Krvavi tragovi Nasera Orića: Zapadni trgovac

srpskim glavama

Bratunac – Masovni ratni zločini, koje su muslimanske snage počinile nad Srbima u Podrinju
početkom građanskog rata u Bosni, danas su dokumentovana istorijska istina. Na čelu
kaznenih ekspedicija koje su iz Srebrenice pokretali vojnici Osme operativne grupe Drugog
korpusa Armije BiH nalazio se Naser Orić. U tim napadima na Srbe UZ Drinu, Orićevi
odredi su samo 1992. i 1993. do temelja spalili 50 srpskih sela i pogubili 1.250 srpskih civila. O
ovome je tužba protiv Nasera Orića na sudu u Hagu podnela 1.649 dokumentovanih
podnesaka!
U dokumentima KOJI kupe prašinu u haškom sudu, svako može da pročita i ove reči
ispisane u komandi međunarodnih snaga u Bosni iz tog vremena:
„Muslimanska komanda nije nikad imala nameru da Srebrenica bude tzv. zaštićena zona. Za
njihovu armiju od vitalne je važnosti bilo da se iz Srebrenice napadaju i pljačkaju okolna
srpska sela i snage bosanskih Srba. Te napade je predvodio Naser Orić.“ Ovo stoji u opširnom
raportu nad kojim i DANAS stoji embargo.
„Rekvijem za Evropu“
A šta stoji u jednom drugom dokumentu objavljenom u sarajevskoj „Slobodnoj Bosni“,
neposredno posle pada Srebrenice u srpske ruke, 11. jula 1995. godine. Reč je o pismu koje
pišu oficiri Osme (srebreničke) operativne grupe Nasera Orića: Smajo Mandić, Ekrem
Salihović, Mirsad Dedić, Amir Šiljak i Murat Avdić – svi nosioci najvišeg vojnog odlikovanja
Armije BiH Zlatnog ljiljana: „U rano leto (uoči pada Srebrenice) komanda Drugog korpusa
naredila nam je da pokrenemo napade na neprijatelja iz zaštićene ZONE , sa zadatkom da
uposlimo agresorske snage na širokom području fronta, sve do sarajevske oblasti. Ovo se
pokazalo kao samoubistvo za Srebrenicu i dalo alibi agresoru da napadne zaštićenu zonu.“
Dok ovo pišu, većina njih ne zna da je Alija Izetbegović dogovorio sa Bilom Klintonom da se
Srebrenica „žrtvuje“ za delove Sarajeva, u pogodbi za koju su Amerikanci obećali da
diplomatski i vojno (ako zatreba) izdejstvuju pristanak (koji nisu dobili) kod srpske strane. U
svakom slučaju i „Slobodna Bosna“ nagoveštava da je Srebrenica bila mračna afera u
morbidnoj trgovini, ali ne objavljuje pismo srebreničkih oficira radi iznošenja istine, usred
nastalih unutrašnjih obračuna u vrhu BiH, u kojima je „izdaja“ Srebrenice od strane političkog
vrha u Sarajevu bila vruća tema.
Naser Orić je ključni simbol udruženog zločinačkog poduhvata koji Zapad ni danas nema
interesa, ni hrabrosti, da prizna. Samo retki, ali brzo ućutkani, imali su kuraži da u atmosferi
opšteg propagandnog terora izgovore reč istine. Jedna od tih istina – o sudbini Bratunca –
zapisana je (1993) u knjizi Danijela Šefera „Rekvijem za Evropu“.
„Na izlozima još neporušenih prodavnica, na drveću, na betonskim stubovima gledam stotine
umrlica. Stoje tu kao neka vrsta smotre smrti mladih ljudi ubijenih na njihovim poljima i
dvorištima. Nađeni su jednog zimskog jutra, većina njih bez kože koja im je guljena i paljena
dok su još bili živi; ubijani su na skelama u Drini; leševi su im razbacani po okolnim
livadama… Zaustavljam jednog policajca i pitam ga: Šta se ovo, zaboga, dogodilo? Kaže mi da
gledam samo deo užasa, da ima još groznijih scena od ove.
Svedočenje Moriona
Orić je u Hagu oslobođen svih glavnih tačaka optužnice. Kravica, Bratunac, Fakovići… nisu
bili zločini. Nije bilo dovoljno ni svedočenje francuskog generala Filipa Moriona, za koga se ne
može reći da je bio ljubitelj Srba. „Reč vojnika“ je knjiga koju je Morion napisao po povratku
u Pariz.
Na 72. stranici je ostavio svedočanstvo koje nije zainteresovalo sudije u Hagu: „Srebrenica je
po geografskim karakteristikama bila neosvojiva tvrđava. Sa te pozicije, Naser Orić i njegovi
ljudi izvodili su serije krvavih napada na okolna srpska sela. Jedan od najkrvavijih se odigrao
na srpsku Novu godinu 1993. (Kravica). Po njegovom priznanju koje mi je poverio, Naser
Orić je tom prilikom pobio sve zarobljene Srbe. To je pravdao rekavši da mu tako nalaže
njegova islamska vera.“
Srpska sela oko Bratunca su bila scena strašnih zločina. Prošlog decembra Bratunac je bila
okupirala vojska Nasera Orića; Srbi su ga posle vratili, da bi ga Muslimani ponovo okupirali.
Žene, deca, starci – sve je to stavljeno pod mitraljeski rafal, pod nož, sekiru. Mnogi su nabijani
na kolac – ostatak uspomene na otomansku okupaciju. Masakra je bilo svugde gde je bilo živih
duša – u crkvama, bolnicama, školama, u podrumima, autobusima…“
Zločini u ime islama
Opravdanje je gore od zločina. A Orić je neke od svojih zločina pravdao načelima njegove
islamske vere. Da se, zaista, pridržavao vere, Orić je morao da poštedi srpske
zarobljene CIVILE . Prorok je ubijao njegove zarobljenike samo u ekstremnim situacijama, a
usmeno islamsko predanje „Hadis“, jedna do tri osnove šerijata, puno je primera
Muhamedovih humanih odnosa prema zarobljenicima.
Naser je prema srpskim zarobljenicima u Podrinju primenjivao neko sasvim drugo učenje –
perverzno načelo postupka prema zarobljenicima, ispisano, uostalom, u političkom vrhu u
Sarajevu. Na početku rata u sve jedinice Armije BiH odaslana je pisana instrukcija komandama
na frontu o postupanju sa ratnim zarobljenicima. Instrukcija je – zanimljivo – napisana na
engleskom, kako bi je razumeli i džihadisti iz islamskih zemalja, već bili uključeni u vojsku
Alije Izetbegovića.
Šta, između ostalog, stoji u Instrukciji čiju kopiju imamo u rukama? „Ratni zarobljenici su
fenomen koji prati svaki rat. ISLAM tu ima striktna pravila i Muslimani su obavezni na
ponašanje koje im nalaže njihova vera. U tom pogledu zabranjeno je ubijati žene, decu i
sveštenike koji nisu učestvovali u ratu. Zabranjeno je rušiti nemuslimanska svetilišta, kulturno-
istorijske spomenike, ubijati stoku i uništavati useve. Islam, takođe, zabranjuje mučenje
ranjenih i iživljavanje nad mrtvim neprijateljima…“
A šta sledi iza ovoga? Sledi upozorenje da su ovo samo „generalna upozorenja“. Pa se odmah
kaže da, ako muslimanski oficir oceni da situacija i opšti interes traže da se postupi drugačije –
vojnici su dužni da poslušaju oficira. Ako, na primer, oficir nađe da je „potrebno spaliti kuće,
useve ili štale, onda je to dozvoljeno. Vojni komandant ima, takođe, pravo da odluči da li je
korisnije da se oslobode, razmene ili likvidiraju zarobljenici“! Naoružan ovim „tumačenjem“
Naser Orić je imao „fatvu“ u džepu i krenuo u krvavi pir na Srbe.
U Bratuncu 1.300 grobova
„Teško je prebrojati sve srpske žrtve u Podrinju. Samo na bratunačkom groblju, od tada
najvećem u Bosni, nalazi se više od 1.300 grobova. Od toga više od 90 posto su bili civili.
Napustio sam Bratunac u ponoć.
Jedva nekoliko stotina metara dalje, na desnoj obali Drine, vidi se Srbija, nekako nadrealno
mirna… U ovim krvavim napadima na Bratunac i okolna sela, posebno na tragično selo
Kravica, gde su se desili patološki zločini, Naser Orić je neposredno komandovao“, napisao je
u svojoj knjizi Šefer.