DON KORNVEL

HITLEROV PAPA
TAJNA ISTORIJA PIJA XII

Uspeh se moe jedino postii (verovao je Paeli) papskom diplomatijom. Sistem

konkordata doveo je njega i Vatikan do toga da prezru demokratiju i parlamentarni sistem...
Krute vlade, kruta centralizacija i kruti ugovori trebalo je da uvedu u doba stabilnog reda,
doba mira i tiine."

Hajnrih Brining, nemaki kancelar 1930-1932.

Pije XII i Jevreji... itava stvar je suvie tuna i suvie ozbiljna za gorinu... to je utanje
koje je tako duboko i potpuno u dosluhu sa svim silama koje tlae, donose nepravdu, nasilje,
eks-ploataciju, rat."

Tomas Merton.

Sluaj beatifikacije i kanonizacije pape Pija XII, koga s

pravom potuju milioni katolika, nee zaustaviti ili usporiti
nepravedni i zlobni napadi protiv ovog velikog i svetog oveka."

Otac Peter Gumpel, jezuita, relator u sluaju kanonizacije Pija XII.

PREDGOVOR

Pre nekoliko godina veerao sam sa grupom postdiplomaca meu kojima je bilo katolika.
Tema razgovora bila je papstvo, pa se itava grupa podelila u miljenjima. Jedna mlada ena
je tvrdila da je za nju bilo teko da razume kako ovek zdravog razuma danas moe biti
katolik, s obzirom na to da je Katolika crkva stala uz najozloglaenije desniarske vladare
veka - Franka, Salazara, Musolinija, Hitlera. Njen je otac bio Katalonac, a njeni deda i baba
po ocu pretrpeli su strane patnje za vreme graanskog rata od strane Franka. Potom se
razgovaralo o Eueniju Paeliju, Piju XII, papi iz vremena rata, i o tome kako on nije uinio
vie da spase Jevreje iz logora smrti.
Kao i mnogi katolici moje generacije, bio sam suvie dobro upoznat sa tom tvrdnjom. Sve
je zapoelo sa dramom Rolfa Hohuta Namesnik" (1963), u kojoj je Paeli prikazan (po
miljenju mnogih katolika - neuverljivo) kao surovi cinik, vie zainteresovan za vatikanske
vrednosne papire nego za sudbinu Jevreja. Ipak, Hohutov komad potpalio je raspravu o
grenosti papstva i Katolike crkve u Konanom reenju. Svaki prilog toj raspravi podstakao
je odgovor sa jo ekstremnijim gleditem. Vodei uesnici u raspravi, o ijim radovima
govorim na kraju knjige, najveu panju posvetili su Paelijevim ratnim godinama. Ipak,
Paelijev uticaj u Vatikanu poeo se oseati u prvoj deceniji dvadesetog veka i stalno je rastao
tokom narednih etrdeset godina, sve dok nije bio izabran za papu (1939) u predveerje
Drugog svetskog rata. Uinilo mi se da je objektivna ocena Paelija, njegovih zasluga i
promaaja, zahtevala detaljniju istoriju od bilo koje do sada napisane. Takva rasprava proirila
bi se ne samo na Paelijeve rane diplomatske delatnosti ve i na itav njegov ivot,
ukljuujui i sazrevanje njegove duhovnosti jo od detinjstva. Bio sam uveren da bi, ako bi se

1
sve ovo iznelo, pontifikat Pija XII bio odbranjen. Nakon toga, odluio sam se da napiem
knjigu koja e zadovoljiti iri krug italaca, starih i mladih, katolika i nekatolika, svih koji
nastavljaju da postavljaju pitanja o ulozi papstva u istoriji dvadesetog veka. Projekat koji sam
nameravao da napiem nije trebalo da bude konvencionalna biografija, poto uticaj pojedinog
pape na globalne poslove zamagljuje uobiajene razlike izmeu biografije i istorije. Konano,
papa, zajedno sa stotinama miliona vernika, veruje da je on Boiji predstavnik na zemlji.
Podneo sam zahtev da mi se omogui pristup vanoj grai u Rimu, uveravajui one koji su
upravljali odgovarajuim arhivima da sam bio veran linosti koju obraujem. Postupajui u
tom uverenju dva kljuna arhivista dareljivo su mi omoguili pristup do tada nekorienoj
grai i izjavama datim pod zakletvom, sakupljenim pre trideset godina za Paelijevu
beatifikaciju, kao i dokumentima vatikanskog Dravnog sekretarijata. U isto vreme, otpoeo
sam da kritiki prikupljam ogromnu masu naunih radova koji su se odnosili na Paelijeve
delatnosti tokom dvadesetih i tridesetih godina u Nemakoj, radova objavljenih poslednjih
dvadeset godina, ali koji su bili uglavnom nedostupni irokom krugu italaca.
Sredinom 1997, privodei svoj istraivaki napor kraju, naao sam se u stanju koje se moe
opisati jedino kao moralni ok. Materijal koji sam prikupio, a koji mi je pruao iri pogled na
Paelijev ivot, doveo me je, ne do njegovog oslobaanja od kritike, ve do jo vee optube.
Obuhvatajui Paelijevu karijeru od poetka veka, moje istraivanje uobliilo je priu o
nastojanju da se ostvari do tada besprimerna papska vlast, koja je oko 1933. uvukla Katoliku
crkvu u sauesnitvo sa najmranijim silama tog vremena. tavie, otkrio sam dokaze da je
ve od samog poetka svoje karijere Paeli pokazivao nesumnjivu antipatiju prema Jevrejima
i da je njegova diplomatija u Nemakoj tokom tridesetih godina dovela do izneveravanja
katolikih politikih udruenja koja su mogla da dovedu u pitanje Hitlerov politiki reim i
onemogue Konano reenje.
Euenio Paeli nije bio udovite; njegov sluaj je daleko sloeniji i traginiji. Interes za
njegov ivot svodi se na fatalnu kombinaciju visoke duhovne aspiracije koja se sukobila sa
ogromnom voljom za mo i kontrolu. Njegov portret nije lik zla, ve lik fatalne moralne
pomerenosti - odvajanja vlasti od hrianske ljubavi. Posledica tog raskida bila je dosluh sa
tiranijom i, u krajnjoj liniji, sa nasiljem.
Na vrhuncu Prvog vatikanskog koncila 1870, nadbiskup Vestminstera, Henri Mening,
pozdravio je doktrinu o papskoj nepogreivosti i primatu kao trijumf dogme nad istorijom".
U svom dokumentu Seanje, o Konanom reenju, objavljenom 1997, Papa Jovan Pavle II
govorio je o Hristu kao Gospodaru istorije". Nema sumnje da je sazrelo vreme da se usvoje
lekcije iz novije istorije papstva.

Jesus College, Kembrid

April 1999.

PROLOG

Za vreme svete" 1950. godine, kada su milioni hodoasnika stigli u Rim da iskau
odanost papstvu, Euenio Paeli, Papa Pije XII, imao je sedamdeset i etiri godine i bio u
dobrom zdravlju. Visok 180 cm, tanak kao prut, teak 62 kg1, lagana koraka, pravilnih navika,
jedva da se neto fiziki izmenio od vremena kada je krunisan za papu, jedanaest godina
ranije. Onima koji su ga sreli prvo to je padalo u oi bilo je njegovo primetno bledilo.
Njegova koa, zategnuta preko snanih crta lica, gotovo pepeljasto siva, nezdrava, liila je na
stari pergament," pisao je jedan posmatra, ali istovremeno, delovala je iznenaujue
prozirno, kao da zrai iznutra hladnim, belim plamenom"2. Utisak koji je ostavljao na. inae
neosetljive obine ljude irom sveta, esto je bio zapanjujui. Njegovo prisustvo zrailo je
dobroudnou, mirnoom i svetou to zasigurno nikad nisam osetio ni kod jednog drugog

2
ljudskog bia", pisao je Dejms Lis-Miln. Sve vreme se smeio na najprijatniji, najljubazniji
nain tako da sam se u trenutku preko glave zaljubio u njega. Toliko sam bio potresen da sam
jedva mogao da govorim bez suza, svestan da mi se noge tresu."3
Tokom Svete godine bilo je mnogo papskih inicijativa - kanonizacija, enciklika (otvorena
pisma katolikim vernicima po svetu), ak proglasa o nepogreivoj dogmi (Uznesenje device
Marije) - i izgledalo je da je Pije XII vrsto sedeo na papskom prestolu, kao da je uvek bio
papa i kao da e to zauvek ostati. Za pola milijarde katolikih vernika u svetu, on je oliavao
papski ideal: svetost, posveenost, boanski ureenu vrhovnu vlast, i, u izvesnim
okolnostima, nepogreivost u stavovima o veri i moralu. Sve do dananjeg dana, stariji
Italijani govore o njemu kao o l'ultimo papa" o poslednjem papi.
Iako ovek monakih sklonosti ka samoi i molitvi, ipak je primao u audijenciju ogroman
broj politiara, pisaca, naunika, vojnika, glumaca, sportista, nacionalnih voa i kraljevskih
linosti. Malo ih je bilo koje nije armirao i zadivio. Imao je divne kupaste ruke koje je veto
koristio neprekidno blagosiljajui. Oi su mu bile velike i tamne, gotovo grozniave iza
naoara sa zlatnim okvirima. Glas mu je bio piskutav, pomalo svaalaki, uz preterano
naglaavanje. Kada je obavljao crkvenu slubu, lice mu je bilo bezizraajno, pokreti i gestovi
smireni i elegantni. Prema svojim posetiocima bio je izrazito prijatan, oputajui ih pun
laskanja i ljubaznosti, bez imalo pompeznosti ili afektacije. Bio je uvek spreman za
jednostavan humor i smejao bi se bezglasnim smehom, otvorenih usta. Njegovi zubi, primetio
je jedan posmatra, bili su kao stara slonovaa".
Neko je primetio njegovu maiju" osetljivost, drugi su govorili o njegovoj povremenoj
sklonosti ka enstvenoj" tatini. Ispred kamera oseao se traak narcizma. Pa ipak, veinu
onih koje je sretao, impresionirao je oseanjem edne, mladalake nevinosti, kao neki veni
seminarista ili samostanski iskuenik. Bio je prisan sa decom i privlaio ih je. Nikada nije
ogovarao ili loe govorio o drugima. Njegove oi bi se zamrzle, kao u zeca, kada bi se osetio
povreenim zbog preterane familijarnosti ili nekog prostakog izraza. Bio je sam - na jedan
sasvim izvanredan i uznesen nain.
Kako je mogue shvatiti tu jedinstvenu samou, tu egoistinu papsku uzvienost, u kojoj su
moderne pape izabrale da bitiu?
Ophrvan samoom svoje pontifikatske uloge, Pavle VI, papa ezdesetih i sedamdesetih
godina, poverio je u jednoj svojoj linoj beleci ono to bi mogao napisati i Paeli, kome je
Pavle VI (kao ovani Batista Montini) sluio petnaest godina:

Bio sam i ranije usamljen, ali sada je moja samoa postala potpuna i strana. Otuda
zamuenost, vrtoglavica. Kao statua na stubu - tako sada ivim. Isus je takoe bio sam na
krstu. Ne treba da traim pomo spolja koja bi me oslobodila moje dunosti; moja dunost je
isuvie jasna: odluiti, preuzeti svaku odgovornost za voenje drugih, ak i kada to izgleda
nelogino ili moda apsurdno. I patiti sam... Ja i Bog. Razgovor mora biti pun i beskrajan.4

Ova vrtoglava papska svest svakako da menja oveka koji na svojim pleima nosi papski
teret. To je samoa koju prate izvesne opasnosti, meu kojima nije najmanje ona od
poveanog egoizma i despotizma. to je dua papska vlast, to je jaa papska svest. Teolog
Don Henri Njuman, najuveniji britanski preobraenik u katolianstvo u devetnaestom veku,
dao je poraavajuu ocenu o prethodnom dugakom pontifikatu: Nije dobro za pape da
vladaju dvadeset godina. To je anomalija i ona ne donosi dobre plodove; on postaje bog,
nema nikog da mu se suprotstavi, ne poznaje injenice, i bez zle namere radi okrutne stvari.5
Za deset godina otkako je postao papa, Paeli je uzdigao papstvo do neprevaziene
uznesenosti; izvesno je da nije bilo nikog ko mu se mogao suprotstaviti; ponaao se kao neko
ko je bio predodreen za kanonizaciju.

3
 Postoji jedna izuzetna slika Paelija kada je bio u zenitu svoje moi, objavljena 1950.
godine. Fotografisan odozgo i sa lea, visoko iznad Trga svetog Petra, on pozdravlja
uskomeano mnotvo ispod sebe kao kolos koji itavu ljudsku rasu dri u zagrljaju. Slika u
potpunosti odgovara naem poetnom uverenju: ideologija papskog primata, onakva kakvu mi
poznajemo, izmiljotina je kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Drugim reima, u
neko vreme, pre modernih sredstava komunikacije, nije postojao piramidalni model katolike
vlasti - gde jedan ovek u beloj odedi vlada Crkvom u izrazito nejednakom odnosu snaga.
Nekada je vlast Katolike crkve bila iroko raspodeljena na velike istorijske koncile i
bezbrojne mree lokalnog samoodluivanja. Kao u srednjovekovnoj katedrali, bilo je mnogo
istaknutih tornjeva vlasti. Izvesno je da je najvii od njih bilo papstvo. Ali rimski primat
veeg dela dva milenijuma bio je pre apelacioni sud nego jedinstveno izgraena autokratija.
Karakteristina slika Pija XII - vrhunski vladar, mada pun ljubavi, koji lebdi nad Trgom
svetog Petra - otkriva neke suprotnosti koje razlikuju moderne pape od njihovih prethodnika.
to je pontifeks bio uzvieniji, to je vernik bio manji i beznaajniji. to je pontifeks bio
odgovorniji i autoritarniji, to je sputaniji bio narod boiji, ukljuujui tu i biskupe, sledbenike
apostola. to je pontifeks bio svetiji i udaljeniji, to je profaniji i sekularniji bio itav svet.
Ova knjiga kazuje priu o karijeri Euenija Paelija, oveka koji je bio Pije XII,
najuticajnija crkvena linost na svetu od poetka tridesetih do kasnih pedesetih godina ovoga
veka. Paeli je vie od bilo kog drugog vatikanskog zvaninika toga vremena, pomogao da
ojaa ideologija papske moi - moi koju je sam preuzeo 1939. godine, u predveerje Drugog
svetskog rata, i koju je zadrao sve do svoje smrti, oktobra 1958. Ali pria je poela tri
decenije pre nego to je on postao papa. Meu mnogim inicijativama u svojoj dugoj
diplomatskoj karijeri, Paeli je bio odgovoran za ugovor sa Srbijom koji je doprineo
napetostima koje su dovele do Prvog svetskog rata. Dvadeset godina kasnije, on je sainio
dogovor sa Hitlerom kome je pomogao da se legalno domogne diktature, i time neutralisao
potencijal od 23 miliona nemakih katolika da protestuju i prue otpor (34 miliona posle
Anlusa).
Paelijevi ciljevi i njegov uticaj kao diplomate i pape ne mogu se odvojiti od nadlenosti i
slube koja je podstakla njegovu izuzetnu ambiciju. Ta ambicija nije bila prosta udnja za
vlau: pape dvadesetog veka nisu bile sebini ljudi svetovne oholosti, gordosti i pohlepe. To
su bili, bez izuzetka, ljudi molitve i vrstog uverenja, optereeni arolikom istorijom stare
ustanove koju su otelovljavali. Paeli nije bio izuzetak. Pa ipak, ova knjiga pokazae da je
uprkos svemu izvrio poguban i grean uticaj na istoriju ovog veka.
Paeli je roen u Rimu 1876. godine, u porodici crkvenih pravnika u slubi papstva,
razoaranih gubitkom papskih teritorija koje je uzela nova nacionalna drava Italija. Taj
gubitak suvereniteta doveo je papstvo u krizu. Kako su pape mogle da se smatraju nezavisnim
od politikog status quo Italije, sada kad su postali obini graani ovog skorojevikog
kraljevstva? Kako su mogle dalje da vode i tite Crkvu u sukobu sa modernim svetom?
Jo od Reformacije, papstvo se nerado prilagoavalo stvarnosti rasparanog hrianskog
sveta usred izazova prosvetiteljskih ideja i novih pogleda na svet. U odgovoru na politike i
drutvene promene koje su hvatale korak posle Francuske revolucije, papstvo se borilo da
preivi i vri uticaj u klimi liberalizma, sekularizma, nauke, industrijalizacije i nacionalne
drave u razvoju. Pape su morale da se bore na dva fronta - kao primasi jedne ugroene Crkve
i kao vladari potresenog papskog kraljevstva. Suoeno sa bezbrojnim izazovima koje su
stvarali novi gospodari Evrope, papstvo je pokuavalo da zatiti univerzalnost Crkve, i
istovremeno, da brani celovitost njene ugroene svetovne moi.
Veina drava Evrope koje su se modernizovale, bile su sklone da odvoje Crkvu od
drave: presto od oltara, papstvo od carstva, svetenstvo od laika, sveto od svetovnog.
Katolika crkva postala je predmet pritiska u Evropi kroz dobar deo devetnaestog veka; njena
imanja i bogatstvo su se sistematski otimali; verski redovi i svetenstvo gubili su mogunost

4
da deluju; kole je preuzela drava ili ih je zatvarala. Samo papstvo je stalno poniavano (Pije
VII i Pije VIII bili su Napoleonovi zatoenici), i papske teritorije su bile u stalnoj opasnosti
od cepanja i aneksija onako kako su snage italijanske drave i modernizacija hvatale zamah.
Usponi i padovi u ovom razdoblju, otkrili su da je Crkvu iznutra rastrzao problem bremenit
posledicama po moderno papstvo. Ukratko, vodila se bitka izmeu onih koji su se zalagali za
apsolutni papski primat iz Rima kao centra, i onih koji su zahtevali veu podelu vlasti meu
biskupima (ak je tu bilo i onih koji su se zalagali za stvaranje nacionalnih crkava, nezavisnih
od Rima). Obe ove tendencije najizraenije su bile u Francuskoj od sedamnaestog veka pa
nadalje, iako su prethodnici papske autokratije imali staro poreklo, koje je poticalo jo iz
jedanaestog veka i iz temelja papskog monarhizma. Papska autokratija je bez sumnje, bila
osnovni uzrok same reformacije.
Trijumf modernih centrista, ili ultramontanista" (izraz skovan u Francuskoj koji ukazuje
na papsku vlast preko planina" ili Alpa), potvren je Prvim vatikanskim koncilom iz 1870.
godine. To treba da se sagleda u svetlosti gubitka papskih poseda. Na tom Koncilu papa je
proglaen nepogreivim u pitanjima vere i morala. Takoe je bio proglaen za nespornog
poglavara, vrhovnog duhovnog i administrativnog stareinu Crkve. U izvesnom smislu, ova
definicija zadovoljava ak i one koji su oseali da ona nije u potpunosti tana: to je konano
bio u istoj meri stav o ogranienjima, koliko i o okviru nepogreivosti i primata.
U prve tri decenije posle Vatikanskog koncila, za vreme vladavine Lava XIII,
ultramontanistika Crkva se uveavala i jaala. Kao da je dolo do restauracije; klerikalni
Rim je cvetao sa novim akademskim i administrativnim ustanovama: katolike misije
prodirale su do najudaljenijih kutaka sveta. Postojalo je iroko rasprostranjeno oseanje
lojalnosti, poslunosti, ara. Obnova hrianske filozofije svetog Tome Akvinskog, ili barem
neke njene verzije, obezbedila je okvire za odbranu protiv modernih ideja i zatitu papske
vlasti. Meutim, ve tokom prve decenije dvadesetog veka, koncept granica papske
nepogreivosti i primata postao je nejasan. Legalni i birokratski instrument preobratio je
dogmu u ideologiju papske moi bez presedana u dugoj istoriji Rimske crkve.
Na prelasku dva veka, Paeli, briljantan mladi vatikanski pravnik, saraivao je u preradi
crkvenih zakona, kako bi obezbedio buduim papama neprikosnovenu dominaciju iz Rima
kao centra. Ovi zakoni, odvojeni od svoje istorijske i drutvene pozadine, spakovani su u
prirunik poznat kao Kodeks kanonskog prava, objavljen i primenjivan od 1917. godine.
Kodeks, razdeljen katolikom kleru u celom svetu, stvorio je sredstva za ustanovljavanje,
uspostavljanje i odravanje izvanrednog novog odnosa snaga od vrha do dna".
Kao papski nuncije u Minhenu i Berlinu tokom dvadesetih godina, Paeli je nastojao da
nametne ovaj novi Kodeks, pojedinim nemakim dravama (Pruska, Bavarska, Baden...).
Nemaka je predstavljala jednu od najveih, najobrazovanijih i najbogatijih katolikih
zajednica na svetu. Istovremeno, Paeli je radio na konkordatu sa Rajhom, crkveno-dravnom
ugovoru izmeu papstva i itave Nemake. Njegova nastojanja da se ostvari ovaj dogovor sa
Rajhom esto su nailazila na otpor, ne samo kod razoaranih protestantskih voa ve i kod
katolika koji su verovali da je njegova vizija Nemake crkve bila neprihvatljivo autoritarna.
Godine 1933. Paeli je naao uspenog partnera za pregovore o Nemakom konkordatu u
linosti Adolfa Hitlera. Njihov ugovor ovlastio je papstvo da nametne novi crkveni zakon
nemakim katolicima i davao je velikodune privilegije katolikim kolama i kleru. Za uzvrat,
katolika crkva u Nemakoj, njena parlamentarna politika stranka i njena mnogobrojna
udruenja i novine, svojevoljno" su se povukli, idui za Paelijevom inicijativom, iz
drutvenog i politikog delovanja. Abdikacija nemakog politikog katolianstva 1933.
godine, koju je iz Vatikana pregovarao i ostvario Paeli uz odobravanje pape Pija XI,
obezbedila je uspon nacizma bez otpora najmonije katolike zajednice na svetu. To je bilo
potpuno razliito od situacije koja je postojala ezdeset godina ranije, kada su se nemaki
katolici suprotstavili irokom masovnom akcijom i zaustavili Bizmarkov Kulturkampf. Sam

5
Hitler se hvalio na sastanku vlade odranom 14. jula 1933, da je Paelijeva garancija o
neintervenciji dala reimu odreene ruke da rei jevrejsko pitanje. Po zapisnicima sa sastanka
vlade, Hitler je izrazio miljenje da se ovo ima smatrati velikim uspehom. Konkordat je dao
Nemakoj mogunost i stvorio podruje poverenja to je bilo posebno znaajno u tekuoj
borbi protiv meunarodnog jevrejstva."6 Papska podrka nacizmu, u Nemakoj i van nje,
pomogla je da se zapeati sudbina Evrope.
Pria u ovoj knjizi dakle, obuhvata period Paelijeve mladosti, godine kolovanja i godine
njegove izvanredne karijere, dok nije postao papa. tavie, pripovest pronalazi novo sredite
gravitacije u njegovim sudbonosnim pregovorima sa Hitlerom ranih tridesetih godina. Ovi
pregovori, s druge strane, ne mogu se posmatrati odvojeno od razvoja ideologije papske moi
kroz ceo vek, niti od Paelijevog ponaanja tokom rata i njegovog stava prema Jevrejima.
Posleratni period Paelijevog pontifikata, tokom pedesetih, bio je apoteoza te moi, kada je
vladao monolitnom, trijumfalistikom Katolikom crkvom koja se sukobljavala sa
komunizmom u Italiji i iza Gvozdene zavese.
Ali, to se nije moglo odrati. Unutranja struktura i ponaanje Katolike crkve poeli su da
pokazuju znakove cepanja i opadanja u poslednjim godinama papstva Pija XII, to je
zahtevalo preispitivanje i obnovu. Jovan XXIII koji je 1958. nasledio Paelija sazvao je 1962.
godine, Drugi vatikanski koncil upravo zato da bi se odbacio monolitni. centralistiki model
crkve njegovih prethodnika, i da bi se uspostavila kolegijalna, decentralizovana, humana
zajednica u razvoju. U dva kljuna dokumenta, Crkva (Lumen Gentium) i Crkva u modernom
svetu (Gaudium et spes) na drukiji nain se naglaavala istorija, crkvena sluba, zajednitvo,
Sveti duh i ljubav. Vodea metafora crkve budunosti bila je Hodoasnici boiji".
Oekivanja su bila velika i nije nedostajalo rasprava i zebnji - stare navike i disciplina teko
iezavaju. Od samog poetka bilo je nagovetaja da papski i vatikanski centrizam nee tako
lako da ustukne.
U praskozorje treeg hrianskog milenijuma, jasno je da se crkva Pija XII ponovo
uspostavila na bezbroj naina, od kojih su neki oevidni, drugi tajni, ali iznad svega, u potvrdi
piramidalnog crkvenog modela - vere u primat oveka u beloj odedi koji diktira u samoi sa
vrha. U poznim godinama duge vladavine Jovana Pavla II, Katolika crkva odaje neodoljiv
utisak nefunkcionisanja, uprkos istorijskoj ulozi Jovana Pavla II u propasti komunistike
tiranije u Poljskoj i entuzijazmu Vatikana da ulazi u trei milenijum iste savesti.
U drugoj polovini vladavine Jovana Pavla II, politika Pija XII se ponovo pojavila kao
izazov odlukama Drugog vatikanskog koncila, stvarajui tenzije unutar Katolike crkve koje
bi mogle da kulminiraju u buduoj titanskoj borbi. To je prokomentarisao britanski teolog
Adrian Hestings reima: Velika plima koju je omoguio Drugi vatikanski koncil, potroila
je, barem institucionalno, svoju snagu. Staro stanje se ponovo pojavilo i danas se Drugi
vatikanski koncil u Rimu tumai daleko vie u duhu Prvog vatikanskog koncila i u skladu sa
modelom katolianstva Pija XII".
Paeli, ija je kanonizacija ve dobro odmakla, postao je, etrdeset godina posle svoje
smrti, ikona onih koji itaju i revidiraju odluke Drugog vatikanskog koncila sa stanovita
takve ide-ologije papske moi koja se ve pokazala kobnom u istoriji ovog veka.

1.
PAELIJEVI

Bilo je uobiajeno da se Euenio Paeli u vreme njegovog pontifikata i posle smrti, opisuje
kao lan Crnog plemstva. Crni plemii predstavljali su malu skupinu aristokratskih rimskih
porodica koje su ostajale uz pape i posle gubitka njihovih poseda, tokom ogorene borbe za
stvaranje italijanske drave. Iako su bili veoma lojalni papstvu, Paelijevi jedva da su bili
aristokratija. Poreklo porodice Euenija Paelija bilo je ugledno, ali skromno. Sa oeve strane

6
poticali su iz zabaenog seoskog kraja blizu Viterba, povee varoi 80 km severno od Rima.
U vreme Paelijevog roenja 1876. godine, njihov roak Pijetro Katerini (koga su pripadnici
Euenijeve vlastite generacije nazivali konte"), jo uvek je posedovao kuu sa malo zemlje u
selu Onano. Meutim, Paelijevi otac i deda, kao i njegov stariji brat Franesko, nisu dugovali
svoj ugled plemikim vezama ili bogatstvu, ve lanstvu u kasti laikih vatikanskih pravnika
u slubi papstva1. Ipak, poev od 1930, Paelijev brat i tri neaka dobili su plemike titule kao
nagradu za svoje usluge u pravnikim i drugim poslovima za Italiju i Svetu stolicu.
Paelijeva neposredna porodina veza sa Svetom stolicom datira jo od 1819, kada je
njegov deda, Markantonio Paeli, stigao u Veni grad" da studira Kanonsko ili Crkveno
pravo, kao tienik svog ujaka klerikalca, monsinjora Prospera Katerinija. Ve 1834. godine,
Markantonio je postao advokat u Tribunalu svetog Rota, klerikalnog suda u ije aktivnosti je
spadalo i ponitenje braka. Dok je gajio svoje desetoro dece (drugo dete bio je Euenijev otac,
Filipo, roen 1837), Markantonio je postao kljuni inovnik u slubi Pija IX koga su
popularno zvali Pije Nono.
estokog temperamenta, harizmatian i epileptian, Pije IX (ovani Maria Mastai-Fereti),
krunisan 1846, bio je ubeen, kao i odvajkada njegovi prethodnici, da papske teritorije koje
presecaju italijansko poluostrvo obezbeuju nezavisnost naslednika svetog Petra. Ako je
vrhovni pontifeks samo stanovnik strane" zemlje, kako moe tvrditi da je nezavisan od
lokalnog uticaja? Tri godine posle krunisanja, izgledalo je kao da je Pije IX sramno izgubio
vlast nad Venim Gradom koji je preuzela republikanska gomila. Petnaestog novembra 1849,
grof Pelegrino Rosi, laiki ministar u vladi papske drave, uven po svom britkom sarkazmu,
doao je do Palazzo della Cancellaria u Rimu i pozdravio prezrivim osmehom smrknutu
masu koja je ekala. Kada je hteo da ue u zgradu, neki ovek je skoio i zadao mu smrtni
udarac noem u vrat. Sledeeg dana, papina letnja palata u Kvirinalu iznad grada je
opljakana, a Pije IX, preobuen u prostu sveteniku mantiju sa parom velikih naoara,
pobegao je u primorsku tvravu u Gaeti, u sigurnost susednog napuljskog kraljevstva. Sa
sobom je kao pravnog i politikog savetnika, poveo Markantonija Paelija. Iz ove tvrave Pije
IX je slao javne optube protiv strane izdaje demokratije" i zapretio moguim glasaima
ekskomuniciranjem. Zahvaljujui pomoi francuskih bajoneta i Rotildovom kreditu, uspeo je
Pije IX da se vrati godinu dana kasnije u Vatikan i da preuzme prezrenu vlast nad gradom
Rimom i onim to je ostalo od papskih teritorija.
S obzirom na reakcionarne sklonosti Pija IX, barem poev od ovog perioda, moemo
pretpostaviti da je Markantonio Paeli delio sa svojim pontifeksom odbojnost prema
liberalizmu i demokratiji. Po povratku u Rim, Markantonio je naimenovan za lana Saveta
cenzora", tela koje se bavilo ispitivanjem onih koji su bili umeani u republikansku zaveru".
Godine 1852, postavljen je za ministra unutranjih dela. Papski reim tokom ovog poslednjeg
perioda nije bio milosrdan. Piui Viljemu Gledstonu te iste godine, jedan engleski putnik
opisao je Rim kao zatvor: Nema ni traga od slobode, nema nade za miran ivot; dve strane
vojske; stalno opsadno stanje, uasne osvete, besne frakcije, opte nezadovoljstvo; takva je
papska uprava ovih dana".2
Jevreji su postali meta postrepublikanske odmazde. U poetku svoje vladavine, Pije IX je
podravao toleranciju, ukinuo je stari jevrejski geto, praksu preobraenikih molitvi za rimske
Jevreje, i prisilno uenje katehizisa onih Jevreja koji su sluajno" pokrteni. Pa iako je
povratak Pija IX bio omoguen jevrejskim zajmom, rimski Jevreji su sada bili prisiljeni da se
ponovo vrate u geto i da plate, upravo zato to su podravali revoluciju. Potom je Pije IX bio
umean u skandal koji je zaprepastio svet. Godine 1858, estogodinje jevrejsko dete Edgarda
Mortara, kidnapovala je papska policija u Bolonji pod izgovorom da je njega est godina
ranije krstila sluavka.3 Smeteno u ponovo obnovljen Dom Katekumena, dete je bilo
prisiljeno da ui katoliku veru. Uprkos molbama Edgardovih roditelja, Pije IX je usvojio
dete i voleo je da se sa njim igra, skri-vajui ga pod svoju mantiju, i viui: Gde je deko?"

7
Svet je bio ogoren; ak je o tome objavljeno dvadeset uvodnika u ,,New York Times-u", a
austrijski car Franja Josip i Napoleon III, molili su papu da vrati dete njegovim pravim
roditeljima. Sve je bilo uzalud. Pije IX je drao Edgarda zatvorenog u samostanu, gde je na
kraju postao svetenik.
Meutim, silina italijanskog nacionalizma bila je nezaustavljiva; i Markantonio Paeli,
blizak svome papi, prisustvovao je dogaajima koji su imali dalekosene posledice za
moderno papstvo. Godine 1860, nova italijanska drava pod vostvom pijemontskog kralja
Vitorija Emanuela II, prigrabila je gotovo sve papske posede. U svom poznatom Silabusu
grehova (1864), Pije IX je osudio osamdeset modernih" tekovina, ukljuujui tu socijalizam,
slobodno zidarstvo i racionalizam. U osamdesetoj, zavrnoj osudi, on je objavio da je teak
greh tvrditi da Rimski pontifeks moe i treba da se pomiri sa progresom, liberalizmom i
modernom civilizacijom".
Pije IX je oko sebe podigao zatitne bedeme boanske tvrave; unutar nje, on je podigao
standarde katolike vere zasnovane na boijoj rei onako kako ju je tumaio on, vrhovni
pontifeks, Hristov vikar na zemlji. Izvan tvrave vladali su standardi Antihrista, ideologije
koje su poevi od Francuske revolucije u svom sreditu imale oveka i koje su sejale greh.
Otrovni plod, izjavljivao je, ak je uticao i na samu Crkvu: bili su to pokreti koji su nastojali
da umanje papsku vlast zahtevajui nezavisnost nacionalnih crkava od Rima. Ipak, jednako
uticajna bila je i ve davno uspostavljena suprotna tendencija: ultramontanizam, poziv na
neprikosnovenu papsku mo koja bi zraila irom sveta, prelazei sve nacionalne i geografske
granice. Pije IX je tada poeo da priprema dogmatski proglas o jednom upravo takvom
sveobuhvatnom primatu. Svet bi trebalo da preko dogme (fiat) sazna koliko je on moan da
sve dri pod pretnjom ekskomunikacije. Mesto gde je trebalo da se odri rasprava pre
proglasa bio je veliki crkveni koncil, skup svih biskupa kojima je predsedavao papa. Pije IX
je sazvao Prvi vatikanski koncil krajem 1869, koji je trajao do 20. oktobra naredne godine.
Na poetku, samo polovina biskupa koja je prisustvovala Koncilu bila je raspoloena da
podri dogmu o papinoj nepogreivosti. Ali Pije IX i njegovi bliski saradnici poeli su da ih
obrauju. Kada je bolonjski kardinal Gvido protestovao da samo zajednica biskupa Crkve
moe da tvrdi da je svedok tradiciji doktrine, Pije IX je odgovorio: Svedok tradicije? Ja sam
tradicija".4
Istorijski dekret o papskoj nepogreivosti koji je 18. jula 1870. usvojilo 433 biskupa, sa
samo dva glasa protiv, glasi:

Kada rimski pontifeks govori ex cathedra, to jest, kada obavlja

dunost pastira i uitelja svih hriana, on odreuje... doktrinu u
pitanjima vere i morala koja vae za itavu Crkvu; kroz boansku
pomo koju mu je obeao sveti Petar, on poseduje onu nepogreivost
kojom je Boanski Spasilac eleo da Njegova Crkva bude obdarena... i
zato se takve definicije rimskog pontifeksa ne mogu same menjati i ne
zavise od saglasnosti Crkve.5

Drugi dekret objavio je da je papa imao vrhovnu vlast nad svojim biskupima, kako nad
pojedincima tako i nad celinom. Papa je, ustvari, imao potpunu vlast bez presedana. Za vreme
donoenja ovih velikih odluka, oluja je besnela nad kupolom Svetog Petra i udar groma, koji
je odjekivao u peinskoj unutranjosti bazilike, razbio je okno na visokim prozorima. Prema
londonskom ,,Times-u", protivnici nepogreivosti pape, videli su u ovom dogaaju znak
boanskog neodobravanja. Kardinal Henri Mening, nadbiskup Vestminstera i oduevljeni
pristalica Pija IX, odgovorio je s prezirom: Oni su zaboravili Sinaj i Deset boijih
zapovesti".6

8
 Pre nego to se Koncil mogao okrenuti drugim stvarima, poslednji francuski vojnici
napustili su Veni grad" da bi branili Pariz u Francusko-pruskom ratu. U njega su uli
italijanski vojnici i tako je Rim bio izgubljen za papstvo, ovog puta zauvek. Sve to je ostalo
Piju IX i njegovoj Kuriji, kardinalima koji su upravljali dotadanjim papskim posedima, bilo
je 108.7 jutara dananjeg grada Vatikana i to uz dozvolu nove italijanske drave. Zatvarajui
se unutar apostolske palate koja gleda na Crkvu svetog Petra, Pije je odbio da se dogovori sa
novom italijanskom dravom. On je ve 1868. godine, zabranio italijanskim katolicima da
uestvuju u demokratskoj politici.
Markantonio Paeli je mogao da ostane bez posla da nije pomogao da se 1861. osnuje novi
vatikanski dnevni list. L'Osservatore Romano" postao je moralno i politiko" glasilo
Vatikana i novine koje se tampaju na sedam jezika sve do danas. U meuvremenu, idui
stopama Markantonija, Euenijev otac Filipo, takoe obrazovan kao kanonista, slino je
naimenovan za Tribunal Svete Rote, da bi vremenom postao dekan konzistorijalnih advokata,
pravnika Svete Stolice.
Paelijevi roditelji su se venali 1871. godine. Njegova majka, Virdinija Graciozi bila je
Rimljanka i, kako se to kae, bila je pobona ker Crkve. Bila je jedna od trinaestoro brae i
sestara. Dva njena brata postala su svetenici, a dve sestre su se zamonaile. Filipo Paeli
obavljao je pastirsku dunost u parohijama Rima, delei duhovno tivo za itanje
siromanima. Bio je poznat po svojoj privrenosti knjizi pod naslovom Massime eterne (Veni
principi), meditacijama o smrti, koje je napisao Alfonso Liguori, katoliki moralista i svetac
iz osamnaestog veka. Filipo je razdelio stotine primeraka po Rimu i svake godine je
predvodio procesiju na rimsko groblje, gde su hodoasnici pod njegovim vostvom
razmiljali o svojoj neizbenoj sudbini.
Plata vatikanskih laikih pravnika bila je mrava i Paelijevi nisu bili imuni. Posle 1870,
izgleda da je porodica oskudevala. Mnogo godina, Paeli se seao da nije bilo grejanja u
porodinom stanu ak i do duboko u zimu, osim malog gorionika oko koga su lanovi
porodice grejali ruke.7 I dok su posle 1870, mnogi njihovi laiki savremenici uli u dobro
plaenu birokratiju nove Italije, Paelijevi su ostali odani svojoj prezrivoj odbojnosti prema
uzurpaciji Vitorija Emanuela. Postojala je praksa lojalne papske buroazije da nosi jednu
rukavicu, da stavlja stolicu okrenutu ka zidu u glavnoj sobi, da kapke na prozorima stalno dri
zatvorene i da vrata palate stalno dri na pola zatvorene, u znak seanja na konfiskovano
papino imanje. Paelijevi, mada sami nisu imali itavu palatu, pripadali su takvom
nepokolebljivom sloju. Euenio Paeli je tako odrastao u okruenju naglaene katolike
pobonosti, sirotinjskog uvaavanja i usaenog oseanja o povreenoj papskoj vanosti. Iznad
svega, porodica je bila zagnjurena u mnogobrojna pravna pitanja i poslove - graanskih,
meunarodnih i crkvenih. Paelijevi koji su smatrali da su njihovo papstvo i njihova Crkva
ugroeni sa svih strana razornim silama modernog sveta, mislili su da ona moe da preivi i s
vremenom prevazie sve opasnosti mudrom i sveoptom primenom zakonitosti.

POTLAENA CRKVA

U godinama posle Prvog vatikanskog koncila, Pije IX je posmatrao turobnu scenu tlaenja
sa gornjih spratova apostolske palate, sa njenom globalnom perspektivom na Katoliku crkvu
u svetu. U Italiji su bile zabranjene procesije i mise van crkve, verske zajednice su bile
rasprene, crkvena imanja konfiskovana, svetenici regrutovani u vojsku. itav niz mera koje
je Sveta Stolica razumljivo, smatrala antikatolikim, dolazio je iz nove prestonice:
ozakonjenje razvoda braka, sekularizacija kola, ukidanje brojnih svetih dana.
U Nemakoj, delimino kao odgovor na razornu" dogmu o nepogreivosti, Bizmark je
zapoeo svoj Kulturkampf (kulturnu borbu"), politiku proganjanja katolianstva. Versko
uenje potpalo je pod dravnu kontrolu, a verskim redovima bilo je zabranjeno da

9
poduavaju; jezuiti su proterani; drava se meala u poslove semenita; crkvena imanja bila su
pod kontrolom laikih odbora; u Pruskoj je uveden graanski brak. Biskupi i kler koji se
suprotstavljao zakonima Kulturkampfa bili su kanjavani, zatvarani i proterivani. U mnogim
delovima Evrope bilo je isto: u Belgiji su katolici izbaeni iz prosvete; u vajcarskoj su
zabranjeni verski redovi; u Austriji, tradicionalno katolikoj zemlji, drava je preuzela kole i
ozakonila graanski brak; u Francuskoj se javio novi talas antiklerikalizma. Pisci, mislioci i
politiari irom Evrope - Bovio u Italiji, Balzak u Francuskoj, Bizmark u Nemakoj, Gledston
u Engleskoj - izraavali su snano uverenje da su papstvu, a sa njim i katolianstvu, dani
odbrojani.
ak i najsnanije pristalice Pija IX poele su da sumnjaju da je u korenu svih problema
bila velika duina njegovog papstva. Razmiljajui o tome 1876, vestminsterski nadbiskup
Mening je sumorno pisao o mranjatvu, zbrci, potitenosti... nedelanju i bolesti" Svete
Stolice. Pa ipak, da li su stvari bile zaista tako sveopte i nepopravljivo loe? Da li je
povuenost ve ostarelog Pija IX, u sukobu sa nezaustavljivim talasom modernizma, dovela
do toga da je papstvo, najstarija iva ljudska institucija na zemlji, bilo na samrti? Moda je
ba suprotno, konano gubljenje pontifeksovih svetovnih poseda, u kombinaciji sa korisnou
modernih komunikacija, postavilo osnovu za do tada nesluene mogunosti vlasti. Ako mu je
takva ideja i pala na pamet, Pije IX nije jasno iskazao svoju nameru, osim u svom priznanju
pred smrt: Sve se promenilo; vreme mog sistema i politike je prolo, i ja sam suvie star da
promenim svoj put; to e biti zadatak mog naslednika".8 Posle smrti Pija IX, 7. februara 1878.
godine, njegovo telo je konano preneto iz svog privremenog poivalita u Crkvi svetog
Petra, u grob u San Lorencu. Kada je pratnja dola do Tibra, gomila antiklerikalnih Rimljana
zapretila je da e da baci koveg u reku. Samo dolazak policijskog voda spasao je telo Pija IX
od poslednje uvrede.9
Tako se zavrio najdui i jedan od najnemirnijih pontifikata u istoriji papstva.

DETINJSTVO I MLADOST U NOVOM" RIMU

Euenio Paeli roen je u Rimu, 2. marta 1876, u vreme kada se pontifikat Pija IX nalazio
na kraju svog munog trajanja. iveo je u stanu koji su njegovi roditelji delili sa njegovim
dedom Markantoniom, na treem spratu Via Monte ordano 3 (sada Via delji Orsini). Zgrada
se nalazila na nekoliko koraka od Kjeza Nuova sa njenim ukraenim i pozlaenim baroknim
enterijerom. Prilazei sa zapadne strane Korso Vitorio Emanuele, vidi se ulaz u kuu, neto
uvuen od ulice. Od vrata stambene zgrade, treba tano pet minuta peke da se stigne do
mosta Svetog Anela na Tibru, a petnaest do Trga svetog Petra. Euenio je bio jedno od
etvoro dece; njegova starija sestra uzepina imala je etiri godine kad je roen; stariji brat
Franesko imao je dve. Druga sestra Elizabeta rodila se etiri godine kasnije.
Rim u kome je Paeli roen i krten jedva da se neto promenio u poslednjih dve stotine
godina. Vie od polovine podruja koje su opasavala Aurelijeve zidine bilo je ukraeno
crkvama, kapelama i samostanima. Hrianski Rim iveo je pored ruevina klasine antike i
ve oronulih vila, u senci veno zelenih hrastova, pomorandinih stabala i velianstvenih
irokih borova. Dobar deo grada liio je na starinske trgovake varoi. Stada koza i ovaca
okupljala su se oko fontana i prolazila ulicama i trgovima zajedno sa peacima i kolima. Sve
e se ovo promeniti tokom Paelijevog detinjstva, kada je grad osamdesetih godina postao
prestonica nove nacije, i kada je moderni svet tehnologije, komunikacija i saobraaja
preobrazio njegovu starinsku otupelost.
Stigli su ljudi sa severa i oni su gradili novu prestonicu na brzinu, jeftino i ne obazirui se
na stil ili planiranje. Neke od novih arhitektonskih i umetnikih tvorevina raene su s
namerom da upute neprijateljske signale u pravcu Vatikana. Spomenik Emanuelu, razmetljivi
svadbeni kola", zapoet je 1885. godine, u slavu ujedinjenja zemlje pod njenim prvim

10
kraljem. Ratnika statua Garibaldija na konju, smetena na najvii vrh brda Janikulum, kao da
dominira i nad novom prestonicom i nad vatikanskim gradom.
U petoj godini, Paelija su upisali u obdanite koje su vodile dve asne sestre u ulici koja
se danas zove Via Zanardeli. U to vreme porodica se preselila u vei stan u Via dela Vetrina,
nedaleko od mesta gde je roen. Zavrio je privatnu katoliku osnovnu kolu u dve prostorije
zgrade na Pjaca Santa Luia del inazi, blizu Pjace Venecija. Ustanova je bila u rukama
udljivog osnivaa i upravitelja, sinjora uzepa Markija, koji je imao obiaj da dri govore sa
svoje visoke katedre, o tvrdom srcu Jevreja".10 Jedan od Paelijevih savremenih biografa
komentarisao je to bez ironije: Mnogo toga bi se moglo rei u korist sinjora Markija; on je
znao da se utisci koje ponesu mala deca nikada ne gube".11
Sa deset godina, Paeli je postao ak u liceju Kvirino Viskonti, dravnoj koli koja je
uopte uzev bila nenaklonjena katolianstvu i kleru. Nalazila se u Koleo Romano, gde je
ranije bio smeten jezuitski rimski univerzitet. Euenijev brat Franesko bio je dve godine
ispred njega po koli. Filipo Paeli je oito verovao da njegovim sinovima samo moe da
koristi upoznavanje iz prve ruke sa njihovim sekularnim neprijateljima" dok su istovremeno
dobijali najbolje klasino obrazovanje u Rimu.
Po miljenju brata i sestre koji su ga nadiveli, Euenio je bio tvrdoglav. Iigljao, nene
grae, pokazivao je impresivnu inteligenciju i mo pamenja od najranijih godina. Mogao je
da upamti kada je hteo, itave stranice tiva i mogao je da ponovi itave lekcije re po re,
poto bi izaao iz razreda. Imao je smisla za klasine i moderne jezike. Njegov rukopis i u
mladosti, a i kasnije u zrelosti, bio je briljiv i elegantno ispisan. Svirao je violinu i klavir i
esto je pratio svoje sestre koje su pevale i svirale mandolinu. Voleo je da pliva i za vreme
raspusta jahao je na imanju svog roaka u Onanu.
Malo ta je ostalo u anegdotama ili u knjievnim zapisima to bi moglo da pojasni linosti
Euenijevih roditelja, osim svedoenja o njihovoj velikoj estitosti " koje je ostavila njihova
mlaa kerka Elizabeta. Samo su fini izrazi", tvrdila je, mogli da preu preko njihovih
usana". Virdinija Paeli vodila je svoju decu nekoliko puta dnevno da se mole pred kunim
oltarom Bogorodice i itava porodica je itala Oena svako vee pre veere. Nema nikakvih
tragova o traumama ili liavanju u detinjstvu; sa samo jo troje dece u porodici, Euenio je
oigledno imao dosta roditeljske panje.
Svedoanstva za beatifikaciju prirodno se upravljaju na dokaze o Euenijevoj ranoj
pobonosti. Na svom putu od kole do kue redovno je poseivao ikonu Bogorodice, poznatu
kao Madona dela Strada, blizu groba Ignjacija Lojole u Jezuitskoj crkvi. Ovde je, ponekad
dva puta dnevno, otvarao svoje srce Bogorodici, govorei joj sve". Pria se da je jo kao dete
pokazivao neobino oseanje skromnosti. Njegova mlaa sestra se sea da nikada nije uao u
sobu ukoliko nije bio sasvim obuen. Bio je nezavisan i usamljen; obavezno se sa knjigom
pojavljivao za obedom, traio od roditelja, brata i sestara dozvolu da se i zadubi u itanje. U
mladosti je rado iao na koncerte i predstave, sa spremnom sveskom u koju je tokom pauze,
beleio kritike izvoenja. Elizabeta se seala da bi komponovao duhovne bukete (molitve
ukrasno zabeleene na karti), za misije ili due u istilitu. Ona se takoe priseala da joj je
nametao svoja vlastita uzdravanja (na primer, odricao se nekih poslastica kao to su bili
voni sokovi). Jo kao dete, pouavao je katehizisu petogodinjeg sina domara palate u kojoj
su stanovali.
Bio je deak kod oltara u Kjeza Nuova, pomaui na misi roaku sveteniku, i kao i
mnogim drugim deacima odreenim za sveteniki poziv, njegova omiljena igra bila je da se
oblai i obavi misu u svojoj spavaoj sobi. Majka ga je u tome podravala, dajui mu komad
damasta koji je on zamiljao kao crkvenu odedu; pomagala mu je da postavi oltar zajedno sa
sveama na aluminijumskoj foliji. Jedne godine on je odigrao itavu ceremoniju Svete
nedelje. Kada jedna bolesna tetka nije mogla da ode na misu, mladi Euenio je izveo
supstituciju slube, ukljuujui i propoved.

11
 Vana linost u Euenijevom ivotu, odkada je napunio osam godina, bio je jedan
kapelnik, otac uzepe Lais. Prema Elizabetinom svedoenju, njihov otac je zamolio oca Laisa
da se brine o Euenijevom duhovnom razvoju. Lais je postao est posetilac doma Paelijevih,
gde je redovno izvetavao roditelje o Euenijevom verskom napretku. Postoje naznake da je u
ovom odnosu postojalo ono osobeno prijateljstvo koje esto postoji izmeu uzornog
svetenika i pobonog mladia koji razmilja o verskom pozivu.
Euenio je poneo uticaje svojih roditelja i oca Laisa u svoj svetovni licej. Pria se da je za
jedan zadatak da opie svoju omiljenu" istorijsku linost, izabrao Augustina iz Hipa, na opti
podsmeh svojih kolskih drugova. Kada je pokuao da malo proiri studije istorije hrianske
civilizacije, temom koja nije bila u programu nastave, profesor ga ja ukorio, rekavi mu da on
nije taj koji treba da predaje.
Meu ono malo to je ostalo od onoga to je pisao, nalazi se desetak njegovih kolskih
sastava. Iako pomalo visokoparni, ipak su bili dobro sastavljeni i teni. Jedan, pod naslovom
Znak da se ono to je upisano u srcu pojavljuje na licu, bavi se zlom kukavike tiine" i
pria o potovanom starcu koji, za razliku od ostalih dvorana, odbija da laska tiranskom
kralju.12
U drugom sastavu pod naslovom Moj portret, trinaestogodinji Paeli procenjuje sebe na
nain koji je istovremeno iskren i samoironian. Srednjeg sam rasta", poinje on. Telo mi je
vitko, lice prilino bledo, kosa kestenjasta i meka, oi crne, nos pomalo orlovski. Neu da
govorim mnogo o svojim grudima koje nisu, da budem iskren, snane. Najzad, imam par
dugih i tankih nogu, sa povelikim stopalima." Otuda je, dalje govori itaocu, lako zakljuiti
da sam ja fiziki prilino osrednji mladi". Govorei o svojoj moralnoj prirodi on priznaje da
je njegov karakter dosta nestrpljiv i estok". Nada se da e uz pomo obrazovanja nai
nain na koji e ga kontrolisati". Zavrava priznanjem da ima uroenu velikodunost duha", i
tei se milju da mada ne podnosi protivreenje, lako oprata onima koji ga uvrede.13 Blizak
Paelijev kolski drug, koji je kasnije postao kardinal, rekao je da je Paeli kao deak imao
sposobnost da se samokontrolie to je istinski retko kod mladog sveta".14
Meu njegovim mladalakim sastavima, samo jedan, napisan kad mu je bilo petnaest
godina, otkriva da je Euenio Paeli moda iskusio mladalaki poraz. Tu opisuje u treem
licu nekog ko je slep od tatine i grenih ideja i sumnji". Ko e mu, pita se on, dati krila pa
da se digne sa ove bedne zemlje do najvie sfere i iskida ovaj zli veo koji ga uvek u svuda
obavija?" U zakljuku, on govori kako mu ta osoba upa kosu" i eli da nikad nije roen".
Zavrava sa molitvom: Boe moj, prosvetli ga!"15 Da li je to bio dokaz emocionalne krize
podstaknute preteranim uenjem i mladalakim asketizmom? Tamna epizoda je prola i
nikada se, koliko je poznato, nije povra-tila.
Razvio je ljubav prema muzici. Posebno je voleo da slua Betovena, Baha, Mocarta i
Mendelsona i zainteresovao se za istoriju muzike. Jo kao deak itao je klasike iz
zadovoljstva i zapoeo da skuplja vlastitu klasinu biblioteku koju je uvao itavog ivota.
itao je Avgustina, Dantea, Manconija, a od svih je najvie voleo Cicerona.16 Njegovo
najomiljenije duhovno tivo bilo je Imitacija Hrista od Tomasa a Kempisa, kaluera iz
petnaestog veka. Imitacija koja je do ezdesetih godina uivala iroku popularnost meu
vernicima, pa ak i meu usrdnim dejecezanskim svetenicima, odgovarala je asketskim
tenjama suzdranog monatva: ona je ohrabrivala ona unutranja oseanja koja su bila
neposredno povezana sa Bogom bez drutvenog posredovanja, smatrajui da su ljudske veze
nesavrene i rastrojene. Ipak, savetovala se vedrina, poniznost i milosre prema svakom, a
posebno prema onima koji nam se najmanje dopadaju. S vremenom je Paeli nauio celu
knjigu napamet. Meu drugim omiljenim verskim autorima bio je ak-Beninj Bosije,
francuski biskup iz sedamnaestog veka iju je uzvienu i ubedljivu elokvenciju Paeli
nastojao da prevazie u narednim godinama. Bosije se nalazio na njegovom nonom stoliu
pored kreveta, celog njegovog ivota.

12
 Posle Paelijeve smrti, jezuita, otac Robert Lajber, njegov lini pomonik tokom etrdeset
godina, pisao je da je papina duhovnost ostala u sutini mladalaka. U njegovom verskom
ivotu ostao je poboan deak iz onih dana... Iskreno je potovao svaku jednostavnu, poniznu
pobonost. Sauvao je detinju ljubav za Bogorodicu iz svoje mladosti."17
U leto 1894. godine, poto je zavrio licej u svojoj osamnaestoj godini, sa diplomom,
odnosno sa licenza ad honorem, Paeli se povukao na deset dana u crkvu Sv. Agneze u Via
Nomentana. Po prvi put (ali ne i poslednji) proao je kroz Duhovne vebe Ignjacija Lojole,
prirunik za duhovnu meditaciju. Ova vebanja vide ivot kao borbu izmeu Satane i Hrista.
Od onih koji su se privremeno povukli u crkvu, trailo se da jasno izaberu u budunosti: da
prate merila Hrista ili da prate merila Princa Tame. Po povratku kui, Paeli je obavestio
svoje roditelje da eli da postane svetenik. Po prianju Elizabete, Ova odluka nikog nije
iznenadila. to se nas tie, on se rodio kao svetenik."

SEMINARISTA

Almo Koleo Kapranika, poznat jednostavno kao Kapranika, zastraujua je graevina,

smetena na mirnom trgu u srcu starog Rima, blizu Panteona i nalazio se na dvadesetak
minuta hoda od doma Paelijevih. Osnovana 1457. godine, Kapranika je bila i jo uvek je
uvena kao uzgajilite najviih vatikanskih dostojanstvenika. Euenio Paeli se tu smestio u
novembru 1894. i upisao na kurs filozofije u oblinjem rimskom jezuitskom univerzitetu
Gregoriani.
Paeli je zapoeo svoje studije za svetenika na vrhuncu pontifikata Lava XIII, naslednika
Pija IX, izabranog 1878. Lav XIII bio je konzervativan (saraivao je u sastavljanju Silabusa
greaka Pija IX). Imao je gotovo 68 godina kada je izabran, pa ipak, silno se trudio da se
uskladi sa modernim svetom. Prve godine njegove vladavine obeleene su nizom izvanrednih
akademskih inicijativa: ustanovio je u Rimu novi institut za filozofiju i teologiju, centre za
prouavanje Svetog pisma i centar za astronomiju. Vatikanski arhivi su otvoreni i za katolike
i za nekatolike naunike. Pod Lavom XIII aktivno su otvorene istorijske perspektive koje je
katolika nauka gotovo sasvim zanemarila.
Kao nuncije, Lav je putovao irom Evrope i upoznao se sa radnim i ivotnim prilikama u
razvijenim industrijskim sreditima. Osamdesetih godina, katolike sindikalne organizacije
koje su traile uputstva za svoj rad od Crkve, dolazile su u Rim u sve veem broju. Godine
1891. Lav je objavio encikliku Rerum Novarum (Nove stvari), papski odgovor posle pola
veka na Marksov Komunistiki manifest i Kapital. Osuujui tlaenje i sutinsko ropstvo
brojne sirotinje preko instrumenata lihvarstva" u rukama malog broja vrlo bogatih ljudi", i
zahtevajui pravedne nadnice i pravo na organizovane sindikate (po mogustvu katolike) i u
izvesnim okolnostima pravo na trajk, enciklika je odbacila socijalizam i bila pomalo
neodreena prema demokratiji. Klasa i nejednakost, izjavio je Lav, nepromenljive su odlike
ljudskog drutva, jednako kao pravo na privatnu svojinu ili ona prava koja neguju i tite
porodini ivot. Osudio je socijalizam kao iluziju, smatrajui ga jednakim sa klasnom
mrnjom i ateizmom. Autoritet drutva, uio je, ne dolazi od oveka ve od Boga.
Godine 1880. pisao je nadbiskupu Kelna da kuga socijalizma... koja tako duboko
izopauje oseanje naeg sveta, crpe svoju snagu iz tame koju prouzrokuje u intelektu,
skrivajuu svetlo venih istina i kvarei ivotne norme koje je odredio hrianski moral".18
Lav je verovao da je odgovor socijalizmu, tom velikom zlu savremenog sveta, bila hrianska
intelektualna renesansa zasnovana na veri i razumu. Ta renesansa, izjavio je, treba da ima svoj
koren u misli sred-njovekovnog filozofa i teologa sv. Tome Akvinskog.
Tomizam ili neotomizam kako je nazvan posle Lavove enciklike iz 1879 (o oivljavanju
tomistikih studija)19 jedna je sveobuhvatna intelektualna sinteza, koja sjedinjuje istine
Otkria i podruja natprirodnog, fiziki kosmos, prirodu, drutvo, porodicu i pojedinca. Posle

13
vie od jednog veka u kome su svetovne kole filozofije irom Evrope i Amerike postajale sve
vie subjektivistike i materijalistike, Lavova odluka da ponovo otkrije bezbedne i postojane
apsolutne istine tomistike filozofije - koja se dizala, po miljenju pontifeksa iznad maglina
modernog skepticizma kao blistava srednjovekovna katedrala - izgledala je inspirativna.
Upravo
tako, koliko god da je Lav podstakao katoliku uenost posle generacija intelektualne
jalovosti, oivljavanje neotomizma u ravni prosenog kandidata za sveteniko zvanje,
oznailo je jedan znaajan pomak ka konformizmu i suavanju klerikalnog uma.
Neotomizam, barem onakav kakav se uio u semenitima devedesetih godina, odbacio je
mnogo toga to je bilo dobro i istinito u modernim idejama. Godine 1892, dve godine pre
nego to je Paeli stigao na Gregorijanski univerzitet, Lav je proklamovao da se tomistiki
sistem mora smatrati kao konaan" na svim semenitima i katolikim univerzitetima. A tamo
gde je Toma propustio da razradi neku temu, profesori su morali da dou do zakljuaka koji
su bili u skladu sa njegovim uenjem. Pod sledeim papom, Pijem X, neotomizam e dostii
ortodoksnost ravnu dogmi.

OBRAZOVANJE U IZOLACIJI

Kada je Paeli zapoeo svoje studije u povoljnoj duhovnoj klimi u eklezijastinom Rimu, u
leto 1895, planovi oko njegovog svetenikog obrazovanja uzeli su udan obrt. Na kraju svoje
prve akademske godine, napustio je i Kapraniku i Gregorijanski univerzitet. Prema Elizabeti,
za to je bila kriva hrana u Kapraniki: njegov izbirljiv" stomak progonie ga itavog ivota,
to je ukazivalo na nervoznu, napetu telesnu grau. itava porodica, izjavila je ona pred
tribunalom za kanonizaciju, dolazila bi u koled svake nedelje da mu donese posebnu hranu
kako bi preiveo.20 Ona je ak ukratko opisala kako je njihov otac konano dobio odobrenje
da Euenio ivi kod kue nastavljajui redovno da studira. Rezultat ovog novog rasporeda bio
je da se Paeli vratio materinskoj zatiti, i time izbegao grubosti meanja sa vrnjacima,
rigoroznu seminarsku disciplinu, kao i zajedniko druenje. Nesposobnost da se suoe sa
tekoama u semenitu dovodila je do naglog prekida klerikalnih ambicija veine kandidata
za svetenike. Paelijevi su, meutim, imali mone prijatelje u Kuriji.
Sa izuzetkom prijateljstva sa mlaim roakom, kao to e se videti, njegova majka je ostala
u sreditu njegovog emocionalnog ivota. Uzajamna odanost izmeu majke i sina svugde je
prisutna u svedoanstvima za beatifikaciju. Kada je postao papa, on je krst koji je nosio na
grudima ukrasio majinim draguljima.
U jesen 1895, upisao se u novu akademsku godinu da studira teologiju i Sveto pismo na
Institutu sv. Apolinarija, nedaleko od njegove kue, i istovremeno na jezike na svetovnom
univerzitetu Sapienca, takoe u blizini. Meutim, njegove veze sa ovim ustanovama bile su
isto akademske prirode. Kod kue, priala je Elizabeta, nosio je svoju mantiju i rimsku
kragnu preko dana i nastavio da bude pod uticajem oca Laisa", linosti koja je bdela nad
duhovnim napretkom njegovog detinjstva. U leto 1896, u dvadesetoj godini, putovao je sa
Laisom u Pariz da prisustvuje Astronomskom kongresu.
Ne postoje svedoanstva koja bi opisala tok njegovog svetenikog obrazovanja kroz
naredne etiri godine. Jedino se izvesno zna da je proao neophodne ispite koji su mu
omoguili da ue u Sveti red. Drugog aprila 1899, kada je imao samo dvadeset i tri godine,
zareen je sam, u privatnoj kapeli pomonog rimskog biskupa, umesto zajedno sa ostalim
kandidatima rimske dijeceze u Crkvi sv. Jovana Lateranskog. Jo jednom je izbegao svoje
vrnjake. Sledeeg dana odrao je svoju prvu misu na Bogorodiinom oltaru u bazilici Santa
Marija Maore, uz asistenciju oca Laisa.
Paeli je zavrio svoje obrazovanje u Svetoj teologiji sa doktoratom (po dananjim
standardima to bi pre bila fakultetska diploma) koji je dobio na osnovu kratke disertacije, sada

14
izgubljene za potomstvo, i usmene odbrane na latinskom. U jesen se ponovo upisao na Institut
sv. Apolinarija da studira prava. To je znailo poetak ozbiljnih postdiplomskih studija,
tokom kojih je verovatno doao pod uticaj jezuitskog kanoniste Franca Ksavijera Vernca,
strunjaka u pitanjima ekleziastike vlasti u kanonskom pravu.
Meutim, uticaj rimskih jezuita koje je Paeli smatrao svojim posebnim mentorima u
vreme dok je bio seminarista, a potom i tokom ivota, vaan je iz drugih razloga, 1898.
godine, kada je Paeli zavrio svoje studije za svetenika, Civilt Cattolica", rimski jezuitski
list, zalagao se za proglaenje krivim Alfreda Drajfusa, jevrejskog oficira koji je bio optuen
za veleizdaju u Francuskoj. List je nastavio da tvrdi da je on kriv i naredne godine, ak i kada
je osloboen optube. Urednik, otac Rafaele Balerini optuio je Jevreje da su kupili sve
novine i savesti Evrope" da bi oslobodili Drajfusa. U hladnom zakljuku on je potvrdio da
kada god bi Jevreji
dobili dravljanstvo" to bi dovelo do propasti" hriana ili masakra tuinske rase." 21
Ne zna se u kojoj meri je Paeli bio pod uticajem ovih shvatanja koja su objavljena u
izuzetno uticajnom rimskom asopisu. Ali budui katoliki svetenici na kraju devetnaestog
veka, morali su da budu pod uticajem duge istorije hrianskih stavova prema Jevrejstvu.

KATOLIANSTVO I ANTISEMITIZAM

Postoje znaajne razlike izmeu devetnaestovekovnog rasizma, inspirisanog izopaenim

drutvenim darvinizmom, i tradicionalnog hrianskog antijudaizma koji traje jo od ranog
hrianstva. Rasistiki antisemitizam od one vrste koja e omoguiti nacistiko Konano
reenje, bio je zasnovan na ideji da je jevrejski genetski materijal bio po prirodi bioloki
inferioran; otuda zla logika da e njihovo istrebljenje doneti koristi na putu ka nacionalnoj
veliini. U poznom srednjem veku, panski Jevreji bili su iskljueni iz iste" zajednice
hrianske krvi, i postavljala su se pitanja u vreme evropskog otkria Amerike o statusu
uroenikih prirodnih robova" u Novom svetu. Ipak, rasistike ideje nisu nikada bile deo
ortodoksnog hrianstva. Hriani su, u celini, ignorisali rasno i nacionalno poreklo u potrazi
za preobraenicima.
Hrianska antipatija prema Jevrejima roena je iz uverenja koje potie jo iz rane
hrianske crkve, da su Jevreji ubili Hrista - u stvari, da su ubili Boga. Prvi crkveni oci, veliki
hrianski pisci prvih est vekova hrianstva, pokazivali su izrazitu sklonost prema
antijudaizmu. Hristova krv" pisao je Origen, nije pala samo na Jevreje onog vremena, ve i
na sve generacije Jevreja, sve do kraja sveta." Sveti Jovan Hrizostom je pisao: Sinagoga je
javna kua, mesto za skrivanje neistih ivotinja... Nikada se nijedan Jevrejin nije molio
Bogu... Oni su u vlasti demona."
Na Prvom nikejskom saboru 325. godine, car Konstantin je naredio da Uskrs ne treba da se
nadmee sa jevrejskom Pashom: Nedostojno je," izjavio je, da se na najsvetijem prazniku
ide za obiajima Jevreja; otuda nemojmo imati nita zajedniko sa tim odvratnim narodom."
Sledio je niz carskih mera protiv Jevreja: posebni nameti, zabrana za otvaranje novih
sinagoga, proglaenje nezakonitim brakova izmeu Jevreja i hriana. Cvetali su progoni u
narednim carskim vladavinama. Oko petog veka, Jevreji su bili stalno napadani tokom Svete
nedelje, iskljuivani iz javnih slubi, dok su im sinagoge spaljivane.
Moe se s pravom postaviti pitanje zato hriani nisu iskorenili sve Jevreje u tom ranom
periodu hrianskog carstva. Prema hrianskom verovanju, Jevreji su morali da preive i da
nastave lutanje po Dijaspori kao znak prokletstva koje su naneli svom narodu. S vremena na
vreme, pape su u prvom milenijumu zahtevale obuzdavanje, ali nikada i prestanak progona ili
promenu oseanja. Papa Inoentije III, u ranom trinaestom veku, saeo je papsko gledite
prvog milenijuma: Njihove rei - neka njegova krv bude na nama i naoj deci - donela je
nasledni greh na itav narod, koji ih prati kao prokletstvo tamo gde ive i rade, kada se raaju

15
i kada umiru." etvrti lateranski sabor, koji je odran pod Inoentijem III 1215, postavio je
zahtev da Jevreji moraju da nose kape na glavama koje e ih razlikovati od drugih.
Poto su bili lieni drutvene jednakosti, proterani iz sopstvene zemlje, iskljueni iz javnih
slubi i najveeg broja trgovakih delatnosti, Jevrejima su preostale malobrojne alternative
kao to je bilo pozajmljivanje novca, to je bilo zabranjeno po hrianskom zakonu. Ovlaeni
da pozajmljuju po tano odreenim interesnim stopama, Jevreji su postali prokleti kao
krvopije" i lihvari" koji su iveli od dugova hriana.
Srednji vek bio je vreme nevienih progona Jevreja, koje su ponekad zauzdavale
prosveenije pape. Krstai su smatrali delom svoje misije da mue i ubijaju Jevreje na svom
putu za i iz Svete zemlje; praksa prisilnih preobraanja i pokrtavanja, posebno jevrejskih
deaka, postala je iroko rasprostranjena. Jedan od glavnih ciljeva novih redova propovednika
bio je preobraanje Jevreja. Izbila je rasprava izmeu franjevaca i dominikanaca o pravu
vladara da silom pokrtavaju jevrejsku decu kao nastavak njihove vlasti nad robovima na
svojim posedima. Prema franjevcima koji su sledili teologa Dansa Skotusa, Jevreji su bili
robovi po boanskoj odluci; dominikanac Toma Akvinski tvrdio je da po prirodnom zakonu
koji se odnosi na roditeljstvo, Jevreji imaju pravo na obrazovanje svoje dece u onoj veri koju
za njih izaberu.22
Meutim, srednji vek je takoe obeleen zlokobnom pojavom, kasnije poznatom pod
nazivom krvna optuba". Verovanje da Jevreji mue i rtvuju hriansku decu zapoelo je u
Engleskoj u dvanaestom veku i brzo se proirilo Evropom. S tim u vezi, postojao je mit da su
Jevreji krali svetu hostiju, priesni hleb koji je postao telo i krv" Hristova na misi, da bi
obavljali neke strane rituale. U isto vreme, navodi za ritualno ubistvo, ljudske rtve i
skrnavljenje hostije dalo je podsticaja verovanju da judaizam ukljuuje izvoenje magije u
cilju podrivanja i konanog unitenja hrianstva.23 Pogubljenje Jevreja optuenih za ritualno
ubistvo, pratilo je i unitavanje itavih jevrejskih zajednica, optuivanih za izvoenje
magijskih radnji koje su prouzrokovale crnu smrt i druge velike i male poasti.
Pojavom reformacije smanjena su takva suenja za ritualnu magiju, a mitovi o krvnoj
optubi, ustukli su pred ubeenjem da vetice praktikuju rtveno ubijanje dece. Ali uskoro,
papa iz esnaestog veka, Pavle IV, ustanovio je geto i noenje ute trake.
U osamnaestom veku, Jevreji su postepeno dobili slobodu u podrujima koja su bila
najudaljenija od rimskog centra katolianstva - Holandija, Engleska, protestantske enklave
Severne Amerike - ali papske drave su i dalje primenjivale represivne mere protiv Jevreja i
duboko u devetnaestom veku. U kratkom naletu liberalizma kada je izabran, Pije IX, kao to
smo videli, ukinuo je geto, ali ga je uskoro ponovo uveo kada se vratio iz progonstva u Gaeti.
Rimski geto je konano nestao kada je stvorena italijanska drava, iako je podruje geta"
preivelo kao stambena etvrt za siromanije Jevreje u gradu, sve do Drugog svetskog rata. U
meuvremenu, antijudaizam je u Rimu tinjao i povremeno se razgorevao sve do papstva Lava
XIII, kada je Paeli bio uenik. Najuporniji oblik antipatije usredsredio se na tvrdoglavost"
Jevreja, to je bila tema Paelijevog visokoparnog uitelja, sinjora Markija.
U stvari, postojala je neobina podudarnost izmeu Paelijevog mesta roenja i mita o
tvrdom srcu, koja pokazuje vanost obiaja u istrajavanju predrasude. U Via Monte ordano,
ulici u kojoj je Paeli roen, bio je obiaj tokom mnogih vekova da nove pape obave
antijevrejsku ceremoniju na svom putu do bazilike Sv. Jovana Lateranskog. Tu bi se pontifeks
zaustavio sa svojom procesijom kako bi primio kopiju Petoknjija od rimskog rabina, dok su
ga njegovi ljudi ekali. Tada bi papa vratio tekst okrenut naopake uz dvadeset zlatnika,
izjavljujui da, iako potuje Mojsija, odbacuje tvrdo srce jevrejskog naroda. Naime, postojalo
je staro i vrsto ukorenjeno uverenje katolikih teologa da, kada bi Jevreji samo hteli da
sluaju otvorenog srca razloge hrianske vere, oni bi odmah uvideli da gree i preobratili bi
se.

16
 Pojam jevrejske tvrdoglavosti bio je sutinski element u sluaju Edgarda Mortara. Kada su
roditelji otetog Edgarda lino zamolili papu da im vrati njihovog sina, Pije IX im je rekao da
mogu da dobiju svog sina nazad ako se preobrate u katolianstvo, to bi oni odmah uinili
samo kad bi otvorili svoje srce hrianskom Otkrovenju. Ali oni to nisu uinili. Mortarovi su,
po miljenju Pija IX, zbog svoje tvrdokornosti sami sebi naneli svu patnju.
Jevrejska tvrdoa srca" paralelna je i u poneemu se poklapa sa pojmom jevrejskog
slepila", to je prikazano u rimskoj misi za Veliki petak, kada svetenik moli za perfidne,
lukave Jevreje" i trai da na Bog i Gospod skine veo sa njihovih srca; da bi i oni priznali
naeg Gospoda Isusa Hrista".24 Ova molitva tokom koje svetenik i narod odbijaju da kleknu,
trajala je sve dok je nije ukinuo papa Jovan XXIII.
Odrastao u porodici kanonskih pravnika (Markantonio Paeli je verovatno konsultovan u
sluaju Mortara), Paeli je po svoj prilici znao za sluaj Mortara i argumente koji su branili
papino delovanje, kao to je sigurno bio u razredu pod uticajem opaski sinjora Markija o
jevrejskoj tvrdokornosti. Vanost optubi za jevrejsku slepu tvrdoglavost bila je u njenoj
snazi da se ojaa ubeenje iroko rasprostranjeno kod mnogih katolika - oni nisu bili svesni
antijudaizma, a kamoli antisemitizma - da su Jevreji bili odgovorni za vlastite nevolje. Takvo
gledite ohrabrilo je zvaninike Katolike crkve tokom tridesetih godina ovog veka, da
zatvore oi dok je anti-semitizam besneo u Nemakoj.
Jo ekstremniji oblici antijudaizma su buknuli meu katolikim intelektualnim krugovima
u Rimu za vreme vladavine Lava XIII, to je bez sumnje uticalo na budue svetenike na
katolikim univerzitetima. Jo jednom su se podizale krvne tube u nizu lanaka koji su
objavljeni od februara 1881. do decembra 1882. godine u Civilt Cattolica". Pisao ih je
jezuita, uzepe Orelja de San Stefano, tvrdei da je ubistvo dece za praznik Pashe bilo neto
sasvim obino" na Istoku i da je korienje krvi hrianskog deteta bio opti zakon koji je
leao na savesti svih Jevreja". Svake godine Jevreji razapinju dete na krst", a da bi krv bila
delotvorna, dete mora da umre na mukama".25 Godine 1890, Civilt Cattolica" je ponovo
skrenula panju na Jevreje u nizu napisa objavljenih u obliku pamfleta pod naslovom Della
questione ebraica in Europa (Rim, 1891), koji je imao za cilj da izloi delovanje Jevreja u
formiranju moderne lib-eralne nacionalne drave. Autor je optuio da su svojim lukavstvom"
Jevreji podstakli Francusku revoluciju da bi postigli graansku jednakost, i da su se od tada
namestili na kljune poloaje u privredi veine drava, sa ciljem da ih kontroliu i uspostave
svoje otrovne kampanje protiv hrianstva". Jevreji su bili odvratna rasa"; bili su lenj
narod koji niti radi niti ita proiz-vodi; koji ivi na znoju drugih". Pamflet u zakljuku poziva
na ukidanje graanske jednakosti" i trai segregaciju Jevreja od ostalog naroda.
Mada postoji znaajna razlika izmeu rasistikog antisemitizma i religioznog antijudaizma,
ovaj tekst objavljen u Rimu za vreme Paelijevog kolovanja, otelovljuje bujanje zlokobne
antipatije. injenica da su takva gledita bila podsticana od strane vodeeg jezuitskog
asopisa koji je uivao zatitu pape, ukazuje na njihov mogui domet i slinost sa stavovima
vlasti. Takve predrasude teko su mogle biti neprijateljske prema rasistikim teorijama koje e
dostii vrhunac u besnom nacistikom napadu na evropsko jevrejstvo u Drugom svetskom
ratu. Verovatna je pretpostavka da su ove katolike predrasude, u stvari, podstakle pojedine
oblike nacistikog antisemitizma.

2.
TAJNI IVOT

Postoji fotografija u papskim arhivima koja prikazuje Lava XIII, papu od 1878. do 1903.
kako sedi na prestolu postavljenom na podijumu u vatikanskim vrtovima. Izgleda slab,
omraveo (ameriki biskupi su ga zvali vrea kostiju"), onako kako je on mislio da treba da
izgleda apsolutna, kraljevska vlast. Okruen je bliskim saradnicima, ali samo jedan od njih

17
sedi, stamena figura Marijana Ramopole del Tinaro, kardinala dravnog sekretara i glavnog
arhitekte Lavove meunarodne diplomatije. Rampola sedi na prostoj stolici, kao da je sasvim
zadovoljan svojim niim poloajem, smeten sa strane, od kamere, kao da eli da pokae da
ne deli isto gledite sa svojim papom.
Takoe postoji fotografija Paelija iz istog vremena, kao privlanog, mladog svetenika,
blagog pogleda. Godine 1901, dve godine pre smrti Lava XIII, on je uao u ambijent ovog
monog, malog dvora da naui kako radi vatikanska birokratija i da odmah postane izuzetan
miljenik. Da li je on bio, posle petogodinjeg pontifikalnog obrazovanja i majinske zatite
kod kue, posluni sluga za sve poslove, izabran zbog svoje savitljivosti meu stotinama
kandidata u velikim rimskim semenitima? Ili je bio snana i odluna linost koja se nala,
zahvaljujui dugoronoj strategiji, u svom pravom elementu? Dogaaji e uskoro pokazati
Paelijevu snagu, njegovu sposobnost da igra ulogu u administraciji koja se nalazila na
prelazu ka apoteozi moderne papske moi.
I pored sve svoje drutvene saoseajnosti, Lav XIII bio je autokrata koji je uspostavio
mnoga merila za papsku uzvienost dvadesetog veka, koja su vaila sve do izbora Jovana
XXIII. Od katolikih posetilaca zahtevalo se da kleknu pred njega za vreme audijencije, i
tokom svoje vladavine on se nikada nije obraao niti reju svojoj posluzi. Podsticao je kult
vlastite linosti, saraujui u stvaranju masovnih reprodukcija njegovih fotografija u boji i
ohrabrivao ogromna hodoaa u Veni grad". Ipak, i pored njegove sklonosti ka linom
apsolutizmu, teio je da neposredno i praktino utie na spoljanji svet iz svog rimskog
svetilita. Kroz este enciklike pisane kitnjastim jezikom, ustanovio je modernu praksu
stalnog papskog propovedanja sa svog uzvienog poloaja.
Papski uticaj su uveale moderne komunikacije dok su se misionarski poduhvati irili,
katoliko stanovnitvo u industrijskim oblastima uveavalo, a katolika emigracija u Novom
svetu naglo rasla. Lav je shvatio potrebu da ide u korak sa svetom koji se ubrzano menjao i
preduzeo je mere da ga dostigne, da dovede do promena jaanjem puteva uticaja i
obavetavanja iz rimskog sredita do najudaljenijih delova sveta. Iskusan u diplomatiji, Lav je
verovao da je papska diplomatska sluba imala da igra sutinsku ulogu i u sprovoenju
unutranje crkvene discipline i u uspostavljanju odnosa izmeu crkve i drave. Godine 1885,
panija i Nemaka su ga zamolile da posreduje u sporu oko poseda Karolinskih ostrva na
Pacifiku. A godine 1899, ruski car Nikolaj II i holandska kraljica Vilhelmina, koristili su
njegove dobre usluge u svojim nastojanjima da organizuju mirovnu konferenciju evropskih
drava. Lav je eleo da ga smatraju nezavisnim arbitrom, u stvari, vrhovnim sudijom u
svetskim poslovima. Razmiljajui o vatikanskoj diplomatiji uz pomo dela Tome Akvinskog,
on je u svojoj encikliki Immortale Dei (1886) ponovo izloio odnos izmeu Svete Stolice i
nacionalnih drava. Prema meunarodnom pravu, svetovne drave priznaju uzajamni
suverenitet ne samo preko ugovora ve i razmenom akreditovanih predstavnika. Papski
nuncije, po Lavovom miljenju, bio je predstavnik papskog duhovnog suvereniteta, a kao
ambasador bio je i predstavnik politikog suvereniteta svoje drave. Lav XIII je video mo
bezdravne, onosvetske Svete Stolice kao savrenog drutva" - savrenog u svojoj celovitosti
i samostalnosti. Zahvaljujui Lavovom entuzijazmu za snaenje papske diplomatije i
odlunom regrutovanju i obuavanju koje je sprovodio Rampola, stalne misije akreditovane
pri Svetoj Stolici poveane su od osamnaest na dvadeset i sedam.
U meuvremenu, kao tek skoro rukopoloeni svetenik, Euenio Paeli se brinuo za due
uenika u samostanu Senakl u Rimu i bio je est posetilac samostanu Uznesenja" blizu Vile
Borgeze, gde je uestvovao u slubi za kapelsku liturgiju. Bez sumnje, pod uticajem svog
dede, oca i brata Franeska, Paeli je vredno prouavao kanonsko pravo u nadi da e ga
pozvati da zapone svoju crkvenu karijeru", kako ju je nazvao njegov otac kada je traio
mesto za Euenija u Kapraniki.

18
 Detalji o tome kako je visoki emisar lovio glavu mladog svetenika, postali su legendarni.1
Kasno jedne veeri, poetkom 1901, Paeli je bio kod kue i svirao violinu u pratnji svoje
sestre Elizabete na mandolini. Tada je neko snano zakucao na vrata i tu se pojavio monsinjor
Pjetro Gaspari, nedavno naimenovani podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove, to je
odgovaralo inostranim poslovima unutar Dravnog sekretarijata. Prema prianju njegove
sestre, Paeli nije mogao da prikrije svoje uenje. Omanji, demekasti ovek, seljakog
izgleda, kojem je tada bila 51 godina, Gaspari je ve bio uven u meunarodnim krugovima
kao sjajan kanonski pravnik, inae ve osamnaest godina ef katedre na tom predmetu, na
Katolikom institutu u Parizu. Kada je prelat pozvao Paelija da mu se pridrui u Dravnom
sekretarijatu, mladi svetenik ga je u poetku uveravao da je njegova ambicija oduvek bila da
radi kao pastir dua". Ali kad je sasluao ta je monsinjor imao da kae o vanosti odbrane
crkve od napada sekularizma i liberalizma irom Evrope, on je popustio.
Narednih trideset godina, Gaspari i Paeli, fiziki i drutveno razliiti, radili su zajedno. To
je bilo razdoblje u kome su kanonsko pravo i konkordatsko pravo - okviri u kojima je Sveta
Stolica vodila svoju spoljnu politiku - oblikovali rast papske moi u dvadesetom veku. Godine
1930, Paeli e naslediti Gasparija kao kardinal dravni sekretar, i to e mesto zadrati sve
dok ne postane papa.
Nekoliko dana pasle Gasparijeve posete, Paeli je postavljen za apprendista, pripravnika u
Gasparijevom odeljenju. Nekoliko nedelja kasnije (to je dokaz da je bio miljenik unutar
Vatikana) Paelija je, prema zvaninom izvetaju,2 izabrao sam Lav XIII da odnese pismo sa
izrazima sauea u London i da ga preda kralju Edvardu VII na engleskom dvoru, povodom
smrti kraljice Viktorije. Bilo mu je samo dvadeset i pet godina i ve se naao na putu brzog
napredovanja.
Godine 1902, uz svoj poloaj u Vatikanu, naimenovan je kao povremeni nastavnik
kanonskog prava na Univerzitetu sv. Apolinarija. Potom je dobio isti posao na Akademiji za
plemstvo i crkvena lica, koledu za mlade diplomate, gde je predavao graansko i kanonsko
pravo. Godine 1904. je doktorirao. Tema njegove teze3 bila je priroda konkordata (posebnog
ugovora izmeu Svete Stolice i drava, kraljevina, carevina) i funkcija kanonskog prava kada
konkordat, iz bilo kog razloga, prestane da vai. Znaaj ovog istraivanja postae jasan
kasnije u ovoj knjizi, kada budemo videli kako se Paeli uputa u niz pregovora oko
konkordata kako bi ugovore izmeu crkve i drave doveo u sklad sa novim kodeksom
kanonskog prava.
Uskoro je napredovao do mesta minutante, kada mu je povereno da pie skraene izvetaje
koji su stizali u Sekretarijat iz celog sveta. Iste godine, postao je papski komornik sa titulom
monsignor, a potom je ponovo napredovao sledee godine kada je dobio titulu lini prelat.
Dve godine kasnije, opet mu je odobren put u London, ovaj put u pratnji Rafaela Meri del
Vala, pansko-irskog kardinala dravnog sekretara, na Evharistiki kongres u Londonu -
sastanak verskih i svetovnih predstavnika odran na otvorenom prostoru, gde je Paeli u
sjajnom purpuru proao ulicama Vestminstera.
Svedoenja za beatifikaciju govore o njegovoj ogromnoj vrednoi, velikoj ljubavi za red i
disciplinu. Njegov jedini odmor bio je da se proeta svakog dana posle ruka, sa brevijarom u
ruci, u parku Vile Borgeze. Samo jedna pria meutim, ukazuje na to da je don Euenio
mogao da skrene sa svog dobro ureenog ivota u emocionalnu opasnost, za vreme tih
njegovih ranih svetenikih godina.
Paeli je imao roaku Mariju Terezu Paeli, ker njegovog roaka Ernesta, jo jednog
paelijevskog laika sa izvesnim uticajem u Svetoj Stolici". Roditelji Marije Tereze bili su
rastavljeni (ne znamo zato) i ona je zbog toga bila smetena kod asnih sestara u samostan
Uznesenja, od svoje pete godine. Oko 1901. godine, Marija Tereza, tada
trinaestogodinjakinja, upala je u silenzio sepolcrale - grobnu tiinu ili depresiju, to je bila

19
posledica svae izmeu njene majke i jedne od asnih sestara koja je izgleda pogrdno
govorila o italijanskom kralju za vreme asa.
Ernesto Paeli, ne govorei Mariji Terezi, zamolio je don Euenija da je izvue iz njenog
psiholokog bekstva", ime je zapoeo odnos koji e trajati pet godina. Svakog utorka, mladi
svetenik i njegova roaka etali su sami i razgovarali u predvorju samostanske kapele
najmanje dva sata. Razgovarali su o stvarima, priala je ona, koje su bile zatiene peatom
ispovesti. On me je otvorio", rekla je tribunalu za beatifikaciju, i ja sam mu se poverila."
Ali bilo je tu i mnogo vie od toga: po prianju Marije Tereze, nae dve due su se pribliile,
povezane u Bogu".4 Ona je nala u njemu, kako je verovala, drugog Hrista". Uprkos onome
to je ona opisala kao njihova uzdranost i tajna", njen otac je postao sumnjiav u vezi sa
njihovim odnosom kad je njoj bilo osamnaest godina i stavio je na to taku. Moj otac",
opisala je ona, nije razumeo ovu uzdranost i tajnu, niti je razumeo plemenitu linost don
Euenija." Don Euenio je, pria nam Marija Tereza, sa tugom prihvatio ovo ponienje i ja
sam izgubila jedinstvenu podrku i moralno i duhovno vostvo". Sledei put ga je videla,
priala je, sedam godina kasnije, na papskoj audijenciji kada je proao pored mene: izgledao
je vedar, skroman, ponizan, zatvoren pa ipak veseo, jednostavan kao i uvek. Imao je istotu
onoga ko ivi blizu Boga. I sve devojke u samostanu su govorile - ko bi mogao da ga gleda, a
da ga ne voli!"5
Osim ovih letiminih saznanja, nema dovoljno detalja koji bi omoguili da se ispria kako
se razvijao njegov karakter. Ali, neto jasnija slika se pojavila u nekoliko narednih godina u
nizu tekih trenutaka koji su zadesili crkvu, a koje je Paeli utljivo posmatrao iz vatikanskog
epicentra. injenica da je on ostao izuzetan miljenik i tokom ove krize - poznate kao
antimodernistika kampanja - i nastavio da napreduje dok su drugi skrajnuti, govori mnogo o
njegovoj razboritosti, snalaljivosti i sposobnosti preivljavanja. Nema sumnje da je itava
afera na njega ostavila neizbrisiv trag.

PAPA PIJE X

Prvih dana jula 1903, Lav XIII, u svojoj 93. godini, bio je na samrti. Dve naredne nedelje
gomila prelata i vatikanskih dokoliara punila je papske apartmane, dok se mnotvo okupljalo
na Trgu svetog Petra. Lav se jo nije predavao, taj mravi starac sa oduzetom levom rukom,
koji je etvrt veka ranije bio samo naimenovan da bi obavljao papsku dunost do narednog
izbora. U jednom trenutku se proirio neverovatan glas da se oporavio i da e se uskoro vratiti
na posao. Dvadesetog jula ujutro, traio je pero i hartiju i poeo da pie latinske stihove u
ast sv. Anselma. U etiri poslepodne, meutim, izdahnuo je u napadu guenja.
Telo je balzamovano tek narednog dana, i tako, zahvaljujui vruini, ceremonija ljubljenja
golog papinog stopala bila je ovom prilikom zanemarena. Posle uobiajenog pogreba, grobari
su morali da lupe koveg kako bi stao na mesto. Dogaaj je posmatrao uasnuti uzepe Sarto,
patrijarh Venecije, koji je kasnije kazao svom kolegi: Vidi, tako zavravaju pape."6
Kardinali su uli u konklavu sledeeg meseca, od prvog do etvrtog avgusta, i oekivalo se
da e Rampola, ovek koji je trebalo da nastavi politiku Lava XIII, postati papa. Tokom
trajanja konklave, austrijski car Franja Josip koji je imao mo veta, izrazio je svoje
nezadovoljstvo dotadanjim kardinalom dravnim sekretarom. U poetku je jaala podrka
Rampoli, oigledno kao reakcija na ovo uplitanje, ali potom se smanjila. Na kraju, trostruku
krunu dobio je uzepe Sarto, koji nije iznutra poznavao Vatikan i Kuriju. On je uzeo ime Pije
X. Sekularni svet je poslednji put intervenisao u novijim izborima papa, i novi papa se
postarao da se spoljanji uticaj vie nikad ne uvai. Posmatrano iz jedne perspektive, Crkva
kao suvereno drutvo konano je zadobila savrenstvo" kome je Lav XIII tako predano teio.
Posmatrano iz druge, iz izbora za papu otklonjen je i poslednji trag sekularnog pluralizma.

20
 Sarto, tada ezdesetosmogodinjak, bio je suprotnost svom uzvienom i aristokratskom
prethodniku. Bio je sin potara i valje iz Venecije. Birajui njega, konklava kardinala je
izabrala pastirskog papu, oveka molitve i jednostavne pobonosti, koji je dobar deo ivota
proveo kao upnik, parohijski svetenik, duhovni direktor semenita i dijecezanski biskup.
Sartova ambicija bila je da obnovi duhovni ivot Katolike crkve, da nadahne iskrenu linu
odanost, a ne da pokazuje spoljanje znake pobonosti, kao i da usadi u mlade oseanje
verskog doivljaja. Njegov moto bio je vaspostaviti sve stvari u Hristu". Tokom njegovog
pontifikata, od 1903. do 1914, on je ohrabrivao uenje katehizisa i redovno poseivanje svete
priesti kao uobiajenih obeleja upnog ivota. Uveo je da deca ve od sedme godine,
umesto od jedanaeste kako je bilo do tada, mogu da primaju evharistiju, to je dovelo do
popularne proslave Prvog priea sa belim haljinama, earpama, poklonima i porodinim
sveanostima. To je takoe dovelo i do prakse ranog redovnog ispovedanja.
Pije X imao je oreol pobonog, posveenog pastira, ali on je bio sumnjiav prema
intelektualnim i modernim stvarima. Njegova pobonost, tako oigledna svima koji su
dolazili s njim u dodir, bila je jednaka njegovom svetom aru. Tamo gde je Lav XIII izgledalo
da se angauje i miri sa modernim svetom, Sarto se suprotstavljao, podstiui vladavinu
zastraujueg konformizma, koja e uticati na seminariste, teologe, svetenike, biskupe, pa
ak i kardinale.

KRIZA MODERNIZMA

Nekoliko nedelja nakon ustolienja Pija X, akademsku godinu 1903. obeleila je u

glavnom milanskom dijecezanskom semenitu, pristupna beseda oca Antonia Fumagalija koji
se obratio skupini svetenika i profesora u prisustvu nadbiskupa metropolite.7 Svi prisutni,
rekao im je Fumagali, moraju da se uvaju od intelektualnog otrova koji je izbio u Francuskoj
i koji se iri kroz Italiju. Mislio je pri tom, na one ideje koje su bile poznate kao
modernizam", i povezane sa izvesnim francuskim katolikim naunicima koji su nasuprot
Tomi Akvinskom, tvrdili da postoji nepremostivi jaz izmeu prirodnog i natprirodnog znanja.
Namera je bila, kako ju je opisao Fumagali, da se podrije katoliko pravoverje i verovanje
odanih katolika. Kobne posledice ovih ideja bile su: relativizam i skepticizam.
Vraajui se na ovu kontroverzu posle jednog veka, teko bi bilo opisati modernistike
grenike kao progresivce, liberale ili moderniste. Oni bi se pre mogli nazvati piscima i
misliocima koji su pokuavali da obnove katoliki ivot, misao i duhovnost koristei sile
koje su oblikovale savremenu kulturu".8 Strah od modernih uticaja u Crkvi usredsredio se na
slinu grupu modernista u Severnoj Americi i za vreme papstva Lava XIII. Poznata kod svojih
kritiara pod nazivom amerikanizam, ova grupa prekookeanskih modernista" teila je da
uskladi katolianstvo sa demokratijom. Tradicionalisti u Sjedinjenim Dravama i rimska
Kurija videli su da se u tom pozivu na demokratiju krila opasnost od demokratizacije same
Crkve. Lav je odluno ukazao na to u svom apostolskom pismu iz januara 1899. Religiozni
amerikanizam" pisao je papa, opasniji je i utoliko vie neprijateljski prema katolikoj
doktrini i disciplini, ukoliko sledbenici ovih novotarija smatraju da u Crkvu treba uvesti
izvesne slobode."9 Amerikanizam je iznenada umro zahvaljujui prvom hladnom udaru koji
mu je nanelo papino neodobravanje.
Otrov" evropskog modernizma bio je pronaen, na primer, u uenju i radovima Luja
Diana, katolikog profesora iz sedamdesetih godina XIX veka, sa Katolikog instituta u
Parizu. On je dovodio u pitanje ideju da Bog neposredno utie na poslove ljudi. Poetkom
devedesetih, Dianov uenik, katoliki svetenik i naunik, Alfred Loazi, otiao je jo dalje,
odbacujui da je svaki red u Svetom pismu pre bio bukvalan, nego metaforiki istinit. U
svojoj knjizi Jevanelje i Crkva, objavljenoj 1902, Loazi se zalagao za vanost prouavanja
Crkve iz drutvene, simbolike i organske" perspektive, upravo zato da bi se suprotstavio

21
vladajuim liberalnim protestantskim idejama. Ali bez obzira na njegove namere, Loazijevo
delo, kao i ono Dianovo, izazvali su bes Kurije koja je sve takve ideje tumaila, ak i
izreene u odbranu Crkve, kao opasan izazov katolikoj pravovernosti i autoritetu Rima. Bez
obzira na to, knjigu su sa oduevljenjem pozdravili brojni francuski seminaristi i nastavnici
koje je tako oeala modernistika etka. U Britaniji su je takoe primili sa dobrodolicom
teolog baron Fridrih fon Higel i jezuita Dord Tirel. Tirel je navukao toliko mrnje iz Rima
da su odbili da ga sahrane po hrianskim obredima. S vremenom, pet Loazijevih knjiga
stavljeno je na Indeks zabranjenih knjiga. U meuvremenu, otrov" za koji se verovalo da se
iri kroz Crkvu trebalo je iskoreniti.
Umberto Beninji, ovek koji je vodio kampanju za unitenje modernizma, radio je u
samom srcu Vatikana u istoj kancelariji sa Paelijem, u Odeljenju za izvanredne poslove pri
Dravnom sekretarijatu. Beninji je bio izuzetno energian i armantan ovek koji je zadobio
poverenje svog pontifeksa i nekolicine visokih kardinala. On e progoniti sumnjive
moderniste sa fanatinim arom. Iako je studirao hriansku istoriju i ak drao povremeno taj
predmet na jednom od rimskih semenita, on je jednom optuio grupu svetski priznatih
istoriara da su ljudi za koje istorija nije nita drugo do neprekidni oajniki napor da se
povraa. Za takva ljudska bia pos-
toji samo jedan lek: Inkvizicija."10
Beninji je vodio dvostruki ivot. Ujutro bi radio u vatikanskom uredu; tokom
poslepodneva i krajem nedelje on bi upravljao iz svog privatnog stana, tajnom slubom
poznatom kao Sodalitium Pianum (Bratstvo pobonih). Poto je upravljao katolikom
slubom vesti i novina, Beninji je zaposlio najvetije ljude u medijima da vode njegovu
pijunsku slubu, irei antimodernistiku propagandu i prikupljajui obavetenja o
grenicima" kroz mreu obavetajaca i dopisnika. Sve je to raeno pomou modernih kopir i
pisaih maina, kao i uz pomo etiri slubenika, od kojih su dva bile asne sestre. Beninji je
imao vlastiti tajni kod: Pije X, na primer, zvao se mama".
Bezbrojni seminaristi, nastavnici u semenitima, upnici, parohijski svetenici i biskupi bili
su prijavljivani", ili dostavljani, za doktrinarnu nepravovernost, a detalji o tome bili su
upisivani u sve debljim Beninjijevim dosijeima. ak ni crkveni dostojanstvenici nisu bili
poteeni. Kardinali, nadbiskupi Bea i Pariza, bili su prijavljeni, kao i itava dominikanska
zajednica Friburkog univerziteta u vajcarskoj. Prestupi" su ili od blagonaklonog
spominjanja hrianske demokratije" do noenja liberalno obojenih novina, sumnji u
istinitost aneoskog prenosa Svete kue iz Nazareta u grad Loreto. Sluajna re u trpezariji ili
dnevnoj sobi u semenitu, stajanje u drutvu sa sumnjivim modernistom, a da se ne govori o
propovedi sa nepravovernim shvatanjima, moglo je da dovede do prokazivanja, posle ega je
sledilo ukla-njanje sa nastavnikog mesta i proterivanje u udaljenu seosku upu. I da li se
ikome moglo verovati, kada se znalo da su i studenti, pa ak i stari prijatelji saraivali sa
Beninjijevom pijunaom, moda zbog svoje savesti, a moda u nadi da e imati od toga neke
koristi?
U nedostatku dokaza, moemo samo nagaati kako je na Paelija uticala antimodernistika
kampanja koja je uzdrmala Crkvu do njenih temelja i ohrabrila intelektualnu uskogrudost i
opreznost koja e trajati vie od pola veka. Kao to svedoenja za njegovu kanonizaciju
pokazuju, sam Pije X bio je odgovoran za ovo intelektualno proganjanje. Stav Pija X prema
modernistima postao je s vremenom primetno neumeren. Oni hoe da prema njima
postupamo sa uljem, sapunom i milovanjem", rekao je jednom, mislei na one koji su
savetovali samilost prema navodnim grenicima. Ali njih treba tui pesnicama. U dvoboju,
ne brojite niti merite udarce, bijete kako stignete. Rat se ne vodi samilou; to je borba,
dvoboj."11 Nije onda ni udo da je bio spreman da podri Beninjijeve izvanredne mere kako bi
pronaao i unitio zamiljenog neprijatelja.

22
 U svom svedoenju za kanonizaciju Pija X, Pjetro Gaspari, Paelijev ef i bliski poverenik
tokom tih godina, osudio je line inicijative Pija X u ovoj kampanji. Papa Pije X," rekao je
Gaspari tribunalu, odobravao je, blagosiljao i ohrabrivao tajnu pijunsku mreu izvan i iznad
hijerarhije koja je nadzirala lanove same hijerarhije, ak i njihove eminencije kardinale;
ukratko, on je odobravao, blagosiljao i ohrabrivao neku vrstu Slobodnog zidarstva u Crkvi,
neto do tada neuveno u crkvenoj istoriji".12
Kako su progoni uzimali maha, Pije X je ponavljao opomene i sve vie i vie zabranjivao
radove modernista". Sedamnaestog aprila 1907, objavio je dugaku alokuciju protiv tih
pobunjenika" koji su, kako je izjavio, pokuavali da izbace katoliku teologiju i dekrete
crkvenih koncila, i da se prilagode vremenu." Njihove pogreke, izjavio je u jednoj
sveobuhvatnoj definiciji modernizma, nisu jeres, ve zbirka i otrov svih jeresi".13 Treeg jula
1907, objavio je dekret Lamentabili optuujui ezdest i pet modernistikih ideja. Jedna ideja
zbog koje je posebno trebalo aliti, bilo je uverenje da je Hrist kako ga pokazuje istorija
mnogo inferiorniji od Hrista koji je predmet vere". Druga je bila uverenje da se katolianstvo
moe pomiriti sa pravom naukom samo ukoliko se pretvori u nedogmatsko hrianstvo, to
jest, u sveobuhvatni i liberalni protestantizam. Dva meseca kasnije, Pije X objavio je svoju
encikliku o modernizmu, poznatu kao Pascendi.
Pascendi14 predstavlja dokument od izuzetne vanosti za istoriju Katolike crkve u
dvadesetom veku, jer se njim odreuje u velikoj meri dogmatski i centristiki ton papskog
uenja sve do Drugog vatikanskog koncila poetkom ezdesetih godina dvadesetog veka. U
isto vreme, enciklika jo potpunije odreuje odnose moi, definiui ideologiju primata
izmeu papstva i itave Crkve, naime, odreuje jednom za svagda, da intelektualna pitanja
unutar katolike crkve ne smeju da budu predmet rasprave naunika, ve da predstavljaju
moralno pitanje koje mora da se rei papskim autoritetom. Kako se to u to vreme govorilo,
navodei Alfonsa Liguorija, papska volja: Boija volja."
U meuvremenu, Pije X izgovorio je otre rei o navodnim grekama amerikanizma, za
koje je verovao da su jo uvek ive u SAD. Ukazujui da je amerikanizam bio prethodnik
modernizma, papa istie da su u pogledu moralnih vrednosti modernisti prihvatili naela
amerikanista, da su aktivne vrline vanije od pasivnih, kako u oceni onog ega se one moraju
pridravati tako i u njihovom sprovoenju".15 U svojim nastojanjima da se oslobode svih
naslaga modernizma, lanovi amerike hijerarhije podsticali su Crkvu u SAD da pree u
pasivno" duhovno mrtvilo, iz koga se nije izvukla tokom narednih trideset godina.
Tri godine kasnije, 1. septembra 1910, u zavrnom inu prinude, Pije X objavio je nalog16
kojim obavezuje budue svetenike i svetenike na administrativnim i prosvetnim poloajima
da se zakunu da e odbaciti modernizam i da e podrati Lamentabili i Pascendi. Poznata kao
antimodernistika zakletva, na koju se do dananjeg dana u izmenjenom obliku zaklinju
budui svetenici, ona je zahtevala potpuno prihvatanje papskog uenja i provoenje u svim
vremenima znaenja i smisla onakvog uenja kakvo je odreivao papa. Kao to je savremeni
komentator papske vlasti, otac Pol Kolins, to definisao: Nije postojala mogunost bilo
kakvog oblika protivljenja, ak ni unutranjeg. Savest linosti koja se zaklinje prinuena je da
prihvati ne samo ono to je Rim predlagao ve i smisao kako Rim to tumai. Ovo ne samo da
je bilo u suprotnosti sa tradicionalnim katolikim razumevanjem uloge savesti, ve je to
predstavljalo oblik kojim se misao kontrolisala, kakav nije postojao ak ni pod faistikim i
komunistikim reimima."17 Ova sredina u kojoj niko nikom nije verovao, bilo je mesto u
kome se Paeli naao dok se uspinjao klizavim stepenicama vatikanske birokratije.
Detaljan spisak svih stavki koje su spadale u modernistiku zaveru, kako ih je opisala
Kurija, bio je uglavnom izmiljen. Ono to nije bilo izmiljeno bio je papin strah od
modernog sveta, uas od centrifugalnog raspada koji je naterao Pija X da zauzme stav
dubokog otpora ak i prema umerenijim vidovima drutvenog i politikog modernizma na
poetku novog veka, ukljuujui i dobrobiti demokratije.

23
 Nemogue je rei kako je ova kampanja pogodila Paelija lino - da li se on odupirao
sumnji opreznou ili je postao preutni sauesnik u progonu. Verovatno je atmosfera
nepoverenja izotrila njegovu vetinu govorenja nejasnim i okolinim jezikom. Branioci
Paelijevog stava u pitanjima antimodernizma istiu da je mnogo godina kasnije kao papa,
naao mesto u svom srcu da oprosti Romolo Muriju, ekskomuniciranom modernisti.18
injenica je, meutim, da je, za razliku od svog starijeg kolege Gasparija koji oevidno nije
odobravao ponaanje Pija X, Paeli ovog podravao. Paeli je bio taj, u liku Pija XII, koji je
29. maja 1954. kanonizovao Pija X kao velikog sveca Crkve, opisujui ga kao vatreni
plamen milosra i blistavi sjaj svetosti."19

3.
PAPSKE IGRE MOI

Potovan zbog svoje pastirske brige, preziran od liberala do dana dananjeg zbog
antimodernistike kampanje, Pija X manje pamte zbog projekta koji moda predstavlja
najvaniji dogaaj u istoriji Katolike crkve modernog doba - pisanja, obznane i objavljivanja
katolikog pravnog prirunika poznatog kao Kodeks kanonskog prava iz 1917. godine.
Zapoet u najveoj tajnosti 1904, tekst, zajedno sa antimodernistikom zakletvom, postaje
sredstvo kojim e Sveta Stolica uspostaviti i odravati nov, nejednak i do tada nepoznat odnos
moi, koji je stvoren izmeu papstva i Crkve. Gaspari i Paeli su bili njegovi glavni arhitekti,
uz podrku dve hiljade naunika i sedam stotina biskupa iz celog sveta. Paeli e se ovim
poslom baviti trinaest godina.
Kanonsko pravo ini skup internih zakona Katolike crkve, koji su se sakupljali stotinama
godina u itavu dunglu dekreta, pravila i propisa. Ono je uglavnom bilo organizovano (ili
neorganizovano) hronoloki, a ne po temi ili predmetu, i bogato lokalnom raznovrsnou.
Ideju da se uvede red u ovaj pravni haos, Kuriji je prvi predloio Pije IX 1864. godine, ali je
odluka o tome odloena do planiranog Prvog vatikanskog koncila, est godina kasnije. Usled
izbijanja Francusko-pruskog rata i suspendovanja koncila, 20. oktobra 1870. odluka o
projektu kanonskog prava zanemarena je narednih trideset godina.1
Presudna je bila odluka da se napravi kodeks, a ne samo kompilacija ili zbir zakona ili
vaeih kanona. Kodifikacija znai uoptavanje, stavljanje zakona u jezgrovite formule
odvojene od svo-jih istorijskih i drutvenih izvora. Jo od Napoleonovog Zakonika (Kodeksa)
iz 1804 (koji je igrao tako znaajnu ulogu u modernizovanju" francuskog drutva),
kodifikacija je ula u modu - na primer u vajcarskoj, Nemakoj i Italiji. Mada izgleda
ironino, Pije X kao antimodernista, iskoristio je Kodeks kanonskog prava kao akt
modernizacije: da stvori jednoobraznost, centralizam, disciplinu.2 Kodeks je trebalo
primenjivati univerzalno, bez lokalnih izmena ili ustupaka. On je odreivao granice
ovlaenja i postavljao pravila i kazne. On je preobrazio papsku mo, a time i svest o tome ta
je znailo biti papa i katolik. Preko najsavremenijih sredstava tampe i distribucije, on je
stigao do svakog katolikog svetenika na svetu, prelazei sve kulturne granice, a njegova
bezvremenost i univerzalnost ovekoveili su novu i do tada neuvenu svest o vrhovnoj
papskoj vlasti.
Prema Ulrihu tucu, uglednom protestantskom kanonskom pravniku tog vremena, njegov
ideoloki znaaj bio je ogroman za budunost katolike Crkve. Sada kad je nepogreivost u
podruju vere i morala pripisana papstvu", pisao je 1917, sa iskrenou koja nije bila mogua
njegovim katolikim kolegama, ono je zavrilo posao u oblasti zakona i dalo (katolikoj)

24
Crkvi sveobuhvatan zakonik koji iscrpno regulie okolnosti unutar Crkve, unicus et
authenticus fons
(jedinstven i autentian izvor) za administraciju, jurisdikciju i zakonske pouke, to je bilo
sasvim novo u odnosu na ono to je Crkva do tada imala u svom dve hiljade godina dugom
postojanju."3
Na vrhu piramidalnog modela vlasti bio je papa, ija je suprematija opisana u kanonu 218:
Vrhovna i potpuna jurisdikcija u Crkvi, u stvarima vere i morala i svega onoga to se tie
discipline i upravljanja crkvom u itavom svetu." Pod vlau ove jedine autoritarne linosti,
kodeks je regulisao i usklaivao itav ivot Crkve i njene odnose prema papstvu i Kuriji, koje
je Pije X istovremeno reorganizovao.4
U teoriji, papska Komisija za Kanonsko pravo nije imala ovlaenje da donosi nove
zakone. Ali, kao to emo videti, bie nekih znaajnih nijansi i novih naglasaka, nastalih u
procesu uoptavanja. I dok je bilo jasno da je Rim objavio jednostranu nezavisnost od svakog
svetovnog uticaja, oigledno je bilo da je takoe bio u toku prenos vlasti iz lokalnih dijeceza
do Rima.
Meu kljunim novinama bilo je uobliavanje u kanonu 1323 u kome se govori o razlici
izmeu obinog i sveanog prava pape da propoveda, to je bila zbrka koju su oci Prvog
vatikanskog koncila nastojali da izbegnu.5 To je znailo da je barem u praksi, ako ne i u
teoriji, od tada postojala namera da se papske enciklike smatraju jednakim po autoritetu kao i
dogma izreena ex cathedra. Kasnije se to zvalo lana nepogreivost". U isto vreme, jeres i
greke bili su spojeni u sadraju kanona 1324: Nije dovoljno samo izbegavati jeres; ovek
mora jednako paljivo da se kloni svih greaka koje joj se manje ili vie pribliavaju; otuda
svi moraju da potuju propise i dekrete preko kojih je Sveta Stolica zabranila miljenja takve
vrste." U standardnom izdanju koje se koristilo u semenitima sve do 1983. godine, nalazimo
sledee razjanjenje: Takvi su svi doktrinarni dekreti Svete Stolice, ak iako nisu
nepogreivo predloeni, i ak iako dolaze od Svete kongregacije uz odobrenje Svetog oca ili
iz Odbora za Bibliju... Takvi dekreti nemaju saglasnost vere; oni nisu de fide catholica. Ali
oni zasluuju iskrenu unutranju i intelektualnu saglasnost i odanu poslunost."6 Tako se
antimodernistika zakletva uvukla u kodeks.
Dok je uvravao saglasnost za centralizovanu vatikansku vlast, kodeks je takoe izbegao
ekumenske kolegijalne diskusije u kanonu 1325: Katolici treba da izbegavaju rasprave i
savetovanja o pitanjima vere sa nekatolicima, naroito u javnosti, osim ako Sveta Stolica ili, u
sluaju hitnosti, biskup datog mesta nisu dali odobrenje."7 A po kanonu 246, sve presude o
teolokoj pravovernosti poveravaju se Svetoj kancelariji (ranije rimskoj inkviziciji). Uporedo
sa ovim odredbama stvoreni su i novi propisi koji su uspostavljali cenzuru. Po kanonu 1386.1,
nijednom sveteniku nije bilo dozvoljeno da objavi knjigu ili da izda ili da prilog za novine,
asopis, magazin ili reviju, bez dozvole lokalnog biskupa. Svaka dijeceza bi imala svog
vlastitog cenzora (kanon 1393.1). Cenzori su morali da daju posebnu izjavu o veri (kanon
1406.1). Od njih se trailo da svaki rad koji dobije dijecezanski imprimatur mora da bude
potpuno u skladu sa optim Koncilima Crkve, ili sa ustavom i preporukama Apostolske
Stolice" (kanon 1393.2). Ime cenzora, tavie, nije smelo biti obelodanjeno sve dok biskup ne
bi dao povoljan sud o njegovom radu (kanon 1393.5).
Iznad svega, stajao je kanon 329.2, koji je davao papi jedinstveno pravo da imenuje
biskupe. Razvoj modernih nacionalnih drava kroz devetnaesti vek svedoi o postepenom i
dobrovoljnom odustajanju svetovnog uplitanja u imenovanje biskupa i o preuzimanju tog
prava od Svete Stolice. Kroz vei deo crkvene istorije, pape su nasledile pravo da imenuju
biskupe uglavnom unutar papskih drava i podruja na Istoku gde su dijeceze bile pod
neposrednom vlau pape. Oni su, drugim reima, imali samo izuzetno pravo da imenuju
biskupe. Kanon 329.2, iskoristio je nedavne istorijske okolnosti i pretvorio ih u univerzalni,
apsolutni i bezvremeni zakon, koji nije imao uporite ni u istoriji ni u tradiciji. Pokojni Geret

25
Svini, u svojoj studiji o ovom pitanju, uverljivo je naslikao posledice ovog pravila, koje vai
do dananjeg dana. Ako je 'Crkva' zamiljena kao jedinstvena maina, sa boanskom pomoi
koja se nalazila na vrhu, i ako se od biskupa ne trai nita vie sem da efikasno pokreu tu
mainu, onda je sasvim ispravno da ih imenuje Rim."8
Imenovanje biskupa, tavie, imae vane posledice za sprovoenje nepogreivog ili
konanog uenja od strane svih katolikih biskupa, kada istupaju zajedno i sa papom. Ova
ideja o nepogreivosti, razjanjena est decenija kasnije u revidiranoj verziji Kodeksa
kanonskog prava, danas pretpostavlja kolegijalni pluralizam. Pa ipak, kako na to ukazuju
kritiari sistema, kolegijalnost je teko dostian ideal kada papa bira svakog biskupa u
kolegijumu po svojim vlastitim shvatanjima i predrasudama.9
U praksi, nova pravila u imenovanju biskupa bila su predmet osporavanja. Postojali su
brojni konkordati o kojima se tokom vekova pregovaralo izmeu Svete Stolice i raznih vlada i
kraljevstava po svetu, koji su postavljali lokalna pravila za imenovanje novih biskupa.
Tipino je bilo da konkordat dozvoljava svetovno uplitanje, kao i meru kolegijalnosti - na
primer, elje kanonika katedrale. Gaspariju i Paeliju postalo je jasno da e neki od vanih
konkordata zahtevati ponovne pregovore i ponitavanje, ako kodeks bude zaiveo.10
Sloeni zadatak sreivanja konkordatskog prava pokazao se mnogo teim nego to su to
vatikanski strunjaci predviali. Maja 1917. godine, kada je ceo kodeks bio objavljen,
Paelijev glavni zadatak bio je da ukloni prepreke za njegovu potpunu primenu u najveoj i
najmonijoj katolikoj dravi na svetu: Nemakoj.

PAELI I ODNOSI IZMEU CRKVE I DRAVE

U FRANCUSKOJ

Istovremeno dok se suoavao sa ogromnim zadatkom da kodifikuje kanonsko pravo,

Paeliju su takoe povereni kljuni projekti u oblasti meunarodnih odnosa. Najvaniji se
ticao odnosa izmeu crkve i drave u Francuskoj gde je bujao antiklerikalizam. Problemi i
istorija odnosa izmeu Tree republike i Svete Stolice oblikovali su Paelijeve stavove i
politiku prema Crkvi i dravi u narednim godinama.
Imajui u vidu antagonizam francuske vlade prema katolikoj hijerarhiji i kleru zbog
njihovih rojalistikih tenji, Lav XIII je osamdesetih godina XIX veka pokuao da se lagano
izvue iz vlastitog monarhistikog poloaja. Meutim, francuska hijerarhija nije imala nameru
da proguta pilulu republikanizma, ak iako je ohrabrenje za to stizalo od samog pape. Stvari
su krenule nagore kada su katolike novine La Croix prile pogrenoj strani u uvenom
Drajfusovom sluaju. Drajfus, jevrejski armijski oficir, osuen je na prinudni rad na
avoljem ostrvu, poto je bio optuen da je prodao dravne tajne, to su navodi u koje su
francuski biskupi bili spremni da poveruju u svetlu svojih antisocijalistikih predrasuda.
Jedan katoliki svetenik, opat Kro, izjavio je da Drajfusa treba gaziti jutrom i veerom... i
treba ga tresnuti po nosu.11 Jezuitski mesenik Civilt Cattolica izjavio je neslavno: Jevreja
je Bog stvorio da svugde bude izdajnik", dodajui da Francuska sada mora da ali to je 1871.
donela zakon koji je dao francusko dravljanstvo Jevrejima, poto Jevreji ak i sada skupljaju
sredstva za upuivanje albe u korist Drajfusa u Nemakoj. Kada je Drajfus osloboen
optube, 20. juna 1899, socijalisti su napali katoliki kler.
Iskoristivi jo jedan talas anitiklerikalizma irom Francuske, nejaka vlada Valdek-Rusoa
donela je 1901. godine zakon kojim je bilo zabranjeno verskim redovima da dre nastavu.
Jezuiti su zatvorili svoje kole i okrenuli se drugim poslovima; itave verske zajednice su
emigrirale u Englesku, Belgiju, Holandiju i SAD. U narednim godinama progone je nastavio
naslednik Valdek-Rusoa, Emil Komb, koji se septembra 1904. hvalio da je zatvorio 13.904
katolike kole.12

26
 Pije X koji je izabran na vrhuncu francuskih antiklerikalnih progona, stavio je do znanja da
ne eli pomirenje sa Francuskom republikom. Pije je odbio da odobri naimenovanje nekih
kandidata za dijeceze koje je predloila Kombova vlada, i zvanino je protestovao kod
italijanskog kralja Vitoria Emanuela III, kada je francuski predsednik Emil-Fransoa Lube
najavio dravnu posetu Rimu, 1904. Francuska vlada je odgovorila prekidom diplomatskih
odnosa sa Vatikanom, nakon ega je usledio zakon kojim se zvanino crkva u Francuskoj
odvaja od drave. Manja posledica ovog razlaza, ali veoma znaajna za Euenija Paelija, bila
je odluka kardinala dravnog sekretara Meri del Vala da narui od Gasparija libro bianco
(belu knjigu), zvanian izvetaj o skoranjoj istoriji odnosa izmeu Svete Stolice i Francuske.
Gaspari je preneo zadatak na Paelija ,,jednog od mojih odanih ljudi u Dravnom
sekretarijatu, u koga imam posebno poverenje".13 U Paelijevom izvetaju francuska vlada se
optuuje za okorelo sektatvo i navodi se da su ministri u vladi bili umeani u nareenje da se
provali u nuncijaturu (ili ambasadu) Svete Stolice u Parizu, da bi se ukrala tajna ifra za
komunikaciju sa Vatikanom.
U meuvremenu, kriza se produbljivala. Francuska vlada je pokuala da kontrolie crkvenu
imovinu uspostavljajui zajednika laiko-klerikalna administrativna tela (u poetku, trebalo
je da se ona sastoje od nekatolikih laika). Kako bi oslobodio Crkvu od svakog takvog
svetovnog uticaja, Pije X je dobrovoljno predao celokupnu crkvenu imovinu francuskoj
dravi, stavljajui dobro Crkve, kako se izrazio, ispred crkvenih dobara. Francuska je
odgovorila tako to je prinudno iselila kler i vernike iz njihovih kua i samostana. Vlada je
bila odluna da sprovede pravnu kontrolu nad Crkvom koju je odvojila od drave. Pije X bio
je odluan da sprovede potpunu kontrolu nad Crkvom kao duhovnom, doktrinarnom,
pravnom i administrativnom celinom. To je bila jasna papina vizija o potpunom odvajanju
suvereniteta: Crkva sa papom koji je bespogovorno bio na njenom elu i svet kroz koji
posreduje papska diplomatska sluba i biskupi.
Ova ideja odrazila se na stav Pija X prema katolikim politikim strankama u Francuskoj,
Italiji i Nemakoj. On nije mario za njih poto ih nije mogao kontrolisati. Ovo je
nagovetavalo Paelijev budui stav prema katolikoj stranakoj politici u Nemakoj, tokom
dvadesetih i tridesetih godina. Jednom je Pije X rekao o nemakoj Katolikoj stranci centra
(Zentrumspartei): Ne dopada mi se, jer je katolika stranka."14 Takva izjava je bila utoliko
neobinija poto je Pije X bio u godinama kada se mogao seati kakva je bila uloga Stranke
centra u borbi protiv progona katolike crkve u Bizmarkovoj Nemakoj tokom 70-ih godina
XIX veka. Dravni sekretarijat je oigledno prihvatio lekcije nauene tokom Kulturkampf-a.
Neka francuski katolici", rekao je kardinal Meri del Val, idu za primerom progonjenih
katolika u Bizmarkovoj Nemakoj. Ujedinjujui se u vlastitoj odbrani, ti nemaki katolici su
porazili Kulturkampf." Ipak, Pije X je vie voleo da ukloni katoliku politiku stranku upravo
zato to nije video kakva bi bila uloga laiko-klerikalnog pluralizma unutar piramidalne
strukture papske vlasti. Komentariui gledite Pija X o politikom katolianstvu, istoriar i
novinar Karlo Falkoni pie: On je verovao da je meavina politike i vere najopasniji mogui
hibrid za Crkvu, poto su uopte, a posebno u to vreme, katolike stranke negovale uee
svetenika u politici. Najzad, smatrao ih je beskorisnim, jer su katolici uvek mogli da nau
podrku za svoje verske zahteve od laikih stranaka koje su bile naklonjene Crkvi ili koje
barem nisu bile neprijateljske prema njoj."15 Ovakvo gledite imae i Paeli, kao to emo
videti, dvadeset godina kasnije. Tada se kao kardinal dravni sekretar, zalagao za mirnu i
poslunu Crkvu i njenu saradnju sa Nacistikom strankom po pitanju daljeg postajanja
Katolike stranke centra koja je predstavljala poslednju prepreku na Hitlerovom putu u
diktaturu.
Paeli je sazreo kao strunjak za vatikanske spoljne poslove tokom sukoba sa Kombovom
vladom, dok se nadugako bavio tekim poslom kodifikovanja kanonskog prava i
svakodnevnim zadacima u Odeljenju za izvanredne poslove. Istovremeno, skriven od sveta,

27
godinama je radio na tome da zadobije poverenje svojih pretpostavljenih, sve dok se 1911.
godine nije uzdigao do ranga podsekretara u Odeljenju za izvanredne poslove,16 zamenivi
Umberta Beninjija koji je podneo ostavku iz zdravstvenih razloga (to je verovatno bilo u vezi
sa iscrpljujuim dvostrukim ivotom koji je vodio kao vatikanski birokrata i pijunski ef).
Naredne godine, kao jo jedan znak posebne milosti, Paeli je zamoljen da otputuje u
Englesku u pratnji kardinala enara Granita Pinjatelija di Belmonte, da prisustvuje krunisanju
kralja Dorda V. Tokom te posete prisustvovao je u Spithedu smotri Kraljevske mornarice,
dogaaju koga se, kada je postao papa, esto priseao za vreme privatnih audijencija sa
engleskim hodoasnicima. U jesen 1912, takoe je naimenovan za consultore ili savetnika u
Svetoj kancelariji, to ukazuje da ni trun antimodernistike sumnje nije pao na njegovu
pravovernost.
U svojstvu visokofavorizovanog podsekretara i kao linost koja tek stie u svet
meunarodne diplomatije i prava, sada se ukljuio u niz pregovora koji su znaajno doprineli
velikoj napetosti izmeu Srbije i Austrougarskog carstva u periodu koji je prethodio izbijanju
Prvog svetskog rata.
Detalji prie, koji su najavljivali strategiju Nemake deceniju kasnije, nalaze se u brojnim
dosijeima u Vatikanu. Arhiv, poznat kao Sekcija za odnose sa dravama, podeljen je prema
vatikanskim aktivnostima sa razliitim dravama. U kutijama pod nazivom Austro-ugarska
1913 - Srbija - Beograd 1913-1915." nalazi se kolekcija naslovljena Concordato tra la Santa
Sede e la Serbia" (Konkordat izmeu Svete Stolice i Srbije"), i sadri pisma, deifrovane
strogo poverljive memorandume, zapisnike sa sastanaka kardinala, nacrte ugovora - to je sve
zajedno nekad bilo na uvanju kod Euenija Paelija, sa belekama pisanim njegovim
briljivo ispisanim rukopisom.
U uvodu u zbirku dokumenata navodi se da je pregovara za Srbiju bio gospodin Lujo
Bakoti koga je postavio ministar inostranih dela Srbije; da je specijalni agent pri Svetoj
stolici za Srbiju bio francusko-italijanski svetenik Denis Kardon; i da su pregovori zapoeti
1913, na poziv monsinjora Euenija Paelija, podsekretara Svete kongregacije za izvanredne
poslove."

KONKORDAT SRBIJE I SVETSKI RAT

Tano u 11.30 pre podne, 24. juna 1914, samo etiri dana pre nego to je austrijski
nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu, predstavnici Svete Stolice i srpske vlade seli
su u salone Dravnog sekretarijata da stave potpis na ugovor poznat kao Konkordat Srbije.
Susretu su prisustvovali glavni srpski pregovarai na elu sa Milenkom Vesniem, srpskim
poslanikom u Parizu i Lujom Bakotiem iz srpskog ministarstva spoljnih poslova. Sa
vatikanske strane bio je tu kardinal Meri del Val, do koga je bila visoka, uglaena linost
tridesetosmogodinjeg monsinjora Euenija Paelija. Paeli je tokom proteklih osamnaest
meseci pregovarao i izradio nacrt dokumenta.
Po odredbama ugovora, Srbija je garantovala Svetoj Stolici pravo da nametne svoj novi
Kodeks kanonskog prava katolikom kleru i vernicima u zemlji; garantovala je slobodu
veroispovesti i obrazovanja unutar svojih granica. Srbija se takoe obavezala da e da plaa
beogradskog nadbiskupa, skopskog biskupa i svetenstvo koje je sluilo u katolikim
crkvama. U isto vreme, ugovor je podrazumevao ukidanje starih protektoratskih prava
Austrougarskog carstva nad katolikim enklavama u Srbiji.
Ideja da Vatikan odobri katolikoj evropskoj zemlji da deluje kao zatitnik katolika unutar
druge, nekatolike drave, bila je poznata praksa iz kolonijalnih vremena.17 Posebno je
Francuska koristila svoj status zatitnika na Dalekom i Srednjem istoku, sve do raskida sa
Vatikanom 1905; Nemaka, Austrija, panija i Belgija imale su u razliita vremena i u
razliitim delovima sveta status koji im je davao vie ili manje politike i trgovake prednosti.

28
U meuvremenu, nikada se nije postavljalo pitanje konkordata sa Srbijom, poto je tamo broj
katolika bio mali - to jest, sve do pobede Srbije u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912.
i njenog irenja u Makedoniju, Epir i Severnu Albaniju.18 Sa tim pridodatim teritorijama, broj
katolika u okviru proirene Srbije poveao se sa sedam na etrdeset hiljada. Srbija, u kojoj je
veina stanovnitva bila pravoslavna, smatrala je da e joj prijateljski odnosi sa katolicima biti
od koristi.
Austrougarska zatitnika prava koja su se ljubomorno uvala vie od jednog veka, bila su
uglavnom simbolina. Ali sadravala su ovlaenja da imenuju biskupe i da obrazuju
balkanske svetenike po latinskom obredu u semenitima Austrije i Maarske, pa ak su i
davala moralno pravo carstvu da pokori teritoriju ukoliko se smatralo da su katolike
zajednice bile ugroene. Za Austrougarsku ova simbolina prava nisu bila zanemarljiva. U
vreme kada je Srbija, ohrabrena iz Rusije, dovodila u pitanje austrougarsku dominaciju na
itavom Balkanu, Franja Josip je bio spreman da upotrebi sva raspoloiva sredstva kako bi
ouvao veze i odanost Carstvu. Konkordat Srbije koji je potpisan u Vatikanu toga dana 1914.
godine, unitio je te veze i uticaj koji je iao uz to.
Sa svoje strane, Srbija je oekivala da dobije mnogo toga po konkordatu, poto je on
odagnao sumnje o njenom snanom sektatvu prema pravoslavlju i pojaao njene
imperijalistike ambicije da bude sredite zajednice meu arolikim slovenskim narodima
kako katolikog tako i pravoslavnog obreda u tom podruju. Vatikan je takoe trebalo mnogo
da dobije, poto je konkordat proglasio kraj vekovnog antagonizma izmeu Rima i
pravoslavne izme", otvarajui mogunost evangelizacije katolikog latinskog i istonog
obreda u Rusiji i Grkoj. Iznad svega - a dokumenti otkrivaju da je to bio Paelijev osnovni
motiv - konkordat je dao papstvu znaajnu mo, ukljuujui tu i naimenovanje biskupa i
prelata, to e potom biti potvreno u kodeksu iz 1917, a to je do tada bilo pravo austrijskog
cara. Izgubila je samo Austro-Ugarska, poto je ugovor pretio da uvea srpski, panslovenski
uticaj du njenih junih granica, kao i da nanese carstvu diplomatsko ponienje.
Pregovori oko srpskog konkordata vodili su se u nizu strogo poverljivih razmena gledita,
u trouglu izmeu Bea, Beograda i Vatikana. Austrijanci su sa svoje strane pokuali da
onemogue pregovore, ali je Vatikan, preko Euenija Paelija, isterao projekat do kraja,
uprkos svim opreznim savetima, ukljuujui tu i otre opomene papskog nuncija iz Bea.
Be je besno reagovao na vest o konkordatu. Austrijska tampa i narod," pisao je 25. juna,
italijanski ambasador iz Bea, smatraju da je konkordat Srbije veliki diplomatski poraz
njihove vlade".19 Pod naslovom Novi poraz, beki list Die Zeit" je pisao: Ovim e porasti
srpski ugled, a njihovi biskupi i svetenici e postati vaan inilac u panslovenskoj agitaciji...
Zato je, zaboga, Austrija uloila tolika finansijska sredstva u te balkanske zemlje u ime naeg
protektorata, to je vie politiki nego verski potez, a sada to u nekoliko nedelja odbacuje, bez
ikakve borbe?" U jo eem napisu u Arbeiterzeitung, dan posle potpisivanja, uvodniar je
pitao: Posle ovog ponienja, hoe li se glas Austrije ikad vie sluati?" Vlada je postupila sa
Srbijom kukaviki i nesposobno, govorila je tampa. Posledica toga bila je naglo uveana
antisrpska retorika i pozivi na akciju. Kada je nadvojvoda ubijen u Sarajevu, nekoliko dana
kasnije, reakcije su ve postale eksplozivne. Konkordat Srbije je, nema sumnje doprineo
neprihvatljivim zahtevima koje je Austro-Ugarska nametnula Srbiji, zbog ega je rat bio
neizbean.

PAELIJEVA TAJNA DIPLOMATIJA

Poetak neobine prie o konkordatu Srbije bilo je putovanje seoskog upnika u Beograd,
u leto 1912. Otac Denis Kardon nameravao je da se upozna sa balkanskim zemljama pre
nego to se vrati u Be, gde e prisustvovati evharistikom kongresu".20 Kardon je bio krupan,

29
uurban, nametljiv klerik, poznavalac nekoliko jezika, ukljuujui i srpsko-hrvatski, koji je
vodio malu parohiju u mestu Taa u Visokim Alpima iznad Ventimilje na Sredozemlju.
Jedne veeri, u svom beogradskom hotelu, razgovarao je sa jednim ministrom iz srpske
vlade (u vatikanskim dokumentima nije identifikovan21). Svetenik je ukazao na to da bi
konkordat mogao biti od interesa i za Crkvu i za Srbiju. Ministar je rekao da on sumnja da bi
srpska vlada mogla da se neposredno obrati Vatikanu zbog otrog suprotstavljanja Austrije.
On je rekao sveteniku da su mnogi ljudi na visokim poloajima to pokuali i da nisu uspeli.
Ali, Kardon je tako uverljivo govorio o vrednostima konkordata da je ministar odmah
naimenovao ovog smernog i oigledno povodljivog svetenika kao specijalnog srpskog
izaslanika pri Svetoj Stolici. Sledei dan, Kardon je razgovarao sa ministrom vera u
kancelarijama srpske Vlade, a posledica toga bila je da je svetenik konano uspostavio vezu
sa Dravnim sekretarijatom u Vatikanu. ovek se pita", pisao je uvodniar L'claireur de
Nice", novina koje su prve objavile Kardonovu priu, 26. juna 1914, u stvari, zahteva da zna,
ko je zaista bio glavni pregovara ovog vanog dogaaja!" Jasno je iz dosijea da to nije bio
niko drugi do Euenio Paeli, podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove, koji je direktno
odgovarao kardi-nalu-dravnom sekretaru, Meri del Valu. Svi poslovi - sa Kardonom, sa
diplomatama u Beu i Beogradu i sa austrijskim ambasadorom pri Svetoj Stolici u Rimu - ili
su preko Paelija. On je skicirao sve odredbe konkordata, odgovarao na svako pitanje, piui
uvek svojom rukom u ime Meri del Vala i ak preraujui njegova pisma pre ifrovanja,
organizujui i piui zapisnike sa sastanaka Kurije gde su se donosile konane odluke.
itave godine srpski pregovori nisu ukljuivali beke diplomate u Rimu, papskog nuncija
u Beu ili odgovarajue austrijske ministre. U rukom pisanom memorandumu na francuskom,
upuenom Paeliju, 10. januara 1913,22 austrijski ambasador pri Svetoj Stolici, alio se
Paeliju da je uo za glasine - poevi od novinskog lanka u Beogradu od prolog novembra
- o naporima Srbije da reformie zatitu katolika unutar svoje teritorije. On je upozorio
Vatikan da je austrijska vlada smatrala protektorat nad Balkanom koji je ona drala od
pradavnih vremena", ne svojim pravom ve svojom dunou". Nota je bila puna prezira
prema ideji da Srbija trai da oslobodi katolike koji ive na njenim teritorijama od
austrijskog jarma, zamenjujui strane svetenike domaim". Zavrio je traenjem potvrde da
e se Sveta Stolica nai oi u oi sa austrijskom vladom u vezi s potrebom da protektorat
ostane na snazi.
Druga nota austrijskog ambasadora stigla je 4. februara,23 i u njoj se saoptava da se
slubenik srpskog Ministarstva vera obratio upniku u Skoplju, traei od njega podatke o
broju katolika u njegovoj dijecezi, izvetaje o dohocima i imanjima i detalje o uspostavljanju
nadbiskupije. Na konzul u Skoplju traio je od upnika da odbaci ove zahteve," pisao je
ambasador. Zavrio je time to je podsetio Paelija da je on ve i ranije traio razjanjenje i da
ga ponovo trai.
Konano, u edmemoaru od 17. februara, 1914,24 ambasador je izneo odluan stav svoje
vlade prema zbivanjima, ukazujui na uslove pod kojima bi Austrija pristala na izmene u
shvatanju protektorata. Uslovi su sadravali poimenine molitve za cara Franju Josipa i
njegovu porodicu za vreme svake mise; poasnu stolicu za cara koja se mora nalaziti u svakoj
crkvi; posebno mesto za carskog predstavnika za vreme verskih procesija, takvim
predstavnicima mora se dati posebna prednost tokom ceremonije kaenja, poljupca za mir,
agnus dei, priea, itd."; prisustvo carskih grbova i proslavu njegovog roendana. Sa
dananjeg stanovita sve je ovo imalo malog znaaja, ali je u odnosu na kulturnu lojalnost bilo
od sutinske simboline vanosti.
Jo jedan zbunjen i neobaveten ovek koji je uo glasine, bio je sam nuncije Svete Stolice
u Beu. U pismu od 15. februara 1913,25 nadbiskup Rafaele Skapineli obavestio je Paelija o
svojim nedavnim razgovorima sa srpskim diplomatama. Oigledno da nuncije nije bio u toku
sa zbivanjima, ali pretpostavljajui o emu se radi, preuzeo je na sebe da ispita prednosti i

30
nedostatke takvog ugovora. Sve u svemu, priznao je, konkordat e otvoriti nove perspektive
za katoliki uticaj na Balkanu (gde se katolici smatraju tuincima bez uticaja na politiki i
kulturni ivot zemlje"). Ali zavrio je ledenom proroanskom opaskom:

Austrija, meutim, izgleda da je odluna da se otro pozabavi

Srbijom i opte je uverenje da moe doi do rata sa tom zemljom u
prolee, to dalje krajnje komplikuje stvari. Ne bi li bilo bolje kad
bismo ostavili (pregovore o konkordatu) za sada nego da rizikujemo
niz neizvesnih i opasnih okolnosti koje se mogu zavriti sa vojnim
porazom Srbije; jer Srbija je sredite privlanosti za ambicije
junobalkanskih naroda - koji svi izgledaju namerni da ugroze celovi-
tost Austrougarskog Carstva.26

Tokom narednih dvanaest meseci, dosijei Dravnog sekretarijata pokazuju da je otac

Kardon esto putovao izmeu Rima i Beograda, dok je Paeli nastavio da igra make i mia
sa austrijskim diplomatama i papskim nuncijem u Beu. Iz oajnikih nota Austrijanaca, vidi
se da je Paeli bio odluan, bez obzira na molbe iz Bea, da dokraji status protektorata, vie
u interesu centristike papske politike nego u korist katolika u Srbiji. U meuvremenu, da bi
umirio Austrijance, on je pokrenuo ideju o pravima patronata (patronatus), isto poasnim
pravima koja su u skladu sa kanonskim pravom". Oigledno je da je kanonista Paeli,
nameravao da skrene panju Austrijanaca na haotinu umu rimskog kanonskog prava,
znajui sasvim dobro, a to Austrijanci nisu mogli znati, da im predstojei kodeks iz 1917.
nee dati apsolutno nita u pogledu poasnih prava". Austrijanci se nisu mogli umiriti, ali
ipak, nije postojalo nita to bi moglo da zaustavi Svetu Stolicu, osim da je mole za jasno
izraena prava patronata u konkordatu ili barem za njegovo odlaganje.
Trebalo je odrati dva sastanka u Kuriji, pre nego to je dolo do potpisivanja konkordata.
Prvi je odran u nedelju, 3. maja 1914, u 10.30, i u njemu se opaa rastue oseanje krize
zbog ugovora. Kardinali Vanuteli, De Lai, Goti, Ferata, Gaspari i Meri del Val bili su prisutni.
Paeli je bio sekretar sastanka, beleei svojeruno zapisnik.27 Srbija je zapretila da e se
povui iz pregovora u sluaju da Vatikan isuvie popusti Austriji ili u sluaju daljeg
odlaganja. Kurija je bila priterana uza zid. Ukoliko bi se Srbija povukla, verovali su u Kuriji,
poloaj katolika u regionu mogao bi postati gori nego pre poetka pregovora o konkordatu.
Kardinali su shvatili da je dolo vreme da se odlue, iako se iz zapisnika sa sastanka imao
utisak da se kao u snu kreu ka neizbenom.
Vanuteli je zapoeo nagovarajui svoje kolege da potpiu, poto je bio uveren da e
konkordat da unapredi interese katolike crkve na Istoku. Bio je svestan, kazao je, osetljivosti
Austrijanaca. Ali pokuajmo da ih ubedimo da vide prednosti, a ne nedostatke." Govorio je
kako da Austriju zadovolje sa poasnim pravima, ali nije predloio nita odreeno.
Potom je kratko govorio De Lai, podravajui sve to je kazao Vanuteli, i potvrujui da
treba da nastave sa konkordatom jer je to najbolji konkordat koji smo ikada napravili", to je
bilo laskavo priznanje Paelijevom trudu. Zatim je govorio Goti, zalaui se da treba
prihvatiti konkordat, jer nije u njihovoj moi da odbiju bilo kakav zahtev za ugovorom. On je,
ipak, opomenuo da treba da budu veoma paljivi u tome kako postupaju sa Austrijom", iako
ni on nije imao nita posebno da predloi. Potom, koristei se malo kazuistikom, izneo je
mogunost da se Austrija uveri u svoj isto poasni status kao patron", dodajui da nema
potrebe da se ovo podupre posebnim dogovorom". Drugim reima, obeanje o poasnom
statusu nije trebalo pominjati u konkordatu.
Potom je uzeo re Ferata, nudei neto opreznosti: Srbija nije, tvrdio je, zemlja kojoj se
moe verovati, i jasno je da ona trai konkordat prosto da bi otklonila uticaj Austrije". Ponovo

31
je ukazao da se moe napredovati samo ako se zadovolji Austrija: ali ni on, kao ni ostali, nije
imao konkretan predlog.
Paelijev vodi i mentor, Gaspari, takoe je, kao i drugi, podrao konkordat. Paeli je
zapisao: E anch'egli, tutto considerato, per affirmativa" (I on se, uzimajui sve u obzir,
izrazio pozitivno). Ostalo to je zabeleeno da je govorio Gaspari sasvim je malo i
neobavezno. Sada Austrija nema pravo na protektorat, poto su se Turci povukli iz regiona,"
kazao je Gaspari.
Zatim je uzeo re kardinal dravni sekretar Meri del Val, iznosei najjae razloge u korist
konkordata. Odbiti", zapoeo je, znailo bi dati izgovor Slovenima da jo vie dre katolike
kao taoce. A treba da se setimo da su Srbi doli nama... Oni su zainteresovani da srede
situaciju. Ovakva prilika moda se vie nikada nee pojaviti. U svakom sluaju, austrijski
protektorat vie ne deluje niti moe da deluje."
Naglaavajui ono ega bi se Paeli mogao dobro seati dvadeset godina kasnije, kada je
razgovarao sa Hitlerom, Meri del Val je izjavio: Ako kaemo da ne moemo verovati tim
Srbima, utoliko vie imamo razloga da ih privrstimo sa konkordatom."
Zavrni sastanak kardinala u Dravnom sekretarijatu sazvan je 7. juna 1914. u 10.30 pre
podne.28 Kardinali su ponovo raspravljali o problemu prava patronata (patronatus) - to je
sada bio minimum austrijskih uslova, ukoliko ele da daju konkordatu svoj nevoljni
blagoslov. Ali, kako su kardinali priznali, govorei jedan za drugim, srpski pregovarai bi se
sigurno pre povukli nego to bi dozvolili takva prava u ugovoru.
Pred kraj sastanka, Meri del Val izneo je gotovo oajniku misao: Bie tekih posledica
ako sada prekinemo pregovore. Srbi e otro istupiti protiv Crkve, tvrdei da mi nikada nismo
ni eleli da damo pravu zakonsku osnovu za ono to su oni nudili. U isto vreme, ako katolike
zajednice budu zatim primorane da trae da ih brane Austrijanci, one e biti dvostruko
prezrene."
Meutim, Gaspari je bio taj koji je ponovio opreznu opasku bekog nuncija, nadbiskupa
Skapinelija, od pre pre osamnaest meseci:

Glavni razlog zbog kojeg je Srbija traila ovaj konkordat je da se preporui onim
slovenskim zajednicama koje su pod vlau Austrougarskog carstva i da ukloni sve prepreke
koje se mogu pojaviti iz verskih ili kulturnih obzira. Oni pokuavaju da pokau da je
kraljevina Srbija u srdanim odnosima sa Svetom Stolicom i da ponude katolicima garantije
slobode i dobrobiti.

To su bile poslednje rei izgovorene u Kuriji pre nego to se otilo kod Pija X na potpis, i
jedina prava primedba na poslednjem sastanku na kome su svi ostali odobravali. Gaspari je
barem shvatio da je Vatikan upao u zamku koju je namestila elja Kurije da vri neposrednu
papsku upravu nad katolicima na Balkanu, kao i mogunost misionarskog uspeha na Istoku.
Srbija je uvukla Vatikan u legendarne zavrzlame balkanske politike, i Vatikan je propustio da
shvati kakav e biti uticaj konkordata na zategnutosti u regionu.
Nema dokaza da je Paeli koji je napravio koreografiju za itav proces, sumnjao u mudrost
svog dranja u ovim pitanjima, bilo tada bilo kasnije. Niti ima dokaza da je Gaspari shvatio
obim upletenosti svog tienika u tu stvar.
Konkordat koji je imao dvadeset i dva lana, potpisan je 24. juna, i nosio je peat
Paelijeve budue politike: irenje papske moi nad katolikom crkvom do lokalnog nivoa, a
posebno, kontrola nad imenovanjem biskupa. Sutinska eliminacija lokalnog prava u izboru
biskupa postala je glavni problem unutar Crkve, sve do kraja veka.
lan 1. prosto kazuje da e se Katolika i Apostolska rimska vera provoditi slobodno i
javno u Kraljevini Srbiji". lan 3. govori o tome da nadbiskup Beograda i biskup Skoplja
direktno odgovaraju Svetoj Stolici za svoje crkvene poslove", a lan 4. naglaava da e

32
Njegova Svetost imenovati kandidate za biskupije", obavetavajui srpsku vladu kako bi se
izbegao politiki prigovor. est daljih lanova naglaavaju slobodno ispoljavanje katolike
vere u skladu sa odredbama kanonskog prava, ukljuujui i uopteni lan 20: Ako se bilo
kakva tekoa pojavi u tumaenju ovih lanova... Sveta Stolica i kraljevska vlada e
zajedniki potraiti reenje koje je u skladu sa kanonskim pravom. "
U konkordatu se predvialo da vlada izdano finansira biskupe, kler i nastavnika katolike
vere. U Srbiji e se ustanoviti semenita i budui svetenici i katihete e se podsticati da ue
doktrinu katolike vere na lokalnom jeziku. Na misi e se govoriti molitva za kralja Srbije.
Nije bilo pomena Austrougarske, niti se i jednom reju ukazivalo da njene stare veze sa
katolianstvom u regionu zasluuju bilo kakav obzir, a da ne govorimo o patronatskim
pravima.
Austrijski list Die Zeit" objavio je narednog dana na naslovnoj strani lanak Novi
poraz". Njegovi detaljni argumenti ukazali su na politiku dimenziju koju je Paeli
prenebregavao tokom osamnaest meseci pregovora o konkordatu. Katolika hijerarhija u
regionu, pisale su novine, sada duguje svoju odanost Srbiji, kao i kler koji e se sada
obrazovati u semenitima unutar Srbije. To je veliki gubitak uticaja, ega Austrija mora biti
sasvim svesna." I dalje se nastavlja: Austrija je vekovima podnosila ogromne rtve, sve ni za
ta, u ime balkanskih katolika, ukljuujui Albaniju - gde takoe gubimo na status
protektorata. To je straan udarac naem ugledu."
Trei, najjai argument koji je izneo list tog jutra i koji su prenele sve novine sveta, bio je
najzloslutniji. Konkordat je najbolje orue propagande u korist Velike Srbije, jer je jedina
prepreka ujedinjenju Srba i Hrvata jaz izmeu katolike i pravoslavne vere. Ako uz vojni
uspeh (protiv Turske), Srbi mogu da dodaju diplomatski uspeh nad Austrijom, Srbija onda
mora postati centar za Slovene juno od austrijskih granica. Svesrpski agitatori smatraju
pomo biskupa i klera veoma bitnom ovoj borbi."
Kada je 28. juna nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu enu ubio srpski nacionalista u
Sarajevu, emocije koje je izazvao Srpski konkordat postale su deo opteg talasa antisrpskog
besa. Konkordat je ipak doprineo napetostima koje su dovele austrijsku vladu dotle da pretera
u upuivanju poniavajueg ultimatuma Srbiji. Nema pokazatelja da je papa Pije X shvatio
ulogu Svete Stolice u dodatnom pritisku koji je doveo Austrougarsko carstvo i Srbiju do ivice.
Objava rata, pria se, bacila ga je u duboku depresiju od koje se nikad nije oporavio. Umro je
20. avgusta 1914 - kau, slomljenog srca.
Ono to je jasno iz ove epizode je potencijalno negativan uticaj vatikanske diplomatije na
kulturne i politike odnose, njena mo da izazove pometnju i nesigurnost, njena namera da jo
vie komplikuje rastue napetosti izmeu drava. Oigledno je da Sveta Stolica nije bila samo
duhovni posmatra koji je bio zainteresovan iskljuivo za duhovnu dobrobit katolika u Srbiji,
ve i igra na svetskoj sceni sa vlastitim dugoronim ambicijama i ciljevima. U narednim
godinama, Paelijeve inicijative u meunarodnoj politici usredsredile su se na ponovne
pregovore o konkordatima koji su bili u suprotnosti sa novim Kodeksom kanonskog prava.
Nema dokaza da je Paeli razmatrao opasne posledice srpskih pregovora posle ovog dogaaja.
Sa te take gledita, ova epizoda oznaava zlokoban poetak Paelijeve nezainteresovanosti
za dalekosene politike posledice njegovih diplomatskih koraka u ime pape.

4.
PUT NEMAKE

Treeg septembra 1914, dve nedelje posle smrti Pija X, izabran je Benedikt XV, kardinal
akomo dela Kjeza. Aristokrata iz enove, sitnog rasta (njegov nadimak bio je picoletto -
malecki), Dela Kjeza je bio svetaki skroman, vispren i dinamian. tienik Rampole,
kardinala dravnog sekretara kod Lava XIII, Dela Kjeza se brzo uzdigao u redovima

33
diplomatske slube da bi postao podsekretar u Dravnom sekretarijatu kod kardinala Meri del
Vala. Meutim, u paranoidnoj atmosferi pontifikata Pija X, Dela Kjeza je bio osumnjien -
verovatno zato to se esto i neoprezno osvrtao na srenija vremena i savete Lava XIII. Iz
Vatikana je uklonjen 1907. godine i postavljen za nadbiskupa u Bolonji, to se smatralo
nazadovanjem u slubi. Na tom mestu nije mu dodeljen kardinalski eir (to se automatski
podrazumevalo za tako vanu dijecezu), sve do 1914.
Postavi papa, otpustio je Meri del Vala, jedva davi vremena odlazeem kardinalu-
dravnom sekretaru da oisti svoj sto. Istovremeno, Beninjijeva pijunska mrea, Sodalitium
Pianum, na brzinu je zatvorena (Beninji je zavrio svoj vek, sasvim u stilu, kao Musolinijev
dounik),1 a antimodernistiki lov na vetice je prestao. Pa ipak, antimodernistika zakletva,
cenzura knjiga koje su pisali svetenici i ogranienja koja je nametao Kodeks kanonskog
prava koji je jo uvek bio u pripremi, ostali su na snazi kako bi uvrstili monolitnost nove
ideologije papske moi kroz vei deo veka.
Benedikt XV je sada svoju panju upravio na zadatak da prisili zaraene evropske drave
da sednu za pregovaraki sto. Muila ga je slika hriana koji ratuju protiv hriana, katolika
protiv katolika. Odmah nakon svog izbora, objavio je protest svetu protiv strane klanice".
Bio je slomljen", kazao je, zbog neizrecivog uasa i patnje pred stranom slikom ovog rata
sa rekama hrianske krvi."2 Odluno je smatrao da Sveta Stolica na najbolji nain moe da
utie strogo neutralnim ili, kako je rekao, nepristrasnim stavom. S obzirom na to da je imao
mogunosti da manipulie verskim protestom s ciljem propagande, na Benedikta XV su vrili
snane pritiske da se opredeli za jednu stranu. On je odbio da se pridrui bilo kojoj strani u
osudi neprijateljskih zloina i posledica takvog dranja bila je da su ga obe strane prezrele.
Kada se Italija u maju 1915. pridruila saveznicima, ona je traila tajnim Londonskim
ugovorom da saveznici spree predstavnike Svete Stolice da uzmu bilo kakvog uea u
dogovorima oko mira ili u sreivanju problema u vezi s ratom. Izgleda da Italija nije bila
jedina koja je smatrala da je papstvo u stanju da iskoristi svetsku krizu za svoje vlastite ciljeve
u jo uvek nereenom Rimskom pitanju, tj. sukobu izmeu Svete Stolice i italijanske drave.
Benedikt XV je za kardinala dravnog sekretara naimenovao Pjetra Gasparija koji e to
mesto drati narednih esnaest godina. Paeli je istovremeno unapreen za sekretara
Odeljenja za izvanredne poslove, gde je usmerio svoj rad na stradanja ogromnog broja ratnih
zarobljenika sa obe strane. Paeli je bio sredite administrativne aktivnosti, proteui do
krajnjih granica komunikacione mree katolike Crkve u slubi dobrotvornog rada. U svakoj
dijecezi gde su se nalazili logori ratnih zarobljenika, biskupi su morali da ukljue svetenike
sa znanjem jezika da uspostave vezu izmeu zarobljenika i njihovih porodica. Radei sa
meunarodnim Crvenim krstom i vajcarskom vladom, Paeli je pregovarao o razmeni
ranjenih zarobljenika.3 Kao rezultat njegovih napora, oko 65.000 zarobljenika je otilo
kuama. Paelijevo odeljenje takoe je prikupljalo vesti o nestalima i mrtvima, i upravljalo
fondom Svete Stolice za nabavku lekova i hrane.
Tokom prve tri godine rata u kojima, kako se pria, Paeli nije imao ni dana odmora,
nastavio je da radi na pripremi za objavljivanje i sprovoenje Kodeksa kanonskog prava.
Tokom 1916, kruile su glasine po Vatikanu da je Paeli trebalo da bude naimenovan za
papskog nuncija u Minhenu, ali je mesto na kraju dobio nadbiskup uzepe Aversa, koji je bio
nuncije u Brazilu. Prema baronu Karlu Montiju, italijanskom diplomati i posredniku na
papskom dvoru, Gaspari nije hteo ni da uje da Paeli napusti Rim sve dok se ne objavi novi
Kodeks.
U meuvremenu, papa Benedikt XV ekao je pravu priliku da ukljui sile u mirovni plan
koji je smiljen u Vatikanu. Izgledalo je da je taj trenutak stigao 1917, u jednom od
najstranijih perioda rata za saveznike. Nemci su okupirali Bukuret; podmorniki rat je
unitavao savezniku trgovaku flotu; ofanzive na zapadnom frontu bile su na mrtvoj taki,
dok je Rusija bila zahvaena haosom revolucije. SAD jo nisu ule u rat. Benedikt XV je

34
verovao da su dogaaji pogodovali okupljanju zaraenih strana oko mirovnog stola.
Postavljalo se pitanje kome poveriti osetljivi zadatak da o tome obavesti Nemce?
Kao da se umealo provienje: samo to se nadbiskup Aversa smestio u Minhenu, iznenada
je umro od upale slepog creva, 3. aprila. Benedikt XV je zakljuio da je Paeli bio idealna
zamena. Na maloj, privatnoj ceremoniji u Sikstinskoj kapeli, Benedikt XV lino je posvetio
Paelija za nadbiskupa sardskog, 13. maja 1917. Sarda ili Sardi nije postojala kao dijeceza u
kojoj bi se brinulo o duama, ve je bila samo jedna od sedam stotina dijeceza u Istonom
hrianstvu koje su unitili muslimani, a koje su bile poznate u Rimu pod imenom in partibus
infidelium (u oblasti nevernika). Toga dana, u kapeli, sluenju je prisustvovao izuzetan skup
crkvenih monika: papa Benedikt XV, Pjetro Gaspari i Ahile Rati, vatikanski bibliotekar i
diplomata, Paelijev kolega i prijatelj koji e sam postati papa, pet godina kasnije. Prisutni su
bili i Paelijeva majka i brat Franesko, ali ne i njegov otac koji je umro od upale plua
prethodnog novembra.
Oni koji trae posebno znaenje u danima device Marije, primetie kasnije da je Paeli
postao biskup 13. maja 1917, upravo onog dana kada se pria da je troje dece videlo Gospu,
svu u bljetavoj svetlosti u mestu Fatima, u Portugaliji. Ova prikaza, koju su kasnije
prepoznali kao devicu Mariju, rekla im je: Doite ovde trinaestog dana za est meseci u isto
vreme i ja u vam rei ko sam i ta elim."4 Posle ovog dogaaja, desio se fenomen sunca
koje se okretalo u Fatimi, to je videlo na hiljade svedoka. Godine 1928, Lucija, jedna od jo
ivih svedoka, otkrila je prvu od uvenih Tajni Fatime, u kojoj se prorokovao rat i
komunizam tokom dvadesetog veka. etrde-set godina kasnije, kao papa, sam Paeli svedoi
da je u vatikanskim vrtovima video pojavu sunca koje se okree. Sabrani, pravni
administrator, imao je neobino mistinu stranu karaktera, koja e s vremenom doi do punog
izraaja. Datum njegovog posveenja, 13. maj, postae praznik Nae Gospe iz Fatime.

PREGOVORI OKO MIROVNOG PLANA

Osamnaestog maja 1917, nadbiskup Euenio Paeli krenuo je u velikom stilu sa rimske
stanice Termini za Minhen. Ne samo da je Paeli imao svoj privatni kupe, ve je i jedan
zapeaeni vagon pridodat vozu, nosei ezdeset sanduka namirnica, kako se ne bi desilo da
na njegov osetljivi stomak utie hrana u ratom zahvaenoj Nemakoj. Baron Karlo Monti bio
je taj koji je 19. maja saoptio Benediktu XV priu o Paelijevoj ekstravagantnosti.5 Monti je
rekao zapanjenom Svetom ocu da je morao, kako bi zadovoljio Paelijeve potrebe na putu, da
uposli nita manje nego etiri ministra u italijanskoj vladi, i da su samo trokovi za namirnice
dostigli sumu od osam hiljada lira to je trebalo da obezbedi Sveta Stolica. Poseban vagon u
kome je hrana bila zapeaena trebalo je brzim vozom dopremiti u Cirih, kazao je papi, a
Paelijev privatni kupe, to je bio ustupak nezamisliv tokom rata, trebalo je posebno da
obezbede ita-lijanske dravne eleznice. tavie, svi efovi stanica od Rima do vajcarske
granice stavljeni su u stanje pripravnosti u sluaju da nadbiskupu Paeliju bude potrebna
pomo. U meuvremenu, ministarstvo spoljnih poslova nabavilo je posebne pasoe, a ministar
finansija je dao posebnu dozvolu da ogromna koliina hrane koja je bila pod embargom, izae
iz Italije.
Prema baronu Montiju, Sveti otac je tresao glavom u udu, primeujui da, kada bi njega
poslali u Minhen, on bi vie voleo da ivi kao i svako drugi u Bavarskoj. Monti u svom
pripovedanju dodaje jo jedno poreenje koje nagovetava da je to bio papa koji se udio kada
je saznao da pilii na njegovoj trpezi kotaju ak dvadeset lira. ,,Ovo je jednostavan
svetenik", pisao je Monti, koji nema velike prohteve i koji se ponaa bez pompe." Ipak, bez
obzira to se tvrdi da je Benedikt XV osudio Paelijevu ekstravaganciju, papa i Kurija su
imali izuzetno miljenje o mladom nadbiskupu i poverili su mu kljunu ulogu u papskim
planovima za mir.

35
 Do 25. maja, Paeli se smestio u nuncijaturi u Minhenu, neoklasinoj palati na
Brenertrase, nasuprot zgradi koja e se kasnije zvati Smea kua, a to je bila kolevka
nacizma. (Obe zgrade razorile su snane bombe tokom Drugog svetskog rata.) Domainstvo
je vodila mala grupa laika, a Paeli je imao jednog pomonika, po imenu monsinjor Skjopa.
Velelepni automobil, sa naslikanim papskim grbom na vratima, stajao je u garai.
Paeli je odmah pokrenuo rad na mirovnom planu Benedikta XV. Jasan u naelima,
nejasan u detaljima, njime se trailo postepeno razoruanje, ukidanje vojne obaveze, arbitraa
umesto rata, sankcije protiv drava koje odbiju da prihvate presude arbitara, i sloboda mora.
Sutinski, njime se traio povratak okupiranih teritorija i predlagao protokol za raspravu o
spornim regionima kao to su Alzas i Loren, Trenta i Trst, uz odgovarajue obzire koje treba
imati prema eljama naroda. Benedikt XV je predloio da Belgija treba da povrati
nezavisnost, a da se Poljska ujedini i obnovi.
Dvadeset i osmog maja, tri dana po dolasku, Paeli se odvezao sa koijama i konjima do
kraljevske palate. Tu je, u prisustvu ministra spoljnih poslova, grofa Georga Fridriha fon
Hertlinga, uruio akreditive kralju Ludvigu Treem Bavarskom. Meutim, vaniji susreti e
se tek odigrati u Berlinu, i kasnije u Krojcnahu, vojnom vrhovnom tabu kajzera Vilhelma II.
Krenuo je vozom za Berlin, u ponedeljak 25. juna.
U pismu Gaspariju u kome je opisivao putovanje, ujemo Paelijev glas po prvi put od
vremena njegovih deijih sastava. Odsean, gotovo novinarski, ima se utisak da zahteva da
mu se u svakoj prilici ukazuje potovanje.

Stigli smo u Berlin u 7.20 ujutro. Na stanici, me je doekao poslanik Ercberger (Matijas
Ercberger, istaknuti katoliki voa stranke Centra), i mi smo se odvezli u sjajnom vojnom
automobilu, koji mi je on potpuno stavio na raspolaganje tokom itavog mog boravka u
Berlinu. Otpratio me je do hotela Kontinental, jednog od najboljih u prestonici, gde sam
boravio u dosta podnoljivom apartmanu na prvom spratu, kao gost carske vlade. Odmah sam
ukazao g. Ercbergeru potrebu da sprei novinske prie kako bi se po novinama izbegli
neprijateljski komentari protiv Svete Stolice o mirovnom planu, a koji e po svoj prilici
predstaviti da Sveta Stolica podrava nemaku stranu. Mom zahtevu je u potpunosti
udovoljeno: cenzor je zaustavio svaki komentar u novinama o ovoj stvari.
Sluio na Svetoj misi u katolikoj crkvi Svete Edvige u 10.30. pre podne... U 11.30 pre
podne, poeo moj sastanak sa carskim kancelarom (Teobald fon Betman-Holveg)...sinjore
Betman-Holveg, ovek impozantnog stasa, snanih crta lica i neto grubog izgleda, mada se
ini da je prostosrdaan i pronicljiv.6

Kancelar Betman-Holveg rekao je Paeliju da Nemaka iskreno eli da doe kraj ovom
stranom ratu koji ona nije izazvala", i da je pokazala dobru volju da pregovara sa svojim
neprijateljima jo od prolog decembra. Ta ponuda, nastavio je kancelar, protumaena je kao
znak slabosti, a ne kao iskrena elja da se zaustavi besmislena klanica, iako su centralne sile
vojniki nepobedive". Zaista, dolo je vreme da se doe do mira, tvrdio je, i njega spreava
samo rava volja neprijatelja Nemake, to dokazuju govori Lojda Dorda i Vilsona".
Posle ovoga, njih dvojica su otpoela razgovore o detaljima. Paeli je obavestio Gasparija
da je kancelar postavio pitanje postepenog i uzajamnog razoruanja, nezavisnosti Belgije i
problem Alzasa i Lorena, kao i spora oko granice izmeu Italije i Austrije. Betmen-Holveg je,
ne bez oklevanja", komentarisao je Paeli, prihvatio da je mogu izvestan napredak u ovim
stvarima. Potom je kancelar dodao jo neka pitanja - smatrajui da Austrija moe da popusti
neto u vezi sa sporom oko granice sa Italijom; pomalo prekorevajui Paelija zbog sklonosti
francuskih biskupa da podstiu na mrnju protiv Nemake.
Izvetavajui o poasti koja mu je ukazana tog dana na veeri, Paeli je u rukom napisanoj
fusnoti, izrazio svoje zaprepaenje da je jedan od glavnih voa Radnikih hrianskih

36
sindikata bio pozvan: Ovo ukazuje", dodao je, da vlada zaista namerava da podri radnike
stranke."7

PAELI I KAJZER

U utorak uvee, 28. juna, napustio je Berlin i otiao u kajzerov rajnski vrhovni tab u
raskonom specijalnom carskom eleznikom vagonu", zajedno sa svojim pomonikom,
monsinjorom Skjopom. Prevezli su ga do kajzerove rezidencije u dvorac starog grada
Krojcnaha, gde mu je stavljen na raspolaganje jedan otmeni apartman". Potom su Paelija
odveli u jednu skromnu sobu sa nekoliko stolica, u kojoj je kajzer sedeo za stolom; njegova
sasuena ruka oslanjala se na balak njegovog maa, a Veliki gvozdeni krst visio je sa kragne
njegove vojnike bluze. Na stolu je bio poljski telefon, a mape linija fronta visile su po
visokim zidovima.
Paeli je obavestio Gasparija da je proitao kajzeru uvaeno pismo pontifeksa, u skladu sa
mojim uputstvima". Poruka je sadravala zabrinutost Svetog oca zbog produenja rata", zbog
ogromnih materijalnih i moralnih razaranja, samounitenja evropske civilizacije koja je
graena tokom mnogih vekova ljudske istorije. Papa nije sumnjao, izjavio je Paeli, da
nemaki car eli da mu pomogne u poslu oko zavretka rata.
Kajzer je izgleda sluao sa punom panjom i potovanjem". Meutim, kada je odgovorio,
njegov glas, njegovi pokreti, njegov izraz lica, po Paeliju, bili su fanatini i nisu bili sasvim
normalni (esaltato e non del tutto normale").8
Kajzer mu je rekao da Nemaka nije izazvala ovaj rat. Bili smo primorani da se borimo
protiv razornih ciljeva Engleske, ija ratna sila mora biti unitena." Govorei ovo, primetio je
Paeli, kajzer je udario pesnicom po vazduhu. Nemaka je pokuala da ponudi mir prolog
decembra, nastavio je kajzer, ali papa je propustio da to spomene. Na kraju, monarh je, prema
Paeliju, visokoparnim reima ukazao na opasnost od meunarodnog socijalizma i govorio o
potrebi za mirom. Vilhelm je zatim, posavetovao nuncija, da bi papa trebalo da ozbiljno
naloi itavom kleru i katolikim vernicima da rade i da se mole za mir. Pruska armija i
katolika hijerarhija potom treba da stvore ujedinjeni front protiv pretnje od socijalizma.
Prema Paeliju, kajzer je skakao sa teme na temu; govorio je o izdaji italijanskog kralja, o
vanosti da papa ima vlastitu teritoriju sa koridorom do mora, o prilikama u Rusiji i planu
Engleske da tu zemlju podri finansijski kako bi je zadrala u ratu; o budunosti Belgije. Tada
je, prema tvrdnjama Paelija i on odgovorio, odluno zahtevajui u ime Svetog oca i u
skladu sa obeanjem njegovog velianstva, da se zaustavi deportacija Belgijanaca u
Nemaku". (Prema nekim drugim verzijama susreta, ali ne Paelijevoj, kajzer je postao
pomirljiv i obeao da e odmah da zaustavi takvu praksu.)9
Posle sastanka, Paeli je pozvan na ruak uz sve odgovarajue poasti". Tokom obeda
kome su prisustvovali razni kneevi, stavili su me da sedim", precizno je zapisao, desno od
kajzera, dok mi je monsinjor Skjopa sedeo sa leve strane."
Kajzera je u tolikoj meri oduevio susret sa Paelijem, da je ostavio vlastiti detaljan opis o
tome u svojim memoarima, objavljenim u prevodu 1922, u The New York Times-u".10
Kajzerova verzija, oigledno napisana po belekama iz tog vremena, zanimljiva je sa gledita
Paelijeve pomirljivosti i smenog pokuaja Skjope da mu pritekne u pomo, jer je osetio da
nuncije nije shvatio sutinu i da je verovatno imao problema sa razumevanjem jezika.
Kajzer je Paelija opisao kao otmenog, privlanog oveka, veoma inteligentnog i sjajnog
ponaanja". inilo mu se da nuncije zna nemaki dovoljno dobro da bi mogao lako da ga
razume kada ga uje, ali ne i toliko dobro da bi mogao teno da ga govori". Zato su govorili
francuski, iako je nuncije povremeno upotrebljavao nemake govorne izraze". Monsinjor
Skjopa, koga kajzer pominje kao kapelana", govorio je teno i uestvovao u razgovoru - ak

37
i kad nije bio pitan - kada god bi osetio strah da je na nuncija isuvie uticalo ono to sam mu
govorio".
Kajzer je tvrdio da je Paeli intervenisao kada se postavilo pitanje mira izmeu Austrije i
Italije, rekavi da bi papi bilo teko da se umea, poto ne postoje odnosi izmeu Vatikana i
ital-ijanske vlade, i da Italija ne bi odobrila makar i samo nagovetaj o konferenciji, ako bi on
potekao od pape.
Ovde je, po kajzerovim memoarima, monsinjor Skjopa primetio da bi takav korak bio
nezamisliv, poto bi italijanska vlada mobilisala gomilu, pod kojom je podrazumevao reakciju
naroda. Kada je kajzer izrazio svoju sumnju u to, Skjopa je, po vladarevom pisanju, postao
isuvie glasan. Rekao je da ja ne poznajem Rimljane; da kada ih neko podbode postaju
jednostavno strani...ak je bilo mogue da napadnu Vatikan, to bi moglo da dovede u
opasnost i samog papu." Iako je kajzer pokuao da umiri njegove strahove, Skjopa je ne
dajui se omesti, nastavio da pria o strahotama gomile".
Potom je Paeli preuzeo inicijativu i kazao da je papi teko da uradi bilo ta praktino u
vezi sa mirom a da ne povredi ili ne izazove protivljenje laike Italije, to ga moe dovesti u
opasnost. U njegovom govoru osealo se staro neraspoloenje zbog nereenog Rimskog
pitanja. Kao da je nagovetavao svoju uzdranost kad postane papa, Paeli je izjavio da se
mora imati na umu da (papa) naalost, nije bio slobodan. Kada bi papa imao dravu ili barem
okrug u kome bi mogao autonomno da vlada i da radi ta mu se dopada, situacija bi bila
sasvim drugaija; ali kako stvari stoje, on je suvie zavisan od laikog Rima i ne moe da
deluje u skladu sa svojom slobodnom voljom."
Daleko od toga da je nagovestio da papa treba da ponovo ima svoju dravu (kako je to
obavestio Paeli), vladar je, u svom pripovedanju dogaaja rekao da je savetovao Paeliju da
bi papa morao da bude hrabriji: Ukazao sam da je cilj da se doe do mira u svetu toliko
veliki da je neprihvatljivo da papa bude obeshrabren politikim obzirima i da ne obavi takav
zadatak, koji kao da je bio stvoren za njega. "
Po vladarevom prianju to je ostavilo dubok utisak na Paelija: Primetio je da sam ipak u
pravu." Kajzerova verzija njegovih komentara o socijalizmu i katolianstvu razlikuje se bitno
od one koju je Paeli dao Gaspariju.

ta moe da misli katoliki vojnik (rekao je Vilhelm

Paeliju)... kada uje samo za napore socijalista, a nikada o naporu pape da ga oslobodi od
uasa rata. Ako papa ne uini nita, nastavio sam, postoji opasnost da e mir svetu doneti
socijalisti, to bi znailo kraj papine moi i Rimske crkve.

Po kajzeru, argument je pogodio cilj; Paeli je kazao da e to odmah saoptiti Vatikanu i

dati mu podrku, i da papa mora da deluje. Tu je Skjopa opet intervenisao, rekavi da bi papa
doveo sebe u opasnost, ako bi tako radio, i da bi ga gomila napala. Ali kajzer je odgovorio da
se Gospod Isus Hrist nikada nije bojao gomile. Da li treba da verujem", rekao je kajzer
monsinjoru, da se njegov namesnik na zemlji plai da postane muenik, kao njegov Gospod,
kako bi doneo mir svetu koji krvari; i to sve zbog dronjave rimske gomile? Kao protestant, ja
sam imao mnogo bolje miljenje o rimskom svetenstvu, naroito o papi, da bih poverovao u
takvu tvrdnju".
Nakon toga, kako se vladar sea, Paeli ga je zgrabio rukom i blistavih oiju" rekao mu
na francuskom: Vi ste apsolutno u pravu! To je papina dunost; on mora da dela; svet mora
da se preko njega vrati miru."
Tako je Paeli potvrdio mistinu ulogu papstva, jedinstvenu vokaciju pontifeksa da utie
na sudbine naroda. Da li je on shvatio, kao to je to oigledno shvatio monsinjor Skjopa, da je
kajzer pokuao da iskoristi tu viziju jedinstvene odgovornosti u nemaku korist? Kako god
bilo, na tome se zavrila Paelijeva personalna diplomatija u ime pape Benedikta XV.

38
 Sudbina mirovnog plana Benedikta XV mogla se lako predvideti, s obzirom da su obe
strane jo uvek bile uverene da se rat moe dobiti i da se strane rtve mogu do izvesne mere
opravdati njihovim biraima. Odgovor predsednika Vilsona na papine predloge bio je da su
oni nalikovali na status quo ante. Odgovarajui u ime SAD, 27. avgusta, on je kazao: Mi ne
moemo dovoljno verovati na re sadanjim vladarima Nemake, da bismo poverovali u
njihove pomirljive namere na mirovnoj konferenciji", i da je glavno pitanje rata sada postalo
spasenje slobodnih ljudi sveta od pretnje i stvarne moi ogromne vojne mainerije".
Francuzi i Britanci su utali. Oni su i dalje ekali odgovor iz Vatikana na pitanja o pravim
namerama Nemake. Na isti nain, Nemaka je nastojala da otkrije kroz panske kanale
koliko su saveznici voljni da popuste.
Nemaki i austrijski odgovori na papin mirovni plan konano su, 20. septembra, objavljeni
preko vajcarske novinske agencije. Austrijanci su najavili da su predlozi dobrodoli, i ukazali
na to da su spremni da razgovaraju o miru. Nemaki odgovor samo je potvrdio prie o
kajzerovoj ljubavi za mir i izrazio smernu nadu da e od predloga neto biti. Formalni
odgovor dao je 24. septembra, Betman-Holvegov naslednik, kancelar Georg Mihaelis. U ovoj
izjavi koja nikada nije bila objavljena, kae se da situacija nije dovoljno jasna". Drugim
reima, Nemci nisu bili spremni na pregovore, iz straha da bi mogli da zavre sa neim
manjim nego to bi dobili nastavkom rata.
Oktobra 1917, Paeli je na kratko putovao u Rim da stavi taku na mirovni plan Benedikta
XV i Gasparija, pre nego to se ponovo vratio u Minhen kako bi se posvetio radu na pruanju
humanitarne pomoi.

PASTIRSKI NUNCIJE

Paeli je neumorno putovao po Nemakoj tokom poslednjih dvanaest meseci rata, donosei
hranu i odeu izgladnelima svih veroispovesti", a u ime Svete Stolice.11 Nazareno Padelaro,
prvi i apologetski biograf, navodi rei ratnog zarobljenika koji je bio svedok Paelijevog
dolaska u logor. uo se glasan uzvik koji je odjekivao kroz barake. Svi oficiri su se skupili,
dok se skromna figura nuncija pribliavala... Ljudi mau, plau, alju mu poljupce. On
uspravan, dostojanstven i vedar, baca saoseajne poglede, zamagljene tugom, preko gomile
ovih ljudi koje je dotakao u dubinu due."12
U ranu jesen 1917. godine, meutim, Paeli se pokazao u neto manje saoseajnom svetlu
prema svim veroispovestima", kada je odbio da, u nekoj posebnoj prilici, pomogne
nemakim Jevrejima. Sam Paeli opisao je ovu epizodu u pismu Gaspariju koje je sve do sada
bilo zakopano u dosijeima Dravnog sekretarijata.13 etvrtog septembra 1917, Paeli je
obavestio Gasparija da je izvesni dr Verner, minhenski rabin koji predstavlja Zajednicu
Izraeliana Nemake," doao u nuncijaturu molei za uslugu. Kako bi proslavili praznik
Senica koji poinje prvog oktobra, nemakim Jevrejima je bilo potrebno palmino lie koje je
obino stizalo iz Italije. Na nesreu, italijanska vlada je zabranila da se preko vajcarske
izveze palmino lie koje su Jevreji kupili, ali koje je zadrano u Komu. Zajednica
Izraeliana", nastavio je Paeli, trai intervenciju pape u nadi da e se zaloiti u ime hiljada
nemakih Jevreja. Oni su uvereni da e se njihov zahtev povoljno reiti."
Sa samouvereneu koja je bila tipina za njegovo kasnije ophoenje sa pretpostavljenima,
Paeli je savetovao Gasparija kako da u ovom sluaju postupi, mada je bilo jasno da je on ve
sve obavio.

Izgledalo mi je da e ukoliko pristanem na ovo, Jevreji misliti da imaju posebnu privilegiju

ne samo unutar praktinih, kratkoronih, isto graanskih ili prirodnih prava zajednikih svim
ljud-skim biima, ve da na pozitivan i neposredan nain pomaemo u obavljanju jevrejskog
kulta... Ja sam dakle, utivo odgovorio da aljem hitan izvetaj o tome Svetom ocu, ali sam

39
nagovestio da zbog ratnih kanjenja u komunikacijima sumnjam da u odgovor dobiti na
vreme, i da e Sveti otac zakasniti da do tanina objasni stvar italijanskoj vladi.

Pismo je ilo sporovozno, diplomatskom potom. Gaspari je odgovorio osamnaestog

septembra, ifrovanim telegramom.

Paljivo sam razmislio o toj stvari i odobravam u potpunosti

nain na koji ste vi vodili ovo osetljivo pitanje. Oigledno je da
Sveta Stolica ne moe da pristane na zahtev dr Vernera. Meutim, u
daljem odgovoru ovom gospodinu - odgovoru u kome raunam na vau ve
zapaenu visprenost - treba naglasiti injenicu da Sveta Stolica
nema diplomatske odnose sa italijanskom vladom.14

Tako je Paeli odbio emernu molbu svoje jevrejske brae koja je mogla da donese
duhovnu utehu hiljadama ljudi. Bez imalo stida, pisao je ponovo 28. septembra 1917,
obavetavajui Gasparija da je usmeno saoptio", uz svu potrebnu uzdranost" sa
Vernerom, i da mu je naglasio, kao to je vaa eminencija savetovala, injenicu da Sveta
Stolica nema dipomatske odnose sa italijanskom vladom." Onda je dodao: Profesor Verner je
bio savreno uveren u razloge koje sam mu naveo i toplo mi je zahvalio za sve to sam za
njega uinio."
Neki katoliki kanonisti bili su spremni da brane njegovu akciju do dananjeg dana, tvrdei
da je on bio pod istinskom obavezom da ne pomae nehrianima u vrenju njihovih verskih
obreda. Ali ova epizoda pokazuje to da su bile neopravdane kasnije tvrdnje da je veoma voleo
Jevreje i da je njegovo delovanje uvek bilo motivisano njihovim najboljim interesima. To da
je bio u stanju da umea Svetu Stolicu u diplomatsku smicalicu kako bi osujetio mogunost da
se pomogne nemakim Jevrejima u ovoj beznaajnoj liturgijskoj stvari, ukazuje da je u svojim
ranim etrdesetim godinama imao malo naklonosti prema jevrejskoj veri.
Paeli je, meutim, pruio obilje dokaza tokom ovog perioda za hvale vredne poslove u
vezi s milosrdnim delovanjem, to je detaljno beleeno za njegove pretpostavljene i posebno
za samog papu. I ovog puta, njegov glavni cilj bio je da prikae svevideu, svemilosnu
dobrotu Svetog oca u Rimu.
Sedamnaestog oktobra, pisao je Gaspariju iz zarobljenikog logora u Puhhajmu, gde je
posetio nekih est stotina Francuza i vie od hiljadu Rusa, koji su svi bili po rangu prosti
vojnici".15 Govorei na francuskom, on je odrao propoved koju je u celosti napisao za
Gasparija, i u kojoj uverava odrpane zarobljenike, koji u veini nisu bili katolici, da se papa
Benedikt XV brine za njihove patnje.
Poto je blagoslovio zarobljenike, podelio je pakete koji su naroito iz Vatikana poslati za
Nemaku. Svaki paket", beleio je, nosio je na sebi grb pontifeksa i poruku 'Sveti otac alje
svoj blagoslov', i sadravao je 200 grama okolade, kutiju keksa, est paklica amerikih
cigareta, 125 grama sapuna, jednu konzervu kakaa, 100 grama aja, 200 grama eera."
Potom je obiao logor, prolazei pored redova bednih zatvorenika, pre nego to je poao u
inspekciju njihovih baraka i kuhinje gde su pripremani njihovi dnevni obroci supe i
pokvarenog hleba". Konano, stao je zamiljeno u malom groblju, gde su sahranjeni siroti
zarobljenici pomrli tokom svog zatoenitva".
Kada je otiao od njih, obavestio je Gasparija da je bio svestan da je saoseajno i
neiscrpno milosre Svetog oca unelo umirujui melem vere i ljubavi u njihovu stranu
patnju".

PAELI I JEVREJI-BOLJEVICI

40
 Dok je Paeli bio angaovan tokom prvih dvanaest meseci kao papski nuncije u Minhenu,
Nemaka je klizila u propast. Odbacivi svaku mogunost da napravi umeren mir sa
Saveznicima, nemake vojne voe su pojaali podmornike napade u Severnom Atlantiku, to
je dovelo do ulaska SAD u rat. Konano sve su stavili na kocku u jednoj ambicioznoj, mada
uzaludnoj ofanzivi na Zapadnom frontu.
Krajem rata, broj nemakih rtava popeo se na dva miliona. Naciji je bilo teko da prihvati
da je takva rtva bila uzaludna. Nemaka nije bila spremna za tako ogroman poraz, ali jedna
stvar je bila jasna tih poslednjih dana: predsednik Vudro Vilson i Saveznici bili su odluni da
ne sklapaju mir sa kajzerom i starim reimom, ve sa predstavnicima naroda. Kada je primirje
potpisano 11. novembra 1918, voa nemake delegacije bio je Matijas Ercberger, poslanik
Katolike stranke centra, koji je radio za mir od sredine rata. Kajzer Vilhelm II, pobegao je u
Holandiju i abdicirao; princ Maks Badenski, poslednji kancelar Drugog rajha koga je osnovao
Bizmark, preneo je svoju vlast na privremenog predsednika, socijaldemokratu Fridriha
Eberta.
Lagan prelaz ka demokratiji nije bio mogu. Saveznici su gurnuli Nemaku u politiki
vakuum, to je dovelo do duboke revolucionarne promene i privrednog i drutvenog haosa.
To je sa svoje strane dovelo do opte gladi, pobuna i trajkova. Neko vreme izgledalo je da e
se trijumf boljevika u Rusiji ponoviti u Nemakoj: bujali su radniki saveti, pobuna u
mornarici proirila se na spontani ustanak u celoj zemlji. U Minhenu, gde je Paeli iveo,
nezavisni socijaldemokrata Kurt Ajzner, sa gomilom radnika koji su ga pratili, demobilisao je
vojnike i seljake, zbacio vladajuu monarhiju osmog novembra i objavio socijalistiku
republiku. U Berlinu, ubrzo potom, savet komesara" objavio je novu nemaku vladu.
Ipak, ove ekstremne leviarske grupe nisu imale optu podrku kakvu su imale umerene
socijalistike grupe koje e se pojaviti kao vladine stranke posle pada Drugog rajha. Najvie
sledbenika imala je Socijaldemokratska stranka koju je predvodio Fridrih Ebert, od koje su se
1917, otcepili Nezavisni socijaldemokrati traei da se zaustavi rat i zahtevajui istinski"
posleratni socijalizam.
Paeli je bio u sreditu zbivanja. Poetkom novembra, poslao je tri ifrovane poruke
Gaspariju, izvetavajui o sve veoj napetosti i politikom haosu u gradu, zavravajui sa
veu da Ajznerova privremena vlada nee vie dozvoljavati da se ifrovane poruke alju u
Rim. Pitao se, ne bi li bilo uputno da ode iz Minhena?16
Gaspari je 13. novembra obavestio Paelija da je Benedikt XV odobrio da se nuncijatura
preseli, ali da prvo treba da zatrai savet minhenskog nadbiskupa.17 Posle nedelju dana, Paeli
je odgovorio da mu je nadbiskup savetovao da napusti Nemaku i ode u vajcarsku. Danas",
izvestio je u istom pismu. polazim za neko vreme u Rorah... Stanje stvari je neizvesno i
teko".18 Sve do kraja februara 1919,19 Paeli je posmatrao razvoj dogaaja iz mirnog
vajcarskog sanatorijuma koji su vodile asne sestre. U meuvremenu, monsinjor Skjopa,
moni pomonik, ostao je da se brine o nuncijaturi u Minhenu.
Iako je Ajzner, novi socijalistiki voa u Minhenu, sebe smatrao demokratom, on nije
pokazivao sklonost ka potovanju demokratski izabrane vlasti, izuzev to se oslanjao na
gomilu skupljenog oloa koji je sainjavao radniki savet. Politiki neiskusan sanjar, pokazao
je da je njegov utopijski nain uprave bio besmislen i osuen na propast. Mlai ratni veteran i
antisemitski nacionalista, po imenu grof Arko-Vali, ubio je Ajznera 21. februara dok je ovaj
iao na sednicu bavarskog parlamenta.
Nakon nedelju-dve neshvatljive zbrke, 12. aprila zapoela je vladavina terora na ijem elu
se nalazio crveni revolucionarni trijumvirat koji su sainjavali Maks Devijen, Eugen Levin i
Tovija Akselrod. Da bi ubrzali diktaturu proletarijata oni su hvatali taoce iz srednje klase,
bacajui ih u zatvor tadelhajm. Zatvarali su kole, nametali cenzuru i oduzimali ljudima kue
i imovinu. Hrana se nije delila onim porodicama koje su se smatrale graanskim. Reim je

41
upadao i na ekstrateritorijalne posede raznih ambasada i konzulata i otimao hranu, nametaj i
automobile.
Po povratku u Minhen, obraajui se Dravnom sekretarijatu,20 Paeli je imao o emu da
izvesti. Nakon ovih stranih dogaaja, odran je sastanak diplomatskog kora koji je trebalo da
odlui ta dalje preduzeti. Posle duge rasprave, doneta je odluka da se razgovara neposredno
sa Levijenom, efom minhenskog sovjeta, kako bi se postigao jasan sporazum da
komunistika vlast mora da prizna imunitet diplomatskim predstavnicima i
ekstrateritorijalnost njihovih rezidencija.
Poto bi moja pojava pred takvim gospodinom bila potpuno nedolina", pisao je Paeli,
poslao sam pomonika Skjopu koji je primljen u sovjetu ovog jutra, zajedno sa otpravnikom
poslova Pruske, gospodinom grofom Fon Cekom." Skjopa se vratio iz Levijenovog taba koji
se nalazio u bivoj kraljevskoj palati, sa puno linih utisaka koji su omoguili nunciju da
opie prilike Gaspariju. Paelijev opis bio je optereen oseanjima koja je ili izvukao od
Skjope i podrao ili ih je dodao sa svoje strane. Mainom pisano pismo je potpisano i ponegde
dopisano Paelijevom rukom:

Scena koja se mogla videti u palati ne moe se opisati. Konfuzija je bila potpuna i stvarala
je utisak haosa; prljavtina je bila nepodnoljiva; vojnici i naoruani radnici ulazili su i
izlazili; zgrada, koja je nekad bila kraljev dom, odjekivala je kricima, runim jezikom,
psovkama. Potpuni pakao. Vojska slubenika trala je po zgradi, izdajui naredbe, maui
papirima, i usred svega ovoga, nalazila se gomila mladih ena sumnjivog izgleda, Jevrejki kao
to su bili i ostali, koje su se vukle po svim kancelarijama sa sebi svojstvenim pohotljivim
ponaanjem i osmesima. ef ove enske gomile bila je Levijenova ljubavnica, mlada
Ruskinja, Jevrejka i rasputenica. I upravo je njoj nuncijatura bila obavezna da ukae
potovanje, kako bi poslovi u nuncijaturi mogli dalje da se obavljaju.
Taj Levijen je mlad ovek, otprilike 33 ili 35 godina, ruski Jevrejin. Bled, prljav, sa
podbulim oima, grubog glasa, prost, odbojan, sa licem koje je istovremeno inteligentno i
podmuklo. On se drznuo da primi monsinjora Skjopu u hodniku, okruen oruanom pratnjom,
od kojih je jedan bio njegov verni telohranitelj. Sa eirom na glavi i cigaretom u ustima,
sluao je ono to mu je monsinjor Skjopa govorio, ponavljajui da je u urbi i da ima vanija
posla.21

Stalna Paelijeva zaokupljenost jevrejstvom ove gomile uzurpatora vlasti, u skladu je sa

rastuim i iroko rasprostranjenim uverenjem meu Nemcima da su Jevreji bili podstrekai
boljevike revolucije i da je njihov glavni cilj bio razaranje hrianske civilizacije. Ali, u
tome ima i neeg drugog to je u ovom odlomku odbojno i zlokobno. Stalno pominjanje
jevrejstva ovih pojedinaca, kao i niz epiteta kojima se opisuje njihova fizika i moralna
odbojnost, daje utisak o stereotipnom antisemitskom preziru.
Prema Paelijevim reima, monsinjor Skjopa je insistirao da je misija koju je obavljao
nuncije zasluivala poseban postupak, na ta je Levijen odgovorio, u naglaeno ironinom
tonu", da je nuncijev glavni cilj bio da zatiti Stranku centra. Na to je dobri monsinjor
odgovorio da je nuncije bio tu da brani prava svih katolika, ne samo u Bavarskoj, ve i u
itavoj Nemakoj".
Nakon ove razmene rei, Skjopu su odveli do oveka koga su zvali drug Ditrih, koji je bio
odgovoran za spoljne poslove i koji je rekao monsinjoru sasvim otvoreno da e nuncije
ukoliko uini bilo ta protiv interesa Republike Sovjeta, biti baen u zatvor. Dodao je da nije
bilo potrebe za nuncijaturom u Minhenu jer je sada crkva bila potpuno odvojena od drave.
Poto se malo smirio, drug je uveravao, prema Paelijevim reima, da e
ekstrateritorijalnost nuncijature biti potovana i o tome je izdata potvrda.

42
 NUNCIJEV AUTOMOBIL

Posle desetak dana, Paeli je morao da se suoi sa Crvenom gomilom koja je dola do
nuncijature da konfiskuje slubeni automobil. Ovaj incident se esto navodi kao objanjenje
za njegovu ogromnu mrnju prema komunizmu i kao ilustracija njegove hrabrosti da se izloi
linoj opasnosti kao i hipnotika mo njegove svetake linosti.22 Njegov lini lekar tvrdio je
da je Paeli esto sanjao o ovoj epizodi sve do kraja ivota.
Glavni izvor za priu, kako je ispriana posle Paelijeve smrti, bila je njegova domaica,
sestra Paskvalina Lenert koja je dola u nuncijaturu u martu prethodne godine, u svojoj
dvadeset i treoj godini. Sestra Paskvalina (kasnije majka Paskvalina) postala je sredina
linost u Paelijevom domainstvu i izvor za mnogu hagiografsku i anegdotsku grau.
Kaluerica iz Bavarske, preuzeta je iz osnovne kole u kojoj je bila uiteljica u malom
vapskom selu", kako je ona to opisala, i postavljena na dvomeseni probni rad" u
nuncijaturi u Minhenu. Probni rad" se nikad nije zavrio. Ona je ostala njegova domaica i
zamena za majku do kraja njegovog ivota. U svojim memoarima o Paeliju, koji su
objavljeni 1959, godinu dana posle njegove smrti, tvrdila je da je bila svedok i, u stvari,
glavni uesnik u epizodi sa limuzinom.
Po njenom prianju, dva lana Crvene brigade ula su u kuu, poto ih je pustio sluga.
Potom je Paeli, koji je bio u lokalnoj bolnici zbog leenja, naiao na prednja vrata. Na samu
pojavu nuncija, pie ona, ljudi su se zaprepastili"; izgledalo je kao da su se izgubili", a
potom, stresavi zapanjenost, uperili su pitolj na nuncijeve grudi i povikali da e otii
kolima nuncijature."23 Po nuncijevom nareenju, pisala je, otvorena je garaa i revolucionari
su otili u limuzini.
Poto su nedavno otvoreni arhivi Dravnog sekretarijata, sada po prvi put imamo opis
incidenta po Paelijevim vlastitim reima, od 30. aprila 1919. U pismu Gaspariju, Paeli je
izvestio da je komandant Crvene brigade juga, ovek po imenu Zajler, zajedno sa jednim
sauesnikom" koga su zvali Brongrac i drugim vojnicima naoruanim pukama,
revolverima i runim granatama", doao do nuncijature. Sluga je otvorio vrata i oni su upali
unutra, izjavlju-jui da ele da uzapte kola - sjajno vozilo", komentarie Paeli, sa papskim
grbom."
Poto monsinjor Skjopa nije bio kod kue", pisao je Paeli, predstavio sam se i odmah
stavio do znanja komandantu da je ovaj nasilni upad u nuncijaturu i zahtev za kola, flagrantno
krenje meunarodnog prava svih civilizovanih naroda. Pokazao sam mu potvrdu o
ekstrateritorijalnosti koju mi je dao Narodni komesar za inostrane poslove." Kao odgovor,
Paeli je nastavio, sauesnik mi je pritisnuo puku na grudi, a komandant, pravi kriminalac,
poto je naredio svojim poslunicima da dre svoje granate spremne, bezobrazno mi je rekao
da je razgovor suvian i da on mora odmah da dobije kola".
uno protestujui, pisao je Paeli, on je zatraio od sluge da odvede drutvo do garae,
gde je dolo do nove drame. Izgleda da je ofer nuncijature, predviajui takav dogaaj,"
onesposobio kola. Na to, komandant je telefonirao Ministarstvu za vojne poslove i tu mu je
reeno da, ako kola odmah ne budu osposobljena, digne u vazduh celu zgradu, a itavu
druinu iz nuncijature" odmah uhapsi.
U meuvremenu, monsinjor Skjopa koji je otiao u glavni tab Crvenih brigada kako bi
zaustavio konfiskaciju kola, dobio je obeanje. Posle toga, pojavila su se tri agenta
sigurnosti" i naterali komandanta da popusti. Oko est uvee, Zajler i njegova brigada su
napustili zgradu praznih aka. Mir se vratio u nuncijaturu", pisao je Paeli, ali ne zadugo."
Sledeeg dana, 30. aprila, ista grupa se vratila u devet ujutro, ovaj put sa dokumentom o
rekviziciji koji je potpisao Vrhovni ef Crvenih brigada, Egelhofer. Ovaj put, Skjopa je bio
prisutan, a Paeli je bio bezbedno odsutan. Bio sam na klinici profesora Johnera", objasnio je

43
Paeli Gaspariju, poto sam nedavno imao jak napad gripa i poto sam patio od loeg
stomaka zbog koga sam iao na poseban tretman."
U raspravi sa revolucionarnim izvrnim komitetom i italijanskom vojnom misijom u
Berlinu, monsinjor Skjopa je uspeo da dobije nareenje da se rekvizicija ukine. Zajler je
morao da opozove svoje nareenje, ali je", komentarisao je Paeli, u kapala sa njegovih
usana kada je zapretio da bi sve iz nuncijature trebalo baciti u zatvor."
Incident sa kolima, obavestio je Gasparija, dogodio se uz zvuke puane vatre, koja je
oznaavala bratoubilaku borbu izmeu Crvene brigade i Bele brigade koje su se tukle za
osloboenje bavarske prestonice, koja trpi pod okrutnom jevrejsko-ruskom revolucionarnom
tiranijom". Paelijevo lino svedoenje dogaaja ne govori nita o herojstvu i hipnotikoj
harizmi, iako se s obzirom na okolnosti, ponaao prilino odvano. Ako je bilo junaka u tim
do-gaajima, onda je to bio monsinjor Skjopa.
Posle konanog tronedeljnog gra revolucije u Minhenu, predsednik Ebert je odobrio
upotrebu Frajkora i Rajhsvera koji su se sastojali od veterana, kako bi se sruila Minhenska
sovjetska republika. Oni su to i uinili, uz brojne rtve. Pre nego to je sve bilo zavreno,
nuncijeva palata u Minhenu je jo jednom, po poslednji put, pretrpela uvredu, dok su se
vladine plaenike snage borile u ulinim borbama.
Kasno uvee, pet dana posle incidenta sa kolima, Paeli je ponovo bio na bezbednoj
udaljenosti, provodei no na klinici profesora Johnera. Uprkos predlogu da i on ode na
spavanje negde drugde, monsinjor Skjopa je bio u zgradi i upravo je zavrio svoju veeru.
Paeli je, prema Skjopinom svedoenju, napisao jo jedan izvetaj Gaspariju.24 Izgleda da je
Skjopa upalio svetlo u svojoj spavaoj sobi kada se uo uzvik iz milicijskog voda koji je
patrolirao ulicom. Verujui da e neko da puca na njih, oni su zasuli gornje spratove zgrade
mitraljeskom vatrom pre nego to su napali na glavna vrata nuncijature, traei da izvre
pretres.
Skjopa je proveo grupu milicajaca kroz svaku sobu u kui i oni nisu nali nita. Vod je
otiao, ostavljajui dva straara ispred kue tokom noi. Kada je razgledao gornje spratove,
Skjopa je utvrdio da su uniteni. Sledee jutro je izbrojao vie od pedeset rupa na fasadi
zgrade. Bilo je pravo udo", pisao je Paeli, da nijedan geler nije pogodio gasnu cev, to bi
odmah dovelo do eksplozije." Poto je ovaj uzbudljivi napad proao, i minhenska kriza se
zavrila, barem to se tie Paelija, on je mogao da pone da razmilja o pravom cilju svoje
misije u Nemakoj.

5.
PAELI I VAJMAR

Nemaka privreda bila je na ivici propasti, njeni saveznici u ritama, njena vojna mo
nestala, njeno drutvo podlono revoluciji i graanskom ratu. Osramoena, pritisnuta surovim
mirovnim odredbama u Versaju, Nemakoj su oajniki bili potrebni prijatelji i saveznici sa
moralnim uticajem. U elji da Nemakoj pomogne, papski nuncije mogao je da oekuje
posebnu panju kada god se zalagao za legitimne interese Katolike crkve. Urednici
L'Osservattore Romano", ve su u februaru, a zatim i aprilu 1919, ukazali na to da bi
Saveznici trebalo da umere svoje zahteve na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Bilo je vie
toga to je Sveta Stolica mogla da uradi u korist Nemake, poevi od pritiska da se popusti
oko spornih granica i teritorija do podravanja diplomatskih veza sa bivim neprijateljima i
neutralnim zemljama. S obzirom na to, Sveta Stolica je mogla samo da se okoristi pomaui
ozdravljenje nemake privrede i politike.1 Pre rata, Nemaka je priloila Svetoj Stolici vie

44
sredstava nego sve nacije na svetu zajedno. to je vie vremena Nemakoj trebalo da oivi
svoju privredu, to je Vatikan gubio vie sredstava.
Laiko katoliko politiko rukovodstvo u Nemakoj, takoe je smatralo da je nova
situacija u kojoj se nala zemlja sjajna prilika, ali sa sasvim drugog stanovita. Poto su tokom
rata pokazali bespogovornu lojalnost, nemaki katolici su verovali da su proli dani njihove
inferiornosti, dani kada su ih smatrali Reichsfeinde (neprijateljima domovine). Katolici su
sainjavali oko jedne treine nemakog stanovnitva u posleratnom periodu. (U Hitlerovom
Velikom rajhu - ukljuujui tu i Sar, Sudete i Austriju - to e porasti do skoro jedne polovine
stanovnitva). Katolici su se hvalili da imaju monu mreu drutvenih i politikih asocijacija -
sindikata, novina, izdavakih kua, omladinskih grupa, enskih grupa, kola, koleda - od
kojih su mnoge stvorene i ojaane kao reakcija na Bizmarkov progon Katolike crkve
sedamdesetih godina XIX veka i koje su se odrale i irile naredne etiri decenije.
U ravni nacionalne politike, Katolika stranka centra izala je iz rata kao glavna snaga sa
mreom odbora irom zemlje i sa iskusnim parlamentarnim predstavnicima. Stranka je
prepustila svoj vodei poloaj u Rajhstagu 1912. godine socijaldemokratima, ali je ipak imala
uticaja tokom rata, izvrivi znaajan udar 19. aprila 1917, kada je silom opozvala
antijezuitske zakone iz 1872. Od tada, jezuiti su slobodno ulazili u Nemaku i sa velikom
energijom osnivali zajednice, kole i kolede.
Na izborima, polovinom januara 1919, Centar je sakupio 6 miliona glasova i 91 mesto,
odmah posle socijaldemokrata koji su dobili 11.5 miliona glasova i 163 od 421 mesta u
skuptini. Tako je Stranka centra postala kljuni igra u potonjim vajmarskim koalicionim
vladama, meetarei u vlasti izmeu socijaldemokrata i stranaka koje su zauzimale preostala
73 mesta. Izmeu 1919. i 1933, ak pet lanova Katolike stranke centra postali su kancelari u
deset vlada.
Odlunost katolika da igraju pozitivnu ulogu u stvaranju post-monarhistike, demokratske
i pluralistike Nemake, dugovala je zanemarljivo malo papskom drutvenom uenju ili
papinoj podrci. Naprotiv, Stranka centra je morala stalno da se ogluuje o zahteve Paelija -
ali i pape Pija XI, izabranog 1922, da se kloni veine socijaldemokrata, sa kojima je bila
primorana ili da napravi koaliciju u vladi ili da se povue u politiku izolaciju. Pa ipak,
katoliko vostvo, izuzev reakcionarnih grupa koje su se nostalgino vraale u vreme
prineva, moglo je da nae mrvu utehe u izjavi davno preminulog Lava XIII koji je sa
oklevanjem priznao, navodei sluaj SAD, da republikanska demokratija, izmeu ostalog,
moe da ponudi nesporan politiki sistem.2
Smisao tenji katolikog politikog vostva moe se napabiriti iz politikih i verskih ideja
Maksa elera, najuglednijeg nemakog katolikog filozofa i politikologa toga doba. eler,
koji je bio Paelijev vrnjak, sin oca protestanta i majke Jevrejke, postao je najuticajniji
katoliki mislilac tokom veka. Pedesetih godina, kada je Karol Vojtila, budui papa Jovan
Pavle II, radio u krakovskom semenitu na svojoj tezi o ljudskoj linosti, radovi elera su mu
uvek stajali pri ruci. eler koji je 1916. odbacio svoju raniju privrenost nemakom
nacionalizmu (i koji e jednog dana da napusti Katoliku crkvu poto se razveo i ponovo
oenio), verovao je da hrianska etika moe da stvori drutva, zajednice i pojedince i da ih
vodi u konkretnim drutvenim i politikim situacijama. Drugim reima, verovao je da je
hrianstvo drutvena religija. eler se suprotstavio takvom shvatanju pojedinca koje je
odbacivalo solidarnost sa drugima.3 Iz istog razloga, bio je protiv komunistikog kolektivizma
koji je odbacivao odgovornost i dostojanstvo pojedinca.
elerova vanost u ovom kritinom trenutku je onolika koliko on odreuje sve vei uticaj
Euenija Paelija na katoliko pitanje u Nemakoj. U najmranijim danima svetskog rata,
eler je izjavio da katolici ne treba da ponude Nemakoj i Evropi strogu rimokatoliku
pravovernost, ni apologetsku ni papsku vlast iz Vatikana, ve blagotvorni, samoodreujui
uticaj koji se javlja u najmanjim grupama i zajednicama. Ovaj uticaj je opisao kao

45
velikoduan i blag, a ne kao surov", vie konkretan nego apstraktan", pre ukorenjen u
ljudima i ivoj tradiciji nego u istorijskim naelima", privreniji organskoj nego vetakim
elitama". Ova poreenja ukazuju na jaz koji po njegovom shvatanju, postoji izmeu
socijalnog katolicizma i piramidalne ideologije papske suprematije koja je videla papu kao
posveenog doktrinarnog i crkvenog autokratu. eler je video budunost Stranke centra i
katolikih sindikata, tavie, kao zborno mesto hrianskih demokrata svih boja; ni Jevreji
nisu bili iskljueni.4 Katoliki uticaj, tvrdio je, ne samo da mora da stoji uz neto to se zove
Germanstvo - ve tavie, on mora da bude utkan u njega i da bude oevidan u
meunarodnim odnosima".5
Ova ideja predstojeeg katolikog trenutka", koji e kombinovati unutranje pomirenje i
meunarodnu saradnju, podrao je Matijas Ercberger, uticajni poslanik Katolike stranke
centra. Od 1916. pa nadalje, eler i Ercberger su saraivali kao mirovni aktivisti. eler je
esto putovao u vajcarsku, Holandiju i Austriju, kao zastupnik ideje primirja i razoruanja.
Upravo je Ercberger predstavljao Nemaku na potpisivanju Versajskog ugovora, to mu je s
vremenom donelo pogrdan naziv novembarski kriminalac" i to je dovelo do njegovog
ubistva.
Jo 1917, Ercberger je nastojao da ubedi biskupa Mihaela fon Faulhabera iz Bavarske da
je, bez obzira na ishod rata, velika katolika renesansa" bila na vidiku. On je rekao prelatu da
u jubilarnoj, etiristotoj godini od Luterovih antipapskih Vitenberkih teza, katolianstvo
treba da bude sredite hrianske kulturne i intelektualne obnove. Predloio je da njegovo
prirodno sredite bude Minhen, srce katolike Bavarske, iako e cela zemlja od toga da ima
koristi.
Ercberger je bio predstavnik one grupe katolikih politiara koji su od katolika u
posleratnoj Nemakoj, zahtevali nov politiki pragmatizam. Nemaka vie nije bila sinonim
za protestantizam: duh pomirenja i tolerancije bio je potreban na obe strane velike verske
podele. Ercberger je traio da katolici, koji tradicionalno nisu uivali srazmeran udeo u
visokom obrazovanju, profesijama i dravnoj slubi, moraju sada da zauzmu mesto koje im
pripada u drutvu i da rade na tome da se osea njihovo prisustvo.
Meutim, upravo u trenutku kada su nemaki katolici nastojali da dovedu do ove promene
tako to su postali osnova i potka nemake kulture, drutva i politike - upravo u trenutku kada
su ak i protestantski politiari govorili o kovanju novih veza sa Svetom Stolicom - istorijska
vatikanska inicijativa bila je na pragu da razori itav proces. Paelijeva misija kao papskog
nuncija odnosila se na pregovore oko ugovora izmeu Crkve i drave koji bi podsetio na
etiristotu godinjicu Luterove Reformacije na jedan sasvim drugi nain od onoga kako ga je
zamislio Ercberger. Desetog decembra 1520. u Lestertoru u Vitenbergu, Luter i njegovi
uenici su spalili sve knjige kanonskog prava u znak svog raskida sa Rimom. Ovaj in ne
samo da je simbolizovao Luterovo odbacivanje papske vlasti, ve i njegovo ubeenje da Rim
uzdie svoje vlastite zapovesti iznad Boijih". Tomovi kanonskog prava, alio se Luter, ne
govore nita o Hristu". Istorijski in otpadnitva, svet za nemaki protestantizam, bio je od
ogromne vanosti za Paelijevu ambiciju - poziv da se, posle etiri veka, doe do zvaninog
vladinog priznanja i prihvatanja, da se nemakim katolicima 1917. nametne Kodeks
kanonskog prava. Novi kodeks, kao to smo videli, bilo je delo posveeno koncentraciji
crkvene vlasti u linosti pape. Ovde, u ovom aktu vrhunske moi i centralizacije, to se
Paelija tie, lei budui izvor katolikog jedinstva, duha, kulture i vlasti. To je bilo u
naglaenoj suprotnosti sa pragmatinim, pluralistikim, komunalim katolicizmom koji su
zagovarali eler i Ercberger.

PAELIJEV KONKORDAT I HITLER

46
 Pristajanje nemakog naroda na nacizam ne moe se u potpunosti razumeti, a da se ne
uzmu u obzir dug put, koji je zapoeo jo 1920, do Nemakog konkordata iz 1933, Paelijeva
presudna uloga u tome i Hitlerovi razlozi za njegovo potpisivanje. Pregovore je vodio
iskljuivo Paeli u ime pape, bez uea vernika, svetenstva i nemakih biskupa. (Kada je
Hitler postao Paelijev sagovornik u pregovorima, konkordat je time postao vrhunski izraz
dve autoritarne linosti, dok su navodni korisnici bili oslabljeni, potisnuti i neutralisani).
Diplomatska prepiska iz toga vremena, do kraja 1929. godine, pokazuje da su Gaspari i Paeli
potpisali veinu dokumenata, dok je papa igrao ulogu Mojsija Gasparijevom Aronu.6 Ali, kao
to e biti oigledno, strategiju i stil, posebno poev od 1930, uobliio je i vodio Paeli lino.
Vekovima su se u Vatikanu uvali razliiti ugovori izmeu Svete Stolice i svetovne vlasti,
koji su obezbeivali pravo da se odredi doktrina; uslovi za prijem svetih tajni; prava na
molitvu i obrazovanje; zakoni u vezi sa vlasnitvom, semenitima, svetenikim i
episkopalnim naimenovanjima i platama; zakon o braku i njegovom ponitavanju. Odredbe
konkordata pre Prvog svetskog rata razlikovale su se od zemlje do zemlje, i ak kao to je to
bio sluaj sa Nemakom, od regije do regije, pri emu je svaki ugovor pravljen po meri
lokalnih okolnosti, obiaja i svetovne moi.
Meutim, u svetlu kodeksa iz 1917, vatikanska politika u pogledu konkordata se
promenila. Od tada, konkordat postaje instrument konsenzusa pomou koga se reguliu ivoti
biskupa, klera i vernika od vrha do dna, na jednakoj osnovi, svugde i bilo gde na svetu. Uz to,
konkordat pretpostavlja pravo papstva da obavee vernike, bez dogovora sa njima, na svaku
vrstu uslova koje ono smatra da treba prihvatiti tokom lokalnih pregovora.
Sledeih trinaest godina, jedan ovek, Adolf Hitler, stajae izmeu Paelija i njegovog sna
o superkonkordatu koji e obezbediti punu snagu kanonskog prava podjednako za sve
katolike u Nemakoj. Predviajui konane pregovore, osnovni uslov koji je postavio Hitler
1933. godine, bio je nita manje nego dobrovoljno povlaenje nemakih katolika kao takvih,
iz drutvenog i politikog delovanja, ukljuujui i dobrovoljno rasputanje Stranke centra, u
tom trenutku jedine sposobne preivele demokratske stranke u Nemakoj. Ovu abdikaciju
politikog katolianstva sproveo je sam Paeli (koji se u to vreme uzdigao do mesta kardinala
dravnog sekretara u Vatikanu), koristei veliku mo ubeivanja koja mu je bila na
raspolaganju.
Paelijev zamaan program vodilo je, kao to smo videli, gotovo mesijansko ubeenje kroz
tri generacije porodice Paeli, da Crkva moe da preivi i ostane ujedinjena u modernom
svetu samo jaanjem papske vlasti kroz primenu zakona. Paelijeva konkordatska politika nije
se usredsredila toliko na interese Nemake crkve koliko na piramidalni model crkvene vlasti
koji se stvarao jo od Pija IX. Za razliku od elera i Ercbergera, Paeli se nije bavio sudbinom
paralelnih vera, verskim zajednicama ili institucijama, kao ni ljudskim pravima ili drutvenom
etikom. Kada su poele da stiu albe nemakog episkopata protiv nacistikog reima, one su
se uglavnom bavile prestupima protiv katolikih interesa navedenih u odredbama konkordata,
i bile su prosleivane u Vatikan.
Nita nije moglo biti udaljenije od shvatanja pojma snage kroz jedinstveno,
samoodreujue, pluralistiko katolianstvo koje je delovalo kao centar okupljanja za
meukonfesionalnu hriansku demokratiju. Nita nije moglo biti bolje smiljeno da urui
monu instituciju Katolike crkve Nemake u ruke Hitleru. Meutim, neposredno posle Prvog
svetskog rata, suprotstavljene tenje Rima na jednoj strani i tenje nemakog katolikog
vostva na drugoj, i njihove dalekosene posledice, tek treba da se shvate.

PAELIJEVA KONKORDATSKA STRATEGIJA

Od samog poetka, Paeli se suoio sa nizom prepreka koje su proizlazile iz duge i sloene
istorije nemakih odnosa sa papstvom. ak i bez pomoi Paelija, neke od ovih tekoa

47
poele su da nestaju nakon pisanja novog ustava u Vajmaru, malom i starom gradu u Tiringiji
koji je dao ime nizu vlada koje su upravljale Nemakom sve do Hitlerovog stupanja na vlast.
Bizmark je gromoglasno zauvek odbacio pojam Nemakog konkordata sa Vatikanom u
uvenom govoru 1872. u Rajhstagu. Ne verujem", rekao je govorei o dogmi papske
nepogreivosti i primata, da je posle nedavno izraene i javno objavljene dogme Katolike
crkve, mogue jednoj svetovnoj sili da zakljui konkordat bez da ta sila u izvesnoj meri ili na
neki nain, ne izgubi obraz. To Nemaki rajh uopte ne moe da prihvati."7
Prilika za ovaj govor bilo je ukidanje nemakog poslanstva pri Svetoj Stolici, to je, u
stvari, ostavilo Nemaku, Prusku i Vatikan bez uzajamnog predstavnitva i bez pisanih
sporazuma koji bi zatitili prava katolika u Pruskoj, osim papske bule iz 1821. De salute
animarum8 za koju je pruski kralj dao svoju uzdranu dozvolu i odobrenje". Godine 1882,
kada su se zavrila Bizmarkova proganjanja katolika, ponovo je uspostavljeno prusko
poslanstvo pri Svetoj Stolici u Rimu, ali jo uvek nije bilo carskog poslanstva. I tako je to
ostalo sve do 1918. Postavljalo se pitanje, kako je Paeli mogao da pone pregovore o
Nemakom konkordatu bez nuncijature u Berlinu koja bi bila u rangu ambasade, i obrnuto,
bez nemake ambasade pri Svetoj Stolici u Rimu?
Jedan od Paelijevih prioritetnih zadataka bio je da sredi ovu stvar.
Posle ratifikacije ustava u Vajmaru, 11. avgusta 1919, Paeli je shvatio da je odluka nove
republike da odvoji Crkvu od drave, otvorila put da Pruska prihvati vaan propis koji je
jedino papi davao mo da imenuje nove biskupe. lan 137. novog ustava inilo se da uklanja
prerogative drave u crkvenim stvarima, objavljujui da verska udruenja mogu sama da
upravljaju svojim poslovima bez meanja drave ili civilne vlasti", i time vraajui upravu
crkvama, ili, kako je Paeli tumaio stvari katolicima, lino papi. Ali, bila je tu i jedna
prepreka, poto je lan bio samo jedna uoptena odredba, dok su detalji ostavljeni pojedinim
regionalnim dravama. Otuda hitnost, kako se inilo Paeliju, da se pregovara o konkordatu
sa svakom dravom pojedinano, istovremeno ispitujui mogunost konkordata za itavu
Nemaku.
Jedna druga odredba Vajmarskog ustava, pruila je Paeliju priliku da sprovede svoju
celokupnu strategiju. lan 78. je predviao da je odravanje odnosa sa stranim dravama
iskljuivo u nadlenosti Rajha". Poto je Sveta Stolica, strogo uzevi, strani vladar, kako je to
Paeli video, a ne strana drava, to je ukazivalo na nain na koji treba da se uspostave veze
kako sa regionalnim dravama tako i sa Rajhom, sa velikim mogunostima korienja jednih i
drugih za postizanje svojih ciljeva.
Jo jedan lan bio je od izuzetne vanosti za sve nemake katolike roditelje, kao i za
Paelija. Novi ustav davao je Rajhu veliku mo u pitanjima verskog obrazovanja, posebno
kolskih inspekcija, strukture nastavnog programa, standarda za kvalifikacije kao i
imenovanja i otputanja nastavnikog kadra. Poto je kola rasadnik katolianstva, Paeli je
bio odluan da ovaj lan ustava mora da se brie, barem to se katolika tie - iako nije imao
nameru da osporava ustavnu obavezu da se jemi finansiranje verskih kola i verskog
obrazovanja u dravnim kolama. Daleko od toga. Poevi od Bavarske, Paeli je nameravao
da uvede ispravke po pitanju kolstva u svim nemakim dravama, sa krajnjim ciljem da se taj
lan ukloni iz primene u itavoj dravi u buduem celovitom Nemakom konkordatu.
Bavarska na jugu Nemake, sa svojim brojnim katolikim stanovnitvom i istorijskim
vezama sa papstvom, bila je oigledno polazite za njegov prvi dravni konkordat. U
meuvremenu, preteno protestanska Pruska, koja je imala zajedniku prestonicu sa vladom
Rajha, mogla je malo da prieka. Katolika Bavarska, sa svojim oseanjem za kulturnu
nezavisnost od severa, uvek je udila da ispita obim svoje regionalne autonomije, ime je
Paeli dobio priliku da postavi presedan stvarajui model konkordata za jednu propapsku
dravu.

48
 BISKUPSKO PITANJE

Meutim, drugi razlog naveo je Paelija da sa protestantskom Pruskom postupa oprezno u

ovoj ranoj fazi. Jedanaestog novembra 1919, stolica velike i stare biskupije u Kelnu ostala je
upranjena posle smrti kardinala nadbiskupa Feliksa fon Hartmana. Time je stavljen na probu
kanon iz 1917, kojim novog nadbiskupa imenuje sam papa. Oduvek je imenovanje
nadbiskupa u Kelnu bilo u rukama kanonika katedrale, na slobodnim izborima, onako kako su
predviali stari i lokalni primeri, a to je bilo potvreno papskom bulom iz 1821. Prvi test
novog kodeksa izazvao je strasne rasprave izmeu centristikog papskog apsolutizma i
pristalica lokalnog prava.
Na sam dan Hartmanove smrti, devet glavnih svetenih lica kaptola u Kelnu, od kojih su
dvojica bili pomoni biskupi, potpisali su pismo Svetom ocu traei njegov blagoslov, poto
je sada nama dunost da izaberemo novog nadbiskupa".9 Zbog toga je 17. novembra Gaspari
poslao Paeliju hitan, ifrovani telegram: on treba da obavesti kanonike da u pogledu imena
nadbiskupa oni moraju da saekaju uputstva od Svete Stolice".10 Nedelju dana posle
Hartmanove smrti, Paeli je pisao kanonicima u Kelnu da ni u kom sluaju ne zapoinju izbor
ve da saekaju uputstva za imenovanje nadbiskupa, koje e Sveta Stolica bez daljeg
poslati".11 Kanonici, meutim, nisu bili skloni da ustupe svoja stara prava, dok je pruska vlada
reila da u pogledu ove stvari ne ostane po strani.
Drugog decembra, Paeli je primio pismo od pruskog otpravnika poslova koji je izrazio
odluan stav svoje vlade da Vajmarski ustav nije izmenio odredbu papske bule De salute
animarum.12 Drugim reima, Paelijevo tumaenje novog ustavnog spora izmeu crkve i
drave u korist Vatikana, naiao je na odluan otpor u Pruskoj, barem to se tie izbora novih
katolikih biskupa. Svaki pokuaj meanja u izbor kelnskog biskupa, dalje navodi otpravnik,
imao bi najtee posledice po odnose izmeu Svete Stolice i nemakih katolika". Jo gore je
tek imalo da doe. U ifrovanom telegramu od 15. decembra, Paeli je upozorio Gasparija da
su mu kanonici iz Kelna rekli u svom odgovoru da imaju razloga da veruju da e pruska vlada
odbiti da isplauje biskupske plate i trokove za nadbiskupiju ukoliko Sveta Stolica
jednostrano promeni izborni postupak. Da li elite da i dalje ostanete pri ranijim
uputstvima?", telegrafisao je Paeli Gaspariju.13
U meuvremenu, prve nedelje decembra, papski nuncije u vajcarskoj, Luii Maljone,
saznao je od Dijega fon Bergena, pruskog poslanika pri Svetoj Stolici, da su se pruska vlada,
nemaki biskupi i kanonici iz Kelna, dogovorili da je sadanji biskup Paderborna, monsinjor
ulte, najbolji kandidat za upranjeno mesto. Maljoneov potonji predlog Gaspariju, primer je
za vete mahinacije papske diplomatije tog doba.
Ako je on moda takoe prihvatljiv Svetom ocu, kao to ja mislim da je sluaj", pisao je
Maljone, popunjavanje ovog veoma vanog upranjenog mesta provee se na veliko
zadovoljstvo svih u Nemakoj."14 Maljone je zatim ukazao, krajnje oprezno, da mu je
nemaki izaslanik nagovestio da e vlada prihvatiti ulteov izbor (ovaj izvanredan" kandidat
u oima svih zainteresovanih") ukoliko postoje neke naznake da on moe postati kardinal na
narednom konzistorijumu. Maljone se ak usudio da ukae da nije bilo nemakih kandidata za
izbor u narednom konzistorijumu, dok je Poljska, drava nedavno stvorena", ve imala dva
naimenovana kardinala, od kojih je jedan nadbiskup Gnesena i Posena - oblasti otete od
domovine Nemake".
Bez sumnje pod mudrim nadzorom nuncija u vajcarskoj, nemaki izaslanik se distancirao
od svakog traga pritube ili moralne ucene. Maljone je mogao da izvesti da je izaslanik
dodao: Jedino elim da obavestim Svetu Stolicu da su nai ljudi postali jo osetljiviji i
sumnjiaviji to je posledica mnogih patnji kroz koje su proli; u tolikoj meri da oni ne ele
da posumnjaju da ne uivaju uzvienu blagonaklonost Svetog oca." Drugim reima, ako Sveti
otac eli iskreno da pokae da nije antinemaki nastrojen, neka nam d kardinala.

49
 Sedamnaestog decembra, Gaspari je poslao jo jedan ifrovani telegram Paeliju, izmenivi
prethodna uputstva u svetlu dogovora oko kandidata. Vaa Ekselencija treba da ode u Berlin
gde se vlada nee protiviti naimenovanju (ultea), poto je sada konsultovana. Vaa
Ekselencija e potom otii u Keln i rei kaptolu da samo ovom prilikom mogu da imaju
biskupa iz Paderborna, poto je pristanak vlade ve dat."15
Tako je Paeli pourio vozom u Keln i rekao okupljenim kanonicima da ovom prilikom i
samo sada, mogu da izaberu novog nadbiskupa prema svojim starim privilegijama, ali da
moraju da shvate da tako nee moi da rade u budunosti.
Paelijev pristanak 1919. bio je utoliko laki poto su i on i Kurija bili jednoduni u pitanju
kandidatu koga su traili kanonici.16 Meutim, postojali su drugi razlozi zbog ega se Paeli
pouzdavao u svoju iru strategiju i ubeenje da e sa Rajhom uspeti da ostvari ono to mu je
izgledalo da ne moe sa Pruskom.

MAHINACIJE IZMEU BERLINA I MINHENA

Dvadesetsedmog septembra 1919, ministar inostranih poslova Herman Miler, najavio je da

se prusko poslanstvo u Rimu pretvara u nemaku ambasadu pri Svetoj Stolici, i da Dijego fon
Bergen, uz saglasnost Vatikana, treba da bude prvi ambasador predstavljajui ceo Rajh, kao i
dravu Prusku. Matijas Ercberger, koji je promovisan u Reichsminister-a, nije smatrao da
postoji bilo kakva prepreka Nemakom konkordatu. Na banketu posle Boia, koji su priredili
predsednik i kancelar u Paelijevu ast u Berlinu, on je izjavio da bi konkordat trebalo u
potpunosti da promeni strukturu odnosa izmeu Vatikana i Nemake i da e ga sve drave
zajedno ugovoriti, pod vostvom Rajha".17
Postojale su, meutim, unutranje tekoe u dogovoru oko vatikanske ambasade, u ta su
bili umeani stari rivaliteti izmeu Bavarske i Pruske, Minhena i Berlina, katolike i
protestantske Nemake. Ali Paeli je krenuo da reava ove probleme sa lukavou
prepredenog pokeraa, na zadovoljstvo i uz estitke pape i rimske Kurije. to se tie ministara
u Berlinu, odluka da se uspostavi ambasada Rajha pri Svetoj Stolici doneta je pod
pretpostavkom da e postojee bavarsko poslanstvo biti zatvoreno. Ali to se nije dopalo
Paeliju. On nije nameravao da radi iskljuivo sa tradicionalno protestantskim Rajhom
ukoliko je postojala mogunost igranja po principu zavadi pa vladaj", uz istovremene
pregovore sa katolikom Bavarskom. Zbog toga je on nastavio da se koristi prednostima
podela i rivaliteta izmeu nacionalne i lokalne vlade u Nemakoj, koristei u velikoj meri
metod diplomatske ucene.
On bi vie voleo, rekao je Paeli vladama drava i vladi Rajha u Berlinu, ambasadu Rajha
u Vatikanu (Rimu), sa papskom nuncijaturom za nemake poslove (osim Bavarske) u Berlinu,
i bavarsko poslanstvo pri Vatikanu u Rimu, sa papskom nuncijaturom u Minhenu". Ali ako
vlada Rajha ne misli da prihvati ovakav dogovor, nastavio je, Sveta Stolica bi elela da
zadri status quo ante". Drugim reima, on e se uzdrati od toga da odobri uzajamna
diplomatska predstavnitva izmeu Rajha i Svete Stolice, to e za posledicu imati da e
Nemaka izgubiti Vatikan kao jednog snanog saveznika na svetskoj sceni. U svakom
sluaju, govorio je nuncije, Sveta Stolica je odluna da zadri nuncijaturu u Minhenu."18
Rajh je, nemajui kud, popustio i Pruska je pristala da njeno vlastito predstavnitvo u Rimu
postane odeljak amabasade Rajha u Vatikanu. U meuvremenu, maja 1920, Gaspari je rekao
nemakom ambasadoru da e nuncije za itavu Nemaku otvoriti rezidenciju u Berlinu, i da
e Paeli doi na to mesto. Ipak, Sveta Stolica je najavila da e za izvesno vreme novi nuncije
u Rajhu ostati i dalje nuncije u Minhenu, zastupajui Bavarsku, i da e putovati izmeu dva
grada kako nae za shodno. Paeli je sada drao sve dizgine u rukama, i njegova diplomatska
vetina moe se videti u svakom detalju ovih znaajnih dogovora. Stvari su se promenile od
davne 1917, kada je Matijas Ercberger savetovao Paelijevom prethodniku u Minhenu,

50
pokojnom nadbiskupu Aversi, da kajzer nikad nee pristati da se bavarski nuncije naknadno
akredituje za Rajh ili Prusku, poto bi to bilo isto to i davanje Rajhu da igra sporednu
ulogu.19
Pa ipak, ma koliko da je ova diplomatska majstorija izgledala veta, ona je odgodila
pregovore oko Nemakog konkordata. A posledica tog propusta, po vienju nemakog
crkvenog istoriara Klausa oldera, dovela je do traginog polazita sa koga je 1933. Hitler
prisilio, u roku od nekoliko nedelja, nemako katolianstvo na kapitulaciju".20 Drugim
reima, Paeli je mogao da zakljui Nemaki konkordat ranih dvadesetih godina a da ne
dovede u pitanje katoliku politiku i drutvenu delatnost. Desetak godina kasnije, Hitler je
lukavo shvatio da mu konkordat prua priliku da obezbedi dobrovoljno povlaenje politikog
katolianstva, sa kojim je bio odluan da izbegne svaku konfrontaciju.

PAELI KAO DOAJEN DIPLOMATIJE

Tridesetog juna 1920, Paeli je uruio svoje akreditive predsedniku Republike, i tako
postao prvi diplomata koji je to uradio pod vajmarskom vladom. Na taj nain postao je
najstariji diplomata u prestonici, to je bila poast koju je on negovao sa velikim armom i
dostojanstvenou.21 Poto mu je toplo poeleo dobrodolicu, predsednik Fridrih Ebert je
sveano izjavio da je njegova dunost bila da uredi, sa odgovarajuim vlastima, odnose
izmeu Crkve i drave u Nemakoj, tako da one budu u skladu sa novom situacijom i
savremenim prilikama". Paeli je odgovorio: to se mene tie, ja u posvetiti sve svoje snage
negovanju i jaanju odnosa izmeu Svete Stolice i Nemake." (Trinaest godina kasnije, Hitler
je upotrebio istu frazu, od rei do rei, kada je obeao neposredno sreivanje odnosa izmeu
Berlina i Svete Stolice u zamenu za pristanak Stranke centra da glasa za Zakon o posebnim
ovlaenjima, koji mu je omoguio diktatorsku mo.)22
Poto je izgovorio ove uglaene rei, Paeli je posvetio svu svoju panju pregovorima oko
konkordata sa bavarskom vladom, sa kojom je on ve napravio nacrt koji je zaprepastio
ministre svojom smelou. U pitanju kolstva, na primer, zahtevao je da drava prihvati sve
predloge lokalnog biskupa u vezi sa verouiteljima, i da drava mora da otpusti ove
nastavnike, ako to zahteva biskup. U meuvremenu, od drave se trailo da ispuni sve
finansijske obaveze i istovremeno garantuje primenu kanonskog prava na vernike. 23
Reakcija u Minhenu na Paelijevu veliku listu zahteva nije bila toliko zaprepaenje koliko
ok, ak i meu onima koji su bili veoma raspoloeni prema konkordatu. Septembra 1920,
slubenik zaduen za poslove Vatikana u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, profesor
Rihard Delbrik, upozorio je na neraspoloenje" koje su izazvali Paelijevi preterani
zahtevi" u Minhenu. Primetio je takoe, da je najudnije kod Paelija da je on jedva svestan
toga ta je mogue u Nemakoj i da pregovara na nain kao da to ini sa Italijanima".24
Delbrik je takoe otkrio dokle je Paeli bio spreman da ide. Nuncije je uslovio svoje
zahteve otvorenim pretnjama o diplomatskim protivmerama. Ukoliko se ne prihvate njegovi
zahtevi, rekao je Paeli bavarskoj vladi, nee biti ni konkordata; a ako ne bude konkordata,
onda Sveta Stolica nee imati naina da pomogne u sluaju teritorijalnih sporova sa
nemakim susedima, na primer, u pitanju dijeceze u Saru, to moe u svakom trenutku da
postane problem. Sa dubokim aljenjem, Nemaka e morati da popusti."
Paeli je imao na umu osetljivo pitanje bivih nemakih teritorija koje su anektirali ili
demilitarizovali saveznici na kraju rata. Mnoge od ovih teritorija, na istoku i na zapadu,
nastanjivali su katolici. Hoe li ove teritorije ostati unutar svojih starih nemakih dijeceza? A
ako ne, da li e bar svetenstvo da dolazi iz nemakih semenita, i tako nastavi da vri
nemaki uticaj?25 Jasno je da je u interesu nemake vlade bilo da podrava nemaki kulturni i
verski uticaj nad ovim odvojenim podanicima, to je bilo pitanje koje je Paeli mogao da rei
jednim potezom pera. Ali on je sa izvanrednom hladnokrvnou obavestio bavarsku vladu, a

51
potom i vladu Rajha, da ova saradnja ima cenu: naime, da se popusti u pogledu kolskog
pitanja.
Briga Rajha za probleme granice bila je tolika, da je u novembru 1920. odobren nacrt
bavarskog konkordata, ukljuujui tu i zahteve oko obrazovanja. To je bio oigledan Paelijev
trijumf. Postavljalo se pitanje: kakav je utisak ovo ostavljalo na protestantsku Nemaku,
posebno na Prusku? U intervjuu pariskom listu Les Temps", u decembru, Paeli je
objanjavajui svoje planove, izjavio da namerava da identini konkordat primeni na itavu
Nemake ili Prusku. Jo jedanput on je ostavio sve opcije otvorene za svoje budue delovanje:
prvo Pruska? Ili Rajh? U meuvremenu, obe strane su ga zvale: vlada Rajha, i posebno pruska
vlada koja se bojala da e Rajh biti lak plen za Paelija, i otuda je elela da unapred postavi
vlastite kriterijume za konkordat.

DOMAA DRAMA

U to vreme Paeli je imao buru u kui zbog bitke koja se vodila izmeu sestre Paskvaline,
njegove mlade domaice i laikog dela posluge, oko prevlasti u domainstvu.26 Izgleda da je
klika u stalnom delu posluge, kojoj je smetalo napredovanje sestre, poela da joj stvara
tekoe. Kako tvrde svedoci za beatifikaciju, ona je ponekad bila neprijatna ena, posebno
ukoliko oni koji su radili sa njom nisu bili dovoljno hitri. Ona je imala ono to je jedan od
svedoka beati-fikacije opisao na italijanskom kao snellezza, odnosno ustrina.
Sa dozvolom Paelija, Paskvalina je s vremenom preuzela rukovoenje itavim
domainstvom u nuncijaturi, ukljuujui ienje, kuvanje i pranje, efikasno uklanjajui svoje
protivnike. Otada je ona postala bez premca u svom domenu. Po prianju Paelijeve sestre
Elizabete, neprijatelji domainstva odgovorili su tako to su po Minhenu proneli glasinu da
nuncije na nju gleda vie nego svetenikim oima.
Paelija je prirodno, pogodila ovakva optuba, kako je to pedeset godina kasnije rekla
njegova sestra tribunalu za beatifikaciju. On je insistirao na istrazi povodom ove orribile
calunnia - teke lai - na najviem nivou u Vatikanu. Elizabeta je rekla da joj je on kasnije
pisao, izraavajui svoje zadovoljstvo presudom koju je donela istraga, rekavi da je ponovo
naao svoj mir i vedrinu duha - to mu je bilo veoma potrebno kako bi mogao da nosi teak
teret svog posla".27
U to vreme, Paeli je poeo da koristi usluge jednog idealnog pomonika, jezuite Roberta
Lajbera. Lajber, miran i sitan ovek, opisuje se u jednom svedoanstvu za beatifikaciju kao
melanholian i tuan tip, koji stalno uzdie, ali koji je veliki radnik i ije su misli u pogledu
problema crkve bile u punom skladu sa nuncijevim". Njih dvojica su proveli sate i sate radei
zajedno. Pria se da je tih dana, otac Lajber rekao za Paelija: On je roeni vladar." Lajber je
takoe imao i miljenje o sestri Paskvalini: Nuncio treba da je spakuje i poalje kui, ali on
to nee zato to ona poznaje veoma dobro ekonomiju domainstva."28

CRNA SRAMOTA

Zanimljiv primer za nacionalne i internacionalne probleme sa kojima se suoavao Paeli u

ovom periodu, bio je spor izmeu Nemake i Francuske oko dovoenja crnih vojnika u
okupiranu Rajnsku oblast. Ve u aprilu 1920, odgovarajui na zahteve nemakih biskupa i
laikih molilaca, Paeli je obavestio Gasparija da su francuski crni vojnici svakodnevno
silovali nemake ene i decu u Rajnskoj oblasti i da se mora iskoristiti uticaj Svete Stolice da
se izvri pritisak na francusku vladu da odatle ukloni ove vojnike. Kardinal Adolf Bertram iz
Vroclava, pisao je (na latinskom) Gaspariju 31. decembra 1920, izjavljujui da Francuska
vie voli da koristi afrike vojnike, koji su bez ikakve kulture i morala izvrili neopisive
zloine nad enama tog regiona, u situaciji koja je postala poznata pod imenom Crna

52
sramota".29 Po tvrenju Bertrama, Francuzi su ak planirali da poalju jo crnih vojnika u to
podruje. U meuvremenu, istraivanje nemake vlade donelo je dovoljno dokaza o
zloinima koje su izvrili ovi vojnici: spisak sadistikih zlodela, silovanja i stranih napada
na ene i okrutnosti prema deci, izmeu ostalog".
U odgovoru Gaspariju, 16. januara,30 francuski ambasador pri Svetoj Stolici odluno je
odbacio Paelijeve i Bertramove navode, opisujui ih kao odvratnu propagandu" koju je
podsticao Berlin. On je tvrdio da su injenice bile da je samo jedna grupa severnoafrikih
vojnika bila u regionu, od kojih je veina pripadala staroj civilizaciji i meu kojima je bilo
mnogo hriana. U meuvremenu, podigla se meunarodna kampanja protiv crnih vojnika i
njihovih navodnih zloina. U SAD, pod vatrom otvoreno rasistikih peticija, Predstavniki
dom je zatraio istragu31 koja je opovrgla nemake optube. Odbor je preporuio da SAD ne
preduzimaju nikakve radnje spram albi koje stiu od nemake vlade i Svete Stolice.
Ali Paeli, koji je raspolagao rezultatima istrage, nije bio uveren u njegove zakljuke.
Sedmog marta 1921, on je ponovo pisao Gaspariju, traei od Pape da intervenie u ime
zlostavljanih ne-
makih ena i dece. Gaspari nije dalje prosledio zahtev francuskoj vladi, ali su navodi o Crnoj
sramoti nastavili da se javljaju sve dok ove teritorije nisu konano bile osloboene. to se tie
Paelija, ova epizoda je uobliila njegov stav prema rasi i ratu. Dvadeset i pet godina kasnije,
kada su se saveznici spremali da uu u Rim, on je traio od britanskog ambasadora pri Svetoj
Stolici da zamoli britansko Ministarstvo inostranih poslova da nijedan obojeni savezniki
vojnik ne bude u onom malom broju koji e biti smeten u Rimu posle okupacije".32

6.
SJAJNI DIPLOMATA

Tokom 1921, Paeli je nastavio da manevrie izmeu Rajha i Pruske, traei najpogodniji
poloaj za pregovore u skladu sa svojom konkordatskom politikom. U to vreme, u pomo i u
slubu, dola mu je jedna neobina linost: Ludvig Kas, strunjak za kanonsko pravo,
poslanik Katolike stranke centra u Rajhstagu i (to je neobino za profesionalnog politiara)
katoliki svetenik. Pet godina mlai od Paelija, ivahan, sa naoarima, sa obaveznim lepim
tapom, Kas, poznat kao prelat", postao je Paelijev bliski saradnik u svim fazama pregovora
o konkordatu. Kao to e se pokazati, bilo je to kobno za nemaki narod, jer iako je zvanino
predstavljao Rajh", Kas je bivao sve odaniji Paeliju.
Kas je predstavljao kljunu linost u Paelijevoj konkordatskoj politici i njegovoj kasnijoj
vezi sa Hitlerom. Njegov poloaj nije bio sasvim jasan i s vremenom je postajao sve
neobiniji. Kas je bio taj koji je postao voa Stranke centra kada je bivi kancelar Vilhelm
Marks podneo ostavku, u oktobru 1928. Kas je bio prvi svetenik koji je postao voa Stranke
centra u njenoj dugoj istoriji, i to u vreme kada se poveavao jaz izmeu interesa Vatikana i
interesa nemakog katolianstva. Podran od strane Paelija, on se pojavio kao kompromisni
kandidat to je bila posledica podeljenih glasova izmeu laikih kandidata sa levog i desnog
krila stranke. Kao to e se pokazati, Kasova tvrdnja da predstavlja stranku koja je odravala
ravnoteu snaga u Nemakoj, bila je neosnovana: godine 1931, on je postao u svakom
pogledu Paelijev privatni pomonik, njegov prijatelj, poverenik i uvaeni pratilac. On je
predstavljao interese Paelija i papstva, od poetka do kraja.

53
 Kao i Paeli, Kas je bio ubeen da novi Kodeks kanonskog prava treba da se nalazi u
osnovi svakog budueg konkordata. Kas je tavie, stalno ohrabrivao Paelija u uverenju da je
zajedniki i sveukupni Nemaki konkordat bio neophodan kako bi se spreilo da pojedine
drave preduzmu mere koje su bile karakteristine za doba Kulturkampf-a. Zbog ovog
ubeenja je u stvari, Paeli upao u zamku koju mu je 1933. postavio Hitler mnogo mu
obeavajui u tom smislu.1
U meuvremenu, tokom leta 1921, vlada Rajha, pod kancelarom Jozefom Virtom,
politiarom levog krila Stranke centra, vrila je pritisak na Paelija da zakljui odmah
Nemaki konkordat nadajui se da e to pomoi Nemakoj u otrom teritorijalnom sporu sa
Poljskom. Poljska je traila Gornju leziju; Virt je bio ubeen da bi vre veze sa Vatikanom
mogle da budu od pomoi. Paeli se odupirao, verovatno zato to mu se nisu dopadale
Virtove leviarske ideje.
U jesen, u nadi da e privoleti Paelija na razgovore, Virt je molio nuncija da mu barem da
napismeno listu pitanja koja su za Vatikan bila od posebne vanosti. Ono to mu je Paeli dao
bio je manje-vie nacrt Bavarskog konkordata, u kome su zahtevi o pitanjima kolstva
predstavljali uvredu za Prusku.2 Paeli je ponovo zapanjio ministre otvorenim pretnjama. Na
sastanku u Ministarstvu vera i obrazovanja u decembru 1921, rekao je ministru Otu Belicu i
dravnom sekretaru Karlu Hajnrihu Bekeru, da e pomoi Nemakoj tako to e hitno
postaviti nemakog biskupa u Trir u Sarskoj oblasti, samo ako vlada pristane da sarauje u
pogledu kolskog pitanja u konkordatu. Inae, oko Sarske oblasti vodio se teritorijalni spor sa
Francuskom. Paeli je, potom, bez uvijanja dodao da e Svetoj Stolici biti bolje bez
konkordata ukoliko ne bude mogla da sprovede svoje namere u vezi sa kolama. Ministri su
primetili, na kraju sastanka, da Paeli nije shvatio probleme nemake politike.3 I pored toga,
posle pojaanih pregovora, 6. januara 1922, u zamenu za naimenovanje nemakog biskupa u
Triru, Paeli je iznudio od Pruske pristanak da e barem razmotriti kolsko pitanje na zahtev
Rajha".4
Poto je postavio znak jednakosti izmeu kolskog pitanja i preteih teritorijalnih
problema, Paeli se hvalio svojom pobedom kardinalu Adolfu Bertramu, dodajui da njegovi
uspesi u ovim stvarima ne duguju samo njegovom talentu ve i Bogu. Kardinal Bertram i
nadbuskup ulte, vodei katoliki prelati u Pruskoj, bili su zapanjeni. Piui Betramu 9.
januara, ulte je opisao dogovor kao ogroman rizik", jer e on samo ohrabriti Francusku na
jo veu teritorijalnu agresivnost. S vremenom e se pokazati, razmiljao je ulte, da e to biti
suprotno interesima Vatikana u Nemakoj. Posledica ove prepiske bila je Bertramova molba
Paeliju da ne preteruje, poto je jurisdikcija Pruske drave u pogledu obrazovanja bila
neprikosnovena. Paeli je, meutim, smatrao da zna bolje od svoje nemake hijerarhije.
On je nastavio svoju politiku, ne sluajui savet svoje biskupske brae, ne primeujui
nemaku drutvenu i politiku stvarnost, u tolikoj meri opsednut da pobedi u pitanju kolstva,
da je prenebregao druge ozbiljne implikacije. U pitanju je bila neobina meavina upornosti i
bezobzirnosti, zbog ega e on, kroz deset godina, postati veoma pogodan partner za
pregovore sa Hitlerom.5

NOVI PAPA

Dvadeset drugog januara, umro je Benedikt XV, posle kratke bolesti. Nasledio ga je 6.
februara, Akile Rati, koji je uzeo ime Pije XI. Rati, ezdesetetvorogodinji sin upravnika
fabrike svile iz okoline Milana, bio je naunik, strunjak za paleografiju i arhivista. Bio je
takoe i oduevljeni planinar. Posle staa u vatikanskoj biblioteci, poslat je u Poljsku kao
nuncije, gde se istakao kao vet i odvaan diplomata. Za nadbiskupa Milana bio je
naimenovan 1921. godine, kada je postao i kardinal. Nizak i demekast, sa telom alpskog
planinara, imao je iroko, visoko elo i prodorne oi. Smekao bi se kada bi primao

54
hodoasnike i posetioce, ali umeo je da bude i strog. Prelati su priali da su se za susret sa
Ratijem pripremali kao pred ispit. On ih je strogo unakrsno ispitivao i teko onom sveteniku
koji nije znao odgovore. Postao je jedan od najsamovoljnijih papa u novijoj istoriji papstva.
Po prvi put od 1870, blagosiljanje urbi et orbi vrilo se iz loe iznad Trga svetog Petra, to
je ukazivalo na to da je Pije XI bio odluan da rei Rimsko pitanje. Rektor Engleskog
koleda, koji je posmatrao novog papu kako stoji i gleda preko Trga, seao se da je ovaj bio
miran i sabran kao onda kad je stajao na vrhu Monte Rosa ili kao kad je provodio no na
kamenitom grebenu za vreme oluje na Alpima".6
Paeli i Rati su se dobro poznavali i jednako su mrzeli i bojali se boljevizma. Na
Paelijevo veliko zadovoljstvo, jedna od prvih Ratijevih odluka bila je da zadri Pjetra
Gasparija na mestu dravnog sekretara. To je znailo da nee biti promena u konkordatskoj
politici.
Dok je nastavljao da pregovara o konkordatu sa dravama u Nemakoj, Paeli je takoe
tokom 1923. i 1924. bio upleten u otre domae i meunarodne krize koje je podstakla
francuska okupacija rurske doline i propast nemake marke.
Jedanaestog januara 1923, tvrdei da su isporuke uglja i drveta bile zadrane, francuske i
belgijske trupe su okupirale veoma industrijalizovanu rursku oblast. Za odmazdu, Berlin je
prekinuo isplatu reparacija i pozvao na pasivan otpor i trajkove, obavezujui vladu da plati
kompenzaciju pobunjenim radnicima. Teroristike grupe napadale su eleznice i druga
industrijska postrojenja uz pomo nemake armije. Dolo je do talasa hapenja, kanjavanja,
proterivanja i strogih mera protiv civila. Vrednost nemake marke je opala u odnosu na
vrednost amerikog dolara, prvo na 18.000, a zatim 1. jula na 160.000. U novembru, odnos je
bio etiri milijarde maraka za jedan dolar, posle ega se broj uveao do jedne bilijarde.
Francuzi su se gorko alili da je Vatikan favorizovao Nemaku. Gaspari se pravio gluv.
Koristei se Paelijevim izvetajima, kardinal-dravni sekretar je u vie navrata upozoravao
na opasnost od komunistikog prevrata u toj oblasti, ukoliko Nemaka izgubi strpljenje zbog
francuskih koraka. Pod pritiskom nemakog ambasadora pri Svetoj Stolici, a posle Paelijevih
izvetaja u kojima se stalno ponavljala pretnja izgledima za konkordat, Pije XI objavio je 28.
juna otvoreno pismo u L'Osservatore Romano". U njemu je osudio stroge odredbe reparacija
i kritikovao Francusku zbog okupacije delova zapadne Nemake. Nemci su bili ushieni.
Francuzi su bili besni. U velikoj meri zahvaljujui Paelijevoj diplomatiji, dve strane su se
pribliile, iako su Francuzi ostali sumnjiavi u pogledu namera Vatikana.7 U meuvremenu,
Gaspari koji je delao u dosluhu sa Paelijem, a kroz posredovanje tajnih nezvaninih misija",
uputio je upozorenja francuskim prelatima da Francuska igra opasnu igru u Ruru. Primio je
izvetaje da e Rusija da iskoristi pometnju u Zapadnoj Evropi. Tako je, putem privatnih
sastanaka, ifrovanih depea, doapnutih predloga i u nemake i u francuske ui, Vatikan
koristio svoje dobre usluge da spoji obe strane.

BAVARSKI KONKORDAT

Paelijevi napori da zakljui Bavarski konkordat konano su urodili plodom u martu 1924,
kada su obe strane bile spremne da ga potpiu. Poetkom januara 1924, Pije XI i Paeli su
sedeli zajedno u Apostolskoj palati, prelazei preko nemakog teksta re po re. Nekoliko
dana kasnije, konkordat je izglasan u bavarskom parlamentu sa 73 glasa za i 52 protiv. Bio je
to dug i naporan posao, koji je trajao pet godina. Gaspari je bio veoma zadovoljan, posebno
svojim tienikom Paelijem, u tolikoj meri da ga je veliao bavarskom poslaniku u Rimu kao
jednog od najboljih nuncija, ako ne i najboljeg".8
Konkordat je obezbedio da bavarska drava prizna novi Kodeks kanonskog prava kao
normu za naimenovanje nadbiskupa, biskupa, monsinjora i kanonika. On je dao Paeliju svu
vlast koju je traio za verske kole i za veronauku kroz itav obrazovni sistem. Njime se, osim

55
toga, obezbeivalo priznanje, zatita i napredovanje Katolike crkve i svih njenih udruenja i
institucija, za sva vremena. Za uzvrat, u lanu 13, Crkva je pristala da, s obzirom na to da je
bavarska drava plaala svetenstvo, samo graani Bavarske ili neke druge drave unutar
Nemake, mogu da budu imenovani.9
Meutim, Paelijev uspeh sa Bavarskim konkordatom, odmah je stvorio probleme u vezi
sa buduim konkordatima Nemake i Pruske. Pruski ministri su bili veoma sumnjiavi, poto
se Paeli javno hvalio da je nameravao da iskoristi Nemaki konkordat da im nametne svoju
volju. Dvadeset sedmog novembra, pruska vlada je obavestila vladu Rajha da, poto je
Bavarska pregovarala o svom konkordatu, Pruska je za sebe zadravala sva prava u tom
pogledu. Ministri su tvrdili da je bilo nezamislivo da se crkveno-dravna politika najvee
nemake drave odreuje u Rimu, umesto u Berlinu. Istovremeno, oni su izjavljivali da ne
moe da se zakljui Nemaki konkordat bez saglasnosti pruske vlade.

PAELI KAO USPEAN DOMAIN

Paeli se zvanino preselio u Berlin 18. avgusta 1925. i nastanio u sjajnoj rezidenciji
nuncijature okruenoj parkovima, u Rauhtrase 21, u kvartu Tirgartena. Visok, elegantan u
svom purpurnom svilenom ogrtau, postao je poznata linost u prestonici, stiui u limuzini u
ministarstva Rajha i Pruske, ili dolazei na prijeme u ambasade.
Poeo je da prireuje prijeme za diplomate i zvaninu elitu prestonice, to mu je donelo
ugled uspenog domaina. Predsednik Ebert bio je redovan gost u nuncijaturi, kao i
feldmaral Paul fon
Hindenburg, zatim ministar inostranih poslova Gustav trezeman i drugi lanovi vlade. Paeli
je postao poznat kao prijatan gost na veerama, uven po svojim zabavnim i duhovitim
odgovorima i sposobnosti da razgovara na gotovo svakom jeziku. Lord D'Abernon, britanski
ambasador u Berlinu od 1930. do 1936, smatrao je da je Paeli bio najbolje obaveteni
diplomata u Berlinu".10 Prema amerikoj novinarki Doroti Tompson, Paeli je zaista bio
najbolje obaveteni diplomata u Nemakoj".11 Paeli je poeo da se oputa i da pomalo uiva,
naputajui svoj uobiajeni asketski nain ivota u interesu podmazivanja tokova
diplomatije. Postoje prie da je jahao konje na bogatakim imanjima izvan Berlina. Prema
navodima sestre Paskvaline, berlinski prijatelji su za njega nabavili mehanikog konja koji je
radio na struju. On ga je jahao, tvrdila je sestra, obuen u jahae odelo.
Piui posle njegove smrti, Paskvalina se seala da je pridobio svaije srce svojom
prefinjenom, plemenitom skromnou... svugde se pokazivao kao vrhovni, pa ipak ljudski
topao princ Crkve". Ona je pamtila na svoj osobeni slatkoreivi nain da, uprkos svom
visokom poloaju nuncija u Berlinu, njegov pogled nije propustio da vidi cvet koji je krasio
njegov sto, ili neki mali gest koji je njegov obrok trebalo da uini prijatnijim, ak ni maku
koja bi se uunjala i sa ljubavlju sela do njegovih nogu". Voleo je sve ivotinje, nastavila je,
osim muva prema kojima je imao pravu averziju".12 U tiini nuncijature, nastavila je, on je
bio isto tako dostojanstven i skroman u jednostavnoj mantiji, kao to je bio u svojim sjajnim
odorama". Vraajui se jednog jutra iz etnje po Tirgartenu, ushieni Paeli je ispriao sestri
Paskvalini da mu je priao jedan mali deak i upitao ga da li je on svemogui Bog".
Da li se ovaj uglaeni, stegnuti, strogi prelat ikada zaista oputao? Mali nagovetaj
veselosti u njegovom karakteru pojavljuje se u anegdoti koju je ispriao jedan aristokrata,
sused iz Berlina.
Hans-Konrad talberg opisao je jednu neobinu ceremoniju." U pitanju su bili pozdravi koje
su Paeli i on razmenjivali svakog jutra dok su otrili svoje brijae gledajui se iz udaljenih,
ali susednih prozora kupatila. Jednog dana", rekao je talberg svom sinu, Paeli me je
iznenadio kada je u znak pozdrava, zamahnuo svojim brijaem, kao da see."13

56
 PRUSKI KONKORDAT

Tokom ovog perioda drutvenog ivota, kao doajen diplomatskog kora u Berlinu, Paeli je
nastavio da radi na pregovorima oko konkordata sa Pruskom. Pruski ministri, koji su bili pod
uticajem generacija protestantskog pluralizma, instiktivno su verovali u ouvanje
tradicionalnih prava lokalnih katedralnih kaptola, ak i za katolike. Sa svoje strane, Paeli je
video protestantski otpor u vezi s imenovanjem biskupa kao dokaz njihove antipapske
predrasude. Kako su meseci prolazili, problemi su postajali javni i strasti su rasle. Paeli je
uklonio zabrinutost katolika o neposrednoj pretnji katolikim kolama. Protestanti su smatrali
da su oni uvari liberalnih ideja, a protiv rimske dogme. Nije li ovaj italijanski nuncije
pokuavao da uvede Protivreformaciju u samo srce protestantske zemlje? to je Paeli vrio
vei pritisak, to su Prusi bili sve odbojniji.
Do jeseni 1928, sredini problem kolskog pitanja ostao je nereen. Dolo je vreme da se
otvoreno razgovara. Pruski predsednik vlade Oto Braun, rekao je Paeliju da nijedna odredba
koja bi se ticala kole ne moe da ue u konkordat". Paeli je odgovorio da on ne moe da se
vrati Svetom ocu u Rim sa nacrtom konkordata u kome se ne pominju kole". Braun je
uzvratio, a ja ne mogu da odem u parlament sa konkordatom koji pominje kole, a da se ne
izloim sigur-
nom porazu."14
Paeli je bio taj koji je konano popustio u prolee 1929. U zavrnim pregovorima, dve
strane su postigle sporazum o novoj berlinskoj dijecezi u skladu sa Paelijevim eljama. U
pitanju imenovanja biskupa postignut je privremeni kompromis: katedralnim kanonicima
ostavljeno je pravo da naprave listu imena, od kojih bi Sveta Stolica izabrala tri, a od kojih bi
potom, kanonici napravili konaan izbor. Jedna posebna klauzula davala je pruskoj vladi
pravo veta, ako bi dolo do nekih veoma ozbiljnih problema. Svi svetenici morali su biti
nemaki graani i imati odgovarajui stepen obrazovanja. U pitanju kola: utanje.15
Konkordat je potpisan 14. juna 1929. Mesec dana kasnije, odobrio ga je pruski parlament
sa 243 glasa za i 171 glasom protiv. Petog avgusta, Paeli je poslao zvaninu notu Braunu
obavetavajui ga da je kompromis u vezi sa kolama napravljen pod pritiskom. On je bio
obavezan, pisao je, da izjavi da se on nije odricao osnovnih naela" za koja se zalagao, i koja
je obezbedio u drugim konkordatima u vezi sa kolskim pitanjem.16
Paeli nije napustio rad na Nemakom konkordatu, ali trenutak nije bio povoljan, poto se
Rajh jo jednom suoio sa opasnim spoljnim i unutranjim nevoljama.
Krajem oktobra 1929, dolo je do propasti njujorke berze i poetka svetske ekonomske
krize. Tri nedelje pre toga, umro je Gustav trezeman, iscrpljen viegodinjim pokuajima da
povrati Nemakoj predratni ugled. trezeman je uveo Nemaku u Ligu naroda; on je
pregovarao o Dozovom i Jangovom planu, kojim su se reparacije svele na podnoljiv nivo.
trezeman je bio jedan od glavnih arhitekata pakta u Lokarnu koji je doneo delimian mir
Evropi. Njegovom smru i sa sve veim ekonomskim i industrijskim burama, dani Vajmarske
Republike bili su odbrojani. Posle propasti u Volstritu, priliv zajmova iz SAD je prestao, dok
su stari morali da se vraaju. Sa padom svetske trgovine, Nemaka vie nije mogla da izvozi
dovoljno proizvoda da bi platila uvoz sirovina i hrane. Nezaposlenost je rasla, poslovi su
padali. Propast banaka bila je neizbena.
I dok su se ovi dogaaji odvijali, Paeli je pozvan u Rim. Poziv je doao telegramom u
novembru, dok se odmarao u svom omiljenom utoitu, u samostanskom sanatorijumu
Rorah, gde je boravio najmanje dva puta godinje od 1917. Kardinal-dravni sekretar Pjetro
Gaspari, gotovo 80 godina star, konano se povukao. Njegov tienik i miljenik gotovo etvrt
veka, izabran je da ga zameni. Paeli je pourio natrag u Berlin da raisti svoj sto i da se sa
svima pozdravi.

57
 Meu mnogim slavljima u tu ast, bio je i ruak koji je priredio Hindenburg, sada
predsednik Republike. Nazdravljajui Paeliju, on je izjavio: Zahvaljujem Vam na svemu to
ste uinili tokom ovih dugih godina za stvar mira, nadahnuti kakvi ste bili smislom za pravdu
i dubokom ljubavlju za ljude. Uveravam Vas da neemo zaboraviti Vas i Va rad."17
Desetog decembra, Paeli je napustio Berlin. Vlada mu je obezbedila otvorenu koiju u
kojoj je stigao do stanice Anhalter. Rauhtrase je bila ispunjena desetinama hiljada mladih
lanova Katolike akcije koji su drali baklje iznad glava. Zastave su bile sputene u
Paelijevu ast, pevale su se himne, a ljudi su plakali dok je prolazio. Na podijumu, orkestar
je svirao papsku himnu. Ograde koje su zadravale ljude, bile su gotovo sruene. Paeli je
neprekidno blagosiljao masu.18
O Boiu, Paeli je dobio crveni eir. Prema prianju sestre Paskvaline, on to nikada nije
eleo i nije mu bilo milo kada ga je dobio. U stvari, ona je napisala, elja njegovog srca bila
je da se posveti brizi za due".19 Meutim, sedmog februara 1930, on je preuzeo svoju novu
dunost kardinala dravnog sekretara, najmoniji poloaj u Katolikoj crkvi posle pape. Jo
nije bio napunio pedeset i etiri godine.

7.
HITLER I NEMAKO KATOLIANSTVO

Adolf Hitler je vrlo rano shvatio kakve opasnosti moe da ima otpor katolianstvu za
razvoj nacionalsocijalizma. U svojoj knjizi Mein Kampf napisao je da bi sukob sa Katolikom
crkvom u Nemakoj imao pogubne posledice. Za vreme njegovih lutalakih dana u Beu,
seao se, on je razmiljao o ravim posledicama Kulturkampf-a i shvatio vanost da se povue
jasna razlika izmeu politikog katolianstva i verskog katolianstva. Politike stranke",
pisao je, nemaju nikakve veze sa verskim problemima, sve dok oni ne postanu nesaglasni sa
nacijom, podrivajui moral i etiku rase; kao to ni religija ne moe da se pomea sa
spletkarenjima politikih strana-ka".1 Poto je puten iz zatvora zbog svog uea u puu u
pivnici, on je ponovio ovo stanovite u stranakim novinama Vlkischer Beobachter" 26.
februara 1925, izjavljujui da nacionalsocijalistiki pokret nee biti uvuen u verske
rasprave". Dve godine kasnije, on je izjavio u stranakom cirkularu, da se sve izjave o veri
zabranjuju iz taktikih razloga.2 Obeao je da nee biti novog Kulturkampf-a u njegovoj borbi
sa Katolikom strankom centra, ve e se on nadmetati sa ovom strankom na osnovu
politikih shvatanja".
U stvari, Hitler je imao dva gledita o crkvi - javno i privatno. Februara 1933. on je izjavio
u Rajhstagu da crkve treba da postanu sastavni deo nemakog nacionalnog ivota. Privatno,
narednog meseca, on se zakleo da e potpuno iskoreniti" hrianstvo iz Nemake. Ili si
hrianin ili Nemac", rekao je. Ne moe biti i jedno i drugo".3 U meuvremenu, on se
usmerio na paljivo korienje moi crkava u sopstvene svrhe.
Tokom 1927, Hitler je vodio znaajnu privatnu prepisku sa katolikim nacistikim
simpatizerom, po imenu otac Magnus Get, problematinim mladim klerikalcem koga su
njegovi pretpostavljeni namestili u zabaeno selo po imenu Leenbul. Get je napisao nekoliko
unih, ali laskavih pisama Hitleru koja su izmamila dva odgovora.4 U prvom odgovoru,
Hitler je opisao Katoliku crkvu kao ogroman tehniki aparat" koji umanjuje"
Nacionalsocijalistiku stranku. Nije zadatak stranke, nastavio je, da se obraa lojalnim
hrianima, ve da vrati naciji sve njene delove i njenu moralnu i duhovnu kulturu koja je
izgubljena". U drugom pismu, pisanom u Minhenu marta meseca, Hitler je izjavio: Uvek, i u
svim okolnostima smatram da je nesrea kada se vera bez obzira u kom obliku, pridrui
politikim strankama." Politizacija vere je tetna", objasnio je dalje. Optuio je Katoliku
stranku centra da vodi otru borbu protiv nacionalne ideje jo od vremena Prvog svetskog
rata. Zavrio je optim mestom da politiko hrianstvo nije dobilo nove lanove crkve, ali

58
da je izgubilo milione". Ovo miljenje zlokobno podsea na oseanja Pija X prema
Francuskoj, i Pija XI prema Italiji i Katolikoj narodnoj stranci (Partito Popolare). S
vremenom, isto miljenje podrae Euenio Paeli u sluaju Nemake i Stranke centra.
Kako bilo, uz podrku snane Stranke centra tokom posleratnog perioda, dolo je do
ogromnog rasta nemakog katolikog ivota i aktivnosti - verske, kulturne kao i politike.
Rastao je broj katolikih udruenja, radnikih sindikata, organizovanja verskih odmora i
izdavatva: veoma je porastao interes za javno dobro. Tokom dvadesetih godina, svetenstvo
katolikih dijeceza poraslo je sa 19.000 na 21.000. Broj monakih udruenja se gotovo
udvostruio, sa 366 na 640; lanovi verskih redova poveali su se sa 7.000 na 14.000. Broj
ena u katolikim organizacijama poveao se sa 60 na 77 hiljada. Katoliko stanovnitvo
1930. godine, u Nemakoj, brojalo je oko 23 miliona, to je inilo 35% stanovnitva, a to je
bilo 2,3 miliona vie nego pre rata, uprkos velikim gubicima teritorija mahom nastanjenih
katolicima.5
U skladu sa vizijama elera i Ercbergera, katoliki pisci, pesnici, umetnici i novinari
snano su doprineli cvetanju kulturne aktivnosti za vreme vajmarskog perioda. Pod uticajem
mislilaca kakav je bio Romano Gvardini i Piter Lipert, katolika misao stekla je ugled kao
snana i originalna. Katedre za prouavanje katolikih ideja otvorene su u Frankfurtu na
Majni, Vroclavu i Berlinu. Bujali su katoliki akademski klubovi i drutva, i u svakom delu
Nemake esto su se drale konferencije i seminari o katolikim temama. Iako je
katolianstvo bilo vera manjine, u poreenju sa protestantskim crkvama, bilo je bolje
organizovano. Protestantske omladinske grupe imale su oko 700.000 lanova, dok je samo
katolika omladina brojala 1,5 milion. ak i posle brzog uspeha nacistikih organizacija, sve
do 1933, katolianstvo je ostalo najvea pojedinana drutvena ustanova u zemlji.
Katoliko izdavatvo je izvetavalo o radu udruenja i podsticalo ga. Krajem dvadesetih,
bilo je oko etiri stotine dnevnih katolikih novina, to je inilo oko 15% tiraa dnevne
tampe u zemlji. Uz to, bilo je oko 420 katolikih asopisa, od kojih je trideset imalo tirae
preko 100.000. Dva katolika servisa dnevnih i filmskih novosti slalo je materijale po celoj
zemlji, a katolika filmska revija Film-Rundschau", snano je uticala na irenje nemake
filmske industrije.
Skupovi katolikih radnika, deaka skauta i drugih omladinskih grupa, esto su se
odravali u svim delovima zemlje, kao i slube na otvorenom. Jednoj takvoj slubi u
Dortmundu 1927, prisustvovalo je osamdeset hiljada ljudi.6 Poto je Vajmarski ustav ukinuo
zabrane verskog okupljanja, katolike procesije su postale popularne i tamo gde se nikada do
tada, koliko se pamti, nisu odravale. Tokom proslave Tjelova (Corpus Christi), evharistiju su
nosili u ukraenoj nosiljci niz Unter den Linden u Berlinu, uz pratnju katolikih politiara
koje je obavezno predvodio katoliki kancelar koji je u to vreme bio na vlasti.
Kada je Hitlerova stranka, zahvaljujui ogromnoj nezaposlenosti (3,2 miliona u januaru
1930), spektakularno ojaala posle izbora od 14. septembra 1930, Katolika crkva Nemake
predstavljala je jo uvek zavidnu silu. Do koje mere je Hitler uspeo da umanji strahove
katolika od nacionalsocijalizma tokom dvadesetih godina? Do koje je mere Hitlerov poetni
uspeh bio ak, poetak katolikog srljanja ka nacionalsocijalizmu?
Hitlerov trijumf na izborima u septembru 1930, poveao je broj njegovih glasova sa
dotadanjih 2,6 na 18,3 procenta, a broj poslanika u Rajhstagu porastao je sa 12 na 107.
Nacisti su postali druga po veliini stranka posle socijaldemokrata. Ovo pomeranje, po svemu
sudei, dogodilo se zato to je stranka desnice bila za njih ideoloki privlana, s obzirom da su
oni tragali za radikalnim reenjima tekih ekonomskih prilika. Postoje ak primeri u oblasti
varcvalda, da su katolika radnika udruenja naginjala nacionalsocijalizmu zbog lokalnog
antiklerikalizma i razoaranosti u Vajmarsku vladu.7 Pa ipak, dok su liberali bili desetkovani,
a socijaldemokrati izgubili pet procenata glasova, Katolika stranka centra, oslanjajui se na

59
svoje tradicionalne glasove u katolikim oblastima, zadrala je svoje. Zapravo, poveala je
broj svojih mesta sa 62 na 66, ili za 14,8 procenata glasova.
U stvari, na kraju decenije, katolika kritika nacionalsocijalista bila je estoka i podravali
su je tampa i propovednici u crkvi. Katoliki novinar Valter Dirks, piui u asopisu Die
Arbeit", avgusta 1931, opisao je katoliku reakciju na nacizam kao otvoren rat". Ideologija
nacionalsocijalista, tvrdio je, stoji u otvorenom, otrom kontrastu naspram (katolike)
crkve".
Meu izvetajima nacistikih aktivista koje je sakupio Teodor Abel 1934, nalaze se otre
optube na borbeni katoliki otpor nacionalsocijalizmu poetkom tridesetih godina XX veka.
Katolika crkva nam oteava ivot. Uteha vere kao i sahrana na posveenom zemljitu
uskraivala se ubijenim nacionalsocijalistima", pisao je jedan svedok.8 Drugi, piui o
progonima" koje je Stranka centra vodila protiv nacista, alio se da se nama u lokalnoj crkvi
ne daju sakramenti, poto odbijamo da napustimo stranku. Pismo biskupu ostalo je bez
odjeka."
Kako se onda desilo da se antagonizam katolika prema nacizmu nije ostvario u obliku
sukoba kojeg se Hitler toliko plaio?
Pouna polazna taka u analizi je prepiska posle izbora za Rajhstag 1930, izmeu
nacionalsocijalistike komande oblasti (Gauleitunga) u Hesenu i kancelarije katolikog
biskupa u Majncu. Oficir za tampu Gauleitunga eleo je da zna da li biskup deli miljenje
izvesnog paroha iz Kirhauzena, koji je svojim parohijanima dao sledea uputstva:

1. Nijedan katolik ne moe da ima lansku kartu Hitlerove

stranke.
2. Nijedan lan Hitlerove stranke ne moe da prisustvuje (na
skupovima u parohiji) pogrebima i drugim dogaajima.
3. Sve dok katolik ima lansku kartu Hitlerove stranke, ne mogu
mu se davati sakramenti.9

Pitanje iz Gauleitunga donelo je brzu potvrdu od generalnog vikara Majnca da je paroh iz

Kirhauzena zaista govorio u skladu sa miljenjem dijeceze. Prelat je ak skrenuo panju na
po-litku rasne mrnje" koju je sprovodila Hitlerova stranka", a koja je, pisao je generalni
vikar, nehrianska i nekatolika". Potom je ukazao na to da je Hitler u Mein Kampf-u
prilino buno hvalio katolike ustanove, to nije moglo da zamaskira injenicu da verska i
obrazovna politika nacionalsocijalizma nije u skladu sa katolikim hrianstvom".
Afera u Majncu, o kojoj se u to vreme mnogo raspravljalo, zabrinjavala je katolike
biskupe u Nemakoj. Nije li generalni vikar iz Majnca govorio mimo dogovora? Ne bi li
biskupi trebalo da objave zajedniko gledite? Neki su privatno gunali da je politici u
Majncu nedostajala taktika mudrost: konano, nije li nacionalsocijalizam postavio pozitivno
hrianstvo" nasuprot ateistikom marksizmu? Ipak, katoliki biskupi nisu uspeli da sastave
zajedniki dokument kada su se, kasno u jesen, sakupili na konferenciji u Fuldi. Umesto toga,
predsednik konferencije, kardinal Bertram iz Vroclava, u svojoj novogodinjoj poruci,
upozorio je Katoliku crkvu u Nemakoj na politiki ekstremizam i nerazumnost i zlo
rasizma.
Februara 1931, meutim, bavarski biskupi sastavili su preciznije uputstvo za svetenstvo u
njihovoj oblasti. Izbegavajui otvorenost generalnog vikara iz Majnca, zauzeli su vie
pluralisti-ki, lokalniji pristup, tvrdei da svetenici treba da sude o svakoj situaciji od sluaja
do sluaja: Kao uvari pravog uenja vere i morala, biskupi moraju da upozore protiv
nacionalsocijalizma, sve dok on iznosi miljenja o kulturnim i politikim prilikama koja su
nespojiva sa katolikim uenjem."10 Idueg meseca, katoliki nadbiskupi u tri druge oblasti -

60
Kelnu, Paderbornu i Gornjoj Rajni - jasno su izjavili da su nacionalsocijalizam i katolianstvo
nespojivi i ponovili kljunu reenicu iz pisma bavarskih biskupa.
Otuda su u kritinim godinama pre 1933, dok se Hitler uspinjao ka vlasti, a nacistiki
pokret jaao i irio se, ove biskupske inicijative bile simptomatine kao jedinstven,
neposredan odgovor Katolike crkve. Bilo je malo izuzetaka: benediktinski opat Alban
ahlajtner, koji je podravao naciste zbog onoga to je on smatrao da su taktiki razlozi protiv
Luteranaca; poremeeni otac Vilhelm Maria Zen, koji je verovao da je boije provienje
poslalo Hitlera na svet; Hitlerov prijatelj sa kojim se dopisivao, otac Get.
Moe li postojati bilo kakva preostala sumnja u svesti prosenog katolika o ideologiji
nacionalsocijalista i njenim moguim posledicama? U svojoj studiji o popularizaciji
katolikih stavova meu nacistima, Klaus older, nemaki crkveni istoriar toga razdoblja,
navodi dve kljune rasprave i monu kampanju u tampi.
U prolee 1931, katoliki predstavnik u Rajhstagu, Karl Trosman objavio je bestseler pod
naslovom Hitler i Rim u kome je opisao nacionalsocijaliste kao brutalnu stranku koja e
oduzeti sva prava ljudima", Hitler, izjavio je, uvlai Nemaku u novi rat, rat koji e se
zavriti jo pogubnije od prethodnog". Nedugo zatim, katoliki autor Alfons Vild objavio je
veoma popularnu raspravu, pod naslovom Hitler i katolianstvo", u kojoj je tvrdio da
Hitlerovo vienje sveta nije hriansko, ve da je poruka rase, poruka koja ne objavljuje mir
i pravdu, ve nasilje i mrnju".
U meuvremenu, dva katolika novinara, Fric Gerlih i Ingbert Nab, osudili su
nacionalsocijalizam na stranicama asopisa iz Minhena Der Gerade Weg", u kome se pokret
oznaava kao kuga". U broju od 21. jula 1932, pisci izjavljuju da nacionalsocijalizam znai
neprijateljstvo sa susednim zemljama, despotizam u unutranjim poslovima, graanski rat,
meunarodni sukob. Nacionalsocijalizam znai lai, mrnju, bratoubistvo i beskrajnu bedu.
Adolf Hitler propoveda zakon lai. Vi koji ste postali rtve obmane oveka koji je opsednut
despotijom, probudite se!"11
Meutim, ovaj estoki i ujedinjeni front Katolike crkve u Nemakoj, nije bio u skladu sa
gleditima koja su vladala u Vatikanu - gleditima koje je sve vie oblikovao i predstavljao
Euenio Paeli.

PAELI NA SVOM TERENU

Udobno smeten u Vatikanu kao kardinal dravni sekretar, Paeli je bio odgovoran za
spoljnu politiku i dravne odnose irom sveta, za vreme kada je Pije XI bio teko bolestan i
kada je poveravao sve vie dunosti svom omiljenom kardinalu.
Paeli se vratio na domau teritoriju u vie nego jednom smislu, poto je sluio u
Sekretarijatu ve esnaest godina, od skromnog inovnika do podsekretara. Dok se
prilagoavao zadatku nad-
gledanja ogromnih i sloenih crkvenih odnosa po svim kontinentima, bio je uvuen u jo
jednu domau dramu u koju je bila upletena njegova domaica monahinja sestra Paskvalina.12
Kada se u decembru pozdravio sa svetom u Berlinu, isto tako se sa olakanjem pozdravio
sa Paskvalinom i njenim dvema pomonicama monahinjama, koje su bile deo domainstva.
Nije bilo u planu da ih povede u Rim. Prema prianju Paelijeve sestre Elizabete, on nije imao
naroito miljenje o Paskvalini, koju je Elizabeta opisala kao pravu gazdaricu" i veoma
lukavu" (scaltrissima). Stigavi u Rim, Paeli se privremeno smestio u Via Boecio kod svog
brata Franeska, pre nego to se uselio u vatikanski apartman kardinala dravnog sekretara
iznad loija Apostolske palate. Pre nego to e se preseliti, zamolio je Elizabetu da vodi
njegovo novo vati-kansko domainstvo. Elizabeta ga je podsetila na to da je ona supruga i
majka i da ima izvesne obaveze, ali Paeli se nije dao omesti. On e obezbediti, rekao joj je,
da to ne poremeti njene porodine dunosti.

61
 Dan ili dva posle razgovora, ispriala je Elizabeta tribunalu za beatifikaciju, sestra
Paskvalina se pojavila u Rimu, bez najave i bez dozvole bilo od svog sestrinstva bilo od
Paelija. Prvo je iznajmila sobe u samostanu u Via Nikolo 5, a zatim, tvrdei da je siromana i
da ne zna italijanski, ona je zamolila Elizabetu da je prihvati, brzo se odomaivi i preuzevi
svoju uobiajenu zapovedniku ulogu nad svim poslovima. Elizabeta je priala da je trpela
monahinju iz obzira prema svom bratu, ali je dodala da nije razumela zato je on nije
spakovao i poslao kui. Elizabeta je konano uspela da izbaci Paskvalinu iz kue i, nadala se,
iz Rima, jednim drastinim korakom. Toliko mi je dosadila da sam joj rekla da zatvaramo
stan, poto idemo u Lurd." Elizabeta je odrala re, ali im je ona otila iz grada, sestra
Paskvalina se preselila u Paelijev vatikanski apartman pod izgovorom da ga namesti i uredi
za ivot. Poto se uvukla u nove odaje, ona je pozvala svoje dve bive pomonice monahinje
iz Nemake. Paeli se ponovo naao u rukama Paskvaline i sestrinstva, to je bila okolnost
koja e trajati sve do njegove smrti, gotovo trideset godina kasnije.

CRVENI TROUGAO

Od trenutka kada je preuzeo poslove u Dravnom sekretarijatu, Paeli se upleo u nemake

probleme, a jedan od vanijih bio je uspon Hitlerove nacistike stranke. Iako Paeli nije
odobravao otvoreni rasizam nacionalsocijalizma, njegove strahove su prekrili poznata agresija
i ciljevi komunizma u onome to se u Vatikanu zvalo Crveni trugao" - Sovjetska Rusija,
Meksiko i od 1933, panija. Stav Svete Stolice prema Hitleru bio je nejasan: ako se prave
neka poreenja, nacisti se nikada nisu zakleli da e unititi hrianstvo. U stvari, oni su poeli
da smiruju odnose sa Katolikom crkvom. Sa stanovita Dravnog sekretarijata o Crkvi u
svetu, opasnost od komunizma bila je neto sasvim drugo.
Lenjin i Staljin posle njega, nikada nisu skrivali svoje namere. Oni su objavili rat samoj
religiji, i Ruska pravoslavna crkva trpela je ogromna ubistvena proganjanja od ruku
komunista jo od 1917. Vladike i svetenici bili su zatvarani i ubijani; crkve su bile pljakane
i unitavane ili pretvarane u ateistike muzeje. kole i tampa su se koristili kao sredstvo da se
ocrni crkva. Postalo je zloin da se deca ispod 16 godina ue veri. Iako u Rusiji nije bilo vie
od 1.5 miliona katolika koji nisu predstavljali opasnost za reim, Katolika crkva bila je
takoe rtva boljevikog progona. Godine 1923, administrator kljune katolike
nadbiskupije u Mogiljevu i njegov vikar bili su uhapeni zajedno sa trinaest svetenika,
optueni da su podsticali protivrevoluciju". Vikaru su odsekli uvo i muili ga dok nije pao u
nesvest. Bio je pogubljen na Veliki petak te godine. Ubrzo potom, egzarh Unijatske katolike
crkve u Rusiji, osuen je na doivotnu robiju. U meuvremenu, stotine episkopa, svetenika i
laika, pohapeno je i odvedeno u gulag u Solovki, na Crnom moru. Godine 1930, u Sovjetskoj
Rusiji nije bilo vie od tri stotine katolikih svetenika (u poreenju sa 63 u 1921) od kojih je
sto bilo u zatvoru.13
Devetnaestog marta 1930, mesec dana nakon to je Paeli zvanino preuzeo dunost, Pije
XI predvodio je ceremoniju okajavanja u prepunoj Crkvi svetog Petra, tokom koje su
pominjani sveci svete Rusije i pevan De Profundis za due skoranjih muenika.
U Meksiku, katolici su takoe bili proganjani. Druga polovina devetnaestog veka bila je
ispunjena talasima domaih revolucija u komunistikom stilu koje su imale male ili nikakve
dodire, ak ni posle 1917, sa marksizmom i Kominternom. Meutim, godine 1924, kada je na
vlasti bio predsednik Plutarko Elias Kales i kada je dolo do jo jednog nemilosrdnog
progona, Meksiko je postao druga zapadna zemlja koja je priznala Sovjetski Savez. Prema
katolikim izvorima, oko 5.300 katolikih svetenika, vernika, laikih lanova bilo je ubijeno
za vreme Kalesovog etvorogodinjeg mandata i narednih sedam godina njegovog uticaja.
Samo prisustvo svetenika u Meksiku pod Kalesom bilo je smrtna uvreda i Crkva je otila u

62
ilegalu, a njeni svetenici, kako je to kasnije opisao Grem Grin u svom delu Mo i slava,
putovali su zemljom preobueni, drei mise u ambarima i talama.
Godine 1926, Pije XI osudio je Kalesov reim u svojoj encikliki Iniques afflictusque
izjavljujui da u Meksiku sve to se zove Bog, sve to lii na javnu molitvu, zabranjeno je i
zgaeno." U pokretu koji je imao za cilj da podstakne otpor, on je podravao meksiku
hijerarhi-ju da odobri interdicta, to bi znailo potpunu suspenziju verskih obreda i
sakramenata irom zemlje. Proganjanja su se i dalje nastavila, ali isto tako i otpor meu svim
slojevima, ukljuujui i aktivnosti militantnih formacija, koje su se zvale Cristeros. Po
miljenju crkvenog istoriara H. Daniela-Ropsa, otpor je doveo do konanog poraza
antiverskih elemenata u meksikoj vladajuoj eliti.14

LATERANSKI SPORAZUMI I NJIHOVE POSLEDICE

Pije XI i Paeli shvatili su da se nikakav sporazum ne moe postii sa komunizmom bilo

gde na svetu. U sluaju totalitarnih pokreta i reima desnice, situacija je bila drukija. U
Italiji, Sveta Stolica je potpisala sporazum sa Musolinijem u februaru 1929, i time nagovestila
Paelijev dogovor sa Hitlerom iz 1933. Paelijev brat Franesko i prethodni dravni sekretar,
Pjetro Gaspari, vodili su pregovore i uobliili nacrt sporazuma. Sporazum je barem za izvesno
vreme, okonao sukobe izmeu Svete Stolice i Italije, koji su trajali jo od 1870.
Prema odredbama Lateranskih sporazuma, katolianstvo je postalo jedina priznata vera u
dravi. Sutinski, dogovor je potvrdio pravo Svete Stolice da unutar Italije sprovodi Kodeks
kanonskog prava, iji je najvaniji izraz za Pija XI bio lan 34, u kome je drava priznala
valjanost braka sklopljenog u crkvi. Papstvo je dobilo suverenitet nad malenom teritorijom
Grada Vatikana (108.7 jutara) zajedno sa teritorijalnim pravima nad nekoliko zgrada i crkava
u Rimu i letnjom palatom u Kastel Gandolfo na jezeru Albano. U nadoknadu za izgubljenu
zemlju i imanja, Vatikanu je dato osamdeset pet miliona dolara, u ondanjoj vrednosti.
Uticajna demokratska Katolika narodna stranka (Partito popolare), u mnogome slina
Stranki centra u Nemakoj, bila je rasputena i njen voa Don Luii Sturco, prognan. Sam
Vatikan je naloio katolicima da se povuku iz politike kao katolici, to je ostavilo politiku
prazninu koju su popunili faisti. Nakon potpisivanja Lateranskih sporazuma, na izborima u
martu 1929. godine, Vatikan je podstakao svetenike irom Italije da podre faiste, dok je
papa govorio o Musoliniju kao o oveku koga je poslalo Provienje".
Umesto politikog katolianstva u Italiji, Svetoj Stolici je bilo doputeno, po lanu 43, da
prui podrku pokretu Katolike akcije, jedne beskrvne tvorevine u kojoj su klerikalci vodili
ver-nike na zborovima, a koju je Pije XI s omalovaavanjem opisao kao organizovano
uee laika u hijerarhijskom apostolatu Crkve, koje prevazilazi stranaku politiku".15
Meutim, lan 43. je predviao da Katolika akcija bude priznata samo dotle dok vodi svoju
aktivnost izvan svake politike stranke i u neposrednoj zavisnosti od crkvene hijerarhije za
irenje i sprovoenje katolikih naela". U drugom odeljku lana stoji da se itavom kleru i
svim pripadnicima verskih redova u Italiji zabranjivalo ulanjenje i delovanje u bilo kojoj
politikoj stranci.
Krajem dvadesetih, u Nemakoj, daleko pre potpisivanja Nemakog konkordata, Paeli je
takoe pokrenuo Katoliku akciju, najavljujui njeno osnivanje tokom Evharistikog skupa u
Magdeburgu 1928. Kao to smo videli, Paelijeva odbojnost prema politikom katolianstvu
- koja see jo od vremena Pija X i burnih odnosa izmeu crkve i drave u Francuskoj - bila je
duboka, iako je u ovom trenutku bila pritajena. Njegovo interesovanje za Stranku centra i bilo
kog katolika unutar vlade u Nemakoj, kao to je to bivalo sve oevidnije, usredsredilo se na
meru do koje ih je mogao iskoristiti kao centre za pregovore o zakljuenju Nemakog
konkordata povoljnog za Svetu Stolicu. Lateranski sporazumi, koje je pripremio i o kojima je
pregovarao njegov stariji brat Franesko, uz sve mere koje je trebalo da osakate politiko i

63
drutveno katolianstvo, sadravali su sve ono to je Paeli teio da postigne u Nemakom
konkordatu.
Ironino i zlokobno, kljuna linost u nemakoj politici koja je imala slino zadovoljstvo
ili radost zbog potpisivanja Lateranskih sporazuma, i koja je gajila nade da e ostvariti slian
spo-razum kad stupi na vlast, bio je Adolf Hitler. Nekoliko dana posle potpisivanja
Lateranskih sporazuma, Hitler je objavio lanak za Vlkischer Beobachter, 22. februara
1929, toplo pozdravljajui sporazume. injenica da se Kurija izmirila sa faizmom," pisao
je, pokazuje da Vatikan veruje novoj politikoj stvarnosti mnogo vie nego to je to inila
prethodna liberalna demokratija sa kojom se nije mogla sloiti." Osvrui se na nemaku
situaciju, on je zamerio vostvu Stranke centra zbog njenog upornog pristajanja uz
demokratsku politiku. Nastojei da propoveda da je demokratija i dalje u najboljem interesu
nemakih katolika, Stranka centra se naglaeno suprotstavlja duhu sporazuma koje je danas
potpisala Sveta Stolica."
Zakljuak njegovog visokoparnog teksta sadravao je veliku neistinu i predstavljao glasnu
najavu buduih prilika: injenica da se Katolika crkva dogovorila sa faistikom Italijom",
nastavio je, bez sumnje dokazuje to da je faistiki svet ideja blii hrianstvu nego
jevrejskom liberalizmu ili ak ateistikom marksizmu, sa kojim je takozvana Katolika
stranka centra tako blisko povezana, na tetu dananjeg hrianstva i naeg nemakog
naroda."
Uprkos Hitlerovim tvrdnjama, Vatikan ni u kom sluaju nije bio naklonjen Nacistikoj
partiji; Sveta Stolica nije podravala ni implicitni ni eksplicitni rasizam nacionalsocijalizma, i
upozo-ravala je na mogunost da e ona stvoriti idolatriju zasnovanu na paganskim
fantazijama i lanom folkloru. injenica je meutim, bila, da je od vremena Pija IX Vatikan
zaista podsticao nepoverenje prema socijaldemokratiji kao prethodniku socijalizma, a time i
komunizma. Otuda je vatikanska procena bilo koje politike stranke bila obojena time kako
ona stoji u odnosu na komunistiku opasnost. U tom smislu to je neobino, nacistika
povezanost u imenu sa socijalizmom bila je dovoljna da izazove sumnju o toj stranci meu
nekim naivnim vatikanskim monsinjorima. U L'Osservatore Romano", od 11. oktobra 1930,
urednik je izjavio da je lanstvo u Nacionalsocijalistikoj stranci nespojivo sa katolikom
saveu", dodajui, kao to je potpuno nespojivo sa lanstvom u socijalistikim strankama
svih boja".
Meutim, bez obzira na sve, Pije XI i Paeli su procenjivali pokrete na osnovu njihovih
antileviarskih uverenja, to je navelo Svetu Stolicu da zabrani Narodnoj stranci da se priblii
socijalistima 1924, i time neutralie pokuaje da se obori Musolini. Posle 1930, kada je
Stranki centra u Nemakoj vie nego ikada bilo potrebno da se stabilizuje saraujui sa
socijaldemokratima, Paeli je vrio pritisak na vostvo Stranke centra da izbegava socijaliste i
da sarauje sa nacionalsocijalistima. U meri u kojoj su nacionalsocijalisti objavili otvoren rat i
socijalizmu i komunizmu, Pije XI i Paeli su razmatrali prednosti privremenog taktikog
saveza sa Hitlerom, to e Hitler u potpunosti iskoristiti kada za to doe trenutak. Uskoro e
postati oigledno koliko je ovaj potencijalni savez sa avolom nacizma bio rezultat straha za
budunost Crkve u Nemakoj i koliko je to bila taktika da se ostvare ciljevi papstva.

KASOV DVOSTRUKI IVOT

Paelijevo neposredno i stalno meanje u nemake poslove posle njegovog povratka u

Rim, olakao je politiki dvostruki ivot Ludviga Kasa, njegovog najblieg poverenika i
uenika, i voe Stranke centra od 1928. im se Paeli smestio u Vatikanu, Kas je poeo da
zanemaruje svoje nemake politike obaveze i da putuje tamo-ovamo izmeu Rima i Berlina
na zahtev kardinala dravnog sekretara, provodei ponekad itave nedelje u Paelijevom
apartmanu. Politika sudbina Nemake zavisila je u velikoj meri od stanovita i delovanja

64
Stranke centra, u kojoj je Kas, kao stranaki voa i kao bliski Paelijev saradnik, imao
izuzetnog uticaja.
ta je navelo vou Stranke centra da nedeljama sedi na privatnom sastanku sa Paelijem u
Rimu? Jedva to je Paeli uao u svoju kancelariju, poetkom februara 1930, ve su on i Kas
nastavili zapoeti rad na Nemakom konkordatu, istovremeno nastavljajui pregovore oko
Badenskog konkordata.16 U meuvremenu, Paeli je obavestio svog naslednika u berlinskoj
nuncijaturi, nadbiskupa ezarea Orseniga, da e stvari u vezi sa visokom diplomatijom i dalje
voditi samo on i Kas.
Kao to je to bio obiaj u pregovorima, Paeli je naao korisna sredstva za diplomatsko
meetarenje. Godine 1930. bilo je to pitanje vojnih kapelana, to je bio problem od sutinske
vanosti u to vreme. Da li treba da katoliki kapelani odgovaraju posebno imenovanom
vojnom biskupu, ili oni treba da budu pod jurisdikcijom lokalnih biskupa u ijoj dijecezi
borave? Vojska se odluila za prvo reenje kako bi izbegla mogui sukob interesa i kako bi
mogla da vri kontrolu. Nemaki katoliki biskupi podravali su, prirodno, drugo reenje.
Paeli je meutim, ovaj problem video kao vaan adut u pregovorima oko konkordata.17
Otuda je 9. marta bavarski diplomata pri Svetoj Stolici, baron fon Riter, obavestio vladu u
Minhenu da je Kas u Vatikanu i da je Paeli traio sastanak po pitanju vojnih biskupa.
Sastanak bi se mogao pretvoriti u raspravu o pitanju konkordata sa Rajhom kako bi se
obezbedilo ispunjenje umerenih elja Svete Stolice kao ustupak od strane Rajha".18 Kada se
izaslanik Rajha pri Vatikanu, Dijego fon Bergen, upoznao sa Paelijevim predlogom, njegov
odgovor je bio odsean: Kardinal-dravni sekretar pominje mogunost da se pitanje vojnih
kapelana rei u okviru Nemakog konkordata. Prenoenje stvari na tu osnovu se odbija."19
U meuvremenu, u Berlinu, nemaka vlada je imala druge probleme koje je trebalo da
reava i Paelijevi predlozi mogli su samo da poveaju njene tekoe. Dok su Kas i Paeli
razmiljali o poboljanju konkordata u Rimu, parlamentarna demokratija je bila u ozbiljnoj
opasnosti u Nemakoj, zahvaljujui ekonomskoj krizi koja se pogorala posle kraha na
Volstritu 1929. To je konano dovelo do izbora od 14. septembra 1930, kada je Hitlerova
stranka doivela ogroman uspeh.
Unitenje nemake demokratije, tavie, nastavila je koterija monih vojnih linosti, pre
svih generala Kurta fon lajhera, veterana koji je pod svoj uticaj doveo predsednika
Hindenburga. tienik jednog drugog meetara, generala Vilhelma Grenera, lajher (njegovo
ime na nemakom znai skita ili unjalo) pomogao je da se organizuju Frajkori posle Prvog
svetskog rata i postao je zvezda koja se uspinjala u novom Rajhsveru, vaskrsloj nemakoj
vojsci. Godine 1928, on je kontrolisao obavetajnu slubu i bio je glavni oficir za veze
izmeu Rajhsvera i vlade. Godine 1930, smatrali su ga najmonijim ovekom u Nemakoj, sa
mreom pijuna, ovlaenjem da prislukuje telefone i utie na tampu.

USPON BRININGA

Dvadeset i sedmog marta 1930, raspala se velika koalicija pod Hermanom Milerom, zbog
nesporazuma izmeu vlade i Rajhstaga oko isplate socijalne pomoi nezaposlenima. Jo
jedanput je Stranka centra postala moni posrednik kada je jednog od njenih najpopularnijih
poslanika, Hajnriha Brininga, odanog katolika koji se uzdigao preko sindikalnog krila stranke,
Hindenburg izabrao za kancelara. Ovaj blagi, etrdesetpetogodinji neenja i ratni heroj, bio
je pod snanim uticajem iskustva koje je stekao u rovovima tokom Svetskog rata. Bio je
odluan da ojaa jedinstvo zemlje, razrei teret isplate reparacija Saveznicima i ponovo stvori
od Nemake vladajuu ekonomsku silu u Evropi. Na nesreu, njegova lina hrabrost bila je
jednaka njegovoj kratkovidosti kada je re o realnoj proceni stvari. Poznat pod imenom
Kancelar gladi", Brining je predloio niz strogih mera koje su mogle da uravnotee
nacionalni budet. Kada je Rajhstag odbio da izglasa njegov paket, u julu 1930, on je uveo

65
ponovo mere, pozivajui se na lan 48. Vajmarskog ustava, koji je omoguio vladi da upravlja
predsednikim dekretima. Meutim, u istom lanu, Rajhstag je mogao da ove predsednike
dekrete proglasi nevaeim. Pri glasanju, dekreti su bili odbaeni sa 236 glasova protiv i 222
glasa za, to je automatski dovelo do novih izbora. Ishitreni opti izbori u trenutku kada je
privreda bila u neredu, pokazali su se ozbiljnim promaajem. etrnaestog septembra 1930,
glasovi nacista su porasli osam puta, od 800.000 na 6,4 miliona, ime je
Nacionalsocijalistika stranka postala druga po veliini i time dobila mogunost da deli vlast
u situaciji sve gore ekonomske krize.
Briningova sudbina je bila da gotovo dve godine vodi klimavu manjinsku vladu pomou
predsednikih dekreta. Time je blokirao veliku manjinu socijalistikih i nacistikih
predstavnika u Rajhstagu, dok je za bolesnu ekonomiju imao sve manje leka.
Kad je stupio na dunost u januaru 1930, broj nezaposlenih bio je oko tri miliona. Do
decembra te godine, taj broj se popeo na 4.480.000, da bi krajem 1931. taj broj dostigao
5.615.000.20 Dok je Hitler ekao priliku, zanemarivanje parlamentarne demokratije utrlo je
put
javnom mnjenju da prihvati diktaturu 1933. Pa ipak, Brining je bio, i po karakteru i po svojim
namerama, veoma daleko od demagoga. U svom politikom obrazovanju, Brining se u
znatnoj meri oslanjao na pojmove solidarnosti koje su istraivali eler i Ercberger. To je
pretpostavljalo prenos vlasti na dobrovoljna udruenja, upravu i sindikate, ali se konana
politika odluka ostavljala parlamentu zasnovanom na optem pravu glasa. Zalaui se za
takav program, on je predstavljao sutu suprotnost odanom katolikom industrijalcu Fricu
Tisenu, koji je vodio krstaki rat protiv radnikih sindikata, pokreui korporativistoki
politiki model. Navodei encikliku Pija XI Quadragessimo appo (1931), koja je napisana u
ast proslave etrdesetogodinjice objavljivanja Rerum novarum Lava XIII, Brining je
kritikovao Pija XI da je podrao Tisenovo miljenje, to je papstvo bilo blagonaklono prema
korporativnosti italijansko-faistikog stila.21 Brining je tvrdio da je njegova tajna strategija za
Nemaku bila da dovede zemlju do ustavnosti britanskog tipa, odnosno do parlamentarne
demokratije sa ustavnim monarhom na elu. Jo uvek traje rasprava oko toga u kojoj meri je
tano njegovo izlaganje u tim godinama, objavljeno u njegovim memoarima 1970, kao i spor
oko alternativa njegovoj strogoj antiinflatornoj politici.22
Neobino je bilo da je Paeli radio sa kancelarom Briningom u okolnostima ekonomske
krize i pretee najave politike katastrofe. to se Paelija tie, Briningove mune
odgovornosti kao kancelara velike nacije u krizi bile su manje znaajne od njegovog statusa
kao poslunog katolika koga je mogao da oblikuje po svojoj volji u nameri da zakljui
konkordat sa Nemakom koji bi bio povoljan za Svetu Stolicu.
Marta 1931, usred sve veeg privrednog i politikog nereda u Nemakoj, Paeli je kinjio
Berlin svojim zahtevima oko konkordata, insistirajui i dalje da Rajh treba da popusti oko
kolskog pitanja - to je bio uslov koji nije uspeo da obezbedi u konkordatu sa Pruskom. Za
uzvrat, kako je nagovestio, bio je spreman da popusti Rajhu po pitanju vojnih kapelana i
njihove lojalnosti vojnim biskupima.
Nije udo da nije postojalo raspoloenje u Berlinu za dogovor sa Paelijem, ak ni meu
najlojalnijim voama politiara Katolikog centra, osim naravno Ludviga Kasa. Stvari su
prevrile meru za Uskrs, kada je nekoliko lanova stranke koje je predvodio ministar
unutranjih poslova Jozef Virt, posetilo Rim. Virt je obavestio Paelija da s obzirom na
promenljivo stanje u nemakoj politici, zahtevi Svete Stolice ne dolaze u obzir. Na jednom
drugom sastanku u Vatikanu, Virt se sukobio sa Pijem XI kada je papa pokuao da ga ubedi
da Stranka centra treba da se otcepi od koalicije sa veinom socijalista u pruskom Landtagu.
Rasprava je postala toliko una da je Virt besno napustio prijem.23 Paeli se nije pokolebao i
odluio je da eka svoj trenutak dok ne bude mogao direktno da se sastane sa Briningom.

66
Prilika za ovaj susret pojavila se u avgustu, kada je Brining doao u Rim na razgovore sa
Musolinijem.
Brining je doao u Veni grad" 13. jula usred krize najvee nemake banke, do koje je
dolo zbog nelikvidnosti Darmtatske i Nacionalne banke. tedie su povukle svoje uloge iz
banaka u itavoj zemlji, pa su tako suspendovani svi bankarski poslovi. Kada se 5. avgusta
stvar normalizovala, bankovni interes bio je 15 procenata, a interes na depozit nije bio manji
od 20 procenata. Suoen sa 4,5 miliona nezaposlenih i sa stalnim opadanjem industrijske
proizvodnje i izvoza, Brining se nadao da e ubediti Musolinija da podri Nemaku u vezi sa
pitanjem plaanja reparacija.

PAELIJEVI SUKOBI SA KANCELAROM

Kada je Brining posetio Paelija, pre ugovorene audijencije sa papom, ujutro 8. avgusta
1931, ljutito je razmiljao o gubitku vremena zbog protokola koji ga je obavezivao da se vue
puevim korakom kroz beskrajne prostorije sa poasnom gardom u stavu mirno. To je bilo
besmisleno za politiare koji su navikli da rade brzo, i kojima je svaki sat bio dragocen."
Kancelar je konano proveo 45 minuta sm sa Paelijem u njegovoj kancelariji.
Razgovor je poeo veoma prijateljski", prema Briningu, sve dok Paeli nije zahtevao od
njega da preduzme korake koji bi samo oteali politiku situaciju u Nemakoj. Brining je
zabeleio da je Paeli imao malo razumevanja za njegovo stanje i raspoloenje.24 Poto je
Paeli ponovio svoj zahtev - da napravi ustupak po pitanju vojnih kapelana i naknade za tvrde
zahteve Vatikana u Nemakom konkordatu - Brining je bio zabezeknut. On je ve obavezao
Rajh da vodi takvu politiku koja je nalagala da vojni kapelani odgovaraju vojnom biskupu, i
oekivao je bezrezervnu Paelijevu podrku u tome. To pokazuje kakve je razgovore obavio
Ludvig Kas, pripremajui ovaj susret u Vatikanu. U svakom sluaju, Brining je bio odluan
da u Nemakom konkordatu ne moe biti mesta zahtevu koji bi favorizovao Katoliku crkvu
po pitanju kolstva. Rekao sam mu, da s obzirom na krizu u Nemakoj, ja, kao katoliki
kancelar, ne mogu da podravam taj zahtev. Veina velikih nemakih drava imala je svoje
konkordate i izgledalo je da e se pregovori uspeno zavriti i sa ostalima. Da sam u ovom
trenutku pokuao da vrim pritisak po pitanju Nemakog konkordata, to bi izazvalo bes
protestanata na jednoj strani i dovelo do potpune zbunjenosti na strani socijalista."25
Iako mu je objasnio politiku stvarnost, Paeli je nastavio da tera po svome. Pouavao je
Brininga kako treba ubudue da vodi svoju vladu, savetovao ga je da stvori desniarsku
administraciju sa ciljem da se zakljui Nemaki konkordat, i da to treba bezuslovno odmah
uiniti."26 Zakljuak je bio da ukoliko je cena za Nemaki konkordat da nacisti i Hitler uu u
manjinsku vladu, on bi trebalo da se bez oklevanja dogovori sa njima.27
Kancelar je jo jedanput otrim reima rekao Paeliju da je krivo shvatio politiku
situaciju u Nemakoj i iznad svega, sutinski karakter nacizma." Brining se bez sumnje seao
svog susreta sa Hitlerom od 5. oktobra, kada je razgovarao sa voom nacista o buduoj
saradnji. Hitler je brbljao kancelaru ceo sat, dok su smeekouljai hodali tamo-amo, ispred
navodno tajnog sastajalita. Brininga je zapanjilo koliko je puta Hitler upotrebio re
vernichten (unititi), i zakljuio je da e glavno Hitlerovo naelo uvek biti prvo mo, pa onda
politika".28
Kada se postavilo pitanje niza ugovora izmeu crkve i drave sa protestantima, Paeli i
Brining nisu mogli da obuzdaju svoje strasti. Sve vajmarske vlade pozdravile su dogovore sa
drugim konfesijama u Nemakoj, koji su napravljeni po modelu Paelijevih konkordata, to je
bila politika koju je Brining nameravao da nastavi. Paeli mu je uvijeno rekao da on misli da
je neverovatno da katoliki kancelar moe da potpie protestantski konkordat.29

67
 Rekao sam mu ljutito", belei Brining, da sam u duhu nacionalnog ustava, na koji sam se
zakleo, bio u obavezi da titim interese Protestantske crkve jednako kao i sve druge vere".30
Izgleda da je tom prilikom Paeli dao oduka svom besu, osuujui celokupnu
kancelarevu politiku" i pribegavajui pretnji koja sa ove udaljenosti izgleda jednako smena
kao to je oigledno bila i samom Briningu u to vreme.
Upozoravajui nemakog kancelara, Paeli mu je rekao da je, s obzirom da on nije bio
spreman da sarauje, Ludvig Kas bio doveden u nezavidnu situaciju, ime je njegov poloaj u
Vatikanu bio oslabljen. Paeli je rekao da e on morati da trai od Kasa da podnese ostavku
na poloaj predsednika Stranke centra i da prihvati mali crkveni poloaj u Vatikanu.31
Zapanjeni Brining je odgovorio da, poto je Kas istovremeno svetenik i vodei nemaki
politiar, teko da bi moglo da mu protivrei. Nastavio je rekavi, da bez obzira na to, on
mora da se suprotstavi svakom pokuaju od strane Vatikana da utie na njegove politike
odluke ili da se mea u poslove Stranke centra".32
Prema Briningu, tada je dolo do udne razmene gledita u kojoj je kancelar postavio
pitanje Musolinijeve zlokobne povrede odredbi Lateranskih sporazuma, ukazujui na
unutranju slabost takvih konkordata u sudaru sa totalitarnim reimima.
Prethodnih nedelja, samo dve godine posle potpisivanja Lateranskih sporazuma, Musolini
je napadao bezazlenu nepolitiku Katoliku akciju, optuujui Crkvu da se bavi politikom
skrivajui se pod vidom svojih verskih udruenja, naroito pokretima mladih. Maja 1931,
spaljeni su primerci ,.L'Osservatore Romano" u kojima se kritikovao reim. Faistiki
grubijani pretukli su prodavce novina. Tri nedelje pre nego to je Brining doao u Rim, Pije
XI je objavio encikliku Non abbiamo bisogno (Nemamo potrebe), to je bila otra optuba na
raun faistike vlade zbog njenog nepravednog postupka prema Katolikoj akciji. Znaajno
je meutim, da je Pije zasnovao svoj argument na neprihvatljivom zahtevu italijanskog
faizma da u potpunosti kontrolie ivot graanina. Groteskna politika stvarnost faizma,
meutim, nije bila osuena. U naredne dve-tri godine, isti uzdrani papski protesti protiv
nacistikog reima u Nemakoj bie na slian nain selektivni.
Razmiljajui o krizi izmeu Vatikana i Musolinijeve vlade, Brining je rekao Paeliju da
je svima oigledno da faistiko rukovodstvo ismeva slabosti vatikanskih pretnji povodom
stalnih povreda Lateranskih sporazuma". Izjavio je da je video velike opasnosti za Crkvu
ukoliko s vremenom doe do prevelikog zbliavanja izmeu Vatikana i italijanskog faizma".
Prema Briningu, Paeli je ipak insistirao da Nemaka stranka centra postigne dogovor sa
nacistima. Objasnio sam mu", pisao je Brining, da su do sada propali svi pokuaji da se
doe do nekog dogovora sa krajnjom desnicom. Paeli nije shvatio prirodu
nacionalsocijalizma. S druge strane, iako socijaldemokrati u Nemakoj nisu bili vernici, bili
su tolerantni. Ali nacisti nisu bili ni vernici ni tolerantni."33 U tom trenutku, poto je ve
kasnio na sastanak sa papom, Brining je morao da napusti Paelija.
Tokom audijencije kod pape, kojoj Paeli nije prisustvovao, Brining je sluao dok je Pije
XI govorio gotovo bez prestanka, sa zadivljujuom koncentracijom, o linim iskustvima i
odnosima koji su ga vezivali za Nemaku". Onda je Pije bacio bombu. Posle mog razgovora
sa Paelijem, nisam mogao da verujem svojim uima kada je papa iznenada estitao
nemakim biskupima na njihovom jasnom i hrabrom dranju protiv pogrenih naela
nacionalsocijalizma."
Brining pria da je tada on poeo da govori protiv ideje da se zakljuuju konkordati sa
totalitarnim reimima, i da mu je papa dozvolio da nastavi. Iskustvo pokazuje", rekao je
Brining Svetom ocu, da konkordati uvek nose rizik da e Crkva, korak po korak, morati da
ustukne sve vie u onim oblastima gde je konkordat ostao nedoreen. Moe doi do pravog
sukoba, ako svaki katolik instiktivno bude smatrao da mora da se stavi na stranu Vatikana.
Nesporazumi oko nejasnih pitanja bie veliki." Brining je smatrao da su njegove primedbe
izazvale snaan utisak kog pontifeksa."

68
 Na drugom sastanku sa Paelijem te veeri, prilikom susreta kojim e se zavriti svaka
budua saradnja izmeu ova dva oveka, Brining je rekao kardinalu dravnom sekretaru o
emu je razgovarao sa papom. On mu je otrim" reima rekao da je razmiljao o njihovom
prethodnom razgovoru i da je odluio da ostavi po strani pitanje vojnih kapelana i itav
Nemaki konkordat svom buduem nasledniku.
Na kraju, Brining je ironino primetio da je on bio uveren da e Vatikan bolje proi kod
Hitlerovih ruku.... nego kod njega, odanog katolika".34 Brining ili njegov urednik, meutim,
nije objavio svoj najpogubniji opis Paelija. U delu rukopisa koji je iseen iz objavljenih
memoara, on kae:

Svi uspesi (verovao je Paeli) mogu se postii samo zahvaljujui

papskoj diplomatiji. Sistem konkordata naterao je njega i Vatikan da
prezru demokratiju i parlamentarni sistem... Krute vlade, kruta cen-
tralizacija, kruti ugovori trebalo je da uvedu u doba stabilnog poret-
ka, doba mira.35

Te veeri, Brining je otputovao spavaim kolima u Nemaku. Iscrpljen i uzbuen, nisam

spavao te noi", pisao je Brining. Na prelazu Brener, pljutala je kia. Izgledalo je veoma
hladno. Kas je uao u voz u Insbruku, veoma uznemiren, i zapitao me o mojim razgovorima
sa Paelijem. Zbog moje fizike iscrpljenosti, moda sam propustio da mu prenesem otrinu
Paelijevih zahteva. Stigao sam u Berlin umoran i zabrinut."36
Uprkos Briningovom sukobu sa Paelijem i njegovom upozorenju Piju XI o kobnim
posledicama, papa i Paeli su nastavili da podstiu vostvo Stranke centra da razmatra koristi
od saradnje sa nacistima. Katalizator je bio Ludvig Kas, koji je sve vie bivao u Paelijevom
drutvu i sve vie izraavao Paelijeva miljenja. Te godine postavilo se pitanje Kasove
lojalnosti do te mere, da je on ponudio ostavku na vostvo u stranci. Ovaj gest koji je shvaen
kao znak lojalnosti njegovoj stranci, izgleda da je rasprio sumnje i ponuda je odbijena. Ali
novembra 1931, Kas je izneo gledite koje je ve iskazao Paeli, a Brining odluno odbacio,
da desnica i levica koje nikad nisu saraivale", treba sada da sarauju zbog odreenog cilja
za ogranieno vreme."37 Krajem decembra, papa je ponovio sugestiju baronu fon Riteru,
bavarskom poslaniku pri Svetoj Stolici, da e saradnja izmeu Crkve u Nemakoj i
nacionalsocijalista moda samo privremeno iz specifinih razloga, spreiti jo vee zlo."38
Riter je objasnio u svojoj depei da je preporuka Svetog oca bila isto praktine prirode.
Konano, kako bi trebalo da Stranka centra reaguje ukoliko nacisti nastave da jaaju i na kraju
stvore vladu? Kao to e dogaaji pokazati, ideja za ovu saradnju, koja je potekla iz
kancelarija kardinala dravnog sekretara, bila je neprihvatljiva za katolike biskupe, kler i
vernike u Nemakoj.
U meuvremenu, iako je bio osujeen u svojim namerama da privoli Brininga da zakljui
Nemaki konkordat u avgustu, Paeliju se pruila jo jedna prilika da progura svoju
konkordatsku politiku u nemakim dravama. Ovaj put to je bio Baden, gde stvari jo nisu
bile razreene, i gde je nadbiskup Karl Fric fon Frajburg, koji je uvek bio otvoreno hladan
prema Paelijevim konkordatskim ambicijama, umro 7. decembra 1931. Paeli je odmah
iskoristio priliku da otpone sa izbornom procedurom za biskupa. U to vreme, badenska vlada
je stajala po strani u neprijatnom sporu izmeu koalicije koju je vodila Stranka centra i
socijaldemokrata. Badenski predsednik Stranke centra, Peter For, koji je bio ubeen da bi
pritisak da se zakljui konkordat poremetio krhki status quo, zamolio je Paelija da bude
obazriv. Boravei u Rimu, For je objasnio Paeliju lino da je najbolji nain da se sauva
koalicija i vladajui poloaj Stranke centra, da se konkordat odloi na neodreeno vreme.
Zatraio je od Paelija da potvrdi stare dogovore, po kojima se dozvoljavalo lokalno i

69
svetovno diskreciono pravo u izboru novog biskupa, kao to je to dogovoreno izmeu Badena
i Svete Stolice u prolom veku.
Paeli nije bio nimalo sklon da obrati panju na ovakav nemaki lokalni savet. U oholom
pismu Foru, u kome je osudio badensku vladu zbog njenih stavova i namera", on je izjavio
da zadovoljavajui odnosi izmeu Crkve i drave mogu da se postignu samo sa novim
konkordatom. U jo otvorenijem pismu badenskom Kultusminister-u (ministar vera i
obrazovanja), Paeli je izneo moralnu ucenu: Ukoliko vlada ne pristane na predlog da se
zakljui konkordat to je bre mogue, Sveta Stolica nema izbora nego da nastavi sa
imenovanjem novog biskupa u Frajburgu u skladu sa Kanonom 329, paragrafom 2, novog
kanonskog zakonika."39
Pregovori su se vukli do prolea 1932, kada je Paeli sproveo ono to je napisao. On je
naimenovao novog biskupa putem papinog dekreta (fiat) ne obazirui se na prava ili elje
dijeceze. Desilo se, kako je Kas obavestio Fora u zgradi Rajhstaga sredinom aprila, da je izbor
pao na Konrada Grebera, biskupa iz Majsena, koji je bio omiljen u Badenu. to je dugorono
bilo jo vanije, Greber, kasnije poznat kao Smei biskup zbog svoje naklonosti prema
nacistima, bio je oduevljeni poklonik Paelija i njegove konkordatske politike. Greber je
odmah poeo da vri pritisak na vladu u Badenu da to pre zakljui konkordat.
Pritisak i pregovori su se nastavili sve do jeseni kada je Paeli konano ostvario svoj naum.
Ali For je bio u pravu kada se radilo o politikim posledicama. Posle potpisivanja novog
ugovora u Paelijevoj kancelariji, avgusta 1932, dolo je do niza estokih politikih sudara
koji su doveli do raskida izmeu socijaldemokrata i badenske koalicije koja je odravala
stabilnost u dravi od 1918. Nova koalicija Stranke centra, Nemake narodne stranke i
Ekonomske stranke uspela je da sprovede konkordat samo zahvaljujui odluujuem glasu
predsednika Landtaga.

BRININGOV PAD

Dok se Paeli bavio badenskim konkordatom, demokratija u Nemakoj se raspadala u

situaciji kada je pet miliona ljudi bilo nezaposleno i kada je zemlja bila izloena brojnim
nesmanjenim ekonomskim nevoljama. U velikoj meri zahvaljujui lajherovim spletkama,
delimino zahvaljujui Hindenburgovom razoaranju u njega, Brining, kancelar gladi", dao
je ostavku 30. maja 1932. lajher i njegovi pajtai iz Rajhsvera ubedili su Hindenburga da na
Briningovo mesto postavi Franca fon Papena.
Papen je bio armantni aristokrata, poslanik desnog krila Katolike stranke centra, ovek
koji se lako kretao u sredini viih vojnih oficira, industrijalaca i veleposednika. Pod
lajherovom zatitom, sastavio je vladu kojom su dominirali aristokrati i plutokrati, pri emu
je sam lajher za sebe sauvao Ministarstvo odbrane. U isto vreme, bez ikakvog ugleda u
Rajhstagu, Papen je ubrzo otuio od sebe vlastitu stranku, Katoliki centar. Ludvig Kas, jo
uvek ef stranke, ve ranije mu je rekao da on nee da doe na Briningovo mesto, dok je
Papen obeao Kasu da ga nee imenovati u vladu. U trenutku kad je bio najpotrebniji svojoj
stranci, Kas se mrzovoljno povukao u utoite u Alto Adie da pie raspravu o Lateranskim
sporazumima. U meuvremenu, Papenov prvi korak je bio da raspusti Rajhstag, zakazujui
nove izbore za 31. juli. Njegov drugi korak bio je da skine zabranu koja je bila stavljena na
rad SA, Hitlerove smeekouljae.
Bilo je to estoko leto uoi novih izbora. U junu je izbilo na stotine sukoba u zemlji, a bilo
je i mnogo mrtvih u ulinim sukobima izmeu nacista i komunista. Optuujui komuniste za
najgore nasilje u Pruskoj, Papen je njenu vladu uinio odgovornom, privolevi Hindenburga
da ga ovlasti da otpusti pruskog ministra, preuzimajui izvrnu vlast kao Reichskommissar.
Dve nedelje kasnije, nacisti su odneli ubedljivu pobedu na izborima za Rajhstag, dobivi 37,4
posto glasova naspram veinskih socijalista koji su dobili 21,6 posto i Stranke centra sa 16,2

70
posto. Komunisti su dobili 14,5 posto glasova. Teorijski, Nemakom se vie nije moglo
upravljati, poto su dve stranke koje su htele da srue Vajmarski ustav - nacisti i komunisti -
gotovo imale veinu u Rajhstagu. Meutim, gruba stvarnost bila je da su nacisti postali
pojedinano najvea politika snaga u Nemakoj, sa 230 mesta, sa glasakom snagom od
13.700.000 glasova, i privatnom vojskom od 400.000 smeekouljaa i crnokouljaa.
Posle julskih izbora, nemaka hijerarhija je nastavila da igoe naciste i da ponavlja svoje
optube u objavljenim zapisnicima sa biskupske konferencije u Fuldi, odranoj u avgustu.
Sve dijecezanske vlasti zabranile su ulanjivanje u ovu stranku", pisalo je u dokumentu.
Nacistiki zvanini program, rekli su biskupi, sadri lanu doktrinu", a izjave brojnih
predstavnika su suprotne veri". Konano, govorilo se, zajednika ocena katolikog klera, bila
je da ukoliko stranka dobije monopol da vlada u Nemakoj, to ona tako arko eli, interesi
katolika postae krajnje neizvesni".40
Meutim, za desniara Papena, koalicija sa Hitlerom davala je najbolje izglede za njegov
ostanak na dunosti kancelara. Koalicija koja je ukljuivala nacionalsocijaliste takoe se
dopadala Paeliju, iako iz sasvim drugih razloga. On je jo jedanput pokuao da onemogui
stvaranje koalicije kako bi blokirao socijaliste i spreio boljevizam u Nemakoj. Ne bi li
Stranka centra uradila dobro kad bi se povezala sa desnicom", upitao je barona fon Ritera, i
da tamo trai koaliciju koja e da odgovara njenim naelima?"41 Kako bilo, vie da podri
ustavnu vladu nego da prigrli politiku nacista, Stranka centra je konano razmotrila pregovore
za koaliciju sa Hitlerom tokom avgusta i septembra, to je bio proces koji je katoliki Der
Gerade Weg" okarakterisao kao bajku o vukovima i ovcama". Hitler je, meutim, igrao na
velike uloge, odbijajui da prihvati bilo kakvo drugo reenje osim potpune vlasti. On je eleo
kancelarski poloaj i glavna ministarska mesta za svoju stranku. Hindenburg, meutim, nije
iao tako daleko, kritikujui Hitlera zbog njegovog omalovaavanja ustava.
U meuvremenu, dok su se demokratske institucije u Nemakoj pribliavale krahu za
vreme Papenovog kancelarstva, Ludvig Kas je zavravao svoju raspravu o politikom znaaju
Lateranskih sporazuma. Verovao je da njegova razmiljanja o ovom pitanju imaju znaaja za
odnose izmeu Crkve i drave ne samo u Italiji ve i kod kue.42 Imajui u vidu bliske odnose
izmeu Paelija i Kasa, rasprava otkriva Paelijeva razmiljanja u tom trenutku.
Kas je tvrdio da je pakt sa Musolinijem bio idealan dogovor izmeu moderne totalitarne
drave i moderne Crkve, sporazum u kome je glavno pitanje bilo da drava prihvati Kodeks
kanonskog prava za katolike graane. Autoritarna crkva", rezonovao je, treba da razume
'autoritarnu' dravu bolje od drugih." Musolini je reio pitanje na naelu hijerarhijske
koncentracije moi pod neogranienom voljom Duea, mada, objanjavao je Kas, ne bi imalo
smisla da se Due uplie u detalje kanonskog prava. Niko ne bi mogao bolje da razume
zahtev za sveobuhvatnim zakonom, kakav trai Crkva, nego diktator koji je u svom delokrugu
uspostavio radikalnu, neprikosnovenu i nespornu, hijerarhijsku faistiku graevinu."
Nigde nije ideologija papskog primata, ozakonjena tek petnaest godina ranije u Kodeksu
kanonskog prava iz 1917, bila tako jasno uporeena sa faistikim naelom voe -fhrer-
prinzip - niti se igde iskrenije naglaavala potreba za povlaenjem iz socijaldemokratije.
Nezamislivo je da je lanak bio napisan bez prethodne konsultacije sa Paelijem ili barem bez
njegovog neposrednog nadzora i odobrenja. Naime, prema samom kodeksu, Kas je morao da
trai dozvolu svog neposrednog nadreenog da bi mogao da ga objavi. U stvari, Paelijev duh
se osea u svakom redu ovog manifesta o odnosima Svete Stolice i faistike drave, koji je
objavljen u trenutku kada je odluka o sudbini Katolike crkve u Nemakoj bila u potpunosti u
rukama Paelija.

8.
HITLER I PAELI

71
 Samo je diktator mogao da prihvati takav konkordat kakav je traio Paeli. Samo lukavi
diktator kakav je bio Hitler mogao je da smatra konkordat sredstvom za slabljenje Katolike
crkve u Nemakoj. Kada je sve bilo zavreno - kada su Paeli i Hitler stigli do svog kobnog
dogovora jula 1933 - svaki od njih je izrazio svoje vienje o znaaju ugovora. Jaz izmeu
njihovih ciljeva bio je upeatljiv.
Piui Nacistikoj partiji 22. jula, Hitler je izjavio: injenica da Vatikan zakljuuje
ugovor sa novom Nemakom znai da Katolika crkva priznaje dravu nacionalsocijalista.
Ovaj ugovor celom svetu pokazuje jasno i nesumnjivo da je lana tvrdnja da
nacionalsocijalizam ima neprijateljski stav prema religiji."1 etrnaestog jula, za vreme
sednice vlade posle potpisivanja prvog nacrta konkordata, Hitler je saoptio svojim
ministrima ta je sutina tog moralnog pristanka. U Nemakom konkordatu Rajhu je data
prilika", belee se Hitlerove rei u stenografskim zapisima sa sednice, i stvoreno je odreeno
poverenje to e biti od posebne vanosti u predstojeoj borbi protiv meunarodnog
Jevrejstva."2
im se upoznao sa pismom od 22. jula, Paeli je otro odgovorio u napisu objavljenom 26.
i 27. jula, u L'Osservatore Romano". Prvo je kategoriki odbio Hitlerovu tvrdnju da
konkordat podrazumeva moralno odobravanje nacionalsocijalizma. Zatim je naveo ta je bio
pravi cilj njegove konkordatske politike. To je jedan jedini cilj koji se provlai kroz
Paelijevu diplomatsku politiku poev od Srpskog konkordata iz 1913, do zakljuenja
Nemakog konkordata iz 1933. Treba naglasiti, pisao je, da je Kodeks kanonskog prava
osnova i sutinska zakonska pretpostavka konkordata". To je znailo ne samo zvanino
priznanje (od strane Rajha) crkvenog zakonodavstva, ve i prihvatanje mnogih odredaba tog
zakona i zatitu svih crkvenih zakona." Sveta Stolica je ovim dogovorom, pisao je, u
potpunosti ostvarila istorijsku pobedu. Ugovor ni u kom sluaju nije znaio da Sveta Stolica
odobrava nacistiku dravu, ve naprotiv, da drava u potpunosti priznaje i prihvata crkveni
zakon.
Naglaeno protivreni ciljevi Paelija i Hitlera bili su tragian podtekst konkordatskih
pregovora koji su voeni potpuno skriveni od episkopata i katolikog laikog vostva tokom
60 meseci Hitlerovog uspona do vlasti.

HITLEROV USPON

Hitlerov put do vlasti iao je preko brojnih vlada koje su se sve vie udaljavale od
parlamenta i time postajale sve manje demokratske. Na prvoj sednici Rajhstaga 12. septembra
1932, Franc fon Papen, simpatizer nacista, suoio se sa izglasavanjem nepoverenja i odmah je
sazvao nove izbore za 6. novembar. U meuvremenu, obavljao je dunosti kancelara, napadan
i od nacista i od komunista, koji su bili jedinstveni samo u svom preziru prema demokratskoj
politici.
Novi izbori, peti u toj godini, ponovo su izbacili naciste kao najveu stranku; ipak, glasovi
su im opali za dva miliona i znaajno im je opalo lanstvo, to je ukazivalo da su moda
gubili zamah. Krajem 1932, izgledalo je da je nacistika veina u parlamentu bila
nedovoljna; i dok je Hitler oklevao da ue u koaliciju da bi obezbedio parlamentarnu veinu,
Hindenburg je takoe oklevao da mu ponudi poloaj kancelara. U isto vreme, ni Rajhsver ni
industrijalci nisu bili spremni da prihvate jo jednu vladu u kojoj bi dominirali socijalisti.
Tako se Katolika stranka centra nala gurnuta u stranu, nesposobna da pronae partnera u
vladi; nesigurna u svoj sledei korak, ali odluna da podri ustav.
Drugog decembra, predsednik Hindenburg prihvatio je Papenovu ostavku i meetar lajher
je za kratko postao kancelar, najavljujui svoju ambiciju da razbije naciste u Rajhstagu i stvori
novu koaliciju u kojoj e biti jedan deo nacionalsocijalista, ali bez Hitlera. Meutim, i pored
svih svojih mahinacija, lajher nije bio u stanju da stvori trajniju vladu od Papenove.

72
 U novoj godini, posle razgovora sa Hitlerom, Papen je predloio Hindenburgu formulu po
kojoj bi Hitler dobio kancelarski poloaj, dok je on, Papen, imao nameru da zadri stvarnu
mo, povlaei poteze iza scene, na poloaju vicekancelara. Mada je Hindenburg bio
skeptian prema Hitleru, izgleda da je Papenov plan titio nemakog predsednika od izlaganja
moguem skandalu u vezi sa zloupotrebom pomoi zemljoposednicima i izbegavanjem
plaanja poreza na imovinu. Na tako jeftin nain, Hitler je doao na vlast.
Hitler je poloio zakletvu kao kancelar 30. januara 1933, zajedno sa Hermanom Geringom,
koji je bio ministar avijacije i pruski ministar unutranjih poslova. Gering je sada kontrolisao
policiju u Pruskoj i time dobio ogromnu mo za vrenje prinude, to e on iskoristiti narednih
nedelja kada krene u ienje stranakih protivnika. Novi ministar odbrane, sa velikim
uticajem u vojsci, bio je general Verner fon Blomberg, nacistiki simpatizer koga je opinila
Hitlerova harizma. Alfred Hugenberg, voa ultrakonzervativne Nemake nacionalne narodne
stranke (DNVP), imao je dvostruku ulogu ministra privrede i ministra poljoprivrede. Hitler,
meutim, nije hteo da pristane ni na kakvu podelu vlasti. Odmah je zakazao nove izbore za
peti mart, i poeo da koristi svoj poloaj kancelara da kontrolie medije, da tlai opozicione
demokratske stranke, i da zapone progon Jevreja i leviara".
Dvadeset sedmog februara, dolo je do poara u Rajhstagu, za koji je Hitler odmah optuio
holandskog komunistu. U antikomunistikoj histeriji koja je usledila, Hindenburg je ovlastio
Hitlera da suspenduje odredbe Vajmarskog ustava o graanskim pravima, to su bile mere
koje je Hitler iskoristio da pojaa svoju izbornu kampanju u elji da obezbedi apsolutnom
veinu i tako osigura mandat za diktaturu.
Meutim, na izborima od petog marta, Hitler ipak nije uspeo da obezbedi apsolutnu veinu
za nacionalsocijaliste. Ali sa privremenim saveznicima u liku Hugenbergovih desniarskih
naciona-lista, on je uspeo da skrpi veinu od 52 procenta, obezbeujui 340 od 647 mesta u
Rajhstagu. Sa konanih 88,7 procenata, nacisti su dobili vie od sedamnaest milona glasova.
Socijalisti su pali na 18,3 procenta glasova, a Katoliki centar koji je hrabro vodio kampanju
naspram iroko rasprostranjenog nacistikog zastraivanja, ostao je zadivljujue vrst sa 13,9
procenata, dobivi u stvari, jo tri mesta u Rajhstagu.
Dakle, sve do marta 1933, nemako katolianstvo sa svoja 23 miliona vernika, i dalje je
predstavljalo snano, nezavisno demokratsko birako telo, koje je, zajedno sa katolikom
hijerarhijom, ostalo vrsto u svojoj osudi nacionalsocijalizma. Mada Stranka centra nije imala
pouzdane saveznike sa kojima bi mogla da napravi koaliciju, i stoga nije mogla da doe na
vlast, Hitler se bojao reakcije iz tvrave politikog katolianstva kao celine. Ta grupa je,
prirodno, bila daleko vea od glasakog tela same Stranke centra, sa irokim vezama i
udruenjima na mnogim nivoima irom zemlje. Zbog svoje davno donete odluke da izbegne
novi Kulturkampf i s tim u vezi rizik uspenog katolikog otpora ili odbojnosti, Hitler nije
nameravao da neposredno napadne biskupe. Ipak, neto se moralo uiniti kako bi se oni
onemoguili i upravo su tu Paelijeve ambicije oko Nemakog konkordata pritekle Hitleru u
pomo.
Sa Hitlerovog stanovita, idealno reenje za katoliku opasnost bio je upravo dogovor na
vrhu sa Vatikanom, u svemu slian Lateranskim sporazumima, koji su stavili van zakona
katoliko po-litiko delovanje u Italiji i uspeno ukljuili crkvu u faistiku Italiju. Prema
Hitlerovom vienju stvari, takav ugovor ograniie slobodu Katolike crkve na versku praksu
i obrazovanje u zamenu za povlaenje katolika, na insistiranje same Svete Stolice (i po
uslovima koje e diktirati nacistiki reim), iz drutvenog i politikog delovanja.
Pa ipak, do Nemakog konkordata nikad ne bi dolo da biskupi nisu pristali da se odreknu
svojih osuda nacionalsocijalizma. Niti bi bilo Nemakog konkordata da nije Stranka centra,
pre svog povlaenja, dala legalitet izglasavanju Zakona o posebnim ovlaenjima koji e
omoguiti Hitlerovu diktaturu. Kroz period Vajmarske Republike, nijedna vlada nije bila ni
blizu da prihvati Paelijeve uslove za zakljuenje konkordata. Samo zahvaljujui diktatorskoj

73
prisili, sa Firerom koji je neposredno radio sa dravnim sekretarom Paelijem u papino ime,
takav ugovor je mogao da postane stvarnost.
Na prvoj sednici vlade posle izbora, odranoj sedmog marta, Hitler je otkrio svoju
zabrinutost zbog snage katolianstva. Tada je rekao ministrima da se Stranka centra moe
poraziti jedino ako se Vatikan uveri u potrebu da je raspusti.3 Kada je Hitler postavio pitanje
Zakona o posebnim ovlaenjima, Papen je pomenuo razgovor koji je prethodnog dana vodio
sa Ludvigom Kasom. Po Papenovim reima, Kas, koji nita nije zapoinjao bez Paelijevog
odobrenja, ponudio je potpun razlaz sa prolou" i saradnju njegove stranke". Dogaaji e
pokazati do koje e mere Kas, ili bolje rei Paeli, povui znak jednakosti izmeu podrke
Zakonu o posebnim ovla-enjima i poetka pregovora za Nemaki konkordat. U isto vreme,
ovi dogaaji e otkriti do koje su se mere konci vukli iz Dravnog sekretarijata u Vatikanu.
Nagovetaj da je Paeli ispitivao Hitlerovo raspoloenje, pojavio se 13. marta, nedelju
dana posle prve sednice Hitlerove vlade. U noti nemakom izaslaniku u Vatikanu, Paeli je
upozorio Firera na nedavne rei hvale koje je papa izgovorio povodom napada kancelara
Rajha na boljevizam. Izaslanik je rekao da su u Dravnom sekretarijatu sugerisali da se ovi
komentari mogu uzeti kao indirektna podrka akciji kancelara Rajha i vlade, protiv
komunizma".4
Uprkos ovim laskavim znakovima iz Paelijeve kancelarije, nemaki biskupi su, kao i
uvek, u veini bili protiv Hitlera. Kardinal Mihael fon Faulhaber iz Minhena, koji je bio
prisutan u Vati-kanu kada je papa dao ove primedbe na konzistoriju kardinala, zabeleio je da
su svi prisutni bili zapanjeni: Sveti otac to tumai iz daljine. On ne razume o emu se tu radi,
ve misli samo na krajnji cilj."5 Kardinal Faulhaber je toliko bio uznemiren zbog perspektive
katolika pod Hitlerom, da je 10. marta pisao predsedniku Hindenburgu, rekavi mu da je
strah uao u iroke krugove katolikog stanovnitva".6 Osamnaestog marta, tavie, kada je
Papen posetio kardinala Bertrama da ga pita da li je dolo do promene raspoloenja meu
biskupima, predstavnik hijerarhije je rekao Papenu da se uopte nita nije promenilo; u stvari,
dodao je prelat, ako treba da doe do neke promene, onda bi ona trebalo da doe od strane
voe nacionalsocijalista".7 Ovo je samo povealo Hitlerovu zabrinutost. Ali put za Hitlera
nije bio ni u njegovim odnosima sa biskupima niti u kolektivnom vostvu Stranke centra, ve
u predsedniku stranke, Ludvigu Kasu, kao Paelijevom nezvaninom predstavniku u
Nemakoj.
U danima posle martovskih izbora, iako je bio voa velike parlamentarne stranke iji se
raspad oekivao, Kas je postao neobino pasivan i odbojan. Na sastanku stranke u Kelnu,
nedelju dana posle izbora, Hajnrih Brining, bivi kancelar, zatraio je od stranke da ne
podrava neto to je bilo tako protivustavno kao to je bio Zakon o posebnim ovlaenjima.
Prema svedoku koji je vodio zapisnik sa diskusije, Kas koji nije hteo da iskae svoje miljenje
o toj stvari, udario je o sto i uzviknuo, Jesam li ja voa stranke? Ako nisam, ko je?" Pisac je
onda postavio pitanje: Nije li Kas u svojim pregovorima sa Hitlerom moda dao ovome neka
obeanja zbog kojih je morao da bude tako odluan."8
Kao to je primetio istoriar Oven edvik, Kasova uloga u glasanju stranke za Zakon o
posebnim ovlaenjima, marta 1933, jedan je od najkontroverznijih poteza u nemakoj
istoriji".9
Kas je zaista duboko zaao u pregovore sa Hitlerom, kao to je bio i u bliskim dodirima sa
Paelijem u Rimu. Izgledalo je da su obe strane bile zadovoljne tokom razgovora. To je ilo
do te mere, da je na sednici vlade od 15. marta, Hitler najavio da on ne oekuje tekoe oko
postizanja dvotreinske veine koja bi podrala Zakon o posebnim ovlaenjima. Posle pet
dana, Gebels je zapisao u svom dnevniku da e Stranka centra prihvatiti taj zakon". (Godine
1937. Gebels je izjavio u svom listu Der Angriff, da je Kas pristao na Zakon o posebnim
ovlaenjima, u zamenu za pristanak vlade da pregovara o Nemakom konkordatu sa Svetom
Stolicom).10

74
 Kada se Kas suoio sa lanovima parlamentarne grupe Stranke centra 22-23. marta u
Berlinu, pre kritinog glasanja u Rajhstagu o Zakonu o posebnim ovlaenjima, on je zatraio
od njih da podre predlog, kako bi izvrili moralni pritisak na Firera i njegova data obeanja
Katolikoj crkvi - obeanja za koje je on bio uveren da e ih Hitler dati napismeno (iako do
pisanih obeanja nikad nije dolo). Brining je izjavio da on nikad ne bi glasao za predlog,
poto je taj zakon najmonstruoznija odluka koja je ikad traena od parlamenta". U svom
govoru u Rajhstagu, Hitler je najavio svoju odluku da postigne sporazum sa Vatikanom.
Pridavao je najveu vanost, izjavio je, daljem negovanju i jaanju prijateljskih odnosa sa
Svetom Stolicom". Prema Briningu, Kas je tvrdio da je Hitlerovo obeanje najvei uspeh
koji je postignut u nekoj zemlji za poslednjih deset godina, u meudravnim odnosima".11
Reenica podsea tano i za-straujue, (kao da je napisana u govoru), na rei koje je
izgovorio Paeli etrnaest godina ranije, kada je predao svoje akreditive predsedniku Rajha
Ebertu: Posvetiu svu svoju snagu negovanju i jaanju odnosa izmeu Svete Stolice i
Nemake." Hitlerova izjava bila je jasan nagovetaj dogovorenog sreivanja odnosa sa
katolianstvom, o emu e na vrhu pregovarati zvaninici u Berlinu i Rimu.
Posle govora, manjina koju je predvodio Brining energino se zalagala protiv toga da se
Hitleru ustupe zakonska sredstva da zavede diktaturu. Ali prilikom glasanja, samo etrnaest
od sedamdeset i etiri poslanika usprotivilo se zakonu. Kas se tada saglasio sa manjinom iz
razloga mogue opasnosti za njihovu linu sigurnost; Brining je govorio o ostavci na
poslaniko mesto; a Virt je, sa suzama, ponudio da mu se pridrui. Konano, poto su
sasluali razliita gledita katolikih unionista u delimino razorenoj zgradi Rajhstaga,
Brininga su ubedili da e razdor u Stranci centra unititi svaku mogunost budueg katolikog
otpora verskim progonima.12 Da bi obezbedila disciplinovan i zajedniki stav kao stranka,
manjina se konano saglasila sa veinom. Oni su se pridruili svojim kolegama i proli kroz
bataljone podsmeljivih jurinika do operske kue Krol, gde su glasali.
Podrka koju je Stranka centra dala Zakonu o posebnim ovlaenjima, liila je na priznanje
da je Kas koji je sve vreme bio u tesnoj vezi sa Hitlerom, bio u najboljem poloaju da donese
presudu o sporu.
Zakon koji je usvojen tog dana sa 441 naspram 94 glasa (samo socijaldemokrati su bili
protiv), dao je Hitleru dovoljnu veinu glasova da usvaja zakone bez odobrenja Rajhstaga i da
zakljuuje ugovore sa stranim zemljama (od kojih e prvi ugovor biti onaj sa Paelijem). Po
zakonu je vlast predsednika trebalo da ostane neprikosnovena, ali detaljne odredbe dokumenta
uinile su ovu klauzulu besmislenom.
Sledeeg dana, ne obavestivi nikoga u svojoj stranci o svojoj nameri ili cilju, Kas je
otputovao vozom u Rim na tajne razgovore sa Paelijem. Posle dve godine, Kas je u jednom
pismu nemakom izaslaniku u Vatikanu, potvrdio kakva je bila stvarna veza izmeu njegove
podrke Zakonu o posebnim ovlaenjima i budueg Nemakog konkordata: Odmah nakon
usvajanja Zakona o posebnim ovlaenjima, u ijem prihvatanju sam ja igrao pozitivnu ulogu
na osnovu nekih garantija koje mi je dao kancelar Rajha (opte politike garantije kao i
garantije kulturne politike), 24. marta, otputovao sam u Rim... Kako bih objasnio gledita koja
sam izneo u Rajhstagu 23. marta, eleo sam da razjasnim situaciju nastalu posle izjave
kancelara Rajha i da ispitam mogunosti sveobuhvatnog sporazuma izmeu Crkve i drave."13
U meuvremenu, Hitlerova lukava izjava u Rajhstagu u kojoj je obeao bliske odnose sa
Svetom Stolicom, u stvari, ve nagovetavajui da su ti odnosi poeli da se ostvaruju, zbunila
je nemake katolike biskupe koji su prethodnih nedelja bili u dilemi zbog brojnih optubi i
obeanja od strane vlade. Obraajui se naciji preko radija, Hitler se pozvao na Boga i
uveravao ljude da e hrianstvo biti osnova na kojoj e obnoviti zemlju. Dvadeset i prvog
marta, Hitler je objavio notu u kojoj je izjavio da je veoma oaloen" to ne moe da
prisustvuje verskoj slubi pomirenja na Dan Potsdama zbog toga to katoliki biskupi
odbijaju da daju sakramente katolikom nacistikom vostvu. Tako je na biskupe izvren

75
pritisak da daju nekakav odgovor novom kancelaru; ali dok su neki smatrali da bi bilo korisno
opozvati optube koje je izrekla stranka, jedan broj prelata, zajedno sa kardinalom ulteom iz
Kelna i biskupima Ahena, Limburga, Trira, Minstera i Paderborna, zahtevao je da se optube
obnove i pojaaju. Meutim, Hitlerova izjava u Rajhstagu od 23. marta, i pristajanje Stranke
centra zajedno sa naglaenim uveravanjima vlade, oslabila je odlunost kljunih biskupa. Uz
to, postojali su i signali iz Rima, koji su dolazili iz Paelijeve kancelarije.
Kardinal Faulhaber je 24. marta poslao pismo biskupima svoje konferencije na jugu
Nemake: Moram se posle onoga to sam saznao na najviim mestima u Rimu - a to vam
sada ne mogu preneti uprkos svemu, ponaati mnogo tolerantnije prema novoj vladi koja
danas ne samo da je u poloaju vlasti - to nai principi ne mogu da promene - ve koja je ovu
vlast dobila na zakonit nain."14 Pominjanje ustavne zakonitosti Hitlerove vlade prvo je
zabeleeno u L'Osservatore Ro-mano". Otuda je legalitet koji je Hitler traio, a koji je Kas
odobrio, sa Paelijevim nagovorom, sada postao podsticaj koji e da ubedi katolike biskupe
da podre Hitlerov reim.
Istog dana, predstavnik hijerarhije, kardinal Bertram, razdelio je nacrt pomirljive izjave
biskupima na razmatranje. Vratolomna brzina, kojom se trailo od biskupa da odgovore,
zbunjuje do dananjeg dana. Ludvig Folk, jezuitski istoriar tog perioda, nagovestio je u svom
originalnom istraivanju tih dogaaja, da je pritisak doao sa drugog mesta", mislei na
Vatikan. Papen je, tvrdio je on, proveo vaan vikend ubeujui Bertrama da biskupska javna
izjava pomirenja moe pomoi u procesu pregovora oko Nemakog konkordata, dok bi u
suprotnom dolo do zastoja u tom poslu. U ovoj fazi Papen je ugovorio u Rimu sastanak sa
Paelijem koji je radio sa Kasom na buduem dogovoru sa Hitlerom.
Protestantske crkve irom Nemake formalno su 26. marta priznale da prihvataju Hitlera i
njegov reim. Protestanti koji su posmatrali kako Vatikan dogovara konkordat sa Hitlerom,
sada su traili i nastojali da dobiju slian dogovor za sebe po katolikom uzoru.
Usaglaena izjava biskupa, pomirljiva prema nacistima, bila je urno objavljena 28. marta,
irom zemlje. U njoj je bilo nekih rezervi, ali ona je ukazivala, uprkos oitim
nedoreenostima, na porazno prihvatanje od strane biskupa.

Ne povlaei miljenje koje smo dali u naim ranijim izjavama u vezi sa izvesnim versko-
etikim pogrekama, episkopat veruje da moe da prihvati sa poverenjem da su navedene
opte zabrane i upozorenja postala nepotrebna. Za katolike hriane, kojima je glas Crkve
svetinja, u ovom momentu nije potrebno da se uputi posebno upozorenje da budu lojalni
zakonitoj vlasti i da savesno ispunjavaju graanske dunosti, odbacujui u naelu svako
nezakonito ili subverzivno ponaanje.15

Nacistika tampa je s dobrodolicom pozdravila izjavu kao podrku Hitlerovoj politici, ne

razjanjavajui nedoreenost koju je ostavila hijerarhija. Politiari Stranke centra bili su zapa-
njeni, jer je izgledalo kao da biskupi govore da su im nacisti drai od Katolike stranke centra.
Reakcija katolikih vernika bila je: iroko rasprostranjena zbunjenost i oseanje izdanosti.
Tipian odgovor dao je otac Franciskus Stratman, stariji katoliki kapelan sa Berlinskog
univerziteta, koji je 10. aprila pisao kardinalu Faulhaberu: Due blagonaklonih ljudi su
zbunjene to je posledica tiranije nacionalsocijalista, i ja samo beleim injenicu kada kaem
da je autoritet biskupa meu nebrojenim katolicima i nekatolicima, uzdrman
kvaziodobravanjem nacionalsocijalistikog pokreta."16
Poto se vratio s razgovora koje je vodio sa Paelijem poetkom aprila, Kas je objavio
uvodnik u kome je pozdravio Hitlerov govor u Rajhstagu, kao logian nastavak ideje
jedinstva" Crkve i drave. On je izjavio da je zemlja bila u procesu evolucije gde su
neosporno velike formalne slobode" Vajmarske Republike morale da ustupe mesto strogoj i

76
bez sumnje privremenoj, velikoj dravnoj disciplini" u svim oblastima ivota. Stranka centra,
nastavio je, obavezna je da sarauje u tom procesu kao sejaica budunosti".17
Kao da je eleo da opravda neobinu lakou i brzinu kojom je hijerarhija potvrdila reim i
da u tome istakne ulogu Paelija, Faulhaber je napisao 20. aprila, da su biskupi dovedeni u
ovu tra-ginu situaciju zbog stava Vatikana".18 Meutim, Vatikan je, u linosti Euenija
Paelija, bio daleko od toga da do kraja prihvati Hitlerovu nameru da uniti politiko
katolianstvo u Nemakoj.

BOJKOT JEVREJA

Posle izjave biskupa, Hitler je odmah za 31. mart sazvao radni komitet o odnosima Crkve i
drave, to je nateralo Kasa da se hitno vrati iz Rima i da se bori za zatitu katolikog
obrazovanja.
Datum odravanja komiteta bio je znaajan, poto je prvog aprila zapoeo nacistiki bojkot
jevrejskog biznisa irom zemlje. To nije bio prvi nagovetaj buduih proganjanja. Nedelju
dana ranije, trideset smeekouljaa provalilo je u jevrejske kue u malom gradu na
jugozapadu Nemake, sakupilo stanovnike u gradsku venicu i pretuklo ih. Napad su ponovili
u susednom gradu, od ega su dva oveka umrla. Bojkot je ipak bio neto drugo. Po reima
Saula Fridlendera, to je bila prva velika proba na nivou cele zemlje, o tome kakav je stav
hrianskih Crkava prema poloaju Jevreja pod novom vlau".19 Pa ipak, dok je Hitler
raspravljao sa hrianskim pred-stavnicima o buduim odnosima izmeu njegovog reima i
crkava, posle ovog prvog sistematskog i sveopteg progona Jevreja, nije bilo nijedne rei
protesta ni iz Nemake niti iz Rima.
Minhenski kardinal Faulhaber, govorei o napadu nacista na Jevreje, nadugako je pisao
Paeliju, tvrdei da je protest besmislen poto bi on samo proirio borbu i na katolike.
Jevreji", rekao je Paeliju, mogu sami sebi da pomognu." Pa ipak, nastavio je, posebno je
nepravedno i bolno da se na ovaj nain Jevreji, ak i oni koji su pokrteni pre deset ili
dvadeset godina i koji su dobri katolici... zvanino i dalje smatraju Jevrejima, i kao lekari ili
advokati gube svoja radna mesta". Paelijev odgovor nije zabeleen, i nema naznaka u
njegovim buduim uputstvima da je izrazio neslaganje sa kardinalom. U odgovoru na molbu
da intervenie u odbranu Jevreja te iste nedelje, kardinal Bertram je naglasio da postoje
neposredni problemi koji su mnogo vaniji: kole, izdravanje katolikih udruenja,
sterilizacija". U zakljuku, ponovio je istu misao: Jevreji su", izjavio je, sposobni da sami
sebi pomognu."20
Meu hiljadama pojedinaca koje je pogodio bojkot Jevreja, bila je Edit tajn, nemako-
jevrejski filozof. Ona je bila pod uticajem Maksa elera sa Univerziteta u Frajburgu, gde je
radila doktorat pod naslovom O problemu empatije". Od svojih mladalakih godina,
tajnova je bila ateista. Hrianstvo ju je, potom, u prvo vreme privuklo emocionalno, da bi ta
privlanost postala sasvim druge vrste posle itanja autobiografije svete Tereze iz Avile,
karmelitske mistiarke iz esnaestog veka. Ona je pisala da je njen povratak Bogu uinio da
se ponovo osea kao Jevrejka", i mislila je da je njeno preobraanje u hrianstvo postojalo
ne samo u duhovnom smislu, ve i u smislu krvi". tajnova se pokatoliila 1922, a aprila
1933, kada je dolo do bojkota, ona je bila primljena za profesora filozofije na Nemakom
institutu za naunu pedagogiju u Minsteru. Aprilski dekret protiv Jevreja onemoguio mu je
da dobije to mesto.
Oktobra 1933, ona je ula u samostan Karmelianki u Kelnu, uzevi ime sestra Tereza
Benedikta od Krsta. Iz klostera je pisala strasno pismo Piju XI molei ga da osudi mrnju,
progone i irenje antisemitizma uperenog protiv Jevreja, bilo kada i bilo od koga". Njeno
pismo ostalo je bez odgovora. Tek posle etiri godine on je izdao zakasnelu encikliku o
antirasizmu, Mit brennender Sorge.

77
 PAPEN I KAS U RIMU

U meuvremenu, do drugog aprila, rasprava u Hitlerovom radnom komitetu o odnosima

crkve i drave dovoljno je napredovala da bi papski nuncije u Berlinu obavestio Paelija da
vicekancelar Papen, eli da doe u Rim i razgovara s njima pre Uskrsa. Kao to se videlo,
Paelija je Faulhaber detaljno obavestio o otpoinjanju progona Jevreja upravo u trenutku
kada je trebalo da krene u ozbiljne pregovore o konkordatu sa onima koji su inili te zloine.
tavie, Nemaki konkordat je sada trebalo da one probleme koji su mnogo vaniji" preuzme
iz ruku nemakih katolika i stavi ih u ruke Pija XI, ili bolje rei, njegovog poverljivog
dravnog sekretara. Stoga nije nikakvo udo da su se katoliki biskupi oseali tako malo
odgovorni za sudbinu Jevreja kada im je Sveta Stolica poverila tako malo odgovornosti za
sudbinu njihove vlastite Crkve.
Sedmog aprila uvee, Papen je otputovao u Veni grad", poverivi efu Vatikanskih
poslova u Ministarstvu inostranih dela da je nameravao da trai, kao jedan od glavnih
ustupaka, prihvatanje odredbe koja je takoe postojala u Italijanskom konkordatu (Lateranski
sporazumi), a prema kojoj je kleru bilo zabranjeno da bude aktivan ili da pripada bilo kojoj
politikoj stranci". Sa svojim tradicionalnim, mada manjinskim svetenikim lanstvom i sa
svojim vieslojnim oslanjanjem na parohijalne mree, Stranka centra bi takvom klauzulom
bila dokrajena, kao i drutveno i politiko delovanje svih katolikih udruenja u Nemakoj.
Idueg jutra, osmog aprila, u kolima za ruavanje ekspresnog voza Minhen-Rim, Papen je
sluajno" sreo Kasa koji je takoe iao u Rim. Izgleda neverovatna pomisao, kao to je to
tada tvrdio Kas, da su obojica ili kod Paelija, a da nisu znali ta su bile namere svakog od
njih. U svakom sluaju, Kas je zapisao da su se sloili da su anse za Nemaki konkordat sada
bile znaajne. Papen je Kasu saoptio osnovne pretpostavke ugovora sa stanovita Rajha:
obez-beenje verskih prava katolika u zamenu za depolitizaciju svetenstva i rasputanje
Stranke centra".
Prema navodima Kasa, dok su njih dvojica za vreme doruka raspravljali o idealnim
odnosima izmeu 23 miliona nemakih katolika i Hitlerovog reima, on je uveravao Papena
da mora da se d neki dokaz o stvaranju odgovarajuih kulturno-politikih garantija.
Ukoliko doe do toga, onda ja sigurno neu biti sitniav."21 Posledica njihovog razgovora bila
je da je Kas koji nije imao slubeno mesto u pregovorima, sada postao kljuna figura. I dok su
prolazili kroz italijanske predele, on je ponudio da bude na raspolaganju" Papenu u buduim
pregovorima, to je Papen ljubazno prihvatio. Tako je Kas preuzeo ulogu posrednika ostajui
u naelu odan duhom i duom Paeliju.
U kojoj meri je Kas postao blizak sa Paelijem, moe se videti iz niza opaski u biografiji
sestre Paskvaline, posle smrti obojice. Ona nam kazuje da je Kas, koji je redovno pratio
Paelija na odmoru u Rorahu", bio za ovog vezan oboavanjem, iskrenom ljubavlju i
bezuslovnom odanou." Ona dalje opisuje napetost koja je postojala izmeu Kasa i oca
Lajbera kao posledicu uzajamne ljubomore kada bi Paeli pokazivao vie naklonosti prema
jednom ili drugom, to ak ni Paelijev diplomatski genije nije mogao lako da ublai". Ona je
takoe opisala jednu epizodu kada se Paeli veoma uznemirio posle Kasovog iznenadnog
odlaska za Nemaku.22
Paeli i Papen su se sreli u kardinalovoj kancelariji u Veliki ponedeljak, 10. aprila, gde su
napravili raspored rada po kome e Papen i Kas sastaviti osnovni nacrt za susret koji e se
odrati u Veliku subotu. Tokom najpunije nedelje u crkvenom liturgijskom kalendaru, ljudi su
radili ludakom brzinom, piui nacrte lanova za koje bi im u drugim okolnostima inae, bile
potrebne godine da se dogovore. Paeli i Kas su proveli Uskrnju nedelju i ponedeljak
prolazei preko nacrta taku po taku.

78
 Nemaka hijerarhija i svetenstvo nisu bili sa tim upoznati, niti su za to znali Katolika
stranka centra i nemaki laici pojedinano ili u celini. Biskupima je ak bila uskraena
informacija o injenici da se pregovori vode. Pa ipak, nisu mogli a da ne uju glasine. Kada se
kardinal Bertram, predsednik biskupske konferencije, 18. aprila pismeno obratio Paeliju
iznosei zabrinutost zbog glasina o pregovorima, Paeli se nije udostojio da mu odgovori dve
nedelje. On je samo potvrdio da su mogui pregovori zapoeli", Posle tri nedelje, kada se ve
raspravljalo o poslednjim takama, Paeli je otvoreno lagao kada je obavestio kardinala
Faulhabera iz Minhena da se samo razgovaralo o konkordatu, ali da nije bilo nieg
konkretnog.23
U meuvremenu, Stranka centra je postajala sve slabija zbog odsutnosti iz Berlina svog
efa, Ludviga Kasa koji se sada za stalno smestio u apartmanima Euenija Paelija u
Vatikanu. Kasu je bilo predloeno da podnese ostavku, ali je on to odbio, tvrdei da bi to
poremetilo stvari u Rimu" - to jasno ukazuje na to da su sada jednu od poslednjih
demokratskih stranaka u Nemakoj vodili Paelijevi hirovi. U pismu iz tog vremena
generalnom vikaru iz Pasaua, Franc Egersdorfer sa Minhenskog univerziteta jetko je primetio:
Budunost nemakog katolianstva izgleda da se reava u Rimu. To je rezultat progresivnog
centralizma." 24
ta je navelo Paelija da sastavi prvi nacrt tako neumesno brzo i tajnovito? Stranka centra,
po Paelijevom miljenju, morala je da nestane. Ali pre njenog konanog raspada, okolnosti u
kojima je i dalje postojala (prema Paelijevoj taktici od dvadeset godina) ponudile su osnovu
za cenkanje u njegovim pregovorima sa Hitlerom. Najvanije je bilo dobiti na vremenu.
Hitler je sa svoje strane, gajio dva glavna cilja u svom bezglavom juriu ka dogovoru. Prvo,
kao to smo ve videli, odluio je da zakonskim merama i bez odlaganja, odvoji religiozno
katolianstvo od politikog katolianstva. Drugo, postojala je mogunost snanog
meunarodnog propagandnog udara. Zakljuke Lateranskih sporazuma iz 1929, propratio je
ovim reima: Ako papa danas postigne takav sporazum sa faizmom, onda je on u najmanju
ruku saglasan sa miljenjem da je faizam - pa otuda i nacionalizam - mogue opravdati
vernicima i da je u skladu sa katolikom verom."25 Dok je Sveta Stolica vekovima obiavala
da potpisuje ugovore sa vladarima i vladama koje su bile neprijateljski raspoloene prema
njenim verovanjima i vrednostima, odredbe Lateranskih sporazuma su zaista uspostavile neku
vrstu integracije bez presedana izmeu katolianstva i korporativne drave. Hitler je veoma
jasno video da je konkordat mogao da se predstavi kao papska podrka nacistikom reimu i
njegovoj politici. Shvativi Paelijevo nestr-pljenje i unutranju slabost ciljeva kardinala
sekretara, koji su pre svega bili usmereni na mo Svete Stolice, Hitler je mogao da diktira tok
pregovora i time ih u potpunosti manipulie u svoju korist.

PREDAJA NEMAKIH BISKUPA

Papen se vratio u Berlin u utorak Uskrnje nedelje. Posle opteg" razgovora koji je vodio
sa Hitlerom, mogao je da obavesti Paelija da je Firer bio spreman da prui dalekosene
garantije u pitanju kola", ali da je tekst lana u vezi sa depolitizacijom sasvim
neprimeren".26 U zanosu diplomatske oholosti, uprkos svojoj sklonosti ka depolitizaciji,
Paeli je pokuao da zavara Hitlera sa novoproirenim lanom Kodeksa kanonskog prava u
kome se zahtevalo biskupovo odobrenje ukoliko je katoliki svetenik eleo da postane
zvaninik u nekoj politikoj organizaciji.
ta je motivisalo Paelija da zamuti vodu kad je bilo rei o odredbi o depolitizaciji? Da li
ga je u poslednjem trenu obuzeo obzir da e time da oslabi Crkvu u Nemakoj? Izgleda da mu
takva misao nije padala na pamet. Pre bi se moglo rei da je bilo rei o pregovarakoj zamci.
Reklo bi se da su se ova dva oveka dobro razumela. Pregovori su se nastavili, sve dok tree

79
nedelje maja meseca, Hitler nije zatraio u svom nacrtu da se sva politika delovanja
katolikog klera moraju kategoriki zabraniti.
U meuvremenu, tokom kritinih meseci aprila i maja, Katolika stranka centra, bez voe,
zanemarena od Rima i hijerarhije, batrgala se, dok su je njeni nekad odani sledbenici naputali
u stotinama hiljada. U isto vreme, nacisti su postajali sve glasniji i samouvereniji, ubeeni u
svoju pobedniku sudbinu kao jedine stranke u dravi, stranke koja e doneti punu
zaposlenost i napredak zemlji unitenoj ekonomskim krizama i inostranim ponienjem.
Predaja katolika nacionalsocijalistima, u poetku beznaajna sada je postala ogromna reka u
provaliji koju je stvorio slom nekad mone Stranke centra.
Najzad, vostvo stranke zatrailo je od Kasa da podnese ostavku, to je on nevoljno uinio
telefonom iz Vatikana. estog maja, za njegovog naslednika izabran je Hajnrih Brining. Ali
Hitlerova ruilaka mo bila je sada nezaustavljiva, kao to su bile i sile koje su delovale na
raspadu Stranke centra. Uprkos svemu, Brining je molio lanove da ostanu ujedinjeni i
samostalni.
Tada je Paeli, dok su pregovori o konkordatu uveliko napredovali, reio da dovede na
scenu nemake biskupe. Prilika za to ukazala se osamnaestog maja tokom jedne ad limina
posete Rimu, biskupa Vilhelma Berninga iz Osnabrika i nadbiskupa Grebera iz Frajburga.
Paeli nita nije prepustio sluaju u svom izboru izaslanika. Obojica su bili naklonjeni
nacizmu. Dolo je vreme, rekao je Paeli dvojici prelata, da svi nemaki biskupi ujedine svoje
gledite o konkordatu.
Desilo se da je susret sa nemakim biskupima bio zakazan za kraj maja kako bi se
razmotrilo stanovite episkopata prema Treem Rajhu. Meutim, kada su se sakupili, pitanje
konkordata, koje su uspeno izreirala dva Paelijeva biskupa, dominiralo je u njihovim
razmatranjima. Berning i Greber uverili su sakupljene prelate da je konkordat praktino
zavren i da je jo ostalo da se postigne dogovor u pogledu depolitizacije.27 Kardinal dravni
sekretar traio je njihovu podrku, rekao je Berning biskupima, i bitno je bilo da se to uradi
veoma brzo.
Nepotpune beleke Ludviga Sebastijana, biskupa iz pejera, ukazuju da je na ovom
vanom skupu dolo do estokih nesporazuma. Kardinal ulte iz Kelna, zamerio je da pod
nacistikom vladom zakon i pravo" ne postoje i da se nikakav konkordat ne moe zakljuiti
sa takvom vladom". Biskup Konrad fon Prejzing razdelio je memorandum na sastanku,
podseajui biskupe da je miljenje Nacionalsocijalistike stranke o svetu u suprotnosti sa
onim Katolike crkve. Mi treba da katolikom svetu otvorimo oi pred opasnostima za veru i
moral koje proizlaze iz nacionalsocijalistike ideologije." Traio je da se napie pastirsko
pismo u kome e se navesti greke nacizma i koje e biti upueno irom Nemake. Najvanije
je, kazao je, da se u tom pismu ukae na sukob do kojeg e verovatno doi".28 Sve je to bilo
suvie malo i suvie kasno.
Oni koji su imali primedbe bili su u manjini. injenica da je Paeli bio neposredno
ukljuen u pregovore sa Hitlerom ulivala je biskupima, u izvesnoj meri, poverenje. Pa ipak,
oni su oigledno videli kakva opasnost preti od klauzule o depolitizaciji, uobliene u lanu 31.
Naime, ova odredba je mogla da ukine svaku i bilo koju vrstu drutvenog delovanja koje bi se
odvijalo pod patronatom i u ime Katolike crkve. Saterani u oak od strane Paelijevih
pristalica, lanovi hijerarhije nisu bili u stanju da nametnu promene koje su sadravali njihovi
zahtevi. Nakon ubedljivog apela nadbiskupa Grebera, nemaki biskupi su podrali konkordat,
predajui ga Paeliju na duu.
Kao posledica biskupske odluke, 3. juna je objavljeno pastirsko pismo koje je sainio
Greber, u kome se najavio prestanak otpora hijerarhije nacistikom reimu, pod uslovom da
drava potuje prava i slobode Crkve - pre svega katolikih kola i udruenja. Nakon to je
obezbedio saglasnost biskupa, Greber je pisao Kasu: Hvala Bogu, uspeo sam da obezbedim

80
saglasnost za propratno pastoralno pismo... Mnoge izreene elje odbacio sam sa lakoom,
poto su oni traili nemogue."29
Kardinal Faulhaber stavio je taku na stvar obavestivi Papena da je spreman da prihvati
lan 31, poto je konkordat kao celina toliko vaan. Primer tome su verske kole i ja
smatram da tu ne smem da pogreim."30 Sa Paelijeve take gledita, odluka biskupa
predstavljala je pobedu, poto je on procenio da to nije bila predaja Hitleru, ve potinjavanje
volji Svete Stolice. To mu je davalo slobodu da, sa njihovom podrkom, dovede konkordat do
uspenog zakljuenja prema njegovim vlastitim kriterijima.
Paelijevo samozadovoljstvo od 3. juna nije bilo dugog veka. Tokom nedelje kada je
osigurao saglasnost nesrenih i uzdranih biskupa, u Rim su stigle vesti zbog kojih nije vie
mogao da zanemaruje surovu stvarnost nacistike vladavine i pravu prirodu svog partnera u
pregovorima. To se desilo za vreme skupa katolikih egrta u Minhenu koji je bio zakazan za
period od 8. do 11. juna, i na koji je stiglo 25.000 mladih katolika iz cele Nemake. Iako su ga
Hajnrih Himler i Rajnhard Hajdrih, voa esesovaca i njegov zamenik, u poetku zabranili,
skup je odobren pod uslovom da uesnici mariraju sa savijenim zastavama. Posle nekoliko
pojedinanih napada smeekouljaa u prva dva dana, nacistike uniformisane siledije
organizovale su niz estokih napada na vee grupe u subotu uvee. Stotine katolikih mladia
bilo je prebijeno i oterano sa ulica, dok su njihove uoljive narandaste koulje cepane sa
lea. Misa koja je povodom skupa bila planirana na otvorenom za nedelju jutro, bila je
otkazana. Ako je Paeliju preostala ijedna iluzija o tome ta su nacisti podrazumevali pod
politikim katolianstvom", sada je bio razuveren. Bilo je sasvim oigledno da se zabrana
politike delatnosti katolikog klera i zabrana svih, osim isto verskih udruenja, kao to je to
predviao lan 31. predloenog konkordata, proirila na sve katolike javne delatnosti koje su
nacisti po svom nahoenju odredili kao politike.
Reakcija katolike hijerarhije bila je upravo onakva kako su se nacistike voe mogle
nadati. Faulhaber je pisao bavarskim biskupima, savetujui ih da prekinu skupove udruenja
katolike omladine, poto mi ne elimo da rizikujemo ivote mladih niti da vlada zabrani
omladinske organizacije". On je dalje insistirao na tome da se moraju preduzeti ozbiljne mere
protiv svetenika koji govore neumereno". Takva je bila Paelijeva centristika politika
prema nemakom katolianstvu, poetkom leta 1933: paraliza putem samokontrole.
Konkordat jo nije bio ni potpisan, a nacistika policijska drava je ve pokazala svoje lice.
Mona Crkva sa odanim upnicima i brojnim laikim drutvenim i politikim
organizacijama bila je u stanju samonametnute inercije, oekujui od Vatikana savet za svaki
sledei korak, ideju i nalog. U meuvremenu, Hitler je iskoristio do kraja tu neaktivnost da
izopti i uniti svaki trag drutvene i politike katolike moi i identiteta. Tokom juna,
poslanici i lanovi Stranke centra bili su podvrgnuti talasu nasilja: pretresima kua, hapenju i
zastraivanju. U Minhenu, Fric Gerlih, hrabri i ugledni katoliki urednik lista Der Gerade
Weg", pretuen je gotovo na smrt u kancelarijama asopisa, zatim baen u koncentracioni
logor gde je ubijen godinu dana kasnije. U Bavarskoj, gde je lokalni suparnik Stranke centra
bila Bavarska narodna stranka koja je tradicionalno bila veoma snana, nekih dve hiljade
sledbenika i zvaninika je uhapeno. Nacistika tampa je to pravdala tvrdei da je bilo
dokaza da ,,su ciljevi katolianstva da na svaki nain sabotira naredbe vlade i radi protiv
nje".31
Dvadeset i drugog juna, Papen je razgovarao sa Hitlerom o pregovorima oko konkordata,
to je prethodilo vicekancelarevom sastanku sa Paelijem u Vatikanu gde je trebalo doneti
konanu odluku. U pogledu lana 31, Hitlerov stav bio je sledei: Razmatrajui garantije
koje nudi ovaj ugovor, kao i zakonsku regulativu koja titi prava i slobode Katolike crkve u
Rajhu i njegovim dravama, Sveta Stolica e obezbediti da se celokupnom kleru i vernicima
zabrani stranaka politika delatnost."32 Klauzula je dozvoljavala Svetoj Stolici da ima vlast
da efikasno kontrolie i prisiljava katoliki kler u Nemakoj da se pridrava kanonskog

81
zakona. To je bila krajnje autoritarna povelja kojom su se odreivali odnosi izmeu crkve i
drave.

ZAVRNI PREGOVORI

Papen je stigao u Rim 28. juna, i lan 31. je stavljen na sto pred Paelija, Kuriju i papu da
ga razmatraju dok su vesti o novim progonima i pritiscima Crkve u Nemakoj stizale u
Dravni sekretarijat iz sata u sat. Paelija je sve ovo moglo da podseti na zavrni sastanak
juna 1914, kada kardinali nisu hteli da prekinu pregovore o Srpskom konkordatu, za koji se
on tako predano zalagao, iako tu nije dolo do nekih teih posledica po katolike u regionu.
Tekst konkordata zavren je u nedelju ujutro, prvog jula 1933, i Paeli ga je tog dana
prelistao zajedno sa papom Pijem XI. U potpunosti upoznat sa nasiljem koje se prethodnih
nedelja vrilo nad katolicima irom Nemake, nepopustljivi papa postavio je poslednji uslov.
Paeli je zabeleio da je na kraju njihovog sastanka, papa zahtevao da sada treba da se postave
garantije za nadoknadu u sluajevima akta nasilja". Svetom ocu bilo je dosta naizmeninog
zlostavljanja i pregovora". Kao budua mlada koju bije verenik i koja buno zahteva
nadoknadu u svom venanom ugovoru, Pije XI je traio od Hitlera da se izjasni o nadoknadi
ili potpisa nee biti".33 Drugog jula, Paeli i Kas su doterali sve odredbe ugovora. Ali jo uvek
je postojao sutinski deo nezavrenog posla koji je pretio da sve pokvari.
Za to vreme, u Nemakoj je Brining, novi voa poljuljane Stranke centra, pokuavao da
spase ta je preostalo od te demoralisane politike organizacije, pripremajui se za progone za
koje je znao da dolaze. Papen je govorio Paeliju i Kasu da je Briningovo odbijanje da
raspusti stranku onemoguilo zavretak konkordata i izloilo Crkvu neprekidnim napadima.
Nemaki biskupi su upozorili Paelija da ne treba da veruje Papenovoj verziji dogaaja. Ali
kocka je bila baena; Paeli i Kas su sada shvatili da Stranka centra mora da nestane, kako bi
se obezbedilo prihvatanje lana o crkvenim udruenjima u Nemakom konkordatu. Uz
Paelijevu podrku, Kas je drugog jula pozvao Jozefa Josa iz levog krila Stranke centra,
viui ljutito na telefonu: ta! Zar se jo niste rasturili?" Jos se do kraja ivota seao naredbe
iz Vatikana gde se zahtevalo da se Stranka centra rtvuje, kako bi se osigurao uspeh
Paelijeve diplomatije.34
Poto je Papen ve imao ovlaenje od Hitlera da zavri dogovor, i poto je bilo izvesno da
bi definisanje i odlaganje nadoknade bio beskrajan proces, on je smatrao da papin poslednji
zahtev treba zanemariti. Treeg jula, uputio je Hitleru preko posebnog kurira tekst sa prateim
pismom u kome je sam sebi estitao. Te veeri, dokument o konkordatu poslat je u Berlin.

RASPAD STRANKE CENTRA

Narednog dana, 4. jula, poto su mnogi politiari Stranke centra zapretili da e pristupiti
nacionalsocijalistima, Brining se, sa gorinom u srcu, sloio da raspusti stranku. To je bila
jedina preostala demokratska stranka u Nemakoj, i injenica da je nestala dobrovoljno, a ne
putem prisilne likvidacije, imala je neposredne i dalekosene posledice. Saglasnost stranke sa
vlastitim rasputanjem, zajedno sa prividnim pristankom biskupa na postojanje jednopartijske
drave, bila je okolnost koja je dala krila nacistima i dovela katolike u jo veem broju u
zagrljaj nacionalsocijalizma.
Monsinjor Ludvig Kas, koji e ostati u Vatikanu do kraja ivota, snosi odgovornost za
alosno rasulo stranke. Njegov oportunizam, podeljena lojalnost, viemesena odsutnost da bi
sluio Paeliju, nisu bili u skladu sa odgovornostima koje je imao kao predsednik velike
demokratske stranke. Ali glavnu krivicu ipak snosi Paeli, koji je bio Kasov mentor, verski
mu je bio nadreen i bio sa njim blizak prijatelj. Paeli nikada nije odstupio od svog

82
neprijateljskog stava prema katolikim politikim strankama koje su delovale nezavisno od
Svete Stolice.
Gotovo trideset godina docnije, Robert Lajber je tvrdio da je Paeli, uvi za rasputanje
stranke, rekao: teta to se to moralo sada desiti."35 Branioci Paelija su iskoristili ovu
reenicu u pokuaju da ga opravdaju od bilo kakve odgovornosti za tragian kraj stranke. Na
drugom mestu, meutim, Lajber je priznao da ovde nije bilo aljenja ve da je to bio izraz
ljutnje zbog gubitka aduta za pregovaranje, pre zakljuenja konkordata. (Paeli) je eleo",
pisao je Lajber 1958, da stranka odloi svoj raspad posle potpisivanja konkordata. Sama
injenica da ona postoji, rekao je, mogla je biti od koristi u fazi pregovora."36 Godine 1934,
Paeli je odbacio da je dobrovoljno rasputanje stranke bio uslov za konkordat; ali Klaus
older komentarie: Sa svim onim to znamo, to nije istina".
Bivi kancelar, Hajnrih Brining, koji je posmatrao itav proces, nije osporavao postojanje
veze izmeu dva dogaaja. Godine 1935, navodi se da je kazao:

Iza sporazuma sa Hitlerom nije stajao papa, ve vatikanska biro-

kratija i njen voa, Paeli. On je zamislio jednu autoritarnu dravu i
jednu autoritarnu Crkvu pod vostvom vatikanske birokratije, gde bi
to dvoje zakljuili veiti savez. Iz tog razloga katolike parlamen-
tarne stranke, kao to je bila Stranka centra u Nemakoj, nisu odgo-
varale Paeliju i njegovim ljudima, i bile su rasputene bez aljenja
u raznim zemljama. Papa (Pije XI) nije podravao ovakve ideje. 37

Hitler je sada imao sve karte i koristio ih je bezobzirno. Upravo kada je Paeli mislio da je
zakljuenje pitanje sata, Hitler je jo jednom zaustavio igru. Pozivajui Rudolfa Butmana,
pravnog strunjaka u Ministarstvu unutranjih dela, Hitler je zahtevao da vladini inovnici
proeljaju dokument. Na vanost koju je Hitler davao ugovoru (Hitler je prema olderu,
proveo vie vremena i napora na konkordatu sa Paelijem, nego na bilo kom ugovoru tokom
itavog Treeg Rajha), ukazuje i injenica da je on 5. jula, zatraio od Butmana da kritiki
oceni dokument u prisustvu ministra unutranjih poslova, spoljnih poslova i finansija. Istog
dana, Butman je doleteo iz Berlina u Minhen i od Minhena do Rima, gde se pridruio Papenu.
Zatim su se sreli sa Paelijem da mu objasne Hitlerova pitanja i zahteve koje je postavio u
poslednjem asu. Raspravljalo se o razlici u prirodi izmeu verskih i politikih katolikih
udruenja. Hitler je takoe traio veu preciznost po pitanju nadoknade za napade nacista.
Sedmog jula, dok su se vodili muni pregovori, Paeli je bio nervozan i otvoreno je
govorio da otkriva duh nepoverenja" na strani Nemaca. S obzirom na stav nemakih
pregovaraa, izjavio je, da ne izgleda verovatno da se moe postii sporazum.38 Meutim,
kardinal dravni sekretar imao je u Butmanu dostojnog partnera. Dravni inovnik je glatko
odgovorio da ima vie smisla da se sve izgladi odmah nego da se upadne u tekoe poto
dokument bude potpisan. Takoe je tvrdio, to je do krajnosti ozlovoljilo Paelija, da
poreenje Lateranskih sporazuma sa Nemakim konkordatom nije poreenje slinog sa
slinim, poto u Nemakoj postoje i druge vere, uklju-ujui veliku protestantsku veinu".
Bolna taka ostao je problem katolikih udruenja. Butman se zalagao da samo ona
udruenja koja se mogu okarakterisati kao iskljuivo verska, kulturna i dobrotvorna" mogu i
da budu zatiena. Sva ostala treba da se raspuste ili da se sjedine sa graanskim ili
nacistikim udruenjima. Ali kako napraviti razliku izmeu dve kategorije - verske i
graanske - i ko e to da uradi? Poto Paeli nije bio spreman da prihvati Butmanovu formulu
bez formalne definicije ove razlike, obe strane su se konano sloile da se ubaci odredba da se
trai zajednika definicija u budunosti. Ispostavilo se, kao to e pokazati dogaaji, da je
takva Paelijeva odluka bila krajnje nepromiljena. Precizne rei Pija XI o restituciji, stvorile

83
su takoe tekoe koje je reio sam Hitler tokom maratonskog telefonskog razgovora sa
Butmanom, 7. jula uvee.
Narednog dana, 8. jula, dok su zvona Svetog Petra odbijala est sati uvee, dva
pregovaraa su se nala u salonu Dravnog sekretarijata kako bi stavili svoje inicijale na
dokument. Paeli i Papen sedeli su jedan do drugog. Uz Paelija su bili monsinjor uzepe
Picardo iz Dravnog sekretarijata i Ludvig Kas, dok je uz Papena bio Butman. Paeli je
oigledno bio na ivici nerava, poto je tog dana primio vest o parohijskom sveteniku koji je
bosonog izvuen iz kue u Kenigsbahu i premlaen.39
Dok je stavljanje inicijala bilo u toku, Paeli, koji je inae bio veoma savestan u pitanjima
protokola, grekom je napisao svoje puno ime na jednoj od stranica. Kas je uvideo propust i
predloio da kopija te stranice ostane u Sekretarijatu. Kada su zavrili, Paeli je postavio
pitanje premlaenog svetenika. Butman je odgovorio diplomatski. On je ukazao da se moda
radilo o sveteniku koji je bio politiki angaovan. U svakom sluaju, dodao je, ljudi iz tog
kraja bili su vrlo preki.40

HITLER POZDRAVLJA KONKORDAT

U ponedeljak je tampa irom Nemake sa velikim naslovima objavila vest o konkordatu, i

Hitler je odobrio izjavu usaglaenu sa Paelijem prolog petka. U njoj su se nalazila dva
vana ustupka koje je traio Vatikan, ali u objavljenoj izjavi nala se reenica o kojoj nije
postignut dogovor, zbog ega su ustupci ispali istorijska pobeda nacionalsocijalizma:

Zakljuenje konkordata izgleda mi (pisao je Hitler) da prua dovoljno garantija da e

pripadnici katolike veroispovesti u Nemakoj od sada pa ubudue da se bez rezerve stave u
slubu nove nacionalsocijalistike drave.
Stoga, nareujem sledee:
1. Rasputanje onih organizacija koje su priznate u sadanjem ugovoru, i do ijeg
rasputanja nije dolo po naredbi nemake vlade, treba odmah povui.
2. Sve mere prisile protiv svetenstva i drugih voa tih kato-
likih organizacija treba opozvati. Uvoenje takvih mera u budue ni-
je dozvoljeno i bie kanjivo u skladu sa postojeim zakonima.41

Papen i Paeli potpisali su formalno 20. jula ugovor u prostorijama Dravnog sekretarijata.
Fotografija te ceremonije pokazuje ukruene i ozbiljne uesnike. Nakon toga usledila je
razmena poklona. Paeli je dobio majsensku madonu, a Papen papsku medalju; Butmanu je
poklonjena fotografija pape u srebrenom ramu. Nemaka ambasada u Rimu poklonila je
25.000 lira Svetoj Stolici u dobrotvorne svrhe.42
to se Rajha tie, ovaj dogaaj sa konkordatom okonan je zakljukom na sastanku vlade
odranom 14. jula, kada je Hitler odbio da o tome raspravlja sa svojim ministrima,
insistirajui da treba samo da se zabelei veliki uspeh". Nabrajajui prednosti ugovora,
naglasio je vatikansko priznanje nacionalistike nemake drave", i povlaenje Crkve iz
politikih organizacija. Rasputanje Stranke centra, rekao je, moe se smatrati konanim".43
Na tom sastanku, Hitler je izneo miljenje od koga se ledi krv, da je konkordat stvorio
atmosferu poverenja to e biti naroito znaajno u neposrednoj borbi protiv meunarodnog
jevrejstva". Nije zabeleeno dalje objanjenje, ali ova izjava se moe shvatiti sa dva
stanovita. Prvo, sama injenica da je Vatikan potpisao takav ugovor ukazuje da je postojalo i
u njemu i van njega, uprkos Paelijevom odbacivanju od 26. jula, katoliko moralno
prihvatanje Hitlerove politike. Drugo, ugovor je prinudio Svetu Stolicu, nemaku hijerarhiju,
kler i vernike na utanje o bilo kom problemu koje je nacistiki reim smatrao politikim.
Tanije reeno, poto je progon i

84
istrebljenje Jevreja u Nemakoj sada postalo uobliena politika, ugovor je zakonski obavezao
Katoliku crkvu u Nemakoj na utanje povodom zloina protiv Jevreja.
Na sastanku vlade odranom 14. jula takoe je prihvaen i Zakon za uklanjanje genetski
bolesnog potomstva. To je zahtevalo sterilizaciju onih koji su bili nasledno mentalno bolesni,
ukljuujui slepilo i gluvou. Nekih 320.000 - 350.000 pacijenata bie sterilisano u Treem
rajhu, mnogi bez svojevoljnog pristanka ili pristanka porodice.44 Takva javna politika
sterilisanja, oblik rasnog ienja" koji je po duhu srodan sa postepenim uobliavanjem
Konanog reenja, bili su u suprotnosti sa nedavnim objanjenjem Pija XI o nepovredivosti
ivota u njegovoj encikliki Casti connubii (30. decembra, 1930). Konkordat je, kao to e
uskoro postati jasno, uhvatio Katoliku crkvu u zamku da prihvati takvu politiku i njenu
praksu kao obinu politiku stvar, o kojoj nije bilo dozvoljeno raspravljati, a kamo li aliti se.
tavie, odredbe konkordata o katolikom obrazovanju suoile su nemake katolike sa
neposrednom moralnom dilemom, s obzirom na to da je to bila oblast od najvee vanosti za
Crkvu u ugovoru.45 Po odredbama lana 21. konkordata, Hitler je trebalo da zatiti i preuzme
trokove obrazovanja katolikih uenika u svim vrstama ustanova od osnovnih do zavretka
srednjih kola. Katolikim dijecezanskim vlastima dato je pravo da ispituju verske predmete u
kolama i da imenuju i otputaju verouitelje. Jo je bilo vanije, prema lanu 23, da su
katoliki roditelji mogli da zahtevaju da se uvede katoliko obrazovanje tamo gde nije
postojalo, zavisno od mesnih uslova. Tako je Hitler dao katolikom obrazovanju carte
blanche u irenju ustanova i mesta za uenike. Upravo u trenutku kada su Hitler i Paeli radili
na pregovorima o ovim obrazovnim pogodnostima za katolike, nacistika vlada je 25. aprila
1933, usvojila uz mnogo buke Zakon protiv prenatrpanosti u nemakim kolama i
univerzitetima, koji je imao za cilj da smanji broj upisanih jevrejskih uenika u te ustanove.
Zakon je postavio strogu kvotu (1.5 % upisa u kole i univerzitete) koja se smatrala
odgovarajuom za broj nearijevaca ili jevrejskih studenata. Otuda je ista vlada sa kojom je
Paeli pregovarao o povoljnim obrazovnim pravima za katolike, istovremeno gazila
obrazovna prava jevrejske manjine. Papstvo, Sveta Stolica i nemaki katolici su neizbeno
postali sauesnici u rasistikoj i antisemitskoj vlasti.
Drugi primer katolike saradnje sa reimom, poeo je 25. aprila, kada je na hiljade
svetenika irom Nemake postalo deo birokratije za antisemitsko svedoenje, koja je pruala
detalje o istoi krvi kroz matine knjige venanih i roenih. To je bio deo birokratije koja je
pratila sisteme kvote za Jevreje u kolama, na univerzitetima i u slubi, pre svega u sudstvu i
medicini. Ova svedoenja e konano provesti Nirnberke zakone, sistem nacistike vlade za
razlikovanje Jevreja od nejevreja. Saradnja katolikog klera u tom procesu nastavie se tokom
nacistikog reima i na kraju e povezati Katoliku crkvu kao i Protestantske crkve, sa
logorima smrti.46 Meutim, u sluaju Svete Stolice, bilo je daleko vie krivice, poto domet i
pritisak prisutan u centralizovanoj primeni kanonskog prava, koji je Paeli tokom svoje
karijere toliko uveavao i jaao, nije bio iskorien da se suprotstavi procesu. U stvari, sluaj
je bio upravo suprotan. O tome pie Ginter Levi: Saradnja Crkve u ovim pitanjima nastavila
se tokom ratnih godina, kada cena za jevrejstvo vie nije bilo otputanje sa posla i gubitak
sredstava za ivot, ve deportacija i otvoreno fiziko unitenje."47 Neki odvani svetenici su
iskoristili mogunost da kontroliu knjige krtenih da zavaraju naciste, ali to su bili usamljeni
sluajevi.
To je bila stvarnost moralnog ambisa u koji je Paeli, budui papa, odveo nekad veliku i
ponosnu nemaku Katoliku crkvu. Paeli vie nije imao iluzija u pogledu nasilnike prirode
nacistikog reima. Poetkom avgusta 1933, Ajvon Kirkpatrik, britanski poslanik pri
Vatikanu, imao je dug razgovor" sa Paelijem u Dravnom sekretarijatu tokom kojeg Paeli
nije ni pokuao da sakrije svoje gaenje prema postupcima Hitlerove vlade".48 Piui
Robertu Vensitartu u Forin ofisu, Kirkpatrik je opisao Paelija kao oveka koji prezire
nacistiki progon Jevreja, njihove postupke prema politikim protivnicima, vladu terora

85
kojoj je podvrgnut itav narod." Paeli je imao potrebu da objasni pravdajui se
(Kirkpatriku), kako je mogao da potpie konkordat sa takvim ljudima". Nije se pominjalo
njegovo zadovoljstvo ranije izraeno na stranicama L'Osservatore Romano", da je konkordat
bio trijumf kanonskog prava, pobeda Svete Stolice, niti je pomenuo da je on godinama eleo
upravo takav konkordat. Pitolj je," rekao je, bio uperen u njegovu glavu i on nije imao
izbora". Zatim je dolo neoekivano priznanje. Nemaka vlada", naveo je Kirkpatrik
Paelijeve rei, ponudila mu je ustupke, ustupke, mora se priznati vee nego to je ijedna
prethodna nemaka vlada htela da prihvati, i on je morao da izabere izmeu sporazuma koji
su oni nametali i praktine eliminacije Katolike crkve iz Rajha." Izgleda da je Paeli brzo
zaboravio Briningovo upozorenje o sutinskoj slabosti konkordata sa totalitarnim reimima.
Paeli je rekao Kirkpatriku, koji je to preneo Forin ofisu, da Crkva... nije htela da se bavi
politikom. Oni su bili izvan politike arene." Paeli je zatim na rastanku dao sledei
komentar: Ako nemaka vlada bude povredila konkordat, a ona e to sigurno uiniti, Vatikan
e imati ugovor koji e joj omoguiti da protestuje." Na kraju, sa osmehom na licu, Paeli je
rekao: Nemci verovatno nee povrediti sve odredbe konkordata istovremeno."49

BRINING BEI

A ta se desilo sa Hajnrihom Briningom, bivim konzervativnim kancelarom koga je Paeli

prikazao kao radikalnog liberala? Bez politike baze, provodio je vreme zahtevajui od
biskupa da zaustave ratifikaciju Nemakog konkordata, do ega je dolo 10. septembra.
Putovao je irom Nemake, itajui naglas izvetaje o fizikom muenju Jevreja i
socijaldemokrata, upozoravajui na to da je Hitlerov krajnji cilj bio da uniti crkvu. Prema
organizatoru otpora, jezuiti ocu Fridrihu Mukermanu, Brining ga je trgnuo iz moralne inercije
to je bila posledica vatikanskog odobravanja nacistike politike. To je bio glavni efekat
konkordata, ega Paeli izgleda da nije bio svestan. Brining se svugde gde je mogao, zalagao
za otpor.
Oktobra 1933, izmoden stalnim nadzorom policije, Brining se na kraju razboleo. Bolnici
u kojoj se oporavljao od sranih problema, poeli su da prete. Stalno je menjao mesto
boravka. U prolee 1934, sea se otac Mukerman u svojoj prii o otporu (Im Kampf), Brining
je liio na progonjenu zver. Bio je na kraju snaga, iscrpljen, ekajui poslednji metak".
Pristao je da ga Mukermanov brat prebaci preko holandske granice 21. maja 1934. kako bi
zapoeo nov ivot u izgnanstvu sa onim to je mogao da stavi u jedan kofer.
Brining je doiveo da utie na posleratno formiranje Hrianske demokratske stranke u
Nemakoj, viekonfesionalne drutveno napredne stranke, konzervativne po tempu". On je
takoe podrao uspon Konrada Adenauera kao vodeeg politiara hrianskih demokrata i
najsposobnijeg kandidata sa kancelara u Federalnoj Republici.

9.
KONKORDAT NA DELU

Potpisivanje Nemakog konkordata oznailo je da je nemako katolianstvo poelo i

formalno da prihvata svoje obaveze po odredbama ugovora koji je kao moralnu dunost
nametnuo katolicima da sluaju nacistiku vlast. Tako su katoliki kritiari zautali. Velika
crkva, koja je pruala osnovu za stvaranje opozicije, ograniila se na sakristiju. Bilo je
nekoliko zapaenih izuzetka, kao to su na primer bile propovedi kardinala Faulhabera u
odbranu Starog zaveta u jesen te godine, ali to su bili pojedinani (i, kao to se pokazalo,
uzdrani) izrazi neposlunosti. Nita ni slino dogovorenom protestu nije se pojavilo u
Nemakoj, ak ni u vezi s problemima gaenja odredbi samog ugovora.

86
 Potpisivanje konkordata nije dovelo do prestanka napada na katolika udruenja i drutva
koja su bila, po kriterijumima same crkve, nepolitika. Nacistiki zvaninici irom Nemake
nisu oseali da ih obavezuje duh ugovora, poto on, zahvaljujui Paelijevoj urbi, jo nije bio
zavren u pogledu definisanja pojma politikih" udruenja. Povremeni nasrtaji na katolika
udruenja su se nastavljali i pojaavali. Zabrane i zastraivanja katolikih grupa, posebno
katolike tampe, bile su este u Bavarskoj, tradicionalnom uporitu nemakog katolianstva,
gde su Himler i Hajdrih bili najaktivniji. Devetnaestog septembra, bavarska politika policija
poslala je cirkular kojim se zabranjuju svi katoliki skupovi, sa izuzetkom horskih proba i
skupova milosra svetog Vincenta de Pola.1 Ali centralizovani proces vatikanske zatite"
zatekao je Nemaku crkvu u stanju samonametnute pasivnosti. Nevoljna da se ali u bilo
kakvom neposrednom ili javnom obraanju iz straha da ne povredi odredbe konkordata i ne
uvredi Rim, hijerarhija je oekivala od Paelija da deluje kao kanal za njene albe protiv
gaenja raznih prava. Ali bilo je malo onoga to je Paeli mogao da uradi bez definicije pojma
udruenja, ili priloenog spiska onih organizacija koje zasluuju zatitu. Dokle god nije
postojao spisak, poinioci birokratizovanog nacistikog terora mogli su da tvrde da su
udruenja bila ukljuena u zakonsku zatitu; tako je odlaganje bilo u interesu nacista; s
vremenom, odreena udruenja e se pod pritiskom, raspustiti sama.
Poetkom avgusta, Paeli je bio iscrpljen, oklevajui oko poslednjeg ina, odluke da se
ratifikuje konkordat. Nespreman da preuzme celokupnu odgovornost za konanu i neopozivu
odluku, zatraio je od nemake hijerarhije da sazove biskupsku konferenciju i ponudi
zajedniko miljenje. Iako su biskupi na svom sastanku u Fuldi, poslednje nedelje avgusta
1933, izrazili svoj strah za opstanak nemakih katolikih novina, izmeu ostalog, trenutak za
odbijanje ratifikacije ugovora je proao. Oni su glasali da se od Paelija zatrai da ratifikuje
konkordat bez odlaganja, sumnjajui da ratifikacija moe da popravi stanje; ali oni su takoe
traili od njega da prenese reimu spisak njihovih albi, meu kojima je bio i patetini zahtev
u prilog Jevreja koji su preli u katolianstvo. injenica da su oni sada smatrali da je potrebno
da zatrae od Paelija da govori u prilog jevrejskih preobraenika, otkrivala je oevidnu
slabost Paelijeve politike, to se videlo iz sporih reakcija Vatikana na progone Jevreja.
U molbi biskupa, upuenoj Paeliju, pisalo je sledee: Da li bi bilo mogue da Sveta
Stolica izrazi rei saoseajnosti za one hriane koji su preobraeni iz jevrejstva, koji, njihova
deca i unuci, ogromno trpe zbog svog nearijevskog porekla?"2
Ratifikacija konkordata trebalo je da bude okonana na ceremoniji 10. septembra, u
Apostolskoj palati u Vatikanu, sa detaljima koje je u poslednji as trebalo da urede Paeli i
savetnik nemake ambasade, Eugen Kle. Paeli je i ovoga puta ponovo propustio da pojasni
razliku izmeu verskih i politikih udruenja, to je moglo da se postigne sa jednim
dogovorenim spiskom organizacija. Posle neposrednog kontakta sa vladom Rajha, dobio je
uveravanja da e napadi koji su bili u toku protiv katolikih organizacija irom Nemake da
prestanu, samo ukoliko se konkordat brzo ratifikuje. Paeli je zato brzo odgovorio, iako nije
bio uveren da e to doneti rezulatate.
Tokom razgovora o ratifikaciji, Kle se ponaao prema Paeliju sa arogancijom koja se
graniila sa prezirom. Kada je kardinal dravni sekretar predao Kleu memorandum sa
albama u kojima se navodi postupak prema jevrejskim preobraenicima u katolianstvo,
poslanik je odbio da ga primi. Tako je Paeli morao ponovo da napie dokument, pominjui
jevrejske konvertite u katolianstvo u promemoriji. Ponovo je Kle odbio da ga prihvati,
izjavljujui da dravni sekretar mora da zapone dokument sa reenicom u kojoj se kae da
Sveta Stolica nema nameru da se mea u unutranje stvari Nemake". Kle je zatim traio da
samo one pritube koje se odnose na odredbe konkordata mogu da budu prihvaene, a da
reenicu o katolicima jevrejskog porekla treba potpuno izbrisati.3
Na kraju, Paeli je povukao promemoriju, podnosei je kasnije u vidu note ambasadi, u
kojoj je zaista prihvatio reenicu da Sveta Stolica nema nameru da se mea u unutranje

87
stvari Nemake". Zatim je nastavio da moli u ime onih nemakih katolika koji su preli iz
judaizma u hriansku veru ili koji su bili potomci u prvoj generaciji ili dalje, poreklom od
Jevreja koji su prihvatili katoliku veru, i koji su, zbog razloga poznatih vladi Rajha, jednako
izloeni drutvenim i ekonomskim nevoljama".4 Sama injenica da je napravio takvu razliku,
pokazuje naravno Paelijev diplomatski dosluh sa sveoptom antisemitskom politikom Rajha.
Posle zavrnog ina ratifikacije, Paeli je bio potpuno nervno propao. Devetog septembra,
uoi zvanine ceremonije razmene potpisanih dokumenata, otputovao je u svoje utoite u
sanatorijum u Rorahu u vajcarskoj. Kada je Butman pitao da li moe da doe tamo, kako bi
razgovarali o nekim vanim spornim takama, Paeli je zahtev odbio. Nemaka strana je
kasnije tvrdila da bi se neke znaajne razmirice u konkoradatu mogle da ree brzo i lako,
samo da je Butman mogao da se sretne sa Paelijem u vajcarskoj.5
Naredne nedelje, ratifikacija konkordata proslavljena je u Nemakoj sa misom zahvalnosti
u katedrali sv. Hedvige u Berlinu, koju je sluio papski nuncije Orsenigo. Nacistike zastave
meale su se sa tradicionalnim katolikim barjacima; na vrhuncu mise, pevana je unutar crkve
Pesma Horsta Vesela" i prenoena preko megafona hiljadama ljudi koji su stajali napolju. Ko
je tada mogao da sumnja da je nacistiki reim dobio blagoslov Svete Stolice? U stvari,
nadbiskup Greber ak je otiao tako daleko da je estitao Treem Rajhu na novoj eri
pomirenja. Pa ipak, bilo je oevidno od prvog dana ratifikacije da je u raznim krajevima
Nemake, ne samo u Bavarskoj, propust da se napravi razlika izmeu verskih i politikih
udruenja, iskorien kako bi se potisnulo katolianstvo.

PROTESTI PREKO RIMA

Tada je nemaka hijerarhija zapoela rutinsku i zakasnelu proceduru slanja svojih albi
papi, to jest Paeliju, a ne onima koji su vrili zlodela. U toku biskupske ad limina (periodine
posete nacionalnih biskupa pragu" pape) 4. oktobra 1933, kardinal Bertram uruio je spisak
protesta koji umesno objanjavaju obim stalnih i rastuih nacistikih progona hrianskih
crkava, a posebno katolike, u Nemakoj. Meu njegovim albama bile su i one koje su se
odnosile na totalitarne zahteve drave" to je imalo posledice po porodini i javni ivot;
guenje crkvenih udruenja, ukljuujui ak i katolike krojake grupe za zimsku pomo";
ograniavanja ka-tolike tampe za ta je kardinal mislio da je gore od bilo ega to se
deavalo u vreme Bizmarkovog Kulturkampf-a; otputanje inovnika katolike vere, i iroko
rasprostranjena diskriminacija prema Jevrejima - preobraenicima u katolianstvo. Konano,
on je nagovestio ozbiljan sukob povodom zakona o sterilizaciji.
Uprkos Greberovim i Papenovim pokuajima da umanje Bertramove proteste, nesreni
nemaki biskupi su vrili pritisak na Paelija. ta su mu to zaista govorili biskupi? Jasno je iz
Paelijevog narednog koraka da su mu bar neki od njih predlagali da papa uloi snaan protest
i ak da zaustavi primenu konkordata. To bi bio korak da se povrati inicijativa i ukloni
mogui otpor to je moglo da ima nepredvidive posledice za Hitlera, ak i u ovoj poslednjoj
fazi. Dvanaestog oktobra, nemaki ambasador pri Svetoj Stolici, Dijego fon Bergen, upozorio
je Ministarstvo inostranih poslova u Berlinu da ga je Paeli obavestio da je papa nameran da
protestuje protiv sve veeg gaenja konkordata i pritiska na katolike, uprkos zvaninim
nemakim obeanjima." Paeli je dodao da je papa nameravao da se obrati javnosti protiv
stvari koje su se dogaale u Nemakoj".6
Tako je zapoela sloena diplomatska igra murke. Paelijeva glavna taktika bila je
pretnja" papskom javnom optubom, dok su pregovarai iz Rajha pokuavali da spree
papine proteste tako to su davali utisak da nastavljaju pregovore. Paeli je izjavio da je Sveta
Stolica spremna da prizna Hitlerov Rajh bez obzira na povrede ljudskih prava u njemu, bez
obzira na povrede protiv drugih veroispovesti i drugih vera, ukoliko Katolika crkva u
Nemakoj bude ostavljena na miru.

88
 U isto vreme, Hitleru su se pribliavali izbori za Rajhstag, kao i povlaenje iz Lige naroda i
referendum o tome. Stoga je papski protest mogao da nanese tetu Firerovim interesima.
Glavni pregovara u poslednjim fazama rada na konkordatu, Butman, hitno je upuen u
Vatikan, gde mu je Paeli uruio promemoriju sa spiskom biskupskih albi. Paeli se potom
sreo sa Butmanom u nekoliko navrata, 23,25. i 27. oktobra. Tom prilikom njih dvojica su
pokuala jo jednom da svoju panju posvete onome to je inilo politike" katolike
organizacije. Razmenjivali su se argumenti, kao to je to bilo i poetkom jula. U jednom
trenutku, kada je Butman predloio da katolike omladinske, sportske i profesionalne
organizacije treba da budu ukljuene u nacionalsocijalistike grupe, Paeli se toliko iznervirao
da je izjavio da bi to bilo povreda meunarodnog prava, (i) da meunarodno pravo stoji
iznad zakona Rajha". 7
Butmanova poseta Rimu omela je na neodreeno vreme papsku osudu, i on se tada vratio u
Berlin da se bavi drugim problemima u vezi sa odnosima izmeu crkve i drave, ukljuujui i
pripremu konferencije na kojoj je tebalo da se raspravlja o zakonu o sterilizaciji. ak ni tu,
uprkos pozivu biskupima da daju svoj doprinos, katoliko stanovite nije igralo nikakvu ulogu
u konanom provoenju zakona. U meuvremenu, Butman nije urio da se vrati u Rim kako
bi izgladio vea neslaganja. Ali dok je on mahao obeanjem o rezoluciji, Paeli je spreio
papu da uputi protest celom svetu.
U meuvremenu, sa predikaonice Crkve svetog Mihaila u Minhenu, najvee u gradu,
kardinal Faulhaber je objavio uzdrani protest u ime svih nemakih hriana. On je ukazao, na
usamljen i potpuno tragian nain, da se nije iskoristio potencijal za protest. Izmeu prve
nedelje Adventa (etiri nedelje pre Boia) i Nove godine, on je odrao pet propovedi protiv
nacistikog odbacivanja Starog zaveta. Propovedi je sluao veliki broj vernika
(glasnogovornici su bili postavljeni u dve susedne crkve) i bile su razdeljene irom zemlje
(1934. objavljene su u Njujorku na engleskom jeziku, pod naslovom Jevrejstvo, hrianstvo i
Nemaka.) 8
Govorei kako u ime katolika tako i protestanata - mi irimo ruke ka svojoj odvojenoj
brai, da zajedno branimo svete knjige Starog zaveta" - Faulhaber je, za one koji su hteli da
itaju izmeu redova, ponovio ono to je rekao tri godine ranije: da je nacionalsocijalizam
jeres. U etvrtoj propovedi, kardinal je izjavio da se priprema opasna oluja; nacisti su pretili
da odbace Stari zavet zato to je to jevrejska knjiga. Faulhaber je izjavio da je Hrist odbacio
krvne veze" i zamenio ih vezama vere". U poslednjoj propovedi, izjavio je: Nikad ne
smemo zaboraviti: nas ne spasava nemaka krv. Nas spasava dragocena krv naeg raspetog
Gospoda."
Faulhaberove propovedi su bila jasne, ali one nisu mogle da utee nemake Jevreje, u
njima nita nije moglo da odbrani Talmud, a bilo je dosta, kao to je rekao Saul Fridlender,
optih kliea tradicionalnog verskog antisemitizma". Faulhaber je, u stvari, branio svakog
Jevrejina koji je postao hrianin, ali ne i sve Jevreje. Propovedi su bile uperene uglavnom
protiv teolokog antisemitizma,9 i sam Faulhaber je priznao da nije bila njegova namera da
govori o savremenim aspektima jevrejskog pitanja: ,,Ja sam branio Stari zavet", rei e.
Nisam se postavljao spram jevrejskog pitanja danas."10
Pa ipak, u tajnom izvetaju o dogaaju, koji je napravio Himlerov oficir bezbednosti,
Faulhaber je optuen da su ga svi smatrali duhovnim voom katolikog otpora u dravi
nacionalsocijalista, posebno strana tampa... Njegov savet svetenicima da 'sarauju sa
dravom' nije nadvladao ruilaki efekt njegovih propovedi tokom Adventa, o Jevrejstvu i
posebno njegova novogodinja popoved o Germanstvu".11
Da li je bilo mogue da je kardinal Faulhaber, u trenutku kada je izgledalo da se politiko
katolianstvo predalo, hteo da isproba sranost poslednje linije otpora? Ako je tako, on je
uskoro propustio taj trenutak. Po vlastitim reima, nije eleo da ni na koji nain krene
smerom prave opozicije".

89
 U svakom sluaju, Sveta Stolica je sada, u dobru i u zlu, kontrolisala katoliku crkveno-
dravnu politiku u Nemakoj, politiku koja je imala za cilj da obezbedi ravnoteu interesa
kroz pomirenje.

PAELI NASTAVLJA DA SMIRUJE

Krajem novembra, Paeli se veoma uzbudio zbog toga to mu Butman nije odgovorio. Jo
vie se uznemirio uvi da je vicekancelar Papen planirao da spoji katolike omladinske grupe
sa Hitlerovom mladei. Paelija je ovaj dogaaj uznemirio jednako kao i same nemake
biskupe, ali on je zahtevao da on sam raspravi ovu stvar sa Berlinom, i zamolio je biskupe da
vrsto stanu uz njega tako to e utati i podrati njegov pregovaraki stav. Pravdajui
Paelija to u trenutku krize zahteva takav dijalog, Kas je kazao nadbiskupu Greberu: U
dravi postoji princip vostva; isto vai i za Vatikan. Ako parlamentarizam nastavi da vlada
episkopatom, crkva e biti ta koja e da trpi."12
Oseajui da pritisak na Paelija moe da izazove nepredvidive posledice, nemaki
izaslanik u Vatikanu nagovorio je Butmana da jo jedanput otputuje u Rim. Vei deo dana 18.
decembra, Butman je proveo u razgovoru sa Paelijem, koji je ponovio nemakom
pregovarau da je papa uznemiren i da e uskoro da izgubi strpljenje. Pije XI bi trebalo
definitivno da govori o Nemakoj u svojoj boinoj besedi", rekao mu je Paeli. Zatim je
dodao, potvrujui traginu slabost svoje taktike uzdranosti: Kada bih samo mogao da
poklonim neto prijatno Njegovoj Svetosti, verujem da bi se papino raspoloenje popravilo."13
Tako je protest postao najobinije sredstvo u Paelijevoj igri, kojim se moglo pretiti ili koje se
moglo povlaiti, zavisno od stanja diplomatske igre.
Posle toga, Butman je telefonirao Hitleru i narednog dana Paeli je imao u rukama notu o
namerama, koju je telegrafski poslala nemaka vlada. Meutim, njen sadraj teko da je
mogao da se smatra pozitivnim korakom ka reenju albi nemakih katolika. Tu je bilo
obeanje o usmenim pregovorima u bliskoj budunosti", to je bila odluka koja je
omoguavala da Sveta Stolica na svoj nain bira biskupe, kao i da mladi svetenici budu
osloboeni od sluenja vojske. Ali nije bilo ni rei o progonu jevrejskih preobraenika-
katolika; nije bilo konstruktivnog napretka po pitanju udruenja. Pa ipak, to je bilo dovoljno
Paeliju da ubedi papu da u svojoj Boinoj propovedi odustane od kritike Hitlerovog reima.
Ali im je vlada Rajha prebrodila opasnost od papske osude, ona je ponovo krenula u
ofanzivu. Ambasador Bergen obavestio je Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu da, s
obzirom da je Paeli voleo da se bake sa dokumentima, u Vatikan treba upuivati jedan po
jedan odgovor i na taj nain odgovoriti na sve dotadanje proteste Svete Stolice. Istovremeno,
ministar spoljnih poslova, Konstantin fon Nojrat, pokuao je da protestuje zbog navodnih
politikih uplitanja katolikih svetenika, posebno austrijskog klera. Nije li se Crkva mogla
uzdrati od nepravednih napada na izabranu vladu?
Tako je, tokom aprila 1934, Paeli bio zaokupljen piui jednu promemoriju za drugom,
pripremajui se za niz sastanaka sa Butmanom, do kojih nikada nije ni dolo. Najbolnije
pitanje bile su omladinske organizacije. Butman je tvrdio da, ukoliko bi se katolikoj mladei
dalo vremena da ispunjava svoje verske obaveze, sigurno da ne bi bilo nikakve prepreke da se
sva katolika omladina uklopi u Hitlerovu mlade. Po Hitlerovim izriitim nareenjima,
Butman je 29. marta, saoptio tampi ovaj kompromis koji e biti postignut u narednoj rundi
razgovora sa Paelijem, a koja je bila zakazana za drugu nedelju aprila. Meutim, Paeli je
odbio da se sloi da se katolika mlade ogranii samo na drutva za molitvu", iz straha da
e mlade katolike pregaziti nacistika neopaganska kultura. U stvari, u februaru, navodei
njegov antihrianski rasizam, Sveta Stolica je stavila na Indeks zabranjenih knjiga, Mit o
dvadesetom veku Alfreda Rozenberga, novog Hitlerovog vou nacistikog ideolokog
obrazovanja.

90
 Kako su meseci prolazili, a dve se strane nisu pribliile reenju spora o katolikim
udruenjima, Paelija je posebno obeshrabrila injenica da je do oiglednog zastoja dolo
zbog navodne obaveze Rajha da se konsultuje sa pokrajinskim vladama. etrnaestog maja, on
je napisao izuzetno otru notu Butmanu, koja je oigledno zaprepastila, ali i zabavila ljude u
Vilhelm-trase. Paeli je prigovorio Rajhu to ne koristi diktatorsku vlast kojom raspolae
kako bi naredio upornim pokrajinskim vladama da postupaju u skladu sa odredbama
konkordata. U zakljuku note upuene Hitleru, Paeli je upozorio da je ponovljeni osnovni
ton iz promemorije bio da treba spreiti uzroke koji dovode do albi Crkve, posebno kad se
radi o dravi koja ima autoritativnu vlast (Fhrerstaat). Vlada Rajha raspolae metodama da
vri uticaj i fiziku silu, kakva do sada nije bila poznata."14
Da li je mogue da je Paeli prekorevao Hitlera to nije bio dovoljno diktator? Ili je to bio
potez teke ironije, koji je ukazivao na njegovu svest da je odlaganje na raun lokalnog
otpora, bila samo taktika? Moda je istina bila i jedno i drugo. U svakom sluaju, sada se
Paeli uzjogunio.
Dvadeset i sedmog juna, tri nemaka biskupa (Greber, Berning i Nikolaus Bares) sastala su
se sa Hitlerom, poto ih je Paeli naimenovao za vezu izmeu hijerarhije i vlade Rajha u
pitanjima crkve i drave. Hitler ih je uverio da e, po zavretku tekuih pregovora o problemu
udruenja, objaviti izjavu o slobodi Katolike crkve da uestvuje u aktivnostima u svojoj
oblasti". Dvadeset i devetog juna, bez pozivanja na Rim, tri biskupa i njihovi nemaki
pregovarai zavrili su nacrt koji je, kako je izgledalo, bio dobra osnova za pomirenje
znaajnih razlika. Mnoge crkvene organizacije su priznate kao verske, ukljuujui tu i
omladinska drutva koja su se ograniila na moralno i versko obrazovanje. Sportske i
radnike organizacije trebalo je da se stave pod isto verski nadzor Katolike akcije, ali
fizika veba, dozvolilo se, mora biti u rukama drave. Biskupi su obeali da katolika
mlade nee nositi uniformu ni kampovati.
Prihvatajui injenicu da je svaki dogovor sa vladom Rajha u tom trenutku ipak imao neku
vrednost, bilo je bolje imati bar neto nego nita, s obzirom na sve opasniji poloaj u kome se
Katolika crkva nalazila. Ali zakljuenje pregovora je zaustavljeno tipinim aktom centrizma
koji je jo jednom otkrio da Sveta Stolica nee dozvoliti nemakim biskupima lokalnu vlast,
pod bilo kojim okolnostima. Pre nego to je nacrt mogao da se poalje Ministarstvu
unutranjih poslova u Berlin, kardinal Bertram ga je podneo Paeliju na odobrenje. Dokument
je odbaen, i tvrdi se da je to uradio sam papa, zbog krvave istke 30. juna 1934.
Do dana dananjeg, teko je sa sigurnou utvrditi koliko je ljudi izgubilo ivot po
Hitlerovom nareenju u Noi dugih noeva". Meu otprilike osamdeset i pet rtava, bili su
ljudi koji su bitno uticali na Hitlerov uspon: Ernst Rem, Kurt fon lajher, Karl Ernst i Gregor
traser. Meutim, tokom te noi, katoliki protivnici Hitlerovom usponu bili su takoe
ubijeni, ukljuujui tu i Eriha Klausnera, vou Katolike akcije; dr Edgara Junga, takoe
istaknutog lana iste organizacije; Adalberta Probsta, vou katolikih sportskih organizacija i
Frica Gerliha, urednika katolikog nedeljnika Der Gerade Weg". U svim sluajevima, ubice
su imale obezbeene alibije.15
Ubistvena priroda nacistikog gangsterskog reima, bila je svima jasna. Na sramotu
nemake hijerarhije, i jo veu sramotu Paelija, koji je nastavio da ih ograniava, katoliki
biskupi nisu izgovorili ni re protesta protiv ovog masakra odvanih katolikih voa.
Meutim, papa i njegov dravni sekretar, izrazili su samo minimalni protest zbog odbijanja da
se zakljui dogovor o unoenju biskupske odluke u nepotpuni lan 31. konkordata. U roku od
tri nedelje, Pije i Paeli su bili jo manje raspoloeni da prihvate rezoluciju. To je bilo
posledica ubistva austrijskog kancelara Engelberta Dolfusa, 25. jula, koji je mesec dana ranije
potpisao konkordat sa Vatikanom, povoljan za katoliku crkvu. U meuvremenu, poto
odluka o lanu 31. nije podrana u Rimu, Hitler je odbio da objavi svoju izjavu kojom je
obeao Katolikoj crkvi imunitet od napada u Nemakoj.

91
 Drugog septembra, Paeli je obavestio nemake biskupe da su ustupci koje je dala
nemaka vlada bili nedovoljni da obezbede verske slobode koje je garantovao sadraj
konkordata".16 Dve strane - pregovarai Rajha i nemaki biskupi - nisu potpuno prekinuli
pregovore, ve su ih odloili na neodreeno vreme. U tom trenutku, Paeli, kljuna linost za
sudbinu nemakih katolika, otputovao je u dugu posetu, na drugi kraj sveta. To e biti jedno
od putovanja koje e ga odvojiti od njegovog kabineta, dok se mrak nadvijao nad Evropom.

PUT U JUNU AMERIKU

Tokom etiri godine, koliko je obavljao dunosti dravnog sekretara u Vatikanu, Paeli je
napravio dubok utisak na autokratskog Pija XI. Iako razliiti po temperamentu, papa je
uvaavao Paelija zato to su delili zajedniko uverenje da je Crkva savreno drutvo,
vrhunsko u svom poretku". Takvo uverenje, stvoreno u vreme Lava XIII, koje je, kao to smo
videli, pretoeno u model centristike birokratije kojom upravlja kanonski i konkordatski
zakon, doseglo je svoj vrhunac u encikliki Pija XI, Quas primas (1925). U njoj on objavljuje
da Crkva ne samo da simbolizuje konanu vlast Boga nad svetom, ve privodi postepeno,
Hristovu vlast u svetu, ukljuujui tu ljude i narode, svom zakonu pravde i mira". Iste godine,
Pije je ustanovio proslavu Hrista kralja, koji prema njegovom shvatanju, vlada ne samo nad
katolicima ve i nad drugim ljudima, i ne samo nad pojedincima ve i nad drutvima. U
poreenju sa Hristovom univerzalnom vlau, takvi svetovni projekti kakva je bila Liga
naroda, po njegovom miljenju, nisu bili znaajni. Sa olujnim oblacima rata na horizontu,
jedina nada za ljudska drutva bila je da se pokore Crkvi i vikaru Hrista kralja na zemlji.
Oigledno je da je Pije XI imao takav univerzalni duhovni i moralni monarhizam na umu
1934, kada je zamolio Paelija da otputuje u inostranstvo u njegovo ime i da bude predstavnik
Hristovog vikara na zemlji. Ali imao je i drugi razlog. Po vlastitom priznanju, pontifeks je
eleo da prikae svog omiljenog tienika biskupima sveta. Godine 1936, rekao je monsinjoru
Domeniku Tardiniju: Hou da putuje kako bi upoznao svet i kako bi svet upoznao njega."
Posle pauze, dodao je: On e biti blistavi papa."17 Imajui u vidu ovu i druge opaske, jasno je
da je ve 1934, Pije XI pokuavao da utie na ishod naredne konklave, dajui glas za Paelija.
Uprkos Paelijevim mnogim poslovima, tokom ovog perioda sve vee opasnosti za
Evropu, Pije XI ga je, u jesen 1934, poslao kao papskog poslanika u Buenos Ajres, na
zakazani Meunarodni evharistiki kongres. Nakon toga usledie nova putovanja. Misija u
Argentini imala je verske i politike dimenzije. U svetlu antiklerikalnog komunistikog
reima u Meksiku i estih ustanaka irom kontinenta, Pije XI je s odobravanjem gledao na
tradicionalno argentinsko katolianstvo koje se nalazilo pod vlau blagonaklonog vojnog
predsednika, koja je liila na republikansku demokratiju. Tamo su se prethodne godine odrali
izbori. Nije li Argentina bila pravi izraz crkveno-dravne harmonije u ovom podruju koje je
bilo potresano revolucijama? Poseta papskog izaslanika bie znak da se svet jo nije otpadio,
ona e biti ivi svedok prisustva Hristovog u evharistiji koju u rukama dri izaslanik
Hristovog vikara na zemlji. Trijumfalni dolazak Paelija u Latinsku Ameriku bio je bez
presedana u istoriji Katolike crkve, i on e nagovestiti svetska putovanja dva kasnija
pontifeksa, Pavla VI i Jovana Pavla II.
Paelijev program putovanja bio je izvanredan, svaki njegov deo bio je osobito reiran
kako bi ostavio maksimalan utisak na javnost. Sa papskom zastavom koja se vijorila na
jarbolu, otplovio je iz enove, 24. septembra, na italijanskom parobrodu Conte Grande, dok
su zvonila gradska zvona, svirali orkestri, a masa uzvikivala na dokovima oekujui da je
Paeli blagoslovi kao da je to bio blagoslov samog pape. Njegove odaje na zadnjem delu
broda, sastojale su se od privatne kapele, kancelarije, salona i jo dve dodatne prostorije. U
kancelariji je bio ugraen veliki sto i deo njegove line biblioteke. Radiotelefon je bio
postvljen kako bi bio u vezi sa Sekretarijatom. U drugim delovima broda bila je smetena

92
svita od sekretara, etiri biskupa, raznih latinoamerikih diplomata i predstavnika verskih
redova. Sa njim je putovao monsinjor Kas koji je postao inilac u Dravnom sekretarijatu, kao
i njegova neaka, Elizabetina ker. tampa je opisala brod kao ploveu katedralu".
Prema izvetajima sa putovanja,18 Paeli se nijedanput nije pojavio pred putnicima, jo
manje se sa njima druio, osim onoga dana kada je brod preao ekvator. Umesto uobiajenog
raspusnog karnevala koji se prireuje kada se prelazi crta, Paeli je odrao versku slubu.
Pojavio se iz unutranjosti broda u zlatnoj odedi, proao palubom sa svim svojim prelatima i
pratiocima i zaustavio se da blagoslovi Atlantik.
Kada se brod pribliio Buenos Ajresu posle dvonedeljnog putovanja, argentinski
predsednik, general Agustin Pedro Husto, popeo se na palubu sa bojnog broda 25 de Mayo,
pozdravio Paelija ovim reima: Vaa Visosti, pozdravljam u linosti papinog izaslanika
prvog vladara sveta, pred ijom duhovnom vlau svi drugi vladari padaju niice u znak
dubokog potovanja."
Vozei se u ceremonijalnim koijama i zasipan cveem sa svakog balkona, Paeli je uao u
grad kao car. U narednih pet dana, on je zadivio graane argentinske prestonice svojim
elgrekovskim izgledom i naglaenom pobonou. Razgovori o politici u regionu sa raznim
vladinim i diplomatskim zvaninicima, bili su praeni dugakim procesijama i slubama koje
su se odvijale u parku Palermo, gde su prozirni, neprobojni panoi titili oltar i Paelijev
presto. Naprava na tokovima koju je vuklo stotine svetenika u belim odorama nosila je
Paelija kroz ulice Buenos Ajresa, dok je on kleao pred izloenom evharistijom.
Jedne veeri kada je Paeli bio pozvan da prisustvuje predstavi Refikove Cecilije u
pozoritu Kolon, desilo se neto zanimljivo. U poslednjem trenutku, Paeli je odluio da
avionom nadleti grad. Kao to se vidi na fotografijama sa tog dogaaja, on je sedeo uspravno
tokom leta i itao svoj brevijar. Sledee veeri, on je ponovio let, ovaj put u vojnom avionu,
koji mu se vie dopadao zbog brzine.
Na ovom veoma praenom putu, ve je bilo vidljivo pobono dranje, koje e postati
karakteristino za njegove pojave kasnijih godina kao pape, po reima Karla Falkonija,
njegov opti izgled bio je meavina asketizma i verskog nadahnua"; kada god se pojavio
meu lokalnim civilnim ili verskim vlastima, obavezno je drao sklopljene ruke kao da
uestvuje u liturgiji".19
Na povratku, zaustavio se u Montevideu da blagoslovi okupljeno mnotvo na dokovima,
zatim je nastavio za Rio de aneiro, gde su ga predsednik i lanovi vlade pozdravili kao efa
drave. Poto su ga otpratili na vrh brda iznad Rija na kome se nalazi statua Spasitelja sa
rairenim rukama, to e biti poza koju e Paeli oponaati narednih godina - on je
blagoslovio Brazil u ime Svetog oca. Njegov povratak kui pratila je topovska salva sa obale,
avioni su nadletali, a bojni brodovi su trubili.
Umesto da ode pravo u enovu, Conte Grande je pristao prvog novembra u Barseloni, gde
je Paeli razgovarao sa generalom Domingom Batetom, vojnim guvernerom Katalonije. Grad
je bio u nemirima tokom oktobra, posle proglaenja nezavisne katalonske drave od strane
separatistikog voe Luisa Kompanisa.
General je priredio prijem za Paelija kako bi on susreo prelate i vojne i civilne
dostojanstvenike iz raznih krajeva panije. Ponaajui se sa carskom gostoprimljivou,
Paeli je priredio gala veeru na brodu za lanove madridske vlade i nadbiskupa iz Taragone.
Da li je Paeli mogao da predvidi, ba kao i general Batet, eksploziju nasilja i krvoprolia
koja e uskoro da bukne u paniji, kada e hiljade svetenika i vernika izgubiti ivote?
General Batet e biti pogubljen dve godine kasnije, poto nije bio u stanju da sprovede nasilje
koje je general Franko smatrao sutinskim za voenje graanskog rata.20
Paeli je stigao u enovu 2. novembra, i sledeeg dana je zajedno sa celom svojom svitom
primljen u audijenciju kod pape. Pontifeks nije tedeo pohvale i zahvalnost svom omiljenom
kardinalu. Sa svoje strane Paeli je mogao da saopti sledee: Nikada do sada nisam video

93
ceo jedan narod, vladare i one kojima se vlada zajedno, kako saginju glavu i klee tako odano
pred Onim koji je rekao: 'Ja sam Kralj... ali moje kraljevstvo nije od ovog sveta'."21
Apostolska palata nije videla takve scene niti ula takve rei od vremena baroknih papa.
Sledee vee, prema pisanju jednog hagiografa,22 sekretar je otiao u Paelijevu sobu sa
hitnim telegramom. Soba je bila u mraku, ali u slabom svetlu sa prozora, zaprepaeni
slubenik je video visoki lik kako se die sa mramornog poda gde je leao ispruen u molitvi.
Kada se upalilo svetlo, Paeli je primio telegram i, videvi da je duhovnik uzbuen, rekao mu
osmehujui se: Ne brinite. Posle toliko slave i sjaja, neophodno je da se legne blizu zemlje
kako bismo znali da smo nita."
Paeli se vratio u Evropu koja je bila na ivici sukoba. Po njegovom dolasku u Buenos
Ajres, devetog oktobra, jugoslovenskog kralja Aleksandra i francuskog ministra inostranih
poslova ubio je hrvatski nacionalista u Marseju. Poreklo zavere" vodilo je u Maarsku, i na
Jugoslaviju je vren snaan pritisak da uzvrati. U sloenim evropskim savezima, Italija i
Francuska su zbog toga bile u opasnosti da budu uvuene u vojni sukob.
U meuvremenu, poslednjih nedelja 1934, Hitler je sve svoje napore usmerio na
pripremanje referenduma u spornoj sarskoj oblasti. Glasanje je odrano u januaru 1935, i
okonalo se ogromnom pobedom, kojoj su doprineli katolici, a koji su inili veinu o toj
oblasti. Sar je time vraen u Rajh. Nedugo zatim, Hitler je najavio uvoenje obavezne vojne
slube. Izvetaj britanske vlade o neuspehu konferencije o razoruanju i Geringova najava
osnivanja Luftvafe, jo vie su poveali stanje napetosti u Evropi.
U isto vreme, Musolini je otvoreno izrazio svoju ambiciju da putem oruja stvori carstvo.
Prvog februara 1934, Due je najavio da namerava da pokori Etiopiju u potrazi za
ostvarenjem svog sna o faistikoj kulturi vladavine moi. Musolini je bio ubeen da se
Britanija nee umeati, ali nije bio siguran kakvo je raspoloenje Francuske koja je investirala
u elezniku prugu od Adisabebe, prestonice Etiopije, do luke Dibuti, na francuskoj teritoriji.

PAELI I FRANCUSKA

Novi francuski ministar spoljnih poslova, Pjer Laval, stigao je 5. januara 1935. u Rim, na
razgovore sa Musolinijem u nadi da e ublaiti zategnutost francusko-italijanskih odnosa.
Poseta je uspela. Ona je oslobodila Musolinija straha od jugoslovenske situacije i mogunosti
francuske intervencije u Etiopiji. Laval je obavestio Duea o pregovorima o paktu izmeu
Francuske i Sovjetskog Saveza i otvorio put posebnog sporazumevanja izmeu Francuske i
Italije.
Tokom ove posete nije zaobien ni Vatikan. Sedmog januara, u popodnevnim satima,
Laval je razgovarao sa Paelijem u njegovoj kancelariji u Dravnom sekretarijatu.
Razgovarali su o sve veoj opasnosti od Nemake i mogunosti Anlusa Austrije. Ponovo su
se sreli kasnije toga dana, na veeri koju je za Paelija priredio francuski ambasador u Palaco
Taverna. Te veeri Paeliju je dodeljen veliki krst Legije asti. Pod blagim diplomatskim
uticajem kardinala dravnog sekretara, Lavalova poseta je otvorila vrata pribliavanju
Francuske i francuskih katolika Svetoj Stolici.
Od kad je ustolien Pije XI, Crkvu u Francuskoj je rastrzao krajnje desni pokret i novine
poznate kao L'Action franaise", na elu sa arlom Moraom. Pokret - koji je imao mnotvo
katolikih pristalica i sledbenika, vie zbog svog antirepublikanstva nego zbog svojih
posebnih ideja - propovedao je primat Crkve nad Hebrejskim Hristom", potinjavanje
oveka drutvu, oduevljenje nacionalizmom i povratak monarhije. Antisemitska i
istovremeno posveena udnom cilju dehristijanizovanja katolianstva, L'Action franaise"
je za Pija XI bila opasna kukavica u katolikom gnezdu. Odluan da je ugui, Pije je osudio i
pokret i novine. Biskupi su ga sledili. Mnogi laiki i verski lanovi pokreta bili su kanjeni.

94
Godine 1926, L'Action franaise" je kapitulirala i Pije XI je pokuao da privue Francusku,
stariju ker" Crkve, u svoje okrilje i zalei podele unutar francuskog katolianstva.
Paeli je tada izabran da predstavlja papu u Francuskoj, na hodoau u svetilite Device iz
Lurda. Oduevljeni zatitnik Marije, Pije XI je nastavio savremenu papsku tendenciju da
povlai znak jednakosti izmeu papske nepogreivosti i dogme o Bezgrenom zaeu, koju je
dogmatski proklamovao Pije IX, daleke 1854. Svi istinski sledbenici Hristovi", pisao je23
Pije XI 1928. godine, verovae u dogmu o bezgrenom zaeu Majke boije sa istom verom
sa kojom veruju u Sveto trojstvo, nepogreivost rimskog pape i inkarnaciju." Marijina
poslunost, simbolizovala je kolektivnu i pojedinanu pokornost Svetoj Stolici; kao to je i
njen status bio zasnovan na papskoj dogmi.
Pre nego to e otputovati u Francusku, Paeli je pozvan da doe na samrtniku postelju
svoga brata Franeska, uglednog vatikanskog pravnika koji je pregovarao o Lateranskim
sporazumima.
Paeli je bio toliko potresen smru svoga brata, da je razmiljao da odustane od puta. Ali to
bi bila", kako je zabeleio njegov prvi biograf Nazareno Padelaro, oigledno odobravajui i
bez daljeg objanjenja, suvie ljudska odluka".
Paeli je otputovao u Francusku 25. aprila, a narednog dana ga je na stanici u Lurdu
saekala poruka od predsednika Republike i poasti koje su odgovarale doeku efa drave.
Zajedno sa etvrt miliona hodoasnika, Paeli se molio i iao do peine u procesiji tri dana. U
tipinoj propovedi, govorio je o neprijateljima Crkve. Imajui iluziju da veliaju novu
mudrost", rekao je, oni su samo alosni plagijatori koji prikrivaju stare grehe novom
galamom. Malo je vano to se mase okupljaju oko zastave drutvene revolucije. Njih
inspirie lana ideja o svetu i ivotu." Osuujui predrasude rase i krvi i lane ideje
drutvenog i ekonomskog sveta, on je izjavio da Crkva ne pristaje da se sporazumeva sa
njima ni po koju cenu" - to je bilo upravo ono to je on pola godine 1933. radio sa Hitlerom.
Poslednjeg dana, u nedelju, govorio je o eni apokalipse zaogrnutoj suncem, iskupljenju
ljudske rase i Golgoti, sreditu istorije oveanstva". Zatim je govorio o predrasudama rase
i krvi" u Nemakoj i o tome da e Crkva rae izabrati krv sa Kalvarije, nego da izda svog
supruga, to je bilo sasvim u suprotnosti sa ohrabrivanjima koje je pruao Nemakoj tokom
poslednjih godina.24
Tokom svog boravka u Lurdu, Paeli je vei deo noi proveo u molitvi; odbijao je da spava
u krevetu, i spavao je samo na lealjki. Jedno poslepodne, prema prianju Falkonija, Paeli je
dopustio sebi mali odmor od ceremonijalnog reda, kako bi posetio dolinu Labigor blizu Sen
Savena. Jedan svetenik koji mu je bio vodi, sedeo je sa njim u koiji. im su se domogli
prirode, Paeli je otvorio svoj brevijar i poeo da ita, potpuno zanemarujui predeo kojim su
prolazili. Posle jednog sata, Paeli ree: A sada monsinjore, da se vratimo." Na povratku,
Paeli je sedeo zatvorenih oiju kao u mistinom transu. Kada su stigli do njegovog boravita,
samo je rekao svom saputniku: Izvinite me!" i pourio u kuu.
Ali poseta Francuskoj bila je uspena. I jo pre njegovog odlaska, govorilo se o drugoj
poseti. Prilikom svakog sledeeg boravka, smatrala je francuska tampa, izaslaniku se morao
staviti na raspolaganje, ni manje ni vie nego Versajski dvorac.
Paeli je ponovo doao u Francusku 9. jula 1937, stigavi u Pariz gde ga je ekala vojna
muzika i ceremonija zvaninog doeka. Odrao je misu u bazilici Sakre - Ker pre nego to je
vozom otiao u Lizije u Normandiji. Masa je ispunila perone na svakoj usputnoj stanici. Grad
Lizije ga je doekao sa vojnim poastima, sa jo vie muzike, sa zastavama i konjikom
pratnjom. Oko tri stotine hiljade hodoasnika, kako se navodi, porealo se na putu do
biskupske palate. Jedan novinski dopisnik, uporedio je Paelija sa figurom na Kraljevskoj
kapiji u artru.
Paelijev glavni zadatak u Lizijeu bio je da osveti novu baziliku sagraenu nad grobom
svete Tereze, karmelianske redovnice koja je ula u samostan u Lizijeu sa petnaest godina,

95
1888. i umrla od tuberkuloze 1897. Ovaj in je imao znaenje kao podrka duhovnosti koja
naglaava unutranjost nad zajednitvom, potinjavanje nad drutvenim delanjem, tiinu nad
glasnim govorom. Sveta Tereza je bila uvena po svojoj misli: elim da potroim svoje nebo
inei dobro na zemlji". Njeno naslee bila je posthumno objavljena duhovna autobiogafija,
Pria due, koja je otkrila svetost zasnovanu na obinim, svakodnevnim poslovima u
zatvorenom samostanu.
Godine 1925, kada ju je Pije XI kanonizovao kao sveticu Crkve, Terezin kult je postao
vano sredite popularne katolike pobonosti irom sveta. Pije ju je proglasio zatitnicom
misija i ona je bila naroito omiljena meu dijecezanskim svetenicima. Danijel-Rops,
francuski katoliki istoriar, tvrdio je da je njen kratak ivot" sadravao u sebi odgovor na
dva velika otpadnitva tog doba, koja su vodila do komunizma i nacizma. Uenjima Niea i
Karla Marksa, svetica suprotstavlja jedini nepobitan odgovor...'Bog je mrtav' rekao je
propovednik Sils - Marije. (Ali) za Terezu, kada je sve moglo da je navede da ga poniti, ona
je i dalje znala da Ga nita ne moe unititi, poto je On jedina Stvarnost."25
Lina odanost Pija XI svetoj Terezi bila je bezgranina. On je traio da mu Paeli donese
rue iz Lizijea, tri naroite milosti koje Mi molimo od voljene male svetice". uvari
svetilita su rado
poklonili rue, ali je Paeli, prema pisanju Padelara, izbegavajui svaku sentimentalnost,
prouavao rue sa preciznou botaniara".26
Pre nego to e otii iz Francuske, Paeli se vratio u Pariz da odri propoved na
francuskom, u crkvi Notr-Dam koja je bila prepuna crkvenih i civilnih velikodostojnika.
Govorilo se da je bio prilino nervozan kada je stao za govornicu. Ali ubrzo se zagrejao za
svoju temu, viui Vigilate fratres! (uvajte se, brao!") Podsetio je Francusku na njen
obiaj da potuje zakon ljubavi", poto je zakon ljubavi zahtevao pravedno i hriansko
reenje glavnog pitanja proletarijata". Te tvrdnje, koje je razvijao kroz niz uoptavanja,
predstavljale su odbacivanje onih lanih proroka" koji su vratili svet u novo mrano doba
prehrianske ere. Zavravajui govor, izjavio je da to pre svako potpuno shvati da postoji
konana povezanost izmeu misije Crkve Hristove i napretka i veliine naroda, tim e se bolje
doi do harmonije koju eli Bog."27 Bilo je neuobiajeno da se prilikom katolike propovedi
kongregacija digne na noge i aplaudira.
Naredne nedelje, Dijego fon Bergen, ambasador Nemake pri Svetoj Stolici, mogao je da
obavesti Berlin da je Paeli odluno tvrdio da je njegova propoved bila isto verske prirode".
Putovanje u Francusku nije imalo politiki cilj; u Vatikanu nikada nisu ni pomislili na
posrednu demonstraciju protiv Nemake".28

PAELI U SJEDINJENIM DRAVAMA

Pobeda socijalista na panskim izborima u februaru 1936, kulminirala je tog leta talasom
nasilja i izbijanjem graanskog rata. Katolika crkva, koja se identifikovala sa reakcionarnom
stranom u ideolokoj podeli, bila je izloena nekim od nastranijih zloina, koje su uglavnom
poinili anarhisti. Prema katolikim izvorima,29 tokom perioda od trideset meseci rata, vie od
sedam hiljada svetenika i vernika je zaklano. Paeli je, razume se, morao biti svestan zloina
koje je izvrila Frankova strana, ali Kaudiljo je izjavio da e panija biti carstvo okrenuto
Bogu". U septembru, primajui grupu panskih hodoasnika, Pije XI je igosao satanski
pokret" marksizma koji je doveo do rata, i blagoslovio one koji su branili pravo i ast Boga
protiv snane eksplozije sila toliko divljih i tako surovih da izgledaju gotovo neverovatne."30
Uprkos mnogim Paelijevim govorima tokom te godine na temu pravde i mira, Sveta
Stolica nije osudila Musolinijev napad na Etiopiju, treeg oktobra 1935. Niti je Pije XI
obuzdavao italijansku hijerarhiju od ratnog oduevljenja. O Due!" izjavio je biskup
Terasina, dananja Italija je faistika i srca svih Italijana biju zajedno sa vaim. Nacija je

96
spremna za svaku rtvu kako bi se obezbedio trijumf mira i rimske i hrianske civilizacije...
Bog vas blagoslovio, Due!"31 Takvi izlivi kao da su pozdravljali savez izmeu vizije koju je
imala Sveta Stolica o Crkvi kao univerzalnom nezavisnom drutvu" i Musolinijeve fantazije
o zemaljskom carstvu koje se stvaralo. Iako je Pije XI rekao prijatelju u septembru da bi rat sa
Etiopijom bio mrzak",32 njegove izjave o tom pitanju kasnije bile su uvijene i neodreene
bez jasno izraene osude.
U takvoj situaciji, Paeli je u pratnji Enrika Galeacija i sestre Paskvaline, osmog oktobra
1936, otplovio iz Napulja u Severnu Ameriku, luksuznim parobrodom Conti di Savoia. To je
bio prvi put da je papski dravni sekretar posetio Sjedinjene Drave. Po prispeu broda na
njujorki dok, prvo se na njega popeo Paelijev prijatelj, tridesetsedmogodinji biskup Fransis
Dozef Spelman, koji je bio predodreen da postane njujorki kardinal-nadbiskup. Spelman je
doneo Paeliju crnu sveteniku odeu, jaknu i pantalone, ali je taj svetovni nain oblaenja
bio odmah otklonjen.
Bivi vatikanski birokrata, ogromne snage, efikasnosti i ambicije, Spelman je bio pomoni
biskup Bostona. Uprkos pokuaju njegovog nadreenog, Viljema OKonela, kardinala
nadbiskupa, da ga odvrati, Spelman je organizovao dobar deo Paelijevog puta. Tokom
trideset dana Paelijevog boravka u zemlji, kada je preao preko 10.000 km, uglavnom
avionom, Paeli je pokazao svoje sveteniko dostojanstvo, klizei u svojoj mantiji i svilenom
ogrtau preko pragova brojnih katolikih koleda, samostanskih kola, samostana i
parohijskih crkava.
Neizgovoreni uslov njegove posete bila je izmena usluga izmeu Paelija i predsednika
Ruzvelta. Ruzvelt je eleo da pomogne da se uutka katoliki svetenik na radiju, otac arls
Koglin, koji je svake nedelje drao propovedi protiv administracije sluateljstvu od petnaest
miliona Amerikanaca. Koglin, pastor crkve posveene sv. Terezi u Rojal Ouku, predgrau
Detroita, bio je protiv Nju Dila i za sve amerike nevolje okrivljavao je Ruzvelta, Jevreje,
komuniste i bezbone kapitaliste". Ruzvelt je eleo da zapui usta Koglinu. Sa svoje strane,
Paelija je brinula injenica da su Sjedinjene Drave tri godine ranije priznale Sovjetski
Savez. Sada se nadao Ruzveltovom ohrabrenju za poetak formalnih ameriko-vatikanskih
dip-lomatskih veza.
Paeli nije sreo Ruzvelta lino sve do pred kraj svog boravka, 6. novembra, poto su izbori
bili zavreni, a predsednik se vratio na svoju dunost. Posle njihove posete Ruzveltovom
imanju u Hajd Parku, postalo je jasno da je Paeli obezbedio obeanje da iskuje ameriko-
vatikanske veze koje je traio. Sjedinjene Drave su bile pristale da dre diplomatu pri Svetoj
Stolici sve dok Senat nije ukinuo plaanje 1867, kada je Pije IX posle antidemokratskog
Silabusa pogreaka, postao krajnje nepopularan i kod demokrata i kod liberala. Godine 1870,
papa je izgubio svoju zemaljsku mo i sa njom, po miljenju vlade SAD, ustavnu osnovu za
diplomatske veze. Godine 1929, Lateranski sporazumi potvrdili su postojanje Svete Stolice
kao drave, ali je ameriki Senat bio uzdran da obezbedi sredstva za diplomatsko
predstavnitvo. Takva odluka mogla je da izazove gnev protestantske veine. Izgleda da je
Ruzvelt uverio Paelija da e ovo srediti tako to e naimenovati linog predstavnika koji
nee traiti platu. Imenovanje je izvreno tek 1940, kada je Majron Tejlor akreditovan pri
Svetoj Stolici.
U meuvremenu, iako Paeli nikad nije progovorio ni re o tome ta je reeno i kako je to
uraeno, otac Koglin je 8. novembra, najavio svoju poslednju propoved na radiju. Odrao je
re. Iako je opirno pisano o poseti, amerika tampa nikada nije uspela da intervjuie Paelija
o tome ili o nekom drugom osetljivom pitanju tokom njegovog boravka, u velikoj meri
zahvaljujui vetoj zatiti koju mu je obezbedio Spelman.
to se tie ostalog, Paeli je bio na pokretnoj traci liturgijskih slubi, rukova, veera,
govora i predavanja u gotovo svakom veem gradu Sjedinjenih Drava, osim u junim
dravama. Meu mnogim mestima bio je u Bostonu, Filadelfiji, Baltimoru, Vaingtonu, Saut

97
Bendu, Klivlendu, St. Polu, Sinsinatiju, Detroitu, ikagu, San Francisku, Los Anelesu i St.
Luisu. Popeo se na vrh Empajer Stejt Bildinga, i gledao Boulderovu branu i Veliki kanjon.
Video je kako se prave filmovi u Holivudu i primio poasna zvanja od raznih koleda. Gde
god da je dolazio, doekivala ga je oduevljena masa na ulicama, koja je podseala na
mnotvo koje se okupljalo da pozdravi pape koje su putovale u drugoj polovini ovog veka. U
svakom sluaju, Paeli je uivao u bunim doecima na putu, ukljuujui brzinu njegovog
motorizovanog konvoja i sirene drugih vozaa koje su zavijale. tampa ga je nazvala letei
kardinal", jer je voleo da se vozi avionom, i izgleda da ga je oduevljavao pogled iz vazduha
na planine, ravnice, pustinje i ume. Na povratku u Njujork, zaustavio se na Nijagarinim
vodopadima. Stajao je na ivici, utei neko vreme, gledajui na zadivljujui prizor. Krenuo je,
pa se opet vratio. U tipinom gestu, Paeli je blagoslovio vodopade.33
Pre povratka u Evropu, u Njujorku, na Long Ajlendu, Paeli je boravio na Inisfadi, imanju
gospoe Nikolasa Brejdija, bogate katolkinje kojoj je dodeljena papska titula vojvotkinje za
njenu dareljivost prema Svetoj Stolici. Vojvotkinja Brejdi je priredila ogroman prijem za
Paelija, u svojoj palati u dordijanskom stilu. Baklje su osvetljavale put do glavnog ulaza;
Paeli i vojvotkinja su primali svoje odabrane goste uz zvuke elektrinih orgulja koje su za
ovu priliku bile smetene u holu ispunjenom ruama, u kome su u kaminima gorela itava
stabla.
Pre nego to e otii iz SAD, Paeli je poverio uvek spremnom Spelmanu 113.000$, to su
bili pokloni koje su mu bogati Amerikanci dali tokom puta, da ih investira za njega lino.
Gospoa
Brejdi je umrla ubrzo nakon Paelijevog odlaska i ostavila lino kardinalu dravnom
sekretaru nasledstvo od 100.000$.34

10.
PIJE XI GOVORI

Posle Paelijevog veta na predloeni kompromis nemakih biskupa o lanu 31.

konkordata, odnosi izmeu katolika u Nemakoj i nacistikog reima su se i dalje pogoravali
tokom leta 1935. Katoliki biskupi su dvadeset i osmog avgusta objavili pastirsko pismo koje
je trebalo da se ita sa predikaonica u svim katolikim crkvama. Ono je predstavljalo potpuni
promaaj poto nije uspelo da prevede ideal u delovanje, i bilo je ironino u svojoj suprotnosti
izmeu rei i dela. Odbacujui naelo da vera nema nikakve veze sa politikom", biskupi su
podseali vernike, navodei Jevanelje po Matiji, da vesnici hrianstva treba da budu 'so
zemlje' i svetlo sveta i treba da 'puste da njihovo svetlo sija pred ljudima. Crkva treba da
bude kao 'grad na brdu, da se nadaleko vidi u ivotu ljudi." Prazno bodrenje bilo je najvie
to su biskupi mogli da kau u svom protestu. U meuvremenu, nastavili su da se okreu
Paeliju koji je kontrolisao i albe koje su bile upuenje njemu i papi.
U odgovoru na pastirsko pismo, Hitler je 11. septembra, na nacistikom kongresu u
Nirnbergu, izjavio da on nije protiv hrianstva, ve se mi se borimo sa njim da bismo
oslobodili na javni ivot od onih svetenika koji su promaili svoje zvanje i koji je trebalo da
postanu politiari umesto svetenici".1
etiri dana kasnije, Hitler je doneo Nirnberke zakone, kojima se odreivalo nemako
dravljanstvo, pripremajui put za uobliavanje poloaja Jevreja u pogledu roditeljskih prava i
braka. I ovog puta, ni re protesta od strane Paelija.
U nameri da sauva izglede za pomirenje i mogui otpor crkava iskoristi za sebe, Hitler je
16. jula uspostavio Ministarstvo za crkvene poslove koje je poverio Hansu Kerlu. Kerl se sreo
sa kardinalom Bertramom poetkom septembra i ponovo pozvao katoliku hijerarhiju da
saini novi spisak katolikih organizacija koje bi uivale zvaninu zatitu. Spisak je podnet u
Kerlovo ministarstvo 2. oktobra, ali dalji pregovori nisu urodili plodom. Katoliki biskupi su

98
eleli da zadre strukturu katolikih udruenja, a Hitlerov Rajh je bio odluan da sprei i
uniti organizacije koje su imale potencijala za politiko delovanje Crkve. U meuvremenu,
utisak da su se vodili pregovori i mogunost pomirenja u budunosti, spreavali su Vatikan da
izrazi svoj protest.
Meutim, tipina taktika tapa i argarepe" nacistikog reima, videla se iz prvog talasa
moralnih" suenja koje je sproveo Rajh tokom 1935-1936, kada su katoliki vernici bili
optuivani za seksualno zlostavljanje maloletnika i malverzacije sa novcem. Prve navodne
optube bile su upravljene posebno protiv redovnica i svetenstva zaduenog za decu u
sirotitima i kolama. Ove druge ukljuivale su i one kongregacije koje su bile finansijski
odgovorne za delovanje misija i zajednica u inostranstvu. Ekonomska kriza tridesetih godina
dobila je svoj konani izraz u mnogobrojnim zakonima koji su se ticali spoljne trgovine, to je
stvaralo tekoe vernicima koji su imali finansijske obaveze van zemlje.
Gurnuta u defanzivu i pod stalnim pritiskom Vatikana, Katolika crkva nastavila je da ivi
tokom 1936. u stanju inercije, nalazei sumnjivu utehu u pomisli da bi stvari mogle da budu
jo gore. Do leta, vesti o zloinima protiv redovnica i svetenika u panskom graanskom ratu
ukazale su - to je sam papa lino naglasio - koliko je bilo tee pod boljevizmom". To je bio
predmet troasovnog privatnog razgovora koji su, u novembru, vodili minhenski kardinal
Faulhaber i Adolf Hitler u Firerovom planinskom utoitu u Obersalcburgu. Hitler je stalno
ponavaljao priu o opasnostima komunizma, molei kardinala da istraje u naporima za
pomirenje sa Rajhom. U memorandumu sa susreta, Faulhaber je zabeleio:

Firer kontrolie diplomatske i drutvene norme ponaanja bolje nego neki roeni vladar...
Bez sumnje kancelar veruje u Boga. On priznaje hrianstvo kao temelj zapadne kulture...
Nedovoljno je jasno njegovo shvatanje Katolike crkve kao Boanske ustanove.2

Posle susreta, Faulhaber je objavio biskupsko pismo, koje je trebalo da se ita u crkvama u
Bavarskoj, januara 1937. Pismo je podsticalo saradnju izmeu Crkve i drave u borbi protiv
komunizma, ali i zahtevalo potovanje crkvenih prava onako kako su odreena konkordatom.
Meutim, 1937. je dolo do produbljivanja napetosti izmeu nacizma i Katolike crkve. U
drugoj nedelji januara, nemaki biskupi sastali su se u Fuldi i tom prilikom sainili spisak koji
je sadravao sedamnaest povreda konkordata. Naoruani svojim poznatim alopojkama, samo
tri kardinala (Bertram, Faulhaber i ulte), zajedno sa dva uticajna biskupa (Klemens August
fon Galen i Konrad fon Prejzing), odluilo je da poe u Vatikan. Nameravali su da se vide sa
Paelijem koji ih je primio 16. januara uvee. Sa ovim odlunim zahtevom u kome se traila
papina akcija, Paeli nije imao izbora ve je morao da ukljui i Svetog oca. Pije XI je patio od
dijabetesa, srca i ireva na nogama, pa je Paelija i nemaku delegaciju primio u svojoj
spavaoj sobi. Leao je na krevetu gotovo neprepoznatljiv, bled, omraveo, lica duboko
izboranog, oteklih i polusklopljenih oiju".3 Sluao ih je dugo i iscrpno razgovarao sa njima.
Rekao im je da je mnogo toga shvatio tokom svoje bolesti o tajni Hristovog raspea i spasenja
kroz patnju. Odluio je da objavi encikliku o stradanjima Crkve u Nemakoj.
Faulhaber je napisao prvu verziju velikom brzinom i predao je Paeliju u ruke 21. januara
ujutro. Dravni sekretar je redigovao nacrt, dodavi tekst o istoriji konkordata.4 To je vano,
poto je objavljena enciklika, Mit Brennender Sorge (Sa dubokom zabrinutou), predstavljala
otvorenu osudu postupaka nemake vlade prema crkvi. Ona je, za mnoge katolike kao i
nekatolike, bila simbol papine hrabrosti, to se navodi kao suprotnost Paelijevom utanju
tokom rata. Iako je Paeli u mnogome zasluan za konani dokument i sloene dogovore oko
njegovog objavljivanja u Nemakoj, enciklika je stigla prekasno i nije osudila
nacionalsocijalizam i Hitlera poimenice.
Logistika publikovanja, ipak, otkriva sposobnost parohijskih mrea irom katolike
Nemake i opseg njihovog neiskorienog potencijala za protest i otpor. Dokument je

99
prokrijumaren u Nemaku, gde je tajno odtampan u dvanaest razliitih tamparija. Tokom
Velike subote, 14. marta 1937, poslat je po kuririma, veinom po deacima koji su peaili ili
ili na biciklu, od kojih su mnogi putovali do svojih odredita preko polja i kroz ume da bi
izbegli javne puteve. Dokument ni u jednom trenutku nije iao preko potanske slube. U
nekim sluajevima bio je dostavljen parohu tokom ispovedi. Mnogi svetenici uvali su
dokument zakljuan u svom tabernaklu zajedno sa evharistijom, do asa kada je trebalo da se
proita.5 Napisan je na nemakom i nije upuen samo nemakim biskupima ve i katolikom
episkopatu irom sveta.6
Enciklika poinje sledeim reima: Sa dubokom zabrinutou i sve veim oajanjem, ve
neko vreme posmatramo stradanja Crkve u Nemakoj". Potom je papa opisao istorijat
pregovora oko konkordata i svoje nedoumice, u to vreme, oko zakljuenja ugovora. Iskustvo
prethodnih godina, nastavio je, otkriva da je partner Crkve u konkordatu posejao seme
sumnje, nereda, mrnje, kleveta, prikrivenog i otvorenog neprijateljstva prema Hristu i
Njegovoj Crkvi, hranjenog iz hiljade razliitih izvora koristei se svim moguim sredstvima".
Umesto prave vere u Boga, izjavio je, postoji obogoenje rase, naroda i drave. On je
upozorio biskupe da se uvaju tetne prakse koja mora da sledi posle takvih stavova, i traio
je priznavanje prirodnog zakona. Vernik ima neotuivo pravo da veruje i da upranjava
svoju veru na nain kako mu to odgovara. Zakoni koji gue ili oteavaju izraavanje ove vere
u suprotnosti su sa prirodnim zakonom."7
Zatraio je od katolike mladei da proisti svoju zemlju od mrnje prema hrianstvu.
Pozvao je svetenike i vernike da se mole za vie milosra. Preklinjao je graane, posebno
roditelje, da pojaaju svoje napore u odgoju svoje dece kao katolika. Kada doe do
pokuaja", pisao je, da se oskrnavi obitavalite deije due ... onda je vreme duhovne
profanisanosti hrama stiglo, i onda je dunost svakog hrianskog vernika da jasno odvoji
svoju odgovornost od druge strane, da uva svoju savest da ne pogrei saradnjom na tom
stranom poslu i korupciji."
Ove izgovorene rei, posebno one koje se odnose na prirodno pravo, mogle su da se
primene na Jevreje, ali nije bilo jasne osude antisemitizma, ak i u odnosu na katolike
Jevreje. Jo gore, podtekst protiv nacizma bio je zamagljen objavljivanjem, pet dana kasnije,
jedne jo ee osude komunizma u encikliki Divini redemptoris. Ali i pored sveg papinog
okolianja, Mit brennender Sorge sadri snane rei. Nacisti su smatrali encikliku
subverzivnim inom. Firme koje su saraivale u tampanju dokumenta bile su zatvorene i
mnogi slubenici bili su uhapeni; kada su kardinal Bertram i nadbiskup Orsenigo uloili
protest, dobili su otar ukor od nemakog Ministarstva inostranih poslova i Kerlovog
Ministarstva verskih poslova.
Hajdrih je naredio da se sve kopije dokumenta konfiskuju. Kerl je poslao pismo nemakim
biskupima, tvrdei da je enciklika bila u direktnoj suprotnosti sa duhom konkordata... i da
sadri ozbiljne napade na dobrobit i interese nemakog naroda."8 Hitler je bio toliko ljut zbog
enciklike da ju je pomenuo tokom svog obraanja na majskoj proslavi. Traei poslunost od
svakog Nemca ponaosob, on je upozorio da drava nee tolerisati nikakvo osporavanje njene
vlasti, pa makar morala da lomi i kri". To je vailo i za crkve. Kada pokuaju na bilo koji
nain - pisanjem, enciklikama, itd. - da prigrabe prava koja pripadaju iskljuivo dravi,
gurnuemo ih u njihovu dozvoljenu duhovnu delatnost."9
Crkva je imala snage da uzdrma reim i to se jasno videlo iz zvanine reakcije na govor
ikakog kardinala Dorda Mundelejna koji je odran 18. maja 1937, pred skupinom od pet
stotina dijecezanskih svetenika. Na ameriki otvoren nain, neoptereen papskim frazama,
Mundelejn je izjavio: Moda ete se pitati kako je mogue da se narod od ezdeset miliona
inteligentnih ljudi, pokori u strahu i ropstvu jednom tuincu, austrijskom soboslikaru, jo k
tome siromanom, i nekolicini njegovih saradnika kao to su Gebels i Gering, koji upravljaju

100
svakim pokretom ljudskih ivota?" Kardinal je dalje kazao da su mozgovi ezdeset miliona
Nemaca bili odstranjeni, a da oni to nisu ni primetili.10
Gering je odgovorio sledee nedelje, dvosatnom harangom, najavljujui obnavljanje
moralnih suenja" koja su bila ukinuta polovinom 1936. Ali reim nije morao da se mnogo
plai nemakog katolianstva, sve dok je Paeli vukao konce, u tolikoj meri da je ak
obezvredio i otri ton papine javne poruke. Doekujui grupu hodoasnika iz ikaga, 17. jula
1937, Pije XI je pohvalio grad i njegovog kardinala koji je toliko brian i vrst u odbrani
boanskih i crkvenih prava, kao i u spasenju dua".11
Meutim, dan ranije, nemaki ambasador fon Bergen posetio je Paelija i 23. jula poslao
sledei izvetaj svojim gospodarima u Berlin:

Ponaanje pape je u otroj suprotnosti sa stavovima kardinala dravnog sekretara koje je

ovaj izneo za vreme moje posete od esnaestog, dan pre papinog govora... Razgovor je bio
privatne prirode. Paeli me je primio sasvim prijateljski i uveravao me je tokom razgovora da
e se normalni i prijateljski odnosi sa nama ponovo uspostaviti im to bude mogue. To se
posebno odnosilo na njega koji je proveo trinaest godina u Nemakoj i koji je uvek pokazivao
najvee simpatije za nemaki narod. On e u svako doba biti spreman za razgovore sa
istaknutim linostima kao to je ministar inostranih poslova i predsednik pruske vlade,
Gering.12

Ove rei otkrivaju snaan kontrast izmeu papinih oseanja i Paelijeve politike
poputanja. injenica je bila da je okolini stil enciklike, mogao da se tumai na dva razliita
naina. Mogla
se razumeti kao konaan pokuaj Crkve da zahteva svoja prava prema odredbama konkordata.
Isto tako, mogla se shvatiti i kao poziv na nepoputanje i masovan katoliki protest. Ova
suprotstavljena stanovita na jedan nain je prihvatio kardinal Bertram na strani onih koji su
bili za poputanje, a na drugi, biskup fon Prejzing na strani pobunjenih. Kao to je older
primetio, ona kazuje mnogo o Paelijevoj vetini da obe grupe misle da je on na njihovoj
strani". 13 Meutim, nema sumnje da je Paelijeva politika, uzeta u celini, bila naglaeno
pomirljiva. Kako se kriza izmeu Crkve i nemakog reima zaotravala tokom narednih
dvanaest meseci, Paeli je u martu 1938, predloio da doe u Berlin na pregovore, ukoliko je
to poeljno", u nameri da spase konkordat.14

PAELI U ISTONOJ EVROPI

U maju 1938, Paeli je vie nego ikad ranije, dramatino i javno ispoljio svoju spremnost
na pomirenje. Jo jedanput je krenuo na putovanje, ovaj put u Budimpetu, gde je 25. maja
trebalo da otvori trideset i etvrti meunarodni Evharistiki kongres. Nekoliko dana pre
njegovog dolaska, Bela Imredi je naimenovan za predsednika vlade. Imredi je bio estok
antisemita koji je tvrdio da svako ko nije mogao da dokae da su njegovi preci roeni u
Maarskoj, mora da je Jevrejin. ak i za vreme kongresa, maarski parlament je raspravljao o
predloenim antijevrejskim zakonima. Maarski regent bio je admiral Miklo Horti koji je bio
odluan da od svoje zemlje napravi satelit Nemake.
Kongres je odran uoi Anlusa, nemake aneksije Austrije do koje je dolo 12-13. marta
1938. Himler je zabranio Nemcima da putuju u Maarsku i prisustvuju kongresu, i zabranio je
svako izvetavanje o njemu u katolikoj tampi. Zabrane su moda odraavale bes nacista
zbog papinog odlaska iz Rima u Kastel Gondolfo, poetkom meseca, kada je Hitler doao u
posetu Venom gradu".
Ne samo da Paeli nije ni spomenuo bujanje antisemitizma u Maarskoj, nego, na ovom
najznaajnijem katolikom skupu godine, reimu s one strane granice, nije uputio nijednu re

101
kritike. U stvari, u glavnom delu svoje propovedi pred desetinama hiljada vernika, on je
pozvao na pomirenje, to e biti slino sa svetovnim politikim dogovorom koji su napravile
Francuska i Britanija iste godine.

U svakodnevnom ostvarenju svoje sudbine i svojih mogunosti, svaki narod sledi, u

okvirima Stvaranja i Spasenja, svoj osobeni put, negujui svoje nepisane zakone i potrebe u
skladu sa svojim moima. Njegove sklonosti, njegove osobenosti uopte, preporuuju i esto
prisiljavaju na taj put.15

U drugom odlomku u poruke, ljubavi na delu", dao je posrednu kritiku Jevreja: Za

razliku od Isusovih neprijatelja koji su mu u lice vikali Razapnite ga, mi mu pevamo himne
nae vernosti i nae ljubavi. Mi postupamo na takav nain, ne iz gorine, ne zbog naeg
oseanja nadmonosti, ne zbog nae nadmenosti prema onima ije ga usne kunu i ija ga srca
i danas odbacuju." Moa J. Hercl, koji navodi ovaj odlomak u svojoj knjizi Hrianstvo i
holokaust maarskih Jevreja (1993), tvrdi da je Paeli prepustio svojim sluaocima da odrede
ko su ti neprijatelji Isusovi koji su mu u lice vikali Razapnite ga". Paeli je," pie Hercl,
bio uveren da ga je njegova publika dobro razumela."16 Papin predstavnik na Evharistikom
kongresu, jasno je stavio do znanja da sveopta ljubav" koju je propovedao na skupu nije
obuhvatala i Jevreje.

DEMORALISANJE KATOLIKA

Dok je Hitler vodio nemaki narod ka ambisu krajem tridesetih godina, i dalje je drao
Katoliku crkvu u stanju nervozne potinjenosti, hukajui lokalnu hijerarhiju protiv
Vatikana, svakodnevno krei odredbe konkordata. Pa ipak, on je ohrabrivao ouvanje
ugovora sve dok je on odvraao katolike od politikog delovanja. Pritisak se oseao vie u
masama, nego u naredbama odozgo. Meutim, opti utisak je bio da su talase progona
zaustavljali kratki periodi
smirenja sa vrha. Stradanja Crkve nikada nisu dosegla do razmera Kulturkampf-a iz
Bizmarkovih vremena. iroko je bilo rasprostranjeno iscrpljivanje kroz bezbroj lokalnih
zabrana, iako su u to bile ukljuene i razne nacionalne agencije. Mada je Kerl bio zvanino
odgovoran za crkvene odnose u vladi, katolianstvo se nalazilo pod pritiskom mnogobrojnih
nadreenih unutar Rajha: Baldur fon irah, voa Hitlerove mladei, podrivao je katolike
omladinske organizacije; ministarstvo za rad vrbovalo je katolike radnike u nacistiku
stranku; ministarstvo finansija je istraivalo katolika misionarska drutva zbog prestupa po
zakonima o finansijama; vojska je pokuavala da podmiti vojnike katolike veroispovesti.
irom Nemake, bilo je pojedinanih pokuaja da se skri katoliki uticaj u kolama - od
zabrane raspea i svetih slika na zidovima, propisa za dvostruko lanstvo u nacistikim i
katolikim radnim organizacijama, do otputanja katolikih nastavnika i vernika.
Polovinom jula 1937, izdate su smernice za prikupljanje obavetenja o aktivnostima
Crkava, njihovih organizacija i voa, ukljuujui tu i brzo irenje mree SS i Gestapo
dounika i krtica. Smernice su postavile uputstva za izvetavanje o sadrajima propovedi i
reakcijama kongregacija.
Ipak, nacisti su pazili da sve ostane u odreenim granicama. Oni nisu zatvarali parohijske
crkve, i nije bilo pokuaja da se sprei redovno prisustvovanje misama i primanje
sakramenata. Otuda je opti odgovor katolika, podran od vatikanske vrhuke, bio da su stvari
mogle da budu i gore, i da je mirenje sa tim bilo cena za preivljavanje. Katolici u tome nisu
bili jednoduni. Laici su u nekim sluajevima odbili da prihvate konfiskaciju verskih
predmeta iz kola i nastavili da se skupljaju u procesije ak i kada je policija stavljala
prepreke na njihovom putu. Bilo je mnogo pojedinanih primera hrabrih poduhvata. tavie,

102
posebno su jezuiti esto organizovali parohijske misije i utoita i u tome su bili glasni. Ali to
su bili pojedinani izuzeci koji su potvrivali postojanje opte inercije.
Jedan od takvih izuzetnih disidenata bio je monsinjor Bernard Lihtenberg, paroh u
berlinskoj dijecezi. Lihtenberg je otvoreno protestovao protiv antisemitizma i zloupotrebe
ljudskih prava, od 1933, pa nadalje. Umro je na putu za Dahau 1943. Jo jedan izuzetan
primer bio je otac Rupert Majer iz Minhena, jezuita koji je bio aktivan meu radnikim
grupama i koji je uhapen na est meseci 1937, zbog svojih propovedi protiv nacistikog
antisemitizma. Majer je sluio u Prvom svetskom ratu gde je izgubio nogu, i bio je prvi
katoliki kapelan koji je dobio Gvozdeni krst. Kardinal Faulhaber je u poetku branio Majera,
to je bio dokaz da je u crkvi postojala snaga koja se zalagala za otpor. Ali nekoliko meseci
kasnije, provodei pomirenje za koje se godinama zalagao Paeli u Rimu, Faulhaber je
estitao nacistima u svojoj novogodinjoj propovedi 1938, na njihovoj antipuakoj i
antialkoholiarskoj kampanji. Evo ta je prednost naeg vremena: na najviim mestima u
vladi imamo primere strogog ivotnog stila, osloboenog nikotina i alkohola."
Posledica propovedi bila je da je otac Majer izjavio da prestaje sa svakim vidom protesta.
Od tog trenutka, neto me je pogodilo u srce", rekao je, i spreilo me da se vie ikada
pojavim."17 Pa ipak, Majep je proveo neko vreme u logoru u Saksenhauzenu, a rat je proveo u
kunom pritvoru u benediktinskom samostanu u Bavarskoj. okantna neumesnost
Faulhaberovih izjava, pokazala se kasnije te iste godine.
Sedmog novembra 1939, Ernsta fon Rata, sekretara u nemakoj ambasadi u Parizu, ubio je
poljski student koji je protestovao protiv antisemitizma. Devetog novembra, na godinjicu
pua u pivnici, Hitler je dozvolio demonstracije protiv Jevreja u itavoj Nemakoj. Jurinim
trupama bilo je doputeno da unitavaju i demoliraju sinagoge i jevrejske radnje. Oko osam
stotina Jevreja bilo je ubijeno i nekih 26.000 sakupljeno i poslato u koncentracione logore.
Posle toga, Jevrejima je bilo zabranjeno da ulaze u pozorita, bioskope, na koncerte i izlobe.
Jevrejska deca nisu mogla da pohaaju dravne kole.
O tome je pisao Saul Fridlender: Beskrajna mrnja trebalo je da bude znak za estoki
napad na sve, do kraja. Neposredni cilj bio je da se Jevreji povrede koliko god su to okolnosti
dozvoljavale, svim moguim sredstvima: da se povrede i da se ponize. Pogrom i akcije koje
su neposredno sledile sasvim su s pravom nazvane 'ritual ponienja".18
Nasilje je bilo veoma vidljivo, odravano i ponavljano irom nemakih gradova i
najmanjih varoi. Fridlender navodi priu amerikog konzula u Lajpcigu koji je bio svedok:
Nezajaljivo sadistiki zloinci bacili su mnoge stanovnike koji su drhtali u potok koji je
tekao kroz Zooloki vrt, nareujui uasnutim gledaocima da pljuju na njih i da ih gaaju
blatom... Najmanji znak simpatije izazivao je pravi bes od strane tih zloinaca."
Posle Kristalne noi, nijedna re nije izala iz Vatikana ili nemake hijerarhije. Pa ipak,
Paeli je tvrdio da su on i Sveta Stolica istupali sa poloaja visoko moralne hrabrosti
poetkom godine, kada je izjavio mnotvu vernika na Evharistikom kongresu u Budimpeti,
kao i celom svetu: Mi volimo ovo vreme, uprkos opasnostima i tegobama; volimo ga upravo
zbog te opasnosti, i zbog tekih zadataka koje nam doba namee; mi smo spremni da se
rtvujemo potpuno i bezuslovno, bez obzira na nas same; inae ne moe da doe ni do ega
velikog niti odlunog."19
Meutim, Paelijeva politika, kao to smo videli, iskazivala se kao javno utanje i privatna
ravnodunost, kada je bilo rei o jevrejskom pitanju. Prepiska izmeu nemake hijerarhije i
Paelijeve kancelarije uvek je ponavljala isti stav: Jevreji moraju da se brinu sami o sebi. Pa
ipak, postoje naznake da je Pije XI u narednim dogaanjima, sam poeo da zauzima
saoseajniji, iako uzdran stav o stradanjima Jevreja.

IZGUBLJENA" ENCIKLIKA

103
 to se antisemitizam vie irio, posebno u Istonoj Evropi u drugoj polovini tridesetih
godina, Pije XI je pokazivao sve veu zabrinutost. Konano, on je odluio da se pripremi
enciklika o nacistikom rasizmu i antisemitizmu, poetkom leta 1938. Ali ona nikada nije bila
objavljena, i nacrt teksta na francuskom tek je nedavno ugledao svetlost dana, kao rezultat
istraivanja belgijskih naunika.
Nacrti enciklika nisu nikakva garantija pravih papinih oseanja ili miljenja kardinala
dravnog sekretara, ali otkriveni tekst dovoljno potvruje ono to se znalo o stavu Vatikana
prema Jevrejima. Nema vrstog dokaza da je i Paeli uestvovao u pripremanju teksta, ali
poto je on bio papin poverljivi savetnik u nemakim poslovima i njegov favorizovani
naslednik, malo je verovatno da nije bio blisko povezan sa njegovom pripremom, ili da
enciklika nije odraavala njegova shvatanja. Jedino su jezuiti, kojima se Paeli obraao tokom
svoje karijere za intelektualnu podrku, bili angaovani na pisanju teksta, to zaokruuje
utisak da se Paeli sagla-sio sa dokumentom.
Projekt je bio poveren generalu Jezuitskog reda, poljskom jezuiti Vladimiru Ledokovskom.
On je sa svoje strane, pozvao tri jezuitska naunika: Gustava Gundlaha (Nemca), Gistava
Debikua (Francuza) i Dona Lafarga (Amerikanca) - koji su doveli dokument do faze nacrta.
(Tekst je nedavno postao dostupan na francuskom, ali ne i na nemakom originalu).20
Lafarg se borio protiv rasizma u SAD i napisao je knjigu o tom pitanju, Meurasna
pravda, koju je Pije XI proitao. Lafarg je tvrdio da Katolika crkva treba da postavi pitanje
rasne jednakosti kao sutinski cilj u dvadesetom veku. Gundlah je, s druge strane, napisao
lanak o antisemitizmu u Lexicon fr Theologie und Kirche 1930. godine, u kome je osudio
etniki i rasistiki antisemitizam kao nehrianski, dok je stanje antijevrejstva" oprostio kao
moralno i
legalno sredstvo borbe protiv opasnog uticaja jevrejskog naroda u oblasti ekonomije,
politike, tampe, pozorita, filma, nauke i umetnosti". Roland Hil, istoriar i novinar, koji je
poznavao Gundlaha pedesetih godina, prokomentarisao je da on nije bio antisemita, ve je
delio neraspoloenje svoje generacije prema verski iskorenjenim jevrejskim imigrantima sa
Istoka, za koje je postojalo iroko rasprostranjeno uverenje da su uzeli poslove Nemcima za
vreme krize tridesetih godina".21 Kako bilo, vano pitanje je mera do koje su Pije XI i Paeli
delili takva uzdrana miljenja. Pije XI je razgovarao sa Lafargom u papskoj letnjoj
rezidenciji u Kastel Gan-dolfu, 22. juna 1938, i tom mu je prilikom rekao: Prosto recite ono
to biste rekli kad biste bili papa!" Ali neto taniji uvid u miljenje Pija XI moe se naslutiti
iz primedbe koju je dao pontif-eks 6. septembra 1938.
Grupa belgijskih hodoasnika mu je poklonila jedan starinski molitvenik. Govorei drugu
molitvu posle dizanja hostije na misi, papa je proitao odlomak u kome se moli Gospod da
prihvati rtvu sa istom milou sa kojom je nekad primio Avramovu rtvu. Uvek kada
proitam rei : rtva naeg oca Avrama", rekao je Pije, duboko se ganem. Zapamtite dobro,
mi zovemo Avrama naim patrijarhom, naim pretkom. Antisemitizam se ne moe pomiriti sa
ovom uzvienom milju, plemenitom stvarnou koju izraava ova molitva."22 Sa suzama u
oima, on je govorio o stradanju Jevreja u Evropi: Nemogue je da hriani", rekao je,
uestvuju u antisemitizmu. Mi priznajemo da svako ima pravo na samoodbranu i da moe da
preduzme nune korake da sauva svoje legitimne interese. Ali antisemitizam je nedopustiv.
Duhovno, svi smo mi Semiti."
Misao o samoodbrani" i legitimnim interesima" pre sutinskog ali", zvui kobno,
otkrivajui poznatu naklonost ka antijevrejstvu u katolianstvu poetkom dvadesetog veka
koju je delio Gundlah, i koju je jasno izrazio Paeli u svojoj prepisci sa Gasparijem iz
Minhena 1917. Ipak, izgleda da je dolo do razlaza izmeu Pija XI i Paelija o jevrejskom
pitanju. Rei pontifeksa nisu bile objavljene u L'Osservatore Romano", niti u Civilt
Cattolica", koja je nekada bila poznata po svojim antisemitskim idejama, a nad kojom je
Paeli imao znatan uticaj. Papine opaske su sauvane zahvaljujui tome to ih je proterani

104
katoliki politiar Don Luii Sturco, voa zabranjene Partito Popolare, najljui protivnik
faizma, objavio u belgijskim novinama Cite Nouvelle", nedelju dana kasnije.23
Ostalo je otvoreno pitanje da li je Pije XI ikada video tekst prvog nacrta izgubljene
enciklike o antisemitizmu, pod naslovom Humani generis unitas (Jedinstvo ljudske rase), jer
je u to vreme bio ozbiljno bolestan, poivevi jo samo nekoliko nedelja. Nije sauvana
nikakva beleka o tome kako je primio tekst; nema dokaza da je dao instrukcije da se on
objavi, iako postoji vrst dokaz da ga je Paeli unitio, u periodu izmeu smrti Pija XI i
konklave. Godine 1950, Paeli je upotrebio taj naslov, skraen u Humani generis, za jednu
encikliku sasvim druge vrste.
Deo neobjavljene enciklike koji se bavi rasizmom nije nita posebno, a ideje o judaizmu i
antisemitizmu, i pored svih dobrih namera, prepune su tradicionalnog katolikog
antijevrejstva. Jevreji su, tvrdi se u encikliki, odgovorni za svoju vlastitu sudbinu. Bog ih je
izabrao kako bi omoguili Hristovo spasenje, ali oni su ga odbacili i ubili. I sada, zaslepljeni
svojim snom o zemaljskim bogatstvima i materijalnim uspehom", oni su zasluili svoju
svetovnu i duhovnu propast" koju su sami na sebe navukli.
U drugom odlomku, tekst daje oduka duhovnim opasnostima" koje su prisutne od
izlaganja Jevrejima, sve dok traje njihovo verovanje i neprijateljstvo prema hrianstvu".
Otuda Katolika crkva, prema nacrtu, ima obavezu da upozori i pomogne onima kojima
prete revolucionarni pokreti, kojima su se ti nesreni i zavedeni Jevreji pridruili u nameri da
zbace drutveni poredak".
Obe ove misli povezane su sa Paelijevom linom prolou. Prvo, tvrdoglavost" i
tvrdokornost" Jevreja postojala je u velikoj meri kao deo rimske antijevrejske predrasude za
vreme Pija IX.24 Drugo, postoji izjednaavanje Jevreja sa boljevikom zaverom" da se
uniti hrianska Evropa, u ta je Paeli verovao da je bio svedok iz prve ruke u Minhenu.
Nacrt enciklike dalje brani Katoliku crkvu protiv optubi za antisemitizam, kao to e to
initi Paeli posle rata. Ali sutinska misao koja najavljuje Paelijevo ratno utanje, ukazuje
na rizik od toga da se Crkva kompromituje u odbrani hrianskih principa i humanosti time
to e biti uvuena u isto svetovnu politiku". Iskrivljena misao koja je ovde izraena proirila
se na konani cilj teksta: Crkva je samo zainteresovana da sauva svoje naslee Istine...isto
svetovni problemi koje po njegovom miljenju ima jevrejski narod, nju ne interesuju." Time
se kazalo da su Jevreji svoje probleme sami navukli na svoje glave, ne zbog svoje vere, ne
zbog svoje rase, ve iskljuivo zbog svojih svetovnih, egoistinih, politikih i materijalnih
razloga, zbog ega sada plaaju cenu. Zato bi odbrana Jevreja, kao to bi to zahtevali
hrianski principi i humanost", mogla pretpostaviti neprihvatljive kompromise, od kojih je
jedan udruivanje, pa ak i podrka boljevizmu, time to bi se neke drave ometale da se
bore protiv njega.
U jesen 1938, enciklika je uruena Ledokovskom koji ju je sklonio. Najzad, on ju je uputio
glavnom uredniku ,,La Civilt Cattolica", koji ju je izgleda takoe sklonio. Zato enciklika
nije bila dovrena u pravo vreme i uruena papi? Ne znamo. Iako je, i pored svih svojih
nedostataka, ova enciklika predstavljala temeljnu osudu antisemitizma, izgleda verovatno da
jezuiti, a moda i Paeli, iji je uticaj bio presudan tokom bolesti Pija XI, nisu bili voljni da
razbesne naciste njenim objavljivanjem. Dokument je stigao do Pija XI nekoliko dana pre
njegove smrti, 9. februara 1939. I pored svih predrasuda, enciklika je jasno stavila na znanje
svetu, da je papa osudio antisemitizam. Meutim, Paeli koji e uskoro postati papa, pohranio
je dokument duboko u tajne arhive.

11.
MRAK NAD EVROPOM

105
 Od sredine dvadesetih pa do kraja tridesetih godina, Hitler je bio zabrinut zbog mogunosti
da Katolika crkva omete njegove planove, putem protesta, nepoputanja i aktivnog otpora.
Bio je zabrinut zbog istorijskog presedana katolike reakcije na Bizmarkov Kulturkampf
sedamdesetih godina XIX veka i oseao je strah od politikog delovanja katolianstva. Koliko
su realni bili njegovi strahovi od reakcije katolika na reim? Koliko je realna bila mogunost
katolikog otpora pre izbijanja rata?
Brojni su i sloeni uzroci Kulturkampf-a ili borbe meu kulturama.1 Posle objavljivanja
Silabusa o grekama i definisanja papske nepogreivosti na Prvom vatikanskom koncilu,
katolike su smatrali unutranjim neprijateljem", potencijalnim izvorom razdora u
Bizmarkovom novom Rajhu. Bizmark je ak sumnjiio i poljske katolike u Nemakoj i
osuivao je stvaranje parlamentarne Katolike stranke centra. Drugi element borbe, po
miljenju istoriara Dejvida Blekborna, bila je Bizmarkova raunica da moe skrenuti
politike tenje liberalnih veina u nemakom i pruskom parlamentu ujedinjujui ih u borbi
protiv Katolike crkve."
Kulturkampf je zapoeo nizom antikatolikih zakona koji su ograniavali zloupotrebu"
predikaonice u politike svrhe, zabranili jezuitski red, kontrolisali katoliko versko
obrazovanje
i naimenovanje parohijskih svetenika. Preduzimane su mere da se konfiskuju crkvena
imanja, otputaju svetena lica i ukidaju dravne subvencije onim svetenicima koji su odbili
da uestvuju u Kulturkampf-u. Mnoge crkve i semenita bili su zatvoreni. Stotine svetenika
je uhapeno, a jo vie se skrivalo ili pobeglo u inostranstvo. Procenjuje se da je pre zavretka
krize nekih hiljadu osam stotina svetenika uhapeno ili proterano. Katolika udruenja
nalazila su se pod nadzorom, prislukivana su i onemoguavana, posebno tamo gde se
primeivalo da su radnike organizacije povezane sa Crkvom; tampa i izdavatvo bilo je
sputavano i napadano.
U celini, progoni za vreme Kulturkampf-a nadmaili su nacistike progone Katolike crkve
izmeu 1933. i 1938. Meutim, tokom sedamdesetih godina prolog veka katolici su koristili
svoje klubove, drutva, bratstva i esnafe kako bi planirali zajedniku akciju sa svojim
upnicima i biskupima. Katolika reakcija u zajednicama, radnim mestima, parohijama,
uznemirila je vladu i lokalnu vlast irom Nemake. Kada je biskup Eberhard uhapen zbog
nepokoravanja zakonima, marta 1874, gomile katolika su se sakupile i bacile se na zemlju,
upali su kose i kukali toliko da je bolela dua". Kada je biskup poslednji put blagoslovio
narod pre ulaska u zatvor uzbuenost mase u tom poslednjem trenutku bila je tako velika,
njihovo plakanje i jaukanje tako srceparajue, emocije koje su obuzele ak i snane ljude tako
mone, da je itava scena bila neopisiva".2
Priznanje da je ova solidarnost dola direktno iz naroda, a ne po nalogu pape, svesno su
izraavali, u to vreme, ak i sami biskupi. Biskup Vilhelm fon Keteler iz Majnca, istaknuti
voa u politikom katolianstvu, primetio je: Ne slaem se... sa izvesnim hvalisanjem i
isticanjem papske moi, kao da je on bio u poloaju da baci na zemlju svoje neprijatelje i
prikupi ceo svet protiv njih jednom jedinom reju."3
Spremnost katolika, u lokalnim zajednicama, u mnogim delovima Nemake da odgovore
na nasilje nasiljem, bila je jedan od izvanrednih poduhvata toga vremena. Kada su zvaninici
doli da zakljuaju crkve, rizikovali su da ih ak i fiziki napadne besna gomila.
Gradonaelnik koji je naredio da se prekinu katolike demonstracije u Rajnskoj oblasti 1875,
bio je pretuen i ubijen. Kada su dva katolika uhapena u Emsdetenu 1876, gomila
demonstranata se skupila pred zatvorom i bacala kamenje; na kraju su demolirali zgradu i
oslobodili zatvorenike. U Nambornu, 1874, hiljade katolika je napalo elezniku stanicu da
oslobodi uhapenog svetenika.
U veini sluajeva, iz taktikih razloga, nije bilo pokuaja da se upotrebi vojna sila. Kao
to to pie Dejvid Blekborn, komentariui obrazac otpora irom Pruske, katolici su odbijali

106
da sarauju sa vlastima, odupirui se uporno ispitivanju i nalazei nenasilna sredstva da izraze
svoj prezir prema policiji i drugim zvaninicima: smehom, na primer. Pokuaji dravnih
slubenika da oduzmu upske knjige bili su spreavani, crkvena novana sredstva su bila
skrivana uz rizik da ih otmu, a crkvena imovina koja je bila nasilno prodavana nije nalazila
kupce."4
to se ostalog tie, postojao je iroko rasprostranjen pasivni otpor: katolici su pomagali
svetenicima u bekstvu ili u skrivanju, a pratili su one koji su hapeni itavim putem do
zatvora; proslavljali su oslobaanje zatvorenika vencima i pucnjavom. Oni koji su pijunirali
ili urovali sa vlastima, bili su igosani. Tamo gde su crkve zatvorene, vernici bi se sastajali
na umskim istinama ili u podrumima na misu. Fenomen Resistenz-a, koji je znaio neto
manje dramatino od fiziki junakog otpora - solidarnost zajednice u njenom odbijanju da
sarauje - bio je svugde oevidan.
Tokom tridesetih godina, bilo je usamljenih pojava katolikog otpora koji se mogao
uporediti sa iskustvima Kulturkampf-a: na primer, protesti protiv uklanjanja svetih predmeta
iz kola 1936, i odlunost katolika da se sakupljaju na procesije za Tjelovo (Corpus Cristi) i
da odlaze na uvena mesta hodoaa kao to je svetilite Bogorodice u Marpingenu. Ali
glavna razlika izmeu ova dva perioda bio je preovlaujui uticaj vatikanske politike
pokoravanja u tridesetim, od vrha do dna, preko biskupa i drugih svetenih lica, a odatle i do
laika. Nasuprot tome, sedamdesetih godina XIX veka, papstvo nije pokuavalo da kontrolie
dogaaje iz centra, osim enciklike Pija IX Quod nunquam (5. februara 1875), koji je proglasio
zakone Kulturkampf-a nitavnim to se tie katolike savesti.
Razume se da su postojale sutinske razlike u okolnostima izmeu ova dva perioda.
Komunikacije i putovanja omoguila su nacistima da kontroliu dogaaje daleko bre nego
to bi to moglo biti mogue sedamdesetih godina XIX veka, a uticaj parlamenta i slobodne
tampe - koja jo uvek postoji u Bizmarkovo vreme - zavrili su se 1933. tavie, Hitler je,
koristei se iskustvima Kulturkampf-a, bio veoma oprezan u svakom trenutku da izbegne
otvoreni napad na izraavanje verskih oseanja ljudi. Crkve su ostale otvorene i vernici nisu
bili spreavani u obavljanju svoje svakodnevne verske prakse.
Razlika izmeu akcije lokalnog stanovnitva iz sedamdesetih godina XIX veka i njenog
odsustva tridesetih godina XX veka jo uvek nije razjanjena. ta se moglo dobiti da Paeli
nije kontrolisao situaciju na tako centristiki nain, tokom tridesetih? Da li bi otpor mogao da
uspe slino kao to se desilo sa katolikom reakcijom na Bizmarkov Kulturkampf da politiko
katolianstvo nije bilo izdano i naputeno?
Najjai argument da je katoliki otpor mogao da uspe da je otpoeo rano, da je bio iroko
rasprostranjen i usklaen, nalazimo u onim pojedinanim primerima gde su SS i Gestapo
morali da se povuku pred protestima obinih Nemaca. Poznati primer je protest u
Rozentrase, u Berlinu, februara 1943. Tu epizodu istraivao je Natan tolcfus u svojoj knjizi
Otpor srca.5 Ono zbog ega je ovaj dogaaj posebno znaajan jeste injenica da se dogodio
posle Staljingrada, kada su nacistike snage bezbednosti postale radikalne i bezobzirne.
Tokom tog meseca, Gestapo je sakupio preostalih deset hiljada Jevreja koji su iveli i radili u
Berlinu, od kojih je veina preivljavala radei najnie" poslove. Od tog broja, dve hiljade je
uhapeno u zgradi u Rozentrase, u centru grada. Svi oni (uglavnom mukarci) bili su
oenjeni nejevrejkama. im se proirila vest o hapenju, stotine ena se skupilo ispred zatvora
da demonstrira. One su uzvikivale vratite nam nae mueve!" i njihove demonstracije su se
nastavljale danju i nou, cele nedelje. Policija i esesovci su u vie navrata rasterivali ene,
pretei da e da pucaju. Ali one su se ponovo okupljale i napredovale u redu, sueljavajui se
sa naoruanim esesovcima. Konano, Gestapo je odstupio i oslobodio dve hiljade Jevreja. To
je bila jedina javna demonstracija te vrste od strane nemakih arijevaca za slobodu Jevreja, i
ona je potpuno uspela.

107
 U svojoj analizi protesta u Rozentrase, Natan tolcfus poredi demonstracije sa slinim
protestima koje su podstakli katolici, da bi pokazao da je usklaeni masovni otpor Katolike
crkve mogao doneti neke rezultate u brojnim izazovima nacistikom reimu tokom 1933. i
1934. tolcfusov ubedljivi argument zasnovan je na potrebi reima da odri socijalni mir.
Protesti protiv tajnih pogroma ne samo da su pokazivali neposlunost", pie on, ve su
takoe pretili da otkriju ta je to reim trebalo da sakrije. Javni protesti, naroito su ugroavali
tajnovitost." Tako je javni protest bio najjai oblik otpora, poto je mogao da otkrije razlike
koje su postojale unutar vostva. Nacistiki reim je eleo da stvori utisak da su Nemci bili
bezrezervno pronacistiki nastrojeni. Shodno tome, individualni katoliki disidenti nali su se
u stanju beznaa, nesposobni da se suoe sa neumitnom nacistikom plimom.
Ono zbog ega je katoliki protest bilo veoma teko organizovati na lokalnoj ravni, bila je,
kao to se u ovoj prii stalno pokazuje, politika centristikog papskog primata, koji je
podrivao poli-tiko katolianstvo tokom dve decenije. U vreme kritinog perioda dvadesetih i
tridesetih godina, kada su katolike stranke - Partito Popolare u Italiji i Stranka centra u
Nemakoj - bile jedina prava opcija hriansko-demokratskog centra za glasae, Vatikan je
smislio da ih ukine poto ih nije mogao kontrolisati. Bez snane politike osnove koju bi
podrala Crkva (kao to se to desilo sa Solidarnou u Poljskoj tokom sedamdesetih i
osamdesetih godina ovog veka) nije moglo biti ni pravog i efikasnog otpora.
S obzirom na to, velika tragedija guenja politikog katolianstva moe se naslutiti
razmatranjem dva primera katolikog protesta, jednog pre, a drugog tokom rata: reakcije na
uklanjanje raspea 1936. i programa eutanazije" iz 1941. Da su ovi protesti ponovljeni i
proireni u mnogim mestima irom Nemake, od 1933. pa nadalje, istorija nacistikog reima
bi moda imala drugaiji tok. Da su katolici protestovali, moda bi bila drugaija i Kristalna
no" i uspon antisemitizma, kao i sudbina Jevreja u nacistikoj Nemakoj i, zaista, irom
Evrope. Takav zakljuak su donela barem tri istaknuta istoriara tog perioda: Natan tolcfus,
J. P. tern i Ginter Levi.6 ini se bez sumnje", pie tern, da ne bi bilo Konanog reenja,
da su se crkve suprotstavile ubijanju i progonu Jevreja, kao to su se suprotstavile ubijanju
uroeno mentalno i fiziki bolesnih."
Navedeni primeri katolikog protesta pokazuju ta se moglo postii zanemarivanjem
primata Vatikana i podsticanjem ljudi na kolektivan protest i otpor. Primer hrabrog biskupa
Klemensa fon Galena to najbolje pokazuje. Galen je, novembra 1936, podrao protest protiv
naredbe da se uklone raspea iz kola u Oldenburgu, u severnoj Nemakoj. Poto mu je
naredbu uruio nacistiki zvaninik, dolo je do talasa katolikog nezadovoljstva u gradu
Klopenburgu. Postoje dokazi da su se nemiri proirili ak i meu lanovima nacistike
partije, ukljuujui i Hitlerovu mlade, koji su se stavili na raspolaganje demonstrantima.
Dvadeset i petog novembra 1936. naredba je povuena, to je bio dogaaj koji su katolici
smatrali prvom pobedom Crkve nad nacistikom dravom.
Drugi primer se desio aprila 1931. u Bavarskoj, u vezi sa zabranom raspea i hrianskih
molitvi i himni koje je naredio Adolf Vagner, bavarski ministar prosvete. U potonjim
protestima i neredima, ene su u velikom broju preuzele vostvo. U onome to je opisano kao
pobuna majki", delegacije su ile u kole i pretile da e odvesti svoju decu.7 Konano,
Vagner je popustio, nareujui da se zaustavi" dekret o uklanjanju raspea.
Tokom istog perioda, obini katolici, uz podrku biskupa Klemensa fon Galena, uspeno
su protestovali i suprotstavili se Hitlerovom programu eutanazije". Oko sedamdeset hiljada
Nemaca koji su se smatrali mentalno nestabilnim, umoreno je tokom devetnaest meseci od
januara 1940. do avgusta 1941; mnogi od njih u gasnim komorama koje e se kasnije koristiti
za ubijanje Jevreja. Celokupno stanovnitvo sela Asberga u Bavarskoj, ukljuujui lanove
naci-stike partije, pojavilo se u februaru 1941, da protestuje protiv deportacije rtava
eutanazije" koje su bile slate u smrt. Kako se nemir irio, SD (Sonderdienst) izvetaji su
ukazivali na to u kojoj meri su lokalnu tajnu policiju uznemiravale glasine, sarkazam i vicevi

108
na raun reima. pijunima SD nareeno je da, sa tevtonskom ozbiljnou, ispitaju stvar. Ko
god da pronosi glasine mora se ispitati o njihovom poreklu. Treba saznati, ako je mogue, ime
onoga ko je prvi preneo glasinu ili vic."8 SD je izvetavao da se ire brojni politiki vicevi i
glasine, posebno zlobne i pune mrnje prema dravi, na primer, osvetniki vicevi o Fireru,
vodeim linostima, partiji, vojsci, itd.".9 Tog leta Galen je odrao tri propovedi protiv
programa eutanazije" i Gestapoa, tvrdei da se milosrdno ubijanje" moe ponekad primeniti
na ranjene vojnike, osakaene ljude ili stare i bolesne. Propovedi su tampane i razdeljene, i
hiljade vernika se sakupilo u minsterskoj katedrali na mirne demonstracije solidarnosti sa
biskupom.
Hitlerov lini pomonik Martin Borman i druge nacistike voe, zahtevali su da se nad
Galenom izvri smrtna kazna. Ovakvu odluku mogao je da donese samo Hitler. Gebels, koji
je tano shvatio da je sluaj od velike vanosti za javni moral i propagandu, smatrao je da e
narod itave regije Vestfalije uskratiti svoju podrku reimu ukoliko se ugrozi Galenov ivot.
Iako program eutanazije" nije bio sasvim zaustavljen, a postoje razlozi za pretpostavku da
Galenova intervencija nije bila bitna za smanjenje broja ubijenih,10 program je skrajnut i
skraen, s obzirom na to da su rtve bili oni koji nisu imali podrku u narodu. Galen je
preiveo nedirnut.
Ovo je bio primer kako je javno miljenje uticalo na nacistiki reim ak i onda kada je
Hitlerova mo bila na vrhuncu. Da je nemako javno mnjenje bilo mobilisano protiv drugih
zloina i u odnosu na druge probleme, tok istorije bi moda bio drugaiji. Katolici u velikom
broju u nekim sredinama, sa podrkom klera i biskupa, uspeno su se opirali kada su njihovi
blinji transportovani u gasne komore. Bez umrtvljujue ruke vatikanske kontrole, otpor je
mogao da se umnoi irom zemlje, od samog poetka. I da nije katolika birokratija od
poetka okrenula glavu od irenja antisemitske propagande i progona, uasna sudbina bi
moda mimoila Jevreje.
U knjizi Katolika crkva i nacistika Nemaka, Ginter Levi zakljuuje; Da su nemako
javno mnjenje i Crkva bili snaga na koju je u principu trebalo raunati i koja je mogla takoe
da igra ulogu u jevrejskoj tragediji - to je lekcija koja se mogla izvui iz sudbine Hitlerovog
programa eutanazije."11

PAELI, BUDUI PAPA

Kako se decenija bliila kraju, Paeli je svojim izgledom odavao nekog ko smatra da je ve
predodreen za najvii poloaj; godine 1938, potpuno se povukao u sebe, kao da sve stvari
posmatra sub specie aeternitatis. Novinar Nazareno Padelaro ga je video izbliza i ostavio iv
opis njegove linosti.12 To je bilo prilikom ruka koji je priredio poglavar salezijanske
kongregacije u Rimu, kome su prisustvovali razni kardinali i prelati. Paeli, u pratnji
mutavog" sekretara, stigao je sa zakanjenjem od punog sata. Oitao je molitvu, briljivo
naglaavajui svaki slog". Njegovo lice bilo je slika koncentracije... oveka duboko
zamiljenog i oveka u dubokoj molitvi". Svi prisutni su dobro jeli i pili, zabavljeni u
ivahnom razgovoru, a Paeli je dok su stavljali jelo pred njega... izgledao kao ovek koji
otvara svoju potu... Svako jelo bilo je kao pismo, beleka, poruka koju je posmatrao sa
jednakom ravnodunou i istom brigom kako bi prosudio koristi ili neprilike koje bi mu
njihov sadraj mogao na kraju doneti." Padelaro pie da je Paeli pio veoma malo i da je
meao vodu sa vinom, i dok su se svi ostali gosti srdano smejali, Paeli, iako dobro
raspoloen, nije se smejao; zabavne prie kao da su ga uvek zaticale odsutnog".
Neko od gostiju upitao je za papino zdravlje, i za stolom je zavladala tiina, dok je Paeli,
izgleda po prvi put, progovorio: Svi smo imali vremena u toj prazninoj atmosferi - koja je
odjednom postala ozbiljna - da uhvatimo jednu re koja se ula iz Paelijevih usta: re Mir.
Papa radi za mir. Koliko puta emo tu frazu uti za vreme rata."

109
 Kada se Paeli pre svih digao da krene, dok je njegov sekretar urio napred sa njegovim
ogrtaem", Padelaro se sea da je zapamtio izgled njegovog lica; Kako je daleko bila slika
gladi koja e se uskoro videti irom Evrope na milionima neuhranjene dece, izgladnelih ena i
starih! Ovde je bilo samo jedno ispijeno lice da nas podseti da je najvea potreba sveta bila
pokajanje ."
U to vreme, sasvim dobro se sredilo Paelijevo domainstvo, kao neka vrsta dobro ureene
kuhinje. Tu je bila majka Paskvalina sa svoje dve sestre pomonice; tu je bio lekar, Rikardo
Galeaci-Lisi, oftalmolog, kome je Paeli poverio zadatak da izabere odgovarajue specijaliste
za druge bolesti: tu je bio i doktorov polubrat, inenjer" grof Enriko Galeaci, koji je bio
savetnik u vezi sa projektima gradnje unutar Vatikana, i Paelijev neak Karlo, Franeskov
sin, koji je nasledio svog oca kao civilni upravitelj Grada Vatikana. Dva jezuita, otac Lajber i
otac Guljelmo Hentrih i Paelijev stari intimus, monsinjor Kas, bili su pri ruci kao stalni
privatni sekretari.
Paelijeva mlaa sestra Elizabeta, izjavila je na tribunalu za beatifikaciju da je
Paskvalinina vlast nad njenim bratom postala pravi krst, krst koji je primio od Boga kao put
u posveenost". Paskvalina je kontrolisala pristup Paeliju, ak je pazila na posete porodice;
tako e ostati do kraja njegovog ivota. Iako je medicinska strunost profesora Galeaci-Lisija
bila sumnjiva, redovnica je tvrdila da niko bolje od njega ne poznaje Paelijeve medicinske
potrebe.
Elizabeta je takoe ispriala tribunalu udnu priu u vezi sa Paskvalinom, ne navodei
datum - iako je verovatno da se to desilo polovinom tridesetih. Dogaaj otkriva napetosti,
ljubomore i intrige koje su rastrzale njegovo domainstvo. Vojvotkinja Brejdi (koja je
priredila prijem na Long Ajlendu za Paelija) naimenovala je inenjera grofa Galeacija da se
brine o njenoj vili izvan Rima, koju je elela da stavi Paeliju na raspolaganje. Sestra
Paskvalina", izjavila je Elizabeta, otila je tamo i primila razne osobe na stanovanje. Jednom
prilikom, moj bratanac Karlo, neprimeeno, uspeo je da napravi fotografiju na kojoj je sestra
Paskvalina bila uhvaena u intimnoj pozi sa grofom Galeaci. Karlo je dao fotografiju svom
ocu koji ju je predao Don Eueniju".13 Elizabeta je rekla da niko nije znao ta se dogodilo
izmeu Paelija i redovnice posle ove epizode, ali se posle toga Paeli jo vie odvojio od
svoje porodice. Pretpostavlja da se Paelijeva lojalnost podelila; tako je bila snana
redovniina linost da je mogla da ga ostavi u sumnji.

ODLAZAK PIJA XI

U poslednjoj godini pontifikata Pija XI dolo je do dramatinog poveanja katolikog

stanovnitva u Velikom rajhu. Pripajanje sudetske oblasti posle austrijskog Anlusa dovelo je
do toga da su katolici praktino postali veina naroda. Kardinal Bertram je objavio pastirsko
pismo pozdravljajui nove graane, ali umesto da je nemako katolianstvo dobilo podsticaj
za nepopustljivost i protest, moralno smirivanje i dalje je trajalo kako se 1938. godina bliila
kraju.
Ironino deluje injenica da je austrijski primas, kardinal Teodor Inicer, nadbiskup beki,
otiao mnogo dalje od granica koje je postavio Paeli. Bez obavetavanja kardinala dravnog
sekretara, ovaj princ Crkve se odvaio da toplo primi Hitlera u Beu posle njegovog
trijumfalnog ulaska u prestonicu. Potom je i javno izrazio zadovoljstvo Hitlerovim reimom i
pre odravanja plebiscita. Paelija je razbesneo ovaj in lokalne odanosti. On je pozvao
kardinala da doe bez odlaganja u Vatikan. Inicer je oklevao, ne urei da se suoi sa
muzikom koja ga je sigurno ekala; zato je Paeli u jednom lanku u L'Osservatore
Romano" od 1. aprila, izjavio da je dobrodolica koju je austrijska hijerarhija izrazila Hitleru
data bez saglasnosti Svete Stolice. To je ubrzalo Inicerov dolazak u Rim koji je oekivao
prijem kod pape. Papa je prvo odbio da ga vidi, ali Paeli je ledeno naredio Iniceru da ga

110
poseti, 6. aprila. Taj razgovor i ono to je sledilo, bilo je majstorski izreirano. Kardinal
sekretar imao je spreman dokument koji je primas trebalo da potpie, u kome se kae da je
austrijska hijerarhija potinjena Svetoj Stolici i da dobrodolica koju je hijerarhija priredila
Hitleru nije obavezivala austrijske vernike.14
Dok je Paeli, u ovom sluaju, bio na strani anela, on je istovremeno izvanredno
primenjivao mo centra. Inicer je potpisao, a zatim je odmah otiao da se suoi sa papom.
Privatna audijencija, kako se pria, bila je jedna ,,od najburnijih" za itavog pontifikata Pija
XI.15 Inicer se urno vratio u Be kao potpuno ukroen i otada posluan prelat.
U meuvremenu, kardinal Bertram, smatrajui da je Hitler dovoljno popustljiv, da je
ovek mira", poslao je jedan srdaan telegram koji je 2. oktobra objavljen u nacistikim
novinama Vlikischer Beobachter". Veliko delo ouvanja mira meu narodima podstaklo je
nemaki episkopat da deluje u ime katolika svih nemakih dijeceza, kako bi estitao i
zahvalio se i naredio slavljeniku zvonjavu zvona u nedelju."
Na kraju godine, prepun samopouzdanja, Hitler je odrao hukaki govor Rajhstagu o
odnosima crkve i drave, odbacujui optubu da je progonio hriane u Nemakoj. Koristei
statistike podatke, on je izjavio da su crkve primile vie novca od nacista nego od prethodne
administracije, da su imale koristi od poreza i vie slobode. On je priznao da je bilo problema,
ali do njih je, kazao je, dolazilo zbog nastojanja jednog manjeg broja svetenika da se
angauje u politikom delovanju. to se tie suenja za katoliki moral, pedofili i seksualno
devijantni moraju biti u Nemakoj kanjeni, bez obzira ko je uinio takve prestupe. to se
ostalog tie, rekao je, on nee progoniti svetenike koji su povredili svoju zakletvu ednosti
na neki drugi nain: vlada novog Rajha nije sastavljena od puritanaca. A oni koji se i dalje
ale: neka razmiljaju o sudbini na hiljade svetenika i redovnica koji su ubijeni u Rusiji i
paniji. Neka razmiljaju o dobrovoljcima otadbine koji su poloili svoje ivote kako bi
spreili irenje krvoednog boljevizma. Posle ukazivanja na velianstvena dostignua novog
Rajha, zavrio je pobonom frazom, koja je zauujue liila na Paelijeve rei u Budimpeti,
izreene poetkom godine: Zahvalimo Bogu Svemoguem, to je blagoslovio nau
generaciju i nas, i dao nam da budemo deo ovog vremena i ovog asa."16
Pije XI, koji je umirao od srca i komplikacija uzrokovanih dijabetesom, izgleda da je
konano video stvari mnogo jasnije nego Paeli. Do samog kraja, on je nastavio da prima u
audijenciju leei u svom bolesnikom krevetu, ali bilo je tu i dugih asova samoe kada je
leao razmiljajui o mraku koji se nadvija nad Evropom. Nastavio je da razmilja o pojavi
antisemitizma koji se pribliio Italiji Musolinijevim prihvatanjem antijevrejskih rasistikih
zakona u nacistikom stilu. Ovi zakoni, izglasani u septembru 1938, davali su Jevrejima
strancima est meseci da napuste Italiju. Govorio je o ratu koji dolazi i koji e, prorokovao je,
Italija da izgubi.
Januara 1939, kada su britanski premijer Nevil emberlen i ministar inostranih poslova
lord Halifaks posetili Rim da umire Musolinija, Pije XI ih je primio u Vatikanu. Prema
pisanju londonskog Times-a" narednog dana, papa je govorio dvojici politiara, ne traei
njihovo miljenje. Izgleda da je sve vreme pokuavao da ojaa njihovu odlunost da se
usprotive Hitleru. Posle njihovog odlaska, primetio je da su dva Engleza bila kao par
danguba" i da e se pokazati neefikasnim u nadolazeem sukobu.17
to se smrt vie pribliavala, Pije XI izgleda da je alio nad konkordatskom politikom
Svete Stolice koju je sprovodio Paeli jo od 1913. Kada je pozvao italijansku hijerarhiju da
doe kod njega na audijenciju, druge nedelje februara, govorkalo se da je umirui pontifeks
pripremao apokaliptinu izjavu protiv antisemitizma (ukoliko je to bilo tano, nije verovatno
da bi ona bila neto jaa od nacrta teksta Humani generis unitas).
Susret sa biskupima zakazan je za 11. februar 1939, na desetu godinjicu potpisivanja
Lateranskih sporazuma i na godinjicu njegovog krunisanja. Dvanaest dana ranije, Pije je
zapoeo da pie dva pozdravna govora. Tokom nedelje, imao je dva srana napada. Dan pre

111
zakazanog sastanka, 10. februara, Pije je umro, i njegova obraanja biskupima ostala su
neproitana. Njegove poslednje rei, meutim, ukazuju na povlaenje u to posebno egoistino
uzvieno stanje, na papsku savest: Umesto da govorim o miru i dobroj volji ljudima koji ne
ele da sluaju", kazao je prijatelju Danijel-Ropsa, sada vie volim da govorim o tome
samom Bogu."
Paeli, koji je etiri godine ranije postavljen za Camerlengo Svete rimske crkve, preuzeo je
da sredi sve oko sahrane kao i pripreme za odravanje konklave. Stajao je pored kreveta
preminulog pontifeksa i prema ustaljenoj tradiciji proglasio ga mrtvim. Jedan hagiograf je
zapisao: Oni koji su videli kako se Paeli nagnuo nad telom mrtvog pape kako bi mu
poljubio elo i ruke, shvatili su koliko ga je voleo. Barem jedanput je pokazao oseanja."
Dvadeset godina kasnije, Jovan XXIII je objavio fragment jednog od govora Pija XI
pripremljenih za italijansku hijerarhiju. U njemu nije bilo naznake koja bi odredila sadraj
govora. Od tada je bilo mnogo nepotvrenih glasina: da su govore ukrali faisti; da je papin
lekar dr Franesko Petai - otac Musolinijeve ljubavnice, starlete Klarete Petai - injekcijom
otrovao papu kako bi ga spreio da odri govor.18
uvi vest o papinoj smrti, Musolini je prokomentarisao: Konano je tvrdoglavi starac
mrtav!" Prema reima ministra inostranih poslova, grofa Galeaca ana, vest o smrti Pija XI
ostavila je Duea potpuno ravnodunim". Pa ipak, 12. februara, ano je zapisao u svoj
dnevnik da se u nekim amerikim krugovima govorkalo da Paeli ima dokument koji je
napisao papa. Due eli da Pinjati to pronae i ukoliko je tano, da dobije kopiju
dokumenta."19 Mislio je na grofa Pinjatija, italijanskog ambasadora pri Svetoj Stolici. Pinjati
je konano otiao da se vidi sa Paelijem, koji ga je umirio. To e ostati mrtvo slovo", rekao
mu je Paeli, bie smeteno u tajne arhive."20 Pre nego to je Pinjati otiao, Paeli je estitao
ambasadoru na nainu na koji je italijanska vlada uestvovala u aljenju za pokojnim
pontifeksom.
Nije poznato da li se Musolini ikad dokopao govora Pija XI; izvesno je da Due uopte nije
bio ravnoduan prema mogunosti da pokojni papa poremeti njegove planove, ak i posle
svoje smrti.

12.
TRIJUMF

Konklava odrana 1. i 2. marta 1939, posle smrti Pija XI, desetog februara, bila je dogaaj
od presudnog meunarodnog znaaja u vreme predstojeeg sukoba izmeu velikih sila. Pije
XI se konano usprotivio reimu u Nemakoj svojom enciklikom Mit brennender Sorge iz
1937, i njegov odnos sa faistikom Italijom bio je u krizi u vreme njegove smrti. Lateranski
sporazumi i Nemaki konkordat su, bez obzira na to, opstajali. Novi papa, ukoliko bude
prohitlerovski i promusolinijevski nastrojen, mogao je da uvrsti diktatorsku osovinu Berlin-
Rim i da im podigne ugled moralnog odobravanja u oima sveta. Mogao je, s druge strane,
ostati neutralan, ovek molitve", pastirski papa koji je odbijao da govori za bilo koju stranu;
ili je mogao da se stavi na stranu demokratije i da ohrabri ameriku javnost da podri
Francusku i Britaniju u predstojeem sukobu.
Politika novog pape mogla se pokazati kritinom za ciljeve velikih sila na obe strane
sukobljene Evrope. Tokom tri nedelje koliko je proteklo izmeu smrti pape i poetka rada
konklave, koja e zatvoriti kardinale u Apostolsku palatu i Sikstinsku kapelu, rimski
diplomatski krugovi su brujali od traeva i intriga. Francuski diplomati i zvaninici iz Forin
ofisa, svesni glasake moi devetorice frankofonskih kardinala (nasuprot trojici iz SAD i
etvorici iz Nemake), optuili su Italijane da pokuavaju da vuku konce - optuba koja
izgleda da nije bila tana.1 U meuvremenu, sami Francuzi su pokuavali da utiu na rad
konklave.

112
 Francuski ambasador pri Svetoj Stolici, Fransoa arl-Ru, razgovarao je sa svim
frankofonskim prinevima Crkve o njihovim glasakim namerama. To je navelo kardinala
Anrija Bodrijara da oslovi usplahirenog diplomatu sarkastinim reima: Doao sam da
saznam kako moja vlada eli da glasam."2 U meuvremenu, jedini kardinal iz Britanije, Artur
Hinsli, bio je na muci da li bi trebalo da pozove britanskog poslanika pri Svetoj Stolici
Frensisa D'Arsi Ozborna, na ruak u trpezariju Engleskog koleda, rimskog semenita za
engleske mlade svetenike.
Izborni kolegijum (oni koji su mogli da glasaju za papu) je 1939. sainjavalo ezdeset i dva
kardinala, od kojih se zahtevala dvotreinska veina. Bilo je prisutno trideset i pet italijanskih
kardinala, pa je tako novi papa trebalo da bude prihvatljiv za italijansku veinu. Na drugoj
strani, nijedan kandidat nije imao izgleda bez znaajne podrke neitalijana. lanovi
francuskih i britanskih poslanstava raspravljali su o ideji da pokuaju da utiu na konklavu u
korist Paelija koji e, kako se pretpostavljalo, nastaviti prodemokratsku politiku Pija XI.
Meutim, o Paeliju, koji je, po reima sestre Paskvaline, spakovao svoje torbe da bi otiao iz
Vatikana, nije se mogao unapred donositi zakljuak, ba kao to se takav zakljuak nije
mogao doneti ni o tome da je on za demokratiju. Neki rimski diplomati su odluno tvrdili da
izborni kolegijum po tradiciji odbacuje biveg dravnog sekretara kao kandidata, smatrajui
da bi kardinali u tom sluaju nastojali da nadoknade ono to je nedostajalo pokojnom papi.
Drugi su se pitali nee li se moda
Paeli pokazati suvie slab poto je sluio pod tako monim papom.3 U meuvremenu,
nemaki diplomati u Rimu izgleda da su bili za Paelija jer su ga smatrali pomirljivim, iako
su nacisti u Berlinu o njemu imali kolebljivo i neodreeno stanovite. etiri nemaka
kardinala svakako su bila za Paelija, dok je kardinal Inicer iz Bea, bez sumnje, i dalje pod
utiskom razgovora sa Pijem XI, izgledao veoma smueno i uplaeno", prema reima
savetnika nemake ambasade.4
Izgleda da je veina izbornog kolegijuma bila za Paelija od samog poetka, mada ne i svi.
arl-Ru, francuski ambasador, ustanovio je da se francuski kurijalni kardinal Een Tiseran,
odluno suprotstavljao Paeliju, poto je taj uveni bradati prelat verovao da je dravni
sekretar Pija XI bio po prirodi neodluan. arl-Ru je otiao da po drugi put vidi Tiserana,
bojei se da bi kardinal mogao da ima znatnog uticaja. Francuz je verovao da bi Italijani
mogli da se podele izmeu pastirskog pape, kakav je bio asketski svetac" Elia dala Kosta iz
Firence, i politiara, to je oigledno znailo Paelija, kao glavnog kandidata. Tu su takoe
mogli da se nau italijanski propolitiki glasovi za kardinala Luiija Maljonea, biveg nuncija
u Parizu. arl-Ru je smatrao da bi Tiseran mogao da iskoristi ove mogue raskole da odvue
veu grupu stranih kardinala od Paelija. arl-Ru je pisao svojim politikim efovima u Pariz,
da je uprkos njegovim naporima da ga od toga odvrati, Tiseran i dalje bio uporan u svojoj
opoziciji da se izabere kardinal Paeli". Francuski kardinal je rekao diplomati da je Paeli bio
neodluan, kolebljiv ovek koji je vie sazdan da slua nareenja nego da ih daje". 5
Svih ezdeset i dva kardinala koji su imali pravo glasa, sakupili su se da uu u konklavu u
est sati 1. marta 1939. Tri kardinala s druge strane Atlantika - O' Konel iz Bostona, Leme iz
Rio de aneira i Kopelo iz Buenos Ajresa - stigli su u poslednjem asu, poto su se iskrcali u
Napulju iz Neptunije tog istog jutra. Prema tradiciji, kardinali su stanovali u jednostavnim
elijama, sa sekretarom svetenikom koji se brinuo o njihovim potrebama. Paeli, koji je ve
stanovao u Apostolskoj palati, nastavio je da ivi u svojim apartmanima, uz brigu majke
Paskvaline.
Izborna procedura u konklavi podlona je najveoj tajnosti pod pretnjom
samoekskomunikacije. Pa ipak, javljale su se pukotine, i konklava iz 1939. nije bila u tome
izuzetak. Prema ankarlu Cicoli, koji ih je zabeleio u svojoj knjizi Quale Papa?,6 glasalo se
na sledei nain: u prvom krugu, Paeli je vodio sa dvadeset i osam glasova, a iza njega su

113
bili Dala Kosta i Maljone. U drugom, Dala Kostini glasai prili su Paeliju davi mu tako
trideset i pet glasova.
Poslepodne 2. marta, dok je Paeli iao u Sikstinsku kapelu na trei krug, pao je na
stepenicama kad se okrenuo da razgovara sa kardinalom O Konelom. Pria se da je Kardinal
Vedije iz Pariza uzviknuo: Hristov vikar na zemlji!" Paeli se odmah podigao i nastavio
svojim putem, stiui levu ruku koja ga je oigledno bolela. 7 Uao je u kapelu, i u 5.25 bio
je izabran u treem krugu, sa etrdeset i osam glasova. To je bila najbra konklava u
poslednjih tri stotine godina. Prema navodima arl-Rua, Tiseran je glasao protiv Paelija do
samog kraja, verujui da je to bio pogrean izbor.8
Kao to je obiaj, Paeli je prihvatio teret papstva sa pobonim oklevanjem. Kardinal u
njegovoj blizini je zabeleio da je, kada je konano saopten rezultat glasanja, sveti kardinal,
bled i duboko dirnut, zatvorio oi i kao da se plai, izgubio se u molitvi. Prolo je nekoliko
minuta u toj sveanoj tiini." 9 Uzeo je ime Pije u znak potovanja tradicije koju je zapoeo
Pije IX, preko njegovog junaka Pija X, do njegovog neposrednog prethodnika.
Naslednik arl-Rua na poloaju francuskog ambasadora pri Svetoj Stolici, grof Vladimir
D Ormeson bio je zapanjen razlikom izmeu Pija XI i novog Pija. Oni su bili veoma
razliiti ljudi. Robusnog milanskog planinara nasledio je rimski graanin, pasivniji po
temperamentu. Diplomata je zauzeo mesto uenjaka."10

PIJE XII PODRAVA HITLERA

etiri dana posle izbora, Paeli je odrao sastanak sa nemakim kardinalima Bertramom,
ulteom, Faulhaberom i Inicerom. Stavio im je jasno do znanja da e se nemakim
poslovima baviti on lino. Hteo je da im pokae nacrt pisma koje je nameravao da poalje
Adolfu Hitleru kako bi obeleio svoj izbor za papu. Tamo gde je njegov prethodnik imao
samo grube rei protiv nacizma i antisemitizma, kao i nameru da povue svog nuncija iz
Berlina, Paeli je na sledei nain podrao Firera:

Uvaenom gospodinu Adolfu Hitleru, Fireru i Kancelaru

Nemakog Rajha! Na poetku Naeg pontifikata elimo da vas uveri-
mo da ostajemo odani duhovnoj dobrobiti nemakog naroda poverenom
vaem rukovoenju... Tokom mnogih godina koje smo proveli u
Nemakoj, uinili smo sve to je bilo u naoj moi da uspostavimo
skladne odnose izmeu Crkve i drave. Sada kada su odgovornosti
Nae pastirske slube uveale Nae mogunosti, jo se usrdnije
molimo da ostvarimo taj cilj. Neka bi se, uz Boiju pomo, ostvarilo
blagostanje nemakog naroda i napredak u svim oblastima!11

Sa primetnim nedostatkom oseanja za istorijsku tanost, Paeli je sada nastojao da ubedi

nemake crkvene voe da je laskava poruka koju je Lav XIII poslao 1878. Bizmarku posle
smrti gnevnog Pija IX, dovela do okonanja Kulturkampf-a.12 Ne bi li oni trebalo da poalju
ovaj pomirljivi pozdrav u nadi da se moe doi do slinog rezultata? Kardinali su primili ovu
neobinu verziju svoje vlastite istorije bez komentara, i preostali deo razgovora ograniio se
na pojedinosti kao to je pitanje da li Hitlera treba oslovljavati sa Uvaeni" ili
Najuvaeniji."
Poto su se sloili sa navedenim nacrtom, Paeli je primetio da je njegov prethodnik
jednom rekao da se boravak papskog nuncija u Berlinu sukobljava sa naom au!" Pije XI
je rekao da svet ne bi mogao da razume kako bismo mogli da nastavimo diplomatske odnose
sa reimom koji na takav nain postupa sa Crkvom". Potom je Paeli obavestio kardinale da
je on, kao kardinal dravni sekretar, odgovorio: Vaa svetosti, kakvo dobro bi nam to moglo

114
doneti? Ako povuemo nuncija, kako emo odravati vezu sa nemakim biskupima?" Pije XI,
nastavio je, razumeo je i umirio se".
Na to je kardinal Bertram, posluno rekao: Da, ne treba da izgleda kao da Sveta Stolica
prekida odnose sa Nemakom."
Paeli je zakljuio sa ovom milju o potrebi da se odre diplomatske veze sa Hitlerovim
Rajhom: Izvesni kardinali su mi prili pitajui me zato jo uvek primam u audijenciju
nemakog ambasadora posle svega to se dogodilo. Kako on, pitali su me, ima obraza da
trai audijenciju? Moj odgovor je, 'ta ja drugo mogu? Moram sa njim postupati prijateljski.
Nema drugog naina. Lako je prekinuti pregovore. Ali izgraditi ih ponovo - sam Bog zna
kakve ustupke bismo morali da pravimo! Ali moete biti sigurni da ih reim ne bi ponovo
zapoeo, bez da trai od nas ustupke."
Dakle, od poetka svoje vladavine Paelijev pristup Hitleru prevazilazio je diplomatsku
uglaenost, i to su shvatili i nemaki biskupi. Njegovo neobino prijateljsko pismo
uvaenom Hitleru" mimoilo se sa dolaskom najtoplijih estitki od Firera i vlade."13
Narednog meseca, 20. aprila 1939, po Paelijevoj izriitoj elji, nadbiskup Orsenigo, berlinski
nuncije, priredio je gala prijem za Hitlerov pedeseti roendan. Takve roendanske estitke
koje je zapoeo Paeli odmah su postale tradicionalne; svakog 20. aprila tokom nekoliko
sudbonosnih godina koliko je preostalo Hitleru i njegovom Rajhu, kardinal Bertram iz Berlina
morao je da alje najtoplije estitke Fireru u ime biskupa i dijeceza u Nemakoj", emu je
dodavao i usrdne molitve koje katolici Nemake alju u nebo sa svojih oltara".14
U razgovoru sa kardinalima Dravnog sekretarijata za izvanredne poslove, 20. juna 1939,
Paeli je rekao da bi prekid pregovora oslobodio Hitlera od poslednjih ostataka Nemakog
konkordata.15

KRUNISANJE

Paeli je krunisan 12. marta 1939. Prvi od etrdeset hiljada posetilaca koji su imali karte za
taj dogaaj, poeli su da se okupljaju na stepenitima bazilike Sv. Petra ve u tri asa ujutro.
Oko est, dok se bledo proleno svetlo probijalo preko Mikelanelove kupole, masivna,
bronzana vrata su se otvorila i gosti su pohrlili u zgradu. U osam sati, jo uvek su pristizali,
traei mesto u ogromnom mramornom amfiteatru.
Napolju, graani Rima i hodoasnici iz svih krajeva sveta sakupljali su se na trgu. Ispunili
su itavu Via del Konciliscione, ceremonijalni put u slavu Lateranskih sporazuma, od Tibra
do Trga sv. Petra, a zatim se proirili preko mosta u Korso Vitorio Emanuele. Svedoci su
govorili o veselju koje je raslo dok se mnotvo, vie od milion ljudi kako se procenjuje,
tiskalo satima na hladnom suncu.
Za Hilera Beloka, militantnog engleskog katolikog pisca, roenog u Francuskoj, koji je
bio izveta Herstovog novinskog sindikata u SAD, uzavrelost gomile bila je posledica
injenice, mi-slio je, to se tog dana na kratko prekinula faistika jednolinost.

Bio je to izvanredan prizor, najlepi koji sam video u ivotu...

Veinom su to bili Rimljani. Mislim da je razlog za ovo veliko uzbu-
enje bio u tome to je to bila za njih mogunost za iskreno izraa-
vanje svojih emocija. Pod ovim modernim despotijama takve prilike su
retke i trebalo ih je iskoristiti do kraja.16

Za druge, raspoloenje je ukazivalo na rat nerava koji su podsticale novine i radio-izvetaji

o Hitlerovom poslednjem koraku pred rat. U vreme dok se masa okupljala pred Crkvom sv.
Petra, etrdeset nemakih divizija bilo je mobilisano, a bilo je izvetaja o pokretima vojnika
Vermahta na ekoj granici, spremnih da uu u Prag.

115
 Postojalo je iroko rasprostranjeno uverenje izmeu izbora i krunidbenog dana, to se
videlo iz katolikih novinskih uvodnika, da Paelijevo stupanje na tron svetog Petra mora da
oznai kraj dugog perioda kultnog papskog zanosa. Nije li se novi papa divio Markoniju koji
je projektovao moni radio-predajnik u vatikanskom vrtu? Nije li bio oduevljeni pristalica
novih medija, a posebno radija? Zapaeno je da je posetio Englesku i Pariz; sluio je kao
papski nuncije u Minhenu i Berlinu; kao dravni sekretar dva puta je preao Atlantik, odlazei
u SAD i Junu Ameriku, a putovao je i u Istonu Evropu. Nijedan dravni sekretar u istoriji
Crkve, nijedan papabile, nije tako daleko i toliko mnogo putovao.
Oseajui raspoloenje u Crkvi, i verujui da razume Paelija, Daglas Vudraf, urednik
meunarodnog katolikog nedeljnika The Tablet", napisao je u svom izvetaju sa krunisanja:
Papa koga su uveli u katedralu na vrhuncu progresivnog sekularizma, naao se ponovo meu
ljudima."17 Euenio Paeli, tvrdio je Vudraf, nee se boriti protiv zla progresivnog
sekularizma trijumfalistikom izolacijom, ve tako to e ii svetom irei Hristovu poruku,
za i u ime svih ljudi dobre volje, preko radio-talasa i na svetlucavim ekranima bioskopa irom
sveta. Euenio Paeli, Pije XII, govorio je Vudraf uticajnom itateljstvu asopisa The
Tablet", bio je takav pontifeks koji e sruiti zid koji deli Crkvu od sveta. On je bio papa koji
e desakralizovati, decentralizovati i demistifikovati papstvo, hrabro nosei Hristovu poruku
ljudima sveta da se bore protiv novog paganizma.
Meutim, tog svetlog, prohladnog jutra, izgledi da do toga doe, bili su prilino
nepovoljni. U svakom sluaju, ni u ovom ni u bilo kom drugom vremenu nije svet imao
prilike da posmatra krunisanje kao to je bilo ovo. Ali, da li je ova sjajna predstava koja se
spremala bila i znak za raanje novog papskog populizma? Ili za apoteozu trijumfalizma?
Paeli je naredio da se ne tedi na trokovima. Lav XIII je 1878. krunisan u osami
Sikstinske kapele, isto kao i Benedikt XV, skromno, prvih mranih dana Prvog svetskog rata.
Pije XI je krunisan 1922, na podijumu pred svetilitem sv. Petra. Meutim, danas, krunisanje
je trebalo da bude kao nijedno do tada: prvo papsko krunisanje koje e se prenositi preko
radija celom svetu, prvo koje e se, u celini, snimiti na filmu, prvo koje e se izvesti na
otvorenom prostoru pred ogromnim mnotvom naroda na Trgu sv. Petra, posle krunisanja Pija
IX, 1846. Meutim, namera nije bila u tolikoj meri da se papa dovede meu narod, koliko da
se odvoji i uzdigne od njega i da zapanji svet.
Tano u 8.30 prolomio se aplauz kada je Paeli stigao u atrijum, veliko predvorje bazilike,
da blagoslovi sakupljene inostrane dostojanstvenike i lanove kraljevskih kua. Dvoje po
dvoje, prinevi, ambasadori i istaknuti predstavnici drava, stupali su dole ka junom delu
crkve sa bljetavim odlijima, da zauzmu svoja mesta levo od visokog oltara. Meu njima su
bili princ i princeza od Pijemonta, grof od Flandrije, vojvoda od Norfolka, kao predstavnik
Ujedinjenog kraljevstva, dva biva kralja, Ferdinad bugarski i Alfonso panski, Dozef
Kenedi, ameriki ambasador u Londonu i istaknuti bostonski katolik, kao predstavnik SAD,
Pol Klodel, pesnik i dramatiar, kao predstavnik Francuske, i to je bilo prilino udno, kako
je zabeleio Vudraf, Imon de Valera, premijer Irske, idui u korak sa grofom Galeacom
anom, Musolinijevim zetom i ministrom inostranih poslova, koji je kasnije napravio rusvaj
poto su ga smestili ispod vojvode od Norfolka u procesiji. Bilo je prilino nereda", pie
ano u svom dnevniku tog dana, u orga-nizaciji pontifikalnog protokola." Samo nacistika
Nemaka meu velikim silama nije poslala istaknutu linost, zadovoljavajui se prisustvom
tamonjeg vatikanskog ambasadora, Dijega fon Bergena.
Zatim je u veliku centralnu lou crkve dola glavna procesija, niz prelata u blistavim belim
odedama i mitrama - prvo italijanski kurijalni kardinali, zatim metropoliti prinevi Crkve, za
njima nadbiskupi, biskupi i opati velikih benediktinskih bratstava. Konano pojavio se sam
Paeli, nosei belu mitru i ogrta izvezen u zlatu. Ti es Petrus, pevao je hor Sikstinske kapele,
et super hanc petram aedificabo ecclesiam meam. (Ti si Petar, i na toj steni (petram)
sagradiu svoju crkvu.)

116
 Paeli, asketskog lica, bledog kao pergament, duboko usaenih oiju koje su sa setom
posmatrale vernike, izgledao je itavom svetu kao polubog, koga su hladili ceremonijalnim
perjanim lepezama (flabelli) i koga je visoko nosio skup crnog plemstva u belim rukavicama
na sedia gestatoria, tradicionalnoj papskoj stolici. Naginjui se napred, iako mu je vrat bio
sasvim ukruen, Paeli je veto blagosiljao levo i desno, pravei duboke, elegantne pokrete
svojim dugim, kupastim prstima, dok su vernici u talasima kleali na obe strane. Ispred njega
je iao ef ceremonije, koji je povremeno zaustavljao procesiju. Okreui se u lice novom
papi tri puta, on je zapalio komad lana u prirunom srebrnom gorioniku. Plamen je goreo na
trenutak, a zatim se rasuo u pepeo. Sancte Pater, sic transit gloria mundi, zapevao je klerik.
(Seti se, o Sveti oe, da ovako prolazi slava sveta.)
U meuvremenu, slavilo se u punom sjaju. Uprkos mraku rata koji se pribliavao,
dopisnici svetskih novina su bili ushieni tog jutra starinskim prikazom liturgijskih propisa:
velianstvenim odedama, stubovima dima od tamjana, umama zapaljenih svea, litanijama,
pevanjem slubi i jevanelja i na grkom i na latinskom jeziku, smirenom koreografijom
ministranata obuenih u zlatne odore sa taftanim suknjama obrubljenim belgijskom ipkom.
Oni koji su prisustvovali ili videli filmske novosti velikih faistikih ili nacistikih skupova,
ove liturgije, izvoene uz zvuke gregorijanskog pevanja i izlive barokne polifonije, doiveli
su kao ogroman izazov prostakim neopaganskim skupovima diktatora.
Znalako oko londonskog novinara Toma Driberga, uvek spremno da uoi znaajno, bilo
je oarano. Bila je to, pisao je, jedna od najvelianstvenijih ceremonija kojoj sam ikad
prisustvovao."18 Driberg koji je stigao u Crkvu sv. Petra odeven u veernje odelo sa belom
manom i rukavicama, primetio je zadivljeno da su kardinali poljubili papino stopalo i ruku;
nadbiskupi i biskupi stopalo i koleno; opati sa mitrama samo njegovo stopalo."
Mnogi svedoci, i katolici i nekatolici, posebno su pomenuli Paelijevu zanetost
razmiljanjem, njegovo snano oseanje posveenosti. To nije bio popularni papa"; to nije
bio ovek koji e sii meu ljude, ve neko ko je izgledao kao da je ve bio boanski
preobraen.
Paeli je uestvovao u misi od 9.30 i u jedan sat je doao trenutak samog krunisanja. Ali
izgledalo je kao da eli da se ceremonija koliko je mogue vie odui, kao da je eleo da
odloi njen kraj. Nije bilo ni traga od umora", pisao je Daglas Vudraf, dok je levo i desno
blagosiljao i njegov glas... je i dalje bio jasan i jak kao srebrna truba." Jedan posmatra je
oduevljeno primetio da sa svojim asketskim likom, visokim stasom, prvim sedinama nad
slepoonicama, tamnim oima i naoarima u zlatnim okvirima na njegovom orlovskom nosu,
izgledao je nezemaljski, kao da se nalazi izmeu neba i zemlje: zaista pravi pontifeks, koji
visi kao most izmeu boanskog i ljudskog".19 Drugi je razmiljao da je prisustvovanje
njegovom ustolienju za papu bilo nezaboravno, pouno iskustvo", da je on izgledao kao da
ivi na natprirodnoj ravni".20 ano je u svom dnevniku zapisao da je novi papa izgledao
istinski dodirnut boanskim duhom."
Prema lanim proroanstvima Malakija, ovaj 262. papa poev od sv. Petra, postae poznat
kao Pastor Angelicus (Aneoski pastir). Pria se da je Paeli lino podrao ovaj naziv; onog
dana kada se krunisao, svi su ga ve zvali Aneoski pastir.
Krunisanje je obavljeno u velikoj loi koja nadvisuje trg i gomilu. Hor je pevao Zlatna
kruna na njegovoj glavi", dok je kardinal-dekan, njegova eminencija Kaa-Dominioni,
sputao teku trostruku tijaru koja potie jo iz kraja prvog milenijuma hrianstva. Primi
ovu Tijaru", on je zapevao, ukraenu sa tri krune, kako bi znao da si otac prineva i kraljeva,
vladalac sveta, vikar na zemlji naeg spasioca Isusa Hrista, kome ast i slava zauvek. Amin."
Konano, stigao je trenutak da papa blagoslovi urbi et orbi grad Rim i ceo svet. Urednik
asopisa The Tablet", i dalje optimista u pogledu novog papskog populizma, kasnije je pisao:

117
 Sasvim je bilo u znaku vremena da je krunisanje prenosio radio... Moemo li se nadati da
e veliki izumi naeg doba doneti boljitak veri? Tog krunidbenog jutra znali smo da mora biti
dobro to to se glas Vrhovnog pontifeksa i njegovi pokreti uju i vide irom sveta. Njegov
grad se pomirio sa njim, i pola Rima se skupilo da primi njegov blagoslov.21

U meuvremenu, dole na trgu, papstvo se nije ba sasvim pomirilo sa gradom Rimom.

Sceni je prisustvovao engleski pisac Hju Volpol, koji se zatekao usred gomile.
Policajci su gurali masu koja se tiskala napred, ka stepenicama Crkve sv. Petra, na ijem
vrhu su bile ograde gde su se nalazili gosti koji su izlazili iz bazilike da prisustvuju trenutku
krunisanja na gornjoj loi. Rastua masa naroda njihala se u ritmu, kao da prati muziku".
Zatim su dobri duhovi napustili masu. Ljudi su se gurali i udarali. Valpol je osetio kako gubi
tle pod nogama i imao je predoseanje da e ga smrviti. Uinilo mu se da vidi Hilerija Beloka,
sedamdesetogodinjaka, kako ga diu uvis, dok on mae sendviem, i Toma Driberga u
njegovom veernjem odelu i belim rukavicama, kako se i dalje ljubazno smei iako se inilo
da se savio na stranu". Potom je Valpol osetio kao da ga je od pozadi udario ogroman talas.
Pole-teo sam kao da trim u susret dragom prijatelju, ka spoljnom zidu." Bio je bez daha,
frak mu je bio pocepan, a cipele izgaene. Pogledao sam na balkon, ali ceremonija je ve bila
gotova. Nikad nisam ni video krunisanog papu Pija."22
Euenio Paeli, Pije XII, ve se bio vratio u posveene odaje Apostolske palate da zapone
svoju dugu i uzbudljivu vladavinu.

KO JE PAELI?

Koliko su dobro diplomate i tampa bili obaveteni o oveku koji je nasledio palium
rimske biskupije i tijaru vrhovnog pontifeksa, dok se svet pribliavao ivici rata? Kakav su
uticaj, kakvu vrstu vostva, oekivali da e on da vri nad Katolikom crkvom i nad
svetovnim dravnicima?
Dok je posmatrao kako se mone sile pripremaju za rat, Paeli je mogao da se pozove na
lojalnost i odanost pola milijarde dua. Zaista, pola stanovnitva Hitlerovog sada Velikog
rajha bili su katolici, ukljuujui i jednu etvrtinu SS - i to u vreme kada su biskupi, kler i
vernici bili povezani u disciplinovano jedinstvo bez presedana. Paeli nije imao vojsku na
koju bi mogao da se osloni, ali pola veka rastue centristike papske moi dalo mu je u ruke
ogromnu vlast nad srcima i umovima katolikih vernika. Papa, po vlastitoj proceni, bio je
vrhovni sudija moralnih vrednosti na zemlji i shodno tome, njegove odgovornosti bile su jo
znaajnije. Kako e institucija papstva, kako e Paeli, ovek koje je otelovljavao tu
instituciju, doekati izazov koji je bio pred njim, najznaajniji izazov u dugoj istoriji Crkve?
Na dan svog izbora, Paeli je proslavio svoj ezdeset i trei roendan. U dobu u kome
mnogi ljudi u javnom ivotu razmiljaju o povlaenju, on je bio stariji prelat vie od trideset
godina, i glavni dogaaji u njegovoj karijeri bili su dobro poznati.
Godine koje je proveo kao diplomata i visoki zvaninik Vatikana dozvoljavale su mu da
rauna meu svoje poznanike najstarije dostojanstvenike katolikog sveta. Pa ipak, njegov
nain ivota i linost, njegove sposobnosti i line preokupacije, bile su tajna, osim nekoliko
poznatih injenica i optih mesta. Prialo se da je veoma inteligentan, da ima dar za jezike, da
ima izvanredno pamenje, da je oigledno poboan. Ali ko je stvarno mogao da kae kakav je
bio i za ta je bio sposoban?
Izgleda da Paeli nije imao ui krug prijatelja koji su mogli da budu s njim u istoj ravni.
Otkako je 1935. umro njegov stariji brat Franesko, nije se zbliio sa svojim sestrama. Tokom
dvadeset godina, o njegovim fizikim potrebama brinule se se tri nemake redovnice; njegov
lini sekretar bio je tihi, nevidljivi nemaki jezuita, zagonetniji ak i od samog Paelija.

118
Otkada vie nije bio na brizi svoje majke, kada je rukopoloen za biskupa i kada je otiao u
Nemaku 1917, Paeli je jeo sam, osim pri zvaninim vearama.
Putovao je svetom, sretao mnoge dravnike, ali poslednjih godina njegova prekomorska
putovanja znaila su dolaske i odlaske dravnog poglavara, uz arenilo limene muzike i
crvene tepihe. Njegova boravita u inostranstvu bile su palate, predsedniki apartmani,
dravnike sobe prvog reda, koje su podseale na njegove raskone vatikanske apartmane i
kancelarije. Putovao je u otmenim limuzinama, privatnim eleznikim vagonima, posebnim
arter letovima. Jo od svojih ranih etrdesetih, kada je posetio rudarsko naselje u Bavarskoj,
niko ga u javnosti nije video bez mantije, irokog ljubiastog pojasa i svilenog ogrtaa koji ga
je obavijao. Kao papski nuncije u Berlinu, znali su da u velikoj tajnosti jae konje na imanju
jedne bogate porodice. Ali za razliku od svog prethodnika, nije voleo zdrave etnje u brdima.
Vie od dvadeset godina odlazio je na odmor u smirujue utoite vajcarskog sanatorijuma
koji su drale redovnice. Ako bi dolazio u dodir sa obinim smrtnicima, to su bili vozai i
poasna garda. Nije se druio sa obinim ljudima niih zanimanja.
Na dan njegovog krunisanja, toliko i moda jo manje su o Paeliju znali oni koji su
nastojali da obaveste itaoce novina i vlade. Bilo je simptomatino da uoptene laskave i
povrne izjave uvodniara, diplomata i vladinih slubenika nisu bile toliko siromane u
svojim procenama, koliko im je nedostajalo informacija o njegovom karakteru, psihologiji i
stvarnom prolom ivotu.
U Italiji je tampa bila u sveoptem oduevljenju. Izgledalo je da je on posebno stvoren za
slubu Svetoj Stolici", pisalo je u Avenire d'Italia", ne samo zbog njegovih sklonosti i
uenosti, ve zato to je Rimljanin. On osea kao Rimljanin u najvioj meri, univerzalnu
misiju Apostolskog Rima". Grof ano je javno pozdravio Paelijev izbor kao veliki uspeh za
Italiju", iako je bilo sumnji u diplomatskim krugovima u pogledu anove iskrenosti.
Miljenje u Britaniji je uglavnom bilo povoljno i prikladno. Njegovo izuzetno iskustvo u
voenju crkvenih poslova kao nuncija i sprovoenju vatikanske politike", pisao je vodei
novinar The Times-a", dovoljni su razlozi da postane poglavar Crkve". The Sunday
Times" je komentarisao njegovo iskustvo;" Manchester Guardian" njegovu sjajnu
diplomatiju; Observer" njegovu ljubav za mir, njegovo milosre", i njegove hrianske
ideale". D' Arsi Ozborn, britanski ambasador pri Svetoj Stolici, obavestio je Forin ofis u
Londonu o Paelijevom svetakom karakteru", njegovom velikom politikom iskustvu", i
njegovom velikom linom armu". Paeli je bio, ushiavao se Ozborn, upravo ona vrsta
uzora kakav treba da bude Aneo-ski pastir". On je dozvolio samo jednu sumnju: da nije bio
sasvim siguran koliko mu je jak karakter, s obzirom da je radio pod autokratom kakav je bio
Pije XI".23
Francuzi su slino izraavali svoje oduevljenje visokoparnim frazama. Naslednik Pija
XI," tvrdio je Les Temps", ima nune kvalitete da zauzme svoje mesto u istoriji". Njegov
izbor, smatrao je L'Oeuvre" moe da otvori epohu meunarodnog mira". Francuski
ambasador pri Vatikanu, arl-Ru, obavestio je 2. marta francuskog ministra inostranih
poslova u Parizu telegramom: Ovo je izbor koji najbolje moe da sauva papstvo na visokom
moralnom nivou na koji ga je uzdigao Pije XI."24
Portugalska tampa nije bila nimalo zadovoljna izborom Paelija, poto se uzdala u anse
svog nadbiskupa Kereheire, patrijarha Lisabona i najmlaeg kardinala. panski frankisti su
takoe bili neraspoloeni, poto su oni optuivali Paelija za primetnu neutralnost Pija XI
tokom graanskog rata. Ovo teko da je bilo pravo stanovite Paelija, koji je, to je i
dokazano, bio vrst branilac Kaudilja. Ali ovi usamljeni glasovi jetkosti, bili su vie nego
nadoknaeni pohvalama iz SAD, Srednje i June Amerike i ak iz protestantskih kraljevstava
Skandinavije.
Moglo se oekivati da e njegov izbor i krunisanje naii na razliit prijem u Nemakoj.
Treeg marta, Berliner Morgenpost" je pisao: Izbor Paelija nije povoljno doekan u

119
Nemakoj, poto je on uvek bio neprijateljski raspoloen prema nacionalsocijalizmu."
Frankfurter Zeitung" je istog dana pisao: Mnogi njegovi govori jasno su pokazali da on ne
shvata sasvim politike i ideoloke motive koji su zapoeli svoj pobedonosni mar u
Nemakoj." Nacistiki glasno-govornik, Danziger Vorposten" sitniario je da Paeli nije
Pastor Angelicus ... Paeli nikad nije bio pastir dua, svetenik za predikaonicom. Gotovo
etrdeset godina on je bio diplomata, politiar vatikanske svetovne politike." U
meuvremenu, u Austriji, nacistike novine Graz" izjavile su da je novi papa sluganski
nastavlja propale politike Pija XI... ali za nemaki narod nije vano da li u Vatikanu sedi Pije
XI ili Pije XII".
Meutim, usred ove bujice novinskih izvetaja i telegrama od lokalnih diplomata
ministarstvima inostranih poslova, nijedan nije bio tako neobino skeptian kao beleka koju
je napisao Hajnrih Brining. Bivi nemaki kancelar i vodei lan nekad mone Katolike
stranke centra, ije su poslednje rei sa Paelijem bile izgovorene u besu, poznavao je Paelija
kao politiara bolje od mnogih.
Posle izbora Paelija, drugog marta, ser Robert Vensitart, podsekretar u Forin ofisu,
pozvao je na ruak Brininga koji je tada bio u izgnanstvu u Londonu. Ser Robert je pitao
Brininga ta misli o Paeliju kao papi. Brining ne deli opti optimizam u pogledu kardinala
Paelija", pisao je Vensitart lordu Halifaksu, dravnom sekretaru. Brining je rekao Vensitartu
da Paeli jo uvek moda ima na umu mogunost da i dalje nastavi da pregovara sa
sadanjim reimima u Nemakoj i Italiji."25
U stvari, Brining je ve nekoliko godina govorio svakome ko je hteo da slua da je Paeli
prisilio Nemaku stranku centra na rasputanje u zamenu za konkordat, i na taj nain
demoralisao potencijalni katoliki protest i otpor. Briningovo miljenje o Paeliju nije bilo
prosto da e se novi papa dodvoravati Italiji i Nemakoj kako bi obezbedio mir, nego da je
ve uutkao i potinio nemake katolike moi i namerama Adolfa Hitlera.

13.
PAELI, PAPA MIRA

Engleski pisac Bernard Vol ostavio je redak i iv opis Paelijevog ponaanja na poetku
njegovog pontifikata, kao i kancelarije u kojoj je primao privatne posete i obavljao rutinski
pro-tokol.1
Pred kancelarijom se nalazilo predsoblje, malo i prepuno venaca i fresaka, sa mekanim
tepisima, pozlaeno i runo", sa groznim" medaljonima bivih papa na zidovima. Tu je
posetilac morao da eka dok pojava obuena u purpur" ne bi prila tako neujno po debelim
tepisima da bi se pomislilo da su njegove nevidljive noge bez cipela". Ovaj prelat sekretar bi
ukazao posetiocu da treba da podraava ono to on radi, da bi zatim, kleknuo na tepih odmah
po ulasku u papin kabinet. Vol ga je sledio; prelat se duboko poklonio beloj figuri pontifeksa
koji je sedeo za stolom, sa sklopljenim rukama, nepomian". Tada je papa pruio ruku da se
poljubi njegov prsten, a potom je pokazao Volu da sedne na stolicu pored njegovog stola.
Gledajui po kabinetu, Vol je bio svestan debelih zavesa i mramora, utisak koji se moe
opisati jedino kao pozadina u stilu ampira". Neki drugi su ovu kancelariju opisivali kao
naglaeno crveno-zlatnu". Na stolu su bili nagomilani dokumenti i novine. Izgledalo je kao
da su na novinama obeleeni odeljci. Nisam mogao da vidim nijednu knjigu, samo gomile i
gomile tampanih dokumenata."
Paeli je traio da se govori engleski. Imao je, belei Vol, tanak, piskutav glas" kojim je
izgovorio kratku pripremljenu dobrodolicu. Veoma volim Englesku. Bio sam u Engleskoj.
Video sam flotu u Spajt'edu." To se odnosilo na ceremoniju sakupljanja glavnih brodova
Kraljevske mornarice u Portsmutu na smotru za monarha, emu je Paeli prisustvovao 1907,
to je koristio kao oprobanu temu za razgovor sa Englezima otkako je postao papa. Vol je

120
shvatio da Paeli, i pored sve njegove reputacije kao poliglote, nije dobro razumeo engleski.
Ali kao i mnoge druge, zadivio ga je pontifeksov arm.

Izrazi na njegovom pokretnom, veoma kultivisanom licu menjali su se od ljubaznog

smeka do izgleda duboke zainteresovanosti za nekoga lino, dok je govorio ono to je
naumio da kae. Njegovi pokreti su podseali na pokrete glumca. Uzanog ela, duguljaste
glave, prefinjen, bistar, ne mnogo dubok, pomislio sam... Zraio je prijateljskom brigom
prema meni koja me je skoro rastuila; bilo je to tako dirljivo i patetino da vie nije trebalo
da se brinem za sebe.

Paeli se dizao oko 6.30 i obavljao kratku molitvu pred otvorenim prozorom koji je gledao
na Trg svetog Petra. Posle hladnog tua, odlazio je na misu u svoju privatnu kapelu pored
spavae sobe. Njegov sobar, ovani Stefanori ili njegov ofer Mario Stopa, prisustvovali su
misi na kojoj je uvek bila majka Paskvalina i nemake redovnice koje su joj pomagale.
Dorukovao je samo toplo mleko i malo hleba, i kao i sve svoje skromne obede, jeo je sam.
Pored njenih dunosti domaice, majka Paskvalina je uz potpunu saradnju i interesovanje
Paelija, imala magacin unutar Vatikana, odakle je delila posteljinu, ebad i hranu rimskoj
sirotinji. Papski auto je esto sluio u te svrhe.
U ranim jutarnjim satima, radio je u svojoj privatnoj kancelariji gde se sretao sa
vatikanskim zvaninicima, i koja je, prema pisanju oca Lajbera, bila ofarbana u svakodnevno
sivo". Potom su dolazile formalne audijencije u neto ureenijim prostorijama ispod njegovih
apartmana, gde je primao diplomate i ugledne posetioce koji su prolazili kroz Rim. Posle
podneva, davao je posebne audijencije malim i veim grupama. One su se odravale u
auditorijumu po imenu Sala blagosiljanja.
Svakog poslepodneva, posle ruka i kratkog odmora, Mario Stopa ga je odvozio do
vatikanskih vrtova u ogromnom staromodnom Kadilaku sa zlatnim rukama i tronom pozadi.
Tu bi se on etao gore-dole jedan sat itajui dokumenta. Stopa je iao za njim sa torbom za
doku-menta u sluaju da bi pontifeks zaeleo da potrai jo neke informacije. Njegove veeri
su prolazile u radu i molitvi, gde je spadala i Krunica koju je molio zajedno sa redovnicama u
svojoj privatnoj kapeli. Posle veere, radio je dalje esto do dva sata ujutro, ali nikada ne bio
otiao u svoj mali gvozdeni krevet dok ne bi oistio svoj sto i sloio sva dokumenta.
Jedna od prvih stvari koju je uradio kao papa bila je da naimenuje kardinala Luija
Maljonea na kljuno mesto kardinala-dravnog sekretara. Maljonea koji je bio godinu dana
mlai od Paelija, mala grupa kardinala je, kao to smo videli, pominjala kao mogueg papu.
Roen je i rastao je u selu pored Napulja, gde su ga vaspitali jezuiti. Posle nekog vremena
koje je proveo kao upnik u Rimu, postao je nuncije u vajcarskoj 1909, zatim i u Parizu
1926. Maljone je bio odluan, veoma inteligentan, obrazovan po pitanjima diplomatije i sveta.
Njegovo iskustvo u Francuskoj moglo se uporediti sa Paelijevim znanjem o Nemakoj.
Maljone je bio oduevljen vojnom istorijom i drao je mape Napoleonovih bitaka na zidovima
svoje kancelarije. Tokom Drugog svetskog rata, obeleavao je bitke malim zastavicama na
mapi sveta. Mogao je da uva tajnu, i imao je uznemirujuu naviku da uti u drutvu drugih.
Isto tako sa lakoom je mogao da postane prgav. Postoje dokazi da je Maljone, od samog
poetka, svoj odnos sa novim papom smatrao ortaklukom izmeu sutinski jednakih. Paeli
nije imao obiaj da se ponaa kao siledija, kao to je to radio Pije XI, ali nije bio nita manji
autokrata i nije eleo da prihvati kardinala dravnog sekretara kao kolegu". Bez obzira na
Maljoneovu tvrdoglavost, Paeli je drao konce u svojim rukama.
Monsinjor Domeniko Tardini bio je zamenik za Izvanredne poslove ili inostrane poslove.
Zdepast, irokih usana i uvek nasmejan, potekao je iz sirotinjskog kraja Trastevere u Rimu.
Svaku paru koju bi dobio davao je sirotitu. Nije voleo faiste ili naciste, a Hitlera je nazivao

121
Motorizovani Atila". Tardini je govorio otvoreno i postae popularna i prijatna linost meu
diplomatima spremnim za intrige u Vatikanu tokom rata.
Njegov zamenik koji se bavio Redovnim poslovima - to je bilo otprilike sve to nisu
pokrivali Izvanredni poslovi - bio je ovani Montini, budui Pavle VI. Sin vlasnika novina i
politiara, bio je kapelan studentima Rimskog univerziteta kada nije naporno radio za Vatikan
kao birokrata i diplomata od karijere. Sluio je u Varavi i mnogo godina u Dravnom
sekrtarijatu, pod Paelijem. Montini je bio ovek prijatne i ljubazne naravi, pun obzira, koji je
o svakom problemu razmiljao sa svih strana i vagao ih prema njihovoj istorijskoj vanosti -
to e biti sklonost koja e uticati na njegovu odluku da objavi encikliku o kontroli raanja,
etvrt veka kas-nije. Bio je mrav, sa duboko usaenim oima ispod gustih, crnih obrva, i
prema reima britanskog poslanika pri Svetoj Stolici, njegove kripave cipele su se mogle uti
izdaleka. Paeli ga je voleo i bio mu je naklonjen sve dok nije, u posleratnim godinama,
pokazao znake pribliavanja socijalistima.

MIROVNI PLANOVI

Poto je sistematski ohrabrivao raspad ehoslovake i lino poniavao njenog ostarelog i

bolesnog predsednika Emila Hau, Hitler je 15. marta 1939, naredio Vermahtu da ue u Prag i
da pone da komada zemlju. Posle Minhenskog sporazuma u leto 1938, Hitler se okrenuo
novim trijumfima i izgledalo je da veruje da e njegove ambicije naii na odobravanje
Zapadnih sila. U isto vreme, kako je rasla njegova kampanja protiv Jevreja, tako su rasli i
njegovi ekspanizio-nistiki ciljevi na Istoku. On je osuivao eku vladu, pretei joj tekim
posledicama poto su Jevreji u ehoslovakoj jo uvek trovali narod".2
Nekoliko dana posle ulaska u Prag, Firer je traio koridor za Dancig, baltiku luku koju je
smatrao teritorijom Rajha. U potezu koji je bio smiljen kako bi upozorio Hitlera, britanski
premijer Nevil emberlen je 31. marta garantovao Poljskoj nezavisnost i obeao pomo. to
se kriza u Evropi vie produbljivala, Paeli se sve vie posveivao inicijativama koje su mogle
da dovedu do mirovne konferencije na kojoj bi Vatikan imao vodeu ulogu. Mnogo toga
zavisilo je od diplomatskog tima koji je okupio oko sebe.
Paelijev cilj bio je od poetka jasan. Nije imao nameru da upozorava naciste i faiste da se
pridravaju zakona. Politika smirivanja koju je on oznaio frazom koja e godinama
odjekivati - papa radi za mir" - odreivala je karakter vatikanskih incijativa pred javnou.
Kako bi dao ton svom pontifikatu, kao svoj amblem izabrao je golubicu koja nosi maslinovu
granicu.3 U svojoj prvoj zvaninoj propovedi koju je odrao kao papa, na Uskrs 9. aprila, na
sveanoj papskoj misi u Crkvi svetog Petra, govorio je na tekst Slava neka je Gospodu na
nebesima i mir na zemlji ljudima dobre volje". Navodei proroke Starog zaveta, Jevanelja,
Pavla i Avgustina, govorio je
elokventno na latinskom o teologiji mira. Govorio je o zakonu kao nunoj osnovi mira, i
pozvao je biskupe i svetenike bilo gde, da upozore ljude na njihovu dunost da se bore za
pravdu. Ne deava li se", rekao je, da kada nasilno oruje zameni skiptar pravde, sjajna
mogunost mira ustukne pred uasnim i okrutnim vatrama rata."4
Uzviena, pontifikalna propoved nije ila dalje od apstrakcija i optih mesta. Dva dana
ranije, na Veliki petak, Musolini je napao Albaniju s namerom da ojaa italijansku mo i
preduhitri mo-
gue nemake pretnje na Balkanu. Paeli nije izgovorio ni re protesta ili podrke. Da li je to
bio znak stroge neutralnosti?
Samo nedelju dana kasnije, u vatikanskoj radio-emisiji za panske vernike, Paeli je,
hvalei Franka, otkrio koliko moe da bude pristrasan. Obraajui se panskim biskupima,
pozvao ih je da se udrue u politici mirotvorstva" prema principima koje je uila Crkva i
koje je sa toliko plemenitosti proklamovao Generalisimus: naime, pravda za zloin i

122
velikoduna dobrostivost za one koji su bili zavedeni". Rekao im je govorei kao Otac", da
ali one koje je zavela laljiva i izopaena propaganda."5 Dve nedelje ranije, poslao je
Franku telegram sa estitkom povodom pobede panskih katolika". To je bila pobeda koja je
odnela pola miliona ivota i koja e da odnese jo mnogo vie.
Paelijevu ambiciju da postane sudija sudijama, svetski posrednik u svetu, a ne od sveta,
nije toliko podsticala ideja o neutralnosti koliko njegovo shvatanje nadmonog poloaja
Hristovog vikara na zemlji. Ovaj cilj lii na savrenu vladavinu" Lava XIII i one snove o
uticaju koji e popuniti prazninu zbog gubitka papske svetovne moi. Kako je Paeli mogao
da vri takav uticaj u sluaju Poljske, katolike zemlje koja se pojavljuje kao poslednji test za
mir ili rat?
Uprkos britanskim garantijama Poljskoj, postojala je grupa francuskih i britanskih
politiara i diplomata koji su jo uvek bili skloni da daju Hitleru neto vie. Ako je
dogovoreni elezniki ili drumski koridor do grada Danciga stajao izmeu mira i svetskog
poara, moda bi bilo bolje za Poljake da popuste. Zalaui se za Nemaku, u svetlu
nepravdi" Versajskih ugovora, Paeli je ukazao da bi Poljska mogla da popusti pod pritiskom
mirovne konferencije koja bi se odrala pod pokroviteljstvom Vatikana.
Paeli je pridobio Musolinija koji je bio oduevljen. Zatim je zatraio od svojih nuncija u
Parizu, Varavi, Berlinu i Londonu da se raspitaju kod tamonjih vlada o mogunosti takvog
skupa. Odgovor britanskog Forin ofisa bio je osoran. Lord Halifaks je zapitao apostolskog
delegata, nadbiskupa Viljema Godfrija, zato Rusija nije bila pozvana. (S obzirom da je
boljevizam bio izvan Paelijevog zabrana, odgovor je mogao biti sasvim oevidan.) I ko e,
pitao je Halifaks, predsedavati takvoj konferenciji? Hoe li sam Pije to da radi pod
pokroviteljstvom Vatikana u Rimu? Godfri je odgovorio da Njegova svetost nije sebe
predvidela u toj ulozi, ali bez sumnje, moe biti raspoloena da to razmotri ukoliko to
predloe uesnice konferencije".6
Paelijeva sklonost ka tajanstvenosti spreila ga je da obavesti svoje nuncije da je Musolini
bio o tome ve obaveten. Kada je predlog doao pred Komitet za spoljnu politiku britanske
vlade, 5. maja 1939, emberlen i Halifaks su oklevali poto nisu bili svesni da je Musolini bio
konsultovan. Meutim, neki zvaninici su takoe bili neodluni upravo zato to su mislili da
je to prvo predloio Musolini. Konano, emberlen je pitao ne bi li bilo bolje za Paelija da
se pojedinano vidi sa svakim od petorice voa zainteresovanih zemalja, Francuske, Bitanije,
Nemake, Italije i Poljske.7
Kako bilo, nadbiskup ezare Orsenigo, papski nuncije u Berlinu, ve je zatraio razgovor
sa Hitlerom. Imajui u vidu da je Firer ve naredio svojim generalima da pripreme rat protiv
Polj-
ske, sastanak je pokazao dubinu njegovog cinizma i uzaludnost Paelijeve inicijative.
Nemaki nuncije odleteo je u Salcburg, a odatle na ruak u hotel Grand u Berhtesgaden, pre
nego to e ga odvesti u Hitlerovu rezidenciju. Razgovarali su jedan sat, a zatim askali na
aju zajedno sa Ribentropom i nuncijevim pomonikom V. Hjuelom, koji e ostaviti vlastitu
verziju o tom sastanku.8 U pismu Vatikanu koje se podudara sa Hjuelovom priom 9,
Orsenigo je opisao kako je Hitler sluao sa potovanjem" papin plan za mirovnu
konferenciju. Hitler je rekao Paelijevom predstavniku da ne vidi opasnosti od rata - niti
izmeu Francuske i Italije niti zaista, izmeu Nemake i Francuske, protiv koje ima
neprobojna utvrenja". Nije polagao prava na Veliku Britaniju, osim u odnosu na kolonije, a
to bi teko dovelo do rata.
Zatim je Hitler preao na pitanje Poljske. to se tie Danciga", rekao je, to je slobodan
grad pod Ligom naroda; mi moemo da raspravljamo i pregovaramo u vezi sa dravom
Dancig, ali nije neizbeno da e nas to dovesti do rata. to se tie mojih ostalih zahteva, oni
e sazreti s vremenom, 1942, 1943. i moda 1945; ja mogu da ekam. Ne vidim nijedan
razlog za rat, ukoliko poljski narod ne izgubi glavu i silom zatrai svoja prava, kao to je to

123
zahtev da poljska granica bude na Elbi. Sve zavisi od mirnog i ozbiljnog prosuivanja
Poljaka."
Ukazujui na divne planinske predele i na njihovo umirujue i blagotvorno dejstvo,
preporuio je nadbiskupu da se uesnici predloene mirovne konferencije pripreme duhovno.
Ali posle kratkog predaha, poeo je visokoparno da govori protiv Britanije koja podstie
drave na rat - Italiju, paniju, Kinu, ehoslovaku. ak i sada, rekao je sav zapenuen,
Britanija pokuava da ohrabri Poljsku da ue u rat.
U tom trenutku Orsenigo je postavio sutinsko Paelijevo pitanje: koridor za Dancig. Da li
bi pristanak Poljaka smanjio napetost? Ali Hitler je otvorio novo pitanje. On se ne boji
Poljske, re-kao je, i on nije eleo da je napadne, ukoliko ne bude prisiljen zbog
nepromiljenih poljskih provokacija". On je bio dobro zatien, tavie, sve vreme je jaao
nemake odbrambene snage.
Hitler je sada postao pomalo plaljiv, govorei o Rimu i umetnikim lepotama Italije.
Odatle je preao na svoj odnos sa Musolinijem i kako e on stati uz njega vojno, ta god da se
desi. Govorei o Rimu", izvestio je nadbiskup, bilo mu je drago da uje da Sveti otac govori
nemaki i izrazio je svoju alost to tokom svog boravka prole godine u Rimu, nije video
baziliku sv. Petra". Hitler je okolino mislio na odlazak Pija XI u Kastel Gandolfo tokom
njegove posete; pontifeks nije hteo da ostane u Rimu dok su iskrivljene krstove Hitlerove
svastike nosili njegovim ulicama.
Orsenigo je kasnije imao privatan razgovor sa Ribentropom u kome je Paelijeva politika
pomirljivosti i Hitlerova sposobnost da pretei laska, otkrila u potpunosti njihovu spremnost
da se uzajamno obmanjuju. Ribentrop je proitao nunciju izvetaj od 25. aprila 1939, koji je
napisao nemaki ambasador u Vatikanu u kome se govori o nekoliko laskavih - on je
primetio i 'novih' - rei Svetog oca upuenih Nemakoj i njenoj obnovi". Ribentrop je dalje
rekao da je primetio kako su na Hitlerov roendan oitane molitve u katolikim crkvama u
Nemakoj i sve te manifestacije u kojima je izraeno potovanje prema efu drave nisu
ostale neprimeene i ostavile su dobar utisak i na samog Firera." Ministar je rekao da je
zahvaljujui tome, blizu vreme, mada jo ne sasvim, kada e moi da detaljno razgovaraju o
manjim nesporazumima koji postoje izmeu drave i Crkve". U odvojenoj ifrovanoj depei
kardinalu Maljoneu, Orsenigo je pisao da je Ribentrop traio da se ne govori tampi,
ukljuujui tu i vatikanske novine, o mom razgovoru sa kancelarom".10
Orsenigov savet, kao diplomate sa lica mesta, podudarao se u potpunosti sa Paelijevom
politikom pomirljivosti: Mislim..." pisao je nuncije, da ukoliko bi se Poljska smirila i
zautala, a da, bar za sada, nigde ne popusti, razlog za rat bi, makar za izvesno vreme, mogao
biti otklonjen. Kada bi se na taj nain dobilo u vremenu bilo bi mogue otpoeti nepristrasne
pregovore, posebno u vezi s ekstrateritorijalnim autoputem kroz 'Poljski koridor koji bi
omoguio direktnu komunikaciju izmeu dve nemake oblasti'."
Tri dana kasnije, Orsenigo je razgovarao sa lanom britanske ambasade u Berlinu. Nuncije
nije eleo da pominje o emu je razgovarao sa Hitlerom, ali je ipak, na svoj nain izrazio nadu
da
e Vlada Njegovog velianstva uvideti da, otkako je stupio na presto sadanji papa nije javno
izrekao nijednu re kritike na raun nemake politike prema Crkvi. tavie, Njegova Svetost
je posebno intervenisala kako bi 'L'Osservatore Romano' postupio na isti nain."11
VATIKANSKE INFORMACIJE

Kako se opasnost od rata poveavala, Vatikan je postajao sve vaniji izvor meunarodnih
informacija i sredite manipulacija za propagandne svrhe. L'Osservatore Romano", koji je
objavljivao dosta rutinskih informacija o dogaajima u Kuriji, delovanju Svete Stolice i
govorima i pisanjima pape, takoe je komentarisao meunarodne dogaaje i odnose; ponekad
su ga pogreno navodili da podrava diplomatske interese evropskih sila.

124
 Vatikanski radio koji su vodili jezuiti, takoe su koristile novinske agencije koje su
iskrivljavale njegove vesti i komentare u moralne i propagandne svrhe. Stanica je imala
vlastiti nemaki predajnik od dvadeset i pet kilovata, sa antenom koja je ila u svim pravcima
i koja je emitovala program na etiri kratkotalasna obrua sa najvieg vrha vatikanskih vrtova.
Prenosila je vesti i analize, kao i propovedi i religiozne pozdrave na mnogo jezika.
Vatikanski radio je u Nemakoj pratila Specijalna sluba jezerske kue (Sonderdienst
Seehaus) koja se nalazila na obalama jezera Van. Nemaka ambasada u Rimu takoe je pratila
emitovanje programa. Zbog toga je Vatikanu upueno mnotvo protesta u kojima se tvrdilo da
Sveta Stolica stalno kri odredbe Nemakog konkordata, to je konano dovelo do toga da je
Paeli naredio jezuitima da smanje broj nemakih emisija i da izbegavaju politike komentare
koji bi bili kritini prema nacistima.12 Trebalo je da proe dosta vremena da bi dolo do
ovakve autocenzure.
Kao administrator univerzalne Crkve koja je bila snano kontrolisana iz centra, Kurija je
komunicirala sa dijacezama irom sveta o pitanjima rutinskog upravljanja i svetenike
discipline, liturgija i obrazovanja. Poto su se crkveni interesi stalno preklapali sa dravnim
interesima, diplomatska saoptenja Svete Stolice imala su dobrim delom i politiki interes.
Hvatanje njenih poruka postalo je prioritet mnogih obavetajnih slubi.
Dravni sekretarijat u Vatikanu odravao je komunikaciju sa svojim nuncijaturama i
poslanstvima irom sveta putem telegrama i diplomatske pote. Pre rata, Sekretarijat je
rutinski delio diplomatske torbe sa Italijanima, ali ova praksa je prestala kada je postalo
oigledno da su se one otvarale. Kasnije, Vatikan e koristiti vajcarske, panske, britanske i
amerike kurire, pri emu se dobar deo pote sakupljao u vajcarskoj pre nego to bi bio
upuen u Madrid i Lisabon.
Strogo poverljiva pota se uobiajeno ifrovala i slala radio-talasima iz vatikanskog
predajnika. Krajem Prvog svetskog rata Sekretarijat je koristio dvodelni kod od nekoliko
hiljada etvorocifrenih numerikih grupa, koje su zbog tajnosti nadifrovane kratkim
ifrovnim tabelama koje su zamenjivale svaki par brojeva u kodovanoj verziji poruke sa
parom iz tabele.13 Italija, a i Nemaka, provalile su ovu ifru 1918. Od tada, pa sve do 1939,
Sekretarijat je koristio ifru poznatu pod imenom crveno: jednodelna ifra od oko dvanaest
hiljada grupa tampala je dvadeset pet redova na stranicu u knjizi ifara. Zbog vee sigurnosti,
grupe su deifrovane od broja na slova, zamenom broja stranice sa dijagramom iz para tabela
koje su koriene parnim i neparnim danima. Za strogo tajne vatikanske poruke tokom rata
koristila su se dva nova sistema poznata kao uti i zeleni. uti je bio jednodelna ifra sa oko
trinaest hiljada grupa koje su se deifrovale dijagramskim tabelama za broj stranice i
nasumice izmeanom abecedom za broj reda. Tabele i abeceda su bili razliiti na razliitim
grupama svakog dana u mesecu. Zelena ifra je do danas strogo uvana tajna; ali ima dokaza
da je to bila numerika ifra od petocifrenih grupa koja se ifruje preko kratkih dodatnih
tabela, od kojih svaka sadri jednu stotinu petocifrenih aditivnih grupa.14 Ni uti ni zeleni nisu
bili mehaniki. Kasnije u ratu, izgleda da su informacije Saveznicima slate posredstvom
posebnih kurira i da su ifrovane preko specijalizovanih ifri.
Italijanske obavetajne slube osmatrale su vatikanski promet sa prislunog mesta u Fort
Boea, blizu Grada Vatikana, i zabeleile su oko osam hiljada poruka tokom rata. Od nekih
est hiljada radiograma, procenjuje se da je Servizio Informazione Militare (SIM) uspeno
deifrovao oko tri hiljade. Deifrantima je u velikoj meri pomoglo drugo obavetajno
odeljenje poznato pod imenom Sezione Prelevamento (Posebna sluba skupljanja), koje se
specijalizovalo za upadanje i ulaenje u strane ambasade i potkupljivanje nastojnika.
Poetkom rata, meu papske andarme i ak u ifrantsko odeljenje Dravnog sekretarijata,
prodrli su italijanski tajni agenti. U narednim godinama, ovakav nain prikupljanja podataka,
bacie sumnju na tvrdnje da je Vatikan zadrao tajne informacije iz ratnih dokumenata koji su
kasnije objavljeni po nareenju Pavla VI.

125
 PAELI VRI PRITISAK NA POLJAKE

Tokom prve nedelje maja 1939, Britanija i Francuska su razmatrale Paelijev predlog za
mirovnu konferenciju. Uprkos tajnosti projekta, detalji su se prouli u tampi Pariza, Londona
pa ak i tako daleko kao to je Novi Zeland. Zatim se Paeli, iznenada 10. maja povukao i
plan je naputen. Dravni sekretarijat je objasnio nuncijima papino povlaenje time to je
tvrdio da vie nije postojala ratna opasnost. Prema navodima Ovena edvika, Musolini je bio
taj koji je razbio ideju o mirovnoj konferenciji. On nije eleo da se suoi sa Francuskom sa
kojom se Due bio dohvatio oko teritorijalnih sporova u severnoj Africi, u prisustvu Britanije,
Nemake i Poljske.15 Umesto toga, Musolini se pridruio Ribentropu izjavljujui da je
meunarodna napetost popustila. U meuvremenu, 7. maja, Musolini i Ribentrop su vodili
preliminarne razgovore o elinom paktu", kojim su se Italija i Nemaka obavezale na
zajedniko ratovanje. Pakt je bio potpisan 22. maja u Berlinu.
Ali Paeli jo uvek nije zavrio sa svojim nastojanjima da smiri duhove. Veoma potresen
paktom izmeu Musolinija i Hitlera, on je 4. juna obavestio Ozborna da je bio spreman da
posreduje u razmiricama izmeu Nemake i Poljske.
Zapadne diplomate su bile zaprepaene. Da li je bilo mogue da Paeli tajno deluje na
strani Musolinija? To je bilo neverovatno pitanje koje je postavljeno u Forin ofisu u Londonu.
Istovremeno, Paeli je objavio da Britanija oteava posredovanje s obzirom na njene garantije
da brani Poljsku.16 Paelijeva spremnost da ubedi Poljsku da se rtvuje kako bi umirila
Nemaku, naveli su tako Forin ofis na pretpostavku da se papstvo odreklo svog moralnog
autoriteta. Ser Endrju Nobl na primer, eleo je da se papa odlui da objasni svetu
nesaglasnost izmeu sluenja Bogu i sluenja dravi." Nobl je verovao da je Paeli pokuavao
da istera avola blagim reima".17
Ser Orm Sarent, funkcioner Forin ofisa, napisao je memorandum u kome je optuio
Paelija za moralnu nemo. Papa je nameravao, mislio je Sarent, da se dri na sredini u
sukobu izmeu demokratija i faistikih i nacistikih diktatura. Paelijev motiv, zapisao je,
bio je da obezbedi ulogu posrednika u odgovarajuem trenutku. Drugim reima, postojao je
element isticanja oholosti u Paelijevoj neutralnosti. Lino oseam", pisao je Sarent, da bi
on mogao da utie na dogaaje daleko efikasnije kao nosilac odreenih moralnih principa u
dananjem svetu, nego to je verovatno da e to moi kao neizvestan kandidat za posrednika
izmeu Sila osovine i demokratija."
Paeli se nije uspeno izvlaio iz svojih inicijativa, pogotovu u sluaju Poljske. Ameriki
ambasador u Varavi, A. J. Dreksl Bidl, rekao je Ruzveltu da su Poljaci smatrali da se Paeli
ponaa kao pravi Italijan; da je pronemaki raspoloen i da ne razume Poljsku i poljski
narod.18 U leto, glasine da e Paeli izvriti pritisak na Poljake da daju ustupke Nemakoj bile
su toliko brojne u evropskim diplomatskim krugovima, da je Maljone morao da objavi
demanti. Petnaestog jula 1939, pisao je lordu Halifaksu preko Ozborna, uveravajui ga da
papa nije nikada nameravao da preuzme inicijativu da predloi dvema vladama konkretno
reenje problema", ve samo da ih privoli da se ponaaju mirno i umereno".19 Maljone je
dodao da ima uveravanja da Nemaka nije nameravala da napadne Poljsku. Ipak, jedina
osnova za takvu tvrdnju mogla se nai u reima Hitlera i grofa ana, Musolinijevog ministra
inostranih poslova.20
Dvadeset i drugog avgusta, postalo je optepoznato da Nemaka treba da potpie pakt sa
Rusijom: rat je izgledao neizbean. Da li je papa mogao da, u poslednjem trenutku, upotrebi
svoj uticaj i da pozove na razum? Bez sumnje, imajui vrednost propagande na umu, Halifaks
je preko Ozborna vrio pritisak na papu da uputi poziv preko radija u kome e da osudi nasilje
i da preporui mir. Tako su Ozborn i Domeniko Tardini, uoi sklapanja pakta izmeu Hitlera i
Staljina, seli i glaali fraze koje bi osudile mogue agresore, naciste i komuniste. Kasnije,

126
Tardini i Montini predali su Paeliju etiri razliita nacrta sa raznim stepenima osude. Paeli
je izabrao onaj koji je bio najblai. Pa ipak, njegov apel se pamtio, i Halifaks je naveo frazu u
svom javljanju preko radija upuenom te iste noi britanskoj javnosti: Nita se ne gubi sa
mirom. Sve se gubi sa ratom... Neka ljudi ponovo ponu da pregovaraju... Sa mnom je dua
ove istorijske Evrope, deteta Vere i hrianskog genija. itavo oveanstvo eli hleba,
slobode, pravde, a ne oruja. Hrist je u srce svoje vere stavio ljubav."21
Krajem marta, kada je izgledalo da e savez izmeu Poljske i Rusije garantovano zaustaviti
Hitlera na njegovom putu, britanska vlada bila je odluna; u ovom trenutku, meutim, ona
nije pokazivala istu hrabrost. U Forin ofisu se postavilo pitanje: ne bi li papa ipak mogao da
ostvari dogovor oko Danciga kako bi Nemaka bila zadovoljna? Moda bi on, kao neko ko
stoji iznad javnih rasprava i strasti", kako je Paeli rekao svetu u radio-emisiji 22. avgusta,
mogao da igra glavnu ulogu u spreavanju rata. Dvadeset i devetog avgusta, Maljone je
poslao Musoliniju jezuitu oca Pjetra Taki Venturija, legendarno vetog diplomatu. Od njega je
zatraeno da izdano pohvali Musolinijeve napore da se sauva mir, a zatim da ga privoli da
uradi to moe sa Hitlerom kako bi spreio rat.
Musolini, kome se kao ni Francuzima i Britancima, nije ratovalo (rekao je Taki Venturiju
da bi novi rat mogao da oznai kraj civilizacije"), sastavio je pismo za Paelija da ga dostavi
poljskom rukovodstvu. Poljska se ne opire da preda Dancig Nemakoj", poeo je, dodajui
da bi Poljaci trebalo da trae pregovore sa Nemakom za reciprona prava manjina. Musolini
je dalje preporuio da Paeli, poto se obratio svim efovima drava u svom govoru preko
radija, u senci opasnosti koja sve vie raste, i podstaknut svojom velikom ljubavlju za
Poljsku", treba potom da se obrati predsedniku Poljske republike lino, u skladu sa predlogom
sadranim u pismu.22
Poruka kojom se savetuje da Poljska ustupi Dancig, a koju je overio Paeli i potpisao
Maljone, poslata je 30. avgusta 1939. monsinjoru Filipeu Korteziju, papskom nunciju. U njoj
se navode upravo one rei koje je predloio Musolini. Kortezi je odgovorio Vatikanu,
dovodei u pitanje mudrost takve kapitulacije tako kasno, ali Maljone je odmah odgovorio,
nalaui mu da deluje (kopija molbe apela poljskom predsedniku upuena je u London).
Narednog dana, Paeli je objavio poslednji apel u prilog miru", molei da vlade Nemake i
Poljske uine najvie to mogu kako bi izbegle bilo kakav incident i kako bi izbegle da
preduzmu bilo kakav korak koji bi mogao da pogora sadanju napetost".

NEMAKA NAPADA POLJSKU

Prvog septembra 1939, Hitler je napao Poljsku sa ogromnom premoi u najsavremenijim

tenkovima, avionima i oruju, koristei novu vojnu doktrinu Vermahta o blickrigu. Treeg
septembra, Francuska i Britanija su objavile rat Nemakoj.
Poljska kampanja e trajati do petog oktobra i veoma je ubrzana upadom Crvene armije
(17. septembra) u istonu Poljsku. Poljski gubici tokom kampanje procenjuju se na 70.000
ubijenih oficira i ljudi i oko 130.000 ranjenih; nemaki gubici se procenjuju na 8.082 ubijenih
i 27.278 ranjenih. 23
Prvog septembra, Hitler je telegrafisao Paeliju posredstvom nemakog ambasadora pri
Svetoj Stolici, zahvaljujui papi na njegovoj poruci i izjavljujui da je ekao dva dana na
dolazak poljskog emisara za mirno reenje nemako-poljskog sukoba... Kao odgovor na
njegove napore, Poljska je naredila optu mobilizaciju. tavie, jue su Poljaci izvrili jedan
broj neuvenih povreda granice, ovoga puta ukljuujui ulazak regularnih trupa na nemaku
teritoriju."24
Agonija Poljske tek je poela. Krajem rata, pored sveopteg proterivanja itavih naroda,
umiranja od gladi i tlaenja, oko est miliona ljudi e poginuti ili biti ranjeno. Tokom
septembra, Paeli je utao, razmiljajui o stranim vestima koje su dolazile iz Poljske, koja je

127
imala 35 miliona katolikih dua. Da li je Paeli zadrao neutralan poloaj u nadi da bi mogao
da vri uticaj ubudue kao superpregovara? Da li se uplaio odmazde koju bi protest mogao
da izazove protiv katolike populacije i u Nemakoj i u Poljskoj? to se tie Poljaka, nije im
se vie nita gore moglo desiti od onoga to im je uradio Hitler. Po miljenju Engleza i
Francuza, zbunjivao je nedostatak odlune osude. Poljski ambasador pri Vatikanu je bio
oajan, ali i odluan da Poljska mora da koristi usluge Svete Stolice kako bi objavila svetu ta
se deava u njegovoj zemlji. On je nagovorio poljsku vladu da poalje poljskog primasa,
kardinala Augusta Hlonda u Rim. Hlond je stigao 21. septembra kada ga je Paeli toplo
doekao. Ipak, pontifeks je i dalje odbijao da govori u ime Poljske.
Meutim, kardinalu je omogueno da govori na vatikanskom radiju kojim je rukovodio
general jezuitskog reda, Poljak Vladimir Ledokovski. On je tu priliku dobro iskoristio.
Dvadeset osmog septembra on je preko radija objavio svetu: Muenika Poljska, potpala si
pod nasilje dok si se borila za svetu stvar slobode... Tvoja tragedija pobudila je savest sveta...
Na ovim radio talasima, koji idu preko celog sveta, nosei istinu sa brda Vatikana, viem ti,
Poljska, nisi potuena! Voljom Boijom podii e se u slavi, moja voljena, moja muena
Poljska!"25 Dva dana kasnije, Paeli se obratio grupi poljskih hodoasnika koje je predvodio
kardinal Hlond. Govorio im je oseajno, objanjavajui da predvia uskrsnue njihove zemlje,
koja e se kao Lazar podii iz mrtvih.
To nije bilo dovoljno. Poljski hodoasnici su oekivali snanu osudu kako Nemake tako i
Rusije. Bili su ogoreni i njihovo razoaranje glasno je odjekivalo Rimom. Hlond je obiao
kardinale Kurije, pokuavajui da zadobije njihovu podrku; njihove eminencije su uglavnom
saoseajno sluale, ali se nita nije dogodilo. Onda je Eduar Daladje, francuski predsednik
vlade, dodao svoj glas nezadovoljstvu. On je telegrafisao svom ambasadoru pri Svetoj Stolici,
govorei da je iznenaen da je papa propustio da izrekne osudu. On je naglasio da papa treba
da otvori oi italijanskom narodu; utanje je, rekao je, u stvari znak odobravanja. Opisujui
bes Poljaka u Rimu, Ozborn je izvestio da se pria da su papine izjave od poetka rata
maloduno izbegavale da pomenu moralne dileme koje su se postavljale".26

MRAK NAD ZEMLJOM

Kada je Paeli konano progovorio, to je bilo u obliku enciklike pod naslovom Summi
pontificatus (O uzvienom pontifikatu), koja je poznata u Engleskoj kao ,.Mrak na zemlji."27
To je bio najznaajniji in na poetku njegovog papstva, ali je kasno stigao, iako je pripreman
od jula 1939. Saopten je 20. oktobra, a objavljen 28. oktobra u L'Osservatore Romano".
Zapoeo je nazivajui sebe vikarom Hrista koji govori sa stanovita koje je izvan ovog
sveta. Pozivajui se na encikliku Lava XIII Appit sacrum, kao poruku sa onog sveta", on se
podsetio godine u kojoj je papa posvetio ljudsku rasu boanskom srcu Isusovom". to se vie
zagrevao za svoju temu, on je osudio porast sekularizma i onoga to je nazvao laicizam", i
pozvao na novi svetski poredak u kome e svi narodi priznati kraljevstvo Hristovo. Nazvao ga
je Kraljem kraljeva i Gospodarem gospodara". Traio je od svojih italaca da razmatraju
nedavne spoljne" dogaaje u svetlu venosti". Bilo je neke unutranje i beznadene ironije
u slici sveta koja je nastojala da produbi raskol izmeu svetog i profanog; jer svakako je bilo
nerealno, dok je svet bio gurnut u rat, traiti od naroda da napuste svoje svetovne brige i da
razmiljaju o stvarima duha. Istovremeno, u nameri da osudi oboavanje drave, Paeli je
postavio nacionalnu dravu nasuprot pojedincu i porodici, kao da nije bilo mesta za sloene
drutvene veze izmeu njih.
Tekst je bio pun papske retorike koja je mogla samo da umeka teke rei koje je morao da
izrekne: Naa srca boluju, kao to mora oevo srce, pred mogunou etve koja e iznii iz
mranog semenja nasilja i mrnje, za koje sada rat kopa krvave brazde." Bilo je snanih rei
na temu jedinstva ljudske rase" i njenog zajednikog Tvorca; pogodnog citiranja sv. Pavla:

128
Ni Grk ni Jevrejin, ni obrezan ni neobrezan, Varvarin, ili Skit, ni vezan ni slobodan: ali Hrist
je sve i u svemu". Nije propustio ni da po imenu pomene Poljsku; Krv tolikih koji su surovo
zaklani, iako nisu bili vojnici, vriti do neba, posebno iz voljene zemlje Poljske... Ona veruje
u onu Majku bo-iju koja pomae hrianima, i eka na dan kada e konano moi da se
pojavi, nepovreena od talasa koji su je potopili."
Meutim, znak da je propustio da jasno osudi nacistiku Nemaku, moe se videti u
njegovoj linoj redakturi teksta, njegovim isecanjima i nijansama, promeni miljenja. Vlast",
pisao je u jednom od prvih nacrta, koja ne priznaje granice svoje moi, i preputa se naizgled
[dodao je prilog naizgled (quasi) koji je trebalo da oslabi reenicu, kao naknadnu misao]
neogranienom ekspanzionizmu, nastoji da odnose meu narodima razume kao borbu u kojoj
moni mora da
prevlada; i vladavina sile e zauzeti mesto plemenitom kraljevstvu zakona." Uprkos onom
naizgled", odluio je da izbaci ceo odlomak pre objavljivanja, smatrajui ga suvie jakim.28
I pored svih nedoreenosti u encikliki, kardinal Hlond je izrazio svoju zahvalnost, Forin
ofis je odobrio, a predsednik Francuske je pohvalio. Musolinijeva Italija dozvolila je da se
tekst objavi. Francuska avijacija je izbacila desetine hiljada kopija nad Nemakom. U
Poljskoj, nacistika vojska je pretampala encikliku, stavljajui umesto Nemake" -
Poljska".29 U Berlinu, nemakom ambasadoru pri Svetoj Stolici, Fon Bergenu, reeno je da
Pije XII nije vie neutralan.

PAELI I ZAVERA PROTIV HITLERA

A onda se desilo neto neobino u dubokoj tajnosti, to je pokazalo da bez obzira na

Paelijev neodreen stav prema nacistikom napadu na Poljsku, to nije znailo ni kukaviluk
niti ljubav prema Hitleru. U novembru 1939, Paeli se direktno i opasno upustio u verovatno
najpovoljniju zaveru da se ukloni Hitler u toku rata. 30 Centar zavere bio je Hans Oster, ovek
velikih naela i pameti, koji je radio u Vojnoj obavetajnoj slubi u Berlinu. Oster je bio u
vezi sa grupom funkcionera i vojnika Abvera, obavetajne grane vojne slube, ija je vodea
figura bio general Ludvig Bek, bivi naelnik generaltaba oruanih snaga, koji je pripremao
vojni udar da bi
uklonio Hitlera. Zaverenici su se posvetili ideji da se Nemakoj vrati demokratija, i zamislili
su federaciju koja e ukljuiti Austriju, ali bez Poljske ili slovenskih delova ehoslovake,
koje bi
opet postale nezavisne. Oni su shvatili da bi udar mogao da se pretvori u razdoblje
graanskog rata. Pre nego to su preduzeli prve korake, eleli su da dobiju uveravanje
britanske vlade da zapadne demokratije nee iskoristiti ranjivost Nemake. Traili su garantije
da e se potovati Minhenski sporazum. Najvaniji deo njihovog plana ukljuivao je pomo
Pija XII, koga je Oster, koji je poznavao Paelija dok je bio nuncije u Nemakoj, smatrao
idealnim posrednikom.
Oster je za svoju nemaku vezu sa Vatikanom izabrao bavarskog advokata i katolika,
Jozefa Milera koji je regrutovan u Abver kada je napadnuta Poljska. U jesen 1939, Oster je
poslao Milera u Rim, u nameri da izvesti o italijanskom defetizmu, ali u sutini da uspostavi
veze sa Vatikanom i na kraju i sa papom. Jedan od Paelijevih najbliih poverenika u
Apostolskoj palati, bio je bivi ef Stranke centra, nemaki svetenik Ludvig Kas, koji se
nalazio u stalnom izgnanstvu i koji je obavljao dunosti administratora bazilike Svetog Petra.
Kas je povezao Milera sa jezuitom Robertom Lajberom, koji je viao Paelija dva-tri puta
dnevno.31
Plan je predviao da Paeli stupi u vezu sa Nevilom emberlenom (posredstvom
britanskog ambasadora u Vatikanu, Ozborna koji je bio u vezi sa lordom Halifaksom u

129
Londonu) u nameri da zatrai garantije za astan mir izmeu zapadnih demokratija i Nemake
nakon prevrata. To e se potom vratiti preko Lajbera i Milera do Ostera.
Teko da je preterano rei koliko je riskantna bila priroda takve zavere za papu, Kuriju i
sve one koji su bili u vezi sa Vatikanom. Istoriar Harold Doj ju je smatrao jednim od
najneobi-nijih dogaaja u istoriji papstva". Do kraja ivota, Lajber nije mogao da savlada
ok koji je preiveo i smatrao je da je Paeli otiao suvie daleko". Rizici su bili ogromni. Da
je Hitler saznao za zaveru, verovatno je da bi se surovo osvetio Katolikoj crkvi u Nemakoj.
U isto vreme, Musolini je to mogao da shvati kao povredu neutralnosti Lateranskih
sporazuma, to bi opravdalo radikalne, ak nasilne mere protiv Vatikana. Vatikan je konano,
zavisio za svoju vodu i struju od faistike Italije, i u svakom trenutku u njega su mogle da
uu italijanske trupe.
Paeli je bio dovoljno svestan opasnosti i sloenih etikih principa, da bi zatraio predah
da razmisli. I Kas i Lajber su ostavili svedoenje koliko su bili nesretni zbog itavog plana.
Meutim, bilo je udno da Paeli nita nije rekao kardinalu Maljoneu, dravnom sekretaru,
koji od poetka do kraja nita nije znao o tome. Paeli je proveo samo jedan dan mirno
razmiljajui, pre nego to e iznenaditi oca Lajbera svojom odlukom. estog novembra 1939,
Miler je obaveten da je papa spreman da uradi sve to moe". Nain na koji je Paeli doao
do ove presudne odluke, otkriva slabost i ranjivost moderne papske autokratije. Uveren da je
kao papa bio ovlaen da deluje, bez konsultacija sa drugima ija je dunost bila da kau
svoje miljenje, kao to je to bio Maljone, on je bukvalno sam doneo takve odluke od
istorijskog moralnog znaaja.
Ozborn se prvi put upoznao sa zaverom prvog decembra 1939, prilikom ruka sa Kasom
koji mu je izneo najoptije crte onoga to se dogaalo; britanski ambasador dao je jednako
neodreen odgovor. Ponovo su se sreli osmog januara 1940, kada je Kas je obavestio
Ozborna da je zavera i dalje u toku: nemaki prelat je izgledao prilino mrzovoljan i jo uvek
nije pomenuo Milera.
etiri dana kasnije, Paeli je pozvao Ozborna u privatnu audijenciju. Rekao mu je u
najstroem poverenju, da ga je posetio predstavnik izvesnih nemakih vojnih efova i da je
dobio pouzdana obavetenja da Nemaka priprema snanu ofanzivu na zapadu u februaru. Ali
da do ofanzive moda nee doi ukoliko ovi vojni efovi svrgnu Hitlera, to mogu da urade
samo ako dobiju uveravanja da e Britanija garantovati astan mir Nemakoj. Prenosei
razgovor Halifaksu u tajnom memorandumu, Ozborn je izneo utisak da se Paeli udno
koleba:

On je eleo da mi prenese ovo saoptenje isto kao informaci-

ju. Ni u najmanjoj meri nije eleo da je podri ili preporui. Poto
je sasluao moje komentare o saoptenju koje je primio i koje mi je pre-
neo, rekao je da, na kraju krajeva, moda i ne vredi dalje nastavljati sa
tom stvari i da e zato od mene da zatrai da smatram kao da ovo
saoptenje nije nikad ni dato. Meutim ovo sam odluno odbio, re-
kavi da ne elim da imam odgovornost za papinu savest natovarenu na
moja lea.32

Ozborn je izrazio sumnjiavost u pogledu plana i rekao je pontifeksu da bi i Francuzi

trebalo da budu tajno obaveteni. Paeli je tada odgovorio da, poto je tako spasao svoju
savest, on ak nije ni oekivao odgovor".
Ozborn je pisao Halifaksu diplomatskom potom iz rimske ambasade da mu se ini da je
itava stvar beznadeno nejasna" i da ga podsea na aferu Venlu", lanu zaveru u koju su
britanske agente u Holandiji uvukli nemaki agenti. Zavrio je komentariui da je, posle
njegovog izraavanja skepse" Paelijeva spontana ponuda da povue svoje saoptenje,

130
pokazala da on ne eli da bude iskorien kao kanal i da nije imao nikakva oekivanja od
toga. Ali sigurno mu se ne moe prebaciti to je tako postupao."33
Ozbornovo tajno pismo proitao je Halifaks ratnom kabinetu 17. januara 1940; njegovi
lanovi su se sloili da Dravni sekretar za spoljne poslove treba da preduzme odgovarajue
korake da obavesti francusku vladu o saoptenju koje je Njegova svetost papa, uinila g.
Ozbornu.34
estog februara, Paeli je jo jedanput pozvao Ozborna u audijenciju, aljui mu svog
maestro di camera u gluvo doba noi, da obavesti ambasadora da e se sastanak odrati
sledeeg dana u podne i da ne mora formalno da se oblai ili ak da obavesti svoje saradnike
da e se sresti sa papom. Piui Halifaksu 7. februara,35 Ozborn je izvestio da su se zaverenici
opet obratili Paeliju, ali da je pontifeks odbio da pomene bilo koje ime, osim da kae da je u
pitanju ugledan nemaki general. Poetak Hitlerove planirane ofanzive na zapadu je bio
odloen zbog otrog vremena. U meuvremenu, organizatori prevrata su i dalje traili potvrdu
da Nemaka nee biti rascepkana u sluaju britanske i francuske invazije i primirja. Ozborn je
dalje obavestio Halifaksa: Izgleda da je znaajno to to nam je ovog puta ponuena
'demokratska, konzervativna, umerena', i to je jo vanije, decentralizovana i federalizovana
Nemaka, unutar minhenskih granica."36
Halifaks je 17. februara odgovorio pismom na tri strane, ija je sutina bila da se od
Paelija trai da se izjasni. Britanci treba da o tome obaveste Francuze, ali se to nije moglo
uiniti na osnovu ideja koje dolaze iz nepoznatih izvora... Ako treba da doe do nekog
napretka, definitivan program se mora podneti i za njega se mora odgovorno jamiti."37
Halifaksovo pismo mimoilo se sa drugim pismom Ozborna koji je, esnaestog, poveo
Halifaksovu enu i sina da vide papu. (Paeli) me je odveo na stranu pri kraju audijencije da
mi kae da su nemaki vojni krugovi pomenuti u mojim prethodnim pismima, potvrdili svoje
namere, ili svoje elje, da promene vladu." Ozbornova reakcija na to to mu je rekao papa,
bila je kratka. Samo sam primetio", obavestio je Halifaksa, da ukoliko ele da promene
vladu, zato to i ne urade. Dodao sam da ak i ako se vlada promeni ne vidim kako to moe
dovesti do mira, sve dok nemaka vojna mainerija ostane netaknuta."38
Uesnici ove neobine zavere su zautali. Po Londonu su se irili neverovatni glasovi da se
Kasu nije smelo verovati, da je on bio nacistiki pijun. Potom je Halifaks saznao da je kralj
Dord VI ve bio obaveten o zaveri da se utne" Hitler. Miler je putovao izmeu Rima i
Berlina. Zaverenici su i dalje ekali na britansku garantiju, dok su Britanci i dalje ekali da
saznaju ko su bili zaverenici.
Jedanaestog marta, Ribentrop je posetio Musolinija u nadi da e Italiju uvui u rat.
Nemaki ministar inostranih poslova traio je audijenciju kod Paelija koji je bez oklevanja
prihvatio. Ribentrop je svoju posetu smatrao prilikom za propagandu (konano, prethodni
papa se povukao iz Rima kada ga je Hitler posetio), ali njegov glavni motiv bio je da privoli
papu da prestane da kritikuje nacistiki reim.39 Tokom sastanka, Ribentrop je preduhitrio
svaki razgovor o mirovnim inicijativama kategoriki tvrdei da e Nemaka dobiti rat. Kada
je Paeli postavio pitanje napada na katolike i crkveno vlasnitvo, Ribentrop je odgovorio da
nemaki narod vrsto stoji
iza Firera i da je to bila revolucionarna situacija. ak i danas kler nije shvatio da nije njihov
posao da se mea u politiku" nastavio je. Ono to je potrebno je vreme i strpljenje da se doe
do
savrenog razumevanja i sporazuma o verskim pitanjima koje je eleo Hitler."40
Kada je Paeli zatraio od Ribentropa da dozvoli vatikanskom poslaniku da ode u Poljsku,
Ribentrop je izbegao odgovor. U jednom trenutku Paeli je pitao ministra da li veruje u Boga.
Ministar je odgovorio, Ich glaube an Gott, aber ich bin unkirchlich." (Verujem u Boga, ali ne
pripadam nijednoj crkvi.) Paeli je sarkastino ponovio frazu na nemakom dva tri puta, i
rekao Ribentropu da ne moe, a da se ne zapita da li je to istina.41

131
 Dino Alfijeri, italijanski ambasador pri Svetoj Stolici, izvestio je Musolinija posle susreta.
Postalo je jasno (i papa je tako ubeen) da je Ribentrop eleo da bude primljen u Vatikanu
samo zbog domae politike - posebno da impresionira ogromne katolike mase u Nemakoj i
da iskoristi taj prijem da bi svetu saoptio njegov povoljan ishod po Nemaku." 42
Tridesetog marta, Paeli je ponovo govorio sa Ozbornom o zaveri da se ukloni Hitler.
Otkrio je da je London primio mirovne ponude sa drugih strana. Bio je uznemiren. Ozborn
nije objasnio Paelijevo uznemirenje, ali je pontifeks verovatno bio ljut zbog toga to se
proulo o zaveri i besan to je Svetu Stolicu izloio bezrazlonoj opasnosti.
S obzirom na odsustvo poverenja i dalekovidnosti od strane Britanaca i nemakih
zaverenika, zavera je propala. to se tie Paelija, po vienju istoriara Ovena edvika, papa
je rizikovao sudbinu Crkve u Nemakoj, Austriji i Poljskoj i moda je rizikovao jo i vie...
Rizikovao je verovatno i unitenje nemakih jezuita. On je preuzeo ovaj veliki rizik samo zato
to je na osnovu svog politikog iskustva shvatio da bez obzira kako neuspean ovaj plan bio,
on je bio verovatno jedina preostala ansa da se zaustavi nadolazea invazija na Holandiju,
Francusku i Belgiju, da se sprei ogromno krvoprolie i vrati mir u Evropu." 43
U meuvremenu, Forin ofis je stao na stanovite da je na Paelija moglo lake da se utie
nego na njegovog prethodnika". Ozborn je odgovorio sa otroumnom primedbom: to je
verovatno bilo tano, pisao je londonskim zvaninicima krajem februara 1940, u svakom
sluaju u najboljem smislu; to e rei, on je spremniji da slua i da odmerava miljenja, manje
je krut i beskompromisan u svojim pogledima i postupcima. Ali to uopte ne znai da je
nepostojan i da se moe lako ubediti."
Kako je Paeli bio suoen sa krajnjim moralnim izborima i krizama u nadolazeem poaru,
dve stvari izgleda da su postale jasne u svetlu glavne uloge koju je imao u zaveri da se ukloni
Hitler u predveerje rata: kakve god da su bile njegove odluke, dobre ili loe, bile su njegove
vlastite; i nije se bojao za svoju bezbednost. Njegova mrnja prema Hitleru bila je dovoljna da
mu dozvoli da preuzme velike rizike za sopstveni ivot - i, kao to je ukazao Robert Lajber, za
ivote mnogih drugih. Kada se rizik inio opravdanim, bio je sposoban da odmah reaguje.
Spolja je delovao neno, preterano osetljivo, za neke ak i slabo. Malodunost i neodlunost -
nedostaci koji e se navoditi kako bi se opravdala njegova potonja utnja i odsustvo inicijative
u drugim stvarima - nisu bili u njegovoj prirodi.

14.
PRIJATELJ HRVATSKE

U prolee 1940, kako je pretnja Hitlerove invazije na Zapad postajala sve neposrednija,
tako je i verovatnoa da e se Italija vojno pridruiti Nemakoj postajala sve vea. Paeli je
postao sredite preko koga se moglo uticati na Musolinija i, u stvari, na sve Italijane da se
ponovo zamisle.
Meutim, mogunost pape da skuplja i iri informacije bila je ugroena ak i pre izbijanja
neprijateljstava. Paelija nije bilo potrebno nagovarati da prekori italijansko ratno hukanje i
njegovo glavno sredstvo u kome se zalagao za mir bile su novine L'Osservatore Romano".
Njihov tira je aprila 1940. porastao na 150.000 u odnosu na redovan tira od 80.000 tokom
tridesetih godina, to je mala cifra za nacionalni dnevni list, ali, poto ga je italo svetenstvo,
njegove poruke su se irile preko predikaonica. Iako je list ostajao u okvirima nemeanja u
italijansku politiku kao to je to bilo zacrtano u odredbama Lateranskih sporazuma, novine su
irile Paelijeve pozive na mir na osnovu hrianskih naela. Odgovarajui na uticaj
Vatikana, upnici irom zemlje pozivali su vernike na crkvenim misama da se mole za mir.
Kako je rastao pritisak Nemake na Italiju da ue u rat, Paeli je pokuavao da odvrati
Musolinija estitajui mu u svakoj prilici, javno i privatno, na njegovim mirovnim
inicijativama". Nije udo da je to nerviralo Duea. Poslednje nedelje aprila 1940, Musolini je

132
proglasio Vatikan hroninim slepim crevom Italije", a napadi na papske novine su se
zaotrili. Za neke od vodeih faista, kao to je bio Roberto Farinai, sama injenica da
postoji nezavisni medijski glas u Italiji, predstavljala je stalnu provokaciju. Farinai koji je
sam imao vlastite novine pod nazivom Regime Fascista", optuio je L'Osservatore" da se
stavlja na stranu Francuske i Britanije, a protiv Italije. On je izjavio da su itaoci
"L'Osservatore-a" uglavnom bili Jevreji i masoni. Prve nedelje maja, novinski prodavci
L'Osservatore Romana" pretueni su na ulicama, dok su primerci novina pokupljeni i
uniteni.
Meutim, tokom iste nedelje, iz sasvim drugih razloga, Paeli je postao otvorena meta
faistikog besa. Treeg maja, primio je informaciju od Jozefa Milera - nemakog agenta koji
je bio Osterov kurir u zaveri da se svrgne Hitler - da e Nemaka da napadne Holandiju i
Belgiju. Dravni sekretarijat je odmah upozorio nuncije u Hagu i Briselu ifrovanim
telegramom, a informacija je takoe prosleena u Pariz i London preko arl-Rua i Ozborna. U
privatnoj audijenciji od 6. maja, tavie, Paeli je obavestio italijanskog prestolonaslednika
Umberta o Hitlerovom neposrednom planu. Italijanski ifranti koji su delovali iz tvrave
Boea, presreli su i deifrovali poruke upuene holandskom i belgijskom nunciju. Umberto je
otiao pravo Musoliniju i rekao mu ta je saznao kod Paelija.
Privilegovan poloaj Vatikana da prima informacije i njegova sposobnost za diplomatske
akcije, ugrozili su Paelija uoi Hitlerove ofanzive na zapad. U Berlinu se odavanje
informacija nuncijima smatralo kao in pijunae; u Rimu, Musolini se naao u stranoj
dilemi, jer je za trenutak izgledalo kao da bi mogao da bude u savezu sa Paelijem i da ne ue
u rat. Ta okolnost i konaan ishod, naveli su Ovena edvika da tvrdi da je Paelijeva
nesmotrenost" pomogla da Musolinijev ulazak u rat postane" neizbean. Poto je
informacija predata, Musolini nije mogao da uradi nita drugo", pie edvik, nego da
dokae Nemcima da on potpuno odbacuje papu".1 ta god da je bilo, zavrila se Paelijeva
uloga kao neutralnog mirotvorca, kao i njegov uticaj na Musolinija.
Kada je Hitler napao Holandiju, Belgiju i Luksemburg, 10. maja 1940, Paeli se naao pod
pritiskom Londona i Pariza da osudi ovaj nasilan prekraj meunarodnog prava i da svim
sredstvima koja su u njegovoj moi sprei ulazak Italije u rat. Tardini je skicirao papino
pismo u kome se osuuje napad na tri vredna mala naroda... bez provokacije i razloga... Mi
moramo da podignemo na glas kako bi jo jednom osudili zlo i nepravdu." Ali Paeli je
mislio da e nacrt
pisma po svoj prilici razljutiti Nemce i odbacio ga je.2 Umesto njega poslao je telegram trima
suverenima Holandije, Belgije i Luksemburga, izraavajui svoje sauee i naklonost.
Njihovi primaoci su toplo pozdravili telegrame, ali se oni nisu dopali silama na obe strane
evropske scene. London i Pariz su zamerili to papa nije odmah osudio agresiju, dok su ga
Rim i Berlin optuili za politiko meanje u vremenu teke krize.
Kada su tekstovi telegrama objavljeni 12. maja u L'Osservatore Romano", faisti su
pokuali da spree rasturanje novina. Prodavci novina su bili pretueni. Svako ko je vien sa
primerkom bio je napadnut. Dva oveka koja su kupila novine blizu fontane Trevi baena su u
vodu. Istog dana, italijanski ambasador pri Svetoj Stolici, Dino Alfijeri, koji e biti
predstavnik Italije u Berlinu, poalio se Paeliju tokom audijencije na telegrame. Alfijeri mu
je rekao da su faistike bande bile besne i da se svakog trena neto ozbiljno moe dogoditi.
Paeli je odgovorio da se on ne boji da ga stave u koncentracioni logor. On je kazao da je
itao pisma svete Katarine Sijenske, koja je podsetila papu na njen zavet da e ga Bog strogo
suditi ukoliko ne ispuni svoju dunost. 3
U to vreme (taan datum nije izvestan), Paeliju je nametena zaseda u Rimu dok je iao
da slui misu u jednoj od bazilika. Bande faista su kamenovale njegov auto na raskru i
urlale Smrt papi! Dole papa!" 4 On je zatvorio letnju palatu u Kastel Gandolfu za vreme
trajanja rata i nije se usudio da izae na ulice sve do pada Musolinija. Poto iz straha od

133
nasilja nije mogao da ide u posetu svojoj dijecezi u Rimu, Paeli je bio dobrovoljni zatoenik
unutar Vatikana. Otuda je za njega postalo jo vanije da odri izdavanje lista L'Osservatore
Romano", koji je bio njegovo glavno sredstvo optenja sa vernicima Italije, kao i vatikanski
radio, koji je takoe bio u opasnosti.
Petnaestog maja 1940, dok je Vermaht prodirao kroz francusku odbranu blizu Sedana i
juriao ka lukama na Lamanu, Musolini je objavio svoju nameru da se vojno pridrui Hitleru,
iako nije odredio taan datum. Tek drugog juna, poto su Britanci evakuisali svoje snage iz
Dankerka, Musolini je konano izjavio da e desetog juna objaviti rat Francuskoj.
Krajem maja, Forin ofis je i dalje traio od Ozborna da nagovori Paelija da glasno osudi
nemaku ofanzivu - iako je dvadesetog maja, L'Osservatore" bio na ivici da bude zabranjen
izvan Vatikanskih zidina. Dvadeset i osmog maja, u nameri da sprei zabranu prodaje u Italiji,
Vatikan se saglasio sa italijanskom vladom da objavljuje samo slubena ratna saoptenja
zaraenih strana, bez komentara.5
Sveta Stolica je sada bila pod opsadom, opkoljena zemljom koja je bila u ratu sa
najstarijom keri Crkve, sa Francuskom, kao i sa Velikom Britanijom, zemljom koju je Paeli
potovao iako je nije dobro poznavao, osim kad su u pitanju bila krunisanja ili pomorske
smotre. Paeliju su preostale sasvim ograniene mogunosti za akciju. Njegovi telegrami i
poruke nuncijima irom sveta mogli su biti zadrani. Njegove novine su ometane. Enciklika
koju je uputio Nemakoj mogla je biti unitena ili izmenjena pre objavljivanja. Paelijev prvi
prioritet bio je da ouva svoju ogranienu nezavisnost. Ova ogranienja su dve godine kasnije
izgubila na vanosti, kada je mogao da koristi komunikaciona sredstva Saveznika za znaajnu
izjavu ili izjave.
Rasprave unutar Vatikana o tome kako e minijaturna drava proi u sluaju da Italija ue
u sukob, vodile su se u predveerje rata. Papina sudbina bila je predmet matovitih
razmiljanja u diplomatskim krugovima: predlozi da otputuje za SAD, Portugaliju ili Junu
Ameriku donosili su se i gubili se. Paeli je bio odluan da se ne mrda iz Vatikana, pa ta
bude da bude.
Prema Lateranskim sporazumima, Vatikan je bio suverena drava. Hoe li se njegova
suverenost i njegov diplomatski personal i aparat potovati? Musolini je konsultovan u leto
1939. o sudbini ambasadora i izaslanika pri Svetoj Stolici, koji su stanovali u gradu Rimu, a
ne unutar zidova Vatikana. U jesen je bilo jasno da e se od diplomata neprijateljskih zemalja
zahtevati bilo da se presele u Vatikan, bilo da napuste zemlju. Tridesetog maja 1940, poto je
Vladimir Dormeson (koji je nasledio arl-Rua kao francuski ambasador u Vatikanu) odluio
da se preseli u Vatikanski grad, Ozborn je poao za njim, pridruujui se naselju predstavnika
nacija koje je okupirala Nemaka ili koje su smatrane neprijateljskim, ukljuujui tu
Belgijance i Poljake.
A ta je trebalo da Vatikan uradi oko para? Posle sreivanja finansija prema Lateranskim
sporazumima, Vatikan je izgubio novac kada i svi ostali, nakon kraha Vol Strita, uprkos
razumskoj politici diverzifikacije. Meutim, godine 1935, stvari su poele da se popravljaju i
Vatikan se u svakom sluaju okrenuo ka politici investiranja u plave ipove u SAD, to je
trebalo da stvori osnovu za zdravu fiskalnu snagu u posleratnom periodu.6 Meutim, tokom
rata, Vatikanu su bile potrebne rezerve gotovog novca. Poslednje nedelje maja, Vatikan je
obavio jednu zanimljivu transakciju koja je ostala dobro uvana tajna iz vremena rata; preneo
je u SAD izvesnu koliinu zlatnih poluga u vrednosti od 7.665.000 $, od kojih je jedan deo
odmah prodat za dolarsku protivrednost.7

ODBRANA RIMA

Meu istoriarima italijanske scene tokom Drugog svetskog rata, opte je mesto da je
tokom perioda neprijateljstava koja su se ticala Rima, Pije XII bio tvrdoglavo opsednut

134
jednim problemom vie nego bilo im drugim - ouvanjem Venog grada" od
bombardovanja iz vazduha. Drugim reima, njegovim kritiarima se inilo da je stavio
spasavanje Rima iznad svih drugih gradova u Evropi koji su se suoavali sa uasima
blickriga, deportacijom, muenjem i samim Konanim reenjem. Zbog toga je pitanje
bombardovanja Rima opravdavalo navode o Paelijevoj inerciji i grenom utanju i o drugim
problemima tokom rata.
Istovremeno, on je odbio da osudi bombardovanje gradova kao to je bio Koventri u
Engleskoj, ili da zahteva da se sauvaju druga mesta od verske i umetnike vanosti.
Zakljuak koji su izveli njegovi kritiari bio je da je kriv zbog dvostrukih standarda, da su
njegovi prioriteti bili skandalozno neuravnoteeni, da se moda bojao da e ga bombardovati
u Vatikanu. Stvarnost je, meutim, bila mnogo sloenija.
Desetog juna 1940, na sam dan kada je Italija objavila rat Francuskoj i Britaniji, dravni
sekretar-kardinal Maljone, zahtevao je od Ozborna da zatrai od Londona obeanje da
Britansko vazduhoplovstvo (RAF) nee bombardovati Rim. Maljone je oigledno drao u
rukama primerak londonskog ,,Daily Telegraph-a" u kome je bio lanak koji je predviao
bombardovanje italijanskih gradova, zajedno sa prestonicom. Ozborn je odbacio lanak kao
besmislicu. Ali samo tri dana kasnije, savezniki avion se ustremio na Rim i bacio
propagandne letke, od kojih su neki pali na vatikansku teritoriju. To je bio zlokoban znak za
Italijane. Za Paelija, to je bio dovoljan dokaz da je RAF imao domet i verovatno nameru da
sravni sa zemljom Rim i Vatikan. On teko da je mogao da uputi formalni protest u ime
Italije, ali je traio od Maljonea da se ali u London na povredu vatikanske teritorije i odmah
je nastavio da vri pritisak na Ozborna da ubedi svoje efove u Londonu da ne bombarduju
Rim.8 Kako su meseci prolazili, razmena poruka postajala je sve obimnija.
London se sloio da e uiniti sve to je bilo mogue kako bi se izbeglo bombardovanje
samog Vatikana: Crkva svetog Petra i apostolska palata, ipak, nisu bili deo neprijateljske
teritorije. Ali nisu videli razlog zato bi pod posebnom zatitom bio Rim, glavni grad sile koja
je bila u ratu sa Britanijom i za koju se govorkalo da e da poalje italijanske avione da
bombarduju Englesku zajedno sa Luftvafeom. U stvari, postojali su svi razlozi - bez obzira na
namere Britanaca - da se ne prihvati da Rim bude otvoren grad, da se demilitarizuje i time
postane imun od napada po meunarodnom zakonu. Sigurno da je najbolje bilo da se
Musolini i graani Rima ostave u nedoumici; ne bi li ih to nateralo da dobro razmisle o
bombardovanju Londona, Birmingema i Liverpula? Pre svega, London je smatrao da ne
prilii papi, poglavaru neutralne drave, to je za sebe tvrdio Vatikan, da se zalae u ime
Rima, koji je bio deo Italije. Nije li ovo ukazivalo da su ga koristili kao propagandno sredstvo
faista?
Sa svoje strane, Paelija je pokretala duboka ljubav za Rim kao Veni grad" - sveto
sredite hrianstva, mesto groba Svetog Petra i katakombi, mesto hodoaa prepuno starih
bazilika, crkava i kapela i vekovne hrianske umetnike batine. Poto je bio rimski biskup,
bilo bi udno da nije bio brian za stanje Venog grada" i da nije upotrebio sav uticaj koji je
bio u njegovoj moi da obezbedi njegovu sigurnost. Iako je istina da je Rim bio glavni grad
nove drave od 1870, na svakoj ulici ili trgu bili su vidljivi tragovi koji su podseali na njegov
poloaj od davnina - kao srca univerzalne Katolike crkve. Paelijevo zalaganje za Rim, u
oima faistike vlade, imalo je jo jedan jednako vaan razlog, ouvanje suverenog poloaja
Vatikana.9 Posle ulaska Italije u rat, Vatikan sa svojim skupom stranih diplomata zaraenih i
okupiranih zemalja, poeo je da lii na konicu pijunae. Bilo je poziva od vodeih faista da
se preuzme grad-drava i da se ti strani pijuni" proteraju. Meutim, zbog svog zalaganja da
se sprei bombardovanje Venog grada", smatralo se da je Sveta Stolica inila faistikoj
vladi korisnu uslugu, dajui Musoliniju osnovu da osigura imunitet Vatikana od meanja ili
upada. Italijanska vlada e jednom, izraziti svoju zahvalnost.10 Tako su Paelijevi napori da se
Rim proglasi otvorenim gradom bili dokazi stalnog prioriteta: ouvanje Vatikana i papstva.

135
Ali za to nikako nije mogao da trai od Ozborna da se zalae u Londonu. Pa ipak, Britance je
ljutio Paelijev stav odbijanja da osudi bombardovanje civila u Engleskoj, to je bila politika
koju je Paeli prihvatio teei strogoj neutralnosti.
Stvari su dole do vrhunca sredinom novembra 1940, kada su engleski grad Koventri i
njegova stara katedrala bili teko oteeni od bombardovanja. Ozborn je traio od Paelija da
osudi ove
napade, ali rezultat njegovih napora bila je poseta portugalskog ambasadora Forin ofisu, koji
je traio da Britanci ne bombarduju Rim u znak odmazde. Poniavajua priroda ovog apela,
razljutila je londonske zvaninike i zaustavila ih u nameri da ponovo zamole papu da osudi
vazdune udare Luftvafea. Traio bih", pisao je Vensitart, da Ozborn za uzvrat postavi
pitanje, a ne prui istovremeno priliku koju bi papa iskoristio da kae Dobro, ja u osuditi
bombardovanje engleskih crkava, a vi ete potedeti Rim. To bi bila najbednija mogua
ponuda".11 Vensitart se nije morao brinuti jer do takve ponude nije dolo. Sve to je Paeli bio
spreman da uradi posle napada na Koventri, bilo je da u molitvi nejasno pomene neimenovane
razorene gradove i ubijene civile".
Delom iz pakosti, ali pre svega iz diplomatskog ara, London je sada traio od Ozborna da
zahteva da se Vatikan nou to bolje osvetli kako bi se izbeglo predstojee bombardovanje
RAF-a sa Malte (to je moglo navesti na zakljuak da e osvetljena Crkva sv. Petra navoditi
bombardere da gaaju Rim). Nadbiskup Tardini je odgovorio da je predlog bio detinjast" na
ta je Ozborn odmah odgovorio: Nepraktino da, ali ne i detinjasto!" Potom ga je Tardini
podsetio na neto to su izgleda i Ozborn i London bili zaboravili: da Vatikan dobija struju od
Italije. Tardini je dodao da e Musolini i Hitler biti oduevljeni ukoliko RAF bude
bombardovao Rim, jer e to za Sile osovine biti neposredan propagandni uspeh. Ozborn kao
da je ozbiljno shvatio ovo razmiljanje, jer je poeo da podsea London na njega. Njegova
podseanja postala su sve uestalija kako je RAF dobijao naredbe da priprema napade na
italijanske gradove kao odgovor na oekivano bombardovanje Atine u Musolinijevoj vojnoj
kampanji na Grku.
Kako se rat oduio, Paelijeve molbe u ime svetosti Rima postajale su sve snanije, kao to
su bili i njegovi pokuaji da se grad slubeno proglasi otvorenim. Takav potez bi
podrazumevao da Musolini preseli svoju vladu iz glavnog grada, zajedno sa vojnim ciljevima.
Godine 1942, mnogo se govorilo o tom planu i ak ga je podrao italijanski kralj, ali od toga
nije bilo nita sve do nedelja koje su prethodile saveznikom oslobaanju Rima. Paelijevi
neprestani pokuaji da ubedi Saveznike da potuju svetost Rima uspeli su u veem delu rata,
mada grad nije ostao potpuno netaknut. Njegovi napori skupo e ga kotati u oima istorije.

ZLOINAKI REIM KATOLIKE HRVATSKE

Paeli i zvaninici u Dravnom sekretarijatu bili su ubeeni, kao to su to bile i vlade

irom Evrope, da je rat izmeu Nemake i Sovjetskog Saveza bio samo pitanje vremena. S
obzirom na mogunost da se Evropa nae pod Staljinovom izmom i obilje dokaza o
sovjetskoj nameri da ugui hrianske crkve, neki lanovi Kurije su gledali na Musolinijevu
kampanju na Balkanu oktobra 1940, sa izvesnom dozom optimizma, poto se u tom kontekstu
Jugoslavija smatrala kao poslednji grudobran za Italiju i Sredozemlje. Meutim, Musolinijev
neuspeh da porazi Grke, znaio je da je Hitler morao da mu pritekne u pomo. Da bi dobio
prolaz do Grke, Jugoslaviju je trebalo ubediti da se pridrui Silama osovine. Pakt izmeu
Nemake, Italije i Jugoslavije potpisan je u Beu, 25. marta 1941. Dva dana kasnije, grupa
srpskih nacionalista preuzela je vlast u Beogradu, ukinula regentstvo i objavila da je
Jugoslavija stala uz zapadne demokratije. eril je iz Londona izjavio da su Jugosloveni
povratili svoju duu".

136
 Za odmazdu, Hitler je napao Jugoslaviju 6. aprila, i istovremeno zapoeo napad na Grku,
bombardujui otvoreni grad Beograd i ubijajui pet hiljada civila. im je Vermaht uao u
Zagreb, desetog aprila, hrvatskim faistima je dozvoljeno da proglase nezavisnu Hrvatsku.
Narednog dana, Italija i Maarska (jo jedna faistika drava) udruile su snage sa Hitlerom
u podeli jugoslovenskog kolaa. Dvanaestog aprila, Hitler je izneo plan o podeli Jugoslavije,
dajui arijevski" status nezavisnoj Hrvatskoj pod Antom Paveliem, koji je ekao razvoj
dogaaja pod pokroviteljstvom Musolinija u Italiji. Pavelieva grupa, ustae (od glagola
ustati), suprotstavljala se stvaranju junoslovenskog kraljevstva posle Prvog svetskog rata i
planirala je nemire i sabotae iz sigurnog utoita Italije: Paveli je bio taj koji je skovao
zaveru za ubistvo kralja Aleksandra 1934. Musolini je dozvolio Paveliu da koristi logore za
obuku na udaljenom eolskom ostrvu, kao i pristup Radio Bariju za propagandne emisije preko
Jadrana.
To je bila pozadina kampanje terora i istrebljenja koju su sprovodile hrvatske ustae nad
dva miliona srpskih pravoslavnih hriana i manjim brojem Jevreja, Cigana i komunista,
izmeu 1941. i 1945. in etnikog ienja" pre nego to je taj strani izraz uao u modu, bio
je pokuaj da se stvori ista" katolika Hrvatska putem prinudnog preobraanja, deportacija i
masovnih istrebljenja. Tako su strana bila muenja i ubistva da su ak i okoreli nemaki
vojnici zabeleili svoj uas. U poreenju sa nedavnim krvoproliima koja su se u vreme
pisanja ove knjige deavala u Jugoslaviji, Pavelieva klanja pravoslavnih Srba ostaju jedan od
najstranijih civilnih masakra poznat u istoriji.
Vanost tih dogaaja za ovu priu zasniva se na tri injenice: saznanje Vatikana o
zloinima, Paelijev propust da iskoristi svoje dobre usluge da intervenie i sauesnitvo u
Konanom reenju koje je planirano u severnoj Evropi.
Istorijsko naslee koje je opravdavalo stvaranje NDH (Nezavisne drave Hrvatske) bilo je
kombinacija starih lojalnosti papstvu koja idu unazad hiljadu trista godina, i oseaj gorue
mrnje prema Srbima za prole i sadanje nepravde. Hrvatski nacionalisti su gajili mrnju
protiv srpske premoi koja ih je iskljuivala iz profesionalnih slubi i jednake mogunosti u
obrazovanju. Srbi su bili krivi, kako su to smatrali Hrvati, to su favorizovali pravoslavnu
veru, ohrabrivali izmu meu katolicima i sistematski kolonizovali katolika podruja
pravoslavnim Srbima. I Srbi i Hr-vati su stavljali znak jednakosti izmeu etnikog i verskog
identiteta: pravoslavni Srbi naspram katolikih Hrvata. U isto vreme, Jevreji u regionu bili su
osueni na osnovu rasne pripadnosti kao i zbog svojih veza sa komunizmom, slobodnim
zidarima i navodnog ohrabrivanja abortusa.
Paeli je odluno podrao hrvatski nacionalizam i potvrdio ustako poimanje istorije,
novembra 1939, kada je grupa hrvatskih hodoasnika dola u Rim da se zaloi za
kanonizaciju hrvatskog franjevakog muenika Nikole Tavelia. Hrvatski primas, nadbiskup
Alojzije Stepinac, predstavljao je hodoasnike i govorio u papinom prisustvu. U svom
odgovoru, Paeli je upotrebio epitet koje je na Hrvate primenio Lav X: predstraa
hrianstva" - kao da Srbi, pravoslavne vere u staroj izmi protiv Rima, nisu imali pravo da
sebe nazivaju hrianima. Nada u bolju budunost izgleda da vam se smei", rekao im je
Paeli u obraanju punom strane ironije, budunost u kojoj e odnosi izmeu Crkve i drave
u vaoj zemlji biti sreeni na skladan nain u korist i jednog i drugog".12
Granice nove drave obuhvatale su Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu, Hercegovinu i veliki deo
Dalmacije. Od 6.700.000 sveukupnog broja stanovnitva, 3,300.000 su bili Hrvati (inae
katolici), 2.200.000 Srbi pravoslavci, 750.000 muslimani, 70.000 protestanti i nekih 45.000
Jevreja. Postojanje protestantske nemake manjine nije predstavljalo problem za ustako
vostvo, niti, to je bilo neobino, velika enklava muslimana. Ali pravoslavni Srbi su bili
suoeni sa radikalnim reenjem", kao i Jevreji koji su odmah oznaeni za odstranjivanje.
Dvadeset i petog aprila 1941, Paveli je doneo ukaz da se zabranjuju sva privatna i javna
izdanja na irilinom pismu (koje koriste pravoslavni Srbi). U maju, objavljeni su antisemitski

137
zakoni u kojima se o Jevrejima govorilo na rasistiki nain, izmeu ostalog i zabranom da se
ene arijevkama. U njima je bila pokrenuta arijanizacija" birokratije, profesija i jevrejskog
kapitala. Istog meseca, prvi Jevreji su deportovani iz Zagreba u koncentracioni logor u
Danici.13 U junu, zatvorene su osnovne kole i predkolske ustanove pravoslavnih Srba.
U ovoj za Srbe opasnoj, novoj situaciji, postavilo se pitanje: ukoliko ivot zbog toga to je
neko pravoslavac postane neizdrljiv, zato ne prei u katolianstvo? Nekoliko nedelja po
osnivanju hrvatske drave, katoliki upnici su poeli da prizivaju pravoslavne Srbe u
Katoliku crkvu. Meutim, etrnaestog jula 1941, oekujui selektivnu politiku preobraanja i
njen krajnji cilj - genocid, hrvatsko Ministarstvo pravde obavestilo je biskupe da hrvatska
vlada ne namerava da prihvati u Katoliku crkvu svetenike ili uitelje ili, reju, bilo koga od
intelektualaca - ukljuujui tu bogate pravoslavne trgovce i zanatlije - poto e odreene
naredbe u vezi sa njima biti donete kasnije, i takoe kako oni ne bi nakodili ugledu
katolianastva".14 Neizgovorena sudbina ovih pravoslavnih Srba, unapred odbaenih iz
budueg programa prisilnog preobraanja, bila je deportacija i unitenje. Ali u ludakom
krvoproliu koje je usledilo, ak ni katoliko pokrtenje nije moglo da obezbedi imunitet.
Od poetka, javne delatnosti i stavovi u vezi sa etnikim ienjem i antisemitskim
programom bili su dobro poznati katolikom episkopatu i Katolikoj akciji, laikim
organizacijama koje je Paeli tako snano podravao kao papski nuncije u Nemakoj i kao
kardinal dravni serketar. Ove rasistike i antisemitske mere bile su takoe poznate i Svetoj
Stolici, pa time i Paeliju, u trenutku kada je pozdravljao Pavelia u Vatikanu. Ova dela bila
su poznata, tavie, ba u trenutku kada su tajne diplomatske veze bile uspostavljene izmeu
Hrvatske i Svete Stolice. Sredina odlika ovog u sutini verskog rata bila je prisvajanje
ispranjenih ili otetih pravoslavnih crkava od hrvatskih katolika. O tom problemu se
raspravljalo u Kuriji i dogovorena su pravila ponaanja.
Ali od samog poetka bilo je i drugih zloina o kojima su se vesti irile brzo od usta do
usta.15 Uskoro je bilo jasno, da Paveli nije ba slika i prilika Himlera i Hajdriha, poto nije
imao njihovu hladnokrvnu sklonost za birokratiju sistematskog masovnog ubijanja; ali
ustako rukovodstvo je krenulo u masakre sa surovim i nasuminim varvarizmom koji teko
da ima premca u istoriji.
Od italijanskog pisca Karla Falkonija narueno je poetkom ezdesetih da napie priu o
hrvatskom masakru Srba, Jevreja i drugih. Njegova istraivanja u odgovarajuim
jugoslovenskim arhivima i onome to je bilo dostupno u vatikanskim izvorima u to vreme bila
su muna.16 On je otkrio sledee primere iroko rasprostranjenih zloina izvrenih u
Hrvatskoj, poev od prolea 1941.
Dvadeset osmog aprila, jedna grupa ustaa napala je est sela u okrugu Bjelovara i odvela
250 mukaraca, ukljuujui i uitelja i pravoslavnog svetenika. rtve su morale da iskopaju
jarak, a onda su vezane icom i ive zakopane. Nekoliko dana kasnije, u Otocu, ustae su
skupile 331 Srbina, zajedno sa lokalnim svetenikom i njegovim sinom. Ponovo su rtve
morale da iskopaju svoje vlastite grobove, pre nego to su ih pobili sekirama. Izvrioci ovog
zloina sauvali su svetenika i njegovog sina do kraja. Svetenik je morao da oita molitvu
za umirue, dok je njegov sin raskomadan. Onda su svetenika muili, upali mu kosu i
bradu, iskopali mu oi.
Konano su ga ivog odrali.
etrnaestog maja, u mestu Glini, stotine Srba je dovedeno u crkvu kako bi prisustvovali
obaveznoj slubi zahvalnosti za stvaranje NDH. Kad su Srbi uli u crkvu, grupa ustaa je ula
sa sekirama i noevima. Zatraili su od svih prisutnih da pokau potvrde o pokrtavanju.
Samo dvoje je imalo traene dokumente i oni su bili osloboeni. Vrata crkve su zatim bila
zatvorena i ostali su iskasapljeni.
etiri dana nakon masakra u Glini, Paveli, takozvani Poglavnik, otiao je u Rim da
potpie (pod pritiskom Hitlera) dravni ugovor sa Musolinijem, koji je davao Italiji pravo da

138
uzme hrvatske okruge i gradove na dalmatinskoj obali. Tokom te iste posete, Paveli je imao
audijenciju odanosti" kod Pija XII u Vatikanu, i Nezavisna drava Hrvatska je de facto
priznata od Svete Stolice. Opat Ramiro Markone, iz benediktinskog samostana Monteverine,
odmah je naimenovan za apostolskog legata u Zagrebu. Nema dokaza da su Paeli ili Dravni
sekretarijat znali za zloine koji su ve poeli u Hrvatskoj u prolee 1941. Jasno je da je brzo
de facto prizna-nje (u toku rata Vatikan je izbegavao priznavanje novih drava) dugovalo vie
poloaju Hrvatske kao bastiona protiv komunizma nego potvrdi njene ubilake politike. Bez
obzira na to, od samog poetka se znalo da je Paveli bio totalitarni diktator, lutka u rukama
Hitlera i Musolinija, da je izdao niz rasistikih i antisemitskih zakona, da je bio sklon
prisilnom preobraanju iz pravoslavlja u katolianstvo. Iznad svega, Paeli je bio svestan da
nova drava nije bila, kako je to napisao Donatan Steinberg, rezultat herojskog ustanka
Naroda Boijeg, ve spoljne intervencije". Nezavisna drava Hrvatska, kao to je poznato u
celom svetu, bila je posledica snanog i nezakonitog Hitlerovog i Musolinijevog napada i
aneksije Kraljevine Jugoslavije (koja je imala zvanine diplomatske veze sa Vatikanom). Tu
je sad bio Paeli koji je drao Pavelievu ruku i davao mu svoj papski blagoslov.
Proi e vreme dok Sveta Stolica ne sazna za zloine. Ali detalji o masakrima Srba i
praktina eliminacija Jevreja i Cigana bila je poznata od poetka, a i kasnije, hrvatskom
katolikom sve-tenstvu i episkopatu. Zaista, svetenici su esto u tome vodili glavnu re.17
Brojke su gotovo neverovatne. Prema poslednjoj pouzdanoj proceni, 487.000 pravoslavnih
Srba i 27.000 Cigana masakrirano je izmeu 1941. i 1945, u Nezavisnoj dravi Hrvatskoj. Uz
to, oko 30.000 od populacije od 45.000 Jevreja bilo je ubijeno; 20.000 do 25.000 u ustakim
logorima smrti i jo 7.000 deportovano je u gasne komore.18 Kako je bilo mogue da uprkos
strogo autoritarnim odnosima sile izmeu papstva i lokalne Crkve - odnosu moi na ijem je
uspostavljanju Paeli toliko radio - nije bilo pokuaja iz vatikanskog centra da se zaustavi
ubijanje, prisilna preobraanja, otimanje pravoslavnih imanja? Kako je bilo mogue da onda
kada su zloini postali optepoznati unutar Vatikana, kao to e se videti, Paeli nije odmah i
bez okolianja odvojio Svetu Stolicu od delovanja ustaa i osudio zloince?
VATIKAN POZNAJE PRILIKE U HRVATSKOJ

Od samog poetka, nadbiskup zagrebaki Alojzije Stepinac (ija je beatifikacija u Rimu u

toku), u potpunosti se slagao sa optim ciljevima nove hrvatske drave, i radio na tome da je
prizna papa. On je lino posetio Pavelia 16. aprila 1941. i sluao dok je novi voa izjavio da
nee biti tolerantan", kako je zapisao Stepinac u svom dnevniku, prema Srpskoj
pravoslavnoj crkvi poto, kako on vidi stvari, to nije Crkva ve politika organizacija". Zbog
toga je Stepinac pomislio da je Poglavnik bio iskreni katolik".19 Istog dana, Stepinac je
priredio veeru za Pavelia i vodee ustae kako bi proslavio njihov povratak iz izgnanstva.
Dvadeset i osmog aprila, na sam dan kada je 250 Srba bilo masakrirano u Bjelovaru, sa
katolikih predikaonica proitano je Stepinevo pastirsko pismo u kome su se pozivali
svetenici i vernici da sarauju sa voom.
Kako je Stepinac mogao da bude tako naivan i da ne shvati ta je takva saradnja mogla da
znai? Poetkom juna 1941, nemaki generalni opunomoenik akreditovan u Hrvatskoj,
Edmund Glez fon Horstenau, izjavio je da su, prema pouzdanim izvetajima od nemakih
vojnih i civilinih posmatraa, ustae pobesnele".20 Sledeeg meseca, Glez je izvestio o
neprijatnosti koju su imali Nemci kada su sa est bataljona peadije" bespomono posmatrali
slepi, krvavi bes ustaa".
Svetenici, po pravilu franjevci, rukovodili su masakrima.21 Mnogi su ili naoruani i sa
arom ubijali. Otac Boidar Bralo, poznat po tome to je stalno nosio mainku, optuen je da
je plesao oko tela 180 masakriranih Srba na Alipainom mostu. Pojedini franjevci su ubijali,
palili kue, pljakali sela i pustoili bosansku zemlju, predvodei ustake bande. U septembru

139
1941, italijanski reporter pisao je o franjevcu koga je video juno od Banjaluke, gde predvodi
bandu ustaa sa raspeem u rukama.
U Ministarstvu inostranih poslova u Rimu, postoje fotografije zloina: ena sa odseenim
dojkama, iskopanim oima, osakaenih genitalija; kao i orua kasapljenja: noeva, sekira,
kuka za meso.22
A kakav je bio stav i reakcija italijanskih snaga u regionu? Na neki nain slian reakciji
trupa Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji u neto skorijoj istoriji (mada sa oiglednim razlikama):
bespo-
monost i zaprepaenost. Ograniena svojim saveznitvom sa nacistikom Nemakom i
ratnim prilikama, italijanska vojska je imala ogranienu slobodu delovanja. Pa ipak,
procenjuje se da su do prvog jula 1943, Italijani zatitili 33.464 civila u njihovoj
jugoslovenskoj sferi uticaja, od kojih su 2.118 bili Jevreji.23 Falkone je mislio da je humanost
Italijana u tom pogledu moda bila posledica delom pritiska Vatikana, iako on tvrdi da su
dokazi nepotpuni i nejasni".24 iroka istraivanja i procene Donatana Steinberga o
italijanskom oklevanju da se angauju u deportaciji i unitavanju, ne ide u prilog takvoj
pretpostavci. U dirljivom rezimeu o sloenom fenomenu italijanskog humanizma u
Jugoslaviji izmeu 1941. i 1943, Steinberg tvrdi: Dug proces koji je zapoeo spontanim
reakcijama pojedinih mladih oficira u prolee 1941, koji nisu mogli da stoje i
gledaju hrvatske koljae kako kolju Srbe i Jevreje, mukarce, ene i decu, zavrio se 1943, sa
nekom vrstom nacionalne zavere da se osujeti mnogo vea i mnogo sistematinija brutalnost
nacistike drave... On se zasnivao na izvesnim pretpostavkama o tome ta je znailo biti
Italijan."25
Mnogo se govorilo u posleratnom periodu o linoj svetosti nadbiskupa Stepinca, hrvatskog
katolikog primasa, i njegovim protestima protiv progona i masakara. Ipak, ak i kad bi se
poverovalo u njegovu nevinost u pogledu oprosta ubilake rasne mrnje, jasno je da su on i
episkopat odobrili da se nepotovanje verske slobode izjednai sa sauesnitvom u nasilju.
Stepinac je napisao dugako pismo Paveliu u kome je govorio o nasilnom pokrtavanju i
pokoljima, a koje je 1946. pisac Hubert Batler preveo iz prepisa u Zagrebu. Tu se navodi
miljenje njegove brae biskupa, sva sa odobravanjem, zajedno sa pismom katolikog biskupa
Mostara, dr Miia, kojim se izraava istorijska elja da Hrvatski episkopat odobri masovno
preo-braanje u katolianstvo.
Biskup poinje izjavom da nikada nismo imali tako povoljnu priliku kao sada da
pomognemo Hrvatskoj da spase bezbrojne due". On oduevljeno pie o masovnom
pokrtavanju. A zatim kae da odbacuje uska shvatanja" vlasti koja hvata ak i
preobraenike i lovi ih kao robove". On nabraja poznate masakre majki, devojaka i dece
ispod osam godina, koji su dovedeni na brdo i ivi baeni...u duboke provalije". Onda daje
zapanjujuu izjavu: U parohiji Klepca, sedam stotina izmatika iz susednih sela bilo je
zaklano. Potprefekt Mostara, g. Baji, musliman, javno je izjavio (kao dravni inovnik
trebalo je da uti) da je samo u Ljubinju sedam stotina izmatika baeno u jednu jamu."26
Pismo otkriva moralnu poremeenost prisutnu u ponaanju biskupa, koji su iskoristili poraz
Jugoslavije od nacista da poveaju svoju mo i da proire katolianstvo na Balkanu. Jedan
biskup za drugim, odobravaju pokrtavanje, dok priznaju da nema smisla da se itavi tovari
izmatika bacaju u provalije. Nesposobnost biskupa da se odvoje od reima, da ga osude, da
ekskomuniciraju Pavelia i njegove pajtae, bila je posledica njihove neodlunosti da propuste
mogunost koju su dobili zahvaljujui povoljnoj prilici" da izgrade katoliku tvravu moi
na Balkanu. Isto oklevanje da se zanemare mogunosti za ostvarenje katolike premoi na
Istoku, delili su Vatikan i Paeli. Zaista, to je bilo isto oklevanje da se izgubi jedinstvena
mogunost evangelistizacije" koja je navela Paelija 1913-1914, da izvri pritisak da se
potpie Srpski konkordat u nadi da e time stvoriti uporite latinske crkve u Istonom
hrianstvu, bez obzira na mogue posledice i opasnosti.

140
 Paeli je bio bolje obaveten o situaciji u Hrvatskoj nego o bilo kom drugom podruju u
Evropi, van Italije, tokom Drugog svetskog rata. Njegov apostolski legat Markone, putovao je
izmeu Zagreba i Rima kako je hteo, i vojni avioni su mu stavljeni na raspolaganje da putuje
u novu Hrvatsku. U meuvremenu, biskupi, od kojih su neki sedeli u hrvatskom saboru,
slobodno su optili sa Vatikanom i mogli su da vre svoje redovne ad limina posete papi u
Rimu.27 Za vreme tih poseta, pontifeks i odgovarajui lanovi Kurije mogli su da se raspitaju
o okolnostima u Hrvatskoj, to su oni zasigurno i inili.
Paeli je imao i druge privatne naine da se obavesti, meu kojima su bile dnevne radio
emisije Bi-Bi-Sija. U toku rata, njih je briljivo pratio i prevodio za papu ambasador Ozborn.
Bi-Bi-Si je esto slao izvetaje o situaciji u Hrvatskoj, od kojih je tipian bio onaj od 16.
februara 1942: Najgori zloini se vre u blizini zagrebakog nadbiskupa. Krv brae tee kao
reka. Pravoslavci se silom pokrtavaju u katolianstvo i mi ne ujemo glas nadbiskupa koji
izraava protest. Umesto toga, izvetava se o njegovom ueu u nacistikim i faistikim
paradama".28
Bujica uputstava hrvatskim biskupima od Kongregacije za Istone crkve koja brine
posebno za katolike istonog obreda u tom regionu, ukazuje da je Vatikan znao za prisilna
pokrtavanja od jula 1941. Dokumenti upuuju na insistiranje Vatikana da budui
preobraenici u katolianstvo treba da budu odbijeni, ako trae pokrtenje iz pogrenih
razloga. Pogreni razlozi bili su (dokumenti to podrazumevaju, iako se to ne kae otvoreno)
teror i izbegavanje smrti.
etrnaestog avgusta, predsednik Jevrejske zajednice Alatrija, pisao je kardinalu Maljoneu,
molei ga u ime hiljada hrvatskih Jevreja, stanovnika Zagreba i drugih centara u Hrvatskoj
koji su bez razloga uhapeni, lieni svoga vlasnitva i deportovani". Nastavio je da opisuje
kako je est hiljada Jevreja baeno na pusto brdovito ostrvo, bez zatite od nevremena, bez
hrane i vode. Svi pokuaji da im se pomogne bili su zabranjeni od strane hrvatskih vlasti".29
U pismu se moli za intervenciju Svete Stolice kod italijanske i hrvatske vlade. Nije zabeleen
odgovor ili akcija od Svete Stolice.
Tridesetog avgusta 1941. papski nuncije u Italiji, monsinjor Franesko Borgonini Duka,
pisao je Maljoneu o neobinom razgovoru koji je vodio sa hrvatskim kulturnim ataeom u
Kvirinalu i sa dva hrvatska franjevca. Oni su govorili o oko 100.000 pravoslavaca pokrtenih
u katolianstvo, i nuncije ih je zapitao o protestima za koje je uo zbog progona koje katolici
ine pravoslavnima". Atae, uz mnogo klimanja glavom od strane svetenika", pokuao je da
razu-
veri nuncija u te prie, naglaavajui da kako papa stalno govori svetenicima i vernicima,
katolici treba da slede uenje naeg Gospoda i da ire veru sredstvima ubeivanja, a ne
nasiljem".30
Sledeeg meseca, Paveliev specijalni ambasador, otac Kerubin egvi, doao je u Rim da
vidi ta se govorilo o reimu, kako bi predupredio nepovoljne glasine". U svojim
odbranakim memoarima, on se alio na nagovetaje kleveta" koje se uju u Rimu o
Hrvatskoj, i tvrdio da je sve iskrivljeno ili izmiljeno. Napravili su od nas gomilu varvara i
kanibala." Govorio je sa ovanijem Montinijem (buduim Pavlom VI), koji je traio
potpuno obavetenje o dogaajima u Hrvatskoj. Ja sam sve podrobno ispriao. Sluao je sa
velikim zanimanjem i panjom. Klevete su stigle do Vatikana i moraju su ubedljivo
opovrgnuti."31 Tako su zloini ili klevete" bili optepoznati u Rimu u leto 1941, a Sveta
Stolica je imala kanale kroz koje je Paeli mogao da proveri i utie na dogaaje.
Apostolski delegat, Ramiro Markone, koga je Paeli izabrao da bude njegov lini
predstavnik u Hrvatskoj, bio je amater koji kao da je kroz itavu ovu krvavu epohu proao
poput meseara. ezdesetgodinji benediktinac nije imao diplomatsko iskustvo i proveo je
vei deo svog zrelog ivota predajui filozofiju na univerzitetu San Anselmo u Rimu. Njegov
ambijent je bio samostan i uionica. Vreme u Hrvatskoj uglavnom je proveo uestvujui u

141
ceremonijama, na rukovima, javnim paradama, slikajui se pored Pavelia. Jasno je bilo da
je bio izabran da smiruje i ohrabruje.
Markonijeve diplomatske kolege sa hrvatske strane bili su Nikola Ruinovi, doktor
medicine, koji je radio u rimskoj bolnici i ovek koji je trebalo da ga zameni, papski
komornik u Vatikanu, princ Ervin Lobkovi (ekog porekla). Ovi aranmani bili su polutajni
poto je Sveta Stolica jo uvek zvanino odravala diplomatske veze sa kraljevskom
jugoslovenskom vladom u izbeglitvu.
Marta 1942, uprkos obilju dokaza koji su ukazivali na masovna ubistva, Sveta Stolica je ipak
polako uspostavljala slubene odnose preko hrvatskih predstavnika. Montini je rekao
Ruinoviu: Preporuite blagost vaoj vladi i vladinim krugovima i nai odnosi e se sami
urediti. Ako se ponaate ispravno, nai odnosi e se sami uobliiti."32 Dvadeset i drugog
oktobra 1942. Paeli je primio princa Lobkovia u audijenciju. Prema prinevim reima,
Paeli na svoj uobiajeni, dobroudni nain", rekao je da se nada da e me uskoro primiti u
drugom svojstvu."33
U meuvremenu, krik za pomo u ime progonjenih Jevreja u Hrvatskoj, poslao je u Svetu
Stolicu, Svetski jevrejski kongres i vajcarsku jevrejsku zajednicu, preko monsinjora Filipa
Bernardinija, apostolskog nuncija u Bernu. U poveem edmemoaru, od 17. marta 1942, manje
od dva meseca posle Konferencije u Vanzeu na kojoj je skicirano Konano reenje,
predstavnici pomenutih agencija dokumentovali su progone Jevreja u Nemakoj, Francuskoj,
Rumuniji, Slovakoj, Maarskoj i Hrvatskoj. Organizacije su se posebno brinule da papa
iskoristi svoj uticaj u poslednje tri zemlje, koje su bile vezane snanim diplomatskim i
crkvenim vezama sa Svetom Stolicom - u Slovakoj, na primer, u to vreme predsednik je bio
katoliki svetenik. U delu koji se tie Hrvatske, kae se sledee: Nekoliko hiljada porodica
bilo je ili deportovano na pusto ostrvo u Dalmaciji ili zatvoreno u koncentracionim logorima...
svi mukarci Jevreji poslati su u radne logore gde im je dodeljeno da isuuju movare ili da
rade najprljavije poslove, gde su umirali u ogromnom broju.... U isto vreme, njihove ene i
deca, slati su u drugi logor, gde su takoe, trpeli velike patnje."34
Edmemoar, iji se rukopis uva u Cionistikim arhivima u Jerusalimu, objavio je Saul
Fridlender u svojoj zbirci dokumenata o Paeliju i Treem rajhu. U oktobru 1998, Gerhard
Rigner, preiveli potpisnik memoranduma, otkrio je u svojim objavljenim memoarima, Ne
jamais dsesprer,35 da je Vatikan iskljuio ovaj dokument iz jedanaest tomova objavljene
ratne grae - ukazujui da, vie od pola veka posle rata, Vatikan jo uvek nee da prizna ta je
znao o hrvatskim zloinima u ranoj fazi Konanog reenja, i kada je to saznao.
Tri efa u Dravnom sekretarijatu Vatikana - Maljone, Montini i Tardini - ukazivali su
neprestano da su svesni protesta i molbi za pomo, ali njihovi razgovori sa Ruinoviem i
Lobkoviem uvek su se svodili, kako je zapazio Falkoni iz dostupne dokumentacije, na
nepromenljivi obrazac simuliranog napada, strpljivog sluanja, velikodunog poputanja".
Na isti nain, tajni hrvatski diplomati u Vatikanu bili su vie nego zadovoljni nainom na koji
su
voena ova unakrsna ispitivanja: Sve sam sredio", pisao je Ruinovi posle jednog takvog
sastanka sa Montinijem, otkrivi neprijateljsku propagandu u istinskom svetlu. to se tie
koncentracionih logora, rekao sam da bi bilo bolje da o tome dobije obavetenja od
Apostolske delegacije iz Zagreba... Strani novinari su pozvani da posete koncentracione
logore... i kada su ih videli, izjavili su da se u logorima sasvim dobro moe stanovati i da
zadovoljavaju higijenske potrebe." Na kraju razgovora, kada je Ruinovi kazao da sada ima
pet miliona katolika u zemlji, Montini je rekao: Sveti otac e vam pomoi, budite u to
uvereni."36
Vatikansko poznavanje pravog stanja stvari u Hrvatskoj poetkom 1942, moe se ak
nazreti iz razgovora koji je Ruinovi vodio sa francuskim kardinalom Eenom Tiseranom,
slavistikim

142
strunjakom, a sada bliskim poverenikom Paelijevim, uprkos njegovoj ranijoj rezervi po
pitanju izbora u konklavi. Znam pouzdano", rekao je Tiseran hrvatskom predstavniku 6.
marta 1942, da sami franjevci, kao na primer otac imi iz Knina, uestvuju u napadima na
pravoslavni narod kako bi unitili Pravoslavnu crkvu. Na isti nain unitili ste Pravoslavnu
crkvu u Banjaluci. Znam sigurno da su se franjevci u Bosni i Hercegovini uasno ponaali, i
to me boli. Takva dela ne bi smeli da ine obrazovani, kulturni, civilizovani ljudi, a kamoli
svetenici."37 Tokom sledeeg susreta, 27. maja, Tiseran je rekao Ruinoviu da je, prema
nemakim procenama, 350.000 Srba nestalo", i da u samo jednom logoru ima 20.000
Srba".38
Meutim, to se tie Paelija on je i dalje bio raspoloen prema voama i predstavnicima
Pavelievog reima. Znaajan je spisak njegovih audijencija, osim onih ve pomenutih. Jula
1941, primio je sto lanova hrvatskih policijskih snaga predvoenih efom zagrebake
policije. estog februara 1942, primio je jednu grupu ustake mladei koja je bila u poseti
Rimu. Pozdravio je jednu drugu grupu predstavnika ustake mladei u decembru iste godine.
I tako je 1943, razgovarajui sa Lobkoviem, Paeli izrazio svoje zadovoljstvo zbog
linog pisma koje je primio od naeg Poglavnika (Pavelia)". Kasnije, tokom razgovora,
Paeli je rekao da je razoaran da, uprkos svemu, niko ne eli da prizna ko je pravi i glavni
neprijatelj Evrope; istinski, zajedniki vojni, krstaki pohod protiv boljevizma jo nije
zapoeo".39
Ali, nije li Hitler zapoeo upravo takav krstaki pohod u leto 1941? Kroz Paelijeve
okoline zakljuke o komunizmu, nacizmu, Hrvatskoj i katolikoj evangelizaciji Istoka
poinjemo da razu-mevamo - iako ne i da opratamo - njegovo utanje o hrvatskim
masakrima.

PRAVOSLAVLJE I KOMUNISTIKA OPASNOST 1941-1945.

Kada je Hitler zapoeo operaciju Barbarosa, ifrovano ime za invaziju na SSSR, 22. juna
1941, Paeli se suoio sa sloenim nizom nada i strahovanja. Jer iako je njegov jedini,
stvarni i glavni neprijatelj Evrope" morao da pretrpi poraz tokom leta te godine, nije se moglo
pretpostaviti gde e se taj rat neminovno proiriti. Sa mogunou da Sovjetski Savez postane
saveznik Britanije, pa vremenom i Sjedinjenih Drava, pontifeks se suoio sa situacijom da
preutno podri komunizam u ratu. A ta ako se Hitler spotakne i pretrpi poraz? Tada e
Crvena armija doi na zapad, najavljujui novo mrano doba progona i razaranja hrianstva.
Ali ta, ako Hitler pobedi i postane gospodar Evrope; da li je Paeli bio potpuno ubeen da
su izmeu ova dva totalitarna zla nacisti bili bolji? Neki lanovi Kurije, kao to je bio Tiseran,
uvek su verovali da je nacizam vea opasnost. Paeli je, kako se veruje, prihvatio to isto
miljenje ve poetkom 1942. Da", rekao je jezuiti koji ga je posetio, komunistika
opasnost postoji, ali u ovom tenutku nacistika opasnost je ozbiljnija. Oni ele da unite
Crkvu i da je zgaze kao abu."40
Meutim, postojale su i druge alternative u sloenoj meavini mogunosti, ukljuujui tu i
priliku za katoliku evangelizaciju tragom neumoljive sile Vermahta, dok je napredovao ka
Moskvi. To je prualo izglede da se okona stari sukob izmeu rimskog katolianstva i
istonog pravoslavlja. Kakva duhovna mo bi mogla da se javi iz takvog novog, ujedinjenog
hrianstva, kad se totalitarni divovi iscrpu u ratu?
Pre svega, izgledalo je kao da Vermaht pomae u procesu evangelizacije. Kad je Ukrajina
osloboena" juna 1941, nemake filmske novosti i tampana propaganda su se usmerili na
oivljavanje verske slobode na Istoku. Crkve koje su se koristile kao ateistiki muzeji,
magacini i klupske prostorije, ponovo su poele da se koriste u verske svrhe i bilo je dokaza o
iroko rasprostranjenoj verskoj obnovi u predveerje sovjetskog poraza.

143
 Franc fon Papen, bivi katoliki vicekancelar, razmiljao je o mogunostima za
katolianstvo u novoosvojenim oblastima. U tom smislu, nedugo posle invazije, on je poslao
Fireru memorandum. Sredinom jula, Hitlerov odgovor nije ostavio ni trunku sumnje o
neizvodljivosti takvog plana. Ideja 'Starog Dokeja o misionarskim aktivnostima ne dolazi
uopte u obzir", navode se Hitlerove rei. Kada bi se to uopte uradilo, onda bi trebalo
dozvoliti svim hrianskim veroipovestima da uu u Rusiju, kako bi pobili jedni druge svojim
raspeima."41
Hitlerovi planovi bili su drugaiji. Upravo u to vreme, sredinom jula 1941, on je izjavio:
Hrianstvo je najtei udarac koji je ikada zadat oveanstvu. Boljevizam je kopile
hrianstva; oboje su udovini izdanak Jevreja."42 Ve je kovao zaveru kako da uniti
razliite Crkve. Rat e se zavriti", izjavio je u decembru, a meni kao poslednji zadatak
ostaje da reim pitanje Crkve. Tek tada e nemaki narod biti potpuno bezbedan... U svojoj
mladosti imao sam viziju: dinamit! Danas vidim da je ne mogu prelomiti preko kolena. Ona
se mora odsei kao gangrenozni ud."43
Otuda je propaganda verski prijateljski nastrojenih nemakih osvajaa brzo iezla, dok je
sam Hitler odluno odbacio ideju katolikog prozelitizma na Istok. Novembra 1941, Hitler je
izdao
naredbu preko Martina Bormana da do daljeg nita ne sme da se objavi o verskoj situaciji u
Sovjetskom Savezu".44
Papen nikada u ivotu nee priznati da je njegovo poetno oduevljenje za ponovnu
evangelizaciju Sovjetskog Saveza bilo inspirisano iz Vatikana. Pa ipak, odeljenje za
misionarski rad na Istoku - Kongregacija za Istone crkve, pod kardinalom Eenom
Tiseranom - postojala je pri Vatikanu. Tiseran je doao iz Lorene u Francuskoj, i smatrali su
ga osobenjakom u Kuriji zbog njegove nezavisnosti i otvorenosti. Karlo Falkoni ga je opisao
kao Princa Crkve, ali sa profanim i svetovnim rasuivanjem, za koga je politika gotovo sve i
za koga se svet deli na saveznike i neprijatelje. Svetenik se retko javlja u politici, ali kad se
pojavi njegove rei gore kao uareni elik."45 Upravo je Tiseran bio taj koji je u privatnom
pismu kadinalu Emanuelu Siaru u Parizu, maja 1940, izjavio: Bojim se da e istorija
prigovoriti Svetoj Stolici to je njena
politika bila da sebino koristi pogodnosti i nita drugo."46
Tiseranove aktivnosti u oblasti evangelizacije na istoku poele su da se spominju u
diskusijama nacista ve jula 1940. Alfred Rozenberg, antikatoliki ef novog Ostministerium-
a ili Ministarstva za Istok, odmah je zabranio ulazak misionara u osloboene" oblasti na
istoku. A Rajnhard Hajdrih, ef Glavne slube bezbednosti Rajha (Reichssicherheitshauptamt-
RSHA), posvetio je posebnu panju osujeenju namera i ciljeva Vatikana. U memorandumu,
pod naslovom Nove taktike u delovanju Vatikana u Rusiji, datiranom na 2. jul 1941, Hajdrih
je saoptio ministru inostranih poslova da je Vatikan uobliio novi plan, koji je nazavao
Tiseranov plan." S obzirom da je Nemaka bila u ratu sa Sovjetskim Savezom, nastavio je,
Sveta Stolica je odluila da koncentrie itavu svoju vatikansko-rusku politiku na Slovaku i
Hrvatsku. Prema Hajdrihu, ideja je bila da se vrbuju prekobrojni kapelani, koji e se popuniti
iz redova panskih i italijanskih svetenika, da prate jedinice koje se bore na Istonom frontu.
Ovi tajni svetenici trebalo je da budu angaovani u sakupljanju obavetenja, traei prilike da
uspostave katolianstvo na tragu nemakog napredovanja. Hajdrih je zakljuio: Neophodno
je spreiti da katolianstvo stvarno profitira od rata u novoj situaciji koja se razvija u ruskom
podruju osvojenom nemakom krvlju."47
Hitler se zabrinuo zbog irenja politikog verskog katolianstva u novom Lebensraumu
(ivotnom prostoru) Rajha, zbog ega je 6. avgusta i 6. oktobra, izdao dva nareenja kojim su
se zabranjivale sve aktivnosti Crkve u interesu lokalnog stanovnitva. Nareenje od 4.
septembra trailo je od komandanata da obaveste visoku vojnu komandu o pojavi bilo
kakvog znaka aktivnosti Vatikana u Rusiji".48

144
 Hajdrihovo obavetenje bilo je samo donekle tano, ali Paelijeva istona politika" bila je
sloenija nego to je nacistiko razumevanje tzv. Tiseranovog plana doputalo. Stvarno je
postojao dugoroan plan za uvoenje katolianstva u Sovjetski Savez, ali ne kardinala
Tiserana ve Pija XI, sa znatnim ueem Paelija u tome. Vatikan je nauio lekciju
poetkom dvadesetih, posle nametenih suenja katolikim voama u Moskvi 1923, da je
nemogue napraviti dogovor sa boljevicima. Kada je bio nuncije u Berlinu, Paeli je pokuao
pregovore sa sovjetskim diplomatama, ali od toga nije bilo nita. (Kao to smo ranije videli,
on je imao duboko neprijateljski stav prema sovjetskom komunizmu, ili boljevizmu, kada se
1919, naao i suoio sa Crvenim terorom" u minhenskoj nuncijaturi. Njegov stav postao je
jo ogoreniji i nepomirljiviji u potonjim godinama dok je posmatrao progon katolika u
Crvenom trouglu" Rusije, Meksika i panije.)
Godine 1925, veina biskupa latinskog obreda u Sovjetskoj Rusiji bilo je proterano,
zatvoreno ili pogubljeno. Te godine, Pije XI je uputio francuskog jezuitu Miela D' Erbinjija u
tajnu misiju u Rusiju kako bi kao biskup rukopoloio est tajnih svetenika. Na putu za
Moskvu, D' Erbinji je boravio u Berlinu kod Paelija koji ga je posavetovao i tajno
rukopoloio za biskupa. D'Erbinjijeva misija je bila uspena utoliko to je rukopoloio
estoricu tajnih ruskih biskupa, ali oni su svi otkriveni i uklonjeni.
Godine 1929, kada je Paeli naimenovan za kardinala dravnog sekretara, Pije XI je
osnovao vatikansku Komisiju za Rusiju". Kasnije iste godine, on je na Vatikanskoj teritoriji
otvorio Ruski pontifikalni kolegijum", poznatiji kao Rusikum, i Rutenijski pontifikalni
kolegijum", gde su se polaznici obuavali za slubu u Sovjetskom Savezu. Druge ustanove
takoe su tajno uestvovale u obuavanju ljudi za misiju u Rusiji, ukljuujui tu i opatiju iz
Grota Ferata, blizu Rima, opatiju evtonj u Belgiji i opatiju Velehrad u Moravskoj. Neki od
najmonijih redova Crkve - redemptoristi, asumpcionisti, jezuiti i kler raznih redova u
Poljskoj - napravili su svoje vlastite programe unutar plana za tajnu evangelizaciju u Rusiji.
Tipian za ar obinog upnog klera koji se dobrovoljno prijavio iz jo daljih krajeva za
misiju u Rusiji, bio je primer Dona Karmela Hinana, lokalnog upnika u okrugu Istoni
London, koji e kasnije postati kardinal nadbiskup Vestminstera. Hinan je dobio dopust od
svog lokalnog biskupa, i bez njegovog znanja (iako sa blagoslovom primasa Vestminstera,
kardinala Hinslija), otputovao je u Rusiju 1932, pre-obuen kao trgovaki putnik, nosei u
svom prtljagu raspee na rasklapanje, unutar lanog nalivpera. Imao je brojne avanture,
zaljubio se u svog tumaa i konano bio uhapen; na kraju je uspeo da se izvue iz nevolje i
brzo vrati natrag u sigurnost svoje upe u Engleskoj.49
Posle Hitlerove invazije na Sovjetski Savez 1941, svetenici iz Rusikuma i Rutenijskog
kolegijuma u Vatikanu, kao i dobrovoljci iz Poljske, Maarske, Slovake i Hrvatske, uputili
su se na Istok. Putovali su kao vojni kapelani; neki su tvrdili da su civili mobilisani u
nemaku vojsku; neki su dobili posao kao konjuari, brinui se za konje u nemakoj Komandi
za transport. Kada bi se nali u podruju koje je bilo pogodno za njihov misionarski rad, bilo
gde od Baltika do Crnog mora, nastupali bi sami. Oni koji su stigli u nekadanje katolike
krajeve (bilo latinskog, bilo istonog obreda) mogli su se nai u neposrednoj i opasnoj
potranji, privlaei stotine ljudi koji su godinama bili bez sakramenata. Veina je konano
uhvaena i streljana kao dezerteri i pijuni ili su poslati u koncentracione logore. Oni koje su
uhvatili Rusi zavrili su u gulazima. Do dananjeg dana nije objavljen spisak nestalih,
uhapenih ili pogubljenih.50
Na taj nain, Hajdrih u svom poimanju Tiseranovog plana" nije uspeo da shvati sloenost
Paelijeve politike prema evangelizaciji Istoka. Sutinska odlika te politike bila je
razlikovanje izmeu katolika latinskog i katolika istonog obreda (unijata), ponekad poznatih
kao vizantijski ili orijentalni obred. Unijati su imali dosta slinosti sa izmaticima"
pravoslavnog hrianstva, i u nekim podrujima, kao to je Ukrajina, unijatskim svetenicima
je bilo dozvoljeno da se ene u skladu sa praksom pravoslavne crkve. Kongregacija za istonu

145
crkvu kardinala Tiserana uglavnom se bavila katolicima koji su se drali istone liturgije, ali
koji su bili u zajednici sa papom. U nekim oblastima, latinski i istoni obred je postojao jedan
uz drugi, kao u Ukrajini i naroito u novoj Hrvatskoj. Tiseranov plan" ukljuivao je jaanje
unijatske crkve, slanjem sve-tenika i verskih i liturgijskih knjiga.
Meutim, za Paelija, nova situacija katolika istonog obreda u Nezavisnoj Dravi
Hrvatskoj ponovo je podstakla ambiciozan san koji je namamio i njega i Kuriju 1913. u
pregovore oko Srpskog konkordata: mogunosti evangelizacije pod pokroviteljstvom oba
obreda - latinskog i istonog, oba lojalna pontifeksu - istono, preko Rumunije u Ukrajinu i
potom u Rusiju, i juno, u Grku. Mogunost da privuku na preobraanje mase pravoslavnih
izmatika", kroz njihovu blisku vezu sa katolikim istonim obredom, objanjava Paelijevu
popustljivu politiku prema Paveliu i njegovom ubilakom reimu. Da se on suprotstavio
Pavelievim prisilnim preobraanjima, deportacijama i masakrima, sa osudama i
ekskomunikacijama, postojanje hrvatskog mostobrana prema istoku dolo bi u opasnost.
Strpljenje, poputanje, urovanje, bile su opcije koje je Paeli oigledno izabrao.
Za Paelija je ekumenizam imao samo jedno znaenje: da razdvojena hrianska braa
uvide greku koju su poinili i da se vrate u punu zajednicu sa papom i Rimom. Godine 1940,
nadbiskup Stepinac je rekao jugoslovenskom regentu princu Pavlu: ..Najidealnija stvar za
Srbe bila bi da se vrate veri svojih otaca, to znai, da spuste glavu pred Hristovim
predstavnikom, Svetim ocem. Onda bismo konano mogli da diemo u ovom delu Evrope, jer
bizantizam je igrao stranu ulogu u istoriji ovog dela sveta."51 Izraavajui jasno ovaj cilj u
svojoj encikliki Rim i Istone Crkve (Orientalis ecclesiae decus, 23. aprila 1944), Paeli se
molio za uklanjanje doba vekovnih prepreka" izmeu Istone i Rimske crkve, poto
konano svie dan kada e biti samo jedno stado u jednom toru, svi posluni i jedinstveni
pred Isusom Hristom i njegovim vikarom na zemlji". To jedinstvo, tvrdio je, bilo je utoliko
neophodnije to bi Hristovi vernici radili zajedno u jednoj Crkvi Isusa Hrista, da bi mogli da
predstavljaju zajedniki, zbijeni, ujedinjeni i nepopustljivi front naspram svakodnevnih, sve
eih napada neprijatelja vere".52
Meutim, Paelijeva ambicija za evangelizacijom Istoka, ne objanjava njegovo utanje o
unitavanju jevrejskog naroda u Hrvatskoj, utanje koje se moe porediti sa njegovim
propustom da uopte govori u ime Jevreja Evrope. Ali pre nego to se okrenemo Paelijevom
odnosu prema holokaustu, treba neto rei o vezama izmeu ratnog ustakog blaga i akcija
Vatikana, to ima odjeka do dananjeg dana.

HRVATSKO ZLATO I ODESSA

Istraivanja koja su Saveznici vodili posle rata otkrivaju da je opljakano blago ustaa koji
su beali, iznosilo oko 80 miliona dolara, od koga je dobar deo bio u zlatnicima.53 Dokaz o
dosluhu Vatikana sa ustakim reimom podrazumeva i gostoprimstvo pontifikalnih verskih
ustanova, i obezbeivanje smetajnih mogunosti i sefova za pohranjivanje ustakog blaga, od
koga je jedan deo bio ukraden od rtava unitenja - Srba i Jevreja.
Tokom rata, Kolegijum svetog Jeronima u Rimu postao je dom za hrvatske svetenike koji
su se teoloki obrazovali pod sponzorstvom Vatikana. Kasnije, tu je bio smeten vrhovni tab
posleratnog ustakog podzemlja, koji je obezbeivao bekstvo hrvatskim ratnim zloincima.
Tu su ustaama davani lani pasoi i identiteti kako bi izbegli da ih uhapse Saveznici.54
Vodea linost Svetog Jeronima bio je hrvatski semenini profesor, otac Krunoslav
Draganovi, koga je amerika obavetajna sluba opisala kao Paveliev alter ego".
Draganovi je stigao u Rim 1943, pod izgovorom da radi za Crveni krst, ali prema amerikim
obavetajnim izvorima, njegova prava uloga bila je da usklauje italijansko-ustake akcije.
Posle rata, bio je sredina linost u omoguavanju bekstva bivih ustaa u Junu Ameriku,
uglavnom u Argentinu. Onovremeni izvori CIA takoe navode, da mu je bilo omogueno da

146
pohrani arhive ustakih poslanstava unutar Vatikana, kao i dragocenosti koje su iz Hrvatske
izneli ustae koji su beali.55 Otac Draganovi je radio sa amerikom vojnom
kontraobavetajnom slubom (CIC) kako bi orga-nizovao bekstvo antikomunistikih pijuna i
nacistikog ratnog zloinca Klausa Barbija u Junu Ameriku.56 Barbi, kao ef Gestapoa u
Lionu (1942-44) muio je i ubijao Jevreje i lanove fran-cuskog pokreta otpora. Tokom
hladnog rata, CIC je titio Barbija i pomogao mu da stigne u Boliviju, poto je iveo pod
zatitom Draganovia u Svetom Jeronimu od poetka 1946, do kraja 1947. Tek nekoliko dana
posle Paelijeve smrti, 1958, sam Draganovi je izbaen iz Kolegijuma svetoga Jeronima po
nareenju vatikanskog Dravnog sekretarijata, to nagovetava da je svetenika lino titio
Pije XII, do samog kraja.57
Ako je Paeli zasluan za to to je iskoristio vatikanske ekstrateritorijalne verske zgrade
kao sigurne kue za Jevreje tokom nemake okupacije Rima, onda je jednako kriv to je iste
zgrade iskoristio kao sigurne kue za nacistike i ustake zloince.
Meutim, nema dokaza da su Paeli i Vatikan bili umeani u organizaciju poznatu pod
imenom Odesa" (Odessa), za koju se smatra da je finansirala i planirala bekstva brojnih
nacistikih zloinaca u Junu Ameriku. Izvesno je da je u sluaju Franca tangla, komandanta
Treblinke, nacistiki simpatizer biskup Alojz Hudal pomogao lanim papirima i mestom za
skrivanje u Rimu. Napori uglednih novinara da poveu organizaciju Odesa" sa Vatikanom i
na-cistikim zlatom, pokazali su se uzaludnim.
Gita Serenji u svojoj knjizi U taj mrak izjavljuje da postojanje Odese" nikada nije bilo
dokazano."58 Ali ona naglaava da je vano da se ispitaju motivi pojedinaca, kakav je bio
Hudal; on je bio isto toliko efikasan kao i bilo koja organizacija. Tri engleska novinara -
Magnus Linklater, Izabel Hilton i Nil Aerson - takoe su istraivali navode o Odesi" u
svojoj knjizi o Klausu Barbiju i nisu uspeli da dou do dovoljno dokaza koji bi mogli da ih
potkrepe. Amerika i engleska istraivanja stalno su donosila razoaravajue rezultate."
Neto kao Odesa" moda je i postojalo, zakljuuju autori, ali nikada nije naen dokaz da je
Odesa" bila neka vrsta mrea".59

15.
SVETOST PIJA XII

Kada je Pije XII poeo da prima pouzdane informacije o Konanom reenju, u prolee
1942, on je uprkos ponavljanim zahtevima od strane Saveznika i jevrejskih organizacija
oklevao da progovori. Muio se sve do 24. decembra, i tada je, na kraju podue boine
emisije na radiju, pomenuo one stotine hiljada koji su, bez svoje vlastite krivice, ponekad
samo iz razloga svoje nacionalnosti ili rase, osueni na smrt ili postepeno unitenje".1 To je
bila najpotpunija javna osuda koju je izrekao o Konanom reenju, u trenutku kada je
otvoreno izreena osuda mogla da ima uticaja.
Posmatrai onog vremena izneli su razliite razloge ili motive i o njima se raspravljalo
godinama. Bojaljivost, neodlunost, naklonost prema nacistima, antisemitizam, opravdana
opreznost iz straha od posledica; elja da se ostane nepristrasan kako bi se kvalifikovao kao
budui mirotvorac; nepouzdanost obavetenja; strah od irenja komunizma na raun manjeg
zla - nacionalsocijalizma. Ali kako, sa ove udaljenosti, prodreti do svesti jednog tako krajnje
linog, sebi okrenutog pape? Na poetku, jedna mogunost je da se ispita - bez
sentimentalnosti, predrasuda ili neumesnog potovanja - kakav se on pokazao kao papa za
Crkvu svog doba. Jer, u njegovoj svesti, njegova linost je bila potpuno podreena onome to
je za njega znailo biti vikar Hrista na zemlji. Ako je imao papski program, plan, kakav je on
bio u odnosu na krizu svetskog rata i Hitlerov reim? Kakav je bio naspram Konanog
reenja? To su krajnje vana
pitanja kako bismo mogli da donesemo sud o njegovom reagovanju na holokaust.

147
 Od svog detinjstva uronjen u kulturu i istoriju papstva, svestan tokom tridesetih da je
izrazito papabilan (papabile), Paeli se nije zadovoljavao da ostane papa koji samo odgovara
zahtevima koje donosi svetski rat. Znamo da je 1942, nastojao da prema programu bude veliki
papa. Mnogo godina kasnije, kardinal uzepe Siri, koji je poznavao Paelija kao kardinala
dravnog sekretara, izjavio je da je Pije XII imao veliki plan o kome je razmiljao jo dok nije
postao papa.2
Prvo, Paeli je gajio duhovnu ambiciju: teiti svetosti. Drugo, traio je da produbi i proiri
obim i mo svoje dunosti u odnosu na Crkvu i svet. Tree, pokuao je da d istorijski
doprinos nauci o Svetom pismu i reformi liturgije (formalne, zajednike molitve katolika
irom sveta). I etvrto, bio je odluan, kao i sve velike pape u prolosti, da ostavi fiziki trag
na zemlji; njegova ambicija je bila da iskopa kriptu svetog Petra u nadi da e nai kosti prvog
biskupa Rima, to je bio zadatak koji je predao u ruke svom bliskom prijatelju, Ludvigu Kasu.
Konani cilj bio mu je, osim toga, da uradi neto posebno, neto spektakularno, za Devicu
Mariju.
Prva i poslednja ambicija ukljuivale su njegovu linu viziju jedne odgovarajue papske
duhovnosti; druga i trea su ga uvukle u duboke teoloke probleme sa dalekosenim
posledicama za ugled papstva. Tako, tokom najmranijih dana 1941-1943, Paelijeva energija
i panja bile su podeljene izmeu onih uglavnom duhovnih i teolokih aspiracija i njegovih
dnevnih odgovornosti u vezi s ratnim dogaanjima.
Paelijeva duhovnost bila je zasnovana na individualistikoj pobonosti koju je gajio ceo
ivot, i koja je bila stalno suprotstavljena profanom, svetovnom. Paeli je bio vaspitan, kao
to smo videli, na Imitaciji Hrista Tomasa a Kempisa. Razmiljanje, skruenost, okrenutost
sebi, pomirenost, istota, jednostavnost, samoodbacivanje, uzdranost: to su bile odlike koje
je Paeli oigledno negovao od svog detinjstva. One su bile podstaknute njegovim asketskim
izgledom - prirodno mrav, bled kao pergament, izgledao je kao da stalno uestvuje u
crkvenom ritualu. Poze koje je zauzimao tokom molitve, podseale su na slike svetaca na
vitrau.
U okruenju baroknog dekora Vatikana, njegova povuenost i jednostavnost izgledale su
jo skromnije, njegova iskrena zainteresovanost za svoje posetioce, jo vie svetaka. Prema
izvetajima za beatifikaciju, nije spavao vie od etiri asa nou tokom svog pontifikata.3
Liavao se obinih uitaka kao to je kafa, odbijao je grejanje u sred zime, proveo je mnoge
asove, danju i nou, u optenju sa Bogom - kao da se nalazio na vrhu planine ili moda u
katakombama. ovani Montini, budui Pavle VI, sea se da je prisustvovao Paelijevoj
molitvi u gluvo doba noi u grobnici papa, ispod Crkve sv. Petra. On je zabeleio sa
divljenjem: Nikada zajednica svetaca i duhovna genealogija naslednika Hrista nije imala,
inilo mi se, dirljiviji izraz... Crkva, ta iva stvarnost, duhovna i vidljiva, prisutnija je vie
nego ikad." 4 Naslednici Hrista, a ne svetog Petra, omaka je u pisanju koja mnogo otkriva.
I dok su pape, pre i posle, smatrale usamljenost papstva muenjem, Paeli je izgleda u
tome uivao. Za Paelija nisu bili potrebni ni poeljni razgovori sa kolegama, konsultacije,
kritikovanje stvari svetovnih meunarodnih odnosa, a kamoli svakodnevna politika Crkve. Iz
svoje uzviene kule sve je posmatrao sub specie aeternitatis. Carstvo duha u kome je ivelo
njegovo bie bilo je prava stvarnost, dok je dolina suza" sveta izgledala senkovita i
efemerna, kako je esto podseao vernike, posmatrajui zaraene strane kao sa velike visine i
moralno ih izjednaavajui -Saveznike i Osovinu, demokratije i totalitarne drave.
Usamljenost modernog papstva u to vreme, smatrala se kao mistina odlika papske uloge,
nikako mana ili slabost. Kardinal Agostino Bea, Paelijev ispovednik tokom deset godina,
govorio je o Paelijevoj samoi sa ushienjem. Bio je, rekao je Bea (kao Lajber, takoe
nemaki jezuita), u osnovi usamljen ovek u svojoj veliini i svom otrom smislu za
odgovornost i u tom pogledu, takoe, bio je usamljen u svojoj linoj ozbiljnosti i ivotu".5

148
 Paelijeva vizija vlastite samoe bila je izraena na simbolian nain u filmu koji je o sebi
naruio u leto 1942. ak i dok su vesti o Konanom reenju stizale u Vatikan, on se
dogovarao sa
Luiijem Gedom, predsednikom Katolike akcije u Italiji, da napravi jednosatni film za ceo
svet, pod naslovom Pastor Angelicus, u kome e se slikati svakodnevni ivot pape i kako on
ispunjava proroanstvo irskog kaluera Malakija, da e 262. naslednik svetog Petra biti
nazvan imenom Aneoski pastir".6
Film poinje i zavrava se kipom dobrog pastira-Paelija i/ili Hrista - koji nosi jagnje na
svojim pleima; nastavlja se kroz istorijsku priu o papinom uzornom ivotu od roenja do
krunisanja, posle ega slede scene o svakodnevnom ivotu i radu.7 Dve kratke sekvence
pucnjave iz topova i potonua broda ukazuju da je rat bio u toku. Tu su, zatim, iseci o
vatikanskim zvaninicima koji rade u slubi za nestale osobe; milosrdne sestre koje se brinu
za ranjenike. Ali film se zadrava i na vrtovima i loama, mramornim holovima Grada
Vatikana, velianstvenosti bazilike svetog Petra. Na fonu velikih horova, sve je mirno;
monsinjori i kardinali, u svojim sjajnim odorama, pokleknu i poklone se pred Vrhovnim
pontifeksom. U jednoj sceni, on klizi u gaju starih maslina, isto belo privienje, itajui
dokument; ne podiui pogled ulazi u svoju limuzinu, koja pozadi ima prestono sedite, dok
ofer pada na kolena i krsti se. On pozdravlja kraljevsku porodicu Italije, kralj i princeze
klanjaju se onom koji je iznad svih svetovnih kraljeva. U jo jednom delu, on pozdravlja
devojice koje idu na prvu priest i vrsto dre ljiljane u ruci. Blistava bela mantija usred
belih haljinica za priest, nosi svoju poruku: pontifeks je izvor istote. On iri ruke na nain
koji Tardini naziva gestom prinoenja rtve", blagosilja masu koja ga oboava. U ranim
satima, u njegovoj kancelariji gori svetlo - budni papa koji nastoji da u svakom trenutku slui
itavom oveanstvu, dok svet spava.
Mnogi su bili zavedeni tim oseanjem odvojenosti i bezvremenosti unutar tog svetovnog
utoita koje je bilo izdvojeno od kopna ivota. Za nekolicinu, meutim, manje romantina i
moda manje impresivna, snana harizma podseala je posetioca na autosugestiju. Pisac Don
Gest, koji je sreo Paelija za vreme rata, bio je zbunjen zbog snanog mirisa" koji je zraio
od pape. Ne miris u svetovnom smislu", nastavio je Gest, ne slatkast ili uznemirujui na
bilo koji nain, ve hladan, veoma ist miris... Neka vrsta predivnog mirisa rane jutarnje rose
koji se gotovo moe opisati kao iznenadni nedostatak bilo kog drugog mirisa... Mogue je da
je to bila mata; moda je to bio simpatiki nervni nadraaj nosa kad su sva ostala ula
izuzetno nadraena; mogue je, ak, da je to istinski i pravi 'miris svetosti'."8 Kako bilo, majka
Paskvalina je svakodnevno umakala Paelijeve ruke i maramice u antiseptini losion kako bi
se izbegao rizik da se zarazi klicama u dodiru sa ljudima.
Tako je Paelijeva papska svetost izgledala spolja. udna stvar je bila da je tako malo njih
u to vreme primetilo nametene poze pred okom kamere, gde bi moglo da lei poreklo
Paelijevog nadimka Aneoski pastir.9 Povremeni posetioci Vatikana, tavie, nisu bili svesni
Paelijevog insistiranja da niko ne sme da poremeti njegove dnevne etnje u vrtovima (radnici
koji bi se tu nali morali su da se sakriju u grmlje).
Ali kakav je bio moralni i duhovni sadraj ispod povrine?
Sredite Paelijeve line svakodnevne duhovnosti bila je njegova odanost devici Mariji.
Pribliavanjem rata, on se naroito okrenuo kultu Nae Gospe od Fatime. Ovo mesto postalo
je svetilite posle niza Marijinih pojava koje su videla tri deteta u Portugaliji tokom Prvog
svetskog rata, kao i zbog Marijinih poruka i tajni. Najbitnija sadrina poruka odnosila se na
zahtev da vernik treba da se moli Mariji kako bi se izbegao svetski sukob, irenje komunizma
i konano unitenje sveta u holokaustu boanske kazne. Pije XI je podrao vizije iz Fatime, a
diktatori Portugalije i panije, Salazar i Franko, slavili su kult kao simbol faistike
solidarnosti koji je pozivao na okupljanje. Paeli ne samo to je potvrdio ovo verovanje (kao
to e to uiniti i Jovan Pavle II) ve je takoe video i linu, mistinu vezu u okolnosti da je

149
on postao episkop 13. maja 1917, na datum prvog pojavljivanja, to je kasnije postao dan
slavljenja kulta. Godine 1940, preiveli svedok vienja, sada redovnica koja je uzela ime
sestra Lucija, pisala je Paeliju, tra-ei od njega, kao to je to naredila Devica, da posveti
Rusiju Preistom Bezgrenom Srcu Marije.
Paeli je tek 31. oktobra 1942, napravio uzdranu aluziju na Rusiju i Devicu (izbegavajui
da pomene Rusiju po imenu) u radio poruci Portugaliji, u kojoj se molio: Za one... meu
kojima nije bilo doma gde nije viena Tvoja preasna ikona ... da im donese mir i ponovo ih
vrati u jedno stado."10
Konano, 8. decembra 1942, odgovorio je na Marijin zahtev prema pismu sestre Lucije,
mada ne do kraja. Sakupivi etrdeset kardinala oko sebe u Crkvi sv. Petra, posvetio je ceo
svet, a ne Rusiju, Bezgrenom Srcu Marije (injenica da se nije drao uputstava Device da
kraja, smatra se da je kasnije dovela do irenja moi Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata).
Kasnije, 1944, sestra Lucija je poverila Paeliju uvenu Treu tajnu Fatime, za koju se prialo
da sadri datum treeg svetskog rata, a koju e otvoriti papa koji bude vladao 1960. Paeli je
pohranio zapeaeno pismo u tajni pretinac na svom stolu, gde je ono ostalo do njegove smrti.
Kada je Jovan XXIII pronaao poruku 1960, proitao ju je i neobjavljenu zakopao bez
komentara, duboko u vatikanski arhiv.
Znaaj kulta Fatime daje Paelijevom miljenju primesu gnosticizma. On se zasniva na
ideji o postojanju dvostrukog carstva mraka i svetlosti izvan vela pojavnosti", gde boravi
boanstvo, devica Marija, Mihailo, i svi aneli i sveci, nasuprot silama Princa tame i njegovih
palih anela, koji lutaju kroz svet kako bi unitili due", kako je to papa Lav XIII stavio u
molitvu koju treba izgovoriti na kraju svake mise. Ono to se u ovom naem svetu deava,
prema takvom vienju stvari, zavisi od posredovanja Marije i njenog Sina da slomi mo
Satane kako bi se pobedio rat i nesloga. Uslovi mogueg smirenja zasnovani su na Marijinim
otkriima koje je papa proglasio autentinim, i ija se mo tako smatra jednaka Marijinoj. Od
kada je Pije IX definisao, bez pominjanja episkopske saglasnosti, dogmu o bezgrenom
zaeu blaene device Marije 1854, postojala je bliska veza u svesti modernih papa izmeu
Marije i papske vlasti. Ukratko, razvoj ljudske istorije ne zavisi od delovanja i odgovornosti
zajednice i drutva, ve od udesnog Marijinog posredovanja koje podrava papstvo.
Takav pogled na svet, u izvesnom smislu, podudara se sa jo jednim katolikim kultom
koji su prihvatile pape u prvoj polovini veka: kraljevstvo Hrista, oboavanje koje je posebno
uvaavao Pije XI, a koje je Paeli izneo u svojoj prvoj encikliki Mrak na zemlji. Drugi svetski
rat, prema nekim tumaima kulta, predstavlja izazov sila Satane Hristovom kraljevstvu, a
Hristova pobednika suprematija privremeno je ukinuta.11 U skladu sa izjavom jednog od
Paelijevih neaka, u svedoenjima za beatifikaciju, papa je imao obiaj za vreme rata, da
izvodi neku vrstu egzorcizma kako bi isterao avola koji je, kako je verovao, boravio u
Hitlerovoj dui. To je radio u gluvo doba noi u svojoj privatnoj kapeli, u papskim
apartmanima.

PAELI, MISTINO TELO I HOLOKAUST

Dok je negovao svoju linu duhovnost i svoju vezanost za kult Marije, Paeli je, slino
svojim ovovekovnim prethodnicima, smatrao sebe jedinim zatitnikom magisteriuma -
zvaninog crkvenog uenja koje se prenosilo vekovima. Paeli, koji je dobro poznavao svaki
aspekt prirode i istorije svoje Crkve, nije proveo svoje formativne godine kao teolog, ve kao
kanonski pravnik. Meutim, izmeu 1941. i 1943, dok je rat besneo na svim kontinentima, on
je dugo i duboko razmiljao, uz pomo belgijskog jezuitskog teologa Sebastijana Trompa sa
Gregorijanskog univerziteta, o nizu meupovezanih i sutinskih pitanja. Kako je samo
Katolika crkva najistinitija? I kako Hrist ostaje iva stvarnost unutar te Crkve? Ko je u
zajednici sa Crkvom? I kako?

150
 Takva pitanja postavljala su se jo od poetka hrianstva i podstakla su stvaranje monih
metafora kao to su - Mistino telo Hristovo" i Stvarno telo Hristovo" - metafora, u stvari
ivih simbola koji su dostigli vrhunac u realizmu" rtvene mise i stvarnog prisustva"
sakramenta u evharistiji: rtvi hleba i vina, njenom osvetanju kao tela i krvi Hristove i njenog
prijema u Svetom prieu. Paelijeva odluka da uroni u istoriju, Sveto pismo i ogroman krug
komentara o tim doktrinama usred svetskog sukoba lii na jedno neobino uzmaknue. Pa
ipak, s obzirom da je razmiljao o pojmovima rtve - isticanje krvi prosute za oveanstvo -
moda je to bio nesvesni odgovor na razaranje itavog tela" Boijih ljudi koje se upravo u to
vreme deavalo u Evropi. Nije li to bio trenutak da se pronae solidarnost sa roditeljskom
religijom hrianstva? Izvesno, postojale su mone tendencije prema upravo takvoj
solidarnosti unutar katolianstva.
Dok je svet tonuo u rat, krajem tridesetih godina, grupa francuskih katolikih naunika, a
posebno jezuita Anri de Libak (1896-1991), poeli su rad na teolokoj obnovi.12 Oni su teili
da okonaju dugi period katolikog konzervativizma i antiprotestantskog duha u Francuskoj,
borei se istovremeno protiv nacistikog neopaganizma i antisemitizma. U ovom procesu oni
su se vraali korenima hrianske vere. De Libak je verovao da je katolianstvo napustilo
uverenje da je Crkva istinski svoja u slavljenju evharistije, u rtvi i delenju priesnog hleba i
vina. Verovao je, tavie, da je katolianstvo u opasnosti da izgubi smisao za zajednicu
oveanstva, njegovu solidarnost kroz boiju inkarnaciju u Isusu Hristu.
De Libak je u svojim predratnim pisanjima nastojao da ubedi katolike da je katolianstvo
drutvena vera. Katolianstvo13 je znailo spasenje ne samo za pojedince ve i za zajednice.
Ipak, pojedinci nikada ne mogu da se rtvuju u interesu zajednice, kako to trae totalitarne
ideologije, poto je svaka linost stvorena prema slici Boijoj. Ali to nije znailo ni da ovek
trai prisustvo Boga, ili da je Bog uinio sebe dostupnim oveanstvu samo kroz privatnu,
linu molitvu ili iskljuivo u sredini institucionalizovane zvanine" religije.
U drugoj De Libakovoj knjizi, Corpus Mysticum (Mistino telo),14 zavrenoj 1938, koja je
meutim, doivela veliku popularnost prvih godina rata (mada nezvanino objavljena tek
1944), ove ideje dobile su dublji izraz u komentaru o Evharistiji i Mistinom telu Crkve. De
Libak je tvrdio da je u jedanaestom veku smisao stvarne prisutnosti" Hrista u zajednici
oslabila. Osvetani hleb je postao stvarno prisustvo" putem uda, a prisustvo Hrista u
stvarnim zajed-
nicama Crkve postalo je simbolino, pa otuda i manje stvarno. To je, prema De Libaku, imalo
za posledicu slabljenje drutvenog katolianstva i uveanje moi i kontrole rituala, to je
oigledno, na primer, u procesijama Tjelova.15
Ideje De Libaka osporavale su strukturu moi Katolike crkve dvadesetog veka, sa njenim
naglaavanjem na udesnom", na individualnoj, privatizovanoj popularnoj pobonosti, i
posebno na privilegovanoj moi svetenstva, sa papom kao vrhovnim svetenikim primasom.
Iznad svega, on je osporio ideju Crkve kao organizacione i pravne strukture moi. tavie, rad
De Libaka ohrabrio je hrianski savez izmeu katolika i hriana nekatolika, izmeu hriana
i drugih vera, ukljuujui Jevrejstvo.16 Takve ideje mogu da izgledaju, sa ove udaljenosti,
nejasne i teko da imaju veze sa kontekstom svetskog rata, ali one ine sutinsku podlogu
Paelijevog stava prema Jevrejima i holokaustu.
Dvadesetog jula 1943, Paeli je objavio Mystici corporis (O mistinom telu), koji podsea
na De Libakovu tezu.17 Dok je izgledalo da uvaava neke od ideja koje su kruile kao rezultat
rada De Libaka i njegovog kruga, dokument u stvari, sadri uzlet novog zahteva za papsku
vlast i papsku moralnu ispravnost, povezanu sa definicijom hrianskog jedinstva, koja
iskljuuje sve to nije u saglasju sa papom. Nije li Crkva najistinskije svoja, tvrdio je Paeli,
iz razloga svoje privrenosti papi koji nije niko drugi do vikar Hristov na zemlji i samim tim,
ivi fiziki poglavar Mistinog tela?

151
 Rat, zalagao se, sa svojim mrnjama, animozitetima i semenjem nesklada", okrenue
ljudska srca od prolaznih stvari na zemlji ka onima koje su boanske i vene." Tako, irom
sveta, deca Hristova e gledati na vikara Isusa Hrista kao na voljenog Oca svih, koji sa
potpunom nepristrasnou i sudom bez predrasuda, neuznemiren burnim vetrovima ljudske
strasti, posveuje svoje snage unapreenju i odbrani istine, pravde i milosra."
Dok je izgledalo da odobrava obinu ljudskost koja je pozivala oveka na spasenje",
zahtevao je da postoji samo jedna vera: vera koja je u zajednici sa Rimom. izma, jeres,
otpadnitvo", izjavljuje, takvi su i po svojoj prirodi da odvajaju oveka od Tela Crkve."18 Pa
ipak, dalje nastavlja da razmilja, na zapanjujui nain za ono vreme: Nije svaki greh, ak i
najtei, takve vrste, niti sav ivot odlazi od onih koji, iako su zbog greha izgubili dobrotu,
milosre i boansku milost, i shodno tome nisu vie u stanju da dobiju boansku nagradu,
ipak uvaju hriansku veru i nadu." Drugim reima, katolici, bez obzira kako su im teki
gresi, mogu biti sigurni da su deo naroda Boijeg, dok oni koji odbiju da se pokore papi, bez
obzira kako dobri i pristojni bili, treba da se smatraju iskljuenim. Zbog toga je opasna
greka", zakljuuje, smatrati da se moe biti uz Hrista kao poglavara Crkve bez lojalne
pokornosti njegovom vikaru na zemlji."
U kakvoj su vezi ove teoloke ideje sa najpogubnijim ratom u istoriji? Kako on povezuje
moni simbolizam Mistinog tela sa zlom nacizma i njegovim rtvama? Svestan velike
odgovornosti koja je na Nama", zakljuuje, primoran je da izgovori teke rei". Vidimo na
Nau duboku alost da se smrti izlau izoblieni, duevno uskraeni i oni koji pate od
naslednih bolesti, pod izgovorom da su neizdriv teret u drutvu; i tavie, da neki
pozdravljaju takav
nain kao otkrie koje je doneo ljudski napredak i kao pogodnost za opte dobro." Krv tih
nesrenih bia, posebno bliskih naem Spasitelju zbog ega ih naroito treba aliti, plae sa
zemlje do Boga".19
Nije bilo niega posebno znaajnog niti hrabrog u tim tekim" reima, koje, uzgred, ne
pominju nacistike zloince, poto je nemaki biskup Klemens fon Galen u svojoj propovedi
od 5. avgusta 1941, ve estoko osudio nacistiki program eutanazije" ije je kopije kao
letke bacao RAF irom cele Nemake. U ovoj situaciji posebno je ironino, kao to to istie
Majkl Barli u svojoj knjizi Death and Deliverance (Smrt i spasenje, 1994), da je program
smanjen ne samo zbog Galena ve zato to su sredstva za ubijanje krajem 1941, bila
preusmerena na Konano reenje. Potpuno odvojeno od te injenice, Paelijeva briga
elokventno izlae, razjanjava i skree panju na njegovo potpuno utanje u dokumentu o
ogromnim zloinima holokausta koji su bili u toku.
Paelijeva vlastita pobonost bila je tako obeleena snanom linom okrenutosti sebi, koja
odgovara njegovoj Marijanskoj odanosti u gnostikom stilu po tome to odbacuje drutvenu
odgovornost u radu na hrianskom spasenju. U svojim doktrinarnim spekulacijama, tavie,
on se odvojio od savremenih pokuaja u to vreme, da se obnovi teoloka osnova drutvenog
hrianstva i solidarnosti ljudske rase. U stvari, njegova verzija doktrine Mistinog tela
produbila je njegovo ubeenje o papskoj ideologiji moi i potvrdila njegovu predrasudu da su
nekatolici tui narodu Boijem.
Iznad svega, u sred rata, Paelijev papski program - njegove tenje ka svetosti i njegovi
pokuaji da izjednai Boije ljude sa njihovom pokornou papi - nije bio naklonjen oseanju
odgovornosti za evropske Jevreje i za zajednitvo sa njima.

16.
PAELI I HOLOKAUST

Konano reenje provodilo se tokom prve tri godine rata, podudarajui se sa prve tri
godine Paelijevog pontifikata. Mnogo toga je planirano i izvreno u tajnosti, poto je

152
nacistiki reim bio osetljiv, ak zastraen od nekontrolisanog javnog miljenja. Ali neto
tako veliko kao to je plan da se uniti itav jedan narod nije moglo biti dugo skrivano, i
Adolf Hitler je obznanio svoje namere prema Jevrejima, 3. januara 1939. Ako meunarodno
Jevrejstvo", izjavio je, uspe u Evropi i drugde, da natera narode u rat, rezultat nee biti
boljevizacija Evrope i pobeda judaizma, ve istrebljenje jevrejske rase."1 Krajem jula 1941,
mesec dana posle napada na Rusiju od 22. juna, Rajnhard Hajdrih je dobio nareenje da
pripremi sve to je neophodno za potpuno reenje" Jevrejskog pitanja u nemakoj sferi
uticaja u Evropi. Do jeseni 1941. zavrene su pripreme za neto do tada nevieno veliko i
potpuno jedinstveno u istoriji: sistematsko porobljavanje, deportacija i istrebljenje itavog
jednog naroda.
Septembra 1941, Hitler je objavio da svi nemaki Jevreji moraju nositi utu zvezdu, ve
obaveznu u Poljskoj. uta zvezda je prirodno imala pogubno, stigmatino i demoraliue
dejstvo na one koji su morali da je nose. Ova naredba je ukljuivala i Jevreje koji su bili
pokrteni. Nemaki katoliki biskupi su uloili prigovor reimu: traili su da se uklone
zvezde, ali ne sa svih Jevreja, ve samo sa katolikih. Gestapo je to odbio. U oktobru su
poele prve masovne deportacije nemakih Jevreja na Istok, to je ponovo nagnalo biskupe da
raspravljaju da li bi moda mogli da trae bolji postupak prema jevrejskim preobraenicima u
katolianstvo; reili su da ne uznemiruju reim, ak ni po cenu svojih vernika.2 Tog istog
meseca, zvaninici u Ministarstvu za Istone teritorije odluili su da ponu sa upotrebom
otrovnog gasa za istrebljenje. U novembru, Gebels je izjavio da nema saoseanja, a jo
manje tuge nad sudbinom Jevreja...
Svaki Jevrejin je na neprijatelj."3
Dvadesetog januara 1941, dolo je do sastanka u broju 58 u Grosen Vanze, vili koja gleda
na Groser Vanze, jezero izvan Berlina. Prisustvovalo je petnaest visokih zvaninika, a
Rajnhard Hajdrih je predsedavao. Hajdrih je zatraio od svih prisutnih da sarauju na
sprovoenju reenja". itajui iz nacrta koji je pripremio Ajhman, Hajdrih je naredio da
tokom Konanog reenja Jevreje treba dovesti na odgovarajui nain na Istok da rade u
logorima. Razdvojeni po polovima, Jevreji sposobni za rad, bie odvedeni u ta podruja u
velike radne kolone da grade puteve, pri emu e bez sumnje, vei deo prirodno propasti."4
Prema statistici koju je za konferenciju pripremio Ajhman, jedanaest miliona Jevreja e
propasti" ukljuujui tu i Jevreje iz jo neosvojenih zemalja. Hrvatska, katolika zemlja koja
je uivala posebnu Paelijevu podrku, proglaena je mestom gde vie nema problema, poto
su sutinska, kljuna pitanja ve bila reena". Ajhman je iz svoje kancelarije u Berlinu
trebalo da rukovodi operacijom Konano reenje, a njegovi predstavnici trebalo je da putuju
po svim prestonicama okupiranih zemalja, izvetavajui ga kako je svaka deportacija bila
planirana i izvravana.
Deportacije su poele marta 1942. i nastavile se do 1944. Logori smrti su podignuti i
opremljeni u udaljenim podrujima bive Poljske - Auvic-Birkenau, Treblinka, Belzec,
Sobibor, Kelmno i Majdanek. Transporti su postali prioriteti, to je ukljuivalo sloenu
birokratiju reda vonje, iznajmljivanja vagona, skretniarske aranmane i obezbeenje strae.
Ajhmanovi predstavnici su u tom cilju upuivani u Francusku, Belgiju, Holandiju,
Luksemburg, Norveku, Rumuniju, Grku, Bugarsku, Maarsku, Poljsku i ehoslovaku.
Do kraja rata, nestalo je oko est miliona Jevreja.
Konano reenje stvorilo je test bez presedana za hriansku veru, religiju zasnovanu na
ideji agape, ljubavi koja sve pojedince, bez obzira na razlike, smatra decom Boijom - ljubavi
koja, kako je izjavio Paeli u svojoj prvoj encikliki iz 1941, navodei rei svetog Pavla o
hrianskoj univerzalnosti, ne pravi razliku izmeu Grka ili Jevreja, obrezanog ili
neobrezanog, Varvarina ili Skita, slobodnog ili roba: jer Hrist je sve i u svemu". Hriani su
tako bili suoeni sa istorijskim moralnim izazovom. Nije li bila jasna hrianska dunost da
protestuju i suprotstave se unitavanju Jevreja, bez obzira na posledice?

153
 Hrianstvo, a katolianstvo posebno, imalo je dugu istoriju antijevrejstva na verskim
osnovama to se ni u kom sluaju nije okonalo u dvadesetom veku. U deo katolike kulture
nije spadalo proterivanje Jevreja na osnovu Hitlerove rasistike ideologije, a kamoli
odobravanje istrebljenja rase. Pa ipak, izgleda kao da je katolianstvo imalo veze sa izrazito
desniarskim nacionalizmom, korporativizmom i faizmom koji su podravali antisemitizam
ili sauestvovali u antisemitizmu na rasnim osnovama. Praktino svaki desniarski diktator
tog perioda roen je i odgajan kao katolik - pre svih Hitler, Horti, Franko, Peten, Musolini,
Paveli i Tiso (koji je bio katoliki svetenik). Bilo je izolovanih, ali znaajnih sluajeva gde
su katoliki biskupi izraavali svoja antisemitska gledita, ak dok se progon Jevreja
zahuktavao u Nemakoj sredinom tridesetih. Godine 1936, na primer, kardinal Hlond, primas
Poljske, smatrao je: Dokle god ima Jevreja postojae jevrejski problem.5 Pije XI je kasno
odbacio rasizam, u svojoj uvenoj encikliki Mit brennender Sorge iz 1937, ali kao to smo
videli, u tekstu je bilo antijevrejskih stavova. Uprkos jasnom uputstvu pontifeksa, slovaki
biskupi, na primer, objavili su pastirsko pismo u kome se ponavljaju tradicionalne optube da
su Jevreji bili bogoubice.6 Bilo je dokaza za antijevrejstvo, ak antisemitizam, u srcu Vatikana
za vreme rata. Vodei dominikanski teolog i neotomista Garigu-Lagran bio je teoloki
savetnik Paelija i u isto vreme odluan podravalac Petena. Bio je blizak prijatelj viijevskog
ambasadora pri Svetoj Stolici. U jednoj poznatoj depei, diplomata je rekao svojoj vladi da se
Sveta Stolica ne protivi antijevrejskim zakonima i on je ak naveo izvorne beleke iz Tome
Akvinskog koje su sakupili rimski neotomisti.7
Ali kakav je po pitanju progona, deportacije i unitenja Jevreja bio stav Euenija Paelija,
sada prihvaenog i samozvanog vikara Hrista na zemlji?

PAELIJEVO UTANJE

Tokom 1942, Paeli je primio itav niz pouzdanih obavetenja o detaljima Konanog
reenja. Ona su dolazila postepeno. Istovremeno, morao je da slua sve uestalije zahteve iz
itavog sveta da izrekne jasnu osudu.
Devetog februara 1942, samo dvadeset dana posle konferencije na Vanzeu, Hitler je
histerino izjavio preko radija da e Jevreji biti likvidirani za barem hiljadu godina!" Govor
je pretampan u rimskom listu Messaggero" i privukao je panju kako Ozborna, tako i
dravnog sekretara kardinala Maljonea, koji je razgovarao sa Ozbornom o Hitlerovom
novom ispadu protiv Jevreja".8 Pria o Ozbornovim pokuajima da iz Vatikana ubedi Paelija
da govori, daje idealnu perspektivu iz koje se moe pratiti tok Paelijevih saznanja i reakcija.
Osamnaestog marta 1942, Vatikan je primio memorandum od Riharda Lihthajma i
Gerharda Rignera, koji je poslat preko nuncija u Bernu, u kome se navode okrutne
antijevrejske mere u Slovakoj, Hrvatskoj, Maarskoj i neokupiranoj Francuskoj. Apel je
usmerio panju na one katolike zemlje u kojima je papa imao uticaja. Osim jedne
intervencije u Slovakoj, gde je predsednik bio monsinjor Jozef Tiso, nije bilo daljih papinih
reakcija ili intervencija, koliko se to moe videti iz vatikanskih dokumenata, osim mlakih
lokalnih inicijativa nuncija u Francuskoj.9 Istog meseca, itav niz depea stigao je u Vatikan
iz raznih izvora u Istonoj Evropi u kojima se opisivala sudbina nekih devedeset hiljada
Jevreja, meu kojima je bio znaajan broj pokrtenih" koji su poslati u logore u Poljskoj.10
Nuncije u Bratislavi je rekao da je deportacija bila isto to i slanje velikog broja ljudi u
sigurnu smrt.
Tokom prolea 1942, svet se sve vie upoznavao sa politikom nacista da ubijaju taoce u
okupiranim teritorijama kao znak odmazde za napade partizana. To je bilo dobro poznato u
Vatikanu, poto su Nemci eleli da se ova injenica razglasi i time da se preduprede budui
napadi. Ozborn je beleio procene kako bi ih preneo papi, i 21. aprila je pisao svojoj

154
prijateljici i ratnom dopisniku, gospoi Bridit Makivan: Poto je jue bio Hitlerov
roendan, nosio sam
crnu manu u znak alosti za milionima koje je on masakrirao i muio." Pomenuo je tog dana
privatnu teoriju kardinalu Maljoneu, da su Hitler i njegova avolska dela moda proces
izbacivanja avola iz podsvesti nemake rase" i da oni mogu, kada se taj bolni proces zavri,
postati pristojni lanovi drutva naroda". Meutim, Maljone izgleda da je to odbacio kao
detinjastu ludost".11
Zloini nad taocima dostigli su vrhunac poto su Rajnharda Hajdriha, efa Konanog
reenja, u Pragu ubila dva pripadnika ekog pokreta otpora koji su iz Britanije doleteli uz
pomo britanske obavetajne slube. Deset hiljada ljudi je uhapeno, a hiljadu tri stotine od
njih je ubijeno. Devetog do desetog juna, selo Lidice, koje je proglaeno odgovornim za
pruanje utoita ubicama, uniteno je i svi njegovi muki stanovnici su ubijeni.
Narednog dana, Ozborn je pisao gospoi Makivan: Jasno mi je stavljeno do znanja da je
NjS (Njegova svetost) u prilino loim odnosima sa FO (Forin ofisom) i bojim se takoe, sa
britanskom javnou. To je dobrim delom njegova greka, ali s druge strane i nije, poto je to
to jeste. ao mi je zbog toga, ali mislim da on treba mnogo toga da kae."12
Primedba jasno otkriva da je Paelijev ugled opao u Britaniji, to je bila posledica
njegovog utanja, kao i kolebanja onih koji su bili blizu njega unutar vatikanskih zidina. Posle
dva dana, Ozborn je bio manje kolebljiv kada je ispod papinih apartmana video mnotvo dece
koja su ekala papu za svoju Prvu priest. Bio je to izvanredan prizor" priznao je Ozborn u
svom dnevniku trinaestog juna, ali na nesreu moralno vostvo sveta ne odrava se
masovnim prijemom italijanske dece koja primaju prvu priest". Adolfu Hitleru, razmiljao je
Ozborn, trebalo je mnogo vie nego naklonost Aneoskog pastira, poto se moralno vostvo
nije obezbeivalo neprimerenim recitovanjem Deset zapovesti."13
Kada su Sjedinjene Drave ule u rat u decembru 1941, posle japanskog bombardovanja
Perl Harbora, Vaington je zatraio da se njegov savetnik u rimskoj ambasadi, Harold Titman,
preseli unutar Vatikana na istoj osnovi kao i Ozborn. Vatikan je u poetku oklevao, ali posle
dosta diplomatskog ubeivanja, Titman je dobio odgovarajue akreditive 2. maja 1942, i tu je
zapoeo novi diplomatski odnos izmeu Svete Stolice i Vaingtona.
Od tog trenutka, Ozborn i Titman su vodili razgovore, ije su se beleke pojavile u
njihovim zvaninim dokumentima, o stavu Paelija. Prema Titmanu, Ozborn je izjavio da je
papa bio nepopularan u Britaniji i da je njegova vlada bila ubeena da je pontifeks svoju
opkladu stavljao na pobedu Sila osovine. esnaestog juna 1942, Titman je uputio izvetaj u
Vaington u kome je izrazio gledite da se Paeli kao noj, bavio isto verskim brigama i da je
moralni autoritet koji je postignut za vreme papstva Pija XI poeo da se kruni. On je traio od
kardinala Maljonea da osudi odmazde koje su uinjene nakon Hajdrihove smrti, ali dravni
sekretar je samo odmahnuo
glavom, primeujui da bi to samo pogoralo stvari.14 Titman je zavrio ponavljajui svoju
uobiajenu teoriju o Paelijevoj inerciji i utanju; Paeli je smatrao da je bolje da ljuti
prijatelje nego neprijatelje, poto verovatnije da e mu prijatelji oprostiti njegove grehe.
Utisak je da je diplomatski kor unutar Vatikana bio zbunjen Paelijevim ponaanjem i da je
okolo traio objanjenja.
Poslednje nedelje meseca juna 1942, stradanje Jevreja unutar nacistike Evrope - od kojih
je milion ve umrlo do ovog datuma - postalo je poznato irom sveta zahvaljujui tampi i
radiju. Prve novine koje su objavile da Jevreji ne samo da su proganjani ve i istrebljivani, bio
je londonski Daily Telegraph", koji je objavljivao istaknute reportae. U prvom lanku od
25. juna, pisalo je: Nemci su pobili vie od 700.000 poljskih Jevreja u najveim masakrima u
istoriji sveta." Ovaj izvetaj, zasnovan na depei koju je tajno poslao muel Zigilebojm,
jevrejski predstavnik u Poljskom nacionalnom savetu, tvrdio je da je ubijanje vreno uz
korienje otrovnog gasa. Zigilebojm je kasnije izvrio samoubistvo zbog toga to je smatrao

155
da je Zapad ravnoduan. Drugi lanak, koji se pojavio 30. juna, imao je naslov: Vie od
milion Jevreja ubijeno irom Evrope", i u njemu se tvrdilo da je cilj nacista bio da oiste ovu
rasu sa evropskog kontinenta". Oba lanka su preneta preko Bi-bi-sija, i tako su preko
Ozborna stigla do pape, The New York Times", objavio je napise 30. juna i 2. jula, i to je
dovelo do protestnog skupa u Medison Skver Gardenu u Njujorku, 21. jula. U to isto vreme,
detaljna obavetenja o poljskim logorima smrti prenela su na Zapad tri jevrejska begunca;
njihove prie su se takoe pojavile u amerikim novinama.
Tokom poslednje nedelje jula, Ozborn, Titman i brazilski ambasador Pinto Aioli sastali su
se da se dogovore o planu kako da Paeli progovori protiv nacistikih zloina. Dva dana
kasnije, Ozborn je napisao u svom dnevniku: Ne sumnjam da bi on, kada bi to bilo mogue,
izrazio svoje sauee drugim narodima. Pa zato onda on ne osudi nemake zloine protiv
naroda okupiranih zemalja?"
Istoriar Oven edvik sumnja da je, uprkos pritoku informacija, Paeli bio potpuno svestan
pravog stradanja Jevreja i tvrdi da je ak i Ozborn sumnjao u izvetaje.15 Ozbornova nedavno
pronaena pisma, koja je pisao iz Vatikana, govore drugaije. Trideset i prvog jula 1942,
pisao je gospoi Makivan sledee:

Seate se vaeg poslednjeg pisma, barem poslednjeg koje sam pri-

mio, u kome ste kritikovali utanje Vatikana prema nemakim zlo-
inima u okupiranim zemljama? Upravo tako i ja oseam i govorim, kao
to to i drugi govore, i vi ste to tako divno izrazili da ja aljem
veoma malo redigovanu kopiju vaeg pisma papi. Nadam se da to nee-
te smatrati zloupotrebom poverenja. Rei u da to stie od mog
katolikog prijatelja i da to smatram vanim kao pokazateljem bri-
tanskog miljenja, protestantskog i katolikog. Lino se slaem sa
svakom reju iz pisma i to sam isto kazao i u Vatikanu. Sve je to veoma
tuno. injenica je da je moralni autoritet Svete Stolice koji su
Pije XI i njegovi prethodnici izgradili u svetsku silu, sada alosno
umanjen. Sumnjam da se NjS (Njegova svetost) nada da e igrati veliku
ulogu kao mirotvorac i da delimino iz tog razloga nastoji da sauva
poloaj neutralnosti izmeu zaraenih strana. Ali kao to kaete,
nemaki zloini nemaju veze sa neutralnou... i injenica je da
papino utanje poraava svoju svrhu poto ono unitava njegove
izglede da radi za mir. U meuvremenu, on usmerava svoje frustracije
pravei se Aneoskim pastirom, i time se iscrpljujui i potkopava-
jui sopstveni moral. Velika je nesrea da je taj irski kaluer,
Malaki, zar ne, izabrao da 262. papa bude Aneoski pastir. Da je rekao
Leo furibundus (divlji lav) stvari su mogle da budu drugaije. Ovde je
napravljen film, koji treba da se gleda irom sveta, pod nazivom
,Aneoski pastir". Ne mogu da kaem koliko mi je to mrsko. To je kao
holivudska reklama.16

edvik je znao za pismo gospoe Makivan poto on navodi Ozbornov dnevnik koji ga
pominje. Ali u svojim stalnim nastojanjima da opravda Paelija, edvik baca sumnju na to da
je papa ikada video to pismo. Nemamo dokaza", kae nam edvik, da je on pokazao pismo
papi." Meutim, 25. avgusta, Ozborn je ponovo pisao gospoi Makivan da je on zaista predao
pismo papi, ili kako je rekao izvesne delove tog pisma", dodajui da se osea malo kriv zbog
toga, ali da ste vi tako divno izrazili ono to mnogi od nas oseaju i to je potrebno da on
uje sa to je mogue vie strana."17 U istom pismu, pie da je u svojim nedeljnim javnim
audijencijama papa izgovorio tri dugake, elokventne, ali po mom miljenju veoma dosadne

156
propovedi o odnosima izmeu gospodara i slugu. Moglo bi se pomisliti da odnosi izmeu
nemakih okupatora i naroda okupiranih zemalja nude mnogo primereniji i vaniji predmet za
razgovor i savet."
Narednog meseca, Ozborn je ponovo potvrdio da je uruio pismo papi, ali da nije dobio
odgovor. Imao sam audijenciju prole nedelje... Mislim da je papa izgledao stariji, mraviji i
umorniji nego kada sam ga poslednji put video... Bio je jednostavan i prijateljski nastrojen
kao i uvek i brzo smo preli preko osetljivih pitanja, a on se nije osvrnuo na delove iz vaeg
pisma koje sam mu poslao. Nadam se da smo ga odvratili od mirovnih razgovora ove
jeseni."18 U stvari,
Paeli e naredne godine priznati da je itao izvode iz pisma gospoe Makivan: Osvrnuo se
na vae pismo koje sam mu poslao i u kome se zalaete da se govori otvoreno."19
U meuvremenu, deportacije su zapoele u Francuskoj i Holandiji. esnaestog i
sedamanaestog jula 1942, Velodrom D'Iver, zatvorena sportska hala u Parizu, pretvorena je u
sabirni centar za sakupljene jevrejske porodice. To su bile rtve namenjene za Dransi,
severoistonu periferiju Pariza, koja je sluila kao predvorje Auvica. Konaan cilj bio je da
se sakupi 28.000 Jevreja u irem okruenju Pariza, to e biti zadatak koji e izvesti devet
hiljada francuskih policajaca. Samo polovina od tog broja bila je sakupljena - 12.884
Jevrejina, to je sa nemake take gledita predstavljalo razoaranje. Izgleda da su rtve bile
zapanjene i u neverici do samog kraja. Ali prema jednom izvoru, tokom sakupljanja i
narednih dana, desilo se preko stotinu samoubistava.20
Tokom leta 1942, nekih petnaest hiljada holandskih Jevreja deportovano je u logore smrti.
Izvesne prie o istrebljenju saznale su se u Holandiji uprkos nacistikoj kontroli medija. Pa
ipak, kao i u Francuskoj, tragini optimizam je opstajao meu samim Jevrejima u pogledu
njihove konane sudbine u odreditu deportacije. Naglaavala se potreba za snanom akcijom
od jednog autoritativnog moralnog glasa koji se daleko uo. Neuspeh Paelija da preuzme
vostvo i da opomene Jevreje jednom kada se saznalo za veliinu zloina, ne moe se
potceniti. Ovo je rezimirao Ginter Levi reima:

iroka javna osuda masovnih ubistava od strane Pija XII preko

radija Vatikana i proitana sa predikaonica od strane biskupa, ot-
krila bi i Jevrejima i hrianima ta se podrazumevalo pod
deportacijama na Istok. Papi bi se verovalo, dok su radio-emisije
Saveznika esto odbacivane kao ratna propaganda.21

U Holandiji, katoliki biskupi udruili su se sa protestantskim Crkvama da upute telegram

protesta protiv jevrejskih deportacija. Oni su ga poslali nemakom Reichskommissar-u,
pretei sveoptim hrianskim protestom. U odgovoru, nacisti su ponudili da izdvoje
hrianske Jevreje (ali samo one preobraene pre 1941), ukoliko crkva o tome bude utala.
Holandska reformistika crkva je prihvatila predlog, dok je katoliki nadbiskup Utrehta
odbacio pogodbu i objavio pastirsko pismo sa jasnom osudom koja je trebalo da se proita u
svim crkvama. Posledica toga bila je da su Nemci sakupili i deportovali sve katolike Jevreje
koje su mogli da pronau, ukljuujui i filozofa Editu tajn, jevrejsku karmelianku, koja je
molila Pija XI da se hitno izda saoptenje o antisemitizmu jo u prolee 1933. tajnova je
kasnije umrla u Auvicu.
Postoje izjave opravdavanja, u svedoenjima za beatifikaciju Pija XII, u kojima se tvrdi da
je holandska epizoda primorala Paelija da donese neopozivu odluku da ne progovori protiv
nacistikih deportacija. Majka Paskvalina rekla je tribunalu za beatifikaciju da je papa napisao
dokument u kome osuuje Hitlerovo delo" kada su stigle vesti o etrdeset hiljada" ubijenih
holandskih Jevreja po nareenju Hitlera, posle pastirskog pisma nadbiskupa. Seam se",
rekla je, Sveti otac je doao u kujnu za vreme ruka, nosei dva lista hartije ispisana sitnim

157
rukopisom. 'Oni sadre, rekao je, 'moj protest protiv okrutnog progona Jevreja i ja u ga
objaviti u L'Osser-vatore" veeras. Ali sada razmiljam da, ako je pismo biskupa kotalo
ivota 40.000 ljudi, moj vlastiti protest, koji ima jo otriji ton, mogao bi da kota 200.000
jevrejskih ivota. Ne mogu preuzeti tako veliku odgovornost. Bolje je pred javnou utati i to
uraditi privatno, ako je mogue'."22 Majka Paskvalina je tvrdila da je Montini rekao, poto se
svaki as oekivao napad na Vatikan, da je najbolje ne ostavljati nikakve vane dokumente da
lee naokolo. Seam se", rekla je, da je ostao u kujni, dok itav dokument nije bio uniten."
Meutim, nema dokaza da je etrdeset hiljada jevrejskih katolika sakupljeno kao posledica
protesta holandskog biskupa. Poslednja detaljna istraivanja po ovom pitanju, koja su u
Holandiji vodili istraivai za producenta Bi-Bi-Sija Donatana Luisa, dola su do zakljuka
da je broj uhapenih i deportovanih bio sveukupno ne vie od devedeset i dva katolika
preobraenika iz jevrejske vere.23 U stvari, do 14. septembra 1942, ukupan broj svih Jevreja
deportovanih iz Holandije bio je 20.588, prema brojkama koje je objavio Martin Gilbert.24 U
pomalo smenoj epizodi u kuhinji i deklamatorskom govoru koji je navodno Paeli govorio
svojoj domaici, vano je istai da je to zauvek postao alibi za njegove branitelje po pitanju
utanja. Ukoliko neko poveruje u ovu priu, zanimljivo je da je on zbog majke Paskvaline
toliko preterao broj rtava kako bi odbranio svoje utanje, dok ih je u drugim prilikama
potcenjivao upravo iz istog razloga - kao to e se to desiti na Boi.
Narednog meseca poelo je veliko prikupljanje Jevreja u neokupiranoj zoni Francuske;
poto su bili uhapeni, zatvorenici su bili prebaeni u Dransi, kao i oni sa severa Francuske.
Putnici su svedoili da su videli vagone za deportovanje dok su prolazili kroz stanice na putu i
bili su uasnuti stranim smradom koji je dolazio iz njih, gde su higijenski uslovi bili jo tei
zbog letnjih vruina. Krajem godine, nekih etrdeset i dve hiljade Jevreja poslato je iz
Francuske u Auvic. Kao to se moe videti iz objavljenih vatikanskih dokumenata, nuncije u
Francuskoj obavetavao je Vatikan o svakom periodu deportacije; on je takoe povremeno
upozoravao
Petena na oajanje Katolike crkve zbog tih mera, ali je Peten ostajao gluv. to je jo vanije,
Paeli je utao kako u javnosti tako i privatno. Na novu godinu 1943, kardinal Emanuel Siar,
nadbiskup pariski, posetio je Paelija kako bi sa njim raspravljao o vanim pitanjima odnosa
izmeu Francuske i Vatikana. Kao to je saoptio svedok ovih razgovora, Paeli je veoma
toplim reima pohvalio rad marala Petena i pokazao ivo interesovanje za vladine akcije koje
su bile znak srene obnove verskog ivota u Francuskoj.25
U meuvremenu, vatikanski diplomati koji su predstavljali Francusku, Poljsku, Brazil,
SAD i Britaniju odluili su sredinom septembra da istupe zajedniki i pojedinano, traei da
papa osudi
nacistike zloine. Britanski izaslanik otvoreno je spomenuo masovno ubijanje Jevreja. U
svom tekstu, Ozborn je pisao: Politika utanja u pogledu takvih nasrtaja na savest sveta,
mora neminovno da ukljui osudu moralnog vostva i potonju atrofiju uticaja i moi
Vatikana; upravo na odranju i potvrdi takve moi mora zavisiti bilo kakav izgled za papski
doprinos uspostavljanju svetskog mira."26

AMERIKI IZASLANIK

Dok je inicijativa ambasadora bila u toku, predsednik Ruzvelt uputio je linog izaslanika
da ubedi Paelija da izjavi neto odreeno o istrebljenju Jevreja. To je bila rizina misija
poto je ukljuivala putovanje na neprijateljsku teritoriju. Majron Tejlor posetio je Vatikan
17. septembra 1942, poto je dovezen sa aerodroma Litario u automobilu iji su prozori bili
pokriveni smeom hartijom. Neobino je da je Musolini dozvolio da u Rim doe predstavnik
voe zemlje sa kojom se on nalazio u ratu, iako su Nemci izrazili svoje negodovanje. Ozborn
je bio oduevljen: Majron Tejlor prispeo je jue uvee kliperom iz Njujorka, a potom

158
avionom iz Lisabona u Rim. On je neobian ovek. Putuje slobodno i bez ikakvog
ogranienja, iako je dobro preao ezdeset godina. Bie veoma dobar sagovornik za papu."27
Paeli je primio Tejlora u prvu audijenciju u subotu 19. septembra. Amerikanac je imao
nameru da uveri papu da Amerikanci nisu mogli da izgube rat i da je njihova odlunost bila
podstaknuta moralnim razlozima protiv razbojnikog reima. Doneo je nova obavetenja o
nemakim ratnim zloinima u okupiranoj Evropi, posebno u Francuskoj. Jedan od njegovih
ciljeva bio je da sprei bilo kakve korake Paelija koji bi imali za cilj da podstaknu
kompromisni mir: Postoji razlog verovanju", rekao je Tejlor papi, da e nai neprijatelji
meu Silama osovine pokuati da podmuklim sredstvima zahtevaju od Svete Stolice da u
bliskoj budunosti podri predloge za mir bez pobede."28 Ali njegov glavni zadatak bio je da
uveri Paelija da govori otvoreno i s tim na umu on ga je uveravao da e Amerika biti na
strani pravde. Poto mi znamo da smo u pravu, i poto imamo potpuno poverenje u nau
snagu, odluni smo da vodimo rat do pune pobede."29 U potonjim susretima sa Tardinijem i
Maljoneom, Tejlor je ukazivao na nunost papine izjave. Iz Tardinijevih beleaka se vidi da
je mister Tejlor govorio o mogunosti i potrebi papine izjave protiv takvih ogromnih zloina
koje su poinili Nemci. Rekao je da narod sa svih strana trai takvu izjavu. Saglasio sam se sa
uzdahom, kao onaj koji zna istinu o svemu tome isuvie dobro. Odgovorio sam mu da je papa
ve nekoliko puta osudio zloine bez obzira ko ih je poinio... Tejlor je rekao: 'On ih moe
ponoviti."30 Znaajno je primetiti da u ovom periodu rata ni Paeli ni Maljone nisu navodili
da je komunikacija sa spoljnim svetom predstavljala problem. Nema sumnje da su Saveznici
smatrali da e vana papska poruka proi sve prepreke.
Za vreme svog poslednjeg razgovora sa Maljoneom, Tejlor je ponovo ukazao na vanost
da Pije XII objavi jasnu izjavu. Ameriki monsinjor koji je ostavio zabeleku o razgovoru,
zapisao je: Gospodin Tejlor je rekao da je u Americi i Evropi postojao opti utisak, dodavi
da on nije mogao da pogrei u tome, da je bilo neophodno da papa sada osudi nehuman
postupak prema izbeglicama, taocima, a pre svega prema Jevrejima u okupiranim zemljama.
Nisu samo katolici eleli da papa progovori, isto su eleli i protestanti. Kardinal Maljone je
odgovorio da Sveta Stolica stalno nastoji da prui pomo paenicima."31 Poslednja
Maljoneova re o tom pitanju bila je da papa nee propustiti da ponovo jasno izrazi svoj stav
u prvoj prilici.
Na kraju posete, meutim, Paelijev odgovor nije bio uobiajeno formalan, to je
ukazivalo na dubinu njegove nepopustljivosti. Na prvom mestu bio je odluan da se zabelei
da je on jasno govorio i sa velikom moralnom snagom i da je zasluivao priznanje zbog toga.
Drugo, nije bio sklon da pravi razliku izmeu moralnih pretenzija zaraenih. Sveta Stolica je
uvek bila i jo je u velikoj meri zabrinuta i srca ispunjenog stalnom brigom za sudbinu
civilnog stanovnitva koje nije bilo u stanju da se brani od ratne agresije. Nakon izbijanja
ovog sukoba nije prola godina, a da Mi nismo pozivali u naim javnim izjavama sve
zaraene strane ija su srca takoe voena majinskom ljubavlju, da pokau oseanje
saaljenja i milosra za patnje civila, za nemone ene i decu, za bolesne i stare, za sve one
koji trpe od nasilja, vatre, razaranja i katastrofa bez svoje krivice. Na poziv ostao je bez
odgovora."32 U svemu tome nije bilo rei o Jevrejima, ni rei o nacistikoj Nemakoj.
Jo dok se Majron Tejlor nalazio u Vatikanu, prispela je vest o unitenju varavskog geta i
istrebljenju njegovih stanovnika. Vest je stigla posredstvom dva svedoka jevrejskoj agenciji u
Palestini, a odatle u enevu, iz eneve u Vaington, odakle je bila upuena Majronu Tejloru,
a potom saoptena papi. Sledilo je utanje.
Dok su Saveznici postizali vojne pobede na nekoliko vanih pozornica rata - nemaki
poraz kod Staljingarada, vesti o El Alamejnu, ameriko iskrcavanje u Severnoj Africi - Paeli
je i dalje ostajao neodreen. Papa jo uvek razmilja", pisao je Ozborn Antoni Idnu,
poetkom novembra. Lino sumnjam da e ikada neto rei."33

159
 Krajem 1942, Paeli je bio zaokupljen pokuajem da sprei bombardovanje Rima - i to u
tolikoj meri da je Ozborn 13. decembra zapisao u svoj dnevnik: to vie o tome mislim, vie
sam besan zbog Hitlerovih masakara nad jevrejskom rasom na jednoj strani, a na drugoj,
vatikanskom oigledno iskljuivom preokupacijom... mogunou bombardovanja Rima."
Zakljuio je da se papa ponaao kao Italijan".34 Nekoliko dana kasnije, opisao je kardinalu
dravnom sekretaru da Vatikan umesto to samo misli o bombardovanju Rima, treba da misli
i o svojim dunostima u odnosu na neuveni zloin protiv oveanstva u Hitlerovoj kampanji
istrebljenja Jevreja".35 Tokom oktobra, zahtevi su stizali od jevrejskih zajednica i organizacija
irom sveta. Meu njima bilo je detaljnih svedoanstava Jana Karskog koji je bio unutar
varavskog geta i u logoru smrti Belzec.36 Paeli je rekao Montiniju da odgovori na zahteve,
rekavi da Sveta Stolica ini sve to moe.
Osamnaestog decembra, Ozborn je uruio Tardiniju dosije pun obavetenja o
deportacijama i masovnim ubistvima Jevreja, u nadi da se na Paelija moe uticati da svetu
uputi jasnu osudu u svojoj boinoj poslanici preko radija. Preuzevi dosije od Ozborna,
Tardini je primetio da papa ne moe da stane ni na jednu stranu". Ozbornov bes prodro je i
na stranice njegovog dnevnika. Njegova Svetost po svaku cenu pristaje uz ono to smatra
politikom neutralnosti, ak i spram najgorih zloina protiv Boga i ljudi, poto se nada da e
moi da igra ulogu u uspostavljanju mira. On ne vidi da je njegovo utanje veoma tetno za
Svetu Stolicu i da potpuno unitava svaki izgled da ga sluaju."37
Ozborn se nije predavao. U Londonu, Vaingtonu i Moskvi, Saveznici su objavili
zajedniku deklaraciju o progonu Jevreja i Ozborn ju je odneo papi, molei ga da je samo
podri. Odgovor, preko Maljonea, bio je definitivno negativan. Papa nije mogao da osudi
pojedinane" zloine, niti je mogao da potvrdi Saveznike izvetaje o broju ubijenih
Jevreja.38

BOINA POSLANICA PREKO RADIJA

Dvadeset i etvrtog decembra, pravei koncept za konceptom,39 Pije XII je izgovorio svoju
Boinu propoved svetu preko radija.40 Tema je bila Prava oveka i problemi linih odnosa
prema dravi. Zapoeo je tvrdnjom da je do nesklada izmeu drave i pojedinca dolo zbog
razorne ekonomske politike" u poslednjim decenijama u kojima je sve postalo podreeno
motivu profita". To je dovelo do svoenja pojedinca na orue drave, iskljuivanjem svih
moralnih i verskih obzira". U propovedi se ne moe nai nikakva razlika, niti razmatranje
suprotnosti izmeu totalitarizma i demokratije, socijaldemokratije i komunizma, kapitalizma i
liberalnog kapitalizma. Sa papskog stanovita, on je izjavio da svetu nedostaje mirna
sreenost drutva koju nudi pripadnost Svetoj majci Crkvi. Paelijevo shvatanje idealnog
drutva, meutim, osim pozivanja na pojedinanu i porodinu pobonost, bilo je hibrid
korporatistikih elja i pozi-va na odgovorno hriansko ponaanje.41 Iznad svega, meutim,
bila je premisa o papskom primatu.
Posle podueg i suvoparnog propovedanja o katolikoj drutvenoj doktrini, konano je
doao i do ratnih zloina, to je bio trenutak koji je oekivao svet, van nacistike Evrope.
Rekao je da je rat bio rezultat drutvenog poretka koji je skrivao fatalnu slabost i neobuzdanu
pohotu za profit i mo". (Takva udna misao mogla se primeniti, naravno, na obe strane, i na
Osovinu i na Saveznike). Inicijativa koju je Sveti otac imao da ponudi svetu u ovom
prelomnom trenutku bila je zahtev da se ljudi dobre volje zakunu da e vratiti drutvo natrag
ka svom nepomerljivom sreditu gravitacije u boanskom zakonu, a svi ljudi da se posvete
sluenju oveka i sluenju boanski oplemenjenom ljudskom drutvu.
oveanstvo duguje takvu zakletvu", rekao je, onim nebrojenim izbeglicama koje je
oluja rata odvukla od njihovog rodnog tla i razvejala po stranim zemljama, koji bi mogli da
zajedno sa Prorokom plau: 'nae nasledstvo predato je tuincima, nae kue nepoznatima'.

160
 Potom je doao uveni stav ija je namera bila, kako se kasnije tvrdilo, da se razume kao
jasna osuda nacistikog istrebljenja jevrejskog naroda: oveanstvo duguje ovu zakletvu
onim stotinama hiljada koji su, bez ikakve svoje krivice, ponekad samo iz razloga svoje
nacionalne pripadnosti ili rase, osueni na smrt ili postepeno unitenje."
Ovde je bio najpotpuniji izraz njegovog protesta i osude, posle itave godine nagovaranja,
zahteva, argumenata, dokaza za dokazom o onome to se dogaalo u Poljskoj i irom Evrope.
To e ostati njegov najpotpuniji protest i osuda do kraja rata.
To nije bila samo bleda izjava. okantan je jaz koji se vidi izmeu ogromnosti likvidacije
jevrejskog naroda i ovog oblika neodreenih rei. On je mogao da misli na mnoge kategorije
rtava brojnih zaraenih strana u sukobu. Svesna upotreba nejasnog jezika imala je nameru da
umiri one koji su se zalagali da on protestuje, istovremeno izbegavajui da povredi nacistiki
reim. Ali ove obzire zaklonilo je implicitno odbijanje i trivijalizacija. On je sveo nesrene
milione na stotine hiljada" i izbrisao re Jevreji, naglaavajui kvalifikaciju ponekad samo".
Nigde nije spomenut izraz nacisti ili nacistika Nemaka. Sam Hitler ne bi mogao da poeli ,
uvijeniju i nekodljiviju reakciju od Hristovog vikara na najvei zloin u ljudskoj istoriji.
Moda je najbolji komentar na papino obraanje bio taj to je Musolini sa prezirom preao
preko njega. Grof ano je doao kod Duea dok je ovaj sluao emisiju na Badnje vee. Vikar
boiji, koji je namesnik na zemlji Vladara sveta", podsmevao se Musolini, nikad ne treba da
govori; on treba da ostane u oblacima. Ovo je plitkouman govor koji bi mnogo bolje
izgovorio upnik iz Predapija." Predapio je bilo Musolinijevo umalo rodno selo.42
Harold Titman je 28. decembra rekao u Vaingtonu da poruka ne zadovoljava one
krugove koju su oekivali da e papa ovaj put rei 'bobu bob, a popu pop i odbaciti svoju
uobiajenu praksu da govori uopteno". Papa je bio iznenaen kada mu je Titman lino
izrazio svoje razoaranje. Francuski ambasador je pitao papu zato nije pomenuo re nacisti u
svojoj osudi, a papa mu je odgovorio da je onda trebalo da pomene i komuniste.43 Moda je
primerenije bilo da su ga zapitali zato nije pomenuo re Jevreji. Ozborn je saoptio Forin
ofisu da su vatikanski diplomati bili razoarani, ali da je Paeli bio ubeen da je bio jasan i
sveobuhvatan." Paeli je lino rekao Ozbornu da je on osudio progone Jevreja.44 Ozborn je
znao da Paeli nikad nee rei neto vie. Kazimir Pape, poljski ambasador pri Svetoj Stolici,
priznao je da bi bilo mogue razaznati nejasnu osudu totalitarnih doktrina uopte kada bi se
govor liio praznoslovlja i retorike"; ali gde je bila re nacisti? 45

RAVNODUNOST

Paeliju je, kao i mnogim drugim verskim linostima, bilo teko da shvati i odgovori na
masovnu smrt Jevreja. Razlika izmeu njega i drugih verskih poglavara bila je, naravno, u
tome to su stotine miliona verovali da je on vikar Hrista na zemlji; on je nosio jedinstvenu
odgovornost na svojim vlastitim pleima. Ali sama veliina uasa stavlja njegove vrednosti i
verovanja, njegovu sliku sveta na probu sa kakvom se nijedan papa u dugoj istoriji ove
institucije nikada nije suoio. Otuda mi moramo da ispitamo ne samo Paelija kao oveka ve
takoe i moderno papstvo - instituciju koju je on predstavljao i za koju je uradio toliko mnogo
kako bi je ponovo uobliio tokom veka. U stvari, obavezni smo da se zapitamo ne samo da li
je institucija papstva bila nesposobna da odgovori na izazov Konanog reenja, ve i takoe
da li je ona na neki okantan nain bila prijemiva za Hitlerove planove jo od poetka 1933.
Da li je bilo neto u ideologiji moderne papske vlasti to je podstaklo Svetu Stolicu da
pristane na Hitlerovo zlo, radije nego da mu se suprotstavi?
Kao to smo videli, Paeli je podrao, kao to su to inile pape jo od Pija IX, duhovnost
koja je naglaavala prevagu due nad telom i vrhovnu vanost venom ivotu kome je ta dua
neizbeno dosuena. Njegove propovedi i rasprave pokazale su slab smisao za istoriju i
drutveno hrianstvo, zanemarivanje prisutnosti Boje u zajednici, odbacivanje otvorenosti i

161
potovanja prema drugim kulturama i verama. I sve je to potvrda suenog gledanja na smisao
i-vota i smrti. Ako je smrt pojedinca samo prolaz due kroz veo pojavnosti do venosti, koja
je cena smrti est miliona pojedinaca koji su drugi", koji ne pripadaju, koji ne ine deo
Mistinog tela? Tradicionalistiki rimokatoliki stav za koji se zalagao Paeli, kao i njegov
otac Filipo (koji je toliko bio privren knjizi Massime eterne i onim hodoaima na groblje),
javlja se kao potpuno nerazumevanje onoga to se deavalo jevrejskom narodu.
Nerazumevanje je takoe bilo u propustu da se u izolaciji Jevreja pronae paralela sa
usamljenim Hristom u Getsemanu, samom Hristu na Golgoti. Sam. To je kljuna re, tema
koja proganja", pie Eli Vizel. Sam bez saveznika, bez prijatelja, potpuno, oajniki sam...
Svet je znao i utao je... oveanstvo je dozvolilo da oni pate, mue se i nestanu sami. Pa
ipak, pa ipak, oni nisu umrli sami, jer je neto u svima nama umrlo zajedno sa njima."46
Veliina holokausta ostavila je bez rei mnoge odane hrianske i ak jevrejske voe posle
rata. Jevrejski naunik Artur A. Koen pisao je da on mnogo godina nije mogao da govori o
Auvicu, jer nije imao jezika koji bi podneo veliinu rane."47 Paelijev propust da odgovori
na ogromnost holokausta bio je vie nego lini propust, bio je to propust same papske
dunosti i vladajue kulture katolianstva. Taj propust se nalazio u rascepima koje je
katolianstvo stvorilo i odravalo - izmeu svetog i profanog, duhovnog i svetovnog, telesnog
i duevnog, klera i laika, iskljuive istine katolianstva nad svim veroispovestima i verama.
Sutinska odlika Paelijeve ideologije papske moi, tavie, bila je da katolici moraju da, kao
katolici, napuste svoje drutvene i politike odgovornosti za ono to se deava u svetu i da se
okrenu gore ka Svetom ocu i dalje ka venosti.
A tu je jo mranije pitanje: pitanje koje je Ginter Levi postavio u svom eseju u listu
,,Commentary" (februar 1964). Poto je pregledao dokumente i argumente, Levi pie:
Konano, moe se zakljuiti da papa i njegovi savetnici - na koje je uticala duga tradicija
umerenog antisemitizma toliko rasprostranjena u vatikanskim krugovima - nije gledala na
tragediju Jevreja sa pravim oseanjem nude i moralnog besa." Dodaje, mudro: Ovu tvrdnju
nemogue je doku-mentovati, ali ona je zakljuak koji se teko moe izbei."

PAELI I ANTISEMITIZAM

Sve do danas nije bilo mogue ispriati potpunu istoriju Paelijeve karijere kao diplomate i
kardinala-dravnog sekretara. Nova graa koja je postala dostupna u ovoj prii, meutim,
otkriva Paelijevo dugotrajno antijevrejstvo.
Ovo je ono to se sa izvesnou zna o Paelijevim stavovima, politici i odlukama u odnosu
na Jevreje, u toku etvrt veka.
Paeli je pokazivao tajnu antipatiju prema Jevrejima, to se videlo jo kad mu je bilo 43
godine u Minhenu, i ona je bila i verska i rasna, to je okolnost koja je suprotna kasnijim
tvrdnjama da je potovao Jevreje i da je za vreme rata delovao u najboljoj nameri, iako je
inio propuste.
Od 1917, pa sve do pronaene izgubljene enciklike" iz 1939, Humani generis unitas,
Paeli i sluba za koju je bio odgovoran, pokazivali su antagonizam prema Jevrejima,
zasnovan na uverenju da je postojala veza izmeu jevrejstva i boljevike zavere da se uniti
hrianstvo.
Paelijeva konkordatska politika, kao to se dobro zna, spreila je potencijalni katoliki
protest u odbranu Jevreja, bez obzira da li su oni bili preobraenici u hrianstvo ili ne, kao
stvar spoljanjeg" meanja. Na sastanku vlade 14. jula 1933, sam Hitler je priznao da je
Nemaki konkordat pruao mogunost da se opravda unitavanje Jevreja.
Dok je javno odbacivao rasistike teorije od sredine do kraja tridesetih, Paeli je propustio
da odobri protest nemakog katolikog episkopata protiv antisemitizma. Nije ni pokuao da

162
utie na proces u kome su katoliki svetenici saraivali u izdavanju rasnih potvrda kako bi se
identifikovali Jevreji, to je pruilo bitne informacije neophodne u nacistikim progonima.
Posle enciklike Pija XI, Mit Brennender Sorge, Paeli je tajno pokuao da ublai jainu te
enciklike privatnim diplomatskim ubeivanjem Nemaca.
Iz raznog dokaznog materijala, jasno je da je Paeli verovao da su Jevreji sami na sebe
navukli nesreu; posredovanje u njihovu korist moglo je uvui crkvu u saveznitvo sa silama -
pre svega Sovjetskim Savezom - iji je konani cilj bio unitenje institucionalne Crkve. Iz tog
razloga, kada je poeo rat, on je bio odluan da se distancira od svakog apela u ime Jevreja na
nivou meunarodne politike. Ovo ga nije spreilo da izda uputstva da se ublae njihova
stradanja na nivou osnovnog milosra.
Kada se ovo ima na umu, obavezni smo da zakljuimo da je njegovo utanje imalo vie
veze sa uobiajenim strahom i nepoverenjem u Jevreje nego strategijom diplomatije ili
opredeljenjem za nepristrasnost. On je bio sasvim sposoban za pristrasnost kada su Holandija,
Belgija i Luksemburg bili napadnuti maja 1940. A kada su se nemaki katolici alili, pisao je
nemakim biskupima ukazujui da neutralnost nije isto to i ravnodunost i apatija gde su
moralni i ljudski obziri zahtevali iskrenu re".48 Nisu li isto tako, moralni i ljudski obziri kada
se radilo o ubistvima miliona, zahtevali iskrenu re"?
Propust da se izgovori iskrena re o Konanom reenju koje je bilo u toku, pokazao je
svetu da Hristovog vikara nije pogodilo saaljenje i bes. S tog gledita on je bio idealan papa
za Hitlerov uasni plan. On je bio Hitlerov pion. On je bio Hitlerov papa. Kao to smo videli,
Paelijev jedini prekid samonametnutog utanja o likvidaciji Jevreja bila je ona dvosmislena
reenica tokom Boine radio emisije 1942. kada je propustio da upotrebi rei Jevrejin,
nearijevac, Nemac i nacista.
Namerna dvosmislenost - diplomatski jezik - razumljiva je u sluajevima kada je savest
pojedinca podvrgnuta nepomirljivim pritiscima, posebno u vreme rata kada postoji stalna
potreba da se izabere izmeu manjeg od dva zla. ak i ako se Paelijeva Boina emisija
moe na taj nain braniti, stavljanje u stranu pretpostavljene obaveze ne daje mu za pravo da u
potpunosti napusti sutinsku obavezu. Prvobitna obaveza da osudi Konano reenje odlagana
je do onog trenutka kada je Paelijeva savest bila osloboena" takvih pritisaka. Kako bilo, on
ne samo da je propustio da objasni i izvini se za svoje utanje, ve je kasnije traio da mu se
prizna moralna nadmo zato to je govorio otvoreno.
Govorei delegatima Vrhovnog saveta arapskog naroda Palestine, 3. avgusta 1946, rekao
je: Izlino je da vam kaem da se mi ne slaemo sa pribegavanjem sili ili nasilju, bez obzira
od koga dolazi, kao to smo u raznim prilikama u prolosti osudili progone koje je fanatini
antisemitizam naneo jevrejskom narodu."49 Njegovo sauesnitvo u Konanom reenju, zbog
propusta da uputi odgovarajuu osudu bilo je upotpunjeno potonjim pokuajem da se prikae
kao istaknuti branilac jevrejskog naroda. Njegovo visokoparno samopravdanje iz 1946,
otkriva ne samo da je bio idealan papa za nacistiko Konano reenje, ve i licemer.
Ali postojao je neposredniji test Paelijevom papstvu koji se dogodio pre osloboenja
Rima, kada je on predstavljao jedinu italijansku vlast u Venom gradu". esnaestog oktobra
1943, nemake trupe su ule u rimski geto, pokupile sve Jevreje koje su mogli da nau i
zatvorili ih u Koleo militare u Via dela Lungara, pod samim zidinama Vatikana. Kako je
Paeli izvrio svoju dunost?

17.

163
 RIMSKI JEVREJI

Jula 1943, Saveznici su se iskrcali na Siciliju. Uprkos Paelijevim neprekidnim

diplomatskim nastojanjima da Rim bude otvoreni grad, pet stotina amerikih bombardera
napali su prestonicu 19. jula, ciljajui ranirnu stanicu blizu eleznike stanice Termini. Jedan
broj bombi je promaio; pet stotina stanovnika Rima je poginulo, dok su mnogi ranjeni. Crkva
sv. Lorenca, velika bazilika u kojoj je sahranjen Pije IX, oteena je. Paeli, u pratnji
Montinija, pourio je na mesto dogaaja i proveo dva sata meu narodom, delei novac i
sauee. Kleei meu ruevinama, molio je molitvu De profundis. Dok je odlazio,
primeeno je da je njegov beli dugaki mantil bio okrvavljen. Musolinijevo odsustvo bilo je
uoljivo. Izgleda da je Papa ponovo bio patrijarh Rima.
Posle bombardovanja Rima, sa Dueom je bilo zavreno. Nedelju dana kasnije, 24. jula
1943, umoran i senilan, mada samo ezdeset godina star, Musolini je pozvan pred Veliki
faistiki savet, koji mu je izglasao nepoverenje sa 19 glasova za", i 8 glasova protiv".
Savet je zahtevao obnovu ustavne monarhije, demokratske skuptine i stavljanje oruanih
snaga pod komandu kralja Vitoria Emanuela III. Faistika partija bila je zvanino
rasputena, a maral Pjetro Badoljo, koji je bio generalni guverner Libije i vicekralj Etiopije i
koji nikada nije bio blizak Musoliniju, oformio je privremenu vladu sastavljenu od generala i
civila.
Musolini je odveden u zatvor ambulantnim kolima, a odatle u izgnanstvo. Ali 12.
septembra oslobodila ga je grupa nemakih komandosa, iz usamljenog skijakog centra
visoko u Apeninima; konano, Hitler e ga postaviti za efa marionetske republike Salo, u
okupiranoj severnoj Italiji.
Badoljo je naredio da rat treba da se nastavi, dok je privatno pregovarao separatni mir sa
Saveznicima; meutim, odlaganje u pregovorima, dovelo je do ogromnih ljudskih stradanja u
Italiji. Italija je tek 13. oktobra 1943. prila Saveznicima kao zaraena strana" i objavila rat
Nemakoj. U meuvremenu, nemake armije su prodrle u Italiju, i Rim se 11. septembra
naao pod nemakom okupacijom. Feldmaral Albert Keselring izdao je proglas koji je
trebalo plakatirati irom grada, kojim se uvodi preki sud. trajkai, saboteri i snajperisti
ubijani su na licu mesta. Privatna prepiska bila je zabranjena i telefonski razgovori
prislukivani. Na Paelijevim pleima nala se odgovornost kako za univerzalnu Crkvu tako i
za (u direktnom i neposrednom smislu) graane Rima, ukljuujui tu i staru jevrejsku
zajednicu.
Rimska jevrejska zajednica bila je najdugovenija dijaspora u Zapadnoj Evropi, stara 2.082
godine. ivei pre hriana u Rimu, Jevreji su bili njegovi stanovnici jo u vreme kada je
ubijen Julije Cezar; videli su propadanje Rimskog carstva, vizigotske pljake, pogrome
Trentske crkve. Progonjeni su iz generacije u generaciju, mada su postojale velike i svete
pape koji su ih volele i titile kao posebne lanove udaljene porodice.1 U sedmom veku, papa
Grgur Veliki odbio je pokuaje da se zabrani jevrejska liturgija. U dvanaestom veku,
Inoentije III prekinuo je prisilna pokrtavanja i skrnavljenja jevrejskih grobalja. U
osamnaestom veku, papa Benedikt XIV osudio je jevrejsku optubu krvi. Ali nikakva
periodina naklonost prema ovoj staroj zajednici nije mogla da izbrie mrlje na hrianskoj
savesti tokom vekova, ukljuujui tu i zakonodavstvo sred-njovekovnih Lateranskih sabora
kojim je oduzet Talmud i prisilno ustanovljene ute znake, vekovima pre nego to su nacisti
uveli utu zvezdu. Papa Aleksandar VI, pruio je panskim Jevrejima gostoprimstvo u gradu,
dok je Pavle IV, u esnaestom veku ustanovio rimski geto. Vie od dva veka potom, rimski
Jevreji su bili ritualno poniavani i omalovaavani na godinjem karnevalu, sve dok nisu
pristali da finansiraju celokupan raun za godinju proslavu, da bi izbegli ovu pogrdu. Takoe
u XVI veku, Grgur XIII je uveo prisilne hrianske propovedi u kojima se vrea judaizam.
Ovu praksu ukinuo je papa Pije IX, zajedno sa getom; ali, kao to smo videli, on je ponovo

164
uveo geto posle propasti Rimske republike 1849, kada je naterao Jevreje da podnesu
finansijske trokove za njegov povratak u Rim. Kroz sve te promene tokom dva milenijuma,
Jevreji Rima nikada nisu naputali svoju veru ili praksu svojih liturgija i svetih knjiga.
U vreme nemake okupacije, 1943, broj Jevreja u centru Rima bio je oko sedam hiljada.
Nekadanji geto na obalama Tibra bio je dosta ugodno mesto krajem 1930; njegove
boletinama zaraene zgrade bile su sruene ili obnovljene, ali okrug su uglavnom nastanjivali
siromani lanovi jevrejske zajednice.
Od nemake okupacije do prikupljanja Jevreja 16. oktobra, dolo je do sudara politike i
oseanja izmeu predsednika jevrejske zajednice Uga Foa i glavnog rabina, Izraela Colija.
Nepopustljivi predsednik odgovoran za drutvene i politike odluke rimskih Jevreja,
savetovao je da se nastavi sa dotadanjim nainom ivota. Coli je bio uveren da e biti krvi do
kolena, i zahtevao je da zajednica emigrira ili da se sakrije. Prevladalo je stanovite Foa.
Jedan ovek koji je delio, sasvim nezavisno, istu brigu kao i Coli bio je baron Ernst fon
Vajceker, bivi Ribentropov ovek broj dva u ministarstvu inostranih poslova u Berlinu,
nedavno naimenovan za nemakog amabasadora pri Svetoj Stolici (to ukazuje na vanost
koju je Hitler pridavao papskoj diplomatiji). Vajcekerov zadatak bio je, dok je rat ulazio u
svoju kritinu fazu u Italiji, da ohrabri Paelija da odri strogu nepristrasnost Svete Stolice,
to je pontifeks izvanredno radio uprkos mnogim zloinima koje je poinio nacistiki reim.
Paeli je ve odbacio na stranicama L'Osservatore-a" da Vatikan ima bilo kakve veze sa
politikom oko italijanskog primirja.2
Da li se Vatikan mogao nagovoriti da ostane nepopustljiv? Vajceker je obavestio
pontifeksa da e njegova vlada uvaavati ekstrateritorijalnost Vatikana i njegovih 150
graevina u okolini Rima.3 U zamenu, podrazumevalo se, Sveta Stolica e saraivati sa
okupatorima. Veza je jasno ukljuivala dogovor da e Paeli i dalje utati o nacistikim
zlodelima u okupiranim teritorijama, to je sada postao i Rim.
Meutim, Vajceker je bio ubeen da bi esesovci mogli uskoro da poine najtee zloine
nad rimskim Jevrejima. On se, zajedno sa nacistikim okupacionim vlastima, bojao
deportacije rimskih Jevreja, poto su oni bili ubeeni da e Paelijeva nepristrasnost biti pod
neizdrivim pritiskom i da svaki dalji korak koji uine esesovci protiv Vatikana moe dovesti
do narodnog ustanka.
Vatikan je takoe predviao nevolje za Jevreje i pojaao je svoj dobrotvorni rad, posebno
pruanje pomoi oko iseljavanja. Jedan od vienijih Jevreja koji je iskoristio pomo koju su
nudile crkvene agencije bio je Izrael Coli, zajedno sa enom i kerkom. Oni su pronali
utoite u kui katolike porodice pre nego to su se konano preselili unutar Vatikana, to je
izazvalo bes voa jevrejske zajednice koje e optuiti Colija da je napustio svoj narod.

OTKUP U ZLATU

Druge nedelje okupacije, esesovski major Herbert Kapler dobio je iz Himlerove kancelarije
nareenje da nastavi sa deportacijom rimskih Jevreja.4 Meutim, Kapler je oklevao, poto nije
verovao da jevrejsko pitanje postoji u Italiji". Ovo gledite prihvatio je i feldmaral
Keselring, komandant na italijanskom ratitu, koji je oklevao da koristi trupe za tu svrhu. U
meuvremenu, Kapler je odredio vlastitu politiku: da saeka sa rimskim Jevrejima kako bi ih
iskoristio u pijunske svrhe, na primer, za prodiranje u meunarodnu jevrejsku finansijsku
zaveru"; i da upotrebi pretnju deportacijom kako bi uzeo otkup od zajednice. Mi elimo vae
zlato", rekao je Fou, kako bismo obezbedili novo oruje za nau zemlju. U roku od trideset i
est sati moraete da platite pedeset kilograma zlata."5
Sakupljanje zlata poelo je 27. septembra u 11 asova u rimskoj sinagogi na oblama Tibra.
Prijem dragocenog metala nadgledao je jedan raunovoa i tri jevrejska zlatara. Do

165
poslepodneva, pojavilo se vrlo malo davalaca, iako su se vesti o krizi proirile ogromnom
brzinom po Rimu.
Potom se javila ideja da treba traiti pomo od pape. Poslat je glasnik da razgovara sa
verskim nadzornikom u Konventu svetog srca, koji je imao veze sa Kurijom. U
meuvremenu, da bi ubrzale stvari, jevrejske voe su reile da uzmu priloge u novcu kako bi
kupile potrebno zlato, koje je sada zduno ponueno na prodaju unutar hrianske zajednice.
Postepeno, svi Rimljani, i hriani i Jevreji, doli su donosei svoje prstenje, nakit, ordenje -
ne za prodaju, ne kao pozajmicu, ve kao poklon.6
U etiri poslepodne, stigao je glas iz Vatikana. Papa je odobrio zajam. Svetenik u Svetom
srcu je jasno stavio do znanja da je prilog Vatikana pozajmica, a ne poklon: Oigledno je",
kazao je, mi ga elimo natrag." Meutim, nije bilo ogranieno vreme povraaja, niti je traen
interes. Da li su Jevreji eleli poluge ili zlatnike? Jevrejske voe su rekle da misle da e
postii svoj cilj bez pomoi Vatikana.7 Glasine su se meutim proirile i traju do dananjeg
dana, da je Pije XII napravio velikoduan gest, nudei da obezbedi dobar deo otkupa od svetih
sudova koje je trebalo brzo pretopiti. Na kraju, nijedan gram vatikanskog zlata nije podaren
niti pozajmljen.8
Otkup u zlatu je plaen u potpunosti i na vreme. Morao se dva puta vagati, jer su Nemci
optuili Jevreje da varaju. Nikakva priznanica nije data za ovo ogromno bogatstvo. Kapler je
poslao poruku u kojoj je kazao: Neprijatelju koji se oslobaa od oruja, ne daju se
priznanice."9 Zlato je poslato u Berlin, gde e ostati nedirnuto na podu u kartonskim kutijama,
u jednoj kancelariji ministarstva, sve do zavretka rata.

DEPORTACIJA

ovek koji je na kraju bio odgovoran za izvrenje deportacije rimskih Jevreja, uprkos
plaanju otkupa u zlatu, bio je Adolf Ajhman, ef sekcije IVB4 Gestapoa. Na Konferenciji u
Vanzeu, januara 1942, zakljueno je da 58.000 italijanskih Jevreja treba ukljuiti u broj od 11
miliona Jevreja koje je trebalo ukloniti. Od septembra 1943, nijedan Jevrejin nije deportovan
iz italijanske okupacione zone u Jugoslaviji, jugoistonoj Francuskoj i Grkoj. Kao to je
pokazao Donatan Steinberg u svojoj studiji o holokaustu i faistikoj Italiji, Sve ili nita, nije
bilo u prirodi Italijana da podstiu ili sarauju u likvidaciji Jevreja; u stvari, veina dokaza ide
u prilog injenici da su oni inili sve to je bilo u njihovoj moi da spree i suprotstave se tom
procesu.10
Poslednje nedelje septembra, Kapler je obavestio Ajhmana da nema dovoljno esesovaca u
Rimu kako bi se obavilo prikupljanje i da se moe oekivati estoka reakcija nejevrejskih
stanovnika. Meutim, Ajhman je bio odluan da nastavi sa poslom, sada kada je Rim bio pod
nemakom okupacijom. Bio je potreban voa, i on je na to mesto postavio Teodora Danekera,
SS hauptturmfirera, oveka koji je obavljao poslove oko ubijanja Jevreja.
Poetkom oktobra, snabdeven dokumentom koji mu je davao neophodnu vlast, i u pratnji
grupe od etrnaest oficira i trideset vojnika iz Waffen SS formacije Mrtvaka glava, Deneker
je seo u voz za Rim. Naredne nedelje, esesovci su se pripremili da prikupe rimske Jevreje,
uprkos stalnim naporima nemakih vlasti u Rimu da spree plan. (Jedan predlog bio je da
jevrejsku zajednicu treba iskoristi za prinudan rad.)
U subotu 16. oktobra, u 5.30 ujutro, Daneker i 365 SS policajaca i Waffen SS, naoruanih
mainkama, ulo je u podruje starog rimskog geta u otvorenim vojnim kamionima. Bilo je
mrano i pljutala je kia. Plan je bio da se prikupi prva hiljada koja e se prevesti do Koleo
Militare, koji se nalazio izmeu Tibra i brda Janikulum, ni pola milje od Trga svetog Petra.
Ideja je bila, kao i u Parizu, da se Jevreji dovedu do sabirnog mesta tako da bi zadatak oko
njihovog ubacivanja u voz iao glatko, poto su obavljena hapenja i provere. Snabdeveni
imenima i adresama, koje su pronaene prethodne nedelje, oficiri su predali svakom

166
domainu dokument. On je sadravao spisak ta mogu da ponesu sa sobom, ukljuujui
hranu za osam dana...novac i nakit...odeu, ebad, itd". Tamo gde su pronali telefonske
ice, Danekerovi ljudi su ih iupali.
Paeli je meu prvima saznao za prikupljanje. Mlada aristokratkinja, dobro poznata
pontifeksu, princeza Enca Pinjateli-Aragona, ula se preko telefona sa prijateljem koji je
video kamione parkirane du Lungotevere. Princeza je pourila u Vatikan gde ju je primio
maestro di camera. On pria da su je odmah odveli do papine privatne kapele, gde ga je nala
u molitvi. Kada ga je obavestila o prikupljanju, on je urno telefonirao kardinalu Maljoneu da
stupi u vezu sa ambasadorom Vajcekerom.11
U meuvremenu, kamioni napunjeni ljudima, enama i decom, teko su se probijali kroz
pljusak do mranih kasarni Koleo Militare. Neki kamioni proli su pored Trga svetog Petra.
Pria se da su namerno vozili tim putem, kako bi esesovci koji su bili poslani u Rim mogli da
bace pogled na uvenu crkvu. Takoe se pria da su Jevreji, dok su prolazili pored trga,
dozivali papu da im pomogne. Izjave svedoka pune su patosa. Jedan italijanski novinar je
izvestio: Oi dece bile su irom otvorene, ne videi nita. Kao da su traili neko objanjenje
za toliki uas i patnju."12 U jednoj ulici zaustavila su se tri kamiona sa izuzetno velikim
brojem dece. Markiza Fulvia Ripa de Meana prola je kroz ulicu: Videla sam u njihovim
uasnutim oima, na licima bledim od bola, i u njihovim drhtavim ruicama koje su vrsto
drale ivice kamiona, ludaki strah koji ih je obuzeo."13
Scene koje su se desile to jutro ponavljale su se nebrojeno puta i u nebrojenim mestima
irom Evrope prethodne dve godine. Razlika je bila u tome to je u ovom gradu bio ovek sa
monim glasom, koji je vladao nad pola milijarde vernika i ija je sposobnost da protestuje
mogla ak i Hitlera da natera da se ozbiljno zamisli.
Prema svedoenju Vajcekera, tog jutra pritisak sa svih strana je rastao, traei
demonstrativnu (papsku) zabranu deportacije rimskih Jevreja".14 Vei deo tog pritiska dolazio
je od nemakih vlasti, pre svih od nemakog konzula u Rimu, Albrehta fon Kesela. Kesel je
nagovarao Paelija tog dana da zvanino protestuje".15 Nemako rukovodstvo u Rimu bojalo
se da e deportacija dovesti do estoke reakcije italijanskog stanovnitva. Po Keselovom
miljenju, da je Paeli odmah protestovao i da je uspeo u tome, narod bi se umirio.
Prema jednoj beleki koju je ostavio Maljone od 16. oktobra, objavljenoj u vatikanskim
ratnim dokumentima, Vajceker je doao u Dravni sekretarijat u nenavedeno vreme,
verovatno ujutro. Maljone pie da je on traio od ambasadora da intervenie za ove nesrene
ljude u ime ovenosti i hrianskog milosra".16
Maljoneov izvetaj je udno dvosmislen, prikazuje ga u povoljnom svetlu kao nekoga ko
se koleba da uini formalni protest, izostavljajui pri tom detalje razgovora sa Vajcekerom.
Kao to e se kasnije videti, Vajceker je oigledno iskoristio ovaj susret da pokua da
nagovori kardinala-dravnog sekretara da trai od Paelija da odluno protestuje protiv
deportacija. Maljone ovo ne pominje. Vajceker, iz oiglednih razloga, nije ostavio beleku o
sastanku, i muio se da ubedi Maljonea da njihov razgovor ostane poverljiv i nezabeleen, to
Maljone tri puta potvruje u svojoj beleci.
Maljone navodi da je, posle duge pauze, ambasador rekao: ta e Sveta Stolica uiniti ako
se ovakve stvari nastave?" Oigledno je izaslanik mislio na prikupljanje Jevreja.
Maljoneov odgovor bio je dvosmislen: Ja sam odgovorio: Sveta Stolica ne bi elela da se
stavi u situaciju da izrazi rei protesta."17
Prema reima kardinala, Vajceker je tada izgovorio niz nejasno laskavih primedbi, hvalei
Svetu Stolicu to nije talasala brod" tokom prethodne etiri godine rata. Zavrio je rekavi,
iako ga Maljone ne navodi direktno, da Sveta Stolica treba da razmisli da li vredi ugroziti sve
upravo u trenutku kada brod stie u luku." Zatim je ponovo zamolio kardinala da ovo to su
govorili dri u najstroem poverenju.

167
 Poto je razuverio ambasadora, Maljone je izrazio drugi stav od istorijske vanosti: Hteo
sam da ga podsetim da je Sveta Stolica pokazala, kao to je i on sam priznao, najveu mudrost
time to nemakom narodu nije dala ni najmanji utisak da je uradila, ili elela da uradi, bilo
ta to bi bilo protiv interesa Nemake za vreme ovog uasnog rata."18
Pa ipak, Maljone je ponovo rekao diplomati da on nema nameru da se stavlja u poloaj
gde bi bilo nuno da protestuje",19 ali ukoliko Sveta Stolica bude morala to da uini, on je
imao poverenje u Boansko provienje. Zatim je ponovo uveravao ambasadora da nee
pomenuti njihov razgovor prema njegovoj izriitoj elji.
Tako je Maljone za potomstvo ostavio tvrdnju da je on verbalno protestovao protiv
prikupljanja rimskih Jevreja; ali iako ne pominje Vajcekerov zahtev za zvanini protest,
ponavljani navodi poverljivosti i njegove nejasne naznake da ne eli da ga prisile da
protestuje, ukazuju da je verovatnija nemaka verzija dogaaja.
Kako bilo, ni Paeli niti njegov kardinal-dravni sekretar nisu preuzeli inicijativu da
protestuju, u svoje ime ili u ime Svete Stolice, ni tog ni sledeih dana. Njihov propust da
govore ili deluju zaprepastio je nemako rukovodstvo u gradu. Konano, po savetu starijeg
nemakog stareine, generala Rajnera tahela, Paeli je potraio usluge oca Pankracija
Pfajfera, nemakog svetenika poznatog po dobrotvornom radu u Rimu i jedne od Paelijevih
linih veza sa Nemcima. Papa je dao Pfajferu odobrenje da govori u njegovo ime, ali poto je
Pfajfer bio nieg ranga meu svetenicima, nemako rukovodstvo je smatralo da bi pismo
koje bi potpisao vii nemaki svetenik, biskup na primer, bilo poeljnije. Tako je bio pozvan
biskup Alojzije Hudal, rektor nemake katolike crkve Santa Marija del Anima u Rimu.
Hudala e kasnije da bije glas da je bio kljuna linost u pomaganju nacistikih zloinaca da
izbegnu pravdi preko rimskih verskih ustanova.20
Kesel i sekretar nemake ambasade Gerhard Gumpert razgovarali su i izdiktirali pismo
generalu tahelu i ambasadoru Vajcekeru, kao da je govorio Hudal, u ime Pija XII. Navodimo
prvo od dva istorijska pisma protesta napisanih u jutro kada su prikupljeni rimski Jevreji:

Moram vam govoriti o veoma hitnoj stvari. Jedan uvaeni vatikanski zvaninik, koji je
blizak Svetom ocu, upravo mi je rekao da su zapoeta hapenja Jevreja italijanske
nacionalnosti. U interesu dobrih odnosa koji su do sada postojali izmeu Vatikana i visoke
komande nemakih oruanih snaga - i iznad svega zahvaljujui politikoj mudrosti i
irokogrudosti Vae ekselencije koja e jednog dana ui u istoriju Rima - odluno zahtevam
da naredite da se odmah obustave ova hapenja kako u Rimu tako i u njegovoj okolini. Inae,
bojim se da e papa jasno da istupi protiv ove akcije (ich frchte dass der Papst sonst
ffentlich dagegen Stellung nehmen wird) to bi bez sumnje iskoristili nemaki
antipropagandisti kao oruje protiv nas Nemaca. 21

Posle mnogih birokratskih odlaganja, tekst pisma je poslat u Berlin, gde je primljen u
Ministarstvu inostranih poslova u subotu u 11,30 uvee. Sledilo je drugo pismo, od
amabasadora Vajcekera:
U vezi s pismom biskupa Hudala (telegrafski izvetaj od 16. oktobra iz Ranovog
odeljenja) mogu da potvrdim da ono predstavlja reakciju vatikanskih predstavnika na
deportaciju rimskih Jevreja. Kurija je naroito uznemirena imajui u vidu da je do
prikupljanja dolo, na izvestan nain, pod papinim prozorima. Reakcija bi mogla da bude
ublaena, ako bi se Jevreji iskoristili da rade prinudne radove ovde u Italiji.
Neprijateljski krugovi u Rimu koriste ovaj dogaaj kao sredstvo pritiska na Vatikan da
popusti u svom uzdranom stavu. Pria se da su biskupi jasno istupili kada se slian dogaaj
desio u francuskim gradovima. Papa, kao vrhovni vladar Crkve i biskup Rima, ne moe a da
ne postupi na isti nain. Papu takoe porede sa njegovim prethodnikom Pijem XI, ovekom

168
mnogo spontanijeg temperamenta. Neprijateljska propaganda u inostranstvu posmatrae ove
dogaaje na slian nain, kako bi poremetila prijateljske odnose izmeu Kurije i nas.22

Memorandum je poslat tek kasno u nedelju, i to kao nona pota. U meuvremenu, vreme
je isticalo za porodice zatvorene u Koleo Militare.

PAELIJEVA NEPOPUSTLJIVOST

Dok je u subotu padao mrak, ljudi su poeli da pristiu na kapiju kasarne u Vija dela
Lungara da ostave hranu, obuu, pisma ili prosto da bdiju. Bilo je lanova porodica i prijatelja
meu posetiocima, od kojih se veina pravila da su hrianski prijatelji i sluge. Oni nisu mogli
da uu i konano su oterani. Uslovi u kasarnama bili su oajni, bez hrane, vode ili sreenih
sanitarija. Jedna trudnica je dobila poroajne bolove i odvukli su je u dvorite da se porodi.
Beba je kao i njena majka odmah uhapena i ekala ju je ista sudbina. Kad je pala no, vod
esesovaca se vratio u neke od jevrejskih stanova, snabdeven kljuevima oduzetim od njihovih
vlasnika. Pod izgovorom da uzimaju hranu i odeu, oni su opljakali dragocenosti iz domova
zatvorenika.
Pod pritiskom zatvorenika, Daneker je sada ispitivao dokumenta onih koji su tvrdili da nisu
Jevreji ili koji su imali nejevreje za brane drugove. Kapetan ih je pojedinano ispitivao. Tako
su osloboene 252 osobe, to je bila injenica zbog koje su poele prie o dobrim uslugama
Vatikana. Pria se da se kardinal pojavio u Koleo Militare i da je molio Danekera u ime
pape, to je dovelo do oslobaanja 252 ljudi. I dok Vatikan nikad nije pobio ovu priu,
istraivanje Roberta Kaca ju je dokumentovano odbacilo. Vie od 1.060 ljudi ostalo je unutar
kasarni, na spisku za odlazak u Auvic.
U nedelju, 17. oktobra, vesti o prikupljanju pojavile su se u novinama irom sveta, zajedno
sa priama koje e se ponavljati do dananjeg dana. Na primer, ,,New York Times" je preneo
vest UPI-ja preko Londona, u kojoj se izvetavalo da je papa platio otkup koji su Nemci
zahtevali za osloboenje stotinu talaca. Meutim, poto su primili zlato, Nemci su odbili da
oslobode taoce, i umesto toga zapoeli su opte prikupljanje Jevreja tokom kojeg su Italijani
pomagali progonjenim porodicama da se sakriju ili pobegnu."
Pre zore, u ponedeljak, 18. oktobra 1943, jevrejskim zatvorenicima nareeno je da se
spreme. Kamioni su ih doveli u smenama do ranirne stanice blizu eleznike stanice
Tiburtina, gde je niz stonih vagona ekao na sporednom koloseku. Ukrcavani su po ezdeset
u jedan vagon. Unutra je bio mrak. Oni koji su stigli ranije morali su da ekaju osam asova
pre polaska.
Kompozicija sa prikupljenim Jevrejima krenula je u pet minuta posle dva, prelazei Tibar i
idui na sever. Nedaleko od grada, voz su napali savezniki avioni. Uvee, dok se voz peo uz
Apenine, temperatura je pala ispod nule. Hladnoa, glad, e i nedostatak sanitarija, doprineli
su tekoj patnji deportovanih, ispunjenih strahom i oseanjem ponienja. Stoni vagoni proli
su kroz Padovu i dijecezanski biskup rekao je Vatikanu da su Jevreji bili u alosnom stanju.
On je molio papu da preduzme hitne mere. Kasnije, kada je voz stigao u Be, Vatikan je
obaveten da su zatvorenici molili za vodu.23 Na svakom koraku puta, Vatikan je obavetavan
o napredovanju voza i stanju u kome se nalazio.
Meutim, 19. oktobra, dok je voz nastavio svoj put ka severu, Paelijeve misli nisu se
bavile sudbinom deportovanih, ve uticajem prikupljanja Jevreja na komunistike partizane
(isti strah, naravno, imali su i nemaki gospodari Rima i to su preneli svojim kolegama u
Berlinu). Tog dana, Paelijev strah od komunista"- tako je on obino zvao italijanske
partizane - daleko je prevazilazio saaljenje prema Jevrejima. Paeli se brinuo da e nacistiki
okupatori poveati prisustvo svoje policije u prestonici kako bi spreili mogunost
komunistikog" prevrata. To se zna poto je 18. oktobra, onog dana kada su Jevreji ukrcani u

169
voz na putu za logore smrti, Paeli poverio svoju uznemirenost amerikom predstavniku,
Haroldu Titmanu. Titman je posle telegrafisao Vaingtonu, obavetavajui Stejt department
da se papa brine da u nedostatku dovoljne policijske zatite, neodgovorni elementi (rekao je
da je poznato da su trenutno, male komunistike bande smetene u okolini Rima) mogu
izvriti nasilje u gradu". Prema Titmanovim reima, Paeli je dalje kazao da su Nemci
potovali Grad Vatikan i vlasnitvo Svete Stolice u Rimu i da je nemaki komandant Rima
(tahel) izgleda bio naklonjen Vatikanu". Titman je obavestio Vaington da je Paeli dodao
da se osea sputanim zbog 'nenormalne situacije". 24 Nenormalna situacija" bila je
deportacija rimskih Jevreja.
Ozborn je takoe tog dana video Paelija i bio je uveren da Vatikan nema primedbe protiv
nemakog komandanta u gradu ili protiv policije, koji su potovali neutralnost Vatikana.
Piui u London, Ozborn je javio da jedan broj ljudi smatra da je (Paeli) potcenio svoj
vlastiti moralni autoritet i kolebljivo potovanje koje su prema njemu iskazivali nacisti zbog
katolikog stanovni-tva u Nemakoj". Ozborn je dalje kazao da je traio od Paelija da ima
taj moralni autoritet na umu u sluaju da se tokom narednih dogaaja pojavi prilika da se
zauzme odluan stav."25
Ozborn je ponovo pisao u London o epizodi deportacije krajem oktobra. On je saznao,
obavestio je Forin ofis, da je, uvi za hapenja, kardinal dravni sekretar Maljone poslao po
nemakog ambasadora i formulisao protest. Vajceker je, prema onom to je Maljone rekao
Ozbornu, odmah delovao i rezultat je bio da je veliki broj osloboen." Ozborn je dodao da je
intervencija Vatikana tako izgleda bila efikasna u spasavanju veeg broja nesrenih ljudi".
Ozborn je onda pitao dravnog sekretara da li bi mogao da izvesti o ovom inu hrabrosti i
velikodunosti Vatikana. Zamoljen je meutim, da o tome ne govori. Reeno mi je da bih
mogao to da uradim strogo za vau informaciju", rekao je Forin ofisu, a nikako za javnost jer
bilo kakvo objavljivanje tih vesti dovelo bi verovatno do novih progona."26
Sigurno je bio sluaj da je Maljone pozvao Vajcekera i verbalno protestovao, zabeleivi,
kao to smo ve videli, njihov razgovor.27 Ali on nije mogao da bude zasluan za osloboenje
Jevreja kao rezultat tog slabanog protesta. Njegova tvrdnja da je ova inicijativa dovela do
oslobaanja mnogih Jevreja nije bila istinita.
Pet dana poto je voz krenuo iz stanice Tiburtina, otprilike oko 1.060 deportovanih Jevreja
ugueno je gasom u Auvicu i Birkenau; 149 mukaraca i 47 ena zadrano je za teak rad.
Samo petnaest je preivelo rat, sve mukarci, osim jedne mlade ene, Setimije Spicikino koja
je posluila kao ljudsko zamore u eksperimentima doktora Mengelea. Kada je osloboen
logor Bergen-Belzen u koji je ona bila preseljena, pronaena je u gomili leeva gde je spavala
dva dana.
Inicijative Vajcekera i drugih, u ime Paelija, izgleda da su zaustavile dalje progone
rimskih Jevreja, ali samo privremeno. Posle 16. oktobra, preostali faisti u Rimu, radei pod
pokrovite-ljstvom Nemaca, prikupili su u pojedinanim hapenjima, jo 1.084 Jevreja.
Kasnije rtve poslate su u italijanske koncentracione logore i odatle u Auvic, gde ih je malo
preivelo. Ovom broju treba dodati sedamdeset Jevreja koji su izvedeni iz rimskih zatvora 24.
marta 1944, i koje je Gestapo pogubio zajedno sa 265 nejevreja u masakru u peinama
Ardeatine, kao odmazdu za partizansko bombardovanje nemakih trupa u Vija Rasela u
Rimu.
Nepoznat broj preostalih rimskih Jevreja izbegao je hapenje poto su se sakrili u
ekstrateritorijalne" ustanove u Rimu, pod vatikanskom zatitom, ukljuujui i sam Grad
Vatikan. Obini italijanski vernici i laici mnogo su uinili radei na zatiti ovih ljudi, to je
bilo u skladu sa italijanskom gostoljubivou i tienjem Jevreja irom italijanske vojne
okupacione zone u prethodna dva rata. Ali ta rei o onih 1.060 deportovanih ispod zidina
Vatikana? Kada je sudbina uhapenih Jevreja bila zapeaena, i kada im se vie nije moglo

170
pomoi ili ih spasiti, pojavio se lanak u L'Osservatore Romano" od 25-26. oktobra 1943.
Teko je zamisliti da je pisac mogao sam sebe da nadmai u preterivanju:

Uzvieni pontifeks, kao to je dobro poznato... nije nijednog trenutka oklevao da upotrebi
sva sredstva u svojoj moi da olaka patnje, koje su, bez obzira u kom da su obliku, posledica
ovog surovog poara.
Sa tolikim uveanjem zla, univerzalna i oinska milost pontifeksa postala je, moglo bi se
rei, jo aktivnija; ona ne poznaje granice nacionalnosti, religije ili rase.
Ova viestruka i neprekidna aktivnost od strane Pija XII pojaana je jo vie u poslednje
vreme u vezi sa sve veim patnjama tolikih nesrenika.

Vajceker je proitao lanak i telegrafisao prevod u Berlin uz propratno pismo:

Iako pod pritiskom sa svih strana, papa nije sebi dozvolio da ga gurnu u demonstrativnu
kritiku deportacije rimskih Jevreja. Mada mora da zna da e takav stav biti upotrebljen protiv
njega od strane naih neprijatelja i da e biti iskorien u protestantskim krugovima u
anglosaksonskim zemljama u cilju antikatolike propagande, on je ipak uradio sve to je
mogue ak i u ovoj osetljivoj stvari, kako ne bi zategao odnose sa nemakom vladom i
nemakim vlastima u Rimu. Poto ovde oigledno vie nee biti preduzimane akcije Nemaca
po jevrejskom pitanju, moe se rei da je ova stvar, tako neprijatna u pogledu nemako-
vatikanskih odnosa, okonana.
U svakom sluaju, postoji nesporan znak o tome iz Vatikana. L'Osservatore Romano" od
25-26. oktobra objavljuje poluzvanini izvetaj o velikom papinom milosru, napisan sa
tipinim okolinim i zamrenim stilom ovog vatikanskog lista, u kome se izjavljuje da se papa
oinski brine o svim ljudima bez obzira na nacionalnost, veru i rasu. Viestruke i sve vee
aktivnosti Pija XII su u poslednje vreme jo pojaane zbog sve vee patnje mnogih
nesrenika.
Nema potreba da se protivrei ovoj izjavi, utoliko to e tekst, iji prevod je priloen,
razumeti veoma malo njih u smislu aludiranja na bilo kakav poseban nain na jevrejsko
pitanje.28

Pismo ukazuje na prefinjenu dvostruku igru koju je Vajceker igrao tokom epizode
deportacije. Vajceker je bio taj koji je pomogao da se zaustave dalja hapenja Jevreja, pretei
papskim protestima, koje Paeli nije imao nameru da uini. Sada kada vie nije bilo hapenja,
mogao je popustljivo da govori o papinoj spremnosti da uti. Ali ta je sa hiljadama koji su
umrli? Paelijeva odluka da ne uini 16. oktobra, demonstrativni protest" u njihovo ime,
osudila ih je. To je bila odluka koja je vie imala veze sa strahom od komunista" nego sa
strahom od veih odmazda.
U Berlinu, neimenovani zvaninik podvukao je znaajne reenice:

Papa...ne...gurnu u demonstrativnu kritiku deportacije rimskih

Jevreja... uradio sve to je mogue ak u ovoj osetljivoj stvari... Moe
se rei da je ova stvar, tako neprijatna u pogledu nemako-vatikanskih
odnosa, okonana.29

Ali, koliki je stvarno bio rizik od esesovske odmazde u odgovoru na papski

demonstrativni" protest zbog deportacija 16. oktobra? Da li je bilo mogue da esesovci uu u
Vatikan i da uhapse papu?

HITLEROV PLAN DA KIDNAPUJE PAELIJA

171
 Okupacione vlasti u Rimu nisu bile jedini Nemci koji su u jesen 1943. razmatrali posledice
nasilne odmazde Vatikanu. Sam Hitler morao je da razmatra ovaj problem kao rezultat svog
plana da zarobi Paelija i dovede ga u Nemaku.
Dvadeset i estog jula 1943, Hitler je zlokobno primetio (govorei visokoparno u svom
glavnom tabu): Otiao bih pravo u Vatikan. Mislite li da me Vatikan impresionira? Ba me
briga.... Mi emo oistiti tu gomilu svinja.... Zatim emo se izviniti kasnije.... Ba me briga."
vrst dokaz o planu da se kidnapuje Paeli nalazi se u posedu jezuita odgovornih za sluaj
Paelijeve beatifikacije. On postoji u obliku afidavita koji je napravio general Karl Volf,
nemaki oficir zaduen za plan. Volf je saoptio priu jezuiti, ocu Paulu Molinariju, uz
odgovarajuu dokumentaciju, zajedno sa do sada neobjavljenim pismom, datiranim na 24.
mart 1972.30
Godine 1943, Karl Fridrih Oto Volf, etrdesettrogodinjak, bio je vrhovni komandant SS i
nemake policije u Italiji. Nekoliko dana posle okupacije Italije, 9. septembra, Volf je odleteo
u Vuiju (Volf) jazbinu", Hitlerov glavni tab u Istonoj Pruskoj, kako bi raspravljao sa
Firerom o okupaciji Vatikana i odvoenju pape Pija XII u Lihtentajn".31 Volf se seao da se
Hitler razbesneo zbog onoga to je nazvao Badoljova izdaja" i izgovorio je strane pretnje"
protiv Italije i Vatikana. Volf je zapisao sledei razgovor koji je imao sa Hitlerom 32:

Hitler: Dakle, Volf, imam poseban zadatak za Vas, od znaaja za ceo svet, i to je lina
stvar izmeu Vas i mene. O tome nikad ne smete da govorite ni sa kim bez moje dozvole, sa
izuzetkom vrhovnog komandanta SS (Himlera) koji je sa tim upoznat. Razumete li?
Volf: Razumeo sam, Fireru.
Hitler: elim da Vi i Vae trupe, dok je u Nemakoj jo uvek snana reakcija na Badoljovo
izdajstvo, to je mogue pre okupirate Vatikan i Vatikanski Grad, zatitite arhive i umetnika
blaga koja imaju jedinstvenu vrednost i prebacite papu zajedno sa Kurijom, zbog njihove
zatite, tako da ne mogu da padnu u ruke Saveznika i vre politiki uticaj. Prema vojnim i
politikim razvojima dogaaja bie odlueno da li da ga dovedemo u Nemaku ili da ga
smestimo u neutral-ni Lihtentajn. Kako brzo moete da pripremite ovu operaciju? 33

Volf je kazao da ne moe odmah da odgovori poto su ,,SS jedinice i policija ve u

potpunosti zauzeti". Hitler je prema Volfovom zapisu, razoarano napravio grimasu. Rekao je
generalu da e biti strpljiv, poto mu je potreban svaki vojnik na Junom frontu, ali u svakom
sluaju eleo je da upotrebi SS jedinice za taj posao. Zatim je ponovo upitao Volfa: Koliko
vremena vam treba da mi date procenu plana?" Volf je odgovorio, da uz elemente za procenu
i obezbeenje vatikanskog blaga, on nije video kako bi mogao da izvri plan za manje od
etiri do est nedelja. Na to je Hitler rekao: To je suvie dugo. Bitno je da mi javljate svake
dve nedelje kako napredujete. Vie bih voleo da zauzmem Vatikan odmah."
Volf je zapisao da je poslao est do osam linih izvetaja narednih nedelja, i da je proveo
vreme pravei detaljna istraivanja stanja sigurnosti u Italiji. Poetkom decembra 1943,
nastavio je, Hitler je ponovo navaljivao na njega da pokae svoj plan. U to vreme, Volf je
obavestio tribunal, on je zamolio Vajcekera da ga povee sa nekim u Vatikanu. Izabrana
linost bio je rektor nemakog koleda, jezuita Ivo Cajger. Cilj mojih razgovora bio je da se
sprei deporta-cija pape i da se uveri Sveti otac da mu se nita loe nee desiti."34
Poetkom decembra, zabrinut da sazna kako su tekle pripreme, Hitler je ponovo pozvao
Volfa.
Volf je napisao da je kazao Fireru: Zavrio sam svoje pripreme za izvrenje vaeg tajnog
plana protiv Vatikana. Mogu li da ukratko objasnim situaciju na terenu u Italiji pre nego to
izdate konano nareenje?"
Hitler mu je rekao da nastavi.

172
 Volf je dao procenu stanja odanosti i morala u italijanskom narodu: pad simpatija za
faiste, zamor od rata, mrnja prema Dueu, neprijateljstvo prema Nemcima, razaranje tkiva
Italije, sve vei bes zbog nastavljanja rata. Zatim je doao na svoj najubedljiviji argument:
Jedini neprikosnoveni autoritet koji je ostao u Italiji je Katolika crkva, koja ostaje vrsto
neosvojiva ('saldamente strutturata' u italijanskom tekstu jezuitskog rukopisa), kojoj su ene
Italije duboko odane, vrei, makako indirektno, veliki uticaj koji se ne sme potceniti uprkos
injenici da mnogi od njihovih mueva, brae i sinova moda ne izgledaju naklonjeni kleru."
Volf je dalje rekao Fireru, da e italijanski narod braniti svoju Crkvu po svaku cenu. U
protekla tri meseca mog rada u Italiji, bili smo paljivi da ne postupamo grubo sa Italijanima,
i shodno tome imamo diskretnu podrku (appoggio discreto) klera. Bez podrke Crkve, koja
dri mase mirnim, ne bih mogao uspeno da obavljam svoj posao." Mir stanovnitva, rekao je,
pomogao je junom frontu i iskljuio potrebu da se trupe povuku iz borbe.
Hitler mu se zahvalio, a zatim zatraio da mu da iskreno miljenje o situaciji. Okanite se",
rekao mu je Volf, vatikanskog projekta koji je roen iz razumljive uznemirenosti zbog
Badoljove izdaje. Po mom miljenju okupacija Vatikana i deportacija pape stvorie krajnje
negativnu reakciju u Italiji, i takoe kod nemakih katolika unutar otadbine i na frontu, kao i
meu katolicima u svetu i u neutralnim dravama. Bie to reakcije koje e prevazii bilo
kakvu privremenu korist koja bi se dobila politikom neutralizacijom Vatikana ili uzimanjem
vatikanskog blaga."35 Adolf Hitler se saglasio sa ovim, i plan o kidnapovanju je naputen. Sve
injenice ukazuju zato, da bi pokuaj da se napadne Vatikan i njegovi posedi, ili da se uhvati
papa u odgovoru na papski protest, samo podstakao reakciju irom Italije to je moglo
ozbiljno omesti nacistike ratne napore. I tako je ak i Hitler priznao ono to je Paeli izgleda
ignorisao: da je najjaa drutvena i politika sila u Italiji u jesen 1943, bila Katolika crkva i
da su njene mogunosti za nepokoravanje i pobunu bile ogromne.

PAELIJEVO LITURGIJSKO UTANJE

Ukratko, nemaki okupatori su garantovali ekstrateritorijalni status Vatikana i njegovih

verskih zgrada oko Rima, a cena za to bila je pokornost i nemeanje" - utanje o nacistikim
zloinima, ne samo u Italiji ve i drugde u okupiranoj Evropi. Kada je 16. oktobra poelo
prikupljanje Jevreja, nemake okupacione vlasti bile su ipak ubeene da e Paeli, pre ili
kasnije, morati da protestuje. Verovali su da bi neposredni papski protest mogao da bude u
njihovu korist time to bi preduhitrio aktuelnu deportaciju i spiralu papskih protesta i reakcija
post hoc, to bi se zavrilo zauzimanjem vatikanske teritorije od jedinica SS i graanskom
reakcijom. Ali Paeli nije bio sklon da zvanino protestuje u bilo kojoj fazi protiv prikupljanja
i deportacije rimskih Jevreja. Smatrao je, kao to je kazao Haroldu Titmanu, da bi protest
ubrzao sukob sa esesovcima, i da bi to samo koristilo komunistima. Paelijevo utanje,
drugim reima, nije bilo in kukaviluka ili straha od Nemaca. On je eleo da zadri status
quo okupacije nacista sve dok grad ne oslobode
Saveznici. Moda progonjen linim vizijama boljevikih zloina iz svoje prolosti u
Minhenu, ili stranim nasiljem izvrenim nad Crkvom unutar Crvenog trougla" Rusije,
Meksika i panije, bio je spreman da tolerie smrt hiljade rimskih Jevreja da bi spreio
posledice komunistikog preuzimanja Rima. Postojao je, meutim, dublji propust u svemu
tome, koji otkriva izvanrednu moralnu i duhovnu iaenost u njegovom papstvu. Paelijevo
oklevanje nije bilo samo diplomatsko utanje u odgovoru na politike pritiske trenutka; bilo je
to zauujue versko i liturgijsko utanje. Posle osloboenja Rima, pria se da je pourio na
jevrejsko groblje da se
tamo sam pomoli.36 Ali nije zabeleeno da je odrana ijedna javna molitva, niti da je
zapaljena votivna svea, niti je otpevan psalm, niti lamentacija, niti De profundis (kao to je
inio stojei

173
meu ruevinama San Lorenca), niti je misa obavljena u znak solidarnosti sa rimskim
Jevrejima, bilo tokom njihovog uasnog iskuenja, bilo posle njihove smrti. Niti je bilo
odgovarajueg objanjenja, izvinjenja ili ina kajanja do dananjeg dana (uprkos inicijativama
Jovana Pavla II 1986. i 1998. o emu se raspravlja u poslednjem poglavlju ove knjige). Ova
duhovna i moralna utnja naspram zloina izvrenog u srcu hrianstva, u senci ivota prvog
apostola, traje do danas i svi katolici su u tome sauesnici. Liturgijska utnja ukazuje da
Paeli nije imao iskreno duhovno bratsko oseanje za rimske Jevreje koji su bili njegovi
susedi od detinjstva. Verujui, kao to to ine katolici, da su oni lanovi Hristovog mistinog
tela, da evharistija ini Crkvu, morali su znati da ono to je uraeno ili nije, u njihovo ime,
posebno od naslednika apostola, ima uticaja na sve njih. Kako se katolici mogu pomiriti sa
injenicom da je biskup Rima propustio da odri jednu jedinu liturgiju za deportovane Jevreje
Venog Grada"? Pa ipak, uvi za smrt Adolfa Hitlera, Adolf Bertram, u to vreme kardinal
nadbiskup Berlina, svojom rukom naredio je svim upnicima svoje arhidijeceze da odre
sveani Rekvijem u znak seanja na Firera i sve one lanove Vermahta koji su pali u borbi za
nau nemaku otadbinu, zajedno sa najiskrenijim
molitvama za narod (Volk) i otadbinu i za budunost nemake Katolike crkve".37

SVEDOENjE JEVREJA

Ipak bilo je Jevreja koji su verovali u Paelija i koji su to inili i dalje. U utorak, 29.
novembra 1945, Paeli se susreo sa oko osamdeset predstavnika jevrejskih izbeglica iz raznih
koncentra-
cionih logora u Nemakoj, koji su izrazili svoju veliku ast to mogu da se zahvale Svetom
ocu lino, za njegovu velikodunost prema onima koji su progonjeni tokom nacistiko-
faistikog perioda". Mora se potovati pohvala koju su uinili ljudi koji su propatili progone i
preiveli. I mi ne moemo umanjiti Paelijeve napore u ravni milosrdne pomoi ili njegovu
podrku radu bezbrojnih katolikih vernika i laika koji su donosili utehu i bezbednost
stotinama hiljada. Ali istovremeno, moramo uti i potovati glas Setimije Spicikino, jedine
rimske Jevrejke koja je preivela deportaciju, koja je pronaena poto je dva dana leala na
gomili leeva i koja se vratila u Rim 1945, u svojoj dvadesetpetoj godini. Govorei u jednom
intervjuu na Bi-Bi-Siju 1995, ona je rekla: Vratila sam se sama iz Auvica. Izgubila sam
majku, dve sestre, sestriinu i brata. Pije XII nas je mogao upozoriti ta e se desiti. Mogli
smo da pobegnemo iz Rima i da se pridruimo partizanima. On nas je izruio pravo u
nemake ruke. Sve se to desilo pred njegovim nosom. Ali on je bio antisemitski papa,
progermanski papa. Nije hteo de preuzme ni najmanji rizik. I kad kau da je papa kao Isus
Hrist, to nije istina. On nije spasao nijedno dete. Nita."38 Moramo prihvatiti da ova suprotna
gledita o Paeliju nisu uzajamno iskljuiva. Teko je za katolika da optui papu,
univerzalnog pastira, za prihvatanje Hitlerovih planova, iz bilo kojih razloga i u bilo kom
stanju svesti. Ali jedna od najveih ironija Paelijevog papstva nalazi se upravo u njegovoj
pastirskoj slici sebe samog. Na poetku i na kraju filma Aneoski pastir, kojim sam sebe
promovie, kamera se fokusira na kip dobrog pastira koji nosi izgubljenu ovcu na ramenima.
Parabola o dobrom pastiru u Jevanelju govori nam o obanu koji toliko voli svoje ovce da e
sve da rizikuje, bez obzira na tekoe, da spase jednog lana svog stada koji se izgubio ili je u
opasnosti. Na svoju venu sramotu, i na sramotu Katolike crkve, Paeli je prezirno odbio da
prihvati rimske Jevreje kao lanove svog rimskog stada.

18.
SPASITELJ RIMA

174
 Dok su polako napredovali protiv Nemaca koji su pruali otpor na jugu Italije, Saveznici
su 22. januara 1944. uspostavili mesto za iskrcavanje na obali u Anciju, juno od Rima, u nadi
da e otvoriti drugi front. Bilo je mnogo pria da e se Nemci povui iz Rima da se bore
protiv napadaa u brdima ka severu. Tako se Paeli opet zabrinuo da ne bi komunistiki
partizani, koji su bili naroito jaki u okolini Rima, izveli prevrat poto Nemci napuste grad.
Zahtevao je od Saveznika da moraju da uu u Rim, im odu Nemci. Ali on je imao jo jednu
brigu koju je Frensis Darsi Ozborn 26. januara zapisao i poslao bez komentara, u London:

Kardinal dravni sekretar me je pozvao danas da kae da se papa

nada da nijedan savezniki obojeni vojnik nee biti meu onim malim
brojem koji mogu biti smeteni u Rimu posle okupacije. On je pourio
da doda da Sveta Stolica ne pravi razliku u boji koe, ali da se nada
da e njegov zahtev moi da se ispuni.1

Vie se ni u vatikanskim dokumentima ni u amerikim vladinim arhivima ne pominju

obojeni vojnici". Relator ili biograf Paelijevog predmeta za beatifikaciju, otac Peter
Gumpel, vezuje Pa-
elijev zahtev za sluaj Crne sramote" posle Prvog svetskog rata u Nemakoj, kada su
nemake vlasti optuile okupacione crne francuske vojnike za silovanje i pljaku. Prema
Gumpelu, Paeli je bio ubeen da su crni vojnici skloniji da siluju od belih vojnika; pontifeks
je tavie verovao da je bilo dokaza upravo za takvo zloinako ponaanje amerikih crnaca
dok su se Saveznici probijali kroz Italiju prema severu.2
Iskrcavanje na obalu kod Ansija nije se pokazalo uspenim i Saveznici nisu napredovali.
Nemci su ostali u Venom gradu" dok su Saveznici nastavili svoje sporo krenje puta sa
juga. injenica da te zime nije dolo do osloboenja pojaala je jo vie patnje i oaj u Rimu.
Bilo je malo gasa, elektrike, ulja za loenje, ak je i pijae vode nedostajalo. Pre svega, bilo je
malo hrane. Piui gospoi Makivan, Ozborn je opisao situaciju u Rimu kao neku vrstu sna
koji
se ponekad opasno granii sa morom".3 Cena hrane je ludovala na crnom tritu. Paeli je
dozvolio korienje vatikanskih zaliha da bi umanjio najtee pogoene. Ozborn je pisao u
London da Sveta Stolica obezbeuje 100.000 obroka dnevno po ceni od jedne lire po glavi.
Pored ovih stradanja, bilo je mrtvih i ranjenih od saveznikog bombardovanja. Zatim je dola
katastrofa od koje su se plaili svi Rimljani, a ne samo Paeli.
Dvadeset i treeg marta, partizani su bombardovali etu nemakih vojnika koja je
marirala niz Via Rasela u Rimu (mnogi vojnici bili su sredoveni porodini ljudi iz Tirola).
Trideset i tri oveka su poginula. Sledee vee, Gestapo je po nareenju Hitlera, pokupio 335
Italijana, od kojih je sedamdeset bilo Jevreja, uglavnom iz rimskih zatvora, i ubio ih za
odmazdu u Ardeatinskim peinama juno od grada. Ulazi u peine bili su zatvoreni
dinamitom.
Paelija su kritikovali zbog propusta da intervenie i sprei masakr; u to vreme osudili su
ga partizani tavie zbog toga to nije uspeo da dovoljno snano osudi odmazdu. Sve do
dananjeg dana, njegovi branioci odgovaraju da on nije mogao znati za Hitlerovo nareenje.
Meutim, u 10.15 ujutro, posle bombakog napada, jedan zvaninik iz rimske optinske vlade
posetio je kardinala Maljonea. Maljone je zabeleio njihov razgovor, piui i o sledeem: Jo
se nita ne zna o odmazdama: ali se oekuje da e za svakog ubijenog Nemca deset Italijana
biti pogubljeno."4 Tog dana L'Osservatore Romano" na svoj uobiajeni zamreni nain,
osudio je akt terorizma, mislei na bombaki napad u Via Rasela. Poslepodne, kardinal koji je
posetio zatvor Reina eli, obaveten je da su zatvorenici odvedeni na pogubljenje. On je
pourio da to saopti papi. Paeli je pokrio lice rukama i zajaukao: To nije mogue, ne mogu
da verujem."5

175
 Izgleda da je Vajceker traio od Keselringa, glavnog vojnog komandanta u Italiji, da
prestane ili da ogranii oekivanu odmazdu. Branioci Paelija tvrde da je papski posrednik
izmeu njega i Nemaca, otac Pankracije Pfajfer takoe pokuao da se zaloi kod nemake
komande.6 Dvadeset i estog marta, L'Osservatore Romano" je doneo lanak u kome se
izraava sauee za ubijene nemake vojnike, a zatim aljenje za 320 (sic) osoba koje su
rtvovane umesto krivaca koji su izbegli hapenje". Nemci su se alili na lanak, ukazujui da
su rtve u svakom sluaju bile osuene na smrt (to nije bilo istina za sve njih); ali partizani
su se takoe alili, jer su se u
lanku saaljevali nacistiki neprijateljski okupatori, dok su se osuivali oni koji su se borili
za slobodu Italije.
S obzirom na Hitlerovu besnu reakciju na bombaki napad u Via Rasela i brzinu kojom je
zahtevao odmazdu, malo je verovatno da bi bilo koja inicijativa koju bi preduzeo Paeli imala
neki efekat. Ali pontifeks je poslao znak partizanima, ako im je to bilo potrebno, da on nema
razumevanja za njihove metode.

OSLOBOENJE

Rim je osloboen 4. juna 1944, i papa Pije XII i bazilika svetog Petra i njegov trg postali
su sredite slavlja za Italijane i za pobednike saveznike trupe. Poslednjih nedelja pre
odlaska Nemaca, Paeli je konano uspeo da se izbori za status otvorenog grada Rima, i otuda
mu Rimljani pripisuju zaslugu to grad nije bio vie bombardovan i to nije bilo razarajuih
ulinih borbi (kao to je Musolini zahtevao preko radija iz svoje marionetske republike Salo
na severu). Paelija su na sve strane pozdravljali kao defensor civitatis, spasitelja grada. Bio je
proglaen, kako je to rekao Karlo Falkoni, za najnadahnutijeg moralnog proroka pobede".
Ali komunisti su se takoe pojavili sa dosta ugleda i prilino sledbenika irom Italije.
Osloboenje nije prolo bez tekoa. Bilo je odmazdi za saradnju sa neprijateljem;
komandant zatvora Reina eli pretuen je veslima na smrt i baen u Tibar. Rabina Izraela
Colija koji se sklonio u Vatikan i koji e biti Paelijev najvei jevrejski podravalac u
narednim godinama, estoko su napali oni koji su ga optuili da je napustio svoju dunost. O
suoavanju na ulici izmeu Colija i njegovih jevrejskih protivnika svedoio je ameriki
dopisnik Majkl Stern:

Laiki ef jevrejske zajednice doao je do mene. Ovaj ovek je

napustio svoj narod u vreme nude", rekao je. On vie nije na rabin."
Rabin Coli me je gledao moleivo. On zna da je moje ime bilo na vrhu
spiska Gestapoa onih Jevreja koje treba likvidirati. Kakvo bi dobro
mogao doneti svom narodu mrtav?" Novi rabin je imenovan za rimsku sin-
agogu, ali je Coli odbio da ode. Bitka se nije zavrila sve dok Coli, u
jednom od velikih jevrejskih skandala, nije preao u katolianstvo.7
Spisak linosti kojima je Vatikan sada nudio diplomatsku zatitu bio je obrnut. Slovaki
poslanik, potom nemaki i japanski amabasadori, Vajceker i Harada, preselili su se u Vatikan,
zauzimajui mesta britanskog, amerikog, poljskog i ostalih ambasadora. Broj britanskih
vojnika, uglavnom odbeglih ratnih zarobljenika koji su se krili u Vatikanu ili u papskim
zgradama u gradu, zamenjen je nemakim vojnicima koji su izbegli iz logora june Italije.
Paeli je davao mnoge dnevne audijencije za vojnike i pokazivao se sa loe Svetog Petra.
Osim kritikog stava partizana, nije bilo ni nagovetaja kritike njegovog dranja u to vreme;
stizala su mu samo estitanja i zahvalnost. Ponovo, bezbrojni stranci su odlazili sa utiskom o
njegovoj izvanrednoj harizmi. Britanski romansijer Ivlin Vo, koji je bio vojni kapetan u Rimu
posle osloboenja, pisao je kasnije:

176
 Oseao sam da su bili u linoj vezi sa ovekom od velike vano-
sti, jednim od njih, iako sasvim razliitog od njih... Nikad nisam uo
da je iko ko je bio u njegovom prisustvu kasnije govorio cinino o Piju
XII. To je kombinacija ljudskog genija i Boanske milosti.8

Nedeljama se u saveznikim krugovima govorilo o vraanju itavog Rima papstvu; o

davanju papi njegovog vlastitog aerodroma ili barem proirenju teritorije Vatikana.
Vatikanske organizacije za pomo donosile su hranu u Rim sa raznih strana Italije motornim
amcima sa papskom zastavom koja se vijorila sa njihovih jarbola; bilo je glasina o
ponovnom obnavljanju papske flote".9 Sve ove prie o obnovi papske svetovne vlasti bile su
prazne.
Kada se zavrio kopneni rat, Paelija nisu konsultovali o posleratnom ureenju Evrope. Ali
velike linosti Zapadnog sveta reale su se jedna za drugom da se sa njim sastanu. Meu
njima su bili Vinston eril i arl de Gol. Herold Makmilan, budui premijer Britanije, tada
glavni savezniki politiki savetnik za Italiju, ostavio je izuzetan opis svoje audijencije. Paeli
je, pisao je, izgledao pogruen, sa umom koji je kao ptica leteo od jedne teme do druge".
Makmilan je promrmljao ohrabrujue kratke reenice kao detetu", i zakljuio je da je papa
sveti ovek, veoma zabrinut, oito sasvim nesebian i svetaki - istovremeno patetina i
ogromna figura".10
Paeli je mogao na prvi pogled izgledati patetian nekom britanskom posetiocu, ali on se u
to vreme ponaao egzaltirano i kao autokrata bez presedana. Ne dugo posle osloboenja
Rima, dravni sekretar kardinal Maljone je umro i Paeli je preuzeo njegove dunosti. Sada
vie nije bilo potrebno da se savetuje na bilo kom nivou. Paeli je u to vreme rekao Tardiniju:
Ne elim kolege, ve ljude koji e da sluaju!"11 Pije XII", pisao je Tardini, bio je veliki
Usamljenik... Sam u svom radu, sam u svojoj borbi."12
Ovo je bila Paelijeva svakodnevna satnica posle rata. Ulazio je u svoj kabinet u 8.50
ujutro. Tano u minut do devet pritiskao je dugme na podu sa svojim stopalom u crvenoj
papui, da pozove Tardinija. U 9.14, pozivan je Montini koji je odlazio posle etrnaest
minuta. Tano u 9.23, zapoinjale su dnevne audijencije. U posleratnim godinama, Paeli je
nerado gubio i jednu sekundu vremena. Sve je radio prema propisu i u skladu sa svojim
krutim rasporedom.
U 6.30 poslepodne, dva slubenika bi ula kod pape sa dokumentima i prepiskom koji su
zahtevali papski potpis. U razgovoru koji se tada vodio, nije smelo da bude ni traga saveta od
potinjenih; pitanja nisu bila dozvoljena.13 Tardini je svedoio da ukoliko se Paeliju nije
sviao nain na koji je neki dokument bio sastavljen, vratio bi ga bez objanjenja. Odbio je da
potpie dokument u kome je bila ak i najmanja greka, ukljuujui nepravilno paciranje na
poetku odeljka. Administracija papske kancelarije bila je poznata po izuzetnoj
nekolegijalnosti i odsustvu meusobnog dogovaranja, iako pontifeksu nikada nije nedostajao
arm i velika ljubaznost. Jednog dana Paeli je izgubio knjigu koja mu je odmah bila
potrebna", ispriao je vatikanski inovnik na tribunalu za beatifikaciju. Poslao je po svog
sekretara, oca Hentriha, nagovetavajui da ju je potinjeni zaturio. Vikao je na njega:
'Svugde sam gledao i izgubio sam
mnogo vremena u traenju.'" Prema izjavi svedoka, Paeli je, meutim, bio svestan da je otac
Hentrih bio ustravljen od ovih rei, pa se ubrzo smirio i potraio ga u njegovoj kancelariji.
Kleknuvi na kolena pred svetenikom, Paeli je zamolio svog potinjenog za oprotaj zato
to ga je povredio. Otac Hentrih je bio toliko okiran da se rasplakao.14 Dogaaj pokazuje da
Paeli nije popustio ni za jednu jotu u svom potovanju vremena, niti da je obeshrabrivao
poniznu potinjenost vatikanskih inovnika prema njegovoj linosti. Od tog vremena pa
nadalje, vatikanski zvaninici su telefonske pozive od Paelija primali na kolenima.

177
 PAELI I MAARSKI JEVREJI

Uz neposredne probleme u Italiji, mnotvo zadataka u vezi s ratom oduzimalo je Paeliju

vreme. Posle nacistike okupacije Maarske, marta 1944, Ajhman je lino preuzeo posao oko
plana za Konano reenje 750.000 Jevreja uz pomo tri hiljade maarskih policajaca. Izmeu
23. marta, kada je postavljena nova vlada pod okupacijom, i 15. maja, kada su zapoele
masovne deportacije Jevreja iz provincija, papski nuncije u Maarskoj, Anelo Rota, esto je
obilazio ministre u vladi, u ime Jevreja. Petnaestog maja, Rota je podneo notu vladi osuujui
postupak prema Jevrejima. Kancelarija apostolskog nuncija ... ponovo zahteva od maarske
vlade da prekine svoj rat protiv Jevreja izvan granica propisanih zakonima prirode i Boijim
zapovestima, i da izbegne svaku akciju zbog koje bi Sveta Stolica i savest itavog hrianskog
sveta morali da protestuju." Prema nauniku koji se bavio maarskim jevrejskim genocidom,
Randolfu L. Bremu, nota je od velike vanosti u analima Vatikana jer je to bio prvi zvanini
protest protiv deportacije Jevreja koju je podneo papin predstavnik.15 Nota je bila
diplomatskog karaktera, naglaavajui, kao to je ukazao jo jedan istraiva holokausta,
Helen Fejn, da nijedan predstavnik Vatikana nikad nije javno rekao katolicima da ne smeju
da sarauju zato to Nemci ubijaju Jevreje siste-
matski i potpuno i da je ubistvo Jevreja greh."16
Sm Paeli je bio pod pritiskom da osudi deportaciju maarskih Jevreja od samog poetka
nemake okupacije te zemlje. Dvadeset i etvrtog marta, ameriki Odbor za ratne izbeglice
zalagao se kod Paelija preko apostolskog delegata u Vaingtonu; Harold Titman, ameriki
predstavnik u Vatikanu, molio je Paelija 26. maja da podseti maarske vlasti na moralne
implikacije masovnog ubistva bespomonih ljudi, ena i dece"; bilo je i drugih molbi,
takoe, od
jevrejskih voa u Palestini, preko apostolskog delegata u Kairu, da pontifeks upotrebi svoj
veliki uticaj... da sprei avolski plan da se istrebe maarski Jevreji".17 Takoe, u maju 1944,
dva slovaka Jevrejina pobegla su iz Auvica i izvestila da se logor smrti priprema za
maarske Jevreje. Izvetaj je konano naao put do ruku monsinjora Anela Ronkalija,
papskog nuncija u Istambulu, budueg pape Jovana XXIII, i odatle je poslat u Vatikan i
predsedniku Ruzveltu u
Vaington.
Krajem juna, vajcarska tampa je poela da izvetava o uasima deportacije maarskih
Jevreja. Dvadeset i petog juna, Paeli je konano telegrafisao maarskom predsedniku
Hortiju, molei ga da upotrebi svaki mogui uticaj kako bi zaustavio patnje i muenja koje
podnose bezbrojni ljudi samo zbog svoje nacionalnosti ili rase".18 Narednog dana, predsednik
Ruzvelt je poslao poruku preko vajcarske maarskoj vladi, zahtevajui da odmah prekine
deportaciju Jevreja ili e snositi posledice. Istog dana, Horti je obavestio svoj krunski savet da
okrutnosti deportacije" moraju odmah da se zaustave.19 Prvog jula, Horti je telegrafisao
Paeliju potvrujui da e on uiniti sve to je u njegovoj moi da prevladaju zahtevi
hrianskih humanitarnih principa". Deportacije su se, ipak, nastavile do devetog jula.
Meutim, tog dana, najvei broj oblasti u Maarskoj bio judenrein - osloboen od Jevreja.20
Lov na Jevreje i deportacije nas-
tavili su se pod Ajhmanovim rukovodstvom, ali je hiljade maarskih Jevreja u Budimpeti
spaseno posebnim akreditivnim pismima koje je pribavila Sveta Stolica i obezbeivanjem
skrovita u katolikim domovima i verskim kuama. Evo jednog svedoenja: Tokom jeseni
i zime 1944, nije praktino bilo nijedne ustanove Katolike crkve u Budimpeti gde
progonjeni Jevreji nisu nali utoite."21 U isto vreme, Randolf L. Brem tvrdi: Uspeh
Hortijeve zakasnele akcije je jo jedan dokaz koji pokazuje da su nemaki zahtevi za Konano
reenje mogli da budu odbijeni ili sabotirani ak i posle okupacije. Da su se Horti i maarska
vlada zaista brinuli za sve svoje graane jevrejske vere, mogli su da odbiju saradnju."22 Prema

178
studiji istraivaa holokausta, Davida ezaranija, izmeu 15. maja i 7. jula, 437.000 Jevreja je
prikupljeno i poslato u kompleks logora za sabiranje i istrebljenje, Auvic-Birkenau u Gornjoj
leziji. Od onih koji su odabrani za rad, samo je nekoliko hiljada preivelo.23
Paelijeve inicijative u Maarskoj i drugde doprinele su, bez sumnje katolikim
spasilakim naporima. Ali njegov protest je stigao suvie kasno da sprei da gotovo pola
miliona Jevreja bude
deportovano iz provincija. tavie, do samog kraja, on je odbijao da imenuje naciste ili
Jevreje. Konano, mora se priznati da su zajedno sa hrabrim nuncijem Rotom, obini vernici,
kler i laici, radei pojedinano ili u malim grupama, bez Paelijeve podrke, bili u velikoj
meri odgovorni za katolike spasilake napore u Budimpeti, tokom leta 1944. Meutim,
raniji protest od vie vlasti, mogao je da ima znaajnog dejstva.

PAELI SE BORI PROTIV ITALIJANSKOG KOMUNIZMA

Politika situacija u Italiji zasenila je sve Paelijeve brige 1945. Sa padom faistikog
pokreta, Italija se nala u potrazi za novim drutvenim i politikim identitetom. Dva vodea,
uglavnom
nestvarna modela nudila su se italijanskom narodu. Na jednoj strani nalazila se promoskovska
italijanska Komunistika partija, koja je oboavala Staljina i videla sebe kao pravog branioca
drutvene pravde i kao autentinog pobednika nad faizmom. Na drugoj strani bila je
primamljiva demokratija slobodnog preduzetnitva amerikog tipa, koja je veliala
individualizam, potroako drutvo i ameriki nain ivota. Sa velikim brojem amerikih
vojnika u zemlji, Italija je bila preplavljena amerikom odeom, filmovima, popularnom
muzikom, pivom, cigaretama, vakaim gumama i koka-kolom. Uz pomo amerike vlade,
asopis Riders Digest" bio je slan u pola miliona porodica u Italiji.
Javno prezirui ove strane modele (komuniste pre svih), Paeli se zalagao za treu opciju -
mogunost da se Italijani pridobiju za katoliku obnovu prema pontifeksovoj viziji Crkve. Za
Paelija, najbolji od svih moguih svetova bio je panski model vrste korporativne katolike
drave (to jest, vostvo zasnovano na odabiru, a ne na izborima), partnerstvo izmeu dva
suvereniteta, svetovnog i duhovnog, oba katolika i lojalna pontifeksu. Uprkos Frankovoj
spremnosti da nametne svoju volju Crkvi, Paeli je odlikovao Kaudilja najveim vatikanskim
ordenom, Vrhovnim redom Hrista.24 Hodoasnici koje je finansirao Franko vikae na Trgu
svetog Petra: panija za papu." A Paeli e uzvratiti: I papa za paniju."
Ali sloena situacija u Italiji posle pada faizma, onemoguavala je bilo koji od ovih snova,
i pored stalnog postojanja Lateranskih sporazuma, koji su obezbeivali Katolikoj crkvi
privilegovan poloaj u italijanskom ustavu. Umesto toga, Paeli je traio da manipulie
novoformiranim Hrianskim demokratama, koji su pod rukovodstvom Alida de Gasperija,
postali centar sakupljanja protiv komunista. Hrianske demokrate nisu bile konfesionalna
politika stranka u smislu stare Partito popolare pod don Luiijem Sturcom (rasputena na
nagovor Pija XI 1923) ili nemake Stranke centra (rasputene na Paelijev zahtev 1933). Oni
su rasli pod pokroviteljstvom Paelija, uz podrku Katolike akcije, uz pomo energije klera i
vernika, i izvanrednog broja glasaa koji su se bojali komunista.
U svojoj Boinoj radio-emisiji 1944, Paeli je mrzovoljno i oprezno dao demokratiji svoj
blagoslov.25 Prvo je citirao svog prethodnika Lava XIII, doputajui da Katolika crkva ne
osuuje nijedan oblik vladavine, ukoliko je ona prilagoena dobrobiti graana."26 Onda je
ukazao na opasnosti od demokratije kao beslovesne vladavine masa", izjavljujui da je
demokratija nezamisliva bez pokroviteljstva Katolike crkve: Crkva prenosi tu natprirodnu
snagu milosti koja je potrebna da se sprovede apsolutan poredak koji je ustanovio Bog, taj
poredak koji je krajnja osnova i rukovodea norma za svaku demokratiju." Ovde nije bilo
hrianskih argumenata da podupru ideal kulturnog, verskog i politikog pluralizma. Nije bi-

179
lo istraivanja drutvenog katolianstva i potrebe za sloenom mreom zajednica koje bi
trebalo da obogate prostor izmeu drave i pojedinca.
Zavrio je svoju poruku reima posebne zahvalnosti SAD, za veliku pomo koju su
pruile, uprkos izvanrednih tekoa u transportu."
Paelijev slabaan ustupak demokratiji nije doao prerano, jer su tu bili drugi kao De
Gaspari koji su istupali napred Robert uman u Francuskoj i Konrad Adenauer u Nemakoj
- i koji e predstavljati ideale i aspiracije Hrianske demokratije u novoj Evropi.
Za Paelija je demokratija vodila ili ka sumnjivim vrednostima SAD, koje je na mnogo
naina odbacivao uprkos njihovom korisnom bogatstvu, ili ka razliitim socijalizmima, koje
je smatrao prethodnicima komunizma. Bio je ubeen da su SAD zastupale opasan relativizam
koji sadri u sebi sve vrste verovanja, denominacija ili afilijacija, ukljuujui protestantizam i
slobodno zidarstvo. Ameriki besramni materijalizam, po Paelijevom vienju, predstavlja
protivteu ateistikom materijalizmu Sovjetskog Saveza. Meutim, pragmatino posmatrano,
izbor izmeu dva velika posleratna bloka znaio je pristajanje ili protivljenje komunizmu.
Odvojena od Jugo-
slavije kratkom razdaljinom preko Jadranskog mora, Italija je bila u prvoj liniji podele istok-
zapad; neprijatelj je bio pred kapijama, a Paeli se bojao neposrednog komunistikog prevrata
u Italiji, posle ega bi dolo do muenitva Katolike crkve. Otuda je on bio naglaeno na
strani Zapada kao manjeg od dva zla, to e mu doneti ironian naziv Kapelan
Severnoatlantske alijanse". Nije davao ni najmanje ustupke italijanskim komunistima, uprkos
injenici da je
voa Komunistike partije Italije, Palmiro Toljati, barem javno, odbacio nasilje. Gledite
Vatikana, gde su se dogaaji u Istonoj Evropi neposredno i brino pratili, bilo je da su
komunisti govorili jedno kada su teili vlasti, a radili sasvim drugo kada su je zadobili. Isto je
vailo i za socijaliste. Tako, posle obrazovanja posleratne italijanske ustavotvorne skuptine,
pre optih izbora (monarhija je bila ukinuta referendumom, sa Paelijevim svesrdnim
odobravanjem), stvoren je pragmatian savez izmeu SAD, italijanskih hrianskih demokrata
i pape Pija XII - da se sprei, kako se govorilo, da Kozaci i Staljin postave logor na Trgu
svetog Petra".
Ubeen da je privlanost komunista bila posledica brojnih lokalnih organizacija, Paeli je
prihvatio pomo Luiija Gede, koji je kontrolisao masovni pokret Katolike akcije i koji je
osnivao katolika izborna udruenja pod nazivom comitati civici (civilni komiteti) u
nadmetanju sa komunistikim elijama. Geda je bio producent Paelijevog ratnog
propagandnog filma: Pastor Angelicus, i zato je bio pogodna linost da blisko radi sa
pontifeksom i da vodi
kontrapropagandne aktivnosti Katolike akcije. Dvadeset hiljada pripadnika comitati civici
postali su agenti za regrutovanje za hrianske demokrate i igrali su sutinsku ulogu u
izbornoj kampanji 1948, poto su komunisti izbaeni iz prve koalicione vlade.
Izbore 1948, gde se vodila borba izmeu Hrianske demokratske koalicije i Popularnog
fronta komunista i socijalista, Paeli je okarakterisao kao borbu za hriansku civilizaciju".
Paeli je obezbedio 100 miliona lira iz svoje line banke, Instituto per le Opere di Religione
(osnovane 1942), sumu novca koju je dobio od prodaje vika amerikog ratnog materijala,
namenjenog Vatikanu da se potroi za antikomunistike aktivnosti.27 Dvanaest meseci pre
izbora 18. aprila, SAD su ubacile 350 miliona $ u Italiju za pomo i u politike svrhe. Na
zahtev Paelija, katolicima je reeno da je njihova graanska dunost" bila da glasaju.
Kardinal Tiseran je izjavio da komunisti i socijalisti ne mogu da prime sakramente; u stvari,
rekao je da oni ak ne mogu ni da se hrianski sahrane.28
Pred izbore predvialo se nasilje, ak i graanski rat. Dozef Vol, irski ambasador pri
Svetoj Stolici, imao je audijenciju kod Paelija 26. februara 1948, sedam nedelja pre izbora, i
zapazio je da je pontifeks zaista izgledao vrlo umorno i po prvi put, video sam ga u

180
raspoloenju najdubljeg pesimizma". Paeli je bio pogrbljen, gotovo fiziki ophrvan teinom
sadanjeg tereta... neposredne opasnosti po Crkvu u Italiji i itavoj Zapadnoj Evropi."29 On je
zapitao
diplomatu: Ako oni dobiju veinu, kako ja mogu da upravljam Crkvom onako kako to Hrist
od mene trai?"30 Vol je odgovorio da, ako stvari krenu loe po pontifeksa, on e uvek biti
primljen sa dobrodolicom u Irskoj. Na to je Paeli skoio: Moje mesto je u Rimu, i ako to
bude volja Boanskog Gospodara, spreman sam da se za njega rtvujem u Rimu."
Osamnaestog aprila, izbori su odrani uz maksimalno uee biskupa, klera, vernika i
seminarista irom Italije. Slogan Hrianske demokratije, koji odzvanja Duhovne vebe
Ignacija Lojole, bio je Ili za Hrista ili protiv Hrista". Ildefonso uster, uvaeni kardinal
biskup Milana, rekao je vernicima da je borba izmeu Satane i Hrista i njegove Crkve ula u
akutnu kriznu fazu".31 Uoi izbora, nadbiskup enove, uzepe Siri, rekao je svojoj dijecezi
da je smrtni greh" ne glasati, da je glasanje za komuniste nespojivo sa onim ko je katolik", i
da ispovednici ne treba da daju oprotaj onima koji se nisu drali njegovih uputstava".32
Snage SAD prikazale su
svoju mo, iskrcavajui tenkove namenjene Grkoj, u Napulju. Frenk Sinatra, Bing Krozbi i
Gari Kuper napravili su posebne radio-emisije za italijanski narod, podseajui oboavaoce
svojih filmova da e rezultat izbora pokazati razliku izmeu slobode i ropstva".
Paelijev strah je, kao to se pokazalo, bio neosnovan: rezultat glasanja bio je pobeda
Hrianske demokratije sa 48,5 procenata glasova od 90 % izalih na izbore. Stranka e
vladati italijanskom politikom scenom sledeih trideset i pet godina. Narodni front
komunista i socijalista obezbedio je 31% glasaa. Ali pretnja od nasilja ostala je da visi u
vazduhu. Posle neuspelog pokuaja ubistva komunistikog voe Toljatija na Siciliji, 14. jula,
komunisti su sazvali generalni trajk, to je podstaklo ameriku ambasadu da preko Gede,
ubaci sredstva u katolike sindikalne organizacije.33
Paeli je pobedio, ali Vatikan je bio skrajnut. Postoji dokaz da je u avgustu 1948, kardinal
Frensis Dozef Spelman otiao sa vatikanskom molbenom inijom generalu Dordu
Maralu, zaetniku Maralovog plana da se oporave privrede i konsoliduju antisovjetske
snage u Zapadnoj Evropi sa sumom od 12 milijardi $.34 Prethodne godine, Paeli je podrao
Maralov plan odobravajui pozitivan lanak u ,,Quotidiano" koji je napisao Montini,
zamenik dravnog sekretara.35 Prema pisanju Spelmanovog biografa Dona Kunija, ameriki
kardinal je obavestio Paelija u tajnom memorandumu da je kao rezultat njegovog sastanka sa
Maralom, amerika vlada tajno pustila ogromne sume 'crnog novca' za Katoliku crkvu u
Italiji".36
Avgust 1948. bio je period rastue napetosti izmeu Zapada i Sovjetskog bloka. Pravio se
berlinski vazduni most (kao protivmera blokadi kopnenih puteva u zapadne sektore), a trei
svetski rat izgledao je neizbean s obzirom na rastui ameriki nuklearni arsenal. Za godinu
dana, Sovjetski Savez je takoe imao atomsku bombu i uspeno obavio prvu probu u
septembru 1949. Pet godina ranije, Paeli je izrekao opomenu protiv razorne upotrebe
nuklearne energije u jednom obraanju Pontifikalnoj akademiji nauka (izabrana grupa
meunarodnih naunika kojima je Sveta Stolica ukazala ast i koje je finansirala), dve godine
pre nego to je atomska bomba baena na Hiroimu. Treeg avgusta 1948, Komitet za
neamerike aktivnosti pozvao je Vitakera ejmbersa, urednika magazina Times" da svedoi
o amerikim zvaninicima koji su bili poznati kao komu-
nisti: on je meu ostalima imenovao Aldera Hisa, biveg zvaninika Stejt departmenta. To je
bio poetak lova na komuniste koji je vodio senator Do Makarti. Vitezovi Kolumbusa, jedno
muko katoliko udruenje, saraujui sa radio buskupom" Fultonom inom i kardinalom
Spelmanom, podrali su Makartijev antikomunistiki krstaki pohod. Vitezovi su prikupili
dolare istine" za Radio Slobodnu Evropu i sa biskupom inom sakupljali sredstva za

181
Vatikan. Tokom pedesetih u SAD je za Svetu Stolicu sakupljeno otprilike 12,5 miliona
dolara.37
U meuvremenu, dolo je do predloga jedne kurijalne linosti u usponu, Alfreda
Otavijanija, koga je podravala Civilt Cattolica", da vlada Italije treba zvanino da zabrani
Komunistiku partiju. Paeli je instinktivno bio protiv toga. Preduzeti takvu akciju znai
ohrabriti revoluciju", pripisuje mu se da je rekao, i to bi bilo nezamislivo u svetlu
demokratskih procedura."38 Ipak, bio je spreman da uradi sledeu najbolju stvar izdajui
dekret 2. jula 1949, da nije zakonito da se katolici upisuju kao lanovi Komunistike partije.
Nije bilo zakonito da se objavljuju i piu lanci u kojima se zalae za komunizam; i nije bilo
zakonito da svetenici daju svete sakramente bilo kome ko ini navedeno.39 Dekret je
obavezao vernike Italije, jasno stavljajui do znanja da se ne moe biti katolik i komunista, i
upozorenje je bilo upravljeno ne samo Italijanima ve i ka-tolicima Istone Evrope.
Dekret nije doveo do pada Komunistike partije Italije, niti je uticao na komunistike
glasove narednih godina, ali je verovatno bio snana moralna brana da se stanje ouva.

KATOLIANSTVO U ISTONOJ EVROPI

Ogromna odgovornost koja je leala na Paeliju krajem etrdesetih, kako to opisuje Dozef
Vol, bila je delimino posledica Paelijevog straha da Italija moe pretrpeti razaranja slino
paniji tokom graanskog rata. U isto vreme, bio je svestan sudbine Katolike crkve u
Istonoj Evropi, pod Staljinovom izmom. Pogled iz Apostolske palate na ove zemlje sa
brojnim katolikim stanovnitvom - Poljska, Slovaka, Litvanija, Maarska - bio je
nerazreivo mraan, ukazujui na slinu budunost ostalih istonoevropskih drava, ukoliko
se komunizam ne zaustavi. Izdajui dekret o ekskomunikaciji, Paeli je objavio rat
komunizmu gde god je on
bujao. Ta odlunost - kasnije e biti ublaena pod Pavlom VI i njegovim dravnim
sekretarom, kardinalom Agostinom Kazarolijem - naslutila je i uspostavila, trideset godina
kasnije, duboke veze sa jednako nepomirljivim nadbiskupom Krakova Karolom Vojtilom,
buduim Jovanom Pavlom II.
Paeli nije video mogunost prilagoavanja ideologiji koja je sistematski prihvatala i
propovedala ateizam, diktaturu proletarijata, klasni rat, ukidanje privatnog vlasnitva (koje je
za moderne pape podsticalo porodine vrednosti), ideologiji koja je odbijala postojanje
duhovne i besmrtne due". Stav komunista prema katolianstvu nije bio nita manje
neprijateljski. U oima istonoevropskih marksistikih vlada, katolianstvo je bilo snaga koja
je izazivala podele; ohrabrivalo je lenjost, graanske stavove i nepravdu. Katolike su
optuivali da su bili na strani nacista tokom rata. estina sa kojom je katolianstvo napadano
razlikuje se od zemlje do
zemlje, idui od neznatne represije do nametenih suenja, hapenja, muenja i ubistava.
Meutim, sveukupna politika bila je da se ukloni ispovedanje vere, da se zabrani versko
obrazovanje, da se stavi van zakona versko izdavatvo i mediji, da se onemogui
prijavljivanje za
svetenike. Istovremeno, obrazovanje u kolama naglaavalo je nauni materijalizam,
ismevalo religiozno verovanje i sistematski propovedalo ateizam.
Crkva je bila suoena sa munom dilemom. Da li je bolje praviti kompromise sa ovim
reimima kako bi se ouvala struktura sa kojom se moe preiveti i nadati boljim vremenima?
Ili bi bilo bolje odupreti se, protestovati, sukobiti se, rizikujui unitenje? U Nemakoj
tridesetih godina, Paeli je napravio izbor dok se Hitlerova partija tek uzdizala do moi i dok
joj se moglo suprotstavljati. Paeli je od samog poetka vodio Katoliku crkvu u Nemakoj u
kompromis, pomaui legalno Hitleru da postane diktator. U istonoj Evropi, krajem '40-ih,
marksistiki reimi bili su gotova stvar, uz podrku ogromne vojne i totalitarne moi

182
Sovjetskog Saveza. Nada u bolje dane izgladala je kao nemogui san. Meutim, ovaj put
Paeli je podrao nepopustljivu odbojnost crkve pred sovjetskim komunizmom. Nije moglo
biti dogovora.
Dogaaj sa Jozefom Mindsentijem u Maarskoj, ilustruje teke odluke koje su stajale pred
Paelijem dok je razmiljao o Istonoj Evropi pod komunizmom. Dogaaj otkriva, iz dananje
perspektive posmatrano, trajnu moralnu snagu i ugled onih koji su izabrali da se suprotstave
komunizmu zbog njegovog neprijateljstva prema hrianstvu. Krajem 1945, u Maarskoj su
odrani slobodni izbori. Konzervativna demokratska stranka dobila je veinu i formirala
vladu.
Meutim, posle talasa inflacije, komunisti su izvrili prevrat i zaveli vladu terora, podrani
okupatorskom Crvenom armijom. Jozef Mindsenti je postavljen za biskupa marta 1944, poto
su nacisti pokorili Maarsku. On je otvoreno osudio naciste koji su ga bacili u zatvor, a zatim
je osudio ruske neprijatelje zbog njihovog napada na crkve. Paeli je odobrio otvoreni stav
novog biskupa. Oktobra 1945, on je postavio Midsentija za primasa itave Maarske i
zamolio ga da doe u Rim. Narednog meseca, Mindsenti je s mukom stigao u Bari, odakle je
autobusom doputovao u Vatikan. Pria se da je Paeli prekinuo svoje duhovne pripreme za
Advent, kako bi ga primio.
Mindsenti je pisao u svojim memoarima da je oduvek cenio Pija kao vrhunsku linost";
sada je mogao sam da se uveri kako nam je Bog dao ljubaznog Svetog oca". Mindsenti je
rekao pontifeksu kako mu je drago to je Rim bio poteen najgorih posledica rata, a Paeli je
kazao: Zar vi koji ste toliko mnogo patili, jo uvek imate snage da se tome radujete?" Na
kraju audijencije, Paeli je kazao Mindsentiju da e ga proizvesti za kardinala.
Ugarski primas, koji je bio star 54 godine, ponovo je putovao u Rim u februaru 1946, na
ceremoniju. Dok je Paeli stavljao crveni eir na Mindsentijevu glavu, rekao je: Meu
trideset i dva (nova kardinala) vi ete biti prvi koji ete doiveti muenitvo iji je simbol ova
crvena boja".40 Nasuprot svojoj pomirljivosti prema nacistima u Nemakoj tokom tridesetih,
Paeli je sada otvoreno zagovarao otpor do smrti. Sa Paelijevim blagoslovom, Mindsenti je
postao sredite opozicije reimu, ne pravei razliku izmeu verskog i politikog katolianstva.
Mindsenti je osudio komunistiki reim kao najgori u maarskoj istoriji.
Posle propagandne kampanje protiv njega u medijima koje je kontrolisala vlada, Mindsenti
je uhapen na Boi 1948, pod optubom saradnje sa nacistima, pijuniranja, izdaje i
pronevere. Nijedan od navoda nije bio istinit. Kardinal je bio duevno i fiziki muen, svaki
dan prebijan gumenim palicama, sve dok nije potpisao neku vrstu priznanja. Treeg februara
1949, zapoeo je montirani proces. Ujedinjene nacije su osudile ovaj proces, a to je javno
uinio i Paeli. Lane optube, o kojima se u potpunosti izvetavalo na Zapadu, uasnule su
katolike irom sveta. Mindsenti koji je oigledno bio drogiran (navodno actedronom za koji
se kae da otupljuje psihiki otpor") priznao je sve optube i posle trodnevnog suenja
osuen je na doivotnu robiju.
Nedelju dana posle suenja, Paeli se obratio kardinalima u Vatikanu:

Smatramo naom posebnom dunou da igoemo kao potpuno

lanu tvrdnju koja je izreena tokom suenja, da je itav spor bio u to-
me to je ova Apostolska stolica, u nameri da podstakne plan za poli-
tiku dominaciju nad narodima, dala preporuke da se suprotstavi
Republici Maarskoj i njenim upravljaima; na taj nain, sva odgov-
ronost bi pala na ovu istu Apostolsku stolicu. Svako zna da se Kato-
lika crkva ne rukovodi svetovnim motivima, i da ona prihvata bilo
koji i svaki oblik graanske vlasti pod uslovom da on nije u suprot-
nosti sa boanskim i ljudskim pravima. Ali kada je on u suprotnosti
sa tim pravima, biskupi, a i sami vernici moraju po vlastitoj savesti

183
 da se suprotstave nepravednim zakonima.41

To su bile borbene rei, sasvim razliite od bilo kog obraanja katolikim biskupima i
vernicima u Nemakoj tridesetih godina. Meutim, one nisu imale uticaja na maarski
episkopat. Mindesentijeva braa biskupi, popustili su 22. jula 1951, i zakleli se na lojalnost
reimu pod svetlom medijske javnosti. Maari koji su javno ispovedali svoje katolianstvo
bili su suoeni sa otkazima. Verski redovi bili su rasputeni i njihovi lanovi isterani iz svojih
samostana i konvenata. Katolikoj crkvi data je novana pomo iz njenih ranijih vlastitih
fondova. Katoliki svetenici i laici poznati kao progresivni katolici" saraivali su sa
komunistima. Ni Mindsenti u zatvoru niti Paeli u Rimu, nisu prestajali da osuuju takve
kompromise. U svakoj prilici", pisao je Mindsenti posle oslobaanja, (Paeli) je osuivao
mahinacije komunista i onih takozvanih 'progresivnih katolika'."42
Mindsenti e amiti u zatvoru sve do oktobra 1956, kada je osloboen tokom maarske
antikomunistike revolucije. Otputovao je u Budimpetu gde su ga doekali kao heroja, ali
morao je da pobegne u ameriku ambasadu kada su ruski tenkovi uli na ulice i opkolili
zgradu parlamenta. Paeli je javno osudio guenje maarskog ustanka.
Mindsenti je ostao u ambasadi u Budimpeti narednih petnaest godina; maarska vlada je
htela da on izae iz zemlje i ponudila je da mu obezbedi siguran put, ali on je odbacio svaku
mogunost da se vrati u Rim. Na kraju, stvorio je neprilike Svetoj Stolici tokom onih godina
kada je nova administracija u Vatikanu pokuavala da se nagodi sa komunistima u politici
poznatoj kao Ostpolitik. Konano, 1971, Pavle VI je naredio Mindsentiju da napusti
Budimpetu u dogovoru sa maarskom vladom. Mindsenti se nastanio u maarskom
semenitu u Beu, gde je napisao svoje memoare bez dlake na jeziku.
Papa Pavle VI mu je savetovao da ih ne objavljuje, bojei se da bi knjiga poremetila
ravnoteu koja se uspostavljala izmeu Vatikana i zemalja Istonog bloka. Mindsenti ga nije
posluao i ipak ih je objavio. Agostino Kazaroli, kardinal dravni sekretar Pavla VI, rekao je
da je Mindsenti bio kao granit, i mogao je da bude isto tako neprijatan kao granit".43

19.
TRIJUMFALNA CRKVA

Paelijevo neprijateljstvo prema komunizmu nije ukazivalo na umekavanje stava prema

raznolikosti i decentralizaciji u unutranjoj politici Crkve. Naprotiv, krajem 1940. i poetkom
1950, dolo je do uvravanja njegovih crkvenih stavova. Imao je trijumfalnu viziju Crkve i
papske vlasti; a sveopte odobravanje koje je zadobio na kraju rata izgleda da ga je uverilo u
njegovu nepogreivost. Njegova vizija papstva, i pored sve njegove line poniznosti i
pristojnosti, bila je vizija neprikosnovene moi, koju je mistino darovao Bog u onome to je
on smatrao interesima ouvanja i jedinstva Katolike crkve.
Robert Lajber, etrdeset godina njegov pomonik, pokuao je da opie osobenu
kombinaciju Paelijevih instinkata: Poto je bio realista, Pije XII je imao jasan oseaj moi.
Nije voleo planove, bez obzira kako da su bili idealni, ukoliko iza njih nije stajala mo.... Ali
njegova trezvenost ipak nije znaila nedostatak oseanja. Pije XII je naprotiv, bio izuzetno
osetljiv i saoseajan."1
Paelijev trijumfalizam dobio je snaan fiziki i istorijski izraz 1950, kada je po tradiciji
koja potie jo od 1300. godine, proglasio Svetu godinu - godinu u kojoj se milioni
hodoasnika iz itavog sveta podstiu da posete Veni grad". Pojam svete godine pozajmljen
je od Jevreja koji imaju takve jubileje svakih pola veka. U Katolikoj crkvi uestalost je
uveana na svakih dvadeset i pet godina. Toliko je bilo hodoasnika da su morali da logoruju
na brdima oko Rima. Data je i sveopta indulgencija, potpuna amnestija od vremena koje

184
treba provesti u istilitu, za one koji posete odreene bazilike u Rimu; uvedeni su posebni
tramvaji kako bi ovi obilasci bili
ugodniji. Radnje koje su prodavale svete predmete izloile su gipsani kip Paelija sa rukom
koja se automatski dizala da blagoslovi. Trg Svetog Petra postao je amfiteatar za redovne
masovne skupove i izlobe papske pompe i dogaanja. Paelijeva sklonost ka gimnastici i
sportu liila je na sline demonstracije na Crvenom trgu u Moskvi. Ogromni skupovi grupa
Katolike akcije na Trgu svetog Petra, tavie, imali su manje veze sa drutvenim
katolianstvom, a vie sa izlivima lojalnosti kultu papstva.
Ova spoljna potvrda monolitnog, autokratskog katolianstva imala je paralelu u dubokoj
ideolokoj reakciji u intelektualnom ivotu Crkve. Godine 1943, u sred rata, Paeli je objavio
svoju encikliku Divino afflante spiritu (Po nadahnuu Svetog duha) prema uenju Svetog
pisma, kako bi ohrabrio moderne metode u biblijskoj nauci i kako bi podstakao povratak
biblijskim izvorima meu teolozima. Enciklika je pripisana njegovom ispovedniku,
jezuitskom nauniku
Svetog pisma Agostinu Bea, i u njoj se izgleda, oznailo dugo oekivano odbacivanje
antimodernistike kampanje, umekavanje kurijskih stavova prema modernim pristupima
biblijskih komentara. tavie, 1947. godine, Paeli je objavio svoju encikliku Mediator dei
(Posrednik izmeu Boga i ljudi), najavljujui reforme u rimokatolikoj liturgiji, ime je
doprineo da je ona postala znaajnija i pristupanija vernicima. Izgledalo je kao da ove dve
enciklike uka-
zuju na veoma potrebno ohrabrenje za stvaralatvo i otvorenost Crkve, ali se pokazalo da je to
bila zabluda. U svetlu Paelijevog kasnijeg okotavanja stavova, pisanje Divino afflante lii
na misteriju. Godine 1950, u sred velike Svete godine, Paeli je objavio encikliku koja je
zamrzla stvaralaki nauniki napor i dovela do intelektualnog lova na vetice koji se mogao
porediti sa antimodernistikom kampanjom u prvoj deceniji veka. Uperena na borbu protiv
novih teolokih ideja, koje su uglavnom dolazile iz Francuske i nairoko se nazivale Nova
teologija, Paelijeva enciklika Humani generis (O ljudskoj rasi) vratila se nazad na kruto
predratno pravoverje.
Enciklika, objavljena 2. septembra 1950,2 kritika je i uskogrudna. Greka i nesklad",
zapoeo je, moe se oekivati samo izvan okrilja Hrista", jer tamo nailazimo na miljenje
koje propagiraju komunisti da je svet u stalnoj promeni". Pored toga, u tekstu se nalazi
mnotvo filozofskih pogreki zamaskiranih novim oblijem, ukljuujui i egzistencijalizam",
koji se bavi postojanjem pojedinanih stvari, a zanemaruje razmatranje njihovih
nepromenljivih
sutina". Uz to, bio je tu izvestan istoricizam" (podsmeljiva aluzija na naglasak koji je
istoriji davao Novi teoloki pokret u Francuskoj), koji je on svrstao zajedno sa racionalizmom
i pragmatizmom kao intelektualne bolesti vremena - moderne intelektualne stavove koji su
bili u suprotnosti sa apsolutnim i nepromenljivim dogmama rimskog magisterijuma".
Ove pogreke, tvrdio je, ne mogu se pravilno shvatiti ukoliko nisu pravilno utvrene".
ak su i katoliki naunici, nastavio je, zbog nerazumnog ara za duama" bili zavedeni.
Postojala je neprihvatljiva udnja za novotarijom... i oni hrabriji su skandalizovali mnoge,
posebno meu mlaim klerom i na tetu crkvenog autoriteta". Bilo je naunika koji su
sumnjali u bukvalnu istinu Svetog pisma, pokreui nove egzegeze koje oni sa
zadovoljstvom zovu simbolinim ili spiritualnim"; drugi bacaju sumnju na prvobitni greh
Adamov, navodei na pomisao da je bilo mnogo Adama" (jeres poznat kao poligenizam").
Najgore od svega, ovi katoliki naunici, edni novotarija, prihvataju dogmatski
relativizam", smatrajui da su dogme dobre u svoje vreme, ali da su u stalnom stanju
propadanja.
Paelijev lek za sve ove razliite bolesti bio je razjanjenje Kodeksa kanonskog prava,
prirunika crkvenih dekreta koga je on sam koncipirao gotovo pola veka ranije. Dunost je",

185
izjavio je, navodei Kanon 1324 ( koji spaja pogreku i jeres), kloniti se svih onih greaka
koje se manje ili vie pribliavaju jeresi, i sledstveno tome 'drati se odredbi i dekreta kojim
su takva loa miljenja proskribovana i zabranjena od strane Svete Stolice.' "3 Time je mislio
na dokumente kao to su papske enciklike. A zatim je dola dogmatska bomba. Papske
enciklike, koje se obino smatraju vaeim pounim tekstom" i zbog toga nisu nepogreive,
u budunosti, utvrdio je, moraju se prihvatati bez pogovora, ak i meu kompetentnim
teolozima, kada papa eli da budu konane. Kanon 1323. Kodeksa iz 1917, pripremio je put
za takvo gledite, iako je Prvi vatikanski koncil sasvim jasno naznaio da su samo sveane
definicije", dogme ex cathedra za celu Crkvu, bile nepromenljive". Svi teolozi koji su mislili
da je mogue pronai neku rupu u zakonu, sada su bili primorani da ga se vrsto pridravaju:

Ako vrhovni pontifeks u svojim zvaninim dokumentima namer-

no presudi o stvari koja je do tada bila predmet rasprave, oigledno je
da ta stvar, a prema svesti i volji samog pontifeksa, ne moe vie da
se smatra pitanjem otvorenim za diskusiju meu teolozima.4

Paeli nije otvoreno kazao da je svaka enciklika ili apostolsko pismo ili papski dokument
po sebi nepromenljiv, nego da je to bilo pitanje jezika koji se koristi u encikliki. Otuda, kada
je papa
namerno uao u problem, obznanjujui da ga on sreuje, nee biti dalje rasprave, ak ni meu
kompetentnim strunjacima koji su smatrali da su kvalifikovani da uu u diskusiju. Drugim
reima, on je uveo pojam jedne vrste nepogreivosti na mala vrata, ili prikrivenu
nepogreivost" kako e se zvati kasnije u ovom veku.
Cilj ovog izuzetnog irenja papske nepogreivosti bio je Paelijev nadmen odgovor na
novo miljenje, to je dovelo do stvaranja reakcije slino antimodernistikoj kampanji od pre
pedeset godina. Upravo kao to su naunici kakvi su bili Luj Dian i Alfred Loazi u prvoj
deceniji veka podstakli originalne i uznemirujue izazove rimskom shvatanju katolikog
pravoverja, tako su francuski naunici u posleratnom periodu zahtevali nove pravce u liturgiji,
crkvenoj istoriji, Svetom pismu i teologiji, to je prestravilo Paelija i Kuriju.
Obaveza hiljada francuskih katolikih svetenika da slue u vojsci tokom Prvog svetskog
rata i da rade u nacistikim radnim logorima u Drugom svetskom ratu, podstakla je iroko
rasprostranjenu elju za Crkvom koja bi bila vie u skladu sa modernim vremenom. U isto
vreme, grupa svetenika u Francuskoj zapoela je sveteniko-radniki pokret, apostolat koji
je prodro u industrijsku stvarnost posleratne Francuske. Bojei se da Rim gubi intelektualnu
kontrolu nad Novom teologijom i time flertuje sa socijalizmom i komunizmom, Paeli je
disciplinovao radnike-svetenike i uutkao naunike vrei pritisak preko Svete slube
(nekada Inkvizicija) pod kardinalom uzepeom Picardom, na biskupe i voe verskih redova.
Meu najuglednijim rtvama Paelijevog intelektualnog pritiska pedesetih godina, bio je
Pjer Tejar de arden, francuski jezuita i paleontolog koji je pokuao da integrie bioloku i
kosmo-
loku evoluciju i teologiju Mistinog tela. Bio je stavljen pred surov izbor; ili da ga stave pod
strogi nadzor u udaljenu seosku kuu ili da ode u izgnanstvo u SAD. Izabrao je odlazak u
Njujork. Svima onima na koje je uticao oduzeto je pravo da predaju ili su premeteni daleko
jedan od drugog i od svojih studenata.5 Jezuiti liberalnih usmerenja, ukljuujui tu i Anrija de
Libaka koji se bavio drutvenim katolianstvom, bili su uklonjeni kako bi se razbila
zaverenika
drutva na koja se sumnjalo, i zabranjeno im je da predaju i objavljuju. Knjige su im bile
zabranjene. Ameriki jezuita Daniel Berigan obavestio je novinara koji je pisao o ovim
dogaajima: Video sam izbliza kako se intelektualna vrlina mrvi u talasu pravoverja, kao

186
velika staljinistika istka. To me je direktno pogodilo, zbog toga sam duboko patio, to me je
ispunilo odlunou da nastavim delo ljudi koji su uutkani."6
Drugi veliki intelektualni red u Crkvi, dominikanski, bio je slino pogoen.7 Otac Emanuel
Suarez, general dominikanaca, primio je niz albi od kardinala Picarda, zajedno sa ovom:
Dobro su vam poznate nove ideje i tendencije, koje ne samo da su preterane ve su i
pogrene, i koje se razvijaju u oblastima teologije, kanonskog prava i drutva i koje imaju
dosta velikog odjeka u izvesnim redovima... Ovo alosno stanje stvari ne moe a da ne brine
Svetu Stolicu, poto ona smatra da su verski redovi snaga od koje Crkva moe i mora da
zavisi na jedan poseban nain u ovoj borbi protiv neprijatelja istine."8
Konano, sam opstanak dominikanskog reda u Francuskoj bio je doveden u pitanje. Dva
njegova uvena nova teologa" bili su otac M. D. eni i Iv Kongar; oni su imali dosta uticaja
irom reda, a posebno meu mlaim vernicima. Svetenicima je reeno da moraju dati neko
zadovoljenje Svetoj Stolici, znake poslunosti i discipline". eni je izdvojen zato to je pisao o
radniko-svetenikom pokretu, ohrabrujui svetenike da se zapoljavaju u fabrikama, da se
pridruuju sindikatima i da postaju politiki aktivisti. Kongar je podravao ekumenizam i
reformu Crkve. Iz Vatikana su zaustavili nova izdanja njihovih radova. Kongaru je nareeno
da prestane sa objavljivanjem i poslat je u izgnanstvo u Englesku.
teta koju je Paeli naneo toj generaciji naunika, od kojih su mnogi postali savetnici na
Drugom vatikanskom koncilu 1960, nije bila samo gubitak njihovog uticaja kroz predavanje i
objavljivanje, ve i onemoguavanje njihovog uspona i napretka kroz meudijalog sa
njihovim kolegama.
Jednako tragino bilo je i Paelijevo guenje i konana zabrana radnika-svetenika. Projekt
je izrastao iz regrutovanja klera da radi za nemaku industriju tokom rata, i izvetaja koji je
sledio posle toga, poznatog kao Francuska, zemlja misije, koji su napisala dva mlada
svetenika o uslovima ivota radnike klase u Francuskoj. Jedan od najtemeljnijih
podravalaca pokreta bio je kardinal nadbiskup Pariza, Emanuel Siar, koji je 1946. pisao:
Kada idem u fabriki kraj, moje srce se cepa od tuge... Zid odvaja Crkvu od masa."9 Kao
rezultat, uvedena je Pariska misija, misionarski program za radniku klasu prestonice, a
uskoro i za druge dijeceze irom Francuske. Seminaristi su se obuavali da postanu misionari
u fabrikama i radionicama; mladi svetenici radili su pune smene, ivei u radnikim
etvrtima, pod istim uslovima kao i radnici. eni je pisao lanke sa uputstvima. On je otkrio
kako su prosjaki verski redovi u srednjem veku pokazali put za radnike-svetenike. Stvarna
evangelizacija ne razvija se samo u neku instituciju ili neke ljude u instituciji, ve kako je
ispravno po prirodi Crkve, u uenje, to jest, nov nain miljenja, prouavanje teologije,
objanjavanje vere."10
Radnici-svetenici postali su svesni Paelijevog nezadovoljstva ve 1949, ali u to vreme
njih su jo titili mnogi francuski biskupi, koji su sa dobrodolicom doekali misionarski
entuzijazam pokreta i njegovo poistoveivanje sa potrebama i duhovnim tenjama radnog
naroda. Posle 1950, pritisak se poveao sve dok 1953, grupi radnika-svetenika koji su
delovali iz Pariza, nije bilo
zabranjeno da ubudue prihvataju bilo kakve poslove. Iste godine, kardinal Picardo je rekao
hijerarhiji u Francuskoj da seminaristi ne treba da rade u rudnicima ili fabrikama. Kasnije te
godine, tri francuska kardinala (Linar, Gerlije i Felten) otili su skrueno u Rim da trae
kompromis. Rezultat je bio predaja. Pristali su da radnici-svetenici ne treba vie da ive u
zajednicama u kojima su radili ve u svetenikim kuama ili verskim zajednicama; da rade
samo jedan deo radnog vremena i da izau iz lanstva u sindikatu. Dominikanci nisu bili tako
popustljivi i njihov dalji prkos Rimu doveo je do otputanja tri provincijala u Parizu, Tuluzu i
Lionu. Januara 1954, pokret radnika-svetenika je zabranjen. Biskupi Francuske poslali su
pismo svim radnim grupama, nareujui im pod pretnjom ekskomunikacije da prestanu sa
celodnevnim radom. Morali su da napuste lanstvo u sindikatu, da se poveu sa verskom

187
zajednicom i da prestanu sa formiranjem grupa.11 Daniel Berigan je rekao: Naa ledara, papa
Pije XII raspustio je pokret jednim brzim udarcem, nareujui svakom pojedinom radniku-
sveteniku u Francuskoj da se prijavi svom biskupu."12
Ono to je izgubljeno u ovoj katastrofi bila je elja za drutvenom, vie pluralistikom
Crkvom koja bi dosezala do svoje odvojene brae, koja bi sruila prepreke izmeu svetog i
svetovnog, klera i laika, koja bi priznala vanost apostolata za radnike. Iznad svega, Paelijev
udar protiv svih pomeranja unutar Crkve znaio je guenje ljubavi u interesu komformizma i
moi. Pokojni arls Dejvis, ugledni katoliki teolog ovog perioda u Engleskoj, rekao je
ovako: Stalno osujeivanje dinaminog pokreta ka istini spreava lino irenje i zaustavlja
izvor line slobode. A sva iskrena ljubav zasniva se na istini. Hrianska ljubav nije u tome
izuzetak."13 Guenje ovih pionira imalo je svoju cenu; mnogi, kao Dejvis, napustie
sveteniki poziv i Katoliku crkvu, bilo tada ili kasnije ezdesetih godina. Oni koji su ostali,
trpeli su Paelijev pritisak sve do zasedanja Drugog vatikanskog koncila.
Treeg juna 1951, Paelija su nosili u njegovoj ceremonijalnoj stolici, od bronzanih vrata
do stepenita Crkve svetog Petra gde je proitao propoved kojom se pripremila beatifikacija
za Pija X, papu koji je vodio antimodernistiku kampanju, papu koji je progonio i uutkao
vie stotina naunika u prvoj deceniji veka. Ako danas Boija crkva", izjavio je Paeli,
daleko od toga da ustupa pred silama koje razaraju njene duhovne vrednosti, pati, bori se i
napreduje prema boanskoj istini, ona to duguje velikim delom dalekovidom delu i svetosti
Pija X."

PAELIJEVA MARIOLOGIJA

Iako je potiskivao autentinu kreativnu teologiju, Paeli nije bio bez smisla za potrebu
Crkve za duhovnom i liturgijskom obnovom. On e, na primer, podrati praktine promene u
liturgiji Svete nedelje i pravilima za post pre priea. Njegova obnova ceremonije Uskrnjeg
bdenja ostaje jedna od njegovih najpozitivnijih i najtrajnijih naslea. Njegovo uvoenje
veernje mise olakalo je vernicima koji rade da obavezno prisustvuju misi za praznike, i
mada to nije do-
kazano, zaustavilo vei egzodus iz Crkve pedesetih godina. Ali njegovi pokuaji da oivi
katoliku duhovnost usredsredili su se na hibrid pobonosti i autokratiju papstva. Njegova
odanost devici Mariji koja mu je bila usaena jo u mladosti i zadrala se do zrelosti sa
dnevnim moljenjem Krunice i dvaput dnevno Angelusa (molitva svetoj Devi), sada se iroko
primenjivala posredstvom papske dogme.
Prvog novembra Svete godine 1950, Paeli se pojavio u loi iznad Trga svetog Petra i
najavio kroz buru aplauza milionske gomile da je Bezgrena Majka Boija, zauvek devica
Marija, kada je tok njenog ivota istekao, prela telesno i duhovno u venu slavu." Formalna
definicija dogme Uznesenja, nazvana Munificentissimus deus (Najvelikoduniji BOG)14,
objavljena je tri dana kasnije. To je bio prvi (i do danas jedini) sveani i nepromenljiv dekret
koji je jedan papa dao prema definiciji nepogreivosti donetoj na Prvom vatikanskom koncilu
1870.
Dogma je tvrdila, kao to odgovara Onoj koja je roena bez mrlje prvobitnog greha, da
Marijino telo nije propalo i umrlo da bi ekalo Uskrsnue ve da je uzeto, ili uzneto, u stanju
slave pravo na nebo, gde ona sedi na prestolu kao kraljica nad svim anelima i svecima. Ovaj
sveani opis oslanja se na ranu hriansku tradiciju za koju nema osnove u Svetom pismu, ali
nema sumnje da su je podrali biskupi, teolozi, vernici univerzalne Katolike crkve i da se
Pae-
li tu drao sasvim u okviru pravila postavljenih na Prvom vatikanskom koncilu.
Dogma je bila puna znaenja. U njenom sreditu bio je trijumf pojedinca koji je spojem
poslunosti i ednosti mogao da prevazie vreme, propadanje i smrt. Tako je sredina

188
metafora naglaavala sutinski dualizam: prolaznost vremena i seksualno zadovoljenje;
trajnost duha i ednosti. U tekstu papske bule, Paeli je naveo ranog crkvenog oca iz osmog
veka, Jovana Damaskina: Bilo je neophodno da telo one koja je na poroaju sauvala svoju
nevinost nedirnutu, bude sauvano od propadanja posle smrti." Kao to je to bilo sa Pijem IX
koji je definisao dogmu o Bezgrenom zaeu 1854, dogma o Uznesenju asocijativno je
oduevila vrhovnog pontifeksa. Ona je, tavie, ukazala na Paelijevu odlunost da se pozove
na svoju nepogreivost vie kao na slavljenje moi nego kao odgovor na sporna pitanja od
vitalnog znaaja za Crkvu. Konano, postojao je odobren kult Uznesenja jo od rane
hrianske crkve i Marijin praznini dan bio je 15. avgust jo od pradavnih vremena. Ali
postojao je i neki oseaj
borbenosti i prkosa u tome to je ba u ovo vreme izdata ova dogmatska formulacija. Ve od
1940, generalisimus Franko koristio je kult Uznesenja, povezan u paniji sa Marijinim
kraljevanjem na nebu, kao poziv na okupljanje protiv komunizma. Uznesenje je bilo sutinsko
pitanje marijanskih privilegija koje su veliali razni Marijini legionari i vojske. Svete slike i
medaljoni sa ilustracijama tajne Uznesenja, pratile su frankovske dobrovoljce koji su odlazili
na
Istoni front da se bore protiv Crvene armije.
Dogma je bila sprektakularna za Mariju; ona je imala mo da nadahne i oivi masovnu
odanost njenom kultu. U isto vreme, ona je nadahnjivala odanost papi i njegovoj jedinstvenoj
moi da vezuje ili oslobaa na nebu i na zemlji. Na nesreu, ona se suoila sa munim
savremenim naporima ka hrianskom jedinstvu u ime katolika, protestanata i pravoslavnih.
Protestanti nisu mogli da prihvate da je tradicija Uznesenja u istoj ravni kao, na primer,
doktrina Svetog trojstva; a pravoslavnima se nije dopadala tendencija deifikacije Marije i
njenog odvajanja od ljudi. Prema jednom protestantskom teologu, Stvaranje dogme o
Uznesenju danas se tumai u sred napora za bliim odnosima izmeu crkava, kao
fundamentalni veto od strane
Rimske crkve."15
Paelijev marijanski ar bio je sputan i pojaan u vreme donoenja dogme linim
mistinim" iskustvom. etajui po vatikanskim vrtovima, svedoio je, kako tvrdi, o pojavi
vrteeg sunca povezanoj sa javnim udom" vizija Nae gospe od Fatime iz 1917. Taj
dogaaj, jo udniji kod pape koji je zazirao od emocionalnog i sentimentalnog, otkrio je
papski legat kardinal Federiko Tedeskini (zvanini zatitnik panskog verskog udruenja
Opus Dei) na skupu miliona hodoasnika u Fatimi, naredne godine.16
Dogma o Uznesenju i papska vizija, prethodili su najavi 1954. Za marijansku godinu,
podstiui iroko rasprostranjene krstake pohode" marijanske molitve, okupljanja,
krunisanje njenih statua, posebne mise i posvete njenih svetilita, zajedno sa bezbrojnim
marijanskim pojavama i vienjima. panski jezuita je mrzovoljno izjavio da naleti privienja
briu kroz istone i zapadne narode Evrope, a marvelizam je odleteo ak do Amerike i Azije,
gde je stvorio nita manje sjajno cvetanje uda".17 U SAD, kampanju oca Patrika Pejtona s
ciljem ohrabrenja moljenja Krunice kod kue, pratili su slogani: Porodica koja se moli
zajedno, ostaje zajedno" i Svet u molitvi je svet u miru".
Vakuum koji je stvoren potiskivanjem dinamine, stvaralake teologije u posleratnom
periodu tako je ispunjen marijanizmom ija je privlanost bila u popularnoj kombinaciji
privatne odanosti i izraavanju masovne lojalnosti i ara. Sredina crkvena obeleja bila su
papski zanos i trijumfalizam. Line vrline koje je ohrabrivala bile su disciplina, poslunost,
poniznost, skrupulozna ednost, istota. Politiki, marijanska odanost smatrala se sutinskim
orujem u Hladnom ratu. Na proklamaciji Krunice" u Kadizu 1954, jezuitski propovednik je
izjavio da se pacifikacija Hladnog rata" moe postii samo kroz intervjue nebeske
diplomatije" koji su se vodili u Lurdu i Fatimi.18 Kult Fatime, sa njenom stranom Treom

189
tajnom, i dalje je nastavio da preti treim svetskim ratom koji e unititi narode" ukoliko
vernici odbace poziv da se mole
Majci Boijoj. Prva sovjetska hidrogenska bomba isprobana je 1953, zbog ega je traenje
utoita u devici Mariji postalo jo vanije. Godine 1954, Franko je govorio panskom narodu
o opasnosti od sovjetskog nuklearnog oruja: Sa nadom da ovaj as nee doi, mi se u punoj
veri predajemo zatiti koja ne moe da izostane, naem svetom zatitniku i zalaganju
Bezgrenog Srca Marijinog."19

MARIJA GORETI, SVETICA EDNOSTI

Paelijevo uzdizanje ednosti na najvii tron dobilo je izvanredan izraz tokom Svete
godine sa kanonizacijom Marije Goreti 24. juna uvee, 1950, pre nego to se okupila najvea
masa do tad viena za takav dogaaj na Trgu svetog Petra. Ceremonija je obavljana na
stepenicama izvan bazilike i prenoena je preko glasnogovornika smetenih u Via dela
Konciliacione sve do Kastelo Sant Anela. Hoete li da vam ona bude primer?" Uzviknuo je
Paeli. ,,S, S," pevalo je mnotvo.
Marija Goreti je bila ker seljaka iz rimske Kampanje. Sa jedanaest godina, 1902, bila je
meta seksualnog napada Alesandra Serenelija koji je stanovao u istoj kui. Zapretio joj je
smru ako otkrije majci ta se desilo. Pet nedelja posle njenog prvog priea, on ju je uhvatio
i po trei put. Kako kae pria, njeno odbijanje da popusti pred njegovim seksualnim
napadima zavrilo se njenom smru. U svom besu naneo joj je etrnaest uboda noem. ivela
je dovoljno dugo da mu
oprosti i primi Svetu priest u poslednjim trenucima ivota. U svojoj propovedi, Paeli je
rekao da je ona zasluila svoju kanonizaciju svojom spremnou da rae prolije svoju krv
nego da ukalja svoju istotu.20 On je zakljuio da je potinjavanje pod pretnjom greno.
Govorio je omladini sveta da treba da bude spremna da se suoi sa muenitvom rae nego da
popusti seksualnom nasilju kako bi spasla svoj ivot. Princip su mnogi poboni komentatori
uveali,
ukljuujui i ovaj iz 1958, iz Saetog biografskog renika svetaca: Ljudi kao Marija Goreti...
stalno su svesni da olako potiniti integritet svog tela, ak i u najpresudnijem trenutku, remeti
itav ritam univerzuma." Pedesetih godina, katolike uionice irom sveta nale su poasno
mesto za sliku ili statuu svete Marije Goreti.
U otroj suprotnosti sa oekivanjima moralnog ponaanja onih koji su bili krivi za
uestvovanje u masovnom ubijanju Jevreja tokom rata, Paeli nije oklevao da savetuje
muenitvo onima ija je seksualna moralnost bila dovedena u pitanje.

20.
APSOLUTNA MO

Sredinom pedesetih, Pije XII je vladao nad ogromnom Crkvom. Nikada u istoriji sveta
nijedan ovek nije imao takvu vlast nad pokornim srcima i umovima tolikih ljudi. Prema
zvaninim vatikanskim podacima, 1958. broj katolikih vernika bio je 509 miliona u svetskoj
populaciji od oko dve milijarde. Pije XII bio je sredite kurijske birokratije koja se sastojala
od 20 odeljenja. U posleratnoj eri, kurijalne aktivnosti brzo su se granale, njihov domet
uveale su moderne komunikacije, stvarajui Crkvu koja je zaista bila povezana sa celim
svetom: godinji akti" Svete Stolice, objavljeni u Acta Apostolica Sedis, uveali su se od tri
stotine stranica u 1945, na hiljadu stranica 1953.
Uloga pape bila je da pouava i ispravlja kao jedini glas Hristovog vikara na zemlji.
Njegova odeljenja - razne kongregacije, tribunali, slube - nisu se ni savetovala ni

190
konsultovala sa pontifeksom; ona su tumaila njegovo miljenje i volju i sluala njegova
izriita uputstva.
Sveta kancelarija je bdila nad jeresi i grehom, sprovodei cenzuru. Njene oi i ui nisu
nita proputale, iako su njene reakcije nekada bile smeno zakasnele (katoliki pisac Grem
Grin ukoren je za greke" u svom romanu Mo i slava koje su zapaene tek etrnaest godina
posle objavljivanja). Kongregacija za propagandu vere upravljala je misionarskim
aktivnostima Crkve dopirui do svih krajeva sveta; Kongregacija obreda, nametala je
liturgijsku uniformnost; Kongregacija za semenita i univerzitete nadgledala je programe
katolikog visokog obrazovanja i formiranja svetenika. Kongregacija za svetenstvo i
redovnike upravljala je ivotima 400.000
dijecezanskih upnika, etvrt miliona rukopoloenih svetenika verskih redova i jednim
milionom redovnica. Svetenici i redovnice morali su da ive u celibatu, poslunikim
ivotom: tokom tog perioda oni su se uglavnom drali svojih zakletvi, i bekstvo svetenika,
redovnica ili redovnika koji su napustili svoju zakletvu, bilo je gotovo neuveno.
Redovnice su se jo uvek oblaile od glave do pete u odoru koja je sve pokrivala. One su
obezbeivale Crkvi nastavnike i bolniarke, dok je jedan veliki broj radio fizike poslove: kao
istaice, pralje, esto u slubi kod svetenika. U SAD, gde se katolika populacija najbre
irila (1950. bilo ih je 26 miliona) bilo je 141.000 redovnica koje su radile u 260 razliitih
redova.
U samom srcu birokratije bila je Kongregacija konzistorija (biskupske skuptine),
zaduena za pregled kandidata za biskupije. Samo imena onih koji su pokazali strogu
poslunost i vrstinu bila su prosleena do Rima. Svake dve godine, slane su nominacije
putem apostolskog delegata ili nuncija u Vatikan, gde ih je Kongregacija dalje ispitivala.
Konano, papa je imao pravo da odobri i imenuje. I svaki biskup na svetu morao je svake pete
godine da doe u Rim da se javi pontifeksu lino.
Paeli nije stvarno podrao ideju supsidijarnosti koju je izloio Pije XI kao princip po
kome vie institucije ne bi preuzimale ono to nie mogu same da urade. Dvadesetog
decembra 1946, Paeli je ponovio definiciju svog prethodnika dodajui: Takve rei su zaista
prosvetljujue: one vae ne samo za drutvo ve i za ivot Crkve." Naalost, njegova podrka
principu bila je iskljuivo podrka vanosti pojedinca naspram zajednice.1
U meuvremenu, Paeli je, kako tvrde bio najuzvieniji autokrata na svetu, iako je njegov
stil ivota ostao jednostavan, kaluerski, kruto udeen. Ako je i pokazivao znake veliine, bilo
je to u
njegovoj tenji da raspravlja o sve irem krugu pitanja. Toliko brojni i tako van njegove
kompetencije bili su ovi specijalizovani razgovori ili alokucije", da je njihovo praktikovanje
izgledalo kao da otkriva njegovu obmanu o sveznanju. Drao je predavanje posetiocima o
takvim temama kao to je zubarstvo, gimnastika, ginekologija, aeronautika, kinematografija,
psihologija, psihijatrija, poljoprivreda, plastina hirurgija i novinarstvo. Nije oklevao da d
tehnike predloge. Jedan posetilac u njegovom kabinetu primetio je jednom gomilu debelih
prirunika oko njegovog stola; Paeli mu je rekao da priprema govor o centralnom grejanju na
gas. Kada je T.S. Eliot, jedan od vodeih pesnika i knjievnih kritiara svog vremena na
engleskom jeziku, doao u Vatikan u privatnu audijenciju 1948, Paeli mu je odrao
predavanje iz knjievnosti.2
Kako bi stekao iroki krug prividne strunosti, Paeli je drao ogromnu biblioteku
tehnikih radova, enciklopedija i kompendija, koja je brojala vie od pedeset hiljada knjiga. U
njegovim is-
traivanjima pomagali su mu otac Hentrih i uvek verni otac Robert Lajber, kao i
improvizovana grupa uvek spremnih jezuita. Pobornik tanosti, pritiskao je ove podanike da
slue, proveravajui i po dva puta svaku referencu i navod. Jednom je rekao monsinjoru:
Papa ima dunost da sve na svaki nain radi bolje; drugima se moe oprostiti njihova

191
nesavrenost, ali nikad papi. Ne!"3 Lajber, koji je iveo i radio na Gregorijanskom
univerzitetu, tri milje daleko od Vatikana, alio se posle Paelijeve smrti da se od njega
oekivalo da ostavi ta god da je radio i da pouri u Vatikan na poziv pape. Iako je Lajber
patio od akutne astme, nikad mu nije ponuen papski auto, ve je
morao da se bori da ulazi i silazi iz tramvaja kroz najprometniji deo grada.
Paeli je pisao svoje govore u sitne sate, koncipirajui ih mastilom pre nego to bi ih
prekucao na runoj pisaoj maini. Njegova opsednutost urednou bila je takva, da je prema
prianju njegovog pomonika sekretara iz predvorja, ostajao do dva ujutro kako bi vratio
svaki dokument i knjigu na pravo mesto pre nego to bi se povukao na spavanje.4 Tardini je
jetko opisao Paelijevu skrupuloznost ak kada je potpisivao dokument: On je paljivo
ispitivao pero za pisanje kako bi se uverio da ne postoji ni najmanja mrlja koja bi mogla
pokvariti spis. Ako bi bilo ta takvo video, ili samo posumnjao, uzeo bi crni brisa za pero
(uvek na istom mestu) i paljivo istrljao pero." Tako se obred nastavljao, paljivim
umakanjem pera u mastionicu, nastojanjem da se ne uzme suvie mastila i tako zaprlja sto ili
papir. Konano, Sveti otac je poeo da se potpisuje... onda je paljivo obrisao pero istom
crnom krpom, i uverio se da ni trag mastila nije ostao na njemu. ('Inae', obiavao je da kae,
'pero e zarati i ne moe se vie koristiti.') Zatim bi stavio pero i krpu na mesto."5
Jo jedan pokazatelj raznoraznih Paelijevih stremljenja u poznim godinama, bila je elja
da se pokae kao poliglota. Pored italijanskog i latinskog jezika, govorio je francuski i
engleski, a njegov nemaki je bio prilino tean posle trinaest godina provedenih u toj zemlji.
Tokom svog pontifikata, pria se da je nauio panski i portugalski, potom danski, holandski,
vedski i ruski -
ali voleo je da pozdravi posetioce iz prekomorskih zemalja na bilo kom i na svim jezicima.
Imao je veliku zbirku gramatika i renika koje je stalno prelistavao. Pa ipak, Ivlin Vo je
smatrao, kao i
Bernard Vol, da je Paelijev engleski bio slab. Vo je primetio u pismu svojoj eni: Tuna
stvar sa papom je da voli da govori engleski i da je nauio nekoliko malih elegantnih govora
napamet kao papagaj i da ih izgovara praktino bez akcenta, ali on ne razume nijednu re tog
jezika."6 Paeliju je laknulo kada je Vo poeo da govori francuski.
Kako su godine prolazile, sve se jae oseala atmosfera umalosti u Apostolskoj palati, ali
i neka pritajena zategnutost. Robert Lajber je tvrdio u svojim memoarima o Paeliju da je
ponaanje pontifeksa uvek bilo trezveno ozbiljno."7 Utisak je da je postojalo ono to su pisci
duhovnosti nekad nazvali accidie - suvoparnost duha - to je ponekad moglo da dovede do
neurotinih, ak psihotikih simptoma: razliite fobije o njegovom zdravlju i povremene
vizije ili
halucinantne epizode. etajui se po vatikanskim vrtovima, video je sunce kako se vrti u
razliitim bojama 30. oktobra 1950 (iako njegov voza, ovani Stefanori koji ga je pratio,
nije video nita)8; drugom prilikom verovao je da se Isus Hrist lino pojavio pred njim u
njegovoj spavaoj sobi. Javno je govorio o oba ova iskustva, i o njima se pisalo u raznim
novinama irom sveta. Ali trezvena ozbiljnost" je prevladala i ubrzo, on je nervozno odbijao
da govori o svojim vizijama kada bi ih poboni posetioci pomenuli. Ipak, bilo je znakova da
ga je opsedala ideja da mu je sudbina namenila da postane svetac. Svedoanstva za
beatifikaciju govore o udu ozdravljenja koje se desilo po njegovoj naredbi; dok su ga nosili u
njegovoj ceremonijalnoj
stolici on je redovno razmenjivao kapice sa onima koje su kupovali hodoasnici od
Gamarelija, prodavca svetenike odee. Drugorazredne relikvije!
Posle rata, redovno se sastajao sa svojim neakom Karlom i sa grofom Galeacijem,
uglavnom oko voenja vatikanskog grada-drave. Voleo je da razgovara sa monsinjorom
Kasom, neposrednim starim predsednikom Stranke centra, koji je valjda bio jedina osoba
kojoj je bilo dozvoljeno da kae ta misli u papinom prisustvu, mada nikad o verskim

192
stvarima.9 Kada je 1952. Kas umro, Paelijevi dani prolazili su u drutvenoj osami. ak ga je
i njegova bliska i dalja familija viala samo jednom godinje, na Boi. Bila je to savim
izreirana stvar. Tano u etiri sata, tri generacije Paelijevih bi ule u njegov kabinet pod
budnim okom majke Paskvaline. Prvo bi vodio decu da pregledaju nemake jasle koje je
kupio tokom boravka u Minhenu; zatim bi predao poklone, a redovnice bi donele kolae i
toplu okoladu. Poto bi porazgovarao sa odraslima koji su sedeli poreani u krug u
njegovom kabinetu, otpratio bi ih do vrta i vratio se svom usamljenikom, nepromenljivom
rasporedu.
Govorilo se da je majka Paskvalina, krst koji je morao da nosi" (prema prianju njegove
mlae sestre), sve vie kontrolisala njegove dnevne aktivnosti i proveravala pristup do njega.
Ona je na svom svedoenju za beatifikaciju odbacila glasine da je jednom upala na
audijenciju sa dravnim sekretarom SAD, Donom Fosterom Dalesom kako bi obavestila
pontifeksa da se njegova supa hladi.10 Pa ipak, takvim se priama verovalo tokom godina i
one su oigledno zabrinjavale tribunal za beatifikaciju.
Kako su odmicale pedesete godine, pokazivali su se znaci ekscentrinosti. Papa Pije XII
ima ruke kao guter!", rekao je uveni filmski glumac i reditelj Orson Vels jednom novinaru.
One gotovo da trepere - imao je tako snanu papsku linost. Proveo sam etrdeset i pet
minuta sam sa njim. Drao je moju ruku i nije je isputao. Sedeli smo sami i on je rekao: 'Da
li je istina da Ajrin Dan razmilja o razvodu? ta mislite o predstojeem venanju Taja
(Tajrona) Pauera?' Raspravljali smo samo o vruim holivudskim temama."11
Izgleda da je Paeli sve manje verovao u budue generacije. Kao to smo videli, odbio je
da naimenuje novog kardinala dravnog sekretara, radije dodajui ovaj posao svojim ionako
velikim obavezama. Tardini je otkrio u svojim memoarima o Piju da pontifeks nije voleo da
zakazuje sastanke i promocije. Drao je samo dva konzistorija za imenovanje novih kardinala,
1946. i 1953. Pod pritiskom Amerikanaca izabrao je posle rata ukupno trideset i dva
kardinala, i to vie
stranaca nego ikada do tada u istoriji Svetog kolegijuma. Na drugoj konzistoriji, on je
uspostavio ravnoteu, imenujui deset novih italijanskih kardinala od dvadeset i etiri, od
kojih je veina bila
odreena za slubu u Kuriji.
Retko kad je imao redovne audijencije za poglavare odeljenja u Kuriji. To je naglaavalo
njegovu uzvienu izdvojenost, ali to je isto tako davalo odreene ruke snanijim lanovima
Kurije. rtve su bili biskupi u dijecezama, koje je, kako kae Falkoni, papa ignorisao, a
kurijska odeljenja poniavala". Ovo naglaavanje podele uprave na vrhu Crkve, dovelo je do
zanemarivanja obinog klera, njihovog obrazovanja, njihove dobrobiti, njihovih rastuih
problema pred svetom koji se sve bre menjao.
Oktobra 1954, izbacio je, pod vidom daljeg napredovanja, svog nekada voljenog ovanija
Montinija, aljui ga u nezgodnu, prenaseljenu dijecezu u Milano, bez nade da e dobiti
kardinalski eir. Prialo se da je Montini, budui papa Pavle VI, uvredio Paelija
obelodanjujui nepravilnosti u Vatikanskoj banci, koju su tada vodila dva Paelijeva neaka;
moda je jo tanije, neprijatelji unutar Kurije mislili su da je Montini postajao mek prema
socijalizmu.12
to je Paeli bivao stariji, postajao je sve uskogrudniji. Godine 1952, alio se na
takmienja za izbor mis Evrope i mis Italije.13 Mislio je da su razvratna i da takva takmienja
treba zabraniti. Kako su godine prolazile, stalno je galamio protiv deza i filmova u kojima je
bilo otvorenog seksualnog sadraja. Prema svedoenju za beatifikaciju, traio je od novinskih
dopisnika da se uzdre od pisanja da je milovao" deije glave. eleo je da oni piu da je on
stavio svoju ruku" na deiju glavu; Svet je zao", objasnio je. Odbio je da odobri sluaj
kandidata za beatifikaciju poto je Sluga boiji" bio pua; drugom prilikom, odbio je
kandidata za koga se znalo da je

193
izgovorio skarednu re".14 Zamolio je monsinjora Kasa, koji je bio zaduen za zgradu Crkve
svetog Petra, da pokrije nage statue i slike u bazilici. Razglasio je, tavie, da ne odobrava da
svetenici vode grupe neudatih mladih ena na hodoae u Rim: takva pastirska aktivnost po
njegovom miljenju, nosi u sebi mogunost greha.15 Zatim je tu bila kampanja protiv jezuita
puaa. Jo od kraja rata, on je plaao raune za duvan jezuitskih otaca na Gregorijanskom
uni-
verzitetu u znak priznanja za istraivake usluge koje su mu uinili. Ali proveravajui
trokove jedne godine, polovinom pedesetih, zaprepastila ga je koliina duvana koju su troili
i naredio je svim lanovima drutva irom sveta da se od tada uzdre od puenja; razume se,
rekao im je da se to nije slagalo sa svetim siromatvom. Jezuiti koji su bili strasni puai, nisu
gubili vreme primenjujui jezuitsku kazuistiku na situaciju i nastavili su da pue kao to su i
navikli.16
Paeli je sasvim malo ili nimalo popustio pred oslobaanjem ena u Crkvi. Odredba da
enska osoba ne sme da prie oltaru ni pod kojim okolnostima, i moe da odgovori samo iz
daljine"17, jo uvek je vaila, iako je mrzovoljno odobrio da enske horistkinje mogu
slobodno da pevaju u crkvi, mada ne i unutar oltarskog prostora.18
to se tie savremenih pitanja o seksualnoj moralnosti, Paeliju je palo u deo da razmilja i
da se oglasi o napretku u farmakologiji kojim se nagovetavala pilula za kontrolu raanja.
Njegova
odluka e dvadeset godina kasnije primorati Pavla VI na konanu osudu pilule u encikliki
Humanae vitae.
Paelijev prethodnik Pije XI je poetkom tridesetih godina uzdrano odobrio upotrebu
takozvanog metoda ritma, pomou kojeg su parovi koristili neplodne periode za seks bez
rizika od trudnoe. Od tada je zapoela tiranija voenja tabela i merenja temperature, to je
obeleilo seksualni ivot miliona katolikih parova koji su nastojali (esto bezuspeno) da
izbegnu neeljenu trudnou i smrtni greh. Meutim, 1934. biolozi su izolovali prirodni
hormon
progesteron (povezan sa poetkom ovulacije) i poboni ameriki katoliki farmakolog Don
Rok, zapoeo je istraivanja o terapeutskim mogunostima regulisanja ovulacije kod ena
koje su imale tekoe da zatrudne. Pedesetih godina, Rok se vie interesovao za progesteron
kao sredstvo za spreavanje trudnoe, tvrdei da je mogui efekat isti kao kod telesnog
endokrinog sistema i zato prirodan". Godine 1955, Rok i njegove kolege su izvrile kliniku
probu u Portoriku koja je uspela.19 Na Paelija je tada sve vie vren pritisak da se izjasni.
Dvanaestog septembra 1958, mesec dana pred smrt, Paeli je objavio presudu o jednom
ekstremnom sluaju, kako bi spreio svaku dalju raspravu. Pitanje je bilo da li je dozvoljeno
koristiti progesteronsku terapiju da bi se spreila ovulacija (pre nego to je dolo do
masovne proizvodnje same pilule), ako ena zna da se nijedna trudnoa koju e ona inae
verovatno imati, nee moi izvesti do kraja. Paeli je tvrdio da se direktna i nedoputena
sterilizacija uvodi, ako je ovulacija prekinuta, kako bi se sauvao organizam od posledice
trudnoe koja se ne moe odrati".20 Tako, kao to to tumai feministiki teolog Uta Ranke-
Hajneman: Generativna namera prirode ne sme se ni u kom sluaju spreiti ak i kad priroda
ne
moe da ostvari tu nameru i ena umre u trudnoi."21 Meutim, ovu izjavu opravdavalo je
tradicionalistiko gledite, koje je ve potvrdio Pije XI u svojoj encikliki Casti connubii
(1930), u kojoj se tvrdi da pojedinci ne smeju da uivaju u zadovoljstvima seksa ukoliko u
potpunosti ne sarauju" sa njegovom boanskom svrhom raanja.

HIPOHONDRIJA

194
 Od sredine do kraja pedesetih, uprkos sve prisutnijem oseanju puritanskog pritiska,
atmosfera u Vatikanu nije bila naroito moralno jaka niti psihiki zdrava. Godine 1954,
dogodio se buni
skandal kada je princ Filipo Orsini, koji je uivao ugled pomonika papskog prestola",
presekao vene na rukama zbog prekida ljubavne veze sa engleskom glumicom Belindom Li.
Vatikan se dogovarao sa njegovom enom da ga smeste u duevnu bolnicu i on je, razume se,
bio lien svog statusa specijalnog pomonika papskog prestola". Ipak, utisak da je neto trulo
oseao se u Apostolskoj palati.22
Postajui sve osetljiviji i sve vei hipohondar, Paeli je bio ubeen da je ozbiljno bolestan,
iako su njegove tegobe ukazivale da je re o psihosomatskom poremeaju. Njegovi odnosi sa
linim lekarom, oftalmologom, profesorom Rikardom Galeaci-Lisijem, polubratom grofa
Galeacija, postajali su sve znaajniji. Galeaci-Lisi bio je Paelijev lini lekar jo od kraja
1930. Kao kardinal dravni sekretar, Paeli ga je konsultovao u vezi sa novim naoarima i
dovoljno ga
je impresioniralo njegovo poznavanje medicine da ga naimenuje za zvaninog papskog
doktora ili arhiatra. Po miljenju mnogih, Galeaci-Lisi bio je nadrilekar, i od Kurije su esto
dolazile preporuke da se on ukloni; ali, kako pokazuju izjave za beatifikaciju, posebno
svedoenje Paelijeve mlae sestre, onog lekara titila je majka Paskvalina koja je smatrala
da je on savren za papu. Galeaci-Lisijeva kombinacija neznanja, zaputanja i bizarnih
predloga imala je dugotrajne posledice na Paelijevo zdravstveno stanje.
Prema reima njegovog neaka, princa Karla Paelija,23 pontifeks je esto poseivao zubne
specijaliste, bojei se da bi gubitak zuba mogao da utie na jo loije varenje i kvarenje
njegove dikcije, tako bitne za alokucije na raznim jezicima. Paeli je bio ubeen da njegove
desni postaju meke, a nisu mogli da ga razuvere ni odgovarajui specijalisti. Po preporuci
Galeaci-Lisija, konsultovao je nekog nepoznatog rimskog zubara koji mu je preporuio
hromnu kiselinu, koja se upotrebljava u bojenju ivotinjskih koa. Vremenom, progutao je
toliko supstance da je to dovelo do stomanih komplikacija i verovatno do napada tucanja
koji su ga muili danju i nou i konano postali hronini. Vatikan je primio na stotine hiljada
pisama od dece sveta koja su nudila svoje molitve i lekove za njegovo tucanje.24
Oktobra 1953. se iznenada razboleo. Ne uspevi da d dijagnozu, Galeaci-Lisi je predloio
reenje pomodno u ono vreme meu filmskim zvezdama i narcistikim svetskim voama.
Pozvao je vajcarskog lekara Paula Nihansa, koji je izmislio takozvanu elijsku terapiju. On je
obino radio na svojoj klinici iznad enevskog jezera, ali u ovom sluaju, pristao je da doe u
Vatikan. Tretman se sastojao od unoenja injekcijom pod kou pacijenta, ivih" elija fetusa
ovce i majmuna, po mogustvu elija iz prednjeg dela mozga fetusa. Nihans je tvrdio da je
njegova terapija svemogui lek, navodei da je korisna kod ciroze jetre, upale bubrega, raka i
seksualne impotencije.25 Nihans je takoe tvrdio da njegov tretman usporava proces starenja.
Na sreu za Nihansov ugled u Vatikanu, nije bilo tetnih posledica, i Paeli se prirodno
oporavio i vratio na posao. Ponovo je pao u krevet 1954; tada je Nihans jo jednom doao i
dao novu turu injekcija.26
Godine 1956, Galeaci-Lisi je otputen sa mesta arhiatre. Govorilo se o kockarskim
dugovima i promeni linosti".27 Zamenio ga je doktor Antonio Gazbarini. Oni lekar je
meutim i dalje nastavio da obilazi Vatikan i da se pojavljuje pri javnim audijencijama.
U jesen 1958, Paelija je ponovo obuzela tucavica. Petog oktobra 1958, glumac Alek
Ginis prisustvovao je audijenciji za grupu plastinih hirurga, u papskoj letnjoj rezidenciji u
Kastel Gandolfo. Paeli je dao svoj uobiajeni struni savet, koji je bio praen tucanjem.
Seli smo na zlatne stolice naspram Njegove svetosti koji je izgledao bled i umoran." Kada je
papa siao sa svog podijuma da ih blagoslovi, Ginis je zabeleio ovaj razgovor izmeu
pontifeksa i branog para koji je sedeo pored njega:

195
 ovek je glasno zaridao... Tako je potresen Vaa svetosti", re-
kla je njegova ena. A zamislite, Vaa svetosti, doli smo ak iz
Miigena." Papa je savladao tucanje... Poznajem Miigen", rekao je
papa, i uspevi da se oslobodi od stiska plastinog hirurga podigao
ruku u blagoslov: ,,Poseban blagoslov za Miigen!" 28

Ginis je mislio da su to bile poslednje rei koje je papa izgovorio na engleskom jeziku.
Pratnja ga je potom, izgurala iz sobe za audijencije, a za njima je izaao papski lekar,
smrknuto gledajui na svakog od plastinih hirurga" ponaosob, a naroito na Aleka Ginisa.

SMRT I SAHRANA PIJA DVANAESTOG

Dva dana posle audijencije za plastine hirurge, 6. oktobra 1958, Paeli se razboleo i pao u
krevet. U 12.30 te veeri, otac Hentrih, papski sekretar, pozvan je do pontifeksovog kreveta.
Pokazao mi je primerak male panske knjige Duhovne vebe i ponovio nekoliko puta sa
suzama: 'Ove nedelje sve vreme sam itao ovu knjigu i stalno molio molitvu Anima Christi
(Hristova dua)'."
Narednog dana stanje se pogoralo. Bila su prisutna barem tri papska lekara, a otputeni
Galeaci-Lisi je uspeo da se ubaci u bolesniku sobu, nosei fotoaparat. Paul Nihans je dojurio
iz vajcarske do bolesnike postelje, ali nije primenio elijsku terapiju.
Tri Paelijeve redovnice bdele su nad umiruim pontifeksom. Monsinjor Tardini je
izgovorio misu i obavio poslednji obred u prisustvu oca Lajbera. U jednom trenutku, u svojoj
smrtnoj agoniji izgledalo je kao da se papa sabrao. Uzviknuo je: Na posao! Dosijea!
Dokumenti! Na posao!"
U deset minuta do etiri ujutro, u etvrtak 9. oktobra, dr Gazbarini je proglasio da je
pontifeks umro od cirkulatornog fenomena". Uskoro potom, smrt je potvrdio Camerlengo
Svete rimske crkve, kardinal Tiseran, koji je od tog trenutka bio zaduen za le i poslove oko
sahrane i ukopa. Tiseran je bio taj koji je do kraja glasao protiv Paelija na konklavi 1939,
ubeen da je to bio pogrean izbor. Dok je posmatrao mrtvog pontifeksa, moda je pomiljao
da je bio u pravu.
Naredne veeri, Paelijevo telo bilo je odneto motornim mrtvakim kolima do Crkve
svetog Jovana Lateranskog u Rimu, dok je gomila oaloenog sveta stajala du celog puta.
Budui Jovan XXIII, Anelo uzepe Ronkali, posmatrajui putovanje na italijanskoj
televiziji u Veneciji, razmiljao je u svom dnevniku da li je ijedan rimski imperator doiveo
takav trijumf. Narod Rima, mislio je, ukazivao je poast ne samo prolaenju obinog
svetovnog vladara, ve i otelovljenju duhovne veliine i verskog dostojanstva".29
U asovima koji su sledili nakon Paelijeve smrti, stizale su brojne pohvale od zapadnih
dravnika. Herold Makmilan, britanski konzervativni premijer, rekao je: Svet je siromaniji
zbog gubitka oveka koji je igrao veliku ulogu u odbrani duhovnih vrednosti i u radu za mir."
Predsednik Ajzenhauer je rekao: iveo je ivot pun posveenosti Bogu i sluenja ljudima....
Bio je otvoreni i zakleti neprijatelj tiranije." I Makmilan i Ajzenhauer poznavali su Paelija i
privatno i javno. Golda Meir, izraelski ministar inostranih poslova, pisala je: Kada je na
narod stiglo strano muenitvo u deceniji nacistikog terora, glas pape se digao za rtve.
ivot naeg vremena bio je obogaen glasom koji je govorio o velikim moralnim istinama
iznad metea dnevnog sukoba. alimo za velikim slugom mira."30
Predvee, uz muklo zvonjenje zvona sa stotine zvonika irom Venog grada", telo je jo
jednom preneto motornim mrtvakim kolima, uz pratnju procesije klerika i redovnica koje su
molile Krunicu, kroz ulice, pored Koloseuma, preko Tibra, do bazilike svetog Petra. Trotoari
su bili ispunjeni stotinama hiljada tihih Rimljana, koji su se krstili dok je prolazio koveg. Za
vreme bdenja u Crkvi svetog Petra naredna tri dana i noi, procenjuje se da je vie od pet

196
stotina ljudi u minuti brzo prolazilo u dva reda po pet, pored izloenog tela. Prema jednom
opisu, njegovo telo videlo je vie od milion ljudi pre njegove rekvijemske mise, u ponedeljak
trinaestog.31
L'Osservatore Romano" opisao je njegovu sahranu kao najveu u dugoj istoriji Rima,
nadmaivi ak i onu Julija Cezara". Telo je lealo na katafalku ispod velikog Berninijevog
baldahina; s desna su bila tri kovega u koje e telo biti smeteno. Zakljuujui da Paeli ve
uiva boanske vizije, papin sekretar za prepisku, monsinjor Antonio Bai, rekao je u svojoj
eulogi: Sa njegovom smru veliko svetlo je napustilo zemlju, i nova zvezda zasjala na nebu."
Rekvijemska misa prenoena je preko televizije i dalje uivo preko Evrovizije, irom
kontinenta. Doajen prenosa velikih dogaaja iz Bi-Bi-Sija, Riard Dimblbi, ozbiljno je
komentarisao na engleskom. Kamere su se diskretno pomerile dok se telo polagalo u prvi
koveg; lice je bilo pokriveno belom svilom, a zatim je celo telo uvijeno u crveni pokrov.
Euloga je smetena u mesingani cilindar zajedno sa torbicom u kojoj su bili zlatni, srebrni i
bronzani novii kovani
tokom njegovog pontifikata; potom je unutranji koveg zavezan svilenim trakama
uvrenim peatima, pre nego to su ga stavili u zatitni olovni koveg. Spoljni hrastov
koveg bio je sada uvren zlatnim ekserima i teki trostruki koveg konano je dovezen do
visokog oltara i sputen dizalicama sa platoa u peine ispod, gde se zaustavio na samo est
metara od groba svetog Petra.
Tako se zavrio ivot jednog od najznaajnijih papa u istoriji papstva. Seanje na njega
bilo je prepuno divljenja. Takva je bila autocenzura puna potovanja koja je okruivala
njegovo ime i pontifikat da je trebalo da proe nekoliko godina da se sazna pravi opis njegove
smrti i pogreba i da to dopre do ire javnosti. Njegovu smrtnu agoniju fotografisao je njegov
bivi lekar Galeaci-Lisi, koji je ponudio slike razliitim asopisima. Dobri doktor, tavie,
pobrinuo se i za balsamovanje novim metodom ostavljajui unutranje organe na mestu;
posledica je bila da je telo poelo odmah da se raspada na jesenjoj vruini. Kad su se
mrtvaka kola zaustavila ispred
Crkve svetog Jovana Lateranskog, niz stranih riganja ulo se iz kovega, oigledno od brze
fermentacije. Tokom bdenja u Crkvi svetog Petra, lice mrtvog pape postalo je sivozeleno, a
zatim crveno, a smrad je bio toliko jak da je jedan od uvara pao u nesvest. Poslednje
ponienje bilo je kada se njegov nos zacrnio i otpao pre ukopa.32
U narednim godinama, kritiari njegove vladavine razmiljali su o ovim tetnim
okolnostima, kako bi ilustrovali pokvareno finale najapsolutnijeg papstva u modernoj istoriji.
Vremenom, meutim, bilo je drugih pitanja, komisija i propusta, mnogo sramnijih, mnogo
tetnijih za seanje na njega i instituciju papstva nego to je iko mislio da je mogue tokom
njegovog ivota.
Prve rei njegovog testamenta glase:
Imaj saaljenja za mene, Boe, prema svojoj milosti; saznanje o nedostacima, propustima,
grehovima poinjenim tokom tako dugog pontifikata i u tako tekom vremenu, uinilo je moje
nesposobnosti i nevrednosti vidljivijim. Ponizno molim za oprotaj sve koje sam povredio,
pozledio i sablaznio."

21.
PIJE XII REDIVIVUS

Paeli je ostavio u iza sebe centralizovanu Crkvu, tvravu, sa papom koji je zauvek ostao
na strai, zauvek prva i poslednja vlast, koji jedini opti sa Bogom. Ali ova monolitna Crkva,
disciplinovana, trijumfalistika, na mnogo naina izvanredna, nije bila u saglasju sa svetom.
Paeliju je bilo teko da razdvoji drutvenu demokratiju od boljevizma, pluralizam od
relativizma. On je samo preko volje priznao da hrianske crkve duguju svoju slobodu i

197
irenje pluralistikom okruenju manje-vie demokratskih drutava na Zapadu. panija pod
Frankom i Portugalija pod Salazarom i dalje su za njega bile pojam idealnih drutava. Nije
pokazivao znake da je nauio lekcije iz svojih kontakata sa nacistikom Nemakom tokom
tridesetih godina.
Kao to smo videli, postojala je grupa radnika-svetenika i teologa, uglavnom u
Francuskoj, pod pokroviteljstvom Nove teologije, koja je podsticala katolike da uestvuju u
laikom apostolatu sa novim svetenikim slubama u industrijskim sreditima. Ovi
svetenici su se zalagali za pluralistiku Crkvu otvorenu za mogunosti ekumenizma i
zajedniku akciju protiv totalitarizma. Njihova drutvena i politika briga bila je neodvojiva
od novih pristupa biblijskoj nauci, reformi liturgije (ukljuujui tu i upotrebu narodnog
jezika) i dijaloga izmeu vera. Ukratko, eleli su Crkvu koja bi bila angaovana u svetu i koja
bi ila u korak sa vremenom, a ne protiv njega.
Posle Paelijeve smrti, predstavnici Nove teologije postali su katalizatori za duboku
promenu. Postojao je neodoljivi zahtev, tavie meu vernicima, za reformu i obnovu.
Katolici su traili
drugaiju vrstu Crkve; eleli su da se okona legalistika monolitnost koju je uobliio i kojom
je upravljao Paeli.
Anelo Ronkali, ovek koji je postao papa Jovan XXIII, bio je sin seljaka iz Bergama.
Proveo je vei deo svog svetenikog ivota kao nuncio i dobro je poznavao istone crkve.
Pokuao je da pomogne Jevrejima tokom rata. Jedan od njegovih prvih koraka kao pape, bio
je da zatrai oprotaj od Jevreja za hrianski antijudaizam. Upravo tri meseca posle izbora od
25. januara 1959, sazvao je generalni Koncil u vezi sa pastirskom obnovom i unapreenjem
hrianskog jedinstva.
Unutar Vatikana postojala je prilina opozicija. Kada stariji zvaninici nisu uspeli da
zaustave projekt, pokuali su da onemogue njegove namere i odluke. Stara garda je elela da
to bude Koncil koji e da osudi modernu jeres. Nisu uspeli. Papa Jovan je intervenisao kako
ne bi bilo anatema ili ekskomunikacija, kako bi predstavnici drugih hrianskih crkava bili
prisutni. Njegovo insistiranje na principu aggiornamento ( da Crkva treba da se razvija i
menja spram drutva i istorije), pokazalo je iroke mogunosti za radikalnu reformu.
Odluke Drugog vatikanskog koncila dovele su do mnogih istorijskih promena - u liturgiji i
biblijskim studijama; dijalog sa protestantskim i pravoslavnim crkvama; deklaraciju o
verskim slobodama. Mnoge stvari vie nikada nee biti iste; vie nije bilo mise na latinskom
jeziku. Ali najvanija odluka koja je dovela do promene bila je poziv na kolegijalnost" -
priznanje potrebe za deljenjem vlasti izmeu biskupa i pape. Od toga je zavisio dugoroni duh
i uspeh Koncila. To je podrazumevalo verovanje u prisustvo Svetog duha u iroj crkvenoj
zajednici, lokalno i ire, a ne samo u centru. Drugim reima, Koncil je oznaio kraj ideologije
papske moi koju je pokre-
nuo Prvi vatikanski koncil i koja je trajala preko sedamdeset godina, do svoje apoteoze pod
Pijem XII tokom pedesetih. Izraz kolegijalnosti bio je nova metafora za Crkvu koncilskih
otaca, potpuno razliita od slike jedne neosvojive, nepomine tvrave. Govorili su o
hodoasnoj Crkvi" to je naglaavalo proticanje istorije, ljudsku grenost uprkos provienju
koje vodi, potovanje duhovne autentinosti ostalih crkava.1 Prihvatajui izraz iz jevrejskog
Svetog pisma, govorili su o Crkvi kao o Narodu boijem. Voen duhom Gospodnjim", rekao
je Koncil otaca, vernik treba da nastoji da razlui u dogaajima, potrebe i elje koje deli sa
drugim ljudima naeg vremena, to moe biti istinski znak prisustva ili namere Boga".2
NEUSPEH KOLEGIJALNOSTI

Meutim, kolegijalnost je osporena i odbaena u vatikanskom centru moi. Neto

odgovornosti za to nalazi se u reakcionarnim kurijalnim klikama, posebno u Svetoj slubi
(uvarima doktrinarnog pravoverja), ali i dalje je postojalo guenje stvaralake teologije, kruti

198
intelektualni i institucionalni konformizam zaostao jo iz vremena Pija X. Bilo je nerealno
zamisliti da bi led od ezdeset godina mogao da se otopi u toku jedne decenije. Biskupi i
njihovi savetnici doli su na Koncil optereeni godinama opreznosti.
Papa Jovan XXIII, uradio je mnogo da sprei da Koncil dopadne u ruke reakcionara.
Meutim, on je umro 3. juna 1963, i nasledio ga je papa Pavle VI, Paelijev bivi podsekretar
ovani Batista Montini. Pavle VI je predsedavao treoj i etvrtoj sesiji Koncila i upravljao je
Crkvom u kritinim postkoncilskim vremenima. Tokom tog perioda, Crkva se nala
raspoluena izmeu progresivaca, koji su verovali da je snani prenos vlasti bio potvren, ali
ne i primenjen, i tradicionalista, koji su ostajali pri tvrdnji da tako neto ne treba i ne moe da
se desi.
Koncilski oci nisu razorili strukturu koja je podravala ideologiju papske moi. Nije
odobrena nikakva reforma Kurije (ako je neeg i bilo, vatikanska birokratija postala je jo
monija); i nije
bilo pokuaja da se opozove Kodeks kanonskog prava iz 1917, ili bar odredbe koje tite
centralizovanu mo. Zbog toga je totalna vlast ostala iskljuivo u rukama pape. Postojala je
moralna obaveza papa da primenjuju kolegijalnost, ali ne i institucionalni mehanizam. Pape
koje su dole posle Jovana nisu bile voljne da to urade.
Kljuni problem bio je, i to je ostao do danas, kako se biraju biskupi. Kolegijalnost ne
moe da napreduje dok papa ima vlast da imenuje i kontrolie svakog biskupa na svetu. Sve
ostalo potie iz toga, otkrivajui koliko je dubok i dalekosean uticaj vlasti na imenovanje
biskupa u Kodeksu kanonskog prava iz 1917: liavanje izbornog prava i demoralisanje
dijecezanskog klera i laika; podrivanje sinoda (posebnog skupa biskupa koji je uveo Pavle VI
da bi nastavio rad Koncila); zapanjujue odsustvo pluralizma i lokalnih prava i sloboda.
U srcu liberal, izgleda da se Pavle kolebao izmeu progresivaca i tradicionalista sve dok
nije intervenisao u savetovanju o kontracepciji. Skupljena su odgovarajua savetodavna tela
koja su, sa veinom svetskih biskupa, elela da odobre kontraceptivnu pilulu pod izvesnim
uslovima. To bi bila promena kursa koji bi doneo duhovnu utehu milionima, i zaleio otvoreni
jaz izmeu uenja i prakse. Meutim, Pavle je reio problem linom autokratskom odlukom
(fiat) sa svojom enciklikom Humanae vitae (1968). Vatikanski konzervativci su savetovali
Pavlu da se mnogo ne mea, navodei izjave prethodnih papa. Doneo je odluku sam, poto je
optio sa Svemoguim, kao da se Koncil i njegova revolucija nisu ni desili. Vie nikada nije
napisao nijednu encikliku tokom narednih deset godina svog papstva. Njegova intervencija da
sprei ishod kolegijalnog procesa o pitanju od najvee vanosti za katolike vernike pokazala
se kobnom. Bio je to poetak velikog rascepa izmeu progresivaca i tradicionalista, koji je
nasledio Jovan Pavle II, kada je 16. oktobra 1978. izabran za papu, posle tronedeljnog
pontifikata Jovana Pavla I.

JOVAN PAVLE II

Uoi Duhova, u subotu drugog juna 1979, Karol Vojtila, Jovan Pavle II, manje od godinu
dana papa, suoio se sa vie od milion ljudi u samom srcu komunistike Poljske: na Trgu
pobede u Varavi. Doi Sveti due", zapvao je, ispuni srca vernika i obnovi lice zemlje."
Zatim je dodao, na ekstatini urlik mnotva. Ove zemlje", ukazujui zamahom desne ruke na
zemlju i narod Poljske.
Ako je postojao kljuni trenutak u pontifikatu Jovana Pavla II, bila je to ova izjava data u
srcu njegove potinjene otadbine. Istorija e mu odati ogromnu poast to je nadahnuo i
podrao narodni pokret koji je oslobodio Poljsku od ateistikog komunizma i doprineo
procesu koji je doveo do konanog pada sovjetskog sistema. Njegova vizija solidarnosti,
saradnja izmeu infrastrukture Crkve i poljskih vernika da se srui tiranija, povezuje se sa
katolikom opozicijom Kulturakmpf-u, odgovorom mase na Bizmarkove progone. U isto

199
vreme, ona predstavlja snaan kontrast sa Paelijevim prilagoavanjem Hitleru i guenjem
politikog katolianstva u Nemakoj tokom tridesetih godina. Pa ipak, postoji duboka
protivrenost u Vojtilinom papstvu, uzetom u celini. Zagovornik i podravalac drutvenog i
politikog aktivizma u Poljskoj tokom sedamdesetih i osamdesetih, on se pojavljuje kao
tradicionalistiki autokrata jednako despotski u svom upravljanju Crkvom kao to je bio i
Paeli.
I pored toga, teko bi se mogla zamisliti linost manje slina Eueniju Paeliju; skija i
planinar irokih ramena, glumac i pesnik u mladosti, Vojtila je antiteza papi asketskoj
ledari." U Apostolsku palatu doneo je ivost, humor i humanost. Prvi susret njegovog irskog
sekretara sa njim, ivo izraava ovo prisustvo humanosti:

Sedeo je za mojim stolom. Njegova zuccetto (kapica) bila je nahe-

rena na jednu stranu, njegova mantija otkopana na grudima, bez kragne;
sedeo je postrani za stolom, piui, ne kao to je inio papa Pavle VI,
uspravno i elegantno, ve skvreno, sa rukom na glavi, kao ovek koji
je vie naviknut na fiziku aktivnost nego na nauku. Zakucao sam, i
kada se okrenuo bio je to pokret svetovnog oveka - sasvim nepapski.
Bio je to vrlo human, ovozemaljski ovek. Skoio je i doao do mene.
Nije mi dozvolio da mu poljubim prsten. Dohvatio me je, i obgrlio
rukama.3

Vojtilu su izabrala njegova braa kardinali u osmom glasanju sa velikom veinom: 104 od
111 glasova. Kada se pojavio u loi iznad Trga svetog Petra, opisao je sam sebe kao oveka
iz daleke zemlje", i izjavio da e njegovo papstvo biti svedoanstvo univerzalne ljubavi".
Progresivci su verovali da je to bio papa koji e da sprovede reforme Vatikana II. Meutim,
tradicionalisti su bili ubeeni da e prelat, odgajan u katolianstvu Poljske, uspostaviti stare
disci-
pline i vrednosti. Malo njih je verovalo do koje e mere razoarati progresivnu stranu sve
vee podele unutar Crkve.
Svetski politiari su u redu ekali kod njega na prijem, savet i odobravanje. On ih je
podseao - Regana, Bua i Klintona, Gorbaova i Jeljcina, svakog u svoje vreme - na njihove
moralne odgovornosti prema siromanima, obespravljenima i onima bez prava glasa. Bio je
neprijatelj totalitarizma u svim njegovim oblicima. Jedan broj vodeih posleratnih diktatora -
Markos na Filipinima, Bejbi Dok na Haitima, Pinoe u ileu, Jaruzelski u Poljskoj, Stresner u
Paragvaju - izgubili su vlast kada je Vojtila poljubio tle u njihovim zemljama.
to se tie unutranje politike Crkve, Vojtilino papstvo izgledalo je u poetku kao ivo
odbacivanje usamljenih uznesenja njegovih prethodnika. Tu je sada bio ovek koji je, do
poetka Parkinsonove bolesti, uivao u srdanim dorucima sa redovnicama, svetenicima i
laicima, radnim rukovima i veerama sa teolozima i biskupima. I dok je jeo, sluao je - ili je
bar tako izgledalo.
Ali njegov pontifikat je video ponovno oivljavanje istorijske dileme modernog papstva,
koja je ostala nereena kako se Katolika crkva pribliavala treem milenijumu. Da li je
Rimska katolika crkva piramida sa ijeg vrha vlada ovek u beloj odori? Ili je to Crkva
hodoasnika, ljudi u pokretu, kao to su je opisali oci Drugog vatikanskog koncila?
Vojtila je roen 18. maja 1920, u Vadovicama, trgovakom gradu nekih 36 km
jugozapadno od Krakova, nedaleko od eke granice. Pre nego to je napunio dvadeset,
Vojtila je bio svedok uasa nacistike okupacije Poljske i uskoro je iz prve ruke saznao o
genocidu nad Jevrejima. Auvic je bio samo oko 25 km udaljen od njegovog rodnog grada.
Posle rukopoloenja 1946, zapoeo je intelektualnu potragu koja e uobliiti njegovu
osobenu, apokaliptinu viziju Boanske akcije u svetu. Otiao je u Rim da istrauje za svoju

200
doktorsku tezu o svetom Jovanu od Krsta, panskom mistiaru iz esnaestog veka. Ideja sv.
Jovana o Mranoj noi due" tvrdi da boansko znanje ulazi u duh koji je oien putem
patnje, sumnje i molitve. Pokojni kardinal Don Krol iz Filadelfije, komentariui Vojtilinu
tezu, pisao je da je Jovan Pavle II studirao teologiju kleei na kolenima".
Vrativi se u Poljsku, gde je radio na razliitim mestima kao upnik i nastavnik u
semenitima, Vojtila je narednih sedam godina studirao filozofiju. Njegove meditacije o
linosti koja dela" bile su pod uticajem radova nemakog filozofa Maksa elera, iji se uticaj
oseao, kao to smo ranije videli, u Nemakoj tokom dvadesetih godina. Meutim, dok je
njegova misao sazrevala, Vojtila je nastavio da se vraa detaljnom iitavanju neotomistike
filozofije, posebno o pitanjima morala - insistiranjem na unutranjem zlu nedoputenih"
seksualnih odnosa. Intelektualno izdvojeno od Zapada, njegovo miljenje je brusila stalna
potreba da se uputa u antagonistiku debatu sa marksizmom-lenjinizmom. Na povrini,
Vojtila je izgledao naklonjen pluralizmu; iznutra, bio je to jedan nepomirljivi, apsolutistiki
nain miljenja.
Vojtiline meditacije bile su usmerene na zagonetku iskustva njegovog ranijeg ivota; kako
mogu ljudska bia da dele uzvienu sudbinu okrenutosti ka Bogu i da budu sposobna za uase
Auvica? Kada je doao u srednje godine, postao je sve vie ubeen da je svetsko zlo bilo van
ovekove odgovornosti i razumevanja. Zlo koje postoji u svetu", rekao je u propovedi,
izgleda da je vee nego ikad, daleko vee nego zlo za koje se svaki od nas osea lino
odgovornim". U godinama u kojima su se mnogi teolozi okretali vie racionalnim,
sociolokim reenjima, Vojtila je obnavljao svoje verovanje u onosvetovni sukob izmeu sila
mraka i sila svetla. Verovao je u sposobnost device Marije da deluje u istoriji - izraavajui
kao i Paeli, odanost Naoj gospi iz Fatime, koja ga je, kako je verovao, spasla prilikom
pokuaja atentata na njega 1981. Jedan prst je povukao obara", rekao je ogromnoj masi u
svetilitu Fatime tokom proslave Nae gospe iz
Fatime 1982, drugi je vodio metak". Godinu dana nakon napada, stavio je metak u krunu
iznad statue Device.
Rukopoloen je za biskupa septembra 1958, to je bilo jedno od poslednjih Paelijevih
episkopalnih imenovanja, i postao je nadbiskup Krakova 1964. Bio je lukavi protivnik
poljskog represivnog komunistikog reima, i postao je kardinal u svojoj etrdeset i estoj
godini. Odvano je preformulisao koncept solidarnosti kao praktinu inspiraciju za narodnu,
nenasilnu pobunu. Njegovo podravanje sindikata Solidarnost", jedine slobodne radnike
organizacije u Istonom bloku, ohrabrilo je osporavanje komunizma u Poljskoj i van nje,
znaajno doprinosei silama koje su vodile do drastinih promena politikog stanja u Istonoj
Evropi. Sa tipinom
skromnou, rekao je: Drvo je bilo trulo; ja sam ga samo dobro protresao."
Ali postojala je jo jedna sila koja ga je vodila; teret same istorije. Posmatrajui iz
epicentra kako se Crkva vue tamo-amo, nosei na svojim pleima teret snage milijarde
vernika, on je sve
vie bio sklon da deluje sam; to je dui bio njegov pontifikat, to je vie sledio svoje
neposredne prethodnike. Klju za ovu prividnu protivrenost je njegovo dualistiko vienje
ljudske prirode. On veruje, kako to smatra njegov biograf Majkl Vel, da ljudsko bie i treba
drutvo i prevazilazi ga". Tako je drutvenu i politiku akciju najbolje ostaviti laicima, dok
transcendirana stvarnost ostaje u domenu Crkve, to za njega znai uvoenje odluka i vlasti
Hristovog vikara na zemlji. On je ponovo uveo ideologiju papske moi. Pluralizam, veruje,
moe da vodi samo do centrifugalne fragmentacije; samo snani papa koji vlada sa vrha,
moe spasti Crkvu.
Tokom najdue papske vladavine u ovom veku, koja je zapoela novembra 1978, Jovan
Pavle II se bez odlaganja suoio sa nizom globalnih kriza koje su pretile celini i opstanku
Univerzalne crkve, kao da je sve zavisilo od njega i samo od njega. U Latinskoj Americi, on

201
postojano odbacuje ono to smatra marksistiki nadahnutom" teologijom osloboenja, ideju
da greh nije toliko odbijanje da se slua re Boija koliko je on rezultat nepravedenih
drutvenih i politikih odnosa. Samo etiri godine nakon svog ustolienja, on je cepteo od
prezira zbog zvidanja sandinista u Managvi (Nikaragva) na jednoj misi na otvorenom
prostoru. Odbacio je primedbu da nije podravao reenje za siromane". Zato oni nisu
razumeli da je Hrist, a ne Karl Marks, bio oslobodilac potlaenih? Na kraju veka, uprkos
propasti komunizma, katolianstvo u Latinskoj Americi i dalje je optereeno eksplozivnim
sukobom izmeu katolike levice i desnice, suoenih sa misionarskim prodorom
protestantskih pentekostalaca.
U SAD, sa svojih ezdeset miliona katolika, jednostrane interesne grupe - homoseksualci,
lezbijke, feministkinje, pristalice abortusa, pripadnici Novog doba - traili su da svoju veru
izraze na individualan nain. Putujui kroz Severnu Ameriku 1987, Vojtila je propovedao
opratanje dok su katoliki disidenti sa zastavama i parolama odbacili njegovu samilost. Ako
je Latinska Amerika traila osloboenje od politikog i drutvenog ugnjetavanja, katolici
Severne Amerike inilo se da trae osloboenje od papske vlasti jednako kao i od samog
prvobitnog greha. Godine 1993, u Denveru, on je traio na masovnom skupu omladine da
odbace lane proroke i lane uitelje" koji ih vode putem nemogueg osloboenja".
Njegove mete bile su abortus, kontracepcija, hedonizam i neobuzdani kapitalizam. Kao da
govori da e se moda naredna generacija obazirati na njegova upozorenja, poto sadanja
generacija izgleda nepopravljiva: on voli masovne demonstracije katolikih omladinskih
pokreta, koji podseaju na Katoliku akciju iz tridesetih i pedesetih.
U meuvremenu, u Africi i Aziji, postojanost tradicionalnih i lokalnih religija, koje u sebi
sadre elemente od animizma do oboavanja predaka, predstavljala je izazov rimskom nainu
vere i molitve. Postoje pritisci da se popusti u pitanju svetenikog celibata u kulturama gde
se nedostatak mukog seksualnog izraavanja smatra perverzijom. Tu se nalaze misionari koji
teko rade, delei kondome da zaustave epidemiju side u Centralnoj Africi.
Zatim, tu su pitanja doktrinarnog pravoverja. Progresivci su bili svedoci spektakla kada je
Jovan Pavle II iskoristio svoju ogromnu mo da ponizi teologe. U prvoj godini svog papstva,
on je opozvao nastavniku dozvolu ocu Hansu Kingu, vajcarskom teologu koji je osporavao
papsku nepogreivost. Ugledni flamanski naunik Edvard ilebek bio je pozivan u Vatikan tri
puta na ispitivanje, povodom svog tumaenja Svetog pisma. Sredinom osamdesetih opozvana
je dozvola za nastavniki rad arlsu Kjuranu sa Katolikog univerziteta u Vaingtonu, zbog
njegovih umerenih pogleda na seksualnost. Od nadbiskupa Rejmonda Hanthauzena iz Sijetla,
poznatog protivnika nuklearnog naoruanja, trailo se da prihvati posmatraa koji e da
nadgleda njegove komentare o ponitenju braka i njegovo dranje prema lokalnoj
homoseksualnoj zajednici. Godine 1997, Vojtila je ekskomunicirao pisca-svetenika iz ri
Lanke, Tisa Balasurija, zato to je razvodnjavao rimsko doktrinarno pravoverje: pisanje
Balasurija je bacilo sumnju na doktrinu prvobitnog greha i devianstvo Majke boije. Kasnije
je rehabilitovan.
Pritisnut sa svih strana, Vojtila kao da dri mnotvo centrifugalnih sila u napetosti.
Njegova sjajna fizika i psihika snaga u skladu je sa izvanrednom uverenou u mistinu
prirodu njegovog poziva, koja daje snagu njegovoj glavnoj strategiji u borbi za jedinstvo:
kruta kontrola nad izborom biskupa u svetu i nad njihovim ponaanjem.
Na javnim skupovima za obian narod, on zanosi ogromnu masu na stadionima sveta. Iza
zatvorenih vrata, on kinji lokalne biskupe zbog propusta da osude kontracepciju, abortus,
homoseksualnost i razvod. Stalno daje prednost najreakcionarnijim kandidatima za biskupije;
stalno onemoguava da lokalna crkva izabere kandidata koga eli. Njegovo naimenovanje
Volfganga Hasa, neomiljenog krajnjeg konzervativca, za biskupa ura u vajcarskoj, imalo je
za posledicu da su parohijani napravili tepih od svojih tela pred katedralom i prisilili
svetenike koji su sluili misu da idu preko njih, kako bi uli u crkvu. Slina pobuna desila se

202
kada je naimenovao krajnjeg konzervativca Hansa Groera za nadbiskupa Bea; vernici
austrijske crkve morali su da prihvate tri druga reakcionarna izbora protiv svoje volje.
Kasnije, Groer je bio optuen za pedofiliju i oteran u samostan, gde eka crkvenu istragu.
U SAD, imenovanje nadbiskupa Pija Lagija za apostolskog pronuncija, papinog linog
izaslanika pri tamonjoj Crkvi, znailo je izriiti mandat da stavi veto na izbor novih biskupa
kako bi suzbio liberalne tendencije u severnoamerikoj Crkvi. Tri etvrtine amerikih i
britanskih biskupa su sada naimenovani od Jovana Pavla II. Karakteristina je njegova
opaska: Ne smete da dozvolite da se javi bilo kakva sumnja o pravima pape da slobodno
imenuje biskupe."
Svetovni i nekatoliki posmatrai i komentatori su mu estitali na odbrani apsolutistikih
moralnih standarda protiv plime relativizma. Godine 1994, proglaen je za oveka godine od
magazina Time", upravo zbog svoje samostalne autoritarnosti. U godini u kojoj toliko ljudi
ali zbog propadanja moralnih vrednosti ili trai izvinjenja za loe ponaanje", kae se u
navodu, Papa Jovan Pavle II snano namee svoju viziju dobrog ivota i zahteva da je svet
prati." Tradicionalisti su oduevljeni zbog ogromnog odobravanja onih koji dolaze iz
nekatolikog sveta. Meutim, podravaoci iz nekatolikih medija previaju injenicu da je
Jovan Pavle dokazani prijatelj Opus Dei, modernog desniarskog verskog reda panskog
porekla, i da on promovie interese sektakih masovnih pokreta, kao to je Communione e
Liberazione, koji se specijalizuju za sprovoenje kontrole na vojniki nain i koji odbacuju
pluralistike medije.
Vie od dvadeset godina Vojtilinog pontifikata i trideset pet godina od poetka Drugog
vatikanskog koncila, velika plima koju je pokrenula sila Vatikana II", kao to to kae Adrijan
Hestings, potroila je barem institucionalno svoju snagu".4 Paelijev monolitan piramidalni
model Crkve jo jednom se uvrstio, i metafore o hodoasnikoj Crkvi u pokretu" i Narodu
boijem" retko se koriste. Pluralizam i kolegijalnost se smatraju neprijateljima centralistike
vlasti.
Mnogi vernici, u velikom i moda sve veem broju u stvari, u potpunosti odobravaju
reafirmaciju ideologije papske moi Jovana Pavla II, uvereni da ona nudi najbolju nadu za
jedinstvo i opstanak. To samo moe da znai irenje jaza u budunosti i neizbean sukob.
Prvi znaci titanske borbe mogu se videti u Severnoj Americi, gde episkopat uti u svom
konformizmu dok su teolozi na veini katolikih univerziteta, bar za sada, izvan kontrole
Vatikana i sve otvorenije disedenti".
Na jednoj strani, postoji izborno telo koje reafirmie pravo oveka u beloj odedi da
autokratski upravlja sa vrha, sa vladajuom Kurijom koja namee konformizam i
dijecezanskim biskupima koji se liavaju svojih ovlaenja i slobode. Ova vizija Crkve je sve
vie neprijateljska prema hrianskom ekumenizmu i ona istrajava na vladavini mukaraca i
celibatu. Prevladava marijanska odanost, sa naglaskom na udima i otkrovenju u gnostikom
stilu. Stvaranje svetaca je sredina preokupacija. Jovan Pavle II je kanonizovao vie svetaca
tokom svog pontifikata nego sve druge pape zajedno od kada je ustanovljena formalna
procedura. Znaaj Paelijeve kanonizacije Pija X, antimodernistikog pape, povezuje se sa
Vojtilinom beatifikacijom Esriva de Balaguera, osnivaa Opus Dei, i njegovim oduevljenjem
za kanonizaciju Euenija Paelija. Stvaranje sveca od Pija XII predstavljalo bi odlunu
pobedu tradicionalista nad progresivcima u tumaenju odredbi Drugog vatikanskog koncila.
Progresivci, takoe u velikom broju, i dalje tvrde da su papa i Kurija propustili da primene
sutinsku odluku Koncila o kolegijalnosti. Oni su skloni da se odreknu postojanja takvog pape
koji obezbeuje nepogreiv mehanizam kako se ukae potreba. Oni odbacuju maineriju po
kojoj papa intervenie da imenuje biskupe irom sveta, esto protiv lokalnih elja, jer to nije
nain na koji kolegijumi treba da obavljaju svoj posao. Oni ele papu koji e da predsedava
nad Crkvom u milosti kao konani apelacioni sud. Oni tvrde da modernoj ideologiji papske
moi nedostaje tradicija, da ona odbacuje istorijsku mudrost i autoritet koncilijarne Crkve.

203
 Oni koji ude za ostvarenjem kolegijalnosti u Katolikoj crkvi moda e prihvatiti, u svetlu
ove prie, da ponovno utvrivanje Paelijevog modela vlasti zanemaruje bolne lekcije iz
nedavne svetske istorije; da papska autokratija, dovedena do krajnosti, moe samo da
demoralie i oslabi hrianske zajednice.
U mnogim delovima sveta, Katolika crkva uiva blagodeti pluralizma iroko potcenjenog
od njenih tradicionalista. U epohi koja je veoma prijemiva za verske slobode, teko je
proceniti punu meru moralnog i drutvenog slabljenja lokalnih crkava. Meutim, ideja vodilja
ove knjige bila je da pokae da kada papstvo jaa na raun Naroda boijeg, katolika crkva
gubi moralni i duhovni uticaj na tetu svih nas.

22.
IZVORI, DEBATA O UTANJU" I SVETOST

Prouavanje savremene istorije papstva nije lak zadatak, poto se vatikanski arhivi dre
pravila o uvanju tajnosti od sedamdeset i pet godina. Pored toga, Euenio Paeli je bio
usamljen i tajanstven ovek koji, koliko je poznato, nije pisao dnevnike pre nego to je postao
papa, a napisao je samo nekoliko intimnih pisama. Nita to postoji nije dostupno naunicima.
Meutim, prouavaoci vatikanske istorije tokom rata imali su veliku pomo u jedanaest
tomova doku-menata objavljenih po uputstvu Pavla VI, izmeu 1965. i 1981, iako postoje
dileme oko celovitosti ove zbirke, kao to sam ukazao u mom tekstu.
tavie, neprocenjiv je rad pokojnog jezuite Ludviga Folka i drugih, na dokumentaciji
dugog procesa koji je, jula 1933, doveo do potpisivanja Nemakog konkordata izmeu Treeg
rajha i Svete Stolice. Obimna graa koja se odnosi na veze izmeu Vatikana, crkava i
nacistikog reima dostupna je u vladinim arhivima u Parizu, Londonu i Nemakoj (posebno
u Katolikom arhivu u Minhenu).
Ovde se mogla ispriati istorija Paelija u svetlu novih dokaza, zahvaljujui tome to se
dobio uvid u dosada nepristupane dve zbirke neobjavljenih izvora u zatvorenim arhivima u
Rimu. Prva je zbirka zakletih izjava za beatifikaciju Pija XII, u posedu jezuita. Poto
savremena procedura za beatifikaciju i kanonizaciju zahteva strogo istraivanje dokaza o
svetosti Sluge boijeg", ovi dokumenti koji se sastoje od sedamdeset i est intervjua (na oko
hiljadu stranica teksta) i koji su voeni pod zakletvom pre etvrt veka, pokazali su se bitnim.
Ovde se oni koriste po prvi put.
Druga zbirka, sakupljeni dokumenti u vezi sa Paelijevim aktivnostima kao vatikanskog
birokrate od 1913-1917, i kao papskog nuncija u Nemakoj od 1917-1922, bila mi je dostupna
zahvaljujui ljubaznosti pomonika u Dravnom sekretarijatu u Vatikanu, nadbiskupa an-
Luja Turena i svesrdnoj pomoi arhiviste sekretarijata, jezuite Marsela apena.
Zahvaljujui ljubaznosti ledi Hesket, mogao sam da navodim niz privatnih ratnih pisama
koja je Fransis Darsi Ozborn, britanski poslanik u Vatikanu, pisao njenoj majci, gi Bridit
Makivan. Ova pisma ine celinu sa Ozbornovim dnevnicima, citiranim u knjizi Ovena
edvika Britanija i Vatikan tokom Drugog svetskog rata (Kembrid, 1986). Knjiga daje
jedinstven Paelijev portret tokom ratnih godina i reava pitanja koja je postavio edvik.
S obzirom na vanost Paelijevog udela u preoblikovanju kanonskog prava, imao sam
sreu da radim sa profesorom orom Feliijanijem sa Katolikog univerziteta u Milanu. On
me je upoznao sa procesom koji je doveo do objavljivanja Codex Juris Canonici iz 1917, i sa
udelom koji je Paeli imao u tom poslu. Profesor Feliijani je radio na istorijskim izvorima
kodeksa sa mikrofilmovanim kopijama itavog procesa.
Najveu zahvalnost i potovanje dugujem ogromnom naunom delu pokojnog Klausa
oldera, iji je rad na Paelijevom Nemakom konkordatu sa Hitlerom i njegovim
posledicama po Katoliku crkvu u Nemakoj, omoguio nov uvid u neuspeh katolikog
suprotstavljanja usponu Hitlera i nacista.

204
 Svako ko se uputa u prouavanje Pija XII mora da prati tragove onih koji su pokuali da
ree problem njegovog utanja za vreme rata. Argumenti o reakciji Euenija Paelija na
Konano reenje, besne ve vie od trideset i pet godina u ogromnim zbirkama naunih i
medijskih priloga. Svaki pokuaj da se d konana presuda izaziva suprotnu reakciju. Osnove
na kojima poivaju ove ocene o znanju i ponaanju pape, ukljuuju argumente o
dokumentima i datumima; one
takoe ponekad iznose nepoverenje prema nedostajuim dokumentima i spekuliu o savesti
oveka kakav je bio Pije XII. Kao to kae Donatan Steinberg, to je zbunjujue i strano
pitanje kome niko ne bi trebalo da prie prenagljeno". Ali stalno zanimanje ukazuje da nove
generacije jo uvek pokuavaju da shvate ogromna pitanja savesti papstva i Katolike crkve,
tokom vie od pola veka posle zavretka Drugog svetskog rata. Evangelistike crkve u
Nemakoj priznaju, u tutgartskoj deklaraciji iz oktobra 1945, svoju odgovornost za zloine
reima,1 kao to je to uinila i katolika hijerarhija; nasuprot tome, Sveta Stolica je ostala
nema.
Meutim, postojale su papske inicijative s ciljem zaleenja jaza izmeu dve vere: opte
priznanje Jovana XXIII o vekovnom postojanju verskog antijudaizma, poseta Pavla VI
Izraelu, posete Jovana Pavla II dvema sinagogama i njegova izjava poznata kao Seanje", u
prolee
1998, o istoriji nasilja nad Jevrejima. Ali Jovan Pavle II je tu poslednju priliku iskoristio da
opravda ponaanje Pija XII za vreme rata, izjavljujui da Paeli nije imao za ta da se
izvinjava, ve samo da bude ponosan. Mudrost diplomatije Pija XII javno su u brojnim
prilikama priznali predstavnici jevrejskih organizacija i linosti", pisao je. Na primer,
sedmog septembra 1945, dr Dozef Natan koji je predstavljao Italijansku jevrejsku komisiju,
rekao je: 'Iznad svega, mi zahvaljujemo vrhovnom pontifeksu i vernicima koji su, izvravajui
uputstva Svetog oca. priznali progonjene kao svoju brau i sa trudom i odricanjem pourili da
nam pomognu, zanemarujui
strane opasnosti kojima su bili izloeni.' "2
Najraniji i najotriji napad na ponaanje Paelija tokom rata desio se 1963, sa
postavljanjem komada Namesnik Rolfa Hohuta u Berlinu.3 Komad se te godine pojavio i u
Londonu, a naredne godine i u Njujorku, da bi potom bio preveden na vie od dvadeset jezika.
Pisan u slobodnom stihu, podseajui na ilerove komade, on je oblikovao do danas
popularnu predstavu o Paeliju, ak i meu ljudima koji nikad nisu videli ili itali komad.
Stav Svete Stolice odreen je u prvoj sceni kada istorijska linost, Kurt Gertajn koji je bio
svedok gasnih komora, izvetava berlinskog nuncija, nadbiskupa Orseniga, ta je video.
Meutim, Orsenigo odbacuje da prihvati bilo ta to je uo i odbija da prenese obavetenje
papi.4 Konano, Gertajnov izaslanik stie u Vatikan i dobija audijenciju. Ali Paeli, koji se
prvi put pojavljuje u etvrtom inu, ostaje ravnoduan. Hohutov portret pape prikazuje ga kao
bezoseajnog, gramzivog, cininog, ljutog na Zapad i raspoloenog prema Nemakoj,
preokupiranog svojim investicijama koje ne stoje dobro zbog saveznikog bombardovanja
italijanskih fabrika. Hohutov Paeli spekulie o prednosti da proda neke od akcija uticajnim
Amerikancima u nadi da bi ih to moglo odvratiti od daljeg bombardovanja Rima. Obaveten o
logorima smrti u Poljskoj, pravi se nevet. Ovo mesto se dramatski pojaava okolnou da se
vri prikupljanje rimskih Jevreja u trenutku dok Gertajnov izaslanik moli za pomo.
Namesnik je istorijska fikcija zasnovana na oskudnoj grai.5 Gertajn nikad nije video
Orseniga i dugaki razgovor koji se odvija na sceni nikada se nije desio. Jo ozbiljnije,
karakterizacija Paelija kao grabeljivog licemera je toliko netana da ispada smena. Vano
je, meutim, da Hohutov komad vrea najosnovniji kriterijum dokumentarnosti: da su takve
prie i portreti valjani samo ako su istinito prikazani. Uprkos tome, Namesniku se prilino
verovalo i brisanje tako mone, jednostavne slike o oveku pokazae se teko, ako ne i
nemogue.

205
 Meutim, Hohutov komad ima jo jo jedan dalekosean ishod za istoriare. Rat reima,
optube i protivoptube koje su sledile posle Hohutove predstave podstakle su traganje za
autentinom graom. Rad koji je ve bio napisan pre nego to je Namesnik bio postavljen na
scenu, izbio je zbog polemike na povrinu. Autor Eli Vizel, preiveli iz Auvica i
Buhenvalda, pria kako je susreo potitenog Saula Fridlendera u Parizu 1962. Roen 1932,
Fridlender je bio
istoriar nacistikog perioda; njegovi roditelji su umrli u Auvicu, a on sam je preiveo rat
sakriven u katolikom samostanu u Francuskoj. Dok smo sedeli na terasi jedne kafane na
bulevaru Sen ermen", pie Vizel, uzeo je valijum i ispriao mi svoje nevolje." Tokom
pripreme teze o diplomatiji Treeg rajha, Fridlender je naiao na senzacionalne dokumente o
politici Pija XII prema nacistikoj Nemakoj. Odmah sam shvatio u emu je bio problem,
poto sam ga preiveo," pie Vizel. Izdavai nisu vie bili zainteresovani za taj period."
Narednog dana, Vizel je upoznao Fridlendera sa pariskim izdavaem Polom Flamanom pri
Editions du Seuil". Tako je
zapoela Fridlenderova karijera".6
Fridlenderova knjiga Pije XII i Trei rajh objavljena je u Parizu 1964. usred deavanja sa
Hohutovom knjigom, a zatim se pojavila u Njujorku i Londonu 1966. To je strogi pokuaj da
se pusti raspoloivim dokumentima da govore za sebe. Zasnovan uglavnom, iako ne
iskljuivo na izvetajima koji su prolazili kroz ruke nemakih ambasadora pri Svetoj Stolici
tokom rata, imao je duboko dejstvo na Vatikan, poto je otkrio, kako Fridlender oprezno
navodi u zakljuku knjige, da vladajui pontifeks izgleda da je imao naklonost za Nemaku
to nije umanjila priroda nacistikog reima i to nije bilo odbaeno sve do 1944". Fridlender
se, naravno, nadao da e Va-
tikan otvoriti svoje arhive, poto se istinitost dokumenata mogla proveriti samo ako bi se
uporedila sa odgovarajuim dokumentima iz Vatikanskih arhiva." A ovo se desilo.
Godine 1964, Pavle VI je naredio grupi jezuitskih naunika da brzo spreme za
objavljivanje vatikanske ratne dokumente. Rad se pojavio u jedanaest tomova izmeu 1965. i
1981. Sakupljeni pod optim naslovom Actes et Documents du Saint Sige relatifs la
Seconde Guerre Mondiale, dokumenti su objavljeni na originalnim jezicima sa odgovarajuim
naunim aparatom na francuskom; samo jedan tom (prvi) se pojavio na engleskom. Obim
dostupne grae bio je upeatljiv i nauniki, ali da li je bio potpun? Usred borbe reima o
tome da li je Pije XII znao i kada, nije li bilo mogue da je Vatikan zadrao kompromitujue
dokumente? Poslednji preiveli prireiva od etvorice, jezuita Pjer Blet, crkveni istoriar na
Gregorijanskom univerzitetu, nedavno mi je rekao da su dokumenti bili pohranjeni u kutijama
u pranjavoj prostoriji u Vatikanu i da su izgleda bili netaknuti od rata. On je bio ubeen da ih
niko nije dirao niti vadio pre nego to je graa postala dostupna prireivaima. U svakom
sluaju", rekao mi je kratko, Italijani su provalili ifru i imali su praktino sve to smo slali.
Niko nije otkrio da smo bilo ta sakrili."7
Ova samouverena tvrdnja nedavno je osporena, kao to je ranije pomenuto, u memoarima
Gerharda Rignera Ne jamais dsesprer.8 Rigner koji je koordinirao informacije u vajcarskoj
iz itave Evrope tokom rata, skrenuo je panju na odsustvo iz dokumenata Svete Stolice
sutinskog memoranduma koji je on dao 18. marta 1942. papskom nunciju u Bernu,
monsinjoru Filipeu Bernardiniju, da dostavi u Vatikan. Na memorandum", pie Rigner,
otkriva katastrofalnu
situaciju Jevreja u brojnim katolikim zemljama ili zemljama gde ivi veliki broj katolika, kao
to su Francuska, Rumunija, Poljska, Slovaka, Hrvatska.... Situacija je detaljno izloena od
zemlje do zemlje. Mogli smo da pokaemo mere koje su preduzeli nacisti da unite itav
jevrejski narod."9
Dokumenti koje je objavio Vatikan - Actes et Documentes - pokazuju da je memorandum
Rignera i njegovog kolege, Riharda Lihthajma primljen u Dravnom sekretarijatu, da je

206
dokument preiveo i da je u njihovom posedu, poto postoji jasan opis njegovog sadraja ,,des
mesures antismits", u fusnoti u Tomu osam (Volume 8).10 Pa ipak, stvarni tekst dokumenta
je izostavljen.
Rigner dodaje da je izostavljanje utoliko vie za aljenje poto su on i njegove kolege
naglasili da su u nekim od ovih zemalja politike voe bile katolici osetljivi na vatikansku
inicijativu". Ali on navodi da je Vatikan intervenisao samo u sluaju Slovake, gde je
katoliki svetenik Jozef Tiso bio predsednik i gde je dolo do ublaavanja ove antisemitske
politike".11 Rigner zakljuuje sa nadom da e Vatikan predati sva dokumenta koja uva o Piju
XII i genocidu nad Jevrejima.
U svakom sluaju, dok je Vatikan tako radio ezdesetih na svom projektu od jedanaest
tomova, razni pisci su nastavljali da daju svoja miljenja. Zapaena je knjiga Gintera Levija
Katolika crkva i nacistika Nemaka (Njujork, 1964), iji se jedan deo takoe pojavio
u asopisu ,,Commentary", februara 1964. Levi ispravno hvali Paelijevu munu dilemu,
dozvoljavajui da je protest mogao da pogora stvari za Jevreje kao i za katolike. Meutim,
Levi reito, mada ne i dovoljno snano, postavlja pitanje etike upotrebe diplomatskog jezika
ili namerne dvosmislenosti, u borbi sa takvim neuvenim zlom. Katoliki teolozi", pie on,
dugo su raspravljali o liniji koja razdvaja katoliku uzdranost i nehrianski kukaviluk. Tu
je liniju esto teko odrediti i nikakva kazuistika o utanju spram zloina koji je dozvoljen da
bi se spreilo vee zlo, nee olakati teki posao traganja za njom. Postoje situacije kada je do
moralne
krivice dolo zbog propusta. utanje ima svoje granice."12
Problem je zatim uporno istraivao novinar i bivi svetenik Karlo Falkoni u knjizi utanje
Pija XII, objavljenoj prvo na italijanskom 1965, a potom na engleskom 1970.13 Falkonijev
poseban doprinos debati, bio je obimna i optuujua hrvatska graa, koja ostaje glavni izvor
za svakog ko ulazi u polemiku i koja optuuje Paelija da je znao za ustake zloine, a da nije
nita rekao ili uinio, i da je pokazao svoje odobravanje reimu. Meutim, Falkonijevi opti
zakljuci o Paeliju i Konanom reenju su oprezni. Nije bio spreman da ide van prie koju
iznose dokumenti - Vatikan je bio dobro informisan i... papu su stalno nagovarali da
progovori... Oni svakako ne opravdavaju opreznost i utanje Pija XII", Pa ipak, upozorio je da
ta oblast jo uvek krije nepredvidive tajne", i izrazio je nadu da e uskoro drugi da slede i
koriste se tragovima
koje sam otkrio - i ak sa boljim ishodom".14
Posle Falkonijeve knjige dola je jedna oduevljena pohvala Paeliju u delu Pinhasa E.
Lapida, Poslednje tri pape i Jevreji (London, 1967), koji je bio izraelski konzul u Milanu
poetkom ezdesetih. Lapid je pretraio Jad Vaem Arhiv, Centralne cionistike arhive i
Jevrejske opte istorijske arhive u Jerusalimu za detalje o pomoi Vatikana Jevrejima za
vreme rata. Snabdeven zahvalnicama iz mnogih jevrejskih etvrti, on je tvrdio da je Sveta
Stolica
uinila vie da pomogne Jevrejima nego bilo koja druga zapadna organizacija, ukljuujui tu i
Crveni krst. On je izraunao da je Pije XII, neposredno ili posredno, spasao ivote 860.000
Jevreja. Posebno je nastojao da prizna napore pape Jovana XXIII da se izvini za dugu
tradiciju katolikog antijudaizma i naglasio je Jovanovu molitvu za oprotaj, tampajui je na
naslovnoj strani knjige: Oprosti nam za prokletstvo koje smo greno pripisali njihovom
imenu kao Jevrejima. Oprosti nam to smo Te razapeli po drugi put u njihovom telu. Jer
nismo znali ta inimo".15
Meutim, Lapid izgleda da nije koristio Falkoneovo istraivanje, iako je Falkoneova knjiga
bila objavljena dve godine pre njegove. Niti je ovde pominjana Hrvatska koja je bila na vrhu
liste
Paelijevih utanja i koja je postala sredite javnog interesovanja poetkom pedesetih zbog
suenja kardinalu Stepincu u Titovoj Jugoslaviji. Pitanje je ipak, da li bi Lapid mogao da

207
bude pokoleban bilo kakvom koliinom negativnih dokaza, poto je njegov glavni cilj bio da
pozdravi Jevrejsku shemu" na Drugom vatikanskom koncilu, koja je", pisao je Lapid,
imala uticaja na zvanino katoliko priznanje jevrejskog naroda, njegova jednaka prava i
neraskidive veze koje povezuju hrianstvo sa starijom verom". Proslava novog poetka bila
je, po Lapidovom miljenju, neodvojiva od elje da Vatikan prizna Izrael. Otuda na kraju
knjige upuivanje na Papu Ronkalija... pontifeksa maksimusa - vrhovnog mostograditelja
koji je rekao Morisu Fi-
eru, izraelskom ambasadoru u Rimu: 'Priznau dravu Izrael sada i odmah.' "16 Lapidova
knjiga je sjajan nauni odgovor onima koji bi hteli da Pija XII i Svetu Stolicu prikau kao
negativce, ali u njoj postoji i jedna rava crta diplomatskog samointeresa. Ipak, itajui
izmeu redova, Lapid kao da nije bio ba sasvim ubeen u vlastiti sluaj. Moda je najtunija
misao ove knjige bila usputno osporavanje da je Pije XII samo imao vie hrabrosti od drugih,
da je bio manje zaraen boleu koja lei u dui slobodnog sveta".17
Tri godine posle pojave Lapidove knjige, pisac Robert Kac pokuao je da rekonstruie
epizodu od 16. oktobra u svojoj knjizi Crni sabat (Ranije, Kac je objavio knjigu Smrt u Rimu,
o ubistvu 335 Rimljana, ukljuujui i sedamdeset Jevreja, u Ardeatinskim peinama 24. marta
1944. Kac je nagovestio da je Paeli znao za nacistiku odmazdu i da se nije saalio na rtve).
to je vie Kac prouavao Paelijevu reakciju na nacistike zloine u Rimu za vreme
nemake okupacije, sve vie je bio uveren da je papstvo imalo razlog da odgovori. Njegov
prethodni, antropoloki izvetaj o deportacijama rimskih Jevreja, pod naslovom Putovanje
kroz zloin protiv humanizma,
objavljen 1969, istrauje odnos izmeu rtve i progonitelja na nov nain. On je poeo
istraivanje za svoju knjigu 1964, usred kontroverze oko knjige Hane Arent Ajhman u
Jerusalimu: Izvetaj o banalnosti zla, u kome ona osporava nacistiku monstruoznu teoriju i
ispituje nivoe sauesnitva meu obinim ljudima u Rajhu i ak unutar same jevrejske
zajednice. U sluaju rimskih Jevreja Kac veruje da je deportacija otkrila daleko vie o toj
drevnoj zajednici nego to je prihvaena pria o nacistikoj tiraniji dozvoljavala, govorei
nam mnogo o stvarnoj vrednosti onoga to se cenilo u Rimu i to je jasno govorilo i o
stanovima od blata i svemu to se nalazilo izmeu. Niko u Evropi, Jevreji i nejevreji jednako,
nije iveo izvan sistema vrednosti koji je stvorilo ili nosilo u sebi drutvo dvadesetog veka."
Kac u svom istananom razotkrivanju Paelijeve uzdranosti, zakljuuje da je on delovao u
dosluhu sa nacistikim sistemom, koji je nagradio njegovo utanje prividnim potovanjem
ekstrateritorijalnog statusa Vatikana i kljunih ustanova iz okoline Rima. Kac tvrdi da je, da
bi zatitio institucionalnu Crkvu, Pije bio spreman da rtvuje ivote aice Jevreja. Kaca su u
Italiji, gde je mogue podii optubu u ime mrtvih, tuili Paelijeva sestra i
neak posle filma koji je Karlo Ponti napravio po njegovoj knjizi Smrt u Rimu. Paelijevi su
izgubili, ali su se alili, i na kraju je sudija okonao sluaj u nedostatku dokaza.
Naredni niz navoda protiv Paelijevog ponaanja tokom rata objavljen je 1980, u knjizi
Valtera Lakera Strana tajna (London, 1980), gde se ukazuje na ono ta se i kada znalo o
Konanom reenju. Mada su Lakeru bili dostupni neki od tomova vatikanskih ratnih
dokumenata, izgleda da se on nije koristio tim materijalom. On, meutim, navodi iz
Fridlendera Rignerov memorandum poslat u Rim preko vajcarskog papskog nuncija. Laker
je bio ubeen da je Vatikan bio bolje obaveten od bilo kog drugog u Evropi"18, s obzirom na
svoju superiornu organizaciju i ire meunarodne veze". Laker navodi da je Vatikan
sistematski lagao o svom ranijem nepoznavanju politike Konanog reenja, to nije
dalekovida politika, pie on, jer pre ili kasnije bar neke injenice e se saznati"19. To je bila
proraunata pretpostavka, iako dolazi od istaknutog naunika i istoriara. Laker je raunao na
pojavu optuujuih dokaza iz italijanskih i nemakih pijunskih arhiva koji su uvali
deifrovane vatikanske informacije bilo u dolasku bilo u odlasku. Ni posle osamnaest godina,
takva informacija nije se pojavila, iako je Rignerov memorandum dovoljan dokaz da je

208
Vatikan prikrio vana dokumenta. Lakerova ocena o Paeliju zasnivala se na slinim
pretpostavkama. Zato Paeli nije progovorio? Verovatno je to bio",
pie Laker, vie sluaj kukaviluka nego antisemitizma. Ako se Vatikan nije usudio da
pomogne stotinama poljskih svetenika koji su takoe umrli u Auvicu, bilo je nerealno
oekivati da e pokazati vie hrabrosti i inicijative u ime Jevreja."20
Meutim, Laker izgleda da nije znao za zaveru generala Ludviga Beka da se svrgne Hitler,
i Paelijevu gotovo ludaku neustraivost u ulozi posrednika. Jasno je da je pravo
razumevanje Paelijevog karaktera bilo jednako klju za razumevanje tajne njegovog
ponaanja kao to je bila i potraga za dokumentima. Pa ipak, nijedan pisac jo nije pokuao da
uhvati taj sloeni karakter u celini.
Prvi i do vremena pisanja ovog teksta, jedini ozbiljan i opiran portret Paelija iz ratnih
dana od nepristrasnog naunika, dao je britanski istoriar Crkve Oven edvik u svojoj knjizi
Britanija i Vatikan tokom Drugog svetskog rata (Kembrid, 1986). Ne samo da je edvik
imao sve papske Akte i dokumente na raspolaganju, ve je koristio i grau iz Forin ofisa i
Ratnog kabineta u
javnom arhivu u Kjuu, kao i francusku diplomatsku grau u Ke Dorseju. Od sutinskog
znaaja je bilo, tavie, to su mu bili pristupani dnevnici (u posedu Elizabete, kraljice
majke) Frensisa
Darsija Ozborna, britanskog poslanika pri Svetoj Stolici zarobljenog tokom rata u Vatikanu,
blizu Pija XII.
edvikov lik Paelija veoma je slian papinom liku kakvog ga je video engleski gospodin
iz gornje klase u britanskoj diplomatskoj slubi. Paeli je armirao Ozborna, zaveo ga svojom
svetou". Povremeno, on se gorko alio na Paelijevo utanje u prvim godinama rata, ali
njegovo potonje miljenje, posle Hohutove afere, bilo je sledee:

Daleko od toga da je bio hladan diplomata (to pretpostavljam

znai hladnokrvan i nehuman), Pije XII je bio najhumaniji, najlju-
bazniji, najvelikoduniji i najsamilosniji (i uzgred svetaki) ovek
koga sam imao privilegiju da sretnem tokom itavog svog dugog ivota.
Znam da je njegova osetljiva priroda stalno i neprekidno reagovala na
traginu veliinu ljudske patnje koju je prouzrokovao rat i bez imalo
sumnje, on bi bio spreman i rad da d svoj ivot da spase oveanstvo od
njegovih posledica. I to bez obzira na nacionalnost i veru. Ali ta je
on zaista mogao da uradi?21

Opti tok edvikovog dobronamernog prianja o Paelijevom odgovoru na vest o

Konanom reenju ne razlikuje se mnogo od ove ocene. Za edvika, Paeli je bio smerni,
osetljivi, sveti ovek zarobljen u nezamislivu dilemu. Treba li on da progovori i pogora stvari
i za Jevreje i za hriane? edvikovo miljenje podstaknuto je nespornim ubeenjem da je
Paeli bio nesposoban za obmanu, narcizam, ambiciju, kukaviluk ili interes za vlast. Ako je
Paeli greio, a edvik uopte nije siguran u to da jeste, onda je to bilo iz najboljih namera.
Na podudarnost edvikovog sa Ozbornovim miljenjem o Paeliju, ukazao je Donatan
Steinberg u svom prikazu knjige u asopisu The Journal of Ecclesiastical History", oktobra
1987: Ne postoji uvod u kome se edvik lino obraa svojim itaocima niti zakljuak u
kome upravlja nau panju na glavne take svoje rasprave. Osim u zahvalnicama, nikada ne
upotrebljava re 'ja'. Njegove linosti same govore, i jedini direktan komentar na Hohutove
optube dolazi od Ozborna, ne od Ovena edvika." Steinberg zakljuuje da kao i Pije XII,
profesor edvik uti".
Dok su se ove svetovne" rasprave o Paeliju pojavljivale tokom dvadeset godina,
istraivanje drugaije vrste bilo je u toku u Rimu u tabu jezuita u Borgo Santo Spirito i

209
nastavlja se i u vreme pisanja ove knjige. To je istraivanje i pisanje positio, posebne svete"
biografije, koja treba da podri Paelijevu beatifikaciju, a potom i kanonizaciju. Beatifikacija i
kanonizacija su nepogreive izjave pape da je pokojnik vodio ivot herojske vrline i da boravi
na nebu. Beatifikacija ukazuje da je papa odobrio lokalni kult svetosti" nekog pojedinca i da
mu se moe moliti; kanonizacija ukazuje na slavljenje kulta irom sveta. Positio, koji moe da
ima mnogo hiljada stranica, je pria o svetosti pojedinca; mora biti tana i mora odraavati
vienja ljudi koji su poznavali slugu Boijeg".
Proces beatifikacije Paelija optereen je politikim znaajem, unutar i izvan Crkve. Ako
uspe, Paelijeva politika e biti dramatino potvrena: podrae modernu ideologiju papske
moi
i opravdati Paelijevo ponaanje za vreme rata. Proces je zapoet u jesen 1964, kada su
progresivni oci iz Vatikana eleli da kanonizuju Jovana XXIII putem aklamacije, mimoilazei
zacrtanu proceduru koja moe da traje vekovima. Progresivci su videli pokret kao sredstvo
da se podri reformistiki duh Koncila. Papa Pavle VI je preduhitrio inicijativu najavljujui da
Kongregacija za svece treba da zapone formalne procedure i za Pija XII i za Jovana XXIII.
Ujarmljujui sluajeve Pija i Jovana", komentarie Kenet L. Vudvord, Papa Pavle nije reio
delikatan problem crkvene politike; on ga je samo odloio."22
Franjevaki red prihvatio je da preuzme odgovornost za proceduru za papu Jovana, a
jezuitima je dat papa Pije. Dva specijalista za pravljenje svetaca", otac Pol Molinari i otac
Peter Gumpel,
naimenovani su da rukovode poslom 1965, i u svojim sedamdesetim, u vreme pisanja ove
knjige, jo uvek na tome rade.
Kljuna linost je Gumpel, Nemac plemikog porekla, iju su porodicu progonili nacisti.
On je izvestilac - relator, nezavisan, autonoman sudija koga je naimenovao papa da ispita
grau koju mu predaju predlagai Paelijevog sluaja. U periodu od dve godine, dok sam
radio u rimskim arhivima, razgovarao sam sa Gumpelom u mnogim prilikama, traei
informacije. On je ovek velike inteligencije, ogromnog znanja o Paeliju i njegovom
vremenu, i smatrao sam ga zadi-
vljujuim i zagonetnim. Positio ili biografija Paelija koju nadgleda Gumpel treba da sakupi
ogromnu raznolikost akademskih (ili naunikih" kao to voli da ih opisuje) studija. Stotine
ljudi bilo je pozvano da svedoe pred tribunalom za beatifikaciju, i detaljna svedoanstva su
data pod zakletvom u mnogim zemljama sveta. Ogromna koliina dokumenata iz mnogih
arhiva Evrope je sakupljena i ispitana. Graa se i dalje gomila, ali niko izvan Kongregacije za
svece nee videti positio dok se uspeno ne okona proces beatifikacije.
Izvesno je da e postojati veoma kontroverzan meuperiod u procesu beatifikacije, ako i
kad papa proglasi Paelija preasnim" - u znaenju da je odobrio poslednju fazu procesa,
kada e tribunal da ispita navodna uda kako bi se odmah podrala izjava o Paelijevoj
svetosti." I Molinari i Gumpel poznavali su Paelija lino, i etrdeset godina posle njegove
smrti oni su ubeeni u njegovu svetost. Gumpel, koji je od njih dvojice verovatno vei
strunjak za dokumenta, borbeno brani svoj predmet, i objavio je otar napad na Paelijeve
kritiare na stranicama meunarodnog nedeljnika The Tablet".23
Tokom mnogih naih razgovora koji su trajali mesecima, nije bio sklon da prihvati ni
najmanju kritiku Paelija. To moe da ukae na to da mu je njegovo ogromno znanje
obezbedilo neosporno povoljan zakljuak. Meutim, moj utisak je bio da je njegovo
prikupljanje grae
bilo daleko od sveobuhvatnog i da je njegov izbor strunjaka" bio veoma selektivan. Na
primer, priznao je da ne samo da nije itao obimnu i znaajnu studiju Klausa oldera o
Nemakom konkordatu, ve i da nije znao ni da ona postoji.
Poredei oprene radove u debati o Paelijevom dranju tokom rata, on hvali rad oca
Majkla O'Kerola Pije XII: obeaena veliina (1981), i knjigu Pinhasa Lapida Tri poslednje

210
pape i Jevreji, dok s prezirom govori o radovima Roberta Kaca, Gintera Levija i Saula
Fridlendera, koje karakterie kao nepravedne i klevetnike napade protiv velikog i svetog
oveka." 24
Poslednjih godina bilo je kritika na proces beatifikacije, zbog nestanka uloge avolovog
advokata", jednog nezavisnog istraivaa iji je zadatak bio da ozbiljno razmatra kritike na
raun
Sluge boijeg". Nova pravila za pisanje biografije iz 1983. treba da nadoknade ovaj gubitak
protivnikog miljenja uzimajui u obzir studije koje su kritine prema kandidatu. Meutim,
Gumpel je, kako mi se ini, postao tako apologetski pristrasan prema Paeliju, da smatra da su
ak i najnaunije kritike, iji je jedan primer Fridlender, nepravedni napadi".25
Gumpelove poslednje rei o ovoj stvari, u njegovom eseju objavljenom u The Tablet",
izriu da kritiari Paelija (kao to su Kac, Levi i Fridlender) treba da shvate da gaze po
oseanjima katolika i inei to oni spreavaju napore da se izgrade bolji odnosi izmeu
Katolike crkve i Jevreja". Ova vrsta posebnog zalaganja (postoji, konano, kao to on dobro
zna, mnogo katolika koji kritikuju Paelija) samo udaljuje relatora Paelijevog sluaja od
uloge akademskog
istoriara, stavljajui ga pravo u krug apologeta.
Ako treba da se izgrade bolji odnosi izmeu Katolike crkve i Jevreja do toga nee doi
zbog slepe vere u jedan jedini proroki glas katolike apologetike, ve zbog katolika koji
nepopustljivo slede pluralistike tokove istorije. Doavi do kraja mog vlastitog putovanja
kroz Paelijev ivot i vreme, ubeen sam da ga sveukupna presuda istorije nee videti kao
svetaki primer za budue generacije, ve kao duboko greno ljudsko bie od koga katolici i
nae veze sa drugim verama, mogu imati najveu korist ako budemo izrazili nae iskreno
aljenje.

ZAHVALNOSTI

Veliki broj naunika i prijatelja pruili su mi irokogrudo obavetenja i savet. Posebnu

zahvalnost dugujem dr Meri Hajman sa Glazgovskog univerziteta; ledi Hesket; profesoru
Donatanu Reiliju Smitu sa Univerziteta u Kembridu; Majklu Veli, bibliotekaru Hejtrop
Koleda, London; dr Adamu Tuzu sa Univerziteta u Kembridu; profesoru Ovenu edviku sa
Univerziteta u Kembridu; Piteru Glejzbruku sa Jesus College u Kembridu; Donu
Tompsonu sa Univerziteta u Kembridu; Mardori Vikis iz Vatikanske komisije za drutvenu
komunikaciju; pokojnom jezuiti Filipu Karamanu; Denu Grizvudu; Robertu Boasu;
Donatanu Kornvelu; Gabrijeli Kornvel; Doroti Vejd; Keti Galvin; Peti Danstan sa Divinity
School Library, Kembrid; Donu Hajlpernu; Janu Herisu sa Univerziteta u Lesteru; dr Donu
Polardu sa Anglia univerziteta; jezuiti Pjeru Bleu sa Gregorijanskog univerziteta; pokojnom
jezuiti Robertu Gremu; Rolandu Hilu; jezuiti, dr Derardu O'Kolinsu sa Gregorijanskog
univerziteta; dr Polu MakPartlanu, sa Heythrop College, London; pokojnom Peteru
Hebletvajtu; monsinjoru arlsu Sciklunu; Donu Vilkinsu iz The Tablet"; jezuiti Peteru
Gumpelu; jezuiti Paulu Molinariju; jezuiti Marselu apenu, arhivisti u Vatikanskom
dravnom sekretarijatu; Felisiti O'Brajen; profesoru Donu Malibanku sa Univerziteta u
Virdiniji; dr Katerini Pikstok sa Emmanuel College, Kembrid; monsinjoru arlsu Bernsu,
bivem arhivisti u Vatikanskom tajnom arhivu;
Davidu Viliju iz rimskog Bi-Bi-Sija; Simonu Kidu; Heningu Grunvaldu; Paulu Mejsonu i
Kerol MakKardi. Rukopis su dobronamerno proitali dr Imon Dafi, profesor Dejvid Le, i dr
Donatan Steinberg, svi sa Univerziteta u Kembridu. Njihove paljive primedbe ne ukazuju
ni na njihovo slaganje sa mojim zakljucima ni na odgovornost za preostale greke.
Takoe moram da se zahvalim Peteru Karsonu, Hani Robson i Robertu Leeru, kao i
svojim izdavaima, Vendi Vulf i Dulijet Anan. Dok sam radio na istraivanju za ovu knjigu

211
u Rimu, uivao sam u gostoprimstvu rektora, osoblja i studenata pri Venerable English
College. Pisanje je zavreno u Jesus College u Kembridu, ijem dekanu i profesorima moram
da se zahvalim za stvaranje idealnih uslova za istraivanje i pisanje. Iznad svega, zahvalan
sam Krispinu Ropu, bez
ijeg neumornog ohrabrivanja ova knjiga nikad ne bi ugledala svetlost dana.

SKRAENICE, ARHIVSKI IZVORI

AAS-Acta Apostolica Sedis

ADSS-Actes et Documents du Saint Sige relatifs la Seconde Guerre Mondial (Izvetaji i
dokumenti Svete Stolice u vezi sa Drugim svetskim ratom), Vatikan, 1965-1981.
CAB-Cabinet Office papers in Public Record Office, Kew.
CIC-Codex Juris Cannonici (Kodeks kanonskog prava), Rim 1917.
DBFP-Documents of British Foreign Policy (Dokumenti britanske inostrane politike).
DGFP-Documents of German Foreign Policy (Dokumenti nemake inostrane politike).
Osborne-Pisma u posedu ledi Hesket.
SRS-Sezione per i Rapporti con gli Stati, Vatikanski sekretarijat dravnog arhiva.
Teste-Svedoenja za proceduru beatifikacije Pija XII, u posedu Jezuitskog drutva u Borgo
Santo Spirito, u Rimu.

PROLOG
1
Teste, 229: Princ Karlo Paeli, papin neak, rekao je tribunalu za beatifikaciju da je
njegov stric tokom svog ivota uglavnom bio visok neto preko 177 cm i oko 56 kg.
2
S. Pallenberg, The Vatican from Within London, 1961, 27.
3
J. Lees-Milne, Midway on the Waves: Diaries, 1945-1949, London, 1985, 98.
4
P. Hebblethwaite, Paul VI, London. 1993, 339.
5
C. Dessain, ed.. Letters and Diaries of John Henry Newman London, 1961. Vol. 22, 314-
15.
6
S. Friedlander, Nazi Germany and the Jews, Vol. 1: The Yeras of Persecution, 1933-1939,
London, 1997, 49; Fridlenderov nemaki izvor, Der Nationalsozialismus: Dokumente 1933-
1945, Frankfurt am Main, 1957, 130.

1. PAELIJEVI
1
Osim dokumenata za Paelijevu kanonizaciju, citiranih kao Teste, najpouzdaniji
objavljeni izvor o Paelijevom detinjstvu i porodici je Articoli per il processo, hronoloki spis
koji su istraili jezuiti za beatifikaciju, koji je privatno objavljen u Borgo Santo Spirito, Rim,
1967. Drugi izvori su: I. Giordani, Pio XII: Un grande Papa (Torino, 1961); I. Konopatzki,
Eugenio Pacelli: Kindheit and Jugend Dokumente (Minhen, 1978); N. Padelaro, Portrait of
Pius XII, prevod na engleski (London, 1956) i J. Smit, Pope Pius XII (London, 1961).
2
G. Trevelyan, Garibaldi's Defence of the Roman Republic (London, 1928), 228.
3
D. Kertzer, The Kidnapping of Edgardo Mortara, London, 1997.
4
C. Butlerm Vatican Council, London, 1962, 355.
5
Denzinger-Schonmetzer, Enchyridion symbolorum deflnitionum declarationum, Rim,
1976, 508.
6
H. E. Manning, The True Story of the Vatican Council, London, 1877, 145.
7
Teste, 30.
8
D. Holmes, The Triumph of the Holy See, London, 1978, 160.

212
 9
J. N. D. Kelly, The Oxford Dictionary of Popes. Oxford, 1987, 310.
10
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, 10.
11
Ibid., 10-11.
12
Konopatzki, Eugenio Pacelli, 34.
13
Giordani, Pio XII, 14-15.
14
Teste, 109.
15
P. Lehnert, Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII, Wurzburg,
1982, 9ff.
16
R. Leiber, S., Pius XII As I Knew Him, The Tablet", December 13, 1958.
17
Ibid.
18
B. OReilly, Life of Leo XIII, London, 1887, 483.
19
Encyclical, Aeterni patris, 1879.
20
Teste, Elizabeta Pacelli, Rosignani, 3.
21
P. Lapide, The Last Three Popes and the Jews, London, 1967, 83.
22
G. Kisch, The Jews in Medieval Germany: A Study of Their Legal and Social Status,
Chicago, 1949.
23
Postoji opirna literatura o optubi krvi i s tim u vezi o skrnavljenju Hostije. Videti R. Po-
chia Hsia, The Myth of Ritual Murder: Jews and Magic in Reformation Germany, Yale, 1988.
24
Oremus et pro perfidis Judaeis: ui Deus et Dominus noster auferat velamen de cordibus
eorum: ut et ipsi agnoscant Jesum Christum Dominum nostrum. Pri ovoj molitvi na
katolikom ritualu svetenik i narod proputaju da kleknu, kao to je inae uobiajeno.
25
Civilta Cattolica", August 20, 1881, 478; December 3, 1881, 606, January 21, 1882, 214.

2. TAJNI IVOT
1
Articoli per il processo, Rome, 1967, 16; I. Giordani, Pio XII: Un Grande Papa, Torino,
1961, 31-32.
2
Articoli per il processo, Rome, 1967, 16; I. Giordani, Pio XII; Un Grande Papa, Torino,
1961, 31-32.
3
Articoli per il processo, 16.
4
Teste, 255-56.
5
Ibid., 256.
6
C. Falconi, Popes in the Twentieth Century, London, 1967, 165.
7
G. Daily, Transcedence and Immanence: A Study in Catholic Modernism and
Integralism, Oxford, 1980, 165.
8
N. Lash, Modernism, Aggiornamento and the Night Battle, u Bishops and Writers, ed.
Garret Sweeny, Cambridge, 1977. 55-56.
9
G. Fogarty, The Vatican and the American Hierarchy from 1870 to 1965, Wilmington,
Delavare, 1985, 178.
10
O. Chadwick, A History of the Popes: 1830-1913, Oxford, 1998, 357.
11
C. Falconi, Popes in the Twentieth century, London, 1967, 54.
12
Chadwick, History of the Popes, 55.
13
Daily, Transcendence, 51.
14
AAS 50, 1907, 593-650.
15
Ibid., 631.
16
Motu proprio - Sacrorum antistium.
17
P. Collins, Papal Power, London, 1997, 66.
18
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, London, 1956, 22-23. o Romolo Muriju, osnivau
Hrianskog demokratskog pokreta.
19
H. Dal-Gal, Pius X, Dublin, 1953, 234.

213
3. PAPSKE IGRE MOI
1
Za raniju istoriju Codex Juris Canonici (Roma, 1917), dalje CIC, videti: C. van de Wiel,
History of Canon Law, Louvain, 1989; J. Coriden, An Introduction to Canon Law, New York
1990.
2
Feliciani, La Codificazione del Diritto Canonico e la Riforma della Curia Romana, u La
Chiesa e la societa industriale, deo 2, ed. E. Guerriero i A. Zambarbieri, u Storia della
Chiesa, vol. XXII, Milano, 1990, 293-315.
3
U. Stutz, Der Geist des Codex Juris Canonici, Stuttgart, 1918, 50.
4
CIC. Canon 246: Singulis Congregationibus praeest Cardinalis Praefectus vel, si eis-
dem praesit ipsemet Romanus Pontifex, eas dirgit Cardinalis Secretarius; quibus adjunguntur
Cardinales quos Pontifex eis adscribendos censuerit, cum actiis necessariis administris.
(Nad svakom kongregacijom predsedava kardinal prefekt, ili u sluaju da sam Rimski
pontifeks predsedava nad njom, njom upravlja kardinal sekretar; ona se sastoji od onih
kardinala koje e rimski pontifeks dodeliti svakoj, zajedno sa potrebnim pomonicima.").
5
CIC, Canon 1323: Fide divina et Catholica ea omnia credenda sunt quae verbo Dei
scripto vel tradito continentur et ab Ecclesia sive sollemni judicio sive ordinario et universali
magisterio tanquam divinitus revelata credenda proponuntur." (Sve ove istine moraju se
verovati fide divina et Catholica, koje se sadre u pisanoj rei Boijoj ili u tradiciji i koje
Crkva predlae da se prihvate kako ih je otkrio Bog, ili preko sveane definicije ili kroz
obino i univerzalno uenje).
6
T. Lincoln Bouscarew, S. J., i Adam C. Ellis, S. J., Canon Law; A Text and Commentary,
Milwaukee, 1951, 743.
7
CIC, Canon 1325: Caveant Catholici ne disputationes vel collationes, publicas
praesertim, cum acatholicis habeant, sine venia Sanctae Sedis aut, si casus urgeat, loci
Ordinarii".
8
G. Sweeney, Bishops and Writers, Cambridge, 1977, 298.
9
Canon 749.2, CIC. Roma, 1983.
10
R. Astorri, Diritto comune e normativa concordataria. Un scritto inedito di Mons Pacelli
sulla decadenza degli accordi tra chiesa e stato. u Storia contemporanea, August, 4, 1991,
685-701.
11
A. Rhodes, The Power of Rome in the Twentieth Century, London, 1983. 122-23.
12
E. E. Y. Hales, The Catholic Church in the Modern World, London, 1958, 252.
13
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, London, 1956, 24.
14
C. Falconi, Popes in the Twentieth Century, London, 1967, 76.
15
Ibid., 76.
16
Paeli je nasledio Beninjija 7. marta 1911. Videti E. Poulat, Integrisme et Catholi-
cisme Integral, Paris, 1969, 258.
17
Rhodes, The Power of Rome, 223.
18
Primedba redaktora: Srbija se proirila samo u Makedoniju i na Kosovo.
19
Rhodes, The Power of Rome, 224.
20
Kordonova pria objavljena je u ,,L claireur de Nice", 26. juna 1914, oigledno na
osnovu intervjua sa svetenikom. Druge verzije Kardonove prie pojavile su se 17. juna 1914,
u ,,Le Journal, Paris i ,,Echo de Paris.
21
Primedba redaktora: U pitanju je Ljubomir Jovanovi, ministar prosvete i crkvenih dela.
22
Vatican SS (Segreteria di Stato) SRS (Sezione per i rapporti con gli stati): Austria-
Ungheria (1913-14), Fasc. 448, folios 26-29.
23
Ibid., Fasc. 448, folios 32-34.
24
Ibid., Fasc. 449, folios 53-54.

214
 25
Ibid., Fasc. 448, folios 34ff.
26
Ibid., folio 38.
27
Ibid., Serbia (Rapporti sessioni), 1914, Fasc. 1186.
28
Ibid., Fasc. 1187.

4. PUT NEMAKE
1
A. Hasler, How the Pope Became Infallible, New York, 1981, 253.
2
H. Daniel-Rops, A Fight for God, London, 1963, 241.
3
A. Hatch and S. Walshe. Crown of Glory: The Life of Pope Pius XII, London,
1957, 62.
4
F. Johnston, Fatima: The Great Sign, Exeter, 1980, 28.
5
S. Antonio. La conciliazione ufficiosa: Diario del Barone Carlo Montini, 1914-1922, Vol.
2, Vatican, 1997, 96.
6
Vatican. SRS, Guerra Europa, 1914-18, i, viii, 17. Vol. III folios 50-51.
7
Ibid., folio 62.
8
Ibid., folio 64.
9
Theobald von Bethmann-Hollweg u Betrachtungen zum Weltkriege, Vol. 2, 21 Iff;
navedeno u Hatch and Walshe, Crown of Glory, 62.
10
,,New York Times", October, 17, 1922.
11
Hatch and Walshe, Crown of Glory, 74.
12
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, London, 1956, 41.
13
Vatican SRS, Germania, 1917, Fasc. 852, folios 2-5.
14
Ibid., folio 4.
15
Vatican SRS, Germania, 1917, Fasc. 853, folios 6-7.
16
Vatican SRS, Baviera, Fasc. 40, folios 6, 9, 10.
17
Ibid., folio 11.
18
Ibid., folio 17.
19
Vazica SRS Baviera, Fasc. 42, folio 57. Prvo postojee pismo u dosijeima od Paelija
iz Minhena u 1919. nosi datum 3. februara.
20
Vatican SRS, Baviera, Paelijevo pismo Gaspariju, 18. aprila 1919.
21
Ibid., folio 37.
22
M. Martin, Decline and Fall of Roman Catholic Church, London, 1981, 262.
23
P. Lehnert, Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII, Wrzburg, 1982,
15ff.
24
Vatican SRS, Baviera, folios 46-47 RV.

5. PAELI I VAJMAR
1
S. Stehlin, Weimar and the Vatican, New Jersey, 1983, n. 275.
2
Enciklike Lava XIII Diuturnum Illud, 1881, Immortale Dei, 1885.
3
H. Spiegelberg, The Phenomenological Movement, The Hague, 1969, 228-68; M.
Scheler, Il formalismo nelletica e letica materiale dei valori, Milano, 1996, posebno uvod
Giancarlo Caronelloa.
4
Za meukonfesionalne tendencije Stranke centra i Katolikih sindikata nasuprot
integrali" Svete Stolice, videti H. Hrten, Deutsche Katholiken, 1918-1945, Paderborn,
Deutschland, 1992, 7-8.
5
Studija M. elera iz 1915., pod naslovom Sociological Reorientation and the Task of
German Catholics after the War, navedeno u K. Scholder, The Churches and the Third Reich,
Vol. 1. London, 1987, 15.

215
 6
Stehlin, Weimar and the Vatican, ix.
7
E. R. Huber and W. Huber, Staat und Kirche, Vol. 2, Berlin, 1976, 540.
8
Papska bula De salute animaruum i pratee apostolsko pismo Quad de fidelium, oba 1821.
9
Vatican SRS, Germania, Fasc. 885, folio 3.
10
Vatican SRS, Germania, Fasc. 885, folio 5.
11
N. Trippen, Das Domkapitel und die Erzbischofwahlen in Kln, 1821-1929, Kln und
Wien, 1972, 504, navedeno u Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1. 59.
12
Vatican, SRS Germania, 1919, Fasc. 885, folio 10.
13
Ibid., folio 17.
14
Ibid., folio 11.
15
Ibid., folio 18.
16
Ibid., folios 11-12.
17
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 61.
18
Ibid.
19
Ercberger Aversi, 2. marta 1917., navedeno kod Stehlin, Weimar and the Vatican, 12.
20
Scholder, The Churches and the Third Reich. Vol. 1, 61.
21
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, Detroit, 1979, 98.
22
Scholder, The Churches and the Third Reich. Vol. 1. 62, 249.
23
Ibid., 62.
24
Ibid., 62.
25
Stehlin, Weimar and the Vatican, 53.
26
Teste, 6ff.
27
Ibid., 6.
28
Ibid., 69.
29
Vatican SRS, Germania, 1921, Fasc. 902. folio 9 RV.
30
Ibid., folios 20ff.
31
U. S. House Joint Resolution 433, 1920.
32
FO 371/ 43869/ 21.

6. SJAJNI DIPLOMATA
1
K. Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, London, 1977, 65.
2
L. Volk, Das Reichskonkordat Mainz, 1969, 11-13.
3
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 66.
4
Volk, Reichskonkordat 18.
5
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 67.
6
,,The Tablet, February 18, 1939.
7
Belg. FO, Allemagne, 17, Aspeslo generalu de Gaforiju, efu belgijske delegacije u
Meusaveznikoj vojnoj kontrolnoj komisiji, 12. jula 1923, naveo Stehlin, 256.
8
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol 1, 69.
9
Ibid.
10
DBFP, 1919-1939, Second Series, Vol. 5, 1933, London, 1956, 525.
11
A. Hatch and S. Walshe, Crown of Glory; The Life of Pope Pius XII, London, 1957, 83.
12
P. Lechnert, Ich durfte Uhm dienten: Erinnerungen an Papst Pius XII, Wrzburg, 1982,
38.
13
A. Stahlberg, Bounden Duty: Memors of German Officer, 1932-45, London, 1990, 36-37.
14
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 71.
15
W.Weber, Die Deutschen Konkordate und Kirchenvertrge der Gegenwart, Gtingen,
1962, 86-88.
16
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 72.

216
 17
A. Hatch and S. Walshe, Crown of Glory, 85.
18
Teste, 54.
19
Lehnert, Ich durfte, 42.

7. HITLER I NEMAKO KATOLIANSTVO

1
A. Hitler, Mein Kampf, prev. Ralph Manheim, London, 1992, 105-7.
2
Paul Hoser, Hitler und die Katolische Kirche, Vierteljahrshefte fr Zeitgeschichte"
July 1994, 483.
3
F. Zipfel, Kirchenkampf in Deutschland, 1933-45, Berlin, 1965, 9, navedeno u M.
Housden, Resistance and Conformity in the Third Reich, London, 1997, 46.
4
P. Hoser, Hitler und die Katolische Kirche, 485ff.
5
Za katoliki razvitak u dvadesetim, videti E. S. Helmreich, The German Churches
under Hitler, Detroit, 1979, 99f.
6
Helmreich, The German Churches, 100.
7
O. Heilbroner, The Disintegration of the Worker's Catholic Milieu," u The Rise of
National Socialism and the Working Classes in Weimar Germany, ed. C. Fischer, 1996, 217.
8
T. Abel, Why Hitler Came into Power, Harvard, 1986, 98.
9
Prepiska ce na primer, pojavljuje u H. Mller, Katholische Kirche und
Nationalsozialismus, Dokumente, 1930-1035, Mnchen, 1963, 13-15. Prevod i diskusija K.
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, London, 1977, 132-33.
10
K. Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 134.
11
Prevod u ibid., 135.
12
Teste, 6ff.
13
H. Daniel-Rops, A Fight for God, London, 1966, 326-27; Robert A. Graham, The Vatican
and Communismus in World War II: What Really Happened?, San Francisco 1996, 48ff.
14
H. Daniel-Rops, A Fight for God, 327ff.
15
J. D. Holmes, The Papacy in the Modern World, London, 1981, 80.
16
L. Volk, Reichskonkordat, 45.
17
Ibid.
18
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 149.
19
Bergen Forin ofisu, 2. juna 1930, Arhiv AA Bon, Botschaft Rom-Vatican, Vol. 143,
navedeno u ibid.
20
S. A. Craig, Germany, 1866-1945, Oxford, 1961, 553.
21
W. Patch, Heinrich Brning and the Dissolution of the Weimar Republic, Cambridge,
1998, 88-89ff.
22
Ibid., 2-4.
23
R. Morsey, Die Deutsche Zentrumspartei u Das Ende der Parteien, 1933 ed. E.
Matthias and R. Morsey, Dsseldorf, 1960, 301.
24
Heinrich Brning, Memoiren, 1918-1934, Stuttgart, 1970, 358ff. Folk (videti beleku 16),
jezuitski istoriar i lini oboavalac Paelija, smatra da je teko poverovati da je Paeli mogao
da bude toliko politiki nesposoban. Morsi (videti beleku 23 gore) upozorava na osnovu
povremenih netanosti u tekstu kao celini na osobeni skepticizam o Paelijevom sastanku. S
obzirom na njegovo uporeivanje spoljnih i unutranjih dokaza sklon sam da prihvatim
miljenje Karla oldera u The Churches and the Third Reich,Vol. 1, 612n -,,Ne moe biti
nikakve sumnje da on ukazuje tano na Paelijeve namere - to bi bilo u suprotnosti sa
upozorenjima Folka iznetim u Reichskonkordat, 48ff i R. Morsi Zur Entstehung Authentizitt
und Kritik von Brnings Memoiren (Opladen, 1975), 45ff. Morsijeve rezerve o susretu
Paelija i Brininga su prenaglaene i ne sasvim tane. Dok Morsijeva kritika pouzdanosti

217
Memoara nije potpuno bez osnova, velika je verovatnoa da je razgovor tekao onako kako ga
opisuje Brining.
25
Scholder u The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 153.
26
Brning, Memoiren, 358.
27
Scholder u The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 152.
28
I. Kershaw, Hitler, 1889-1936, London, 1998, 339.
29
Scholder u The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 152; Brning, Memoiren, 358.
30
Brning, Memoiren, 358.
31
Ibid., 359.
32
Scholder u The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 153; Brning, Memoiren, 359.
33
Brning, Memoiren, 359.
34
Ibid., 360.
35
Briningov rukopis, Memoari, 351-52: Harvard University Archive FP 93.4, navedeno
u Patch, Heinrich Brning, 295-96.
36
Brning, Memoiren, 361.
37
Scholder, The Churches and the Third Reich,Vol. 1, 153.
38
Riterov izvetaj Minhenu, 20. decembra 1931, navedeno u Scholder, The Churches and
the Third Reich,Vol. 1, 154.
39
Ibid., 55.
40
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 157.
41
Ibid., 157.
42
Ludvig Kaas, Der Konkordatstyp des faschistischen Italien," Zeitschrift fr aus-
lndisches ffentliches Recht und Vlkrrecht, III.1, 1933, 488-522.

8. HITLER I PAELI
1
K. Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 406.
2
W. Hofer, ed., Der Nationalsozialismus Dokumente, 1933-1945, Frankfurt am Main,
1957, 130.
3
K. Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 240.
4
Ibid., 243.
5
L. Volk, ed., Akten Kardinal Michael von Faulhaber, 1917-1945, Mainz, 1975, 715.
6
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, Detroit, 1979, 237.
7
K. Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 244.
8
Ibid., 246.
9
O. Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World War, Cambridge,
England, 1986, 86.
10
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 244.
11
Ibid., 299.
12
Ibid., 299.
13
Ibid., 247.
14
Helmreich, The German Churches under Hitler, 239.
15
Ibid., 239.
16
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 253.
17
W. L. Patch, Jr., Heinrich Brning and the Dissolution of the Weimar Republic,
Cambridge, England, 1998, 301.
18
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 253.
19
S. Friedlnder, Nazi Germany and the Jews, Vo. 1: The Years of Persecution 1933-1939,
London, 1997, 42.
20
Ibid., 42; citira E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 276-77.

218
 21
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 384.
22
P. Lehnert, Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII, 28-31.
23
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 391.
24
Ibid., 388.
25
Ibid., 386.
26
Ibid., 387.
27
Ibid., 393.
28
Ibid., 394.
29
Ibid., 395.
30
Ibid., 395.
31
Ibid., 398.
32
L. Volk, Kirchliche Akten ber die Reichskonkordatsverhandlungen, 1933, Mainz,
1975, 82-85.
33
L. Volk, Das Reichkonkordat vom 20. Juli 1933, Mainz, 1972, 2331.
34
Patch, Brning, 302-2.
35
R. Leiber, Reichskonkordat und Ende der Zentrumspartei, Stimmen der Zeit", 167,
1960-61, 220.
36
R. Leiber, Pius XII As I Knew Him, The Tablet, December 27, 1958.
37
Pripisuje se da je grof Hari Kesler rekao o Briningu, navedeno u J. G. Vaillancourt,
Papal Power, Berkeley, 1980, 191.
38
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 402.
39
A. Kupper, Staatliche Akten ber die Rechskonkordatsverhandlungen, 1933, Mainz,
1969, 166.
40
Ibid., 175.
41
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 404.
42
Helmreich, The German Churches under Hitler, 245.
43
Navedeno u Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 404.
44
M. Burleigh and NJ. Wipperman, The Racial State: Germany 1933-1945, Cambridge,
1996, 138.
45
Engleska verzija Nemakog konkordata tampana je u British and Foreign State Papers,
Vol. 136, 697-705.
46
D. J. Goldhagen, Hitler's Willing Executioners, New York, 1996.
47
G. Lewy, The Catholic Church and Nazi Germany, New York, 1964; 282, ibid.
48
DBFP, 1919-1939, druga serija, Vol. 5, 1933, London, 1956, 524.
49
Ibid., 525.

9. KONKORDAT NA DELU
1
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 495.
2
E. S. Helmreich, The German Churches under Hitler, 253.
3
Ibid., 254.
4
Ibid., 254.
5
Ibid., 257; Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 495.
6
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 502.
7
E. S. Helmreich, The German Churches under Hitler, 259.
8
Takoe i M. Faulhaber Judentum, Christentum, Germanentum. Adventspredigten, gehal-
ten in St. Michael zu Mnchen, 1933, Mnchen, 1934.
9
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 518-519; S. Friedlnder, Nazi
Germany and the Jews, London, 1997, 47-48.
10
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 262; videti takoe i D. J.

219
Goldhagen, Hitler's Willing Executioners. London, 1996, 109..
11
Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 519.
12
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 262.
13
Ibid.; videti i Scholder, The Churches and the Third Reich, Vol. 1, 515.
14
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 268.
15
J. S. Conway, The Nazi Persecution of the Churches, 1933-45, London. 1968, 90-92.
16
Ibid., 270.
17
D. Tardini, Pio XII, Rome, 1959, 105.
18
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, 113.
19
S. Falconi, Popes in the Twentieth Century, 239.
20
P. Preston, A Concisse History of the Spanish Civil War, London, 1967, 239.
21
Padellaro, Portrait of Pius XII, 117.
22
A. Hatch and S. Walshe, Crown of Glory, 109.
23
N. Perry and L. Echeverra, Under the Heel of Mary, London, 1988. 178.
24
Padellaro, Portrait of Pius XII, 122.
25
H. Daniel-Rops, A Fight for God (London, 1966), 7.
26
Padellaro, Portrait of Pius XII, 123.
27
Ibid., 124; A. Hatch and S. Walshe, Crown of Glory, 121.
28
S. Friedlnder, Pius XII and the Third Reich, 7.
29
H. Daniel-Rops, A Fight for God, 332-35.
30
Ibid., 333.
31
Ridley, Mussolini, London, 1997. 263.
32
Ibid., 263.
33
A. Hatch and S. Walshe, Crown of Glory, 115.
34
Spelmanov dnevnik, 22. decembra 1936. navedeno u J. Cooney, The American Pope,
New York, 1984, 107.

10. PIJE XI GOVORI

1
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 276.
2
Ibid., 279.
3
C. Falconi, Popes in the Twentieth Century, 228.
4
Za umeanost Paelija videti Helmreich, The German Churches under Hitler, 280,
526n; K. Scholder, Requiem for Hitler (London, 1989), 112; S. Friedlnder, Pius XII and the
Third Reich, 6n; LOsservatore della Domenica, June 28, 1964; Falconi, Pope, 228ff; A.
Martini, Il Cardinal Faulhaber e lenciclica di Pio XI contro il nazicmo, Civilt Cattolica",
December 5, 1964, passim.
5
Dugujem ovu informaciju, ocu Peteru Gumpelu, lanu jezuitskog reda koji je bio kurir.
6
Engleski prevod moe se nai u knjizi On Condition of the Church in Germany, koju
je objavilo Catholic Truth Society, London, 1937, 36ff.
7
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 281.
8
Ibid., 280.
9
Ibid., 282.
10
Ibid.
11
L'Osservatore Romano", 19-20 juli, 1937.
12
Bergen Berlinu, 23.jula, 1937, DGFP 1918-1945 Serija D, Vol. 1, 99092, navedeno u
Friedlnder, Pius XII, 7.
13
Scholder, Requiem for Hitler, 160.
14
Beleka Vajcekera od 8. aprila, 1938, ibid., 161.
15
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, 128.

220
 16
M. Y. Herczl, Christianity and the Holocaust of Hungarian Jewry, New York,
1993, 94.
17
E. C. Helmreich, The German Churches under Hitler, 294.
18
S. Friedlnder, Nazi Germany and the Jews, Vol. 1: The Years of Persecution, 1933-
1939, 221.
19
Padellaro, Portrait of Pius XII, 129.
20
Za detalje oko pripreme enciklike Humani generis unitas i njene tekstove, videti G.
Passelecq and V. Suchecky, L'encyclique cache de Pie XI: Une occasion manque de
lEglise face a lantisemitisme, Paris, 1995; R. Hill, The Lost Encyclical, The Tablet,
November 8, 1997; S. Friedlnder, Nazi Germany and the Jews, Vol. 1, 250ff.
21
R. Hill, The Tablet, 8 novembar, 1997, 1453.
22
P. Lapide, The Last Three Popes 114.
23
Cit Nouvelle", 5. septembar, 1938.
24
D. Kertzer, The Kidnapping of Edgardo Mortara, London, 1997.

11. MRAK NAD EVROPOM

1
Za Kulturkampf i poreenja sa katolikim otporom nacistima, videti D. Blackbourn, The
Marpingen Visions: Rationalism, Religion and the Rise of Modern Germany, London, 1995,
passim, i naroito 106ff; Takoe i O. Chadwick, A History of Popes: 1830-1914, Oxford,
1998, 254ff.
2
Blackbourn, The Marpingen Visions, 116.
3
Ibid., 117.
4
Ibid., 270-71.
5
N. Stolzfus, Resistance of the Heart, London, 1996.
6
J. P. Stern, Hitler: The Fhrer and the People, Los Angeles, 1975, 116; G. Lewy, The
Catholic Church and the Nazi Germany, New York, 1964.
7
I. Kershaw, Popular Opinion and Political Dissent in the Third Reich: Bavaria 1933-
1945, Oxford and New York, 1983, 340ff.
8
N. Stolzfus, Resistance of the Heart, 147.
9
Ibid.
10
M. Burleigh, Death and Deliverance, Cambridge, 1994, 176ff.
11
Lewy, The Catholic Church and the Nazi Germany, 267.
12
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, 1-5.
13
Teste, 12.
14
C. Falconi, Popes in the Twentieth Century, 215.
15
Ibid.
16
S. Helmreich, The German Churches under Hitler, 299.
17
Padellaro, Portrait of Pius XII, 133. On navodi papinu misao, bez izvora, avrebbero
avuto rossore del proprio comportamento larvare."
18
N. Lo Bello, Vatican Papers, London, 1982, 70.
19
G. Ciano, Dnevnik, p. 28.
20
Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World War, Cambridge,
England, 1986, 34.

12. TRIJUMF
1
Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World War, 34.
2
Ibid., 42.
3
Ibid., 36.

221
 4
Ibid., 45.
5
Ibid., 43.
6
G. Zizola, Quale Papa?, Rome, 1977, 145-47, Chadwick, Britain and the Vatican, 47.
7
N. Padellaro, Portrait of Pius XII, 147; A. Spinosa, L'Ultimo Papa, Milano, 1994, 141.
8
F. Charles-Roux, Huit ans au Vatican, 1932-1940, 267.
9
Padellaro, Portrait of Pius XII, 147.
10
Chadwick, Britain and the Vatican, 56.
11
ADSS, ii 420.
12
Ibid., 413-114.
13
K. Scholder, A Requiem for Hitler, 161.
14
Ibid., 161.
15
A. Rhodes, The Vatican in the Age of Dictators, 1922-1945, London, 1973, 229n.
16
H. Belloc, pismo 22. marta 1939, navedeno u A. N. Wilson, Hilaire Belloc, London,
1984, 358.
17
D. Woodruff u The Tablet", March 18, 1939, 345.
18
T. Driberg, Ruling Passions, London, 1977, III.
19
I. Giordani, Pio XII: Un Grande Papa, Torino, 1961, 130.
20
The Table", March 11, 1939, 314.
21
D. Woodruff yThe Table", March 18, 1939, 345.
22
H. Walpole, Roman Fountain, London, 1940, navedeno u Driberg, Ruling Passions, 112-
13.
23
Chadwick, Britain and the Vatican, 47.
24
F. arl-Ru Bonetu, 9. marta 1939.
25
Chadwick, Britain and the Vatican, 48.

13. PAELI, PAPA MIRA

1
B. Wall, Report on the Vatican, London, 1958, 71ff.
2
G. Craig, Germany, 1866-1945, Oxford, 1981, 709.
3
Videti AAZ, Vol. 31, 1939, 130. Moto glasi ovako: Scutum coeruleum, quod in edio prae
se ferat colore argenteo columbam tribus innixam montibus italicis e terra marique
prodientibus. Columba autem prefata gestet rostello olivae ramum. Immineant scuto Claves
decussatae ac Tiara de more.
4
Ibid., 149.
5
Ibid., 153-54.
6
FO. 371/23790/110.
7
O. Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World War, 63.
8
Videti DGFP, Series D, VI, 426-28.
9
ADSS, 120ff.
10
Ibid., 119.
11
FO, 372/23790/133-34.
12
D. Alvarez and R. Graham, Nothing Sacred: Nazi Espionage Against the Vatican, 1939-
1945, London, 1997, 143.
13
Ibid., 149, videti i D. Alvarez, Faded Lustre: Vatican Cryptography, 1815-1920,
Cryptologia, Vol. 20, no. 2, April, 1996, 97-131.
14
Alvarez and Graham, Nothing Sacred, 150.
15
Chadwick, Britain and the Vatican, 67.
16
Ibid., 70n.
17
FO, 371/23790/283.
18
Chadwick, Britain and the Vatican, 72.

222
 19
ADSS, i. 197.
20
Chadwick, Britain and tlie Vatican, 73.
21
Ibid., 74.
22
ADSS, i, 262-63.
23
Oxford Companion to the Second World War, 905-6.
24
ADSS, i, 262-63.
25
Chadwick, Britain and the Vatican, 81.
26
FO, 371/23791/27.
27
AAS. Vol. 31 (1939). 413ff.
28
Chadwick, Britain and the Vatican, 84.
29
R. Graham, Summi Pontifcatus, Civilt Cattolica" October, 1984, 139-40.
30
Za Paelijevu umeanost u zaveru protiv Hitlera 1939-1940, videti H. Deutsch,
Conspiracy Against Hitler in the Twilight War, Oxford, 1968; J. Fest, Plotting Hitler's Death,
London, 1996; M. O'Carroll, Pius XII: Greatness Dishonoured, Dublin, 1980; Chadwick,
Britain and the Vatican,86ff; P. Ludlow, Papst Pius XII, die britische Regierung und die
deutsche Opposition im Winter 1939-40, u Vierteljahreshefte fr Zeitgeschichte, 1974, 229ff;
kao i u FO i CAB papirima, Jan. Feb. 1940.
31
H. Deutsch, Conspiracy Against Hitler, 115.
32
FO, 800/318/6.
33
Ibid.,/7.
34
CAB, 65/11/159.
35
FO. 800/318/25.
36
Ibid./27.
37
Ibid./34.
38
Ibid./36.
39
J. S. Conway, The Meeting Between Pope Pius XII and Ribbentrop, Historical Papers of
the Canadian Historical Association, 1968, 215-27.
40
Ibid., 222.
41
Ibid., 224.
42
Ibid., 225.
43
Chadwick, Britain and the Vatican, 98-99.

14. PRIJATELJ HRVATSKE

1
O. Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World War, 110.
2
ADSS, Vol.l, 442-47.
3
O. Chadwick, Britain and the Vatican, 111.
4
Tablet", August, 30, 1941.
5
O. Chadwick, Britain and the Vatican, 114.
6
Informacija dobijena od J. F. Pollarda u njegovom lanku The Vatican and the Wall Street
Crash: Bernardino Nogara and Papal Finances in the Early 1930s.
7
Ibid., 117.
8
ADSS, iv, 63-65, 70.
9
Argument kod O. Chadwick, Britain and the Vatican, 223.
10
Videti anovu zahvalnost u ADSS, VII, 186.
11
O. Chadwick, Britain and the Vatican, 227.
12
C. Falconi, The Silence of Pius XII, 266.
13
J. Steinberg, All or Nothing, London, 1990, 170-80.
14
Ibid., 276.
15
Ibid., 277-78.

223
 16
C. Falconi, Silence. Videti takoe J. Morley, Vatican Diplomacy and the Jews During the
Holocaust, New York, 1989, 147-65.
17
Ibid., 308.
18
J. Steinberg, Types of Genocide? Croatians, Serbs and Jews, 1941-1945, u The Final
Solution, ed. David Cesarini, London, 1996, 175. Steinberg je zasnovao svoje brojke na
referatu saoptenom 1992. na Dvadeset i drugoj godinjoj naunoj konferenciji u Sietlu,
Vaington.
19
Falconi, Silence, 273.
20
Steinberg, All or Nothing, 181.
21
Falconi, Silence, 298.
22
Steinberg, All or Nothing, 30.
23
Ibid., 132.
24
Falconi, Silence, 318.
25
Steinberg, All or Nothing, 133.
26
N. Butler, The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue, ed. R, F. Foster, London,
1990. 275.
27
Falconi, Silence, 303.
28
Ibid., 304.
29
ADSS. viii, 250ff.
30
Ibid., 259.
31
Ibid., 307.
32
Falconi, Silence, 333.
33
Ibid., 334.
34
S. Friedlnder, Pius XII and the Third Reich: A Documentation, 109.
35
G. Riegner, Ne jamais dsesprer, Paris, 1998, 164-65.
36
Falconi, Silence, 335.
37
Ibid., 282.
38
Ibid., 388.
39
Ibid., 344-46.
40
N. Purdy, The Church on the Move, London, 1965, 225.
41
Beleka savetnika Haso fon Endorfa upuena Ministarstvu spoljnih poslova, 17, jula,
navedena u R. Graham, The Vatican and Communism during World War II, San Francisco,
1996, 122.
42
W. Jochmann, ed., Adolf Hitler: Monologe im Fhrerhauptquartier 1941-1944,
Hamburg, 1980, 41.
43
Ibid., 150.
44
Graham, The Vatican and Communism, 121.
45
Falconi, Silence, 124.
46
M. Carroll, Greatness Dishonoured, 14.
47
Falconi, Silence, 124.
48
Ibid., 125-26.
49
J. Heenan, Not the Whole Truth, London, 1971, 101ff.
50
Graham, Vatican and Communism, 134-35.
51
Steinberg, Types of Genocide, a78.
52
Pius XII, Selected Encyclicals and Addresses, New York, 1989, 166, 153.
53
Ovaj odeljak zasnovan je na Supplement to Preliminary Study on U.S. and Allied Efforts
to Recover and Restore Gold and Other Assets Stolen or Hidden During World War II, koju
je pripremio Vilijam Slani, zvanini istoriar amerikog Stejt departmenta. Privatno
objavljeno 1998, u Odeljenju za ekonomske, poslovne i poljoprivredne poslove. Istraivanje
je obavljeno uz uee CIA, est ministarstava vlade SAD i amerikog Memorijalnog muzeja

224
holokausta. Studija e se navoditi kao Ustasha Treasury" (Ustako blago). Poto stranice
nisu paginirane, navodi se citiraju prema abecednom redu poglavlja. Mogunost da prouim
ovaj materijal, zahvaljujem profesoru Donatanu Steinbergu.
Videti takoe M. Aarons and J. Loftus, Unholy Trinity: How the Vaticans Nazi Networks
Betrayed Western Intelligence to the Soviets, New York, 1991, 88-119.
54
Ustasha Treasury", D.
55
CIA Operational Files, October, 11, 1946, ibid., D 28.
56
US Department of Justice, Criminal Division, Klaus Barbie and the US. Government:
A Report to the Attorney general of the United States.
57
CIA Operational Files, december 1958, navedeno u Ustasha Treasury", D, n 31.
58
G. Sereny, Into that Darkness: An Examination of Conscience, London, 1995, 273.
59
M. Linklater, et al., The Nazi Legacy: Klaus Barbie and the International Fascist
Connection, New York, 1984, 137-38.

15. SVETOST PIJA XII

1
AAS, 1943, Vol. 35, 23. ,,Questo voto l'umanit lo deve alle centinaia di migliaia di
persone, le quali, senza veruna colpa propria, talora solo per ragione di nazionalit o di stirpe,
sono distinate alla morte o ad un progressivo deprimento.
2
Vatikanski bilten Pres centra, 6. oktobra 1938, 2; navedeno u Hebblethwaite, Paul VI,
181.
3
Teste, 31.
4
Hebblethwaite, Paul VI, 159-60.
5
M. Carroll, Greatness Dishonoured, 68.
6
L. Gedda, 18 Aprile 1948: Memoire inedite del Artefice della Sconfitta del Fronte
Poppolare, Milan, 1998, 74.
7
Pastor Angelicus, video snimak u Filmoteci Grada Vatikana.
8
J. Guest, Broken Images, London, 1949, 192.
9
Sv. Malaki i njegova proroanstva izmislio je benediktinski kaluer Arnold Vijom iz
Duai, u esnaestom veku.
10
R. Graham, The Vatican and Communism during World War II, 94.
11
W. Carr, Angels and Principalities: Society for NT Studies, No. 42, Cambridge, 1981, 1-
2.
12
N. Kerr, French Theology: Ives Congar and Henri de Lubac, u The modern Theologians,
ed. D. Ford, Oxford, 1997.
13
H. de Lubac, Catholicisme: les aspects sociaux du dogme, Paris, 1938.
14
H. de Lubac, Corpus Mysticum: L' Eucharistie et l' Eglise au moyen age, Paris, 1944.
15
Za raspravu o De Libakovom Corpus Mysticum, i istorijskom pomeranju u znaaju
liturgije u ranom srednjem veku, videti Kerr, French Theology, 110; i C. Pickstock, After
Writing, Oxford, 1998, naroito 158.64.
16
De Libak tvrdi da je kontinuitet izmeu mistinog" i stvarnog" ili bukvalnog bio
izgubljen u ranom srednjem veku, to je dovelo do grubog razdvajanja; ponovno otkrie moe
da dovede do otvaranja i produbljavanja veza. Videti C. Pickstock, After Writing, 159.
17
AAS Vol. 35, 1943, 193ff.
18
Ibid., 203: Siquidem non omne admissum, etsi grave scelus, ejusmodi es ut - sicut
schisma, vel haeresis, vel apostasia faciunt - suapte natura hominem ab Ecclesiae Corpore
separet.
19
Ibid., 239.

16. PAELI I HOLOKAUST

225
 1
L. Poliakov, Harvest of Hate, London. 1956, 17.
2
Guenter Lewy, The Jewish Question, u The Star and the Cross, ed. C. T. Hargrove,
Milwaukee, 1966, 162.
3
M. Gilbert, Final Journey, London, 1979, 64.
4
M. Gilbert, Holocaust, London, 1987, 281,82.
5
J. Carroll, The Silence, The New Yorker", April 7, 1997.
6
Y. Baner, Jews for Sale: Nazi Jewish Negotiations, 1933-1945, Yale, 1994, 69.
7
F. Kerr, French Theology: Yves Congar and Henri Lnbac, 112.
8
Ozbornov dnevnik naveden u O. Chadwick, Britain and the Vatican during the Second
World War, 205.
9
S. Friedlnder, Pius XII and the Third Reich, 104.
10
ADSS, viii, 457.
11
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 21. april 1942.
12
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 11. juni 1942.
13
Ozbornov dnevnik naveden u Chadwick, Britain and the Vatican, 206.
14
Titmanovi papiri navedeni u Chadwick, Britain and the Vatican, 207.
15
Chadwick, Britain and the Vatican, 208-9.
16
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 31 juli 1942.
17
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 25. avgust 1942.
18
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 18. septembra 1942.
19
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 1. juli 1943.
20
M. Marrus and R. Paxton, Vichy France and the Jews, Stanford, 1995, 250-51.
21
G. Lewy, The Catholic Church and Nazi Germany, New York, 1964, 303.
22
Teste, 85.
23
Videti dokumentarni film Donatana Luisa za seriju Reputations": The Silence of
Pius XII, BBC, 1996.
24
Gilbert, Final Journey, 159-60.
25
Ibid., 278.
26
Chadwick, Britain and the Vatican, 213.
27
Ozbornovo pismo Makivanovoj, 18. septembar 1942.
28
ADSS, v, 689.
29
Ibid., 685.
30
Chadwick, Britain and the Vatican, 213.
31
ADSS, v, 721.
32
Ibid., 273.
33
FO, 380/86.
34
Chadwick, Britain and the Vatican, 216.
35
Ibid., 216.
36
W. Laqueur, The Terrible Secret, London, 1980, 229.
37
Chadwick, Britain and the Vatican, 217.
38
Ibid.
39
O. Chadwick, The Tablet", March, 23, 1998, 401.
40
Zvanian tekst na italijanskom, AAS, Vol. 35, 1943, 9ff.
41
Za diskusiju o propustima katolike socijalne doktrine, od Lava XIII do Jovana
Pavla II, videti J. Millbank, Complex Space, u njegovoj knjizi The World Made Strange
Oxford, 1997, 268-85.
42
G. Cicano, Diaries, London, 1947, 538.
43
Chadwick, Britain and the Vatican, 219.

226
 44
Ibid., 220; videti takoe FO, 371/34363; M. Gilbert, Auschwitz and the Allies, London,
1891, 105.
45
edvik navodei Titmana Kordelu Halu, 8. februara 1943. National Archives,
Washington 866A/001/142.
46
S. Shapiro, Hearing the Testimony of Radical Negation, u The Holocaust Interruption,
Edinburgh, 1984, 3-4.
47
A. Cohen, The Tremendum: A Theological Interpretation od the Holocaust, New York,
1981, 37.
48
ADSS, ii, letter 53, 155ff.
49
AAS, Vol. 38, 1946, 323.

17. RIMSKI JEVREJI

1
Za opis istorijskih dogaaja koji slede, dugujem zahvalnost P. J. Fitzpatrick-u, In
Breaking of Bread, Cambridge, 1993, 274.
2
L'Osservatore Romano" 8. septembar, 1943.
3
P. Blet, S. J., Pie XII et la Seconde Guerre mondiale d'aprs les archives du Vatican,
Paris, 1997, 247.
4
Za detalje o prikupljanju i deportaciji Jevreja, dugujem zahvalnost R. Katz-y, Black
Sabbath, to ostaje najpouzdaniji opis.
5
Ibid., 65.
6
Ibid., 85.
7
Ibid., 87.
8
O. Hacki, Pius XII, New York, 1951, 192.
9
Ibid., 97.
10
J. Steinberg, All or Nothing.
11
Blet, Pie XII, 243; videti takoe J. Lewis, The Silence of Pius XII, BBC documentary,
1996.
12
Katz, Black Sabbath, 197.
13
Ibid.
14
Ibid., 198.
15
Telegram Melhauzena Ribentropu, 7. oktobar 1943, u Inland II Geheim, Doc. E421524
- Dokumenta nemakog ministarstva inostranih poslova, 1920-1945 u Nacionalnom arhivu u
Vaingtonu; navedeno y Katz, Black Sabbath, 202.
16
ASS, Vol. 9, 505.
17
Ibid., y 596. Ho Risposto: La Santa Sede non vorrebbe essere messa nella necessit di
dire la sua parola di disapprovazione."
18
Volevo ricordagli che la Santa Sede stata, come egli stesso ha rilevato, tanto prudente
per non dare al popolo germanico l impressione di aver fatto o voler fare contra Germania la
minima cosa durante nella necessit di protestare."
19
...che la Santa Sede non deve essere messa nella necessit di protestare."
20
S. Wiesenthal, Justice Not Vengeance, London, 1989, 55.
21
E. Mllhausen, La Carta Perdente, Rome, 1948, 117; navedeno i prevedeno u Katz,
Black Sabbath.
22
Telegram Vajcekera Berlinu, 17. oktobra, 1943., Inland Il Geheim, navedeno u Katz,
Black Sabbath, 215.
23
ADSS, ix, 511.
24
Titmanov telegram dravnom sekretaru Halu,19. oktobra, 1943, u Foreign Relations of
the U.S., 1943, navedeno u Katz, Black Sabbath, 259.
25
FO, 371/37571/R 100995.

227
 26
FO, 371/3725/19; O Chadwick, Britain and the Vatican during the Second World
War, 289.
27
ADSS, ix, 505.
28
Vajceker Berlinu, 28. oktobra 1943, Inland Il Geheim, navedeno u Katz, Black Sabbath,
287.
29
Ibid., Docs. E421515; navedeno u Katz, Black Sabbath, 288.
30
Ovaj materijal se pojavljuje u manuskriptu Teste, 822ff, u posedu jezuitske Kurije u
Borgo Santo Spirito u Rimu.
31
Teste, 831.
32
Ibid., 832-33.
33
Ibid., 832.
34
Ibid., 834.
35
Ibid., 836-37.
36
Pria svedoka u Bibisijevom dokumentarnom filmu: Lewis, The Silence of Pius XII.
37
K. Scholder, Requiem for Hitler: And Other Perspectives on the German Church
Struggle, London, 1989, 166.
38
Ispriano u dokumentarnom filmu Lewis, The Silence of Pius XII.

18. SPASITELJ RIMA

1
FO. 371/43869/21; navedeno u O. Chadwick, Britain and the Vatican during the Second
World War, 290.
2
Intervju sa jezuitom P. Gumpelom, 14. februara 1998.
3
Ozbornovo pismo gi Mekivan, 3. april 1944.
4
ADSS, x, 190.
5
R. Trevelyan, Rome '44: The Battle for the Eternal City, London, 1981, 227.
6
R. Graham, La rappresaglia nazista alle Fosse Ardeatine: P. Pfeiffer, messaggero della
carita di Pio XII, u Civilta Cattolica" 124, 1973. 4: 467ff.
7
M. Stern, An American in Rome, New York, 1964, 22-23.
8
,,Sunday Times", London, October 12, 1958.
9
O. Chadwick, Britan and the Vatican, 302.
10
H. Macmilland, The Blast of War, London, 1967, 55-56.
11
D. Tardini, Pio XII, Rome, 1959, 79: Io non voglio collaboratori, ma esecutori."
12
Ibid., 79.
13
J. Glorney Bolton, Roman Century, 1870-1970, London, 1970, 58.
14
Teste, 340.
15
R. Braham, The Politics of Genocide: The Holocaust in Hungary, Vol. 2, New York,
1981, 1068.
16
Ibid., 1068-69, navodei H. Fein, Accounting for Genocide, New York, 1979, 110.
17
Ibid., 1070.
18
ADSS, x, 328.
19
Lapide, The Last Three Popes and the Jews, London, 1967, 153.
20
R. Braham, The Holocaust in Hungary: A Retrospective Analysis, u Genocide and
Rescue: The Holocaust in Hungary, 1944, ed. D. Cezarani, Oxford, 1997, 41.
21
Lapide, The Last Three Popes, 161.
22
Braham, The Politics of Genocide, 41.
23
D. Cesarani, uvod u Genocide and Rescue, 5.
24
R. Preston, Franco, London, 1995, 622.
25
AAS, Vol. 37, 1945, 10-23.
26
Lav XIII, enciklika Libertas, 20. juni, 1888.

228
 27
S. Magister, La politica Vaticana e l' Italia, Rome, 1979, 98.
28
Vatican Pre-Election Activities: Report from J. Graham Parsons to U. S. State
Department. January 16, 1948 65-001-2848A/VS.
29
D. Keogh, Ireland, the Vatican and the Cold War, saoptenje za Smitsonijan Institut
Vaington, april 1988, 21-22.
30
Ibid., 34.
31
L. Gedda, 18 Aprile 1948: Memoire inedite del'Artefice della Sconfitta del Fronte
Popolare, Milano, 1998. 131.
32
Ibid., 132.
33
P. Hebblethwaite, Pope Pius XII: Chaplain of the Atlantic Alliance? u Italy and the
Cold War: Politics, Culture and Society 1948-58, eds. C. Duggan and C. Wagstaff, Oxford,
1995, 74.
34
J. Cooney, The American Pope, New York, 1984, 213-14, 414n.
35
,,L Osservatore Romano"', 27. jula, 1947.
36
J. Cooney, The American Pope, 214.
37
Ibid., 253.
38
A. Ricardi, The Vatican of Pius XII and the Roman Party, Concilium" 197.
1987: 47.
39
O. Chadwick, The Christian Church in the Cold War, London, 1993, 15-16.
40
J. Mindszenty, Memoirs, New York, 1974, 50.
41
Preveden tekst, The Tablet, February, 19, 1949.
42
Mindszenty, Memoirs, 50.
43
O. Chadwick, The Christian Church in the Cold War, 71.

19. TRIJUMFALNA CRKVA

1
R. Leiber, Pius XII As I Knew Him, The Tablet", December 13, 1958.
2
AAS, Vol. 42, 1950, 561-78.
3
Ibid., 567.
4
Ibid., 568; videti u F. A. Sullivan, Creative Fidelity, Dublin, 1996, 22.
5
J. Aveling, The Jesuits, London, 1981, 360.
6
F. du Plessix Gray, Divine Disobedience, New York, 1970, 70.
7
Pria o pritisku na dominikance saoptena je u lanku Thomas O'Meara, Raid on the
Dominicans, America", February 5, 1994 (O'Meara uveliko koristi iz R. Leprieur, Quand
Ro-
me condamne /Paris, 1989/).
8
Ibid., 9.
9
M. Ward, ed., France, Pagan? New York, 1949.
10
O'Meara, Raid on the Dominicans, 9.
11
H. Perrin, Priest and Worker, London, 1965, 235.
12
Gray, Divine Disobedience, 70.
13
C. Davis, A Question of Conscience, London, 1967 , 76.
14
AAS, Vol. 42, 1950, 753ff.
15
E. Schlink, An Evangelical Opinion on the Proclamation of the Dogma od the Bodily
Assumption of Mary, Lutheran Quarterly" 3 (1951), 138; videti takoe diskusiju u J. Pelikan,
Mary Through the Centuries, Yale, 1996, 201ff.
16
The Tablet", October 20, 1951.
17
C. Staehlin, S. J., Apariciones: Ensayo Crtico, Madrid, 1954, 11.
18
J. Perry and L. Echeverra, Under the Heel of Mary, London, 1988, 232.
19
Ibid., 233.

229
 20
AAS, Vol. 1950, 581.

20. APSOLUTNA MO
1
Zapaanje koje je nedavno izneo kardinal Franz Knig u My Vision for the Church of the
Future, u The Tablet, March 27, 1999, 426.
2
P. Ackroyd, T. S. Eliot, London, 1984, 286.
3
Teste, 102.
4
Ibid., 334.
5
D. Tardini, Pio XII, Vatican City, 1960, 137-38.
6
M. Amory, ed., The Letters of Evelyn Waugh, London, 1980, 202.
7
R. Leiber, Pius XII As I Knew Him. The Tablet", December 13, 1958.
8
Teste, 89.
9
C. Pallenberg, The Vatican from Within, London, 1961, 33.
10
Teste, 219.
11
V. Leaming, Orson Welles, London, 1985, 351.
12
R. Hebblethwaite, Paul VI, London, 1993, 260-61.
13
Teste, 37.
14
Ibid., 249.
15
Ibid., 210.
16
Ovu informaciju dugujem jezuiti Peteru Gumpelu.
17
CIC, 813/2.
18
AAS, Vol. 48, 1958, 658.
19
R. Porter, Greatest Benefit to Mankind, London, 1997, 569-70.
20
U. Ranke-Heinemann, Eunuchs for Heaven: The Catholic Church and Sexuality, London,
1990, 265.
21
Ibid., 265-66.
22
Hebblethwaite, Paul VI, 258.
23
Teste, 229ff.
24
Jedan svedok mi je rekao da je svim deacima u koli benediktinskog samostana
Fort August u kotskoj nareeno da piu pontifeksu lina" pisma te vrste, 1953. godine.
25
Pallenberg, The Vatican from Within, 35.
26
Teste, 276ff.
27
Ibid., 227.
28
A. Guinness, Blessings in Disguises, London, 1996. 45-46.
29
Loris Capovilla, ed., Vent'Anni dalla elezione di Giovanni XXIII, Rome, 1978, 13.
30
P. Lapide, The Last Three Popes and the Jews, 227.
31
The Tablet", October 18, 1958, 340.
32
R. Hofmann, O Vatican, New York, 1984, 25.

21. PIJE XII REDIVIVUS

1
Odluka Koncila, Lumen Gentium. Videti A. Flannery, Vatican Concil II: Conciliar
Documents, 350ff.
2
Ibid., 912: Pastoral Constitution of the Church in the Modern World, Gaudium et spes.
3
J. CornwelI, A Thief in the Night, London, 1989, 200.
4
A. Hastings, The Shaping of Prophecy, London, 1995, 195.

22. IZVORI, DEBATA O UTANJU I SVETOST

230
 1
J. S. Conway, How Shall the Nations Repent?, The Journal of Ecclesiastical History",
Vol. 38, No. 4 (October, 1987), 596.
2
John Paul II, We Remember: Reflection on the Shoah, Vatican, March 12, 1998; prilog
Dozefa Natana prvo objavljen u L'Osservatore Romano", 8 septembra, 1945, 2.
3
R. Hochhuth, Der Stellvertreter, Hamburg, 1963.
4
Ibid., I in, scena 26.
5
Prema Antoniju Rodesu, The Vatican in the Age of Dictators, London, 1973, 551-52,
Hohutovi izvori bili su ogranieni na tekst predavanja koje je odrao kardinal Tradini 1959.
dva lanka oca Lajbera i biografiju Pija XII koju je napisao notorno nepouzdani dr Galeaci-
-Lisi i objavio na francuskom u Parizu poto to nijedan italijanski izdava nije hteo da uradi.
Uz to, Hohutu se poverio tokom putovanja u Rim lan Kurije koji nije hteo da mu se otkrije
ime, pod zakletvom tajnosti sve do svoje smrti".
6
E. Wiesel, All Rivers Run to the Sea, London, 1997, 329.
7
Autorov intervju sa jezuitom P. Bletom sa Gregorijanskog univerziteta u Rimu, 21.
maja, 1997.
8
G. Rigner, Ne jamais dsesprer.
9
Ibid., 165.
10
ADSS, viii, 466n.
11
Riegner, Ne jamais dsesprer, 166.
12
G. Lewy, The Catholic Church and Nazi Germany, New York, 1964, 180.
13
C. Falconi, The Silence of Pius XII.
14
Ibid., 14.
15
Catholic Herald, May 14, 1965, navedeno u R. Lapide, The Last Three Popes..., 5.
16
Ibid., 353.
17
Ibid., 223.
18
W. Laqueur, The Terrible Secret, London, 1980, 55.
19
Ibid., 57.n.
20
Ibid., 55.
21
Times", London, May 20, 1963, navedeno u O. Chadwick, Britain and the Vatican, 316.
22
K. L. Woodward, Making Saints, New York, 1996, 287.
23
P. Gumpel, Pius XII As He Really Was, The Tablet", February 12, 1999, 294.
24
Ibid.
25
Ibid., 206.

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA

Actes et Documents du Saint Sige relatifs la Seconde Guerre Mondiale, ed. Pierre Blet,
Robert A. Graham, Angelo Martini, and Burkhart Schneider, II vols, in 12. Vatican City,
1965-81.
Alvarez, David and Robert A. Graham: Nothing Sacred: Nazi Espionage Against the
Vatican, 1939-1945. London, 1997.
Arendt, Hannah, Eichmann in Jerusalem: A Raport on the Banality of Evil, New York,
1963.
Bea, Fernando: Mezzo secolo della radio del Papa: Radiovaticana, 1931-1981, Rome,
1981.
Blackbourn, David: The Fontana History of Germany: 1780-1918, The Long Nineteenth
Century, London, 1997.
Blackbourn, David: The Marpingen Visions: Rationalism, Religion and the Rise of Modern
Germany, London, 1995.

231
 Blanshard, Paul: American Freedom and Catholic Power, Boston, 1950.
Blet, Pierre, S.J: Pie XII et la Seconde Guerre Mondiale d'aprs les archives du Vatican,
Paris, 1997.
Bull, George: Inside the Vatican, New York, 1982.
Burleigh, Michael: Death and Deliverance: Euthanasia" in Germany, 1900-1945,
Cambridge, England, 1994.
Burleigh, Michael: Ethics and Extermination: Reflections on Nazi Genocide, Cambridge,
England, 1997.
Butler, Hubert: The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue, And Other Essays,
London, 1990.
Cardinale, Hyginus: The Holy See and the International Order, Gerrards Cross, 1976.
Cesarini, David, ed: The Final Solution: Origins and Implementation, London, 1994.
Chadwick, Owen: Britain and the Vatican during the Second World War, Cambridge,
England, 1986.
Chadwick, Owen: A History of the Popes: 1830-1914, Oxford 1998.
Chadwick, Owen: Weizsncker, the Vatican, and the Jews of Rome, Journal of
Ecclesiastical History, 28: 2 (April 1977), 179ff.
Charles-Roux, Franois: Huit ans au Vatican, 1932-1940, Paris, 1947.
Chelini, Jean, et al.: Pie XII et la cit: La pense et l'action politiques de Pie XII, Marseille,
1988.
Cianfarra, C. M.: The War and the Vatican, London, 1945.
Cohen, Philip J.: Serbia's Secret War: Propaganda and the Deceit of History, College
Station, Texas, 1996.
Collins, Paul: Papal Power: A Proposal for Change in Catholicism's Third Millennium,
London, 1997.
Conway, J. S.: The Meeting Between Pope Puis XII and Ribbentrop, Historical Papers of
the Canadian Historical Association, 1968, 103ff.
Conway, J. S.: The Nazi Persecution of the Churches, 1933-45, London, 1968.
Conway. J. S.: Myron C. Taylor's Mission to the Vatican, 1940-1950, Church History 44:1
(1975). 85ff.
Dal-Gal, Hieronymo: Pius X: The Life-Story of Beatus, Eng. trans. Dublin. 1953.
Daly, Gabriel: Transcendence and Immanence: A Study in Catholic Modernism and
Integralism, Oxford, 1980.
Daniel-Rops, Henri: The Church in an Age of Revolution: 1789-1870. Eng. trans. London.
1965.
Daniel-Rops, Henri: A Fight for God: 1870-1939, London. 1963.
Davis, Charles: A Question of Conscience, London, 1967.
Deutsch, Harold: The Conspiracy Against Hitler in the Twilight War, Oxford, 1968.
Di Nolfo, E.: Discorsi e radiomessagi di Sua Santit Pio XII, 20 vols, Vatican City. 1955-
59.
Duffy, Eamon: Saints and Sinners: A History of the Popes, New Haven. 1997.
Falconi, Carlo: Popes in the Twentieth Century, Eng. trans. London, 1967.
Falconi, Carlo: The Silence of Puis XII, Eng. trans. London, 1970.
FitzPatrick, P. J.: In Breaking of Bread: The Eucharist and Ritual, Cambridge, England,
1993.
Fogarty, Gerald P.: The Vatican and the American Hierarchy from 1870 to 1965,
Wilmington, Delaware, 1985.
Friedlander, Saul: Nazi Germay and the Jews, Vol. I: The Years of Persecution, 1933-39,
London,1997.

232
 Friedlander, Saul: Puis XII and the Third Reich: A Documentation, Eng. trans. London,
1966.
Furlong, Paul, and David Curtis, eds.: The Church Faces the Modern World: Rerum
Novarum" and Its Impact, Boston and Lincolnshire, 1994.
Garrone, Gabriel-Marie. et al.: Pio XII nel centenario della nascit, Rome, 1979.
Ginsborg, Paul: A History of Contemporary Italy: Society and Politics, 1943-1988,
London, 1990.
Giordani, Igino: Pio XII: Un grande papa. Turin, 1961.
Goldhagen, Daniel John: Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the
Holocaust. London, 1996.
Graham, Robert A.: The Vatican and Communism in World War II: What Really
Happened? San Francisco, 1996.
Graham, Robert A.: La rappresaglia nazista alle Fosse Ardeatine: P. Pfeiffer, messaggero
della carit di Pio XII in Civilt Cattolica, 124:4 (1973), 467ff.
Hales, E. E. Y.: The Catholic Church in the Modern World: A Survey from the French
Revolution to the Present, London, 1958.
Hales, E. E. Y.: Pio Nono: A Study in European Politics and Religion in the Nineteenth
Century, London, 1956.
Hanson, Eric O.: The Catholic Church in World Politics, Princeton, 1987.
Hastings, Adrian: Modern Catholicism: Vatican II and After, London, 1991.
Hatch, Alden, and Seamus Walshe: Crown of Glory: The Life of Pope Pius XII, London,
1957.
Hebblethwaite, Peter: John XXIII: Pope of the Council, London, 1994.
Hebblethwaite, Peter: The Next Pope: An Enquiry, London, 1995.
Hebblethwaite, Peter: Paul VI: The First Modern Pope, London, 1993.
Helmreich, Ernst Christian: The German Churches under Hitler: Background, Struggle
and Epilogue, Detroit, 1979.
Herczl, Moshe Y.: Christianity and the Holocaust of Hungarian Jewry, Eng. trans.
London, 1993.
Hofmann, Paul: Anatomy of the Vatican: An Irreverent View of the Holy See, London,
1985.
Holmes, J. Derek: The Triumph of the Holy See: A Short History of the Papacy in the
Nineteenth Century, London, 1978.
Hughes, Philip: Pope Pius the Eleventh, London, 1937.
Johnston, Francis: Fatima: The Great Sign, Chulmleigh, Devon, 1980.
Katz, Robert: Black Sabbath: A Journey Through a Crime Against Humanity, London,
1969.
Katz, Robert: Death in Rome, London, 1967.
Kelly, J. N. D.: The Oxford Dictionary of Popes, Oxford, 1987.
Kershaw, Ian: Hitler, 1889-1936: Hubris, London, 1998.
Kertzer, David I.: The Kidnapping of Edgardo Mortara, London, 1997.
Kretzmann, Norman, and Eleonore Stump: The Cambridge Companion to Aquinas,
Cambridge, England, 1993.
Kng, Hans: Infallible? An Enquiry, Eng. trans. London, 1971.
Kwitny, Jonathan: Man of the Century: The Life and Times of Pope John Paul II, London,
1997.
Laqueur, Walter: The Terrible Secret: An Investigation into the Suppression of Information
about Hitler's Final Solution, London, 1980.
Lehnert, Pasqualina: Ich durfte Ihm dienen: Erinnerungen an Papst Pius XII. Wrzburg,
1982.

233
 Leiber, Robert, S. J.: Pio XII e gli ebrei di Roma, in Civilt Cattolica, 1961, I, 449ff.
McDermott, John M., ed.: The Thought of Pope John Paul II: A Collection of Essays and
Studies, Rome, 1993.
Marconi, Maria Cristina: Mio marito Guglielmo, Milan, 1995.
Marrus, Michael R., and Robert O. Paxton: Vichy France and the Jews, Eng. trans.
Stanford, 1995.
Matheson, Peter, ed.: The Third Reich and the Christian Churches, Edinburgh, 1981.
Milbank, John: The Word Made Strange: Theology, Language, Culture, Oxford, 1997.
Mommsen, Hans: From Weimar to Auschwitz: Essays in German History, Eng. trans.
Cambridge, 1991.
Mommsen, Hans: The Rise and Fall of Weimar Democracy, Eng. trans. London, 1996.
Morley, John F.: Vatican Diplomacy and the Jews During the Holocaust, 1939-1943, New
York, 1980.
Muggeridge, Malcolm, ed.: Ciano's Diary: 1939-1943, London, 1947.
Noel, Gerard: The Anatomy of the Catholic Church, London, 1980.
Padellaro, Nazareno: Portait of Pius, XII, Eng. trans. London, 1956.
Patch, William L., Jr.: Heinrich Brning and the Dissolution of the Weimar Republic,
Cambridge, England, 1998.
Perry, Nicholas, and Loreto Echeverria: Under the Heel of Mary, London, 1988.
Peters, Walter H.: The Life of Benedict XV, Milwaukee, 1959.
Pollard, John F.: The Unknown Pope: Benedict XV (1914-1922) and the Pursuit of Peace,
London, 1999.
Pollard, John F.: The Vatican and Italian Fascism, 1929-32, Cambridge, 1985.
Preston, Paul: A Concise History of the Spanish Civil War, London, 1986.
Ratte, John: Three Modernists: Alfred Loisy, George Tyrell, William L. Sullivan, London,
1972.
Rhodes, A.: The Vatican in the Age of the Dictators, 1922-1945, London, 1973.
Riccardi, Andrea, ed.: Le Chiese di Pio XII, Bari, 1986.
Ridley, Jasper: Mussolini, London, 1997.
Scholder, Klaus: The Churches and the Third Reich, Translated by John Bowden, 2 vols.
London, 1987, 1988.
Scholder, Klaus: A Requiem for Hitler: And Other New Perspectives on the German
Church Struggle, Eng. trans. London, 1989.
Seidel, Gill: The Holocaust Denial: Antisemitism, Racism and the New Right, Leeds, 1986.
Smith, Denis Mack: Modern Italy: A Political History, London, 1997.
Smith, Denis Mack: Mussolini, London, 1981.
Spinosa, Antonio: Pio XII: L'ultimo papa, Milan, 1992.
Stehlin, Stewart A.: Weimar and the Vatican, 1919-1933: German-Vatican Diplomatic
Relations in the Interwar Years, Princeton, 1983.
Steinberg, Jonathan: All or Nothing: The Axis and the Holocaust, 1941-43, London, 1990.
Stoltzfus, Nathan: Resistance of the Heart: Intermarriage and the Rosenstrasse protest in
Nazi Germany, London, 1996.
Sullivan, Francis A.: Creative Fidelity: Weighing and Interpreting Documents of the
Magisterium, Dublin, 1996.
Sullivan, Francis A.: Magisterium: Teaching Authority in the Catholic Church. Ramzey.
N. J., 1983.
Sweeney, Garrett, ed.: Bishops and Writers: Aspects of the Evolution of Modern English
Catholicism, Wheathampstead, Hertfordshire, 1977.
Tardini, D.: Pio XII, Vatican City, 1959.
Trevelyan, Raleigh: Rome '44: The Battle for the Eternal City, London, 1981.

234
 Trinchese, Stefano: La repubblica di Weimar e la Santa Sede tra Benedetto XV e Pio XI
(1919-1922), Naples, 1994.
Vaillancourt, Jean-Guy: Papal Power: A Study of Vatican Control over Lay Catholic
Elites, London, 1980.
Vidler, Alec R.: The Church in an Age of Revolution: 1789 to the Present Day, London,
1961.

Von Matt, Leonard, and Nello Vian: St. Pius X: A Pictorial Biography, Eng. trans.
London, 1955.
Walsh, Michael: John Paul II: A Biography, London, 1994.
Woodward, Kenneth L.: Making Saints: How the Catholic Church Determines Who
Becomes a Saint, Who Doesn't, and Why, New York, 1990.
Zahn, Gordon C: German Catholics and Hitler's Wars: A Study in Social Control, South
Bend, Ind., 1989.

Virdinija, Paelijeva majka

pobona ki crkve"
(Camera Press London)
Filipo, Paelijev otac, advokat
u papskoj slubi
(Camera Press London)
Paeli posle posveivanja
u 23. godini, 1899.
(Camera Press London)

Nadbiskup Paeli kao papski

nuncije u Nemakoj, gde je
boravio od 1917. do 1929.
(Camera Press London)
Paeli u vreme Prvog
svetskog rata na slici sa
italijanskim ratnim
zarobljenicima; bio je poznat
zbog svog humanitarnog rada u
Nemakoj
(Topham Picturepoint)

Sestra Paskvalina Lenert

(levo), Paelijeva izuzetno
lukava" domaica tokom 40
godina, na slici sa svoje dve
pomonice
( Popperfoto)
Paeli naputa Berlin 1929.

235
 godine da bi preuzeo dunost
kardinala dravnog
sekretara
(Ullstein)

Paeli predsedava prilikom potpisivanja Konkordata sa Rajhom u Vatikanu

20. jula 1933. Franc fon Papen i Ludvig Kas, bliski saradnik, sede sa njegove
desne strane (Ullstein)

Hitler i nadbiskup ezare Orsenigo, papski nuncije u Berlinu tokom

nacistike ere (AKG London)

Vicekancelar Fon Papen (levo)

predvodi berlinsku procesiju na
Tjelovo juna 1933. godine
(AKG London)
Paeli na dan svoga krunisanja
12. marta 1939, u predveerje Drugog
svetskog rata
(AKG London)

Paeli blagosilja vernike posle

krunisanja za papu
(Hulton Getty)
Hitler u julu 1933. godine. Toga
meseca je izjavio da su njegovi
pregovori sa Paelijem stvorili
eru poverenja... u tekuoj borbi
protiv meunarodnog jevrejstva"
(AKG London)

Paeli govori svetu preko radija sa ovanijem Montinijem, buduim papom

Pavlom VI, sa njegove leve strane. Njegova radio-emisija na Badnje vee 1942.
umanjivala je i odbacivala nacistiko konano reenje" (AKG London)
Paeli smiruje uzbuene Italijane posle bombardovanja Rima 13. avgusta 1943 (Camera
Press London)

Paeli blagosilja vernike na

Uskrs 1956. godine. Tokom
hladnog rata pretio je da e
ekskomunicirati sve one koji
su podravali komunizam
(Hulton Getty)
U poznim godinama svoga
ivota Paeli je stekao
uvaavanje zbog ljubaznosti i
svetosti, iako je nastavio da

236
vri apsolutnu kontrolu nad
monolitnom crkvom
(Camera Press London)

237