebrojeno puta doiveli. Od tih misli komandant je zamro, plaei se da
izusti ijednu re. inilo mu se da je njegova uznemirenost prela i na bia
koja su se nalazila u nepoznatoj letelici, jer se svetlea taka na ekranu
ugasila, zatim opet upalila i onda poela da svetli u isprekidanim intervalima:
etiri pauza dva. Ovakvo ravnomerno ponavljanje moglo je da bude
emanacija samo jedne jedine sile u itavoj vasioni ljudske misli. Vie nije
bilo nikakve sumnje njima u susret ide vasionski brod, tvorevina sa
planete nekog drugog sunca.
Zrak glavnog lokatora Telura takoe je postao isprekidan. Kari Ram je
emitovao nekoliko signala uslovnog svetlosnog koda. Izgledalo je potpuno
neverovatno da su tamo, napred, ovi jednostavni pritisci na dugme izazvali na
ekranu nepoznatog broda pravilne intervale svetlosti.
Uzbueni glas Mut Anga odjekivao je iz svih brodskih mikrofona.
Panja! Panja! U susret nam ide nepoznat brod! Skreemo sa kursa i
poinjemo ekstreno koenje. Prekinite sve poslove i zauzmite mesta po
rasporedu za ateriranje!
Nije se smela gubiti ni sekunda. Ako se nepoznata letelica kretala
priblino istom brzinom kao i Telur, onda je brzina pribliavanja bila
bliska svetlosnoj, dostiui dvesta devedeset pet hiljada kilometara u sekundi.
Lokator je davao ljudima samo nekoliko sekundi na raspolaganje. Dok je Mut
Ang govorio u mikrofon, Tej Eron je neto apnuo Kariju. Iako bled od
velikog napora, mladi je odmah razumeo poruku i izvrio neke manipulacije
na tabli lokatora.
Odlino! uzviknu komandant, gledajui kako je na kontrolnom
ekranu svetlosni zrak ocrtao strelu, izvio se ulevo i uvio u spiralu.
Prolo je najvie deset sekundi. Na ekranu se pokazala svetlea kontura u
obliku strele, izvila se ka desnoj strani crnog kruga i munjevito zavrtela u
spiralu. Znai, nepoznata bia iz dubina kosmikog prostora su ih razumela!
Dugo oekivani trenutak je nastupio.
Zazvonila su alarmna zvona. Sada se na glavnom ekranu vie nije video
zrak lokatora, ve trup nepoznatog broda. Tej Eron je munjevitim pokretom
iskljuio robota koji je upravljao Telurom i neznatno ga skrenuo ulevo.
Zvonjenje je prestalo i crno ogledalo ekrana se ugasilo. Ljudi su jedva uspeli
da primete svetlosnu crtu koja se pokazala na osmatrakom lokatoru desne
palube. Brodovi su se mimoili nezamislivom brzinom i odleteli u daljinu.
Proi e nekoliko dana pre nego to se ponovo sretnu. Prorauni su bili
tani: oba broda e se zaustaviti, okrenuti i brzinom koju su precizne
maine tano odredile opet pribliiti mestu susreta.
 Sluajte svi! Poinjemo ekstreno koenje! Dajte signale spremnosti po
sekcijama! odjeknuo je Mut Angov glas.
Zelene lampe ukljuivale su se jedna za drugom iznad ugaenih indikatora
meraa. Brodski motori su zautali. Letelica je lebdela u nepominom
oekivanju. Komandant je obuhvatio pogledom komandnu dvoranu i utei
pokazao glavom na fotelje, ukljuujui u isto vreme robota predvienog da
upravlja koenjem. Pomonici su videli kako je Mut Ang namrteno motrio
skalu programa, okreui glavnu polugu na broj 8.
Bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da se uzme pilula za smanjenje
srane aktivnosti, sedne u fotelju i ukljui robot...
Kao da se letelica spotakla o prazninu prostora tako su se u stara
vremena spoticale jahae ivotinje i jahai leteli preko njihovih glava;
gigantski brod se propeo, njegovi jahai poleteli su u dubinu hidraulinih
fotelja i izgubili svest.

*
itava posada Telura okupila se u biblioteci, izuzev deurnog pored
aparata koji je kontrolisao sloene elektronske ureaje. Telur se okrenuo
posle koenja i pri tom udaljio od mesta susreta vie od deset milijardi
kilometara. Vasionski brod se kretao polako, dvadesetim delom svoje
apsolutne brzine, dok su svi njegovi kompjuteri neprestano proveravali i
ispravljali kurs. Trebalo je ponovo nai nevidljivu taku u neobuhvatnom
kosmosu i u njoj sasvim nitavnu esticu nepoznati vasionski brod. Ovo
gotovo nepodnoljivo ekanje trebalo je da traje osam dana. Ako svi
prorauni budu tani i ako brod ne skrene vie nego to je dozvoljeno, pod
uslovom da i nepoznati kosmonauti ne pogree, onda e letelice doi
dovoljno blizu da u nepreglednoj tami lokatorima napipaju jedna drugu.
Tada e prvi put u istoriji ovek doi u dodir sa braom po misli, snazi i
tenjama; sa biima ije je prisustvo ve odavno bilo predvieno i potvreno
beskrajno pronicljivim ljudskim umom. udovine provalije vremena i
prostora koje razdeljuju naseljene svetove sve do tog trenutka bile su
nesavladive. Meutim, sada e ljudi sa Zemlje pruiti ruku drugim misaonim
biima kosmosa, a posle njih u bliskoj budunosti i ostalim
stanovnicima dalekih zvezda. Lanac misli i dela pruie se preko provalije
prostora, kao konana pobeda nad stihijskim silama prirode.
Svest o ogromnoj odgovornosti trenutka naterala je ak i ivahnu Tajnu da
postane ozbiljna. Hoe li oni nitavna trunica predstavnika
mnogomilijardnog oveanstva Zemlje biti na ravnoj nozi sa eventualnim
fizikim savrenstvom, razumom i hrabrou nepoznatih stanovnika
kosmosa? I kako se pripremiti za predstojei susret?
Najvanije, najintersantnije i najtajanstvenije bilo je pitanje: kako
izgledaju bia s kojima treba da se sretnu? Jesu li udovina ili lepa, prema
zemaljskim merilima?
Afra Devi, biolog, uzela je re.
Ova mlada ena, koja je od uzbuenja postala jo lepa, govorila je da se
oveanstvo ve odavno odreklo nekadanjih teorija da misaona bia mogu
imati bilo kakav oblik i najraznovrsniju telesnu grau. U stvari, oblik oveka,
jedinstvenog bia na Zemlji sa misaonim mozgom, nije sluajan i odgovara
maksimalnoj mogunosti prilagoavanja jedne takve ivotinje, njenim
sposobnostima da izdri ogromno optereenje mozga i izvanrednu aktivnost
nervnog sistema. ovek se jo u ranim stadijumima svog formiranja razvio
kao univerzalni organizam prilagoen raznovrsnim uslovima. S daljim
razvitkom drutvenog ivota, ova mnogostrukost ljudskog organizma postala
je jo vea, jo raznovrsnija. Pored te univerzalnosti, ovekova lepota je
pojaana i usavrena intelektom i duhovnim vaspitanjem. Misaono bie iz
drugog sveta, ako je prodrlo u kosmos, isto tako je savreno i univerzalno.
Nikakvih cerebralnih udovita u obliku oveka-peurke ili oveka-meduze
ne sme biti, zavrila je svoje izlaganje Afra Devi.
Meni se dopada ta teorija javio se Tej Eron ali ...
Razumela sam vas prekinula ga je Afra. ak i malo odstupanje
od uobiajenog oblika stvara nakaznost, a ovde je verovatnoa odstupanja
suvie velika. Hoete da kaete da mi primamo kao nakaznost sve razlike u
formi ovejeg lica, kao to su, na primer, odsustvo nosa, trepavica ili usana
usled povrede. Ali, njuka konja ili psa otro se razlikuju od ovejeg lica, pa
ipak ne deluju nakazno; ak su lepe, zato to je u njima prisutna lepota
svrsishodnosti, dok je na povreenom ovekovom licu poremeena harmonija
...
Znai, ako se neznanci budu po obliku veoma razlikovali od nas, oni
nam nee izgledati nakazni. Ipak, eleo bih da znam jo neto: ta ako su isti
kao mi, ali sa rogovima i surlom? uporno se raspitivao Tej.
Misaonom biu nisu potrebni rogovi, i on ih nikada nee ni imati. to
se tie nosa, on moe biti izvuen kao polovina surle mada surla, kada se
imaju ruke bez kojih ovek ne moe biti ovek, takoe nije potrebna. To bi
bio pojedinaan sluaj u kosmikim razmerama, neobavezan uslov anatomije
misaonog bia. Ali sve to se formira tokom istorije kao rezultat prirodne
selekcije postaje zakonomernost, neto srednje izmeu mnotva odstupanja.
Upravo ovde se i pojavljuje u svoj svojoj lepoti mnogostruka svrsishodnost.
Zato ne oekujem rogata i repata udovita u brodu koji nam ide u susret;
tamo ih ne moe biti!
Vi ste pobedili! saglasio se Tej Eron sa Afrom.
Neoekivano, poeo je da oponira Kari Ram, ije je mladiko lice oblila
rumen. On je govorio da nepoznata bia, ak i kad bi bila ovekolika, mogu u
stvari da budu beskrajno daleka od ljudi po razumu i svojim pojmovima o
svetu i ivotu. Ukoliko su razlike vee, utoliko je vea i opasnost da neznanci
iz kosmosa postanu estoki i strani neprijatelji.
U odbranu Afre Devi ustao je Mut Ang.
Nedavno sam razmiljao o tome, i shvatio da na viem stupnju razvoja
nikakvog nerazumevanja izmeu misaonih bia ne moe biti. ovekovo
rezonovanje i njegova svest odraavaju zakone logikog razvoja sveta koji ga
okruuje i itavog kosmosa. U tom pogledu svaki ovek je mikrokosmos.
Nain miljenja proistie iz zakona svemira koji su svuda jednaki. Misao, ma
gde se pojavila, neizbeno e imati za svoju osnovu matematiku i
dijalektiku logiku. Ne mogu postojati nikakva tua, potpuno razliita
miljenja, kao to ne moe da postoji ni ovek van drutva i prirode ...
Ali, ta e biti u pogledu neizbenosti kosmikog rata, u koji su bili
ubeeni nai preci na dosta visokom nivou kulture? upita astronavigator.
Kari Ram je zapazio najvaniju injenicu produi Mut Ang.
Straniji od naunog neznanja ili pogrene metodike je konzervatizam,
upornost u odbrani onih formi drutvenog ureenja koje nisu opravdale sebe
ak ni u oima savremenika.
Nepromiljena potronja rezervi tenih goriva, uma, voda, iscrpljivanje
zemljita, vrlo opasni eksperimenti u stvaranju smrtonosnih vrsta atomskog
oruja sve to odredilo je delatnost i gledanje na svet onih koji su se trudili
da po svaku cenu sauvaju ono to je ve preivelo. Upravo ovde nicalo je i
izrastalo otrovno seme iskljuivih privilegija, izmiljotina o superiornosti
jedne grupe, klase ili rase ljudi nad drugom, opravdavanje nasilja i ratova
sve to to je u davna vremena dobilo naziv faizam.
Prenesite to sa borbe klasa u jednoj zemlji na meusobnu borbu
privilegovanih i potlaenih zemalja, i onda ete razumeti uzrok nastajanja
ratne ideologije, propagiranje neizbenosti rata ak i u kosmosu. Vidim u
tome srce zla, tu zmiju koja e, ma kako je uvali, obavezno da ujede, zato
to ne moe da ne ujeda. Setite se sa kakvom je zlokobnom crveno-utom
svetlou gorela zvezda pored koje smo proli, idui naem cilju ...
Srce Zmije uzviknula je Tajna.
Prema tome, naa bojazan je takoe eho zmijskog srca, odjek koji je u
nama ostao jo od drevnih vremena! ozbiljno i sa tugom ree Kari.
Moram da kaem da sam ja verovatno najzmijskiji ovek od svih nas, zato
to u meni jo uvek tinja strah... ili sumnja, ne znam kako to da nazovem.
Kari! prekorno ree Tajna.
Ali mladi je tvrdoglavo produio:
Komandant nam je lepo govorio o smrtnim krizama viih civilizacija.
Svima nam je poznata pria o mrtvim planetarna, na kojima je ivot uniten
zato to ljudi na njima nisu umeli da blagovremeno spree atomski rat i
stvore novo drutvo koje bi se zasnivalo na naunim zakonima; da zauvek
unite elju za ubijanjem, da iupaju to zmijsko srce. Svi znamo da je naa
planeta jedva uspela da izbegne takvu sudbinu. Ali, ako oni tamo mladi
astronavigator pokaza na stranu sa koje se oekivao nepoznati brod ta
ako oni jo nisu proli preko te opasne provalije?
To je iskljueno, Kari, mirno odgovori Mut Ang. Katastrofe,
kataklizme i velike promene onemoguile bi razvoj vieg misaonog bia
sposobnog da se otisne u kosmos. Ne, ti koji nam dolaze u susret takoe su
proli kritinu fazu; oni su se isto tako muili i ginuli dok nisu izgradili jedno
pravino, mudro drutvo.

*
Negde tamo napred, jo uvek na ogromnoj udaljenosti, leteo je u susret
brod sa planete neke tue i daleke zvezde. Nije nikakvo udo to je
astronaute, ma koliko da su se uzdravali, obuzelo grozniavo uzbuenje.
Izdvojiti se negde radi odmora, ili potraiti osamu nekog skrivenog kutka
izgledalo je nemogue u toj nervnoj napetosti. Zato je Mut Ang naredio da
svi uzmu sredstva za umirenje.
Mi treba da doekamo nau sabrau u najboljoj fizikoj i psihikoj
kondiciji tvrdim glasom odgovarao je na proteste. Pred nama je
ogroman posao, jer moramo da se sporazumemo s njima; da im prenesemo
naa znanja i da se upoznamo s njihovim dostignuima.
Vasionski brod leteo je veoma polako, prelazei dvesta hiljada kilometara
na as takozvanom tangentnom brzinom koja se koristi prilikom ulaenja
u zonu Roa bilo kog nebeskog tela. Roboti koji su upravljali brodom drali
su ga na precizno izraunatom obratnom kursu. Ve je bilo vreme da se
pojavi zrak lokatora sa nepoznate letelice, ali se niko nije javljao, i to je
izazivalo sve veu zabrinutost.
Probajte da signalizirate naim zrakom, Kari, naredio je Mut Ang.
Prolo je jo dva asa. Kari je zamiljao kako njihov zrak, tamo negde
napred, na kolosalnoj udaljenosti klizi levo i desno, gore i dole, prelazei
svakim zamahom stotine hiljada kilometara crne praznine.
Onda je Mut Ang, mada prividno pribran, po iznenadnoj napregnutosti
svojih drugova osetio pojavu signala na ekranu lokatora. On nije uspeo ni da
vidi tu svetlu taku tako brzo je iezla, dodirnuvi crnu blistavu kuglu.
Signalno zvono jedva se oglasilo. Astronauti skoie, trudei se da to blie
priu ekranu. Mada se svetla taka pokazala samo za tren, ipak je znaila
mnogo. Nepoznati vasionski brod je krenuo prema njima nije se sakrio u
beskrajnom prostranstvu. To je znailo da brodom upravljaju bia veta u
kosmikim letovima, poto su umela tano i brzo da izraunaju povratni kurs
i onda svetlosnim zracima potrae Telur sa ogromnog rastojanja. Dve
nezamislivo male take, izgubljene u nepreglednom mraku, traile su jedna
drugu. U isto vreme, to su bila dva ogromna sveta, puna energije i znanja,
koji su se sada dodirivali usmerenim snopovima svetlosnih talasa...

*
Brod sa druge zvezde nalazio se na svega nekoliko kilometara udaljenosti.
Ovakvo precizno pribliavanje inilo je ast kako zemaljskim astronautima,
tako i nepoznatim doljacima. Bilo je teko sa tog rastojanja tano odrediti
razmere letelica. Onda je odjednom sa nepoznatog broda sunuo irok zrak
narandaste svetlosti, ija je talasna duina bila istovetna sa svetlosnim
snopom koji je zraio Telur. Zrak se pojavio, nestao, pa opet zasvetleo i
ostao da blista vertikalno, uznosei se nad nepoznatim sazveima na kraju
Mlenog Puta.
Mut Ang protrlja elo, to je uvek inio u trenucima napregnutog
razmiljanja.
Verovatno ele neto da nam saopte oprezno ree Tej Eron.
Van svake sumnje. Ja bih to ovako protumaio: Nepomian stub nae
svetlosti znai stojte na mestu, ja prilazim. Pokuaemo da odgovorimo.
Zemljin brod je ugasio svoje reflektore, prebacio filter na talasnu duinu
430 i upravio plave zrake ka svom krmilu. Stub narandaste svetlosti na
nepoznatom brodu momentano se ugasio.
 Astronauti su napregnuto oekivali. Brod tuinaca liio je na kalem,
sastavljen od dve kupe spojene vrhovima. Osnova jedne kupe, po svemu
sudei prednje, bila je zatiena kupolom, dok se na osnovi zadnje nalazio
otvor levkastog oblika. Srednji deo broda bio je u obliku prstena, koji je
isputao blagu svetlost. Kroz prsten nazirale su se konture cilindra kojim su
bile spojene kupe. Iznenada, prsten se zgusnuo, postao neprovidan i poeo da
se okree kao toak turbine. Na osmatrakim ekranima brod je postajao sve
vei; za tri-etiri sekunde ispunio je ceo ekran. Zemljani su shvatili da se pred
njima nalazi brod oko tri puta vei od Telura.
Afra, Jas i Kari neka pou sa mnom u komoru za izlazak iz broda. Tej
ostaje da deura. Ukljuite planetski osvetljiva! Na levoj palubi upalite
osvetljenje za sputanje! naredio je komandant.
Poklopac izlaznog otvora odskoio je i odmah su hidrauline cevi podigle
do vrha pod izlazne komore. etiri astronauta sada su stajala na okrugloj,
ograenoj platformi takozvane gornje osmatranice, koja je bila etiri metra
via od prednjeg dela Telura.

*
Bilo je sasvim primetno kako se divovski brod pribliava. U kosmikom
prostoru, daleko od bilo kakvih polja gravitacije, osealo se meusobno
privlaenje brodova. Telur je na desnoj palubi izbacio gigantske
amortizatore za sputanje u obliku teleskopskih spiralnih cevi. Pramac u
obliku kupole na nepoznatom brodu se razmakao, pa je sada liio na usta
razvuena u drzak osmeh. Iz njega se pojavio balkon ograen umom tankih
stubova. U crnoj eljusti pokrenulo se neto belo. Tri Afrina druga primetila
su njen razoarani osmeh. Pet mrtvako belih, nesrazmerno irokih figura
pojavilo se na platformi koja se izdizala. One su stasom otprilike odgovarale
Zemljanima, mada su bile mnogo deblje i s grbama u obliku grebena na
leima. Umesto okruglih providnih lemova koje su imali Zemljani, tuinci
su nosili neto nalik na koljke, koje su im se oslanjale na poprene valjke na
ramenima. Ispupena strana tih koljki bila je okrenuta unazad, a napred su se
kao lepeza razilazile i trale velike ipke, inei nastrenicu pod kojom se u
crnilu tame nita nije moglo razaznati; jedino bi katkad zasvetlucalo crno
staklo.
Prva figura koja se pojavila uinila je nagli pokret i odmah je bilo jasno da
tuinci imaju dve ruke i dve noge. Beli vasionski brod okrenuo se pramcem
prema boku zemaljskog broda i izbacio svojevrsnu harmoniku od crvenih
metalnih ploica, dugaku preko dvadeset metara.
Osetio se blag potres, i oba broda se dotakoe. Meutim, na krajevima
osovina nije sevnula munja potpunog atomskog raspadanja, blokiranog
monim magnetskim poljem, to je znailo da je materija oba vasionska
broda bila istovetna.
lanovi posade koji su stajali na osmatrakoj platformi Telura uli su u
svojim skafanderima tiho zadovoljno smekanje komandanta i zaueno ga
pogledali.
Hou da vas ohrabrim, u prvom redu Afru ree Mut Ang.
Zamislite kako mi izgledamo u njihovim oima! Naduvane lutke sa
zglobastim rukama i nogama, i ogromnim okruglim glavama koje su tri
etvrtine ... prazne!
Afra se veselo nasmejala.
Stvar je u sadrini skafandra, u tome ta se unutra nalazi. Spolja nije
tako vano!
Nogu i ruku je toliko koliko i kod nas konstatovao je Kari.
U taj mah, oko metalnog stakla izbaenog sa prispelog broda, iznikla je
bela nabrana futrola koja se kao prazan rukav primicala Teluru. Prednja
figura na platformi, u kojoj je Mut Ang instinktivno naslutio komandanta i
ravnog sebi po rangu, poela je da gestikulira, prinosei ruke grudima. Ljudi
sa Telura hitro su reagovali, izbacivi iz donjeg dela broda cev-koridor,
pomou koje se brodovi spajaju u kosmikom prostoru. Onda su od mekog
drveta napravili mosti za prelaz. Drvo je na kosmikom mrazu trenutno
izmenilo svoj molekularni sastav i postalo vre od elika. Za to vreme, na
ispustu drugog broda pojavio se ekran u obliku kocke od crvenog metala, sa
zatamnjenim prednjim delom. Dve bele figure nagnule su se nad njim,
ispravile se, i onda odmakle u stranu. Pred oima Zemljana na ekranu se
pojavila silueta slina oveku, iji se gornji deo ritmiki dizao i sputao. Male
bele strelice as su ulazile u figuru, as izlazile iz nje.
Genijalno jednostavno: disanje! uzviknula je Afra. Oni ele da
nam pokau sastav svoje atmosfere. Ali, ta je to to diu?
Kao da odgovara na njeno pitanje, model je nestao i pojavila se nova
slika: crna taka u prstenastom oblaku verovatno jezgro atoma, okrueno
tankim elipsama svetleih taaka elektrona. Mut Ang je osetio kako mu se
stee grlo. Na ekranu su se videle etiri figure: dve u sredini, jedna iza druge i
 dve bone, spojene crnim strelicama. Zemljani su uzbueno brojali
elektrone. Oh! alosno uzviknu Afra Devi. Fluor ...!
Kada su Zemljani istakli tablicu svoje atmosfere, astronauti su primetili
kako se bela figura na mostiu nepoznatog broda trgla i podigla ruku ka
koljki skafandra, na nain razumljiv oveku sa Zemlje. Izgleda da su ista
oseanja, samo jo snanija, proela i komandanta prispelog broda.
Hoemo li graditi pregrade, a posle spajati koridore? upita Jas Tin
komandanta.
Mut Ang se nije kolebao.
Fluor koji oni diu za nas je smrtonosan, ba kao to je kiseonik za
njih. Mnogi nai materijali, boje i metali otporni na kiseoniku atmosferu
mogu da se razgrade od njihovog disanja. Umesto vode, oni imaju tean
fluorni vodonik istu fluorovodoniku kiselinu koja kod nas razjeda staklo
i razara gotovo sve minerale u ijem je sastavu silicijum. Eto zato moramo
da stavimo providnu pregradu, otpornu na kiseonik; oni e takoe staviti
pregradu od materijala koji fluor ne moe da uniti. Hajde, treba da
pourimo. O svemu emo detaljno razgovarati dok pripreme budu okonane
...
U biblioteci Telura posao je bio u punom jeku. Svi lanovi.posade birali
su stereofilmove i magnetske foto-snimke o Zemlji, kao i reprodukcije
najboljih umetnikih dela. Hitno su se pripremali dijagrami i crtei
matematikih funkcija, sheme kristalastih materija najrasprostranjenijih u
Zemljinoj kori, na drugim planetarna i na Suncu. Astronauti su pakovali
obertonske zvunike koji tano reprodukuju ljudski glas, u futrole otporne na
fluor.
U kratkim prekidima izmeu jela i odmora, astronauti su razgovarali o
neobinoj atmosferi u kojoj su iveli putnici kosmosa sa kojima su se
sluajno sreli. Na planeti tuinaca verovatno je postojao fluoro-vodoniki
okean. Razvijajui fluorovodonik pomou energije zraenja svoje zvezde,
biljke te planete akumulirale su ugljenik i luile fluor, kojeg su, pomeanog
sa azotom, udisali ljudi i ivotinje, dobijajui energiju od sagorevanja
ugljenika u fluoru. Nametao se samo jedan zakljuak: ivotinje i ljudi na
nepoznatoj planeti mora da izdiu fluoriki ugljenik i fluorovodonik.
Ovakva razmena materija daje jedan i po put vie energije nego to je
sluaj na Zemlji sa njenom kiseonikom osnovom. Nije onda udo to je
takav metabolizam omoguio da se razvije vii misaoni ivot. Meutim,
velika aktivnost fluora u poreenju sa kiseonikom zahteva i veu radijaciju
zvezde. Da bi energija zraenja bila u stanju da razbije molekul fluorinog
vodonika u biljnoj fotosintezi, potrebni su ne uto-zeleni zraci kao za vodu,
ve zraci monijih kvantova plavi i ljubiasti. Oigledno da je zvezda
sunce tuinaca plava i vrlo visoke temperature.
Paradoks! umea se u razgovor Tej Eron, vraajui se iz radionice.
Fluorini vodonik lako se pretvara u gas.
Da, na temperaturi od plus dvadeset primeti Kari, poto je pogledao
u prirunik.
Da li se mrzne?
Na minus osamdeset.
Iz toga sledi da njihova planeta mora biti hladna! To nije u skladu sa
plavom vrelom zvezdom.
Zato? primeti Jas Tin. Njihova planeta moe da bude veoma
udaljena od svoje zvezde. Okeani mogu da se nalaze u umerenim ili polarnim
zonama. Ili...
Verovatno postoje mnoga ili ree Mut Ang. Bilo kako bilo,
brod sa fluorne planete je pred nama i uskoro emo saznati sve detalje
njihovog ivota. Vanije je da sada imamo na umu da se fluor veoma retko
javlja u vasioni, mada se on, prema poslednjim istraivanjima, pomakao sa
etrdesetog na osamnaesto mesto po stepenu rasprostranjenosti. Meutim,
na kiseonik zauzima u vasioni tree mesto po ukupnoj koliini svojih atoma,
odmah posle vodonika i helijuma, a za kiseonikom idu azot i ugljenik. Prema
drugom sistemu izraunavanja, kiseonika ima dvesta hiljada puta vie od
fluora. To moe da znai samo jedno broj planeta sa fluornom atmosferom
je nitavan.
Sad razumem oajanje njihovog komandanta zamiljeno ree Afra
Devi. Oni trae sebi slina bia i njihovo razoaranje je veoma veliko.
Ako je to tano, onda znai da oni odavno istrauju i da su ve nailazili
na misaoni ivot...
Verovatno je i on bio kiseonikog tipa dodade Afra.
Ali, mogu da postoje i drugi tipovi atmosfere javi se Tej Eron.
Na primer, hlorna ili sumporna, ak i sumporovodonina.
One nisu pogodne za vii ivot! pobedonosno je uskliknula Afra.
Sve one pri razmeni materija daju tri puta, pa ak i deset puta manje energije
nego kiseonik, ivotvorni gas Zemlje!
To se ne odnosi na sumpornu atmosferu promrmlja Jas Tin. Ona
ima istu energiju kao i kiseonik.
 Vi imate u vidu atmosferu od sumporastog anhidrida i okean od tenog
sumpora? upita Mut Ang.
Inenjer potvrdi.
U tom sluaju, sumpor ne zamenjuje kiseonik, ve vodonik nae
Zemlje mrtei se ree Afra. To je najobiniji element vasione. Teko
da e sumpor, na koji se retko nailazi, biti ist zamenik vodonika. Nema
sumnje da je takva atmosfera jo rea pojava nego to je fluor.
Uz to, samo na veoma vrelim planetarna okean od sumpora moe biti
tean dodao je Tej listajui prirunik.
ini mi se da je Afra u pravu umea se komandant. Sve
atmosfere koje smo nabrojali suvie su velika retkost u poreenju sa naom,
koja se sastoji od najrasprostranjenijih elemenata u kosmosu.
Kako je divno to je naa atmosfera upravo takva. Oekuje nas susret s
velikim brojem slinih planeta! oduevljavala se Afra.
Rekao bih da prvi susret nije takav primeti Tej.
Afra pocrvene i htede neto da kae, ali se tada pojavi brodski hemiar i
saopti da je zatitna pregrada gotova.
Astronauti su uvrstili providnu tablu na kraju svog koridora. Bele figure
tuinaca uinile su to isto u svom koridoru. Zatim su se Zemljani i tuinci
sreli u praznom prostoru, pomaui jedni drugima u kretanju preko prelaznog
mostia. Pomilovati rukav skafandra, ili rame izraz nenosti i prijateljstva
bilo je u jednakoj meri gest razumljiv i jednima i drugima.
Zbog ispupenja nalik na rogove, tuinci su onemoguavali Zemljane pri
pokuaju da razgledaju njihova lica kroz zasenene lemove. I dok su se
glave Zemljana videle relativno jasno, dotle su ispupena prednja oklopna
stakla na lemovima tuinaca, sakrivena pod ipkastom nastrenicom koljke,
ostala neprozirna za zemaljske oi. Samo nepogreiv ljudski instinkt govorio
je da ih tuinci napregnuto i dobronamerno posmatraju.

*
Oba kosmika broda jedan sneno beo, a drugi boje hromiranog elika
predstavljali su sada celinu koja je nepomino lebdela u beskrajnoj
vasioni. Telur je ukljuio mone grejae, pa je njegova posada mogla da
ue u cev-koridor u obinim radnim odelima pripijenim i do grla
zatvorenim kombinezonima od vetake vune.
U dubini koridora pojavila se grupa od osam tuinaca... Ipak, da li su to
bili tuinci? Iza ovog jedva primetnog zida stajali su ljudi. Bilo je
neverovatno da oni udiu gas najotrovniji za Zemlju i kupaju se u moru od
fluorovodonine kiseline koja sve razjeda. Proporcionalne linije tela, stas koji
odgovara prosenoj visini Zemljana, okrugle glave obrasle gustom
modrikasto-crnom kosom ... Ali, najinteresantniji detalj na njihovom licu bile
su oi. Neverovatno krupne i izduene, zauzimale su gotovo celu irinu lica;
njihovi spoljanja uglovi koso su se podizali prema slepoonicama. Beonjae
tirkizne boje izgledale su neproporcionalno izduene u odnosu na duicu.
Nos kratak i prilino pljosnat, imao je kao i kod Zemljana nozdrve okrenute
nadole. Mala usta sa ljubiastim usnama i pravilni zubi bili su im plave boje,
kao i beonjae. Gornja polovina lica izgledala je veoma iroka, a od oiju
nadole lice se prema bradi naglo suavalo. Forma uiju ostala je
nerazjanjena, jer su svima slepoonice bile pokrivene zlatnim pletenim
gajtanima koji su ili preko temena.
Meu tuincima bilo je i mukaraca i ena. ene su se raspoznavale po
duini i liniji vrata, oblim konturama i veoma bujnoj, kratko podianoj kosi.
Mukarci su bili vii i korpulentniji, sa jae izraenom bradom. Uopte uzev,
bile su to karakteristike po kojima se razlikuju oba pola i kod Zemljana.
Afri se uinilo da tuinci imaju samo etiri prsta na rukama. Noge im nije
najbolje videla, jer su njihova stopala tonula u mekom podu. Odea im je u
svetlosti normalnoj za oi Zemljana izgledala tamnocrvene boje.
to su astronauti vie gledali u doljake sa fluorne planete, njihov oblik im
je sve manje izgledao stran, tavie, postojala je sve blia svojevrsna
egzotina lepota tuinaca. Njihovu najveu dra predstavljale su ogromne
oi, iz kojih je zraila toplina mudrosti i prijateljstva.
Kakve oi! nije mogla da se uzdri Afra. I nae su lepe, ali sa
ovakvim oima jo je lake postati ovek.
Zato? apatom upita Tej.
to su oi krupnije, utoliko je vie elemenata mrenjae i takvo oko
moe da obuhvati vei broj detalja.
Tej glavom dade znak da je razumeo.
Jedan tuinac izae napred i pozva ih pokretom ruke. Tog momenta svetlo
na Teluru se ugasilo.
Oh! oajno uzviknu Mut Ang. To nisam predvideo!
Ali ja jesam mirno odgovori Kari. Iskljuio sam obino svetlo i
upalio dve snane lampe sa filterima etiri stotine trideset.
 Mi izgledamo kao mrtvaci ogoreno proaputa Tajna.
oveanstvo ne izgleda ba najbolje pri takvoj svetlosti. Gledajte kako smo
svi zeleni, kao da smo sad izali iz movare.
Vaa bojazan je neosnovana ree Mut Ang. Njihov spektar
najbolje vidljivosti daleko naginje ka ljubiastom, moda ak i ultra-
ljubiastom. To daje mnogo vie toplote i nijansi nego to mi moemo da
vidimo, ali ja ne mogu da zamislim kako to izgleda.
Verovatno emo im izgledati mnogo ui nego to smo u stvari ree
posle kraeg razmiljanja Tej.
Tuinci su sada upalili zemaljsku svetlost, a Zemljani iskljuili plavu.
Providnoj pregradi pribliie se dva bia mukarac i ena. Oni bez urbe
zbacie svoja tamnocrvena odela i uzee se za ruke. Tako su mirno stajali
nekoliko trenutaka; zatim poee da se okreu kako bi Zemljani mogli da
razgledaju njihova tela, koja su bila mnogo slinija zemaljskim nego lica.
Proporcionalne linije potpuno su odgovarale pojmovima lepote na Zemlji;
jedino to su bile reljefnije nego kod ljudi sa Zemlje.
Glave tuinaca su lepo i ponosno stajale na visokim vratovima; mukarac
je imao iroka ramena oveka koji se bori i radi, a iroka bedra ene majke
misaonog bia iz kosmosa ni najmanje nisu protivreila oseanju
intelektualne snage predstavnika nepoznate planete.
Kada su se tuinci odmakli i uto zemaljsko svetlo ugasilo, Zemljani se
vie nisu kolebali.
Na molbu komandanta Mut Anga, ispred providne pregrade stali su drei
se za ruke Tej Eron i Afra Devi. Bez obzira to su zbog nezemaljskog
osvetljenja njihova tela izgledala kao od plavog hladnog mermera, svi
astronauti su ih ushieno posmatrali tako je bila lepa naga lepota njihovih
drugova. To su shvatili i tuinci, to se moglo zakljuiti po njihovim brzim i
kratkim pokretima i meusobnim pogledima.
Afra i Tej stajali su obuzeti nervnom napetou, koja se uvek pojavljuje
kada treba izvriti teak i riskantan zadatak. Najzad su tuinci zavrili
snimanje i upalili svoje svetlo.
Sada vie ne sumnjam da i kod njih postoji ljubav ree Tajna
prava, divna i velika ljudska ljubav... Inae, njihovi mukarci i ene ne bi bili
tako lepi i inteligentni.
Vi ste potpuno u pravu, Tajna. Zbog toga sam jo zadovoljniji. Oni e
nas potpuno shvatiti odazva se Mut Ang. Pogledajte samo Karija..!
Kari, nemojte se sluajno zaljubiti u devojku sa fluorne planete, to bi za vas
bilo katastrofalno.
Astronavigator se prenu iz zanosa i odvoji oi od providne pregrade belog
broda.
Gotovo ste u pravu setno se osmehnuo. Mogao bih da se
zaljubim, bez obzira na razliku tela i na udovinu udaljenost naih planeta.
Tek sada sam shvatio svu silu i mo ljubavi.
Ljudi su se kao oamueni razilazili. Ugasila su se svetla u koridoru,
preostali su da svetle spoljanji reflektori na brodovima. Obe letelice
potonule su u mrak, ukoene i priljubljene jedna uz drugu, kao da je sve ivo
u njima umrlo i zaledilo se u stranoj hladnoi i dubokoj tami vasione...

*
Drugi susret u koridoru poeo je pokazivanjem zvezdanih karata. I
Zemljanima i stanovnicima fluorne planete bila su potpuno nepoznata
sazvea pored kojih su prolazili brodovi. (Tek na Zemlji astronomima je
polo za rukom da ustanove taan poloaj plave zvezde: u omanjem
zvezdanom oblaku Mlenog Puta, oko Tau Zmijonosca). Put nepoznate
letelice vodio je ka zvezdanoj skupini na severnoj periferiji Zmijonosca,
ukrstivi se sa putem Telura kada je doao do junih granica sazvea
Herkulesa.
U koridoru tuinaca pojavila se nekakva reetka od crvenih metalnih
ploica. Neto se iza nje zavrtelo, a onda su se ploice pomakle, okrenule
popreno i nestale. Umesto reetke pokazao se ogroman prazan prostor, a
onda se u daljini pojavila i fluorna planeta. Polako se pribliavala plava
kugla vea od Zemlje. Zemljani su videli ljubiaste talase okeana od
fluorovodonine kiseline kako zapljuskuje obale od crnog peska, i crvene
hridine i padine izlomljenih planina, koje su zraile plavu meseevu svetlost.
Veliki zalivi bili su oseneni stalnim pokrivaem plaviastih oblaka.
Gigantska postrojenja od crvenog metala i nekog kao trava zelenog kamena
bila su podignuta na obalama mora, ili su se u beskrajnom lancu uspinjala
vertikalnim dolinama ka polovima. Ove ogromne skupine postrojenja,
primetne sa veoma velike visine, bile su ispresecane irokim trakama gustog
rastinja sa zelenkasto-plavim liem ili zaravnjenim kupolama planina, koje
su zraile svetlost kao da su opali ili kamenje doneseno sa Meseca na Zemlju.
Venci gradova videli su se na obe polulopte, u zonama koje bi odgovarale
polarnom i umerenom pojasu Zemlje. Povrina nastanjenih zona, izuzimajui
tajanstveni ekvatorijalni pojas utonuo u plaviastu paru, bila je ureena,
izmenjena i oplemenjena pomou ruku i stvaralake misli oveka. ivot je
gospodario nad stihijama burnih voda i guste atmosfere, koja je bila proeta
smrtonosnim zracima plave zvezde i neverovatno snanim nabojem
elektriciteta.
Onda su u koridoru tuinaca pejzai na fluornoj planeti ustupili mesto
kolosalnim gradilitima. Nagibi kosih zidova liili su na zdanja tibetske
arhitekture. Nigde nije bilo pravih uglova i horizontalnih ravni forme su se
blago ugibale, prelazei od vertikale ka horizontalnim spiralnim zavojima. U
daljini se pojavio taman otvor nalik na elisu. Kada je priao blie, moglo se
videti da donji deo elise predstavlja spiralno uvijen irok put, koji se izdie i
ulazi u zdanje veliko kao grad. U dubini ulaza mogla se videti blaga
osvetljena sala sa fluorescentnim zidovima.

*
Odjednom, bez ikakvih prethodnih znakova, slika je nestala. Zaueni
astronauti, koji su oekivali da vide jo neto neobino, bukvalno su bili
okirani. S druge strane pregrade koridor se osvetlio obinom plavom
svetlou. Pojavili su se nepoznati astronauti. Ovoga puta kretali su se
uurbano.
Tog momenta na ekranu su jedna za drugom poele da se redaju slike,
koje su prolazile u tako brzom tempu da je posada Telura jedva stizala da
ih prati. Tamo negde, u mraku vasione, kretao se jo jedan beli astralni brod.
Jasno se videlo kako se okree i iskri njegov centralni prsten, razbacujui
zrake na sve strane. Odjednom, prsten je prestao da se okree i brod je ostao
da visi u kosmikoj tami, nedaleko od plave patuljaste zvezde.
Mut Ang je uzdahnuo tako glasno da su se ljudi okrenuli ka njemu i
upitno pogledali.
Da! Oni e uskoro otii. Negde vrlo daleko nalazi se njihov drugi brod.
Oni su se na neki nain sporazumeli, mada ne mogu da zamislim kako je to
mogue u beskrajnom prostranstvu koje ih deli. Sada se neto desilo sa
drugim brodom i njegov poziv je doao do naih prijatelja.
Moda je tamo sve u redu, samo to je onaj brod naiao na neto
veoma vano? tiho upita Tajna.
Moda. Ma kakav da je razlog, oni e uskoro otii. Zato moramo da
saznamo od njih to vie podataka. Najvanije od svega su zvezdane karte,
njihov kurs, susreti koje su do sada imali sa drugim biima u kosmosu.
Ubeen sam da su sretali ljude sline nama...
Iz razgovora sa tuincima saznalo se da mogu da ostanu samo jo jedan
zemaljski dan. Zato su ljudi uz pomo stimulativnih preparata neumorno
radili, istim tempom kao i itelji fluorne planete, ija je energija izgledala
neiscrpna ...
Prolo je dvadeset asova. U koridoru su se pojavili Tej i Kari; jedva se
drei na nogama od umora, oni su nosili trake zvezdanih karata, u kojima je
bio zapisan ceo put Telura od Zemlje do mesta gde su se brodovi sreli.
Tuinci su se jo vie uurbali. Maine za memoriju na letelici Zemljana
zapisivale su na foto-magnetske trake poloaje neotkrivenih zvezda, iskazane
nepoznatim znacima rastojanja, astrofizike podatke i komplikovane i
izukrtane puteve oba bela broda. Sve je to trebalo da se deifruje prema
tablicama objanjenja koje su tuinci pripremili. Ljudi nisu mogli da uzdre
radosne usklike kad su se prvo kod jedne, zatim druge, tree, etvrte i pete
zvezde na ekranu pojavili uveani kruii, u kojima su se zavrtele planete.
Lik robustnog, trbuastog broda smenilo je itavo jato drugih, daleko
lepih letelica. Na viseim ovalnim platformama ispod njih stajala su u
svojim skafandrima bia svakako ljudi. Znak atoma sa osam elektrona
kiseonikom krunisao je sliku planeta i brodova; ali brodovi na shemi
sjedinjavali su se samo sa dvema prikazanim planetama: sa jednom koja je
stajala blizu crvenog velikog sunca, i drugom, koja se okretala oko jarko
zlataste zvezde spektralne klase F. Po svemu sudei, ivot na planetama tri
druge zvezde takoe je bio kiseoniki, ali jo nije dostigao tako visok nivo da
bi mogao da izlazi u kosmos; ili se tamo moda jo nisu pojavila misaona
bia.
Zemljani to nisu mogli tano da utvrde, ali u njihovim rukama bili su
podaci od neocenjive vrednosti. Oni su ih vodili do tih nastanjenih svetova,
udaljenih mnogo stotina parseka od mesta gde su se dva broda srela.

*
Dolo je vreme rastanka. Posade oba broda postrojile su se s obe strane
providne pregrade: bledobronzani ljudi Zemlje i sivi ljudi fluorne planete,
ije je ime za Zemljane ostalo nejasno. Mimikom su jedni drugima izraavali
svoje simpatije i alost zbog rastanka.
Duboka tuga zavladala je na Teluru. ak i odlazak sa Zemlje, na koju je
trebalo da se vrate tek kroz sedam vekova, nije im onda izgledao kao
nenadoknadiv gubitak. Nikako nisu mogli da se pomire s injenicom da e
ve kroz nekoliko minuta ovi lepi, udni i dobri ljudi zauvek ieznuti u
vasioni, da i dalje beznadeno trae sebi srodan misaoni ivot.
Moda su tek sada astronauti u potpunosti shvatili da je u svim ovekovim
traganjima, tenjama, vizijama i borbi za progres najvaniji ovek. Za
svaku civilizaciju, za svaku zvezdu, za itavu Galaksiju i beskonanu
Vasionu najvaniji su bili ljudi, njihov um, oseanja, snaga i lepota.
Komandant nepoznatog broda napravio je nekakav znak. Istog trenutka,
mlada ena koja je prikazala lepotu stanovnika fluorne planete naglo se
pribliila mestu gde je s druge strane stajala Afra. Rairivi ruke, ona se
priljubila uz pregradu, u elji da zagrli prekrasnu enu Zemlje. Ne
primeujui da joj se niz obraze slivaju suze, Afra se takoe priljubila uz
pregradu, kao ptica zarobljena u staklenom kavezu. Onda se svetlo na
tuinskom brodu ugasilo i pocrnelo staklo ekrana pretvorilo u puinu, u koju
su potonuli svi pokuaji Zemljana da jo jednom vide bia koja su im za
kratko vreme postala tako bliska.
Mut Ang je naredio da se upali osvetljenje na Teluru, ali koridor s one
strane pregrade bio je prazan.
Vanbrodska grupa neka obue skafandere za razdvajanje koridora!
zapovednikim glasom presee tiinu Mut Ang. Pogonski inenjeri na
motore, astronavigator u komandnu salu. Svi da se pripreme za let!
Ljudi su poeli da naputaju koridor. Samo je Afra, osvetljena priguenom
svetlou iz otvora na palubi, nepomino stajala kao da se ukoila od ledene
hladnoe vasionskog prostora.
Afra, sputamo poklopac na otvoru! doviknu joj Tej odnekud iz
dubine broda. elimo da vidimo njihov odlazak.
Afra se odjednom prenu, povika Teju da prieka i potra prema
komandantu. Zaueni pomonik je u nedoumici stajao, ali Afra se brzo
vratila. S njom je bio i Mut Ang.
Teje, uperi reflektor u koridor! Pozovite tehniare, vratite nazad ekran!
naredio je komandant.
Ljudi su se uurbali. Snaan snop svetlosti prodro je u koridor i poeo da
daje signale u istim intervalima kao i prilikom prvog susreta. Nepoznati
astronauti opet su se pojavili u koridoru. Sva drhtei, Afra se nagnula nad
tablu sa koje su se na ekran reflektovali njeni na brzinu napisani bioloki
podaci. Dvostruki spiralni lanii mehanizma naslednosti trebalo bi u optim
crtama da budu jednaki i kod zemaljskih i kod fluornih ljudi. Poto ih je
napisala, Afra je nacrtala dijagram metabolizma u ljudskom organizmu, koji
se svodio na podjednako pretvaranje energije zraenja nebeskih zvezda,
dobijeno putem biljaka. Mlada ena je pogledala nepomine sive figure i
krstom precrtala atom fluora sa njegovih devet elektrona, stavivi na njegovo
mesto atom kiseonika.
Tuinci se pokrenue. Komandant je istupio napred i pribliio lice tik uz
pregradu, posmatrajui ogromnim oima Afrine nevete crtee. Onda je elu
prineo sastavljene ruke i duboko se poklonio pred enom Zemlje.
Oni su razumeli misao koja je Afri u poslednjem trenutku pala na pamet.
Afra je mislila na smelu promenu hemijskih procesa, koji aktiviraju
celokupan ovekov organizam pokuaj da se putem dejstva na mehanizam
naslednosti fluorni metabolizam zameni kiseonikim! Sauvati sve osobine,
svu naslednost fluornih ljudi, ali naterati njihova tela da rade na drugoj
energetskoj osnovi. Ovaj dinovski zadatak bio je jo uvek veoma daleko od
mogunosti da se ostvari. Ali trebalo je verovati u napor koji mogu uiniti
ujedinjeni napori obe planete! Ako se njima pridrue i druga misaona bia,
fluorno oveanstvo nee proi kao senka bez traga, izgubljeno u beskrajnim
prostorima Vasione.

*
Oba vasionska broda polako su se udaljavala, plaei se da ne otete jedan
drugog snagom svojih pomonih motora. Nekoliko trenutaka kasnije beli
brod je obavio oblak zaslepljujueg plamena, a kada se on ugasio, nije ostalo
nita osim mrane tiine kosmosa.
Tada je i Telur, oprezno uzimajui zalet, uao u pulsaciju koja je sluila
kao most kojim se skrauje nekad nezamisliva udaljenost izmeu zvezda.
Sigurno zatieni svojim oklopima, ljudi vie nisu videli kako se skrauju
svetlosni kvanti i kako daleke zvezde, koje su bile pred njima, od plavih
postaju ljubiaste. Zatim je brod potonuo u neprozirni mrak vasione, iza koje
je ljude ekala draga i puna ivota Zemlja.
Stanislav Lem
Istina

STANISLAW LEM, roen 1921, po struci lekar, po vokaciji filozof, danas je jedan od najveih
svetskih majstora naune fantastike. Sem mnotva romana, pripovedaka i drama napisao je vie
dela iz filozofske, naune i knjievno-teorijske oblasti: Summa technologiae (1964, proireno
1967), Filozofija sluaja, (1968), Fantastika i futurologija (1970). Najvanija nauno-fantastina
dela Stanislava Lema: Astronauti (1951), Magelanov oblak (1955), Dijalozi (1957), Zvezdani
dnevnici (1957) Eden (1959) Invazija s Aldebarana (1959), Istraga (1959), Knjiga robota
(1961), Povratak sa zvezda (1961), Solaris (1961) Mesena no (1963), Nepobedivi (1964),
Ciberijada (1965), Lov (1965), Glas odozgo (1968), Pripovetke o pilotu Pirksu (1968), Savreni
vakuum (1971) Fiktivna veliina (1974).
Preveo: PETAR VUJII

Sedim ovde i piem u zatvorenoj sobi s vratima bez kvake, a ni prozori se

ne mogu otvoriti. Okno je od neprobojnog stakla. Isprobao sam ga. Ne zato
to sam dobijao volju da pobegnem, hteo sam samo da se uverim. Piam na
drvenom stolu od orahovine. Papira imam dovoljno. Mogu slobodno da
piem. Samo to niko to ne ita. Ali ja ipak piem. Neu da budem sam, a da
itam ne mogu. Sve to mi daju za itanje jeste la, slova poinju da mi igraju
pred oima i gubim strpljenje. Ono to postoji u njima apsolutno me ne
zanima od trenutka kad sam shvatio da je neistina. O meni mnogo vode
rauna. Ujutro imam kupanje u toploj ili mlakoj vodi, sa nenim mirisom.
Otkrio sam na emu se zasniva razlika izmeu dana u sedmici: utorkom i
subotom voda ima miris lavande, u ostalim danima etinarskih uma.
Zatim je doruak i lekarska vizita. Jedan od mlaih lekara (ne seam se kako
se zove, to ne znai da neto nije u redu s mojim pamenjem, nego se sad
trudim da ne pamtim nevane stvari) zanimao se za moj sluaj. Ispriao sam
mu ga dva puta, ceo, a on je moju izjavu snimio na magnetofonsku traku.
Pretpostavljam da je ponavljanje iskaza traio zato da bi obe prie mogao da
uporedi i time otkrije ono to u njima ostaje nepromenjeno. Rekoh mu ta
mislim, kao i to da pojedinosti nisu vane.
 Takoe sam ga upitao ne namerava li da moj sluaj obradi kao takozvani
kliniki sluaj, kako bi na sebe skrenuo panju lekarskog sveta. Malo se
zbunio. Moda mi se to samo uinilo, no u svakom sluaju prestao je da mi
ukazuje naklonost.
Ali sve je to nevano. Ono do ega sam doao, delimino zahvaljujui
sluaju, delimino zahvaljujui drugim okolnostima, u izvesnom
(trivijalnom) smislu takoe je nevano.
Postoje dve vrste injenica. Jedne mogu postati korisne, na primer
injenica da voda kljua na sto stepeni i pretvara se u paru po Bojl-
Mariotovom i Gej-Lisakovom zakonu; zahvaljujui tome mogla je u prolosti
da se izgradi parna maina. Druge injenice nemaju takvo znaenje jer se tiu
svega, i od njih se ne moe pobei. Ne znaju za izuzetke niti za primenu, i u
tom smislu su beskorisne. Ponekad mogu za nekoga da imaju neprijatne
posledice.
Lagao bih kada bih tvrdio da sam svojom sadanjom situacijom
zadovoljan i da sam potpuno ravnoduan zbog onoga to je zapisano u mojoj
istoriji bolesti. Poto ipak znam da je moja bolest moja egzistencija i da sam
zahvaljujui tom oboljenju, koje se uvek zavrava fatalno, doao do istine,
postao sam vlasnik sitne satisfakcije kao svako ko je u pravu nasuprot veini.
U mome sluaju nasuprot celome svetu.
Mogu to da kaem zato to Martens i Ganimaldi nisu vie ivi. Istina koju
smo otkrili zajedniki njih je ubila. Prevedene na jezik veine, te rei
znae samo to da se desio nesrean sluaj. Odista se desio, samo mnogo
ranije pre nekih etiri milijarde godina, kada su plahte vatre zderane sa Sunca
poele da se smotavaju u kuglu. To je bila agonija, a sve ostalo, zajedno sa
onim tamnim kanadskim jelama ispred mog prozora, sa avrljanjem
bolniarki i mojim krabanjem samo je zagrobni ivot. A znate li iji?
Zaista ne znate?
A volite da gledate vatru. Ako ne volite, onda je to zbog razboritosti ili iz
inata. Pokuajte samo da sednete kraj vatre i da odvojite od nje pogled, pa
ete se odmah uveriti koliko ona privlai. Sve ono to se deava u plamenu (a
deava se veoma mnogo) nismo kadri ak ni da nazovemo nekim imenom.
Imamo za to dvadesetak odredaba koje nita ne kazuju. Uostalom, pojma o
tome nisam imao, kao ni bilo ko od vas. I pored svog otkria nisam postao
potovalac vatre, ba kao to ni materijalisti ne postaju, ili bar ne moraju da
postanu, potovaoci materije.
 Uostalom, vatra... Ona je samo aluzija. Nagovetaj. Zato mi doe da se
smejem kad estita doktorka Merijah govori ponekad nekome stranom (oito
je to neki lekar koji poseuje nau uzornu ustanovu) kako je onaj ovek tamo,
onaj mravko to se greje na suncu piroparanoik. to oznaava da moj
sistem, koji je u sukobu sa stvarnou, ima kao imenitelj vatru. Kao da
verujem u ivot vatre (po reima mnogouvaene doktorke Merijah).
Razume se, nema u tome ni trunke istine. Vatra u koju volimo da gledamo
iva je koliko i fotografije naih milih pokojnika. Moe ovek da je izuava
kroz itav ivot i da nita ne postigne. Stvarnost je, kao uvek, daleko
komplikovanija ali i manje zloudna.
Mnogo sam napisao, a sadrine gotovo da i nema. Znam, naime, da u,
kada doem do vanih stvari, kad ih ispriam do kraja, zaista upasti u
najdublje oajanje. Sve do onog asa kad ove beleke budu unitene, i kad
budem mogao da pristupim pisanju novih. Ne piem uvek isto. Nisam
gramofonska ploa.
Voleo bih da Sunce zaviri u moju sobu, ali u ovo doba godine ono dolazi
u posetu tek negde oko etiri asa, i to samo na kratko. Hteo bih da ga
posmatram pomou nekog velikog, dobrog ureaja, poput onoga kojeg je
Hamfri Fild pre etiri godine postavio na Maunt Vilsonu, sa itavim
kompletom gutaa vika energije, tako da ovek moe mirno satima da
posmatra izbrazdano lice naeg oca. Loe govorim, jer to nije na otac. Otac
daje ivot, a Sunce polako umire, kao i mnoge milijarde drugih sunaca.
Moda je ve vreme da ponem posveivanje u tajnu ove istine koju sam
upoznao zahvaljujui sluaju i radoznalosti. Bio sam tada fiziar. Strunjak
za visoke temperature. To je strunjak koji se bavi vatrom, onako kao to se
grobar bavi ovekom. Nas trojica, Martens, Ganimaldi i ja radili smo na
velikom boulderskom plazmotronu. Ranije je nauka poslovala sa neuporedivo
manje epruveta, retorti i stativa, i njeni su rezultati bili srazmerno manji. Mi
smo iz meudravne akumulatorske linije uzimali milijarde vati energije,
putali je u trbuh elektromagneta ija je samo jedna sekcija imala 70 tona
teine, a u arite magnetnog polja smetali smo veliku kvarcnu cev.
Elektrino pranjenje ilo je kroz cev, od jedne elektrode do druge, a
njegova mo bila je takva da je atomima skidala elektronske obloge, te je
ostajala samo kaa usijanih nukleusa, degenerisani nuklearni gas, ili plazma
koja bi eksplodirala u jednom stomilijarditom deliu sekunda, i koja bi nas,
oklope, kvare, elektromagnete s njihovim betonskim ukotvljenjem, sa
zidovima zgrade i njenom kupolom koja izdaleka bleti pretvorila u gljivasti
oblak, i sve bi se to zbilo mnogo pre no to se moe i zamisliti mogunost
takvog dogaaja, samo da nije ovog magnetnog polja.
To polje je vrilo pritisak na pranjenje koje ide u plazmu, isplitalo iz nje
neku vrstu nura koja pulsira vrelinom, tanku nit koja isputa tvrde zrake, nit
zategnutu od elektrode do elektrode i koja treperi unutar vakuuma zatvorenog
u kvarcu, poto magnetno polje nije doputalo nagim nuklearnim esticama
sa temperaturom od milion stepeni da se priblie zidovima posude, titei
tako i nas i na eksperiment. No sve to, reeno jezikom plemenite
popularizacije, nai ete u bilo kojoj knjizi, a ja to neveto ponavljam samo
reda radi, poto od neeg valja poeti, a teko je ipak kao poetak ove istorije
smatrati svaka dvokrilna vrata bez kvake, ili platnenu vreu s veoma dugim
rukavima. Dodue, u ovom trenutku upravo poinjem da preterujem, jer se
takve vree, takve luake koulje vie ne upotrebljavaju. Nisu potrebne, zato
to je otkrivena jedna vrsta lekova sa drastino umirujuim dejstvom. Ali to
nije vano.
Plazmu smo, dakle, ispitivali, bavili se problemima plazme kao to pristoji
fiziarima: teorijski, matematiki, hijeratiki, uzvieno i tajno bar u tome
smislu to smo se prezrivo odnosili prema pritisku naih nestrpljivih
finansijskih staratelja koji se ne razume ju u nauku; naime, oni su zahtevali
rezultate koji bi davali mogunosti konkretne primene. U to vreme bilo je
veoma u modi raspravljanje o takvim rezultatima ili barem o njihovoj
verovatnoi. Trebalo je, dakle, da nastane zasad samo na papiru, projektovan
plazmatski motor za rakete, a veoma je bio potreban i plazmatski upalja za
hidrogenske bombe, one iste; ak je trebalo da bude teorijski razraen
hidrogenski reaktor ili termomukleami lanac uz oslonac na princip
plazmatskog nura. Jednom rei, budunost ako ne sveta, a ono bar njegove
energetike i transporta, sagledavana je u plazmi. Plazma je, kao to rekoh,
bila u velikoj modi, baviti se njenim istraivanjem spadalo je u bonton, a mi
smo bili mladi, hteli smo da radimo ono to je najvanije i to moe da
donese blesak, slavu, ta ga znam, uostalom? Svedeni na primarne motive,
ljudski postupci se pretvaraju u gomilu trivijalnosti, dok razboritost i
umerenost kao i prefinjenost analize poivaju na tome da se popreni presek i
fiksacija izvre na mestu maksimalne komplikacije, a ne na njenim izvorima,
jer svi znaju da mnogo ta od onoga to imponuje ne postoji ak ni na
izvorima Misisipija, i da svako s lakoom moe takve stvari da preskoi.
Otuda izvestan prezir prema izvorima. Ali mislim da sam se udaljio od teme.
 Veliki planovi, ije se ostvarenje oekivalo od naih istraivanja i
istraivanja jo nekoliko stotina drugih plazmologa, naili su posle izvesnog
vremena na sferu pojava isto toliko neshvatljivih koliko i neprijatnih. Do
izvesne granice do granice srednjih temperatura (srednjih u kosmikom
smislu, znai takvih kakve vladaju na povrini zvezda) plazma se ponaala na
pokoran i solidan nain. Ako bi bila sputana odgovarajuim vezama poput
spomenutog magnetnog polja, ili izvesnim rafinovanim majstorijama
zasnovanim na principu indikacije, plazma bi doputala da bude upregnuta u
pogon praktinih primena, i njena se energija prividno mogla koristiti.
Prividno, poto se u odravanje plazmatskog nura ulagalo vie energije nego
to se iz plazme dobijalo, razlika je odlazila u zrane gubitke, kao i na
poveanje entropije. Bilans zasada nije bio vaan, jer je iz teorije proizilazilo
da e pri viim temperaturama trokovi automatski opasti. I tako je stvarno
nastao izvesan tip malog reaktivnog motora, pa ak i generator veoma tvrdih
gama zraka, ali plazma, istovremeno, nije ispunila mnotvo nada koje su u
nju ulagane. Mali plazmatski motor je radio, dok su motori projektovani na
veu snagu eksplodirali ili otkazivali poslunost. Pokazalo se da se u
izvesnom domenu termikih i elektrodinamikih ekscitacija plazma ponaa
drugaije nego to predvia teorija; svi su zbog toga negodovali, jer je teorija
u matematikom pogledu bila neobino privlana i potpuno nova.
Takve stvari se deavaju, tavie, one moraju da se deavaju. I stoga, ne
doputajui da ih ova nepokornost pojave zbuni, mnogi teoretiari, a meu
njima i nas trojica, prihvatili smo se istraivanja plazme tamo gde je bila
najudljivija.
Plazma a u istoriji to ima izvesno znaenje izgleda dosta
impozantno. Najprostije reeno, ona podsea na komadi Sunca, i to uzet
radije iz sredinjih sfera, a ne iz hladnjikave hromosfere. Po blesku, plazma
ne zaostaje za suncem, nego ga, naprotiv, ak prevazilazi. Nieg zajednikog
nema sa bledozlatastom igrom onih sekundarnih, krajnjih umiranja kakva
nam pokazuje drvo u kaminu dok se sjedinjuje s kiseonikom, niti sa
bledoljubiastim, zvidavim konusom palivne brizgaljke, gde fluor ulazi u
reakciju s kiseonikom, kako bi dao najviu hemijski ostvarivanu temperaturu,
niti pak s Voltinim lukom, lunim plamenom sred kratera dva komada uglja,
iako bi uz dobru volju i potrebnu strpljivost istraiva mogao da pronae
mesta koja imaju temperaturu iznad 3000 stepeni. Takoe, i temperature
postizane zahvaljujui ubacivanju kojeg miliona ampera u tanki elektrini
vod, koji tada postaje sasvim ve topao oblaak, ili termiki efekti udarnih
talasa pri kumulativnoj eksploziji sve to plazma ostavlja daleko iza sebe.
U poreenju s njom, sline reakcije treba smatrati hladnima, ak ledeno-
hladnima, a mi tako ne rezonujemo samo zbog sluaja koji je uinio da smo
nastali iz tela ve kompletno ohlaenih, umrtvljenih, u blizini apsolutne nule;
nae drsko ivovanje deli od nje jedva trista stepeni u apsolutnoj Kelvinovoj
skali, dok se pri vrhu stub ove skale die do milijardu stepeni. Tako, dakle,
nije preterano govoriti o onim najvatrenijim mogunostima koje umemo
laboratorijski da postiemo, smatrajui ih pojavama veitog toplotnog
utanja.
Prvi plamici plazme koji su se pojavili u laboratorijama nisu ni bili ba
toliko topli dvesta hiljada stepeni u to vreme se smatralo za temperaturu
dostojnu potovanja, a milion stepeni bilo je ve neobino dostignue.
Matematika, ona primitivna i aproksimativna, nastala iz poznavanja pojava
hladnog pojasa, ipak je obeavala da e se nade polagane u plazmu ostvariti u
znatno veem stepenu termometarske skale: zahtevala je temperature istinski
visoke, gotovo zvezdane; mislim, naravno, na unutranjost zvezda. To mora
da su neobino zanimljiva mesta, iako e na ovekovo lino prisustvo u njima
morati jo da se eka.
Tako su, dakle, bile potrebne temperature visoke vie miliona stepeni.
Poele su da se realizuju, mi smo takoe na tome radili, i evo ta je ispalo.
Onako kako rastu temperature, uveava se i brzina preobraaja, svejedno
kakvih; u odnosu prema skromnim mogunostima takve tene kapljice kakva
je nae oko, povezane sa drugom, veom kapljom koju predstavlja na
mozak, ak i plamen obine svee ve je domen pojava neprimetnih za njihov
tempo, a ta tek da govorimo o treperavom plamenu plazme! Valjalo je,
dakle, prihvatiti se drugih metoda, prelo se na fotografisanje plazmatskih
pranjenja, pa smo i to radili. Najzad je Martens uz pomo nekolicine
poznatih optiara i inenjera-mehaniara konstruisao filmsku kameru, pravo
udo tehnike, bar prema naim mogunostima, kameru koja je pravila vie
miliona snimaka u sekundi. Nije sad vana njena konstrukcija, veoma
smiljena, koja je pohvalno svedoila o naem usrdnom zalaganju.
Uglavnom, pokvarili smo itave kilometre filmske trake, ali najzad smo
dobili nekoliko stotina metara snimaka dostojnih panje, i projektovali smo ih
u tempu usporenom najpre hiljadu, a potom i deset hiljada puta. Nismo
zapazili nita naroito, sam to da su se neki svetlosni impulsi, koje smo
najpre smatrali elementarnom pojavom, pokazali kao spojevi nastali
raslojavanjem veoma brzih preobraaja, ali i njih smo najzad mogli savladati
naom primitivnom matematikom.
udo nas je snalo tek kad je jednoga dana, pod uticajem neobjanjivog
propusta ili nekog neskrivljenog uzorka dolo do eksplozije. U stvari, nije
to bila prava eksplozija, jer je ne bismo preiveli, nego je plazma naprosto, u
apokaliptiki siunom delu sekunda, savladala nevidljivo magnetno polje
koje ju je sa svih strana pritiskalo, i razorila nam masivnu kvarcnu cev u
kojoj je bila zatvorena.
Srenim sticajem okolnosti spasena je kamera koja je snimala e-
sperimenat, i spasena je filmska traka u kameri. Cela eksplozija trajala je
moda milijarditi deli sekunde, a sve posle toga bilo je ve samo zgarite
kaplji stopljenog kvarca i metala koje su se rasprskavale na sve strane. Ti
nanosekundi zabeleeni su na naem filmu kao pojava koju do kraja ivota
neu zaboraviti.
Neposredno uoi eksplozije, dotada gotovo monolitni nur plazmatskog
plamena stanjivao se u regularnim intervalima kao zategnuta struna, posle
ega je, rasprsnuvi se na niz okruglih zrnaca, prestao da postoji kao celina.
Svako od tih zrna raslo je i preobraavalo se, granice tih kapljica atomske
vreline postale su tene, i iz njih su izbile treplje od kojih je nastala naredna
generacija kapljica, zatim su se sve te kapljice sjatile prema centru i formirale
spljotenu kuglu, koja, grei se i nadimajui se, kao da je disala, a
istovremeno razailjala u izvianje oko sebe neku vrstu vatrenih, na
krajevima razigranih pipaka, nakon ega je usledio, ovoga puta ve i na
naem filmu, munjevit raspad, gubljenje svake organizovanosti: video se jo
samo pljusak platnenih mlazova koji su ibali vidno polje, dok se sve nije
utopilo u kompletnom haosu.
Nee biti preterano ako kaem da smo tu traku razgledali nekih stotinu
puta. Zatim smo, i priznajem da je to bila moja ideja, pozvali k nama, ne u
laboratoriju nego u Ganimaldijev stan, jednog poznatog biologa, veoma
cenjenog u naunim krugovima. Ne govorei mu nita unapred i ne
upozoravajui ga ni na ta, izdvojili smo samo sredinji deo nae velelepne
trake i pred oima uvaenoga gosta izvrili projekciju na normalnom aparatu,
s tim izuzetkom to smo na objektiv stavili tamni filtar, zahvaljujui emu je
ono to je na snimku bilo plamen izbledelo i izgledalo kao predmet dovoljno
mono osvetljen svetlou aparature.
Profesor je video na film, i kad smo upalili sijalice, izrazio utivo
uenje to se mi, fiziari, bavimo stvarima tako dalekim od nae struke, kao
to je ivot infuzorija u akvarijumima. Upitah ga je li siguran da je ono to je
video odista kolonija infuzorija?
Seam se njegova osmeha, kao da ga sad gledam.
Snimci nisu dovoljno otri rekao je kroz taj svoj smeak i,
izvinite na iskrenosti, vidi se da su ga pravili nestrunjaci, ali mogu vam dati
re, gospodo, da to nije artefakt.
ta podrazumevate pod tim nazivom? upitah.
Arte factum, ili neto vetaki stvoreno. Jo u Svamovo vreme ljudi su
se igrali imitiranjem ivih oblika na taj nain to su u ulje ubacivali kaplje
hloroforma; takve kaplje obavljaju ameboidalne kretnje, puze po dnu posude
i ak se, pri menjanju osmotikog pritiska, menjaju na polovima, ali to su
isto spoljanje, primitivne slinosti koje imaju sa ivotom zajednikog isto
koliko i maneken iz izloga sa ovekom. Odluujue znaenje, naime, ima
unutranja graa, mikrostruktura. Na vaem snimku vidi se, mada
nerazgovetno, kako protie podela tih jednoelinih stvorova; ne mogu da
odredim vrstu i ne dajem glavu da to moda nisu naprosto elije ivotinjskog
tkiva, odgajane due vreme na vetakoj podlozi i podvrgnute hijaluronidazi
da bi se razluile, odvojile jedna od druge; u svakom sluaju to su elije, jer
imaju hromozomski aparat, iako defektan. Je li sredina bila podvrgnuta
dejstvu nekog kancerogenog sredstva? ...
Nismo se usudili ni da pogledamo jedan drugog. Trudili smo se da ne
odgovaramo na njegova sve uestalija pitanja. Ganimaldi je gosta zamolio da
jo jednom pogleda ceo film, ali do toga nije dolo, mada se ne seam zbog
ega; moda je profesor urio, ili je moda mislio da se iza naih oskudnih
obavetenja krije neka smicalica. Zaista se vie ne seam. Uglavnom, kad
smo ostali sami, kad su se iza ovog autoritativnog oveka zatvorila vrata,
pogledasmo se u potpunoj zapanjenosti.
ujte rekoh pre no to je iko drugi stigao da neto kae smatram
da moramo pozvati drugog strunjaka i pokazati mu ceo film. Sada, kad
znamo ta je u pitanju, to mora biti strunjak najvie klase, koji se bavi
iskljuivo prouavanjem jednoelijskih bia.
Martens je predloio da pozovemo jednog od njegovih poznanika sa
univerziteta, oveka koji je ak i stanovao blizu nas. Nije ga naao kod kue.
Poznanik se vratio posle nedelju dana i doao na briljivo pripremljenu
seansu. Ganimaldi je odluio da mu ne kae istinu. Jednostavno mu je
pokazao ceo film, izuzevi poetak, poto je slika preobraaja tamo gde je
nur plazme poinjao da se suava u pojedinane, grozniavo uzdrhtale
kaplje, mogao da ga navede na najrazliitije misli. Ali zato je ovoga puta
pokazana traka do kraja, pokazana je ona poslednja faza postojanja
plazmatske amebe koja se rasprskavala poput eksplozivnog rapnela.
Ovaj drugi strunjak, takoe biolog, bio je mnogo mlai od svog ranijeg
kolege, i samim tim manje samouveren, a ini se i da je bio mnogo
naklonjeniji Martensu.
To su neke dubokovodne amebe rekao je. Razneo ih je spoljni
pritisak u trenutku kad je unutranji poeo da opada. Onako kao to se deava
sa dubinskim ribama. Nemogue je izvaditi ih ive sa okeanskog dna, uvek
ginu, raznesene iznutra. Ali otkuda vama takvi snimci? Sputali ste kameru
na okeansko dno, ta li?
Gledao nas je s rastuim podozrenjem.
Snimci nisu dovoljno uotreni, zar ne? skromno primeti Martens.
Mada neizotreni, ipak su veoma zanimljivi. Sem toga, proces deobe
protie nekako nenormalno. Nisam dobro mogao da pratim postupnost faza.
Pustite traku jo jednom, ali sporije...
Pustili smo je najsporije to smo mogli, ali to nije mnogo pomoglo, i
mladi biolog nije bio sasvim zadovoljan.
Jo sporije ne moe?
Ne moe.
A zato niste radili ubrzane snimke?
Imao sam neodoljivu elju da ga upitam da li pet miliona snimaka u
sekundu smatra izvesnom brzinom, ali se ugrizoh za jezik. Najzad, nije bilo
vreme za ale.
Jeste, deoba protie anormalno ree on, poto je film video i po
trei put. Sem toga, dobija se utisak kao da se sve deava u sredini guoj
od vode... a uz to, veina potomaka drugog pokolenja ispoljava rastue
razvojne defekte, mitoza je pokarabaena, i zbog ega se stapaju u jedno? To
je veoma udno... Da nije to raeno na materijalu protozoa u radioaktivnoj
sredini? upitao je naglo.
Razumeo sam na ta misli. U to vreme mnogo se govorilo o tome kako su
naini primenjivani za neutralizaciju radioaktivnog pepela poreklom iz
atomskih reaktora, time to su ga u hermetinim posudama potapali na
okeanskom dnu, postajali veoma rizini, i kako mogu dovesti do zagaenja
morske vode.
Ubedili smo ga da se vara, da to nema nieg zajednikog s radio-
aktivnou. Reili smo ga se ne bez muke, namrgoenog, nepoverljivo
zagledanog u svakog od nas ponaosob, tek poto nam je postavio mnoga
pitanja na koja niko nije hteo da odgovara, jer smo se prethodno tako
dogovorili. Stvar je bila previe neobina i previe velika da bismo je mogli
poveriti stranom oveku, makar on bio i Martensov prijatelj.
Sad, mili moji, moramo dobro da razmislimo ta da radimo ree
Martens kad smo posle ove druge konsultacije ostali sami.
Ono to je tvoj biolog ocenio kao smanjenje pritiska koje je dovelo do
rasprskavanja ameba u stvari je bilo naglo opadanje napetosti magnetnog
polja... rekoh Martensu.
Ganimaldi, koji je dotle utao, progovori razborito, kao i obino:
Smatram da moramo nastaviti dalja istraivanja...
Svesni smo bili rizika kome se izlaemo. Bilo je ve poznato da plazma,
relativno mirna i pokorna kad bi je zarobljavali u temperaturama ispod
milion stepeni, negde iznad te granice prelazi u nepostojano stanje i svoje
efemerno postojanje zavrava eksplozijom nalik na onu koja se dogodila
onog jutra u naoj laboratoriji. Pojaavanje magnetnog polja uvodilo je samo
inilac gotovo nepredvidljivog zakanjenja eksplozije. Veina fiziara
smatrala je da se vrednost nekih parametara menja u skokovima i da e biti
potrebna potpuno nova teorija gorueg nuklearnog plina. Uostalom,
hipoteza koje su imale za cilj da razjasne ovaj fenomen bilo je ve mnogo.
U svakom sluaju, privremeno se nije moglo ni pomiljati na
iskoriavanje gorue plazme za pogon raketa ili automatskih reaktora. Taj
put je proglaen pogrenim, poto vodi u orsokak. Istraivai, i to naroito
oni koji su se zanimali za konkretne rezultate, vratie se izuavanju niih
temperatura. Tako je, manje-vie, izgledala situacija kada smo pristupili
nastavku eksperimenata.
Dok se penjala na temperaturu iznad milion stepeni, plazma je postajala
materijal naspram koga je vagon s nitroglicerinom delovao kao deja
egrtaljka. Ali ni ta opasnost ne bi nas mogla zadrati. Bili smo ve previe
zaintrigirani neobinou otkria, i spremni na sve. Druga je stvar to smo
sagledavali mnotvo grozomornih prepreka. Poslednji trag jasnoe koju je
matematika unosila u dubinu razbuktale plazme gubio se negde na oko milion
stepeni, ili, kod primene drugih, manje pouzdanih metoda, na visini oko
milion i po stepeni. Dalje je raun potpuno zatajivao, jer bi davao ve
iskljuivo besmislene zakljuke.
Preostajao nam je, dakle, samo stari metod pokuaja i greaka, to jest
eksperimentisanje naslepo bar u prvim fazama. Ali kako se braniti od
eksplozija koje su pretile da izbiju u svakom trenutku? Blokovi armiranog
betona, najdeblji elini oklopi, zasuni sve to naspram neznatnog delia
materije usijane do vie miliona stepeni postaje zavesa koja nije bila ni malo
bezbednija od lista flispapira.
Zamislite rekoh drugovima da se negde u kosmikom vakuumu,
u blizini apsolutne nule, nalaze bia potpuno razliita od nas, recimo neka
vrsta metalnih organizama koji obavljaju razliite eksperimente. Izmeu
ostalog polazi im za rukom u ovom trenutku ak nije ni vano kako
uglavnom polazi im za rukom da sintetizuju ivu, belanevinastu eliju.
Jednu amebu. ta e se desiti s njom? Naravno, tek to bi bila stvorena, ona
bi se raspala, eksplodirala, a njeni ostaci bi se zamrzli, jer u vakuumu
prokljua i trenutno se pretvara u paru voda to u njoj postoji, a toplota od
belanevinastog preobraaja smesta e se izgubiti putem radijacije. Nai
eksperimentatori, koji svoju eliju snimaju kamerom ovakvom kao to je
naa, mogli bi u nekom tamo deliu sekunda da je ugledaju... ali da bi je
mogli odrati u ivotu, morali bi za nju da stvore odgovarajuu sredinu ...
Zaista smatra da je naa plazma rodila ivu amebu? upita
Ganimaldi. Da je to ivot izgraen iz vatre?
ta je ivot? odgovorih maltene kao Pontije Pilat kad je upitao ta
je istina? Nita ne smatram. Jedno je u svakom sluaju sigurno: kosmiki
vakuum i kosmika hladnoa su daleko pogodniji uslovi za egzistenciju
amebe, nego to su to zemaljski uslovi za postojanje plazme. Postoji samo
jedna sredina u kojoj iznad milion stepeni ne bi morala biti unitena ...
Razumem. Zvezda. Unutranjost zvezde ree Ganimaldi. Hoe
da tu unutranjost stvori u laboratoriji, oko cevi s plazmom? Zaista nita
jednostavnije... Ali, pre toga bismo morali zapaliti ceo okeanski vodonik...
Nije ba neophodno. Pokuajmo neto drugo.
Moglo bi se to uiniti drugaije primeti Martens. Izazvati
eksploziju tovara tritijuma, i u mehur eksplozije uneti plazmu...
To se ne da uiniti, zna i sam. Pre svega, niko ti nee dozvoliti da
izazove hidrogensku eksploziju, a ak i kada se to ne bi desilo, nema naina
da se plazma ubaci u arite eksplozije. Uostalom, mehur postoji samo dotle
dok traje dodavanje sveeg tritijuma spolja.
Posle tog razgovora razili smo se dosta neraspoloeni, jer je izgledalo da
su sve nade izgubljene. Ali kasnije smo se upustili u naknadne beskonane
diskusije, i najzad pronali neto to je izgledalo kao da ima nekih izgleda, ili
bar neke daleke senke ostvarenja. Bilo nam je potrebno magnetno polje s
neverovatno visokom napetou i zvezdana temperatura. To je trebalo da
bude hrana plazme. Njena prirodna sredina.
Reili smo da izvrimo eksperimenat u polju sa obinom napetou, a
zatim da njegovu snagu pojaamo u naglom, desetostrukom skoku. Iz
prorauna je proizlazilo da e se aparatura, ova naa magnetna nakaza od
osamsto tona razleteti, ili da e bar kalemovi morati da se rastope, ali da
emo pre toga, u momentu kratkog spoja, imati postulirano polje u trajanju
dve, a moda i tri stohiljaditne sekunde. U odnosu prema tempu procesa koji
se dogaaju u plazmi, bilo je to dosta dugo vreme. Ceo projekt imao je
otvoreno kriminalistiki karakter i, naravno, niko nam ne bi dao dozvolu da
ga realizujemo. Ali malo smo za to marili. Bilo nam je stalo jedino do toga da
registrujemo pojave koje e nastupiti u momentu spoja, i u detonaciji koja e
uslediti odmah posle njega.
Kad bismo upropastili aparaturu ne dobivi ni metar filmske trake, nijedan
snimak sve to bismo izvrili oznaavalo bi delikt unitenja imovine.
Zgrada u kojoj se nalazila laboratorija bila je, sreom, dvadesetak milja izvan
grada, meu blagim, travnatim breuljcima. Na vrhu jednog breuljka uredili
smo osmatraki punkt, sa filmskom kamerom, teleobjektivima i itavom
gomilom elektronskih ureaja, smeten iza ploe od neprobojnog stakla
visoke providnosti. Nainili smo seriju probnih snimaka koristei sve jae
teleobjektive, dok se najzad nismo odluili za takav koji je imao
osamdesetostruku mo pribliavanja. Imao je veoma malu svetlosnu snagu,
ali poto je plazma svetlija od Sunca, to nije ni bilo vano. U to vreme ve
smo radili vie kao zaverenici nego kao istraivai. Koristili smo priliku to
je to bilo razdoblje godinjih odmora, i to niko osim nas nije radio u
laboratoriji, a takvo stanje trebalo je da potraje jo neke dve nedelje. U tom
razdoblju morali smo, dakle, da obavimo svoj ogled. Znali smo da nee proi
bez galame, pa ak i veih neprijatnosti, jer emo morati nekako da
opravdamo katastrofu te smo ak razmotrili nekoliko varijanti dosta
verovatnog opravdavanja koje je trebalo da dokae nau nevinost. Nismo
znali da li e taj luaki projekt uopte dati neke rezultate; sigurno je bilo
samo to da e itava laboratorija posle eksplozije prestati da postoji. Mogli
smo raunati samo na nju. Izvadili smo prozore zajedno s okvirima iz onog
zida zgrade koji je gledao prema vrhu brega; trebalo je jo demontirati i izneti
van zatitne pregrade iz hale elektromagnet, tako da bi izvor plazme bio
dovoljno vidljiv s naeg poloaja.
 To smo uinili estog avgusta, u sedam i dvadeset ujutro, po vedrom
vremenu i vrelom, sunanom danu. Na padini, pod samim vrhom breuljka,
bio je iskopan dubok rov iz koga je Martens vrio izvianja posredstvom
malog prenosnog pulta i kablova koji su se protezali od zgrade na bregu pa
sve do ureaja u laboratoriji. Ganimaldi je upravljao kamerom, a ja sam
pored njega, s glavom pomoljenom iznad grudobrana, kroz oklopno staklo i
sluei se snanim dogledom postavljenim na tronocu, posmatrao tamni
kvadrat izvaenog prozora, ekajui na ono to e se dogoditi u prostoriji.
Minus 21 ... minus 20 ... minus 19 ... monotonim glasom, bez
trunke oseanja govorio je Martens koji je sedeo odmah iza mene, iznad
itavog spleta kablova i prekidaa. U vidnom polju imao sam apsolutno
crnilo, u ijem je centru podrhtavala i leno se izvijala ivina ilica
zagrejavane plazme. Nisam video ni osunane dine, ni travu punu belog i
utog cvea, ak ni avgustovsko nebo iznad kupole zgrade; stakla su bila
valjano prevuena crnom bojom. Kad je plazma poela da se nadima u
sredini, uplaih se da ne raznese cev pre no to Martens skokom spoja pojaa
magnetno polje. Otvorio sam usta da viknem, no u tom trenu Martens ree:
Nula!!
Ne. Zemlja se nije zaljuljala niti smo uli bilo kakvu grmljavinu; samo je
crna boja u koju sam bio zagledan, samo je ono to je liilo na nekakvu
najdublju no pobledelo. Otvor u zidu laboratorije ispunila je narandasta
magla, otvor se pretvorio u kvadratno sunce, u samom centru buknuo je
zaslepljujui blesak, a zatim je sve progutao vihor vatre; otvor u zidu se
poveao, procvao granatim linijama pukotina, iz kojih su se probijali dim i
plamen, i uz otegnutu grmljavinu koja se sputala na ceo kraj kupola se
svalila na zidove to su padali. Istovremeno prestadoh da vidim bilo ta kroz
stakla; odmakao sam dogled od oiju i ugledao stub dima koji se dizao prema
nebu. Ganimaldi je uzbueno micao usnama, neto viui, ali grmljavina je
jo trajala, razlegala se iznad nas; nita nisam uo od onoga to je govorio
ui sam imao kao zaepljene vatom. Martens skoi na noge i probi se izmeu
nas da pogleda nanie jer je sve dotad bio zauzet pultom: lomljava se utia. I
tada povikasmo uglas valjda sva trojica.
Oblak, odbaen snagom eksplozije, dizao se ve visoko iznad zgarita
koje se sve sporije raspadalo u oblak krene praine. Iz njegovih naslaga
probi se zaslepljujui izdueni plamen, okruen zrakastim oreolom rekao
bih drugo Sunce, spljoteno poput crva. Moda jedan sekund ostao je tako da
visi gotovo nepomino iznad zadimljene ruevine, stalno krvarei i rasteui
se, nakon ega se sruio na zemlju. Crni i crveni krugovi poee da mi se vrte
u oima, jer je taj stvor ili plamen sipao blesak ravan sunanom, ali opazih,
jo dok se sputao, kako visoka trava, dimei se, nestaje na njegovom putu, a
on je sukljao prema nama, nekako vukui se i poleui, pri emu se oreol koji
ga je okruavao irio tako da je ve postajao jedro vatrenog mehura. Kroz
oklopna stakla udari toplina od zraenja, vatreni crv nam se izgubi ispred
oiju, ali po treperenju vazduha iznad padine, po kolutima pare i snopovima
pucketavih varnica u koje se pretvaralo bunje, shvatismo da se valja prema
vrhu naeg brega. Gurajui se meusobno u naglom napadu panike,
nadadosmo se u bekstvo. Znam da sam trao napred, dok su mi glava i
ramena bili osmueni nevidljivim plamenom koji kao da je jurio za mnom.
Nisam video Martensa i Ganimaldija; bio sam kao slep, bezglavo sam trao,
dok se ne spotakoh o neki krtinjak i ne sruih se u travu jo vlanu od none
rose, na dnu sledee kotline. Teko sam disao, stiskajui svom snagom one
kapke, i mada sam lice bio zario u travu, one duplje mi se odjednom
ispunie crvenkastim bleskom, kao kad se kroz zatvorene oi gleda u Sunce.
Ali, istinu govorei, nisam sasvim ubeen da je ba tako bilo ...
Tu se otvara praznina u mom seanju. Ne znam koliko sam dugo leao.
Probudio sam se kao iz tekog sna, s licem zarivenim u travu. Kada sam se
pomerio, osetih u vratu i pleima uasan bol od opekotina; dugo se nisam
usuivao ak ni da dignem glavu. Najzad to uinih. Nalazio sam se na dnu
manje kotline, okruene niskim breuljcima; unaokolo se lagano njihala
trava, potiskivana vetrom, sa poslednjim svetlucavim rosnim kapima, koje su
se brzo gubile pod sunanim zracima. Sunana ega ve me je propisno
oamuivala, ali to je doprlo do moje svesti tek onda kad sam, paljivo
dodirnuvi vrat, osetio pod prstima velike plikove od opekotina. Tada sam
ustao i pogledom pronaao breuljak na kome se prethodno nalazila naa
osmatranica. Dugo nisam mogao da se odluim, bojao sam se da tamo
poem. U oima sam jo oseao uasno valjanje onog sunanog crva.
Martens! povikah. Ganimaldi!!
Instinktivno sam pogledao na asovnik: bilo je osam asova i pet minuta.
Prislonih asovnik uhu: radio je. Eksplozija je izbila u sedam i dvadeset; sve
ostalo je trajalo moda pola minuta. U nesvestici sam bio gotovo tri etvrti
asa?
Poao sam uz padinu ka vrhu. Nekih tridesetak metara ispod vrha naioh
na prve ele ispeene zemlje. Bile su pokrivene sivkastim, ve gotovo
ohlaenim pepelom, kao tragom od poara koji je tuda proao. Ali mora da je
to bio veoma udan poar, jer nije poivao na jednom mestu.
Od ugljenisanog mesta iao je pojas ispeene zemlje, irok oko metar i po,
talasast, sa ugljenisanom travom koja se dizala i s jedne i s druge njegove
strane, a dalje je bila samo poutela i uvela. Taj pojas se zavravao na
sledeem krugu spaljene zemlje. Tu odmah, licem prema zemlji, s jednim
kolenom podvuenim gotovo pod grudi, leao je ovek. Jo pre no to ga
dotakoh znao sam da je mrtav. Odelo, na izgled itavo, promenilo je boju u
srebrnastosivu; istu takvu nemoguu boju imao je i njegov vrat, a kad sam se
nagnuo iznad njega, pod mojim dahom sve poe da se rasipa.
Uplaeno sam kriknuo i odskoio, ali pred sobom sam imao jo samo
zgren crn oblik, samo optu konturu koja je podseala na ljudsko telo.
Nisam znao da li je to Martens ili Ganimaldi, a nisam imao hrabrosti da ga
dotaknem, predoseajui da vie i nema lica. U krupnim skokovima potrao
sam na vrh brega, ali utke. Ponovo naioh na trag vatre, vijugav, na crnu
opaljenu stazu koja je ila kroz travu, irei se mestimino do razmera kruga
s prenikom od nekoliko metara.
Oekivao sam da u ugledati drugo telo, ali ga ne naoh. Potrao sam
nanie, tamo gde je ranije bio na rov; od zaklona nainjenog od neprobojnog
stakla ostala je jo samo glatka kora razlivena na padini, nalik na sleenu
kaljuu. Sve ostalo aparati, filmske kamere, pult, dogledi prestalo je da
postoji, a sam rov kao da se jo produbio pod pritiskom odozgo, i samo se na
kamenju videlo neto ostataka od istopljenog metala. Bacio sam pogled
prema laboratoriji. Izgledala je kao da ju je razorila avionska bomba. Meu
blokovima razruenih zidova jo su lizali plamenovi poara koji se gasio. To
gotovo da i nisam video, pokuavajui da se prisetim na koju su stranu
potrali moji drugovi kad smo istovremeno iskoili iz rova. Martens je tada
bio na mojoj levoj strani, znai da sam ono valjda otkrio njegovo telo a
Ganimaldi?...
Poeh da traim njegove tragove, uzaludno, jer se izvan granice spaljenog
kruga trava ve digla, uspravila. Trao sam tako dok ne naioh na drugi
spaljeni pojas, i poeh njime da silazim nanie stazom koja mi je kripala pod
nogama... dok nisam zastao ukoen. Zgarite se irilo; stabla mrtve trave
okruivala su prostor koji u preniku nije imao vie od dva metra, ali sa
nepravilnim granicama. S jedne strane prostor je bio ui, s druge se
razdvajao... sve zajedno podsealo je na deformisan, spljoten krst pokriven
dosta debelim slojem crnkaste praine, kao da je tu dugo dogorevala drvena
figura s rairenim rukama, leei nauznak... No moda je to bila samo varka?
Ne znam.
Ve odavno mi se inilo da ujem daleko, prodorno zavijanje, ali nisam
na njega obraao panju. Onda do mene dopree i ljudski glasovi, ali ni oni
me se nisu ticali. Odjednom ugledah sitne prilike ljudi koji su trali prema
meni. U prvi mah bacio sam se na zemlju, kao da elim da se sakrijem, i ak
sam otpuzao od zgarita i skoio u stranu; dok sam trao niz drugu padinu oni
se naglo ponovo pojavie, opkolivi me sa dveju strana. Oseao sam kako mi
noge otkazuju poslunost, no bilo mi je, uostalom, sasvim svejedno.
U stvari, ne znam zato sam beao ukoliko je to uopte bio pokuaj
bekstva. Seo sam na travu, a oni su me opkolili. Jedan se nagnuo nada mnom
i neto govorio; rekoh mu da prestane i da e biti bolje da potrae
Ganimaldija, jer meni nita nije. Kad su hteli da me dignu poeh se braniti, a
tada me neko uhvati za ruku. Kriknuo sam od bola. Zatim osetih ubod i
izgubih svest. Probudio sam se u bolnici.
Pamenje mi se odlino ouvalo. Nisam znao jedino koliko je vremena
proteklo od katastrofe. Glava mi je bila u zavojima, opekotine su me uasnim
bolom podseale na sebe pri svakom pomeranju; trudio sam se, dakle, da
budem to spokojniji. Uostalom, ti moji bolniki doivljaji, sve
transplantacije koe koje su na meni obavljali tokom vie meseci sasvim
su nevani, kao i ono to se dogodilo posle. Na kraju krajeva, nita se drugo
nije ni moglo dogoditi. Tek mnogo sedmica kasnije proitao sam u novinama
zvaninu verziju dogaaja. Pronaeno je jednostavno objanjenje koje se
nametalo samo po sebi. Laboratoriju je razorila eksplozija plazme; plamenom
zahvaeni ljudi pokuali su da bee; od njih je Ganimaldi poginuo u zgradi,
pod ruevinama, Martens je umro u zapaljenom odelu dotravi do vrha brda,
a ja sam iziao iz katastrofe s tekim opekotinama, u stanju tekog oka. Na
spaljene tragove u travi nije uopte obraena panja, poto su istraivane pre
svega ruevine laboratorije. Neko je, uostalom, tvrdio da se trava zapalila od
zapaljenog Martensa koji se vukao preko nje, trudei se da ugasi plamen. I
tako dalje.
Smatrao sam svojom dunou da kaem istinu, bez obzira na
konsekvence, u prvom redu iz potovanja prema Ganimaldiju i Martensu.
Vrlo oprezno stavljeno mi je do znanja da je moja verzija dogaaja posledica
oka, takozvano posledino buncanje: nisam jo povratio ravnoteu. Poeo
sam otro da protestujem i moju ljutnju uzee kao simptom koji je
potvrivao dijagnozu. Moda nedelju dana kasnije obavili su sa mnom
naredni razgovor.
Toga puta trudio sam se da argumentujem hladnije, ispriao sam o prvom
snimljenom filmu koji se nalazio u Martensovom stanu; pretraivanja su ipak
ostala bez rezultata. Zakljuio sam da je Martens uinio ono to je jednom
uzgred spomenuo: sigurno je film deponovao u bankovni sef. Poto je sve to
je pri sebi imao potpuno uniteno, nije pronaen ni klju ni depozitna
potvrda. Znai da film do danas sigurno lei u nekom sefu. Prema tome, i tu
sam izgubio. Ipak, nisam hteo da popustim, i zahvaljujui mojim ponavljanim
zahtevima dolo je do izlaska na lice mesta. Tvrdio sam da u sve dokazati na
mestu dogaaja; lekari su pak smatrali da e mi se moda, kad se tamo
naem, obnoviti seanje na stvarne dogaaje. Hteo sam da im pokaem
kablove koje smo sproveli do zemunice na vrhu brda. Ali ni kablovi se nisu
ouvali. Tvrdio sam da su, ako ih nema, sigurno uklonjeni kasnije, da ih je
moda uklonila ekipa koja je gasila poar. Rekoe mi da se varam niko
nije odnosio nikakve kablove, jer nisu ni postojali, sem u mojoj mati.
I tek tada, tamo u brdima, pod plavim nebom, u blizini pocrnelih i nekako
kao smanjenih ruevina laboratorije, shvatio sam zato se tako dogodilo.
Vatreni crv nije ubio nas. Nije hteo nas da ubije. Nita o nama nije znao,
nismo ga se ticali. Stvoren eksplozijom, ispuzavi iz nje, primio je iz okoline
ritam signala koji su u kablovima jo uvek pulsirali, jer Martens nije iskljuio
komandni ureaj. To je ka njegovom izvoru, ka izvoru elektrinih impulsa,
poeo da puzi vatreni stvor, ne neko svesno bie, nego sunana glista,
cilindrino klupko organizovane usijanosti... koja je pred sobom imala jedva
desetak sekundi egzistencije. To je potvrivao njegov rastui oreol.
Temperatura koja mu je omoguavala postojanje naglo se smanjivala, u
svakom trenu je oito gubio ogromnu koliinu energije, ona je zraila iz
njega, a nije imao otkuda da je crpe, te se zato grevito kotrljao du kablova
koji su bili ispunjeni elektricitetom, istovremeno i njih pretvarajui u paru, u
gas. Martens i Ganimaldi nali su se sluajno na njegovom putu; uostalom,
izvesno je da se nije pribliavao njima. Beali su. Martensa je pogodio
termiki udar vatrenog prelaza dvadesetak koraka ispred vrha, a Ganimaldi
je, moda potpuno zaslepljen, izgubio orijentaciju i upao pravo u ponor
bletave agonije.
Tako je vatreni stvor umirao tamo, na vrhu brda, besmisleno se uvijajui,
u silovitoj i uzaludnoj potrazi za izvorom energije koja je iz njega isticala kao
krv iz ila. Ubio je obojicu, ak i ne znajui za to. Uostalom, trava je izrasla i
uklonila spaljene tragove.
Kad smo stigli tamo sa dvojicom lekara, jednim stranim ovekom, valjda
nekim iz policije, i profesorom Giem, nismo vie mogli da pronaemo
tragove, iako je od katastrofe bilo prolo jedva tri meseca. Sve je prekrila
trava, ak i ono mesto koje je liilo na senku razapetog oveka. Trava je na
tome mestu bila naroito bujna. Sve kao da se bilo zaklelo protiv mene, jer je
zemunica, dodue, postojala, ali neko je od nje nainio smetlite; u njoj se
nalazila ve samo zarala gvourija i prazne kutije od konzervi. Tvrdio sam
da se pod njima sigurno nalaze ostaci neprobojnog stakla koje se istopilo.
eprkali smo po tome smeu, ali staklo nismo nali. Tanije reeno, nali
smo neto krhotina, ak stopljenih u grumenje. Ljudi koji su bili sa mnom
zakljuie da one potiu od obinih flaica koje je neko istopio u pei
centralnog grejanja, razbivi ih pre toga da bi im smanjio obim pre no to
budu baene u kantu za otpatke. Traio sam da se izvri analiza stakla, ali i to
su odbili. Ostajao mi je jo samo jedan adut, onaj mladi biolog i profesor, jer
su obojica videli na film. Profesor je bio u Japanu i trebalo je da se vrati tek
na prolee, a Martensov prijatelj potvrdio je da smo mu zaista pokazali takav
film da su to bili snimci dubokovodnih ameba, a ne snimci nuklearne
plazme. Podvlaio je kako je Martens pred njim kategoriki poricao da su
snimci mogli, toboe, predstavljati bilo ta drugo.
I to je bilo istina. Martens je tako govorio zato to smo se dogovorili,
elei da sve ouvamo u tajnosti. Na taj nain pitanje se zatvorilo.
A ta se desilo sa sunanim crvom? Moda je eksplodirao dok sam leao u
nesvestici, ili je moda tiho okonao svoje kratkotrajno postojanje? Jedno je
verovatno isto koliko i drugo.
Bez obzira na sve to mislim da bi me pustili iz bolnice kao bezopasnog,
ali ja sam se pokazao tvrdoglav. Katastrofa koja je odnela Martensa i
Ganimaldija nametala mi je obavezu. Tokom ozdravljenja zatraio sam razne
knjige. Davali su mi sve to sam hteo. Prouio sam celokupnu solarijsku
literaturu i saznao ono to se zna o sunanim protuberancama i loptastim
munjama. Misao da je vatreni crv imao neeg zajednikog s tom munjom
sugerirala mi je izvesna slinost u njihovom ponaanju. Loptaste munje,
pojave do danas u stvari neobjanjene i za fiziare zagonetne, nastaju u
sredini snanih elektrinih pranjenja za vreme oluje. Te tvorevine, koje
podseaju na usijane kugle ili bisere, diu se slobodno kroz vazduh, ponekad
ih nose vazdune struje, promaje i vetrovi, ponekad jedre onako kako ih oni
nose; privlae ih metalni predmeti i elektromagnetni talasi, a naroito oni
veoma kratki vue ih tamo gde je vazduh jonizovan. Najradije krue oko
elektrinih vodova, nastoje da upiju elektricitet iz njih. U tome ipak ne
uspevaju. Ali zato je verovatno kako bar tvrde neki strunjaci da se
hrane talasima decimetarske duine kroz kanal jonizovanog vazduha
stvoren matinom pravolinijskom munjom, koja ih i raa.
Gubljenje energije ipak prevazilazi onu koliinu koju lopte apsorbuju, i
stoga njihov ivot traje jedva koju desetinu sekundi. Obasjavi sredinu
plavoutim bleskom, zakruivi u njemu kolebljivim i plavim letom,
zavravaju naglom eksplozijom ili se rasplinjavaju i gase gotovo bestelesno.
Nisu to, naravno, ivi stvorovi; sa ivotom imaju zajednikog upravo onoliko
koliko i one kaplje hloroforma ubaene u ulje, o kojima nam je priao
profesor.
Da li je ognjeni crv koga smo stvorili bio iv? Onome ko bi mi takvo
pitanje postavio bez namere da razdrauje luaka kakav sam postao,
odgovorio bih poteno: ne znam. Ipak, sama nesigurnost, samo to neznanje
krije u sebi i jednu mogunost preobraaja naeg znanja o kakvoj niko nije
pokuavao ni da sanja.
Postoji kau mi samo jedna vrsta ivota, vegetacija belanevina
koju poznajemo, podeljena na svet biljaka i svet ivotinja. U temperaturama
udaljenim od apsolutne nule za jedva trista sitnih koraka nastaje evolucija, i
njen vrhunac, ovek. Samo on i njemu slini mogu da se suprotstave
tendenciji rasta haosa kakva vlada u celom svemiru. I tako, u skladu s tim
tvrenjem, sve je haos i nered strahotna usijanost unutranjosti zvezda,
vatreni zidovi galaksijskih maglina koji se usijavaju od uzajamnog prodiranja
jednih u druge, gasovite kugle sunaca. Naime kau ti trezveni, razumni
ljudi, koji su samim tim nesumnjivo u pravu nikakav ureaj, nikakva vrsta
ili makar samo trag bilo kakve organizacije ne moe nastati u okeanima
razbuktalog ognja; sunca su slepi vulkani koji iz sebe izbacuju planete, a ove
pak, izuzetno i retko, ponekad stvaraju oveka a sve drugo je mrtva
pomamnost degenerisanih atomskih gasova, more apokaliptikog ognja,
potresanog protuberancama.
Smeim se dok sluam to autoapologetsko izlaganje koje je nastalo kao
rezultat zaslepljujue megalomanije. Postoje kaem dva nivoa ivota.
Jedan, moan i ogroman, ovladao je celokupnim vidljivim kosmosom. Ono
to je za nas strahota i pretnja unitenjem, zvezdana jara, divovska polja
magnetnih potencijala, nakazne erupcije plamena, za taj oblik ivota jeste
skup odgovarajuih i pogodnih pa i vie od toga skup neophodnih
uslova postojanja.
Haos, kaete? Kljuanje mrtve usijanosti? Pa otkuda onda toliko
nesagledivo mnotvo regularnih, iako nepojmljivih pojava ispoljava povrina
Sunca koju astronomi posmatraju? Otkuda su magnetni vetrovi tako
zauujue pravilni? Otkud postojanje ritmikih ciklusa zvezdane aktivnosti,
isto kao i postojanje ciklusa promene materije svakog ivog sistema? ovek
poznaje ritam dana i ritam meseca, a osim toga na povrini ivota vode borbu
meusobno suprotne sile rasta i odumiranja; Sunce ima jedanaestogodinji
ciklus, svakih etvrt milijarde godina preivljava depresiju, svoj
klimakterijum koji izaziva zemaljska ledena doba. ovek se raa, i umire kao
zvezda.
ujete, ali ne verujete. I dobijate volju da se smejete. elite da me upitate,
ve samo podsmeha radi, ne verujem li moda u svesnost zvezda? Ne
smatram li da zvezde misle? Ni to ne znam. Ali umesto da bezbrino
osuujete moje ludilo, zagledajte se paljivije u protuberance. Pokuajte da
jednom vidite film snimljen za vreme pomraenja sunca, kad ponu da
izranjaju plameni crvi koji se na stotine hiljada i na milione kilometara
udaljavaju od matice, da bi se u nakaznim i neshvatljivim evolucijama, uz
protezanje i grenje u sve novim i novim oblicima, najzad rasplinuli i iezli
u prostoru, ili se vratili u belousijani okean iz koga su izali. Ne tvrdim da su
one prsti Sunca. Isto bi tako mogle da se smatraju njegovim parazitima.
Neka je i tako kaete ali radi dobra diskusije, da se ovaj originalni,
iako rizini razgovor zbog preteranog prisustva apsurda ne bi pre vremena
prekinuo, hoemo jo neto da znamo. Zato ne pokuamo da se
sporazumemo sa Suncem? Da ga bombardujemo radio-talasima. Moda bi
odgovorilo? ... A ako ne odgovori, tvoja e teza biti oborena ...
Pitam se o emu bismo mogli sa Suncem da razgovaramo. Koja su to
pitanja, pojmovi, problemi zajedniki za njega i za nas? Prisetite se ta je
pokazao na prvi film. Vatrena ameba se u milionitom delu sekunda
pretvorila u dva naredna pokolenja. Razlika tempa takoe ima izvesno
(izvesno ...) znaenje. Sporazumejte se najpre s bakterijama vaih tela, sa
bunjem vaih vrtova, sa pelama i njihovim oveem i tada ete moi da
se zamislite nad metodikom informacionog kontakta sa Suncem,
Ako je tako rei e neki najdobroduniji skeptik sve se pokazuje
samo kao... neto originalnija taka gledita. Tvoji pogledi ni u emu ne
menjaju postojei svet, ni sada ni u prolosti. Pitanje da li je zvezda bie, da li
ivi, postaje stvar dogovora, pristanka da se takav termin prihvati, i nita
vie. Reju, priao si nam bajku ...
Ne, odgovaram. Varate se. Mislite, naime, da je Zemlja mrvica ivota u
okeanu nitavila. Da je ovek usamljen i da su zvezde, magline, galaksije
njegovi protivnici, neprijatelji. Da jedino znanje koje se moe stei jeste ono
koje je osvojio i koje e jo osvojiti on, jedini tvorac Reda, veno ugroenog
poplavom beskrajnosti koja zrai udaljenim svetlosnim punktovima. Ali nije
tako. Hijerarhija aktivnog trajanja je sveprisutna. Ko hoe, moe da je nazove
ivotom. Na njenim vrhovima, na visinama energetskog impulsa traju vatreni
organizmi. Pred samim krajem, neposredno pored apsolutne nule, u predelu
mraka i krajnjeg, nestajueg daha ivot se pojavljuje jo jednom, kao slabi
odblesak prvoga, kao njegovo bledo, dogorevajue priseanje to smo mi.
Gledajte tako, i nauiete da budete pokorni i istovremeno da se nadate, jer
jednoga dana Sunce e postati Nova, i obuhvatie nas milostivom rukom
poara, i tada, vraajui se u veiti kovitlac ivota, postajui estice njegove
veliine, stei emo znanje dublje od ovoga koje moe da ima stanovnik
pojasa u zaleavanju. Ne verujete mi. Znao sam. Sada u pokupiti ove
ispisane listove da ih unitim, ali u sutra ili preksutra ponovo sesti za prazan
sto i poeu da ispisujem istinu.
Robert ekli
Pitaj ta ti drago

ROBERT SHECKLEY, roen 1928, bez sumnje je jedan od najpopularnijih pisaca ne samo u
SAD nego i irom sveta; utoliko vie udi to je u naoj zemlji relativno malo prevoen. Objavio
nekoliko romana i zbirki pria: Omega, Utopijska Amerika, Graanin u svemiru, Iza sutranjice i
drugi. Humor i satira predstavljaju jaku stranu eklijevu, o emu svedoi i pria koju
objavljujemo.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

Odgovara je bio nainjen da traje onoliko koliko je potrebno to je

bilo veoma dugo, sudei po tome kako neke rase mere vreme, i uopte nimalo
dugo, sudei po merilima ostalih. Ali za samog Odgovaraa to je bilo taman
dovoljno dugo.
to se veliine tie, Odgovara je nekima izgledao velik, a drugima
malen. Moglo se smatrati da je kompleksan, mada su neki verovali da je, u
stvari, veoma jednostavan.
Odgovara je znao da je onakav kakav treba da bude. Iznad i iza svega
drugoga, on je bio Odgovara. On je Znao.
O rasi koja ga je stvorila to manje reeno, utoliko bolje. I oni su Znali,
ali nikada nisu kazali da li im je znanje prijalo.
Nainili su Odgovaraa kao jednu uslugu manje prefinjenim rasama, i
otputovali na neki jedinstven nain. Kuda su otputovali, to samo Odgovara
zna.
Zato to Odgovara zna sve.
Na planeti, koja se obrtala oko svog sunca, Odgovara je sedeo. Trajanje
se nastavljalo, dugo, ako se ceni po tome kako neki mere trajanje, kratko. po
merilima drugih. Ali za samog Odgovaraa ba onakvo kakvo treba da bude.
Unutar njega nalazili su se Odgovori. On je znao prirodu stvari, i zato su
stvari onakve kakve su, i ta su one, i ta sve to znai.
Odgovara je mogao da odgovori na sve, pod uslovom da to budu
propisna pitanja. A i eleo je da odgovara. udeo je za tim!
 Kakav bi, inae, trebalo da bude jedan Odgovara?
ta bi, inae, mogao da radi jedan Odgovara?
I tako je ekao da stvorenja dou i pitaju.

*
Kako se oseate, gospodine? upita Moran, lebdei blago prema
starom oveku.
Bolje ree Lingman, pokuavajui da se osmehne. Besteinsko
stanje bilo je silno olakanje. Bez obzira na to to je Moran potroio ogromnu
koliinu goriva, dospevi u svemir pod minimalnim ubrzanjem,
Lingmanovom slabom srcu to se nije dopadalo. Ono se nadimalo i skupljalo,
tuklo ljutito o otri sanduk rebara, zastajalo i ubrzavalo. Neko vreme se inilo
da e prestati da radi, iz istog efa.
Ali besteinsko stanje bilo je silno olakanje, i slabo srce opet je
nastavljalo da radi.
Moran nije imao takve probleme. Njegovo snano telo bilo je graeno za
napore i stresove. Nije smeo da ih iskusi na ovom putovanju, ne ukoliko je
oekivao da stari Lingman poivi.
Ja u iveti prostenja Lingman, u odgovor na neizgovoreno pitanje.
Dovoljno dugo da saznam. Moran dotae komandne ureaje, i brod
skliznu u pod-svemir kao jegulja u ulje.
Saznaemo promrmlja Moran. Pomogao je starcu da se odvee.
Nai emo Odgovaraa.
Lingman klimnu glavom svom mladom ortaku. Ve godinama su sebe u
to uveravali. Projekat je u poetku bio iskljuivo Lingmanov. Onda mu se,
kad je diplomirao na tehnikom fakultetu, pridruio Moran. Zajedno su
krenuli tragom glasina, krstarili kroz Sunev sistem. Tragom legendi o jednoj
staroj humanoidnoj rasi, koja je znala odgovor na sve, i koja je nainila
Odgovaraa, a zatim otila.
Kad ovek samo pomisli na to ree Moran. Odgovor na sve!
Fiziar po struci, Moran je imao da postavi mnoga pitanja Odgovarau.
Univerzum u stalnoj ekspanziji; sila koja vee atomska jezgra; nove i
supernove i hiljadu drugih stvari.
Da ree Lingman. S naporom se privukao do video-ploe i bacio
pogled u crnu preriju iluzornog pod-svemira. On je bio biolog i star ovek.
Imao je dva pitanja.
ta je ivot?
 ta je smrt?

*
Posle jednog naroito dugog perioda lova na purpur, Lek i njegovi
prijatelji sastali su se da porazgovaraju. Purpur je uvek postajao tanji u blizini
zvezdanih grozdova zato, to niko nije znao pa je tako malice
razgovora bilo sasvim na svom mestu.
Zna ree Lek mislim da u uhvatiti tog Odgovaraa. Lek je
sada govorio jezikom Olgreta, jezikom iminentne odlunosti.
Zato? upita Ilm na jeziku Hvesta, jeziku blagog zadirkivanja.
Zato eli da zna stvari? Zar ti posao skupljanja purpura nije
dovoljan?
Ne ree Lek, i dalje govorei jezikom iminentne odlunosti. Nije
dovoljan. Veliki posao Leka i njegove vrste bio je skupljanje purpura.
Nalazili su purpur utkan u mnoge delove svemirskog tkiva, dodue u
siunim koliinama. Polako i strpljivo, zidali su ogromnu gomilu purpura.
emu e sluiti gomila, to niko nije znao.
Pretpostavljam da e ga pitati ta je purpur? upita Ilm, odgurnuvi
sa puta jednu zvezdu i opruajui se.
Hou ree Lek. Suvie smo dugo trajali u neznanju. Mi moramo
da znamo pravu prirodu purpura, i njegovo znaenje u optoj shemi stvari.
Moramo da znamo zato on upravlja naim ivotima. Za ovaj govor Lek je
preao na Ilgret, jezik poetnog znanja.
Um i ostali nisu pokuavali da se upuste u raspru, ak ni jezikom
argumenata. Znali su da je znanje vano. Od prapoetka vremena, Lek, Ilm i
ostali skupljali su purpur. Sada je dolo vreme da se saznaju konani
odgovori o Univerzumu ta je purpur, i emu slui gomila?
I, naravno, tu je bio Odgovara da im kae. Svi su uli za Odgovaraa,
koga je izgradila rasa neslina njima, i koja je odavno otputovala.
Hoe li ga pitati jo neto drugo? Ilm upita Leka.
Ne znam ree Lek. Moda u ga pitati o zvezdama. Nita drugo
zaista nije ni vano. Otkako su Lek i njegova braa iveli, od prapoetka
vremena, nikada nisu razmatrali pitanje smrti. A budui da ih je oduvek bio
jednak broj, nikada nisu razmatrali ni pitanje ivota.
Ali purpur? I gomila?
Ja idem! viknu Lek, maternjim jezikom Spremnosti-na-akciju.
 Sreno! doviknue mu njegova braa, argonom Najveeg
prijateljstva.
Lek se udalji, skaui sa zvezde na zvezdu.

*
Sam na svojoj maloj planeti, Odgovara je sedeo, ekajui da dou Pitai.
S vremena na vreme promrmljao bi odgovore samome sebi. To je bila
njegova privilegija. On je Znao.
Ali ekao je, i vreme nije bilo ni suvie dugo ni suvie kratko, da dou
bilo koja svemirska stvorenja i da pitaju.

*
Bilo ih je osamnaest, okupljenih na jednom mestu.
Prizivam pravilo osamnaest povika jedan. I pojavie se drugi, koji
nikada ranije nisu bili, roeni pravilom osamnaest.
Moramo da idemo Odgovarau povika jedan. Nai ivoti su
upravljani pravilom osamnaest. Zato je to tako?
Niko nije umeo da odgovori.
Gde sam ja? upita novoroeni devetnaesti. Jedan ga odvede u
stranu, da mu da instrukcije.
Tako ih je preostalo sedamnaest. Stabilan broj.
I moramo saznati povika drugi zato su sva mesta razliita, mada
ne postoje nikakve udaljenosti.
U tome je bio problem. Jedan je ovde. Onda je jedan tamo. Ba tako,
nikakvog pokreta, nikakvog razloga. A ipak, i ne pokreui se, jedan je na
drugom mestu.
Zvezde su hladne povika jedan.
Zato?
Moramo da odemo do Odgovaraa.
Jer oni su uli legende, znali su prie. Bila jednom jedna rasa, u mnogo
emu slina nama. Oni su Znali i rekli su to Odgovarau. Zatim su
otputovali tamo gde nema nikakvog mesta, ali ima mnogo razdaljine.
Kako da stignemo tamo? povika novoroeni devetnaesti, sada
ispunjen znanjem.
Idemo. I osamnaest njih ieze. Jedan je ostao. Sumoran, on se
zagleda u dinovsko prostranstvo jedne ledene zvezde, a zatim i sam ieze.
 *
One stare legende su istinite ree Moran zadihano. Eno je tamo.
Oni su stigli iz pod-svemira na mesto o kome su legende govorile, i pred
njima je bila zvezda koja nije liila ni na jednu drugu zvezdu. Moran je za nju
odmah izmislio klasifikaciju, ali to nije bilo vano. Nije postojala nijedna
druga kao ona.
Oko zvezde se obrtala jedna planeta, a i ona nije liila ni na jednu drugu
planetu. Moran je odmah izmislio razloge, ali oni nisu bili vani. Ova planeta
bila je jedinstvena.
Priveite se, gospodine, ree Moran. Ja u poeti sa sputanjem,
to blae mogu.

*
Lek je stigao do Odgovaraa, koraajui brzo sa zvezde na zvezdu.
Podigao je Odgovaraa, podrao ga u ruci i zagledao se u njega.
Znai, ti si Odgovara ree on.
Da potvrdi Odgovara.
Onda mi kai ree Lek, smestivi se udobno u jednu provaliju
izmeu zvezda kai mi ta sam ja.
Jedna parcijalnost uzvrati Odgovara. Jedna indikacija.
De, de promrmlja Lek, ranjenog ponosa. Izmisli neto pametnije
od toga... Dakle, da nastavimo. Svrha moje vrste je da skuplja purpur, i da od
njega pravi gomilu. Moe li mi kazati kakvo je pravo znaenje toga?
Tvoje pitanje je bez znaenja ree Odgovara. Znao je ta je u stvari
purpur, i emu slui gomila. Ali objanjenje je bilo skriveno u jednom veem
objanjenju. Bez toga, Lekovo pitanje bilo je neobjanjivo, i Lek je propustio
da postavi pravo pitanje.
Lek je postavljao i druga pitanja, a Odgovara nije bio kadar da na njih
odgovori. Lek je gledao na stvari svojim specijalizovanim okom, izdvajajui
jedan deo istine i odbijajui da vidi vie. Kako da nekom slepom oveku
opie senzaciju zelenog?
Odgovara nije pokuao. Od njega se to nije ni oekivalo.
Najzad, Lek prasnu u prezriv smeh. Jedan od njegovih malih zvezdanih
kamiaka po kojima je koraao buknu jarkim sjajem uzdrman tim zvukom, a
zatim polako izblede do svog uobiajenog intenziteta.
Lek se udalji, koraajui urno sa zvezde na zvezdu.
 *
Odgovara je znao. Ali njemu je najpre trebalo da bude postavljeno pravo
pitanje. Razmiljao je o tom ogranienju, zurei u zvezde koje nisu bile niti
velike niti male, ve upravo propisne veliine.
Prava pitanja. Rasa koja je nainila Odgovaraa trebalo je da ima i to u
vidu, razmiljao je Odgovara. Trebalo je da mu ostave donekle odreene
ruke za taj semantiki besmisao, dozvole mu da ga pokua razmisliti.
Odgovara se sporio sa sobom, mrmljajui odgovore samom sebi.

*
Osamnaest stvorova dolo je Odgovarau; nisu koraali, niti su leteli,
nego su se jednostavno pojavili. Podrhtavajui na hladnom blesku zvezda,
zurili su u masivnost Odgovaraa.
Ako ne postoji razdaljina ree jedan kako onda stvari mogu da
budu na drugim mestima?
Odgovara je znao ta je to razdaljina, i ta su to mesta. Ali nije mogao da
odgovori na pitanje. Postojala je razdaljina, ali ne onako kako su je ta
stvorenja videla. A postojala su i mesta, ali na drukiji nain od onoga koji su
stvorenja oekivala.
Prestilizujte pitanje ree Ogovara, pun nade.
Zato smo kratki ovde, a dugi tamo negde? upita jedan. Zato
smo debeli tamo negde, a kratki ovde? Zato su zvezde hladne?
Odgovara je znao sve stvari. Znao je zato su zvezde hladne, ali nije
mogao da to objasni u terminima zvezda ili hladnoe.
Zato postoji pravilo osamnaest? upita drugi. Zato, kada se
sastanu osamnaest, jo jedan bude proizveden?
Ali, naravno, odgovor je bio deo drugog, veeg pitanja, koje nije bilo
postavljeno.
Jo jedan je bio proizveden pravilom osamnaest, i devetnaest stvorenja
iezoe.

*
Odgovara je mrmljao prava pitanja samome sebi, i odgovarao na njih.

*
Uspeli smo ree Moran. Lepo, lepo. Potapao je Lingmana po
ramenu sasvim blago, jer bi Lingman inae mogao da se raspadne.
 Stari biolog bee umoran. Lice mu je splasnulo, ukasto, izbrazdano.
Obris lobanje ve se promaljao kroz njegove isturene ute zube, njegov mali
ravni nos, njegove izboene jagodice. Matrica je izbijala na videlo.
Zatieni svojim lemovima, koraali su malom stazom.
Ne tako brzo promrmlja Lingman.
U redu ree Moran. Koraali su jedan pored drugog, niz mranu
stazu planete koja se razlikovala od svih drugih planeta, vrtei se oko jednog
sunca drukijeg od svih ostalih sunaca.
Ovuda gore ree Moran. Legende su bile eksplicitne. Jedna staza,
koja vodi do kamenih stepenica. Kamene stepenice do jednog dvorita. A
onda Odgovara!
Njima dvojici Odgovara je izgledao kao neki beli ekran smeten u zidu.
Za njihove oi, Odgovara je bio veoma jednostavan.
Lingman sklopi svoje drhtave ruke. Bila je to kulminacija jednog ivotnog
dela, finansiranja, argumentisanja, pabirenja mrvica legende, koje se
zavravalo ovde, sada.
Sea se ree on Moranu. Mi emo biti okirani. Istina uopte
nee liiti na ono ta smo zamiljali.
Spreman sam ree Moran, ushienog oka.
Vrlo dobro. Dakle, Odgovarau, ree Lingman svojim slabanim
glasom ta je ivot?
Pitanje nema nikakvog znaenja. Pod ivotom Pita podrazumeva
jedan parcijalan fenomen, neobjanjiv sem ako se ne objasni u terminima
njegove celine.
Od ega je ivot deo? upita Lingman.
To pitanje, u njegovoj sadanjoj formi, ne doputa nikakav odgovor.
Pita jo uvek razmatra ivot sa svog linog, ogranienog stanovita.
Onda nam na to odgovori u tvojim sopstvenim terminima ree
Moran.
Odgovara moe samo da odgovara na pitanja ree Odgovara.
Ponovo je razmiljao o alosnim ogranienjima koje su mu nametnuli njegovi
graditelji.
utanje.
Da li se univerzum iri? upita Moran poverljivim tonom.
irenje je termin neprimenljiv na situaciju. Univerzum, onakav kako
ga Pita shvata, jeste jedna iluzorna koncepcija.
Moe li nam rei bilo ta? upita Moran.
 Ja mogu da odgovorim na svako propisno pitanje koje se tie prirode
stvari.
Dva oveka se zgledae.
Mislim da znam ta on hoe da kae ree Lingman. Nae
osnovne pretpostavke su pogrene. Sve do jedne.
To ne moe biti ree Moran. Fizika, biologija...
Delimine istine ree Lingman, sa silnim umorom u glasu. U
svakom sluaju, do neega smo doli. Saznali smo da su pogreni nai
zakljuci koji se odnose na posmatrane fenomene.
A ta je sa pravilom najjednostavnije hipoteze?
To je samo teorija ree Lingman.
Ali, ivot... on bi sigurno mogao da odgovori ta je ivot?
Razmotrimo to pitanje ovako ree Lingman. Pretpostavimo da si
ga pitao: Zato sam roen u znaku korpiona, u konjukciji sa Saturnom? Ja
ti ne bih mogao odgovoriti na to pitanje u terminima Zodijaka, zato to
Zodijak nema nikakve veze s tim.
Shvatam ree Moran polako. On ne moe da odgovori u
terminima naih pretpostavki.
Izgleda da je ba takav sluaj. A on ne moe ni da izmeni nae
pretpostavke. On je ogranien na ispravna pitanja, to podrazumeva, ini se,
jedno znanje koje mi naprosto ne posedujemo.
Ne moemo ak ni da mu postavimo ispravno pitanje? upita Moran.
Ne verujem da je tako. Mi moramo da znamo neke bazine istine. On
se okrete Odgovarau: ta je smrt?
Ne mogu da objasnim antropomorfizam.
ta, smrt antropomorfizam! ree Moran, a Lingman mu se okrete
brzo: Sada se ve primiemo neemu.
Jesu li antropomorfizmi nerealni? obratio se Odgovarau.
Antropomorfizmi mogu da budu klasifikovani kao: A, lane istine, ili
B, delimine istine u terminima neke delimine situacije.
Koja se postavka moe primeniti ovde?
Obe.
To je bilo najblie do ega su dospeli. Moran nije mogao vie nita da
izvue od Odgovaraa. asovima su se dva oveka upinjala, ali istina im je
izmicala sve dalje i dalje.
 To je da poludi ree Moran najzad. Ovaj baja ima odgovor za
itav univerzum, a ne moe da nam ga kae sem ukoliko mu ne postavimo
pravo pitanje. Ali otkud moemo da znamo pravo pitanje?
Lingman sede na tle, oslanjajui se na kameni zid. Zatvorio je oi.
Divljaci, eto ta smo mi ree Moran, koraajui gore-dole ispred
Odgovaraa. Zamislimo nekog Bumana koji odlazi fiziaru i pita ga zato
ne moe da odapne svoju strelu u Sunce. Naunik moe to objasniti samo u
svojim sopstvenim terminima. ta bi se desilo?
Naunik ne bi to ak ni pokuao ree Lingman slabim glasom.
On bi znao pitaeva ogranienja.
Ba lepo ree Moran ljutito. A kako da jednom Bumanu
objasnite Zemljinu rotaciju? Ili, jo bolje, kako da mu objasnite relativnost
potujui itavo vreme naunu strogost u vaem objanjenju, razume se.
Lingman, zatvorenih oiju, nije odgovarao.
Mi smo Bumani. Ali provalija je ovde mnogo vea. Crv i supermen,
moda. Crv eli da zna prirodu blata, i zato ga ima tako mnogo. Dakle, ta
kaete?
Lingman je i dalje utao.
Hoemo li da idemo, gospodine? upita Moran. Lingmanove oi
ostale su sklopljene. Njegovi kandasti prsti bili su zgreni, obrazi jo vie
utonuli. Lobanja se jasno ocrtavala.
Gospodine! Gospodine!
A Odgovara je znao da nee biti odgovora.

*
Sam na svojoj planeti, koja nije ni velika ni mala, ve tano prave
veliine, Odgovara eka. On ne moe da pomogne svetu koji mu dolazi, jer
ak i Odgovara ima svoja ogranienja.
On moe da odgovori samo na propisna pitanja.
Univerzum? ivot? Smrt? Purpur? Osamnaest?
Delimine istine, poluistine, male mrvice velikog pitanja.
Ali Odgovara, sam, mrmlja pitanja sebi, prava pitanja, koja niko ne moe
da razume.
Kako bi, onda, oni mogli da razumeju prave odgovore?
Pitanja nikada nee biti postavljena, i Odgovara se sea neega ta su
njegovi graditelji znali i zaboravili.
Da bi se postavilo pitanje, morate ve da znate najvei deo odgovora.
Nils E. Nilsen
Zabranjene bajke

NIELS E. NIELSEN, Danac, roen je 1924. godine. vedski kritiari ga nazivaju

Skandinavskim fantastom br. 1. Napisao preko dvadeset romana i veliki broj pria i novela.
Pria Zabranjene bajke uzeta je iz knjige Naget rigtig tasset indirektno, sa ruskog jezika
(Antologija skandinavskoj fantastiki, izdanje Molodaja Gvardija, 1971).
Preveo: STANISLAV ORGOVSKI

iveli su nekada davno kralj i kraljica. Mnoge godine matali su o

detetu. I zaista, dobili su malu ker ...
Saekajte, molim vas, 902, htela bih neto da pitam! Odakle su kralj i
kraljica dobili svoju malenu ker? Iz fabrike kao to je ova?
To je malo verovatno, 1001! Prema podacima mentalno-kriminalne
biblioteke, bajka Trnoruica je stara oko hiljadu godina. Stvorili su je braa
Jakob i Vilhelm Grim, godine ivota: 17851863, 17861859. A u to
vreme nije bilo rasplodnih fabrika, i nije bilo ovakvih kao to sam ja, robot-
dadilja dravne serije BBB!
Hvala, 902, shvatila sam! Molim Vas, itajte dalje!
No nad pustom flamanskom ravnicom, no nad kontinentom III, junska
no i teke zvezde... I rasplodna fabrika IV, kilometarski elini neboder
izmeu drugih nebodera. Grad A-14, bivi Brisel.
No i tiina iznad fabrike IV. Deset hiljada kondicioniranih i
dezinfikovanih prostorija bez prozora. U njima spava etiri stotine hiljada
malih deaka i devojica. No, u svakoj prostoriji bdi robot-dadilja uvene
serije BBB, iskljuivo savreni robot, pridodat svim rasplodnim fabrikama.
etiri stotine hiljada deaka i devojica posluno je spavalo odreenih
osam asova, a pod jastucima su celu no, svih 28.800 sekundi mikrofoni
aputali hipnopedijske lekcije. Nisu uzalud nad ulazom u fabriku IV
danonono svetlela purpurna slova:
PROIZVODNOST! EFIKASNOST! EKONOMIJA!
 ... jedanaest vila je obdarilo detence udesnim darovima: dobrotom,
lepotom i umom. Ali trinaesta vila, koju nisu pozvali, javila se sama i
uzviknula jakim glasom: Princeza e se u petnaestoj godini ubosti vretenom
i od toga e umreti! Ali tada je prila dvanaesta vila i rekla: Ne, ona nee
umreti, ve samo prospavati stotinu godina!
A kako je to bilo, 902? Vile su princezi izvrile modanu sterilizaciju?
Ne, 1001, tada nisu jo znali za elektroneuronsku sterilizaciju mozga.
Vile su znale arolije ...
etiri stotine hiljada dece mirno je spavalo u fabrici IV. Jo pre roenja
od njih su pravili budue pokorne podanike univerzalne automatizovane
drave. ak i u snu, oni su ispunjavali zakon: Proizvodnost, efikasnost,
ekonomija! Re nepokoravanje bila im je apsolutno nepoznata.
Tanije reeno, 399.999 dece je ispunjavalo zakon. Zato jer dete 1001
serija XV, godina proizvodnje 2830, jedanaestogodinja devojica u
prostoriji br. 7789, nije spavala, iako se nad grad A-14 odavno spustila tiha
zvezdana no.
To je bilo tim vie zauujue to je prostorija 7789 bila prednaznaena
za jednu od najvanijih serija. Ovde su odgajali instruktore za robote-dadilje,
a delatnost tih instruktora je, po sutini stvari, predstavljala kamen-temeljac
postojanja univerzalne drave.
Dete 1001 je oekivala doivotna sluba u robotopedagokom institutu.
Dobivi zvanje mentalnog inenjera, ona e usaivati u mozgove hiljada
robota direktive po kojima e te savrene konstrukcije vaspitavati milione
dece u srednje ljude, liene svake fantazije, spremati bcsprekorne okrugle
tokice za nepromenljivi mehanizam univerzalne drave, koja se prostirala od
oblasti P-87 (biva Aljaska) do ostrva KL-3172 (bivi Tahiti).

Vile su znale arolije ...

Dete 1001 je ushieno ponovilo te sramno oparavajue rei.
Da, tako pie u knjizi potvrdio je tihi metalni glas kraj uzglavlja
kreveta. No ja ne znam kako da objasnim tu re. U mojoj memoriji nije
zapisana nikakva definicija.
Metalni glas je zamukao. U utim kao Mesec oima-fotoelementima
iskrilo se slabo nono svetio.
Evo najblie meni poznate analogije: sila srodna elektromagnetizmu!
opet progovori robot.
 Priajte mi jo o Trnoruici! nestrpljivo ree dete 1001, gledajui na
metalnu siluetu.
... i princeza se ubola prstom na vreteno, i pala bez svesti. Ali tu se nala
dvanaesta vila koja je ublaila strano prokletstvo, i dodirnula svojim
arobnim tapiem sve i svakoga u zamku, ak i vatru u ognjitu. I san se
rasprostro po zamku, zaspao je ak i kuvar koji se spremao da udari
pomonika ...

Na zidovima prostorije 7789 su visile direktive buduim nastavnicima

robota: Obuavajte R-dadilje samo utvrenim standardnim odgovorima! I
jo: Pri plau potomstva R-dadilje moraju rei: Podanici univerzalne
drave nikad ne plau jer su zadovoljni 100%, i tome slino.
U zadatak robota BBB-902 je spadalo: paziti i obuavati etrdesetoro dece
u prostoriji 7789 od asa kad embrionalne kapsule prou modanu
sterilizaciju, i sve dok ve gotovi mentalni inenjeri ne napuste fabriku IV, da
bi pristupili na slubu u Robotopedagoki institut, gde se programira serija
BBB.
Dvadeset miliona paljivo promiljenih direktiva su umetnuli mentalni
inenjeri u elektronski mozak BBB-902. Zato su i njega, kao i sve robote
serije BBB, smatrali nepogreivim.
Pa zato je onda te junske noi godine 2841. robot stajao kraj uzglavlja
deteta 1001 i priao drevnu bajku, koju uopte i nije smeo da zna? I zato je
dete 1001 tako udno slualo, ako je obavezna modana sterilizacija morala
nainiti devojicu savreno imunom prema kvareim, sramno opinjujuim
reima bajke?

... i poela je rasti oko zamka bodljikava trnovita ikara, porasla je vie i
od samog zamka, pa se on u njoj vie nije ni video. Neki su smatrali da je to
zamak arobnjaka, a neki su govorili da tamo ivi ljudoder. Ali pronosio se i
apat o prekrasnoj zaspaloj princezi Trnoruici.
A ko su ti arobnjaci i ljudoderi? pitao je uzbueni deiji glas u
prostoriji 7789.
arobnjaci i ljudoderi...
Tihi metalni glas je zamukao. Iza zida je bila letnja no, prekrasna, puna
mirisa trava i divljeg cvea, koji su pokrivali puste ravnice van granica
ogromnih zatvorenih gradova univerzalne drave. Ali fabrika IV nije imala
prozora, i vazduni filtri su gutali sve opojne zapahe, sposobne da unesu
pometnju u osakaeni mozak.
arobnjaci i ljudoderi su oigledno nepoeljne pojave u smislu
instinkta za igrom, od ega ine navike odgovorio je najzad BBB-902.
Ah, razumem! ree usplahireni deiji glas.

ime objasniti da robot BBB-902 nije reagovao onog dana pre jedanaest
godina i devet meseci, kada je pred njegovim netrepuim oima kapsula sa
embrionom br. 1001 prola kroz aparat za modanu sterilizaciju, iako je
kratki prekid u napajanju omeo ba tu kapsulu da primi pripadajuu dozu
neutronskog zraenja?
Robot BBB-902 bio je duan da odmah skine kapsulu 1001 sa
transportera i ubaci je u kremacionu pe. Pa BBB-902 je odlino znao da e
iz 1001 izrasti defektno, nenormalno bie sa ivom matom i prirodnim
emocijama, da e izrasti izrod sposoban da samostalno misli, i da e se u
besprekomom mehanizmu univerzalne drave pojaviti takav kvadratni toki.
I zato BBB-902 posle redovne kontrole, koju svaki razred prolazi jednom
meseno, nije dostavio ministru normiranja ljudi svoja opaanja? Ta crvena
lampica psihorendgena je nedvosmisleno signalizirala opasnost otkrivajui
radoznalu misao i vatrenu fantaziju svaki put kada je ispred aparata prolazilo
dete 1001!

... s vremena na vreme dolazili su tu razni kraljevii i pokuavali da se

probiju kroz gusto trnje u zamak, da bi spasli princezu Trnoruicu ...
Tiho, monotono romorili su svoje mikrofoni pod uzglavljima 399.999
dece u fabrici IV, i u mozgovima su im se, kao pele u sau, komeale cifre,
jednaine, fakti... A mikrofon pod jastukom deteta 1001 je utao. Plava
metalna ruka ga je iskljuila. Umesto toga je 1001 sluala duboki glas
poroen elektromagnetskim impulsima u platinskim membranama:
... no snopovi su se vrsto drali jedan uz drugog, kao da su se uzeli za
ruke, i mladii su ginuli jedan za drugim junakom smru. I eto, posle
mnogih dugih godina, pojavio se u toj zemlji jo jedan kraljevi. uo je i on
da iza trnovite ikare spava prekrasna princeza po imenu Trnoruica, i
spavaju uz nju i kralj, i kraljica, i svi dvorani. Spavaju ne znajui za smrt, ne
primeujui tok godina ...
Kao to mi ovde spavamo nou!
 Oi deteta 1001 su sijale. Devojica nije videla gole bele zidove, nije ula
mrmljanje trideset devet mikrofona pod jastucima. U njenoj mati su fabriku
IV obavili zeleni snopovi trnja, zaspala deca bila su zaarani dvorani, a
utooki robot BBB-902, jedini njen drug i prijatelj, bio je, najzad, strani
kraljevi.
Da zautao je platinski glas u gluvoj senci kraj kreveta tako su
spavali svi u zamku princeze Tmoruice.

Uzrok zbog koga je robot 902 upravo kraj kreveta deteta 1001 priao
davno zaboravljene bajke trebalo je, oevidno, traiti u jednoj od onih
neoekivanih sluajnosti, protiv kojih je i najstroa kontrola bespomona.
Ako se moe tako rei o toliko izuzetnom i savrenom robotu, kakav je
bio BBB-902, on je bio kao i dete 1001 posebni sluaj. Nepovratno, kao dva
leptira iste vrste, kao igla i konac, kao cvet i sunani zrak, kao matalac
drugog mataoca, oni su nali jedno drugo.
Kod prvog se sluajno u jednoj od miliona elija memorije naao zapisan
zbornik drevnih bajki. Druga ih je gutala sa takvom glau kao da je to hleb
nasuni.
Polazna taka tih tajnih nonih bdenja bila je psiholoka biblioteka
Robotopedagokog instituta, gde je BBB-902, kao i svi roboti-dadilje,
dobijao svoj komplet direktiva za vaspitavanje dece. Pre trinaest godina, dana
slinog svim bezimenim danima univerzalne drave, desila se fatalna i, gle,
niodkoga primeena nesrea, kadra da postane ne manje kobna od grudve
snega koja zapoinje lavinu...
Neko od mentalnih inenjera je u urbi naruio pravila, otpravivi BBB-
902 u arhivu po tablicu sa podacima o itajuim pilulama. Smatralo se
nepoeljnim nareivati robotima bilo ta pre kraja obuke, da se u osetljiva
elektromagnetna polja ne bi unele smetnje, takozvane lutajue struje, ije se
dejstvo ne moe predvideti. Ali mentalni inenjer se urio, ak toliko, da je
robotu 902 dao nepravilni broj arhivske police, broj kojim se ve mnoga
stolea niko nije koristio.
902 je bio posluan i efikasan. Dugo je traio ukazani broj u tihim,
praznim hodnicima. Prolazio je kilometar za kilometrom u beskrajnim
prostorima bibliotetskog arhiva, i najzad je meu pauinom i pranjavim
folijantima naao dobro zatvorena, zarala elina vrata.
Robot serije BBB se odlikuje izuzetnom efektivnou i spreman je da
uini sve za dobrobit ljudi. Vetaki elini prsti 902 su se lako i brzo reili
prepreke. Zasvetlela je usamljena sijalica, i u njenom svetlu on je video
nekoliko polica sa drevnim knjigama i letopisima. I poto ni na policama ni
na knjigama nije bilo brojeva, robot, veran svojoj logici, poeo je da ita sve
od reda, traei zadanu tablicu...

... a od tog vremena, kada se pojavio taj kraljevi, upravo je prolo sto
godina. On je priao trnovitoj ikari, pogledao, i video umesto trnja hiljade
prekrasnih crvenih cvetova. Trnje se samo rastvorilo pred njim, i on je lako
proao kroz ivicu. Svuda je vladala zadivljujua mrtva tiina. Ljudi su leali
i spavali, spavali su i konj i, psi, golubovi. Ali, to nije bila grobna tiina, jer
su se zaspalim ljudima rumeneli obrazi.
Bili su samo oparani proaptalo je dete 1001. Da ne bi umrli,
morali su zaspati, rekla je vila. I eto...
I eto... produio je tih metalni glas u usnuloj prostoriji, gde je
trideset devetoro dece sticalo u snu standardna znanja tako je kraljevi
uao u zamak, gde su na zidovima spavale muve, gde se nita nije deavalo, i
gde je vreme teklo ne ostavljajui trag. Priao je kuli u kojoj je spavala
Tmoruica ...
Da bi je probudio iz dugog sna!
Oi deteta 1001 sijale su kao zvezdice u mraku fabrike, gde nisu videle
jo nijednu zvezdu, gde su u svim prostorijama spavali, spavali, spavali...
On je priao! aptao je robot sa zlatastim oima Priao i...

Odakle je robot BBB-902 mogao znati da su pouteli folijanti tajni

udbeni materijal, koji su cenzori u nezapamena vremena sakrili u najdaljoj,
paljivo zatvorenoj komori? Da su te stare knjige sa zejtinjavim slovima, sa
crteima vila i arobnica, smatrane za psiholoki otrov, sposoban da uini
nepopravljivu tetu paljivo sterilisanoj misaonoj delatnosti u univerzalnoj
dravi?
Pozitronski mozak robota serije BBB je uven po svojoj efektivnosti, to je
zamano tehnoloko remek-delo. Njegovi neprekidno radei vorovi, milioni
magnetnih elija, pamte nezamislivu koliinu rei za neverovatno kratko
vreme.
Ali samo te rei, cifre i fakte koje su odobrili mentalni inenjeri. Zar ima i
drugih? Tako se inenjeri nisu ni setili da u glave robota serije BBB ugrade
filtere protiv nepoeljnih pojmova, na primer... drevnih bajki. Stotine
pokoljenja lienih fantazije nisu ak ni znala za re bajka.
 I desio se nepovratni incident: za manje od tri minuta sve bajke, do
poslednjeg slova, bile su zapisane u memoriji BBB-902. Bezbrojne udno
zvonee rei, kao areni leptiri, kao jarki cvetovi, kao bleskajue iskrice,
prole su kroz elektronske nervne lance. Radei sa udovinom
produktivnou, on je bezglasno upijao desetine udnih pria. Mnotvo
udesnih stvorenja uvreilo se u slobodne pozitronske elije u dubini mozga,
iza elemenata napunjenih kolskim programom. arobnjaci sa bradavicom na
nosu kovitlali su se za vilama sa dijamantskim arobnim tapiima. Bilo je tu
i patuljaka sa osam glava, pasa koji govore, maaka u izmama, pa ak i ljudi
iz dalekog prostodunog vremena, kada su mogli voleti i mrzeti, plakati i
smejati se, matati i eznuti pod sedmobojnom dugom fantazije.
Posle mnogih vekova zaborava, gluvi ugao u arhivskom podzemlju se
doslovce preobratio u bajni kristalni zamak. Robot serije BBB beumno je i
hitro prolazio kroz arobnu zemlju iza visokih gora i zelenih dolina, gde nita
nije nemogue, gde se sve moe desiti...

... i poao je on dalje, a sve je bilo tako tiho da je mogao uti svoj
sopstveni dah. Najzad je kraljevi otvorio vrata sobe u kojoj je spavala
Trnoruica. Bila je tako lepa da on nije mogao da skrene pogled sa nje. I on
se nagnuo k njoj i poljubio je. I desilo se udo o kome je govorila dobra
vila...
udo! osmehnulo se dete 1001. U bajci uvek na kraju dobra vila
spasava, i niko je ne spreava. Recite, 902, da li vile umiru? Zar moda ona i
sad ivi?
Prema podacima koje sam registrovao u ukazanom odeljenju arhiva
proutao je jednolini platinski glas vile i drugi likovi iz takozvanih bajki
kao da su obdareni besmrtnou. Dakle, i ta mogunost nije iskljuena, 1001!
udesno! proaputalo je dete 1001. I ta je bilo dalje?

Niko, a najmanje neki mate lieni mentalni inenjer, nije mogao rei ta
se desilo u sloenom elektronskom mozgu BBB-902, u zabitom odeljenju
arhive. Teorijski, logiki impulsi tih robota bi morali slediti jednom za uvek
ustaljenu shemu. Meutim, to je veoma osetljiva konstrukcija. I ako u mozak
robota dospe impuls zasnovan na proizvoljnoj fantaziji, a ne samo na logici i
racionalnom razumu, u komandnim lancima mogu se desiti najfinija
pomeranja. Istina, za hiljadu godina postojanja serije BBB to se jo nikad nije
desilo.
 Posle mnogoasovnog traganja na stotinama hiljada polica, 902 je doneo
iz arhive traenu tablicu. No, mentalni inenjer je uspeo da zaboravi svoj
nalog, i da ode, zato jer se dogaaj desio uoi praznika. 902 je utei stavio
tablicu na njegov pisai sto, i vratio se u razred dvadeset petorici drugih,
besprekornih, srebrnasto-plavih robota neprevaziene serije BBB. I poto
roboti meusobno ne razgovaraju o svojim poslovima sa ljudima, a ni jednom
mentalnom inenjeru ne bi nikad palo napamet (jer za to im nije ostala ni
kapljica fantazije) da pita robota da se nije sluajno zarazio drevnim bajkama,
BBB-902 je u svom roku pristupio slubi u rasplodnoj fabrici IV.
Prolazili su dani, godine... I nije se deavalo nita to bi u elektronskim
organima i ulima 902 probudilo skrivene impulse u nedrima njegovog
sistema, gde se, kao ar-ptice i draesni leptiri, kovitlalo kolo bajki. Tako je
to bilo do onog momenta pre jedanaest godina i devet meseci, kada je jedva
primetno kolebanje napona prekinulo zrak modanog sterilizatora, i
embrionalna kapsula 1001 je prola neozraena.
902 u tom trenutku nije ispunio naloeno, nije odbacio dete 1001! Oito,
nekakav munjeviti impuls iz svetilita elija, gde je smeteno fenomenalno
pamenje robota BBB, zasmetao je centru osnovnih instrukcija u njegovom
mozgu da stupi u dejstvo.
A moda je sjajni lik sa arobnom palicom vila iz zaboravljenog
podruma dola u mozak 902, mahnula rukom i stvorila udo. I jedan od
robota iz serije BBB se ispunio tajnim interesom za dete 1001, godina
proizvodnje 2830, i jedno dete iz milionske produkcije te godine prolo je
kroz kontrolu sauvavi svoju fantaziju.

Trnoruica je otvorila oi i ushieno pogledala kraljevia. I kako se ona

probudila, probudili su se svi ostali kralj, i kraljica, i svi dvorani. Podigli
su glave golubovi na krovu, muve na zidu su zapuzale dalje, vatra je
zapucketala, i kuvar je udario amar pomoniku, kojeg je ovaj ekao sto
godina ...
Oni su se probudili! radosno je uskliknulo dete 1001, ali uskliknulo
tako tiho da niko, sem 902, to nije mogao uti.
Jer devojica je dobro znala da su bajke zabranjene, da e se zlatna vrata
izmiljenog sveta za nju zauvek zatvoriti, ako vlasti neto saznaju. Samo
dvoje treba da znaju tu udesnu tajnu: ona i 902...
 I oni su opet svi oiveli! Ona je uzbueno dodirnula hladne eline
ruke BBB-902. Hrabri kraljevi je jednim poljupcem skinuo kletvu.
Zaista, 902?
Plavo lice se naklonilo nad uzglavljem kao da razmilja. ute kao mesec
oi susrele su se sa plavim oima deteta. I tihi platinski glas je odgovorio:
Da, 1001, tako nekako. Kletva zlih vila moe biti skinuta poljupcem,
ako se samo pojavi kraljevi koji e ispuniti volju dobrih vila!

Nijednom od ostalih trideset devetoro dece tog razreda robot 902 nije
priao bajke. Nepogreiva elektronska logika ga je zadravala: ta bia liena
mate nee shvatiti ta su to vile i maije. Samo e se uplaiti i izrei se, ta
deca sivih duhova.
Ali detetu 1001 je tajni robotov izvor bajki odgovarao, kao rukavica ruci,
kao konac igli.
A vlasti su se tako tvrdo oslanjale na besprekorne robote serije BBB, da
nikom nije ni dolazila u glavu misao da proverava njihov rad u fabrikama,
tim pre, to je bolje da potomstvo bez ometanja prolazi kroz tanu mainsku
obuku. Dani treba da teku jedan za drugim, jednoliki kao niz perli.
Eto zato niko nije znao da se svako vee, kad ve sva druga deca
spavaju, kraj kreveta deteta 1001 zadrava plava senka. I duboki platinski
glas je govorio apatom o hrabrom krojau, o magareoj koi, o runom
paetu, o Sneani i Pepeljugi, a dva plava oka su sijala, kao zlatasti plodovi
na tajnom drvetu saznanja.
Dete 1001 je pilo iz istog vrela bajki, smejalo se i plakalo, i nosilo svoje
hiljade tajni kroz hladni, sterilni svet univerzalne drave. A poto su njena
fantazija i emocije bili ouvani, devojica je bila pametna, mnogo pametnija
od norme svog uzrasta. Ona je shvatala da ne sme otkrivati tajnu robota 902
nikome od svih onih koji su lieni sposobnosti da se smeju i plau i lebde u
plavim dubinama fantazije.
BBB-902 je postao za nju arobnjak ne loiji od onih o kojima se govorilo
u bajkama. Pa iz njegovih elektronskih elija je izlazila sedam patuljaka, i
Sneana je pevala o svojim enjama, i majka je grejala na srcu trnoviti bun,
dok se na zamrzlim granama nisu raspukle crvene rue.

U odreenom roku dete 1001 je napustilo fabriku IV i poelo da vaspitava

robote-dadilje upravo u onom institutu gde je zavrio svoju kolu BBB-902. I
s vremena na vreme devojica je slala nove robote uvene serije BBB u
zabijeni podrum.
Niko o tome nije ni slutio. A i kako bi? Svi ostali su spavali. Njihov dobro
regulisani mozak primao je samo sive svakodnevice, a za svaku fantaziju bio
je gluv.
Takva je bila udesna mo bajki: taj, koga se jedanput dotakao njihov
zlatni zrak, postaje srean i nepovrediv i stremi da drugima ukae put u
zemlju plavih gora, gde ivi dvanaesta vila, koja e probuditi ak i onog ko je
mnogo vekova prospavao u bezglasnom carstvu tehnike.
I moda su roboti deteta 1001, vrativi se iz zaboravljenog podruma bajki
ka transporteru rasplodne fabrike, tajno proputali sve nove i nove kapsule sa
embrionima kroz neutronsko polje bez obrade.
Moda su plavi arobnjaci prilazili deci, ije su oi sijale u tihim
spavaonicama, dobra vila je zamahivala arobnom palicom, i jednaki
platinski glasovi su sporo ali sigurno nagrizali hladnu nepromenljivost
univerzalne drave, kao to larva progriza svoju opnu.

... tako se zamak princeze Trnoruice obvio morem crvenih rua, i one
su potpuno pokrile otre bodlje ipraga. I narod je likovao, a Trnoruica je
proslavila svadbu sa hrabrim kraljeviem koji je probudio nju i sve ostale u
zamku od vekovnog sna...
Rej Bredberi
Veiti leta

RAY BRADBURY, roen u SAD 1920. godine, poznat je i kao pisac iste fantastike i kao
autor SF romana, pria (preko 300), drama itd. Od romana najuveniji su mu Marsovske kronike,
Ilustrovani ovek i Farenhajt 451 (po ovom poslednjem Fransoa Trifo snimio je istoimeni film).
Priu koju objavljujemo uzeli smo iz uvene Bredberijeve zbirke Lek za melankoliju.
Preveo: ZORAN IVKOVI

Leao je na krevetu, dok mu se vetar, koji je dopirao kroz prozor, slivao

niz ui i poluotvorene usne i aputavo uvlaio u san. Bio je slian vetru
vremena koji huji u delfskim peinama da kae ono to je moralo biti jue,
to mora biti danas, i to e biti sutra. Ponekad je glas dopirao iz velike
udaljenosti, ponekad su to bila dva glasa, mnotvo glasova, itava skala
ljudskih uzvika koji su mu navirali na usta, ali njihove rei su uvek bile iste:
Pogledaj, pogledaj, uinili smo to!
Iznenada, on, oni, jedan ili vie njih, uoe u san i poletee. Vazduh se
irio preko toplog mora u kome je on plivao, ispunjen nevericom.
Pogledajte, pogledajte, uspeo je!
Ali on nije eleo da ga svet gleda; naprezao je sopstvena ula da bi to
bolje video, osetio, omirisao, dodirnuo vazduh, vetar, Mesec koji se raao.
Plivao je sam nebom. Masivna Zemlja pod njim ve je nestala.
Priekaj, pomislio je najednom, priekaj malo!
Noas ... koja je zapravo ovo no?
Predveerje, naravno. Predveerje prvog leta rakete na Mesec. Sa druge
strane zidova ove sobe, na pustom, od sunca ispucalom uzletitu, sto metara
ispred, eka me raketa.
Samo, da li me odista eka? Da li se tamo uopte nalazi neka raketa?
Ustau, pomislio je. Zatim se izvio, okrenuo prema zidu, oznojen i jo
uvek sklopljenih oiju, ponavljajui istu misao kroz stisnute usne. Mora da
bude siguran! Ko si ti zapravo?
Ja? pomislio je u sebi. Moje ime?
 Dededija Prentis, roen 1938. godine, diplomirao 1959., postao raketni
pilot 1965. Dededija Prentis ... Dededija Prentis ...
Vetar je odzvidao njegovo ime. Pokuao je da ga zgrabi, viui na sav
glas.
Zatim se primirio i saekao da mu vetar vrati ime natrag, ekanje je
postalo dugo, ali nije bilo niega osim tiine. Najzad, posle hiljadu otkucaja
srca, neto se pokrenulo.
Nebo se otvorilo kao nean plavi cvet. Egejsko more bilo je uskomeano
od blagih, belih vrtloga koje je nemirno talasanje prelilo bojom vina.
Talasi koji su spirali stenovitu obalu donee ponovo njegovo ime.
Ikar
I jo jedan zadihani apat.
Ikar
Neko ga povue za ruku. Bio je to otac koji ga je zvao po imenu i
odagnavao plat noi. Ali on je i dalje leao, siuan, poluokrenut ka prozoru,
obali koja se pruala dole i dubokom nebu. Oseao je kako mu prvi jutarnji
vetar mrsi zlatno perje udenuto u ilibarni vosak. Zlatna krila su podrhtavala
gotovo kao iva na oevim rukama. Neno paperje na njegovim ramenima
blago je treperilo dok mu je pogled klizio sa krila na veliki greben.
Oe, kakav je vetar?
Dobar za mene, ali ne i za tebe...
Ne brini, oe. Krila sada izgledaju slaba, ali ojaae ih moje kosti u
tom perju, oivee ih moja krv u tom vosku!
To su takoe i moje kosti, moja krv, upamti to. Svaki ovek
pozajmljuje svoje meso svojoj deci, traei od njih jedino da ga dobro uvaju.
Obeaj da se nee peti odve visoko, Ikare. Sunce ili moj sin, vrelina prvog
ili mladalaki nemir drugog, mogli bi da rastope vosak koji dri krila. Budi
oprezan!
Zatim su izneli bljetava, zlatna krila pred lice jutra dok su ona apu tala u
njihovim rukama, aputala njegovo ime, neko ime, bilo koje ime, koje je
doletelo, lebdei i treperei poput pera na toplom vazduhu.
Mongolfje
Ruke su mu dodirivale pregrejano ue, svetio platno, niti koje su se
uarile na suncu. Ruke su mu rasplamsavale plamen hrama vune i pregrtima
slame.
Mongolfje
 Pogled mu se peo du ogromne ustalasane mase okeana koji se
ravnomemo dizao i sputao. Velika srebrna kruka ispunjavala se
svetlucavim strujama vazduha koje je plamen dizao u vis. Utihla poput nekog
boga koji se dremljivo nadvio nad prostranstva Francuske, ta nena lanena
opna, ta nabujala vrea ispunjena toplim vazduhom mogla bi ubrzo da se
otkine i oslobodi. Upravljene nagore, ka plavim svetovima tiine, njegove
misli i misli njegovog brata plovile su zajedno sa njom, bezglasne, vedre,
meu ostrvima oblaka gde spavaju divlje munje. U tim ponorima i bezdanima
koji nisu uneseni ni u jednu kartu, i gde se nikada nije uo poj ptica ili ljudski
glas, i sam balon je utao. Preputeni tajanstvenim strujama, on, Mongolfje, i
svi ostali ljudi, mogli su da uju po prvi put bezmerno duboko disanje Boga i
sveane korake Venosti.
Ah... On se pokrenu, gomila se pokrenu, u senci toplog balona.
Sve je spremno, sve je u redu ...
U redu. Usne mu se stisnue u snu. U redu. Zviduk, apat, ubor, tiina.
U redu.
Iz ruke njegovog oca jedna igraka odskoi prema tavanici, zahvaena
kovitlacem koji je sama napravila, i ostade u vazduhu. On i njegov brat
gledali su je irom otvorenih oiju kako treperi, umi, zvidi, sluali su kako
odbrujava njihova imena...
Rajt
apat se razlegao: vetar, nebo, oblak, prostor, krilo, let...
Vilbure, Orvile! Pogledajte, ta je ono?
Ah! U snu mu se sa usana oteo uzdah.
Igraka-helikopter je zujao, udarao u tavanicu, mrmljao kao orao, gavran,
vrabac, kos, soko. Zauo se orao, zagraktao gavran, i konano, spustivi se na
njihove ruke uz blago strujanje slino umu nevremena iz nekog jo
neroenog leta, napravivi pri tom poslednji okret i trzaj, oglasio se i soko.
On se osmehnuo u snu.
Gledao je oblake kako plove Egejskim nebom. Oseao je kako se balon
pijano zanosi pod snanim naletima nemirnih struja vetra. uo je kako pesak
zapljuskuje hridine Atlantika i stvara blago povijene dine koje bi mogle da ga
spasu kada bi se, kao neveta ptica, strmoglavio u bezdan. Skelet aviona je
brujao i podrhtavao poput harfe. ak je i njega samog ponela ta muzika.
Iza zidova sobe, raketa je ve bila spremna da se lagano vine nad
nepreglednu pusto, sa svojim savijenim plamenim krilima, sa svojim
uzdranim plamenim dahom, spremna da se obrati mnotvu od tri milijarde
ljudskih bia. Jo samo trenutak, a onda e on da ustane i lagano krene prema
raketi.
Zatim e zastati na ivici grebena.
Zastae u hladnoj senci pregrejanog balona.
Zastae pred nanosima peska koji su prekrili Kiti Houk.
Potom e ponovo odneti svoje deake zglobove, ramena, ake i prste
zlatnim krilima udenutim u zlatni vosak.
Dodirnue ga poslednji put vreo ljudski dah, pun nagovetaja
strahopotovanja i uenja, dah koji nosi u sebi obeanje ostvarenja jednog
sna.
Benzinski motor e zabrujati.
Zatim e uzeti oevu ruku i poeleti mu sreu svojim sopstvenim krilima,
rairenim i spremnim, tu, na rubu ponora.
Zamahae njima i skoiti.
Presei e ue da bi oslobodio veliki balon.
Upalie motor i avion e se vinuti u vazduh.
Pritisnue dugme i raketa e zaurlati na uzletitu.
A onda e se zajedno vinuti, zaplivati, pojuriti, razmahati, skoiti, otisnuti
i poleteti prema Suncu, Mesecu, zvezdama. Ispod njih e ostati Atlantik,
Sredozemlje; u daljim e iezavati polja, vrleti, gradovi, zaseoci; oko njih e
jedino da ostane tiina etera, razbaruena pera, klopotavi trup letelice,
erupcija vulkana, zastraujua, praskava grmljavina. Trzaji, brujanje i
oklevanje pretvorie se u siguran let.
Neverica e ustupiti mesto uenju, a zatim e im se na licima pojaviti
osmeh i oni e poeti da se meusobno dozivaju po imenima. Ili e moda
vikati imena onih koji jo nisu roeni i onih koji su ve vekovima mrtvi, koje
je oduvao vetar to mirie na vino, to mirie na so, beumni vetar koji je
pokretao balon, vetar nekog hemijskog plamena. I svaki od njih e osetiti
kako bljetavo perje podrhtava i buja, duboko u svom korenu, pokuavajui
da se otrgne iz razvaljenih aura. Svako e ostaviti iza sebe eho vlastitog leta,
zvuk koji e poput vetra neprestano kruiti oko Zemlje da bi se oglasio u
nekom dalekom vremenu gde e ga uti sinovi sinova njihovih sinova, usnuli
ali ipak sposobni da odgonetnu tajnu nemirnog pononog neba.
Vie, jo vie, gore, daleko gore. Prolena bujica, letnja poplava,
beskrajna reka novih krila.
Zvono je blago odjeknulo.
Ne, proaputao je, neka san potraje jo samo jedan tren. Saekajte ...
 Egejsko more je nestalo ispod prozora, iezlo. Dine Atlantika i
prostranstva Francuske pretvorie se u pustinju Novog Meksika. U njegovoj
sobi, pored postelje, nije vie treperilo perje zabodeno u zlatni vosak. Napolju
se vetar nije vie poigravao sa velikom krukom, nikakva maina slina
leptiru nije brujala. Napolju je stajala samo jedna raketa, kao plameni san,
koja je ekala dodir njegove ruke da bi se vinula u ponore prostora.
U poslednjem trenutku sna neko ga je upitao kako se zove.
Sasvim mimo, ponovio je odgovor koji je uo u asovima proteklim od
ponoi.
Ikar, Mongolfje, Rajt.
Ponovio je polako jo jedanput, da bi onaj ko ga je pitao mogao da upamti
redosled i da tano zapie rei.
Ikar, Mongolfje, Rajt.
Roen: devet stotina godina pre nae ere. Osnovna kola: Pariz, 1783.
godine. Gimnazija: Kiti Houk, 1903. godine. Diplomirao na letu od Zemlje
do Meseca, danas, 1. avgusta 1970. godine. Umro i sahranjen, uz malo sree,
na Marsu, leta Gospodnjeg 1999, u rano prolee.
Zatim je dozvolio da ga probude.

*
Trenutak potom, prelazei preko pustog Tarmaka, on zau kako neko
doziva, doziva, doziva ...
Nije imao pojma da li se taj neko nalazi ili ne nalazi iza njega. Nije takoe
znao da li je u pitanju jedan ili vie glasova, da li su mladi ili stari, dopiru li iz
blizine ili negde iz daleka, da li im jaina raste ili opada, da li apuu ili viu
na sav glas njegova tri nova, hrabra imena. Nije se okrenuo da to proveri.
Vetar se lagano podizao i on se prepusti njegovim strujama da ga ponesu
preostali deo puta preko puste piste do rakete koja ga je nepomino ekala.
Pjer Bul
Doba mudrosti

PIERRE BOULLE (1912), francuski fantasta, ima iza sebe impozantan opus pria, novela i
romana. Jedna od njegovih najzanimljivijih novela je Beskonana no, klasian vremeplov
koji nekim svojim elementima neodoljivo asocira na Andersonove Hodnike vremena. Bul je
objavio i nekoliko romana, meu kojima Vrt Kanaime, koji ima za sie osvajanje Meseca, i
Planetu majmuna, po kojoj je snimljen istoimeni film, svojevremeno prikazan i u naoj zemlji.
Preveo: NIKOLA JORDANOV

Svetom su najzad zavladali mudrost i uenost. Posle stolea punili

zabluda, razum i nauka prevagnuli su nad prastarim sujeverjem. oveanstvo
je prestalo da se gloi. Religija i politika izgubile su svoju dra. Geografske
granice su izbrisane. Plemena, nacije, sekte i religije postepeno su iezavali i
pretapali se u sve vee celine dok u godini 2 nisu ostale samo dve grupe
ljudi, dve stranke, dve kole miljenja na koje se podelilo sveukupno
zemaljsko stanovnitvo.
Prva, poznata kao Korpuskularna ili Elektronska kola, uila je da je
sve u univerzumu sainjeno od malih elemenata zvanih elektroni; to sve
se nije odnosilo samo na materiju ve i na radijaciju, prostor, pa ak i na
kao to je briljantno prikazao ueni Partikul, glavni um i neosporni voa
svoje stranke samu misao.
Druga kola, poznata kao Talasistika, tvrdila je nasuprot njima da su
talasi sutina sveta i proglaavala je elektron iluzijom, nastalom usled
nesavrenosti naih ula i mernih ureaja. Priroda nije nita drugo do same
vibracije isticali su talasisti; i na slavnu raspravu doktora Patrikula,
kojom je dokazivana granularna struktura duha, profesor Harmonik, veliki
uitelj Vibratorne stranke, otroumno je odgovorio svojim besmrtnim delom
O talasastoj prirodi misli u kome je igosao kapitalnu zabludu svog kolege.
 Svaka od ovih grupa imala je fanatine pristalice. Ljudi su bili ili
granulari, kako su elektronisti obino nazivani, ili vibratori, kako su
oznaavani talasisti na isti nain kao to se nekad govorilo da su katolici,
socijalisti ili Amerikanci. Naune diskusije smenile su vekovne prepirke. One
su se stalno vrtele oko pitanja teorijske fizike, unutarnje strukture mezona ili
fotona, i iznoene su sa isto toliko ara i vetine kao stare politike ili verske
raspre.
Oslovljavanje imenom naunik odavno je zamenilo termine podanik,
graanin ili drug. Njegovo znaenje bilo je manje-vie isto. Njime je
opisivan obian ovek sa ulice.
Drutvo je usvojilo jednostavan sistem organizacije. Poto su bile dve
stranke, postojale su dve vlade. Ali samo je jedna bila zvanino proglaena
poetkom svake godine Vlada Zemlje na osnovu optih izbora.
Meutim, poraena stranka odmah bi obrazovala drugu, nezva-ninu vladu i
svi njeni sledbenici automatski su podlegali njenim zakonima.
Dve kole bile su slino organizovane; svakom je upravljao Savet
strunjaka, s tim to je jednom predsedavao Partikul a drugom Harmonik, i
taj Savet reavao je manje-vie sva pitanja za koja su naunici bili
zainteresovani. To dvojstvo razvilo se do ekstremnih granica. Pariz je, na
primer, postao dvostruka prestonica i talasistika i korpuskulama;
postojale su dve grupe trgovaca, jedni vibratori, drugi granulari; dve
kategorije pozorita i bioskopa; dve korporacije za radiodifuziju. Bile su dve
linije metroa, jedna rezervisana za pristalice talasne teorije, druga za
pobornike elektrona. Taj dogovor vaio je nekoliko godina i manje-vie svi
su bili zadovoljni.
Svake godine dva Saveta, sainjena od najuvenijih naunika,
prilagoavala su ustav nastalim promenama. Svaki naunik morao je znati
napamet zakone, sastavljene za dobrobit masa, u kojima je bila saeta njihova
doktrina.
Popularni Elektronski trebnik, u redakciji samog doktora Partikula,
poinjao je kako sledi:
1. Elektron je osnova svega. On je nerazoriv i vean.
2. Blagostanje oveanstva moe se postii samo verovanjem u
elektron.
3. Vera u elektron je temelj sveg morala.
4. Talasi ne postoje.
5. Talas je iluzija duha. On je gnusan kao svaka druga zabluda.
 6. Talas je najmrskija zabluda od svih jer sadri klicu ostalih ...
Vibratorski zakonik bio je skiciran u obliku pitanja i odgovora koji su se
lako pamtili. Harmonik je sastavio nekoliko poglavlja. Tamo su se mogli
proitati ovakvi delovi:
P: ta je talas?
O: Talas je sutina svemira. Materija i duh postoje samo kroz talas.
P: ta je ovek?
O: ovek, sazdan od materije i duha, jeste tanana kombinacija talasa.
P: ta je Harmonik?
O: Harmonik je ovek; prema tome, Harmonik je kombinacija talasa. Ali
Harmonik je najtananija kombinacija talasa koja postoji, jer je on lino
zaetnik talasne teorije ...
Mladima nisu davana nikakva druga uputstva osim nekolicini odabranih
kandidata, predodreenih da postanu lanovi Velikih saveta.
Ova vea bila su doista svemona i naunik nije mogao zamisliti vee
priznanje nego da bude izabran u njih. Ali takva poast retko je ukazivana i,
pored izuzetnog poznavanja doktrine, iziskivala je stvaranje nekog
originalnog dela.
Jer, strunjaci nisu bili zaglibljeni u nepromenljivo nauno uenje.
Odlikovali su se irokim avanturistikim duhom. Verovali su u napredak i
pozdravljali pojavu novih ideja, pod uslovom da se one slau sa osnovnim
dogmama. Sam Partikul radovao se otkriu izvesnih grupa elektrona, koje su
izmakle njegovoj panji. Povlaio je konicu samo kad bi neko stavio pod
znak pitanja principe univerzuma. Zamisliti talase tamo gde su postojale
iskljuivo estice, inilo mu se kao jedini zloin vredan kazne.
Na isti nain, Harmonik je blagonaklono pristajao da razmatra i tue
argumente a ne samo sopstvene sve dok su se odnosili na frekvencije.
Muenje i smrtnu kaznu po njegovom miljenju zasluivali su samo oni koji
su odricali postojanje talasa i odavali se svetogru gledita o korpuskulamoj
strukturi sveta. Dani kada su gospodari ljudske sudbine ispoljavali
nerazumnu netrpeljivost behu zapreteni u dalekoj prolosti. Bar u pogledu
tolerancije, oseanja dvaju velikih voa nisu se razlikovala.
Druga taka o kojoj su dve stranke imale slina miljenja bila je potreba
za naunim otkriima koja bi uveala blagostanje i sreu oveanstva.
Istina, strunjaci bi ponekad pribegli ruenju kad bi se posumnjalo u svete
temelje njihovih doktrina. Ljudi su se jo seali kongresa na kome su se
okupili najeminentniji predstavnici obeju kola u nadi da e ostvariti
sporazum i potpuno jedinstvo. Zvanini dokumenti opisivali su sastanak
krtim reenicama, slabo prikrivajui potpuni neuspeh. U stvari, posle
nekoliko govora u kojima je sarkazam prevagnuo nad utivou, strasti su se
razbuktale. Sam ueni Harmonik izgubio je prisebnost i pompezno je optuio
Partikula da zavodi mlade propovedajui teoriju nespojivu s ljudskim
dostojanstvom. Ovaj je odgovorio ravnom merom na tu optubu. Izmenjene
su grube uvrede. Nastala je opta tua u kojoj je predsedavajuem Partikulu
otkinuta bela mana i razbijene naoari. Ali sve do danas on je s gordou
opisivao kako je vratio milo za drago izbivi tri zuba iz vilice gnusnog
Harmonika, tog odvratnog malog majmuna, ije je postojanje sramotilo
savremenu nauku. ak i mudrost je ponekad imala svojih nedostataka.
Ali ratovi izmeu naroda nisu nadiveli nestanak nacija. Dva dela
oveanstva ivela su jedan uz drugi. estoke bitke bilo je nemogue
organizovati a razaranje nekog grada teko bi se sprovelo jer bi na taj nain
bili uniteni prijatelji kao i protivnici. Sve vei izvori energije, koje su
naunici otkrivali iz dana u dan, bili su korieni samo za dobro oveanstva.
Talasisti su u ovoj energiji videli novu vibratornu manifestaciju.
Korpuskularni teoretiari dokazivali su da se ona sastoji iskljuivo od
elektrona. Beskrajne zaevice remetile su spokoj stvo miroljubivih naunika
(neki od njih nisu bili ak ni naroito zainteresovani za ova pitanja). Ali
praktina primena bila je uvek pacifistika.
Partikul i Harmonik bili su veoma stari, veoma ueni, veoma slavni
naunici. Uivali su potovanje svojih kolega i divljenje masa. Zaduili su
svet nizom blistavih otkria. Obojica su bila obasuta poastima. Takmiili su
se da ublae patnje oveanstva.

Prvog dana godine 2 doktor Partikul probudio se krepka tela, otra oka i
jasnog uma. Birai su ukazali poverenje Elektronskoj stranci, iji je on bio
vo, sa zadatkom da vlada i zvanino predstavlja Zemlju u tekuoj godini.
Oseao je opravdanu gordost i radost koje su bile ustostruene pri pomisli na
to koliko je njegov rival Harmonik besan.
Ustao je rano, istuirao se elektronima kao i svakog jutra i osetio da je
stanje njegovog duha pogodno za velike pothvate. Danas e se odrati
sastanak administrativnog odbora Velikog korpuskulamog saveta. Naunik se
duboko zamislio nad projektom koji je nameravao da iznese i stavio zavrne
ispravke na glavne delove svog govora.
U pet minuta do deset, dvadeset prvaka koji su sainjavali vrhovni odbor,
okupili su se u Elektronskom hramu, njihovom uobiajenom sastajalitu.
Tano u deset asova doktor Partikul zatraio je tiinu, saekao da se svi
umire i odrao svoj govor:
Gospodo i kolege ...
(Oslovljavanje sa naunici bilo je uglavnom rezervisano za govore
masama. Izmeu sebe, naunici su zadrali prastare oblike obraanja.)
Nema svrhe potcrtavati dubok znaaj ovih izbora. Ljudi su nam ukazali
poverenje. Ljudi sa svojim zdravorazumskim smislom shvatili su udovinu
glupost teorije koju radije ne bih imenovao. Ljudi su izabrali nas. Mi to
zasluujemo. Pokazaemo narodu tokom godine koja je upravo poela kakva
uda moe postii velika Elektronska porodica, iji voa imam ast da
budem.
Gospodo, oveanstvo bezgranino duguje nauci i Korpuskulamoj koli,
koja jedina okuplja njegove kvalifikovane predstavnike. Treba li da
podseam na naa impresivna dostignua? Treba li da pomenem one gradove
u kojima preko cele godine vlada blaga ujednaena temperatura? One reke
skrenute sa svog prirodnog toka da bi nainile plodnim nekadanje pustinje?
One negostoljubive obale s kamenim liticama, pretvorene u peane plae?
Ona jalova isuena morska korita od kojih su postali zeleni panjaci? Sve to
preduzeto je i uspeno sprovedeno zahvaljujui svemoi elektrona i mora
se priznati, Korpuskularaca, zahvaljujui naoj dalekoj otroumnosti.
Nita, moje drage kolege, nije nemogue za na genije. Dozvolite da vam
ispriam neto to e razgaliti va duh, navikao na neprekidni rad. Samo pre
neto vie od sto godina, jedan matoviti pisac humorist, kako su
povremeno nazivani lanovi jedne izumrle sekte osetio je da bi bila
izvrsna dosetka ako bi predloio da se poravna planinska oblast i dobijenom
zapreminom popuni moreuzi. Morate shvatiti, gospodo, da je jedina svrha
ovog predloga bila da zabavi itaoce. Istorija ui da su izvesni ljudi u tom
periodu uivali priajui ale (tako su nazivane prie iz kojih je element
ozbiljnosti namerno isputen) odajui time jalovu i iracionalnu sklonost duha
poznatu kao ironija. Ovaj predlog, poto je smatran ekstravagantnim,
izazvao je smeh.
 Pa, gospodo, mi se sada vie ne smejemo jer znamo da je ova operacija
potpuno izvodljiva i da se moe obaviti uz pomo samo nekoliko lananih
reakcija, kakve smo odavno nauili da izvodimo!
Ali danas elim da vam govorim o jednom novom projektu. Mada je u
naelu slian onome kojeg sam pomenuo, on ne iziskuje razaranje planine, ali
nije i radujem se to to mogu da kaem nita manje smeo u zamisli ni
plemenit u nameri. Dosta o prolosti! Neka talasisti dremuckaju u
prepodobnom razmiljanju o svojim mravim uspesima dok mi gledamo u
budunost i svakodnevno opravdavamo na blistavi naslov Dobrotvora
oveanstva.
Doktor Partikul, poto je zavrio uvodno izlaganje i zakljuio da je
pobudio panju skupa, poutao je za trenutak-dva, sasluao aplauz uz lak
naklon i nastavio u tiini punoj iekivanja:
Nekima od vas, gospodo, moe se uiniti da je oveanstvo srazmerno
sreno posle svega to smo za njega uradili. To je miljenje onih koji nikad
nisu naputali nae obale gde se plodovi naune civilizacije oseaju ve dugo
vremena. Oni e tvrditi... i to naizgled opravdano ... da se ne moe uiniti jo
mnogo za poboljanje uslova ljudskog ivota. Ali ja se sada obraam vama
koji ste putovali po inostranstvu, koji ste posetili zaostala plemena sa
ekvatora ili ste smelo traili nove predmete za istraivanje i meditaciju u
polarnim oblastima. Njima upuujem ovo pitanje. Traim da mi kau, s
rukom na srcu i au naunika, jesu li ikad upoznali bedniju sudbinu i tako
skandalozne uslove ivota kao meu stanovnicima tih nepovlaenih zemalja.
Postoji li ijedan ovek na ovom skupu nastavi Partikul diui glas
kome se srce ne stegne, koji ne oseti griu savesti kad pomisli na teke
nevolje koje podnose zbog klimatskih neumerenosti ljudi Dalekog severa;
nevolje ravne samo onima kojima su izloeni stanovnici krajnjeg Juga;
nevolje sline onima koje pogaaju, na drugi nain ali ne slabije, plemena
ekvatorijalnog pojasa.
Vi, na primer, doktore Akula... poto ste proveli nekoliko meseci meu
Crncima Centralne Afrike, niste li bili duboko dirnuti njihovom nevoljom?
Crveneli ste pri pogledu na njih. Stid je bojio vae obraze kad ste videli te
jadnike sprene zracima plamteeg sunca, paralisane paklenom temperaturom
koja tamo vlada, to se tie naunog obrazovanja tih neprosveenih ljudi, iji
su mozgovi pretvoreni u tenost usled preterane vruine, bolje da preko toga
preemo utke! A ta je sa vama, doktore Durakof? Vi ste zakljuili svoj
izvetaj o istraivakom putovanju na Severni pol sledeim reima: Eskimi
koji provode velik deo svog vremena traei hranu koja je sve rea i titei se
od surovosti klime nemaju pojma o strukturi materije. Oni ne raspolau ni
najskromnijim naunim znanjem. Nikada nisu uli za cepanje atoma. Oni
nisu svesni... Sluajte paljivo, gospodo, citiram doslovce rei naeg
lana ... oni ak nisu svesni postojanja elektrona! To vam je, drage moje
kolege, stravina istina.
Gospodo, vi svi shvatate da ovako sramno stanje stvari ne sme da se
nastavi i ve ste naslutili, znam, kakav u projekt staviti pred sud vaih
plemenitih savesti. Neprijatelj kojeg treba poraziti u oba sluaja je klima. Moj
plan je ist kao suza, a ovo je sutina ideje na kojoj poiva. Moe se opisati
na sledei nain snizili bismo temperaturu u tropskom pojasu i podigli je u
polarnim oblastima tako da svuda zavlada blaga istovetna temperatura.
Nestalo bi ledenih zima, nestalo bi paklenih vruina. Jednaka klima za sve
naunike.
Prolomio se aplauz koji je zagluio glas predsedavajueg. Takav program
nije mogao naii na otpor strunjaka ija su stremljenja bila usmerena ka
napretku civilizacije i blagostanju oveanstva. Ideja je usvojena
jednoglasno. Doktor Partikul nastavi:
Gospodo, zahvaljujem na poverenju koje ste mi ukazali. Ostaje mi da
objasnim proces koji sam smislio i razradio da bi se ovaj plan sproveo u delo.
Pre svega, moram priznati da sam dosta dragocenog vremena izgubio na
prouavanje i pokuaje da iskoristim prilian broj ranijih nepotpunih planova
kao to je topljenje leda u polarnim predelima nizom atomskih eksplozija ili
promenom Zemljine ose rotacije. Doao sam do zakljuka da nijedan od ovih
projekata ne prua savreno ni konano reenje problema.
Posle nekoliko meseci istraivanja, gospodo, najzad sam shvatio da sam
bio na pogrenom tragu, i u tom trenu idealan metod ukazao mi se u svoj
svojoj udesnoj jednostavnosti. Zamisao doista ne prevazilazi duhovni
vidokrug deteta. Na ta se svodi kad se sve kae i uini? Ne na dve razliite
operacije; ne na stvaranje toplote u toj i toj taki. Simetrija poduhvata
ini njegovo izvoenje smeno prostim. Potrebno je samo obino pomeranje,
prenos energije.
Neu da vream vau inteligenciju priajui opirno o tome. im se
princip usvoji, reenje je oigledno. Mi danas znamo kako da savladamo
najsloenije prirodne pojave, ne u grubim crtama kao nekad, ve putanjem
usmerenih elektrona u svemir. Bilo je potrebno samo dosetiti se. Nova
oprema nije neophodna. Valja jedino usavriti ono to ve postoji. Nai ete
moje detaljne proraune u prilogu koji u vam razdeliti.
Drage moje kolege, vreme je da zakljuimo ovaj pregled. Evo zavrne
procene: potrebno je pedeset dinovskih transformatorsko-predajnih jedinica,
rasporeenih u ekvatorijalnim oblastima, da odbiju suvinu toplotu. Spreman
sam da jamim da e te jedinice, kad prorade, odravati stalnu temperaturu
od dvadeset stupnjeva Celzijusove skale u tropskim i ekvatorijalnim
zemljama. To je prolena temperatura. Domoroci se vie nee bojati da etaju
po suncu i bie osloboeni svojih sadanjih nevolja. Na slian nain, pedeset
prijemno-transformatorskih grupa, lukavo posejanih u predelima Arktika i
Antarktika, donee Eskimima i Laponcima toliko eljenu ivotvornu toplotu.
I u tim zemljama moje maine e ustaliti temperaturu na dvadeset stepeni.
Led e se istopiti. Zelene livade i zlatna penina polja nii e na mestima
nekadanjih snenih pustinja. Najzad e svako na Zemlji oseati radost
ivljenja i pevati pohvale nauci. A sve to, zamislite, bez ikakvih trokova
osim za proizvodnju maina i njihovo postavljanje. Jer sluajno se podudarilo
da toplotna energija, izvuena iz vrelih zemalja, predstavlja taan ekvivalenat
potrebama zemalja hladnog podneblja.
Jo samo jedna re. Mislim da e biti bolje ako na projekt budemo drali
u potpunoj tajnosti. Time bismo izbegli mnogo besciljnih rasprava. Moda bi
se neki od naih domorodaca ak i pobunili. Ponekad stari zaostali ljudi
pokuavaju da zaustave nezadrivi hod progresa. Prijatelji moji, mi emo ih
usreiti uprkos njihovom otporu. Uprkos tome otkloniemo njihova
iskuenja. Uprkos tome spaemo ih od prenja na suncu ili smrzavanja. U
zakljuku, neka mi bude dozvoljeno da izrazim zahvalnost nauci i svoje
duboko potovanje za Korpuskularnu koncepciju koja nam omoguuje da u
ovom veku ispravljamo nesavrenosti prirode.
Partikul sede pozdravljen oduevljenim pljeskom a strunjaci se spremie
za izvoenje njegovog plana. Poto su lanovi odbora kontrolisali manje-vie
sve granulame fabrike, proizvodnja neophodnih maina mogla je odmah
poeti.
Tajnu je bilo lako sauvati. Radnici nee znati nita o nameni dinovskih
postrojenja. Bie im reeno da su potrebne za nove eksperimente. Ve su
navikli da ih niko ne obavetava o svrsi njihovog napornog rada.
Telo strunjaka izraunalo je da e konstruisanje maina i njihovo
postavljanje na take koje je odredio doktor Partikul odneti est meseci.
Prema doktorovoj proceni, prvih dana jula svet e prisustvovati kapitalnoj
promeni klime na drevnoj planeti.

Istog tog prvog dana godine 2, radijacioni odbor, administrativni organ

Vibratorne stranke, odrao je vanredni sastanak u sali za konferencije Talasne
palate.
Bio je to izuzetno uen i probran skup. Prisustvovali su mu najvei
autoriteti Talasistike kole. Bili su tu Artur Granton i doktor Fri, dva
najmilija Harmonikova uenika, koji su mu pomagali u istraivakom radu.
Bio je tu doktor Nikolof, najvei kapacitet stolea za materijalne talase. Bio
je tu Oras Vermon kome je prvom polo za rukom da uhvati i izmeri
mentalne vibracije. Bile su tu i mnoge druge istaknute linosti naunog sveta.
Najzad, bio je tu i sam Harmonik, uitelj nad uiteljima, Harmonik ija je
mudrost bila neprevaziena, Harmonik koji je tog fatalnog dana drao glavu
visoko, svima dajui primer nepoljuljane hrabrosti.
Proglasio je sastanak otvorenim i odrao sledei govor, koji je jo zadugo
bio uzor trezvene naune reitosti:
Gospodo,
Niko od vas, nadam se, ne oekuje da uje i najmanju albu zbog ishoda
svetskih izbora. Da smo pobedili, skromno bismo proslavili nau pobedu.
Poraeni, moramo znati kako da u naoj mudrosti skupimo snage da se
izdignemo iznad poraza i pokaemo se uzvieni u naoj nevolji. Svi znamo da
je naa kola... Talasistika stena koju niko ne moe pomeriti i kojoj elim da
iskaem potovanje ne ba lieno zahvalnosti... da je naa kola, kako rekoh,
jedina vredna zvaninog priznanja. Ljudi su je odbacili. Jo jednom ljudi su
dozvolili da ih zavede zlonamerna karikatura nauke. Neemo koriti ljude. Ali
ne moemo prevideti ovu nepravednu odluku.
Gospodo, ponavljam: neemo koriti ljude zbog njihove ludosti.
Naoruaemo se trpeljivou i velikodunou duha do jo veih granica.
Pokazaemo naem opinjenom narodu i naim zapanjenim protivnicima
koliko je malo glupost prvih i smutljivost drugih uzdrmala nau veru u nauku
i nau volju da sluimo optoj stvari ak i ako oveanstvo nije vredno takvih
napora. Mi smo ve uinili mnogo za oveanstvo, gospodo. Uiniemo jo
vie. To e biti na odgovor na nezahvalnost.
 Evo mog plana za koji su dosad znali samo moji prijatelji Granton i Fri.
On je jednostavan. On je plemenit. On je uzvien. On moe biti saet u jednu
reenicu: osloboditi polarne predele nagomilanog leda; ublaiti neljudsku
klimu u ekvatorijalnom pojasu; uiniti da blagost prolea postane dostupna
milionima ljudskih bia koja su bila pastorad prirode i tako pruiti Zemlji
najvei dar od njenog postanka.
To je, gospodo, na odgovor na nepravdu. To je program koji e, uz vau
podrku i uz najveu tajnost, ostvariti Talasistika stranka. A kada sve bude
spremno, kad jednim pokretom ruke pustim talase koji e suvinu toplotu
preseliti sa ekvatora na polove, onda emo imati pravo da se okrenemo
narodu i kaemo: Vi ste nas odbacili. Pretpostavili ste nam vulgarne
arlatane. Vidite gde lei prava nauka... To je sve, gospodo. Stavljam
projekt na glasanje.
Ovaj predlog pozdravljen je sa oduevljenjem kakvo je zasluivao, i
talasistiki strunjaci pregnuli su na posao bez odlaganja.
Tehnika projekta bila je krajnje jednostavna. Iziskivala je samo
pretvaranje dela toplote iz tropskih predela u energetske talase, emitovanje tih
talasa do hladnih krajeva pomou maina specijalno montiranih za tu svrhu, i
ponovnog pretvaranja energije u toplotu. Harmonikovi prorauni pokazivali
su da bi na taj nain bila postignuta jednaka temperatura od 20 stepeni
Celzijusovih na polovima i ekvatoru. Ukoliko bi sve teklo po planu, naunik
je zakljuio da bi prva nedelja jula obeleila poetak zlatne ere za Crnce i
Laponce.

Prvog jula godine 2, u etvrt do deset izjutra, merodavne linosti iz

Korpuskularne stranke, okupile su se oko svog voe u Elektronskom hramu.
Naunici su bili utljivi i grozniavo uzbueni. Sve je bilo spremno.
Dinovski transformatori, odailjai i prijemnici nalazili su se na svojim
mestima. Poto se njima upravljalo na daljinu, mogli su biti zakopani pod
zemlju ili potopljeni u vode okeana.
Kroz nekoliko trenutaka Partikul e pritisnuti crveno dugme na svom
stolu, u koje su bile uprte sve oi. Pritisak na dugme poslae kratak
elektronski impuls koji e, opet, automatski staviti u pogon sve ureaje.
Najvei poduhvat koji je ikad zamiljen bie izveden uz minimum napora. Za
manje od etvrt asa stanovnici Afrike osetie prijatan pad temperature.
Eskimi e izmileti iz svojih iglua bez straha da e im se vazduh u pluima
zamrznuti. Za nekoliko minuta dva termometra koja su registrovala srednje
temperature u polarnim i ekvatorijalnim oblastima zabeleie promene, jedan
navie, drugi nanie, dok se temperature ne izjednae. Polarni termometar
sada je pokazivao trideset stepeni ispod nule, ekvatorijalni plus 40. Oba e
uskoro registrovati istu idealnu prolenu temperaturu od 20 stepeni.
Tri minuta do deset... Crte na svim licima bile su zategnute i izraavale su
nespokojstvo. Napetost je bila nepodnoljiva. Jedan strunjak se onesvestio;
drugi su drhtali od nestrpljenja. Samo je Partikul zadrao staloen izgled, ali
bledilo obraza odavalo je njegove emocije. Nije skidao pogled s granularnog
asovnika koji je trebalo da oznai deset asova.
Minut do deset... Na drugom kraju grada, u Talasnoj palati, gomila ne
manje uglednih strunjaka nervozno se tiskala oko Harmonika. Njegove oi
bile su takoe prikovane za minutnu kazaljku asovnika. Njegov prst se
takoe nalazio u vazduhu, iznad dugmeta; zelenog dugmeta za koje su sada
bila vezana sva oseanja i nade naunika.
Deset oglasio se sat Korpuskularne stranke u Elektronskom hramu.
Deset oglasio se sat u Talasnoj palati.
Deset sati ponovila su dva odbora pritajena daha.
Gospodo, sada je deset sati rekao je doktor Partikul, mucajui od
navale emocija.
Pritisnuo je crveno dugme.
Deset je sati, moje drage kolege, ree ueni Harmonik.
Zatim drhtavim prstom, pritisnu zeleno dugme.
Muna tiina nadvila se nad korpuskularnim skupom. Svi pogledi bili su
kao prikovani za Akulu i Durakofa kojima je poverena dunost da itaju
podatke s termometara. Akula je pratio ekvatorijalnu temperaturu, sada oko
etrdeset stepeni; Durakof polarnu temperaturu, koja je trenutno iznosila
minus trideset.
Posle nekoliko beskonanih sekundi onaj prvi obznanio je uzbuenim
glasom:
Trideset devet stepenil Temperatura poinje da opada.
Minus dvadeset osam! Penje se objavio je Durakof gotovo
istovremeno.
Trideset osam, trideset sedam, trideset est nastavi Akula.
 Minus dvadeset est, minus dvadeset dva, minus dvadeset javljao se
Durakof kao odjek.
Gospodo, eksperiment je uspeo izjavi Partikul, nagnu se napred i
stegnu ivicu svog stola. Progres nastupa!
Trideset pet stepeni, trideset tri stepena, trideset dva stepena
izvetavao je Akula svojim dubokim glasom.
Minus petnaest, minus devet, minus est pitao je Durakof.
Gospodo, ree Partikul, zasuzivi od navale emocija Crncima je
manje vruina. Eskimima je toplije. Poinje nova era: era venog prolea.
Trideset, dvadeset, dvadeset est saopti Akula.
Minus etiri, minus dva, nula izjavi Durakof.
Gospodo, ree veliki vo elektronista, nesposoban da sauva
prisebnost prijatelji moji, brao, led poinje da se otapa na Arktiku i
Antarktiku. Znoj se sui na veama Crnaca.
Dvadeset pet, dvadeset etiri, dvadeset tri nastavi Akula.
Plus etiri, plus osam, plus dvanaest uzvrati Durakof.
Bliimo se cilju, gospodo. Temperature se izjednauju. Priroda je
pobeena. Odrali smo lekciju Svevinjem. Kakav dan! Kakav datum!
povika Partikul kidajui okovratnik u svom oduevljenju.
Dvadeset dva, dvadeset jedan, dvadeset! grcao je Akula.
Petnaest, osamnaest, dvadeset! pisnu Durakof.
Spontana graja pozdravila je poslednje saoptenje ispunivi Elektronski
hram. Sada, poto je napetost iezla, naunici su se ponaali kao deca. Grlili
su se, plakali i smejali se u isti mah. Partikul je bio pozdravljen burom
estitki i nevezanih uzvika. Hteo je da prokomentarie pobedu, ali nije bio u
stanju da ovlada svojim glasom i samo je mahao rukama kroz vazduh ne
izustivi ni rei.
Osamnaest najavi Akula.
Dvadeset jedan najavi Durakof.
ta! povika Partikul usplahireno.
Bura oduevljenja odjednom se stiala i zavladala je gluva tiina. Moglo
se uti kako elektron oscilira.
Dvanaest ree Akula.
Dvadeset tri ree Durakof.
Damn! uzviknu jedan Islananin na engleskom, zaboravivi da je
taj jezik davno ukinut.
Caramba! uzviknu jedan nekadanji panac.
 Nom de Dieu! zavapi bivi Francuz.
Gospodo, gospodo, obrati im se Partikul briui elo to je
verovatno manja oscilacija srednje temperature. Na kraju e se sve ustaliti.
Osam stepeni, est stepeni, etiri stepena prekide ga Akula, verno
prenosei brojke koje je itao na ekvatorijalnom termometru.
Dvadeset etiri, dvadeset pet ree Durakof, hipnotisan polarnim
termometrom.
Gospodo, prijatelji moji, ta se dogaa? prostenja veliki
korpuskularni voa obuhvativi glavu obema rukama.
Nula, minus dva, minus etiri neumoljivo je nabrajao Akula.
Dvadeset est, dvadeset osam, trideset! kresnu Durakof.
Pomagajte, gospodo, pomagajte! zapomagao je Partikul, koji je pao
na kolena. Razum me naputa. U emu je stvar? ta se tamo dogaa? Led
se obrazuje na ekvatoru. Crnci drhte od zime. Eskimi briu znoj... Pa ipak, ne
mogu da naem netanost u svojim proraunima. Iskljueno je da sam
poinio tako kapitalnu greku...
Minus est, minus devet, minus petnaest stepeni prekide ga glas sa
ekvatora.
Trideset dva, trideset tri, trideset pet stepeni pratio ga je odjek s
polova.

*
Minus est, minus devet, minus petnaest stepeni istovremeno je
najavljivao doktor Fri, koji je u Talasnoj palati bio zaduen da ita
temperaturu nekad arkih predela.
Trideset dva, trideset tri, trideset pet stepeni ree Artur Granton,
odreen da prati toplotne promene na krajnjem Severu i Jugu Zemlje.
To je grozno jecao je Harmonik, udarajui se po elu. To je
avetinjska mora. Ja sam obeaen!
Minus dvadeset, minus dvadeset dva, minus dvadeset est produi
doktor Fri. Opadanje temperature se usporava. Mislim da e se ustaliti.
Trideset est, trideset sedam, trideset osam. Porast je sve sporiji
potvrdi Granton.

*
 Minus trideset saopti doktor Akula na optu preneraenost
korpuskulara. Nivo se vie ne menja. Konana temperatura na ekvatoru,
potovani Uitelju, je trideset stepeni ispod nule.
etrdeset ree Durakof. Slavni Uitelju, postignuta je
temperatura suprotna ranijoj.
Nesrea! cvilio je Partikul.
Katastrofa! kevtao je Harmonik.

Tako se zavrio ovaj plemeniti poduhvat. Harmonik i Partikul ispoljili su

istu duhovnu snagu, suoeni s fatalnim udarcem. Obojica su radije izabrala
smrt nego sramotu. Pre nego to su se njihove kolege povratile od oka, svaki
je pritisnuo mali depni dezintegrator i u milionitom deliu sekunda njihove
supstance su se raspale, jedna u talase, druga u elektrone. To je bio kraj dva
golema uma.
Dva nauna tela razila su se na vrhovima prstiju i nikad nisu ni zucnula o
svojim eksperimentima koji su uspeli, na alost, suvie dobro. Posle dugih
rasprava u oba odbora, naunici su odluili da ostave stvari kakve jesu i o
svemu ute. Bilo bi potrebno est meseci rada da se povrati status quo, a oni
su oseali da je opasno menjati temperaturu planete na ovakav nain, tavie,
mada to nisu priznavali, izgubili su pouzdanje u svoje proraune.
Najzad zakljuio je doktor Durakof, novi ef Elektronske kole
zato bismo se brukali? Na veliki Partikul nije se prevario u pogledu
principa. Obratite panju, gospodo, da je ukupni kvantitet toplote ostao isti,
a da se srednja temperatura Zemlje nije izmenila.
Primite k znanju primetio je doktor Fri, koji je nasledio doktora
Harmonika primite k znanju da sadanja klima na Ekvatoru nije gora od
nekadanje klime na polovima. Sve se svodi na pitanje rasporeda. Uopte
uzev, eksperiment je kvalitativno uspeo, to je osnovno, i potpuno potvrdio
teorije naeg pokojnog duboko oaljenog Uitelja.
Ova uena gospoda imala su pravo. Nije se moglo sumnjati da su
Partikulova teorijska razmatranja bila tana, a Harmonikovom geniju morala
se odati pota, tavie, njihove zasluge su priznate i bezbroj spomenika
dignuto je u znak seanja na njih.
 *
Hroniar, oklevajui da ukae na pouku ove prie, pod utiskom je
mnotva pogodnih faktora koji su od poetka obeavali uspeh projekta i
predaje se iskuenju da ih istakne. Polazei od toga, bilo je vere,
oduevljenja, naunog znanja, tehnikih mogunosti i krupnih materijalnih
sredstava, da se ne pominju nesebinost, istota i plemenitost na kraju, to se
mora imati u vidu. Moralist pod ovim okolnostima mogao bi biti ojaen
grekom a uteha je utvrditi da je, uprkos svemu, postignut znaajan
rezultat.
Samo usled nesrenih okolnosti, rezultat kvantitativno (da upo-trebimo
izraz strunjaka) nije bio onakav kao to se oekivalo. U stvari, znatno se
razlikovao.
Prekrasne ume, pune retkih ptica i ivotinja, nestale su u roku od
nekoliko asova, a prostrane snene pustinje prekrile su ostatke velelepnog
zelenila. Naslaga leda, debela nekoliko metara, protegla se oko polutara,
delei Zemlju na dve zasebne hemisfere.
Istina, ledene sante u polarnim predelima brzo su se otopile. Raskona
vegetacija razvila se na Arktiku i Antarktiku. Ali foke i pingvini nisu doiveli
te promene. Ni Eskimi ni Laponci. Svi oni podlegli su u roku od nekoliko
dana, satrti vruinom i nesposobni da se prilagode novim uslovima. Izlino je
rei da ni Afrikanci ni stanovnici Pacifika nisu bolje podneli pad temperature.
Svi oni stradali su, neki usled izolovanosti, neki od hladnoe, i Zemlja je
osiromaila za nekoliko miliona itelja premda je to najmanje zanimljivo s
naune take gledita.
Jozef Nesvadba
Vampir Ltd

JOSEF NESVADBA, roen 1926. godine, sada je lekar i profesor psihijatrije na univerzitetu u
Pragu. Nesvadba je poeo da pie posle drugog svetskog rata, najpre dramske komade i filmska
scenarija, a zatim SF prie u tradiciji apeka. Njegove prie su mnogo prevoene u Istonoj
Evropi, u SR Nemakoj, Austriji, SAD, Engleskoj, a i u naoj zemlji, dok su ehoslovaci neke
od njih koristili za snimanje SF filmova. Najpoznatija dela: Tarzanova smrt, Ajntajnov mozak,
U suprotnom smeru i Dijalog sa dr Dongom.
Preveo: ALEKSANDAR BADANJAK

Kad razmiljam o svojoj poseti Engleskoj pre godinu dana, najpre se

prisetim automobila. Izgledalo je kao da je dolo do nove invazije Zapadne
Evrope automobilske invazije.
Prvi put sam to shvatio dok smo na aerodromu Orli askali s nekim
debelim Ircem, kome se pocepala kesa sa artiokama ba kad se naao na
pokretnim stepenicama. Za sve vreme leta preko Lamana on se jadao zbog
izgubljenog povra, nedvosmisleno izraavajui skepsu prema engleskoj
kuhinji.
Predstavljam jednu automobilsku kompaniju izjavio je ponosno.
Naa sportska kola su vodea u svetu...
Ja kod kue imam engleska kola rekao je moj prijatelj, da bi mu
priinio zadovoljstvo. Jednog hilmana. Irac, iji su obrazi bili ruiasti,
zamukao je kao da je uo neto nepristojno. Leteli smo prvom klasom i,
oigledno, do tog trenutka on nas je smatrao prosperitetnim ljudima.
To su sasvim dobra kola za svoju cenu... odgovorio je s naporom i
rairio ruke. Ja zastupam jaguare. Uskoro emo ih sigurno izvoziti i u
Istonu Evropu dodao je, poto je diskretno ali veoma temeljito ispitao
moju kravatu. Nai automobili transformiu rave puteve u dobre auto-
strade, a auto-strade u raj.
Nisam ga pitao da li veruje u ivot posle smrti ve smo se sputali.
 Svoj drugi susret sa automobilima imao sam iste veeri kada sam krenuo
kod svoje prijateljice u Kensington Teres. Izaao sam iz metroa i pogledom
potraio nekoga koga bih upitao za ulicu u kojoj je ona stanovala. Ali niko
nije bio u blizini. Hou da kaem, niko se nije nalazio na trotoaru, dok je
kolovozom vijugala etvororedna povorka elinih kutija, koje su tako
izolovale svoje vozae da nisu uli ni pitanja ni povike sa spoljne strane.
Najzanimljiviji bio je moj poslednji doivljaj, i o njemu, u stvari, hou da
vam priam. Ni dan danas ne mogu sasvim poverovati da se to zbilo. Ostao
sam kod svoje prijateljice do kasno u no. Pili smo Doni Voker najboljeg
kvaliteta. Sledeeg dana, kad sam stigao u hotel, saznao sam da je moj
prijatelj ve otputovao. Rekli su mi da me je ekao do poslednjeg trenutka, ali
nije smeo sebi dozvoliti da propustim voz. Moda je bio pomislio da sam ga
izigrao. U hotelu nije ostavio nikakvu poruku. Naao sam se sam u gradu od
osam miliona stanovnika, ne poznavajui nikoga, bez penija u depu. Moja
prijateljica nije bila na poslu, niti sam je naao kod kue. Preostalo mi je
jedino da pokuam da me neko preveze do Bolstera, gde je bio zakazan
sastanak naeg odbora. Meutim, ja ne stopiram ni u svojoj zemlji. Ve sam
prilino oelavio i sumnjam da bi se iko zaustavio zbog mog arma. Nekako
sam stigao do jedne elove pumpe i enjivo posmatrao vozae. U tom
momentu izgledali su mi jo vie udaljeni nego prethodnog dana, mada i ja
imam jedan mali automobil kod kue.
Hoete li da vas povezem? upita me jedan visok, bled momak sa
zaliscima. Govorio je sa akcentom kolovanog oveka i nosio bri-pantalone.
Nikad neu zaboraviti njega i njegova kola. Bio je to trkaki model imao
je disk-konice, osam brzina, ve u drugoj je jurio sto etrdeset kilometara na
as, sa izvrsnim ogibljenjem. Izgledalo je da ne koristi obian benzin, poto
se njegov vlasnik zaustavio na suprotnom uglu od pumpe.
Do Bolstera rekao sam neodluno. Nisam shvatio zato je taj ovek
hteo da mi pomogne; nikad ga ranije nisam video.
Vama je doista potreban automobil rekao je posle nekog vremena,
kad smo ve izbili na auto-stradu. Naravno, vozio je levom stranom, kao to
ine svi u Engleskoj, i ja sam se nesvesno na svakoj krivini tako jako stiskao
uz sedite da mi se inilo da u probiti pod.
Treba da stignem na jednu sednicu objasnio sam. Zbog toga sam
i doputovao u Englesku. Moram tamo biti na vreme.
Moete i vi voziti ree on iznenada, poto je bio zaustavio kola i
izmigoljio se sa sedita. Doi u sutra po automobil u Bolster. Moram da
obavim jo neke poslove u gradu. Bio je samrtniki bled kao da je imao
posla u nekom pogrebnom preduzeu.
Ali, ja nemam nikakvih dokumenata za ova kola, ja sam stranac
promrmljao sam maloduno, ne elei priznati da se plaim da vozim levom
stranom.
Nee vam biti potrebni nikakvi papiri za ova kola ree moj
dobroinitelj i, pre nego to sam stigao da mu se zahvalim, on zaustavi jedan
taksi koji je iao u suprotnom smeru. Setio sam se one poznate prie o
novanici od milion funti. Moda je hteo da preko mene dobije neku
opkladu? U svakom sluaju zaboravio je da mi kae kako treba da se vozi taj
automobil, koliko cilindara ima i da li je bregasta osovina u glavi motora kao
kod drugih trkakih automobila. Nismo govorili ni o stepenu kompresije ili
gorivu.
Za volanom, osetio sam se kao u zatvoru. Unutranjost kola bila je veoma
skuena, samo dva sedita, sa specijalnim pojasevima i naslonima koji su
inili nemoguim da se sklizne, i velikim brojem skala ispod vetrobrana.
Ostavio je kljueve u kontakt-bravi. Pritisnuo sam papuicu za gas i kola
podskoie kao preplaen konj. inilo mi se da vozim raketu. Zaboravih kako
sam dospeo za volan i svu panju sam koncentrisao na to da ga zadrim pod
kontrolom. Bilo je veoma teko u poetku, ali sam ubrzo uoio da svako na
auto-stradi eli da mi pomogne. Automobili su se zaustavljali sa
strahopotovanjem. Svi oni ostini, fordovi, rols-rojsevi, morisi, peoi,
evroleti i ta ti ja ve znam, sva ta kola srednje klase zastajala su s puno
potovanja da propuste mog aristokratu. ak su me pozdravljali i policajci na
motociklima. Ve je to moralo da me zabrine. Trebalo je da smesta izaem,
ali ja sam nastavio da vozim.
Na sledeoj raskrsnici ak sam u kola primio jednu devojku. Zvala se
Sjuzan. Njena majka bila je glumica pa ju je moderno vaspitala. Kad sam joj
rekao da u mojoj zemlji esnaestogodinje devojke ne hodaju bosonoge, da
ne nose prstenje na nonim palevima i ljubiaste senke na onim
kapcima, ona je posluno obrisala minku i iz svoje tane izvukla nekakve
patike. Bilo joj je drago to sam crveni i bez prestanka me je ispitivala
pogledom. Ispriala mi je kako je njena prijateljica spavala s nekim dez-
bubnjarom dok je provodila odmor na moru i da joj je na tome zavideo ceo
razred. Ali nijedna devojka jo nikad nije smotala nekog komunistu. Poeo
sam da mrzim dez, glumice i sve njene prijateljice. Sjuzan mi se, meutim,
dopadala.
 Hajde da popijemo aj predloila je dok su pored nas promicali
bezbrojni restorani, benzinske pumpe i ogromni reklamni panoi kojima su
privatne firme neprestano privlaile panju vozaa. Moete mi kupiti
aicu viskija... Poto se viski prodaje samo u odreenim asovima, niko
sebi ne oprata ako zaboravi da na vreme pribavi malu rezervu i dokae
koliko je razuzdan. Zaustavio sam se da popijemo aj... Moda e ona imati
neto novca pri sebi, razmiljao sam, ili u moda moi da poaljem raun
ambasadi, jer nikako ne smem da dovedem u nepriliku svoju zemlju.
Stajali smo za irokim drvenim pultom zajedno sa drugim vozaima. U
glavi mi se malo mutilo.
... Ali, to je jo uvek bentli. Manite se amold-bristola. Ovaj ima disk-
konice na sva etiri toka. Strana su to kola kakav mors, dilou, krosli,
frejzer-ne. Samo bentli lino sam ga videla prole godine na trkama u Le
Manu. To su jedina kola u Engleskoj koja mogu da se porede s mojim
kaningenom... Sve sam to sluao preko svog ramena i nisam odmah
shvatio da se ta ena obraa meni zbog mog automobila. Naruila je supu
od rakova, ribe i rostbif za sve nas. Znala je sve o Pragu ak i to da je
naoj Eliski Jankovoj malo trebalo da dobije poznatu sicilijansku trku Targo
Florija 1926, i da smo imali najslavnijeg vozaa-enu u celom svetu.
Ali sada loe kotirate dodala je. ula sam da se na automobilskim
trkama u Istonoj Evropi koristi samo specijalno adaptiran model pobede. U
vaoj zemlji verovatno nijedan privatnik ne moe kupiti bugatija ili porea.
Kako ste nabavili ova engleska kola?
Izbegao sam odgovor i rekao da kult automobila na Zapadu posmatram
kao krizu individualizma. Svako eli da ima svoje sopstveno prevozno
sredstvo, to dovodi do zaguenja svih auto-strada i gradskih saobraajnica,
pa na kraju niko nema nita. U isto vreme svako eli slobodu
preduzimljivosti, slobodu govora i slobodno glasanje ali samo za sebe, to
se svodi na unitenje upravo onih sloboda koje zahteva. Ta poplava
automobila nastavio sam doista je simptom krize linosti u naoj epohi.
Nije me shvatila i uporno je tvrdila da e me svojim kaningenom tui u
svako vreme (to je jedan posleratni ameriki model koji su milioneri sagradili
za evropske drumske relije, poto se u Americi trkaju samo na zatvorenim
pistama), to je vie govorila, sve vie mi je zvuala kao etvorotaktni motor,
pa sam naposletku prestao da je sluam i izaao. Ambasador e dobiti prilino
visok raun, razmiljao sam, a bie tu i pitanja na koja u morati da
odgovorim Pragu. Meutim, kelner me je uverio da je ona ena sve platila.
Rekao mi je da je to markiza Nuvolari, roena Rili, koja je udajom ula u
porodicu slavnog automobilskog asa, samo da bi stekla ime.
Izala je za nama, uskoila u svoj jednosed, navukla pokretni krov i, kao
pravi sportist, ekala da krenem. Startovali smo istovremeno. Sreom, ve se
spustio sumrak i na auto-stradi je bilo malo automobila. Trkali smo se po
svim pravilima, a onda sam zaeleo da dam lekciju toj razmetljivici. Ubrzo,
bili smo ispred nje. Ne znam ta se nalazilo u mom motoru, ali onaj ameriki
supermodel ostao je daleko za nama. Pejza koji je promicao izgledao je
nerazgovetan kao neka apstraktna slika, pa sam paljivo prikoio plaei se
da se naa kola ne prevrnu. Pobedili smo to su naih Hiljadu milja, naa
Targo Florida, na Le Man ... naa kruna staza kod Brna, razmiljao
sam u sebi. Oseao sam se iscrpljen kao da sam stazu pretrao. Bio sam
svestan Sjuzaninih poljubaca i zagrljaja, a onda sam se sruio preko sedita.
Kad sam doao k sebi, bila je ve no. Sjuzan mi je pruila veps (u
Engleskoj piju soda-vodu sa kininom). A zatim je zbacila moju desnu cipelu i
stopalo ugnjezdila u svoje krilo.
Nisi mi rekao da si povreen rekla je. Pre nego to sam otputovao iz
Praga bio sam na lekarskoj kontroli i znao sam da mi nita ne fali. Pa ipak,
Sjuzan mi je pokazala sveu ranu na mom tabanu, veliku gotovo kao njen
dlan.
Mora kod lekara. Izgubio si mnogo krvi.
Prekjue sam pregledan. Nita se nije dogodilo s mojim stopalom, i ne
znam kako sam mogao da izgubim krv. To je besmisleno... Hteo sam da se
podignem, ali mi se u glavi mutilo, tako da sam morao da se pridrim za vrata
i nekako se izmigoljim iz kola, ba kao onaj momak u Londonu koji mi je na
neshvatljiv nain pozajmio svoje vozilo... Nita drugo nisam radio sa svojim
stopalom osim to sam pritiskao papuicu za gas. Namrtio sam se.
Da li zna kako se otvara hauba? upitao sam je.
Pa to su tvoja kola! odgovorila je srdito. Posle nekog vremena
uspeo sam da podignem haubu. Bio je to veoma neobian motor. Umesto
karburatora imao je veliku ovalnu kutiju od elika, iz koje su dve debele cevi
vodile do samog motora. Znao sam da neki automobili imaju samo jedan
cilinder, pa sam pokuao da otvorim tu tajanstvenu napravu ali bez
uspeha. Vratio sam se za volan. Sjuzan me je zlovoljno posmatrala. Okrenuo
sam kontakt i pokuao da upalim motor uzastopnim pritiskanjem papuice za
gas skinutom cipelom. Motor ni da makne. Pritisnuo sam papuicu prstom i
kola su tako podskoila da smo oboje lupili glavom o krov.
 ta se s tobom dogaa? upita Sjuzan. Zato ne krenemo? Posle
dosta petljanja upalio sam unutranju svetlost i pokazao joj svoj prst. Na
njemu se videla prilino mala ozleda, reklo bi se jo samo masnica.
Pogledaj ovo rekao sam, ali ona nije shvatila. I to je neki
automobil. Nije berkli, nije mors, ali doista moe doneti smrt svom vozau.
On ima pogon na ljudsku krv...
Poela je da se smeje. Pokazala mi je ime proizvoaa Dems Stjuart,
Ould Dordtaun 26. Bilo je utisnuto na mesinganoj ploici odmah ispod
volana.
Da li misli da taj dentlmen prodaje automobile samoubicama? Sad
shvatam u kakve ste sve prie vi stranci spremni da poverujete! Automobil sa
pogonom na krv! A onda je iznenada zautala. Oko velike posude
elinog srca automobila, srca s plunom arterijom i aortom provlaile su
se vene, sasvim providne i u tom trenutku zatvoreno crvene boje. Izgledalo je
da sam bio u pravu. Ispriao sam joj o udnim okolnostima pod kojima sam
doao do kola, i o poslednjim trenucima provedenim s prethodnim
vlasnikom. Bio sam siguran da me je izabrao kao sledeu rtvu zato to sam
bio stranac, koga niko nije poznavao i koji nikom nee nedostajati.
ta sad da radimo? upitala je ona. Nisam imao izbora. Otpeaiu
do najblieg restorana i telefonirati mom kolegi u Bolsteru. Sjuzan e morati
da nae neka druga kola i nekog pouzdanijeg vozaa.
Ali, ja ne elim da te ostavim izjavila je odluno, uo sam da su
engleske devojke verne, pa sam se prilino prestraio. Rekao sam joj da nee
valjda hteti da peai sa mnom stazom du ume, jer to sam odmah znao
im napustim ovu mehaniku ujdurmu vie nee biti ljubitelja koji e me
nuditi supom od rakova i ostrigama. Morau da ivim jednostavno, a to ne
podstie ljubav.
To je shvatila i ona sama. Hodali smo tri asa podnojem nasipa auto-
strade. Iznad nas su bljeskale svetlosti farova. Nisam vie hteo nikoga da
zaustavljam. Jedino sam eleo da stignem do najblieg telefona.
Ali, ovo je glupo. Popeu se na drum, ak i ameriki ambasador e se
zaustaviti zbog mene. U koli smo nas dvoje organizovali kao neku igru.
Uvek sam ja pobeivala objasni ona i ponosno isturi svoje grudi. Bile su
veoma lepe.
uj, izlae se riziku da se opet zaustavi neki automobil iz kompanije
Vampir ...
 Ponovo se podrugljivo osmehnula i odbila da prihvati injenice, ne videi
nita osim neposrednih, kratkotrajnih prednosti tehnoloke civilizacije. Na
nogama je imala one lake patike, i mora biti da je oseala svaki kamen. Bio
joj je potreban prilian napor da odri korak sa mnom u troasovnom maru.
A ja sam na nju vikao, znajui da je to bio jedini nain da se rastanemo i
zaboravimo jedno na drugo, jedini nain da se oslobodim te devojke. Tada
sam je izgurao uz nasip. Odmah zatim uo sam kripu konica. Svetlosti
farova su se zaustavile pred njom i obasjale njenu figuru sa svih strana; video
sam je poslednji put dok je zaklanjala svoje oi, sa izgledom neke bajne slepe
devojke.
Ujutro sam konano stigao u jedan grad. Tek kad se razdanilo shvatio sam
da je auto-strada planski zaobilazila naseljene oblasti, da bi se omoguile
vee brzine. Grad se zvao Ould Dordtaun. Takva koincidencija spada u
domen mate... Bio je to grad tipa Vindzora, sa ruiniranim zgradurinama, sa
decom u kolskim uniformama i mukarcima u preterano irokim
pantalonama. Dakle, to je bio rodni grad mog automobila. Ovo zaista mora da
je san, mislio sam. Potraio sam broj 26.
Dems Stjuart je mrtav jo od 1932, gospodine, objasnila je
sekretarica s plavom punom, koju sam pronaao u jednoj kancelariji
Otada je ovaj biro zatvoren. Vodim o njemu brigu po nalogu banke. Znate, ne
mogu da nau kupca. Kroz jedan polomljen prozor pokazala je na
dvorite. To je bilo groblje trkakih automobila. Nekompletni sklopovi, kola
havarisana na trkakim pistama, koljke i haube. Meu tim krom
kokoke, patke i trava do kolena.
A ta je sa ovim automobilima? upitao sam.
Nijedan vie nije u voznom stanju odgovorila je stara dama
ogoreno i sela za svoju pisau mainu, jedan andervud s poetka stolea,
bez pokretnog valjka. ak ni ona slavnih veterana, koja je nekad vozio
lino Karaiola. Oni su dobijali sve trke rekla je uzrujano, kao da sam se
sa njom prepirao, a zatim mi pokazala neke pranjave trofeje na zidu.
Depresija nas je oborila na kolena. Nestali su mnogi imuni ljudi koji su sebi
mogli priutiti da kupuju specijalna, runo napravljena kola. Gospodin Stjuart
je zavrio poslednji automobil jedan dan pre nego to je banka zaplenila
njegovu imovinu. S tim kolima napustio je Ould Dordtaun, potpuno sam, i
otada niko o njemu nita nije uo... Na jednoj pouteloj fotografiji video
sam gospodina Stjuarta kako stoji pored moje limuzine. Ali to nije bio onaj
mravi ovek iz Londona. Bog zna kolikom broju ljudi je ta maina isisala
krv.
Sluao sam o njemu rekoh na svom ravom engleskom i znam
gde se nalazi njegov poslednji automobil. Izgleda da ju je ta vest malo
zbunila.
To su najbolja kola na svetu. Imaju esnaest brzina. Dve rezervne
konice na svakom toku. Po svom ubrzanju nemaju sebi ravna ni do danas.
Ali su pogibeljna rekao sam.
S njima ete dobiti svaku trku na svetu, dospeti u najvie drutvene
krugove, iveti bez ikakvih napora, samo za svoj sport...
I umreti. Nije mogla to da razume, mada je oigledno znala sve o
kolima. Moda je ak pomagala gospodinu Stjuartu da se osveti drutvu koje
je ignorisalo njegove udesne zamisli. Evo kljueva rekao sam,
stavljajui ih na sto. Ne elim va automobil, ali bih zauzvrat hteo da
telefoniram u Bolster...
Vi ste stranac? upitala je ona drei kljueve u ruci, kao da ta
injenica objanjava sve. Klimnuo sam glavom i ekao vezu sa Bolsterom.
Morao sam da spelujem ime svog prijatelja, i opet su ga preneli pogreno.
Trebalo im je pola asa da ga pronau u hotelu. Obeao je da e poslati
nekoga po mene. Najpre je bio iznenaen, a zatim uznemiren. Uprkos tome ja
sam nestrpljivo oekivao da ga ponovo vidim.
ekao sam u dvoritu Stjuartove radionice. Tu me je pronala markiza
Nuvolari.
Tu je, dakle, na as rekla je i nemojte mi kazati da se nikad ranije
niste trkali. Volela bih da imam vau vetinu i va automobil. U pravu ste,
prodau svog kaningena. Ne znam kako je to mogue, ali izgleda da
Amerikanci nemaju njuh za pravljenje sportskih kola. elim va automobil.
Koliko? Uputio sam je u kancelariju. Moda e prodaja omoguiti staroj
dami da nabavi bolju pisau mainu. Dok je markiza pobedonosno mahala
kljuevima, ja sam je opomenuo: Objasniu vam gde se kola nalaze,
naravno, ali vas upozoravam, ta maina e vas ubiti. Zatim sam joj opisao
sve ta sam otkrio.
Veoma zanimljivo primetila je ona utivo.
To je vampir, kaem vam, isisava vau krv kroz papuicu za gas...
Ona se osmehivala.
Znai da je doista vredan svoje cene. ta vi mislite da je za trke
potrebno neko drugo gorivo? ta mislite ime ja plaam svoje gorivo,
kako dolazim do automobila? Da bih imala sva ta kola, moram sebe da
rtvujem. A to je sve tako komplikovano. Ovaj automobil e sve
pojednostaviti. Naposletku, ja ne elim nita drugo osim da jednom u svom
ivotu pobedim u Le Manu, ispred svih onih asova. Tada mogu umreti u
miru. Dobiu tu trku. Jue sam raunala vau brzinu. To su velianstvena
kola. Pobediu sigurno.
Ubiete sebe.
Tada to vie nee biti vano.
Shvatio sam zato niko nije vratio tu limuzinu od 1932, zato se svako sa
uivanjem potinio tom tehnolokom avolu i dozvolio da mu jedan vampir
sisa krv. Samo zato da bi mogao biti ispred svih ostalih.
Kasnije, dok me je markizin ofer vozio u Bolster njenim starim
kaningenom, inilo mi se da su svi oni automobili na estotranoj auto-stradi
jurili u nekoj velikoj trci po nepisanim pravilima prema kojima je smrt od
drugorazrednog znaaja.
Stigao sam u Bolster pre nego to je sastanak poeo. Moj kolega jo nije
bio telefonirao ambasadi. Sve je dobro ispalo, izuzev to nisam imao vremena
da se obrijem. I vie nikad nisam ponovo sreo Sjuzan.
Anatolij Dnjeprov
Razgovor sa saobraajcem

ANATOLIJ DNJEPROV (pravim imenom Anatolij P. Mickevi), rodio se 1919. godine. Radi
kao fiziar u jednom od instituta Sovjetske akademije nauka. Naunu fantastiku poeo da pie
posle drugog svetskog rata; zajedno sa Jefremovim i braom Strugacki on je bio jedan od pionira
moderne sovjetske naune fantastike. Njegove kratke prie sakupljene su u zbirkama Maksvelova
jednaina, Svet u kojem sam iezao, Jednaina besmrtnosti i Purpurna mumija.
Preveo: ESAD JAKUPOVI

Jedan trenutak.
Izvolite.
Proli ste kroz crveno svetlo.
ao mi je, ali ja sam daltonista. Meni sve to izgleda isto, bez obzira
koje je boje svetlo.
Ali svetlo kao takvo vidite?
Naravno.
U tom sluaju, nije vam moglo promai da je bilo upaljeno gornje
svetlo, to znai crveno.
To je logino. Ali...
ta?
Stvar je u tome to ja kako da vam to objasnim esto brkam
gornje i donje svetlo.
ta vi to mutite? Saobraajac se spremao da ispuni listi za kaznu.
Jeste li ikad gledali kroz soivo foto-aparata?
Saobraajac se nasmei nehajno:
ta hoete time da kaete?
Tamo je lik preokrenut.
Svaki ak to zna.
Ljudsko oko je soivo.
Saobraajac se uozbilji.
Da, i ta onda?
 U oku je lik takoe preokrenut.
Jeste, ali...
Zar nije tano da je oko soivo?
Tano je...
Saobraajac se kolebljivo poigravao svojom olovkom.
Ja ipak ne shvatam...
U tome i jeste stvar... Kod veine ljudi, to jest kod gotovo svih, lik
preokrenut u oku obrne se jo jednom u mozgu.
To je iznenaujue. Ali tano je da lik mora da bude preokrenut.
A kod mene takav i ostaje. Preokrenut.
Saobraajac se ukoi otvorenih usta:
Znai, vi sve vidite ...
Da. Budite dobri i ne udarajte me izmama u lice.
Saobraajac naini korak ustranu:
Znai, za vas ja...
Da: vi stojite sa nogama nagore.
Blagi boe, kakva nesrea!
Nipoto, ve sam se navikao na to.
Saobraajac se zamislio, a onda se lukavo osmehnu:
Vi ste sve to izmislili, prijatelju, samo da ne biste morali da platite
novanu kaznu!
Ali, zar nije oko soivo?
Saobraajac se zamislio.
Znate ta, poite sa mnom pa neka uprava ovo proceni.
Poli su. Saobraajac najednom zastade:
Zar vam nije teko da hodate sa takvom vrstom vienja?
Pa, kako se uzme. Dodijalo mi je da gledam ta stopala to stre uvis. I
ulicu okrenutu naopake, oveka od toga vrat zaboli.
Naelnik je sasluao izvetaj saobraajca, podnet apatom.
Glupost. To ne moe biti... Kaite, gde je moja glava.
Tamo, dole.
Nipoto: vi pokazujete palcem gore!
Za vas je to gore, a za mene je dole.
Hmm. Znai, vama se ini da hodate sa nogama nagore.
Ne. Vama se ini da hodate s glavom nagore. Sa mnom je sve
normalno, ba kao to i pie u udbeniku fizike.
 Sluajte! Ako treba da vam poverujemo, onda ste vi izuzetak od
pravila.
Nita slino. Izuzetak od pravila ste vi. Gospode, vae izme su opet
blizu mog lica. Molim vas ...
U redu, odmaknuu se... izme istim svaki dan. Jo jedno pitanje.
Kako jedete i pijete?
Kako? Obino, kao i svi drugi. Iz ae, i kaikom.
Naelnik je likovao.
Kad bi sve bilo tako kako vi kaete, svaka tekuina bi iscurila pored
vaih usta!
Ma ta kaete! Oprostite, ali ini mi se da niste ba upueni u zakon
gravitacije.
ta hoete time da kaete?
Tekuina se nikad ne prosipa nadole, usled svoje teine.
Pa kojim onda putem, po vaem miljenju, nastoji da se kree?
Ovuda, gore.
Opet pokazujete dole!
Ve sam vam objasnio ...
Oh, tako je ...
Naelnik je bio matovit, obrazovan ovek. Izvukao je novine iz svog
depa:
Dobro, dakle, proitajte ta ovde pie.
Akinsipod gean oms ililomaz...
Vi itate od donjeg desnog ugla, zdesna ulevo nagore?
Pa kako bih inae?
I sve to razumete?
Naravno. Moj mozak odmah preokrene tekst kako je potrebno.
Ne preokrene vae vienje, ali preokrene tekst? udno.
Nema tu nieg udnog. Moda je to neka vrsta kompenzacije za moju
fiziku normalnost.
Mislite da je to normalno videti sve naglavce?
Ponavljam, ba to i jeste normalno. A to kako drugi vide...
Znai, vi mislite da smo mi abnormalni. Ali mi smo veina!
Pa, to jo uvek nije argument...
Saobraajac je postavio pitanje koje ga je muilo:
Recite nam, jeste li pokuavali da se prilagodite svima ostalima...?
Kako to mislite?
 Pa, da dole bude gore, i tako dalje?
Oh, naravno, naravno. Dok sam bio mlad.
I ta ste preduzeli u tom smislu?
Bavio sam se akrobatikom. Pokuavao sam da hodam na rukama.
I kako je bilo?
Ljudi su mi u nekoliko mahova nagazili ruke. Oprostite, vae izme
opet...
Naelnik i saobraajac zautae.
Onda saobraajac ree:
Otpratiu vas malo. Budite paljivi, jer luster se njie iznad... to jest,
ispod vas. Obeen je suvie nisko. Nemojte da ga udarite nogama. Sve u
svemu, ba udan sluaj. Hm. ta vidite dok hodate sa mnom? Ah, ve ste
rekli. izme. Znate, uzgred reeno, ja piem disertaciju. Mogli biste da mi
pomognete. Ovo je redak sluaj u pravnikoj praksi. Hoete li mi dopustiti da
ponekad navratim do vas? Tek toliko da porazgovaramo detaljnije ...
Sa zadovoljstvom, zato ne? Zapiite adresu.
Kako najlake mogu da pronaem va stan?
ivim u jednoj sedmospratnici, na poslednjem spratu. Najbolji prilaz je
preko krova, kroz drugi prozor od desnog ugla...
Saobraajac ieznu u mraku ...
Artur Klark
Pre raja

ARTHUR C. CLARKE roen je 1917. godine u engleskoj varoi Mejnhed, pokrajina Somerset.
Zavrio politehnike studije na Londonskom univerzitetu. Za vreme rata sluio kao oficir RAF-a;
godine 1945. stekao prvi znaajniji nauni ugled objavivi detaljan projekt za telekomunikacioni
satelit. Na polju naune fantastike stekao reputaciju jednog od najveih svetskih majstora. Autor
dvadesetak SF romana i stotinak novela i pria; dobar broj njegovih dela objavljen je u
Jugoslaviji (v. Bibliografiju).
Preveo: ZORAN IVKOVI

ini mi se ree Deri Garfild, iskljuivi motore da smo stigli do

kraja puta. Uz blago brektanje, donji mlanjaci se utulie; lieno
vazdunog jastuka, izviako vozilo Obrasla olupina spustilo se na stenje
nepravilnog oblika Hesperijanske zaravni.
Napred se vie nije moglo! Ni mlanjaci, pa ak ni specijalne gusenice
nisu bili u stanju da S5 kako se zvanino zvala Olupina izvuku uz
strminu koja se uznosila ispred. Juni pol Venere bio je odavde udaljen samo
trideset milja, ali za njih kao da je bio na drugoj planeti. Preostalo im je samo
da se vrate i da ponovo prevale put dug etiri stotine milja kroz ovaj
komarni predeo.
Vreme je bilo neverovatno vedro, tako da je vidljivost dostizala gotovo
hiljadu jardi. Nije bilo potrebe da koriste radar kako bi otkrivali grebene pred
sobom; za to je ponovo bilo dovoljno i golo oko. Zeleno svetlo svitanja, koje
je promicalo kroz oblake iju neprobojnost nita nije ugroavalo ve milion
godina, davalo je itavom prizoru podmorski izgled, a ovaj utisak samo je
potkrepljivao nain na koji su udaljeni predmeti postajali bezoblini u ovoj
izmaglici. Ponekad su bez tekoa mogli da poveruju kako se voze nekim
plitkim morskim dnom, a Deriju se ak nekoliko puta uinilo da vidi ribe
kako plivaju odozgo.
Da nazovem brod i javim im da se vraamo? upita on.
Nemoj jo ree doktor Hains. Hou o neemu da razmislim.
 Deri uputi bespomoan pogled prema treem lanu posade, ali odatle nije
dobio nikakvu moralnu podrku. Kolemen je bio takoe malo aknut kao
njegov kolega; iako su njih dvojica polovinu zajednikog vremena provodili
u estokim raspravama, obojica su bili naunici, pa dakle, prema miljenju
iskljuivog inenjera-navigatora, i graani koji nisu sasvim odgovorni za
svoje postupke. Ako Kolu i Hau padne na pamet da iziu napolje, njemu e
samo preostati da uloi protest.
Hains je iao s kraja na kraj skuene kabine, prouavajui karte i ureaje.
A onda je upravio veliki reflektor prema grbini koja se uznosila pred njima i
poeo paljivo da je ispituje dvogledom. Nadam se, pomisli Deri, da ne
nameravaju da se uspnemo tamo gore. S5 je hover-kraft, a ne divokoza...
Najednom, Hains ugleda neto. Oteo mu se uzbuen uzdah, a zatim se
okrenuo prema Kolemenu.
Gledaj! ree glasom punim nestrpljenja. Malo ulevo od crne
take. Kai mi ta vidi?
Pruio je dvogled Kolemenu koji je poeo paljivo da motri.
Blagi boe, ree on otegnutim glasom. Bio si u pravu. Na Veneri
ima reka. Ovo je isueni vodopad.
Tako je. Duguje mi veeru kod Ben Gurmenta kad se vratimo u
Kembrid. Razume se, sa ampanjcem.
Ne mora da me podsea. U svakom sluaju, izdatak se isplati.
Meutim, tvoje ostale teorije i dalje stoje na staklenim nogama.
Samo trenutak umea se Deri. Kakvo je to buncanje o rekama i
vodopadima. Pa svi znaju da tako neto ne moe da postoji na Veneri. U
ovom parnom kupatilu od planete nikada nije dovoljno hladno da bi se oblaci
kondenzovali.
Jesi li skoro pogledao termometar? upita ga Hains sa pritvornom
dobroudnou.
Bio sam prilino zauzet vonjom.
Onda e biti iznenaen novostima. Sada je 230 stepeni i nastavlja sa
padanjem. Ne zaboravi: mi smo gotovo na polu, sada je zima, a nalazimo se
ezdeset hiljada stopa iznad prosenog nivoa planete. Uz sve to treba dodati i
uoljivo pucketanje u vazduhu. Ako se temperatura spusti za jo samo
nekoliko stepeni, imaemo kiu. Razume se, voda e kljuati, ali to e u
svakom sluaju biti voda. ak i ako to Dord nee da prizna, ovo baca
sasvim novu svetlost na Veneru.
Zato? upita Deri, premda je ve pogodio odgovor.
 Gde ima vode, moe da bude i ivota. ini mi se da smo prenaglo
zakljuili da je Venera jalova, samo zbog injenice to je prosena
temperatura iznad pet stotina stepeni. Ovde je znatno hladnije, i upravo je to
razlog to sam tako strasno eleo da doem na pol. Tu, na gorju, mora da ima
jezera, i ja po svaku cenu hou da ih vidim.
Ali, to je kljuala voda usprotivi se Kolemen. Nita ne moe da
ivi u njoj!
Izvesne alge sa Zemlje ipak mogu. Ako smo bilo ta pouzdano nauili
od kada smo poeli da izuavamo planete, onda je to injenica da e se ivot
pojaviti svugde gde ima i najmanje mogunosti za njegov opstanak. A ovo je
njegova jedina ansa na Veneri.
Voleo bih kada bismo mogli da proverimo tvoju teoriju. Na alost,
neemo imati prilike da se lino osvedoimo: jednostavno, ne moemo se
uspeti uz ovu strminu.
Moda ne moemo u vozilu. Ali ni izdaleka nije tako teko uzverati se
uz ovu vrlet, pa ak i u termoodelima. Potrebno je samo da idemo nekoliko
milja u pravcu pola; prema radarskim kartama, nakon ovog uspona prua se
prilino ravan predeo. Za to bi nam bilo potrebno... recimo... dvanaest asova
najvie. Svako od nas bio je napolju due od tog razdoblja i to u znatno teim
uslovima.
To je bilo sasvim tano. Zatitna odela, koja su bila predviena da
omogue oveku boravak u Venerinim nizijama, ovde e sasvim lako obaviti
svoj zadatak, poto temperatura jedva da za sto stepeni premaa onu koja
vlada sredinom leta u Dolini Smrti.
Pa ree Kolemen ti zna pravila. Sam ne moe da poe, a neko
mora da ostane radi odravanja veze sa brodom. ime emo to da odluimo
ovoga puta: ahom ili kartama?
ah prilino traje ree Hains naroito kada vas dvojica igrate.
Maio se prema stolu za mape i podigao izlizan pil karata. Preseci
Deri.
Desetka pik. Misli da moe da bude bolji, Dord?
Naravno. Do avola: samo petica tref. Pa, isporuite moje aljenje
Venerijancima.
Bez obzira na Hainsov optimizam, penjanje uz strminu pokazalo se
prilino naporno. Nagib nije bio odve strm, ali teina boca sa kiseonikom,
odela sa termikom kontrolom i naune opreme ispala je neto vie od sto
funti po oveku. Niska gravitacija trideset odsto slabija od Zemljine
predstavljala je izvesnu pomo, premda ne veliku, dok su savlaivali
uzvisinu, zastajali na zaravnima da povrate dah, a zatim ponovo nastavljali ka
vrhu kroz podmorski sumrak. Smaragdni sjaj koji se razlivao unaokolo bio je
svetliji od odbleska punog Meseca na Zemlji. Mesec bi predstavljao ist
luksuz na Veneri, pomisli Deri; on se nikada ne bi mogao videti sa povrine
i nema okeana kojima bi vladao; osim toga, neprekidno praskozorje
predstavljalo je znatno postojaniji izvor svetlosti.
Uspeli su se preko dve hiljade stopa pre no to se strmina pretvorila u
blagi nagib, mestimino iaran kanalima koje je oigledno usekla tekua
voda. Nakon kratkotrajnog istraivanja krenuli su jednim usekom koji je bio
dovoljno prostran i dubok da zaslui ime renog korita.
Palo mi je neto na pamet ree Deri nakon to su prevalili nekoliko
stotina jardi. ta ako se najednom pred nama pojavi oluja. Ne bi mi se
dopalo da se suoim sa zidom kljuale vode.
Ukoliko se pojavi oluja uzvrati Hains pomalo nestrpljivo
uemo je na vreme. Moi emo bez urbe da se popnemo do nekog vieg
nivoa.
On je nesumnjivo bio u pravu, ali to nije ospokojilo Derija dok su
nastavili da se penju blago zakoenim vodenim tokom. Oseanje nesigurnosti
je poraslo kada su preli preko ruba strmine i izgubili radio-vezu sa
izviakim kolima. Ne biti u mogunosti da sa nekim stupi u vezu
predstavljalo je u ovom dobu jedinstveno i uznemirujue iskustvo. To se
Deriju nikada ranije nije dogodilo; ak i na Zvezdi zornjai, na
udaljenosti od sto miliona milja od Zemlje, uvek je bio u stanju da poalje
poruku svojoj porodici i da dobije odgovor kroz desetak minuta. Ali sada,
samo nekoliko jardi stena odseklo ga je od ostalog dela ljudskog roda; ako im
se neto ovde dogodi, to niko nikada nee saznati, izuzev ako neka potonja
ekspedicija ne otkrije njihova tela. Dord e ekati dogovoreni broj asova,
a zatim e se vratiti na brod sam. ini mi se da ja ba nisam tip pionira,
pomisli Deri. Volim da petljam po sloenim mainama, i to me je dovelo do
svemira. Da sam bolje razmislio, sada se ne bih nalazio ovde.
Putovali su moda tri milje u pravcu pola, sledei vijugavu stazu renog
korita, kada se Hains zaustavio da izvri osmatranja i sakupi uzorke. I
dalje postaje hladnije ree on. Temperatura se spustila do 199 stepeni.
To je znatno nie nego to je ikada zabeleeno na Veneri. Voleo bih kada
bismo mogli da pozovemo Dorda i obavestimo ga o ovome.
 Deri je probao da uspostavi kontakt na svim talasnim podrujima;
pokuao je ak da uhvati brod nepredvidljiva dizanja i sputanja planetne
atmosfere ponekad su omoguavala prijem sa velikih udaljenosti ali nije
se pojavio ni najmanji apat razumnih talasa u pucketanju i praskanju
Venerinih oluja.
Sve bolje i bolje ree Hains glasom koji je sada bio stvarno
uzbuen. Poveava se koncentracija kiseonika: petnaest delova u milion.
Kod vozila je bilo samo pet, dok ga je dole u niziji bilo gotovo nemogue
otkriti.
Ali, petnaest milionitih delova! usprotivi se Deri. To niko ne bi
mogao da die!
Pogreno si postavio celu stvar uzvrati Hains. Ovde nita ne
die kiseonik, ali ga neto stvara. ta misli odakle potie kiseonik na
Zemlji? On je u celosti proizvod ivota: proizvod zelenih biljaka. Pre no to
su se na Zemlji pojavile biljke, naa atmosfera nije se razlikovala od ove: bila
je to smea ugljen-dioksida, amonijaka i metana. A onda se razvila vegetacija
i lagano preobratila atmosferu u neto to ivotinje mogu da diu.
Razumem ree Deri. Hoe da kae da slian proces upravo
poinje ovde?
Izgleda tako. Neto nedaleko odavde proizvodi kiseonik: biljni ivot je
najjednostavnije objanjenje.
A gde ima biljaka poe glasno da razmilja Deri pre ili kasnije
mora da bude i ivotinja.
Da uzvrati Hains, pakujui opremu i nastavljajui put koritom.
Dodue, za to je potrebno nekoliko stotina miliona godina. Moda smo
odve poranili, ali nadam se da nisam u pravu.
To je sve lepo odgovori Deri. Ali ta ako sretnemo neto to
nije kao mi? Nismo poneli nikakvo oruje.
Ono nam i nije potrebno. Da li si ikada pomislio na ta mi liimo?
Uveren sam da bi se svaka ivotinja koja bi nas ugledala dala u beg ne
osvrui se itavu milju.
Bilo je izvesne istine u tome. Reflektujua metalna folija njihovih
termoodela pokrivala ih je od glave do pete poput mekanog, bletavog
oklopa. Nijedan insekt nije imao guu umu antena od one koja im je
izrastala iz lema i ureaja na leima, a velika soiva kroz koja su posmatrali
svet oko sebe izgledala su kao bezizraajne udovine oi. Da, na Zemlji
jedva da je postojala poneka ivotinja koja bi se uhvatila u kotac sa
ovakvom utvarom; dodue, bia sa Venere moda uopte ne misle tako.
Deri je jo razbijao glavu oko toga kada su stigli do jezera, ak i na prvi
pogled, ono ih nije podsetilo na ivot za kojim su tragali, ve na smrt. Poput
crnog ogledala, ono je lealo okrueno brdima; njegov daleki kraj bio je
skriven u venoj magli, a avetinjski stubovi pare uvrtali su se i igrali po
njegovoj povrini. Ovde jo samo nedostaje, pomisli Deri, Haronova barka
koja bi ih prevezla na drugu stranu, ili tuonelski labud koji velianstveno
pliva napred-nazad, uvajui ulaz u podzemni svet...
Pa ipak, bez obzira na sve, ovo je bilo udo prva slobodna voda koju je
ovek ikada naao na Veneri. Hains je ve bio na kolenima, gotovo u
poloaju poklonika koji prinosi rtvu. Ali on je samo prikupljao kapi
dragocene tenosti da bi ih ispitao depnim mikroskopom.
Ima li neeg? upita brino Deri.
Hains odmahnu glavom.
Ako i ima, odve je malo da bi se videlo kroz ovaj mikroskop. Rei u
ti neto vie kad se vratimo na brod. Zapeatio je posudu sa uzorcima i
stavio je u specijalnu torbu, obazrivo kao to bi to uinio sakuplja koji je
upravo pronaao grumen zlata. Moda to nije, to je vrlo verovatno, nita vie
do obina voda. Ali isto tako nije iskljueno da je posredi itav kosmos
nepoznatih ivih bia na prvom koraku svog milijardu godina dugog puta do
razuma.
Hains jedva da je prevalio jo desetak jardi uz obalu jezera kada se
ponovo zaustavio, i to tako naglo da se Garfild gotovo sudario sa njim.
ta se dogodilo? upita Deri. Jesi li video neto?
Ona tamna gromada tamo. Primetio sam je pre no to smo se zaustavili
uz jezero.
ta je s njom? Izgleda mi sasvim obino.
Mislim da se poveala.
Deri e itavog ivota pamtiti naredni trenutak. Ko zna zato, ali on
nikada nije sumnjao u Hainsove rei; ovog trenutka bio je pripravan da
poveruje u sve, pa ak i da kamene gromade rastu. Oseaj izolovanosti i
tajanstvenosti, prisustvo ovog tamnog i zagonetnog jezera, neprekidna
priguena grmljavina udaljenih oluja i zelenkasto treperenje praskozorja
sve je to delovalo na njegov um i pripremilo ga da se suoi sa neverovatnim.
Pa ipak, nije oseao strah; to e uslediti kasnije.
 Pogledao je prema gromadi. Koliko je mogao da proceni, bila je udaljena
oko pet stotina stopa. Pri ovoj priguenoj, smaragdnoj svetlosti bilo je teko
odreivati udaljenosti i dimenzije. Stena ili ma ta da je to bilo
izgledala je kao vodoravna ploa od gotovo crnog materijala, koja stoji pri
samom vrhu grbine. Nedaleko od nje nalazila se jo jedna gromada, premda
znatno manja, od istog materijala; Deri je pokuao da izmeri i zapamti
razmak izmeu njih, to je trebalo da mu prui nekakvu osnovu prilikom
utvrenja buduih promena.
ak i kada je primetio da se razmak polako suava, jo nije osetio paniku,
ve samo uzbueno uenje. Tek kada je potpuno nestao i kada je njemu
postalo jasno da su ga vlastite oi obmanule, poelo je da ga preplavljuje
oseanje bespomonog uasa.
Ovde nije bilo stena koje su rasle i kretale se. Ono to su posmatrali bila je
crna plima, puzea prostirka koja se polako ali neumitno kretala ka njima
preko vrha grbine.
Sreom, trenutak potpune, bezumne panike trajao je tek nekoliko sekundi.
Garfildov uas poeo je da jenjava u istom trenutku kada je dokuio njegov
uzrok. Ova plima koja je hrlila napred odve ga je ivo podsetila na jednu
priu koju je proitao pre mnogo godina priu o armiji amazonskih mrava
koji unitavaju sve na svom putu...
Ma ta da je, meutim, bila ova plima, ona se kretala suvie sporo da bi
predstavljala stvarnu opasnost, izuzev ako im ne presee odstupnicu. Hains
ju je grozniavo posmatrao kroz jedini dvogled koji su imali; on je bio biolog
i sada se, najzad, nalazio na svom terenu. Samo da ne napravim budalu od
sebe, pomisli Deri, i da se ne dam u beg kao preplaena maka ako nema
potrebe za tim.
Za ime boga ree on konano, kada se pokretna prostirka nalazila
na samo sto jardi od njih, a Hains jo nije prozborio ni re niti je pomerio i
jedan mii. ta je to?
Hains se polako raskravio, poput statue koja je oivela.
Izvini ree. Sasvim sam zaboravio na tebe. To je biljka, naravno.
Mislim da je tako moemo nazvati.
Ali, ona se kree!
Zato te to iznenauje? Pa to ine i zemaljske biljke. Jesi li ikada video
ubrzani film sa brljanom?
Da, ali brljan ostaje na jednom mestu, on ne gamie svuda unaokolo.
 A ta je sa planktonskim biljkama u moru? One mogu da plivaju gde
im se prohte.
Deri vie nije imao ta da primeti; udo koje se pribliavalo ostavilo ga
je bez rei.
I dalje je razmiljao o ovoj stvari kao o prostirci, kao o debelom tepihu
punom resa i kianki na rubovima. Dok se kretao, debljina mu se menjala; na
nekim mestima bio je tanak kao flis-papir, dok mu je na drugim debljina
dostizala itavu stopu, pa ak i vie. Kada se pribliio tako da mu se moglo
razabrati tkivo, Deriju je pala na pamet crna kadifa. Upitao se kakva bi ona
bila pod dodirom, a onda se setio da bi sprio prste ak i kada mu biljka ne bi
nita drugo uradila. Izazvana nepromiljenom, nervoznom reakcijom, koja
obino prati iznenadni ok, na um mu je pala neobina zamisao: ako i postoje
Venerijanci, nikada neemo moi da se rukujemo sa njima. Oni bi sprili
nae ruke, a mi bismo promrzli njihove.
Stvar do sada nije pokazivala nikakve znake da je svesna njihovog
prisustva. Ona je jednostavno hrlila napred poput bezumne plime, to je u
neku ruku i bila. Ako se izuzme injenica da se uspinjala preko malih
prepreka, sasvim je mogla da lii na talas vode koji struji napred.
A onda, kada se nala na udaljenosti od samo deset stopa, kadifasta plima
se zaustavila. Sa desna i sa leva ona je i dalje hrlila napred, ali je u sredini
poela da zastaje i najzad stala.
Opkoljava nas ree brino Deri. Bolje da se povuemo dok se
ne uverimo da je bezopasna.
Na njegovo olakanje, Hains je odmah odstupio nekoliko koraka. Nakon
kraeg oklevanja, stvorenje je ponovo poelo da se polako kree prema
njima, a ulegnue koje je bilo napravljeno malopreanjim zaustavljanjem
sada se ispravilo.
Hains je iznenada napravio korak napred, i stvar je lagano ustuknula.
Biolog je nekoliko puta ponovio ovaj gest, da bi se odmah povukao, a iva
plima je svaki put uzmicala ili napredovala u saglasnosti sa njegovim
pokretima. Ni u snu mi nije palo na pamet, pomisli Deri, da u videti kako
ovek igra valcer sa biljkom...
Termofobija ree Hains. Potpuno automatska reakcija. Ne
dopada joj se naa toplota.
Naa toplota! usprotivi se Deri. Pa mi smo u poreenju sa njom
prave sante leda.
Mi jesmo, ali ne i naa odela, a ona je u stanju samo njih da registruje.
 Ba sam glup, pomisli Deri. Dok je nama prijatno svee u termo-
odelima, nikome ne pada na pamet da ureaj za hlaenje na leima
neprekidno izbacuje u okolinu suvinu toplotu. Nije ni udo to je
venerijanska biljka stalno uzmicala.
Da vidimo kako reaguje na svetlost ree Hains. Ukljuio je
svetiljku na grudima i zeleni sjaj praskozorja najednom se rastoio u snopu
isto belog zraenja. Sve dok ovek nije doao na ovu planetu, belo svetlo
nije nikada zasijalo povrinom Venere, ak ni po danu. Kao i u morima
Zemlje, ovde je vladao samo zelenkasti sumrak koji je polako ponirao u sve
dublje slojeve tame.
Preobraaj je bio tako opinjavajui da se ljudima nije oteo ak ni uzdah
oduevljenja. U blesku snopa trenutno je nestalo dubokog, turobnog crnila
debelog kadifastog tepiha koji se pruao gotovo do njihovih stopala. Umesto
njega, sve dokle je dopirao snop svetlosti, lealo je uareno oblije
velianstvenog, monog crvenila iaranog zlatnim prugama. Nijedan persijski
princ nije mogao da narui tako raskoan goblen od svojih tkaa, pa ipak bio
je to samo sluajan proizvod biolokih sila. U stvari, sve dok oni nisu
ukljuili lampu, ove velianstvene boje uopte nisu ni postojale i ponovo e
utonuti u nepostojanje kada neobina svetlost Zemlje bude prestala da ih
obliva.
Tikov je bio u pravu promrmlja Hains. Voleo bih da je mogao
da se lino osvedoi.
U vezi sa im u pravu? upita Deri, premda je izgledalo kao
skrnavljenje govoriti u prisustvu ovakve lepote.
Pre pedeset godina on je u Rusiji doao do otkria da biljke koje ive u
veoma hladnim klimatskim uslovima imaju tenju da budu plave i ljubiaste,
dok one iz toplih predela naginju ka crvenom i narandastom. Na osnovu
toga predvideo je da e marsijanska vegetacija biti ljubiasta; takoe je rekao
da e, ukoliko uopte ima biljaka na Veneri, one biti crvene boje. Oba puta je
pogodio. Ali ne moemo da ostanemo ovde ceo dan. eka nas jo mnogo
posla.
Jesi li siguran da je sasvim bezopasna? upita Deri glasom u kome
se oseala bojazan i predostronost.
Potpuno: ak i kada bi elela, ne bi mogla da dotakne naa odela. U
svakom sluaju, ona ve prolazi mimo nas.
To je bilo tano. Sada su mogli videti da celo stvorenje bila je to
jedinstvena biljka, a ne kolonija pokriva priblino krunu povrinu sa
prenikom od oko sto jardi. Ono je klizilo preko tla poput senke oblaka kojeg
pokree vetar; tamo gde bi zastalo, u steni bi ostale izbuene mnogobrojne
siune rupe koje je po svoj prilici buila neka kiselina.
Da ree Hains, kada mu je Deri skrenuo panju na ovu pojavu.
Upravo se tako hrane neki liajevi; oni lue kiseline koje rastvaraju
stene. Ali sada dosta sa pitanjima, molim te; bar dok se ne vratimo u brod.
Ovde ima posla za nekoliko ljudskih vekova, a ja moram da ga obavim za
samo par asova.
Bio je to istorijski as botanike... Osetljivi rubovi ogromne biljke-stvari
kretali su se iznenaujue brzo kada bi ona pokuavala da izbegne ljude.
Tada je liila na ivu palainku, povrine jednog jutra. Nije bilo nikakve
reakcije, izuzev automatskog izbegavanja njihovih termoodela kada je Hains
uzimao uzorke ili vrio probe. Bie je neprekidno strujalo napred preko
uzvisina i udolina, voeno nekim udnim biljnim instinktom. Moda je
sledilo neku mineralnu ilu; geolozi e o tome rei neto vie kada budu
izvrili analizu uzoraka stena koje je Hains sakupio pre i posle prolaska
ivog goblena.
Jedva da je bilo vremena da se zamisle ili ak izreknu bezbrojna pitanja
koja je postavilo njihovo otkrie. Mora da je ovih stvorenja bilo prilino, im
su uspela da ga pronau tako brzo. Kako se razmnoavaju? Klijanjem,
sporama, spajanjem, ili na neki drugi nain? Odakle crpu energiju? Kakve
srodnike, suparnike ili parazite imaju? Ovo sigurno nije jedini oblik ivota na
Veneri: ak je i sama pomisao na to bila apsurdna, budui da tamo gde
postoji jedna vrsta, mora da ih ima na hiljade ...
Glad i umor nagnali su ih najzad da zastanu. Bie koje su oni prouavali
jelo je put kojim se kretalo po Veneri; Hains je ipak verovao da se ono
nikada ne udaljuje mnogo od jezera, budui da se s vremena na vreme
pribliavalo vodi u koju je sputalo dugaak, cevoliki pipak. Meutim, za
razliku od ovog stvorenja, ivotinje sa Zemlje morale su da se odmaraju.
Osetili su veliko olakanje kada su naduvali atore pod pritiskom, proli
kroz vazdunu komoru i svukli termoodela. Tek kada su malo predahnuli u
siunoj plastinoj hemisferi, do svesti su im prvi put prodrli neobinost i
znaaj njihovog otkria. Svet koji ih je okruavao vie nije bio isti; Venera je
prestala da bude mrtva, da bi se pridruila Zemlji i Marsu.
ivot je prizivao ivot kroz bezdane kosmosa. Sve to je raslo i kretalo se
na licima drugih planeta predstavljalo je znamenje, obeanje da ovek nije
sam u Vasioni kojom su harala plamena sunca i uskovitlane magline. Ako jo
nije naao sadruga sa kojim bi mogao da govori, to je bilo samo pitanje
vremena, poto su se pred njim pruale nebrojene svetlosne godine i eoni koji
su ekali da budu istraeni. U meuvremenu, on je morao da nadzire i bdi
nad ivotom koji je ve pronaao, bez obzira da li se on nalazio na Zemlji,
Marsu ili Veneri.
Ove misli strujale su kroz svest Grehema Hainsa, najsrenijeg biologa u
Sunevom sistemu, dok je pomagao Garfildu da sakupi otpatke i zapeati ih u
naroitu plastinu kutiju. Kada su ispumpali ator i krenuli ka bazi nije vie
bilo nikakvog znaka od ivotinje koju su ispitivali. To je bila srena okolnost;
da je bie i dalje bilo tu, oni ne bi odoleli da izvre jo neki ogled, a ve je
postajalo neugodno toplo.
Uostalom, svejedno; kroz nekoliko meseci oni e se vratiti sa ekipom
asistenata, znatno boljom opremom i oima celog sveta koje e biti
upravljene na njih. Evolucija je morala da radi milijardu godina da bi
omoguila ovaj susret; mogla je jo malo da prieka.
Neko vreme se nita nije micalo na predelu obavijenom zelenkastim
izmaglicama; nije bilo ni ljudi ni grimizne prostirke. A onda, strujei preko
uzvisina koje je uobliio vetar, ponovo se pojavilo stvorenje. Ili je to moda
bio neki drugi primerak iste vrste; to niko nikada nee saznati.
Prolo je pored male gomile kamenja gde su Hains i Garfild zakopali
otpatke. A onda se zaustavilo.
Nije se zaudilo, poto nije imalo um. Ali kemijski zov koji ga je bez
odmora vodio polarnom zaravni poeo je da vapije: Ovde, ovde! Negde
sasvim blizu nalazila se najdragocenija od svih hrana koju je moglo da
poeli: fosfor, elemenat bez koga iskra ivota nikada ne bi zatreptala. Poelo
je da drobi stene, da se polako uvlai u procepe i naprsline, da opipava i
istrauje pipcima. Nita to je radilo nije prevazilazilo sposobnosti bilo koje
biljke ili drveta na Zemlji ali ono se kretalo hiljadu puta bre, tako da mu
je bilo potrebno svega nekoliko minuta da stigne do cilja i da se probije kroz
plastinu foliju.
A onda je prionulo na hranu koja je bila neuporedivo koncentrisanija od
svih koje je okusilo ranije. Apsorbovalo je ugljovodonike, proteine i fosfate,
nikotin iz opuaka cigareta, celulozu iz papirnatih aa i tanjira. Sve je to
razloilo i usisalo u svoje neobino telo, bez ikakvih tekoa i napora.
Ali istovremeno sa hranom ono je apsorbovalo i itav mikrokosmos ivih
bia bakterija i virusa koji su se, na jednoj starijoj planeti, razvili u
hiljadu smrtonosnih pravaca. Iako je tek nekoliko njih moglo da ostane u
ovoj toploti i atmosferi, i oni su bili dovoljni. Puzei natrag prema jezeru,
prostirka je u sebi nosila klice zaraze za ceo svet.
I dok je Zvezda zornjaa hitala svojim putem prema udaljenom domu,
Venera je umirala. Filmovi, fotografije i uzorci koje je Hains trijumfalno
sakupio bili su znatno dragoceniji nego to je on pretpostavljao. Oni su
predstavljali jedino svedoanstvo o treem pokuaju ivota da uhvati koren u
Sunevom sistemu.
Pod Venerinim oblacima, pria o Stvaranju bila je okonana.
Vladimir Kolin
Kontakt

VLADIMIR KOLIN, roen u Bukuretu 1921. godine, napisao je jednu knjigu pesama, pozorini
komad i nekoliko romana pre nego to se posvetio naunoj fantastici. Tu prekretnicu oznaio je
Deseti svet, pria ija se radnja odigrava na planeti iza Plutona, kroz dve hiljade godina, i u kojoj
Kolin razvija, verovatno pod uticajem Stanislava Lema, svoju omiljenu temu: kontakt izmeu
predstavnika razumnog ivota u svemiru. Nadahnuta poetska pria koju objavljujemo uzeta je iz
njegove prve nauno-fantastine zbirke Druga budunost (1966).
Preveo: MAJA ZRNI

Sve je ovde udno, toliko udno da mi se ini da nikakvo moje

istraivanje ne moe iscrpsti zalihu iznenaenja u ovom svetu toliko
razliitom i varljivom, ak su i razlike izmeu carstava prirode ovde zbrisane,
i ja ne znam da li je rasko boja koje opaam ista za bia nastanjena pod ovim
plavim nebom kao za mene koji sam zasenjen nesnosnim sjajem svud
naokolo. Sve blista, bode i ee moju mrenjau, nenaviklu na potop svetlosti
u kome boje igraju tako vrtoglavo. Oh, ta igra pomamnog ivota, arkih
boja... Od prvog trena osetio sam da me njihove nematerijalne otrice seku u
komade i otada ulaem oajnike napore da pojmim kakav je ovde opti,
uobiajen tok stvari kad za moje oi sve nosi masku enigme.
Zaao sam u jedan tajanstveni svet toliko siguran da su njegova znaenja
savreno kodirana da mu nije potrebna nikakva odbrana: on je ravnoduan.
Sve je ovde za mene strano i sve me ignorie, uskrauje mi ak i mogunost
istraivanja. Sa uasom shvatam da u ovom svetu ja ne postojim. A onda, ma
koliko detinjasto to izgledalo, oajniki pokuavam da pojmim znaenje
stvarnosti potpuno razliito od moje nekadanje ideje o stvarnosti, poredei
neznano u ovom svetu sa onim to je obino u mome. Rezultat je neizvestan i
sumnjiv.
Video sam jedno golemo prostranstvo tenosti kako odraava udnu boju
sunca; vetar ga je mrekao i utirao divotne staze. Brzo sioh, i ono to mi se
uinilo da je more postade mnotvo nenih utih stabljika, tankih i visokih,
zanjihanih na vetru, u beskrajnom pokretu. Zovem ih stabljike... Moda
greim, jer to nisu puke imitacije stabljika naih biljki. U svake je na vrhu
duguljasti vori, opasan velikim brojem antena. Di li se doista gibaju ka
meni, ili mi se to samo privida?
Kreem ka zelenilu koje ivii istonu stranu onog utog prostranstva. I
opet, sav smeten, pitam se ta bi mogli biti oni mrani stubovi iz kojih nie
bezbroj tankih nepravilnih produetaka udan skelet, napola pokriven
nekakvim zelenim deliima jednakog oblika i veliine. Za razliku od
mranog skeleta, zeleni delovi neprestano se miu i njihova nestalnost
proima me udnim oseajem opasnosti i prolaznosti. Rasporeeni na istom
odstojanju jedan od drugog, nepomini stubovi lie na gomilu maina, ali
njihova svrha meni je nedostupna; samo opaam kako su krhki. Njihovi
zeleni delovi, ako se mogu nazvati delovima, oblikovani su s neobinom
prefinjenou. Nemam rei da opiem lomne linije koje se ukrtaju na njima i
sumnjam da bi iko u naem svetu mogao da ih podraava. U ovom svetu koji
je manji od naeg sve je prirodno krhkije, pa ipak razlika izmeu onog to
sebi predstavljam i onog to vidim tolika je da pouzdano znam da neete biti
u stanju da potpuno shvatite ta elim da izrazim reju krhak.
Ta krhkost zbunjuje: budi u meni oseanje nenosti i saaljenja. Izgleda
mi da je ovde sve tako slabano i nepostojano. Kad lako pritisnem crnkasti
stub preda mnom, otisak ostaje u mekoj materiji pouzdan znak slabije
strukture.
Neto mi se brzo primie. Moe li to biti ivo bie, taj cilindar koji
napreduje pomou etiri pokretna elementa, dok se peti besomuno pomera
na njegovom kraju? Sad mi je blii, pa mogu da razaznam oi i upljinu koja
se grevito otvara i zatvara. Pitam se isputa li neke zvuke koje ne mogu da
ujem. Krui ispod mene, nastojei da skoi pomou svojih pokretnih
elemenata. Izuzev oiju, itavo telo prekriveno mu je mnotvom kratkih belih
antena, zamrenih i krutih, i ja se priseam pipaka na vrhovima utih
stabljika... Moe li ovaj apsurdni cilindar biti neki aparat upuen u izvianje?
To bi znailo da je moje prisustvo ovde zapaeno, to sam, uostalom sa
prilino izvesnosti mogao i oekivati.
Sada se sve benje i benje okree ispod mene, tvrdoglavo nastojei da me
dosegne. Nemoan da poverujem da jedan aparat moe postupati tako
budalasto, konano ga svrstavam u ivotinjsko carstvo. Isprva ne mogu da se
priviknem na ideju ... Evo prve otkrivene ivotinje iz tajanstvenog plavog
sveta u koji smo zurili hiljadama godina, pitajui se u poetku je li naseljen,
otkrivi potom pouzdane tragove hotiminog preobraaja, da bismo
vremenom stvorili neke teorije o spoljanjosti razumnih bia koja su u to
nismo vie sumnjali bila ovde naseljena. Stoleima smo sanjali da ta
stvorenja lie na nas, uvereni da je razum osobina kojom su obdarena samo
bia kao to smo mi sami. Zatim se razum postepeno oslobodio predrasuda i
razvejao nae naivne nade... Shvatili smo da ivot, u slepoj tenji za
savrenstvom, stvara beskonaan broj oblika prilagoenih najraznovrsnijim
uslovima. A poto su se uslovi na plavoj planeti oigledno razlikovali od onih
koji vladaju u naoj sredini, trebalo je oekivati da su stvorenja ovde drukija
od svega to smo upoznali.
ivi cilindar je ivotinja. Koliko je bezuspenih pokuaja, koliko
odbaenih nesposobnih oblika iziskivalo postojanje ove ivotinje koja se
meni ini smenom? Nema sumnje, i ja bih njoj izgledao smean, kad bi bila
u stanju da mi saopti svoje ulne utiske. Navika raa tiranske predrasude, i
ja poinjem da zazirem od izgleda tog bia...
Da bih pobegao od svog gonioca, uzleem i udaljavam se toliko da ga vie
ne vidim. Zatim, nainivi sebe nevidljivim da bih se zatitio od mogunih
opasnosti, sputam se lagano lebdei ka jednoj krupnoj skupini raznorodnih
elemenata, koja svetluca u daljini. Moda je to jedan od tajanstvenih centara
u kojima zasvetluca bezbroj taaka im se smrkne, izvor mnogih legendi o
viim oblicima ivota u ovom svetu. Vazduh se postepeno smrauje. Ali sa
bolnim uenjem otkrivam zbijene siluete koje toliko lie na nae plantae da
poinjem sumnjati u to da u gospodare plave planete zatei ovde. ta ako
svetlucanje skupina prouzrokuje samo fosforesciranje velikih biljki, isto tako
bujnih kao one koje dobro poznajem i kakve sam preletao ve toliko puta?
Klizim kroz vazduh sve bre i bre, a mnotvo tamnih silueta pomalja se sve
jasnije. Sad mi se ini da razaznajem njihovu elijsku strukturu. Svetlosti
razliite jaine pojavljuju se na posebnim nivoima i ne mogu da shvatim
zato u tom sijanju nema logikog reda: jedna svetla taka ovde, nekoliko
drugih tamo. One se pojavljuju iznenada, a neke iznenada nestaju. Sjajne
linije, prave ili krivudave, iskrsavaju u magnovenju sjajnije od drugih.
Primeujem da nijedna sjajna linija ne iezava, dok usamljene izdvojene
svetlosti postaju sve zbijenije, kao da se svetlost na neki nepojmljiv nain iri
iz skupine u skupinu. Povrh svega toga, u tiini, treperi neni odblesak.
Sumnje su prejake da bih dalje ekao; upravljam se ka jednom od onih
centara koji su dali osnov za pretpostavke da na plavoj planeti ima razumnih
bia. A u meni, sve vie i vie, raste strah da u doiveti razoaranje ...
 Blistave ivotinje, koje izdaleka zrae svojim okruglim oima, kreu se
meu tamnim siluetama. Veoma esto one idu jedna za drugom u dugim
kolonama, klizei po dnu elijaste mase. Za razliku od nae snane
neiskiene flore, ove biljke ak i nou zadravaju velelepne boje, spoljne
pratioce ivota koji buja i kipti u njihovom svetu. Raznobojni blesci izviru iz
njihovih tela koja lue svoju hromatsku ivost. Odbacujem mogunost da ima
nekog smisla u njihovom dolaenju i odlaenju. Poto te boje nestaju samo
zato da bi se opet pojavile, i to neizmenjene, one ne mogu da izraavaju neto
vie od poziva, moda nesvesnog nagona za rasploavanjem.
Stigao sam do ivice skupine. Jedna ograniena oblast ovde je pokrivena
udnim crnim i belim oblicima ije znaenje ne razumem. I opet se pitam
nisu li ti oblici istovetne geometrije vertikala ukrtena s horizontalom
neki aparati sa specijalnom namenom. Moda obezbeuju povoljnu klimu za
goleme plantae koje se prostiru iza njih. Svaki je podignut na malom
uzvienju obraslom veoma nenim zelenim travkama meu kojima nazirem
obojene take nepojmljive finoe.
Jedna od blistavih ivotinja koja hita du redova biljaka iznenada zastaje.
Njene okrugle oi gube svoj sjaj, ali istovremeno svetlost munjevito protie
kroz ostatak njenog tela, a jedna bona upljina irom se otvara u blistavom
omotau. Ukazuju se dve udne prilike, tako udne da se sputam u elji da
ih bolje zagledam. U prvom asu zamiljam da moda prisustvujem
nekakvom poroaju, ali tada primeujem da postoje krupne anatomske
razlike izmeu dve iskrsle siluete i nezgrapne ivotinje. Jesu li one neka vrsta
parazita? Osloboena tereta, ivotinja iskljuuje svoju unutarnju svetlost i
udaljava se klizei, sasvim nezainteresovano, dok se njene okrugle oi
ponovo pune svetlou.
udna stvorenja sada su sama. Kako da ih opiem? Tanki duguljasti oblici
to poinju s dva elementa koji se spajaju u trup i zavravaju jednom kuglom.
Na toj nepravilnoj kugli dva oka mirkaju s obe strane izboine ispod koje se
prua uzan vodoravni prorez. Dva bona produetka trupa mlitavo vise ili se
pokreu nezavisno jedan od drugog, a na kraju svakog mie se po pet
zglavkastih dodataka...
Uviam koliko je ovaj opis nezadovoljavajui, ali ne umem da se izrazim
jasnije. Po svom izgledu, oni se toliko razlikuju od bia iz naeg sveta da sam
u nedoumici sa ime da uporedim krhkost njihove neverovatne strukture.
Nisam u stanju da odredim koje mesto zauzimaju na lestvici ivotinjskog
sveta plave planete, ali pretpostavljam da tako bespomona bia, koja se
pomeraju zahvaljujui ritmikim pokretima dvaju elemenata ispod svog
trupa, zaelo spadaju u najzaostalija. Zato nema svrhe pratiti njihov
neprijatno spori mar izmeu gordih silueta plantae. Uzalud pokuavam da
zamislim via bia ovog udnog sveta, kako izgledaju i gde ive.
... Posle izvesnog vremena. Oi mi se navikavaju na snano raznobojno
zraenje koje u pravilnim vremenskim razmacima pulsira na omotaima
biljaka. Oseam se dovoljno hrabar da im se pribliim.
Veina zidova biljnih elija sada je obasjana i ja preneraeno otkrivam da
su osvetljeni delovi postali prozirni, pa mi doputaju da vidim unutarnju
strukturu, to je jo udnije, bezbroj parazita vrste koju sam opisao ugnezdilo
se u te elije. Neki miruju a neki se slobodno kreu, pa se stie utisak da su
tamo organizovali sloeni ivot i da elijsku strukturu koriste sa
zapanjujuom umenou. Jer ove glomazne biljke imaju neobinu
sunerastu grau, zasnovanu na grupama elija iji se unutarnji sklop nazire
samo priblino.
U praznom prostoru izmeu njihovih sastavnih elemenata opaam
tvorevine koje ne mogu da poveem ni sa im poznatim; jedna pljosnata
povrina koja poiva na etiri stubia a okruena je sa nekoliko manjih
slinih tvorevina; paralelopiped po kome upravo pretura jedno od majunih
bia koja su po svemu sudei zaposela biljku; neke udne slike, pljosnate pa
ipak sa iluzijom dubine, privrene na zidove elije; svetlee lopte, blistavo
beli oblici sa upljinama razliitih dimenzija, raznobojni izrataji i mnotvo
drugih neopisivih elemenata. Nikad ne bih pomislio da morfologija biljke
moe biti tako sloena. Ali ono to doista iznenauje jeste vetina s kojom su
ovi paraziti prilagodili prirodni oblik elija svojim osnovnim potrebama.
Na prvi pogled, neobaveteni posmatra mogao bi pomisliti da su paraziti
sami sagradili sloena utvrenja u kojima se kreu jer su njihovi postupci i
pokreti savreno mirni i prirodni. Sada, na primer, grupa tih stvorenja okupila
se oko udno oblikovanih predmeta, sastavljenih od pljosnatih povrina od po
etiri kraka. Svojim pokretnim izratajima paraziti veto manipuliu nekim
supstancama razliitih boja na ploama oko kojih su se okupili. Prvi put
vidim da duguljasta bia imaju potomstvo, manja stvorenja koja savreno lie
na svoje roditelje. Paljivije ih zagledavi, poinjem da shvatam da njihove
kugle, svaka s parom oiju, nisu apsolutno identine kao to sam dotad
mislio. One se pomalo razlikuju po veliini i pigmentaciji, to im u najmanju
ruku daje neke karakteristine crte, ako ve ne i individualnost. Meu njima
ima viih i niih primeraka, boja njihovih oiju nije uvek ista (veoma
neobina pojava i, koliko ja znam, nezabeleena u naem ivotinjskom
svetu), pokretne kugle na vrhovima njihovih tela pokrivene su razliitim
koliinama crne, bele, ute ili crvene materije kadre da poprimi svakojake
oblike; ak se i telesni omotai razlikuju kod svake jedinke. Naravno, ne
znam ta je od toga mimikrija a ta su osnovne osobine; ali bilo kako bilo, to
due posmatram ove malene parazite, sve mi se vie ini da im se ne moe
odrei neka vrsta inteligencije. Teko je zamisliti da ih na razliite vrste
aktivnosti iji sam oevidac podstie samo puki instinkt. S druge strane, ako
ak i tako jednostavne parazite krasi neki rudiment inteligencije, moram se
diviti tvorcima civilizacije na plavoj planeti, i pomisao da nas moda
prevazilaze na nekom polju aktivnosti ne izgleda mi suvie smela.
Ali, zato se ne pokau? Oigledno, uprkos njihovom zanimljivom
ponaanju, utroio sam suvie vremena motrei parazite koji se gnezde u
biljnim elijama, i krajnje je vreme da svoju panju prenesem na bia koja
traim. Nastavljam da klizim iznad plantae, divei se jo jednom bojama
koje vijugaju du nekih strogo omeenih delova flore. Odsevi se ponavljaju,
uvek istog oblika i boje. tavie, isti oblik ukazuje se u razliitim bojama kao
da udne prave i krive linije koje potoci raznobojne svetlosti ostavljaju za
sobom nisu sluajne, kao da imaju neko razumsko znaenje koje nadmauje
ono to sam pripisivao instinktivnim ivotnim potrebama. Moe li odista biti
tako?
U tom asu jedan otvor irom se raskriljuje ispod viebojnih blistavih
traka koje posmatram, i kroz bujicu svetlosti roj parazita vrvi napolje iz
oblinje biljke. Kakva li ih je slepa panika isterala iz njihovih elija, ta je
skriveni uzrok ove neoekivane migracije? Pojedinano ili u grupama,
tajanstvena duguljasta bia odmiu onoliko brzo koliko im to doputaju
njihova dva pokretna produetka, a neka od njih prodiru u tela blistavih
ivotinja, slinih onima koje sam ve video kako klize u podnoju biljnih
kultura na plantai. Isprva, one su nepokretne, spavaju zatvorenih oiju. Ali
im su se paraziti smestili u njihova tela, ivotinje se bude, njihove okrugle
oi poinju da blete i nezgrapna stvorenja klize iznenaujue brzo,
rasturajui se u raznim pravcima. Treba li da vam kaem ta mislim? Teko
je izbei podozrenje da su ove ivotinje ekale pojavu parazita, kao da su
prieljkivale ponovno uspostavljanje dugo eljene simbioze.
Nisu svi paraziti nali takve pokretne zaklone. Mnoga od stvorenja koja su
napustila elije biljke ukraene raznobojnim svetlima produila su dalje
sama. Prostor izmeu biljaka napunio se biima koja hitaju u suprotnim
pravcima. Meutim, pojavljuje se jedna ivotinja ije okrugle oi sevaju i
kreu prema biljci obeleenoj raskonom svetlou jarkih boja. Neko
majuno bie polazi joj u susret, pokreui jedan tanak izrataj na svom telu.
Svetlea ivotinja ga ne opaa i prolazi kraj njega sasvim ravnoduno, ali
druga se posluno zaustavlja na jedan pokret parazita i ak mu doputa da se
uvue u njenu upljinu za asak osvetljenu...
Ne, to je nemogue! Ja u to ne mogu da poverujem, mada se uzalud
trudim da svoju misao ne izgovorim glasno. Sve to sam vam dosad saoptio
treba da bude preispitano u svetlu zapanjujueg otkria koje sam nainio sad,
poto sam prvi put spreda video stvar koju sam smatrao ivotinjom.
U stvari, uglaanu masu na kojoj blistaju okrugle oi i ija upljina moe
biti osvetijena iznutra, pokree, kako izgleda, jedno od onih malih bia koja
sam prezirao. Takozvana ivotinja mora biti maina, instrument koji pripada
udnom uspravnom biu. Pa ipak, teko mi je da se naviknem na misao da
upravo ta stvorenja predstavljaju nae srodnike po razumu, gospodare ovog
nepoznatog sveta. Moje sumnje i dalje ostaju, zbog velike razlike izmeu
njihovog oblika i naeg, ali savladamo li nae predrasude i, budimo
poteni, nae tvrdoglave nade otkriemo u njihovom ponaanju pouzdanu
manifestaciju intelekta.
Sada, poto gledam na sve oko sebe drugim oima, shvatam da je ono to
sam otkrio dokaz svesne aktivnosti iji su nosioci naa braa sa plave planete.
Zapanjen sam njihovom sposobnou da upoznaju i ostvare sinteze. Oni su
podigli zgrade koje sam smatrao biljkama, zgrade golemih dimenzija ako se
uporede s njihovim majunim telima. Njihove raznobojne svetlosti obrazuju
jedan sistem signala koji nas moe dovesti u zabludu, ali njima je potpuno
razumljiv. Izumeli su neobine maine, izmenili lice svoje planete i vinuli se
u neistraena prostranstva svemira. Oni, uspravna razumna bia...
Vie ne mogu da govorim, ne mogu da priberem misli. Da li shvatate ta
to znai? Otkrio sam nosioce civilizacije na treoj planeti utog sunca. Mogu
lepo da ih vidim, oni su tu. Kreu se pred mojim oima i ne slute da ih
gledam. Od ovog trenutka, to vie nije legenda; mi nismo sami. Shvatate li?
Nismo sami.
Nismo vie sami.
Miriam Alen de Ford
Veliki kavez

MIRIAM ALLEN DE FORD, roena 1888. u Filadelfiji, SAD, poznatija je kao novinar, pesnik,
biograf, istoriar knjievnosti i autor mnogih krim pria i trilera, nego kao SF pisac. Ipak, i na
tom podruju dala je nekoliko zapaenih rezultata, a njena novela Veliki kavez s pravom je
svrstana u red najboljih dometa savremene naune fantastike.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

Zajedno sa dr Dadlijem Barnesom stajao je Roder Ferfild ispred

dinovskog kaveza od elika i s nevericom zurio u ono ta se nudilo
njegovom pogledu.
Samo posmatrajte, dokle god vam je volja predloi Barnes mirno.
Zagraeno zemljite iznosilo je etiri hektara i bilo je oigledno
neobraeno. Iznad guste trave uzdizalo se nekoliko visokih stabala. Na vie
mesta leale su velike izolovane stene, kao to to esto biva u brdskim
oblastima Sijere.
Svuda po zemlji i u vazduhu videla su se stvorenja duga nekih desetak
santimetara, koja su mogla i da tre i da lete. Bilo ih je na tlu u travi, u malim
rupama izmeu sitnijeg kamenja, na drveu i u vazduhu. Bila su tamnosmee
boje i zatiena nekom vrstom oklopa. Na glavi su im trale majune antene,
a ispod velikih oiju nalazila su se iroka usta.
Nisu se kretala na svojih est udova, ve su hodala uspravno na zadnje
dve noge. Sa svoje etiri ruke dohvatala su tu i tamo po neki predmet. Neka
od njih nosila su tanke iverke drveta kao oruje. Sva su na sebi imala siune
pregae od ispletene trave, ali te pregae nisu toliko izgledale kao komadi
odee, koliko kao oznake ranga ili ukrasi.
Eto, to su X-stvorenja ree Barnes.
Izgledaju kao veliki insekti, samo to...
Ona su i bila insekti kada sam ih to jest njihove pretke otkrio pre
dvadeset godina u jednom usamljenom podruju Anda. Danas se o njima ne
moe vie govoriti kao o insektima. est meseci posle roenja ona su ve
odrasla i imaju pred sobom ivotni vek od etiri godine. Najmlai meu
odraslima su dvanaesta generacija. Pod normalnim okolnostima tu se ne
moe oekivati neki naroiti razvitak, ali ne smete zaboraviti da su X-
stvorenja ve dvadeset godina podvrgnuta intenzivnom zraenju. Pre svega,
ona su potpuno imuna protiv radioaktivnosti i mogla bi da egzistiraju pod
uslovima koji bi bili katastrofalni za itavo oveanstvo; i drugo, njihov
razvitak time je udovino ubrzan. Rekao bih da se nalaze u istom stadijumu
u kome je bio ovek iz paleozojskog doba, dakle pre vie od pedeset miliona
godina. Prvi majmuni.
Moete li da se sporazumevate s njima? upita Ferfild.
Naravno. Njihov mozak se ogromno razvio i funkcionie slino naem.
Istina, vizuelni i verbalni regioni moraju jo da sazrevaju. Ali, bez obzira na
to, zaeci jednog govora su oigledni, i ja ak mogu da ih razumem. Kasnije
u ukljuiti pojaava zvuka, pa ete se moi i sami u to uveriti.
Ako ova stvorenja umeju da misle, kakve onda predstave imaju o
vama?
Ona veruju da sam ja njihov bog. Kad jednom budu civilizovana, ja u
i dalje ostati u njihovom seanju kao bog; a ona jadna X-stvorenja koja ne
budu u mene verovala bie osuena i pogubljena. Eno, tamo ... pogledajte
sami.
Pokazao je rukom udesno. Nedaleko od reetki kaveza, pored jedne
ispucale stene pune pukotina i rupa, nekoliko X-stvorenja se bacilo potrbuke
na tle, sa licem u pesku i blistavih krila priljubljenih tesno uz telo. Njihove
antene su podrhtavale, a ruke bile ispruene napred u znak pokornosti i
preklinjanja. Na njihovim potiljcima videle su se ute mrljice od blata.
To su svetenici ili vrai poe Barnes da objanjava. Oni mi se
mole. Kad ne stojim pored ograde, oni oboavaju male drvene figure, koje
predstavljaju veoma nevetu imitaciju ovejeg tela. Te figurice obrauju
komadiima otrog kremena. Kremen im je potreban i za proizvodnju
primitivnog oruja.
ime se hrane?
Mesom i biljkama, kao ljudi. Uglavnom liem i travom. U poslednje
vreme ak sam mogao primetiti kako ine pokuaje da proizvode ivotne
namirnice. To je poetak seoskog gazdovanja iz drevnih vremena. Verovatno
nee imati svoje domae ivotinje. Kad se zaele mesa, hvataju muice, muve
i mrave... Eno, tamo, vidite li? Kod velikog kamena.
 Ispred jedne rupe Ferfild ugleda grupicu X-stvorenja. Izgledalo je da na
neto ekaju. U rupi je gorela treperava svetlost, iji je odsjaj izbijao napolje,
oigledno privlaei ova neobina stvorenja.
Otkrili su vatru ree Barnes. Udaraju kremen o kremen, ili trljaju
drvo. Preko leta nagomilavaju male grane na suvim mestima, da ne bi preko
zime morali drhtati. Ne vole hladnou i sneg. Od pre izvesnog vremena
poeli su da kuvaju i peku meso. Odea im nije potrebna, jer je njihov oklop
ipak bolja zatita od nevremena nego naa koa.
ta se deava kad udar groma zapali neko drvo na njihovom zemljitu?
U ovoj fazi svog razvitka X-stvorenja su jo uvek upuena na moju
pomo. Vei poar teko da bi uspela da preive.
Ferfild obrisa maramicom oznojeno elo. Ruke su mu malo podrhtavale.
Zar se ne oseate dobro? upita Barnes.
Oh, sasvim mi je dobro. Ali imao bih da vam postavim itavu gomilu
pitanja, doktore Barnes.
Zbog toga ste i doli ovamo klimnu glavom genetiar.
Odmah da se izjasnim, doktore, ja nisam naunik, ja samo piem o
nauci. Mnogo sam itao. U sve sam pomalo upuen. Pitam se, kako ete
spreiti da se ova... ova X-stvorenja ne razmnoe toliko da postanu opasnost?
Sada ste jo u situaciji da ih drite u kavezu, ali ako se ona i dalje budu tako
brzo razvijala, kao to vi predviate, jednog dana nai e puta i naina da
provale ogradu kaveza. Zar ne mislite i sami na to? Insekti legu bezbrojna
jaja. Otkuda to da ih ve danas nema toliko mnogo da umiru od gladi ili
pokuaju da pobegnu?
Mnogo pitanja odjednom. Zato poimo redom. Tano je da bi X-
stvorenja, ukoliko bi ivela na punoj slobodi, u pogledu svoje brojnosti
daleko nadmaila ljude. Ali ja ih kontroliem i vodim brigu o tome da se ona
ne razmnoe suvie. Vrim dosta strogu selekciju. Konstruisao sam jedan
aparat sa kojim mogu da po volji izvuem svaki primerak iz kaveza. Posle
odgovarajue terapije vraam ih ponovo natrag. Moete li zamisliti kakvi
mitovi nastaju kad povratnici podnesu izvetaj o svojoj avanturi? X-stvorenja
umeju da misle, ne samo kolektivno, ve i individualno.
Pobogu, vi govorite o insektima!
Oni su bili insekti, to sam ve naglasio. Zapazio sam ih u Andima
samo zato to su hodali na zadnjim udovima, umesto da gamiu.
I ruke su im od samog poetka bile dostojne panje jer su u odnosu na
ostale prste imale jedan izdvojeni palac. ta to znai, nije potrebno da vam
objanjavam. Opremljeni neophodnim mozgom, ispunjavali su na taj nain
sve preduslove jedne inteligentne rase. Mesecima sam prouavao te ivotinje,
gospodine Ferfilde. To je bilo u ono vreme kada sam moje pratioce ostavio
na cedilu i iezao. Znao sam da me niko nee nai u divljinama Anda, pa
makar poslali za mnom i deset ekspedicija. Tako se desilo da su me punih
dvadeset godina smatrali za pokojnika. Svi su verovali da sam se strmoglavio
u neku od mnogobrojnih provalija i tamo zaglavio. Najzad su prestali da
tragaju za mojim leom. Onda me je, na alost, prepoznao jedan od vaih
reportera ali o tome emo kasnije jo govoriti. I tako sam, dakle, dugo
prouavao X-stvorenja i ustanovio da ona otvaraju svoja jajaca posle dva
meseca i putaju larve da izmile napolje. Posle jo tri meseca one se uauruju.
Nisam video nikakve kukuljice primeti Ferfild.
enke ih paljivo zakopavaju u zemlju ili skrivaju u rupe. Posle mesec
dana gotovo X-stvorenje izmili na povrinu, i godinu dana kasnije moe i
samo da nosi jaja. Ovaj vremenski razmak je za insekte neobino velik.
Shvatate li ta to znai?
Ne, na alost.
U svom etvorogodinjem veku ona provode jednu osminu u
detinjstvu, a da bi odrasla potrebna im je jo jedna etvrtina. Primenjeno na
ljude, to bi znailo da bi detinjstvo i mladost trajali dvadeset est godina.
Drugim reima: X-stvorenja imaju duu mladost od nas. Setite se onoga ta je
jednom prilikom rekao veliki biolog arls Skot erington: Da su oveku,
pored ruku, izrasla i krila, njegova iskustva u trodimenzionalnom prostoru
samim tim dala bi mu i razvijeniji mozak. Njegov razvitak uzeo bi drugi tok.
Ova mala stvorenja u svom Rajskom vrtu, potomci jednog tuceta Adama i
Eva, predodreena su da postanu ovekovi sledbenici. Sudei po mojim
dosadanjim nalazima, ona e kroz otprilike trideset godina dostii stadijum
razvitka koji odgovara ovome na kome se mi danas nalazimo. Samo to e
njihove duhovne i telesne sposobnosti biti neuporedivo vee.
Zapanjen, Ferfild uzviknu:
Ali, emu sve to? Zato vi, ovek kao i svi mi ostali, namerno odgajate
jednu novu rasu koja e jednog dana biti kadra da nas iskoreni? To ne
razumem.
Umirite se, gospodine Ferfilde. O svim tim problemima iscrpno emo
prodiskutovati. A sada se vratimo u kuu, pa u tamo odgovoriti na sva vaa
pitanja. Ali pre toga eleo bih da vam neto pokaem, kako biste se sami
mogli uveriti dokle je odmakao razvoj X-stvorenja.
 Pritisnuo je jedno dugme pored kapije. Istog asa zujanje u dinovskom
kavezu postade glasnije, uborenje malog potoka koji je tekao kroz ograeno
zemljite pretvorilo se u moni huk. Ferfild je sada jasno mogao da uje
agor nerazumljivih glasova.
ak i kad se okupi vea gomila ljudi, teko je izdvojiti neki
pojedinani razgovor i jasno ga razumeti. Ipak, ja u pokuati da izoliram
jedan dijalog. Tamo, vidite li ona dva mujaka koji etaju u pravcu potoka?
Ferfildu je bilo nemogue da razlikuje mujake od enki, ali video je
jasno oba primerka koji su koraali kroz visoku travu. Klimnuo je glavom.
Oni planiraju jedan lovaki izlet. Treba da se odri svetkovina u ast
nekoliko larvi koje su se iaurile. Potrebno je meso. Oni sada razgovaraju
samo o predstojeem lovu. Ali ovde, pravo ispred nas, deava se neto to, na
alost, moram da spreim. Barnes pokaza rukom prema jednoj grani na
kojoj su sedela dva X-stvorenja. On joj upravo govori kako mu se ona
svia. eli da je kupi od njenih roditelja, da bi mogao s njom iveti u srei i
ljubavi. To, dabome, ne sme da se desi, jer ja sam nju ve markirao, im
ostane u drugom stanju, morau da je izvuem iz kaveza i ubijem. Jadni
momak, bie mu teko bez njegove drage i tugovae za njom najmanje jedan
dan... A sada, neka bi bilo dosta za danas. Hajdemo. Vratimo se u kuu.
Krenuli su zajedno niz pranjavi put. Neto dalje ekao je dip, koji ih je
odvezao do naunikove kue. Bila je podignuta izmeu stena i nekoliko
grupa visokih stabala, na nepun kilometar od velikog kaveza. Sva posluga
bila je gluvonema.
Kako uspevate da ivite u ovoj divljini? pitao je Ferfild prethodnog
dana, kada se spustio na mali aerodrom oblinjeg grada i krenuo prema kui
doktora Barnesa.
Nije tako loe kao to se vama ini odgovorio je naunik. ovek
se navikne na to. Jednom meseno odlazim u grad i donosim namirnice i
ostale potrebne stvari. Razume se, ovde ivim pod lanim imenom, ali imam
dovoljno novca, to mi omoguava da radim u miru. Ispriao sam ljudima da
sam ornitolog i da odgajam u svom kavezu ptice, kako bih mogao u
potpunom miru da ih prouavam. Sve dok me vai ljudi nisu otkrili, Dadli
Barnes je bio mrtav. I on bi to i ostao, sve dok ja jednog dana ne bih naao za
shodno da ga vaskrsnem iz mrtvih.
Ferfild se vrlo dobro seao onoga dana kada ga je njegov ef, gospodin
Gudvin, pozvao u svoju kancelariju.
 Hteo bih da vam ispriam jednu neobinu priu, Ferfilde. Ve
nedeljama razmiljam o tome, ali sada bi, ini mi se, trebalo da stupimo u
akciju. Za izvrenje tog zadatka izabrao sam vas, ali naglaavam da je stvar
strogo poverljiva. Jeste li ikada uli za Dadlija Barnesa.
Naravno da je uo. A ko nije? Ali Barnes je iezao jo pre dvadeset
godina.
Na dopisnik Fleer dao nam je prvu informaciju o tome. Za vreme
jedne duge lovake turneje naiao je na jedno razgraeno podruje za koje se,
sasvim prirodno, veoma zainteresovao. On tvrdi da tamo ivi, u potpunoj
izolovanosti, ba taj navodno mrtvi doktor Barnes. Radi na jednom velikom
projektu, iju prirodu Fleer nije uspeo da sazna. Ali uspeo je da prepozna
naunika prema starim fotografijama.
Ferfildu je bilo udno to se Barnes odmah odrekao svoje anonimnosti
kad mu je Gudvin pisao. Odgovorio je i spremno objasnio da je voljan da
primi jednog saradnika lista, pod uslovom da to bude neki mlad i zdrav
ovek. Gudvin je predloio Rodera Ferfilda, na ta je Barnes odgovorio da
zna to ime i da je saglasan sa posetom.
Eto tako se sve dogodilo. A sada je Ferfild bio ovde u kui iezlog
istraivaa i ekao njegova objanjenja.
Hoemo li neto da prezalogajimo, gospodine Ferfilde?
Ne, hvala. Sada vie nisam gladan.
Kako god elite. Dakle, postavljajte pitanja. Seate li se onog prvog
koje ste mi postavili? Hteli ste da znate da li sam ja lud. E pa, u
meuvremenu ste uvideli da to nisam.
Interesuje me zato ste sve ovo uinili.
Ne zato to mrzim oveanstvo ili to bih eleo da ga unitim, ve zato
to njegovu situaciju sagledavam jasnije i trezvenije od vas, mladi prijatelju,
oveanstvo stoji pred unitenjem.
Mislite na opasnost jednog atomskog rata?
Da, mislim na mogunost da bi neko mogao da pritisne, namerno ili
nenamerno, na ono zlokobno dugme, koje bi ugasilo itav na ivot. Naa
Zemlja bila bi ponovo onakva kakva je bila u devonsko doba. Razvitak bi
poeo od samog poetka, ukoliko zraenje ne bi unitilo sve, bez potede i
bez ostatka. Da bih to spreio, odgajio sam X-stvorenja. Ona su imuna protiv
zraenja. I tako, kad oveanstvo bude uniteno, to nipoto nee znaiti kraj
svakog civilizovanog ivota na naoj planeti.
 U redu ree Ferfild posle dueg razmiljanja. Ali pretpostavimo za
trenutak: ak i da se ono strano zaista desi, ipak je mogue da bi ljudi
preiveli tu katastrofu. Oni bi onda postali rtva jedne rase koja je preplavila
sve kontinente i beskrajno se razmnoila.
Barnes istera nekoliko oblaia dima iz svoje lule.
Mislite zbog toga to su X-stvorenja surova i jo nisu dostigla vrhunac
svoje civilizacije? Ne brinite nita. Ja sam uveren da ona ne bi bila surovija
od onih koji bi unitili njihov svet. Kroz nekoliko godina njihova civilizacija
bila bi bolja od one koju bismo mi stvorili. Naravno, ja se zajedno sa vama
nadam da atomski rat nikada nee postati stvarnost, ali opasnost jo postoji.
Tek kada svi budemo sigurni da do atomskog rata ne moe doi, ja u unititi
X-stvorenja. Preduzeo sam sve mere u tom smislu. Ipak, ne zaboravite da e
oni kroz trideset godina dostii stepen na kome se mi danas nalazimo. Ko
zna, moda e tada i sami otkriti atomsku energiju? U svakom sluaju,
uveren sam da oni nee pobiti preivele primerke unitenog oveanstva,
nego da e ih naprotiv oboavati, jer njihova religija im kae da su
ljudi njihovi bogovi. Zar ste to zaboravili?
Sve je to lepo, doktore, ali mi moramo da mislimo realistiki, to se
tie propasti sveta, ona e se na nas obruiti iznenada i bez ikakve prethodne
najave. Vi ete umreti kao i svi mi ostali, zajedno sa vaim ivotinjama. Ili
moda verujete da ete imati jo dovoljno vremena da otvorite kavez i pustite
X-stvorenja na slobodu? Ali ako to ne uspete, ona e ostati u svome zatvoru i
pre ili posle poumirati zbog prenaseljenosti.
I na to sam mislio, im jedna odreena mera radio-aktivnosti u
atmosferi bude prekoraena, vrata kaveza automatski e se otvoriti. U
svakom sluaju, starija stvorenja uspee da pobegnu i potrae sebi neki novi
zaviaj.
Ferfild je za ternutak oklevao. Onda se ipak odluio.
Ne bih eleo da budem neutiv, doktore, ali mi maramo da gledamo
injenicama u oi. Vi imate sada ezdeset est godina. Zar stvarno verujete da
ete iveti jo trideset godina?
Naunik se, mimo oekivanja, osmehnuo.
Sada ste najzad naili na temu o kojoj moram da govorim sa vama.
Ubrzo ete shvatiti zato sam vaeg efa zamolio da ba vas poalje k meni.
Razume se, ja ne mislim da u doiveti devedeset est godina. Drugi jedan
ovek radie ovde zajedno sa mnom, upoznati moje metode i ciljeve i kasnije
preuzeti moje nasledstvo nastavak eksperimenta i itavo moje imanje. A ja
imam zaista mnogo novca.
Aha, najzad govorite razumno! Sada shvatam i zato ste pristali da
vaa istorija bude obelodanjena. Jeste li ve razmiljali o tome ko e biti va
naslednik.
Ali, gospodine Ferfilde, pa to valjda znate! Vi lino, razume se!
Ferfild poskoi sa stolice i besno uzviknu:
Batalite te nastrane ale, doktore! Zar zaista verujete da bih se ja
odrekao moje perspektivne karijere, pristao da izgubim sve svoje prijatelje i
povuem se u ovu divljinu samo zato da odgajam ove vae superinsekte? Ja
sam novinar, doktore Barnes. Doao sam ovamo da obavim jedan posao, ali
niko me nije osudio da doivotno ostanem u zatvoru. Odmah u otputovati i
napisati moj izvetaj.
Ne, to neete!
Ferfild je odjednom ugledao pred sobom cev pitolja.
Ne, neete ponovi doktor Barnes i tvrdo se osmehnu. Zar ste
zbilja poverovali da u ve sada odati svetu moju tajnu? I zar mislite da mi
nije poznato da bi vlada intervenisala odmah im bi za ovo saznala? Moja X-
stvorenja bila bi unitena, a ja odveden ili u zatvor ili u ludnicu.
Tamo vam i jeste mesto! U svakom sluaju, mene neete moi da
zadrite, ak ni silom.
Polako! Moje sluge su gluvoneme; one su jae od vas; one sluaju
svaku moju zapovest. Ne bi vam polo za rukom da stignete ak ni do garae,
gospodine Ferfilde. A ako pokuate da beite peke, nikada ne biste stigli do
grada. Ovde nema ni telefona ni radio-prijemnika. U sluaju potrebe narediu
da vas okuju lancima, jer nisam ni malo raspoloen da vam stalno drim
pitolj ispod nosa. I ne zavaravajte se nadom da ete me, eventualno,
zaskoiti i savladati. Ja sam vraki dobar strelac. Ne bih oklevao da vas
ubijem ako bi to situacija nalagala.
Ferfild se guio od besa.
Moda biste uspeli da me ovde zadrite silom neko vreme, ali ta bi
vam to koristilo? Ne moete me prisiliti da budem va asistent ili naslednik.
Mislite? upita Barnes i osmehnu se nehajno. Posle nekoliko
nedelja ili meseci u jednoj maloj eliji promenili biste svoje miljenje. A
onda biste inili sve to bih zahtevao od vas samo da malo proetate po
istom vazduhu i siti se najedete. Morila bi vas enja za jednim dobrim
obrokom i jednim mekim krevetom, Ferfilde. Zar ne mislite i sami? On se
malo sagnu, ne sputajui pitolj. Tada biste dobrovoljno pristali da mi
pomaete u ovom jedinstvenom eksperimentu. I ne samo to. Ubrzo biste se
uverili, ba kao i ja, da inite nauci jednu veliku uslugu. Moje shvatanje
postalo bi vam veoma blisko i punim srcem biste odobravali sve moje odluke.
Ispunjavalo bi vas radou saznanje da ste postali moj saradnik i sledbenik.
Sklonite taj pitolj ree Ferfild. Predajem se.
Doktor Barnes se glasno nasmeja.
Pa da me onda savladate i pobegnete? Nikada!
Mahnuo je slobodnom rukom. Jedan od slugu beumno ue u prostoriju.
Pre nego to je Ferfild uspeo da uini jedan pokret, ruke su mu ve bile
savijene iza lea. Sledeeg trenutka kljocnule su lisice. Pitolj je i dalje bio
uperen u njegov trbuh. Onda mu je sluga vezao i noge, a zatim ga bacio na
kau, kao neki paket. Tek sada Barnes je uklonio oruje. Sluga ieze. Barnes
privue jednu stolicu i sede pored Ferfilda.
Sada smo obojica gladni, zar ne? Narediu da se donese jelo. Ja u vas
hraniti.
Najlepe hvala zaguna reporter. Proao me je apetit.
Besmislica! Smirite se najzad. Razgovaraemo kao razumni ljudi.
U redu, ali pustite mene da prvi govorim. Vi dobro znate da nisam k
vama doao iz sopstvenih pobuda.
Naravno, ja sam vas pozvao.
Da, a moj list me je poslao. Ako se ne vratim u najskorije vreme,
gospodin Gudvin e zatraiti obavetenje o razlogu mog odsustva. Ne
zaboravite da vas je otkrio jedan od naih dopisnika. Gospodin Fleer je
priao dovoljno blizu ovom podruju i prepoznao vas prema jednoj staroj
fotografiji. Gudvin e ga poslati ovamo, a Fleer nee dii ruke od potrage
sve dok me ne nae.
Bio je to jedan nesrean sluaj to me je on otkrio. Preduzeo sam mere
da se tako neto vie nikada ne dogodi.
Barnes je govorio mirnim glasom, ali Ferfildu se uinilo da u njemu
razaznaje izvesnu nesigurnost. Brzo je to iskoristio.
Morate priznati, doktore Barnes, da je itava stvar upravo smena. Vi
niste nikakav ludi naunik, a ja nisam nikakav meunarodni pijun. Moj list i
ja smo zabrinuti zbog meunarodne situacije ba kao i vi. Strahujemo od
atomskog rata ba kao i vi. Ako doemo do uverenja da je najbolje da va
eksperiment ostane u tajnosti, postupiemo upravo tako. Moete imati
poverenja u nas. Zbog toga nije neophodno da me zatvorite i pokuate me
naterati da stupim u vau slubu. Moda emo ak nai nekoga ko je
kvalifikovaniji od mene da nastavi vae delo. Ja poznajem bar jedno tuce
sposobnih mladih ljudi koji bi dali sve da mogu raditi s vama. Moda ne uvek
iz naunog ara, ali svakako zbog novca, koga vi moete da ponudite.
A ako odluite da bi bilo bolje da eksperiment ne ostane u tajnosti
ta onda?
U tom sluaju dajem vam re da emo vam ostaviti dovoljno vremena
da ovde sve uradite i nestanete bez traga. Moete to i napismeno dobiti,
ukoliko elite.
To bi znailo da moram pobiti moja X-stvorenja. I to u jedno vreme
koje vi odredite a ne ja.
Ne mora da bude tako. Niko vas ne moe spreiti da ponesete nekoliko
primeraka sa sobom i otponete iznova na nekom drugom mestu pod
uslovom da nam obeate da ete ivotinje pustiti na slobodu tek ako izbije
atomski rat.
Usledila je duga pauza. Onda je Barnes bez rei ustao i oslobodio Ferfilda
njegovih okova. Trenutak kasnije ula je jedna sluavka i donela obed. Dva
oveka sedela su u atmosferi mira, kao da su stari prijatelji. Tek kad je sto bio
raspremljen, Barnes prvi prekide nelagodnu tiinu.
Ovde sam veoma dugo bio sam rekao je tihim glasom. Istina,
itam mnogo, ali ni sa kim nisam mogao govoriti. Moda sam se pomalo
otuio od sveta.
Da, moda potvrdi Ferfild. Oseao je saaljenje prema starom
oveku.
Moda biste zaista mogli udesiti da gospodin Gudvin...
Sasvim sigurno! Otputovau tek onda kad budem sve saznao. Tada
emo stupiti u vezu s vama.
A izvetaj neete objaviti pre nego to ja ovde sve dovedem u red i
ieznem?
Dajem vam re da e biti tako.
Ferfild se nije oseao ba najlagodnije. Moda e Gudvin pristati na
njegove predloge, ali ko zna... Gudvin je bio njegov gazda, a ova pria bila je
najbolje to mu je ikada dolo u ruke.
Dobro ree Barnes poimo sada jo jednom do kaveza. Nadam
se da niste ljuti zbog ovog... ovog malog incidenta?
Ni najmanje.
 Odvezli su se do kaveza. Kad su izali iz dipa, Ferfild die pogled prema
nebu.
Bie kie.
Onda moramo pouriti. X-stvorenja ne mogu da lete po kii. Ipak,
verujem da e vremenom postati otporniji, tako da ne moraju uvek beati u
neki zaklon kad pada kia.
Put je bio strm i Barnes je disao teko, kaljui od napora. Ferfild je
koraao iza njega. Oblaci su se spustili nisko, ali jo nisu doneli kiu. U
kavezu su se X-stvorenja bavila svojim uobiajenim delatnostima. Jedna
polovina bazala je po tlu, a druga letela.
Zato ne pokuaju da izau kroz reetku? upita Ferfild kad su stali
ispred kaveza. Mogli bi da je napadnu svojim oruima i naprave rupu.
Oni ne znaju da jedna reetka tu postoji.
Kako to ... ne znaju?
Zato to ona pripada svetu u kome ive.
Barnes prui reporteru svoj dvogled i pritisnu na drugme za pojaanje
zvuka, da bi umovi postali ujniji.
Da li razgovarate s njima, doktore Barnes?
Za sada jo ne. Jednom, kasnije, kad budu civilizovani, nee vie biti
potrebno da veruju kako sam ja njihov bog. Tada u im omoguiti da me
razumeju i shvate ko sam ja zapravo. Kako bi, inae, mogli nauiti da se
ophode sa ljudima? Kako bi mogli da nas shvate? A kad jednom budu
slobodni, morae shvatiti preivele.
Aha. Jedna misao pade na um Farfildu. Jo koliko jutros bio sam
ovde s vama. Prema mome proraunu, to iznosi otprilike dve sedmice
njihovog vremena. Zar ne mislite da su njihovi svetenici razbijali sebi glavu
pitanjem otkud se to njihov bog udvostruio?
Mislite da je neka vrsta jeresi uzdrmala njihovu dosadanju veru? Ne,
tako brzo to ne ide. A ako neki brzopleti svetenik neto zucne u tom smislu,
ostali e ga sigurno ubiti. U njihovim oima, on bi poinio jedan greh.
Religije su uvek konzervativne prirode. Ali oslunimo ih, pa emo tano
znati.
Prineo je dvogled oima i usmerio ga prema jednoj grupi X-stvorenja
nedaleko od ograde. Onda je uzviknuo od zauenosti.
Izgleda da ste bili u pravu, Ferfilde! Dodue, stvari nisu uzele potpuno
ba onaj tok koji ste vi pretpostavili. Oni tamo u grupi nisu svetenici, ve...
hm, rekao bih, intelektualci. Ne diskutuju o tome da li postoji jedan bog, ili
dva, ve o tome da li su zakoni prirode uzdrmani ako ne postoji samo jedan
bog. Nebesa, oni su odmakli dalje u svojoj misli nego to sam pretpostavljao.
Odmakli su itave generacije napred. Istina, njihov renik nije dovoljno bogat
da bi mogli formulisati svoje misli ovako kao to sam ja sada uinio, ali
razumem ih uprkos tome. Sada bi, u stvari, moralo... ah, eno, ve se desilo.
Pogledajte tamo!
Iz jedne oblinje rupe izala je mala procesija. Svi su imali utu fleku na
potiljcima. Svetenici! Grupa koja je diskutovala pored ograde imala je taman
toliko vremena da uoi opasnost. Uesnici skupa otrali su ili odleteli u svim
pravcima, samo trojica nisu bili dovoljno brzi. Pre nego to su mogli da
umaknu, svetenici su ih napali i savladali.
Pa, sada emo biti svedoci inkvizicije ree Barnes turobno.
Zar e da ubiju te jadnike? Hoemo li im pratei u pomo?
Ni u kom sluaju ne smemo da utiemo na njihov socioloki razvitak.
Oni moraju da prou kroz tu fazu, da bi stigli do sledeeg stupnja. I mi smo
to morali. U stvari, jo uvek je nismo potpuno ostavili iza sebe. Bojim se da
e ovde doi do javnog pogubljenja. U sluajevima normalne smrti oni
zakopavaju svoje mrtve, sa licem okrenutim prema jugu, jer se tamo nalaze
vrata kroz koja ja k njima ulazim. Interesuje me ta e da urade sa leevima
ovih prestupnika.
Razume se, bilo bi glupo oseati saaljenje prema tim jadnim kreaturama,
uveravao je Ferfild samoga sebe, ali uprkos tome on ga je oseao. Pre nego
to je stigao da kae neto, poela je da pada kia.
Ve prve kapi rasterale su inkviziciju. Sva X-stvorenja kao po komandi
pourie da nau neki zaklon. Na desetine njih sputalo se sa drvea na tle,
jer odjednom nisu vie mogli leteti.
Bolje je da se i mi negde sklonimo ree Barnes.
Jo samo trenutak. Voleo bih da izblie pogledam neku od ovih
ivotinja. Moete li da otvorite vrata i izvuete jednu napolje, pre nego to
sve ieznu u rupama?
Ne znam ni sam tano. Nikada jo nisam otvorio vrata, a da prethodno
ne ukljuim struju. Na kii bi se lako moglo desiti da me elektrini udar ubije.
Pogledao je ispitivaki Ferfilda. Nije vam to valjda bila namera?
upitao je blago.
Nebesa, ne! Kako moete da mislite tako neto o meni?
ao mi je, oprostite... U redu, pokuau da za vas izvadim jedan
primerak iz kaveza.
 Pored vrata nalazio se metalni sanduk. Barnes ga otvori i iz njega izvue
spravu za hvatanje, koju je ranije spomenuo. Onda je oprezno otvorio vrata i
ispruio u kavez ipku sa mreastom zamkom na kraju.
Nekoliko X-stvorenja bilo je na vidiku. Pokuavala su panino da se
domognu sklonita. Mrea zalebde nad njima. Sledeeg trenutka Barnes je
ve uhvatio jednu od ivotinja.
Predao je Ferfildu mreu, zaboravivi za sekund da motri na vrata. Ta
jedna sekunda bila je dovoljna. Uz glasan uzvik Barnes se bacio na vrata, ali
bilo je ve prekasno.
est X-stvorenja iskoristilo je pukotinu da nae put u slobodu. Po svemu
sudei, ona nisu ni bila svesna te injenice. Elektrina blokada nije bila
ukljuena. Nekoliko trenutaka kasnije ve su nestala kao da su u zemlju
propala.
Moramo ih pronai! uzviknu Barnes uzbueno. Jedan mujak i
jedna enka... to je dovoljno. Mogli bismo isto tako da ih pustimo sve koliko
ih ima!
Bilo je jasno da je traganje beznadean posao. Svuda po tlu lealo je uvelo
lie i nudilo hiljade skrovita. Dva oveka puzala su na rukama i kolenima
okolo. Barnes je postao vrlo bled.
Moramo ih pronai, moramo ih pronai! jadikovao je. Jo je
prerano. Jo ne smeju da budu na slobodi.
Rekli ste da imate neko sredstvo kojim moete da ih unitite ree
Ferfild. Zato ga sada ne primenite?
To je jedan gas, koji ubija samo njih, ali je nekodljiv za ostala iva
bia. Meutim, ako ga primenim sada, u blizini kaveza, usmrtiu ih sve. Sem
toga, ne mogu biti siguran da bi i sami begunci stradali. Ne, bilo bi uzaludno.
Zurili su jedan u drugoga, zahvaeni oajanjem i ne znajui ta da
preduzmu.
Tog trenutka iz zvunika se zauo jedan glas. Nedaleko od Barnesovih
nogu puzalo je prema njemu jedno X-stvorenje na svih est svojih nogu. Krila
je priljubilo sasvim uz telo, a lice sakrilo u blato. Na njegovom potiljku
nalazila se uta pega.
Jedan od svetenika. Sigurno se dosetio da je poinio neto to mu bogovi
zabranjuju i sada je doao da preklinje za oprotaj. Barnes kleknu na zemlju,
da bi mogao bolje razumeti slabani glasi. Kad se ponovo uspravio, lice mu
je bilo jo blee.
 On kae kako nije imao nameru da kroz vrata ode u daleku zemlju.
Moli me da mu oprostim. Ako to uinim, on e da pronae sve ostale i
dovede ih natrag. Rei e im da je kia jedna kazna. Kazna za krivoverje
nekolicine jeretika.
Ima li to neke veze sa mojom jutronjom pojavom kod kaveza?
Da. Oni stvar predstavljaju tako kao da sam ja hteo dokazivati svoju
veliku ljubav prema njima time to sam im doveo jo nekoga od moje vrste.
Ovaj ovde je vrhovni svetenik. On kae da ga ostali sluaju.
ta emo sada da radimo?
Nita. Ne ostaje nam drugo nego da ekamo.
Bilo je hladno na kii. Obojica su drhtali, ali se nisu pomerali s mesta.
Ferfild je bio zabrinut za starog oveka. Barnes je izgledao ravo. Uzbuenje
ga je urnisalo. Ako bi sada odjednom dobio sranu kap...
Gledajte! uzviknu naunik.
est X-stvorenja je promariralo, jedno iza drugog, nedaleko od njihovih
nogu pravo prema jo zatvorenim vratima. Na elu male kolone iao je glavni
svetenik, pognute glave.
On ih je stvarno naao i privoleo da se vrate u kavez. Sada u malo
odkrinuti vrata. Pazite samo da niko ne izae. Ali ja verujem da ta opasnost
ne postoji. Svetenik bi svakoga poslao natrag.
Po kii koja je sve jae padala, begunci su se vraali natrag u svoj zabran,
u svoj zaviaj. Ne okrenuvi se vie nijednom, iezli su u pukotinama prve
stene.
Barnes zakljua vrata. Zatim obrisa kiu sa svog lica.
Hajdemo predloio je. Vratimo se u kuu. Oseam se vrlo jadno;
jo jedno ovakvo uzbuenje moglo bi mi nakoditi. Trebalo bi da odem na
lekarski pregled, ali nemam vremena. Vrata imaju sigurnosni ureaj, Ferfilde.
To je jedan prijemnik za otkucaje mog srca, koji se prenose preko
minijaturnog odailjaa. Kad ja umrem vrata e se otvoriti. Govorio je
glasnije, dok su se sputali prema dipu.
Ferfilde, vi se morate pobrinuti da dobijem lekarsku pomo. Ako mi se
neto desi ...
Moete se osloniti na mene, doktore Barnes. Sada znam da vi moete
da diktirate uslove. Moda ete samo vaom pretnjom uspeti da spreite
atomski rat.
 Lako je ovako govoriti, pomisli Ferfild, ali da li to istovremeno odgovara
istini? Jer, ta mogu on, Barnes ili Gudvin da uine? Ko zapravo odluuje o
daljem opstanku oveanstva?
Pourite uo je Barnesov glas. Mokri smo do gole koe. Kia
danas vie nee prestati, ovee, zato stojite tu i zurite u nebo?
Ferfild skrenu pogled prema kavezu, a zatim ponovo prema oblacima
zastrvenom nebu.
Ja... ovaj, upravo sam o neem razmiljao rekao je polako i sa
nesigumou u glasu.
Piter Filips
arobni broja

PETER PHILLIPS, pisac irskog porekla; godina roenja i drugi biografski podaci nisu nam
poznati. Pria arobni broja (originalni naslov: Counter Charm) prvi put je objavljena u
asopisu Slant, Severna Irska. Kasnije pretampana u antologiji Isaka Asimova i Grafa
Konklina Short Science Fiction Tales, odakle smo je i preuzeli.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

avalan je malo bolje namestio tovar na svojim starim, koatim

ramenima i nastavio sporo i muno napredovanje. Rastresiti kriljac osipao se
ispod njegovih klecavih nogu. Putovanje do Tihe Zemlje bilo je naporno, ali
sada se ve nalazio na domaku svog cilja. Oblana izmaglica obavijala je
gornje padine Sliv-na-mona; ali vrh planine bio je ist, i kad je najzad
iskrsnuo iz magle, avalan je mogao da vidi presto kralja ia.
Svi dvorjani bili su na okupu, ekajui njegov povratak; i teret tei od
onoga koji mu je pritiskao plea podie se sa njegovog srca kad je ugledao
svoj sopstveni narod i njihove mnogobrojne roake iz udaljenih zemalja, koji
su se okupili ovde.
Dva umska duha sa severa pourie da mu pomognu, ali avalan ih otera
pokretom ruke i stie do podnoja prestola. Tu je, uz uzdah olakanja, spustio
na zemlju svoj dar. Paket je bio veliki gotovo koliko i on sam.
Tri male vile poee da upkaju hartiju i kanap svojim brzim, nestanim
prstima, pocikujui: tajeto, tajeto, tajeto? ali avalan i njih otera a onda
se pokloni pred kraljem ia.
Sedi ree kralj. A vi ostali malo se smirite. Dajte drugaru
vremena da se izduva.
Sve vreme ovog sveta promrmlja jedan vilenjak. Sve vreme
ovog velikog, irokog sveta.
avalan sa zahvalnou sede i osloni se leima o svoj veliki paket.
Kako je bilo? upita kralj.
 avalan prinese nosu mrvicu burmuta, kinu jednom i strese se od
zadovoljstva.
Velika maija ree zatim. Maija vea ak i od onih koje ti
moe da izvodi, Gospodaru. Svugde vlada potpuna tiina; ne uje se pesma
ptica ili cika pacova.
A Oni-Koji-Nas-Ne-Vide?
Polja su uta produi avalan, pretvarajui se da nije uo pitanje.
ak i korov oskudno raste. Drvee je bez lia. Reke su spore i mutne i u
njima nema nikakvih riba.
Ali, ta je sa Onima-Koji-Nas-Ne-Vide?
Oni-Nas-Nikada-Nee-Videti uzvrati avalan jednostavno. Kleknuo
je i poeo da razvezuje svoj paket. Kralj se nae napred, a i ostali se
uzbueno sjatie okolo.
Ovo ree avalan s notom ponosa ovo je velika maija, Maija-
Broja. S njom moemo da idemo slobodno i bez opasnosti u njihova naselja
i kue, da nosimo njihovu odeu i pleemo na njihovim ulicama.
Sa namernom sporou otpakivao je svoj poklon Malom Narodu.
Sve vreme ovog sveta promrmlja ponovo onaj vilenjak. Sve
vreme ovog velikog, irokog sveta.
Dakle, ta je to? upita vilinski kralj nestrpljivo.
Ovo je ree avalan, uklonivi najzad papirni omota ovo je
Gajgerov broja za otkrivanje ostataka radioaktivnosti.
Rej Rasel
Soba

RAY RUSSELL. Na lestvici savremenih amerikih SF pisaca, R. Rasel zauzima veoma

zapaeno mesto. Po jednoj oceni, on je pisac sa jakim smislom za metafizike konanosti
ivota; prema drugoj, satira je Rasefova jaka strana. Objavio vei broj zbirki pria i novela,
meu njima: Sardonicus i druge prie, Mali leksikon ljubavi i Nesveta trojica. Napisao i vie
scenarija za holivudske filmske kue.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

Krejn se probudio sa pesmom Tinglove zubne paste koja mu je prolazila

kroz glavu. Tingl je sigurno, pomisli on, zakupio termin za svoju emisiju od
Slipkoove kompanije za uspavljivanje. Namrtio se prema Slipkoovom
zvuniku u zidu odmah pored uzglavlja. Zatim se zagledao u tavanicu: bila je
jo prazna. Mora da je prilino rano, pomisli on. Trenutak kasnije, dok je
reklamna krilatica Kofizove kompanije za kafu poela polako da se ocrtava
na tavanici, on skrenu pogled i izvue se iz kreveta. Izbegavao je da gleda u
ispisane poruke na krevetskim aravima, na jastucima, ebadi, odelu i
unutranjem delu ona svojih papua. Kad je tabanima dodirnuo pod, TV
ekran se automatski ukljuio. On e se, takoe automatski, iskljuiti u deset
asova uvee. Krejn je imao punu slobodu da menja kanale programa, ali u
tome nije video nikakvu svrhu.
U kupatilu je upalio svetlost, i istog asa TV audio poe da emituje
muziku. Ugasio je svetlost i obavio u tami svoj prvi jutarnji ritual. Ali
svetlost mu je bila potrebna da bi se obrijao, i on je ponovo upali, a istog
trena i audio produi svoj program. Dok se brijao, u ogledalu su svake tri
sekunde bleskali kratki reklamni fleevi Kofizovog konkurenta Titenga,
onoga iz kompanije za aj. Nekoliko trenutaka kasnije itao je oglase za
Sada, najnovije, super-efikasno sredstvo za proiavanje, i Stop,
sedativ sa ukusom viskija, koji su bili odtampani s jedne i druge strane
runika.
 Dok se oblaio, zazvonio je telefon. Znao je da e uti, ako podigne
slualicu: Dobro jutro! Jeste li ve uzeli va Krakeruni? Pun proteina i....
Ili, moda: Zato ekate berzanske izvetaje? Upiite se u listu naih
abonenata i moi ete da koristite sve usluge ... Ili: Patite li od naglih
promena vremena? Srana oboljenja ubijaju etvoricu od petorice. Prvi
simptomi su ...
S druge strane, to bi mogao da bude i neki vaan lini poziv. Podigao je
slualicu i rekao:
Halo?
Halo vi tamo odgovorio je jedan priguen, laskav enski glas.
Bob?
Da.
Bob Krejn?
Da, ko je to?
Zovem se Dudi. Ja vas znam, ali vi ne znate mene. Da li ste se u
poslednje vreme oseali tromi, kao da ...
On spusti slualicu. Sad mu je bilo svega dosta. Priao je pisaem stolu i
iz fioke izvukao zguvan komadi papira. Na njemu je bila ispisana jedna
adresa. Sve do sada se kolebao da li da krene tim putokazom. Ali ovoga jutra
se osetio pun odlunosti. Napustio je stan i pozvao taksi.
im je seo u kola, na poleini prednjeg sedita aktivirao se TV ekran, tako
da je mogao da vidi reportau o Vinsentovom vonom soku. On otvori
novine, koje je na zadnjem seditu ostavio poslednji putnik. Preleteo je
pogledom preko Gliterinkovih etvorobojnih oglasa sa njihovim prikrivenim
homoseksualnim, sadistikim, mazohistikim, rodoskrvnim i autoerotskim
simbolima i pokuao da se koncentrie na jedan izvetaj o novom vladinom
programu reavanja stambenih problema, ali njegovi pokuaji da ignorie
oglase Brizovog dezodoransa, tampane uto na belo izmeu redova, ostali su
bezuspeni. Najzad kola stigoe do svog odredita. Krejn isplati vozaa
novanicom na ijoj se prednjoj strani nalazila slika Abrahama Linkolna a na
drugoj slika jedne gole ene koja se pere Smutijevim sapunom. Uao je u
jednu ve prilino oronulu zgradu, pronaao prava vrata i pritisnuo dugme.
Mogao je da uje kako unutra u stanu odjekuje zvuk staromodnog zvonca, a
ne reklamna melodija Krispijeve kole ili neto slino. Osetio je kako ga
ispunjava nada. Jedna aljkava ena otvori vrata, zagleda se u njega
sumnjiavo i upita:
Da?
 Ja ... uh ... gospoa Ferman? uo sam za vas preko jednog prijatelja ...
znate ga, Bil Sivers? Reeno mi je da vi njegov glas postade tih
iznajmljujete sobe.
Odlazite odavde! Hoete li da me uvalite u neprilike? Ja sam privatno
lice, estita ...
Ja u ... ja u platiti. Imam dobro zaposlenje. Ja ...
Koliko?
Dve stotine? To je dvaput vie nego to plaam vladinom stambenom
projektu.
Uite pozva ga ena. Kad se naao u hodniku, ena zakljua vrata,
namae rezu i privrsti lanac. Zatim ree: Jedna soba. Toalet i tu tamo u
dnu hodnika, delite ih sa jo dvojicom drugih. Sami iznosite svoje ubre.
Sami nabavljate ogrev za zimu. Ako elite toplu vodu, to e vas kotati jo
pedeset. Ne smete da kuvate u stanu. Ne smete da primate goste. Kirija tri
meseca unapred, i to u gotovini.
Uzimam ree Krejn brzo, a zatim dodade: Smem li da iskljuim
televizor?
Nema nikakvog televizora. Ni telefona.
Oh, nema Slipkoovog ureaja odmah pored kreveta? Ni reklamnih
fleeva u ogledalu? Ni Projektovih oglasa na tavanici i zidovima?
Nema niega od tih stvari.
Krejn se osmehnu i urno odbroja kiriju u eninu prljavu ruku.
Kada mogu da se uselim?
Ona slee ramenima:
Kad god elite. Evo, ovde je klju, etvrti sprat, sa proelja. A nema ni
lifta.
Krejn je napusti, sa blaenim osmehom na licu, vrsto steui klju u ruci.
Gospoa Ferman podie telefonsku slualicu i okrete jedan broj.
Halo rekla je. Ferman izvetava. Imamo jednog novog,
mukarac, oko trideset godina.
Odlino, hvala vam uzvrati glas sa drugog kraja ice. Ponite
odmah leenje, doktorko Ferman.
Patrik Rajan
Zakopano blago

PATRICK RYAN, pisac irskog porekla, blii biografski podaci nepoznati. Pria Zakopano blago
(u originalu: Buried Treasure) preuzeta je iz engleskog asopisa New Scientist.
Preveo:GAVRILO VUKOVI

Letei tanjir 204 iz Zemaljske patrole Betelgeza sa svemircima Ugom i

Ogom lebdeo je iznad Trednidl strita.
Hej, Ug!
Da, Og?
Upravo sam stavio pod fokus uvodni naslov jednih novina koji kae:
Nova zlatna groznica zahvatila grad. Pitam se, Ug, zato Zemljani toliko
luduju za zlatom?
Mislim da je to zato to nikada nisu uspevali da ga nabave dovoljno.
Sve to su iskopali iz svoje planete tokom poslednjih pet stotina godina
raunajui po njihovom vremenu iznosi oko sedamdeset hiljada tona, i oni bi
mogli da strpaju itav taj tovar u jedan jedini od svojih tankera.
Ako su im zalihe zlata u rudnicima toliko oskudne, zato ga onda
naprosto ne proizvedu u veim koliinama, onako kako bismo to mi uinili
tamo na dobrom starom Betelgezu?
Zato to su suvie primitivni, Og, da bi znali kako se to radi. Jo od
vremena kad su poeli da misle nauno, Zemljani su neprekidno tragali za
filozofskim kamenom koji bi bazine metale pretvorio u zlato.
Da li je ikada neko od njih bio srene ruke?
Jo ne. Mada je postojao jedan nemaki alhemiar u njihovom
petnaestom stoleu koji je verovao da ga se domogao kad je skuvao dve
hiljade umanaca od jaja sa podjednakim delovima maslinovog ulja i
sumporne kiseline.
Zvui kao dinovski omlet neke ene-trovaice.
I ispao je neto slino tome. Nemac nije dobio nikakvo zlato, a kad je
tom alhemijskom palentom nahranio svoje svinje, usmrtio je mnoge od njih.
 Sem njegove retkosti, Ug, ta to ini zlato toliko privlanim za
Zemljane?
Og, zlato izvanredno reflektuje svetlost i toplotu, udesno sprovodi
elektricitet, ne potamnjuje niti ra, i toliko je kovno da se jedna unca tog
metala moe istegnuti u pedeset milja ice.
Znai, veoma je korisno. Pretpostavljam da oni tu svoju mravu zalihu
zlata koriste u mnogim prvoklasnim industrijskim procesima.
Oh, pobogu, ne! Samo jedan veoma mali deo Zemljine godinje
proizvodnje zlata koristi se za praktine svrhe.
A ta rade sa ostatkom?
Pa... u sutini, Og, Zemljani vredno iskopavaju zlato iz dubokih jama
na tlu June Afrike, a zatim ga prebacuju u duboke jame na tlu Sjedinjenih
Amerikih Drava.
I onda ga naprosto ostavljaju tamo?
Najvei deo. S vremena na vreme Amerikanci bivaju prinueni da
uzmu neto zlata iz svojih dubokih jama i da ga prodaju evropskim nacijama,
koje ga odmah smetaju u duboke jame na svom sopstvenom kontinentu.
Izuzetak je Francuska, gde se, po tradiciji, poneto od njihovog zlata uva
pod krevetskim madracima ili u starim arapama ispod dasaka poda.
Ne zvui osobito razumno, Ug, naprosto zakopavati korisni metal i
nikad ga ne koristiti. Zato oni to ine?
Niko ne zna sasvim tano, Og, mada postoji jedna teorija koja kae da
je to neka vrsta religije. Tom religijom oni izraavaju svoje verovanje da
zakopavanjem zlata stvaraju zalihe suneve energije.
Treba li da obavestim glavni tab o tom udnom obiaju Zemljana da
prebacuju dragoceno zlato na svojoj planeti iz jedne duboke jame u drugu?
Ne zamaraj se time, Og. Ja sam im prole godine poslao detaljan
izvetaj, ali oni mi nisu poverovali. Optuili su me da sam sve to izmislio.
Gledaj da malo manje pije dok si u svemiru, Ug, rekao mi je vrhovni ef i
odredio mi etiri dana kunog pritvora zbog pijanenja za vreme slubenog
leta leteim tanjirom.
Pri pomisli na tu tunu dogodovtinu, on naini jedan vratoloman
manevar koji je prosuo tako dugaak rep iskrica da je astronom Patrik Mur,
gledajui kroz svoj teleskop, pomislio da se Halejeva kometa prerano vratila
natrag.
Primo Levi
Mimeta

PRIMO LEVI, progresivni i talijanski pisac, bio je uesnik pokreta otpora. U jednom od svojih
najpoznatijih dela Da li je to ovek? opisao je uase zloglasnog nacistikog logora Ausvic.
Inenjer-hemiar po struci, Primo Levi je 1966. godine napisao knjigu nauno-fantastinih pria
Prirodnjake istorije, za koju je dobio jednu od literarnih nagrada Italije.
Preveo: NENAD BIROVLJEV

Plaio sam se da trodimenzionalni duplikator Mimeta ne dospe u

ilibertove ruke. Na alost, to se ipak dogodilo.
Mesec dana posle pojave aparata u prodavnicama, a tri meseca posle
zabrane njegove primene, iliberto je postao vlasnik jednog od poslednjih
modela.
iliberto je tipian sin svog vremena. Ima trideset i etiri godine, odlian
je majstor i moj stari prijatelj. Ne pui i ne pije ali je strastveni improvizator.
U tamnoj sobici, koju sveano naziva laboratorijom, iliberto testerie i
slepljuje, rastvara i spaja, rasklapa i sklapa, turpija i burgija, polira...
Popravlja asovnike, friidere, elektrine brijae, konstruie fotoelektrine
klopke, specijalne budilnike koji istovremeno ukljuuju reoe za kuvanje
kafe, i sve takve neke stvari. Ali, nijedan aparat nije se kod njega zadrao
due od dva do tri meseca, jer bi njegov nemirni pronalazaki duh nametao
nova reenja, pa bi se bicikl pretvarao u mehaniku testeru, mikrofon u
megafon i tako dalje. Zatim bi takav aparat prodavao, a on se bacao na neki
novi pronalazak.
Njegova dobroduna ena Ema stoiki i strpljivo je podnosila udi svog
iliberta, sve dok jednog dana nije zaista preterao.
Tog jednog dana, kad sam se vratio sa estomesenog putovanja,
zazvonio je telefon. Bio je to veselnik iliberto. Kao uvek, i sada je bio pun
entuzijazma. Na brzinu mi je ispriao kako ve dvadeset dana raspolae
Mimetom, da mu u vezi s njom glava kljua od ideja i eksperimenata i da
je poeo da pohaa kurs kibernetike i elektronike. Avaj, njegovi eksperimenti
u mnogome su liili na moje, a ja sam, kao pronalaza Mimete, zbog nje i
odleao est meseci u zatvoru. Pokuao sam da nagovorim iliberta da se
okane orava posla, ali sam brzo shvatio da uzalud gubim vreme ...
Posle dva dana, ponovo je zazvonio telefon. Ali ovoga puta u
ilibertovom glasu, pored uzbuenosti, zvuala je i gordost pronalazaa.
Moram odmah da se vidim s tobom.
ta se to dogodilo, iliberto?
Duplirao sam svoju enu.
Pojurio sam do njega i iliberto mi je ispriao famoznu istoriju o svom
podvigu, im je nabavio Mimetu on je, kao i svi poetnici, najpre
reprodukovao jaje, paklo cigareta i druge sitnice. Zatim mu je to dosadilo, pa
je u svojoj laboratoriji rasklopio aparat do poslednjeg tokica. Noima je
presedeo nad raznim knjigama i traktatima, da bi najzad doao do zakljuka
da se mali litarski model Mimete moe relativno lako pretvoriti u neki
vei. Ne razmiljajui mnogo, kupio je itavu masu raznoraznog materijala i
posle sedam dana rada konstruisao ono to je eleo: Tajmer-akcelerator
Mimetu sjedinjen s vetakim pluima i kontejnerom pabuluma.
To je i liilo na iliberta, malog Prometeja nevolje, opasnog i nemirnog
tragaa i improvizatora.
Koliko sam iz usplahirenog prianja razumeo, iliberto u poetku nije
imao u vidu dupliranje Eme. eleo je, prosto, da naini vei model
Mimete. aava ideja o dupliranju supruge rodila se u njegovoj glavi dok
se jedne noi vraao iz laboratorije i ugledao Emu kako mirno spava. A
zatim se pokazalo da ostvarivanje te neobine zamisli nije teko. iliberto je
bio snaan ovek i odlikovao se velikom upornou. Tiho i paljivo podigao
je madrac sa Emom i preneo ga u kontejner duplikatora. Ema se nije
probudila, i posle jednog asa sve je bilo gotovo.
Nisam shvatio uzrok koji je iliberta nagnao da duplira svoju enu i time
narui sve nebeske i zemaljske zakone. Sa razoruavajuom naivnou priao
mi je da je bezumno zaljubljen u Emu i da bez nje ne bi mogao da ivi. I
upravo zbog toga naglaavao je vrhuncem sree smatrao je da ima dve
divne ene.
Moda je u toj prii bilo i dosta istine, ali ja sam avolski bio uveren da je
autor te sentimentalne prie duplirao svoju enu najvie zbog toga da bi
zadovoljio svoju avanturistiku e i herostratsku elju da vidi ta e zatim
da se dogodi. Zbog toga ga i zapitah da li mu je palo na pamet da se najpre
posavetuje sa enom i zatrai od nje dozvolu za taj neobini eksperimenat.
ilibertovo lice se na to pitanje prekrilo rumenilom do korena kose. Pokazalo
se da je ne samo nije pitao, nego da joj je pre izvrenja eksperimenta u aj
stavio podosta uspavljujueg sredstva.
A kako ti je sada sa dve ene?
One jo spavaju. Kada se probude, videu ta e i kako e da bude.
Sledeeg dana se verovatno nita naroito nije dogodilo, jer mi se
iliberto nije javljao. Zatim sam morao da poem na dvonedeljni slubeni
put, ali sam dobro znao da u po povratku morati da pomognem svom
zlosrenom prijatelju da se iupa iz nevolje u koju se uvalio.
Tako je i bilo. im sam se vratio u Milano, iliberto me je pozvao na
porodino savetovanje. Pored nas dvojice, toj seansi prisustvovale su i dve
Eme. Ne znam da li su to stalno inile, ali za tu priliku one su se opremile
znacima raspoznavanja. Druga, nezakonita ena imala je u kosi iroku
belu traku, to joj je davalo izgled kaluerice. Na sebi je imala haljinu Eme
Prve i, po svemu sudei, to je nije nerviralo. Inae, Ema Druga se ni po liku,
ni po pokretima, kosi, rukama, boji tena ili bilo ime nije ni najmanje
razlikovala od svog originala. ak joj je i glas bio melodian kao u Eme
Prve.
Nasuprot mojim pretpostavkama, iliberto i obe ene bili su odlino
raspoloeni. On je bio strano gord, ne samo zbog svog podviga, nego i time
to su se obe Eme odlino slagale. Ema Prva se ponaala prema svojoj kopiji
s pravom materinskom ljubavlju.
Ema Druga odgovarala je na to dubokim potovanjem i kerinskom
privrenou.
ilibertov eksperimenat, dostojan samo svake osude, dokazivao je ipak
teoriju imitacije: nova Ema, stvorena u starosti od dvadeset osam godina,
raspolagala je ne samo identinom spoljanou svog prototipa, nego i
psihikim osobinama. Ema Druga mi je s potresnom iskrenou priala da joj
je ve tri dana posle njenog roenja bilo jasno da je ona prva sintetika
ena u istoriji oveanstva. Kad se probudila iz sna, izazvanog sredstvom za
uspavljivanje u venama Eme Prve, iliberto joj je saoptio da se zove Ema
Perozi Gati, da joj je rodno mesto Mantova i da je supruga knjigovoe
iliberta Gati. Seala se svega iz ivota Eme Prve, na primer svadbenog
putovanja, imena svojih drugarica i drugova iz kole, pa i intimnih
mladalakih kriza, o kojima, inae, Ema Prva nikome i nikada nije govorila.
Sa oduevljenjem je priala i o tome da za svoje roenje treba da zahvali
genijalnosti svog mua. Meutim, Ema Druga je ve navukla na sebe
kijavicu, iz ega sam morao zakljuiti da i apsolutna slinost dveju ena ima
izvesnih granica i da e, bez obzira na eventualnu punu neutralnost iliberta
prema svojim enama, jednog dana neizbeno doi do razdora. Sem toga,
oekivati od petljaroa i sebinjaka iliberta da bude potpuno nepristrasan
bilo bi u najmanju ruku smeno. Pred neobinom porodicom, s fatalnom
neizbenou, stojali su mrani dani...
Izloio sam ilibertu svoja razmiljanja i pokuao ga ubediti da nije re o
nekom zloslutnom prorokovanju, nego o neospornim injenicama, loginim i
neumitnim kao u Pitagorinoj teoremi.
Skretao sam prijatelju panju i na to da je njegova bigamijska, to jest
pravna situacija vie nego sumnjiva. Nalazi se u braku s Emom, roenom
Paroze, a i njegova druga ena je takoe Ema, roena Peroze, tako da on ima
dve ene. Meutim, iliberto nije ozbiljno shvatao moja upozorenja. Jo
uvek je bio u nekom sveanom raspoloenju i, bacajui zadivljene poglede s
jedne Eme na drugu, razmiljao je o sasvim drugim stvarima.
Na kraju veere poverio mi je svoju blistavu ideju njih troje e
otputovati u paniju.
Sve sam predvideo ree. Ema Prva e izjaviti da je izgubila
paso, pa e joj izdati duplikat, koji e na potvrdu odneti u policiju... Hej,
kakav sam ja to glupak! Pa ja u sam nainiti duplikat pomou Mimete.
Kada su se posle dva meseca njih troje vratili s putovanja, mogao sam, na
alost, konstatovati da se mnogo ta izmenilo. Odnosi izmeu iliberta i
njegovih dveju ena bili su i nadalje korektni, ali su nervoza i napeta situacija
takoe bili oigledni.
Ovog puta iliberto je sam potraio pomo. Od njegovog sveanog
raspoloenja nije ostalo ni traga. Priao mi je o svemu to se dogodilo od
naeg poslednjeg vienja, ukoliko se nepovezane i maglovite fraze mogu
nazvati priom. Sve u svemu, putovanje je bilo veoma zanimljivo, ali i
zamorno. U toku obilaenja nekog muzeja, izmeu dve Eme pojavila se prva
varnica. Sasvim uzgred, one su dotakle i pitanje zakonitosti ili nezakonitosti
roenja Eme Druge. Ova je tvrdila da je iliberto imao prava da je stvori,
na ta je Ema Prva odgovorila demonstrativnim utanjem. Njen postupak je
prepunio au strpljenja mog prijatelja. Od tog trenutka on je javno poeo da
ispoljava vee simpatije prema Ema Drugoj, a oseanja prema Emi Prvoj
postajala su iz dana u dan sve smuenija. Do raskida jo nije dolo, ali je
iliberto sve intenzivnije oseao da se on neumitno pribliava.
 U karakteru i raspoloenjima dveju ena takoe su se pojavile i sve jae
produbljivale razlike. Ema Druga postajala je sve ivahnija i energinija, a
Ema Prva se sve ee povlaila u sebe i postajala sve udljivija.
ta da radim? brino je pitao iliberto. Savetovao sam mu da, pre
no to bilo ta preduzme, o svemu dobro razmisli i obeao da u i ja pokuati
da naem neko reenje. Ali, u sebi sam odluio da se ne meam u tu
zapetljanu situaciju.
Upravo zbog toga sam i bio iznenaen kada je iliberto posle dvadesetak
dana upao u moj kabinet u veselom, ak euforinom raspoloenju. Bio je jo
buniji i razdraganiji nego ranije. Bez ikakvog uvoda preao je na stvar.
iliberto je momak i po; nemoj to nikako i nikada zaboraviti
govorio je, ne krijui samozadovoljstvo. Jednim potezom je reio sve
probleme.
Veoma mi je drago. Ti si se oduvek odlikovao snalaljivou. U
svakom sluaju, bilo je ve vreme da se opameti.
Hej, nisi me uopte razumeo. Ja ne govorim o sebi, nego o ilibertu
Prvom. On je junaina. Dodue, ni ja ne zaostajem mnogo za njim, ali u
ovom konkretnom sluaju nemam nikakvih zasluga, jer postojim svega
sedam dana. Sada je sve u najboljem redu. Preostaje mi samo da ozakonim
svoje odnose s Emom Drugom. Pribei u malom triku formalnom
venanju s njom. Zatim u se zaposliti u firmi NATKA, koja e me rado
primiti jer u predstavljati ivu reklamu za njene proizvode Mimeta II.
Alan E. Nors
Teka pogodba

ALAN E. NOURSE, roen 1928. godine, po nacionalnosti Amerikanac, po zanimanju lekar.

Napisao stotinak pria i novela, kao i nekoliko romana, meu njima: Opsednuti ovek,
Zavojevai dolaze, Varalica. Pria Teka pogodba predstavlja varijaciju na dobro poznatu
faustovsku temu o oveku i Sotoni.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

U utorak, Prisinder je ugledao avolovo lice u ogledalu upravo dok je

zavravao brijanje.
Moda zvui udno, ali za Prisindera je to bila stara stvar. Svakog utorka
izjutra bio je on tu, redovan kao svetlost dana. Ovoga jutra Prisinder ga je
hladno pogledao.
Ti tamo rekao je mislim da bi trebalo da svrati malo na
razgovor.
Stvarno? upita avo.
Stvarno ree Prisinder. Zna dobro da smo sklopili pogodbu. A
ti se uopte ne pridrava tvojih obaveza. Bolje navrati, ili se bojim da od
posla nee nita biti.
Zavrio je brijanje i uao u solarijum da pozvoni za doruak. Prole su
samo tri godine, razmiljao je. Ostaje jo sedam godina. A sedam godina je
zbilja dugo vreme.
Zavravao je svoj sok od narande i kafu kad je avo stupio kroz zid u
sobu. Princ Nitkova odisao je pomalo na sumpor i nagorelu tkaninu. Bio je
visok i lep u svom mekom crnom odelu i finom crnom dugakom kaputu. U
ruci je drao tanak tap od abonosa za etnju.
Dakle, da ujemo kakva je to ludost o ponitavanju nae pogodbe
rekao je. Prole su tek tri godine, a ti se ve ali.
Imam puno pravo da se alim izjavi Prisinder hladno. Ti se
izvlai. Nisi bio poten prema meni. Uopte se ne pridrava svojih obaveza.
avo se osvrte po prostoriji.
 Pa, koliko vidim, ivi sasvim dobro. Najotmeniji apartman u gradu.
Dovoljno gotovine da ga odrava. Ne oblai se ba po mom ukusu, ali to je
tvoja stvar. Pogledao je otro Prisindera. Ipak, neto si mi ufitiljio.
Imao si napornu no?
Nije bila ba najprijatnija od svih koje se mogu zamisliti ree
Prisinder.
Stvarno? Neto nije u redu sa opskrbom?
Oh, ne ree Prisinder. Naprotiv. Ima ih itavo jato. Gde god se
okrenem vidim devojke, desetine devojaka.
Ah! avo se malo namrti. Jesu li nepredusretljive? Da li ti
uskrauju naklonost? Ili su moda malice suvie agresivne?
Prisinder odmahnu glavom.
Ne, ne. Nita slino tome.
Pa ta je onda? Moda raznovrsnost nije bila dovoljno
zadovoljavajua? Ili smatra da su neprivlane? Ne? avo slee
ramenima. Ispada da ti diskvalifikuje tvoj sopstveni izbor. ta drugo
moe da zahteva? Ostaje ti jo sedam godina... ali, to se tie mene, ja sam
se pridravao mog dela pogodbe.
Slova pogodbe, moda ree Prisinder. Ali ne i duha. Ti si se
obavezao da e mi kompletno ugoditi, a ja nikada nisam bio potpuno
zadovoljan. Neto je nedostajalo od samog poetka.
Ako govori o ljubavi, ja ti tu ne mogu pomoi ree avo. To je
potpuno van mog faha, zna i sam.
Nije posredi nita tako tugaljivo ree Prisinder brzo. Ne, to je
mnogo tee definisati. Skoio je na noge, traei rei. Te devojke su
suvie... kako da to objasnim? ... suvie upuene. Ne postoji nita to bi one
mogle da naue. Da, to je ono! One izgledaju tako iskusne.
Mislio sam da se to smatra za jednu vrlinu ree Sotona suvo.
Ali, kako ne shvata? upita Prisinder. One znaju sva pravila!
Ponaaju se kao lutke na ici. Nedostaje oseaj podviga, senzacija buenja ...
avolove oi sada su sijale od razumevanja.
Hoe da kae da je nevinost ono to eli! Grohotom se nasmejao.
Dolazi da od mene trai nevinost? Kako udesno naivno! Razmisli i
sam! U toku deset zemaljskih godina ja moram da ti obezbedim neogranieno
blagostanje i sav potreban novac plus najlepe devojke na svetu da zadovolje
sve tvoje krajnje ekstravagantne udi. Zauzvrat, ja dobijam od tebe jednu
beznaajnu sitnicu u ije postojanje ti ak i ne veruje tvoju duu. avo
se tresao od smeha. A sada zahteva jo i nevinost! Zastao je za asak.
Zanimljiva ideja, ali smena. Potpuno smena.
Hoe da kae kako ne moe to uiniti? upita Prisinder.
Nisam kazao nita slino obrecnu se avo. Potpuno nevina
devica, netaknuta ljudskom rukom... ? Pogladio je svoju bradu. Teko.
Neverovatno teko.
Ali, moe li to? insistirao je Prisinder. Kad bi samo shvatio
koliko su strano dosadne one druge... Moe li to da uini?
Teko ree avo pod sadanjim uslovima naeg ugovora. To bi
zahtevalo rad, vreme, najveu delikatnost. Cena bi bila visoka. Pogledao
je Prisindera. Da li bi mi dao tvojih preostalih sedam godina?
Prisinder preblede, ali ipak polako klimnu glavom.
Sve to trai rekao je.
avolovo lice sinu.
Onda je dogovoreno. Provee s njom samo jednu no, razume se.
Vie od toga bilo bi nezamislivo.
Prisinderovi prsti su podrhtavali.
Ona mora da bude savrena. To mora da vredi sto hiljada drugih noi.
Dajem ti svoju re ree avo.
Ja moram da budem prvi ovek, apsolutno prvi, ak i u njenom duhu...
To se podrazumeva.
A ako omane itava pogodba je ponitena.
avo se osmehnu.
Vai. A ako uspem... On dodirnu oljicu od kafe abonosovim
tapom i ona odmah postade uareno crvena. Jedne noi rekao je i
iezao kroz zid.

*
Pet dana je Prisinder ekao.
Ranije, oseao je zasienost i dosadu; sada je drhtao od zamiljanja onoga
to je trebalo da doe. Ali dok su dani jedan za drugim prolazili, on je
postajao nervozan i razdraljiv, udno je zagledao svako novo lice koje bi
sreo na ulici, a onda se razoarano okretao u stranu. ivci su mu postajali
zategnuti. Njegovo telo i duh bili su ispunjeni nekom udnom enjom.
estog dana kasno popodne, u prizemnoj galeriji jednog malog muzeja
umetnosti, naiao je na nju.
 Bila je visoka i vitka. Kosa joj je bila pepeljasto plava, usne pune.
Koraala je graciozno, neupadljivo upadljiva, samozadovoljna, jedno ostrvo
za sebe. Bila je svea kao martovski povetarac i topla kao smeh pored
ognjita.
Bila je zanosna.
Poao je za njom i oslovio je, a ona mu se osmehnula neprovokativno.
Nastavili su da zajedno koraaju kroz galeriju. Njen smeh bio je veseo; njene
oi su postajale toplije dok ga je gledala.
Saznao je da se zove Moira i da ima devetnaest godina. Saznao je i mnoge
druge stvari koje ga nisu ni najmanje interesovale. Napustili su galeriju i
odetali u park i posmatrali grad iza njega i razgovarali. Prisinder je
predloio da popiju po jedan koktel.
Lepo ree devojka. Ali ja jo nikada nisam uzela alkohol.
Neverovatno zaudi se Prisinder.
Ali istinito ree devojka.
Uzeli su po dva koktela, ali ne vie. Razgovarali su o umetnosti i muzici i
knjigama; njeno poznavanje tih stvari bilo je zadovoljavajue. Razgovarali su
o ljubavi i elji i ispunjenju; njena nevinost bila je obezoruavajua.
Posle su otili na veeru i igrali u jednoj bati na krovu visoko iznad
grada. Igrala je sa lakoom i nevinou. Prisinder se trgnuo kad je njen
obraz dodirnuo njegov a telo joj se primaklo blie njegovom. Obuzdaj se,
govorio je sebi, budi strpljiv. Ona je bila devojka iz snova, ono to je traio
tako dugo, ali bilo je jo prerano, prerano ...
Ushiavale su je svetlosti grada ispod njih. Udisala je duboko noni
vazduh, i on je oseao kako ga njena blizina omamljuje.
Pogled na grad je jo lepi tamo gde ja ivim rekao je. Mogli
bismo da sluamo muziku, a moda i da popijemo malo vina.
Osmehnula mu se.
Da. To bi bilo dobro. Volela bih da odemo.
Pogled sa njegovog prozora bio je bolji. Pri pogledu na svetlost grada
ispod njih oduzimao se dah. Muzika je poprimila nova znaenja; vino je bilo
iz njegove najodabranije zalihe, udesne boje, izvrsnog ukusa. Razgovarali su
i smejali se neno, a onda uutali. Svetlosti su se polako ugasile, planula je
vatra na ognjitu.
Bila je udesna.
Tek u neko doba shvatio je da joj nije bio prvi.
 avo je, dakle, ipak omanuo, i on je sada bio slobodan. Ta misao ga je
milovala dok je spavao sa glavom na njenom ramenu.

*
Ujutro nje vie nije bilo, a avo je stajao pored prozora, nestrpljivo vrtei
svojim tapom od abonosa.
Prisinder ga ugleda i prasnu u smeh.
Ti, budalo, povikao je. Nisi uspeo to da izvede, ali ja nimalo ne
alim. Nisi ispunio pogodbu, a ipak si mi dao ono to sam morao da imam.
avo ga je samo gledao.
Prisinder prestade da se smeje.
Dakle? Zato eka? Mi smo zavrili, i sad odlazi! Pogodba je
ponitena.
Nee biti ree avo. Dao sam ti ono to si zahtevao.
Ali ne doslovno viknu Prisinder. Ja nisam bio prvi. Drugi ovek
bio je pre mene ...
Onda je Princ Laova poeo tako da se smeje da su mu dimljive suze
potekle na oi.
I ti mene naziva budalom ree on. Zar si stvarno mislio da ti
mogu isporuiti nevinost bez ikakve mane? Smeno. To nikad ne bih mogao.
Naravno, bio je jedan drugi pre tebe ali avo je avo, a ne ovek.
I sa urnebesnim smehom on povede Prisindera kroz zid pravo u pakao.
Robert Bloh
asna re

ROBERT BLOCH. Svetsku slavu R. Bloh stekao je svojim trilerom Psycho, po kojem je Hikok
snimio istoimeni film. Kao SF pisac skrenuo je panju javnosti jo 1943. svojim romanom
Gotovo ljudski. Jedan robot biva kidnapovan od strane gangstera koji ele da se obogate koristei
njegovu snagu i njegovu lucidnost. Slavna je, ili bar zasluuje da to bude, robotova opaska
mladoj eni koja se stara o njemu: Mnogo uivam kad me vi podmazujete. Pria asna re
dodaje nekoliko novih vorova jednom kapitalnom pitanju koje od pradavnina uznemirava
oveanstvo: ta je istina?
Preveo: GAVRILO VUKOVI

Tog popodneva u 2:27, Homer Gans, blagajnik, uao je u kancelariju svog

poslodavca, predsednika Prve nacionalne banke.
Imam neto da vam kaem promrmljao je. To je u vezi sa
rezervnim fondom. Uzeo sam iz njega etrdeset hiljada dolara.
Vi ste ta?!
Proneverio sam novac iz rezervnog fonda ree Homer. inio
sam to ve godinama, ali niko me nikada nije uhvatio. Neto od tog novca
otilo je na konjske trke, a vei deo na plaanje rente jednoj osobi. Sigurno
vam nikada ne bi palo na pamet dok me gledate da ja, pored ene, izdravam
i jednu plavuu. Ali to samo znai da ne znate kako izgleda brani ivot.
Predsednik se namrti.
Oh, da, znam odgovorio je, uzdahnuvi duboko. U stvari, i ja
izdravam jednu plavuu. Mada, istini za volju, ona nije prirodna plavua.
Homer je malo oklevao. Onda i sam uzdahnu:
Istini za volju, ni moja nije.
Izmeu 2:28 i 2:43 desilo se mnogo udnih stvari. Jedan uzoran sinovac
rekao je svom bogatom i starom stricu neka se tornja do avola i prestane da
se mea u njegov ivot. Jedan isto tako uzoran suprug rekao je svojoj eni da
ve godinama mrzi i nju i njihovu decu i da je esto poeleo da svi budu
mrtvi! Jedan ugledni prodava cipela rekao je enskoj muteriji neka se
jednom ve okane pokuaja da navue na noge cipele ispod svog broja i neka
nabavi sebi negde dva amca na vesla. U jednoj od ambasada neki strani
diplomata zastao je usred laskave zdravice i iznenada prosuo sadraj svoje
ae na elavu glavu amerikog ambasadora.
I...
Grom i pakao! urlao je Voli Tibets, glavni urednik Dejli
ekspresa.
Zar je ceo svet poludeo?
Reporter Doe Seterli slee ramenima.
Za devet godina otkako radim u ovom listu, jo nikada nisam izdao
nareenje: Zaustavite maine produi Tibets da praska. U ovom asu
drimo u pripremi nove ploe i draemo ih u pripremi sve dok ne
saznamo ta se to zapravo zbiva. Imamo sloenog materijala za najmanje
deset naslovnih strana, ali nita od svega toga nema ba nikakvog smisla.
Na primer? upita Seterli, mirno gledajui svog efa.
Birajte ta vie volite. Jedan senator upravo je dao izjavu da podnosi
ostavku kae da nije dorastao svom poslu. Onaj radniki lider koji je
sagradio novu veliku zgradu sindikata u gornjem delu grada otiao je tamo i
izvrio samoubistvo. Policijske stanice ne mogu da se odbrane od momaka
koji dolaze i priznaju sve, od ubistva do krae klikera. A ako mislite da je to
interesantno, trebalo bi da ujete ta se zbiva dole u oglasnom odeljenju.
Klijenti otkazuju aranmane kao da su poludeli. Tri najvea preprodavca
polovnih kola u gradu upravo su povukla svoje oglase.
Seterli zevnu:
ta li se to zbiva?
Od vas ba i traim da saznate ta se zbiva. Voli Tibets ustade.
Idi te i naite nekoga ko bi dao izjavu. Pokuajte na univerzitetu. Raspitajte
se u odeljenju za nauku.
Seterli klimnu glavom i uputi se niz stepenice prema svojim kolima, inilo
se da je dolo do zastoja saobraaja u itavom gradu, a neto se deavalo i sa
peacima. Neki od njih su trali, a drugi su koraali kao oamueni ili
naprosto mirno stajali nasred plonika. Lica su izgubila svoju uobiajenu
masku krutosti. Neki ljudi su se smejali, a ostali plakali. Preko na travi u
krugu univerziteta vei broj parova leao je u strasnom ljubavnom zagrljaju,
ne obazirui se na druge parove koji su se besomuno tukli. Doe Seterli
zatrepta ugledavi taj prizor i produi vonju.
 U 3:02 skrenuo je kola prema zgradi vlade. Jedan krupan ovek stajao je
na uglu i poskakivao od nestrpljenja. Liio je na nekoga ko ili eka taksi, ili
mora u toalet, ali brzo.
Izvinite ree Seterli. Da li je kancelarija dekana Hensona u ovoj
zgradi?
Ja sam Henson odsee krupni ovek.
Zovem se Seterli, iz Dejli ekspresa ...
Blagi boe, zar oni ve znaju?
Znaju ta?
Nije vano. Dekan Henson odmahnu glavom. Ne mogu sada da
razgovaram s vama. Moram pronai neki taksi, ini mi se da nikada neu ni
stii do aerodroma.
Odlazite iz grada?
Ne. Moram da se doepam doktora Lavenkvista. On je zakuvao sve
ovo...
Seterli otvori vrata kola.
Uite. Ja u vas odbaciti do aerodroma. Moemo uz put da
razgovaramo.
Sa zapada je dunuo vetar i sunce se plaljivo sakri iza jednog oblaka.
Sprema se oluja promrmlja dekan Henson. Ona prokleta budala
bolje bi uinila da se spusti pre nego to udari nevreme.
Lavenkvist ree Seterli. Nije li on upravnik Dentistike kole?
Tako je uzdahnu Henson. Gadno je ve i to to imamo muke sa
ludim naunicima, ali jedan ludi dentista...
ta je uinio?
Zakupio je jedan avion danas popodne, iskljuivo za sebe, i digao se
njime iznad grada. Posuo je itav grad onim svojim gasom. Henson
uzdahnu. Ne razumem se nita u nauku. Ja sam samo jedan siroti dekan
univerziteta, i moj posao se svodi na to da izvlaim novac od bogatih aka.
Ali, koliko sam razabrao, Lavenkvist je petljao neto sa hemijskim
anesteticima. Smeao je jednu novu kombinaciju sodium pentotal, sodium
amital samo mnogo jau i koncentrisaniju.
Zar to nije ono to se koristi u psihoterapiji, za narkopsihozu? upita
Seterli. Ono to nazivaju serumom istine?
Ovo nije serum. Ovo je gas.
 Razumeo sam vas ree Seterli. Znai, on je ekao da osvane
vedar dan, bez vetra, i uzleteo je avionom da zaprai grad koncentrisanim
gasom istine. Je li to injenica?
Naravno da jeste uzvrati Henson. Vi znate da ne mogu da vas
laem. On ponovo uzdahnu. Niko vie ne moe da lae. Oigledno,
hemikalija je toliko jaka da deluje ako je samo malice umrknete. Oni iz
psihijatrijskog odeljenja priaju mi svata o oslobaanju od inhibicija i
prevazilaenju super-ega, a ako ovek pokua neto da im odgovori, oni
naprosto spuste slualicu. Ali bitno u svemu tome je da gas deluje. Svi koji su
napolju, svi koji dre otvorene prozore ili imaju erkondine u stanu, svi su oni
zakaeni. Gotovo itav grad. Oni ne mogu vie da lau. Oni ak i ne ele da
lau.
Divno! uzviknu Seterli, diui pogled prema sve guim olujnim
oblacima.
Mislite? Ja nisam tako siguran. Kad pria dospe u novine, itava kola
e izai na ruan glas. Nisam smeo ovo ni da vam kaem, ali ne mogu da se
obuzdam. Naprosto, oseam potrebu da u svakom pogledu budem otvoren.
Ba to sam i rekao mojoj sekretarici, pre nego to mi je opalila amar...
Seterli skrenu kola na aerodrom.
Je li ono tamo gore va ovek? Pokazivao je rukom navie, prema
jednom malom avionu koji se nakrenuo u stranu izmeu oblaka, zahvaen
iznenadnom olujom.
Da viknu Henson. Pokuava da zauzme poloaj za sputanje,
mislim. Ali vetar je suvie jak ...
Iznenadni blesak munje zapara nebo. Avion se zaklatio i poeo da
propada u dubinu.
Seterli ugasi motor i potra prema pisti. U daljini je zavijala jedna sirena.
Kroz kiu koja se spustila mogao je da vidi avion kako se sunovrauje u ludoj
spirali.

*
Voli Tibets je sedeo za radnim stolom i sluao izvetaj.
Evo kako se to dogodilo govorio je Seterli. Jadni ovek bio je
mrtav jo pre nego to su ga izvukli iz olupine. Ali nali su rezervoare i
opremu. Kod njega su se nalazile hartije, i ja sam ubedio Hensona da mi ih
preda; bio je toliko oamuen da nije ni pokuao da prigovori. I sada moemo
priu da potkrepimo dokazom. Imam kopije formule koju je otkrio.
Prepostavljam da emo podatke o drogi ustupiti i radio-stanicama.
Tibets odmahnu glavom.
Ne. Odluio sam da glatko odbijem sve zahteve te vrste.
Ali pria ...
Nee biti nikakve prie. Sada je i tako sve prolo. Zar niste primetili
kako su se ljudi promenili posle naleta one oluje? Vetar je oigledno oduvao
gas dalje. Svi su ponovo normalni. Veina njih ve je ubedila sebe da se nita
nije ni desilo.
Ali, mi znamo da se desilo! I ta emo sa svim onim priama za
naslovnu stranu koje ste dobili danas popodne?
Odbaene su. Otkako je naila oluja, stalno smo dobijali opozive i
odustajanja. Ispada da senator uopte ne podnosi ostavku ve se kandiduje
za guvernera. Onaj momak iz radnikog sindikata sasvim sluajno je ustrelio
sebe. Policija ne moe da pronae nikoga ko bi potpisao svoju raniju izjavu.
Oglaavai nam alju nove verzije svojih oglasa. Pazite ta vam kaem, do
sutra ujutro ovaj grad e zaboraviti da se ma ta desilo... oni e sami hteti da
zaborave. Niko ne moe da se suoi sa istinom i da ostane duevno zdrav.
Strano je tako rezonovati ree Seterli. Doktor Lavenkvist je bio
veliki ovek. Znao je da njegov pronalazak moe da dejstvuje ne samo
ovde, ve svugde. Posle ovog prvog pokuaja nameravao je da nadleti
avionom Vaington, Moskvu i sve druge prestonice sveta. Zato to ovaj gas
istine moe da izmeni svet. Zar to ne shvatate?
Naravno da shvatam. Ali svet ne treba da bude izmenjen.
Zato ne? Seterli uspravi ramena. ujte, ja sam razmislio o
svemu. Imam formulu. Mogu da nastavim tamo gde je Lavenkvist stao.
Utedeo sam neto novca. Mogao bih da unajmim pilote i avione. Zar vam se
ne ini da je svetu potrebna jedna doza istine?
Ne. Videli ste ta se desilo danas, u sasvim malim razmerama.
Da. Kriminalci su priznali svoje zloine, varalice su se reformisale,
ljudi su prestali da lau jedni druge. Zar je to ravo?
to se tie kriminalaca, nije. Ali za prosena ljudska bia to bi mogla
da bude strana stvar. Vi ne uviate ta bi se desilo kad bi lekar saoptio
svome pacijentu da umire od raka, kad bi ena rekla svome muu da on
zapravo nije otac njihovog deteta. Svako ima svoje tajne, ili bezmalo svako.
Bolje je ne znati itavu istinu o drugima, ili o sebi.
Ali, gledajte ta se deava u dananjem svetu.
 Gledam. To mi je posao da sedim za ovim stolom i posmatram kako
se svet okree. Ponekad je to okretanje vrtoglavo, ali se bar nastavlja. Zato
to i ljudi nastavljaju svoje bitisanje. A njima su potrebne lai da bi im
pomogle. Lai o apstraktnoj pravdi, i romantinoj ljubavi koja veno traje.
Vera da pravinost uvek trijumfuje. Moda je ak i naa koncepcija
demokratije jedna la. A ipak, mi negujemo te lai i inimo sve to je u naoj
moi da od njih ivimo. I moda, malo po malo, naa vera pomae da te
stvari postaju istinite. To je spor proces, ali ini se da deluje na duge staze,
ivotinje ne lau, to znate. Samo ljudska bia umeju da se pretvaraju, da
toboe veruju, da obmanjuju sebe i druge. Ali ona zato i jesu ljudska bia.
Moda je tako ree Seterli. A ipak, porazmislite o povoljnoj
prilici koju ja imam. Mogao bih ak i ratove da ukinem.
Moda. Vojni i politiki lideri verovatno bi u svetlu istine sagledali
svoje motive i promenili se privremeno.
Mogli bismo nastaviti sa zapraivanjem uzviknu Seterli
oduevljeno. Ima i drugih estitih ljudi. Pronai emo novana sredstva i
napraviti dugoroni projekat. I, ko zna? Moda e, posle nekoliko doza,
promena postati stalna. Zar ne shvatate? Mogli bismo da ukinemo rat!
Shvatam vas uzvrati Tibets. Vi moete da ukinete rat izmeu
nacija. I da, umesto toga, izazovete stotine miliona individualnih ratova.
Ratova koji bi se vodili u ljudskim razumima i u ljudskim srcima. Dolo bi do
talasa ludila, talasa samoubistava, talasa ubistava. Dolo bi do jednog
poplavljivanja istine koje bi potopilo dom, porodicu, itavu drutvenu
strukturu.
Shvatam da je rizino. Ali pomislite ta bismo sve mogli da dobijemo.
Tibets poloi ruku na rame mlaeg oveka.
elim da zaboravite itavu ovu stvar rekao je ozbiljno. Nemojte
da pravite planove o proizvodnji tog gasa i njegovom prosipanju iznad
Kapitola i Kremlja. Ne inite to, za dobro svih nas.
Seterli je utao, zagledan napolje u no. Tamo negde u daljini zapiskao je
prodorno mlazni avion.
Vi ste estit ovek ree Tibets. Jedan od malog broja takvih. To
mi je jasno, i divim vam se zbog toga. Ali morate da budete realistini i da
gledate na stvari onako kako ih ja gledam. Sve to elim od vas jeste da mi
sada obeate da neete pokuati nikakvu ludost. Pustite da svet ostane ovakav
kakav je. Zastao je za trenutak. Hoete li mi dati vau asnu re?
 Seterli je oklevao. On je bio estit ovek, shvatao je to, i zato mu je
trebalo dosta vremena da odgovori. A onda:
Obeavam slaga Seterli.
Herbert V. Franke
Nalog

HERBERT W. FRANKE. Doktor filozofije, naunik i veliki popularizator nauke, H. V. Franke

(1927) istovremeno je i jedan od najagilnijih nemakih pisaca naune fantastike. Objavio veliki
broj pria i nekoliko utopijsko-tehnikih romana. Staklena zamka, elina pustinja i dr. Pria
Nalog uzeta je iz njegove zbirke Zelena kometa.
Preveo: GAVRILO VUKOVI

Lekar je seo na bolesnikov krevet i dobroduno uhvatio njegovu ruku:

Sada nam jo jednom ispriajte vau priu, ali potpuno mirno, molim!
Pa mi vam verujemo.
Pacijent se iscrpljeno zavalio natrag na jastuk. Poeo je tiho da govori,
dok su mu plaviasto nateene usne podrhtavale.
Otpoeo sam sasvim skromno. Danas je moja reklamna agencija
preduzee svetskog glasa. Najbolje firme davale su mi naloge
propagandne kampanje, ispitivanje javnog mnenja, ugovaranje poslova.
Meutim, najvei nalog dobio sam od jednog neznanca. Moj zadatak bio je
pomalo udan ali iza njega se nalazio novac. Ve godinama su moja firma
i njene filijale irom sveta uglavnom time zauzete. Meutim, sve je trebalo da
ostane u tajnosti.
Moj zadatak? O tome nisam smeo da govorim. Ali danas to ipak moram
da uinim. Trebalo je da oveanstvo uputim u meuzvezdanu misao. Ono je
trebalo da postane upoznato sa pitanjima svemirskog putovanja, trebalo se
pripremiti na ono ta su mogle da donesu ekspedicije u kosmos, trebalo se
priviknuti na misao da je ovek samo jedan od raznih oblika ivota meu
mnogim drugim u zvezdanom prostoru.
Nisam se raspitivao za razlog, ovek je plaao. Najpre sam testirao javno
mnenje veina krugova bez razumevanja je gledala na takve ideje, samo se
mali broj pojedinaca bavio slinim problemima. Dodue, bilo je nekoliko
pisaca koji su iz tog podruja crpli svoje teme, ali ko je njih itao? Tu sam se
ja umeao, i sada svi znaju naunu fantastiku. Upregao sam moje evropske
filijale. Sa uspehom, gospodo! Imam veze i u Rusiji. Znate li koja je literatura
tamo u poslednje vreme doivela najvei polet? Uinio sam jo mnogo toga.
Finansirao sam filmove i predavake turneje, okupljao sam zainteresovane i
vodio brigu o tome da se oni udrue u klubove.
Pojma nemate koliko je teko iriti nove misli! Ali ja sam imao uspeha.
Pre nedelju dana moj nalogodavac me je pozvao kod sebe. On stanuje
izvan grada u jednoj usamljenoj kui. Izgleda da je nekakav privatni naunik.
Primio me je u jednom udobno nametenom salonu. Bio je primetno
nervozan.
Ide suvie sporo uzviknuo je. Vi radite premalo!
Oprostite rekao sam asopis Galaxy danas izlazi na deset
jezika, osnovan je prvi evropski klub naune fantastike, u istonim zemljama
imamo dravnu podrku...
On me prekide.
Sve je to premalo! obrecnuo se. Kako je danas moglo doi do
panike dok su letei tanjiri kruili iznad Sidneja?
O tome nisam nita uo, mada sam uvek dobro obaveten. Otkuda je ovaj
ovek mogao to da sazna?
itava stvar izgledala mi je sve udnija. ovek je brzo koraao tamo-amo,
kao da osea strah. Da, to je prava re strah! A onda su iz susedne
prostorije odjeknuli neki neobini zvuci. On je pritrao vratima i proao kroz
njih, ne otvorivi ih ni za palac vie nego to je bilo neophodno. Ali uprkos
tome osetio sam vlanu vrelinu i kiselkast zadah koji je prodro u sobu iz
susedne prostorije. Onda sam se prikrao do vrata i bacio jedan pogled kroz
kljuaonicu... Nije trebalo to da uinim...
Kad se on ponovo vratio, obeao sam mu sve ta je od mene zahtevao.
Nisam eleo nita drugo sem da se izgubim, i on me je uskoro otpustio. U
kolima mi je posle toga bilo crno pred oima. Moj ofer me je ovamo
dovezao.
ta sam video u susednoj prostoriji? U jednoj naslonjai sedela je neka
prilika, vea od oveka, ali ne ovek njeno telo sastojalo se iz mnotva
isprepletenih belih gumenih cevi, udovi su izgledali kao raje tipaljke, a
glava je bila u obliku zvona sa jednom sisaljkom i itavim nizom buljavih
oiju svuda uokolo. Nije to bilo bie sa ovoga sveta...
Bolesnik je zaklopio oi. Mada je utao, usne su mu i dalje podrhtavale.
Meutim, nije vie reagovao ni na jedno pitanje.
 Ostavimo ga na miru! odlui ef lekara. Tipino stanje
iscrpljenosti posle sranog udara izazvanog nervozom. Ili, razumljivije
govorei, menaderska bolest. Neobine su samo halucinacije. On se nee
vie vratiti na svoje radno mesto. Sva srea to njegov sin nastavlja njegovo
ivotno delo. U poslovanju firme nije dolo ni do kakvog zastoja!
Gospoda napustie bolesnikovu sobu i posvetie se sledeem pacijentu.

i
.. . i da se jednom okona to beskonano pitanje Balkana i Dardanela, hajde da prvim zaepimo drugo. ALFONS
ALE (prim. autora).
sf domaa
pria
Zvonimir Furtinger
Djed i unuk

ZVONIMIR FURTINGER, roen u Zagrebu 1912. godine. Po zanimanju novinar. Napisao niz
lanaka i radio-emisija popularno naune i kulturno-istorijske prirode, radio i TV drame, romana,
i novela. Vanija dela: Vila na otoku, Zrcalo u svemiru, Ran za dva dolara. Sa Mladenom
Bjaiem napisao nauno-fantastike romane Osvaja 2 se ne javlja, Svemirska nevjesta, Mrtvi
se vraaju, Waramunga i Nita bez Boene (naslov prvog izdanja Tajanstveni stroj profesora
Kruia), a na temu ilegalnog rada za vrijeme okupacije omladinski roman Lani kurir.

Zdravo, Elza, koje Ii iznenaenje!

Kroz vrata je mugnula ljepukasta djevojka i kritiki ocijenila domaina.
Vjerujem da si iznenaen, ali iznenaenje moe opaliti poput malja,
ako je to iznenaenje neugodno.
ovjek kome su bile upuene te rijei nemono rairi ruke, a onda bre
bolje obujmi djevojku.
Elza, uistinu se veselim to si dola. Daj sada jedan lijepi poljubac.
Elza se dala poljubiti, ali nije propustila da uz put promrmlja neto o enama
kao vjenim muenicama. Zatim su poli u sobu, i sve bi bilo lijepo i dobro
da nije ba u trenutku kada se Elza potpuno priljubila uz Milana, i kada je
izgledalo da e sve proi u miru i redu, zazvonilo na kunim vratima.
Aha proguna Elza oekivao si drugu. Zato si bio iznenaen.
Ali, Elza, to govori. Bit e najbolje da uope ne poem na vrata.
Aha, to bi ti odgovaralo. Idemo mi lijepo zajedno, da vidimo tko je.
Ali, na veliko Elzino razoaranje a Milanovo olakanje bio je pismonoa,
koji je pitao za neku adresu.
Imao si sreu zakljui Elza i poe do bara, da natoi dvije ae.
Lako je imati sreu kada ti je savjest ista odgovori Milan, a onda,
da bi prebacio razgovor na drugi kolosjek, primjeti:
Jesi li ti ula to se pria o leteim tanjurima?
 Ne, Elza nije ula nita o leteim tanjurima, a najmanje tog dana. Odmah
je prozrela kuda Milan cilja s tom novom temom, ali je to protumaila na svoj
nain. Oito je da neto skriva pred njom.
Zna, onaj Marin sa pumpne stanice rekao mi je da je video danas
ujutro neto to je letilo a nije bilo avion.
A zato to ne bi bio uistinu letei tanjur? usprotivila se Elza.
To su sve gluposti, draga Elza, i nema smisla ... uh!
Uzvik je bio potpuno na mjestu, jer je tog trenutka opet zazvonilo na
kunim vratima. Milan je predviao neprilike, jer e Elza iskombinirati
najnevjerovatniju spletku to je jedna ljubomorna dua moe izmisliti. I nije
bio na krivom putu.
Da, zato si protrnuo? Da li je ona?
Poi sa mnom da vidimo tko je, pa da se jednom umiri zavapi
Milan i poe prema vratima.
Samo polako, ii emo zajedno ... Eto, to je nestrpljiva!
Elzi se oteo taj uzvik, jer je jo jednom prodorno zazvonilo.
Pred vratima je stajao ovjek tridesetih godina. Bio je odjeven u neto to
bi moglo biti i overal i trenirka. Kada su se vrata otvorila, njegovo zabrinuto
lice poprimilo je vedriji izraz.
Stanuje li ovdje Milan Posavec?
Da, to sam ja odgovori Milan, napeto razmiljajui kakve e sve
nepovoljne zakljuke po njega Elza izvui iz tog prizora. No reakcija
doljaka zbunila je i Milana i Elzu.
Oh, izvrsno, dakle ipak je ve 1973. prola. Onda je sve u redu.
Oprostite, ali meni nije jasno to ste time htjeli rei.
Doljak kao da se zbunio. Poeao se po glavi, ogledao se na sve strane i
onda promucao:
Radi se o diskretnoj stvari. Moda e vam se to uiniti i malo udno,
pa bi bilo zgodno da govorimo nasamo.
Poslije tih rijei Elzi je ve bilo prilino jasno da je ovjek doao s nekom
porukom Milanu i da sada trai mogunost kako da je priopi bez svjedoka.
To treba sprijeiti, i zato je preuzela inicijativu.
Uite, dragi ovjee. Sve to god imate rei moete kazati preda
mnom. Mi nemamo tajni jedno pred drugim, zar ne Milane?
Milan je progutao pljuvaku i uveo ovjeka u predvorje. ovjek se
ogledao po svim kutevima, kao da je neto traio. Milanu se uinilo kao da se
bori sa suzama.
 Izvolite sjesti gurnu mu Milan stolicu.
No doljakova reakcija bila je posve nepredviena:
Djede, djede Milane, nisam vjerovao da u doivjeti taj veliki trenutak.
U oima su mu se zacaklile suze. Rairio je ruke, kao da e zagrliti
Milana, ali se nije maknuo kada je video njegovu zbunjenost.
Djed, djed ... kakav djed ... ? propentao je Milan.
I Elza je smatrala da treba neto rei:
O emu vi to govorite? Moj Milan nema ni dvadeset sedam godina, a
vi ste po svoj prilici preli tridesetu.
Ah, a ti si baka Nina. Na fotografiji izgleda sasvim drugija.
Kakva baka... Niti sam udata, niti se zovem Nina.
Tek joj je sada dospjelo u svijest da se upustila u diskusiju koja zaista
nema smisla. Kako li je samo mogla izgubiti nadzor nad svojim ivcima.
Nepoznati, koji se izdavao za Milanovog unuka, razoarano je oborio
glavu i tiho proaptao:
Da, vama to izgleda udno, ali ja sam kriv. Prenaglo sam istresao sve
to mi je na srcu. Znate, odjednom se nai pred djedom...
Ja nisam djed, to upamtite hladno procijedi Milan.
Oekivao je da e se doljak konano povui ili bar objasniti kuda cilja sa
svojim alama, ali to se nije dogodilo.
To emo lako ustanoviti. Da ujemo, u kojoj smo godini?
1975.
Dakle, ipak djed. Zagrli svoga unuka Sljemenka, djede!
Milan je posve otupio na sve to bi mogao uti od tog neobinog
nasrtljivca. Zato je samo znaajno mahnuo rukom i rekao:
Sve su to budalatine. Kako dolazite do toga da mi vi budete unuk, kad
ste a) stariji od mene, b) uopte nemam djece, c) nisam oenjen ...
A baka Nina?
Sad je i Elzi prekipjelo. Nije joj bilo jasno da li se radi samo o tome da ta
dvojica dobiju vremena, pa da unuk preda neku poruku, ili se radi o
luaku. Zato je odluila da preuzme komandu.
Sluajte, sada mi je dosta. Prekinite tu komediju i recite lijepo to
elite.
Trebao bih pet stotina dinara i jednu bocu.
Milan se nasmjeio, jer je konano znao koga ima pred sobom.
Dakle, nove metode prosjaenja. Neto kao prosjak atomskog doba.
 I Elza je htjela stvari izvesti na istac, ali dakako da je polazila s drugog
stanovita.
Polako, dragi ljudi, dopustite da ja vodim razgovor. Jo uvijek se nisam
uvjerila da se vas dvojica niste dogovorili da me obmanete. Dakle, molim
lijepo, vi se zovete Sljemenko, malo neobino ime, ali dobro. Kako se jo
zovete?
Posavec, Sljemenko Posavec. elite li moju legitimaciju?
Ne ekajui odgovor, Sljemenko posegnu u dep i prui neku najlonsku
karticu. Elza i Milan nagli su se nad taj dokument i proitali: Ime: Sljemenko
Prezime: Posavec, godina roenja: 2003. Zanimanje: astronautski tehniar
II klase Ime oca: Ninoslav Izdano u Zagrebu, opina Krievci
datum izdavanja 7. svibanj 2031.
Elza, to kae na to? Sin Ninoslav, unuk Sljemenko...
Ukoliko to nisi ve ranije vidio, onda...
Sve je to mnogo jednostavnije nego to mislite. Meni je dobro poznato
da vas dvoje sada jo nemate sina. Ta mi smo tek u 1975. godini a moj se
otac rodio 1976 ... oh, kako je to davno bilo ... No, pustimo osjeaje postrani.
Elza je pomislila da Sljemenko dobro glumi oaj, a Milanova primjedba
zvuala bi upravo bezduno da je sve bilo onako kako se inilo.
Ne ini li vam se da se zbog jedne prazne boce i pet stotina dinara ne
isplati toliko pripovijedati.
Sljemenku su se ponovno orosile oi a lice mu je oblilo rumenilo:
Djede, zar zaista misli da sam ja prosjak, da mi je stalo do tih piljivih
pet stotina dinara. Ma imam ja novaca, ali mi ih nitko nee primiti. Na,
pogledaj!
Odmah iza toga Milan je drao u rukama nekoliko modrih i dvije zelene
novanice. Zelene su bile od 500.000 a modre od 100.000. Ali takve
novanice nije jo nikada vidio. Sljemenko je objasnio da su to najnoviji
dinari.
Shvaa li sada, djede, taj novac jo nije u opticaju. Vrijedit e tek za
nekih etrdeset godina.
Molim vas da me ne zovete djedom. Radije proirite malo vau bajku i
objasnite kako ste vi postali moj unuk... Dobro, dobro... rei ete da ste mi
unuk, jer ste sin moga sina, koji e se zvati Ninoslav. Objasnite vi meni kako
ste se mogli pojaviti ovdje prije nego to vam se otac rodio.
I mene bi to zanimalo dometne Elza.
 Sljemenko je poeo tumaiti. Rekao je da su konstruirali tempoplan iz
domaih sirovina i da ga je trebalo iskuati. Meu osobljem, koje je bilo
odreeno za taj posao, nalazio se i Sljemenko. Kada je poeo citirati
Landauerove pouke i spomenuo Mahmudijev temporalni kompleks, Elza je
prasnula:
ovjee, to ste vi tu svega nadrobili! Ne biste li nam to sve mogli rei
svojim rijeima?
Da, zaboravio sam u kom se vremenu nalazim. Dakle, tempoplan je
maina kojom se plovi kroz vrijeme.
Krasno, sve ljepe i ljepe. Milan je shvatio da se nee olako rijeiti
nezvanog gosta, pa je zato htio iskaliti neko zlobno zadovoljstvo. Vi
naprosto tvrdite, ni vie ni manje, nego da ste dojedrili na tom vaem
tempoplanu u nae vrijeme.
Tako je, konano smo se shvatili. Napravili smo izlet do cara Kaligule!
Htjeli smo dalje, do cara Augusta, ali su nam se kronoreflektori rasklimali, pa
smo smatrali da e biti bolje da se vratimo prije nego to doe do katastrofe.
Zamislite samo, da se odjednom naemo u srednjem vijeku, pa ni naprijed ni
natrag!
Strano, zaista strano, dragi unue.
Sljemenko pun nade pogleda u Milana, ali kada je vidio sarkastini
osmjeh na njegovim usnama ponovno se snudio. Sada se javila i Elza:
Da ujemo dalje, a onako uz put dala bih vam jedan savjet. Umjesto da
ste otili u prosjake, mogli ste se posvetiti pisanju fantastinih novela.
Bako, zarida Sljemenko u krajnjem oaju pa ti bi me barem
morala razumjeti! Sjeam se kako si me drala na koljenima a ja sam ti
navijao sat na ruci dok nije puknula opruga.
Zar vas nije stid neprestano izmiljati nove lai?
Odgovaram na to to me pitate. Ali, sve je to lijepo i dobro, no meni
treba ipak pomoi.
Aha, sad ve znam to slijedi. Govorit ete o onih pet stotina dinara.
Ne zaboravite i boicu dobaci Sljemenko, kao da se boji da bi
mogao dobiti samo novac. Sumpornu kiselinu ne mogu smotati u papir.
No, da nastavim. Pokvarili su nam se kronoreflektori, zapravo bili su
nepouzdani perkusione glavice su podrhtavale za tri stupnja vie nego to
to Denisova toleranca doputa. Ali, kako nesrea nikada ne dolazi sama,
pokvario se i kronograf.
 Opet je dolo do prekidanja, jer je Elza htjela znati to je to kronograf.
Sljemenko je protumaio da je to sprava koja biljei prevaljeno vrijeme.
Kronograf mora bezuvjetno funkcionirati, inae se moe dogoditi da
promaimo vrijeme u koje smo htjeli poi ili, to je jo gore, ne moemo vie
pogoditi vrijeme iz kojeg smo poli. A nama je iscurila sumporna kiselina.
Ne vidim veze izmeu kronografa i sumporne kiseline primjeti
Milan.
Sumporna kiselina je vaan element u kronografu.
A kada ste vi otputovali u prolost?
Godine 2046, 8. kolovoza u 14 sati 18 minuta i 37 sekundi. To se mora
bezuvjetno znati.
Milan se na te rijei znaajno nakaljao, a Elza nije propustila priliku da
napomene kako nije iskljueno da je sam Milan autor te prie. No Sljemenko
se nije obazirao na tu upadicu, ve je nastavio:
Dakle, to nam je preostalo, kad smo se nali u takvoj situaciji?
Rezervu sumporne kiseline nismo ponijeli. Trebalo se zaustaviti i potraiti je
negdje. Stali smo nasumce, kako bi se ono reklo, od oka. Pretpostavljali smo
da se nalazimo u vremenu kada je kemijska industrija ve dovoljno razvijena
i u kome je trgovaka mrea organizirana do te mjere da tu kiselinu nee biti
teko nabaviti. Zaustavili smo se bez problema, ali su onda iskrsle potekoe.
Pristali smo juno od Save, na najpustijem mjestu u naem gradu, tamo gdje
je jo prije vie od sto godina bilo odreeno da se podigne novi eljezniki
kolodvor, ali do dananjeg dana to nije uinjeno. Htjeli smo izbjegnuti
senzaciju. I to nam je uspjelo. Izmjerili smo vrijeme i ustanovili da je oko
sedam sati ujutro po lokalnim prilikama.
ekajte malo, da prokuham sve to ste ovdje nadrobili. inilo se
kao da se Elza konano zainteresirala za samu stvar. Da, shvaam, ali da
biste priu uinili uvjerljivijom, bilo bi dobro da je poveete s leteim
tanjurima. To vam je jedan dobronamjerni roaki savjet.
Sljemenko se zainteresirao za letee tanjure, i kad mu je Elza objasnila da
su to neki okrugli predmeti koji se kreu silnom brzinom kroz zrak i za
sobom ostavljaju plameni trag, njegovo se lice smrknulo.
Dakle, vi ste nas vidjeli. To nije dobro. Onda se pogotovo moramo
pouriti, jer bi bilo nezgodno da nas pronau nepozvani ljudi.
Vi ste genije, unue. Milan se iskreno divio Sljemenkovoj
upornosti. Vi svaku priliku koristite da biste to prije doli do petsto
dinara i boice.
 Duan sam to drugovima koji me ekaju u tempoplanu. Ali u vam
ipak ispriati sve do kraja. Kad smo se zaustavili, nismo znali tono u kome
smo vremenu, ali znali smo vrlo dobro da nam sumpornu kiselinu nee nitko
pokloniti. Trebalo ju je ili ukrasti ili kupiti. Za krau smo znali iz nekih
starijih knjiga, ali nitko od nas nije imao iskustva na tom polju ljudske
djelatnosti. Zato smo se nakon zrelog razmiljanja odluili za kupnju. Ali tu
su se isprijeile ogromne potekoe. Kako platiti? Neto novaca, oko tri
milijuna, imali smo. Ali znali smo da taj novac jo ne vrijedi. E, onda sam se
sjetio da bih ja mogao pomoi.
Prosjaenjem? upadoe u jedan glas Milan i Elza.
Opet vi jedno te isto. Sjetio sam se da bi u tom vrijemenu mogao ve
ivjeti moj djed, a kako sam ga poznavao, bio sam uvjeren da bi mi on
posudio koliko trebam.
Hm. Milan je osjetio kako mu se u glavi vrti. Vi ste mene
poznavali, a ja pojma nemam o vama.
Za vas e se to dogoditi tek za nekih tridesetak godina. No, pustite me
da nastavim. Adresu sam znao, i evo me sada ovdje. Djede...
Umuknite.
Da mi je samo znati to vi zapravo hoete? U Elzi su opet
prevladale stare sumnje.
Mislim da sam se dosta jasno izraavao. Uao sam u prvu trgovinu
kemikalijama i uzalud traio registrator. Upravo je nevjerovatno kako
primitivno ivite.
Poput divljaka, htjeli biste rei. Najprije roaka ljubav, a onda
diskretno vrijeanje dobaci Elza ne bez zlobe.
Htio bih znati to je to registrator? Milan je bio konkretniji.
Registrator je projektor za trodimenzionalne slike, koje prikazuju robu
sa cijenama. Ali vi nemate ni automate za izdavanje robe, ve se sve obavlja
runim radom. A u naim knjigama pie da je epoha Napoleona III bila
briljantna, da se tehnika razvijala divovskim koracima.
Kad ste studirali svoju ulogu, mogli ste malo savjesnije zaviriti u
povijest. Napoleon III je ve sto godina mrtav. Milan je smatrao da mora
iskoristi svaku slabu toku nezvanog gosta.
Moe biti. Iz nae perspektive to se ne ini tako tono distancirano. A
mogao bih kojeta rei i na raun vaeg prometa. Nemate ni radarske
konice. Upravo nejverovatno kako su hrabri vai pjeaci. Kola bi ih mogla
gaziti na tisue.
 Milan je poeo cijeniti ovjeka.
to ste vi sve prostudirali, da bi od mene izmamili petsto dinara...
I boicu upadne mu Sljemenko u rije. Ah, vidim, djede, da jo
uvijek sumnja. Zapravo... ah... da nije dolo do neke zabune, ha? Sad tek
primeujem da nema oiljak na desnoj strani ela, a ba na uljenoj slici, koju
je baka Nina slikala, taj se oiljak lijepo vidi. Postoji li jo netko u kui koji
se zove kao i ti?
Ne znam na to smjerate, ali... dakako, u ovoj kui stanujem ja jedini,
Milan Posavec.
Onda, ipak ... No, to jo nije, moe biti... da... a sada bih te, dragi
djede, najljepe molio daj mi tih pet stotina dinara. Ako hoe, mogu ti dati
svoje novce, ali morat e ekati neko vrijeme da se njima koristi.
Milan vie nije znao to da uini. Pogledao je Elzu, a ona je odobravajui
klimnula glavom. Da je znao zato je to uinila, moda bi drugaije postupio.
Ovako se odluio:
U redu, dragi unue, evo, tu ima tih pet stotina dinara.
Hvala, djede, a boica?
Dakako, dakako, ta u emu bi nosio sumpornu kiselinu! Elzo...
No Elza je ve bila u kuhinji da potrai boicu. Milan je odahnuo. Sad e
moi da u miru porazgovara sa svojim neobinim posjetiteljem. Moda e
tako saznati neto vie.
No, sad smo sami, Sljemenko. Recite mi otvoreno o emu se zapravo
radi. Oklada, novi nain prosjaenja, manija, bjesnilo...
Ali, djede, doe mi da zaplaem kad vidim da nikako ne priznaje da
sam ti unuk.
Dakle, vi ostajete pri svome. Sad mi recite jo samo jedno. Zato vi
govorite uvijek o baki Nini. Oito se radi o individui koja bi, prema vaem
miljenju, morala biti moja ena. Ova ljubomorna osoba, koja sada trai
boicu u kuhinji, zove se Elza i nije slikarica.
Ali kad ti kaem, djede, da sam poznavao baku Ninu. Drala me na
koljenima i...
Pokvarili ste joj runi sat. Da, to sam ve uo.
Sljemenko se poeo mekoljiti kao da je u neprilici, a onda rekao:
Iz toga slijedi samo jedno. No, djede, pokuaj malo razmisliti o svojim
enskim poznanstvima.
Darinka, Marta, Ljubica... hm, a kako joj je djevojako prezime?
 ekaj, da se sjetim... imam! Hafner, da, tako je. Nina Hafner, to je od
onih Hafnera, koji su neko vodili zalagaonicu.
Ah, Nina Hafner...
to je Milan htio rei na raun Nine Hafner nije se saznalo, jer su se tog
trenutka s bukom otvorila kuhinjska vrata i u njima se ukazala Elza u liku
boice osvete s bocom u ruci.
A, tako dakle! ula sam dosta.
Ali, draga Elza...
Umukni! A to misli zato sam pristala da se ovom probisvjetu dade
boica? Zato da vas pustim nasamo i da ujem o emu se zapravo radi.
Dakle, poruka od Nine.
Elza, ti si na krivom putu.
Na krivom putu bila sam kada sam se s tobom upoznala.
Molim te smiri se i predaj bocu Sljemenku, pa kad budemo sami sve
emo lijepo objasniti.
Bit e sam!
Elza zamahne rukom, i prije nego to je bilo tko mogao shvatiti to se
dogaa, boica je poletjela ravno u Milanovo elo. Odande se odbila i pala na
koni naslonja, gde je ostala mirno leati.
Milan je osjetio kako mu se cijedi neto toplo niz elo. Bio je oamuen,
pa je kao kroz maglu vidio kako je Elza demonstrativnim korakom napustila
njegov stan i za sobom snano zalupila vratima. Negdje iz daljine dopirao je i
Sljemenkov glas:
Djede, djede, kako ti je?
iv sam, to jedino znam.
Nee ti biti nita, jer kako bih ja mogao onda biti tvoj unuk. Ali ja sada
imam sve to mi treba, pa moram ii. Kolege e ve biti zabrinute za mene.
Milan je ve neto jasnije vidio kako je Sljemenko projurio kroz vrata, a
onda kao da ga je ovladao san. Trgnula ga je snana zvonjava.
Mahinalno je ustao i tek kod vratiju sjetio se da neto nije u redu s
glavom. Ali neka, pomislio je, vjerovatno se Elza vraa, pa neka je ujede
savjest kad me vidi ovako okrvavljenog. Meutim...
Ah, ovjee, kako to izgledate!
Pred Milanom je stajala mlada plavokosa djevojka. Njezine su plave oi
bile razrogaene od nemilog prizora, to je u Milanu stvorilo uvjerenje da mu
je rana na glavi opasnija nego to je mislio u prvi trenutak. Ali, bilo je ipak
potrebno da pred djevojkom odigra ulogu heroja.
 Ah, nije to nita ... udario sam se o ... bocu.
to govorite da nije nita a cijela vam je desna strana ela rasjeena.
Dopustite da uem i da vam uredim tu ranu.
Milan je klonuo u naslonja i uo samoga sebe kako zbunjeno pita:
Desna strana, kaete ... Hoe li ostati oiljak?
Po svoj prilici hoe. Nego, recite vi meni gdje imate ovdje vode.
Milan joj je opisao kako e doi u kuhinju, gdje e nai posude i gdje iste
rupie. Kad je ostao sam, poelo mu je zvoniti u glavi ali ne vie od rane.
Osjetivi hladnu krpu na glavi, otvorio je oi i proaptao:
To je strano ... nemogue ...
A to se toliko uzbuujete zbog jedne brazgotine. Za mukarca to nije
nezgodno. Bit ete interesantniji enama.
Ja da se ne uzbuujem! Da mi je stradala lijeva strana ela, da sam
slomio nogu, iaio kraljenicu... to bi mi sve bilo lake, ali ovako...
Smirite se. Vae uzbuenje poprima panian karakter, ali to su
posljedice oka od udarca.
Milan je opet utonuo u mrak. Iz letargije ga je trgnulo pitanje:
to vi cijelo vrijeme govorite o unuku, i to vaem vlastitom? Bojim se
da emo morati poi k psihijatru, ako se ne smirite.
Dobro, dobro, ve sam miran.
Milanu je bilo jasno da od nebuloznog mucanja nee biti koristi, a osim
toga ta strana osoba i onako ne bi mogla shvatiti to se dogaalo u njegovoj
nutrini. Zato se sabrao, da bi mu reakcije bile to normalnije.
Sad je ve dobro. Hvala vam na pomoi...
Oprostite, ali ja bih vam se morala ispriati to sam samo tako banula u
va stan. Znate, vratila sam se iz Pariza. Studirala sam slikarstvo... i sad sam
opet tu. Htjela sam posjetiti svoju tetku... ona stanuje tu preko puta, ali nema
nikoga kod kue, pa sam vas htjela zamoliti da joj kaete da sam se vratila i
da u je posjetiti u petak popodne i da bude svakako kod kue.
Oh, jo ste i slikarica otme se Milanu, a onda se sjeti psihijatra,
kojeg mu je njegova samarianka stavila u izgled, pa nastavi mnogo
sabranije:
A, da, vrlo rado. Sve u joj rei kako elite.
No, sada je povez u redu, pa vas vie ne bih htjela smetati. Dakle, ne
zaboravite. U petak popodne.
Neu zaboraviti, samo mi recite, molim vas, to da joj kaem. Tko ju je
traio.
 Njezina neakinja Nina Hafner, ja sam od onih Hafnera koji su neko
imali zalagaonicu.
Duica Luki
Luola

DUICA LUKI, roena u Beogradu 1928. godine. Svoje prie objavljivala u raznim listovima i
asopisima. Za omladinski roman Miris rumenila dobila Jugoslovensku knjievnu nagradu
Kurirek 1965. Prvu SF priu pod naslovom Uzela objavila 1971. u Politikinom zabavniku.
Neospornu vrlinu njenog ogledanja na planu naune fantastike predstavlja to to teme svojih
pria trai u naem domaem ambijentu.

Iv Matin, mladi dopisnik nedeljnog ilustrovanog asopisa Hod,

predloio je Eleni da medeni mesec provedu u Rovinju, uvenom svetskom
letovalitu. Raunao je s tim da e sad, van sezone, proi mnogo jevtinije
nego u sezoni, a osim toga odluio se za privatni smetaj, to takoe znai
znatnu utedu a prua ak i mogunosti da sami poneto skuvaju. Istina, s tim
novcem bi na nekom drugom mestu mogli da odsednu u najluksuznijem
hotelu, uz najvee prohteve, ali to drugo mesto nije arobni, u svetu
omiljeni Rovinj. Elena se oduevila predlogom. Uostalom, u to nije trebalo ni
sumnjati: da ne misle slino, da nemaju sline sklonosti ne bi danas ni
polazili na svoj svadbeni put.
Rovinj je za Iva imao jo jednu privlanost, drugaiju od one koju su
oseali drugi turisti: Iv je tamo proveo svoje najranije detinjstvo, a u seanju
sauvao najlepe uspomene na to mesto.
Smestili su se ugodno kod jora Marije, ene plemenite due i vrednih
ruku. Doekala ih je s cveem u sobi i toplim napicima, s mirisnom belom
posteljom i brinim pogledom.
Hoete li biti zadovoljni?
Zadovoljni? To je malo. Bili su presreni.
Mada je sezona zvanino prola, more je bilo jo toplo jer je sunce
izgubilo kalendar pa peklo i arilo i teralo odocnele turiste u vodu. Kupali su
se do mile volje, a uvee se etali uz obalu, zaljubljeno maui zvezdama...
Pogledaj! odjednom zastade Iv. Tamo, na zidu, sasvim gore,
Elen, pogledaj onaj mali zeleni sjaj...
 to je lepo! ta je to, Iv, svetluca kao neki dragi kamen utisnut u zid ...
kao zeleni brilijant... to je lepo! ushiivala se i Elen.
Luola! Luola! Crv koji svetli. To smo kao deca lovili...
Crv? Znam da svici nou svetle.
Ne, nije svitac ve crv... Samo, malo mi je udno to mesto, obino su
luole u travi... ili sam ve zaboravio. Ipak, to je mesto previsoko za takvog
jednog crva ... i jo na tako ravnoj, okomitoj kamenoj ploi... Ne mogu da ga
dohvatim, zid je visok bar dve moje visine...
Stajali su zagrljeni pred tim malim zelenim blistavilom, stajali tako pod
visokim kamenim zidom kojim je podzidana zemlja ogromnog hotelskog
kompleksa Leone, da se ne bi odronjavala na etalite uz morsku obalu.
Tvoja luola se, gledaj, pali i gasi kao da nam namiguje, hahaha
smejala se Elen.
Luola se nikad ne pali i ne gasi... Ona ima uvek isti zelenkasto fosf ...
fosforni sjaj... zaista ...
Iv se i sam zaudio toj pojavi. Luola se palila i gasila kao kad brodovi
signaliziraju svetlima.
Zaista! Kao da signalizira ree iznenaeno Iv i ponovo pokua,
bezuspeno, da dohvati luolu rukom. Napokon zamahnu prema njoj.
Ugasio si je! oalosti se Elen.
Nisam je mogao ugasiti. Moda je pala...
Ne, nije obradovala se Elen eno je opet svetli. Ali, pogledaj, Iv,
sad svetli drugaijom svetlou, gledaj, sve blista plavim sjajem, to vie nije
samo zrnce svetlosti...
Ovo jo nikad nisam video! ree Iv. Moram uhvatiti tog crva ...
ako je to uopte crv dodade on uznemireno kad je video da se luola
oglaava crvenom pa opet plavom svetlou isprekidano, kao da zaista neto
signalizira.
uj, Iv, ostavi tu tvoju luolu. Hajdemo odavde odjednom se Elen
osetila nekako nelagodno.
Ne, hou da je skinem i da ti je pokaem. Istina, razoarae se kad
ugleda luolu, jer ovaj arobni sjaj dolazi od jednog trapavog, smee-utog
crva...
Sad lii na sjaj dragulja i vie volim da takav utisak ponesem o luoli
ree Elen.
Ali, i mene zanima, zbunjen sam odvrati joj Iv, ponovo
pokuavajui da se nekako uspentra na taj zid i da je dohvati. Ne seam se
da je ikad ijedna luola tako svetlela. Pogledaj, ova menja i boju svetlosti:
plavo, pa crveno, pa zeleno ... pa isprekidano svetli... ta li je to? Moram je
uhvatiti!
Iv, nemoj, ne elim tog crva. Molim te, hajdemo.
Elen, ovo moram dohvatiti, ovo nije luola...
Elen je bila veoma nervozna i nije htela vie da ostane na tom mestu. Ali
Iv je bio uporan:
Pogledaj, to je spektar duginih boja koje sred noi blistaju same od
sebe... Nita na tog crva ne baca svetlost. Ta svetlost, te boje, izviru iz luole,
ali kako moe biti plava, crvena... ili sam ja zaista zaboravio?!
Moda je to samo komadi sedefne koljke zalutao tu nekako.
Ali, nita ne osvetljava taj tvoj komadi koljke ...
Osim zvezda iju svetlost odbija, eto ti, i sad hajdemo pozva ga
Elen ve sasvim nervozna.
A otkud to da se taj tvoj komadi sedefne koljke kree, pogledaj,
pomerila se!
Svetlost se kretala. Polako. I opet je bila ujednaeno zelenkasta, kao
svetlost ma koje luole na svetu.
Hajde, Iv, ostavi je konano dozivala je Elen, koja je sama krenula
dalje u etnju.
Iv je sustie, ali je ostao malo odsutan.
Oh, nee valjda rei, Iv, da te onaj crv interesuje vie nego ja?
ljutnula se Elen.
Iv se nasmejao.
A ti, nee valjda rei, Elen, da si ljubomorna na crva?
Ne, Iv, ali osetila sam neku nelagodnost. Izgledao si tako nekako kao
da si isuvie ozbiljno sve to shvatio. Jednog trenutka si me uplaio...
I sam sam se uplaio, draga. ak mi se jednog trenutka uinilo da sam
osetio neku vezu izmeu te luole i...
I?
I one zvezde, eno one tamo, pogledaj, tano naspram nas blista.
Uvek mata kojeta... nasmejala se Elen. Iv, malo sam umorna,
hajdemo natrag.
Hajde sloi se on a uz put emo jo jednom pogledati luolu, ako
nije negde pala.
Kad su stigli do onog mesta s kojeg su je posmatrali prvi put, ugledali su
je kako opet svetli ujednaenom zelenom svetlou.
 Evo, Iv, tvoja luola jo svetli, nije pala.
Nije! obradovao se Iv.
Vidi da je bolje to je nisi dirao. Ko zna kakvo bi joj zlo mogao uiniti
i ne elei. U mraku bi je sigurno zgnjeio ... jadnicu.
Iv se nasmejao.
A moda bi ona meni naudila? Moda je to neki zlonamerni neprijatelj
s neke tajanstvene planete koji trai jednog Iva, a? Tako neto nisi pomislila
alio se Iv grlei Elenu. Eto, vidi kakva si ti, tek si mi nekoliko dana
ena, a ve brine vie o jednom crvu nego o meni.
Elen je prihvatila igru smejui se.
Kako bi ovolikom medvedu mogao nauditi taj crvi!
Pa, mogla bi me opei, recimo.
Zar luola pee?
Ne, inae ne, ali moda je ova tvoja neka arobna luola...
To je tvoja luola ree Elena smejui se gde bi ona tebe...
A, ne, to je luola s one tamo zvezde. Dola je na Zemlju da utvrdi da
li joj je njeno ogledalce reklo istinu...
Kakvu istinu? smejala se Elen.
Pa, eto, njeno ogledalce joj je reklo da sjaj koji dopire sa Zemlje ak do
one tamo planete i koji tamo pomrauje sjaj svih arobnih luola, dolazi od
jedne Elen...
Hahaha smejala se Elen. Odavno sam porasla ali nikad nisam
prestala da volim bajke. A ti ume da smisli tako slatke bajkice da se uvek
iznova zaljubim u tebe ree Elen stisnuvi se jo jae uz Iva.
Elen, zato si se stresla? Zar ti je hladno?
Bila sam moda danas predugo u vodi.
Onda je bolje da pourimo kui.
Kod kue ih je jora Marija doekala s izrazom uenja na licu.
A kad ste izali? Kako vas nisam videla?
Posle spavanja, popodne, pa javili smo vam se, jora Marija. Da li nas
je neko traio? Ili ima neke pote?
A ko je onda kod vas u sobi? Mislila sam da ste se vi vratili udila
se jora Marija.
Nikog nismo ostavili u sobi.
A nije vrag da pisaa maina kuca sama ... Jerbo san ja sad pola da
vas pitan ta biste stili ujutru za doruak i kad san ula da jor Ive pie, ma
nisan stila smetati, a vidi on i nije doma!
 Elen i Iv se pogledae.
Moda nas je neko posetio?
Ma niko nije dolazio, ja bih ula... ree jora Marija, i dalje sa
neskrivenim uenjem na licu. Zato Iv poe do sobe i otvori naglo vrata. U
sobi nije bilo nikoga.
Ovde nikog nema. jora Marija, vama se to neto priinilo. A za
doruak meni malo istarske prute a Eleni onog ovjeg domaeg sira. I mirno
spavajte, zbilja vam se samo priinilo ponovi Iv proputajui Elenu da ue
u sobu.
Ne, Iv, ree Elen kad je Iv zatvorio vrata nije joj se nita
priinilo. Pogledaj tamo pokazivala je prema pisaoj maini od koje se
mladi dopisnik nije odvajao ni na branom putovanju. U maini je stajala
hartija sa otkucanim tekstom:
Nisam crv, nego din! U pravu ste: dolazim s planete koju ste veeras
prepoznali. U pravu ste: bili su to signali kojima je utvren moj povratak.
Ali, vas to ne zanima. Da, bolje je to me Iv nije dirao. Zlo bi bilo, i bez moje
elje, veliko. Jer, moja materija je sabijena do veliine crva, ali teina je
ogromna. Iv je ne bi izdrao, kao ni moju nisku temperaturu. U pravu ste: na
Zemlji je trebalo da utvrdim jednu istinu, ali ne onu o Eleninoj lepoti.
Meutim, to ostaje za vas tajna koju ne moete otkriti jer poznajete samo tri
dimenzije. Neprijatelj nisam. Naa civilizacija je daleko ispred vae. Prava
civilizacija nije agresivna. Vi to jo ne razumete.
Stajali su kraj maine zaprepaeni, itajui precizne odgovore na svoja
pitanja postavljena pred onom luolom.
Ko je to mogao napisati?
Ko je mogao stii pre nas ovde ako je sluajno uo ta smo priali
tamo? Kako je mogao ui da ga niko ne vidi?
Odjednom maina kljocnu. Valjak se vrati, onako sam od sebe, i kao da
nije obina pisaa maina, ve teleprinter, otkuca potpis pod ono pismo: Vaa
luola.
Prva se pribrala Elen:
Iv, brzo, uzimaj telefon, javi se redakciji Hod ...
Iv, meutim, umorno sede na najbliu stolicu.
Ne, Elen. Niko mi to nee poverovati. Nemam dokaze.
Iv, a pismo... pismo je dokaz!
 Ne ovo, Elen, otkucano pisaom mainom, pa jo mojom mainom.
Uputie me na redakciju Politikinog zabavnika i rei da Hod ne
objavljuje fantastine prie, pa ma kako bile lepe i neobine...
Ali, ja u ti posvedoiti, Iv, bili smo zajedno nije odustajala Elen.
Ne vredi, Elen. Moj urednik e ti rei da je i sam iskusio ljubav i da
odlino zna kako zaljubljeni vide svet. I jo e pokuati da ti se udvara...
Maina se ponovo pokrenula i Elen i Iv proitae:
Post skriptum: Iv je u pravu. Treba podneti dokaze o naem susretu. Njih
moe podneti jedino onaj ko upozna sve dimenzije.
Damir Mikulii
Graniar
DAMIR MIKULII, roen u Zagrebu 1942. Diplomirao na Elektrotehnikom fakultetu,
apsolvirao na Prirodnoslovno-matematikom fakultetu (smer Teorijska fizika). Novinar, urednik
za podruje nauke i tehnike u dnevniku Vjesnik. SF prie prvi put poeo objavljivati 1968. u
Studenskom listu, a kasnije u Vjesniku i nizu drugih listova i magazina pod angliziranim
pseudonimima W. D. Hinds, Dame McUllage i Mike Adams.

Sve se urotilo protiv njih od onog dana kada se vrelina spustila s neba.
Sunce je planulo, pretvorilo se u golemu bijelu buktinju to je palila tlo i
isparavala svu vodu. Drugog dana, Petar i nekolicina prijatelja sklonili su se u
jednu spilju u Velebitu koju su jednom prije posjetili. Unutra je bilo jo
svjee. Vani nebo je bilo poklopac naoblake ispod kojeg se kuhala zemlja.

*
Ur se ljuljao na valovima gravitacije to su sa svih strana zapljuskivali
njegovo tijelo sastavljeno od neutrina. Osjeao je drhtaje tog gravitacionog
mora kao riba vibracije u vodi. U svojoj kugli od gravitona Ur je spavao, no
ipak su impulsi stizali do njega, prolazili u nj, ostavljali svoje otiske u Urovoj
svijesti i Ur je doznavao sve o trenutnim zbivanjima, u cijelom svemiru. On
je jednostavno osjeao, doivljavao jedinstvo prostora i materije, od
najbeznaajnijeg dogaaja kao to je spajanje dvaju atoma pa do
meugalaktikih sudara.
Osjetio je sada neto to se upravo odigralo tamo, a Ur je tono znao i
gdje. Bio je to jedan od onih dogaaja zbog kojih je Ur Graniar.
Bio je to NAPAD. Jednim dijelom svog bia osjeao je Ur naprezanje
na Granici. Uskoro e se pojaviti i prva pukotina na trodimenzionalnoj opni
izmeu svemira i onog nepoznatog izvan njega.
Ve eonima vremenski beskraj merljiv samo ivotom zvijezda Ur je
Graniar. Rijetki su oni koji su uspjeli stei ast i povjerenje da uvaju
Granicu, a Ur je dobro znao da je poziv Graniara najvie to jedan pripadnik
naroda Zora moe postii. I kao to je rasa kojoj on pripada vrhunski domet
ivota u svemiru, tako je i on, odnosno Graniari, njegov najvii izdanak.
Materija i energija, prostor i vrijeme, posluno se pokoravaju oruu njegova
znanja, i nema prirodne pojave koja je jaa od njega.
Osim jedne. Osim NAPADA.
Urova rasa najstarija je u svemiru. Rodila se na jednom planetu u samom
poetku nastanka univerzuma, odmah nakon onog elementarnog kaosa pri
eksploziji praatoma, kad je sluajnim stjecajem povoljnih okolnosti nastala
tiha oaza od nekoliko rano formiranih zvijezda i planeta. U vrijeme kad su se
drugdje irom svemira tek stvarale galaktike, ivot na njegovom planetu ve
je bio proao rane faze evolucije. Narod Zora ve je gotovo i zaboravio
vrijeme barbarstva i ovisnosti od fiziologije tijela. Milijunima godina
sakupljano znanje stvorilo je iz naroda Zora gospodare svemira jo prije nego
li je svemir zadobio svoj sadanji oblik.
Samo jedno nisu uspjeli savladati. NAPAD koji je dolazio s one strane
Granice. On im je preostao kao jedini misterij.
Granica. Iza nje lealo je neto nejasno i nepoznato gospodarima ovog
svemira, neto to je stalno razaralo njihov svemir pomou zagonetnih
zraka. Zvali su ih SOL-zrake. Najbolji umovi njegove rase uzalud su ve
milijunima godina pokuavali pronai neku efikasnu obranu protiv te
prijetnje iz niotkuda. A rat, udan neravnopravan rat, i dalje se vodi na
Granici, zapravo tonije reeno vodi se po cijelom svemiru.
Kad neku zvijezdu pogodi SOL-zraka, ona eksplodira, pretvori se u Novu
ili Supernovu. Bukne milijunima puta jaim sjajem i raspri u trenu u prostor
golemi dio svoje energije. I ta silna energija, to je najgore, ne ostaje u
svemiru, u Urovom svemiru, ve na misteriozan nain izae iz njega.
Protivno svim prirodnim zakonima Uru poznatim. Za tu energiju Granica
odjednom postane kao prozirna, i energija istjee iz univerzuma ne
pokoravajui se zakonu o maksimalnoj brzini i zakrivljenosti prostora. Ona
jednostavno iscuri van, kao zrak kad iti iz probuenog balona, pomisli Ur u
arhainim nekim pojmovima koji su mu ostali jo iz vremena kad su njegovi
daleki preci ivjeli kao materijalna bia na planetu s atmosferom.
Sada je umjesto zraka iz njegovog svijeta bjeala energija, Urov se
univerzum smanjivao, odlazio nekud, praznio, gubio se polako ali
nezaustavno.
Granica. Klju zagonetke leao je iza nje, to je Ur kao Graniar najbolje
znao. A na toj Granici prestajalo je svo golemo znanje naroda Zora. Vladali
su cijelim svemirom, a nisu zapravo znali to je to njegova Granica. To nije
bila neka crta, neki zid gdje bi se moglo rei: ovo je s ove, a ono s one strane.
Na izvjestan nain, Granica i nije postojala. Samo su je Graniari, posebno
kolovani i nadareni, mogli osjetiti kao podruje u kojem se naglo mijenja
polaritet polja sila, silnice polja zatrepere, a prostor se zgruava, nestaju
dimenzije i ne moe se vie dalje, jer dalje vie i nema. Ostaje samo u
dimenziji vremena, a ono na Granici tee sporo, oteglo se u vjenost. Granicu
bi se zapravo i moglo prei kad bi bilo dovoljno vremena za taj prelazak, ali
vremena nema, vrijeme stoji. Kao zaleeno.
Urovi preci smatrali su da svemir i nema Granice. Smatrali su da se moe
vjeno putovati po njemu u nekom smjeru, u bilo kojem pravcu, i opet se
vraa u isto mjesto jer je prostor svemira zakrivljen i zatvoren sam u sebe
kao povrina neke kugle. Konaan, a bez granica. Kasnije, narod Zora doznao
je da Granica ipak postoji. Samo, nisu je mogli shvatiti. Ranije su vjerovali
da je njihov svemir jedini postojei prostor i materija. Mislili su tako sve dok
nije ustanovljeno da se njihov svemir prazni.
Kroz Granicu.
Prazni se. Jedna za drugom, zvijezde su izgarale u kratkotrajnim
erupcijama. Ur se jo dobro sjea vremena kad je svaka galaktika brojila dva
do tri puta vie zvijezda negoli danas. Najvie su stradavale zvijezde uz
rubove galaktika; dovoljno je samo pogledati prorijeene krakove spiralnih
maglica. Ovdje na periferiji, zvijezde su bile najvie na udaru nepoznatih
zraka s one strane Granice. Zrake su dolazile kroz Granicu, i kad bi koja
pogodila zvijezdu, dotad normalne termonuklearne reakcije u zvijezdi bi se
pojaale tako naglo i u tolikoj mjeri da bi ona eksplodirala.
Rat to ga je netko ili neto vodio protiv Urovog svijeta bio je bespotedan
i potpuno neravnopravan po gubicima. Gospodar svemira, rasa Zora, nije bila
u stanju poduzimati protunapade ni pregovarati s neprijateljem (ako je
uope postojao), jer neprijatelje nije ni poznavala. Prema jednoj teoriji,
unitavajue SOL-zrake bile su prirodna pojava koja je zapravo znaila da
ovaj svemir nije beskonaan u trajanju i da tijekom vremena materija prelazi
u neko drugo stanje, u drukiji prostor i vrijeme. No, ako je to prirodna
pojava, kako to da narod Zora ne moe zagospodariti njome kad je mogao
sve druge podrediti svojoj elji. Urova rasa bila je jaa od prirode.
Po drugoj teoriji, SOL-zrake su bili projektili to ih je slala neka
nepoznata civilizacija s one strane Granice, rasa kojoj je narod Zora bio
posve beznaajan kao i ovaj za njih beznaajan svemir, samo djeli neeg
daleko veeg i Uru nepojmljivog. Za nju je ovaj Urov svemir bio samo jedan
obian rudnik energije.
 Zrake su, bilo ovako ili onako, dolazile niotkuda, zvijezde su se raspadale
i njihova je energija odlazila nikuda, jer osim svemira ne postoji nita drugo,
koliko je barem poznato gospodarima svemira narodu Zora. Granica je
prestanak postojanja prostora i vremena. Vie od toga Urova rasa nije mogla
shvatiti. A bila je najvei um u svemiru.
Radilo se o opstanku. ivotu i smrti. Pojam individualne smrti ve je
odavno nepoznat Uru i njegovim sunarodnjacima. Samo prestanak postojanja
svemira znaio bi i smrt Ura i njegovih. Na ivotu ih je odravala energija, a
nje je bilo sve manje. Eksplozijom svake pojedine zvijezde slabila su i
energetska polja u itavom prostoru.
Bilo je sve hladnije. Arhaini pojam hladnoe zadrao se takoer u
Urovom misaonom procesu iz onih pravremena kad su njegovi preci s
tijelima graenim od obine materije ivjeli na Matinom planetu. Ono to je
njima bila centralna zvijezda od koje su dobivali toplinu, za Ura i njegove
suvremenike danas je cijeli svemir. Jer Ur je bio zapravo sastavni dio polja
sila, ali i njihov upravlja. Bio je sijelo elektromagnetskih, mezonskih i
gravitacionih vibracija, njihov osmiljeni kontrapunkt.
Bivalo je sve hladnije a o energetskom bogatstvu prostora ovisila je i
intelektualna mo naroda Zora. Njihova svjesnost.
Bijeg energije iz svemira preko Granice bio je istovremeno i bijeg
duhovne snage Zora. Cirkulacija misaonih procesa bivala je sve sporija,
komunikacione veze meu pojedincima naroda Zora razasutim po cijelom
svemiru sve slabije. Zrake iz niotkuda otapale su Urov univerzum, a time i
njega samog, jer on je bio bie prostora, sam je oblikovao taj prostor ali njega
je bilo sve manje. Neto ili netko isisavalo je njegov ivotni element.
Ur je znao da njegova rasa nije jedini oblik misaonog ivota u svemiru.
ivot je postojao u razliitim oblicima na milijunima svjetova. Neke od tih
civilizacija ve su ovladale osnovnim, lako zamjetljivim prirodnim silama, pa
ak i putovale meuzvjezdanim prostorom. Neke su od njih ve na zavidnom
tehnikom nivou, no sve su, bez obzira koliko razvijene, bile u usporedbi s
narodom Zora vrlo primitivne. To je i normalno, jer samo je Urova rasa rasla
zajedno s razvojem svemira i bila je stara, veoma stara. Sve ostale mnogo su
novijeg datuma, praktiki tek roene, u prvim danima ivotnog plaa. One
ak nisu ni znale da postoji narod Zora, a ovaj pak namjerno nije stupao s
njima u vezu jer je jaz izmeu njih bio jo prevelik. Urova rasa razvila se do
stupnja koji bi se mogao nazvati inkarnacijom svemira. Gospodarila je
materijom, prostorom i vremenom kako je htjela i mogla je, da je htjela, u
jednom hipu unititi sve ivo i neivo u njemu.
Ali rasi Zora nije bila namjera da iskorijeni primitivne ivotne forme.
Naprotiv.
Sve civilizacije u Urovom svemiru ivjele su u zajednitvu kojeg ni same
nisu bile svjesne. To se zajednitvo sastojalo u istoj konanoj sudbini svih.
One razvijenije meu njima znale su, istina, za eksploziju zvijezda, neke su
ak djelimino preseljenjem na druge planetarne sisteme izbjegle potpuno
unitenje. Mnoge su, veina, propadale u trenutku erupcije svoje centralne
zvijezde, jer nisu imale dovoljno tehnikog znanja da preive. No samo je
narod Zora shvaao to se krije iza svih tih pojedinanih eksplozija, samo on
je doivljavao svemir u cjelini. A bio je nemoan da zaustavi propadanje
svijeta, njihovog zajednikog svemira, razvijenih i nerazvijenih civilizacija,
svijeta koji je bio njihov, zatvoren sam u sebe Granicom ija je druga strana
bila nigdje i iz tog niotkuda pljutale su razarajue zrake.
Civilizacija Zora bila je zasad jedina koja je shvaala opasnost to se
nadvila nad njihovim svemirom.
Shvaala je, ali bila je nemona da zaustavi NAPAD.
No znala je ipak neto. Znala je odugovlaiti kraj, usporiti proces
propadanja. Imala je dovoljno sposobnosti i znanja da se pasivno suprotstavi
napadu na njihov univerzum. Zato je Ur bio ovdje. Na Granici. Zato su i
postojali Graniari.
Kad neka SOL-zraka, nadola kroz Granicu, pogodi zvijezdu, ona izazove
u njoj ubrzavanje termonukleamih reakcija, to konano dovodi do zvjezdane
eksplozije. Takav je prirodan tok zbivanja ukoliko se u njega ne umijeaju
Graniari. Njima je, naime, uspjelo ovladati materijalom u tolikoj mjeri da su
u stanju zaustaviti, usporiti nuklearnu reakciju u unutranjosti zvijezde. SOL-
zraka snizuje barijeru potencijala elementarnih estica i one se lako spajaju;
zvijezda se iz nuklearnog reaktora pretvori u nuklearnu bombu. Graniari su
znali protumjeru. Podizali su nanovo barijeru potencijala i tako gasili atomski
poar, ako ve nije bilo prekasno.
Svemir je ogroman, a zvijezdi bezbroj. Ur i ostali Graniari nisu mogli
stii svugdje. Previe je zvijezda bivalo pogoeno, a da bi se sve mogle
spasiti. U toj stalnoj trci kroz vrijeme i prostor vrijedio je jedan princip kojeg
su se Ur i ostali Graniari pridravali: princip uvanja misaonih ivotnih
formi.
 Rasa Zora znala je da je dosegla kulminaciju u svom razvoju. Sve to je
bila u stanju shvatiti, shvatila je. Stajala je jedino pred zagonetkom Granice i
NAPADA kao pred zidom nemoi. Nove, mlade civilizacije koje jo nisu
stasale do kozmikog razuma bile su daleko iza nje, ali one su bile nada.
Neke od njih moda e jednog dana uspjeti u onom to nije nikako uspjevalo
narodu Zora.
Mnogi su Urovi suvremenici ak smatrali da je njihova rasa, premda sada
najmonija u itavom svemiru, zapravo negdje u svom razvoju uinila fatalnu
greku, krenula stranputicom ije posljedice sada ispata ona, a indirektno i
cijeli svemir, sve civilizacije, jer narod Zora nije u stanju otkloniti opasnost iz
niotkuda. Mogao je samo spaavati pojedine svjetove to je i inio, u nadi da
e jednog dana jedna od tih rasa koja je krenula posve drukijim razvojnim
putem, ona iji e intelekt jednom buknuti titanskom snagom, razrijeiti
sluaj Granice.
Zato su postojali oni, Graniari. Da tite svemirski podmladak dok ne
stasa do punoljetnosti.
U svojoj kugli od gravitona Ur je oslukivao pulzacije prostora. Nalazio
se trenutno u sektoru 11001-10 od nekoliko desetaka galaktika. Sada!
Naprezanja na Granici su se pojaala, prostor je uz Granicu bubrio od
raspuknua. iknuo je mlaz napadakih SOL-zraka i Ur se skvrio u nultu
dimenziju. Modificirao je prostor oko sebe da izbjegne razornu zraku. Jedna
je zvijezda bila pogoena, Ur je znao i koja, kao to je znao da na njenom
treem planetu postoji rasa sada jo primitivna, ali perspektivna, s
originalnim nainom asocijativnog miljenja. Bila je upisana u katalog Zora u
grupi Mnogo obeava. Pravo je udo kakve se sve misli i ideje raaju u
siunom misaonom aparatu tih bia. Bili su ponosni, samouvjereni, hvatali
se u kotac sa svim i svaim, umovali o stvarima koje su daleko nadilazile
njihovu mo poimanja, ali bili su uporni u traganju za istinama.
Ur je krenuo prema pogoenoj zvijezdi. Stigao je do nje kad je nuklearna
stihija izazvana SOL-zrakom ve zapoela. Zvijezda se nadimala,
temperatura joj se utrostruila, plameni jezici pruali su se s njene povrine
duboko u prostor. Ur zaroni u unutranjost zvijezde i stigne u njeno sredite
gdje je kiptjela razuzdana snaga fuzije. Pri ovakvim pothvatima uvijek se
osjeao ugodno. Osvjeujua su ovdje gravitaciona polja kao u nekoj morskoj
laguni (opet arhaizam) bez valova. Gravitacija se u centru ponitavala i Ur je
svu svoju panju usmjerio na termonuklearni proces. Znao je to treba uiniti.
 *
Lijevalo je bez prestanka ve esti dan. Bila je to vrela kia, pa ipak je
donosila osvjeenje nakon toliko dana provedenih u sparini spilje kamo su se
zavukli. Spilja ih je moda i spasila ako su uope spaeni, jer tko zna to se
jo sprema nakon ovog udnog pljuska. Izali su iz te velebitske spilje u kojoj
ih je skoro zadavila nagla bujica, i sada lee polumrtvi pred ulazom.
Bila je no kad je prestalo. Nebesko sivilo se razbilo i Petar je ugledao
nebo, zvjezdano nebo. Sa sjevera je pirnuo povjetarac, topao ali tako svje
prema ustajaloj sparini ovdje. Prijatelje nije trebalo ni buditi. Svi su poustajali
zadnjim snagama i gledali u udu nebo. Malo kasnije, na istoku je zarudjelo.
Zapoinjao je novi dan, onakav kao nekad prije, i Petar je ugledao opet
Sunce.
Provirilo je iza planinskih vrleti, maleno, dobro poznato, blago Sunce
zore.
I penjalo se polako nebom nad izmuenom Zemljom koja se hladila.
Esad Jakupovi
Bekstvo

ESAD JAKUPOVI, roen 1945. godine u Banjaluci. Urednik u asopisu Galaksija. Najvei
deo svog novinarskog angaovanja posvetio popularizaciji nauke, naroito astronomije i
astronautike. Nauno-fantastine prie pie od 1967. godine, kada mu je u Ekspertu tampan
prvenac Robot. Objavio vie od trideset nauno-fantastinih pria u Kosmoplovu, Svetu,
Ekspertu, Glasu, Politikinom zabavniku, Zelenom dodatku i Naim krilima pod
pravim imenom ili pseudonimima Dese Jak, Aster Fajerbol, Eduard agal, Esja Kupov.

Pred njima je visila dinovska zvezda, spremna da se svakog trenutka

razleti u uasnoj eksploziji i sagori sve to joj se nae na putu: drhtavo
uareno telo obavijeno plavim i ljubiastim oblacima gasa, kroz koje su se
bezglasno izvijali plameni jezici i ikljali u svemirsko prostranstvo. A samo
trideset minuta ranije on je gazio travu na rubu kosmodroma, upijao u sebe
zelenilo rodne planete, toplo bletee sunce, miris mora...
Mogunost da za vreme prostornog skoka kosmonauti dospeju u blizinu
neke zvezde razmatrana je jo u vreme prvih putovanja emiterskim
brodovima. Da bi se preduhitrila nesrea, ureaji za emitovanje ispitivali su
prostor ispred sebe i brod uvek materijalizovali izvan zvezdanih gravitacionih
provalija. I ovog puta brod je materijalizovan podaleko od preteeg zagrljaja
sile tee. Ali zvezda nije bila obina: njena beskrajna napregnuta i
uskomeana masa pretila je da svakog asa eksplodira u supernovu.
Goran je znao da bi bilo uzaludno razmiljati o propustima, i da je trebalo
traiti spas od Smrti koja je bujala i previrala u telu donedavno mirne i obine
zvezde. Emiterski ureaji bili su nepovratno uniteni: snane magnetske bure
i radijacioni rafali pokidali su nerve sloenih elija vetakog mozga za
upravljanje prostornim skokovima istog onog trenutka kada je brod
materijalizovan u blizini budue supernove. Ostali su neoteeni samo jonski
motori isuvie varljiva nada u uspean ishod bekstva. Glavni kompjuter,
zaduen za integralnu kontrolu brodskih mehanizama, uspeo je jedino da
pokae da do udovine eksplozije moe doi svakog trenutka moda za
nekoliko asova, ali moda ve i kroz nekoliko minuta. Taj podatak bio je
poslednji, jer je snano zraenje, samo nekoliko sekundi kasnije, od
poluivog kompjutera napravilo nekorisnu gomilu mikroelemenata.
Goran nije oklevao: aktivirao je jonske motore i maksimalnim ubrzanjem
pojurio prema najblioj planeti. Nameravao je da ue u njenu senku i onda
poleti suprotno od zvezde, da bi bio zatien u trenutku kada pobesnelo sunce
plane belim usijanjem i pone da raste hiljadama puta. Znao je da nee biti u
opasnosti sve dok ono ne stigne do planete i proguta je svojom dinovskom
vatrenom masom. Da li e mu zvezda dati izvesnu prednost time to e
eksplodirati tek kroz nekoliko desetina asova, ili e se razliti prostorom pre
nego on i -stigne do ve sprene planete to nije mogao da sa sigurnou
utvrdi sam, a kompjuter je utao, neupotrebljiv i uzaludan.
Jedva vidljiv mlaz jonizovanih estica potiskivao je brod u pravcu planete
jedine, iako slabe, nade u spas. Leteo je prema njenoj zoni sumraka. Dole
su se gasili poslednji plameni jezici i ostajale samo crne povrine sagorelih
uma i velike pruge dima. Sa nepregledne morske povrine u nebo su se
burno dizali oblaci pare. Nekada plodno tle pucalo je i pretvaralo se u pusto.
Isueni predeli mranog dela planete mirovali su obasjani hladnim,
bezglasnim treperenjem polarne svetlosti.
Brod je u blagom luku uronio u senku planete, a onda nastavio dizanje
uvis svoje bekstvo od smrti. Izmeu njega i uzavrelog sunca sada je stajala
mona, dvadesetak hiljada kilometara debela kuglasta brana od zemlje i
vrstih stena. Brzina broda se neprekidno poveavala, o emu je svedoilo
smanjivanje tamnog kruga koji je predstavljao planetu, iza koje se
nezaustavljivo irila suneva korona, palacajui plamenim jezicima.
Bilo je nemogue odrediti da li je emiterski brod jurio ka Zemlji, ili se od
nje udaljavao. Rodna planeta visila je negde daleko, u tami beskraja, i do nje
bi ovom vrstom pogona stigao za nekih 60.000 godina. Bekstvo je, dakle,
bilo besmisleno. Ali ne i uzaludno: ono nije znailo da nee umreti, ali je bar
znailo da nee umreti odmah ve malo kasnije, bilo koliko kasnije.
udno, lako se mirio sa spoznajom da vie nikada nee videti Zemlju.
Jedino je u seanju uporno prizivao neni i spokojni lik svoje verenice. Bila
je tuna kada ga je ispraala, iako je znala da je to rastanak za samo pet dana.
Ona e tih pet dana ekati bezbrino, radujui se skorom susretu. Zatim e
biti zabrinuta, ali e ipak smireno oekivati povratak. Posle desetog dana u
njeno srce e se uvui strapnja da se zbilo neto strano, jer toliko vremena
naprosto nije moglo da se zakasni, ekae ga i sto dana, i vie. I dalje e se
nadati i venuti, a njegovi atomizirani ostaci e lebdeti u dalekoj zvezdanoj
materiji, od Zemlje razdvojeni provalijom irokom 10.000 svetlosnih godina.
Brod je uporno grabio napred, sve dalje od zvezde, jo uvek zatien
kamenim titom planete. Goran je sedeo, ubrzanjem pritisnut u meko sedite,
u izboenoj providnoj kabini malog emiterskog broda. Mogao je da gleda i
nazad, prema planeti iji se tamni krug vidno smanjivao, i prema sunevoj
koroni, koja je postajala sve ira i sve sjajnija. Teoretski, dobro je poznavao
procese koji su se sada zbivali u zvezdi: jezgro se sve vie stezalo, pa je priliv
energije sve tee uspevao da spoljanju zvezdanu materiju odri u ravnotei;
uskoro e poeti njeno naglo obruavanje ka jezgru, i to e izazvati
eksploziju...
I dogodilo se ono o emu je razmiljao. U prostoru iza njega eksplodirala
je Smrt: zvezda je prsnula, irei se brzinom od vie hiljada kilometara u
sekundi, sjajnija desetinama hiljada puta. Planeta ga je sada titila od onog
najjaeg, ubojitog zraenja, koje je dolazilo iz pravca iree supernove ali
nije mogla da ga zatiti od sve jae radijacije koja je dopirala sa perifernih
delova rastue vatrene lopte. Zvezda je trebalo da ga sustigne za svega
nekoliko minuta, ali on e jo pre toga biti mrtav, satrven uasnim zraenjem.
Bio je nemoan da makar i za milimetar u sekundi ubrza svoje bekstvo.
Navukao je zatitne naoari i osvrnuo se da bi osmotrio bezglavo irenje
eksplodirajueg sunca. Planeta koja ga je titila prestala je da bude samo crni
krug: na njoj su se pojavile prvo ute, a zatim crvene mrlje znak da je
zvezda dostigla i svoju treu planetu. Posle nekoliko sekunda, planeta je na
as planula, a onda se rasprsla i stopila sa dinovskom kuglom. Mali
emiterski brod nije mogao vie da se krije iza tita planete. Goran je to odmah
osetio na sebi, jer ga je vihor uasne radijacije, probivi brodski omota,
grubo udario.
Zvezda mu se na trenutak uinila ak lepom: plaviasto-bela lopta,
sastavljena od koncentrinih delova plazme, avetinjski, bezglasno, irila se
neshvatljivom brzinom. U njenom centru zaslepljuje je bletala bela taka
telo veliko poput kakve planete, sa gustoom koju je ljudski razum jedva
mogao da pojmi; bilo je to jedino vrsto to je ostalo od zvezde.
Premda mu je ostao jo neki minut prednosti pred unitavajuom
plazmom, Goran je znao da je smrt neizbena. eleo je da je na Zemlji, da
dri ruku svoje verenice i da etaju morskom obalom, praeni utanjem
talasa i tunim dozivanjem galebova. A rodna planeta leala je neizmerno
daleko ...
 Naglo ubrzanje pritisnu ga duboko u sedite, a malim brodom prostrujae
vibracije. Kroz pomalo pomuenu svest blesnu mu pitanje: odakle to
nenadano poveanje brzine, kada jonski motori ve dugo rade maksimalnom
brzinom? Ubrzanje je u svaki deli njegovog tela i svesti unelo bol, ah i
radost zbog mogunosti da izbegne bi pobesnele zvezde. Poeleo je da
pogleda nazad, ali mu pritisak nije dozvolio da se pomeri ni za deli. Onda
mu je pogled pao na hromiranu povrinu pulta pred njim, na kojoj se video
odblesak supernove: svetli krug upadljivo se smanjivao, to je znailo da se
brod udaljava veoma brao, gotovo brzinom svetlosti.
Zatim je pogledao u barunastu zavesu pred brodom. Zvezde su mu hitale
u susret, pertvarale se u svetle pruge u trenutku dok bi jurile pored broda, a
onda nestajale negde pozadi. Za takvu pojavu postojalo je samo jedno
objanjenje: emiterski brod je na neki udan nain i dalje ubrzavao let i
kretao se ve nadsvetlosnom brzinom. Kada je spustio pogled, hromirana
povrina pulta nije vie bletala. Mada se objanjenje nalazilo izvan njegove
moi poimanja, spoznao je da je pobegao od eksplodirajue zvezde, koja se
sada irila negde daleko iza broda.
Zvezde su se slile u neprekidne linije, koje su bezglasno jurile u smeru
suprotnom od smera kretanja broda. Zatim su se linije pretvorile u vrtlog, u
spiralu koja se neprekidno odmotavala, a iji se poetak uvek iznova raao
daleko napred. U nekom skrivenom kutku njegove svesti pulsiralo je saznanje
da ovo to se dogaa nikako nije mogue, da je to nekakva podla prevara.
Najednom se prostor obojio smirenom plavom svetlou. Nestalo je
vrtloga i onog uasnog pritiska izazvanog ubrzanjem. Pred brodom je lebdela
Zemlja, mala planeta, nestvarna u odnosu na malopreanji komar
supemove utoite putniku iz dalekih predela Galaksije. Sedeo je
nepomian. irom otvorenih oiju i zaustavljenih misli gledao je u dragu
planetu, koja je sve bre rasla. Brod je zatim uronio u atmosferu. Trajalo je to
samo asak, a onda se ve otvorio pogled na plavetnilo morske povrine i na
suncem obasjane poljane obrasle travom. On je i dalje sedeo nepomian,
nemoan da preuzme komandu, ili bar nasluti ta se to zbiva.
Pred oima mu blesnu ogromna betonska ploa kosmodroma. Brod se
okrenu u vazduhu i lagano se spusti na suncem ugrejanu povrinu. Jonski
motori utihnue. U magnovenju, Goran je spoznao da ne osea sopstvenu
teinu. Ali zato su mu misli bile teke: kretale su se u nekom skuenom
prostoru, koji mu je bio stran. Odjednom, spoznao je da ve stoji pred
brodom, mada se nije seao da je otvorio izlaznu komoru i siao niz lestvice.
Nije ni hteo da razmilja o tome... Jednostavno bio je napolju. Vazduh je
mirisao na ozon, ili neto slino; odnekud se prisetio da je to posledica rada
jonskih motora.
Lagano se pomerio, okrenuvi lea brodu. Pred njim je stajala Ona,
njegova verenica smirenog lica, pogleda usmerenog pravo u njega. Uini
mu se udnim da se nije obradovala, nije mu potrala u susret, bacila mu se u
zagrljaj. Ali i uenje se odmah izgubi u nekom delu svesti koji vie kao da
nije bio njegov.
Preao je onih nekoliko koraka koji su ih delili i uhvatio je za malu ruku.
utali su trenutak, a onda potrali niz betonsku povrinu. Trali su dugakim,
nestvarnim koracima, oiju upravljenih u breuljak pred njima. Krajikom
svesti on se upita zato ne uje udarce obue o vrsti beton, ali pitanje se
odmah izgubi negde izvan dohvata njegove svesti.
Zelena povrina travnatog breuljka utljivo ih je primila u zagrljaj.
Napravili su jo nekoliko skokova, pa se bacili na zeleni tepih. Nisu bili
zadihani od tranja; on je oseao samo lagano pulsiranje krvotoka. Telom mu
se irila toplota. Bio je miran i srean to lei pored voljenog bia. Ugrejani
vazduh mirisao je morem i njenom glatkom koom. Kaiprstom joj je
pomilovao izvijene obrve, pokretom prisnim i blagim a onda poljubio
usne koje su utale i ekale. Svest mu se ispunila prijatnim spokojstvom ...

*
U tom trenutku mali emiterski brod zaljuljao se pod snanim naletom
lavine estica sa zvezde koja je brzo rasla. Jo pre nego to ga je spoljni rub
supernove dodirnuo, brod je planuo belim usijanjem i rasprsnuo se kao
kapljica vode pri udaru u staklo. Zvezda je i dalje neizmerno rasla, a
usamljeni putnik i njegov emiterski brod bili su sada samo deli plazme koja
je besnela kroz prostor i irei se gutala svoje planete.
sf poezija
 Pesnici su, razume se, oduvek bili i vizionari, ma u kome pravcu bio
usmeren njihov pogled. U najnovije vreme, meutim, kao da svojim
stvaralatvom sve vie potvruju onu definiciju svoga kolege iz prolog veka,
P. B. elija: Pesnici su ogledala ogromnih senki koje budunost baca na
sadanjost. Jer, ako je sve doskora pesnikov san bio, ili bar mogao da bude,
tekua stvarnost drugih, danas bi i te kako mogao biti budua opta
realnost.
Inae, pesnik je poodavno zapazio da njegove matarije nauka ume i da
ostvari. Tu injenicu je, u doba prvog irokog proboja i razmaha nauke, dakle
u prolom veku, pesnik-romantiar oseao kao stupanje nepozvanih u njegov
zabran, kao njihovo meanje u njegove kompetencije: pesma Edgara Alana
Poa, kojom poinjemo ovaj mali izbor, u tome pogledu je vie nego
karakteristina. Ve Volt Vitman, mada jo uvek gledajui na nauku kao na,
da tako kaemo, konukurenta u vizionarstvu nalazi svoj pesniki put do
pomalo rezignirane koegzistencije sa njom. Danas, pak, pesnik ne smatra
nauku ni rivalom, ni uljezom u njegov pesniki svet nego integralnim
delom toga sveta, sveta njegove mate, u itavom njenom rasponu od
filosofskog ili dramatinog pa do ironinog odnosno humornog, koji i
zakljuuje ovu nau malu panoramu nauno-fantastine inspiracije u poeziji.
Namera nam je da u sledeim izdanjima Andromede prezentiramo poeziju
toga anra i sa drugih jezikih podruja; za ovu priliku, ograniili smo se na
englesko, u izboru Redakcije a u prevodu DRAGOSLAVA ANDRIA.

Naslovi pesama u originalu:

Edgar Allan Poe: Sonnet: To Science
Walt Whitman: When i Heard the Learnd Astronomer
Sandford Lyne: Star-gaze Poem
William Bronk The Outer Becoming Inner
Kingsley Amis: Science Fiction
William Carlos Williams: Heel & Toe to the End
LeRoy Jones: Planetary Exchange
Babette Deutsch: To the Moon, 1969
Stanley Kunitz: The Flight of Apollo
Karen Anderson: Six Haiku
A. Poulin, Jr.: The Coming
Stephen Crane: A Man Said to the Universe
Morris Bishop: E=mc2
Edgar Alan Po

Sonet: Nauci
Nauko! prava si ker Starih Vremena.
Tvoj prodorni pogled uzrok je svih mena.
Zato tako vreba nad srcem poete,
Kao leinari to kroz zbilju lete?

Kako da te voli, da ti mudrost ceni

Kad ne da da luta svud po vaseljeni,
Da uz zamah krila koja hrabrost snai
Kienoga svoda riznice pretrai?

Koije Dijani zar otela nisi?

Gaj Hamadrijadin preotela ti si,
Pa si je prognala na zvezdu daleku;

A Nijadi smernoj otrgla si reku;

Elfinu oduze zelen bokor jove,
A meni, pod stablom tamarinda, snove!

Volt Vitmen

Dok sluah uenog astronoma

Dok sluah uenog astronoma,
Dok brojke i dokazi bejahu preda mnom svrstavani u kolone,
Dok mi bejahu pokazivane karte i dijagrami, da ih saberem, podelim i
premerim,
Dok sam sedei sluao astronoma kako dri to predavanje uz mnogo pljeska
u sali,
Brzo se, neuhvatljiv, umorih i zasitih toga,
A onda ustadoh, izvukoh se i odetah sam samcit
U tajnoviti, vlani noni vazduh, gde s vremena na vreme
Podizah pogled, bezglasno, ka zvezdama.
Sendford Lin

Pesma o zagledanosti u zvezde

U svakoj galaksiji,
verujem, mora da ima bia nalik na nas
sanjara,
divljaka,
pesnika,
graditelja unova,
svud razasutih pogleda to tumaraju
po treperavoj tami nebesa,
hodoasnika
po nekoj njihovoj vrsti praha,
pevaa tananih tugovanki koje i sami predobro znamo.

Te tako,
oveku kao to sam ja,
ova je Zemja dovoljna prilika za spasenje.

Izlazim na svoj mali trem, i gledam:

te siune svetiljke, te zrake koji trepte
tako daleko u noi.

Mi ne moemo uti
njihova zvona,
oznake
Sprudova Vasione.

Viljem Bronk

Kosmiko postaje lino

Katkada, mogao bih svuda da prodrem,
ne da bih video zvezde, ne da budem
kakvi smo uvek, i ne samo da budem pod njima
nego i u njima. Kosmiki prostori nas
pritiskaju, gomilaju se u nama
uprkos svome bezmerju. Otkud bi to i moglo
neto da znai? Ne, mi smo usred zvezda.
Nije nam suen poznat, odreen svet.

Kingsli Ejmis

Nauna fantastika
To to nas goni da lutamo zvezdanim koridorom,
Moda je podsticaj da se suoimo
Sa svojim grehom i ludou to dobie oblija,
Te tako najzad i sa sobom; tamo nas mame
Prostije verzije katastrofe:
Pauina to mea vreme i prostor,
Svet okeana bez obala,
Osuda na veito putovanje,
I kao najprostije od svega neman sa deset kandi
Kojima zamahuje kroz otrovani vazduh.

U njoj to, moda, vidimo optu neman

Koja je nae pretke gonila u none more
A svojoj postojbini prilagoavala njihove mape pakla;
Ali se podneblja i geografija brzo menjaju,
Sejui potomstvo koje niko ne moe da svlada
Srebrnim maem ni arobnim prstenom,
Gore od praotaca, dalekosenije,
I mnogo dugotrajnije.

Viljem Karlos Viljems

Stopu po stopu do kraja

Ree Gagarin, u ekstazi,
kako je mogao beskrajno tako da krui

lebdeo je
jeo i pevao
a kad je izronio iz tih

sto i osam minuta izvan

povrine Zemlje
smeio se

Onda se vratio
da zauzme svoje mesto
me nama ostalima

Iz svega toga deljenja

i oduzimanja dobi se ritam
stopa po stopa

Iz koraka u korak
oseao se kao da je
plesao za sve to vreme

Leroa Dons

Planetarna razmena
Mi smo meso u vazduhu. Uzleemo u noni prostor.
Meso komplikovano evolucijom iz prvobitne
tvari. Reprodukovani i preoblikovani, sazreli, odapeti, razraenih aka
i stopala, ve kako treba, iz mulja, ak i sad,
ispaljeni iz kokotana, kroz raskrsnice i milje i milje brzine i eksplozije.

Postojim.
Prasak planete, dugogodinji prasak vidim sa vrha brega u strujnom kolu i
vidim tvoju smrt i obamro sam. Jesam. Jesam. Milijarde i milioni nieg,
praznine, nule, bezvremena. I dalje. A ja? Moj osetljivi, kuckavi mozak.
Nula. Iz nieg. Ni u ta. Samo brzina i pustolovina, senzacija. A ta istina,
glavni tos, gde je? Postojim. Postojim.
Postojim. I provlaim se kroz zasenjujue ivote planeta i zvezda.
Postojim, neto peva.

Babeta Doj

Mesecu, 1969
Ne gledaju te vie kroz maglu, polako krui
Iza tog bezmalo opipljivog otrova ti koji vie nema
Tu tamnu stranu, ali ije se zraenje koleba, kao da bledi.
Sad kad si dostignut, promenio si se neverovatno
Kao neznanac koji, kada mu se obrate makar i izdaleka, prestaje da bude
neznanac.
Astronomi te znaju kao gospodara plima i oseka, a ene kao gospodaricu
Menstrualnih ritmova; pesnici su te nazivali Hekatom, Astartom, Artemisom,
ije se lovake strele
Pretapaju u leguru meseine, zasipajui zemlju i vodu.
Svi znasmo da si opasnost za lopova u vrtu, za pilota
U neprijateljskom avionu, za ljubavnike zagrljene u tvome skutu to obeava
blistavu sigurnost. Jesi li udovite?
Ili plemenito stvorenje? Ili prosto planeta koju su ljudi, nehajno, obezvredili?
Nebesa ne odgovaraju.
Za tobom niko ne ali nem si kao svi pokojnici.
Ostavio si mitove, stare, nae sopstvene.
Ali, za neke od nas, ono do ega je dolo, to je smrt boanske
Linosti, to je izdajstvo, to je jo jedna
Surovost iji je Svemir oevidac dok se razmee svojom raskoi.

Stenli Kunic

Apolov let
I
Zemlja mi bee dom, ali i tu bejah tuinac. Na mineralnim naslagama.
Hodam kao pliva. A tek ta dinovska bombardovanja u drevnim zvezdanim
ratovima! Znam ta znam: nikad neu pobei od otuenosti, ni dokrajiti
svoju plovidbu. Zamiljaj me i enjivog, i prestraenog, i kliktavog. Ja sam
tvoj ovek na Mesecu, malice megaloman, koji jedva eka da skoi na
ostrvske svemire to pulsiraju iza zalazaka sazvea. Beskrajni prostor
ophrvao je ljudsko srce, ali i usred nitavila ivot neumoljivo poziva da se
ivi. aljite mi potu na Mars. ta ima novo na Velikoj Spiralnoj Maglini u
Andromedi i Magelanovim Oblacima?

II

Tuinac bejah na Zemlji.

Stupanjem na Mesec, poinjem
vedro hodoae u nove
Jerusalime
neznanih galaksija.
Vruina. Hladnoa. I krateri utanja.
More Tiine
to se kotrlja po alu entropije.
A iza svega toga inteligencija zvezda.

Kerin Anderson

est pesmica
l

Trag bele pare

vue se polako nebom
bez glasa.

Pozlaeni i areni oblaci

povlae se kroz blistav vazduh.
ta, zar ima i zvezda?

U tekoj senci
Zemlje, gledam gde sputnjik
jedri po sunevoj svetlosti.

Kako se ueleh
tih krtih krastavaca,
jo nezasaenih na Sirijusu!

Nad fantastinim
morima Venere, ko bi se usudio
da zamisli galebe?

Kada Proksima zae,

o kome li se sazveu sanjari
oko naega Sunca?

A. Pulen, Ml.

Dolazak
Dolaze. Svake ih noi
ujem gde dolaze: cviljenje
njihovog brodovlja, neverovatne

blagovesti daleko iznad

kukuruznih njiva kraj grada,
u neizmernoj meuzvezdanoj

tami. uju ih samo psi,

i neki nalik na mene.
Njihove fantastine maine skladno

bruje u naim kostima. Jednoga dana

nee tek lebdeti nad poljima,
kao privienja nekolicine

nesaniara. Nego e sleteti.

Sletee brzo, bez
upozorenja, u same centre

gradova. I kao da su to obeali

pre mnogo vekova, iskrcae se,
ozareni, neljudski, i

velianstveni kao bogovi

u hajci na device.

Stivn Krejn

ovek ree svemiru

Uskliknu ovek: Postojim!
I dobi odgovor Vaseljene:
Shvatam, gospodine, ali se bojim
Da iz tog fakta ne proizlaze
Nikakve obaveze za mene.

Moris Biop

E = mc2
Ne uzdamo se u ono u ta se uzdasmo jue,
I sumnjamo u ono to bee naa vera;
Smemo li ili ne smemo ta nas pitanja mue,
I sporimo se stalno oko pravoga smera.
Dua je, moe biti, samo pramiak gasa,
A nepravda je moda pravda plus druga odora;
Ali formulu znamo: energija je Masa
Puta brzina svetlosti na kvadrat nema zbora!

to znasmo, ne znamo vie; to zvasmo, nema ime;

Povlaimo i ono to dokazasmo sami;
ivot je zamren vor ko e se snai s njime!
Ali je sigurno jedno, kao zraak u tami...
Hodi, tata se tvoga, sinko, zaeleo glasa;
Izreci tu j jo jednom a onda evo ti znaka:
Ljudska je otkrila rasa: Energija je Masa
Puta brzina Svetlosti na kvadrat, stop, i taka.
sf drama
Hauard Koh
Invazija sa Marsa

Radiodramska verzija uvenog romana Herberta Dorda Velsa Rat

svetova; slobodno adaptirao Hauard Koh; u interpretaciji Orsona Velsa i
njegovog Merkjuri Teatra emitovano 30. oktobra 1938. godine preko
radio-mree Kolumbija.

PRIPOVEDA: Sada znamo da je ovaj svet prvih godina dvadesetog

stolea podrobno motrila inteligencija vea od ovekove, pa ipak podjednako
smrtna kao i njegova. Danas nam je poznato da su ljudska bia bila
posmatrana i prouavana, dok su se bavila svojim raznovrsnim poslovima,
moda isto tako pomno kao to bi ovek promatrao i prouavao pod
mikroskopom kratkovene stvorove koji se kovitlaju i razmnoavaju u kapi
vode. Uz neizmerno samozadovoljstvo, ljudi su mileli Zemljom, obavljajui
svoje sitne poslove, u nepomuenom uverenju da upravljaju tom malom,
rotirajuom gromadom Suneve matice koja je sluajem ili nunou dola u
ovekovo okrilje iz mranih tajni Vremena i Prostora. Meutim, preko
ogromnog eterinog ponora, umovi koji su spram naih kao to su nai spram
zverinjih u umi, divovska, hladna i sraunata inteligencija gledala je Zemlju
zlobnim oima i polako i sigurno kovala planove protiv nas. Trideset devete
godine dvadesetog stolea sve iluzije su najzad bile rasprene.
Bio je gotovo kraj oktobra. Stvari su ile na bolje. Opasnost od rata je
minula. Sve vie ljudi je nalazilo posao. Trgovina je cvetala. Upravo te
veeri, 30. oktobra, Kroslijev servis je procenio da se uz radio-aparate nalazi
trideset dva miliona slualaca.
PRVI SPIKER: ... sledeih dvadeset etiri asa nee biti veih promena
temperature. Iznad Nove kotske zabeleeni su slabi atmosferski poremeaji
nepoznatog porekla, to je dovelo do stvaranja podruja sa niskim pritiskom
koje se brzo kree nanie ka severoistonim dravama, nosei kine oblake i
snaan olujni vetar. Najvia temperatura 66 stepeni Farenhajta; najnia 48.
Ovaj meteoroloki izvetaj dobili smo iz Vladinog meteorolokog zavoda.
DRUGI SPIKER: A sada vas vodimo u Meridijan salu hotela Park Placa u
centru Njujorka, odakle e vas zabavljati muzika Ramona Rakela i njegovog
orkestra.
(Tema panske muzike... priguuje se)
TREI SPIKER: Dobro vee, dame i gospodo. Iz Meridijan sale hotela
Park Placa u Njujork Sitiju predstavljamo vam muziku Ramona Rakela i
njegovog orkestra. Za poetak, Ramon Rakelo je odabrao jednu pansku
melodiju, La Kumparsita.
(Poinje melodija)
DRUGI SPIKER: Dame i gospodo, prekidamo za trenutak na program
muzike za igru da bismo vam dali specijalni bilten iz Interkontinentalnih
radio-novosti. Dvadesetak minuta pre osam asova po centralnom vremenu
profesor Farel iz Maunt Denings opservatorije u ikagu, Ilinois, javio je da
je registrovao vie eksplozija usijanog gasa koje su se odvijale u pravilnim
razmacima na planeti Mars.
Spektroskopom je utvreno da je re o vodoniku koji se kree u pravcu
Zemlje ogromnom brzinom. Profesor Pirson iz prinstonske opservatorije
potvrdio je Farelov nalaz i opisao ovu pojavu kao (citiram) neto slino
mlazovima plavog plamena ispaljenim iz revolvera (gotov citat). Vraamo
vas sada muzici Ramona Rakela koji svira za vas u Meridijan sali hotela Park
Placa u centru Njujorka.
(Muzika svira jo nekoliko trenutaka dok se melodija ne zavri... zvuk
aplauza)
A sada, lager koji veno traje i koji nikada nee prestati da pleni:
Zvezdana praina. Ramon Rakelo i njegov orkestar...
(Muzika)
DRUGI SPIKER: Dame i gospodo, u nastavku vesti koje smo vam dali u
biltenu od pre nekoliko trenutaka, obavetavamo vas da je Vladin
meteoroloki zavod naloio pojaan astronomski nadzor u celoj zemlji kako
bi se blagovremeno uoio svaki dalji poremeaj na planeti Mars. S obzirom
na neobinost ove pojave, zakazali smo intervju sa poznatim astronomom,
profesorom Pirsonom, koji e nam izloiti svoje gledite o celoj stvari. Kroz
nekoliko trenutaka poveemo vas u prinstonsku opservatoriju u Prinstonu,
Nju Dersi. Do tada, sluajte muziku Ramona Rakela i njegovog orkestra.
(Muzika)
DRUGI SPIKER: Sve je spremno da vas povedemo u prinstonsku
opservatoriju u Prinstonu, gde e Karl Filips, na reporter, intervjuisati
profesora Riarda Pirsona, uvenog astronoma. Dakle, evo nas u Prinstonu,
Nju Dersi.
(Akustina sala)
FILIPS: Dobro vee, dame i gospodo. Ovde je Karl Filips, govorim vam
iz opservatorije u Prinstonu. Nalazim se u velikoj, polukrunoj prostoriji,
crnoj poput smole, sa izuzetkom jednog dugakog proreza na tavanici. Kroz
ovaj otvor mogu da vidim pokrov zvezdanog svoda koji kao da rasipa
priguen injastd sjaj po isprepletenim mehanizmima velikog teleskopa.
Otkucavanje koje ujete potie od vibracija satnih ureaja. Profesor Pirson
stoji neposredno iznad mene na maloj platformi i gleda kroz dinovska
soiva. Molim vas, dame i gospodo, da sauvate strpljenje ukoliko bi tokom
intervjua dolo do prekida. Osim neprestanog motrenja neba, profesor Pirson
e moda jo morati da odgovori na neki telefonski ili kakav drugi
komunikacioni poziv. On je sada, naime, u stalnoj vezi sa astronomskim
centrima sveta... Profesore, mogu li da vam postavim nekoliko pitanja?
PIRSON: Svakako, gospodine Filips.
FILIPS: Profesore, da li biste bili ljubazni da kaete naim sluaocima ta,
u stvari, vidite kada posmatrate planetu Mars kroz va teleskop?
PIRSON: U ovom trenutku nita neobino, gospodine Filips. Vidim
crveni kolut kako pliva u plavom moru. Preko diska se pruaju poprene
pruge. One se sada mogu sasvim jasno razaznati zato to se Mars nalazi u
taki najblioj Zemlji... u opoziciji, kako mi to kaemo.
FILIPS: ta, prema vaem miljenju, predstavljaju te uzdune pruge,
profesore Pirson?
PIRSON: Uveravam vas da to nisu kanali, gospodine Filips, iako to
gledite zastupaju mnogi ljudi koji zamiljaju da je Mars nastanjen. Sa
naunog stanovita, pruge nastaju kao rezultat osobenih atmosferskih uslova
koji vladaju na planeti.
FILIPS: Dakle, vi ste kao naunik uvereni da razumni ivot, onakav kakav
mi poznajemo, ne postoji na Marsu?
PIRSON: Rekao bih da su anse za tako neto jedan prema hiljadu.
 FILIPS: Kako onda objanjavate ove erupcije gasa koje se odigravaju na
povrini planete u pravilnim razmacima?
PIRSON: Gospodine Filipse, ko je uopte rekao da ja imam neko
objanjenje?
FILIPS: Uzgred, profesore, da podsetimo nae sluaoce; koliko je daleko
Mars od Zemlje?
PIRSON: Priblino etrdeset miliona milja.
FILIPS: Izgleda da je to prilino bezbedna udaljenost... Samo trenutak,
dame i gospodo! Profesoru Pirsonu je upravo uruena neka poruka. Dok je on
ita, dozvolite mi da vas podsetim da se nalazimo u opservatoriji u Prinstonu,
Nju Dersi, gde intervjuiemo astronoma svetskog glasa, profesora Pirsona...
Jedan trenutak. Profesor Pirson mi je upravo dao poruku koju je maloas
primio. Profesore, smem li da je proitam naim sluaocima?
PIRSON: Svakako, gospodine Filips.
FILIPS: Dame i gospodo, proitau vam telegram koga je profesoru
Pirsonu poslao doktor Grej iz Nacionalnog istorijskog muzeja u Njujorku.
21:15 po istonom standardnom vremenu. Seizmografi su zabeleili udar
gotovo jaine zemljotresa koji se dogodio u krugu prenika dvadeset milja
oko Prinstona. Molim, ispitajte u emu je stvar. Potpis: Lojd Grej, Upravnik
astronomskog odeljenja. Profesore Pirson, da li bi ovaj dogaaj mogao da
bude u nekakvoj vezi sa poremeajima registrovanim na planeti Mars?
PIRSON: Teko, gospodine Filips. Ovde je moda u pitanju meteorit
neuobiajene veliine; njegov pad upravo u ovom trenutku predstavlja samo
puku podudarnost. U svakom sluaju, sutra emo po danu ispitati ta se
dogodilo.
FILIPS: Hvala, profesore. Dame i gospodo, u toku proteklih deset minuta
bili smo u opservatoriji u Prinstonu, gde smo intervjuisali profesora Pirsona,
poznatog astronoma. Govori vam Karl Filips. Sada vas vraamo u Njujork
studio.
(Pretapa se u klavirsku kompoziciju)
DRUGI SPIKER: Dame i gospodo, evo poslednjeg biltena iz
Interkontinentalnih radio-novosti. Toronto, Kanada: Profesor Mors sa
Makmilanovog univerziteta javlja da je snimio total od tri eksplozije na
planeti Mars izmeu 19:45 i 21:20 po istonom standardnom vremenu. Ovo
potvruje ranije izvetaje primljene iz amerikih opservatorija. A sada, neto
blie nama, imamo i specijalnu informaciju iz Trentona, Nju Dersi. U njoj se
kae da je u 20:50 neki veliki bletavi objekt, po svoj prilici meteorit, pao na
jednu farmu u okolini Grovers Mila, Nju Dersi, dvadeset dve milje od
Trentona. Sjaj na nebu bio je vidljiv u preniku od nekoliko stotina milja, a
eksplozija prilikom pada mogla se na severu uti sve do Elizabeta.
Mi smo uputili naa specijalna reportana kola na mesto dogaaja; im
bude stigao iz Prinstona, odatle e nam se odmah javiti na reporter, gospodin
Filips. U meuvremenu, vodimo vas u hotel Martinet u Bruklinu, gde e nas
Bobi Milet i njegov orkestar doekati muzikom za igru.
(Muzika dvadeset sekundi... zatim prestaje)
DRUGI SPIKER: Poimo sada u Grovers Mil, Nju Dersi.
(Udaljena dozivanja... sirene policijskih automobila)
FILIPS: Dame i gospodo, ponovo vam govori Karl Filips, ovoga puta sa
Vilmatove farme u Grovers Milu, Nju Dersi. Profesor Pirson i ja prevalili
smo jedanaest milja od Prinstona za deset minuta. Pa... gotovo da ne znam
odakle da ponem kako bih vam samo reima predoio neobian prizor koji
se prua pred mojim oima i koji me veoma podsea na scenu iz moderne
verzije Arapskih noi. Upravo sam stigao ovde. Jo nisam imao prilike da
malo podrobnije pogledam unaokolo. Mislim da je to ono. Da, to je.. ona
stvar, pravo preda mnom, do pola zarivena u veliku rupu. Mora da je tresnula
uasnom silinom. Tle je prekriveno iverjem nekog drveta koje je naprosto
bilo zbrisano prilikom pada. Koliko odavde mogu da vidim, sam predmet ne
lii mnogo na meteor, bar ne na meteore koje sam ranije viao. Pre izgleda
kao ogroman cilinder. U preniku dostie... koliko biste vi rekli, profesore
Pirson?
PIRSON: Oko trideset jardi.
FILIPS: Oko trideset jardi... Metalna obloga je... pa, nikada nisam video
nita slino. Obojen je nekakvom ukasto-belom nijansom. Radoznali
posmatrai sve se vie primiu predmetu, uprkos naporima policajaca da ih
zadre na odstojanju. Masa poinje da mi zaklanja vidik. Da li biste stali sa
jedne strane, molim vas?
POLICAJAC: Stanite sa jedne strane, sa jedne strane, tamo!
FILIPS: Dok policija odvraa radoznalce, evo nas pored gospodina
Vilmata, vlasnika farme. On bi mogao da nam kae neto zanimljivo.
Gospodine Vilmat, da li biste radio-sluaocima ispriali ono ega se seate o
dolasku ovog neobinog posetioca na vae imanje? Pribliite se malo, molim.
Dame i gospodo, kraj mene je gospodin Vilmat.
VILMAT: Sluo sam radio i...
FILIPS: Blie i glasnije, molim vas.
 VILMAT: Pardon.
FILIPS: Glasnije, molim vas, i blie.
VILMAT: Odma, gospodine. Sluo sam radio ... kako profesor pria o
Marsu... i odremucko, to e rei knjavalo mi se...
FILIPS: Dobro, dobro, gospodine Vilmat. I ta je onda bilo?
VILMAT: Ko to reko, sluo sam radio onako na pola uva...
FILIPS: Da, gospodine Vilmat, i onda ste videli neto?
VILMAT: Ma jok. Prvo sam uo.
FILIPS: ta ste uli?
VILMAT: Ko neko itanje. Evo 'vako: .. ko rakete za etvrti jul.
FILIPS: A onda?
VILMAT: Isturio sam glavu kroz prozor i mogu da se zakunem da sam
mislio da spavam i sanjam.
FILIPS: Da?
VILMAT: Vido sam zelenkastu prugu, a ondak tres! Neto je bubnulo na
zemlju. Gotovo me obori sa stolice!
FILIPS: Jeste li se uplaili, gospodine Vilmat?
VILMAT: Ovaj... avo bi ga znao ... pre e biti da me je naljutilo.
FILIPS: Hvala, gospodine Vilmat, hvala.
VILMAT: Oete jo neto da vi kaem?
FILIPS: Ne... u redu je, sasvim je dovoljno.. Dame i gospodo, upravo ste
uli gospodina Vilmata, vlasnika farme na koju je pala ova stvar. Voleo bih
kada bih mogao da vam predoim atmosferu... pozadinu... ovog fantastinog
prizora. Na ledini iza nas parkirano je stotine automobila. Policija se upinje iz
petnih ila da raskri put koji vodi na farmu. Ali sve je uzalud. Automobili
stalno naviru u ovom pravcu. Snopovi njihovih farova stvorili su ogromnu
svetlu taku na mestu gde se predmet zario u zemlju. Oni odvaniji pribliili
su se rubu kratera. Njihove siluete ocrtavaju se spram metalnog oklopa.
(Prigueno zujanje)
Jedan ovek pokuava da dodirne stvar... neto se raspravlja sa policajcem
... policajac ga odvraa... Dame i gospodo, a sada neto u svom ovom
uzbuenju ranije nisam pomenuo. Postaje sve razgovetnije, tako da ga i vi
moda moete uti na vaim prijemnicima. Sluajte (duga pauza)... ujete li?
To je neobino zujanje koje kao da dolazi iz predmeta. Primai u mikrofon.
Tako (Pauza). Sada smo udaljeni samo dvadeset pet stopa. Moete li sada da
ujete? Oh, profesore Pirson!
PIRSON: Da, gospodine Filips?
 FILIPS: Da li biste mogli da nam neto kaete o ovom kriputavom zvuku
koji dopire iznutra.
PIRSON: Moda je uzrok tome neujednaeno hlaenje na povrini.
FILIPS: Mislite li i dalje da je to meteor, profesore?
PIRSON: Ne znam ta da mislim. Metalna obloga je nesumnjivo
vanzemaljskog porekla... takvog neeg nema kod nas. Prilikom sudara sa
Zemljinom atmosferom, u meteoritu obino nastaju rupe. Ali ovaj predmet je
gladak i, kao to vidite, valjksatog oblika.
FILIPS: Samo trenutak! Neto se dogaa! Dame i gospodo, pa ovo je
neshvatljivo. Blii kraj predmeta poinje da se ljuti! Vrh mu se odvija kao
zavrtanj! Predmet je sigurno upalj!
GLASOVI: Kree se!
Gledajte, oklop poinje da se odvre!
Natrag, tamo! Natrag, kaem!
Moda neki ovek pokuava da izie!
Ali stvar je usijana, odmah bi izgoreo!
Vraajte se! Vratite one budale!
(Iznenada zveav zvuk nekog velikog komada metala koji je pao)
GLASOVI: Odvrnulo se! Skinut je poklopac!
Pazite, vi tamo! Povucite se!
FILIPS: Dame i gospodo, ovo je najudesniji prizor kome sam ikada
prisustvovao... Samo as! Neko se pomalja iz otvora na vrhu. Neko ili...
neto. Vidim kako iz tamnog otvora zure dva svetla koluta ... da to nisu
moda oi? Moda je i lice? A moda...
(Uplaeni uzvici ljudi)
Blagi boe, neto gamie iz senke poput velike zmije. Tu je jo jedno i jo
jedno. Izgledaju mi kao pipci. Sada se vidi i trup. Veliki je kao medved i
blista se poput vlane tavljene koe. Ali to lice... Ono je naprosto
neopisivo... S naporom uspevam da ga gledam. Oi su crne i cakle se kao u
zmije. Usne imaju oblik slova V, a iz neoivienih usana, koje kao da
podrhtavaju i pulsiraju, cure sline, udovite, ili ma ta da je, teko se kree.
Neto ga vue na dole... moda jaka sila tee. Stvar se uspravlja. Masa sveta
se povlai. Mislim da im je dosta gledanja. Ovo je najudesniji prizor koji se
moe zamisliti. Teko nalazim rei... vuem mikrofon za sobom dok
govorim. Morau da prekinem izvetavanje dok ne pronaem zgodnije mesto.
Imajte strpljenja samo trenutak, odmah se vraam.
(Pretapa se u klavirsku melodiju)
 DRUGI SPIKER: Sluate na direktan prenos zbivanja na Vilmatovoj
farmi u Grovers Milu, Nju Dersi.
(Ponovo klavirska melodija)
Uspostavili smo vezu sa Karlom Filipsom, koji se ponovo javlja iz
Grovers Mila.
FILIPS: Dame i gospodo (Idem li?) ... dame i gospodo, nalazim se iza
kamenog zida koji okruuje vrt gospodina Vilmata. Odavde imam dobar
pregled celog prizora. Opisivau vam svaku pojedinost dok god mi se bude
pruala prilika za to, odnosno dok god budem mogao da govorim i vidim.
Stigla su pojaanja dravne policije. Napravili su kordon oko kratera...
mislim da ih ima tridesetak. Ali nije vie potrebno odvraati gomilu. Masa se
sada i sama dri podalje. Kapetan razgovara s nekim. Ne mogu dobro da
vidim ko je to. Oh, da, sada vidim, to je profesor Pirson. Da, on je. Krenuli
su. Profesor je poao sa jedne strane, zagledajui predmet, dok kapetan sa dva
policajca ide sa druge, drei neto u rukama. Sada jasno vidim. To je bela
marama vezana za motku... zastava primirja. Ako ova bia znaju ta to
znai... ta uopte neto znai!... ekajte! Neto se dogaa!
(itanje se pretapa u utanje ija se jaina poveava)
Neko pogrbljeno oblije die se iz rupe; vidim mali snop svetlosti spram
nekakvog ogledala. ta je ovo? Iz ogledala je suknuo mlaz plamena i sruio
se na ljude koji napreduju s desna. Udara ih u glave. Blagi boe, pa oni
postaju ive buktinje!
(Krici i neprirodno vritanje)
itavo polje je zahvaeno plamenom. (Eksplozija). Drvee... ambar...
rezervoari za gorivo automobila... iri se na sve strane. Sada ide u naem
pravcu. Dvadesetak jardi na desno...
(Lomljava mikrofona... Zatim mukla tiina...)
DRUGI SPIKER: Dame i gospodo, usled sticaja okolnosti koje su izvan
nae kontrole, nismo u mogunosti da nastavimo prenos iz Grovers Mila. U
pitanju su nepoznate tehnike tekoe sa reportanim kolima. Ponovo emo,
meutim, uspostaviti vezu im nam to prilike budu dozvolile. U
meuvremenu, evo poslednjeg biltena iz San Dijega, Kalifornija. Profesor
Indelkofer, govorei na veeri Kalifornijskog astronomskog drutva, izrazio
je miljenje da eksplozije na Marsu nesumnjivo predstavljaju samo snane
vulkanske poremeaje na povrini planete. A sada, nastavljamo sa naim
klavirskim interludijem.
(Klavir... priguuje se)
 Dame i gospodo, upravo sam primio poruku koja nam je stigla iz Grovers
Mila telefonom. Samo trenutak. Najmanje etrdeset ljudi, ukljuujui tu
estoricu pripadnika dravne garde, lee mrtvi na polju istono od Grovers
Mila; tela su im spaljena i ugljenisana, tako da se vie uopte ne mogu
prepoznati. Glas koji ete sada uti pripada brigadnom generalu Montgomeri
Smitu, komandiru dravne milicije iz Trentona, Nju Dersi.
SMIT: Guverner Nju Dersija naloio mi je da izvrim evakuaciju
stanovnitva na zapad do Prinstona i na istok do Dejmsburga, kao i da
zavedem vanredno stanje. Nikome nee biti dozvoljen pristup u ovu oblast
bez specijalne propusnice vojnih vlasti. etiri brigade dravne milicije stiu
iz Trentona u Grovers Mil da potpomognu evakuaciju u krugu vojnih
operacija. Hvala.
SPIKER: Upravo ste uli raport generala Montgomeri Smita, komandanta
dravne milicije u Trentonu. U meuvremenu, dobili smo nove pojedinosti o
katastrofi u Grovers Milu. Poto su izvrila svoj smrtonosni napad, neobina
bia povukla su se u krater i nisu ometala vatrogasce u sakupljanju leeva i
gaenju vatre. Udruena protivpoarna odeljenja Marser Kauntija savladala
su plamen koji je zapretio da zahvati itav kraj.
Nije nam polo za rukom da uspostavimo bilo kakvu vezu sa naim
reportanim kolima u Grovers Milu, ali nadamo se da emo uskoro uspeti da
vas ponovo dovedemo na poprite zbivanja. U meuvremenu, sluajte ...
ovaj... samo trenutak, molim vas.
(Duga pauza... aputanje)
Dame i gospodo, upravo sam primio obavetenje da smo konano
uspostavili kontakt sa jednim oevicem traginog dogaaja. Profesora
Pirsona nali smo u jednoj zgradi na farmi nedaleko od Grovers Mila, gde je
uredio improvizovanu osmatranicu. Kao ugledan naunik, on e nam izloiti
svoje objanjenje ove nesree. Glas koji ete sada uti pripada, dakle,
profesoru Pirsonu, sa kojim imamo direktnu telefonsku vezu. Profesor Pirson.
PIRSON: O biima u raketnom cilindru kod Grovers Mila ne mogu vam
dati zvanino objanjenje, kako u pogledu njihove prirode, tako i porekla,
odnosno svrhe dolaska na Zemlju, to se tie razornog ureaja kojim
raspolau, moe se izneti nekoliko hipoteza. U nedostatku pogodnijeg
termina, nazvau tajanstveno oruje toplotnim zracima. Sasvim je izvesno da
ova bia raspolau naunim znanjem znatno naprednijim od naeg.
Pretpostavljam da su oni na neki nain u stanju da generiu snanu toplotu u
prostoru praktino apsolutne neprovodljivosti. Ovu ogromnu toplotu oni
zatim projektuju paralelnim snopom na svaki predmet koji izaberu, koristei
pri tom uglaano parabolino ogledalo nepoznatog sastava, na slian nain
kao to ogledalo svetionika baca svoj zrak. Ovo je samo moje miljenje o
poreklu toplotnih zraka.
DRUGI SPIKER: Hvala, profesore Pirson. Dame i gospodo, evo sada
biltena iz Trentona. Imamo kratko obavetenje u kome se kae da je
ugljenisano telo Karla Filipsa, naeg radio-reportera, identifikovano u
trentonskoj bolnici. Upravo je stigao jo jedan bilten, ovoga puta iz
Vaingtona.
Ured direktora Nacionalnog crvenog krsta javlja da je deset jedinica ove
organizacije, sastavljenih od specijalno obuenih ekipa, dodeljeno glavnom
tabu dravne milicije stacioniranom izvan Grovers Mila, Nju Dersi. Evo i
biltena iz dravne policije u Prinstonu: Poar u Grovers Milu i okolini
potpuno je lokalizovan. Izviai javljaju da je u krateru sasvim mirno; u
otvoru cilindra nema nikakvog znaka ivota. A sada, dame i gospodo, imamo
specijalnu izjavu gospodina Hari Mek Donalda, vicepredsednika nae
operative.
MEK DONALD: Dobili smo zahtev od milicije u Trentonu da im stavimo
na raspolaganje nau kompletnu radio slubu. S obzirom na teinu situacije, i
uvereni da je osnovni zadatak radija da neprestano bude u slubi javnog
interesa, mi im u potpunosti izlazimo u susret.
SPIKER: Sada vas vodimo u poljski glavni tab dravne milicije nedaleko
od Grovers Mila, Nju Dersi.
KAPETAN: Ovde je kapetan Lansing iz signalnog korpusa, sada
prikljuenog dravnoj miliciji koja vri vojne operacije u blizini Grovers
Mila. Situacija nastala nakon izvetaja o pojavi izvesnih individua
neidentifikovane prirode nalazi se pod punom kontrolom.
Cilindrini predmet koji lei u jami neposredno ispod naeg poloaja
okruen je sa svih strana sa osam bataljona peadije, bez teke poljske
artiljerije, ali odgovarajue naoruanih pukama i automatima. Bilo kakav
razlog za uzbunu, ako ga je i bilo uopte, sada je sasvim neosnovan. Stvari,
ma ta one bile, uopte se ne usuuju da promole glave iz rupe. Jasno mogu
da vidim njihovo skrovite u snopovima reflektora. Bez obzira na njihovu
snagu, o ijem smo dejstvu obaveteni, ova bia e teko moi da odole vatri
tekih automatskih puaka. U svakom sluaju, ovo je zanimljiva veba za
trupe. Jasno razabirem kaki uniforme vojnika koji se kreu na sve strane u
svetlosti reflektora. Ovo gotovo da lii na mali rat. Iz ume koja se granii sa
rekom Milston die se neki dim. To su verovatno logorske vatre. Uskoro
emo, dakle, prisustvovati nekakvoj akciji. Jedan vod se razvija po levom
krilu. Jo malo, i sasvim e se pribliiti krateru. Samo jedan as! Vidim neto
na vrhu cilindra. Ne, to je samo senka. Trupe se sada nalaze na rubu
Vilmatove farme. Sedam hiljada naoruanih ljudi opkolilo je zaralu metalnu
cev. Hej, pa ono nije bila senka! Neto se kree... nekakav metal... neto kao
poklopac die se iz cilindra ... Penje se sve vie i vie. Pa to stoji na nogama...
U stvari, poiva na neobinom metalnom postolju. Doseglo je iznad kronji
drvea i sada je obasjano svetlou reflektora! Panja!
(Tiina)
DRUGI SPIKER: Dame i gospodo, predstoji mi veoma teka izjava. Ma
kako to zvualo neverovatno, nauna osmatranja i nae neposredno iskustvo
svedoe da neobina bia koja su se noas spustila na podruje Dersija
predstavljaju prethodnicu invazione armije sa planete Mars. Bitka koja se
noas odigrala kod Grovers Mila zavrila se jednim od najstranijih poraza
koji je zadesio neku vojsku u modernom vremenu; sedam hiljada ljudi
naoruanih pukama i automatima potpuno je potueno u sukobu sa samo
jednom ratnom mainom osvajaa sa planete Mars. Za sada se zna da je
preivelo samo sto dvadeset vojnika. Ostali su pali na popritu bitke od
Grovers Mila do Plensboroa; oni su ili izgnjeeni i satrti pod metalnim
nogama udovita ili saeeni toplotnim zracima. udovite sada kontrolie
srednji deo Nju Dersija i praktino je preseklo ovu saveznu dravu preko
polovine. Komunikacione linije su u prekidu od Pensilvanije do Atlantskog
okeana. eleznike pruge su unitene, tako da je saobraaj od Njujorka do
Filadelfije obustavljen, izuzev na nekim sporednim linijama preko Alentauna
i Feniksvila. Autoputevi koji vode na sever, jug i zapad zakreni su
uspanienim svetom. Policija i vojska nisu u stanju da zavedu red u ovoj
gunguli. Izbeglice e do jutra preplaviti Filadelfiju, Kemden i Trenton, to e,
kako se procenjuje, udvostruiti normalnu populaciju ovih gradova.
Vanredno stanje je zavedeno u celom Nju Dersiju i istonoj Pensilvaniji.
A sada vas vodimo u Vaington, odakle ete iz nacionalnog komiteta za
bezbednost uti specijalan izvetaj... Govori dravni sekretar za unutranje
poslove.
SEKRETAR: Graani ove zemlje! Neu pokuati da prikrijem teinu
situacije sa kojom se suoila naa drava, niti dunosti vlade u zatiti ivota i
imovine svih ljudi. Upravo bih stoga eleo da vas pre svega uverim kako
civilno stanovnitvo tako i javne slube, jednom reju sve u neophodnost
staloene i smiljene akcije. Sreom, opaki neprijatelj lokalizovan je na
relativno uskom podruju, i mi se moemo pouzdati u nae oruane snage da
e ga zadrati tu. U meuvremenu, uzdajui se u boga, svako od nas mora da
nastavi sa obavljanjem svojih uobiajenih dunosti, jer jedino ujedinjena,
hrabra i portvovana nacija moi e da se suprotstavi opasnom neprijatelju.
Hvala vam!
SPIKER: Upravo ste uli dravnog sekretara za unutranje poslove koji
vam je govorio iz Vaingtona. Veliki broj biltena svaki as pristie u na
studio. Obaveteni smo da je sredinja oblast drave Nju Dersi ostala bez
radio-veza usled dejstva toplotnih zraka na dalekovode i elektronsku opremu.
Evo i specijalnog biltena iz Njujorka. Od engleskih, francuskih i nemakih
naunih tela primljeni su telegrami u kojima se nudi saradnja. Astronomi
javljaju o stalnim erupcijama gasa u pravilnim razmacima na planeti Mars.
Preovlauje miljenje da e neprijatelju stii pojaanje u novim raketnim
mainama. Uinjeni su pokuaji da se pronae profesor Pirson u Prinstonu,
budui da je on izbliza osmatrao Marsovce. Postoji bojazan da je i on stradao
u minuloj bici. Langemfild, Virdinija: izviaki avioni javljaju da se iznad
kronji drvea vide tri marsovske maine koje se kreu na sever prema
Semervilu, dok stanovnitvo uzmie ispred njih. Ne koriste se toplotni zraci;
iako napreduju brzinom ekspresnog voza, osvajai ipak paljivo biraju kuda
idu. Izgleda da hotimice izbegavaju unitenje gradova i slobodnih terena.
Meutim, kad god im se ukae prilika, Marsovci satiru dalekovode, mostove
i pruge. Kako se ini, njihov cilj je da slome otpor, paraliu saobraaj i
dezorganizuju ljudsko drutvo.
Evo i biltena iz Basking Rida, Nju Dersi: grupa lovaca nabasala je na
novi cilinder slian prvom koji se zaglibio u velikoj movari dvadesetak milja
juno od Moristauna. Peadija amerike vojske hita iz Njujorka da uniti
drugu invazionu jedinicu pre no to se cilindar otvori i iziu bojne maine.
Trupe zauzimaju poloaj u podnoju planine Vaang. Novi bilten iz
Langemfilda, Virdinija: izviaki avioni javljaju da tri neprijateljske maine
poveavaju brzinu prema severu; jure preko naseobina i uma u oiglednoj
elji da se to pre spoje sa svojim jedinicama juno od Moristauna. Maine je
takoe primetio jedan telefonista istono od Midlseksa, na desetak milja od
Plejnfilda. Dobili smo i bilten iz Vinstonfilda, Long Ajlend: flota tekih
bombardera natovarenih eksplozivom leti na sever u poteru za neprijateljem.
Kao vodii im slue lovaki avioni. Neprijatelj se ve nalazi u njihovom
vidokrugu. Samo trenutak, molim vas. Dame i gospodo, uspostavili smo
specijalnu telefonsku vezu sa artiljerijskim poloajima u susednom selu, kako
biste imali neposredan izvetaj iz oblasti u koju prodire neprijatelj. Najpre
vas vodimo u bateriju dvadeset sedme poljske artiljerije, smetene na planini
Vaang.
OFICIR: Domet: trideset dva metra.
TOBDIJA: Trideset dva metra.
OFICIR: Ugao: trideset devet stepeni.
TOBDIJA: Trideset devet stepeni.
OFICIR: Pali!
(Pucanj topa... pauza)
OSMATRA: Sto etrdeset jardi na desno, ser.
OFICIR: Pomeri domet na trideset jedan metar.
TOBDIJA: Trideset jedan metar.
OFICIR: Ugao: trideset sedam stepeni.
TOBDIJA: Trideset sedam stepeni.
OFICIR: Pali!
(Pucanj topa... pauza)
OSMATRA: Pogodak, ser! Pogodili smo tronoac jedne od maina.
Zaustavili su se. Ostale pokuavaju da pomognu pogoenoj.
OFICIR: Brzo, daj domet! Pomeri na trideset metara.
TOBDIJA: Trideset metara.
OFICIR:Ugao: dvadeset sedam stepeni.
TOBDIJA: Dvadeset sedam stepeni.
OFICIR: Pali!
(Pucanj topa... pauza)
OSMATRA: Ne vidim gde je granata pala, ser. Oni putaju nekakav
dim.
OFICIR: ta je to?
OSMATRA: Crni dim, ser. Kree se ka nama. Polegao je nisko po tlu.
Brzo se pribliava.
OFICIR: Stavite gas-maske. (Pauza). Pripremi se za paljbu. Domet:
dvadeset etiri metra.
TOBDIJA: Dvadeset etiri metra.
OFICIR: Ugao: dvadeset etiri stepena.
TOBDIJA: Dvadeset etiri stepena.
OFICIR: Pali! (Pucanj).
OSMATRA: I dalje ne vidim, ser. Dim se pribliava.
 OFICIR: Daj domet. (Kalje).
OSMATRA: Dvadeset tri metra. (Kalje).
OFICIR: Dvadeset tri metra. (Kalje).
OSMATRA: Ugao: dvadeset dva stepena. (Kaalj).
OFICIR: Dvadeset dva stepena. (Kaalj jenjava).
(Kaalj se pretvara u zvuk avionskog motora)
KOMANDANT: Vojni bombarder, V-8-43, uzleteo kod Bajona, Nju
Dersi, porunik Vogt, komandant eskadrile od osam aviona. Izvetaj za
komandanta Ferfaksa, Langemfild... Ponavljam: ovde Vogt, izvetavam
komandanta Ferfaksa, Langemfild... Na vidiku neprijateljske tronone
maine. Pojaanje trima mainama iz cilindra kod Moristauna. Ukupno ih
ima est. Jedna maina delimino hramlje. Verovatno posledica pogotka
granatom iz topa kod planine Vaang. Topovi su prestali sa paljbom. Nad
samim tlom je polegla teka crna magla... izuzetno gusta... nepoznate prirode.
Nema znakova toplotnih zraka. Neprijatelj sada skree na istok, prelazi reku
Pasaik kod movara Dersija. Jedna maina ide prevojem Pulaski. Sve se
oigledno kreu ka Njujorku. Upravo su sruile jednu visokonaponsku
centralu. Maine su sada na malom meusobnom rastojanju i mi smo spremni
za napad. Avioni krue i pripremaju se za obruavanje. Jo hiljadu jardi i
biemo iznad prve ... osam stotina jardi... est stotina ... etiri stotine ... dve
stotine ... Evo ih! Dinovska ruka se die ... Zeleni blesak! Obasipaju nas
plamenom! Dve hiljade stopa. Motori otkazuju. Ne moemo da bacimo
bombe. Preostaje nam samo jedno... da pikiramo na njih. Obruujemo se na
prvu mainu. Gotovo je sa motorom. Osam...
PRVI OPERATOR: Ovde Bajon, Nju Dersi, zovem Langemfild... Ovde
Bajon, Nju Dersi, zovem Langemfild ... Prijem ... Javi se...
DRUGI OPERATOR: Ovde Langemfild ... prijem ...
PRVI OPERATOR: Osam bombardera sukobilo se sa neprijateljskim
trononim mainama iznad ravnice Dersi. Toplotni zraci onesposobili
motore. Svi su oboreni. Unitena jedna neprijateljska maina. Neprijatelj sada
puta teak crni dim u pravcu...
TREI OPERATOR: Ovde Njuark, Nju Dersi... Ovde Njuark, Nju
Dersi... Upozorenje! Otrovan crni dim dopire iz movara u Dersiju.
Pribliava se Junom bulevaru. Gas-maske beskorisne. Stanovnitvo neka se
kree ka otvorenom prostoru ... automobilistima preporuujemo puteve 7, 23,
24... izbegavati zakrena mesta. Dim se sada iri preko Rejmond Bulevara ...
 ETVRTI OPERATOR: 2X2L zove CQ... 2X2L zove CQ... 2X2L zove
8X3R ...
PETI OPERATOR: Ovde 8X3R ... zovem 2X2L...
ETVRTI OPERATOR: Kakav je prijem? Kakav je prijem? K, molim te.
Gde si, 8X3R? ta se dogaa? Gde si?
(Zvona zvone iznad grada; polako zamiru)
SPIKER: Govorim vam sa krova zgrade radija u Njujorku. Zvona koja
ujete opominju stanovnitvo da to pre napusti grad pred najezdom
Marsovaca. Procenjuje se da je u poslednja dva asa tri miliona ljudi krenulo
prema severu. Autoput preko reke Haison jo je otvoren za motorni
saobraaj. Izbegavati mostove prema Long Ajlendu... beznadeno su
zakreni. Sve veze sa obalom Dersija nalaze se u prekidu od pre deset
minuta. Nema vie nikakve odbrane. Naa armija je potuena ... artiljerija,
vazduhoplovne snage ... sve je zbrisano. Ovo je moda poslednja emisija. Mi
emo ostati ovde sve do kraja. Ljudi su na misi ispod nas... u katedrali.
(Glasovi pevaju himnu)
Sada gledam prema luci. itavo mnotvo laa, prepunih ljudi koji bee,
diu sidra i udaljuju se od dokova.
(Zvuk brodskih sirena)
Sve ulice su zakrene. Digla se graja kao o boinim praznicima. Samo
trenutak... Neprijatelj se pojavljuje na vidiku iznad Palisada. Pet velikih
maina. Prva prelazi preko reke. Vidim je odavde kako gazi preko Hadsona
kao to bi ovek pregazio potoi... Dodat mi je jedan bilten... Cilindri sa
Marsa padaju po celoj Zemlji. Jedan pored Bafala, jedan u ikagu, Sent
Luisu ... ima ih posvuda ... Prva maina stie do obale. Zastala je i kao da
promatra grad. Njena elina, krovolika glava nalazi se u visini oblakodera.
Izgleda da eka ostale. Uzdiu se kao lanac novih solitera na zapadnom delu
grada. Sada podiu svoje metalne ruke. Ovo je kraj. Poeo je da kulja crni
dim i da se iri gradom. Ljudi na ulicama tek sada shvataju ta se dogaa. Svi
tre ka Ist Riveru... na hiljade njih mahnito jure jedni preko drugih kao
pacovi. Dim sada bre prodire. Stie do Tajms Skvera. Masa pokuava da mu
umakne, ali bez uspeha. Ljudi padaju kao snoplje. Dim prelazi estu aveniju...
Petu Aveniju... od nas ga sada deli samo sto stopa... pedeset...
ETVRTI OPERATOR: 2X2L zove CQ ... 2X2L zove CQ ... 2X2L zove
CQ... Njujork, javi se... ima li koga na vezi? Ima li koga na vezi? Ima li
koga... 2X2L...
 II

PIRSON: Dok piem ovo, obuzima me pomisao da sam ja poslednji ivi

ovek na Zemlji. Sakrio sam se u ovu praznu kuu blizu Grovers Mila
malo ostrvo provedrice u moru crnog dima koji prekriva itav svet. Sve to se
dogodilo pre dolaska ovih udovinih bia na nau planetu sada kao da
pripada nekom drugom ivotu ivotu koji nema veze sa skrovitim
postojanjem usamljene ruine koja pie ove rei na poleini nekog
astronomskog notesa na kome je zapisano ime Riard Pirson. Gledam u svoje
pocrnele ruke, pocepane cipele, dronjavo odelo i pokuavam da to dovedem u
vezu sa profesorom koji je iveo u Prinstonu i koji je, nano 30. oktobra,
primetio kroz teleskop narandasti blesak svetlosti na jednoj dalekoj planeti.
Moja supruga, moje kolege, moji studenti, moje knjige, moja opservatorija,
moj... moj svet... gde je sada sve to? Jesu li oni uopte postojali? Jesam li ja
Riard Pirson? Koji je danas dan? Postoje li dani bez kalendara? Prolaze li
dani kada nema ljudskih ruku koje bi navijale asovnike? Dok opisujem svoj
svakodnevni ivot, na um mi pada da u sauvati istoriju oveanstva meu
crnim koricama ove male knjige u kojoj je trebalo da budu zabeleena
kretanja zvezda. Ali da bih pisao, ja moram da ivim, a da bih iveo, moram
da jedem... Naao sam malo bajatog hleba u kuhinji i jednu pomorandu koja
nije bila sasvim natrula. Stalno motrim kroz prozor. S vremena na vreme
ugledam Marsovce iznad crnog dima.
Dim i dalje prekriva kue... iznenada se uje zujanje i vidim jednog
Marsovca kako se penje u svoju mainu i prska vazduh mlazom pare, kao da
eli da rastera dim. Posmatram uuren u jednom uglu kako dinovske
metalne noge gotovo gaze preko kue. Iscrpljen od uasa, konano uranjam u
san.
Jutro je. Jutro je. Sunce stoji u prozoru. Crni oblak gasa se podigao;
opaljene livade na severu izgledaju kao da je preko njih prela crna snena
vejavica. Izlazim iz kue i kreem prema putu. Nema nikakvog saobraaja.
Mestimino se vide olupine kola sa prevrnutim prtljagom i ugljenisanom
asijom. Upuujem se prema severu. Ko zna zato, ali oseam se sigurnije
ako pratim trag ovih udovita, umesto da beim od njih. Paljivo motrim
oko sebe. Video sam Marsovce kako postupaju po kratkom postupku.
Ukoliko se neka maina pojavi iznad kronji drvea, odmah u se niice
baciti na zemlju. Dolazim do jednog kestena. Oktobar je, kesteni su zreli.
Punim depove. Moram da preivim. Dva dana lutam opustoenim svetom u
pravcu severa. Konano primeujem ivo bie... malu crvenu vevericu u
kronji bukve. Posmatram je i udim se. I ona gleda mene. Poverovao sam za
trenutak da ivotinja i ja delimo isto oseanje... radost pronalaenja drugog
ivog bia... Nastavljam na sever. Nalazim uginule krave na ugljenisanom
polju. U pozadini su aave razvaline neke farme. Silos i dalje nadzire predeo
poput svetionika koga je opustoilo more. Na silosu stoji limeni petao. Strela
pokazuje prema severu.
Sledeeg dana doao sam do grada koji mi je nekako poznat, ali su mu
zgrade neobino smanjene i izjednaene po visini, kao da je neki din zbrisao
najvee nebodere jednim kapricioznim zamahom ruke. Stigao sam do
predgraa. Njuark nije uniten, ve samo oskrnavljen po nekom hiru
Marsovaca koji su bili u naletu. Najednom, uz nejasan oseaj da me neko
posmatra, opazio sam kako se nekakva prilika uurila u jednom ulazu.
Koraknuo sam u tom pravcu; prilika se uspravila i ja videh da je to neki
ovek... ovek naoruan velikim noem.
STRANAC: Stoj! Odakle dolazi?
PIRSON: Dolazim... odasvud. Jednom davno krenuo sam iz Prinstona.
STRANAC: Prinstona, a? To je blizu Grovers Mila!
PIRSON: Da.
STRANAC: Grovers Mil... (Nasmeja se kao nekom uspelom vicu). Ovde
nema hrane. Ovo je moj kraj... Od centra do reke. Hrane ima samo za
jednog... U kom pravcu ide?
PIRSON: Ne znam. Mislim da traim... ljude.
STRANAC: (Nervozno) ta je to? Jesi li uo neto odande?
PIRSON: Nisam ... bila je to ptica... iva ptica!
STRANAC: Mora da zna da ptice ovih dana imaju senke... uj, stojimo
ovde na otvorenom; uimo u ovaj ulaz i popriajmo.
PIRSON: Jesi li video nekog Marsovca?
STRANAC: Otili su prema Njujorku. Nou se nebo sjaji od njihovih
svetiljki. Kao da tamo jo ive ljudi. Danju ih ne moe videti. Pre pet dana
nekoliko njih nosilo je neto veliko preko ravnice koja vodi od aerodroma.
Mislim da ue da lete.
PIRSON: Da lete?
STRANAC: Aha, da lete.
PIRSON: Onda je gotovo sa ljudskim rodom. Strane, jo smo samo ti i
ja. Jedino smo nas dvojica preostali.
 STRANAC: Vraki su to dobro smislili; porazili su najveu zemlju sveta.
One zelene zvezde sigurno i dalje padaju svake noi. Izgubili su samo jednu
mainu. Nita ne moemo da uinimo. Gotovi smo. Izgubljeni.
PIRSON: Odakle si ti? Vidim da nosi uniformu.
STRANAC: Ma, mnogo mi ona vredi. Bio sam u miliciji... Nacionalnoj
gardi. Ba lep sos! I to mi je neki rat: kao da su se tukli ljudi i mravi.
PIRSON: A mi smo jestivi mravi. Otkrio sam to. ta li e nam samo
uiniti?
STRANAC: Razmiljao sam o tome. Sami smo uleteli u klopku. Marsovci
treba samo da prevale nekoliko milja pa da naiu na masu u bekstvu. Ali oni
to ne ele. Oni e poeti da nas sistematski hvataju ... zadravae samo
najbolje i trpae nas u logore. Ali to jo nisu poeli.
PIRSON: Nisu poeli!
STRANAC: Nisu poeli. Sve se ovo do sada dogodilo zato to nismo
umeli da ostanemo staloeni... ve smo udarili u pucnjavu i ratovanje, a onda
izgubili glavu i dali se u panino bekstvo. Umesto da sumanuto jurcamo
unaokolo, moraemo da se prilagodimo sadanjem stanju stvari. Gradovi,
nacije, civilizacija, progres ...
PIRSON: Ali, ako je ve tako, emu onda dalje iveti?
STRANAC: Nee biti vie koncerata, bar ne narednih milion godina, ba
kao ni veernjih izlazaka u restorane. Gotovo je sa svim zabavama.
PIRSON: Pa ta onda preostaje?
STRANAC: Goli ivot eto ta! Ja hou da ivim! To eli i ti. Neemo
dozvoliti da budemo istrebljeni. Ja takoe nemam nameru da budem uhvaen,
ukroen, utovljen i odgajen kao vo.
PIRSON: ta e preduzeti?
STRANAC: Ve u im ja doskoiti. Skovao sam plan. Mi ljudi, kao ljudi,
gotovi smo. Mi ne znamo dovoljno. Moraemo mnogo da nauimo pre no to
uluimo priliku za otpor. A dok uimo, moraemo da ivimo slobodni.
Shvata? Sve sam ve smislio.
PIRSON: Ispriaj mi do kraja.
STRANAC: Tja, nismo svi mi stvoreni za divlje ivotinje, a ba emo to
morati da postanemo. Zato sam te i posmatrao. Sve sitne ate koje ive u
ovim kuama nemaju nikakvu ansu. Nisu oni stvoreni za tako neto. Sve to
znaju jeste da samo jurcaju na posao. Viao sam stotine njih kako bezglavo
jure da uhvate jutarnje vozove u strahu da ne zakasne. Pri povratku isto tako
jurcajui kui da stignu na vreme na veeru. ive osigurani i ostavljaju koju
crkavicu na stranu da im se nae za crne dane. Nedeljom obino razbijaju
glavu oko toga ta e biti idue sedmiice. Marsovci e biti veoma zadovoljni
tim momcima. Lepi prostrani logori, dobra hrana, tovljenje i po, bez briga.
Nakon desetak dana lutanja po divljini sa praznim stomacima, njima e
biti milo da budu uhvaeni.
PIRSON: Sve si to smislio, a?
STRANAC: Nego ta! Ali to nije sve. Marsovci e neke od njih svesti na
nivo domaih ivotinja... na make ili pse... i nauie ih raznim trikovima. Ko
zna? Moda e osetiti saaljenje prema ljubimcima koji rastu da bi bili
ubijeni. A neke e verovatno obuiti da love nas.
PIRSON: Ne, to je nemogue. Nijedno ljudsko bie...
STRANAC: Hoe, hoe. Ima ljudi koji e na to rado pristati. Ako jedan
od takvih ikada naleti na mene ...
PIRSON: U meuvremenu, ti, ja i drugi slini nama... gde emo mi iveti
kada Marsovci gospodare celom planetom?
STRANAC: I na to sam mislio. iveemo pod zemljom. Imam na umu
ratna sklonita. Ispod Njujorka se pruaju miljama i miljama. Glavna su
dovoljno velika za svakoga. A onda, tu su i podrumi, sutereni, podzemna
skladita, tuneli metroa, podzemni prolazi. Jasno ti je, a? Sakupiemo samo
jake ljude. Za slabie i ono atinsko smee nema mesta.
PIRSON: Pa i mene si hteo pustiti da odem.
STRANAC: Ali sam ti ipak dao ansu, zar ne?
PIRSON: Dobro, ne prepirimo se oko toga. Nastavi.
STRANAC: Moraemo da obezbedimo sigurna stanita u kojima emo
boraviti, a onda da dovuemo u njih sve knjige koje nam dou pod ruku...
mislim, naune knjige. Tu stupaju na scenu ljudi kao ti, shvata? Poeemo
da pljakamo muzeje, pa ak i da uhodimo Marsovce. Moda stvari uopte
vie nee izgledati kao pre... Zamisli samo ovo: etiri ili pet njihovih bojnih
maina najednom pone da radi i da baca na sve strane toplotne zrake, a u
njima nijednog Marsovca. Nijednog Marsovca unutra! Shvata? Umesto njih,
ljudi... ljudi koji su dobro obueni za to. To se jo moe desiti za naeg
ivota. Hej! Zamisli da ti se u rukama nae jedna od tih njihovih zgodnih
stvarica i da slobodno upravlja njome! Okrenuemo ih na Marsovce, ali i
na ljude. Baciemo sve na kolena.
PIRSON: To je, dakle, tvoj plan?
STRANAC: Ti, ja i jo nekoliko slinih nama zagospodariemo svetom.
PIRSON: Jasno mi je.
 STRANAC: Hej, ta ti je? Kuda e?
PIRSON: Bilo gde, samo ne u tvoj svet. Zbogom, strane...
Kada sam se rastao sa artiljercem, poao sam do Holandskog tunela. Uao
sam u utihli tunel, sa zebnjom u srcu pri pomisli na sudbinu velikog grada sa
druge strane Hadsona. Oprezno sam iziao iz tunela i krenuo Kanal stritom.
Doao sam do etrnaeste ulice. Tu sam opet primetio crni prah i nekoliko
tela; iz reetkastih prozora na podrumima nekih kua irio se neprijatni,
otrovni zadah. Proao sam Trinaestom i etrnaestom ulicom; konano sam se
obreo sam na Tajms Skveru. Opazio sam jednog mravog psa kako tri
Sedmom avenijom sa komadom tamno-smeeg mesa u eljustima i oporom
izgladnelih sadrugova za petama. Napravio je irok krug oko mene, kao da se
bojao da bih ja mogao da mu budem novi takmac. Iao sam Brodvejem,
sledei trag neobinog praha i posmatrajui utihle izloge koji su nemo nudili
svoju robu praznim plonicima. Proao sam pored Kapitol Teatra, takoe
utihlog i mranog, pa pored Lovakog doma, gde je niz praznih puaka
stajalo upereno u ukoenu liniju drvenih pataka. Nedaleko od Kolumbus
Serkla primetio sam modele automobila iz 1939. godine kako iz izlobene
sale gledaju na puste ulice. Iznad vrha oblakodera Deneral Motorsa spazio
sam jato crnih ptica kako krue nebom. Pourio sam. Iznenada sam ugledao
vrak jedne marsovske maine koja je stajala negde u Centralnom parku,
kako se presijava na poznom popodnevnom Suncu. Pa to je nemogue!
Mahnito sam pojurio preko Kolumbus Serkla i uao u park. Popeo sam se na
malu uzviicu iznad ribnjaka u ezdesetoj ulici. Zastao sam pored Mala i
ugledao devetnaest metalnih titana sa praznim kabinama i elinim udovima
koji su mlitavo visili postrance. Uzalud sam traio pogledom udovita koja
su ivela u ovim mainama.
Pogled mi je najednom privuklo ogromno jato crnih ptica koje su se
komeale odmah ispod mene. Kruile su nisko nad tlom, a odmah ispod njih,
ukoeni i nemi, leali su Marsovci, dok su gladne ptice kljunovima otkidale
smee komade mesa sa mrtvih telesa. Kasnije, kada su njihovi leevi ispitani
u laboratorijama, ustanovljeno je da su ih ubile bakterije koje izazivaju
truljenje i bolesti i protiv kojih njihovi organizmi nisu bili imuni. Kada su sve
ovekove odbrane zakazale, Marsovci su bili poraeni najsiunijim biima
koja je Priroda stvorila na Zemlji.
Pre no to su pali cilindri, vladalo je opte uverenje da irom celog
kosmosa nigde ne postoji ivot do na triavoj povrini nae siune kugle.
Sada smo saznali malo vie. Maglovita je i udesna vizija koja mi se rodila u
umu o ivotu koji se lagano iri iz svog malog semenita u Sunevom sistemu
kroz neiva prostranstva beskrajnog kosmosa. Ali to je jo daleki san. Moda
je unitavanje Marsovaca samo odlaganje sudnjeg asa. Ko zna, moda je
budunost naklonjena njima, a ne nama.
udno mi sada izgleda da sedim u svojoj mirnoj radnoj sobi u Prinstonu i
da piem poslednje stranice seanja zapoetih na jednoj naputenoj farmi u
Grovers Milu. udno je gledati kroz prozor vrhove i kule univerzitetskih
zdanja kako se kupaju u tamnoplavoj aprilskoj izmaglici. udno je posmatrati
decu kako se igraju po ulicama, udno je videti mlade ljude kako etaju
prirodom, gde je nova prolena trava ve uveliko zacelila tinjave rane
sprene Zemlje, udno je motriti posetioce koji ulaze u muzej gde su izloeni
prikupljeni delovi jedne marsovske maine, udna je i sama pomisao na as
kada sam je prvi put ugledao, svetlu i istu, masivnu i utihlu, u zoru onog
poslednjeg velikog dana.
sf teorija
i kritika
Julij Kagarlicki
Realizam i fantastika

JULIJ JOSIFOVI KAGARLICKI, profesor istanje evropskog pozorita i knjievnosti na

Dravnom institutu za pozorinu umetnost u Moskvi. Objavio vie znaajnih radova vezanih za
izuavanje naune fantastike, meu kojima je najznaajnija knjiga ivot i delo H. D. Velsa.
Preveo: ZORAN IVKOVI

Hegel je uporedio fantastiku sa radom ukraenim umecima. Ova slika u

velikoj meri odgovara istini. Fantastika, dete nove ere, stupila je na scenu tek
sa nestankom sinkretike misli u kojoj su stvarno i imaginarno, racionalno i
spiritualno bili nerazluivi. Ona se pojavila u trenutku kada je to prvobitno
jedinstvo bilo razgraeno i rasparano u mozaik verovatnog i neverovatnog.
U mit se odve verovalo da bi mogao da bude fantastika. Tek kada je
neverovanje stalo uz bok verovanju, nastala je fantastika.
Svekolika fantastika je nauna u smislu da ju je stvorio tip miljenja
ija je misija da utvrdi prave prirodne zakone sveta, kao i da preobrazi svet.
U tom istom smislu, sva fantastika je na svoj nain savremena.
Pa ipak, pokuajmo da unekoliko suzimo polje istraivanja. Istorija
fantastike je, dodue, prilino duga. Njeni predstavnici su, na primer,
Lukijan, Rable (Rabelais), Svift (Swift) i Volter (Voltaire). Meutim,
fantastika je postala nezavisna knjievna grana tek pre relativno kratkog
vremena.
Nekoliko razliitih oblika fantastike, koji su ubrzo dobili naziv
romantizam, bili su evidentni ve u poslednjoj treini XVIII stolea. U
Francuskoj je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina tog veka objavljen
itav niz fantastinih putovanja, snova, vizija i kabalistikih romana u vie
desetina knjiga i svezaka. Realistika fantastika pojavila se znatno kasnije, u
toku ezdesetih i sedamdesetih godina prolog stolea, a svoj nastanak jedino
i iskljuivo duguje ilu Vernu (Jules Verne). Ovu fantastiku danas nazivamo
naunom fantastikom.
 il Vern, dodue, nije upotrebljavao ovaj termin. On je naslovio ciklus
svojih romana Neobina putovanja, ali u prepisci je ponekad koristio termin
romani o nauci. Sadanji ruski termin naunaja fantastika, iako nije
sasvim precizan, znatno je adekvatniji od engleskog science fiction
(nauna beletristika), koga je prvi upotrebio Hugo Gernsbek (Gernsback) u
asopisu Science Wonder Stories; meutim, i on je ponekad uporedo koristio
jo jedan, slian naziv: scientifiction. U svakom sluaju, i jedan i drugi
termin mogli su se zgodno primeniti na delo ila Verna. U njegovom opusu
sasvim neposredno je izraena veza izmeu nauke i fantastike, tavie, sam
napor da se pronae definicija realistike fantastike svedoi da je ona
shvatana kao zasebna grana knjievnosti.
Ali, da se nije moda preteralo sa ovom zasebnou?
Fantastika je imala svoju vlastitu grupu autora, svoj sopstveni krug
italaca, svoje omiljene teme. Ona je mogla sama da ivi. Ali u ovoj
izolovanosti krije se odreena opasnost. Zasebnost, koja je bila nuna za
sticanje sopstvene fizionomije, ima i nepovoljnu strajiu. Fantastici je zapretila
opasnost da bude potpuno odseena od glavnog knjievnog toka.
Istorija fantastike prua vie primera da je ova opasnost postala prilino
ozbiljna. Fantastika se ponekad obraala itaocima sa razvijenim estetikim
percepcijama i oseajem za savremenost, ali ponekad se i veoma udaljavala
od njih. U izvesnom stepenu, ova opasnost je bila uoljiva jo od samog
poetka.
U teajevima istorije knjievnosti koji su bili pisani u Francuskoj krajem
prolog stolea ime ila Verna naprosto se nigde ne pominje. Ova injenica
se moe uzeti kao jedan od najboljih primera kratkovidosti savremenika. Za
pisca koji je tako mnogo uinio za budunost nije bilo mesta u knjigama
prepunim imena koja su bez ikakvog znaaja za nas. il Vern nije smatran
savremenim ali ne samo zato to je pripadao budunosti, ve i zato to je
pripadao prolosti.
Veliki evropski realizam XIX stolea kritiki realizam, kako se obino
naziva nastao je kao rezultat izuzetno sloenog dijalektikog procesa,
tokom koga se realizam prosvetiteljstva obogatio svim otkriima romantizma
koja su bila od epohalnog znaaja, to mu je omoguilo da se pretvori u
realizam potpuno novog tipa.
Ovo se nije dogodilo u fantastici. Realistika fantastika razvila se ne
putem asimilovanja, ve putem odbacivanja isto romantiarskih elemenata
koji su poticali iz romantiarske fantastike, il Vern je mehaniki razdvojio
materijalnu fantastiku (termin potie od Dostojevskog), koju su pisali
Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe) i drugi ameriki romantiari, od demonske
i nesaznatljive fantastike, da bi potom, uz pomo prve, odbacio ili
reinterpretirao drugu u isto realistikom duhu. Po svom stvaralakom
metodu, il Vern uopte nije bio kritiki realista. On je ezdesetih godina,
kao i ranije, bio izuzetno zavisan od realizma prosvetiteljstva, ali u okviru
ovog realizma, koji je, dodue, bio obnovljen i prilagoen ispunjenju
specifinog cilja romana o nauci, uopte nije moglo da bude govora o
nekoj fundamentalnoj reorganizaciji. Najgore to bi se moglo rei o il
Vernu jeste da je on nefleksibilan, nedijalektian; on je takoe nevian
analizi sloenih drutvenih protivurenosti koje iskrsavaju u veku nauke.
Nemamo nameru da potcenimo pozitivistiko ubeenje ila Verna. U
pozitivistikom sistemu nauka zauzima najvie mesto, to je moglo samo da
privue takvog pristalicu progresa kakav je bio il Vern. Meutim,
koncepcije pozitivista vezane za karakter i tok progresa krajnje su
nedijalektike. Iako su jasno razluili moralni progres od materijalnog
progresa, oni meu njima nisu videli nikakvu protivurenost. Prema
pozitivistima, razvoj morala kree se uporedo sa razvojem civilizacije, s tim
to ponekad moe sasvim malo da zaostane. Materijalni progres u okvirima
buroaskog drutva izgledao im je kao najplodnije tle za moralni progres, kao
i za drutveno usavrenje oveanstva. Sav ogrezao u ideju o neskladnom
svetu punom strasti i traginosti, romantizam nije imao nieg zajednikog sa
ovim vedrim i optimistikim uenjem.
Sedamdesetih godina prolog veka pozitivistika koncepcija zajemenog
napretka moralnog progresa uz progres civilizacije suoila se sa
prvim opozicijama. Na samom poetku ovog razdoblja gotovo istovremeno
su se pojavili Rasa koja dolazi Balvera Litona (Bulwer Lytton) i Erevan
Semjuela Batlera (Samuel Butler) dela u kojima se pominjala opasnost
skrivena u materijalnom progresu. Godine 1895. bio je objavljen Velsov
Vremeplov. Moralo je da proe itavih etvrt stolea da problem sazri i da se
potpuno i beskompromisno izloi novi pogled na stvari. Vie nije bilo ni
pomena o moralnom progresu koji prati progres civilizacije. Nasuprot
tome, Vels, u aru mladosti, ukazuje da e civilizacija usredsreena samo na
materijalna dobra, ali koja se razvija u okviru nepravednog drutva, nuno
dovesti do unitenja oveanstva.
Budua istorija ljudskog roda postala je na taj nain besprimerna drama.
Sama priroda prestala je da bude izdaan kum oveku, spreman da stostruko
preplati sve njegove napore. Poev od osamdesetih godina, sve vie stie
ugled teorija Tomasa Hakslija (Thomas Huxley) prema kojoj su svet i ovek
u neprekidnoj borbi. Priroda je determinisana, odreena odnosom uzroka i
posledice, pa dakle gruba i neljudska. Nasuprot tome, ovek ivi po
moralnim nazorima nepoznatim prirodi, i to vie sistem moralnih vrednosti
preovlauje u njemu, on tim vie postaje ovek. Priroda nastoji da potisne
ljudsko u oveku, da ga ponovo svede na animalne nagone i da uniti
hladnoom, poplavom ili zemljotresom delo njegovih ruku. Zadatak
oveka je da odbrani sebe i svoj neimarski trud.
Od tog trenutka nije samo budunost krila nepoznate opasnosti.
Ispostavilo se da je svaki segment istorije poprite borbe izmeu prolosti,
koja nije htela da oslobodi oveka, i budunosti, kakva bi trebalo da bude.
Ova borba mogla je da se odvija u prostranstvima kosmosa, ali i u dui
pojedinca. Svet obuhvaen vidokrugom umetnika dosezao je do nezamislivih
daljina u prostoru i vremenu i do nesluenih dubina.
U ovakvom svetu, koji je bio kako dramatian tako i neogranien,
romantizam je nuno morao da se povrati u ivot. U tome mu je sve ilo na
ruku, ak i one tenje vremena za koje je izgledalo da mogu samo da mu
tete.
Januara 1902. godine, H. D. Vels, koji je sa trideset pet godina ve
zasluio status klasika, odrao je kratko predavanje pod naslovom
Otkrivanje budunosti. U njemu je pokuao da utvrdi da li smo u stanju da
steknemo znanje o budunosti i kakva bi bila priroda tog znanja. Kao polaznu
taku Vels je predloio da se najpre razmotri jedno drugo pitanje da li,
naime, moemo da prodremo u prolost?
Za savremenog oveka, rekao je Vels, postoje tri vrste prolosti. Prva
vrsta lina prolost vodi poreklo iz naeg seanja. Razume se, ovde
ne bi trebalo oekivati visok stepen autentinosti, ali je zato ova prolost
emocionalno obojena, transformisana u nama, pa prema tome i najblia
koncepcijama sveta koje stvara umetnost. Drugu vrstu prolosti Vels naziva
istorijskom. Ona je znatno dua i ne sastoji se samo od seanja jednog
oveka, ve itavog oveanstva. Meutim, stepen linog u ovoj prolosti je
manji. Treu vrstu prolosti Vels oznaava kao naunu prolost. Nju nam
prua nauka koja je u stanju da prodre ne samo do onih vremena kada nije
bilo ljudi, ve ni organskog ivota uopte. U ovom sluaju sasvim nestaju
subjektivni, emocionalni, umetniki elementi. U svetlosti ove sheme,
nastavlja Vels, poto niko od nas nije bio u budunosti, nju je mogue
ispitivati jedino naunim metodom. Nauka e uskoro preduzeti sistematsko
istraivanje budunosti.
Poznato je da se tako i dogodilo. U XX stoleu stvorena je nova nauka,
futurologija, koja je otpoela upravo to sistematsko istraivanje budunosti.
Ali, zar Vels nije rekao i neto veoma obeshrabrujue? Ne proistie li iz
njegovih rei da je fantastika osuena na veoma slabe veze sa knjievnou?
Drugim reima, ne predstavlja li usredsreenost naune fantastike na
budunost ujedno i njeno potpuno odvajanje od svega subjektivnog,
emocionalnog, umetnikog?
Ova konstatacija nije sasvim neosnovana u pogledu fantastike iz
prethodnih stolea. Ona sve vie i vie gleda u budunost, poprimajui na taj
nain od prognosticiranja izvestan deo njegove apstraktnosti. Fantastika
Frensisa Bekona (Francis Bacon) u delu Nova Atlantida gotovo u celosti se
sastoji od prognosticiranja. Veina Vernovih romana upravljena je pretenim
delom u ovom pravcu. Shodno tome, u budunosti se ne smanjuje ve
poveava lini interes oveanstva i fantastike. Ne sledi li odavde, bar u isto
logikom smislu, da e fantastika kao umetnika proza ubrzo ieznuti? Nije
li ona zapala u beznadenu situaciju: nauka, koja je otvorila fantastici
prostore nedostupne drugim knjievnim vrstama, uinivi je na taj nain
izuzetno savremenom, istovremeno je zapretila da je uniti.
Oigledno je da je bilo neophodno, uz ouvanje velikog poleta koji je
nauka dala fantastici, na neki nain se i odbraniti od nje, sauvati se od
njenog razornog dejstva. Postojao je jedan izlaz vratiti se fantastikoj
imaginativnosti romantiara, koja kod Verna uopte nije postojala. Opet je
nauka bila ta koja je pomogla da se romantizam vrati fantastici. Tano je da
je u ovom procesu romantizam bio suoen sa problemom usaglaenja sa
naukom. Romantizam se vratio, ali ne da bi likovao nad svojim starim
protivnikom, realizmom, ve da bi mu pomogao.
Mladi Vels je bio svestan ove injenice. Stil nove fantastike ve je bio u
glavnim crtama razvijen u njegovim ranim delima. Godine 1888. on je
napisao svoju prvu nauno-fantastiku priu, Vremenski Argonauti. Bilo je to
delo u romantiarskom duhu. Tokom prerade, koja je trajala sedam godina,
Argonauti su postali realistiko delo, ali romantiarska osnova ovog novog
realizma nije bila zaboravljena; ona je bila preobraena. U poslednjoj verziji
sve se promenilo, ak i naslov. Argonauti su sada nazvani Vremeplov. Istorija
nove fantastike poela je od trenutka objavljivanja ovog romana.
 Fantastika ila Verna bila je, ako se tako moe rei, fantastika
predmeta. Vern je dao svojim junacima neobino sloena (i u tom smislu
fantastina) orua i maine, a zatim ih smestio u neobine (fantastine)
situacije. Vels je koristio mnoga sredstva Vernove fantastike, ali se estetska
osnova njegove fantastike razlikovala. On je operisao fantastinim prizorima
iji je koren stajao u tlu romantizma. Pod Velsovim perom oni su se
preobrazili u realistikom duhu.
Ova dvojna priroda Velsove fantastike postala je sasvim oigledna u
Vremeplovu. To je, pre svega, sluaj sa slikom podzemnog sveta koga je
otkrio Putnik kroz vreme u 802.701. godini, kada se oveanstvo podelilo na
Morloke i Iloe. Bledunjave, pogrbljene prilike Morloka, njihove grabeljive
sklonosti i njihove oi koje se crvene u mraku prizivaju u seanju demonska
bia koja je iznedrila puka mata, dok njihovo stanite veoma podsea na
Had. Jedina je razlika to je ovde posredi industrijski pakao, koji se sastoji
od paklene kuhinje, gde maine nepojmljive sloenosti tutnje iz mraka, i
paklene trpezarije, gde Morloci deru ljudsko meso za cinkanim stolovima,
kao u operacionoj sali. Ova romantiarska predstava bila je duboko
ukorenjena u pukoj svesti i folkloru, ali je u ovom sluaju ostala sasvim
liena elemenata drevne, svetake, provincijske tradicije. Dobra polovina
ovog pakla sastojala se od savremenih detalja. Pa ipak, romantika je bila ta
koja je dala opti ton slici, odnosno omoguila da se sve te pojedinosti utkaju
u jedinstven fantastiki mozaik.
Tako su postavljeni temelji fantastike knjievnosti XX veka. Poslednjih
godina XIX i prvih XX stolea ova nova fantastika ovaploavala se u delima
samog Velsa. tafeta je nakon toga prela u ruke mlaih pisaca.
Vels je za fantastiku odigrao istu sutinsku ulogu kao to su u svoje vreme
Balzak (Balzac) i Dikens (Dickens) odigrali za nefantastiku knjievnost.
Iako sa primetnim zakanjenjem, fantastiku je zahvatio isti proces kao i
nefantastiku knjievnost pola stolea ranije: tenje prosvetiteljskog realizma
i romantizma su se izmeale, poele da utiu jedne na druge, preobrazile se i
iznedrile novu vrstu.
Ukoliko bi se do kraja sledio tok ovog razmiljanja, neizbeno bi se
moralo ukazati na injenicu da je stvaranje metoda kritikog realizma
sutinski bilo obavljeno u Velsovom delu, da bi se zatim rasprostrto onim
podrujem knjievnosti gde je sve do tada suvereno vladao stari, didaktiki
realizam. Znaajnije je, meutim, uoiti jednu drugu injenicu: Velsov metod
bio je ve uoblien devedesetih godina prolog stolea. Ako je Vels i
ponovio eksperiment svojih prethodnika (a on je, kao naunik, dobro znao
da ponovljivost eksperimenta predstavlja jemstvo njegove pouzdanosti), on je
to uinio u drugo vreme i pod drugaijim okolnostima. Njegov metod nije bio
u potpunosti istovetan kritikom realizmu iz sredine stolea: ovde nije bilo
posredi puko premetanje u podruje fantastike. Fantastika je, dodue,
omoguila da se u taj metod ukljue i neke crte realizma XX stolea, a pre
svega sposobnost da se na sadanjost gleda iz perspektive budunosti. Kraj
prolog stolea odlikovalo je oseanje prelaza na neto novo, neizvesno,
zavodljivo, ali i zastraujue. U to vreme nije jedino fantastika prosuivala
sadanjost sa take gledita budunosti. Ako je kritikom realizmu i polo za
rukom da sagleda novo u odnosu na staro, sa Velsom se promenilo i samo
znaenje istorijskog pristupa savremenosti pa je ak i danas postalo
staro. Zar Saga o Forsajtima, Din Kristof i Tiboovi nisu istorijski romani o
sadanjici? Ovoj velianstvenoj realistikoj epici pridodat je novi kvalitet,
oseanje sadanjosti kao minulog trenutka istorije. H. D. Vels je izrazio ovo
neprestano prisustvo budunosti u njegovoj najotvorenijoj formi, ak je i
fantastika slika, koja je postala umetniko jezgro Velsovog romana, bila
stvorena pod uticajem vremena: u trenutku prelaza a svet je upravo
proivljavao takvo razdoblje situacija obino ne navodi na opisivanje, ve
na stvaranje slika koje se ne podudaraju sa stvarnou slika koje u sebi
sadre neto vee od stvarnosti.
Pa ipak, postojao je jedan pogled u kome je Vels zakasnio da upotpuni
svoje otkrie. Danas postaje sve prihvatljivija ideja da su u izvesnom smislu
romantiarski senzibilitet, ali znatno pre romantiarska tehnika uli u
amalgam novog realizma XX veka1. Ovaj nedostatak romantiarskog
senzibiliteta i tehnike knjievnost je ve osetila u razdoblju kada su se udarali
temelji novog realizma. Sa druge strane, upravo njima neoromantiari duguju
svoje postojanje. Na paradoksalan nain, taj isti senzibilitet i tehnika uticali
su na razvoj forme kod naturalista koji su odbacili romantiarski metod, ali u
isto vreme i sve drugo to je kritiki realizam asimilovao od njega.
Kao to je poznato, naturalisti sa kraja XIX stolea povremeno su veoma
snano oseali nedostatak sloenosti u prizorima koje su stvarali. Ove slike
bile su liene balzakovske nesputanosti; vulgarno je izgledalo kao obino
vulgarno, a ne kao uzvieno vulgarno. A onda je poelo stvaranje
simbolikih slika. Simbol je pritekao u pomo stvarnosti, koja je bila srozana
na nivo svakodnevice. Bio je to na izvestan nain pokuaj da se zae sa one
strane granica sirovo prikazane stvarnosti. Poto je predoio kapitalistiku
grabeljivost, Frenk Noris (Frank Norris) je u svom delu Zlotvori ipak
eleo da izrazi nadu da ni carstvo kradljivaca nije veno. Na kraju romana,
bujica ita ukradenog od ratara zatrpava i davi vou pljakaa u utrobi broda.
Velsova fantastika predstavljala je pokuaj povratka viestrukom znaenju
slike, njenom uzdizanju uz pomo vlastitih unutarnjih mogunosti na nivo
optosti. Da bi ostvario ovaj cilj, on se oslonio na romantizam, koga su
naturalisti s prezirom odbacili, i svakidanju, obinu stvarnost, od koje su
beali neoromantiari.
Ova dva inioca prvobitno inherentan dualizam dvadesetovekovne
fantastike i neobina neotpornost dvadesetovekovne knjievnosti kao
celine na uticaje romantizma dovela su do toga da se romantiarski
elementi u savremenoj fantastici lako mogu izolovati. U ovom smislu nije
teko navesti itavo mnotvo primera.
U romanu Lepotica iz Perta Valtera Skota (Walter Scott) opisan je jedan
drevni obiaj, ogled nevinosti vatrom obred u kome osoba osumnjiena
za ubistvo mora da stoji pored mrtvakog sanduka ubijenog i da se zakune
svime to je stvoreno u toku sedam dana i sedam noi, nebesima, paklom,
svojim mestom u raju, bogom i tvorcem svega, da je ona neduna i nevina
zbog krvoprolia poinjenog nad telom pred kojim stoji i na ijim se grudima
krsti.2 U obredu bi zatim le potvrdio krivicu ili nedunost osumnjienog:
ukoliko bi se telu ubijenog pribliio ubica, iz lea bi potekla krv. U knjizi
amerikog publiciste Bernarda Simona (Siemon) Reka ivota (1961.) izloen
je vei broj sluajeva u kojima je ovo puko verovanje pomoglo u
rasvetljavanju zloina: ubeeni da je le odista u stanju da ih prokae, ubice
su odbijale da mu se priblie3.
U romanu modernog japanskog pisca Kobo Abea Meuledeno doba le
takoe prua dokaze protiv ubice. Ali ovoga puta postupak otkrivanja
zloinca znatno je romantiarskiji nego kod Valtera Skota. Ovde je posredi
nadraivanje lea (detaljno opisano) prilikom ega se linost pokojnika
prenosi na mainu koja, oseajui se osobom u ije ime govori, pria sa
islednikom4. Prema tome, umesto da se suprotstavi romantiarskoj tradiciji,
maina joj je pomogla da doe do izraaja.
U romanu Stanislava Lema Solaris radnicima u naunoj stanici smetenoj
na jednoj neobinoj planeti prikazuju se utvare od krvi i mesa: ove utvare
predstavljaju savrene kopije ljudi koji su davno prestali da postoje, da bi ih
zatim ponovo stvorio okean koji misli jedini itelj planete. Okean ih je
izluio iz svesti osoba kojima su se priviale. Solaris je jedno od
najromantiarskijih dela moderne naune fantastike. Pa ipak, osnova romana
ima isto nauni karakter (nauni, razume se, u smislu u kome se ova re
koristi u naunoj fantastici). Poto je ispriao priu o zloinu i okajanju i
poto je nagnao svoje junake da pate zbog neumoljivih seanja koja su se
materijalizovala, Lem nije propustio priliku da opomene itaoca, u vezi sa
poetkom ere kosmikih letova, da nas meu zvezdama vreba Nepoznato5.
U jednoj drugoj Lemovoj prii, Formula Limfatera, junak, koristei isto
naune metode, stvara mainu koja ima sva svojstva linosti i praktino je
svemona.
Tomas Henri Haksli predskazao je slian razvoj. Godine 1892. on je
napisao: Ne istupajui izvan analogija sa onim to je danas poznato, lako je
nastaniti kosmos entitetima u uzlaznoj hijerarhiji, sve dok ne stignemo do
neega to se praktino ne bi moglo razlikovati od svemoi, sveprisutnosti i
sveznanja. Neto dalje on nastavlja: Ukoliko bi oiglednost da neto
postoji bila istovetna dokazu da to postoji, ovakva analogija mogla bi da
opravda stvaranje naturalistike teologije i demonologije ne manje udesnih
od onoga to se sada smatra natprirodnim; ona bi isto tako opravdala
nastanjivanje Marsa ili Jupitera ivim biima koja ne bi imala pandana u
okviru zemaljske biologije.6
Savremena fantastika obiluje slinostima sa naturalistikom teologijom i
demonologijom. Put u ovom pravcu utro je H. D. Vels. Na vrhuncu svoje
knjievne karijere il Vern je bio uveren da su sva fundamentalna naela ve
razjanjena, tako da preostaje jo jedino razrada pojedinosti i iznalaenje
najboljih naina za tehniku primenu dobro poznatih i sasvim izvesnih
naunih istina. Nasuprot tome, Vels je smatrao da se i sama nauna naela
menjaju tokom progresa. U toj svetlosti, ono to je danas izgledalo kao
udno, moglo se ve sutra pokazati svakodnevnim. Nauka je otkrila praktino
venu mogunost za postojanje oveanstva, pa dakle i mogunost za
praktino vean, sve ubrzaniji progres koji traje milionima godina. U takvim
okolnostima, nauka ima pravo da se poslui neobinom logikom udesnog.
Prema jednoj zgodnoj dosetci Isaka Asimova (Isaac Asimov), danas se svaki
mit moe pretvoriti u fantastiku priu ukoliko se intervencija bogova zameni
intervencijom nauke. Pisci fantastike obilato koriste ovu pogodnost. Pria
opskrbljena ureajima i mainama ak i takvim koji jo nisu uli u
masovnu proizvodnju moe da bude staromodna. Pria o udu, meutim,
potpuno je savremena. Tehnologija zastareva; sa magijom to nije sluaj: uz
pomo nauke ona zadobija jedinstveno mesto u svetu iz koga su izgnane sve
natprirodne sile.
Neki autori fantastikih dela posebno su se posvetili naturalistikoj
demonologiji. Robert ekli (Sheckley), na primer, koji je nesumnjivo
stvaralac nauno-fantastikih dela, smatra sasvim prikladnim da pie o
duhovima koji se pojavljuju na zapoved vlasnika arobne lampe s tim to
se on takoe ne ustee da pie o teletransportaciji, odnosno prenosu
materijalnih tela radiom, telefonom ili nekim jo nepoznatim kanalom
komunikacija procesu za koji je Norbert Viner (Wiener) smatrao da je
ostvarljiv. Kada govori o duhovima, on jednostavno premesti stvari koje su
potpuno stvarne i poznate svakome na humoristiki plan. Isto je tako nauno
dopustiva (premda iskljuivo na teorijskom nivou) mogunost pojave
dvojnika. Godine 1951. Don fon Najman (John von Neiman), jedan od
najveih matematiara modernog vremena, dokazao je mogunost stvaranja
maine koja bi bila u stanju da reprodukuje bilo koju drugu mainu,
ukljuujui tu i sebe samu. Dvojnik je na taj nain dobio blagoslov nauke.
Paradoks vremena, koji izuzetno raspaljuje matu savremenih pisaca naune
fantastike, takoe uvodi na scenu dvojstvo ivota. Ukoliko se vrati za izvesno
vreme u prolost, ovek moe bez tekoa da sretne samoga sebe sa
jedinom razlikom to tu ne bi bio, recimo, etrdesetogodinjak, ve jednu
deceniju mlai. Dvojnik se ve toliko odomaio u savremenoj fantastici da je
imao vremena da i sebi obezbedi dvojnika u humoristikoj fantastici.
Junaci ove fantastike doivljavaju mnoge komine pustolovine i
nesporazume (u Lemovom delu, na primer) kao rezultat neoekivanog susreta
sa dvojnikom.
Da nismo ovde zapali u novi paradoks, koji ovoga puta u celu stvar uvodi
istoriju knjievnosti? Ako sintagma nauna fantastika predstavlja samo
oznaku za savremenu realistiku fantastiku, ne izgleda li onda udno to
nauka, u odreenoj taki, poinje da podriva prava realizma i da potpomae
romantizam?
Ovo je, meutim, samo prividno. Moderna nauka, dodue, podriva prava
realizma, ali ne svih vrsta realizma, ve samo onog ilvernovskog tipa. Ona
to ini iz upravo pomenutih razloga, ali i zato to i sama prestaje da bude
strog, logiki sistem kakav je bila u razdoblju kada je predstavljala
jednostavno razvijeno opte uverenje. U nju se sve vie ukorenjuju
statistika i probabilistika; uporedo sa tim, ona se razilazi sa optim
uverenjem kao preivelim gleditem prolosti. Sve to ini neprihvatljivim
realizam ilvernovskog tipa usled samog njegovog duha. Ali ne i ceo
realizam. Ako nauka i pomae romantizmu da prodre u modemu fantastiku,
onda je to samo u interesu realizma ali jedino modernog realizma.
Bliskost romantiarskog sa naunim nije sama po sebi skoranjeg datuma.
Dobar primer u ovom smislu nalazimo jo u Frankentajnu Meri eli (Mary
Shelley). Osnovni razlog to je ovaj proces dobio na zamahu u naem
vremenu ogleda se u injenici da je neprestano prisustvo romantizma od
vitalne vanosti za modernu fantastiku. Ma kako to paradoksalno zvualo,
upravo je romantizam omoguio savremenoj fantastici da ostane realistika
fantastika.
Kao to je ve reeno, realistiki kvalitet Vremeplova nastavlja se pre
svega u samom Velsovom delu. Nakon Vremeplova klatno njegovog opusa
prelo je na romantiarski kraj (Ostrvo doktora Moroa), zatim na realizam
svakodnevice (Nevidljivi ovek), da bi se konano zaustavilo na Ratu svetova
romanu koji u najveem stepenu izraava osobenosti realistike fantastike
XX veka. Meutim, ispostavilo se da je sinteza koja je naizgled bila
ostvarena u Ratu svetova prilino labilna. U narednom romanu, Kada se
spava probudi, ve je sasvim oigledan izvestan dvostruki estetski nivo.
Grad iz XXI veka, kojeg Vels tu opisuje, prikazan je naturalistikom
konkretnou i sa samo jednim znaenjem. Nasuprot tome, izvesna
simbolika obojenost u duhu hrianskog socijalizma karakterie sliku
Spavaa. Fantastika slika je nestala. Na njeno mesto doli su naturalistiki
opisi i simbol koji je trebalo da predstavlja kompenzaciju za jednoznanost
opisa. Prvi ljudi na Mesecu za trenutak nas vraaju sintezi (premda ne
potpunoj kao u Ratu svetova). U Hrani bogova, meutim, ova sinteza je
ponovo razgraena.
Kao to je ukazano, fantastika XX veka dobila je svoj realistiki kvalitet
iz vieznane slike pune mogunosti uoptavanja, iji su dobar primer
Velsovi Morloci i Iloi, Marsovci i Seleniti. Ova slika je genetski povezana sa
romantizmom. Sa druge strane, kako je vreme pokazalo, toj istoj slici je
zapretila opasnost da se razloi na konkretan opis i apstraktan, vetaki
simbol. Prema tome, njoj su neophodne stalne injekcije romantizma koji joj
pojaava stabilnost.
S ovim u vezi, mogla bi se istai jo jedna injenica: romantizam, koji
sainjava deo atmosfere u kojoj postoji realistika fantastika, kvalitativno se
razlikuje od nekoliko drugih pojava koje su mu sline u mnogom pogledu,
kako po obliku, tako i po poreklu. Kao jedan od elemenata dinamike celine
nazvane realistika fantastika, romantizam moe da bude izolovan, ali on i
dalje ostaje u polju privlaenja ove fantastike i u svakom trenutku je u stanju
da se ponovo ispreplete sa njom. Sile privlaenja ovde neprestano deluju.
U ostalim sluajevima deluju, naravno, sile odbijanja.
Fantastika (stvarna ili prividna) osobena je ne samo za knjievni fenomen
koji razmatramo, ve i za neke oblike savremenog modernizma. Meutim,
iako modernistika fantastika proistie iz iste stvarnosti kao i realistika
fantastika, pa stoga moe da unekoliko lii na nju, ona je ipak sutinski
drugaija.
Ovde stvari veoma zavise od odnosa umetnika prema svetu kao celini. On
moe preduzeti ispitivanje kosmosa kao prema izrazu I. Beera (Becher)
haosa iz perspektive haosa. Sa druge strane, on moe da potrai uporite
izvan haosa, a onda, iza nepravilnog Braunovog kretanja estica kosmosa,
da pokua opisivanje celokupne slike. U strahu od sveta koji je stavljen u
pokret, on je takoe u prilici da ga zamisli kao nerazuman haos. Konano, ma
kako zadatak bio teak, on moe nastojati da sagleda stvarno kretanje
sadanjeg kosmosa koji se iri do nezamislivih dimenzija.
Moderna realistika fantastika s pravom se kod Velsa naziva naunom.
Ovim ona nuno ne izraava obavezu da prikazuje nauna dostignua u
knjievnoj formi, ve neto razliito i nesamerljivo vee. Veza moderne
realistike fantastike sa naukom prevashodno se ogleda u injenici da ona
proistie iz sistema miljenja koji se ponekad naziva naunim
humanizmom drugim reima, iz moderne verzije prosvetiteljstva. Upravo
tu ona nalazi uporite izvan haosa.
Ekerman (Eckermann) navodi jedan zanimljiv razgovor izmeu Getea
(Goethe) i Hegela koji se odnosi na prirodu dijalektike. Odgovarajui na
Geteovu bojazan da e se dijalektika zloupotrebiti za pravljenje lane istine i
istinite lai, Hegel je rekao da se to moe dogoditi (...) jedino sa ljudima koji
su mentalno bolesni.
U tom sluaju uzvratio je Gete ja estitam sebi na izuavanju
prirode koje me titi od takvih bolesti. Jer tu imamo posla sa neogranienom i
venom istinom koja bespogovorno raskrinkava svakoga ko isto i poteno
ne preduzima ispitivanje i posmatranje predmeta. Takoe sam uveren da e
mnoge dijalektike bolesti nai valjan lek u izuavanju prirode.7
Ovo je u isti mah i znaenje koje nauka ima za modernu realistiku
fantastiku Zapada. Fantastika je usvojila naziv nauna fantastika zato to,
bez obzira na svu neautentinost pojedinanih naunih pretpostavki koje se
koriste u naunoj fantastici, nauka slui kao jemstvo autentinosti opteg
pogleda na svet. Nijedna od njenih pretpostavki, dodue, ne raspolae
vrednou apsolutne istine, ali upravo nas je razvoj naunog znanja doveo do
svesti o nedostinosti istine, tavie a ovo je od izuzetnog znaaja za
fantastiku teza o nedokuivosti apsolutne istine implicira postojanje
mnogih, ali u isti mah i protivurenih koncepcija prirodnih nauka.
Kritiki realizam postavlja kao svoj cilj prikazivanje oveka kroz drutvo
i drutvo kroz oveka. Formula naune fantastike takoe je dvosmerna, ali i
razliita: Prikazivanje sveta kroz oveka, a oveka kroz kosmos. Prema
Velsu, da bi se prikazao ovek, mora se poeti od stvaranja sveta, a zavriti sa
njegovim oekivanjem venosti. Ovakva skala teko da bi mogla biti
prikladnija u razdoblju kada su aktivnosti oveka dostigle globalne razmere, a
oveanstvo zakorailo u kosmiku fazu svoje evolucije.
Moderna fantastika romantiarskog tipa nastoji da sagleda svet upravo u
okviru ove skale. U ne manjoj, a moda ak i veoj meri nego realistika
fantastika, ona pokuava da obuhvati svekoliki ivot, pri emu su njene tenje
vrednije zato to u ovom pogledu ona ima iza sebe dugu i ustaljenu tradiciju.
Treba rei da se ona ne pridrava uvek svojih starih formi. Njoj vie nije
potreban avo iz Starog zaveta. On je odavno pretvoren u Odeljenje za
Rogove i Kopita, njegove uobiajene atribute. Meutim, kljuna
karakteristika moderne fantastike ujedno predstavlja i njenu osnovnu razliku
od realistike fantastike.
Moderna romantiarska fantastika tradicionalnog tipa, u pokuaju da
obuhvati celokupan ivot, pola je od pretpostavke da na svetu postoje dva
tipa ivota, da on ima dva lica. Ova dva oblika ivota, materijalni i duhovni,
u sutini su neusaglasiva, tako da osoba kojoj se otkrio drugi ivot mora da
izabere izmeu alternativa. U stvarnom svetu, ukoliko ona ne eli da rtvuje
svoju duhovnost, osuena je na usamljenost. Pristup drugom svetu
najpotpunije se ostvaruje kroz smrt.
Danas ima malo primera ovakve fantastike, ali oni skreu na sebe panju.
Iza njih stoji ogromna tradicija, esto dovoena u vezu sa itavim
kompleksom ljudskih koncepcija izraenih u religijskim mitovima koji su
u toku istorije oveanstva apsorbovali veliki broj ovekovih nadanja i
razoaranja. Meutim, nazvati ovu fantastiku religijskom fantastikom,
kako se to obino ini na Zapadu kada je re o njenom najistaknutijem
primeru, trilogiji to dalje od planete tiine, Perelandra i Ta gnusna snaga
Klajva Stejplsa Luisa (Clive Staples Lewis), kembridskog profesora koji je
umro 1963. godine, uopte ne znai da se problem time iscrpljuje. Ovde je,
zapravo, u pitanju savremena modifikacija romantiarske fantastike.
Estetska naela ove fantastike sasvim se jasno razlikuju od onih koja vae
u okviru realistike fantastike.
Realistika fantastika XIX i XX veka oformila se kao fantastika
utemeljena na samo jednoj premisi. U delu ovoga tipa, osnova radnje obino
se sastoji od jedne fantastike pretpostavke, ija se istinitost dokazuje
tokom razrade na svaki dostupan nain. Ova fantastika pretpostavka
omoguuje razvoj lanca zbivanja i razmiljanja; razmiljanja, pak, sa svoje
strane, ukoliko slede logiku osnovne premise, vebaju itaoca da koristi
premisu, obezbeujui na taj nain njeno potvrivanje.
Valter Skot se ve pribliio ideji da naelo jedne premise povlai jasnu
granicu meu razliitim oblicima fantastike. U svom lanku o Hofmanu
(Hoffmann) on istie: Iako se u Frankentajnu stvaranje bia koje misli i
osea uz pomo tehnikih izuma mora svrstati u podruje fantastike, teite
se ne nalazi na udesnom pravljenju Frankentajna, ve na iskustvima i
oseanjima koja bi prirodno trebalo da budu prisutna u ovom udovitu,
ukoliko bi se neki svet kao prirodan mogao primeniti na junaka koji je tako
neprirodan u pogledu svog porekla i naina ivota8. Fantastici ovoga tipa
Valter Skot stavlja nasuprot jednu drugu koja uopte nije sputana ovakvim
uslovima i iji je jedini cilj da zapanji itaoce iskljuivo svojim udesima. Ali
italac je obmanut i zaveden neobinim utvarama iji trikovi, lieni bilo
kakve osnove, nalaze opravdanje jedino u svojoj udesnosti.9
Nipoto se ne bi moglo rei da je Valter Skot valjano shvatio umetnika
naela Meri eli i Hofmana. U njegovom razmatranju ovih autora, koje
obuhvata pedesetak strana tampanog teksta, ima mnogo naivnog. Ali on je
dobro uoio znaaj naela jedne ili vie premisa kao naela razlikovanja.
Vie od sto godina kasnije, H. D. Vels ponovo je ukazao na vanost
naela jedne premise. U uvodu za svoju zbirku Sedam uvenih romana on je
napisao: Svako je u stanju da izmisli ljude okrenute naopake,
antigravitaciju ili svetove u obliku gimnastike uladi. Sve to, meutim,
postaje zanimljivo tek kada se pretoi u svakodnevni jezik, a ostala udesa
jednostavno odbace (...) Tamo gde sve moe da se dogodi, nita nije
zanimljivo. italac mora da prihvati pravila igre, a autor, koliko god mu to
prilike doputaju, treba da uloi sve napore kako bi se italac saiveo sa
njegovom fantastikom hipotezom. Uz pomo verovatne pretpostavke, on
mora da izazove u itaocu iskreno udubljivanje i da odrava tok prie dok
ova iluzija traje (...) On takoe mora da uzima pojedinosti iz svakodnevne
stvarnosti (...) kako bi obezbedio bespogovornu istinitost poetne fantastike
premise, poto svaki prekomerni izum koji natkriljuje njene granice daje
celom delu oreol besmislene matarije.10
Naelo jedne premise izgledalo je Velsu jedino mogue za celokupnu
fantastiku. Fantastiki svet u kome se sve moe dogoditi ini mu se (ba
kao i ranije Valteru Skotu) nezanimljiv i budalast, pa dakle i bez prava na
postojanje. Ali, opravdan ili ne, takav svet ipak postoji. Njega su stvorili
preromantiari u Engleskoj i Francuskoj, kao i nemaki romantiari, da bi
kasnije bio oivljen u koli apsurda.
Pa ipak, je li odista tano da se sve moe dogoditi u ovom svetu?
Naravno da nije. Svaka apsurdnost podlee svojoj posebnoj logici. Ali
dualizam preromantiara i relativizam koji su isticali apsurdisti nalau im
jedno drugo estetsko naelo naelo vie premisa. Bez ikakvog je znaaja
to koncepcija viestrulcosti ne odgovara koncepciji neogranienosti, pa ak i
to se pravo na izbor broja premisa koristi sasvim skromno. Jedino je vana
injenica da je ovde poniteno naelo jedne premise, naelo koje je istaknuto
jo u prosvetiteljstvu.
Vaenje ovog naela nipoto nije ogranieno samo na sferu estetskog.
Ono se temelji na elji oveka iz doba prosvetiteljstva da nae jedinstveno
ulno tumaenje sveta. Potreba za vie premisa u fantastici predstavljala je
reakciju na prosvetiteljstvo. Realistika fantastika objanjava raznovrsnost
oblika ivota koje izlae uz puno zadovoljstva bezgraninim obiljem same
prirode; romantiarska fantastika tumai ovo injenicom da na svetu
dejstvuju mnogi protivureni zakoni i da svetu nedostaje jedinstvo. Kosmos
poznaje samo jedan opti zakon bezakonje.
U kojoj meri oslanjanje na jedno ili drugo od ova dva naela izaziva
razliite umetnike efekte, moe se najbolje videti iz injenice da se ak i
dela jednog istog autora, koji se oprobao u oba pravca, pokazuju sasvim
razliita meu sobom. Dobar primer u ovom smislu je Mihail Bulgakov.
Kako nam se ini, roman Majstor i Margarita predstavlja pokuaj da se
ujedine tradicije realistike i romantiarske fantastike, pri emu bi one bile
spojene jedinstvenom moralnom koncepcijom sveta, tako osobenom za ruske
pisce. Bulgakov je daleko dogurao u ovom pravcu. Pa ipak, razliita priroda
raznolikih scena veoma je uoljiva, to povremeno (premda ne esto) stvara
utisak nasilno sruenih ograda.
 U stvari, jo pre Majstora i Margarite u Bulgakovljevom delu ve su bile
primetne dve potpuno raznorodne tenje. Prva od njih mogla bi se nazvati
velsovskom tenjom. Kao i mnogi drugi ljudi od pera u XX veku, Bulgakov
je takoe pokazivao veliko zanimanje za Velsovo delo, o emu jasno svedoi
pria Fatalna jaja (1923.) u kojoj su za radnju uzeti elementi iz Hrane
bogova (Bulgakov neposredno navodi ovo delo) i Rata svetova. Ulogu
hrane u ovom sluaju igra crveni zrak koga je otkrio profesor Persikov.
Ovaj zrak izuzetno poveava obim razmnoavanja i koliinu ivotinja.
Persikov odluuje da izvri prvi eksperiment na piliima. Meutim, u sovhoz
gde je eksperiment trebalo da se obavi grekom bivaju donesena umesto
kokojih zmijska jaja. I tako, kao to u Ratu svetova Marsovci napreduju
prema Londonu, u Fatalnim jajima dinovski reptili gamiu ka Moskvi,
satirui sve na svom putu. Takoe slino Marsovcima, i oni nestaju sami od
sebe ali ovoga puta ne zahvaljujui delovanju mikroba, ve usled ljutog
mraza.
Deviliad (1926.) izraava drugu tenju. Ovde imamo jedinstven sluaj
Hofmana prelomljenog kroz Gogolja. U prii je re o jednom slubeniku
Glavcentrobazspimata (Glavne Centralne Baze za Materijal za ibice) koji
silazi s uma i ne moe da se pomiri sa injenicom da se nadnice isplauju u
ibicama ili da je ovek po imenu Kalsoner (koji osim toga ima i bradatog
brata blizanca) naimenovan za upravitelja; jednom reju, slubenik ne moe
da se prilagodi institucionalizovanom nainu ivota XX veka. Slian sie bio
bi sasvim prikladan za Iljfa i Petrova, ali Bulgakov ne pie satiru, ve
fantazmagoriju, ija se prava osnova teko moe razaznati. Autor Deviliada
ne govori o haosu ivota, ve o njegovoj potpunoj apsurdnosti.
elja da se ujedine ove dve tenje, tako oigledna u Majstoru i Margariti,
ima veoma duboke korene u unutarnjoj dinamici stvaralakog opusa Mihaila
Bulgakova. Meutim, mora se istai da se u ovom sluaju i sama po sebi
osea odreena dinaminost forme uopte. Bulgakov je pre svih drugih
naslutio da velsovska fantastika, ma koliko vee mogunosti doputala
piscu u poreenju sa fantastikom ilvernovskog tipa, ipak postavlja
odreena ogranienja. Mnogo godina nakon Bulgakova, kada je seme to ga
je zasejao Vels iznedrilo itavo obilje izdanaka i kada se okonao fantastiki
bum iz etrdesetih i pedesetih godina, do istog saznanja su doli i neki od
najdarovitijih mlaih pisaca. Jedino u ovoj svetlosti moe se objasniti razvoj
brae Strugacki od Zemlje grimiznih oblaka, preko Teko je biti bog, do
Spirale nagiba.
 injenica je da nauna fantastika ima veoma sloen odnos sa ostalim
oblicima umetnosti. Ona moe veoma snano da izrazi neku tenju umetnosti
svog vremena. Ova sposobnost lei u samoj njenoj prirodi. Prema teoriji
informacija, najveu koliinu informacija nosi neoekivana komunikacija, a
komunikacija fantastike odista je neoekivana u odnosu na ivot u
njegovim uobiajenim formama. Ali upravo je zbog toga fantastici manje
potrebno obnavljanje njenih zamisli; ona je manje podlona optoj
dinaminosti stila. Ona se ponekad, u isto knjievnom smislu, pokazuje
krajnje konzervativnom. Poto je jednom izrazila kompleks ideja koje je
formulisala epoha i poto je za sebe pronala odgovarajuu formu, fantastika
onda poinje da tapka u mestu, da razrauje te ideje i da ih kombinuje na
nove naine. Ovde jedino dejstvuju kombinatorske sposobnosti uma.
Meutim, sve dok fantastika ostaje u domenu knjievnosti, saznanje koje
nastaje u okviru nje mora da bude isto kao i za bilo koji drugi tip knjievnosti
umetniko saznanje; a ono je povezano s promenama stila.
Naelo jedne premise, karakteristino za velsovsku fantastiku, jasno je
razdvaja od tradicionalne fantastike knjievnosti. Jedna premisa je
najvaniji tvoraki inilac dela. Poto je slobodno smislio neku fantastiku
pretpostavku, pisac vie ne vlada svojim romanom. to je premisa
fantastikija (a ona mora da bude to je mogue fantastikija, poto upravo to
odreuje njenu prikladnost u fantastikom romanu), tim je tee obezbediti
osnovu za nju. to je tee obezbediti ovu bazu, tim vie svaki vid romana
mora da slui tom cilju.
Mogunosti su prilino velike. Pouzdan pokazatelj za stvarnost
fantastike premise moe se dobiti kroz radnju koja je napeta i proraunata
matematikom preciznou. Ona je sve prikladnija i u ostalim anrovima
ovoga tipa; detektivska pria, na primer, ima vie zajednikih osobina sa
fantastikom. I fantastika i detektivska pria temelje se na posebnoj estetici
izuzetnih okolnosti. Pustolovna knjievnost, a naroito detektivska pria,
prikazuju junaka na granici njegovih intelektualnih i fizikih sposobnosti,
pa ak i sam ivot smetaju na granicu mogueg. Ekstrapolacija fantastike
takoe otkriva granicu modernih tenji drutva i ljudi, sa jedinom razlikom
to je prikazuje kao ve ostvarenu.
Kao i detektivska pria, fantastika ima posebnu emfazu, istotu metoda,
izazov kombinatorskim i logikim sposobnostima itaoevog uma. Ovo se
nalazi u vezi sa osobenom objektivnou oba metoda. Fantastika nastoji da
se zasnuje na objektivnosti naunog saznanja, a detektivska pria na veri u
apstraktnu pravdu. Detektivska pria je utemeljena na patrijarhalnoj svesti, i
to joj daje moralnu nedvosmislenost.11 Mogunosti koje fantastiku ine
slinom detektivskom anru nisu, naravno, uvek upotrebljene za ostvarenje
dobra. Fantastika nastoji da namah prekorai granice uobiajenog. Ali neki
pisci ne poseduju sposobnosti i kvalitete kao mislioci i ljudi od mate da bi
napravili ovaj prelaz; oni onda jednostavno pozajmljuju sline zamisli iz
srodnih anrova. U takvim delima pustolovine ne slue toliko zasnivanju
fantastike, koliko kao zamena za nju. Ali veina pisaca naune fantastike sa
uspehom je koristila pustolovni tip radnje kao osnovu svoje fantastike.
Autentinost svakodnevnih pojedinosti takoe je veoma rasprostranjen i
uspean metod za davanje realistikih temelja fantastikoj premisi. Postoje i
druga sredstva da se italac uveri u autentinost neverovatnog, ali najvie
od njih je, bez sumnje, zasnivanje kroz oveka. Nita tako dobro ne slui
autentinosti fantastike kao autentinost ljudskih reakcija na dogaaje.
Upravo u ovom pravcu fantastika je postigla svoje najvee umetnike uspehe.
Jurij Oljea sa divljenjem ukazuje na potpunu autentinost nekolikih
epizoda Prvih ljudi na Mesecu, ija osnova lei u istinitosti reakcija junaka.
Isto bi se moglo rei za Nevidljivog oveka i mnoga druga del H. D. Velsa,
kao i potonjih pisaca.
Upravo u ovoj taki, gde izgleda da se fantastika jedne premise najvema
pribliila nefantastikoj knjievnosti, najjasnije se mogu uoiti kljune
razlike meu njima. U fantastici jedne premise, bez obzira kako vano mesto
zauzimao junak, ipak e se uvek oseati da on nije glavni elemenat, ve da je
osnovni tvoraki inilac fantastika premisa, kojoj je sve podreeno,
ukljuujui tu i junaka. U pravom realistikom romanu situacija je potpuno
razliita. Tu je tvoraki elemenat sam junak; sve je podreeno njemu; on
podvrgava roman logici svog vlastitog karaktera.
U meuvremenu, fantastika uopte pokazivala je iz decenije u deceniju
sve vee zanimanje za oveka, zato to bi bilo nelogino da se prilikom
odreenja njegovog mesta u modernom svetu on sam sasvim prenebregne.
Mora se rei da je u ovom pribliavanju fantastike oveku ostvaren znaajan
napredak. Da bi se opisao moderan ovek i da bi se otkrilo neto novo o
njemu, esto je neophodno staviti ga u neobine okolnosti. On je ve ispoljio
uobiajene reakcije u gotovo svakoj nesumnjivo moguoj i normalnoj
situaciji. Fantastika raspolae neogranienim sposobnostima da proizvede
najneverovatnije okolnosti. Samom ovom injenicom ona omoguuje ljudima
da budu otkrivani na najneoekivanije naine. Ovde imamo u vidu ne satiru,
ve najtananije prikazivanje ljudi, kao to je to, na primer, sluaj u Velsovoj
prii Vrata u zidu ili u Pristlijevoj (Priestley) Neko drugo mesto. Junaci ovih
dela, oseajui da se nalaze u svetu bajke gde ih nita ne sputava, otkrivaju
svoja najvrlija svojstva zahvaljui samim okolnostima.
(Da nije sluajno ovo razlog to u modernoj knjievnosti Zapada i
Sjedinjenih Amerikih Drava knjievnosti koja nije nuno satirika
postoji snana tenja ka preobraavanju stvarnosti?)
Meutim, to autor eli da celovitije razradi sliku oveka, tim je vie
prinuen da razblauje naelo jedne premise, da mu pripisuje ire
znaenje. Do odreenog stepena to je mogue izvesti bez ugroavanja samog
naela. Izvanredan primer u ovom smislu jeste Velsov Nevidljivi ovek. Ali
to se proces dalje odvija, polazna fantastika pretpostavka sve vie gubi
znaenje jedne premise. U upravo pomenutim priama Velsa i Pristlija,
fantastiki prelaz iz nae stvarnosti u drugu, fantastiku stvarnost nije jedna
premisa zato to mu uopte nije potreban dokaz: tu je, jednostavno, posredi
udo. Ranije je junak sluio kao osnova za jednu premisu ponekad tako
revnosno da uopte nije imao vremena da se posveti sebi. Sada, u nastojanju
da omogui junaku da se to potpunije ispolji, autor osea sve manje obaveza
prema premisi. I sama premisa vie nije to, ve arbitraran piev in. Prema
metodu jedne premise, junaci Velsa i Pristlija ne bi mogli da potvrde
stvarnost drugog sveta samo svojim akcijama, ma kako to inae eleli. Tome
se protive dva razloga: prvi, taj svet ak i ne nastoji da izgleda stvaran, i
drugi, u njemu uopte nisu prisutni junaci, ve samo njihovo bolje ja.
U svakom sluaju, osnovna fantastika pretpostavka postala je sasvim
formalna, to za posledicu ima potpuno ponitenje naela jedne premise.
Ali setimo se da je naelo jedne premise bilo glavno naelo koje je fantastiku
usmerilo ka realizmu! Upravo preko ovog naela bila je u sferi estetskog
izraena koncepcija jedinstva sveta!
Ono to najvema iznenauje jeste injenica da je ovo naelo bilo
uniteno ne pod uticajem tenji neprijateljskih realizmu, ve u nastojanju da
se ovek to potpunije otkrije. Ogranienja samog naela ugrozila su ga
znatno ozbiljnije nego spletke neprijatelja.
H. D. Vels, u ijem je delu u grubim crtama prikazan deo puta kojim je
prola fantastika knjievnost kao celina, pokazao je da fantastika, poto se
odrekla naela jedne premise, lako moe da vie uopte ne bude fantastika.
Nakon Vrata u zidu on vie nije pisao fantastiku u starom znaenju ove rei.
Njegova polazna fantastika pretpostavka postala je od tada sasvim formalna,
tako da u romanima kao to je San imamo obinu realistiku knjievnost.
Delo u kome se javlja samo uslovna fantastika zamisao oduvek je bilo
daleko od toga da se nazove delom fantastike.
Ali mogu je i drugi put. Ukoliko poetna fantastika pretpostavka ne
odreuje u potpunosti estetsku vrednost dela, onda se fantastiki kvalitet
mora ostvariti na neki drugi nain, pomou nekog dopunskog sredstva, koje
se ponekad nalazi u veoma slaboj vezi sa polaznom premisom. U ovom
sluaju poetna premisa moe da bude sasvim nauna i realistika, dok je
fantastiki dodatak dela u celosti nenauan i nerealistiki. Tako, na primer,
u romanu K. S. Luisa (C. S. Lewis), to dalje od planete tiine, koji je bio
naveden kao model moderne romantiarske fantastike poto je imao izrazito
religijsko usmerenje, junaci odlaze na Mars u meuplanetarnoj raketi koju je
konstruisao fiziar-zloinac.
U ovom sluaju, kada je poetna premisa sasvim formalizovana, nikakav
nauni kvalitet ne slui kao jemstvo realizma. Ovde nauka sasvim moe da
preuzme ulogu vratara koji otvara prolaz u svet gde je sve mogue, gde
postoji samo jedan opti zakon bezakonje; drugim reima, u svet
romantiarske fantastike. Pitanje realistike ili, uslovno govorei,
romantiarske prirode dela savremene fantastike sada je postalo jo sloenije.
Nasilno ruenje granica estetskog u modernoj fantastici nalazi se u
stalnom porastu. Harmonija starih naela vie ne postoji.
Sistem koji e doi na mesto ovoga uopte nee biti krut kao il Vernov, a
po fleksibilnosti e prevazii ak i Velsov. Postvelsovski sistem, u to nema
sumnje, stvorie neku vrstu dinamike ravnotee. U svakom sluaju, stvari se
kreu u tom pravcu.
Razume se, nemogue je rei kako e izgledati taj novi fantastiki
realizam u svojim konkretnim otelovljenjima. Malo je ko imao uspeha u
prognoziranju vezanom za knjievnost. Pa ipak, sasvim je izvesno da
iscrpljenje (ili bar opte prihvaeno iscrpljenje) naela jedne premise ne znai
da se i sam realizam iscrpeo. Mi samo nismo u stanju da predvidimo oblike
novog realizma.
1
D. Zatonski: Pustolovni roman i XX vek, Voprosi literaturi, br. 9 (1968.), str. 156.
2
Sir Walter Scott: The Fair Maid of Perth, Dela: International limited edition (Boston: Estes and Laureat, 1894.)
42 : 89; vidi str. 342346.
3
Bernard Sieman: The River of Life (New York: W. W. Norton, 1961.) str. 4954.
4
Kobo Abe: Inter Ice Age (New York: Alfred A. Knopf, 1970.), str. 5358.
5
Stanislaw Lem, Autorov predgovor za Solaris u Biblioteci fantastike i putovanja (Moskva, Molodaja Gvardija,
1965.) str. 8.
6
Thomas H. Huxley: Prologue (Controverted Questions, 1892.), Science and the Christian Tradition (New York:
D. Appleton and Company, 1896.), str. 3940.
7
Ekerman: Razgovori sa Geteom.
8
Sir Walter Scott: Critical and Miscellaneous Essays (Philadelphia: Carey and Hart, 1841.), II, 24.
9
Ibid: II, 24.
10
H. G. Wells: Preface za Seven Famous Novels (New York: Alfred A. Knopf, 1934.), str. 8.
11
Zonina je to jasno osetila u svom lanku Mit nazvan inspektor Megre Ona kae: Detektivska pria (...)
predstavlja najdijalektikiji anr proze. U njoj su izloene i konkretizovane koncepcije onoga to je dobro i zlo,
pravedno i zloinako (...) U mitu o oveku koji otmeno brani potlaene nalaze se duboki koreni pukog predanja.
Novi Mir, br. 5 (1967.), str. 258.
Isak Asimov
Kada zakae Aristotel, pokuajte sa
naunom fantastikom

ISAC ASIMOV (1920), ameriki profesor biohemije i jedan od najveih popularizatora nauke,
zauzima zapaeno mesto i kao pisac naune fantastike. U nizu njegovih SF ostvarenja istie se
monumentalna trilogija: Zadubina, Zadubina i carstvo i Druga zadubina. Asimov je veoma
agilan i kao teoretiar i kritiar naune fantastike; uvena su njegova Tri zakona robotike, koji
su u SF literaturi postali aksiom kojeg se pridrava veina ostalih poslenika tog anra.
Preveo: ZORAN IVKOVI

Nepotrebno je pitati da li nauna fantastika predstavlja knjievnost ideja.

Daleko od pomisli da ona to nije, eleo bih da ukaem da je ona, u stvari,
jedina knjievnost relevantnih ideja, budui da se samo ona, u svojim
najboljim ostvarenjima, vrsto temelji na naunoj misli.
Meu svim proizvodima ovekovog razuma, nauni metod je u naelu
jedinstven. Ova jedinstvenost ne ogleda se u tome to ga treba smatrati
jedinim putem do Istine. Nipoto; tavie, nauni metod to odluno porie.
On ak ne ispoljava ni tenju da objasni ta je Istina (sa velikim I) i ima li ova
re uopte neko znaenje. Ovde se on bitno razlikuje od samouverenih
mislilaca raznih religijskih, filozofskih i mistikih gledita koji su ne retko
zavijali svet u crno svojim ubeenjem da samo oni i niko vie ne zna ta je
istina.
Jedinstvenost nauke oituje se u sledeem: nauni metod nudi nain da se
utvrdi ta je Netano. Samo se posredstvom nauke moe utvrditi greka. U
istoriji nauke bilo je mnotvo rasprava o homerskom pitanju, a kako sve
zavaene strane nisu mogle da budu u pravu i da istovremeno poseduju
kljueve istine, uvek se moglo dokazati da stanovite bar jedne od njih nije
bilo u saglasnosti sa injenicama dobijenim posmatranjem.
Paster (Pasteur) je smatrao da je alkoholno vrenje proizvod ivih elija;
Libig (Liebig) je bio suprotnog miljenja. Meutim, ispitivanja vrena
sredinom XIX veka pokazala su da Libig nije bio u pravu; njegova gledita su
naputena. Njutn (Newton) je stvorio izvanredno uspenu sliku kosmosa, ali
je pogreio u nekim naizgled beznaajnim pojedinostima. Ajntajn (Einstein)
je doao do nove slike koja nije imala ove omake. Da li Ajntajnovi stavovi
odgovaraju istini, o tome se jo raspravlja i moda e se raspravljati prilino
dugo, ali je sasvim izvesno da su Njutnovi pogledi bili Netani. U to nema
nikakve sumnje.
Uporedite ovo sa ostalim poljima kojima se bave intelektualci. Ko je jo
dokazao da je neka filozofska kola netana? Kada je jedna religija
preovladala nad drugom putem rasprava, eksperimenata i posmatranja? Kada
su pravila kritike bila tako bespogovorna da nagnaju sve kritiare da usaglase
miljenja o nekom posebnom umetnikom ili knjievnom delu?
ovek bez obrazovanja iz hemije moe ueno da govori o ovoj disciplini,
koristei pri tom odgovarajuu terminologiju i govorniku nadarenost ali
e njegovo neznanje odmah prozreti ak i obian ak koji hemiju poznaje
samo iz srednjokolskih udbenika.
Isti ovek, koji ne poseduje umetniko obrazovanje, mogao bi nita manje
ueno da govori i o ovom predmetu; njegovu neupuenost prozreo bi, dodue,
neki vrhunski strunjak za umetnost, ali se zato niko drugi ne bi upustio u
raspravu sa njim sa nadom na uspeh.
U nauci postoji opte prihvaen fond znanja kojim mora veoma umeno
da barata svako ko bi eleo da bude dobar varalica na ovom polju (pod
pretpostavkom da ne istupa pred potpuno neobavetenom publikom).
Meutim, kada savlada ovaj fond znanja, ovek vie nema potrebe da bude
varalica.
Nasuprot tome, na drugim podrujima intelektualne delatnosti ne postoji
opte prihvaen fond znanja. Razliite kole vode beskrajne rasprave,
vekovima se vrtei u krug oko istih problema. Ma kako pojedinci bili
izuzetno reiti i estiti, nikad se nita ne reava, izuzev primenom
inkvizitorskih metoda. Prema tome, da biste postali dobar varalica u domenu
religije, umetnosti, politike, mistike, pa ak i nekih, mekanih nauka kao to
je sociologija (pred svakim ko nije istinski strunjak za datu oblast), treba
samo da nauite odgovarajuu terminologiju i da istupate samouvereno.
U ovakvim okolnostima nije ni udo to mnogi mladi intelektualci
izbegavaju studiranje nauke, dok je nita manje starih intelektualaca ponosno
na svoju neupuenost u nauku. Nauka ima ravu naviku da odmah raskrinka
arlatane. Iskreno savetujem svima onima koji gaje intelektualne pretenzije,
ali ne znaju svoje prave mogunosti, da se klone nauke.
Sa druge strane, kada neki naunik izie iz svog domena i pone da
prodaje pamet u nekoj drugoj oblasti, sva je prilika da e i on priati
besmislice kao i bilo ko drugi. (Pretpostavljam da ima zlobnika koji e
odmah primetiti da je moj tekst dobar primer u ovom smislu). Meutim, kako
je izvan nauke teko, pa ak i nemogue dokazati da neko pria besmislice,
naunik nije u nimalo opasnijem poloaju od bilo kog drugog.
Ako Knjievnost (sa velikim K) shvatimo kao nosioca ideja, onda jedino
moemo zakljuiti da su, uopteno govorei, ovde posredi ideje sa kojima su
se hvatali u kotac jo Homer i Eshil. One su, siguran sam;, vredne
raspravljanja, pa ak i zanimljive, tavie, ima ih toliko da se njima moe
baviti nebrojeno mnogo umova neizmerno mnogo vremena, ali one niti su
bile, niti e biti razreene.
Upravo su to one vene istine koje nauna fantastika eli da izbegne po
svaku cenu. Naunu fantastiku jedino zanima promena. Ona je usredsreena
na mogui razvoj nauke i na mogue promene ak i u okviru tih avoljih
venih istina koje ovaj razvoj izaziva u drutvu.
Mi ivimo u drutvu u kome sve velike promene u stvari jedine velike
promene donosi nauka i njena primena u svakodnevnom ivotu. Nabrojte
samo promene do kojih je dovelo korienje automobila, televizije ili mlaznih
aviona. Zapitajte se kako e izgledati svet sutranjice kada bude ostvarena
potpuna automatizacija, kada roboti budu obavljali praktine poslove, kada
budu izleene bolesti starih vremena, kada fuzija vodonika bude
obezbeivala obilje energije.
injenica je da nijedna prethodna generacija nije bila u prilici da se suoi
sa mogunou i potencijalima ovako ogromne i brze promene.
Jo nijedno pokolenje nije stajalo pred tako zastraujuom izvesnou da
e nas ukoliko napredak nauke ne bude tano procenjen i ukoliko problemi
sutranjice ne budu reeni pre no to postanu aktuelni, taj napredak i ti
problemi prosto satrti.
Ova generacija je, dakle, prva koja ne osea obavezu da se prevashodno
posveti drevnim pitanjima o kojima su raspravljali svi veliki mislioci od
poetka civilizacije. Ova pitanja su i dalje zanimljiva, ali ona vie nisu od
prvenstvenog znaaja; sve knjievne vrste koje su i dalje usredsreene na njih
(sve izuzev naune fantastike) postaju potpuno irelevantne.
 Ukoliko vam ovakav sud izgleda odve iskljuiv, razmotrite ovu
jednostavnu analogiju: to se automobil bre kree, voza je sve manje u
prilici da uiva u venim lepotama okolnih predela, poto svu panju mora da
posveti trivijalnim preprekama na putu koji se prua napred.
I upravo tu na scenu stupa nauna fantastika.
Ne sva nauna fantastika, razume se. Dejms Bli (James Blish), jedan od
izuzetnih poslenika na ovom polju, izjavio je grupi poklonika: Devet
desetina naune fantastike je und. Meu sluaocima se razlegao amor
iznenaenja, i on je odmah dodao: Ali nita za to. Devet desetina bilo ega
drugog takoe je und. Ukljuujui tu i knjievnost glavnog toka, naravno.
Ne smete nipoto smetnuti s uma da ja ovde govorim o onih deset odsto
(ili moda jo manje) naune fantastike koja nije und.
To znai da ete, ukoliko niste dobro upueni u prilike u naunoj
fantastici, morati da mi verujete na re. Oni koji ne spadaju u poklonike ovog
anra, kao i oni koji su to samo s vremena na vreme, gotovo sigurno nailaze
jedino na und koji je veoma rasprostranjen. On se najpre moe nai u
stripovima, filmovima o udovitima i bledunjavim TV matarijama.
Nauno-fantastiki poslenici najvie reputacije mogu se, meutim, sresti
samo u boljim asopisima i knjigama.
Razmotrimo stvar malo poblie.
Godine 1940. veoma se mnogo govorilo o faizmu i demokratiji; ovi
govori su se, u pogledu sadrine koja se odnosila na sukobe slobode i vlasti,
rase, religije i rodoljublja, tek beznaajno razlikovali od analognih rasprava
koje su se vodile u petom i etvrtom veku pre nae ere u Grkoj. Poto su
1940. nacisti jo odnosili pobede na mnogim frontovima, smatrano je da
ovakve diskusije imaju veliki znaaj. Niko tada ne bi opovrgao gledite da su
u njima raspravljani veliki problemi stolea.
A o emu je u isto vreme govorila nauna fantastika? U majskom broju za
1941. godinu asopisa Astounding Science Fiction objavljena je pria pod
naslovom Nezadovoljavajue reenje od Enson MekDonalda (Anson
MacDonald), ije je pravo ime Robert A. Hajnlajn, (Heinlein) u kojoj se
izlae predlog da SAD preduzmu obiman nauni projekat u okviru koga bi se
napravilo nuklearno oruje koje bi okonalo drugi svetski rat. U prii se
zatim podrobno i razlono raspreda o nuklearnom orsokaku u koji e svet
nakon toga zapasti. Otprilike u isto vreme Don V. Kembel mlai (John W.
Campbell), izdava pomenutog magazina, izjavio je da je aktuelan problem
rata u izvesnom smislu trivijalan, budui da je ve na pragu ukroenje
nuklearne energije, to treba u toj meri da izmeni svet da e se ono to je tada
izgledalo kao filozofsko biti ili ne biti pokazati sasvim beznaajnim.
Pokaite mi one mislioce koji su 1940. godine raspravljali o nuklearnom
orsokaku! Koji su to generali pomiljali na svet u kome bi svaka vea sila
raspolagala nuklearnim bombama? Zar je bilo politiara koji su ozbiljno
uzimali u obzir situaciju u kojoj, bez obzira kako vrue bile rasprave meu
silama suprotnog interesa, svaki rat meu njima mora da ostane hladan i to
ne zbog naprasne sentimentalnosti na polju ekonomije ili morala, ve usled
grube injenice da nema izlaza iz nuklearnog orsokaka, izuzev po cenu
samoubilakog rata u kome bi stradao ceo svet.
Ove ideje, koje su zapravo bile jedine relevantne na duhovnom horizontu
1940. godine, raspredane su iskljuivo meu piscima naune fantastike.
Danas vlada velika potranja za lancima iz ekologije i veoma je
pomodno razgovarati o poveanju stanovnitva i zagaenosti, kao i o velikim
promenama koje se javljaju s tim u vezi. Sada se to bez po muke moe
uiniti. Veina ljudi smatra da je celu stvar zapoela Rahel Karson (Rachel
Carson) svojim Utihlim proleem. Ali, da li je ona moda imala prethodnike?
U junskom, julskom i avgustovskom broju za 1952. godinu asopisa
Galaxy pojavila se pria Softna planeta Frederika Pola (Pohl) i Sirila
Kornblata (Cyril Kornbluth) u kojoj je izloena slika prenaseljenog sveta iz
gotovo svih moguih uglova. U februarskom broju za 1956. godinu asopisa
Fantasy and Science Fiction objavljena je Polova pria Popisivai u kojoj se
ironino nagovetava da e doi vreme kada e jedna od glavnih dunosti
popisivaa biti da unite svaku desetu (ili etrnaestu, osamnaestu, itd. ve
prema porastu populacije u prethodnoj deceniji) osobu koju prebroje, kao
jedini nain da se kontrolie porast stanovnitva.
Koji je sociolog pre dvadeset godina digao glas protiv pretee aveti
prenaseljenosti? Koji je vladin funkcioner pre dve decenije i pomislio da
nema takvog socijalnog problema ije reavanje u prvom redu ne zavisi od
obuzdavanja populacionog rasta? (To sigurno nije bio predsednik Ajzenhauer
koji je pobono izjavio da ako i postoji neki socijalni problem u koji drava
ne bi trebalo da se mea, onda je to kontrola raanja. On je, dodue, kasnije
promenio miljenje, i ja ga zbog toga pohvaljujem). Kome je psihologu ili
filozofu pre dvadeset godina palo na pamet da ako se nastavi sa poveanjem
stanovnitva nee uopte moi vie da bude rei o ljudskoj slobodi i
dostojanstvu pod bilo kojim okolnostima?
 Ovakve ideje su, pre dve decenije, dolazile na um gotovo iskljuivo
piscima naune fantastike.
Postoje mnogi ljudi (i to po pravilu oni koji ne znaju nita o naunoj
fantastici) koji smatraju da je, od kada su se ljudi spustili na Mesec, nauka
stigla naunu fantastiku, tako da autori ovog anra vie nemaju o emu da
piu.
Bili bi iznenaeni da znaju da je puki in osvajanja Meseca demodiran u
naunoj fantastici jo od dvadesetih godina i da nijedan ugledniji autor ove
oblasti nije posegao za tako beznaajnom temom ve pola stolea.
U julskom broju za 1939. godinu asopisa Astounding Science Fiction
objavljena je pria pod naslovom Trendovi koju sam ja napisao dok sam jo
bio mladi. Njena tema bio je doista prvi let na Mesec koji sam smestio u
razdoblje izmeu 1973. i 1978. godine (Potcenio sam zamah koji je
istraivanju na polju raketne tehnike dao drugi svetski rat).
Moja predvianja vezana za pojedinosti oko poetka svemirskih
istraivanja bila su smeno pogrena, ali na tome i nije bilo teite prie.
Ono to je priu uinilo pogodnom za objavljivanje bio je socijalni
aspekat raketnih letova. Ja sam u prii predoio estok javni otpor novim
kosmikim putovanjima.
Mnogo godina kasnije bilo mi je ukazano da u sveukupnoj literaturi o
kosmikim letovima, kako onoj iz umetnike proze, tako i naunog karaktera,
niko ranije nije razmotrio problem iz tog ugla. Svet je, naime, uvek slikan
kao bezrezervno i iskreno oduevljen.
Gde su 1939. godine bili inenjeri ili industrijalci koji bi uzeli u obzir
razmatranje nunosti opravdanja trokova i rizika vezanih za istraivanje
svemira? Da li je uopte bilo strunjaka koji bi trezveno preispitali
mogunosti kosmikih istraivanja?
Ovakvim stvarima bavili su se jedino pisci naune fantastike i nekolicina
inenjera, koji su gotovo bez izuzetka spadali u poklonike ovog anra
kakvi su, na primer, Vili Li (Willy Ley) ili Verner fon Braun (Wernher von
Braun), da pomenem samo dvojicu.
A gde se nauna fantastika nalazi danas?
Ona je postala popularnija nego ikada ranije, stekavi pri tom i novu
odgovornost. Danas se po koledima odravaju na desetine kurseva za
naunu fantastiku. Poslenici iz knjievnosti pokazuju interesovanje za nju
kao za granu umetnosti. Meutim, porast popularnosti poeo je da utie na
njen kvalitet i da je ugroava.
 Od vremena Sputnjika, naunu fantastiku su poeli naroito da cene i
potuju oni koji su u njoj videli isto knjievno polje. Kada je ona jednom
postala literarni motiv, piscima vie nije bilo potrebno da znaju nauku. Piui
isto knjievnu naunu fantastiku, autori se vraaju venim istinama, koje
obavijaju sa neto malo naune grae, uz po neki novi stilistiki
eksperiment preuzet iz knjievnosti glavnog toka i sa obaveznim
garnirungom neprikrivenog seksa koji je sad u modi.
U naunoj fantastici se ova meavina danas naziva novim talasom.
Ja lino smatram da novi talas jednostavno nastoji da svede naunu
fantastiku na bezukusnu papazjaniju knjievnosti glavnog toka.
Nauna fantastika novog talasa moe da bude zanimljiva, odvana, pa ak
i opinjavajua, ako je dobro napisana; ali ukoliko autori nisu upueni u
nauku, dela nee biti nita vrednija u pogledu relevantnih ideja od ostvarenja
koja ne pripadaju naunoj fantastici.
Sreom, prava nauna fantastika odnosno prie koje su usredsreene
na naune ideje i njihov uticaj na drutvo, a napisao ih je neko ko poznaje
nauku jo postoji i verovatno e trajati koliko i oveanstvo (to, dodue,
ne mora da bude dugo).
Ovo, naravno, ne znai da svaka nauno-fantastina pria predstavlja
dobro predvianje, ili da uopte ima za cilj predvianje; naunu fantastiku
nita ne obavezuje da uzme u obzir i budunosti za koje je malo verovatno da
e se obistiniti.
To uopte nije vano. Sutina se ogleda u injenici da se postupak
angaovanog gledanja u pravcu budunosti, postupak saivljavanja sa
promenom i pokuaj da se prodre do njenih posledica i novih problema koje
ona uvodi, postupak, konano, prihvatanja promene kao neega to je sada
daleko vanije za oveanstvo od suvoparnih venih istina, moe nai jedino
u naunoj fantastici ili u onim ozbiljnim naunim razmatranjima budunosti
preduzimanim od ljudi koji su, gotovo bez izuzetka, pokazivali ili pokazuju
veliko interesovanje za naunu fantastiku.
itajte, dakle, razne asopise u kojima ete pratiti raspredanje izlizanih
ideja kao zabavnu intelektualnu igru. Ako elite da u ovom smislu imate
prvoklasnu prozu, opredelite se za Platona ili Sokrata. Ali, ukoliko hoete da
se uhvatite u kotac sa pravim idejama, idejama koje vae danas, ali isto tako
mogu da vae i sutra, idejama za ije e vam shvatanje biti od male pomoi
Aristotel, neki Senator X ili Komesar Y onda itajte naunu fantastiku.
Stanislav Lem
Strukturalna analiza naune
fantastike

Ovaj tekst Stanislava Lema preuzeli smo iz asopisa Science-Fiction Studies (tom 1. deo 1)
kojeg izdaje Indiana State University (SAD) i iji je jedan od urednika Jugosloven Darko Suvin,
poznati teoretiar, kritiar i antologiar naune fantastike.
Preveo: ZORAN IVKOVI

Na ranim nivoima razvoja knjievnosti jasno i pouzdano su se mogle

razluiti razliite knjievne vrste, odnosno genealoki tipovi. Tek na viim
nivoima sreemo hibridizaciju. Ali kako izvesna ukrtanja nikada nisu
dozvoljena, postoji jedan glavni zakon u okviru knijevnosti koji bi se mogao
nazvati zabranom incesta; re je o tabuu geneolokog incesta.
Knjievno delo shvaeno kao igra mora do samog kraja da potuje ista
pravila pod kojima je zapoeto. Igra moe da bude prazna ili znaenjska.
Prazna igra ima samo unutarnju semantiku, poto u potpunosti ishodi iz
odnosa koji postoje izmeu objekata kojima se ona igra. U ahu, na primer,
figura kralj ima svoje specifino znaenje u okviru pravila ove igre, ali je
zato bez ikakvih referenci izvan tih pravila; drugim reima, ona nema
nikakvo znaenje u odnosu prema svetu koji poinje sa one strane granica
ahovske ploe. Knjievne igre nikada ne mogu da imaju ovako visok stepen
semantikog vakuuma, poto se one igraju prirodnim jezikom, ije je
znaenje uvek usmereno prema svetu stvarnih objekata. Prazne igre je, dakle,
mogue igrati jedino posebno napravljenim jezicima koji nemaju semantiku
okrenutu prema spolja, kao to je to sluaj sa matematikom.
U svakoj knjievnoj igri postoje dve vrste pravila: ona koja ostvaruju
spoljnu semantiku funkciju dok se igra odvija, i ona koja omoguuju ovo
odvijanje. Pravila druge vrste ona koja omoguuju odvijanje igre ne
moraju nuno da budu shvaena kao fantastina ak ni onda kada
podrazumevaju zbivanja koja se ne mogu dogoditi u stvarnom svetu. Misli
umirueg oveka, na primer, esto su izloene u sasvim realistikoj prozi,
premda je nemogue, pa dakle i fantastino, proitati umiruem oveku misli
iz glave i reprodukovati ih u jeziku. U ovakvim sluajevima jednostavno je
posredi konvencija, preutni sporazum izmeu pisca i itaoca jednom
reju, specifino pravilo knjievnih igara koje doputa upotrebu nerealistikih
detalja (itanje misli, na primer) za prikazivanje realistikih dogaaja.
Knjievne igre uslonjava injenica da pravila koja ostvaruju spoljnu
semantiku funkciju mogu da budu upravljena u vie smerova. Glavni tipovi
knjievnog stvaranja pretpostavljaju razliite ontologije. Neete meutim, biti
u pravu ako smatrate, na primer, da klasina bajka ima samo svoje
autonomno unutarnje znaenje i da je liena svih odnosa sa stvarnim svetom.
Kada stvarni svet ne bi postojao, bajke ne bi imale nikakvo znaenje.
Dogaaji koji se odigravaju u mitu ili bajci uvek su semantiki povezani sa
onim to je sudbina namenila iteljima opisanog sveta, to znai da je svet
mita ili bajke ontoloki ili neprijateljski ili prijateljski prema svojim
iteljima, a nikada neutralan; on se, dakle, ontoloki razlikuje od stvarnog
sveta za koji se moe rei da se sastoji od raznolikih objekata i procesa koji
su lieni intencionalnosti, koji nemaju znaenje ni poruku, koji nam ne ele ni
dobro ni zlo, koji naprosto postoje. Svetovi mita i bajke sazdani su ili kao
stupice, ili kao ostrva sree. Kada svet bez intencionalnosti ne bi postojao,
odnosno kada ne bi bilo stvarnog sveta, mi ne bismo bili u stanju da uoimo
differentie specifice, posebnosti svetova mita i bajke.
Knjievna dela mogu da imaju vie semantikih odnosa istovremeno. Kod
bajki je unutarnje znaenje izvedeno iz kontrasta sa ontolokim svojstvima
stvarnog sveta, ali kod anti-bajki, kakva su neka dela Marka Tvena (Mark
Twain) u kojima najgora deca ive sreno, a samo dobru i uzoritu stie zla
kob, znaenje se dobija kada se paradigma klasine bajke okrene naglavce.
Drugim reima, referenca semantikog odnosa ne mora da bude stvarni svet,
ve moe da bude i tipologija neke dobro poznate klase knjievnih igara.
Pravila osnovne igre mogu se preokrenuti, kao to je to sluaj sa delima
Marka Tvena, nakon ega nastaje novo pokolenje, nov skup pravila i nova
vrsta knjievnog dela.
U dvadesetom veku, razvoj pravila knjievnosti glavnog toka u isti mah
je dozvolio autorima nove slobode, ali im je postavio nova ogranienja. Ovaj
razvoj je, kao i do sada, antinominog karaktera. U ranijim vremenima, autor
je imao pravo da pripie sebi sva boanska svojstva: nita to se ticalo
njegovog junaka nije mu bilo nedostupno. Ali ova pravila su ve sa
Dostojevskim izgubila vanost; boanska sveupuenost u svet stvoren u delu
danas je uskraena autoru. Nova ogranienja su realistika u smislu da mi kao
ljudska bia delamo samo na osnovu nepotpunih informacija. Autor je sada
jedan od nas; njemu vie nije dozvoljeno da igra boga. U isti mah, meutim,
njemu je doputeno da stvara unutarnje svetove koji ne moraju nuno da
budu slini stvarnom svetu, ve mogu da u razliitom stepenu odstupaju od
njega.
Ova odstupanja veoma su vana za savremene autore. Svetovi mita i bajke
takoe odstupaju od stvarnog sveta, ali pojedinani autori nisu ti koji iznalaze
naine na koje dolazi do ovih odstupanja: prilikom pisanja bajke morate
prihvatiti izvesne aksiome koje vi niste izmislili, inae vam nee poi za
rukom da napiete bajku. U knjievnosti glavnog toka, meutim, danas
smete da pripiete pseudo-ontoloke kvalitete vaeg linog, privatnog
izmiljanja svetu koji opisujete. Sva odstupanja opisanog sveta od stvarnog
sveta nuno imaju neko znaenje, a zbir svih takvih odstupanja jeste (ili bi
trebalo da bude) koherentna strategija ili semantika intencionalnost.
Prema tome, postoje dve vrste knjievne fantastike: konana fantastika,
koja se javlja u bajkama i naunoj fantastici, i prelazna fantastika,
karakteristina za neka Kafkina dela. U nauno-fantastikoj prii prisustvo
inteligentnog dinosaurusa obino ne signalizira postojanje skrivenog
znaenja. Dinosaurusa u ovom sluaju treba, jednostavno, posmatrati kao to
bismo posmatrali irafu u zoolokom vrtu; on nije zamiljen kao deo nekog
ekspresivnog semantikog sistema, ve iskljuivo kao deo empirijskog sveta.
U Kafkinoj pripoveci Preobraaj, meutim, ne bi trebalo prihvatiti
transformaciju ljudskog bia u stenicu jednostavno kao fantastiko udo, ve
iskljuivo u smislu da je pisac preko objekata i njihovih deformacija eleo da
prikae odreenu socio-psiholoku situaciju. Neobini fenomen odnosi se
samo na spoljni omota tog sveta; njegovo jezgro ima vrsto, nefantastiko
znaenje. Pria, dakle, moe da prikae svet onakav kakav on jeste, da ga
tumai (pripisujui mu vrednosti, prosuujui ga, nadevajui mu imena,
ismevajui ga, itd.), ili, u najveem broju sluajeva, da oba postupka primeni
istovremeno.
Ako je opisani svet pozitivno usmeren prema oveku, onda je posredi svet
klasine bajke u kome moral kontrolie fiziku, budui da u bajci ne mogu da
postoje fizike nesree iz kojih bi proistekla neija smrt ili nenadoknadivi
gubici za glavnog junaka. Ako je taj svet, pak, usmeren negativno, onda je u
pitanju svet mita (Ma ta uinio, na tebe e pasti krivica za oceubistvo i
obljubu majke). Ako je svet neutralan, onda je re o stvarnom svetu svetu
koga realizam opisuje u njegovom aktuelnom obliku, a koga nauna
fantastika pokuava da opie u drugim takama prostorno-vremenskog
kontinuuma.
Jedna od premisa naune fantastike jeste da sve to je prikazano mora u
naelu da ima empirijsko i racionalno tumaenje. U naunoj fantastici ne
moe da bude neobjanjivih uda, transcendendja, avola ili demona
jednom reju, osnova zbivanja mora da bude verovatna.
Ozbiljne nedoumice, meutim, nastaju onda kada treba blie odrediti ovu
verovatnost osnove zbivanja. Autori naune fantastike pokuavaju da nas
ucene pozivajui se na svemo nauke i beskonanost kosmosa kao
kontinuuma. Sve moe da se dogodi, pa prema tome ma ta to se
odigrava sa nama moe da bude prikazano u naunoj fantastici.
Nije, meutim, tano, ak ni u isto matematikom smislu, da se sve moe
dogoditi, poto postoji bezbroj sasvim razliitih sila. Ali ostavimo postrani
matematiku. Nauna fantastika moe da bude prava ili lana. Kada se u
njoj nahodi fantastika kafkijanskog tipa, ona onda predstavlja pseudo-naunu
fantastiku, budui da se usredsreuje na sadrinu koju treba signalisati. Moe
li da bude nekog znaenjskog i proimajueg odnosa izmeu telegrama
majka umrla, sahrana u ponedeljak, sa jedne strane, i strukture i naina
funkcionisanja telegrafskog aparata, sa druge? Oigledno je da ne moe.
Ureaj nam jednostavno omoguuje da poaljemo poruku, to je takoe
sluaj sa semantiki gustim objektom fantastike prirode, kakav je, na primer,
preobraaj oveka u stenicu, koji nikada ne uspostavlja realistiku
komunikaciju.
Ukoliko bismo promenili signale na eleznici tako da oni zaustavljaju
vozove u trenutku opasnosti ne vie putem ukljuivanja crvenog svetla, ve
putem isticanja pliane adaje, mi bismo kao signal upotrebili fantastiki
objekat, ali bi on i dalje imao stvarnu, nefantastiku funkciju. injenica da
adaje ne postoje nema nikakve veze sa stvarnim ciljem ili metodom
signaliziranja.
Kao to u ivotu moemo da reimo izvesne probleme uz pomo
predstava o nepostojeim biima, tako smo i u knjievnosti u stanju da
signaliziramo postojanje stvarnih problema pomou prima-facie nemoguih
zbivanja ili objekata. ak i kada su opisani dogaaji potpuno nemogui,
nauno-fantastiko delo i dalje moe da ukazuje na znaenjske, tavie
racionalne probleme. Primera radi, socijalni, psiholoki, politiki i ekonomski
problemi kosmikog putovanja mogu sasvim realistiki da budu izloeni u
naunoj fantastici, bez obzira to su tehnoloki parametri opisanog
svemirskog broda potpuno fantastini u smislu da bi za itavu venost bilo
nemogue sagraditi vasionsku letelicu sa takvim parametrima.
Ali ta ako je sve u nauno-fantastikom delu fantastino? ta ako ne
samo objekti, ve ni problemi nikada ne mogu da budu ostvareni, kao kada
se, na primer, koristi nemogua maina za putovanje kroz vreme da bi se
istakli nemogui paradoksi vezani za hronomociju? U takvim sluajevima
nauna fantastika igra praznu igru.
Kako prazne igre nemaju skrivena znaenja, i kako niti predstavljaju niti
predskazuju to, one ostaju bez ikakve veze sa stvarnim svetom i jedino nam
se mogu dopasti kao logike zagonetke, kao paradoksi, kao intelektualna
akrobatika. Njihova vrednost je autonomna, poto one nemaju nikakve
semantike reference; prema tome, one su ili vredne, ili nisu vredne jedino
kao igre. Ali kako odreujemo valjanost praznih igara? Jednostavno, prema
njihovim formalnim kvalitetima. One moraju da sadre mnotvo pravila; one
moraju da budu elegantne, dosledne, domiljate, precizne i originalne. One,
dakle, moraju da pokau bar minimum sloenosti i unutarnje koherentnosti;
drugim reima, za vreme igre ne sme da bude dozvoljena bilo kakva promena
pravila koja bi je olakala.
Pa ipak, ak izmeu devedeset i devedeset osam odsto praznih igara u
naunoj fantastici predstavlja veoma primitivne i veoma naivne
jednoparametarne procese. One se gotovo bez izuzetka temelje na jednom ili
dva pravila, a u najveem broju sluajeva metod kojim se stvaraju jeste
pravilo inverzije. Da biste napisali takvu priu vi samo preokrenete lanove
para povezanih koncepcija. Na primer, mi smatramo da je ljudsko telo veoma
lepo, ali u oima nekog vanzemaljskog stvorenja ovek moe da predstavlja
udovite: U eklijevoj (Sheckley) prii Sve ono to jesi (Ali the Things You
Are) miris ljudskih bia otrovan je za vanzemaljce, kada oni dodirnu kou
oveka izbijaju im plikovi, itd. Ono to je nama normalno, nenormalno je
drugima dobra polovina eklijevih pria sazdana je na ovom naelu.
Slinu vrstu inverzije predstavlja sluajna greka. Ovakve greke veoma su
omiljene u naunoj fantastici: igrom sluaja (pogrenim slanjem kroz vreme,
na primer) neto to ne pripada naem dobu najednom se obre ovde.
Inverzije su zanimljive jedino onda kada promena predstavlja temeljno
svojstvo sveta. Prie o putovanju kroz vreme nastale su na ovaj nain: vreme,
koje je ireverzibilno, dobija reverzibilan karakter. Sa druge strane, svaka
inverzija lokalnog tipa je primitivna (na Zemlji ljudi su najvia bioloka
vrsta, dok na drugoj planeti oni predstavljaju stoku inteligentnih dinosaurusa,
mi se sastojimo od belanevina, oni od silicijuma; itd.). Samo nelokalna
inverzija moe da ima zanimljive posledice: mi koristimo jezik kao
instrument za komunikaciju; svaki instrument u naelu moe da se upotrebi u
dobrom i ravom smislu prema onome ko ga je izumeo. Zamisao, dakle, da
se jezik moe iskoristiti kao instrument sputavanja, kao to je to sluaj u
Dilejnijevom (Delany) romanu Vavilonska kula 17 (Babel 17), predstavlja
zanimljiv primer produetka hipoteze da su pogled na svet i konceptualni
aparat meusobno zavisni usled ontolokog karaktera inverzije.
Trudnoa device; tranje na sto metara za 0,1 sekundu; jednakost 2X2 =
7; pan-psihizam i svi kosmiki fenomeni koje je postulisao Stepldon
(Stapledon): to su etiri vrste fantastikih uslova.
1) U naelu je, pa ak i empirijski, mogue zapoeti embriogenezu u
jajacu devojke koja nije imala seksualne odnose; iako danas empirijski nije
verovatan, ovaj uslov u budunosti moe da dobije empirijski karakter.
2) oveku e zauvek biti nemogue da pretri sto metara za 0,1 sekundu.
Za ovakav podvig ljudsko telo moralo bi u toj meri da bude rekonstruisano,
da to naprosto vie ne bi bio ovek od krvi i mesa. Prema tome, pria koja
poiva na premisi da je ljudsko telo u sadanjem obliku u stanju da tri tako
velikom brzinom spada u istu fantastiku, a ne u naunu fantastiku.
3) Proizvod 2X2 nikada ne moe da bude sedam. Uopteno govorei,
nemogue je ostvariti ma koju logiku nemogunost. Logiki je nemogue,
na primer, dati logian dokaz o postojanju ili nepostojanju boga. Drugim
reima, svako zamiljeno knjievno delo koje se temelji na ovom postulatu
potpada pod istu fantastiku, a ne pod naunu fantastiku.
4) Pan-psihizam Stepldona predstavlja ontoloku hipotezu. Ona se nikada
ne moe dokazati u naunom smislu: transcendentalnost koja se
eksperimentalno moe dokazati prestaje da bude transcendentalnost, poto je,
po definiciji, transcendentalnost iskustveno nedokaziva. Bog sveden na nivo
empirizma nije vie bog; u ovom smislu, granica izmeu vere i znanja nikada
se ne moe prevazii.
Ali kada je neki od ovih uslova, ili bilo koji drugi uslov istog reda, opisan
ne da bi postulisao svoje pravo postojanje, ve da bi tumaio neku sadrinu
semantikog karaktera, posredstvom ovakvog uslova upotrebljenog kao
signalni objekat, tada svi pomenuti klasifikacioni argumenti prestaju da vae.
 Ono to je, dakle, iz osnove pogreno u naunoj fantastici jeste potiranje
razlika koje imaju kategorijski karakter: shvatanje mita ili bajke kao kvazi-
naumih hipoteza ili njihovih posledica, odnosno shvatanje enjivog sna ili
prie strave i uasa kao proroanstva; postulisanje nesamerljivog kao
samerljivog; opisivanje izvoenja moguih zadataka sredstvima koja nemaju
empirijski karakter; zahtev da nereivi problemi (kao to su oni logikog tipa)
budu reivi.
Ali zbog ega bismo ovakve postupke drali za pogrene kada su u svoje
vreme mitovi, bajke, sage i basne bili veoma cenjeni kao kljuevi za sve
kosmike brave? U pitanju je duh vremena. Sve dok ne postoji lek za rak,
magija ima istu vrednost kao i hernija: ove dve oblasti su potpuno jednake u
tome to su potpuno bezvredne. Ali im se poveaju realna oekivanja da e
rak biti pobeen, istog trenutka ova jednakost bie naruena, i ono to je
mogue i ostvarljivo odvojie se od nemogueg i neostvarljivog. Jedino onda
kada nam postojanje racionalne nauke doputa da ovladamo datim
fenomenom, u stanju smo da pravimo razliku izmeu enjivih misli i
stvarnosti. Kada nema izvora ovakvog znanja, sve hipoteze, mitovi i snovi su
jednaki; ali kada znanje pone da se prikuplja, ono se vie ne moe
poistovetiti ni sa im drugim, zato to ne obuhvata samo izolovani fenomen,
ve itavu strukturu stvarnosti. Dok ste u stanju samo da matate o
kosmikom putovanju, sasvim je svejedno koju ete tehniku koristiti:
jedrenjake, balone, letee ilime ili letee tanjire. Ali kada kosmiki let
postane injenica, vie ne moete da upotrebite ta vam padne na pamet
umesto stvarnih metoda.
Postojanje ovakvih nunosti i ogranienja esto prolazi nezapaeno u
naunoj fantastici. Ako naune injenice nisu pojednostavljene do take gde
gube svaku vrednost, one se javljaju u svetovima koji se kategorijski,
ontoloki razlikuju od stvarnog sveta. Kako nauna fantastika slika svetove
budunosti ili vanzemaljske svetove, oni nuno odstupaju od stvarnog sveta,
a naini na koje dolazi do ovog odstupanja predstavljaju jezgro i znaenje
nauno-fantastikog stvaralatva. Ali obino se susreemo ne sa onim to
sutra moe da se dogodi ve sa onim to je zauvek nemogue, ne sa stvarnim,
ve sa bajkolikim. Razlike izmeu stvarnog i fantastinog sveta uspostavljaju
se stohastiki, postepeno, korak po korak. U pitanju je isti proces kojim se
kosmata glava pretvara u elavu: ako izgubite sto, pa i hiljadu vlasi, jo
neete oelaviti; ali kada poinje elavost: da li onda kada izgubite 10.000
vlasi, ili 10.950?
 Kako ne postoje ljudi koji bi predstavljali tip idealnog proseka, paradoks
elavosti postoji u realistikoj prozi, ali tu bar imamo vodia, aparat u naoj
glavi koji nam omoguava da razlikujemo verovatno od neverovatnog. Ovog
vodia gubimo kada itamo opise budunosti ili galaktikih carstava. Nauna
fantastika ume da iskoristi ovu paralizu itaoevog kritikog aparata, jer kada
pojednostavi fizika, psiholoka, socijalna, ekonomska ili antropoloka
zbivanja, falsifikovanja do kojih tom prilikom dolazi ne mogu se vie
bespogovorno i neposredno prepoznati kao takva. Umesto toga, za vreme
itanja osea se opta nelagodnost; italac je razoaran; ali s obzirom da on
ne zna kako bi, zapravo, trebalo da bude, nije ni u stanju da formulie jasnu i
usmerenu kritiku.
Ako je nauna fantastika neto vie od obine bajke, onda ona ima pravo
da prenebregne svet bajke d njegova pravila. Ona takoe nije realizam, to joj
daje za pravo da pree preko metoda realistikog opisivanja. Geneoloka
nedefinisanost naune fantastike potpomae njeno postojanje, budui da na
taj nain ona ne potpada pod itav niz kriterijuma kojima se obino prosuuju
knjievna dela. Ona nije alegorijska, u smislu da alegorija ne predstavlja njen
zadatak: nauna fantastika i Kafkina dela predstavljaju dve potpuno razliite
oblasti stvaralatva. Ona nije ni realistika, to e rei da ne sainjava deo
realistike knjievnosti. Budunost? Koliko su samo puta autori naune
fantastike poricali svaku nameru da se uputaju u predvianja! Konano, ona
je nazvana i mitom dvadeset prvog stolea. Ali ontoloki karakter mita je
antiempirijski; iako tehnoloka civilizacija moe da ima svoje mitove, ona ne
moe sama da otelovljuje mit. Jer mit je tumaenje, poreenje, eksplikacija,
ali najpre morate imati objekat koji se eksplicira. Nauna fantastika
neprestano nastoji da se izvue iz ovog antinominog statusa.
Opti simptom bolesti naune fantastike moe se uoiti ako se uporedi
duh koji vlada u uobiajenim knjievnim krugovima sa onim iz nauno-
fantastikih krugova. Na savremenoj knjievnoj sceni sasvim su primetni
nesigurnost, nepoverenje u tradicionalne pripovedake tehnike,
nezadovoljstvo novostvorenim delima, sveopte nespokojstvo koje se
izraava u stalno novim pokuajima i eksperimentima; u naunoj fantastici,
sa druge strane, vlada opte zadovoljstvo, spokojstvo, pa ak i ponos; ishod
ovog poreenja izaziva odreena razmiljanja.
Verujem da e postojanje i trajanje velikih i korenitih promena do kojih je
tehnoloki progres doveo na svim poljima uvesti i naunu fantastiku u krizu
koja moda ve poinje. Postaje sasvim oito da struktura pripovedanja
naune fantastike sve vie odstupa od svih stvarnih procesa koji se stalno
nanovo koriste, iako su ve odavno uvedeni i pretvoreni u smrznute,
okamenjene paradigme. Nauna fantastika zahteva umetnost stavljanja
hipotetikih premisa u veoma sloen tok socio-psiholokih zbivanja. Iako je
ova umetnost svojevremeno imala velikog majstora u prilici H. D. Velsa (H.
G. Wells), ona je sada zaboravljena. Ali nita ne stoji na putu da se ponovo
naui.
Rasprava izmeu ortodoksnog i heterodoksnog dela nauno-fantastikog
bratstva alosno je jalova, a ima mesta bojazni da se tu nita nee promeniti,
jer na one koji bi naelno bili za novu, bolju i sloeniju naunu fantastiku
moe se raunati samo iz redova italaca knjievnosti glavnog toka, a ne i
iz tabora bezrezervnih ljubitelja ove oblasti. Ne verujem, naime, da bi bilo
mogue itati ovu hipotetiku, nepostojeu, izvanredno dobru naunu
fantastiku, ako najpre niste proitali sva najbolja i najsloenija dela svetske
knjievnosti, i to sa uivanjem (odnosno, bez prinude). Revolucionarnom
poboljanju naune fantastike neprestano, dakle, stoji na putu opasnost od
gubljenja irokih italakih masa. A kako ni autori ni itaoci ne ele da se to
dogodi, verovatnoa pozitivne promene na ovom polju u skorije vreme
veoma je mala; tavie, ona je gotovo ravna nuli. Ako se ipak dogodi
suprotno, bie to fenomen koji se u futurologiji naziva promena sloenog
trenda; da bi, meutim, dolo do ovakve promene nisu dovoljne volja i
odlunost nekolicine pojedinaca, ve delovanje monih inilaca koji izrastaju
iz same sredine.
POSTSKRIPT: ak i najbolji nauno-fantastiki romani tee da pokau, u
razvoju zapleta, varijacije u verodostojnosti vee i od onih koje se mogu nai
u sasvim osrednjim romanima druge vrste. Iako se u nauno-fantastikim
romanima ne pojavljuju dogaaji nemogui sa objektivno-empirijskog
stanovita (kakvi su, na primer, preskakanje preko zida visokog sedam
metara, ili roenje deteta nakon samo dva, umesto devet meseci trudnoe),
ova dela obiluju zbivanjima koja su nemogua sa spekulativnog stanovita,
kao to je to sluaj sa potpuno nepotrebnim obrtom na kraju Diovog (Dish)
romana Koncentracioni logor (Camp Concentracin). Razlikovanje
neverovatnog od verovatnog (kakvo je, primera radi, nalaenje na ulici
dijamanta veliine pesnice, nasuprot nalaenju izgubljenog eira) znatno je
jednostavnije ako se kao meritelj poreenja koriste svakodnevne stvari, a ne
posledice neke fiktivne hipoteze. Ali iako je razluivanje verovatnog od
neverovatnog u naunoj fantastici teko, ono se ipak moe izvesti. Umetnost
se moe uiti i poduavati. Kako, meutim, nedostatak selektivnih filtera
prati odgovarajui nedostatak moi vrednosnog prosuivanja kod italaca,
zasad ne postoji pritisak na autore u cilju ovakve optimizacije naune
fantastike.
Frederik Pol
Amerika nauna fantastika danas
(Specijalno za prvi broj Andromede)

FREDERIK POHL, roen 1919., spada u red vodeih amerikih SF pisaca, a istovremeno je i
jedan od najangaovanijih zagovornika i propagatora naune fantastike. Tokom prole i
pretprole godine, obilazei u tu svrhu neke zemlje srednje i istone Evrope, boravio je krae
vreme u Jugoslaviji i uinio posetu redakciji Galaksije. Bio je pokreta i urednik nekoliko SF
magazina i antologija. Napisao je vei broj romana, novela i pria, neke sam, neke u
koprodukciji sa Kornblatom (njihov roman Space Merchants objavilo izdavako preduzee
Jugoslavija pod naslovom Reklamokratija).
Preveo: ZORAN IVKOVI

SAD slave 1976. dvestotu godinjicu osnivanja, ali to je u isti mah i

jubilarna godina za ameriku naunu fantastiku: prolo je tano pola stolea
od objavljivanja prvog nauno-fantastinog asopisa na svetu, Amazing
Stories.
Kada je izdava, Hugo Gernsbek (Hugo Gernsback), objavio prvi broj
Amazing Stories aprila 1926. godine, on nije znao koliko e dugo asopis
izlaziti. Kao izdavaki poduhvat, bio je to pun pogodak. Problem nije bio
finansijske prirode, ni ti se ogledao u nedostatku italake publike. Poklonika
ove oblasti bilo je na pretek. Tekoa se oitovala u nepostojanju dovoljnog
broja autora. U SAD je postojala tek nekolicina pisaca naune fantastike
Edgar Rajs Barou (Edgar Rice Burroughs), Gernsbek i moda jo dvojica ili
trojica drugih a ni u itavom ostalom svetu nije ih bilo mnogo vie.
U prvo vreme izlaenja Gernsbek se u potpunosti oslonio na ponovno
tampanje pria koje su se, u stvari, ve pojavile negde drugde u SAD: bile su
to kratke prie H. D. Velsa (H. G. Wells), Fic-Dejms O'Brajena (Fitz-
James OBrien), Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe) i jo nekih drugih, uz
prevode ila Verna (Jules Verne), grupe prilino opskurnih nemakih pisaca,
kao i svega onoga to se jo moglo pronai. Gotovo sve to je valjalo u tim
prvim sveskama ve je bilo poznato veini italaca. Gotovo sve to je bilo
novo nije bilo osobito dobro.
 Ali sama injenica da prvi put postoji asopis iskljuivo posveen naunoj
fantastici poela je da stvara nove pisce. Kada su mladim autorima dole u
ruke Amazing Stories, neki od njih su odluili da se ogledaju na ovom polju.
Drugi, ve priznati pisci, kao to je Mari Lenster (Murray Leinster), ije je
pravo ime bilo Vil F. Denkins (Will F. Jenkins) i koji nije prestajao da pie
naunu fantastiku sve do same smrti prole godine, dakle vie od pola
stolea, takoe su poeli da alju svoje prie urednitvu Amazing Stories.
Sreu su okuali i sasvim mladi autori kao Dek Vilijemson (Jack
Williamson) i Kliford Simak (Clifford Simak). Kada je Edvard Smit (Edward
Smith) naiao na prvi primerak Amazing Stories, setio se da negde ima
zaturen rukopis svog romana Kosmika eva (The Skylark of Space); on ga je
napisao jo 1919. godine, ali nije mu polo za rukom da pronae izdavaa za
tako ekstravagantnu matariju o tehnolokoj meuzvezdanoj pustolovini sve
dok se nisu pojavile Amazing Stories. Veoma aktivno je poeo da sarauje i
Rej Kamings (Ray Cummings).
Ovi autori su i danas veoma poznati i spadaju u red vodeih pisaca naune
fantastike. Postoje i drugi, koji nisu sasvim zaboravljeni, ve prema
zaslugama: Doe V. Skidmor (Joe W. Skidmore), Ed Erl Rep (Ed Earl Repp),
Dejvid H. Keler (David H. Keller) itd.; iz njihovih pera potekao je veliki deo
nauno-fantastikdh ostvarenja u prvim godinama, ali danas ih vie gotovo
niko ne ita. Iz godine u godinu na pozornicu naune fantastike stupali su
stalno novi autori, neki dobri, drugi slabiji. Nakon prve godine bilo ih je
moda desetak; posle pet godina pedeset; deset godina nakon to je
objavljen prvi broj Amazing Stories postojalo je vie od sto autora. Uporedo
sa poveanjem broja pisaca, rastao je i broj publikacija u kojima su oni
objavljivali svoja dela. Poetkom tridesetih godina u SAD su izlazila tri
nauno-fantastika asopisa. Krajem iste decenije njihov broj se poveao na
dvadeset. Godine 1956. dostignut je rekord svih vremena: na italakom
tritu u SAD postojalo je 38 asopisa za naunu fantastiku.
Danas, kada slavimo pedesetogodinjicu, broj publikacija je opet sasvim
mali (u trenutku dok ovo piem, u SAD ih ima etiri, plus po jedan u Japanu,
Engleskoj i Maarskoj). Nasuprot tome, nauna fantastika se veoma obimno
tamipa i objavljuje u obliku knjiga. Prole godine u SAD je publikovano est
stotina naslova. Pisaca ima gotovo isto toliko koliko i knjiga. Ameriki pisci
naune fantastike, profesionalna organizacija kojoj pripada veina autora
ovog anra u SAD (kao i prilian broj iz stranih zemalja), ima 504 lana. Svi
oni nisu pisci (omoguili smo nekim izdavaima i kritiarima da postanu nai
lanovi, bez prava glasa i profesionalnih povlastica), ali kako neki poznati
autori iz raznih razloga ne pripadaju naem udruenju, kao ni prilino
povremeni pisci-amateri, pomenuti broj u dobroj meri odgovara pravom
stanju stvari.
Razume se, nauna fantastika je u isto vreme sticala sve veu italaku
publiku u SAD. Prosena, nova nauno-fantastika knjiga proda se moda u
pedeset ili ezdeset hiljada primeraka u depnom izdanju, ali neke dostiu
znatno vee tirae. Dine (Dune) Frenka Herberta (Frank Herbert), Stranac u
stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land) Roberta Hajnlajna (Robert
Heinlein), Dovoljno vremena za ljubav (Time Enough For Love) istog autora,
moj roman Reklamokratija (The Space Merchants), kao i nekoliko knjiga
Isaka Asimova (Isaac Asimov), Reja Bredberija (Ray Bradbury) i jo dvojice
ili trojice autora pribliile su se fantastinom tirau od milion primeraka.
Nauna fantastika na filmu i televiziji takoe ima veliku publiku: kada se na
programu nalazi serija Zvezdane staze, uz male ekrane sedi etrdesetak
miliona Amerikanaca. (ak i sada, iako se nove epizode ne snimaju ve est
godina, ljubitelji Zvezdanih. staza tako su mnogobrojni da su osnovali svoju
organizaciju i odravaju konvencije. Poslednjoj, koja je avgusta 1975.
prireena u ikagu, prisustvovalo je osamnaest hiljada ljudi).
Uporedo sa poveanjem publike poraslo je i interesovanje za naunu
fantastiku u zvaninim knjievnim i akademskim krugovima. Na amerikim
koledima i univerzitetima u ovom trenutku se odrava oko est stotina
kurseva naune fantastike, u est stotina razliitih kola; ovo su poglavito
besplatni kursevi koji spadaju u obavezne predmete na univerzitetima.
(Srednje kole takoe imaju kurseve naune fantastike, ali niko tano ne zna
koliko ih je ukupno; procenjuje se da ih ima oko dve hiljade)! Veliki broj
kritiara pie recenzije i prikaze vanijih novoobjavljenih nauno-fantastikih
knjiga. Vodei autori ozbiljne knjievnosti mnogo duguju naunoj
fantastici. Vilijem Barou (William Burroughs) koristi kako tehnike tako i
teme ove oblasti, a veoma esto i njen specifian renik; Kurt Vonegat (Kurt
Vonnegut) ne samo to je poeo kao pisac naune fantastike (njegove prve
prie bile su objavljene u SF asopisu Galaxy), ve i dalje pie dela koja
uveliko spadaju u naunu fantastiku. Vie najuglednijih amerikih knjievnih
nagrada dobili su autori naune fantastike. Godine 1973. Ursula Le Gin
(Ursula K. LeGuin) osvojila je Nacionalnu knjievnu nagradu; ove godine je
ista nagrada, samo za poeziju, pripala Merilin Heker (Marilyn Hacker),
supruzi poznatog pisca naune fantastike Semjuela Dilejnija (Samuel R.
Delany) kome esto pomae u stvaralatvu na ovom polju.
ak su i naunici poeli da prihvataju pisce i dela naune fantastike kao
izvor novih ideja u svetu nauke. Ja sam lino bio pozvan da uestvujem u
radu naunih simpozijuma Njujorke Akademije nauka, Hadsonovog
instituta, Nacionalne aeronautike i svemirske administracije (NASA),
Udruenja amerikih politikih nauka i jo mnogim drugim; isti je sluaj i sa
drugim piscima naune fantastike, kao to su Artur Klark (Arthur C. Clarke),
Robert Hajnlajn i jo neki.
Voleo bih kada bih mogao da kaem neto o novim delima pisaca naune
fantastike; ali uveren sam da ete i sami imati prilike da se sretnete sa njima u
Jugoslaviji, a osim toga nije nimalo lako izdvojiti jednog ili dvojicu autora,
budui da sam predsednik Amerikih pisaca naune fantastike (SFWA).
Ne bi bilo poteno da pomenem samo Le Ginovu, Doa Heldmena (Joe
Haldeman), Roberta Silverberga (Robert Silverberg) ili Klarka, a da
izostavim mnogo drugih. Postoji mnotvo znaajnih dela svih ovih autora
koja su upravo objavljena ili treba uskoro da budu publikovana; tu se naroito
istiu Semjuel Dilejni, Lari Niven (Larry Niven), Frenk Herbert i drugi, to se
mene lino tie, naredne godine objaviu dva nova romana; za jedan od njih
smatram da predstavlja najbolje delo koje sam ikada napisao u bilo kom
anru. (Nazvao sam ga Peine neba The Caves of Heaven ali nisam
siguran da e biti objavljeno pod tim naslovom). Kako sam ga zavrio pre
nekoliko nedelja, neposredno pre no to sam krenuo na put u Evropu, niko ga
jo nije proitao osim mene; nije iskljueno da u, kada pri povratku ujem
sud mog izdavaa, moda promeniti miljenje o vrednosti ovog romana!
Ovo je moja trea poseta Jugoslaviji i sada mi se pruila prilika da je
znatno podrobnije razgledam; iao sam od Skoplja do Ljubljane, bio sam u
Zagrebu i Beogradu, posetio sam jadransku obalu. Mislim da mi to ve
postaje navika... i jedva ekam da ponovo doem u vau divnu zemlju.
Sveta Luki
Jedna klasina utopija
i jedna moderna antiutopija

SVETA LUKI, knjievnik, roen 1931. u Beogradu, gde je zavrio Filozofski fakultet (odsek
za filozofiju). Pie prozu (objavio knjige: Razlozi, Neko vreme, Buna protiv rei) i esejistiku
(knjige: Umetnost i knterijumi, Estetika itanka, Savremena jugoslavenska literatura 1945.
1965., Ruska knjievnost u socijalizmu, Umetnost na mostu); priredio vie zbornika; pisao TV-
drame i filmska scenarija. Bavei se teorijskim pitanjima, posebno istrauje podruje esejistike,
intelektualne ili filozofske knjievnosti, gde se nauka ukrta sa fantastikom, a realnost sa
utopijom, i gde se proveravaju mogunosti budueg, istinski sintetinog, integralnog umetnikog
stvaralatva.

Grad sunca Tomaza Kampanele

Zenit anra tzv. filozofskog dijaloga oznaen je u renesansi Gradom

sunca Tomaza Kampanele (Tomaso Campanella) (1568.1639.). U svojoj
poznatoj studiji, Pol Lafarg (Paul Lafargue) je dao adekvatno socioloko
tumaenje ovog slavnog dela. On kae, izmeu ostalog:
Latinski napisana, Kampanelina utopija Grad sunca ini deo njegove
Philosophia realis, objavljene u Frankfurtu izmeu 1620. i 1630. godine, i
ponovo izdate u Parizu 1637., dve godine pre njegove smrti. Ona se nalazi na
kraju treeg dela Politike... Kampanelina utopija jedna je od najsmelijih,
najpotpunijih i najlepih utopija koje su ikada napisane. U organizaciji svoje
filozofske republike on uzima u obzir sve drutvene odnose mukaraca
izmeu sebe, i mukaraca prema enama i deci, i ulazi u najsitnije detalje
privatnog ivota. Potpuno otvoreno on raspravlja i reava socijalne probleme
koje je postavilo njegovo vreme i koji jo i danas uzbuuju na vek.
 Lafarg lepo i kompleksno objanjava opte ogranienosti epohe, kao i one
samoga Tomaza Kampanele, koji je bio dominikanac, ali i drutveni
buntovnik, dugogodinji zatoenik ali i duh sklon fatalizmu. Zakljuak o
Kampanelinom delu, iz perspektive jedne istorije sociologije i filozofije,
jasan je i prihvatljiv: Grad sunca, zajedno sa Utopijom Tomasa Mora,
predstavlja u renesansi most izmeu antike grke koncepcije filozofske
republike i moderne teorije socijalizma; ta dela su jedan od izvora i sastavnih
delova marksizma, kako se to popularno kae.
Obino se interpretacija Kampanelinog dela ovde zavrava. Ono je
tumaeno ne rigorozno nego rigidno, ne dijalektiki nego dogmatski.
Stavovi Lafarga, Marksa i Engelsa su vulgarizovani. Stvorila se jednostrana
slika Kampanelinog dela potenciranjem samo izvesnih njegovih
konstitucionalnih elemenata, i to onih koji su na prvu transmisiju
racionalno-nauni, dok su ostali zapostavljeni.
Meutim, gledan u celini svojoj, u unutranjem preplitanju ideja
kabalistikih i socijalistikih, u meanju astrologije i astronomije, u jedinstvu
racionalnog i iracionalnog, Grad sunca je iznad svega jedno knjievno
umetniko delo. U jezgru mu se odvija fantastian san o idealnoj ljudskoj
zajednici, uoblien do kraja. To nije san jednog oveka; on je nadlian. Kao
da je roen iz ogromne, rekao bih, istorijske enje oveanstva za slobodom,
humanizacijom te enje, potencirane stanjem stvari u srednjem veku. Toliko
je bujan i silan taj san! Noen ogromnim naponom, on ne zna za prepreke.
Gde mu otkau jedna sredstva, on se laa drugih, slinih ili suprotnih,
svejedno.
Zamah velikih lukova u ostvarivanju celine predstavlja bitan elemenat u
stvaralakom postupku Kampanelinom. Zatim dolazi briga za detalje. I
najsitniji meu njima, svi do jednoga, maksimalno su izvedeni, tavie
izrezbareni poput nekih ostvarenja naivnog slikarstva. Makro i mikro se
spajaju kod Kampanele kao u fantastinoj literaturi, recimo kod nemakih
romantiara, ili u neoromantizmu nadrealistike umetnosti.
San u Gradu sunca je u svojoj poletnoj fantastinosti preteran, odnosno
stilizovan na taj nain da lii na svojevrsno pijanstvo, opijenost, matanje u
transu. Najjednostavnija slika, i verovatno najadekvatnija: minhauzenska
pria jedne noi uz vino. Dijalog se, uostalom, i vodi u prihvatilitu
kaluerskog reda hospitalaca izmeu njegovog upravnika, Velikog
hospitalca, i Moreplovca, rodom iz enove, koji pria neobian doivljaj sa
svoje poslednje plovidbe.
 Kroz Kampanelinu viziju kao vre racionalne take i kao sjajne
anticipacije probijaju se klasine utopistike ideje: o filozofskom nainu
ivota u Gradu sunca, o samoljublju pobeenom i pretvorenom u ljubav
prema zajednici, i slino. Obrazovani ljudi upravljaju filozofskom
republikom; od malih nogu se odvija vaspitanje kombinovanjem fizikog i
duhovnog rada. Kulminacija je odnos izmeu mukarca i ene, poentiran i
regulisan u svim podrobnostima prema filozofskim pravilima, kako kae
Kampanela, itd.itd.
Ali, po osnovnom timungu, pijani san u Gradu sunca je udan, detinjast,
ak humoran. I dri se snagom celine, kao i detaljima uprkos ne maloj
koliini tzv. mrtvog teksta, retorinog ili sasvim praznog. Istorijski se
takav uzlet filozofskog dijaloga, te svojevrsne racionalno-naune fantastike,
dugo nee ponoviti.
U nae doba, neobino komplikovanim putem poeo je da se ostvaruje
krug ideja ijem oformljenju je i Kampanela doprinosio. U dijalektici tog
sloenog procesa, koji burno traje od velike oktobarske revolucije 1917.
godine, rodile su se i neke antiutopije u savremenoj knjievnosti. Budue
komunistiko drutvo, uopte svet budunosti, naslikani su u njima s nalija,
kao skup poslunih robota. To su faktori koji utiu, svakako, manje ili vie
direktno, na na odnos prema Kampaneli. Zbog toga, mi gorkim osmehom
ponekad propraamo naivnosti Kampanelinog magistralnog sna o zajednici
koja prua maksimalne anse oveku da bude ovek.

II

Mi Jevgenija Zamjatina

Specifian vid filozofsko-intelektualne proze predstavljaju negativne

utopije ili antiutopije; one su, takoe, posebna vrsta socijalne i naune
fantastike. Ako u izvesnoj meri paralie istu fantastiku, onu koja stoji iza i
izvan jave, s onu stranu realnosti, intelektualizam zauzvrat upuuje
na racionalnu konstrukciju fantastine realnosti. Tu orijentaciju u ruskoj
knjievnosti posle oktobarske revolucije najmarkantnije prevodi Jevgenij
Zamjatin (1884.1937.), pisac koji je 1917. godinu doekao ve formiran i
ve sa delom iza sebe. On je sledbenik H. D. Velsa (H. G. Wells) u ovoj
vrsti proze (o Velsu je 1922. napisao ozbiljan esej), i ide naporedo sa
Karelom apekom. Daleko od prenoenja i adaptiranja neega ega u ruskoj
knjievnosti nije bilo, Zamjatin je prekretna taka za razvoj negativnih
utopija u svetskoj knjievnosti uopte. Svojim romanom Mi (1920.) izvrio je
direktan uticaj na kasnija dela koja su stekla mnogo veu slavu: na Hakslijev
(Huxley) Vrli novi svet i Orvelovu 1984.
Negativne utopije svojom strukturom najubedljivije dokazuju da je
intelektualnoj prozi naeg doba moda glavni izazov bacio razvoj nauke i
tehnologije. U ovom sluaju nije re o optoj klimi dananjice, o duhu
vremena koji proima najrazliitije oblasti ovekove aktivnosti, izazivajui
svuda uglavnom sline efekte. Negativne utopije su sa naukom u tenjoj vezi,
koja je u stvari dvostruka.
1. Negativne utopije ne mogu se pisati bez izvesnih naunih znanja, u
najmanju ruku, bez izvesnog naunog obrazovanja (sociolokog ili egzaktno-
naunog). Tu je Zamjatin ubedljiv argumenat: on je po profesiji inenjer-
konstruktor brodova, u Engleskoj je bio jo 1915. zbog izgradnje ledolomaca
za Rusiju; osim toga je ovek pouzdane, iroke kulture, kompletan moderni
intelektualac.
2. Nauka i tehnika esto su centralna tema negativnih utopija; one su
opsednute pitanjem: ta je i ta e biti sa ovekom ako se nauka i dalje bude
razvijala ovim stranim tempom, a pod optimalnim drutvenim uslovima
znai, ako ne bude osujeivana u svom razvoju veim drutvenim potresima,
skokovima i okovima? Ako ne to, nauka je kao u Zamjatinovom romanu
vaan sastavni deo jedne druge, drukije postavljene teme negativnih
utopija, odnosno pitanja: ta je i ta e biti sa ovekom u drutvu kome nauka
i tehnika slue kao mono sredstvo odravanja i irenja totalitarne vlasti?
Negativne utopije, ili antiutopije, povezane na svoj nain sa naukom, bave
se predvianjem budunosti. No, najtanije e biti ako se kae da roman Mi i
slina dela daju projekciju straha i brige za ovekovu budunost. Zamjatinova
predvianja su krajnje pesimistina. U knjievnom, integralnom kontekstu,
njegov roman predoava veliinu opasnosti koje vrebaju oveka. I u
verzijama drugih utopija te opasnosti s obzirom na neke karakteristike
dananjeg sveta i tendencije razvoja nee se smanjiti. Naprotiv, ovekovoj
slobodi i integritetu preti totalitarizam, bio on direktno ideoloki i politiki,
kao u Zamjatinovoj projekciji, ili ga, kao kod Hakslija, stvarala nova,
tehnokratska birokratija. I u jednom i u drugom sluaju oveku predstoji
mainizacija, mehanizacija, obezvreenje, pa i unitenje njegove linosti
 Negativne utopije ne kau: budunost e biti takva i takva, nego u stvari
kau: mi se bojimo da e budunost biti takva i takva. Ta antivizija
budunosti, i tako uobliena, jedino je vee predvianje, jedina
makroanticipacija koja se moe nai u antiutopijama. Ona je deklarisana,
autori su nje svesni, eksplicitno je daju. Druge, odreene, pozitivne
anticipacije u ovim delima obino su nauno bezvredne, sa izuzetkom moda
nekih apekovih slutnji u Ratu dadevnjaka. Uza sve svoje nauno znanje i
obrazovanje, autori antiutopija prevashodno su voeni zdravim razumom. A
njegove mogunosti na planu racionalnog predvianja budunosti nisu
bezgranine.
Negativne utopije moda nisu udarile temelj, ali su doprinele irenju
novog, veoma komercijalnog anra u literaturi i kinematografiji. Najvei
izuzetak, meu njima, inae, predstavlja u svakom pogledu upravo jedno od
najranijih ostvarenja, Zamjatinov roman Mi. Pola veka posle svog nastanka,
on i danas nudi intelektualnoj prozi ogromne anse na polju samosvojnog
budnog snevanja, odnosno racionalne fantastike.
Zamjatinu je polo za rukom da svoju materiju uoblii jedinstvenim
rukopisom. On postie u najboljim trenucima sugestivnost koju ima klasina
proza. Njegov roman, knjievnim sredstvima, daje stravinu riziju. Naravno,
re je o ostvarenju znaajnog pisca koji se sa podjednakim uspehom ogledao
u razliitim knjievnim anrovima, i koji je ostavio u modernoj ruskoj
literaturi znatan trag: svojom prozom u znaku realizma potenciranog
simbolizmom, takoe i svojom lirsko-esejistikom prozom, knjievnim
esejima, kao i neposrednim linim uticajem intelektualca od formata.
Ali, isto tako je vano to se u njegovom romanu ne osea diletantski
otpor prema nauci, koji obino dolazi od neznalakog straha. Ve zbog svoje
profesije, Zamjatin ima komotniji, realniji odnos prema nauci i tehnici, odnos
koji se moe nazvati proizvodnim. Ukratko, on je na visini svoje grae; on
je sposoban da iskreira centralnu relaciju ovek-drutvo-nauka (nije vano
kako e je razreavati, kritiki ili afirmativno). Blagodarei tome, on uspeva
da doe do poezije, a to znai do one sfere gde se postavljaju pitanja poetka
i kraja, sudbine ovekove, smisla ivota. To, naravno, nije lako. Najbolji
dokaz je injenica to do danas nemamo takve intelektualne lirike koja bi bila
u nekoj direktnijoj vezi sa naukom, a kamoli takve proze. Upravo tu je
najvei domet Zamjatinov u negativnoj utopiji kao jednom vidu filozofsko-
intelektualne prozne knjievnosti.
Zoran ivkovi
Antropomorfizam i motiv prvog
kontakta u delima Artura Klarka

ZORAN IVKOVI, roen u Beogradu 1948. Diplomirao na Filolokom fakultetu u Beogradu,

grupa za svetsku knjievnost. Ima vie objavljenih knjiga prevoda; izmeu ostalog preveo
romane Paklena pomoranda i Odiseja u svemiru 2001. Redovan saradnik asopisa
Galaksija gde je, izmeu ostalog, preveo vei broj SF pria. Prvi u Jugoslaviji radi magistarski
rad na temu naune fantastike.

(Odlomak iz magistarskog rada)

U okviru prve vrste odnosa izmeu raznorodnih kosmikih bia neobino

su ilustrativne dve prie Artura Klarka (Arthur C. Clarke) Izvetaj o planeti
tri i as istorije5. U prii Izvetaj o planeti tri (Report on Planet Three)
javljaju se u uzastopnom sledu obe perspektive karakteristine za vrstu
odnosa u kome su se heterogeni vasionski entiteti mimoili u vremenu:
perspektiva starijeg i perspektiva mlaeg aktera.
Prva predstavlja pisani dokumenat nekog marsijanskog naunika, nastao u
vreme kada se naa civilizacija nalazila jo u povoju, i posveen razmatranju
mogunosti nastanka ivota na treoj planeti Sunevog sistema. Drugu
perspektivu odreuje prevodilac sa Zemlje svojim komentarima ovog
dokumenta koji je pronaen u ruevinama unitene marsijanske civilizacije.
Iako samo prevodilac poseduje svest o susretu dveju kosmikih
civilizacija, teite prie gotovo iskljuivo se nalazi na izlaganju naunika sa
Marsa izlaganju koje predstavlja vanredan primer jednog od
najortodoksnijih vidova genomorfizma ija se paradoksalnost ogleda u
injenici da se iskazuje upravo sa stanovita zvanine nauke, koja je u
ovom sluaju ve dostigla nivo ovladavanja tehnikom kosmikog letenja.
5
Dela o kojima je re prevedena su u Galaksiji; pria Izvetaj o planeti tri u 15. broju, a pria as istorije u
32. (prim. autora).
 Geofiziki podaci o Zemlji na kojima marsijanski naunik temelji
svoje pretpostavke dobijeni su besprekornim i pouzdanim astronomskim
metodima, i sa te strane se ne javljaju nikakve tekoe. Nevolje, meutim,
nastaju onda kada se pristupi tumaenju tih injenica tumaenju koje je
unapred osueno na neuspeh, budui da poiva na sasvim neodgovarajuim
meriteljima.
Osnovna zabluda ovog tumaenja ogleda se u izboru kriterijuma za
utvrivanje postojanja uslova za nastanak ivota na Zemlji. Marsijanski
naunik je bezuslovno u pravu kada tvrdi da se na treoj planeti Sunevog
sistema nikada nee razviti ivot ali uz jednu znaajnu ogradu. Ono to on
ima na umu pod terminom ivot vai iskljuivo u biofizikim okvirima
Marsa, tako da je potpuno neosnovano pridavati mu neko optije znaenje.
Oblici ivota karakteristini za crvenu planetu odista se ne mogu razviti
na Zemlji, ali to nipoto ne znai da ona nije u stanju da iznedri neke druge
forme, ak dijametralno suprotne od onih na Marsu. Voda, kiseonik i topla
podruja oko polutara ti najjai argumenti marsijanskog naunika ne
samo da nisu onemoguili zaetak ivota na naoj planeti, ve su upravo oni
predstavljali bitan preduslov za njegov nastanak.
Kriterijumi genomorfistike prirode u dokumentu nazvanom Izvetaj o
planeti tri pretrpeli su potpuni krah: Mars kao meritelj Zemlje, kada su u
pitanju uslovi za nastanak ivota, pokazao se iz osnove nepodesnim. Ono,
meutim, to lei u jednom dubljem sloju Klarkove prie i to je ini
neobino paradigmatinom u sklopu naih razmatranja jesu uzroci ove
genomorfistike zablude. Da li je, jednostavno, u pitanju intelektualna
nesposobnost i nedozrelost da se nadrastu lokalni okviri vlastitog sveta, koji
se neprilino i naivno genomorfistiki proglaava univerzalnim meriteljem
celokupne vasione, ili je re o jo neemu?
Nema nikakve sumnje da marsijanski naunik iz Klarkove prie
predstavlja, zapravo, personifikaciju oveka sa poetka kosmike ere i da
genomorfistiki karakter dokumenta Izvetaj o planeti tri ima sve odlike
ortodoksnog antropomorfizma. Ova permutacija uloga koristila je engleskom
fantasti u prvom redu zato to se jedino na primeru Zemlje kao strane planete
moglo pokazati do kakvih sve antinomija dolazi kada se usko lokalni
kriterijumi proglase za univerzalne meritelje.
Tek iz ovog ugla, odnosno kada se ima na umu da je u prii Izvetaj o
planeti tri sve vreme, zapravo, re o ovekovoj perspektivi, postaje neto
jasniji onaj drugi, skriveniji sistem motivacija za naglaen antropomorfizam.
Osim nesumnjive intelektualne ogranienosti oveka, koja mu znaajno
suava i izobliava ugao gledanja, ali koja u naelu nije nepremostiva
prepreka, Klark uvodi jo jedan inilac ija su priroda i delovanje znatno
podzemniji.
U pitanju je ovekova imanentna potreba da odbrani svoj fiktivan
nadreen poloaj u ustrojstvu prirode koji bi bio ozbiljno ugroen pojavom
nekog novog entiteta. Ova tenja se ispoljava kroz netrpeljivost i otvoreno
prenebregavanje bez obzira na stepen ogreenja o injenice svega to bi
posredno ili neposredno dovelo u sumnju ovekov prioritet u kosmosu, u koji
on nepokolebljivo veruje i na kome se temelje svi njegovi sistemi vrednosti.
U prii Izvetaj o planeti tri ovaj motivacijski sistem prisutan je na vie
nivoa. Ve u prvom delu izlaganja, u kome marsijanski naunik navodi
geofizike karakteristike nae planete, ostajui sve vreme u ravni injenica,
ispoljava se njegov aprioran odbojni stav prema pretpostavci o postojanju
ivota na Zemlji. Dodue, netolerantnost se tu javlja preteno u ravni
intonacije i naina izlaganja podataka, ali to ne umanjuje njeno dejstvo.
Tako, na primer, kada treba da opie karakteristine boje nae planete,
naunik sa Marsa koristi prilino neodreene termine za koje tuma sa
Zemlje tvrdi da se alternativno mogu prevesti i kao odvratan i zloban,
itav dalji niz injenica postojanje velikih koliina vode na povrini
Zemlje, debljina atmosfere, prisustvo otrovnog i veoma reaktivnog
kiseonika, ogromne temperature na polutaru i dinovska sila tee
izloeni su na takav nain da neposredno sugeriu predstavu o Zemlji kao o
svojevrsnom paklu.
Ironija u izlaganju marsijanskog naunika dostie vrhunac u zahtevu za
naunom objektivnou. Pa ipak, budimo tolerantni i spremni kae
autor dokumenta Izvetaj o planeti tri da prihvatimo ak i
najparadoksalnije mogunosti sve dok ne dou u sukob sa zakonima nauke
(podvukao Z. .). Ono to je ovde oznaeno terminom zakoni nauke i to
treba da poslui kao valjan kriterijum za doputen stepen tolerantnosti, nije
nita drugo do smiljen i proraunat alibi za ovaj novi oblik genomorfizma,
odnosno antropomorfizma, koji e doi do punog izraaja kada bude otpoelo
razmatranje pretpostavki koje govore o mogunosti postojanja inteligentnih
oblika ivota na Zemlji kao svojevrsne protivtee Marsijancima.
Veoma domiljato nipodatavanje ovakvih koncepcija ogleda se u tome
to se one bez izuzetka pripisuju autorima nauno-fantastikih i spekulativnih
dela, iji je vrednosni nivo odreen ve samom injenicom da se javljaju kao
otvorena kontrapozioija iste one zvanine nauke na koju se kao to smo
videli obilato i u svakoj prilici poziva marsijanski naunik.
Ogranieni rakursi naunog pogleda na svet takoe se javljaju u osnovi
jednog novog oblika antropomorfizma koji engleski fantasta raskrinkava u
prii as istorije (History Lesson). I ovoga puta re je o dvostrukoj
perspektivi, ali s tom razlikom to sada Zemljani imaju ulogu starije rase,
ija je funkcija u sklopu prie sasvim sporedna.
Teite se gotovo iskljuivo nalazi na mlaoj rasi Venerijancima
koji poseduju svest o nekadanjem postojanju svojih prethodnika iju je
planetu okovao led i sa koje je davno nestao svaki oblik ivota. Pa ipak,
neposredno pred ieznue, poslednje pokolenje poludivljih potomaka
nekada visoko civilizovanih Zemljana sauvalo je za budunost meu svojim
relikvijama sledei iskonski nagon i nekoliko predmeta iz
posttehnoloke ere iji pravi smisao nikada nisu ni pokuali da dokue.
Iako e Venerijanci u tom pogledu biti znatno preduzimljiviji i istrajniji,
oslanjajui se pre svega na svoju visoko razvijenu nauku, ishod e na kraju
ostati isti. I ovoga puta do injenica se dolo na besprekoran nauni nain, ali
je njihovo tumaenje opet pretrpelo potpuni krah, bez obzira to se odvijalo u
skladu sa utabanim i proverenim naunim metodima.
Meutim, za razliku od marsijanskog naunika iz prie Izvetaj o planeti
tri, venerijanski istoriar nema apriorni odbojan stav prema Zemljanima,
tavie, on ne samo da doputa mogunost da su inteligentna bia sa Zemlje
iz osnove drugaija od reptilskih itelja Venere, ve je spreman i da se
otvoreno suoi sa injenicom da su njihovi daleki srodnici moda bili
mudriji i od njih samih. Pa ipak, ova bezrezervna objektivnost i tolerantnost
jo nisu dovoljne da bi se sasvim odstranilo razorno dejstvo genomorfizma
koji se ovoga puta javlja u znatno sloenijem vidu.
Meu otkrivenim ostacima unitene zemaljske civilizacije nalazi se i
jedan film koji venerijanskim naunicima predstavlja glavno uporite u
nastojanjima da rekonstruiu kulturu jedne iezle kosmike rase.
Besprekoran analitiki aparat stavljen je u pokret da bi se to podrobnije
rastumaile siune celuloidne slike koje kriju tajnu o izgledu, psihologiji i
intelektualnim domaajima izumrlih Zemljana. Da bi se objektivnost ovog
postupka poveala, uzeta je u obzir i mogunost da je u pitanju umetniko
delo, unekoliko stilizovano, (podvukao Z. .) a ne verna reprodukcija ivota
kakav je stvarno postojao na treoj planeti.
 Meutim, upravo u ovoj taki poinju svi nesporazumi. Ono to
venerijanski istoriar podrazumeva pod umetnou, iskljuivo se temelji na
shvatanju ovog vida duhovnog izraavanja koje je karakteristino za drugu
planetu Sunevog sistema. Koje su osnovne pretpostavke ove koncepcije
saznajemo neposredno od glavnog junaka drugog dela prie as istorije.
Vekovima su nai umetnici improvizovali scene iz istorije mrtvog sveta
kae na poetku izlaganja venerijanski istoriar nastanjujui ga
najfantastinijim stvorenjima. Meutim, veina ovih ideja temeljila se u
manjem ili veem obimu na naem izgledu.
Ishod je nedvosmislen: karakter venerijanske umetnosti u to nijednog
trenutka ne sumnja i inae veoma nepristrasan i objektivan istoriar u
svojoj biti je genomorfistiki. I sada sledi jedna naizgled bezazlena i korektna
analogija, ije su posledice, meutim, veoma dalekosene. Pretpostavivi na
osnovu primera iz vlastitog sveta da umetniko izraavanje uvek ostaje
genomorfistiko, bez obzira na stepen heterogenosti civilizacija iz kojih ono
vodi poreklo, venerijanski istoriar dolazi do zakljuka da ni Zemlja u tom
pogledu ne predstavlja izuzetak.
tavie, ako je umetnost u sutini genomorfistika i onda kada joj se prua
mogunost da se ogleda na jednom podruju koje sasvim pouzdano doputa
naj nesputani je i najneogranienije uzlete mate a upravo takvu prirodu
ima predvianje morfolokih osobenosti jedne heterogene rase onda je
vie nego logino pretpostaviti da umetnika izraavanja koja ostaju u
okvirima rase stvaralaca mogu da imaju samo jo naglaeniju
genomorfistiku obojenost.
Prema tome, ak i ako film pronaen na Zemlji predstavlja umetniko
delo zakljuuje venerijanski naunik on je to samo utoliko to je
delimino stilizovan, tako da se ne moe uzeti kao potpuno verna
reprodukcija stvarnog ivota. Pa ipak i to je zavrna zabluda ove naizgled
besprekorne analize bez obzira na eventualna manja odstupanja od isto
objektivnog, celuloidni dokument moe da bude smatran potpuno valjanim i
relevantnim izvorom autentinih obavetenja o Zemlji. Meutim, delo o
kome je re predstavlja crtani film izraen u studiju Volta Diznija (Walt
Disney), to automatski iskljuuje mogunost neposrednog korienja u
dokumentarne svrhe.
Ma koliko nastojali, venerijanski naunici nikada nee uspeti da pronau
odgovarajui klju za njegovo tumaenje, odnosno svi zakljuci do kojih se
bude dolo pae u vodu iz prostog razloga to se poetna analogija o
univerzalnoj prirodi umetnikog ostvarenja kao samo delimino stilizovane
stvarnosti pokazala sasvim neadekvatnom.
Genomorfistika priroda ove analogije ogleda se upravo u nesposobnosti
glavnog junaka drugog dela prie as istorije da izie izvan okvira
venerijanskog shvatanja umetnosti koje nesvesno uoptava na nivo
univerzalnog kosmikog meritelja. Izvesnog udela u ovoj zabludi ima i
gotovo neverovatna ironija da jedini sauvani dokumenat koji bi
Venerijancima mogao da prui osnovna obavetenja o civilizaciji Zemlje
predstavlja upravo jedan od filmova Volta Diznija, dakle krajnje osoben oblik
umetnikog izraavanja koji ni iz daleka ne odgovara koncepciji umetnosti
venerijanskog istoriara.
Na prvi pogled bi se ak reklo da je pravo teite prie ba na ovoj ironiji.
Tome u prilog ide i kompozicija dela koja se odvija postepenom uzlaznom
linijom sve do klimaksa u poslednjoj reenici kada konano postaje jasan
neposredan povod zablude glavnog junaka drugog dela prie.
Meutim, pravi uzroci lee kao to smo videli na sasvim drugoj
strani. Da je teite odista na poslednjoj reenici, bila bi to, nesumnjivo,
sasvim prosena pria. Iz tog ugla vie ne bi bilo mogue na zadovoljavajui
nain motivisati odista prekomerno antropomorfizovanje venerijanskih
naunika, a pre svega istoriara koji se bez ostatka moe svesti na
odgovarajui zemaljski arhetip.
Meutim, tek kada se ima na umu da je Klarkova osnovna namera bila da
ukae na apriornu genomorfistiku prirodu svih analogija koje se koriste u
poreenju izmeu dva heterogena kosmika entiteta, a pri tom su u
potpunosti izvedene iz imanentnih osobenosti jednog od njih, postaje jasno da
je i ovoga puta re o hotiminoj permutaciji uloga, odnosno da je u itavom
drugom delu prie as istorije posredi, zapravo, ovekova perspektiva.
Ova permutacija bila je kao i u prethodnom sluaju potrebna Klarku
pre svega iz kompozicionih razloga. Bez nje bi bio nemogu ironini obrt na
kraju, koji, iako ne zauzima kljuno mesto u sklopu prie, ipak ima znaajnu
ulogu. Premetajui ponovo teite sa genomorfizma na antropomorfizam,
engleski fantasta imao je u prvom redu nameru da podvrgne korenitoj sumnji
mogunosti ovekovog saznajnog aparata koji se u dobroj meri temelji na
analogijama ija priroda uvek ostaje do kraja uslovljena antropomorfistikim
rakursima.
Venerijanski istoriar, kao personifikacija zemaljskog naunika, ne upada
svesno u pogreku kada izmeu koncepcija umetnosti sa dveju susednih
planeta stavlja znak jednakosti. Ova analogija predstavlja prvenstveno odraz
imanentnog genomorfistikog (odnosno, antropomorfistikog) karaktera
njegovog naina miljenja koji, i pored tolerantnosti i objektivnosti za koje se
izjanjava, ipak ostaje u krajnjoj liniji uslovljen meriteljima ljudskog.
Neposredna implikacija ovog zakljuka nije nimalo ruiasta po oveka.
On je, naime, sposoban za prosto prikupljanje injenica, i sa te strane je u
potpunosti zadovoljen zahtev za naunom objektivnou. Meutim, kada
se pree na povezivanje i tumaenje tih injenica, neizostavno se pojavljuje
antropomorfizam kao moan ograniavajui inilac koji se ispoljava u
irokom rasponu od naivnog i prizemnog antropoovinistikog stava do
inherentne antropomorfistike skuenosti saznajnog aparata.
Zajedniki imenitelj razliitih varijacija relacije izmeu heterogenih
kosmikih entiteta koju smo oznaili kao nepostojanje aktivnog odnosa
predstavljao bi, u Klarkovom opusu, postojanje samo jednog aktera zbivanja.
Upravo ova singularnost odreuje kako prirodu tog aktera, tako i poseban vid
pojavljivanja antropomorfizma. Nije nipoto stvar autorovog slobodnog
izbora injenica da u delima u kojima je formalno re iskljuivo o nekim
drugim vasionskim biima (Marsijancima, Venerijancima), ona istupaju
jedino kao personifikacija za Zemljanina.
Sama priroda nauno-fantastikog dela je takva da drugaije ne moe da
bude. Kada posredi ne bi bio ovek, ve neki heterogeni entitet, kazivanje bi
ostalo potpuno nepojmljivo. Pisati iskljuivo o nekom stranom kosmikom
biu, sa tenjom da se odstrane sve spone sa ovekom, potpuno je
nezamislivo, budui da je, ako nita drugo, sam in pisanja takav da uvek
podrazumeva odreen stepen antropomorfinosti.
Postojanje samo jednog aktera bez obzira na njegov formalni vid
predstavlja uvek pouzdan pokazatelj da je to, u krajnjoj liniji, ovek. Ova
injenica ukazuje na prvi znaajan momenat koji valja imati na umu prilikom
razmatranja stranog vasionskog bia. O heterogenom kosmikom entitetu
moemo govoriti jedino onda ako ga odreujemo prema oveku, a nipoto
izdvojeno o njemu samom.
Upravo je to onaj nivo na kome se antropomorfizam javlja u svom
jedinom pozitivnom obliku kao kriterijum razliitosti u odnosu na strani
entitet. Mogue je, naime, govoriti o neemu to je razliito, samo pod
uslovom ako postoji pouzdana osnova prema kojoj odreujemo razlike.
Razume se, niko ne jemi da zakljuci koji se izvode iz ovakvih poreenja
nuno moraju da budu tani (treba se samo setiti omaki marsijanskog
naunika iz prie Izvetaj o planeti tri), ali to ve stoji do onoga ko vri
poreenja, a ne do samog poreenja. Do pogreki, po pravilu, dolazi onda
kada se meritelji entiteta koji pre-duzima poreenje shvate ne kao kriterijumi
razliitosti, ve kao kriterijumi istovetnosti, pa se sve ono to nije podudarno
sa njima jednostavno proglasi za nemogue, ili olako prenebregne.
elimir Koevi
Problem vremena u naunoj
fantastici

ELIMIR KOEVI, roen u Zagrebu 1939. godine. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u

Zagrebu (istorija umetnosti i etnologija). Od 1966. godine upravitelj je Galerije studentskog
centra u Zagrebu, jedne od najavangardnijih umetnikih galerija u Jugoslaviji. Naunom
fantastikom bavi se vie od deset godina. Godine 1972. realizirao u Zagrebu i Beogradu
manifestaciju Prvi sajam naune fantastike. Sudelovao na I. Evropskom kongresu naune
fantastike u Trstu 1972. godine. Objavljuje lanke, prikaze i eseje o naunoj fantastici.

Edginjani vele da nas neka sila vue tako da kroz ivot idemo
unatrag, ili pak da idemo napred u budunost kao u kakav mrani
hodnik. Vreme ide pored nas i otvara kapke na prozorima onako kako
mi odmiemo, ali svetlost koju tako dobijamo esto nas zaseni i
pomrinu pred nama uini jo tamnijom. Mi u jednom trenutku
moemo samo malo da vidimo, i na to obraamo daleko manje panje
negoli na strepnju zbog onoga to emo posle toga ugledati; zurei
tako uvek radoznalo kroz blesak sadanjosti u tminu budunosti, mi
predviamo glavne obrise onoga to je pred nama pomou bledog
odraza svetlosti u mutnim ogledalima iza nas, i teturamo dalje kako
moemo sve dok se pod nama ne otvori kapak na podu i onda nas vie
nema.
Samjuel Batler: Edgin*

Hipotetike situacije stvorene fantastinim putovanjem kroz vrijeme

najmanje pate od optereenosti tehnikim arsenalom, koji esto puta znade
biti konica matovitim spekulacijama naune fantastike. Putovanje u vrijeme
u tolikoj mjeri je fantastina ideja da se u konceptu i razradi jedne odreene
situacije putovanje kroz vrijeme uzima kao injenica, kao neto to se samo
po sebi razumije, te stoga i sporedno u odnosu na udesnost moguih
situacija koje pretpostavka putovanja kroz vrijeme daruje intelektu.
Rekao sam Intelektu, jer je avantura u vremenu, vie nego ikoja od
ostalih poznatih nauno fantastinih dogodovtina, plod rafinirane
intelektualne spekulacije, koja je u stanju da prevazie sve, ili gotovo sve
iskustvene barijere.
Raspon je vremena od poetka do svretka, a pojam se tumai trajanjem;
kau da je ono (pazite srednji rod!), naprosto faktor kretanja, a smatra se
da je takoer i ljudska fikcija, jer ovjeku je potreban uvijek poetak i kraj. U
svemirskim relacijama spremni smo povjerovati da i kozmos ima svoju
vremensku perspektivu, a ne mislimo, ili zaboravljamo da je ono to nam
kozmos prua iskljuivo retrospektiva! Na zemaljskom planu tvrdimo da je
vrijeme novac, odjelcima vremena izraunali smo cijenu, i time tako naljutili
Boga Stvoritelja Svih Bogova, Kronosa, koji nas kazni stranom kaznom
oduze nam vrijeme. Nemamo vremena! A da bi kazna bila tea, dade nam jo
i televiziju na gledanje.
Kae se obino da je ovjek jedina ivotinja koja je svjesna vremena.
Unato toj svijesti, u ljudskom raunanju vremena vlada velika zbrka.
Godinu 1975. odredili smo po jednom u osnovi fiktivnom datumu roenja
Kristova, prije hiljadu devet stotina sedamdeset i pet godina. Vrijeme je,
meutim, trajalo i prije roenja Kristova, pa tako, ako se sloimo sa
idovskim brojanjem godina, nalazili bi se sada u 5.736 godini, a ako
poetak svijeta biljeimo od asa kada su stari Rimljani zapoeli brojati
svoje godine, tada bismo bili u godini 2.728. Muhamedov bijeg iz Meke u
Medinu govori nam da je vrijeme poelo prije 2,597 godina, a ako u ponor
vremena siemo zajedno s kalendarom Maja, tada bismo slavili 10.773 sretnu
novu godinu! A ako bi se pak ravnali prema kalendaru egipatskog sveenika
Manetosa, tada bi bili u godini 6.161! Lijepa zbrka! Meutim, i prije svih tih
izbrojanih vremena postojalo je vrijeme ono prije potopa; potop, meutim,
ovdje oznaava samo kraj jednog drugog vremena koje je bilo prije. Ali, ni
to vrijeme prije potopa nije trajalo od poetka; poetak vremena prije
potopa biljei se u mitovima kao vrijeme koje je dolo nakon jednog
prapovijesnog Svretka, a neto to je svrilo, moralo je i trajati ranije, dakle
poeti...
Ako se pak uistinu zaponemo poigravati s vremenom, objasnit e nam se
vrlo brzo zato je junaku vremenske plovidbe poznatog Wellsova romana
Vremeplov trebalo relativno malo vremena da stigne u zlokobnu zemlju
oprostite vrijeme, mranih Morloka. Otputimo li se, naime, monim
strojem, koji bi prema Wellsovom dizajnu trebalo izgledati kao neto izmeu
registar blagajne, saonica i ivae maine, hrabro u budui osamstoti milenij
prema naem raunanju vremena, stii emo na odredite bre nego li da smo
istom tehnikom i istom brzinom krenuli u suprotnom smjeru, to jest, recimo u
safari na strane zubate nemani tercijara.
Kako?
Ako smo ovo paljivo proitali, shvatit emo da nam budunost ide u
susret, i ako smo tako pomislili, nismo pogrijeili. Redovno zemaljsko
putovanje u budunost brzinom od dvadeset i etiri sata na dan, koja nam je
po astronomskom ritmu data, prua samo djelomini odgovor na ovaj
paradoks. Stvar je, naime, u Zemljinoj gravitaciji oko Sunca; Zemlja se od
svoga poetka (kojeg poetka ??) prije kojih etiri eona kretala oko Sunca na
veoj udaljenosti nego to to ini danas, pa joj je godina stoga morala biti
dulja; shodno tome, kroz nekoliko eona u budunosti, godina e zbog
univerzalnih kozmikih zakonitosti biti kraa, i biti e sve kraa i kraa, sve
dok nam Sunce ne padne na glavu.
Kad smo ve kod H. G. Wellsa (18661946), jednog od prvih pisaca
naune fantastike koji se uhvatio u kotac s vremenom, valja nam kazati da je
dodir s problematikom vremena od strane pisaca naune fantastike isprva bio
plahovit i rekli bismo u granicama empirije. Kada je u svojoj tridesetoj
godini pisao roman Vremeplov, Wells se iako ne mnogo trudio da
izmisli stroj za put kroz vrijeme, da bi tako stvorio tehnike preduvjete za
avanturu svoga junaka. Kako je Vremeplov pisan sredinom osamdesetih
godina prolog stoljea, dakle prije Eisteinove teorije relativiteta, junak
Wellsova romana ima svjedoke svoga putovanja (to je, uostalom, draestan
dio romana) ali tko da mari za ovu greku.
A ba je Einsteinova specijalna teorija relativiteta, i sama u svojoj osnovi
fantastina i protivna tadanjem uobiajenom miljenju, otvorila novu eru
vremenskih putovanja. Posve nove pojave koje nastaju pri brzinama bliskim
kretanju svjetlosti, uvoenje nove jedinstvene dimenzije prostor/vrijeme,
reflektirale su se u naunoj fantastici matovitim spekulacijama. Te su
spekulacije postale u tolikoj mjeri privlane, da se pisci naune fantastike
vie uope ne trude da izmisle potrebne strojeve za put u vrijeme. Fizika
postepeno prelazi u metafiziku, a prostor i vrijeme dosiu granice udesnog.
Ve sam finalni model nae, domae Galaksije u dimenzijama
100.000x20.000 svjetlosnih godina prua tako izvanredno polje rada i polje
mate za stvaranje najneobinijih i uzbudljivih hipotetikih situacija u kojima
se dovodi u pitanje ne samo generalni tok vremena od poetka prema
svretku, nego i uobiajene veze izmeu uzroka i posljedice, i itava
dijalektika povijesti.
Naravno da putovanje u vrijeme nije usmjereno samo u jednom pravcu.
Ono podjednako otkriva i prolost i budunost. Wells, taj bard naune
fantastike, usmjerio je svoju panju jo 1923. godine i na treu mogunost
na paralelne svjetove, u koje se, dodue, ne putuje ve uskae, i koji su tu
pored nas, naslagani u prostoru jedan do drugoga poput listova papira, ali
nevidljivi i neslueni zbog predznaka dimenzije i frekvencije u kojima
postoje i traju. Ova trea mogunost ima, meutim, jedan nedostatak; premda
moe biti pouan kao oslikani ideal i komparativni predloak, paralelni svijet,
ini mi se, ne ostavlja mogunost povratne sprege, jer bi direktni kontakti
znaili dokidanje jednog, drugog ili oba svijeta. Ipak, potujui mo
apstrakcije i mo imaginacije naune fantastike, paralelne svijetove ne treba
samo zbog ove nesretne okolnosti u cijelosti odbaciti.
Put u vrijeme, naprijed ili natrag, u budunost ili prolost, ne zaustavlja se
samo na privlanim efememostima kao to su gledanje prolosti i
upoznavanje budunosti. Opservacija prolosti dovodila bi, dodue, do manje
ili vie senzacionalnih korekcija povijesti ali nita vie, a smisao
putovanja u budunost iscrpljivao bi se u itanju sutranjih izvetaja lutrije ili
sportske prognoze.
Biti, meutim, prisutan u prolosti, mijenjati prolost sluajno ili
namjerno, prebacivati se iz prolosti u sadanjost, a iz sadanjosti u vrijeme
budue, te iz budueg natrag u sadanjost i prolost to su vratolomije na
samoj granici intelektualnog kapacitiranja i prilika za najlue duhovne
kalambure. Jednom stegnuti ili istegnuti tok vremena dozvoljava stvaranje
jednog meta-svijeta u kojemu ravnopravno izmjenjuju korisna iskustva
Muhamed, Kissinger, Karlo Veliki, Leibniz i Asurbanipal. Naravno da
ovakva korisna razmjena iskustva pretpostavlja meusobni sporazum o ve
utvrenom toku vremena i povijesti, jer svaki, pa i najmanji nesporazum
mogao bi dovesti u pitanje poznato nam injenino stanje dananjice, pa i
pisca ovih redova, koji to ne eli.
Na ovom suludom putu mate, realnim teoretskim mogunostima najblii
smo ako pretpostavimo put u budunost. Citiranu mranu viziju S. Buttlera
naprosto emo zanemariti, ma koliko ona bila istinita. Postoji naime poput
nostalgije za prolou simetrian, da tako kaem, nostalgini osjeaj za
budunou. Naravno da se ti nostalgini osjeaji na grubi nain razbijaju u
inverznim situacijama kada Majmuni love Ljude, i kada ovi potonji
naposlijetku shvate da nisu na nekoj udnoj Planeti Majmuna, ve na roenoj
Zemlji. Ali to je bila greka u navigaciji! Discovery u Clarkovoj Odiseji,
meutim, nije pogrijeio u navigaciji, i to je jedna od najvelianstvenijih
vizija vremenskog putovanja, premda ovjeku u takvoj situaciji, ovjeku
transformiranom u fetus, ne preostaje nita drugo nego da posmatra Zemlju i
da pokua ve neto smisliti.
Zacijelo da treba. Ne radi se o tome da je u Odiseji dat primjer
reverzibilnosti vremena, teoretskoj mogunosti koja je vezana uz jo slabo
utvrena naela simetrije. Ili, ne radi se samo o tome. Radi se o tome to je
vrijeme jo uvijek za sve nas zagonetna bitnost, koja se razjanjavanjem sve
vie komplicira. Pred nama se otvara ponor koji svrava (ili moda zapoinje)
mranom rupom, i jedino su um i mata ti koji pokuavaju dosei kraj. Ali
avaj! Tek to se dosegne kraj i ono to se sluti, pred nama se otvaraju nove
vizure na sve ono to je jo nedostignuto... Sa zagonetkom vremena, prema
tome, relevantno se moemo hrvati jedino umjetnikom vizijom, snagom
duha, koji jedini, bez svake sumnje na lice mjesta stie prije svjetlosti.
Koliko je meni poznato, jedino nauna fantastika imade takvu mo i takvu
slobodu kretanja.
ika Bogdanovi
Nauna fantastika u vizuelnim
medijima

IKA BOGDANOVI je roen 1932. u Beogradu. Studije (istorija umetnosti) u Beogradu,

usavravanje (vizuelne umetnosti, masovne komunikacije) na univerzitetima Kolumbija i
Stenford (SAD). Objavio knjige Veliki vek filma, Od filma do filma, Kilimandaro, zemlja drhti i
Deaci i lutke. Publikovao vei broj eseja i lanaka sa podruja popularne kulture, posebno iz
oblasti filma, televizije, deza i stripa. Kao glavni urednik vodi Pegaz, reviju za istoriju i
teoriju stripa, kao i vizuelnih medija koji se izraavaju grafikim putem. Profesionalni novinar;
urednik kulturne rubrike NIN-a.

Tekst koji sledi prvi je u jednoj seriji ija e ambicija biti da detaljno
istrai, i rekonstruie, oblike i primere u kojima se nauna fantastika javlja u
modernim vizuelnim medijima: u filmu, stripu i na televiziji. Pri tom e biti,
koliko god je stroe mogue, potovana ona uska, kliska granica koju su, s
velikim naporom i esto neuspeno, teoretiari postavljali izmeu fantastike
koja je proizvod iste spekulativne imaginacije, i fantastike iju
spekulativnost predodreuje njen posebno naglaen paranauni karakter.
U vizuelnim medijima, kao i u literaturi, ova je podela uvek bila
bezuslovno uslovna: jer, ak i kada verujemo da naa spekulativna
imaginacija raspolae apsolutnom slobodom u izboru naina na koji e
izvesnu temu sa ravni nemogueg preneti na ravan mogueg, sa ravni
nezamislivog na ravan verovatnog, u spekulaciji nas uvek koi nae globalno
iskustvo, istorinost naeg uma i celokupne nae egzistencije. To ogranienje
postaje naroito vidljivo u spekulaciji koja se trudi da skrupulozno potuje
steeno nauno znanje; koja ga potuje utoliko vie ukoliko se vie od njega
udaljuje. Takva spekulacija, neminovno, potuje logiku kontinuiteta u razvoju
naune misli, nastojei da svoju hipotetinu verodostojnost potvrdi to je
mogue veom merom tanosti u svojoj anticipaciji.
 Time se, meutim, zanemaruje princip skokovitosti u naunom saznanju:
veoma osnovana i, uostalom, na primeru odnosa Ajntajnove prema
Njutnovoj fizici dokazana pretpostavka da se nauna misao ne mora, i ak ne
moe, razvijati iskljuivo pravolinijskim putem, logikom saznajnog
kauzaliteta. Mogue je, danas, pretpostaviti nauno saznanje koje e nas
staviti pred neophodnost kompletne promene vizure i, ak, potpune
rekonstrukcije modela sveta, kosmosa i poloaja oveka u njemu onog
kvazi-dovrenog modela koji su dosad izgradili nauka i filosofija. Nauna
fantastika nas, u ovom trenutku, bolje moda no ita drugo, priprema za ovu
promenu: mi je, tako, ve vidimo kako svoju spekulaciju sa ravni
predvianja, anticipacije, sve vie prenosi na ravan ravnopravnog izbora
izmeu niza individualnih mogunosti. Sa ravni, dakle, neminovnog, na ravan
mogueg.
Nauna fantastika danas, prema tome, postaje sve vie spekulativna a sve
manje nauna. Sve manje, u tom smislu, ona biva stvar gotovih modela, a
sve vie temeljno osporavanje svakog a priori uspostavljenog modela ak i
takvog koji proizlazi iz nje same. Ali, ak i tako, ona ostaje sputana u
celini gledano potrebom da u vreme ili prostor projektuje postojee stanje
duha, obrasce civilizacije kojoj pripada i koju oliava; ona je, pri tom,
antropoloki determinisana, pre svega svojom tenjom da uspostavi most
izmeu sadanjosti i budunosti. Ona to po pravilu i ini u punoj
zavisnosti od svoje globalne utopijske ili antiutopijske vizure u veem
broju varijeteta: meusobno suprotstavljajui (ne samo na tehniko-
tehnolokom nivou) modele nesavrene sadanjosti i savrene budunosti;
nesavrene sadanjosti i jo manje savrene budunosti; idiline prolosti i
tegobne sadanjosti, odnosno, u toj projekciji, promaene budue sadanjosti
i srene prolosti koja je naa sadanjost; i tako dalje. Ali, u svakom sluaju,
u bilo kojem od ovih varijeteta da se javlja, mi u njemu prepoznajemo
sluajnost, ne i nunost; i nauna fantastika se, tako, sa naunog konano
prebacuje na spekulativni plan.
Obino se smatra da nauna fantastika, u literarnom kao i u vizuelnim
medijima, u osnovi ini jedinstven, nedeljiv organizam. To je, meutim,
samo delimino tano, a prvenstveno u tom smislu da su joj tematski,
spiritualni i mitski okviri nesumnjivo istovetni. Ali u pojavnim oblicima, koji
se konkretizuju u literarnom, odnosno vizuelnom miljeu, javljaju se uoljive
razliitosti, koje moramo naelno razumeti da bismo uopte mogli shvatiti
ulnu vrednost ekspresije koja u vizuelnim medijima zadobija predominantnu
vrednost. Ta ulnost doivljaja, koja primarno proistie iz sadrine vizuelnog
prizora, ono je to temeljito odreuje ukupan smisao naune fantastike u
standardima u kojima se ispoljava u vizuelnim medijima.
Jedna od teza koja e biti zastupana u ovoj seriji tekstova jeste da izmeu
pojavnih oblika u kojima teme naune fantastike sreemo u filmu, u stripu i
na televiziji, postoji srodnost koja je vie nego sluajna; u stvari, u pitanju je
zakonita srodnost. Naime, oblici u kojima se nauna fantastika ispoljava u
vizuelnim medijima jedinstvene su koncepcijske i spiritualne naravi, a
razliitosti meu njima diktirane su, u presudnoj meri i na najoitiji nain,
posebnostima koje svaki od ovih medija iznutra obeleavaju. Razliitosti
izmeu, na primer, filma i stripa, najozbiljnije se ispoljavaju na planu
pristupa: to je stoga to svakom mediju odgovara odreeni sadraj, odnosno,
kako bi se reklo jezikom teorije informacija, to struktura svakog sadraja
tano proizlazi iz naina na koji je sadraj izloen. Drugim reima, narativna
struktura u punoj je zavisnosti od forme u kojoj se iskaz javlja: medij, na taj
nain, diktira formu u kojoj se sadraj izlae. Kako poruka proizlazi iz
forme, od nje, sledstveno tome, zavisi i snaga ulne ekspresije na kojoj se,
u vizuelnim medijima, dejstvo i asocijativna vrednost naune fantastike u
najveoj meri zasnivaju.
Ova teorijska premisa bie predmet potpunije razrade u redovima to e
kasnije uslediti. Meutim, da bi stekli prethodnu kvalifikaciju za jedno takvo
teorijsko uoptavanje, neophodno je obeleiti informativni fond koji e
posluiti kao osnova kasnijih tumaenja. Ovom prilikom, dakle,
zaustaviemo se na istorijskom pregledu najznaajnijih primera, i oblika, u
kojima se nauna fantastika javlja u filmu, stripu i na televiziji.

U spekulativnim okvirima koje smo sebi postavili interesuju nas, s

obzirom na prirodu nae revandikacije, sadraji paranaunog karaktera. Ali
ve na samom poetku susreemo se s jednom tekoom, s kojom emo se i u
budue stalno suoavati: kako, naime, odrediti pojam naunog? Time to
taj pojam zamenjujemo pojmom paranaunog, mi sebi samo privremeno, i
delimino, olakavamo zadatak. Sa paranaunim nali smo se na jednom
prostoru gde nae spekulativne kombinacije manje podleu neophodnosti da
prethodno budu verifikovane na nauno egzaktan nain. Ali mi smo ipak
obavezni da ne preemo onu krhku granicu, preko koje bismo zali u predeo
iste spekulativnosti, pa, prema tome, naunu fantastiku identifikovali sa
fantastikom uopte. Na se problem, dodatno, komplikuje i usled opasnosti da
 u tenji da operativno, kao radni zadatak, ograniimo podruje naeg
posmatranja pojam naunog svedemo na pojam tehnikog; time
bismo, oigledno, itavu, veoma razuenu tematiku naune fantastike
optimalno uprostili, dajui joj karakter anticipacije tehniko-tehnolokog
progresa. Jer, kao to znamo, predmet naune fantastike nije da opisuje
predviajui ih sa manjom ili veom merom tanosti pravce tehnikog
napretka kojima e naa civilizacija poi; njen pravi predmet je istraivanje, i
procena, vrednosti etikih, socijalnih i psiholokih transformacija koje uspon
jedne tehnoloke civilizacije moe da sobom donese. Zbog toga e naa
posebna panja biti usmerena upravo na dela koja takve procese nastoje da
fiksiraju, i da im, uspostavljajui korelaciju izmeu njihovih rezultata i naih
globalnih ambicija, odrede dalekosenosti i smisao.
Klasino delo ora Melijesa (Georges Melies) Putovanje na Mesec moe
se uzeti samo uslovno kao poetak jedne duge serije: fantastika tu proistie iz
prostorne identifikacije radnje, a nauni motiv, sveden na vodviljsku
vragoliju oigledno nije nosio u sebi nikakvu posebnu, pogotovo ne etiku ili
socioloku relevantnost. ak i psiholoki efekat, koji je ovaj film nesumnjivo
morao imati na svoje savremenike, duguje vie ekspresiji slikovno oivljenog
prizora, efektu iluzionizma koji je film kao novi medij u sebi nosio, nego
stvarno paranaunoj konkretizaciji zapleta. Sve to e se, na podruju filma,
zbivati potom, kroz itavih petnaestak godina, nosie obeleja one
iluzionistike igre koju je Melijes svojim ranim delom fiksirao. Ve u tom
uvodnom razdoblju doi e do izraaja ono to e, u dobroj meri, ostati kao
trajna, najrasprostranjenija i u izvesnom smislu kljuna preokupacija na
podruju filmske naune fantastike: kumuliranje vizuelnih efekata i
korienje sve savrenijih trikova koji fantastinom prizoru treba da pridaju
izraz natprirodne realistinosti. Gledalac se maksimalno uverava da je i sve
ono to naizgled pobija njegovo stvarnosno iskustvo istovremeno i realno
mogue na taj nain to se, u realistinoj vizuelnoj fakturi, zapravo
konkretizuju arhetipski primeri njegovog mitskog iskustva. Svojim
realistinim iskazom film materijalizuje snove, i ukida delikatnu granicu
izmeu svesnog i podsvesnog; dakle, i izmeu namere i postupka. Ali, za sve
to vreme, film se obilato oslanja na tkivo literature, preuzimajui i
eksponirajui njene sadraje u slikovnom vidu; tako, filmovi poput Prvih
ljudi na Mesecu, po Herbertu Dordu Velsu (Herbert George Wells), i
Aelita, po Alekseju Tolstoju, predstavljaju troma zdanja narativne strukture
kod kojih su vizuelne inscenacije isto ilustrativnog tipa. Slikovni medij u
slubi je narativne deskripcije, te, na taj nain, nema pozitivnog uticaja ni na
tok radnje a pogotovo ne na unutranju transformaciju ideografskog znaenja
ukupne narativno-vizuelne ekspresije. Od znaaja je, meutim, napomenuti
da se prvi nauno-fantastini filmovi gotovo iskljuivo odnose na svemirske
teme; ve navedenim filmovima treba pridruiti Svemirski brod Foresta
Holgera-Madsena i enu na Mesecu Frica Langa (Fritz Lang).
Ako se moe tvrditi da je ekspresionizam, naroito u Nemakoj, u
godinama oko i posle drugog svetskog rata posebno stimulativno uticao na
polet fantastinog filma, moe se moda, sa isto toliko osnovanosti, izneti
pretpostavka da je na pojaano interesovanje za teme naune fantastike,
posebno vezane za svemirske letove, uticalo eksperimentalno istraivanje
trojice velikana epohe: Konstatina Ciolkovskog, Roberta Godara (Robert
Goddard) i Hermana Oberta (Hermann Oberth). Film do njih dolazi preko
literarnih vulgarizatora poput ila Verna (Jules Verne), Herberta Dorda
Velsa i Alekseja Tolstoja; meutim, nema nikakve sumnje da su izvanredna
otkria na polju nauke, do kojih je dolo na prelazu izmeu dva veka,
naroito u fizici i nebeskoj mehanici, veoma podsticajno delovala na
imaginaciju literarnih vizionara. Ali, ovaj proces ubrzo iskazuje i svoje
nalije: rast bojazni pred mogunou zloupotrebe naunih otkria. Vels, pa i
Tolstoj, u svojim pojedinim delima, postavljaju osnove modernoj antiutopiji,
koju e, sa veom literarnom snagom i, na nesreu, osnovanijom
anticipacijom procesa to su ve poeli da objavljuju svoje realne
destruktivne oblike, uskoro izraziti Jevgenij Zamjatin, Oldos Haksli (Aldous
Huxley) i Dord Orvel (George Orwell).
Na uskoj granici izmeu fantastike i naune fantastike, tokom dvadesetih
godina svoj opus poeo je uobliavati moda najznaajniji filmski stvaralac
tog razdoblja: Fric Lang. Najpre serijom filmova o dr Mabuzeu, preko ene
na Mesecu do Metropolisa, on je u vizuelne medije uveo, klasifikovao i
konstituisao, kao modele-obrasce, izvestan broj tematskih kodova ije e
mitske proporcije uskoro postati neosporne. Literarno iskustvo nesumnjivo
lei u osnovi njegovih dedukcija; ali, istovremeno, globalno socijalno i
duhovno stanje vremena u znaajnoj je meri indukovalo pravac njegovih
razmiljanja. Dr Mabuze je, svakako, kao prototip ludog genija, simbolini
iskaz straha od probijanja dozvoljenih granica naunog saznanja; on je, u
stvari, izraz sumnje u moralnu zrelost oveka da bez opasnosti ue u novu
perspektivu koju mu otvara nauno doba. Metropolis je najdirektniji
antiutopijski izraz te zebnje, prenesene u futuristiku projekciju. Ve ovde
naznaeno je ono to e tako jezgrovito formulisati Orvel u 1984; Rat je
mir; Sloboda je ropstvo; Neznanje je mo. Ovim pragmatikim
paradoksima totalitaristike idiosinkrazije mogue je, da bi shema bila
potpuna, dodati jo samo jedan onaj koji je, u Metropolisu, bio nagoveten
kao konani gubitak ljudskog individualiteta. Hiljadugodinji san ovekov,
sav smisao njegove civilizacije ostvarivanje njegove individualne sree
najozbiljnije je doveden u pitanje.
Na slinoj ravni svoje predoseanje iskazuje i bez sumnje najznaajniji
nauno-fantastini film tridesetih godina: Lik stvari koje dolaze, po scenariju
Herberta Dorda Velsa i u reiji Vilijema Kamerona Menziza (William
Cameron Menzies). Bez obzira na injenicu da postoji znatna disproporcija
izmeu literarnog traktata, u okviru kojeg je Vels izloio sumu svojih
pogleda na socijalnu, moralnu i tehnoloku budunost oveanstva, i njegove
vizuelne transplantacije u izvanliterarnu formu, Lik stvari koje dolaze bio je
film koji je socijalnu anticipaciju pokuao da fiksira u njenoj, istovremeno, i
naunoj i spekulativnoj perspektivi. U svakom sluaju, Lik stvari koje dolaze
predstavlja znaajno produbljivanje socijalnih i ideolokih preokupacija u
nauno-fantastinom filmu to je tendencija koja e u potonjim godinama
ispoljavati znatno manje strasnog elana.
Nekoliko godina pre toga, pojavio se i prvi strip koji moemo posmatrati
u striktnoj projekciji nauno-fantastinih shema: Bak Roders u dvadeset
petom veku, scenariste Fila Naulena (Phil Nowlan) i crtaa Dika Kalkinsa
(Dick Calkins). Uspavan nekim gasom udesnog svojstva, glavni junak budi
se posle petvekovnog sna, zatiui svoju rodnu planetu socijalno i politiki
potpuno izmenjenu. Na savremenik pridruuje se borbi slobodoljublja protiv
tiranije, koja poseduje sve atribute azijskog despotizma. Avanture su
modelovane kroz niz godina, iz nedelje u nedelju, pred zadivljenim oima
italaca koje je znatno manje fascinirala jednostavna i lako razumljiva poruka
stripa, a znatno vie obilje tehnikih izuma i artefakata koji su, u jednoj
pozitivistikoj i popularnoj anticipaciji, predstavljali istinsko svojstvo jednog
budueg vremena. Usledili su, zatim, Fla Gordon Aleksa Rejmonda (Alex
Raymond) i Brik Bradford scenariste Vilijema Rita (William Ritt) i crtaa
Klarensa Greja (Clarence Gray). Fla Gordon u celini, dok opisuje odiseju
glavnog junaka i njegovih prijatelja na planeti Mongo, a Brik Bradford u
pojedinim svojim epizodama, naroito u izvanrednom, visoko imaginativnom
Putovanju u sredite atoma, predstavljaju najvii izraz naune fantastike u
tadanjem stripu. Brojne mitske i folklorne teme naune fantastike
eksplicirane su u ovim stripovima sa poetskim briom, klasinom
akademskom istotom i nesumnjivo visokim stepenom uobrazilje. Fantastini
element nikada ne izlazi izvan okvira paranaunog, a jedinstveno karakterno
oblikovani likovi strogo slede manihejske obrasce, vrstu razgranienost
izmeu dobra i zla. Meutim, nisu karakteri ono to opredeljuje nae
interesovanje, ve injenica da je njihova realna egzistencija satkana od
tkiva nae mate. Nae mitsko iskustvo, dakle, predstavlja njihovo stvarnosno
iskustvo: to je razlog to se, uopte, italac tridesetih godina mogao prisno
poistovetiti sa njihovom pustolovinom.
Strip je, ak i u ikonografskom pogledu, uneo u vizuelni folklor naune
fantastike veoma mali broj novina: na naslovnim stranama specijalizovanih
revija ve su bili fiksirani osnovni obrasci jednog bez sumnje
antropocentrinog futurizma. Fantastino nije smelo postati irealno; moglo
se, u alternaciji, otelotvoriti samo kao drugo lice realnog. Upravo ovu
injenicu bazino ilustruje Supermen, strip koji se pojavio na izmaku
tridesetih godina, i koji je, kroz dvostrukost identiteta svog junaka,
najdoslednije izrazio dualizam fantastinog i realnog.
Za razliku od filma, koji se u Evropi tridesetih godina uglavnom ne javlja
kao definisana anrovska proizvodnja, nauno-fantastini strip u Italiji i
Francuskoj stie znaajno uporite. Rene Pelos (Ren Pellos) u Futuropolisu
skicira sumranu sliku sudbine savremene civilizacije: u ovoj ivopisnoj
antiutopiji najplastiniji, i istovremeno najsugestivniji element prie ini
koncept po kojem su destruktivni nagoni ovekovi transformisali i njegovo
fiziko bie; malobrojni ostatak ljudske rase, koji je sauvao ovekoliki
izgled, ivi okovan u lance tehnokratske tiranije. Antiutopizam je, meutim,
manje izraen kod italijanskih autora: Virus, arobnjak iz Mrtve ume Viktora
Molinoa (Victor Molino) varira mit ludog genija, odnosno temu nauke
otuene od oveka i njegovih humanistikih ideala, dok Saturn protiv
Zemlje Pedrokija i Skolarija (Pedrochi, Scollari) daje meuplanetarne
proporcije jednom ratu koji se u osnovi vodi iz kolonijalistikih pobuda;
parabola je bila odve jasna da bi se uopte moglo sumnjati u njen smisao i
njene realne zemaljske relacije.
Tridesete godine postaju, takoe, doba uspostavljanja vrste meusobne
povezanosti filma i stripa, pre svega na nivou konceptualne osmoze. Koncept
serijalne tehnike pripovedanja doao je u film posredstvom popularne
feljtonistike literature, koja je svoj procvat doivela jo tokom prolog veka;
dela Luja Fejada (Louis Feuillade), ija je pripovedaka tehnika u potpunosti
zasnovana na narativnoj dramaturgiji prethodne epohe, javljaju se u tom
smislu kao zreo i dovren obrazac. Ovaj tip feljtonistike naracije
podrazumevao je stalni, premda usporeni progres prema konanoj finalizaciji
literarnog materijala; prema konanom ishodu, dakle, u ijoj je potpunoj
zavisnosti bila sama struktura narativnog materijala. Filmski je serijal, prema
tome, na ovom nivou mogao biti iskljuivo slikovna ilustracija literarnog
zapleta, pri emu su literarne specifikacije karaktera ili situacija u najboljem
sluaju bivale zamenjivane adekvatnom instrukcijom koja je, meutim, bila
blia prirodi filmskog jezika. Istina je, otud, da je tek iskustvo stripa dalo
filmskom serijalu vizuelni zamah jednu revitalizovanu dinaminu formu
stavljajui naglasak na irinu i estinu akcije. Tako je akcija, a ne slikanje
sadrine, ili tumaenje radnje, postala osnovno svojstvo jedne zaokruene
forme. Sledstveno tome, ak i u onim serijalima koji nisu direktno preuzimali
junake stripa najpopularniji su bili Fla Gordon, Bak Roders i, neto
kasnije, Supermen principi stripovnog uobliavanja vizuelne materije bili
su lako prepoznatljivi. Ostaje, ipak, kao posebno karakteristina injenica, da
su upravo oni filmski serijali koji su svoje teme preuzimali iz nauno-
fantastinog stripa sadravali i relativno, razume se najveu meru
stvaralake imaginativnosti. To nije stoga to bi filmovi kao Fla Gordonov
put na Mars ili Fla Gordon osvaja Kosmos verno podraavali narativnu
strukturu stripa, ve stoga to bi je izneveravali svaki put kada bi ova dola u
sukob sa specifino filmskim zakonima komunikacije. Bila je to vidovitost
koja e biti uskraena kasnijim realizatorima nauno-fantastinih serija na
televiziji zakonitost o koju e se oni, na svoju tetu, esto ogluivati.
Strip, naime, u svojoj vizuelno-narativnoj komunikaciji sa itaocem
zahteva njegov aktivizam: on, niti slikom niti dijalogom, ne privodi neku
situaciju njenom konanom razreenju. tavie, on je u potpunosti niti ne
opisuje: italac je, sam, prinuen da popunjava praznine na osnovu
unutranje logike vizuelnog prizora. Film, umesto na aktivizam, svog
gledaoca navodi na identifikaciju, to je, u osnovi, sredina izmeu aktivnog i
pasivnog odnosa prema prikazanom materijalu. Da bi izbegli identifikaciju
koja bi mogla gledaoca dovesti u pasivan odnos prema zbivanju, filmski
serijali strukturisali su vizuelni materijal na nain koji je akciju apsolutno
privilegovao: dijalozi i karakterizacije minimizovani su, a montane i
trikovne atrakcije favorizovane su samo do one granice do koje su ostajale u
potpunoj slubi akcije. Serijali su na taj nain stimulisali gledaoev
aktivizam,. gotovo u dlaku istim postupkom kojim je to i strip postizao;
njihova zabluda, meutim, i pored sve efektnosti koju su na krai rok mogli
imati, sastojala se u tome to su hotimino osiromaivali prirodna svojstva i
prirodne mogunosti filmske ekspresije. Naime, tvorci filmskih serijala,
preuzimajui strukturne obrasce stripa radi postizanja punog aktivizma svoje
publike, nisu shvatili da strip aktivizam svojih italaca postie time to od
njih zahteva obogaivanje, ili dovravanje, svoje nikad dovrene forme, dok
film to moe uiniti samo po cenu osiromaivanja, odnosno afektivnog
reduciranja totaliteta svoje vizuelne ekspresije.
Dok britanski nauno-fantastini film tog razdoblja prua zanimljive
iskaze dilema vezanih za ulazak u novo, tehnoloko doba mada, u osnovi,
filmovi poput oveka u belom odelu i Zvuni zid, u strooj klasifikaciji,
izlaze izvan okvira koncepcijski odreenih anrom u Sjedinjenim
Dravama svedoci smo njegovog izvanrednog poleta. Taj polet nije
iznenaujui ako se ima u vidu tekua politika i psiholoka situacija: ogrezlo
u hladni rat, oveanstvo ivi u senci Bombe. Zebnja pred neodgonetljivom
sutranjicom rezultira simbolinim iskazima straha od agresije, kataklizme i
konane destrukcije. Mit o ludom geniju sada odzvanja samo romantinim
odjekom, a potomak Frankentajnov, dr Strejndlav (Dr Strejndlav, ili kako
sam zavoleo Bombu), sadri u sebi znatno vie dijabolikog i, istovremeno,
znatno vie aktuelnog, no svi njegovi naivni preci istovremeno. Teskoba
doivljava niz alternativnih projekcija: udovita, u kojima lako
prepoznajemo alegorijsku poentu, ugroavaju nas bilo iznenadnim dolaskom
iz vasione bilo iznenadnim buenjem iz vekovnog sna, izazvanog atomskim
eksperimentima koji se nekontrolisano vre; na daleke kosmike svetove
prenose se aktuelne zemaljske dileme, pri emu propast itavih civilizacija,
naprednijih od nae, treba da poslui kao korisna i poslednja opomena;
konano, antiutopizam se ponovo javlja, u slici sveta u kojem, posle atomske
kataklizme, ostaci ljudske civilizacije ivotare u apsolutnom varvarstvu.
Meu najznaajnije filmove ovog razdoblja bez sumnje ide Stvar, gde se
osea ruka Hauarda Hoksa (Howard Hawks), koji je stajao na elu
produkcije; tema prvog kontakta veni motiv naune fantastike ovde
je proeta drugim, jo dramatinijim: strahom od nepoznatog. Taj je strah
potenciran kolektivnom psihozom itave jedne socijalne zajednice, te je
psiholoki sasvim prirodno to rasplet iznueno dovodi do fizike eliminacije
stranca. Upeatljiv utisak, u ovoj seriji, ostavlja Borba u svemiru Dozefa
Njumena (Joseph Newman), koja slikovito, s neskrivenom moralnom
poentom, prikazuje tragine posledice atomskog rata na nekoj dalekoj planeti.
Direktnu opomenu donosi film Roberta Vajsa (Robert Wise) Dan kada se
Zemlja zaustavila: glasnik iz Vasione, bie koje svi atributi ine uzvienim i
boanskim, silazi na Zemlju da ljudima prenese poslednju poruku u kojoj je
sadrana dramatino, ve kao opte mesto epohe izraena dilema: razum ili
ludilo, mir ili unitenje. Za trenutak, potom, nauno-fantastini film odvraa
pogled od zemaljskih trivijalnosti i sebinih ljudskih strasti, ukazujui, kao
Rudolf Mejt (Rudolph Mate) u filmu Kad se svetovi sudare i Bajron Haskin
(Byron Haskin) u filmu Rat svetova, da nas vii interesi moraju ujediniti, i da
je mogue da sam na opstanak bude doveden u pitanje bilo kosmikom
kataklizmom, bilo kosmikom invazijom. Postavljanje pitanja, meutim, vie
nije dovoljno: potrebni su odgovori. Jedan od najsugestivnijih, mada ostaje u
optim okvirima nauno-fantastinog folklora, prua Fred Mekliod Vilkoks
(Fred McLeod Wilcox) filmom Zabranjena planeta. Dijagnoza je: Zlo je u
oveku samom, i potrebno je da to na vreme spozna, i da ga se odrekne,
suzbijajui svoju destruktivnu podsvest; u protivnom, ono vodi u kataklizmu
ne samo njega samog, ve i itavu civilizaciju. Ovaj moralizam moe
izgledati naivan, ali je bez sumnje srastao sa psihozom vremena; paralelna
pria koja obuhvata sudbinu jednog Zemljanina, u ijoj je tenji za saznanjem
i moi bilo previe oholosti, i itave izumrle civilizacije jedne daleke planete,
daje filmu nesumnjiv pesniki zamah. Bez sumnje, odgovori mogu biti
razliiti, ali ishod, ako razum ne prevlada, ostaje uvek isti. U to nas najpre, sa
gotovo veristikom oporou, uverava Stenli Kremer (Stanley Kramer)
filmom Na obali, prikazujui poslednje dane jadnih ostataka ljudskog roda, u
oekivanju da im talas radijacije, koji posle atomskog rata svojim samrtnim
pokrivaem prekriva poslednje prizore ivota, ispie zavrne redove u Knjizi
sudbine. Prizori gluve planete, nekad velelepnih gradova koji sada odjekuju
muklom tiinom, odista imaju ukus apokalipse. Vremeplov Dorda Pela
(George Pal), snimljen prema osavremenjenoj noveli Herberta Dorda
Velsa, prua u izvesnom smislu jo turobniju perspektivu: mrani pano post-
atomskog rata, sliku drutva u kojem je kanibalizam dominantno naelo jedne
izopaene civilizacije. Najzad, inverzija koja je sa najvie gorke ironije
otelotvorila ishod atomske kataklizme: u Planeti majmuna Frenklina afnera
(Francklin Schaffner), Zemlja, na koju se posle godina svemirskog izbivanja
vraa jedna raketna posada, poslata u trijumfu ponosnog optimizma jedne
civilizacije u cvatu, nalazi se pod gospodstvom intelektualno i tehniki
napredne majmunske rase; bedni ostaci ljudske specije, neartikulisani robovi
i eksperimentalna zamorad novih gospodara to je sve to je ostalo od
zaboravljene slave jedne kulture koja je samoj sebi presudila.
Na izmaku ovih godina, iz Francuske nam dolaze dva znaajna primera,
ekstrapolirajui osnovna stanovita antiutopizma: Grad Alfa ana-Lika
Godara (Jean-Luc Godard), i Farenhajt 451 Fransoa Trifoa (Franois
Truffaut). Svet u koji nas uvodi Godar u apsolutnoj je vlasti golemog
elektronskog mozga, koji je uspostavio konano gospodstvo maine nad
ovekom; traak slabane nade za oveka ukazae se u injenici da ak ni
planetarni um, po najboljoj romantiarskoj tradiciji, nije u stanju da odgovori
na izazov Ljubavi... Mnogo vanija, meutim, od ovog prividno naivnog
pledoajea jeste misao koja proizlazi iz jedne od temeljnih postavki naune
fantastike, naroito iz njenog klasinog perioda: da odsudna opasnost, koja
u sudbonosnoj meri ugroava oveka, lei u njegovoj prenapregnutoj tenji
ka savrenstvu, odnosno ka potpunoj predominaciji racija. Korisno je, u
tom kontekstu, ukazati na stalno prisutni, gotovo iznueni, motiv odbrane od
unifikacije to se, prvenstveno, podrazumeva pod idejom o vladavini
Uma, koji bi konano iz oveka istisnuo iracionalna svojstva njegovog bia:
njegovo zanoenje, na primer, poezijom i snovima, koji ine konstitutivne
vrednosti njegove slobode i njegove individualne samorealizacije. U
Trifoovom filmu, tako, knjiga se uzdie do simbolikog iskaza ovekove
duhovne slobode: jer, odvodei ga do iracionalnih motivacija u ponaanju ak
i kada ga (naravno, samo prividno) vodi stazama saznanja, ona stie znamen
jeresi. Ritualno spaljivanje knjiga, prema tome, nije nita drugo do
obnovljena simbolika ritualnog spaljivanja jeretika u Mrano doba. Izmeu
znanja i slobode, tako, uspostavlja se znak jednakosti: uskraivanje znanja
znai, prema tome, uskraivanje slobode. Tu je misao, kao oivotvoreni
paradoks, izrazio jo Haksli u Vrlom novom svetu, kroz rei jednog od
inenjera Novog poretka: Srea je nedostatak potrebe za sreom. Imamo,
dakle, pred sobom potpunu intelektualnu i emocionalnu neutralizaciju
temu koju e, sa vie metaforinosti, kasnije razraivati Don Bormen (John
Boorman) u filmu Zardoz. U tom se filmu, naime, besmrtnost javlja kao
konani ideal, kao obrazac Poslednjeg Cilja. Teza je filma da su nade bile
lane: besmrtnost je samo konano ogranienje, najvia forma robovanja, jer
u tom stanju ovek vie nema izbora, pa prema tome ni slobode ni sree. U
izvesnom smislu moralistika, Bormenova opomena ne odnosi se toliko na
besmrtnost kao lani ideal, ve na znatno obuhvatniji ideal beskonanosti; u
njegovoj projekciji, koju daje sa oporom strau i estinom, beskonanost se
izvrgava u svoju suprotnost: ona je, ako iza nje vie ne stoje ni cilj ni
perspektiva, ponovo konanost, iako u jednom viem smislu; besmrtnost je,
dakle, u stvari iva smrt. Znaaj Bormenovog filma u tome je to, bar u
nauno-fantastinom filmu, ovoj tezi daje ukus novine. Vie se, oigledno, ne
susreemo sa tezom o opasnosti saznanja kao takvog, ve sa tezom o
opasnosti pogrenog izbora: mora se priznati, dilema je od znatno
relevantnije intelektualne i moralne vrednosti.
Jedna od najdraih tema naune fantastike uopte uvek je bila tema Prvog
Kontakta: kako e izgledati prvi susret Zemljana sa nekom galaktikom
civilizacijom, odnosno kakve e to posledice imati po nau kulturu i, sve u
svemu, po nau dalju sudbinu. Najslavniji primer negativne procene bez
sumnje ini Velsov Rat svetova; ali to je, oigledno, jedna hipoteza koja
danas ima sve manje pobornika. Naprotiv, sve je vie onih koji su spremni da
veruju kako e, kada prvi kontakt jednom bude uspostavljen, Vasionci biti
prijateljski raspoloeni prema nama. Stenli Kubrik (Stanley Kubrick), reditelj
filma 2001: Odiseja u svemiru ubedljivo je argumentisao takvo stanovite
sledeim reima: Zato bi neka besprimerno superiorna rasa traila svoje
vreme time da nam nanese zlo ili da nas uniti? Ako bi neki mrav sa
razumom iznenada na pesku kraj mojih nogu ispisao poruku, govorei mi:
Ja sam bie koje osea; hajde da razgovaramo, veoma sumnjam da bih
pohitao da ga zdrobim svojom petom. ak i ako takva bia ne bi bila
superinteligentna, ve samo neto razvijenija od oveka, ja bih i dalje bio
sklon da verujem u njihovo prijateljsko raspoloenje ili bar u njihovu
nezainteresovanost. S obzirom na to da je veoma malo verovatno da bi mogla
da nas posete bia iz naeg Sunevog sistema, bilo koja civilizacija sposobna
da godinama svetlosti putuje vasionom mora da poznaje visok stepen
kontrole nad materijom i energijom. Prema tome, kakav bi mogu razlog za
neprijateljstvo njeni pripadnici mogli da imaju? Da nam ukradu nae zlato, ili
nau naftu, ili na ugalj? Teko je poverovati da bi ikakva pogana namera
opravdala dug i naporan put sa druge zvezde.
Stenli Kubrik, koji je autor dosad najuspelijeg, i istovremeno najdubljeg
filma sa podruja naune fantastike, ovakvom interpretacijom, u osnovi,
samo sumira globalno stanovite Artura Klarka (Arthur Clarke), po ijem je
scenariju i realizovan film 2001: Odiseja u svemiru. U svojoj trilogiji Kraj
detinjstva, 2001: Odiseja u svemiru (koja je proizila iz novele Straar) i
Susret s Ramom Artur Klark dosledno iznosi misao da e prvi kontakt
naeg sveta sa vanzemaljskom civilizacijom (po pretpostavci: neuporedivo
razvijenijom od nae) predstavljati ne samo najznaajniju kulturnu, ve i
najznaajniju evolutivnu prekretnicu ljudskog roda. U Susretu s Ramom,
premda ovaj roman dolazi kao poslednji u seriji, on iznosi miljenje da prvo
saznanje, prvi dokaz o postojanju vangalaktike civilizacije ne mora
neminovno dovesti i do uspostavljanja komunikacije; po njemu, kako je
pokazao u Kraju detinjstva, prvi kontakt bie u stvari posledica nae zrelosti,
spremnosti za duboku transformaciju koju e on sa sobom doneti. U knjizi,
kao i u filmu 2001: Odiseja u svemiru on odlazi i dalje, smatrajui sasvim
moguim da nas neka znatno superiornija rasa ve milenijumima vodi ka toj
zrelosti, podstiui evoluciju zemaljskog ivota ka takvoj visokoj formi (koju
jo ne moemo shvatiti) koja bi nas jednog budueg trenutka mogla
izjednaiti sa najviim formama koje je poprimio ivot u kosmosu. To nije
apsolutno neosnovana fantazija: u Darvinovoj evolutivnoj teoriji, kako je, na
primer, pokazao niz ozbiljnih naunika, poput D. B. S. Haldejna (J. B. S.
Haldane) ili Lorina Ajzlija (Loren Eiseley), postoji vei broj neobjanjenih
(neobjanjivih?) taaka, naroito u pogledu takozvanih dijalektikih
skokova; Klark je, svojom identifikacijom objanjenja na nivou kosmike
intervencije, samo dao moguu verziju objanjenja. U osnovi, ono to Klark,
a sa njim i Kubrik u zajednikom filmu oivljavaju, jeste mit traganja za
poreklom: Ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo? Direktna aluzija na
dijalektike skokove u ljudskoj evoluciji, u filmu 2001: Odiseja u svemiru
postignuta je naglaenom podelom radnje na tri osnovna dela
simbolisana slikom primarnog sveta, slikom sveta primarne
inteligencije, i slikom sveta u kojem se bie oslobaa svoje primarne
materijalne forme.
Nema nikakve sumnje da Klark i Kubrik svojim filmom rue vei broj
shema zateenih u naunoj fantastici. Oni, pre svega, ideji progresa daju
jedno novo znaenje, a nauka nije ta koja e nas, sama po sebi, bilo zarobiti
bilo osloboditi. Evolucija, smatraju oni, poseduje svoju neumitnost, u kojoj je
tehnoloki rast samo sredstvo, ne i cilj. Konani je cilj, u izvesnom smislu,
ponovo ovekovo spajanje s prirodom, ali pojam prirode sada moramo
proiriti na itav kosmos. To to Klark i Kubrik budue superbie identifikuju
kao entitet koji je u metaforikom smislu bie-zvezda, predstavlja ne
zakljuak ve princip: materija prevedena u energiju.
U tom pogledu, reklo bi se da postoje zanimljive dodirne take izmeu
ove sheme i sheme koja je, tokom poslednje decenije, razraivana u
pojedinim stripovima Marvelove grupe. Pojedini od super-heroja Kapetan
Marvel, Srebrni leta, Tor zamiljeni su kao kosmiki entiteti, bia koja se
po kosmikom prostranstvu kreu kao po svojoj prirodnoj ivotnoj sredini.
Niz drugih, posebno neidentifikovanih bia, poput Galaktusa ili Osmatraa,
dopunjavaju ovaj pitoreskni svet u kojem je Univerzum dat kao, istovremeno,
i jedinstven i nepregledan vreme-prostor. Apsolutizovana do krajnjih granica,
sloboda zamiljanja uslovila je i izrazitu neortodoksnost crtane forme: linija,
perspektiva, boja, sve su to elementi ne samo jednog novog stila, ve i jedne
nove ekspresije. Ideje Marvelove grupe presudno su uticale na pojedine meu
francuskim autorima, meu kojima je Filip Drije (Phillipe Druillet)
najizrazitija i najosobenija linost; ali, njegove fantazije ve prevazilaze
okvire klasine strukture stripa, zalazei u podruje grafike forme u kojoj se
vizuelna naracija ispoljava na nivou sloenih, katkad sinhronizovanih, katkad
koincidentnih, a katkad meusobno sasvim suprotstavljenih struktura.
Meutim, paralelno s tim, u zavisnosti od imperativne irine komunikacije
koju namee visokotirana tampa, nauna fantastika egzistira u stripu u
klasinim, ali znatno sofistinijim obrascima: Def Hok Sidnija Dordana
(Sidney Jordan) najreprezentativniji je, danas, primerak ove vitalne
tendencije.
Televizijska nauna fantastika, sa svoje strane, pokazuje takoe sve veu
meru imaginativnosti, premda se, i u svojim najuspelijim vidovima, bitno
oslanja na literarne standarde. Zona sumraka i Osvajai predstavljali su
poetak jedne elaboracije koja e u Zvezdanim stazama i Svemiru: 1999
dostii znatnu meru vizuelne, pa prema tome i ulne sugestivnosti; ali to je, u
osnovi, sugestivnost koja nita ne dovodi u pitanje. Masovno gledalite
postavlja kriterijum koji podrazumeva definitivno objanjenje teze: u tom
sklopu, gledaoeva percepcija ini se nepovratno pasivnom. Nauna
fantastika, na taj nain, u izvesnom smislu protivrei sebi samoj; jer, njoj je
dedukcija samo polazna pozicija, dok je indukcija pravi smisao njenog
sadraja. U televizijskim nauno-fantastinim serijama, ak i u najboljim
Zvezdanim stazama i Svemiru: 1999 to nas dovodi do stanja izvesne
intelektualne paralize; i jedino to im daje smisao jeste ulna komunikacija
koja proizlazi iz prirode vizuelne ekspresije. Meutim za razliku od
nekadanjih filmskih serijala, koji su akciju inili osnovnim pokretakim
principom, televizijske nauno-fantastine serije nastoje da sadraj ovaplote
na nivou meditacije. Prirodno je, stoga, pri pretpostavljenoj efikasnosti
vizuelne razrade, to vrednost izvesnog tele-filma zavisi u potpunosti od
vrednosti literarne osnove na kojoj poiva; u tom smislu, televizijski nauno-
fantastini film je, pre svega, literarno formulisan materijal. Ovi filmovi,
razliitog strukturnog koncepta od stripa ili filmskih serijala, organizuju se
bez obzira na injenicu da ih povezuju isti karakteri, ili jedna identina
literarna situacija na principu samostalnih jedinica; njihova struktura,
otud, neminovno mora biti dovrena. Dovravajui sami sebe, nauno-
fantastini televizijski filmovi omeuju gledaoev asocijativni potencijal na
jedan zatvoreni krug; suoavamo se, tako, sa postavkom po kojoj su
svemirski istraivai propovednici, pesnici, moralisti, socijalni radnici ili
psiholozi u znatno veoj meri nego pioniri: to e rei, ljudi od akcije. Oni
su sposobni, uglaeni, odmereni, i nikad stvarno ugroeni: moda, najzad,
konani prototipi jedne inteligencije koja je nadu zamenila smislom, a
pustolovinu efikasnou.
Istinski verno shvaene sutine, vizuelni mediji stvaralaki oblikuju dela u
kojima forma, u najveoj meri, odreuje sadraj: fizionomiju, strukturu,
komunikaciju. U naunoj fantastici, dosad, moramo ukazati na nesrazmerno
ogranien broj primera na kojima se ispunjava ono to ini nepobitno naelo
ovog komunikativnog tipa. Ali, ak i u onim sluajevima u kojima izvestan
sadraj do vizuelne forme dri samo onoliko koliko mu ona omoguuje da se
slikovno reprodukuje, mi ipak vidimo da nas ulna, a u izvesnoj meri i
asocijativna lepeza vizuelne ekspresije stavlja pred neophodnost iznalaenja
sasvim posebnog modela vrednovanja. Autentinost ove neophodnosti jo je
vema izraena kod onih sadraja koji u vizuelnoj formi nalaze mogunost da
sebe iznutra transformiu, i da tako steknu, na bazi nove percepcije, novi
smisao. Moe se stoga, sa dosta osnovanosti, sada ve govoriti o naunoj
fantastici u vizuelnim medijima i sa stanovita jedne morfologije koja je
samo njoj svojstvena, morfologije koja teme, folklor i mitove naune
fantastike prevodi na nivo ontoloke posebnosti. To je, meutim, ve tema
sledeeg teksta u ovoj seriji.
Pogovor

Na ovome mestu donosimo nekoliko napomena tehnike prirode, koje

nisu ule u Uvod.

Zato Andromeda

Na matini asopis Galaksija dobio je svoje ime po Galaksiji (sa

velikim slovom G), sinonimu za Mleni Put (na grkom, galaktos mleko)
ili Kumovskoj Slami, zvezdanoj skupini kojoj pripada i nae Sunce, jedna od
preko sto milijardi zvezda to zdrueno plove svojim kosmikim stazama.
Galaksija, iji prenik iznosi gotovo 80.000 svetlosnih godina, predstavlja
osnovnu spiralnu zvezdanu asocijaciju kojoj, kao Sunev pratilac, pripada i
planeta Zemlja. Na asopis nosi ovo ime kao simbol svojih zemaljskih i
egzaktnih, nauno-popularnih preokupacija.
Na severnoj nebeskoj hemisferi nalazi se Andromeda, zvezdani sistem
sainjen od 100 do 200 milijardi sunaca, veoma slian naem, ali
neuporedivo udaljeniji od Zemlje nego to je to sluaj sa Proximom Centauri,
nama najbliom zvezdom iz sastava Mlenog Puta (1,5 miliona svetlosnih
godina naspram 4,3 svetlosne godine). Ako, dakle, Galaksija predstavlja
metaforu za neto to nam je (relativno) blisko i dostupno, Andromeda
simbolizuje izlet iz galaktike zbilje u carstvo mate, imaginativnosti i
spekulacije u carstvo naune fantastike.
Van navedenih razloga, naziv Andromeda ima svoju autohtonu
verbalnu i muzikalnu lepotu: re je to koja se fino uje i koja zvuno
odjekuje.

Zato SF

Pored naziva naeg almanaha, trebalo je da izmislimo i njegov amblem,

zatitni znak raspoznavanja. Odluili smo da to bude stilizovani disk magline
Andromede sa slovima SF (od Science Fiction). Neko vreme nosili smo se
milju da lansiramo oznaku NF (od Nauna Fantastika), smatrajui da bi se
time bolje naglasio jugoslovenski karakter almanaha (budueg mesenog
magazina). Kasnije smo ipak odustali od te ideje. Termin SF ve odavno je
usvojen kao internacionalna oznaka za ovaj literarni anr, a sem toga ve se
do te mere ukorenio i meu domaim poklonicima naune fantastike, da bi
uvoenje oznake NF samo iskomplikovalo itavu stvar i (u praksi) dovodilo
do raznih neeljenih komplikacija. Sem toga, akceptirajui amblem SF, mi se
i kroz taj mali simbol prikljuujemo velikom meunarodnom bratstvu pisaca
i ljubitelja naune fantastike, u kome emo to je naa duboka vera
vremenom zauzeti asno i ugledno mesto.

O etimologiji i fonetici

Kao to su itaoci almanaha zapazili, pri transkribovanju stranih imena na

srpskohrvatski svugde smo se drali naela fonetike (pii kao to govori),
s tim to smo u teorijsko-kritikim tekstovima sva autentina, dakle realno
postojea imena (pisaca, naunika, filmskih stvaralaca i si.) davali ne samo
fonetski nego (u zagradi) i etimoloki kad god bi se po prvi put spomenula.
Imena koja se pojavljuju u fikciji (roman, prie, drama, poezija)
prezentirali smo iskljuivo u fonetskoj varijanti, jer smo smatrali da bi
insistiranje na etimologiji samo otealo spontano praenje tekstova.
to se tie originalnih priloga sa hrvatskog jezikog podruja (Furtinger,
Koevi, Mikulii) njih smo, razume se, tampali dosledno potujui slovo
rukopisa bez ekaviziranja i prebacivanja na fonetiku.

Izbor ilustracija

U osnovi, Andromeda je zamiljena kao meseni magazin i u takvoj

formi naprosto bi morala da bude ilustrovana. Stvari nisu toliko kategorine
kada je re o almanahu, ali smo ve u poetku smatrali da i on treba da bude
ilustrovan, jer time dobija jedan novi, vizuelni kvalitet.
Umesto da uz literarne priloge objavimo odgovarajue crtee ideja
koja je pretpostavljala niz tehnikih i drugih tekoa i, jo gore, ili mnogo
vremena ili improvizaciju mi smo se odluili da almanah ilustrujemo
egzaktnim likovnim prilozima na temu naune fantastike. Nadamo se da je
time ostvaren viestruki efekat: almanah je postao ivlji i pregledniji za oko;
predstavljena je nauna fantastika u vizuelnim medijima (oblast koju
razmatra teorijski prilog ike Bogdanovia); slikovno je prikazan razvoj
izdavake delatnosti u ovoj oblasti u svetu i kod nas; dati su i portreti veeg
broja autora ije literarne ili esejistike priloge objavljujemo u almanahu.

Kontakt preko Galaksije

Budui da nas od sledeeg almanaha Andromeda deli pola godine ili

vie, na kontakt s vama, dragi itaoci, mogao bi da izgleda gotovo
neostvarljiv. Ipak, postoji jedno sreno reenje: tu je na matini asopis
Galaksija. Ako elite da dobijete neka lina ili javna obavetenja, ako
imate kakve primedbe ili sugestije, ako nameravate da uestvujete u naem
konkursu za SF priu, ako ste raspoloeni da nam pomognete u pribavljanju
bibliografskih i drugih podataka o naunoj fantastici u svetu i kod nas
piite nam na Galaksiju (Galaksija BIGZ, Bulevar vojvode Miia
17, 11000 Beograd sa naznakom za Andromedu). Na vaa pisma
odgovoriemo ili direktno ili preko naeg asopisa. I biemo vam uistinu
zahvalni to ste se prihvatili odgovornog zadatka da, zajedno s nama,
pomaete razvoj naune fantastike u Jugoslaviji.
Redakcija
Bibliografija

SF NA SRPSKOHRVATSKOM

Ova bibliografija uraena je sa eljom da se ljubiteljima naune fantastike

prui uvid u tu izdavaku delatnost na srpskohrvatskom jeziku od poetka
naeg veka do danas. Razumljivo, u ovu listu nije moglo da ue sve to je
kod nas tampano iz oblasti naune fantastike: u Jugoslaviji je objavljeno na
hiljade pria, novela i noveleta i njihovo popisivanje jedva da bi imalo
nekog smisla. U ovu bibliografiju uli su samo naslovi romana i zbirki pria
tampanih u vidu knjige, kao i naslovi romana objavljenih u novinama i
asopisima (Politika, Kosmoplov).
Da ovaj popis ne bi ostao gola faktografija, redakcija Andromede e
preko svog matinog lista Galaksija itaoce obavetavati o delima iz nae
bibliografije koja se jo mogu kupiti. U saradnji sa domaim izdavakim
kuama, Galaksija e itaocima omoguiti da te knjige nabave i tako
popune svoju biblioteku SF literature.
Ova bibliografija ujedno je i poziv da nam piete i ukaete na naslove koje
smo propustili da uvrstimo. Takva saradnja donela bi plodove od kojih bismo
imali zajedniku korist. Sigurno je da postoje SF dela koja su gotovo
zaboravljena i izgubljena, pa nam je tu vaa pomo neophodna. Osim toga,
kao to ete primetiti, podaci uz neke naslove u ovoj bibliografiji nisu
kompletni pa e nam vaa pomo
i tu biti dragocena.
Pri pravljenju ovog popisa koristili smo kataloge domaih izdavakih
kua i meunarodnog sajma knjiga u Beogradu, dokumentaciju novina i
asopisa i brouru objavljenu za vreme Prvog sajma naune fantastike u
Zagrebu, u kojoj se pojavio i vei broj naslova SF literature.
Nadamo se da e ova bibliografija biti osnova nae saradnje i da e uz
vau pomo, dragi itaoci vremenom poprimiti svoj definitivni oblik,
proiren i delima na jezicima naih ostalih naroda i narodnosti.
Petar Lukovi
1. Adler Irving: Zvezde, stepenice za svemir Vuk Karadi, 1966,
Beograd
2. Aksjonov Vasilij: Zvezdana vozna karta Narodna knjiga, 1963,
Beograd
3. Alargi D: Antares Savremena tampa, 1969, Beograd
4. Altov-Zuravjev: Balada o zvezdama Politika, 1973, Beograd
5. Anderson Pol: Gusari iz vasione Politika, 1974.
6. Anderson Pol: Pohod na Jupiter Kosmoplov, 1969, Beograd
7. Anderson Pol: U dungli pravremena Kosmoplov, 1969.
8. Asimov Isaac: eline spilje Epoha 1957, Zagreb
9. Asimov Isaac: Golo sunce Epoha, 1959, Zagreb
10. Asimov Isak, Mladost Kosmoplov, 1969.
11. Asimov Isak: ljunak na nebu 1961, Beograd
12. Asimov Isak: ivotni prostor Kosmoplov, 1969.
13. Balard D: Potopljeni svet Jugoslavija, 1967, Beograd
14. Balmer E. Vajli: Sudar svetova Kosmos, 1955, Beograd
15. Bardis Antoni: Paklena pomoranda BIGZ, 1975, Beograd
16. Bekmen D: Prokleta Danijela Dnevnik, 1959, Novi Sad
17. Bellamy Edward: U godini 2000. osvrt na godinu 1887.
Hartman-Kugli, 1903, Zagreb
18. Beljajev Aleksandar: Glava profesora Douela Depna knjiga, 1957,
Sarajevo; Politika, 1962.
19. Beljajev A: ovek koji je naao svoje lice 1964, Sarajevo
20. Beljajev A: ovek amfibija Depna knjiga, 1957, Sarajevo
21. Beljajev A: Zvezda KEC Stoer, 1950, Beograd
22. Beynon J: Prva ena na Marsu Kosmos, 1954, Beograd
23. Bjai-Furtinger: Mrtvi se vraaju Epoha, 1965, Zagreb
24. Bjai-Furtinger: Osvaja 2 se ne javlja Epoha, 1955, Zagreb
25. Bjai-Furtinger: Svemirska nevjesta Epoha, 1960, Zagreb
26. Bjai-Furtinger: Zagonetni stroj profesora Kruia Epoha, Zagreb
27. Bli Dems: Zvezdane spore Jugoslavija, 1967, Beograd
28. Bondarov Jurij: Tiina Politika, 1962.
29. Borisov-Pjatnova: Klju za Sunce Vuk Karadi, 1963, Beograd
30. Boulle Pierre: Ljubav i sila tele 1961, Zagreb
31. Boulle Pierre: Zavolio sam divlju enu Epoha, 1965, Zagreb
32. Bradbury Ray: Srebrni skakavci Epoha, 1959, Zagreb
33. Bradbury Ray: Fahrenheit 451 Zora, 1963, Zagreb.
34. Butler Samuel: Edgin Nolit, 1955, Beograd
35. Chilton Charles: Crveni planet Epoha, 1960, Zagreb
36. Chilton Charles: Pustolovina na Mjesecu Epoha, 1959, Zagreb
37. Chilton Charles: Svijet u opasnosti Epoha, 1965, Zagreb
38. Ciolkovski K. E: Put ka zvezdama Savremena tampa, 1964,
Beograd
39. Clarke Arthur: Ostajem na Marsu Epoha, 1957, Zagreb
40. apek Karel: Krakatit 1954, Beograd
41. apek Karel: Rat ljudi i dadevnjaka Matica Srpska, 1954, Novi
Sad; BIGZ, 1975, Beograd
42. apek Karel: Tvornica apsolutnog (?)
43. ievski: U praumi vremena Veselin Maslea, 1969, Sarajevo.
44. Dalton K. i Artur R: Rat majmuna Kosmoplov, 1969.
45. Dermez Iv: Titan iz vasione Nolit, 1963, Beograd
46. Dojl Konan: Izgubljeni svet Novo pokolenje, 1951, Beograd
47. Flammarion C: Poslednji dani ljudi 1920, Zagreb
48. Flammarion C: Propast svijeta 1918, Zagreb
49. Giljzin K. A: Putovanje ka dalekim svetovima Rad, 1963, Beograd
50. Gor Genadij: Lutalica i vreme Politika, 1963
51. Graciotti Mario: ovek viebrojnik Otokar Kerovani, 1972, Rijeka
52. Hajnlajn A. Robert: Gospodari bez razuma Politika, 1955
53. Hajnlajn A. Robert: Svemirska patrola Dnevnik, 1961, Novi Sad
54. Haksli Oldos: Vrli novi svet Jugoslavija, 1967, Beograd
55. Hoyle Fred: Crni oblak Naprijed, 1964, Zagreb
56. Jefremov I: Magline Andromede Depna knjiga, 1961, Sarajevo
57. Jefremov I. A: Put vjetrova Zora, 1966, Zagreb
58. Jefremov I: Senka prolosti Novo pokolenje, 1961, Beograd
59. Jefremov I: Zvezdani brodovi Tehnika knjiga, 1950, Beograd
60. Jemcev N. i Parnov E: Poslednja vatra Kosmoplov, 1970
61. Karson Rael: Pod morskim vetrom Vuk Karadi, 1966, Beograd
62. Kazancev A. P: Orkanska planeta Politika, 1967.
63. Kazancev A. P: Put na Mesec Politika, 1963.
64. Keler D: Iza vrata pakla Politika, 1957.
65. Klark Artur: Odiseja u svemiru 2001. BIGZ, 1975, Beograd
66. Klark Artur: SOS na Mesecu Politika, 1969.
67. Koks Erl: Pod zlatnim svodom Politika, 1953.
68. Krejton M: Bakterija Andromeda Kosmoplov, 1969.
69. Krouz Vilijem: Svet budunosti Vuk Karadi, 1966, Beograd
70. Kudrjavcev Boris: Svet u zrnu peska Vuk Karadi, 1964, Beograd
71. Kuper Edmund: Na granici vremena Politika, 1974.
72. Langrenus M: Drava na Mjesecu Tehnika knjiga, 1956, Zagreb
73. Lem Stanislaw: Ana sa zvijezda Epoha, 1965, Zagreb
74. Lem Stanislav: Invazija s Aldebarana Nolit, 1965, Beograd
75. Lem Stanislav: Solaris Politika, 1965; BIGZ, 1972, Beograd
76. Lem Stanislav: Zvezdani dnevnici Ijona Tihog Nolit, 1964, Beograd
77. Lomer K: Kosmika Odiseja Kosmoplov, 1969.
78. London Dek: Gvozdena peta Kultura, 1946, ZagrebBeograd
79. London Dek: Prije Adama Mladost, 1952, Zagreb
80. Lymington J: Dolazak stranaca Epoha, 1965, Zagreb
81. Ljaenko M: ovek zrak Nolit, 1962, Beograd
82. Makdonald Don: Planeta sanjara Nolit, 1961, Beograd
83. Martinov Georgi: Kalistijani Dnevnik, 1963, Novi Sad
84. Martinov Georgi: Tajna kamene ae Epoha, 1962, Zagreb
85. Martinov Georgi: Venera sestra Zemljina Nolit, 1961, Beograd
86. Matoec Milivoj: Suvian u svemiru Prosveta, 1966, Beograd
87. Miro San: Ruevine Sunca Politika, 1962.
88. NatanoviStrugacki: Let na Veneru 1956, Zagreb
89. Nemcov V: Vatrena kugla Epoha, 1960, Zagreb
90. Nesvadba J: Obraun sa dr Dongom Zora, 1964, Zagreb
91. Nesvadba J: Tragovima snjenog ovjeka Epoha, 1962, Zagreb
92. Obruev Vladimir: Plutonija Mlado pokolenje, 1966, Beograd
93. Oliver : Poslednji grad na Zemlji Kosmoplov, 1969.
94. Orvel Dord: 1984 Jugoslavija, 1967, Beograd
95. Petkovi S: Osveta manijaka Epoha, 1965, Zagreb
96. Po Edgar Alan: Avanture Gordona Pima Rad, 1955, Beograd.
97. Pol-Kornblut: Reklamokratija Jugoslavija, 1967, Beograd
98. Poljeuk A: Greka profesora Aleksejeva Nolit, 1964, Beograd
99. Randa Peter: Ciklus nula Nolit, 1965, Beograd
100. Rasel E. F: Nepobediva planeta Kosmoplov, 1969.
101. Rasel E. F: Sve boje mraka Politika, 1974.
102. Ritig Angelo: Ljubav u neboderu Epoha, 1965, agreb
103. Ritig Angelo: Sasvim neobino buenje Epoha, 1961, Zagreb
104. Rui Silvio: Uspavani diktator Epoha, 1961, Zagreb
105. Safronov: udnovati doivljaji Hromova Epoha, 1961, Zagreb
106. Savenko: Crne zvezde Nolit, 1961, Beograd
107. Simak Kliford: Grad Jugoslavija, 1967, Beograd
108. Simak Kliford: Kimon Kosmoplov, 1969.
109. Simak Kliford: Od Zemlje do Meseca Kosmoplov, 1969.
110. Simak Kliford: Prsten oko Sunca Politika, 1974.
111. Sol D: Ponovo roeni Politika, 1955.
112. Sterden Teodor: Vie nego ljudski Jugoslavija, 1967, Beograd
113. Stivenson R. L: Neobian sluaj dr Dekila i g. Hajda 1965,
Zagreb
114. Stjuart D: Zabranjena planeta Politika, 1958.
115. Strugacki A. i B: Plavi horizont Politika, 1965.
116. Strugacki A. i B: Tahmasib Jugoslavija, 1967, Beograd
117. Strugacki Arkadij i Boris: Planeta purpurnih oblaka Politika,
1964.
118. Suvin Darko: Od Lukijana do Lunjika Epoha, 1965, Zagreb
119. eli V. Meri: Frankentajn ili moderni Prometej Mlado
pokolenje, 1960, Beograd
120. Taker Vilson: Svedoci prolosti Politika, 1955.
121. Ten V: Mi na Mesecu Kosmoplov, 1969.
122. Tolstoj Aleksej: Aelita 1924, Zagreb
123. Tolstoj Aleksej: Hiperboloid profesora Garina Depna knjiga,
1959, Sarajevo
124. Tolstoj Aleksej: Pod vodom Zagreb
125. Valisfurt R. V: SOS... letei tanjiri Kosmos, 1954, Beograd
126. VasilijevGuev: Reportae iz XXI veka Nolit, 1966,
Beograd
127. Vels H. D: Neobine prie Kosmos, 1939. Beograd
128. Vels H. D: Nevidljivi ovek Tehnika knjiga, 1951, Beograd
129. Vels H. D: Novi svet lik stvari koje dolaze Beograd
130. Vels H. D: Ostrvo dr Moroa Narodna knjinica, 1932,
Beograd
131. Vels H. D: Ukradeni bacil Nolit, 1961, Beograd
132. Verkor: Izopaene ivotinje Jugoslavija, 1967, Beograd
133. Verne Jules: Ledena sfinga 1958, Zagreb
134. Verne Jules: Plivajui grad 1945, Zagreb
135. Verne Jules: Put na Mesec Stvarnost, 1969, Zagreb
136. Verne Jules: Put u sredite Zemlje Otokar Kerovani 1969,
Rijeka
137. Vern il: udnovati doivljaji ekspedicije Barsak Rad, 1959,
Beograd
138. Vern il: 20.000 milja pod morem Veselin Maslea-, 1966,
Sarajevo
139. Vern il: Dve godine raspusta Rad, 1959, Beograd
140. Vern il: Gospodar sveta Tehnika knjiga, 1951, Beograd
141. Vern il: Lovci na meteore Tehnika knjiga, 1955, Beograd
142. Vern il: Parna kua Rad, 1959, Beograd
143. Vern il: Pet stotina miliona Begeninih 1928, Beograd
144. Vem il: Robur osvaja Rad, 1959, Beograd
145. Versins Pierre: Vatromet Nolit, 1964, Beograd
146. Vestlejk D. E: Kolonija u svemiru Kosmoplov, 1970.
147. Vilijams D: Signali iz svemira Kosmoplov, 1970.
148. Vindem Don: Hrizalidi Nolit, 1963, Beograd
149. Vladko V: Argonauti svemira Rad, 1959, Beograd
150. Vogt Van A. E: Kua bez vremena Politika, 1961.
151. Vogt Van A. E: Pravac Alfa Kentaur Kosmoplov, 1969.
152. Wells H. G: Borba svetova Tipografija, 1923, Zagreb
153. Wells H. G: Carstvo mravi 1939, Zagreb
154. Wells H. G: Ljudi nalik na bogove Zora, 1952, Zagreb
155. Wells H. G: Pripovjetke iz kamenog doba Novo pokoljenje,
1949, Zagreb
156. Wells H. G: Prvi ljudi na Mjesecu Mladost, 1951, Zagreb
157. Wells H. G: Vremenski stroj Stvarnost, 1969, Zagreb
158. Wyndham John: Dan obrauna Epoha, 1961, Zagreb
159. Wyndham John: Neman se budi Epoha, 1960, Zagreb
160. Zamjatin E: MI Prosveta, 1969, Beograd.
ANDROMEDA
Almanah nauen fantastike (1)

Lektura
Srbislava Radonji

Korektura
Ksenija Pavlovi, Bojana Stefanovi,
Leila Tuev, Danica Vukeli

Tehniki urednik
Duan Mijatovi

Izdaje i tampa
Beogradski izdavako-grafiki zavod
Bulevar vojvode Miia 17, Beograd