1.1.

Geteov kritiki pogled na nacionalno i opte

Kako bismo to uspenije pronikli u misao velikog pesnika u odnos i znaaj nacionalnog i
opteg, neophodno je, najpre, ukazati na njegov kritiki odnos i stav prema prirodi knjievnosti i
umetnosti, prirodi stvaralakog procesa u raznim epohama ljudskog drutva, uticaju socijalnih
faktora na formiranje knjievnoumetnikih pravaca.

Ogroman je horizont interesovanja u Getea kritiara : od najednostavnije narodne pesme

do najsloenijeg knjievnog dela, od arhitekture do crtea, od kineske lirike do arapske narodne
pesme. Ni vremenski njegov zahvat nije neto manji: od antikih tragiara do romantiarske
poezije koju su stvarali njegovi savremenici, od neimara prvih hramova do holandskih i
francuskih slikara sve je predmet njegovog izuavanja. Na primer, kao student dri svoj
oduevljeni govor o ekspiru, a kao osamnaestogodinjak ukazuje na stvaranje svetske
knjievnosti i daje dragocene savete mladim pesnicima.

Pored svog unutranjeg jedinstva koje se ogleda u Geteovim duhovnim manifestacijama,

izraajni oblik njegove kritike, tokom vremena, menja se. Dok prvi prikazi, pisanja sa
ushienjem, ili negodovanjem, nose odblesak mladosti, kad se autor ne trudi da ue u prirodu
predmeta, ve sve poiva na linom oseanju i ivom pogledu, u zrelom dobu kod pesnika se
istie potreba za objektivnom, teorijskom osnovom, s koje e posmatrati stvaraoce i dela i
donositi sudove. Kao mlad kritiar Gete se buni protiv izvetaenosti i kinvencija u drutvu
umetnosti, njemu je tada kritika sredstvo za borbu; zrelom Geteu tenja je da kritikom pronikne u
sutinu knjievnog i umetnikog dela i da, primenjujui svoje steeno iskustvo, sebi i drugima
poloi raun o rezultatima do kojih je doao.

Veliki umetnici su kao kritiari obino velikoduni; takav je bio i Gete. Njegova kritika je
uvek protkana ne samo nastojanjem da razume delo, ve i simpatijom za njegovog tvorca. Cenio
je druge jer je znao kako lepo kae da se ,,zasluge koje umemo da cenimo klice nalaze u
nama.

Po svojim glavnim odlukama, njegovo kritika je realistina, ,,produktivna i

antipolemina. Biti realist znai polaziti ne od optih pojmova ve od posmatranja pojedinih
injenica; a Gete je uvek polazio od stvarnosti. Kao u svojoj poeziji, on se dri stvarnosti i u
kritici. Put do opteg vodi kod njega samo preko pojedinog sluaja. Realizam je bio u tome to je
merilo ocenjivanja uvek vezano za sam ivot. ,,Znaajan spis je, kao i znaajan govor, samo
posledica ivota, primeuje Gete. U delu on uvek zahteva ono to je ivo i progresivno. On se
trudi da pojavama iznalazi uzroke, da ih posmatra u njihovom razvoju, da na njih gleda teorijski.

Govorei o Lukreciju, iji je epikurizam visoko cenio, kaze da u mnogim stvarima ne

moemo misliti kao to je on mislio, ali zato ,,treba da znamo kako se mislilo osam decenija pre
nae ere. Realistiki duh izbija iz primedbe koju ini povodom svetske knjievnosti u koju se
stapaju nacionalne : ,, ne moe biti ni govora o tome da narodi podjednako misle, ve samo treba
uzajamno da se shvati [...] da bar naue da jedno drugo trpe.

Pored sve obazrivosti u postupku i oceni, Geteova kritika nije liena vrstine u
prosuivanju ni originalne opservacije. Na podruju knjievnosti, stari klasini pisci stoje kod
ovog pesnika u prvom planu. Njegov odnos prema klasinoj literaturi bio je uvek pozitivan, dok
je njegov sud o romantiarima nezavisno od izvesnih pohvala upuenih pre svega Bajronu i
Manconaju po pravilu negativan.

U njegovim delima on vidi nezdravo, i kad ih poredi sa starima, smatra da delo

romantiara nisu organska celina. Ukazujui, jednom, na razliku izmeu klasinog i
,,modernog, Gete kae svom sekretaru Ekermanu: ,,Novo, u veini, nije romantino zato to je
novo, nego zato sto je slabo i bolesno, a staro nije klasino zato to je staro nego zato to je jako i
zdravo.

Razmimolaenje sa romantiarima poticali su iz sutinske razlike izmeu dve umetnika i

ljudska tipa. Dok su romantiari bili krajnji individualisti, Gete je uvek za sebe smatrao da je
samo deo celine, beoug u lancu. U svom individualizmu romantiari se odlikuju gotovo
bolesnom tenjom za originalnou, koja Getea nikad nije muila. Njemu se ne moe osporiti
originalnost ali on je ne trai po svaku cenu i zna za njenu problematinu prirodu. ,,Uvek se
govori o originalnosti, kae on Ekermanu, ,,ali ta to znai! im se rodimo, svet poinje da
utie na nas, i to tako traje do kraja. Kad bih mogao da kaem ta sve dugujem predhodnicima,
ne bi preostalo mnogo. A samo mesec dana pred smrt on istoj osobi kae: ,, U stvari svi smo mi
kolektivna bia, pa ma kako se postavili. Jer koliko je malo u nama onoga to moemo nazvati
svojim vlasnitvom u najistijem smislu! Mi svi moramo da primamo i uimo, kako od onih koji
su bili pre nas, tako i od onih koji su sa nama.

Ni najvei genije ne bi daleko dospeo, kad bi hteo sve da duguje vlastitim grudima.
Geteu je jasno da ovek ne moe sam sebe da stvori, i otuda one njegove skromne rei: pored
svega sto je uradio, njegova je bila samo sposobnost da vidi i uje i da to ,, oivi sa izvesnim
duhom i reprodukuje sa izvesnom spretnou, a na kraju jo skromnije priznaje:,, Za svoja
dela ja nikako nemam da zahvalim samo svojoj mudrosti, ve hiljadama stvari van sebe koje su
im za njih pruili grau [...].

U ovakvim izjavama ne izbija samo bitna razlika u shvatanjima izmeu romantiara i

Getea, one nam indirektno kazuju kako je on morao shvatiti zadatak kritiara, u krajnjoj liniji, to
je tenja za linim usavravanjem i elja za usavravanjem drugih.

Metim, i pored sveg antogenizma u odnosu na romantiare, Gete nije mogao izbei
izvestan uticaj romantiarskih ideja svoga doba. Zapaa se da je taj uticaj ne samo kod pesnika
ve i kod kritiara.

Interesovanje za razne egzotine knjievnosti, naroito za istonjaku ,produbljivanje odnosa

prema narodnoj poeziji, prouavanje likovnih umetnosti, isticanje nacionalnog karaktera
umetnosti, ta je to drugo nego uticaj vremena, sklonosti koje se poklapaju sa idejama
romantiara. Ali i u tome ima razlike izmeu Getea i njih: njegova naklonost prema istonjakoj
ili narodnoj poeziji ne potie iz nekog rodoljublja, niti njega privlai neko tajanstveno poreklo tih
pesama, ve ih on voli zato to nemaju sebi neeg kritikog i zdravog. U umetnosti kao i u
ivotu, Gete je traio uvek zdravo i upravo zato je odbacivao ono to je romantino, jer je u
tome, kao to je reeno,gledao neto bolesno.

U kritikom gledanju iz poslednjih godina njegovog ivota vidno mesto zauzima ideja
setske knjievnosti. I samu re je skovao Gete, a pod tim nazivom je obuhvatio novo doba u
razvoju nacionalne knjievnosti koja e dovesti do tenjeg povezivanja stranih knjievnosti s
domaim (nacionalnim). Svetska knjievnost je rezultat kulturnog napretka, kao i tehnika,i
slino ovoj i ona e doprineti zblienju meu nacijama. Glavna misija svetske knjievnosti, kako
je svata Gete, i nalazi se ba u posredovanju meu narodima, ona pomae da se narodi
meusobno upoznaju te samim tim i zblie. Stari Gete je zapazio da je i Opta tenja najboljih
pesnika i knjievnika svih naroda ve due vremena usmerena na ono to je opteoveansko, a
kao olakanje saobraajne veze omoguavaju lakim i brim dodir meu pesnicima, to oni
poinju tako da utiu jedni na druge da u tom uzajamnom dodiru u toj sredini stvaraju novo
duhovno jedinstvo opteoveanskog karaktera.

Gete je svestan ove razlike nacionalnih karaktera, ali to niti mora niti sme biti prepreka,
ve naprotiv pre spona : Treba upoznati osobenosti svakog naroda [...] kae on, da bismo
upravo preko njih optili sa njima. Veliki pesnik Gete ne definie pojam koji je sam stvorio, ali
u onome to on naziva svetskom knjievnou nacionalne knjievnosti e se, uticajui jedni na
drugu, povezati u izvesnu celinu, pri emu e i svaka od njih zadrati svoje osobeno obeleje.
Ovako shvatanje saradnje u toj novoj formi knjievnog razvoja vodi neminovno velikom cilju:
toleranciji . Zato Gete i kae: Istinski optu trepeljivost najsigurnije emo postii ako ne
diramo u ono to je osobeno kod pojedninih ljudi i naroda, ali vrsto ostajemo pri uverenju da se
ono to je istinski znaajno i zasluno priznanje odlikuje time to pripada celom oveanstvu.

Sa ovom pozadinom, Geteova ideja svetske knjievnosti samo je jedan od vidova

humaniteta, a kao takva ona je morala proizii iz njegovog dubokog uverenja da se, pored sve
razliitosti meu narodima, nacionalne razlike mogu izgladiti, da to razumevanje meu
narodima moe doi.

Geteova zamisao svetske knjievnosti obuhvata sve ono pomou ega se narodi
literarnim putem upoznaju i zbliavaju: ne samo pesnici i knjievnici ve i kritiari i prevodioci
uestvuju u njenom stvaranju i razvitku. Otuda Geteovo veliko interesovanje za asopise, iju
delatnost on stalno prati i prikazuje; otud visok ugled koji su kod njega uivali kritiari Herder,
Didro, Karlajl; otuda najzad, njegovo stalno interesovanje i ukazivanje na znaaj prevodilakog
rada.

Sa pozicije svetske knjievnosti, prevod je glavno sredstvo upoznavanja meu narodima, u toj
posrednikoj misiji lei kulturni znaaj prevodilakog rada. Svakako da prevoenje, u odnosu na
original moe i mora imati nedostataka, ali ma ta se reklo o nedovoljnosti prevoenja, ono
ipak ostaje jedan od najvanijih i najvrednijih poslova u optem, svetskom prometu- zakljuuje
Gete.