Naslov

originala
Cassandra Clare
Infernal Devices: Clockwork Princess

Copyright 2010 by Cassandra Clare LLC

Copyright 2016 za srpsko izdanje arobna knjiga

Dizajn korica: STARDUST LAB

www.stardust.rs
Porodici Luis: Melani, Donatanu i Helen
 Kad moe lako da zapeva
uz promenljive zvuke harfine,
uspeti se moe na binjekta
starog sebe da dosegne visine.
Lord Alfred Tenison, In Memoriam A. H. H.
 PROLOG

Jork, 1847.
Plaim se, ree devojica sedei na krevetu. Deko, hoe li ostati
uz mene?
Alojzije Starkveder grleno je prostenjao, iznerviran, te se primakao
krevetu da i sam sedne. Dodue, to iznervirano stenjanje bee tek
donekle iskreno. Bilo mu je drago to mu je unuka toliko verovala da je
esto jedino on mogao da je smiri. Njoj njegovo osorno dranje nikada
nije smetalo, mada je bila osetljive prirode.
Nema se ega bojati, Adela, rekao joj je. Videe i sama.
Pogledala ga je sa dva krupna oka. Obred nanoenja prvih runa
obino se odravao u nekoj od sveanijih odaja jorkog Instituta, ali
zbog Adeline duevne i telesne krhkosti, sloili su se da e biti izveden
u sigurnosti njene sobe. Sedela je na ivici svoga kreveta, potpuno
uspravljena. Obredna haljina bila joj je crvene boje, uz crvenu manu
kojom joj otpozadi bee vezana svilena, plava kosica. Oi joj izgledahu
ogromne na tom njenom mravom licu, a ramena uzana. Sve je na njoj
bilo lomljivo poput oljice od poredana.
Tiha braa, rekla je. ta e mi ona uraditi?
Podaj mi ruku, rekao joj je, pa mu je ispruila desnu sa mnogo
poverenja. Obrnuvi je, ugledao je svetloplavi splet vena pod koom.
Upotrebie stele - zna ta su stele - da ti nacrtaju beleg. Obino
poinju sa runom za Vidozor, koja ti je poznata sa asova, ali e u tvom
sluaju otpoeti sa runom snage.
Zato to ba i nisam snana.
Da malo ojaaju telo.
Kao govea orba, Adela je digla nos.
Nasmejao se: Pa, nadajmo se da nee biti ba toliko neprijatna.
Osetie kao da su te malko bocnuli, te stoga mora biti hrabra i ne
sme da jaue, jer Senolovci nikada ne jauu. A onda e bockanje proi
i ti e se oseati jae i bolje. I tu e biti i kraj obreda, pa emo sii dole
da proslavimo uz torticu.
 Adela je zvecnula potpeticama: Bie veselja!
Da, veselja. I poklona, lupnuo se po depu u kojem je sakrio neku
kutijicu, umotanu u divan plavi papir, u kojoj se nalazio maleni
porodini prsten. Evo, ba imam tu jedan za tebe. Dobie ga im se
zavri obred obeleavanja.
Nikada ranije nisam imala veselje u svoje ime!
Ovo je zato to postaje Senolovac, ree joj Alojzije. Zna zbog
ega je to toliko vano, jelda? Prvi belezi znae da si Div, kao ja, kao
tvoja majka i otac. Oni znae da si deo Klave. Deo nae ratnike
porodice. Neto drugaije i bolje od svih drugih!
Bolje od svih drugih, polako je ponovila, kada se vrata sobe
otvorie kako bi dva Tiha brata stupila unutra. Alojzije je primetio
iskru straha u Adelinim oima. Izvukla je ruku iz njegovog stiska.
Namrtio se - nije mu se dopadalo kada primeti strah meu svojim
potomcima, mada nije mogao da porekne da Braa jesu bila sablasna
sa tim svojim neujnim, neobinim klizeim pokretima. Preli su na
Adelinu stranu kreveta i vrata se opet otvorie da bi Adelina majka i
otac uli unutra; njen otac, Alojzijev sin, u skerletnoj opravi; njegova
ena u crvenoj haljini koja se zvonasto irila oko struka uz zlatnu
ogrlicu sa koje joj je visila runa enkeli. Nasmeili su se kerci, koja im je
drhtavo uzvratila osmeh kada je Tiha braa opkolie.
Adela Lusinda Starkveder, bee to glas prvog Tihog brata, brata
Simona. Ima dovoljno godina da ti budu podareni prvi belezi.
Anela. Jesi li svesna kakva ti se ast ukazuje, hoe li initi sve to je u
tvojoj moi da je i dalje bude vredna?
Adela je posluno klimnula: Jesam.
Prihvaa li ove znakove Anela, to e zanavek ostati na telu tvome,
podsetnik na sve to duguje Anelu, i na tvoju svetu dunost prema
svetu?
Opet je posluno klimnula. Alojzije je blistao od ponosa. Prihvatam
ih, rekla je.
Onda, da ponemo. Stela je najednom blesnula pred njom u
izduenoj, beloj aci Tihog brata. Uhvativi Adelinu drhtavu ruku,
spustio joj je vrh stele na kou, pa poe da crta.
Crne se linije zavijugae pod vrhom stele i Adela je zadivljeno
gledala kako beleg snage poprima oblik na bledoj koi sa unutranje
strane ruke, tanani splet meusobno ukrtenih linijica koje joj
prelazie preko vena, obavijajui joj ruku. Telo joj se napelo, zubii joj
utonue u gornju usnu. Oi joj zatreperie prema Alojziju, koji se
prepade onime to je video u njima.
Bol. Bilo je sasvim uobiajeno osetiti neto bola tokom primanja
belega, ali ovo to je on ugledao u Adelinim oima bebu strane muke.
Alojzije se ustro trgao, na ta stolica na kojoj je sedeo odlete ispod
njega. Stojte!, zavapio je, ali prekasno. Runa je bila zavrena. Tihi brat
se povukao, zurei u njega. Na steli je bilo krvi. Adela je tiho cvilela,
svesna dedine naredbe da ne sme da jaue - ali tad njena krvava,
razderana koa poe da se guli i odvaja od kostiju, crnei i go rei pod
runom kao da se radi o vatri, i ona vie nije mogla da se obuzda, te je
zabacila glavu i poela da vriti... i vriti... i vriti...

London, 1873.
Vile?, arlota Ferajld je odkrinula vrata vebaonice londonskog
Instituta. Vile, tu si?
Jedini odgovor bee neije prigueno mumlanje. Vrata se skroz
otvorie otkrivajui prostranu odaju visokog svoda. arlota je odrasla
vebajui u njoj, pa je poznavala svaku izvitoperenu dasku u podu,
svaku prastaru metu naslikanu na severnom zidu, etvrtaste prozore,
toliko stare da su bili deblji u dnu nego pri vrbu. Na sredini odaje stajao
je Vil Herondejl sa noem u desnoj ruci.
Okrenuo je glavu da pogleda arlotu, i ona se opet prisetila koliko je
samo udno dete bio - mada sa dvanaest godina gotovo da vie i nije
bio dete. Bio je veoma lep deak, guste crne kose koja mu se blago
uvrtala iznad kragne; sada mu bee vlana od znoja, zalepljena za elo.
Koa mu je tada, kada je prvi put doao na Institut, bila preplanula od
seoskog sunca, mada mu je boja izbledela nakon est meseci ivota u
gradu, te mu se rumenilo na obrazima jo vie isticalo. Oi mu behu
neobino jarke plave boje. Jednog e dana postati naoit mukarac, ako
uini neto sa tim namrgoenim izrazom koji mu je veito mrtio lice.
ta je bilo, arlota?, ree joj osorno.
Jo uvek je govorio sa blagim velkim naglaskom, kotrljajui
samoglasnike, to bi jo i zvualo ljupko da nije imao veito turoban
prizvuk u glasu. Preao je rukavom preko ela, a ona je ula kroz vrata
da bi se zatim zaustavila. Satima te traim, rekla mu je donekle jetko,
mada jetkost i nije imala neko dejstvo na Vila. Nita nije delovalo na
njega kada bi bio naroguen, to je bilo gotovo stalno. Zar si zaboravio
da ti jue rekoh da danas treba da doekamo novu pridolicu na
Institut?
 Nisam ja zaboravio, Vil je bacio no. Zario se tik izvan mete, pa se
jo vie namrtio. Nego me nije briga.
Deak koji je stajao iza arlote oglasio se nekim priguenim
zvukom. Smeh, jo bi i pomislila, da nije znala da se sigurno ne bi
smejao. Unapred su je upozorili da deak koji im stie na Institut iz
angaja nije ba dobrog zdravlja, ali ipak je ostala zateena kada je
izaao iz koije, njiui se sav bledunjav poput trske na vetru, talasaste
crne kose proarane srebrnim vlasima kao da je ovek od osamdeset
leta, a ne deak od dvanaest. Oi mu behu razrogaene, srebrnkasto-
crne, udnovato lepe ali i sablasno upeatljive na tom njegovom
majunom licu. Vile, ima da se ponaa utivo, rekla je sada, te je
povukla deaka ispred sebe da ga uvede u sobu. Ne zameraj mnogo
Vilu; on ti je tako malo namorast. Vile Herondejle, da te upoznam sa
Demsom Karstersom sa angajskog Instituta.
Dem, ree deak. Svi me zovu Dem. Kroio je u sobu,
zagledajui Vila sa srdanom radoznalou. Progovorio je bez traga
bilo kakvog naglaska, na arlotino iznenaenje, mada mu otac, dodue,
ipak jeste bio Britanac. Moete i vi.
Pa, ako te svi tako zovu, onda to i ne ispada neka ast za mene, zar
ne?, Vil ree zajedljivo; bilo je pravo udo koliko je kao neko toliko
mlad bio sposoban da bude neprijatan. Mislim da e i sam primetiti,
Demse Karsterse, da e za obojicu biti ponajbolje da se uzda u se i u
svoje kljuse i mene ostavi na miru.
arlota je tiho uzdahnula. A koliko se samo ponadala da bi ovaj
deak, istog uzrasta kao Vil, mogao biti orue kojim e razoruati Vila i
liiti ga besa i pakosti, ali je sada, eto, bilo oigledno da je Vil rekao
istinu kada joj je kazao da ga ba briga to neki novi mali Senolovac
dolazi na Institut. Nije eleo prijatelje, niti je patio to ih nema. Bacila je
pogled na Dema, oekujui da mu u oima vidi iznenaenost ili
povreenost, ali se ovaj samo smekao, kao da je Vil mae koje je
upravo pokualo da ga ugrize.
Nisam vebao jo otkad sam napustio angaj, rekao je, dobro bi
mi doao drug sa kojim bih mogao da se uvebavam.
I meni bi, ree Vil, ali meni treba neko ko moe da odri korak sa
mnom, a ne neki slabuni mlitavac koji izgleda kao da je jednom nogom
zakoraio u grob. Mada bi moda mogao da mi poslui kao meta za
nianjenje.
arlota je, znajui ono to je znala o Demsu Karstersu - to jo nije
bila podelila sa Vilom - osetila kako je podilazi neka muna jeza. Sa
jednom nogom u grobu, boe me sauvaj! ta li joj je ono bee otac
rekao? Da Demu ivot zavisi od uzimanja nekog opijata, nekog leka
koji e mu produiti ivot, mada mu ga nee spasiti. O, Vile.
Taman je htela da stane izmeu dva deaka, kao da e time zatititi
Dema od Vilove surovosti, koja u datom trenutku bee mnogo otrija
nego to je i sam bio svestan - ali se onda zaustavila.
Dem se na to nije ak ni iskreveljio. Ako pod biti jednom nogom u
grobu misli na umiranje, onda to jeste istina u mom sluaju, rekao je.
Ostale su mi jo moda dve godine ivota, tri ako me poslui srea,
tako mi bar rekoe.
ak ni Vil nije mogao da prikrije zaprepaenost time; obrazi mu se
zacrvenie. Nisam...
Meutim, Dem se ve bio dao prema meti naslikanoj na zidu;
stigavi do nje, izvukao je no iz drveta. Potom se okrenuo kako bi
otiao pravo do Vila. Mada tanan, bio je iste visine kao on, te im se
pogledi ukrstie na svega nekoliko centimetara razmaka. Moe me
koristiti kao metu za vebanje ako hoe, ree mu Dem potpuno
oputeno, kao da pria o vremenu. Ja se, kanda, ionako nemam ega
bojati od takve vebe, poto ba i ne zna da niani. Okrenuvi se,
naciljao je i zafrljaio no. Zario se pravo u sredite mete, lagano
drhtei. Ili bi, Dem je nastavio, okrenuvi se prema Vilu, mogao da
mi dopusti da te nauim. Jer ja stvarno znam da nianim.
arlota je ostala zablenuta. Pola je godine gledala kako Vil odguruje
od sebe svakoga ko bi pokuao da mu se priblii - uitelje, njenog oca,
njenog verenika Henrija, malu brau Lajtvud - meavinom prezira i
savreno odmerene svireposti. Da nije lino bila jedina osoba koja ga je
ikada videla da plae, bila je sigurna da bi i sama odavno izgubila nadu
da e ikada biti dobar prema bilo kome. A eto ga sada kako gleda u
Dema Karstersa, deaka toliko krhkog izgleda da se inilo kao da je od
stakla, dok mu se stegnut izraz lica rasplinjava u izraz oprezne
nesigurnosti. Nije valjda da stvarno umire?, rekao je posve udnim
glasom. Dem mu je samo klimnuo: Tako mi bar kau.
Stvarno mi je ao, ree Vil.
Ne, rekao mu je Dem tiho. Skinuvi kaputi, izvadio je no iz
pojasa. Nemoj biti kao drugi. Nemoj mi govoriti da ti je ao. Bolje mi
reci da e vebati sa mnom.
Ispruio je drku noa Vilu. arlota je bukvalno zadravala dah,
plaei se da se uopte pomakne. Oseala se kao da posmatra neto
izuzetno vano, mada ni sama ne bi znala rei ta tano.
 Vil je ispruio ruku da prihvati no ne skidajui pogled sa
Demovog lica. Prsti mu ovla dodirnue Demove kada je uzeo no od
njega. Bese to prvi put, arlota je pomislila, da ga vidi da svojevoljno
takne drugu osobu.
Vebau sa tobom, rekao mu je.
 1.
VIKA I CIKA

eni se za zdravlje ponedeljkom,

za bogatstvo utorkom,
sreda je najbolja od svih dana,
etvrtak ne nosi boljitak,
petak ti nosi gubitak,
suboti je svaka srea strana!
Narodna pesma

Decembar je najbolje vreme za venanje, ree krojaica izvebano,

bez po muke, iako je ustima pridravala gomilu ioda. Kao to se kae
- kad decembrom sneg zaveje, eni se i ljubav e da potraje! Gurnula je
poslednju iodu u haljinu, pa se odmakla. Eto. ta kaete? Raena je po
jednom od Vortovih1 krojeva!
Tesa je pogledala sopstveni odraz u velikom ogledalu u svojoj sobi.
Haljina je bila od zagasito zlatne svile, kako red nalae kod Senolovaca,
koji su verovali da je bela boja alosti, te se nisu venavali u njoj, iako je
sama kraljica Viktorija postavila takvu modu. Belgijska ipka irila se
rubom tesno skrojenog gornjeg dela, sputajui se i sa rukava.
Prekrasna je!, arlota je sklopila ruke nagnuvi se napred. Smee
su joj oi blistae od radosti. Tesa, ta vam boja tako divno pristaje.
Tesa se okrenula i izvila pred ogledalom. Zlatna joj zaista jeste
davala preko potrebnu boju obrazima. Steznik u obliku peanog sata
oblikovao ju je i utegnuo taman gde i treba, dok ju je njen mehaniki
aneo teio kuckajui joj oko vrata. Ispod njega visio je medaljon od
zada koji je dobila od Dema. Produila je lani kako bi oba mogla da
ih nosi odjednom, poto nije elela da ih se odrekne. A ne mislite da je
ipka moda malko prekitnjasta?
 Nikako!, arlota se zavalila u fotelju, gotovo nesvesno spustivi
ruku preko stomaka, zatitniki. Oduvek je bila odve vitka - mrava,
zapravo - da bi joj steznik uopte bio potreban, a sada, -kada je
oekivala dete, poela je da nosi komotne kune haljine u kojima je
podseala na ptiicu. Pa, ipak je to vae venanje, Tesa. Boljeg
izgovora za preterivanje sa ukrasima nema. Ta, zamislite vi to samo!
Tesa je provela mnoge noi inei upravo to. Nije jo bila sigurna
gde e se ona i Dem venati, poto Savet jo uvek nije doneo odluku
po tom pitanju. Meutim, kada bi zamiljala venanje, ono bi uvek bilo
u crkvi, u kojoj bi je neko poveo do oltara, moda ba Henri, i ne bi
gledala ni levo ni desno ve pravo u svoga zarunika, kako ve i
dolikuje jednoj nevesti. Dem bi nosio svoju opravu - ne onu za borbu,
ve u vidu vojnike uniforme, posebno skrojenu za tu priliku: crne boje
uz zlatne manetne i zlatne rune po reverima i razrezima.
Kako bi samo mladoliko izgledao! Oboje i jesu bili vrlo mladi. Tesa
je znala da nije uobiajeno venavati se sa sedamnaest i osamnaest
leta, ali nali su se u utrci sa vremenom.
U utrci za Demov ivot, dok se njegov asovnik ne zaustavi.
Spustivi ruku preko grla, osetila je prepoznatljivo treperenje
mehanikog anela koji joj je krilcima grebuckao dlan. Krojaica ju je
teskobno pogledala. Nije bila Div, ve obinjakinja, ali posedovala je
Vid, kao i svi ostali to sluie Senolovcima. Hoete li da vam uklonim
ipku, gospoice?
Tesa nije stigla da odgovori poto se zaue kucanje na vratima i
dobro poznati glas: Tesa, Dem je, tu si?
arlota se uspravila kao strela. Oh! Ne sme vas videti u venanici!
Tesa ostade posve zbunjena: Zato ne bi smeo?
Takav je senolovaki obiaj - donee vam nesreu! arlota je bre-
bolje ustala. Brzo, brzo, sakrijte se iza ormara!
Iza ormara? Ali..., Tesa je zacvilila kada ju je arlota zgrabila oko
struka i odgurala iza ormara kao kakav andarm nekog prestupnika to
mu se opasno opire. Poto ju je pustila, Tesa je poravnala haljinu, pa se
iskreveljila arloti, da bi zatim obe provirile iza tog komada nametaja
kada je krojaica, zbunjeno ih pogledavi, otvorila vrata.
Demova se srebrnkasta glava pojavila u odkrinutim vratima.
Izgledao je pomalo razbarueno, sako mu se sav nakrivio. Osvrnuo se
zbunjeno po sobi pre nego to e mu se pogled zaustaviti na arloti i
Tesi, koje behu napola zaklonjene ormarom. Bogu hvala, ree, nisam
imao pojma gde ste se svi izgubili. Gabrijel Lajtvud je dole, digao je
stranu ciku i viku!

Pii im, Vile, ree Sesili Herondejl, molim te. Makar samo jedno
pismo.
Vil je zabacio oznojenu crnu kosu mrko je pogledavi. Postavi
stopala kako treba, bee jedino to joj je rekao. Uperio je vrhom
bodea: Tu i tu.
Sesili je uzdahnula, pa je pomerila stopala. Znala je da nije zauzela
dobar poloaj, namerno je to i uinila, da bi ga raestila. A njen bi se
brat uvek dao tako lako raestiti, to je zapamtila jo iz vremena kada
je imao dvanaest leta. Cak bi i tada izazivanje da uradi neto, da se,
primerice, popne na iskoeni krov njihove kue, vodilo do istog ishoda:
do ljutitog, plavog plamena u oima i zategnute vilice, a Vil je katkad na
kraju umeo da zavri sa slomljenom rukom ili nogom.
Dabome, ovaj, gotovo odrasli Vil, nije bio isti onaj brat kakvog je
pamtila iz detinjstva. Postao je i razdraljiviji i povueniji. Nasledio je
svu majinu lepotu i svu oevu tvrdoglavost - a, plaila se, i oevu
sklonost porocima, mada je to zakljuila jedino po govorkanjima
ostalih stanara Instituta.
Digni seivo, ree joj Vil. Glas mu bee hladan i strogo sluben kao
u kakve guvernante.
Sesili ga je podigla. Trebalo joj je neko vreme da se navikne na
oseaj oprave na koi: na labavu bluzu i pantalone, na pojas oko struka.
Ali sada se u njoj kretala oputeno koliko i u najkomotnijoj spavaici.
Nije mi jasno zato nee ni da porazmisli o pismu? O jednom
jedinom pismu.
A meni nije jasno zato nee da porazmisli o odlasku kui, ree
joj Vil. Kad bi pristala da se sama vrati u Jorkir, ne bi vie brinula za
roditelje, a ja bih sredio da...
Sesili ga je prekinula, poto je taj govor ula ve hiljadu puta: Da li
bi moda prihvatio opkladu, Vile?
Sesili je bila i zadovoljna i razoarana videvi da su Vilu oi
zaiskrile, isto kao kod njihovog oca kada bi mu neki gospodin predloio
kakvo klaenje. Mukarci behu posve predvidivi.
Kakvu opkladu?, Vil je koraknuo prema njoj. Nosio je opravu na
sebi; Sesili mu je nazirala belege to su mu vijugale oko zglobova i runu
mnemozinu preko grla. Prolo je neko vreme pre nego to su belezi
prestali da joj budu nakazni, ali se sada ve i navikla na njih - kao to se
navikla i na opravu, na goleme odzvanjajue dvorane Instituta i
njegove osobene stanare.
Uperila je rukom u zid pred njima. Prastara meta bila je naslikana
crnim na zidu: sredinja taka unutar veeg kruga. Pogodim li sredite
tri puta, mora da napie pismo tati i mami da im javi kako si. Mora
im rei za kletvu i razloge tvoga odlaska.
Vilu se lice zatvorilo poput vrata, kao i svaki drugi put kada mu je
iznela isti zahtev. Ali nee je nikada pogoditi triput, da nijednom ne
promai, Sesi.
Pa, onda opklada uopte ne bi trebalo da te brine, Vilijame,
namerno je upotrebila njegovo ime. Znala je da e mu zasmetati kada
ga uje od nje, mada kada bi njegov najbolji drug - ne, njegov parabatai-
, po dolasku na Institut doznala je da su to prilino razliite stvari -
Dem to uradio, Vil je to tumaio kao znak naklonosti. Moda zato to
se jo uvek seao kako se gegala za njim na bucmastim nogicama,
dovikujui ga Vile, Vile na velkom sva zadihana. Nikada ga nije
oslovljavala sa Vilijame, samo sa Vile ili njegovim velkim imenom
Gvilime.
Zakiljio je oima, onim tamnoplavim oima iste boje kao njene.
Kada je njihova majka sa ljubavlju govorila da e Vil slamati srca kada
poraste, Sesili bi je uvek podozrivo pogledala. Vil je tada bio sav krakat,
goljav, neuredan i veito prljav. Sada joj je, pak, bilo jasno, bilo joj je
jasno im je prvi put kroila u trpezariju Instituta, i kada je on
zapanjeno ustao, a ona pomislila: Pa, to ne moe biti na Vil!
Tad je bio uperio oi u nju, iste majine oi, i ona je u njima ugledala
bes. Nije mu bilo drago to je vidi, ama ba nimalo. Tamo gde joj je u
pamenju ostao taj goljavi deak kose razbaruene kao u Ciganina, sa
liem po odei, sada je stajao ovaj visoki, zatraujui mukarac. Rei
koje je htela da izgovori rasplinule su joj se na jeziku i ona mu je
uzvratila ljutiti pogled. I, eto, tako je jo od poetka, Vil jedva nekako
trpi njeno prisustvo, kao da je kameni koji mu je upao u cipelu,
manja, ali neprekidna neugoda.
Sesili je duboko udahnula i podigla bradu, spremna da baci prvi
no. Vil nije znao, niti e ikada znati, za silne sate koje je provela u istoj
toj prostoriji sama, vebajui i uei se kako da rasporedi teinu noa u
ruci, da bi na kraju otkrila da dobro bacanje noa poinje iza tela.
Spustila je obe ruke dole, da bi zatim podigla desnu iza glave, pre nego
to e je zabaciti napred svom teinom tela. Vrh noa bio je u istoj
ravni sa metom. Pustila ga je, pa je trgla aku unazad, zinuvi.
No se zabio otricom u zid, tano posred mete.
Jedan, ree Sesili, nadmono se nasmeivi Vilu.
Pogledao ju je kamenog lica, da bi zatim istrgao no iz zida i ponovo
joj ga pruio.
Sesili ga je bacila. Drugi je no, poput prvog, odleteo pravo u metu, u
koju se i zario, mrdajui se poput podrugljivog prsta.
Dva, Sesili ree samrtnim tonom.
Stegnute vilice, Vil je ponovo izvukao no da bi joj ga vratio.
Prihvatila ga je sa osmehom. Samopouzdanje joj je prostrujalo venama
poput svee krvi. Znala je da moe. Oduvek je bila u stanju da se penje
visoko koliko i Vil, da tri brzo kao on, da isto toliko dugo zadrava
dah...
Bacila je no. Pogodio je metu i ona je na to poskoila i zatapala,
naas ponesena pobednikom radou. Kosa joj je ispala ispod nala i
rasula se preko lica; odgurnuvi je, iscerila se Vilu. Ima da napie ono
pismo. Pristao si na opkladu!
Na njeno iznenaenje, on joj se jo i osmehnuo. O, pa napisau ja
njega, rekao je, hou, kako da neu, pa u ga onda baciti u vatru.
Podigao je ruku pred naletom njenog ogorenja. Rekoh da u ga
napisati. Ali nita nisam rekao za slanje.
Sesili naglo izlete dah iz grudi: Kako se usuuje da me tako
prevari?!
Rekoh ti da nisi od senolovake sorte, inae se ne bi tako lako dala
zavarati. Neu napisati nikakvo pismo, Sesi. Protivno je zakonu, i tu
stavljam taku.
Kao da je tebi stalo do zakona!, Sesili je lupila nogom o pod, ali se
samo jo vie iznervirala, poto je prezirala devojke koje besno lupaju
nogom o pod.
Vil je zakiljio oima: A tebi uopte nije stalo do zvanja Senolovca.
Moe ovako? Ja napiem pismo i dam ti ga, ukoliko obea da e ga
sama isporuiti - i da se nee vraati.
Sesili se trecnula na to. Imala je podosta uspomena na njihova
meusobna nadvikivanja, na njene porcelanske lutkice koje je on
razbio bacivi ih kroz prozor tavana, ali je u tim uspomenama bilo i
nenosti - seanja na njenog brata koji joj previja poseeno koleno, ili
joj vezuje poputene manice u kosi. Ta je nenost nedostajala ovom
Vilu koji je sada stajao pred njom. Mama je preplakala prvih nekoliko
godina nakon to je Vil otiao; rekla je, drei Sesili u naruju, da e
Senolovci ukloniti svu ljubav iz njega. Hladni su to ljudi, rekla joj je,
ljudi koji su joj zabranili da se uda za svoga mua. ta bi on mogao da
trai kod njih, njen Vil, njen malecki?
Ne idem odavde, rekla je Sesili, zurei nazad u brata. A ako i dalje
bude navaljivao da moram... ja u... ja u...
Vrata tavana se otvorie, da bi se Demovi obrisi pojavili na ulazu.
Aaa, ree, vidim, sad ve pretimo jedno drugome. To tako itavo
popodne, ili je tek sada poelo?
On je poeo, ree Sesili cimnuvi bradom ka Vilu, mada je znala da
je zaludno. Dem se, kao Vilov parabatai, ophodio prema njoj sa nekom
uzdranom ljubaznou kakva se upuuje mlaim sestrama svojih
prijatelja, ali bi uvek stao na Vilovu stranu. Uljudno, ali ipak odluno,
stavljao je Vila ispred svega drugog na ovom svetu.
Dobro, skoro svega. Dem ju je potpuno opinio kada je prvi put
kroila u Institut - posedovao je tu onozemaljsku, neobinu lepotu, sa
tom svojom srebrnkastom kosom i oima i prefinjenim crtama lica.
Izgledao je kao princ iz bajke, pa bi se ona moda jo i vezala za njega,
da nije bilo potpuno oigledno da je bio duboko zaljubljen u Tesu Grej.
Pogledom bi iao svuda za njom, glas bi mu se promenio kada bi joj se
obraao. Sesili je jednom ula kada je njena majka razgaljeno rekla da
jedan od momaka iz njihovog komiluka gleda u neku devojku kao da je
jedina zvezda na nebu, i upravo je tako Dem posmatrao Tesu.
Sesili to nije smetalo: Tesa je prema njoj bila prijatna i ljubazna,
dodue pomalo i stidljiva, sa nosom veito u nekoj knjizi poput Vila.
Ako je Dem eleo takvu neku devojku, njih dvoje onda nikada ne bi
pasali jedno drugome - a to je due boravila na Institutu, bilo joj je
jasnije koliko bi sve to nainilo stanje izmeu nje i Vila neprijatnijim.
On je gajio estoko zatitniki stav prema Demu, i veito bi je
nadgledao i pratio da ga kojim sluajem ne uznemiri ili povredi. Ne,
mnogo joj je bolje da se dri podalje od toga.
Ba sam se razmiljao kako da liferujem Sesili do Hajd parka da
njome tamo nahranim patke, ree Vil, sklanjajui vlanu kosu unazad
da bi usput poastio Dema jednim od svojih retkih osmeha. Dobro bi
mi dola tvoja pomo.
Naalost, moda e nakratko morati da odloi nameravano
sestroubistvo. Gabrijel Lajtvud je dole, pa bih razmenio dve rei sa
tobom. Tvoje dve najdrae rei, bar kada su spojene jedna sa drugom.
Potpun prostak?, zapitao se Vil. Bezvredni skorojevi?
Dem se iroko nasmeio. Demonske ospice, ree.
Sofi je jednom rukom lagano pridravala posluavnik sa viegodinjom
uvebanou, dok je drugom kucala na vrata Gideona Lajtvuda.
Zaula je zvuk uurbanih koraka i zatim se vrata otvorie kako bi se
Gideon pojavio pred njom u pantalonama, hozentregerima i beloj
koulji zasukanoj do laktova. Ruke su mu bile mokre, kao da je upravo
proao prstima kroz kosu, koja je takoe bila vlana. Srce joj je malko
poskoilo u grudima pre nego to e se opet smiriti. Usiljeno se
namrtila.
Gospodine Lajtvude, rekla je, donela sam vam pogaice koje ste
traili, a Bridet vam je pripremila i tanjir sendvia.
Gideon se odmakao da bi mogla da ue u sobu. Bila je kao i sve
ostale sobe na Institutu: masivan, taman nametaj, veliki krevet pod
baldahinom, irok kamin i visoki prozori, koji su u ovom sluaju gledali
na unutranje dvorite. Sofi je oseala njegov pogled na sebi dok se
kretala sobom kako bi spustila posluavnik na sto pored vatre.
Uspravivi se, okrenula se prema njemu, aka sklopljenih preko kecelje.
Sofi..., otpoeo je.
Gospodine Lajtvude, prekinula ga je. Da li ste jo neto hteli?
Pogledao ju je polubuntovno, polutuno: Vie bih voleo da me
zovete Gideon.
Rekoh vam ve da vas ne mogu oslovljavati po krtenom imenu.
Ja sam Senolovac, nemam krteno ime. Sofi, molim vas. Zakoraio
je prema njoj. Pre nego to sam preao na Institut, mislio sam da smo
krenuli u pravcu prijateljstva. A, evo, otkad sam doao ovamo, vi ste
hladni prema meni.
Sofi je ruka nehotice poletela do lica. Prisetila se gospodara Tedija,
sina njenog prethodnog poslodavca, i kako je na grozan nain znao da
je spopadne po mranim okovima, da je pribije uza zid i podvue joj
ruke pod bluzu, sve joj vreme apui na uho da bi joj bilo bolje da bude
fina prema njemu da se ne bi loe provela. Od same pomisli na to ak je
i sada znalo da joj se smui.
Sofi, Gideonu se u uglovima oiju od zabrinutosti pojavie borie.
ta je bilo? Ako sam vam uinio ita loe, neto skrivio, recite mi,
molim vas, o emu se radi, da mogu sve da ispravim...
Nije se desilo nita loe, nita niste skrivili. Vi ste gospodin, a ja
slukinja; sve vie od toga bilo bi odve prisno. Nemojte me, molim
vas, terati da se oseam neprijatno, gospodine Lajtvude. Gideon, koji
je napola ve bio podigao ruku, spustio ju je uz bok. Zadelovao je toliko
utueno, da je Sofi srce smekalo. Ja mogu da izgubim sve, a on nita,
podsetila je sebe. To bi govorila sebi kasno nou, leei na svom
tesnom krevetu, uz seanje na dva oka boje bure koje bi joj lebdelo u
mislima. Mislio sam da smo prijatelji, rekao joj je.
Ne mogu vam ja biti prijatelj.
Zakoraio je prema njoj: A ta ako vas zamolim...
Gideone!, bee to Henri, u otvorenim vratima, zadihan, u jednom
od svojih groznih prsluka na zeleno-narandaste trafte. Brat ti je tu.
Dole...
Gideonu se oi razrogaie: Gabrijel je tu?
Da. Vie neto o vaem ocu, ali nee nita vie da nam kae dok ne
sie. Kune se da nee. Hajde sa mnom.
Gideon se pokolebao, prebacujui pogled sa Henrija na Sofi, koja se
trudila da bude posve neupadljiva: Ne...
Ma, hajde, smesta, Gideone, Henri je retko kada zvuao otro, pa
je uinak, kada bi do toga i dolo, umeo da prepadne. Sav je obliven
krvlju!
Gideon je prebledeo, pa se dohvatio maa okaenog na jedan od dva
klina pokraj vrata. Idem, idem.

Gabrijel Lajtvud stajao je oslonjen o zid odmah do vrata Instituta, bez

kaputa, u koulji i pantalonama natopljenim skerletom. Tesa je napolju,
kroz vrata, mogla da vidi koiju Lajtvudovih, sa platnenim grbom sa
strane, zaustavljenu u podnoju stepenita. Gabrijel mora da ju je sam
tu dovezao.
Gabrijele, rekla mu je arlota umirujue, kao da pokuava da smiri
podivljalog konja, Gabrijele, reci nam ta se zbilo, molim te.
Gabrijel je, visok i vitak, smee kose ulepljene krvlju, protrljao lice
izbezumljenih oiju. ake mu takoe behu krvave. Gde mi je brat?
Moram da razgovaram sa bratom!
Sad e odmah sii. Poslala sam Henrija po njega, i Sirila da
pripremi koiju Instituta. Gabrijele, jesi li povreen? Hoe li jedan
irace?, arlota je zvuala posve majinski, kao da se ovaj momak
nikada nije postavio protiv nje stojei iza stolice Benedikta Lajtvua,
kao da se nikada nije urotio sa ocem da bi joj preuzeli Institut.
Ba je mnogo krvi, ree Tesa istupivi. Gabrijele, nije vaa, jelda?
 Gabrijel ju je pogledao. Bee to prvi put, Tesi se uinilo, da ga vidi, a
da se on uopte ne pretvara. U oima mu se videla samo oamuenost
strahom, strahom i... zbunjenou. Nije... njihova je...
Njihova? ija to?, bee to Gideon, koji se urno sputao
stepenitem sa maem u desnoj ruci. Za njim stigoe i Henri i Dem, a
za njima i Vil i Sesili. Dem je zgranuto zastao na stepenicama, a Tesa je
shvatila da ju je upravo ugledao u venanici. Oi mu se razrogaie, ali
su se ostali ve bili progurali pored njega, povukavi i njega niz
stepenike kao list noen vetrom.
Da nije otac povreen?, Gideon je nastavio, zastavi pred bratom.
Ili ti? Podigao je ruku do bratovog lica da mu obujmi bradu i pomeri
je prema sebi. Mada je Gabrijel bio vii, izraz na licu mlaeg brata bee
oigledan - olakanje to vidi brata, i besni gr zbog britkog prizvuka u
njegovom glasu.
Otac..., otpoe Gabrijel, otac je crv.
Vil se kratko nasmejao. Bio je u opravi kao da je upravo izaao iz
vebaonice, a kosa mu se, vlana, uvijala na slepoonicama. Nije gledao
u Tesu, ali se ona na to ve i privikla. Vil je vie gotovo nije ni gledao,
sem kada bi ba morao. Drago mi je da vidim da si konano prihvatio
nae vienje stvari, Gabrijele, ali ipak to objavljuje na malko udan
nain.
Gideon je oinuo Vila prekornim pogledom pre nego to e se opet
vratiti bratu: Kako to misli, Gabrijele? ta je otac uradio? Gabrijel je
zavrteo glavom. Crv je, ree ponovo, bezizraajno. Znam da je
osramotio prezime Lajtvudovih, i da nas je obojicu lagao. Osramotio je
i unitio i majku. Ali zato mi ne moramo da budemo kao on.
Gabrijel se oteo iz bratovog stiska, najednom blesnuvi ljutito
iskeenim zubima. Ne slua me, ree. Crv je. Pravi pravcati crv!
Prokleto zmijoliko stvorenje! Pogoralo mu se stanje otkad je
Mortmejn prestao da mu alje lek. Menja se. One rane na rukama poele
su celog da ga prekrivaju. Ruke, vrat, nje-njegovo lice... Gabrijelove
zelene oi potraie Vila: Ospice su u pitanju, jelda? Ti o tome sve
zna, zar ne? Zar nisi ti ono neki strunjak za njih?
Pa, ne moramo se ba postaviti kao da sam ih ja izmislio, ree Vil.
Samo zato to sam verovao da postoje. Ima svedoenja o njima...
starih pria u biblioteci...
Demonske ospice?, ree Sesili, zbunjeno izobliivi lice. Vile, o
emu ovaj pria?
Zinuvi, Vilu se blago zajapurie obrazi. Tesa je prikrila osmeh.
Prole su nedelje otkad je Sesili dola na Institut, ali je njeno prisustvo i
dalje smetalo Vilu, uznemiravajui ga. Izgleda da nije znao kako da se
ponaa u prisustvu mlae sestre, koja nije bila ono dete koje je pamtio,
i kojoj je uporno uskraivao dobrodolicu. A Tesa je ipak zapazila da je
pratio Sesili po sobi oima, sa istom zatitnikom ljubavlju u pogledu
koju je nekada upuivao Demu. Postojanje i nain dobijanja
demonskih ospica zasigurno bee poslednja stvar koju bi objanjavao
Sesili. Nita to bi tebe zanimalo, promrmljao je.
Gabrijelov pogled odleteo je prema Sesili, na ta mu se usne
iznenaeno razjapie. Tesa je videla kako je guta pogledom. Vilovi su
roditelji sigurno i sami bili veoma lepi, pomislila je Tesa, im je i Sesili
toliko lepa koliko je Vil zgodan, sa istom blistavom crnom kosom i
zapanjujuim oima tamnoplave boje. Sesili mu je odvano uzvratila
pogled, znatieljnog izraza lica; mora da se pitala ko li je sad ovaj
momak, kojem se njen brat oito nikako nije sviao.
Otac je mrtav?, zapitao ga je Gideon podignutog glasa. Da ga nisu
demonske ospice ubile?
Nisu ga ubile, ree Gabrijel, ve promenile. Skroz su ga
promenile. Pre nekoliko nedelja prebacio je domainstvo u izik. Nije
hteo da mi kae zato. A onda se pre nekoliko dana zakljuao u radnoj
sobi. Nije izlazio napolje, ak ni da jede. Jutros sam otiao do radne
sobe da pokuam da ga izvuem napolje. Vrata su bila otrgnuta sa
arki. Niz hodnik je vodio trag neega ljigavog. Ispratio sam ga dole sve
do bate. Osvrnuo se po potpuno tihom predvorju. Pretvorio se u
crva. To pokuavam da ti kaem.
A pretpostavljam da ne bi moglo da se desi, ree Henri usred tog
tajca, da ga, uf, neko nagazi?
Gabrijel ga je zgaeno pogledao. Pretraio sam batu. Pronaao
sam samo neke od sluga. A kad kaem pronaao sam, bukvalno tako i
mislim. Bili su skroz... raskomadani. Progutavi knedlu, pogledao je
svoju okrvavljenu odeu. Zauo sam neki zvuk - neko piskavo
zavijanje. Okrenuvi se, ugledah ga kako ide ka meni. Veliki slepi crv,
kao adaje iz legendi. Usta mu behu irom razjapljena, obrubljena
otrim zubima. Okrenuh se i potrah prema tali. Zamigoljio se za
mnom, ali sam skoio na koiju i odvezao se kroz kapiju. To stvorenje...
otac... nije polo za mnom. Mislim da se plai da ga ne vidi narod!
Aaa, ree Henri, dakle, ipak je prevelik da ga nagazi.
Nije trebalo da beim, ree Gabrijel, gledajui brata. Trebalo je da
stanem pred to stvorenje i da ga odbijem. Moda moe da se urazumi.
Moda je otac jo uvek negde u njemu.
A moda bi te i pregrizao napola, ree Vil. To to nam ti opisuje,
pretvaranje u demona, jeste poslednji stupanj ospica.
Vile!, arlota je podigla ruke u vazduh. Pa, to nam nisi rekao?!
Da znate da vam se sve knjige o demonskim ospicama nalaze tu u
biblioteci, Vil ree povreeno, nisam nikoga spreavao da ih proita.
Jeste, ali ako bi se Benedikt ve pretvorio u ogromnu zmijurinu, ne
misli da si mogao bar neto da nam natukne?, ree arlota. Za
opte dobro?
Pod jedan, ree Vil, nisam znao da e se pretvoriti u dinovskog
crvekanju. Zavrna etapa demonskih ospica jeste pretvaranje u
demona. Mogao je bilo kakav da bude. Pod dva, potrebne su nedelje i
nedelje da doe do preobraaja. Mislio sam da bi ak i osvedoeni
glupan poput ovde prisutnog Gabrijela primetio tako neto i nekoga
obavestio.
Obavestio koga?, zapitao je Dem, sasvim razborito. Primakao se
Tesi dok se vodio razgovor. Stojei jedno do drugoga, dodirivali su se
nadlanicama.
Klavu. Potara. Nas. Bilo koga!, ree Vil, uputivi jedan ozlojeeni
pogled Gabrijelu, koji je pomalo povratio boju, delujui razdraeno.
Nisam ja osvedoeni glupan...
Pa, nedostatak svedoanstva teko da je dokaz inteligencije,
promrmljao je Vil.
I kao to vam rekoh, otac je bio zakljuan u radnoj sobi cele prole
nedelje...
I tebi to nimalo nije bilo upadljivo?, ree Vil.
Ne zna ti naeg oca, ree Gideon ravnim glasom koji je koristio
ponekada kada bi razgovor o njegovoj porodici bio neizbean. Ponovo
se okrenuo prema bratu, da mu stavi ruke na ramena i da mu se obrati
tiho, odmerenim glasom koji niko drugi nije mogao da uje.
Dem je, pored Tese, provukao mali prst oko njenog. Bee to njihov
mali znak ljubavi, na koji je Tesa navikla u proteklih nekoliko meseci,
ak toliko da je katkad znala da isturi ruku bez razmiljanja kada bi
stao pored nje. To ti je venanica?, pitao ju je u pola glasa.
Tesu je odgovora potedelo Bridetino pojavljivanje sa opravom u
rukama, na ta se Gideon najednom okrenuo prema ostalima da im
kae: Cizik. Moramo odmah poi. Gabrijel i ja, ako niko drugi nee.
Zar sami?, ree Tesa, dovoljno prepadnuta da bi joj se te rei same
otele. Ali zato ne biste pozvali ostale da vam se pridrue...?
 Zbog Klave, ree Vil, ivahnih plavih oiju, ne eli da Klava sazna
za njegovog oca.
Ti bi eleo?, ree Gabrijel uzrujano. Da se radi o tvojoj porodici?
Usne mu se povie. Zaboravi da sam te pitao, ti ionako ne zna ta
znai odanost...
Gabrijele, Gideon mu ree prekorno, ne obraaj se Vilu na takav
nain.
Gabrijel se uinio iznenaen, za ta Tesa ba i nije mogla da ga krivi.
Gideon je znao za Vilovo prokletstvo, za to njegovo uverenje koje je
izazvalo preku narav i neuljudno ponaanje, kao i svi ostali na Institutu,
ali je ta pria bila poverljiva, i nije bila reena nikome iz spoljnjeg sveta.
Poi emo sa vama. Kako ne bismo poli?, ree Dem, pustivi
Tesinu ruku kako bi istupio. Gideon nam je uinio uslugu. to mi
nismo zaboravili, je li tako, arlota?
Dakako da nismo, ree arlota okreui se. Bridet, opravu...
Ba je zgodno to sam ja ve u njoj, ree Vil kada je Henri zbacio
kaput kako bi ga zamenio sakoom iz oprave i opasaem sa orujem;
Dem je uinio isto, te je ulaz najednom bio sav u pokretu - arlota se
tiho obratila Henriju, drei ruku tik iznad stomaka. Tesa je odvojila
pogled od njihove line konverzacije, da bi ugledala jednu crnokosu
glavu nagnutu pored jedne svetle kose. Dem se naao pokraj Vila sa
izvaenom stelom ne bi li mu pored grla naneo runu. Sesili je
namrteno pogledala brata.
I kod mene je ba zgodno to sam ve u opravi, objavila je.
Vil je naglo trgao glavu, nateravi Dema da iznervirano protenje.
Sesili, ni u kom sluaju!
Nema ti prava da mi kae da li mogu ili ne mogu, sevnula je
oima. Idem!
Vil je cimnuo glavom prema Henriju, koji je samo pomirljivo
slegnuo ramenima. Nije da nije u pravu. Obuava se ve gotovo dva
meseca...
Jo uvek je devojica!
I ti si isto to radio u petnaestoj, ree Dem tiho, pa se Vil
najednom okomio na njega. Naas se inilo da svi zadravaju dah, ak i
Gabrijel. Dem je staloeno izdrao Vilov pogled i Tesa je po ko zna koji
put imala oseaj da su utke razmenili nekoliko rei.
Uzdahnuvi, Vil je napola sklopio oi. Sad e jo i Tesa hteti da ide s
nama.
Pa, naravno da idem, ree desa. Moda nisam Senolovac, ali sam
takoe obuena. Dem ne ide bez mene.
Ali ti si u venanici!, usprotivio se Vil.
Pa, sad kad ste je ve svi videli, ne mogu je nikako nositi na
venanju, ree Tesa. Ipak je to loa srea, ako nisi znao.
Vil je progunao neto na velkom - neto nerazgovetno, mada
jasnim poraenim tonom. Dem je uputio Tesi jedan zabrinuti
osmejak. Vrata Instituta se otvorie putajui snop jesenjeg sunca u
predvorje. Siril se pojavio na pragu, zadihan.
I druga koija je spremna, ree, ko ide?

Za: Venika Josiju Vejlanda

Od: Saveta
Potovani gospodine,
Kao to ste i sami nesumnjivo svesni, vaem sluenju na poloaju
Venika, nakon deset godina, blii se kraj. Doao je trenutak za
postavljanje vaeg naslednika.
to se nas lino tie, mi ozbiljno razmatramo postavljanje arlote
Branvel, devojakog prezimena Ferajld. Do sada je obavljala dobar
posao kao elnik londonskog Instituta, a smatramo da bi dobila i vau
podrku, s obzirom da ste je vi i postavili na poloaj nakon smrti njena
oca.
Budui da su nam vae miljenje i procena od najvee vanosti, bili
bismo vam zahvalni na vaem stavu po ovom pitanju.
Sa najdubljim potovanjem,
Viktor Vajtlo, Istrailac, u ime Saveta
 2.
CRV OSVAJA

A Ludosti dosta i jo vie Greha,

uz Stravu su bit tog zapleta.
Edgar Alan Po, Crv osvaja

Kada se koija Instituta zakotrljala kroz kapiju kue Lajtvudovih u

iziku, Tesa je mnogo bolje mogla da osmotri to mesto nego prvi put
kada je bila tamo u po noi. Dugaak ljunkoviti puteljak oivien
drveem vodio je prema golemoj beloj kui uz kruni prednji prilaz.
Kua je upadljivo sliila nacrtima antikih hramova u Grkoj i Rimu sa
svojim vrstim, simetrinim linijama i ravnim stubovima. Neka koija
ve je stajala ispred stepenica, dok se po vrtu irila itava mrea
ljunkovitih stazica.
A vrt svakako bee divan. Cak i usred oktobra svuda je bilo gomile
cvea - crvenih rua to kasno cvetaju i hrizantema
bronzanonarandaste, ute i tamnozlatne boje to su oiviavale uredne
stazice koje lutahu izmeu drvea. Kada je Henri zaustavio njihovu
koiju, Tesa je izala napolje uz Demovu pomo, te je zaula ubor
vode: neki potoi, pretpostavila je, usmeren tako da tee kroz vrt.
Bee to jedno toliko draesno mesto da je u glavi teko mogla da ga
povee sa istim onim mestom na kojem je Benedikt odrao onaj svoj
vraiji bal, mada je videla stazu koja je skretala iza kue i kojom se i ona
one noi spustila. Vodila je prema krilu kue koje je izgledalo kao da je
nedavno dograeno...
Koija Lajtvudovih dokotrljala se iza njih sa Gideonom kao
koijaem. Gabrijel, Vil i Sesili pokuljae iz nje. Herondejlovi su se i
dalje prepirali kada se Gideon spustio dole pred Vilom, koji je
doaravao svoje argumente samouvereno maui rukama. Sesili ga je
namrteno gledala, pobesnelog izraza lica, zbog kojeg je toliko liila na
brata da bi, u bilo kojim drugim okolnostima, sve to jo bilo i smeno.
Gideon se, jo blei nego ranije, obrnuo oko sebe sa isukanim
seivom u ruci.
Tatjanina koija, ree kratko kada mu Dem i Tesa prioe.
Uperio je rukom u zapregu ispred stepenita. Oboja vrata behu
otvorena. Mora da je odluila da doe u posetu.
I to ba sada..., Gabrijel je zazvuao gnevno, mada su mu zelene
oi bile natopljene strahom. Tatjana im je bila sestra, svee udata. Grb
na koiji, trnoviti venac, mora da je predstavljao znamenje porodice
njenog supruga, pomislila je Tesa. Njihova skupina ukipljeno je stajala,
gledajui kako Gabrijel prilazi koiji i skida dugaku sablju sa pojasa.
Nagnuvi se prema vratima, glasno je opsovao.
Odmakavi se, pogledao je Gideona pravo u oi. Ima krvi na
seditima, ree. I... ovoga. Bocnuo je toak vrhom sablje, a kada ju je
povukao, sa nje je visila dugaka froncla neke smrdljive sluzi.
Vil je istrgao serafimski ma sa kaputa, pa je glasno uzviknuo:
Jeremil! im je zablistalo poput bledobele zvezde na jesenjem suncu,
pokazao je prvo ka severu, pa ka jugu. Vrt se prua posvuda oko kue,
sve do reke, rekao je. Znam vrlo dobro, jer sam jedne noi ovuda jurio
demona Marbasa. Gde god da se nalazio, isto sumnjam da bi Benedikt
naputao posed. Ne bi riskirao da ga vide.
Mi idemo u zapadni deo kue. Vi idite u istoni, ree Gabrijel.
Viknite ako bilo ta vidite, pa emo se nai.
Gabrijel je obrisao seivo o ljunak prilaza, pa je ustao i poao za
bratom iza kue. Vil se uputio u suprotnom smeru zajedno sa Demom,
a Sesili i Tesa krenue za njima. Vil je zastao na oku da osmotri vrt
pogledom, traei bilo kakve neobine prizore ili zvukove. Tren kasnije
dao je znak ostalima da ga prate.
Kada su krenuli dalje, Tesi je potpetica cipele zapela za komad
ljunka pod ivicom. Zateturala se i odmah i uspravila, ali se Vil
osvrnuo namrten. Tesa, ree. Nekada ju je zvao Tes, ali vie ne. Ne
bi trebalo da si tu. Nisi spremna. Bar nas saekaj u koiji.
Neu, ree Tesa prkosno.
Vil se ponovo okrenuo prema Demu, koji je pokuavao da prikrije
osmeh: Tesa je tvoja verenica! Ti je urazumi.
Drei tap-ma u ruci, Dem joj je priao na stazici: Tesa, uini to
bar kao uslugu meni, vai?
Misli da ne mogu da se borim, ree Tesa odmakavi se kako bi na
njegov srebrni pogled uzvratila istim takvim svojim. Zato to sam
ensko?
Mislim da ne moe da se bori jer si u venanici, ree joj Dem.
Iskreno reeno, mislim da ni Vil ne bi mogao da se bori u toj haljini.
Moda ne bih, ree Vil koji je imao sluh kao imi, ali bih prosto
blistao kao nevesta.
Sesili je podigla ruku i uperila je negde u daljinu: ta je ono?
Sve etvoro se naglo okrenue da bi ugledali neku priliku koja je
jurila prema njima. Sunce im je peklo oi, te je Tesa naas, dok joj se oi
nisu privikle, sve videla vrlo mutno. Ali se ta mutna mrlja ubrzo
pretvorila u obrise devojke koja tri. Nije imala eir, te joj se
svetlosmea kosa vijorila na vetru. Bila je visoka i koata, obuena u
haljinu jarko ruiaste boje, koja je pre ovoga verovatno bila vrlo
prefinjena, ali je sada bila iskidana i okrvavljena. Uletela je meu njih
vritei, da bi se zatim bacila Vilu u naruje.
Zateturavi se, zamalo je ispustio Jeremila: Tatjana...
Tesa nije mogla da razazna da li ju je Vil odgurnuo od sebe ili se ona
sama odmakla, ali se Tatjana pomerila za nekoliko centimetara od
njega, i Tesa joj je prvi put ugledala lice. Uzano, i okasto. Imala je rusu
kosu poput Gideonove i oi zelene kao Gabrijelove, i moda bi jo i bila
lepa da joj lice nije bilo naborano u jogunastoj nadurenosti. Mada je
bila sva uplakana i zadihana, bilo je nekog glumatanja u njenom
ponaanju, kao da je bila svesna da su sve oi uprte u nju - posebice
Vilove.
Neko golemo udovite, zaridala je, neko stvorenje - zgrabilo je
mog divnog Ruperta iz koije i dalo se sa njim!
Vil ju je odgurnuo od sebe: Kako to misli dalo se sa njim?
Uperila je rukom. O-onamo, zacvilela je. Odvuklo ga je u
talijansku batu. Isprva je uspevao da izmakne njegovim eljustima, ali
ga je jurio po stazicama. Ma koliko da sam vikala na njega, nije htelo da
ga pu-pusti! Nanovo je briznula u pla. Vikala si, ree Vil. Samo si to
radila?
Pa, podosta sam se izvikala, Tatjana je zazvuala povreeno.
Potpuno se odmakla od Vila ne bi li ga prostrelila svojim zelenim
oima. Vidim da si sebian kao to si vazda bio. Oi joj odlutae ka
Tesi, Sesili i Demu. Gosn Karsterse, ree utogljeno, kao da su na
nekoj batenskoj zabavi. Skupila je oi kada joj se pogled zaustavio na
Sesili. A vi...
O, za ime Anela!, Vil se progurao pored nje, a Dem je,
osmehnuvi se Tesi, poao za njim.
 Vi mora da ste Vilova sestra, ree Tatjana Sesili kada su momci
nestali negde u daljini. Tesu je namerno izostavila.
Sesili ju je pogledala u neverici: Jesam, mada ne vidim po emu je
to sad bitno. Tesa, idete li?
Idem, ree Tesa, pa joj se pridruila; hteo je Vil tamo ili ne, a i
Dem, ne moe da gleda kako se njih dvojica uputaju u neku opasnost,
a da ona nije pored njih. Tren kasnije zaula je Tatjanine snebivljive
korake po ljunku iza nje.
Odmakle su se od kue, prema zvaninom delu bate napola
skrivenom visokom ivom ogradom. Negde u daljini sunce je treperilo
po zimskoj bati od stakla i drveta sa kupolastim krovom. Bee to lep
jesenji dan: duvao je otar vetar irei miris lia kroz vazduh. Zauvi
neko utanje, Tesa se osvrnula prema kui iza sebe. Uzdizala se visoko
sa svojom glatkom belom fasadom naruenom jedino zasvodenim
balkonima.
Vile, apnula je kada je podigao ruke da joj skloni ake sa svoga
vrata. Skinuo joj je rukavice i one se pridruile njenoj masci i Desinim
ukosnicama na kamenu terase. Potom je i svoju masku skinuo i odbacio
je, da bi potom rukama proao kroz vlanu crnu kosu i sklonio je sa ela.
Donji rub maske ostavio mu je tragove po visokim jagodicama, nalik
blagim oiljcima, ali kada je posegnula ka njima u elji da ih dodirne, on
joj je neno uhvatio ruke i spustio ih nazad.
Ne, ree, dopusti mi da ja tebe prvi dodirnem. Prieljkivao sam to...
estoko se zacrvenevi, Tesa je otrgla pogled od kue i uspomena
koje je krila u sebi. Mala skupina stigla je do prolaza u ivoj ogradi sa
desne strane. Sa druge strane jasno se videla talijanska bata okruena
zelenilom. Unutar samog kruga, bata je bila oiviena nizovima kipova
antikih junaka i prilika iz starih predanja. Venera je sipala vodu u
sredinji vodoskok iz upa, dok su kipovi slavnih istoriara i dravnika
- Cezara, Herodota, Tukidida - gledali jedni druge ispraznih oiju preko
stazica koje su se irile iz sredita. Bilo je meu njima i pesnika i
dramskih pisaca. Tesa je, urei, prola pored Aristotela, Ovidija i
Homera - ije oi behu povezane kamenom maskom ukazujui da je
bio slep - Vergilija i Sofokla, pre nego to e im neki vrisak zaparati ui.
Naglo se okrenula. Nekoliko koraka iza nje Tatjana je stajala kao
ukopana, iskolaenih oiju. Tesa joj je pritrala uz ostale za sobom;
prva je stigla do Tatjane, koja se slepo uhvatila za nju, kao da je naas
zaboravila ko je Tesa. Rupert, zavapila je Tatjana zurei ispred sebe,
pa je Tesa ispratila njen pogled i ugledala muku izmu kako viri iza
ive ograde. U trenutku joj se uinilo da neko lei na zemlji oamuen, i
da mu je ostatak tela sakriven pod zelenilom, ali kada se nagnula,
hvatila je da je izma - uz nekoliko centimetara izgrienog, krvavog
mesa koje je tralo iz nje - bila jedino to ima da se vidi.

Crv od etrdeset stopa?, Vil je promrmljao Demu dok su se kretali

talijanskom batom, ne diui nikakve zvukove izmama po ljunku -
zahvaljujui pokojoj runi neujnosti. Zamisli samo kakvu bismo sve
ribu mogli sa njim da upecamo!
Demu usne zaigrae: Nije smeno, da zna.
Pa, jeste bar malko.
Ne moe ovakvu jednu priliku da svede na alu, Vile. Mi ti tu
priamo o Gabrijelovom i Gideonovom ocu.
Ne priamo mi o njemu; ve ga jurimo po ukrasnom vrtu sa
kipovima zato to se pretvorio u crva!
U demonskog crva, ree Dem, zastavi kako bi obazrivo provirio
iza ive ograde. Ogromna zmijurina. To nimalo ne smanjuje tvoje
neumesne ale?
A nekad su ti moje neumesne ale donosile bar neto zabave,
uzdahnuo je Vil. A sad se, eto, odnekud pojavio crv... sumnje u moj
smisao za alu.
Vile...!
Dema je prekinuo prodoran vrisak. Oba momka okrenue se da bi
ugledali Tatjanu Blektorn kako odstupa i pada Tesi u naruje. Tesa je
uhvatila tu devojku da je pridri, a Sesili je krenula ka otvoru u ivici
hitro vadei serafimski ma iz. pojasa lakoom izvebanog Senolovca.
Vil nije uo da bilo ta govori, ali joj se seivo naglo pojavilo u ruci da
joj osvetli lice i istovremeno u Vilovom stomaku raspiri muni oseaj
straha.
Potrao je zajedno sa Demom. Tatjana je mlitavo visila u Tesinom
naruju, lica upadljivo izoblienog ucveljenim izrazom. Ruperte!
Ruperte! Tesa se muila pod teinom druge devojke, te je Vilu dolo
da zastane i pomogne joj, ali je Dem to ve uinio spustivi ruku na
Tesinu, to mu bee sasvim razborito. Ipak je to njegova dunost, kao
njenog verenika.
Vil je divljaki usmerio panju nazad na sestru, koja je krenula u
prolaz u ivoj ogradi, visoko podignutog seiva dok je zaobilazila
grozne ostatke Ruperta Blektorna.
Sesili!, doviknuo je Vil ogoreno. Ovla se okrenula...
I tada je sve oko njih prasnulo. Zemlja i blato odletee u vazduh
pred njima ikljajui pravo ka nebu. Grumenje zemlje i blato zasue ih
poput grada. U sredini gejzira - neka golema, slepa zmija, svetle
sivkasto-bele boje. Boje mrtvog ljudskog mesa, pomislio je Vil. Smrad
ih je zapahnuo od nje kao iz groba. Tatjana je ciknula, pa se sva
otromboljila povlaei i Tesu na zemlju sa sobom.
Crv poe da se bacaka napred-nazad u pokuaju da se izvue iz
zemlje. Razjapio je usta - koja i ne liie toliko na usta koliko na procep
koji mu je raspoluivao glavu, obrubljen zubima kao u ajkule. Ljutito
mu je siktanje dopiralo iz grla.
Stoj!, dreknula je Sesili. Isturila je plamtei serafimski ma ispred
sebe; delovala je posve neustraivo. Nazad, stvorenje jedno prokleto!
Crv se ustremio na nju. Ostala je nepokolebana sa seivom u aci,
kada je obruio ogromne eljusti na nju - i na to je Vil poskoio ka njoj
da je odgurne sa puta. Oboje se skotrljae u ivu ogradu kada je crv
glavom tresnuo po tlu gde je maloas stajala, ostavljajui za sobom
poveu rupu.
Vile!, Sesili se otrgla od njega, ali nedovoljno brzo. Serafimskim
maem zaparala ga je po podlaktici ostavljajui mu crvenu opekotinu.
Oi joj plamtee poput plave vatre. Nisi morao!
Nisi obuena!, Vil se proderao, van sebe od besa i
prestravljenosti. Ubie se! Ostani tu! Posegnuo je za seivom, ali se
izvila od njega i poskoila. Tren kasnije crv se ponovo obruio
otvorenih usta. Vil je ispustio sopstveno seivo kada se bacio na
sestru; lealo je nekoliko stopa dalje. Odskoio je u stranu i izbegao
eljusti toga stvorenja za nekoliko centimetara, ali se tada i Dem
naao tamo sa tapom-maem u ruci. Snano je podigao i zario otricu
postrance u telo crva. Pakleni mu se pisak oteo iz grla i on ibnu
unazad prskajui crnom krvlju oko sebe. Sikui, nestao je negde iza
ograde.
Vil se naglo okrenuo. Jedva da je video Sesili; Dem se bio bacio
izmeu nje i Benedikta, te je sada bio poprskan crnom krvlju i blatom.
Tesa je iza Dema privukla Tatjanu u krilo; suknje su im se obema
nadule na zemlji, te se Tatjanina dreavo ruiasta stopila sa
unitenom zlatnom svilom Tesine venanice. Tesa se nagnula preko
nje kao da pokuava da je zatiti od prizora njenog oca, te su joj sada
kosa i odea bile poprskane demonskom krvlju. Podigla je glavu, bledog
lica, da bi oima pronala Vilove.
U tom jednom trenutku usred bate, sva buka i vonj krvi i demona
nestadoe, i on je ostao nasamo u neujnom prostoru sa Tesom. Dolo
mu je da joj pritri, da je zagrli. Da je zatiti.
Meutim, Demova je dunost bila da sve to uradi, nije njegova.
Nije njegova!
Tren je proao i Tesa se nala na nogama svom snagom
pokuavajui da podigne Tatjanu tako to je prebacila njenu ruku oko
svoga ramena, dok se Tatjana njihala uz nju, jedva svesna.
Mora je odvui odavde. Nastradae, ree Vil, osmatrajui batu.
Nikada nije prola obuku.
Tesi se usta tvrdoglavo stisnue u prepoznatljivu ravnu liniju. Ne
elim da vas ostavim.
Sesili je bila uasnuta. Zar ne mislite da... Zar to stvorenje ne bi
ustuknulo? Ipak mu je kerka. Ako je u tom stvoru... u njemu... ostalo
bilo kakve ljubavi prema porodici...
Sesi, on je proderao sopstvenog zeta!, odbrusio joj je Vil. Tesa,
mora da ode sa Tatjanom ako eli da joj spasi ivot. I ostani uz nju
pored kue. Bio bi pravi uas ako dotri nazad ovamo.
Hvala ti, Vile, Dem je proaptao kada je Tesa odvukla onemoalu
devojku odatle najbre to je mogla, a Vil je njegove rei doiveo kao tri
iglice zabodene u srce. Kad god bi Vil uinio neto da bi zatitio Tesu,
Dem bi pomislio da to radi zbog njega, ne zbog sebe. I Vil bi svaki put
poeleo da je Dem u pravu. Svaka od tih iglica imala je svoje ime.
Krivica. Sramota. Ljubav.
Sesili je vrisnula. Neka senka zaklonila je sunce, na ta iva ograda
ispred Vila najednom odlete u vazduh. Naao se zablenut u
tamnocrveno drelo ogromnog crva. Niti pljuvake irile su mu se
izmeu dinovskih zuba. Vil je posegao za maem oko pojasa, ali je crv
ve krenuo unazad sa nekim seivom koje mu je trcalo sa vrata. Vil ga
je odmah prepoznao. Demovo seivo. uo je da mu parabatai uzvikuje
upozorenje, pre nego to e se crv sruiti ponovo prema njemu, pa mu
je zamahnuo maem navie pod vilicu. Krv mu je iknula kroz zube,
pricajui Vila po opravi uz zvuk cvranja. Neto ga je mlatnulo
otpozadi po kolenima i on se, zateen, gadno sruio, tresnuvi
ramenima o travu.
Zagrcnuo se kada mu vazduh izlete iz plua. Crv ga je obavio oko
kolena tankim, prstenastim repom. Krenuvi da koprca nogama, pred
oima mu se zarojie zvezdice, Demovo napeto lice, plavo nebo iznad
njega...
Fiju! Neka se strela zarila crvu u rep, tik iznad Vilovog kolena.
Benedikt je popustio stisak toliko da Vil moe da se otkotrlja po zemlji i
nekako pridigne na kolena, da bi zatim ugledao Gideona i Gabrijela
Lajtvuda kako jure prema njemu po utabanoj stazi. Gabrijel je u ruci
drao luk. U trku je ponovo zadenuo strelu u njega, te je Vil, donekle
iznenaeno, shvatio da je Gabrijel Lajtvud upravo pogodio oca kako bi
Vilu spasio ivot.
Crv se presamitio unatrake, i Vil je pod mikama osetio neije ruke
koje ga povukoe na noge. Dem! Kada je pustio Vila, ovaj se okrenu,
primeujui da je njegov parabatai ve izvukao svoj tap-ma, ljutito
sevajui pogledom ispred sebe. Demonski crv se, izgleda, bolno
koprcao, talasajui se celim telom i mlatei ogromnom, slepom glavom
levo-desno, toliko snano da je poupano bunje poelo da leti oko
njega. Lie takoe polete vazduhom i senolovaku druinu poe da
gui praina. Vil je uo da Sesili kalje i arko je eleo da joj kae da
otri nazad do kue, ali je znao da ne bi tako uinila.
Crv je nekako, mlatei vilicom, uspeo da izbaci ma; oruje je
tresnulo o tle meu ruinim grmljem, zamazano crnim ihorom. Crv je
zaklizao unazad, ostavljajui za sobom sluzavo-krvavi trag.
Iskreveljivi se, Gideon se bacio napred ne bi li zgrabio odbaeni ma
rukom zatienom rukavicom.
Benedikt je najednom sunuo navie poput kobre razjapljenih
ljigavih eljusti. Gideon je podigao ma, inei se neverovatno majuan
naspram goleme telesine toga stvorenja.
Gideone!, zauo se Gabrijel koji je, prebledeo, podigao luk; Vil se
taman bio okrenuo u stranu, kada je strela zaitala pored njega da bi
se zarila u telo crva. Crv se obrnuo, ciknuvi, te je izuzetno hitro
odmigoljio od njih. Odmiui se razmahanog repa, dokaio je rub
jednog kipa, te ga je vrsto stegao i kip je prasnuo smrvljen u prah
kojim je potom zasuo prazan ukrasni bazeni.
Tako mi Anela, smodio je Sofokla, zapazio je Vil kada je crv
nestao iza neke velike zgrade u obliku grkog svetilita. U dananje
vreme izgleda vie niko ne ceni antike pisce!
Gabrijel je, dahui, spustio luk. Budalo jedna!, ree divljaki
bratu. ta ti bi da onako nasrne na njega?
Gideon se naglo okrenuo sa krvavim maem uperenim u Gabrijela.
Ne njega, ve to neto. To ti vie nije na otac, Gabrijele. Ako to ne
moe da pojmi...
 Pogodio sam ga strelom!, viknuo je Gabrijel. ta jo hoe od
mene, Gideone?
Gideon je zavrteo glavom kao da je zgroen bratovljevim
ponaanjem; ak je i Vil, kojem Gabrijel nije bio nimalo drag, osetio
traak saaljenja prema njemu. On, ipak, jeste pogodio tu betiju.
Moramo za njim, ree Gideon. Stvorenje je otilo iza kulise...
Iza ega?!, ree Vil.
Iza kulise, Vile, ree Dem. Ukrasna graevina. Pretpostavljam da
uopte nema unutranjost.
Gideon je odmahrruo glavom. Samo zid od gipsa. Ako bismo nas
dvojica krenuli sa jedne strane, a ti i Dems sa druge...
Sesili, ta to radi?!, pitao je Vil, prekidajui Gideona; znao je da
zvui kao uzrujani roditelj, ali nije mario. Sesili je gurnula seivo za
pojas, te je sada pokuavala da se uzvere uz jedno od manjih tisovih
stabala unutar prvog reda ive ograde. Nije vreme za penjanje po
drveu!
Besno ga je pogledala, te joj crna kosa pade preko lica. Taman je
zinula da mu odgovori, ali pre nego to je uspela bilo ta da kae, zauo
se zvuk slian zemljotresu i kulisa se raspala u gipsanim krhotinama.
Crv je sunuo napred, zaputivi se pravo ka njima zastraujuom
brzinom nezaustavljivog voza.

Dok su stigle do prednjeg dvorita kue Lajtvudovih, Tesu su bolela i

leda i vrat. Bila je vrsto utegnuta u stezniku pod tekom venanicom, a
uplakana Tatjana svojom joj je teinom bolno opteretila levo rame.
Laknulo joj je kad im se koije pojavie na vidiku - laknulo, mada se
i malo prepala. Prizor u dvoritu bee posve miran - koije su ih ekale
tamo gde su ih ostavili, konji su pasli travu, fasada kue bee posve
itava. Nakon to je delom odvukla, a delom odnela Tatjanu do prve
koije, Tesa je trgla vrata kako bi joj pomogla da ue unutra, trgnuvi
se kada joj je ta devojka zarila otre nokte u ramena kako bi se sa
silnim podsuknjama odgurnula unutra.
Oh, boe, zavapila je Tatjana. O, sramote, o strahovite sramote!
Ako Klava sazna ta se desilo sa mojim ocem... Za boga miloga, zar nije,
makar naas, mogao da pomisli na mene?
Tesa je zatreptala. To stvorenje, rekla je, svakako nije kadro da
misli na bilo koga, gospoo Blektorn.
 Tatjana ju je oamueno pogledala, i Tesa se nakratko postidela
prezira koji je osetila prema toj devojci. Nije joj se svialo to su je
oterali iz bate, gde je moda mogla biti od pomoi - ali Tatjana je
upravo gledala kako joj sopstveni otac kida mua na komade pred
njenim oima. Zasluila je vie saoseanja nego to je Tesa oseala.
Tesa je ublaila glas: Znam da ste se gadno prepali. Ako biste malo
prilegli...
Mnogo ste mi neto visoki, ree Tatjana, da li vam se gospoda
ale zbog toga?
Tesa ostade zablenuta.
I jo ste i obueni kao nevesta, ree Tatjana. Nije li to posve
udnovato? Zar oprava ne bi bolje odgovarala zadatku? Jasno mi je da
nije mnogo laskava, i da nuda oveka na svata natera, ali...
Najednom se uo neki tresak. Tesa se odvojila od koije kako bi se
osvrnula oko sebe; zvuk je doao iz kue. Henri, pomislila je Tesa.
Henri je sam uao unutra. Stvorenje je, naravno, u bati, ali ipak... to je
Benediktova kua. Prisetila se balske dvorane, pune demona kada je
poslednji put bila tu, te je pokupila suknje obema rukama. Ostanite tu,
gospoo Blektorn, rekla je. Moram da ustanovim uzrok te buke.
Ne!, Tatjana se uspravila kao strela. Ne ostavljajte me samu!
Zao mi je, Tesa se odmakla, odmahujui glavom, ali moram.
Ostanite u koiji, molim vas!
Tatjana je viknula neto za njom, ali se Tesa ve okrenula da bi
jurnula uz stepenice. Probivi se kroz ulazna vrata, pojavila se u
velianstvenom predvorju prekrivenom naizmeninim kockama crnog
i belog mermera, kao na ahovskoj tabli. Ogroman luster visio je sa
plafona, mada nijedna votanica nije bila upaljena; jedina svetlost bila
je ona dnevna to je kuljala kroz izduene prozore. Vijugavo stepenite
koje je oduzimalo dah krivudalo je navie. Henri!, Tesa je viknula.
Henri, gde ste?
Povik umesto odgovora i novi tresak zaue se sa sprata iznad nje.
Tesa je jurnula gore i odmah i posrnula kada joj se stopalo zakailo za
rub haljine, na ta joj se av skroz rasparao. Iznervirano gurnuvi
suknju u stranu, potrala je dalje, niz dugaak hodnik iji zidovi behu
ofarbani beliasto-plavom bojom i ukraeni desetinama gravura u
pozlaenim ramovima, pa potom kroz vrata u neku sobu.
Jamano se radilo o mukoj prostoriji, biblioteci ili radnoj sobi:
draperije behu od teke, tamne tkanine, po zidovima visie uljane slike
slavnog ratnog brodovlja. Behu obloeni raskonim zelenim tapetama,
mada su one naizgled bile uflekane udnim tamnim mrljama. To mesto
je imalo neki neobian miris, slian onome pored obala Temze, gde je
kojeta trunulo pod veito oblanim nebom. A preko njega, bakarni
zadah krvi. Jedna od polica za knjige bila je sruena u gomili sre i
slomljenog drveta, a na persijskom ilimu pored nje leao je Henri
rvui se sa neime sive koe sa oneskopojavajuim brojem ruku na
sebi. Henri se drao, utirajui ga dugakim nogama, dok mu je to
stvorenje - zasigurno neki demon - kidalo opravu kandama,
kljocajui mu vuijom njukom tik iznad lica.
Tesa se izbezumljeno osvrnula oko sebe, pa je zgrabila ara koji je
leao pored ugaenog kamina i zaletela se sa njim. Pokuala je da se
priseti vebanja - svih onih sati Gideonovog briljivog pojanjavanja
procene, brzine i stiska - ali se na kraju ispostavilo da ju je ist poriv
nagnao da zarije tu dugaku elinu ipku u torzo tog stvorenja, gde bi
inae bio grudni ko da se, kojim sluajem, radilo o pravoj,
ovozemaljskoj ivotinji.
Zaula je neko krckanje kada se oruje zabilo. Demon je urliknuo
kao lajavo pseto, pa se skotrljao sa Henrija, a ara zvecnu po podu.
Crni je ihor prsnuo iz njega da ispuni sobu smradom dima i trulei.
Tesa se na to zateturala i peta joj je zapela za pokidani rub venanice.
Sruila se na pod taman kada se Henri pridigao da bi, promrmljavi
neku psovku, presekao demonu iju nekim seivom nalik bodeu koji
se presijavao runama. Demon je klokotavo zavapio, te se sav smeurao
kao pare papira.
Henri je bre bolje skoio na noge, rie kose uprljane krvlju i
ihorom. Oprava mu je bila poderana na ramenu, a iz rane mu je tekla
skerletna tenost. Tesa, viknuo je, da bi se odmah potom naao pored
nje da joj pomogne da ustane. Tako mi Anela, alaj smo mi neki
dvojac!, rekao je na svoj uobiajen tugaljivi nain, zagledajui je
zabrinuto. Niste povreeni, jelda?
Pogledavi se, shvatila je na ta je mislio: haljina joj je bila
natopljena ihorom koji ju je bio isprskao, a imala je i gadnu posekotinu
na podlaktici kada je pala na slomljeno staklo. Jo je nije previe bolelo,
ali jeste krvarila. Sasvim sam u redu, rekla je. ta se desilo, Henri?
ta ono bi i ta je trailo tu?
Demonski uvar. Pretraivao sam Benediktov radni sto, i mora da
sam pomerio ili dodirnuo neto to ga je probudilo. Crni dim je
pokuljao iz fioke i pretvorio se u to. Nasrnuo je na mene...
I izgrebao vas, ree Tesa zabrinuto. Vidim da krvarite...
 Ne, to sam sebi sam uradio. Pao sam na svoj bode, Henri ree
postieno, vadei stelu iz pojasa. Nemojte kazati arloti. Tesa se
gotovo i nasmeila na to; potom je, prisetivi se, pojurila na drugi kraj
sobe da povue zavese na jednom od visokih prozora. Videla je vrt, ali,
na svoju alost, ne i talijansku batu; nalazili su se na pogrenoj strani
kue. Zelene ograde od imira i pokoena trava, koja je poela da uti
uoi zime, irie se pred njom. Moram da idem, rekla je. Vil i Dem i
Sesili... borili su se sa onim stvorenjem. Ubilo je mua Tatjane Blektorn.
Morala sam da je odvedem nazad do koije dok se ne onesvesti.
Usledio je tajac. Tesa, ree Henri potom udnim glasom, pa se
okrenula da ga pogleda, sleenog u potezu nanoenja irace rune na
unutranji deo ruke. Zurio je u suprotan zid, onaj za koji se Tesi ranije
uinilo da je neobino isflekan i istakan mrljama. Sada je uvidela da to
nije bila sluajna zbrka. Slova, svako dugako po jednu stopu, irila su
se po tapetama, ispisana neime to je liilo na sasuenu crnu krv.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU MILOSTI.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU KAJANJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA BROJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA KRAJA.

A potom, ispod tog natpisa, poslednja reenica, gotovo neitka, kao da

je taj koji ju je ispisao gubio mo u rukama. Zamislila je Benedikta
zakljuanog u ovoj sobi, kako polako ludi preobraavajui se, i kraba
te rei po zidu sopstvenom krvlju zamuenom ihorom.

BOG NEK NAM JE U POMOI!

Crv je nasrnuo i Vil se bacio dole da se otkotrlja, za dlaku izbegavi

zatvaranje eljusti. Pridigao se u uanj, pa potom i na noge, da bi
zatim potrao po itavom tom stvorenju, dok mu nije stigao do
mlatarajueg repa. Okrenuvi se, video je da se demon nadvio nad
Gideona i Gabrijela kao kobra - mada se, na njegovo iznenaenje, inilo
da se ukipio, sikui bez napadanja. Da nije prepoznao svoju decu?
Moda osea neto prema njima? Ko bi ga znao?
Sesili se uzverala do polovine tikovog stabla, visei sa jedne od
grana. Nadajui se da e biti dovoljno razumna da tamo i ostane, Vil se
okrenuo prema Demu da podigne ruku i privue panju svoga
parabataija. Odavno su ve ustanovili niz poteza rukom koje su
koristili da saopte jedno drugome ta im treba usred borbe, u sluaju
da ne mogu da si uju glasove. Demu oi blesnue poto ga je
razumeo, pa je dobacio svoj tap Vilu. Savreno baen, doleteo je
obrui se do Vila, koji ga je uhvatio jednom rukom, da bi zatim
pritisnuo drku. Otrica je iskoila napolje i Vil ju je hitro i snano
obruio tako da probije debelu kou tog stvorenja. Crv se na to trgao
unazad urliui, a Vil ga je ponovo zasekao da mu odsee rep od tela.
Benedikt poe da se koprca na obe strane, na ta ihor sunu napolje u
lepljivom mlazu, oblivajui i Vila. Dreknuo je i sagnuo se, opeene koe.
Vile!, Dem je jurnuo prema njemu. Gideon i Gabrijel mahali su
seivima ka glavi crva, dajui sve od sebe da mu zadre panju. Dok je
Vil slobodnom rukom brisao ihor koji mu je pekao oi, Sesili je skoila
sa tikovog stabla pravo crvu na lea.
Vil je, prepadnut, ispustio tap-ma. To mu se nikada ranije nije
desilo, nikada nije ispustio oruje usred borbe, ali sada se njegova
mlaa sestra, uozbiljena i odluna, bacila na lea goleme demonske
crvine, kao kad se malena buva uhvati za krzno psa. Dok je on
prestravljeno zurio u nju, Sesili je istrgla bode iz opasaa da bi ga
estoko zarila u demona.
ta je ona to umislila? Kao da majunim bodeom moe da ubije
neto te veliine! Vile, Vile, Dem mu je rekao na uho, uzbunjenim
glasom, i Vil je shvatio da je ono rekao naglas te je crv, sto mu Anela,
okrenuo glavu prema Sesili razjapljenih usta naikanih zubima...
Pustivi bode, Sesili se skotrljala sa tela crva. eljustima ju je
promaio za dlaku, ali ih je estoko sklopio na sopstvenom telu. Crni
ihor prsnu napolje i crv se trgnuo, te mu urlik slian vrisku avetinje
izlete iz grla. Ogromna mu je rana zjapila sa strane, a iz eljusti mu je
visila parad sopstvenog mesa. Vil je video kako Gabrijel na to podie
luk i odapinje strelu.
Zaitala je ka meti, ne bi li se zarila crvu u jedno od oiju bez
kapaka. Stvorenje se propelo, da bi mu glava potom klonula i on se
zatim sav skupio, smeurao i nestao, kao to to ve ide sa demonima
kada ih ivot naputa.
Gabrijelov luk tresnuo je o tle, ali Vil to gotovo nije ni uo. Izrovano
tle bilo je natopljeno krvlju iskasapljenog tela crva. Usred svega toga,
Sesi se polako podigla, trui se, poto joj je desni zglob bio izvrnut pod
neprirodnim uglom.
Vil nije ni osetio da tri prema njoj - shvatio je tek kada ga je Dem
zaustavio isturivi ruku. Divljaki se ustremio na svoga parabataija.
Sestra mi je...
Tvoje lice, odgovorio mu je Dem, zadivljujue smireno, imajui
na umu okolnosti. Prekriven si demonskom krvlju, Vilijame, progoreva
ti kou. Moram ti nacrtati irace dok teta jo moe da se ukloni.
Putaj me!, Vil je navalio pokuavajui da se otrgne, ali ga je Dem
smirene ruke zgrabio za potiljak, da bi Vil potom osetio peckanje stele
po zglobu i bol, koji ne bee ni primetio, poe da se povlai. Dem ga je
pustio i sam bolno prosiktavi; neto mu je ihora dolo do prstiju. Vil je
zastao, neodluan, ali mu je Dem samo odmahnuo rukom, ve
prinosei stelu aci.
Bio je ometen samo nakratko, ali dok je Vil stigao do sestre, Gabrijel
je ve bio tamo. Gabrijel joj je pridigao bradu rukom, prelazei joj
zelenim oima po licu. Smeteno ga je gledala, kada je i Vil pristigao i
uhvatio je za rame.
Mii se od moje sestre, zareao je i Gabrijel se odmah odmakao,
vrsto stegnutih usana. Gideon se takoe pojavio iza njega, te se svi
okupie oko Sesili dok ju je Vil vrsto drao jednom rukom crtajui
stelom drugom. Gledala ga je iskriavim plavim oima dok joj je
nanosio crni irace sa jedne strane grla, i jedan mendelin sa druge. Crna
kosa istrgla joj se iz pletenice, pa je sada izgledala divlje kako ju je i
pamtio, estoko i neustraivo pred bilo ime.
Jesi li povreena, cariad?2, ta re mu se otela pre nego to je
uspeo da je zaustavi - nain na koji joj se nekada obraao od milja, i koji
je u meuvremenu gotovo i zaboravio.
Cariad? ponovila je, trepui oima u neverici. Nita mi ne fali.
Pa, ne ba, ree Vil, pokazujui njen povreeni zglob i posekotine
na licu i akama, koje su poele da se zatvaraju pod dejstvom iracea.
Bes se uskomeao u njemu, u toj meri da nije uo Dema koji se
zakaljao iza njega - to obino bee znak koji bi ga odmah pokrenuo
poput varnice ubaene meu suva drvca. Sesili, ta ti je uopte bilo
u...?
To bee neto najhrabrije to sam ikada video da je neki Senolovac
uradio, prekinuo ga je Gabrijel. Nije gledao u Vila ve u Sesili, sa
meavinom iznenaenosti i neega drugog na licu. Imao je blata i krvi u
kosi, kao to su ih imali i svi ostali, ali njegove zelene oi ozareno su
blistale.
Sesili se zarumenila: Samo sam...
Prekinula se, pogledavi razrogaenih oiju iza Vila. Dem se opet
zakaljao, i Vil ga je ovoga puta uo; okrenuo se taman da vidi kako se
njegov parabatai rui na kolena.
 3.
DO POSLEDNJEG ASA

Ne, ja neu strvinarstvo podrati, Oaju, tobom se hraniti;

neu rasplitati, ma kol ko slabe bile, ovene poslednje niti
u sebi, nit u, iznuren, povikati - ne mogu vie, jer mogu:
mogu se nadati, novi dan ekati, odbiti da odem Bogu.
Derard Manli Hopkins, Strvinarstvo podrati

Dem je stajao naslonjen na koiju Instituta, zatvorenih oiju, lica

bledog kao list hartije. Vil je stao pored njega, vrsto drei Dema za
rame. Tesa je, hitajui ka njima, znala da se ne radi samo o bratskom
gestu. Svojim je stiskom drao Dema da se ne srui.
Ona i Henri uli su poslednji vapaj umirueg crva. Gabrijel ih je
pronaao, njoj se inilo tek koji tren kasnije, dok su trali niz ulazno
stepenite. Zadihano im je ispriao da su ubili stvorenje, pa potom i ta
se desilo Demu i sve ostalo, a Tesa je sva prebledela, kao da ju je neko
najednom snano tresnuo po licu.
Behu to rei koje odavno nije ula, ali ih je veito oekivala, ak ih je
i sanjala u nonim morama koje bi je naterale da se trgne iz sna borei
se da doe do vazduha: Dem, sruio se, die, krv, Vil, Vil je sa
njim, Vil...
Naravno da je Vil sa njim.
Ostali su se sjatili oko njih, braa Lajtvud i njihova sestra, ak se i
Tatjana uutala, ili moda Tesa naprosto nije ula njeno histerisanje.
Tesa je bila svesna da je i Sesili u blizini i da Henri nezgrapno stoji
pored nje, kao da eli da je utei, ali ne zna odakle bi poeo.
Vilove se oi sretoe sa Tesinima kada se pribliila, zamalo se opet
spotakavi o pokidanu haljinu. Naas su se savreno razumeli. Dem je
bio jedini razlog zbog kojeg su jo uvek mogli da se pogledaju oi u oi.
Oko njega su oboje imali vatreni, nepopustljivi stav. Tesa je videla da je
Vil na to stisnuo Dema oko ruke. Tu je, rekao mu je.
Dem je polako otvorio oi. Tesa je sa mukom potisnula zapanjeni
izraz sa lica. Zenice su mu skroz nestale, duice se pretvorie u tanane
srebrne kolutove oko crnog kruga. Ni show shang le ma, quin ai de?,
apnuo joj je.
Dem je, na njeno navaljivanje, poeo da ui Tesu mandarinskom.
Bar je quin ai de razumela kad ve ostatak nije. Duo moja, draga
moja. Uzela mu je ruku da je stegne. Deme...
Jesi li povreena, ljubavi?, ree Vil. Glas mu bee ravan isto kao i
pogled; Tesi je naas krv pojurila u obraze i ona je spustila pogled ka
svojoj aci u kojoj je drala Demovu; prsti mu behu blei od njenih,
kao u lutke, kao da su od porcelana. Kako to da nije primetila da mu
nije dobro?
Hvala ti na prevodu, Vile, odgovorila mu je, ne skidajui pogled sa
verenika. I Dem i Vil behu poprskani crnim ihorom, ali su Demu i
brada i grlo bili zamrljani i takicama crvene krvi. Njegove krvi.
Nisam povreena, apnula mu je Tesa, a onda je pomislila - Ne, ne
moe tako, ni sluajno. Mora biti hrabra pred njim. Ispravila je lea, ne
putajui Demovu ruku. Gde mu je lek?, pitala je Vila. Nije ga uzeo
pre nego to smo napustili Institut?
Nemoj priati tako kao da nisam prisutan, ree Dem, mada u
glasu nije imao besa. Pomerio je glavu u stranu, te ree neto tiho, u
pola glasa, Vilu, koji je samo klimnuo i pustio mu rame. Tesa je osetila
napetost u Vilovom dranju; bio je spreman, poput make, da ponovo
zgrabi Dema ukoliko ovaj sklizne ili padne, ali je Dem ostao
uspravan. Vidi da sam jai im je Tesa tu. Rekoh ti ve, ree Dem
istim tihim glasom.
Vil je na to samo pognuo glavu da mu Tesa ne vidi oi. Vidim, ree.
Tesa, nemamo njegov lek kod sebe. Mislim da je krenuo sa Instituta a
da nije uzeo dovoljno, mada nee da prizna. Ui u koiju sa njim i pazi
ga... neko mora.
Dem je otro udahnuo: A ostali...
Ja u da upravljam koijom. Nee biti teko; Balije i Ksant ve znaju
put. Henri e povesti Lajtvudove, Vil ree odseno i uinkovito, ak
toliko da nije ni saekao da mu se zahvale, mada se inilo da ni ne
oekuje zahvalnost. Pomogao je Tesi i Demu da uu u koiju, pazei da
je ni sluajno usput ne dodirne po ramenu i da joj ne takne ruku. Otiao
je da kae ostalima ta se deava. Naula je kako mu Henri objanjava
da prvo mora da uzme Benediktove dnevnike iz kue, pre nego to je
pruila ruku da zatvori vrata koije i obavije sebe i Dema preko
potrebnom tiinom.

ta je to bilo u kui?, Dem ju je pitao kada su zatutnjali kroz otvorenu

kapiju imanja Lajtvudovih. I dalje je bio bled kao avet, glave oslonjene o
naslon sedita, napola sklopljenih oiju, jagodica koje se caklie od
groznice. uo sam da Henri spominje Benediktovu radnu sobu...
Tamo je, izgleda, i poludeo, rekla mu je, trljajui mu hladne ruke
dlanovima. Pre nego to e se preobraziti, poto, kao to Gabrijel ree,
nije naputao sobu, zasigurno je izgubio razum. Po jednom od zidova je
nakrabao, neime to mi je zaliilo na krv, reenice o paklenim
napravama. Da nemaju milosti, da im nema kraja...
Sigurno je mislio na vojsku automatona.
Mora da jeste, Tesa se blago stresla, pa se primakla Demu.
Verovatno je bilo blesavo sa moje strane... ali su nam protekla dva
meseca bila toliko mirna...
Da si zaboravila na Mortmejna?
Ne. Nisam zaboravila, bacila je pogled prema prozoru, mada nije
mogla da vidi kroz njega; bila je navukla zavese kada joj se uinilo da
Demovim oima smeta svetlo. Moda sam se nadala da se
preusmerio na neto drugo.
Pa, ne znamo da moda i nije, Dem je obavio prste oko njenih.
Benediktova smrt moda jeste bila tragina, ali je sve to odavno
pokrenuto. Nema ovo nikakve veze sa tobom.
Bilo je i drugih predmeta u biblioteci. Beleke i Benediktove
sveske. Dnevnici. Henri e ih doneti nazad na Institut da ih proui. Moje
ime se nalazi u njima. Tesa se prekinula; kako moe da optereuje
Dema tako neime kada mu nije dobro?
Kao da joj ita misli, Dem joj je pomerio prst preko zgloba, da bi ga
lagano zaustavio iznad take gde joj se oseao damar. Tesa, ovo je
samo prolazan napad. Brzo e proi. Vie bih voleo da mi kae istinu,
celu istinu, bila ona gorka ili zastraujua, kako bismo je zajedno
podelili. Nikada ne bih dopustio da ti se bilo ta loe desi, a ne bi ni
niko drugi sa Instituta. Nasmeio se. Bilo ti je ubrzano.
Istinu, celu istinu, bila ona gorka ili zastraujua. Volim te, rekla je.
Pogledao ju je sa ozarenou na tom svom tananom licu, to ga je
uinilo samo jo lepim. Wo xi loang ni ming tian keyi jia gei tool.
 Hoe..., nabrala je obrve, hoe da se oeni? Ali ve smo vereni.
Nisam sigurna da ovek moe dvaput da se veri.
Nasmejao se, ali mu se smeh pretvorio u kaalj; Tesa se sva zgrila,
meutim, kaalj je bio samo prolazan, i nije bilo krvi. Rekoh da bih se
sutra oenio tobom da mogu.
Tesa je namerno zabacila glavu: Meni sutra nikako ne bi
odgovaralo, gospodine.
Ah ve si obuena shodno prilici, rekao joj je nasmeeno. Tesa je
pogledala unitenu zlatnu venanicu. Da, da se kojim sluajem
venavam u kasapnici, rekla je popustljivo. No, ta je tu je. Ionako mi
se nije neto naroito svidela. Previe je kitnjasta.
Meni si ba bila lepa u njoj, rekao joj je tihim glasom.
Tesa je prislonila glavu na njegovo rame: Neki drugi put, rekla je.
Neki drugi dan, neka druga haljina. Kada ti bude bolje i sve nam bude
savreno.
Glas mu bee blag, mada je u sebi krio stranu iznurenost:
Savrenstvo ne postoji, Tesa.

Sofi je stajala pored prozora svoje sobice, povuenih zastora, pogleda

uperenog u dvorite. Koije su se otkotrljale odatle jo pre nekoliko
sati, i ona je sada trebalo da isti kamine, ali su joj etka i kanta
nepomino stajale pored nogu.
ula je Bridetin glas koji je tiho dopirao odozdo iz kuhinje:

Velmoa Riard ki imade,

krasna bee ko retko koja,
Slatkom Vilijamu ljubav dade,
mada ne bee plemenita soja.

Bridet je katkad znala da spopadne tolika raspevanost, da se Sofi

razmiljala da se sjuri dole i gurne je u penicu kao veticu iz Ivice i
Marice. No, arloti se tako neto sigurno ne bi svidelo.
Pa taman i da Bridet jeste pevala o zabranjenoj ljubavi izmeu
razliitih stalea ba u trenutku kada je Sofi proklinjala samu sebe to
toliko stee tu zavesu u ruci sa sivo-zelenim oima u mislima dok se
pita i brine da li e Gideon biti dobro, da nije povreen, kako li e se
boriti protiv oca, i koliko li e samo grozno biti ako bude primoran...
Kapija Instituta na to je zakripala i koija se zakotrljala unutra sa
Vilom namesto koijaa. Sofi ga je prepoznala tako gologlavog, crne
kose razbaruene vetrom. Poskoivi sa koijakog sedita, priao je
vratima da pomogne Tesi da izae - Sofi je ak i sa tolike razdaljine
videla da joj je zlatna haljina pretvorena u prljave dronjke - pa potom i
Demu, koji se dobrano oslonio o rame svoga parabataija.
Sofi se ote dah. Mada vie nije umiljala da je zaljubljena u Dema, i
dalje joj je bilo stalo do njega. Kako i ne bi, kad je bio toliko srdaan,
ljubazan i velikoduan. Prema njoj je oduvek bio besprekorno dobar.
Laknulo joj je to poslednjih meseci nije imao nijedan od svojih loih
dana, kako ih je arlota zvala; to se, iako ga ljubav nije izleila, ipak
inilo da je ojaao, da mu je bolje...
Njih troje nestadoe unutar Instituta. Siril je izaao iz tale da se
pobrine za Balija i Ksanta, koji su njitali i rzali. Duboko udahnuvi, Sofi
je pustila zavesu iz ruke. Moda e biti potrebna arloti, moda e
trebati da pomogne oko Dema. A ako bi ve mogla bilo kako da
pomogne... Odvojivi se od prozora, pohitala je na hodnik, pa niz uzano
stepenite za poslugu.
Dole u hodniku srela je Tesu, prebledelu i zgrenu, kako se vrpolji
ispred Demove sobe. Kroz odkrinuta vrata Sofi je videla da se arlota
nagnula nad Demom, koji je sedeo na krevetu; Vil je bio naslonjen
pored kamina, prekrtenih ruku, sa napetou vidljivom u svakom delu
tela. Tesa je podigla glavu kada je ugledala Sofi, i neto joj se boje
odmah vratilo u lice. Sofi, tiho je zavapila. Sofi, Demu nije dobro.
Opet je imao jedan od... jedan od napada bolesti.
Sve e biti u redu, gospoice Tesa. I ranije sam ga viala veoma
bolesnog, i uvek se izvue i bude kao nov.
Tesa je sklopila oi. Podonjaci joj behu sivi. Nije morala da kae to
to su obe pomislile, da e doi dan kada e dobiti napad iz kojeg se
nee izvui.
Najbolje bi bilo da donesem tople vode, dodade Sofi, i zavoje...
Ja bi trebalo sve to da mu donesem, ree Tesa. I bih, ali arlota
kae da moram da presvuem haljinu, da demonska krv ume da bude
opasna ako previe zahvati kou. Poslala je Bridet po zavoje i meleme,
a i brat Enoh samo to nije stigao. A ni Dem nee ni da uje za to, ali...
Ne preterujte, ree joj Sofi strogo. Neete mu biti od koristi ako
dopustite sebi da se i sami razbolite. Pomoi u vam oko haljine.
Hajdemo, da i to sredimo, na brzinu.
Tesa je zatreperila oima. Draga moja razborita Sofi. Ti si, svakako,
u pravu. Krenula je na drugu stranu hodnika, prema svojoj sobi.
Zastala je pred vratima da se osvrne ka Sofi. Sivim je oima pretraila
devojino lice, te je, naizgled, klimnula samoj sebi, kao da je neto
dobro pogodila. Dobro je, isto da zna. Nije uopte povreen.
Gospodar Dem?
Tesa je odmahnula glavom: Gideon Lajtvud.
Sofi se zarumenela.

Gabrijel ni sam nije bio siguran ta trai u dnevnoj sobi Instituta, osim
to mu je brat rekao da doe ovamo i saeka ga, a on je i posle svega
to se desilo bio naviknut da radi kako mu Gideon kae. Iznenadila ga je
jednostavnost te sobe, nije bila nimalo nalik velianstvenim dnevnim
sobama u kuama Lajtvudovih u Pimliku i u Ciziku. Zidovi su bili
prekriveni tapetama sa izbledelim uzorkom stolisnih rua, povrina
pisaeg stola bila je umrljana mastilom i izgrebana sekaima pisama i
vrhom pera za pisanje, a kamin bee aav. Iznad ognjita visilo je
uflekano ogledalo u pozlaenom ramu.
Gabrijel je ovla pogledao svoj odraz. Oprava mu je bila razderana
oko vrata, a imao je i crvenilo na vilici na mestu gde mu je zaceljivala
dugaka brazgotina. Svuda po opravi bilo je krvi - tvoje ili oeve?
Brzo je potisnuo tu pomisao. Ba je udno, pomislio je, to ba on
lii na njihovu majku Barbaru. Bila je visoka, mravije grae, kovrdave
smee kose i oiju za koje je upamtio da behu isto zelene, nalik travi
na padini to se sputala do reke iza njihove kue. Gideon je liio na
oca, pleat i stamen, oiju vie sivih nego zelenih. to bee ironino, jer
je Gabrijel bio taj koji je nasledio oevu ud: bio je tvrdoglav, lako bi
planuo, teko pratao. Gideon i Barbara behu mirotvorci, tihi i vrsti,
odani svojim stavovima. Oboje su vie liili na...
arlota Branvel ula je kroz otvorena vrata dnevne sobe u komotnoj
haljini, oiju blistavih kao u kakve ptiice. Kad god bi je video, Gabrijel
bi se zapanjio koliko je sitna bila, i koliko je on bio gorostasan naspram
nje. ta li je Veniku Vejlandu bilo na umu kad je tom stvorenjcu dao
vlast nad Institutom i nad svim Senolovcima Londona?
Gabrijele, naklonila je glavom. Tvoj brat kae da nisi povreen.
Dobro sam, rekao je turo, odmah svestan da je zazvuao
nekulturno. to mu ba i nije bila namera. Otac mu je tokom godina
usadio u glavu misao da je arlota budala, da je beskorisna i povodljiva,
a mada je znao da se njegov brat sa time nije slagao - u tolikoj meri da
je doao da ivi ovamo ostavljajui porodicu za sobom - teko je bilo
zanemariti tu lekciju. Mislio sam da ste pokraj Karstersa.
Brat Enoh nam je pristigao, sa jo jednim Tihim bratom. Isterali su
nas iz Demove sobe. Vil parta po hodniku ispred nje kao puma u
kavezu. Jadniak. arlota je kratko osmotrila Gabrijela, pre nego to e
prii kaminu. U oima joj se pojavio izraz pronicljive opaajnosti, koji
je bre-bolje prikrila sputanjem trepavica. Nego, ako sam dobro
shvatila, vau su sestru ve odneli do kue Blektornovih u
Kensingtonu, rekla je. eli li moda da nekome poaljem poruku u
tvoje ime?
Po-poruku?
Zaustavila se pred kaminom da spoji ruke iza lea. Pa, negde
mora da ode, Gabrijele, sem ako nee da te poaljem kroz vrata
samo sa mapom grada u ruci.
Da me poalje kroz vrata? Zar njega ova uasna ena stvarno
izbacuje iz Instituta? Prisetio se neega to mu je otac veito
ponavljao: Ferajldovima nije stalo ni do ega sem do sebe samih i
zakona. Pa... naa kua u Pimliku...
Venik e smesta biti obaveten o svemu to se zbilo u kui
Lajtvudovih, ree mu arlota. Oba prebivalita tvoje porodice u
Londonu bie vam oduzeta u ime Klave, bar dok ne budu pretraena i
dok se ne ustanovi da va otac nije za sobom ostavio nita to bi Klavi
moglo da obezbedi neki trag.
Trag do ega?
Do planova tvoga oca, rekla je, nedirnuta. Do njegove veze sa
Mortmejnom, njegovih saznanja o Mortmejnovim nakanama. Do
paklenih naprava.
Nikada nisam ni uo za proklete paklene naprave, Gabrijel se
pobunio i zacrveneo. Opsovao je, i to pred jednom damom. Dodue,
nije da je arlota nalikovala ostalim damama.
Verujem ti, rekla je. Ali ne znam da li Venik Vejland hoe, ali te to
svakako eka. Ako bi mi samo dao neku adresu...
Pa, nemam je, ree Gabrijel oajniki. Gde mislite da bih mogao
da poem?
Ona ga je samo pogledala, podignute obrve.
Ostao bih uz brata, rekao je naposletku, svestan da zvui
jogunasto i besno, ali nije znao ta mu je initi.
Ali tvoj brat ivi ovde, rekla mu je. A ti si nam sasvim jasno dao
do znanja kakav je tvoj stav prema Institutu i mojoj upravi nad njime.
Dem mi je rekao u ta veruje. Da je moj otac nagnao tvoga ujaka na
samoubistvo. Da zna da to nije istina, ali ne oekujem da mi
poveruje. No, ipak se moram zapitati zato bi poeleo da ostane tu.
Institut je utoite.
A tvoj otac je nameravao da ga vodi kao utoite?
Ne znam! Ne znam kakve su njegove namere - kakve su bile!
Pa, to si se onda slagao sa njima?, glas joj bee blag, ali
nemilosrdan.
Zato to mi je otad, viknuo je Gabrijel. Besno se okrenuo od
arlote, drhtavog daha u grlu. Gotovo nesvestan onoga to radi, obavio
je ruke oko sebe da snano stegne telo, kao da e time spreiti da ne
bude skroz raskrinkan.
Seanja na prethodnih nekoliko nedelja, koja je Gabrijel na sve
naine pokuavao da potisne u mrane kutkove podsvesti, zapretie da
izau na videlo: nedelje provedene u kui iz koje su oterane sluge, u
kojoj je sluao zvukove koji su dopirali iz soba na spratu, vriske usred
noi, ujutru krv po stepenicama, oca koji izvikuje kojetarije kroz
zakljuana vrata biblioteke, kao da vie ne ume da izgovara rei na
engleskom...
Ako ete me izbaciti na ulicu, ree Gabrijel u nekom jezivom
oajanju, onda uradite to smesta. Da ne mislim da imam negde dom
ako ga nemam. Da ne mislim da u ponovo videti brata ako neu.
Misli da on ne bi poao za tobom? Da te ne bi pronaao, ma gde da
ode?
Mislim da je pokazao do koga mu je vie stalo, ree Gabrijel, a to
svakako nisam ja. Polagano se uspravio, popustivi stisak oko sebe.
Oterajte me ili mi dopustite da ostanem. Ali ja vas moliti neu.
arlota je uzdahnula. Nee ni morati, rekla je. Nikada u svom
ivotu nisam oterala bilo koga ko mi je rekao da nema gde da poe, pa
neu ni sada. Ali neto u ipak zatraiti od tebe. Da bih dopustila
nekome da ivi na Institutu, u samom srcu Enklave, ja moram da imam
poverenja u njihovu dobronamernost. Nemoj da zaalim to sam ti
poklonila poverenje, Gabrijele Lajtvude!

Senke su se ve bile izduile po biblioteci. Tesa je sedela obasjana

svetlou kraj jednog od prozora, pored lampe plavog abaura. Na krilu
je drala otvorenu knjigu ve nekoliko sati, ali nikako nije mogla da se
usredsredi na nju. Oi su joj letele po reima na stranicama ne upijajui
ih, te se malo-malo zaustavljala da bi se prisetila ko je uopte bio neki
od likova, ili zato rade to to rade.
Taman je nanovo bila otpoela peto poglavlje, kada ju je prenula
kripa podnih dasaka, te je podigla glavu i ugledala Vila kako stoji pred
njom, vlane kose, sa rukavicama u rukama.
Vile, Tesa je spustila knjigu na prozorsku dasku pored sebe.
Prepao si me.
Nisam hteo da te prekidam, ree prigueno, ukoliko ita... Hteo
je da se okrene od nje.
Ne itam, rekla je, pa se Vil zaustavio i bacio pogled preko
ramena. Sada mi se nikako ne da da se udubim u tivo. Ne mogu
nikako da primirim misli.
Ne mogu ni ja, ree joj, u celosti se okrenuvi. Vie nije bio
poprskan krvlju. Odea mu je bila ista, a koa uglavnom opet
netaknuta, mada mu je primeivala ruiasto-beliaste linije
ogrebotina na vratu, koje su mu se gubile pod okovratnikom koulje,
zaceljujui pod dejstvom iracea.
Ima li kakvih vesti o mom... ima li kakvih vesti o Demu?
Nema promena, ree joj, mada je toliko ve i sama pogodila. Da je
bilo neke promene, Vil ne bi bio tu. Braa i dalje nikoga ne putaju u
sobu, ak ni arlotu. Nego, to si ti tu? nastavio je. Sedi tu u mraku?
Benedikt je ispisao neto po zidu svoje radne sobe, rekla je
priguenim glasom. Pre nego to se pretvorio u ono stvorenje,
pretpostavljam, ili tokom toga. Ne znam ni sama. Paklene naprave
nemaju milosti. Paklene naprave nemaju kajanja. Paklenim napravama
nema broja. Paklenim napravama nema kraja.
Paklenim napravama? Valjda misli na Mortmejnova mehanika
stvorenja. Mada ih ve mesecima nismo videli.
to ne znai da se nee opet vratiti, ree Tesa. Pogledala je u
biblioteki astal i njegov izgreban furnir. Koliko li su samo esto Vil i
Dem sedeli za njim, uei, urezujui svoje inicijale po povrini stola iz
dosade kao i drugi kolarci. Da li predstavljam opasnost za vas tu?
Tesa, ve smo priali o tome. Ti nisi nikakva opasnost. Ti jesi neto
to Mortmejn eli, ali da nisi tu na sigurnom, lako bi te epao i
primenio tvoje moi u ko zna kakve razorne svrhe. A mi to ne znamo -
jedino znamo da te zbog neega eli, i da je naa prednost to to mu te
ne damo. Nije to toliko nesebino. Nismo ti mi Senolovci nesebini.
Podigla je pogled na to. Mislim da ste veoma nesebini. Poto je
promumlao svoje neslaganje, rekla je: Sigurno si svestan da ovo to vi
radite slui svima za primer. Istina je da u Klavi ima i neega ledenog.
Mi smo prah i senke. Ali vi ste ipak kao junaci iz starih vremena, Ahilej i
Jason.
Ahileja je ubila otrovna strela, a Jason je umro sam, ubio ga njegov
natruli brod. Takva ti je sudba tih junaka; sam bi ga Aneo znao zato
bi neko poeleo da bude kao oni.
Tesa ga je pogledala. Ispod plavih oiju nazirali su mu se
podonjaci, a prstima je nehotice akao tkaninu manetni, kao da nije
svestan da to radi. Meseci, pomislila je. Proli su meseci kako nisu bili
sami na vie od nekoliko trenutaka. Tu i tamo znali su da se sluajno
sretnu u hodnicima, u dvoritu, i da se nelagodno pozdrave.
Nedostajale su joj njegove ale, knjige koje joj je pozajmljivao, vickaste
iskrice u njegovom pogledu. Zaneta seanjem na mnogo jednostavnijeg
Vila iz starih dana, obratila mu se bez razmiljanja:
Neprestano se vraam na neto to si mi jednom rekao.
Iznenaeno ju je pogledao: Jel? Na ta to?
Da se ponekada, kada ne moe da odlui ta ti je initi, napravi
da si lik iz neke knjige, jer je lake odluiti ta bi oni uradili.
Ja ti, ree Vil, moda i nisam ponajbolji savetodavac ako trai
sreu.
Ne sreu. Nisam na to mislila. Hou da pomognem... da inim
dobro..., prekinula se, uzdahnuvi. I posegnula sam za mnogim
knjigama, ali ako u njima i ima kakvog saveta, ja ga nisam pronala.
Rekao si da si se pretvarao da si Sidni Karton... Vil je prostenjao, te se
srozao u stolicu sa druge strane stola. Spustio je trepavice da sakrije
oi.
A pretpostavljam da onda znam ko bismo mi ostali bili, rekla je.
Ali ja ne elim da budem Lusi Manet, jer ona nije uinila nita da bi
spasila arlsa; sve je to prepustila Sidniju. A i bila je okrutna prema
njemu.
Prema arlsu?, ree Vil.
Prema Sidniju, ree Tesa. Hteo je da postane bolji ovek, ali ona
nije htela da mu pomogne.
Pa, nije mogla. Verila se sa arlsom Darnijem.
Ali to ipak nije bilo lepo od nje, ree Tesa.
Vil je skoio sa stolice isto onoliko brzo kako se maloas i srozao u
nju. Nagnuo se prema njoj, oslonjen rukama o sto. Oi mu behu krajnje
plave na plavoj svetlosti lampe. ovek katkad mora da bira da li e biti
ljubazan ili astan, rekao je, ponekada ne moe biti i jedno i drugo.
A ta je bolje?, apnula je Tesa.
Vilu se usta trgoe u kiselom osmejku: To valjda zavisi od knjige.
Tesa je nakrivila glavu da ga pogleda. Zna onaj oseaj, rekla je, kada
ita knjigu, i zna da e se desiti neka tragedija; predosea da sledi
neto ledeno i mrano, vidi da se oma namie oko likova koji ive i
diu na tim stranicama. Ali si se ipak vezao za priu, kao da te vuku iza
neke koije, a ne moe da se otpusti ili da promeni tok radnje.
Plave mu oi potamnie u poimanju - naravno da bi Vil to razumeo - pa
je pourila dalje: Imam oseaj da se isto to deava i sada, ali ne
likovima sa nekih stranica, ve mojim dragim prijateljima i saborcima.
Ne elim da sedim skrtenih ruku dok nas ne zadesi tragedija. Rado bih
promenila tok radnje, ali se muim da iznaem nain na koji bih to
mogla da uinim.
Plai se za Dema, ree Vil.
Da, rekla je, a i za tebe.
Ne, ree Vil promuklo, nemoj da troi takvo oseanje na mene,
Tes.
Nije uspela da mu odgovori, poto se vrata biblioteke otvorie.
arlota ue, delujui isceeno i iscrpljeno. Vil se hitro okrenuo prema
njoj.
Kako je Dem?, rekao je.
Probudio se, pria, ree arlota. Uzeo je neto jin fena, a Tiha
braa su uspela da mu uravnotee stanje i da zaustave unutranje
krvarenje.
Pri pomenu unutranjeg krvarenja Vil se uinio kao da e se
ispovraati; Tesa je pretpostavljala da i sama isto tako izgleda.
Moe da primi jednog posetioca, nastavila je arlota, tavie,
sam je to traio.
Vil i Tesa hitro razmenie poglede. Tesa je znala o emu oboje
razmiljaju: ko bi od njih dvoje trebalo da bude taj posetilac? Tesa je
bila Demova verenica, ali je Vil bio njegov parabatai, to je samo po
sebi svetinja. Vil je taman hteo da se odmakne, kada je arlota opet
prozborila, zvuei posve iscrpljeno:
Tebe je traio, Vile.
Vil se uinio zateen. Hitro je pogledao Tesu. Ali...
Tesa nije mogla da porekne blagi nalet iznenaenosti, moda ak i
ljubomore, koji je osetila pod grudnim koem pred arlotinim reima,
ali ga je neumoljivo potisnula. Volela je Dema u dovoljnoj meri da eli
isto to je i on eleo za sebe, pogotovo jer je uvek imao svoje razloge.
Idi, rekla mu je blago. Naravno da e sa tobom prvo hteti da se vidi.
Vil je krenuo prema vratima da se pridrui arloti. Okrenuo se na
pola puta, pa se vratio do Tese. Tesa, rekao je, dok sam kod Dema,
da li bi uradila neto za mene?
Podigavi glavu, Tesa je progutala knedlu. Naao joj se preblizu,
isuvie blizu: svi Vilovi obrisi, crte, i oble i uglaste, ispunie joj vidik, a
ui joj je ispunio zvuk njegovog glasa. Da, naravno, rekla je. ta to?

Primaju: Edmund i Branven Herondejl

Imanje Rejvenskar
Vest Rajding, Jorkir

Dragi tata i mama,

Znam da sam ispala kukavica to sam onako otila, u cik zore dok se
jo niste probudili; ostavivi vam samo poruku da vam objasni moje
odsustvo. Nisam mogla da skupim snage da stanem pred vas, imajui na
umu odluku koju sam donela, kao i injenicu da sam vam bila najgora
mogua neposluna ki.
Kako bih vam i objasnila donetu odluku i kako je do nje uopte dolo? I
samoj mi se sve to ini posve suludo. A, da vam priznam, svaki mi je dan
sada lui od prethodnog. Nisi nita slagao, tata, kada si rekao da je ivot
Senolovca kao jedan grozniavi san.

Sesili je vrhom pera estoko prekrabala ispisane redove, pa je

zguvala papir jednom rukom i spustila glavu na pisai sto.
Mnogo je puta otpoinjala ovo pismo, i jo uvek nije dola do
zadovoljavajue verzije. Moda sada ne bi trebalo ni da pokuava,
pomislila je, dok pokuava da smiri ivce po povratku na Institut. Svi su
se bili sjatili oko Dema, a Vil, nakon to je u bati grubo proverio da
nije povreena, gotovo da joj se uopte vie nije ni obraao. Henri je
otrao do arlote, Gideon je odvukao Gabrijela u stranu, te se Sesili na
kraju sama uspela stepenitem Instituta.
Uvukla se u svoju sobu, ak se ni ne trudei da se otarasi oprave, da
bi se sklupala na mekom krevetu sa baldahinom. Leei tako u senci,
sluajui kako napolju ivot tiho protie Londonom, srce joj je
najednom bolno stegla seta za domom. Prisetila se zelenih velkih
brda, majke i oca, pa je iskoila iz kreveta kao da ju je neko izgurao i
oteturala se do pisaeg stola da se prihvati pera i papira, usput
mrljajui prste mastilom od silne brzine. Ali joj prave rei opet nisu
dole. Oseala se kao da joj kajanje i usamljenost krvare iz svake pore, a
ipak nije umela da sroi takvo raspoloenje u neki oseaj koji bi, u
njenoj glavi, roditelji mogli da podnesu.
U tom se trenutku zaulo kucanje na vratima. Sesili je dohvatila
neku knjigu koju je bila ostavila na stolu, pa ju je podigla kao da je ita i
viknula: Slobodno.
Vrata se otvorie; bila je to Tesa, koja je snebivljivo stajala u
vratima. Vie nije bila u unitenoj venanici ve u jednostavnoj haljini
od plavog muslina, uz njene dve ogrlice koje joj se presijavahu ispod
grla: mehanikog anela i priveska od zada, verenikog dara od Dema.
Sesili je radoznalo pogledala Tesu. Mada su bile prijateljski nastrojene
jedna prema drugoj, nisu bile bliske. Tesa je krila neki oprez u sebi, iji
je izvor Sesili mogla da pretpostavi, mada nije uspela da ga dokae; a
pored toga, u njoj je bilo i neega zloslutnog i udnog. Sesili je znala da
Tesa moe da menja oblije, da moe da se pretvori u bilo koju osobu,
te nije mogla da se otarasi oseaja da to bee neprirodno. Otkud moe
znati neije pravo lice ako mogu da ga promene lako kao to neko
menja haljinu?
Da?, rekla je Sesili. Gospoice Grej?
Zovi me Tesa, molim te, ree druga devojka, zatvarajui vrata za
sobom. to ne bee prvi put da je zamolila Sesili da joj se obraa po
imenu, ali su Sesili u tome spreavale navike i ta njena neobinost.
Svratih da vidim da li si dobro i da li ti neto treba.
Ah, Sesili je osetila nalet razoaranosti u sebi, ne, sve je u redu.
Tesa joj se samo ovla primakla: Jesu li to Velika oekivanja ?
Jesu, Sesili joj nije kazala da je videla Vila da ih ita, pa je i sama
uzela knjigu da dokui o emu razmilja. Zasad je, naalost, bila
neuspena. Pip je bio uvrnut, a Estela toliko grozna da je Sesili dolo da
je dobrano prodrma.
Estela, ree Tesa tiho, do poslednjeg asa moga ivota bie, htela
ne htela, deo moga bia, deo ovo malo dobra to nosim u sebi, deo zla.
Znai, i vi pamtite stranice iz knjiga, kao Vil? Ili vam je ova
omiljena?
Nemam ba pamenje kao Vil, ree Tesa, jo se malko pribliivi.
A ni njegove rune mnemozine. Ali volim tu knjigu. Sivim se oima
zagledala u Sesilino lice: Kako to da si jo u opravi?
Mislila sam se da odem do vebaonice, rekla je Sesili. Otkrila sam
da tamo bolje razmiljam, a ionako niko ne mari za ono ta ja radim.
Jo vebanja? Sesili, pa upravo si bila u boju!, Tesa se usprotivila.
Znam da je katkad potrebno vie puta naneti rune da bi dolo do
potpunog isceljenja... Najbolje da ti pozovem nekoga pre nego to opet
krene sa vebanjem: arlotu ili...
Ili Vila?, Sesili se brecnula. Da je bilo kome od njih stalo, ve bi
doli.
Tesa je zastala pored kreveta. Nije mogue da misli da Vilu nije
stalo do tebe.
Pa, nije tu, zar ne?
Poslao je mene, ree Tesa, zato jer je on kod Dema. Kao da je
time sve objasnila. Sesili je pretpostavila da moda i jeste. Znala je da
su Vil i Dem bliski prijatelji, ak i vie od toga. itala je o
parabataijima u Pravilniku, pa je znala da takva vrsta povezanosti
nije postojala izmeu obinjaka, neto blie od brae i bolje od krvnog
srodstva. Dem mu je parabatai. Zakleo se da e biti uz njega u
ovakvim trenucima.
Bio bi on tamo bez obzira na zakletve. Bio bi za bilo koga od vas.
Ali kod mene nije svratio ak ni da proveri da li mi je potreban jo
jedan irace.
Sesi.., poe Tesa, Vilovo prokletstvo...
Nije to bilo pravo prokletstvo!
Zna za to?, ree Tesa zamiljeno. Na neki nain ipak jeste.
Verovao je da niko ne sme da ga voli, i da e, ako im dopusti, ishod toga
biti smrt. Zato vas je sve i napustio. Napustio vas je da biste bili
sigurni, a eto tebe sad tu, gde, po njemu, nikako nisi sigurna. Ne bi
podneo da ti gleda povrede, jer one njemu dou kao da ti ih je sam
naneo.
Sama sam ovo izabrala. Da budem Senolovac. I to ne samo zato to
sam htela da budem pokraj Vila.
Znam ja to, ree Tesa. Ali sam takoe sedela pored Vila dok je
buncao poto je bio izloen vampirskoj krvi, naguran svete vodice, i
znam ije je ime dovikivao. Tvoje.
Sesili je iznenaeno podigla glavu: Vil je mene dozivao?
Jo kako, maleni se osmejak pojavio na Tesinim ustima. Nije mi
hteo rei ko si, dabome, kada sam ga pitala, pa sam napola izludela
zbog toga..., prekinula se usred reenice, pa je skrenula pogled.
Zbog ega?
Od radoznalosti, ree Tesa slegnuvi ramenima, mada su joj se
obrazi zarumeneli. To mi je najvea mana. No, bilo kako bilo, on te
voli. Znam da kod Vila sve ide naopako i obrnuto, ali injenica da nije tu
meni samo dodatno pokazuje koliko si mu vredna. Navikao je da
odguruje od sebe sve koje voli, a to te vie voli, to e jo ee
pokuavati da ti to ne pokae.
Ali kletva ne postoji...
Viegodinjih se navika ne moe tako lako otarasiti, ree joj Tesa,
tunog pogleda. Nemoj da pogreno misli da te ne voli zato to se
pravi da mu nije stalo, Sesili. Suoi se sa njim ako mora i trai istinu,
ali nemoj da pogrei tako to bi odustala od njega jer veruje da je
izgubljen sluaj. Ne izbacuj ga iz srca. Jer e ti biti ao ako to uini.

Primaju: lanovi Saveta

alje: Venik Josija Vejland
Izvinjavam se to vam odmah ne odgovorih, gospodo. Htedoh biti
siguran da vam neu izneti svoja miljenja u bilo kakvoj urbi ili
prenagljenosti, jer htedoh da moje rei budu odraz i promiljeni ishod
paljivog promiljanja.
Bojim se da ne mogu da podrim va predlog Savio te Branvel za
moga naslednika. Mada poseduje dobro srce, odve je lakomislena,
oseajna, strastvena i neposluna da bi imala ta je potrebno za jednog
Venika. Kao to i sami znamo, lepi pol ima svoje slabosti koje mukarci
ne poseduju, a ona je, naalost, rtva svih njih. Ne, ne bih je mogao
preporuiti. Molim vas da uzmete u razmatranje nekoga drugoga - moga
neaka Dorda Penhaloua, koji e u novembru napuniti dvadeset i petu i
koji je odlian Seno lovac ijedan izuzetan mlad ovek. Verujem da ima
moralnu postojanost i snagu volje da povede Senolovce u novu deceniju.
U ime Razijelovo,
Venik Josija Vejland
 4.
BITI PAMETAN I VOLETI

Jer biti pametan i voleti

prevazilazi mo ljudsku.
ekspir, Trail i Kresida

A ja mislio da e bar pesmu o tome spevati, ree Dem.

Vil je zaueno pogledao svoga parabataija. Iako je sam traio Vila,
Dem, izgleda, nije bio raspoloen. Mirno je sedeo na rubu kreveta u
istoj koulji i pantalonama, ali mu je koulja bila neupasana, pa je u
njoj izgledao mravije nego ikada ranije. Ispod vrata i dalje je imao
mrlje od sasuene krvi, poput neke grozomorne ogrlice. Pesmu o
emu?
Demu zaigrae usne. O tome to smo porazili crva?, ree. Posle
onoliko ala koje si izneo...
Nisam neto aljivo raspoloen u poslednjih nekoliko sati, ree
Vil, preavi oima preko krvavih krpa koje su stajale na nonom
stoiu pored lavora dopola punog neke ruiaste tenosti.
Nemoj se sekirati, Vile, ree Dem. Svi se sekiraju oko mene, a ja
to ne mogu da podnesem. Zato sam tebe i zvao, jer sam... jer sam znao
da se ti nee sekirati. Ti me uvek oraspoloi. Vil je digao ruke u
vazduh. No, dobro onda, ree, moe ovako?

Ne moram vie tolki ulagati trud

demonskih ospica da dokaem usud,
alosno jeste, al ne i zalud,
to ospiavi crv ode pred preki sud,
verovat mi sad mora svak ko nije lud!

Dem je prasnuo u smeh. Joj, to je grozno!

 Pa, snaao sam se nekako!
Vile, da zna da postoji i neto to zovemo metrika..., Demov
smeh se u narednom trenutku pretvorio u nalet kaljanja. Vil je pojurio
ka njemu kada se Dem presamitio i kada ona njegova tanana ramena
poee da mu se tresu. Krv prsnu po belom prekrivau.
Deme...
Dem mu je rukom pokazao na kutijicu na natkasni. Vil ju je
dohvatio; njemu je ta fino iscrtana ena na poklopcu koja lije vodu iz
kraga bila dobro poznata. Nije mogao oima da je vidi.
Otvorivi kutiju, sledio se. Neto to je liilo na tanani sloj
srebrnkastog eera u prahu jedva da je prekrivalo drveno dno. Moda
ga je imao vie pre nego to su Tiha braa ula da mu pomognu; Vil nije
bio siguran. Ali jeste bio siguran da je trebalo mnogo vie da mu
ostane. Deme, ree stegnutim glasom, kako je mogue da ti je samo
ovoliko preostalo?
Demu je prestao kaalj. Na usnama mu je ostalo krvi, te je, dok ga
je Vil posmatrao, odve zaprepaen da bi se pomerio, Dem podigao
ruku da rukavom otre krv sa lica. Platno odmah dobi skerletnu boju.
inilo se da je u groznici, bleda koa mu se presijavala, mada se spolja
nije inilo da je uznemiren.
Vile, rekao je tiho.
Pre dva meseca, otpoe Vil, ali je shvatio da je previe podigao
glas, pa ga je na silu utiao, pre dva meseca ti kupih dovoljno jin fena
da ti potraje bar godinu dana.
U Demovom se pogledu nazirala meavina odvanosti i tuge:
Ubrzao sam postupak uzimanja.
Ubrzao? Koliko?
Dem mu na to nije uzvratio pogled: Uzimam dva, moda i tri puta
vie.
Ali mera uzimanja tog opijata povezana je sa slabljenjem tvoga
zdravlja, ree Vil, a poto mu Dem nije nita uzvratio, glas mu se
podigao, napuknut, u jednoj jedinoj reci: Zato?!
Ne elim da ivim polovinim ivotom...
Pa, ovako ne da nee preiveti polovinu ivota, ve nee ni
petinu!, viknuo je Vil, pa je besno prostenjao. Demu se promenio
izraz lica, te je Vil morao da tresne kutijom koju je drao o noni stoi
kako ne bi umesto toga tresnuo rukom o zid.
Dem se uspravio, plamteih oiju. Ne moe ivot svesti na
umiranje, ree. Pogledaj kako ti ivi. Ti prosto puca od ivota.
Ranije sam uzimao tek toliko opijata da me odri u ivotu, ali ne
dovoljno da bih se oseao dobro. Moda malo vie uoi borbi, da
dobijem snagu, ali inae ivim polovinim ivotom, neime to lii na
turobni smiraj ivota...
Ali ti si sada meru promenio? Je li to tako od veridbe?, Vil ga je
pitao. Zbog Tese?
Ne moe nju kriviti za ovo. Ovo je bila moja odluka. Ona za nju ni
ne zna.
Ona bi elela da to due poivi, Demse...
Ali ja neu poiveti!, Dem se naao na nogama, zajapurenih
obraza; Vilu se uinilo da ga ljueg nikada nije video. Neu poiveti, i
mogu da biram da budem tu za nju najbolje to mogu, da ivim punim
pluima za nju koliko elim, pa makar to bilo i mnogo krae, umesto da
je opteretim polovinim ivotom na due vreme. To je moj izbor,
Vilijame, ne moe ti birati umesto mene.
Moda i mogu. Oduvek sam ti ja kupovao jin fen...
Demu je nestala boja sa lica. Pa, ako vie nee, sam u ga
kupovati. Oduvek sam bio spreman na to. Ali si ti rekao da eli da ga ti
kupuje. I kad smo ve kod toga..., skinuo je porodini prsten
Karstersa sa prsta da bi ga ispruio Vilu. Uzmi ovo.
Vilu je pogled odlutao do njega, pa do Demovog lica. Bar desetak
groznih stvari koje je mogao da kae ili uradi proletee mu kroz glavu.
Izgleda da se linost ne moe tek tako odbaciti, i sam je ustanovio.
Tolike se godine pravio da je okrutan, da bi i dalje uvek prvo posegao
za tim pretvaranjem, kao to bi neki ovek rasejano usmerio koiju
prema kui u koju je itavog ivota iveo, iako se nedavno preselio.
Sada bi i mnome da se oeni?!, ree naposletku.
Prodaj prsten, ree Dem. Za novac. Rekoh ti da ne treba ti da
plaa za moje opijate; ja sam jednom morao da platim tvoje i nisam
zaboravio kako sam se oseao. Nije mi bilo prijatno.
Vil se trecnuo, pa je pogledao u porodino znamenje Karstersovih
koje se presijavalo na Demovom bledom dlanu, hrapavom od oiljaka.
Pruivi ruku, neno je uhvatio aku svoga druga kako bi mu sklopio
prste oko prstena. Kad si ti to postao tako nehajan, a ja obazriv? Otkud
to da sad ja tebe moram da uvam od tebe samog? Uvek si ti mene
pazio. Zagledao se u Demovo lice. Pomozi mi da te bolje shvatim.
Dem se potpuno umirio. A onda ree: Spoetka, kada sam tek
shvatio da volim Tesu, moda i jesam mislio da mi je bolje zbog ljubavi.
Ba dugo nisam imao napade. to joj i rekoh kada sam je zaprosio. Da
me ljubav isceljuje. Tako da prvi put kada sam... prvi put kada mi se
opet desilo posle toga, nisam mogao da se nateram da joj kaem, da ne
pomisli da to sada znai da se moja ljubav prema njoj smanjila. Uzeo
sam vie opijata, da odgodim novo pogoranje. Nedugo nakon toga,
trebalo mi je vie opijata samo da bih ostao na nogama nego to mi je
ranije trajalo itavih nedelju dana. Nisu mi godine ostale, Vile. Moda ni
meseci. A ne elim da Tesa sazna. Molim te, nemoj joj rei. Ne samo
zbog nje, nego i zbog mene.
Iako nije eleo, Vil je shvatio da ga gotovo i razume; i on bi uinio
sve, pomislio je, slagao bilo ta, odvaio se na sve ivo, samo da natera
Tesu da ga zavoli. Uradio bi...
Gotovo bilo ta. Dema, ipak, ne bi izdao. Eto, to je jedino to ne bi
uradio. A, Dem, eto, sada stoji pred njim, sa rukom u Vilovoj, traei
pogledom Vilovo saoseanje, Vilovo razumevanje. A kako da ga i ne
razume? Prisetio se sebe u Magnusovoj dnevnoj sobi, kada ga je
preklinjao da ga poalje u demonski svet da ne mora da izdri jo jedan
sat, jo jedan tren ivota koji vie nije podnosio.
Znai, umire zbog ljubavi, ree Vil naposletku, te mu u uima
sopstveni glas zazvua stegnuto.
Umirem neto bre zbog ljubavi. Ali ima i mnogo gorih stvari za
koje se moe umreti.
Vil je pustio Demovu ruku; Dem je prebacio oi sa prstena na
njega, upitnog pogleda: Vile...
Otii u do Vajtapela, ree Vil, veeras. Nabaviu ti sav jin fen
koji imaju, koliko god ti bude potrebno.
Dem je odmahnuo glavom: Ne mogu da traim da radi neto
protivno tvojoj savesti.
Moja savest, proaptao je Vil. Ti si moja savest. Oduvek si i bio,
Demse Karsterse. Uradiu ovo za tebe, ali prvo u od tebe da izvuem
jedno obeanje.
Kakvo obeanje?
Pre mnogo godina, zamolio si me da prestanem da traim lek za
tebe, ree Vil. Hou da me oslobodi toga obeanja. Oslobodi me, da
bar to mogu da traim. Da ga negde pronaem.
Dem ga je pogledao donekle zaueno. Taman kada pomislim da
te savreno poznajem, ti me opet iznenadi. Dobro, oslobaam te.
Trai. Radi ta mora. Ne mogu da sputavam tvoje dobre namere; bilo
bi okrutno od mene, a i ja bih isto uinio za tebe, da je obrnuto. Svestan
si toga, jelda?
 Jesam, Vil mu se primakao. Spustio je ruke na Demova ramena,
oseajui njihovu otrinu pod stiskom, sa kostima kao krilima neke
ptice. I to nije prazno obeanje, Demse. Veruj mi, niko od mene ne
poznaje bolje bol lane nade. Traiu. Ako ima neega da se pronae, ja
u ga pronai. Ali je tvoj ivot do tada samo tvoj i sam biraj kako e ga
iveti.
Dem se, za divno udo, nasmeio. Znam ja to, ree, ali ba si fin
to me podsea.
Ja sam ti, vala, uvek fin, ree Vil. Zagledao se u Demovo lice, lice
koje mu bee znano koliko i sopstveno. I uporan. Nee ti mene
napustiti dok god sam iv!
Demu se oi rairie, ali nita nije rekao. Nisu vie imali ta da
kau. Vil je spustio ruke sa ramena svoga parabataija, pa se okrenuo
prema vratima.

Sesili je stajala na istom mestu na kojem je stajala i neto ranije toga

dana, sa noem u desnoj ruci. Dobro je naciljala oima, pa je potegla
no i bacila ga. Zario se u zid, tik izvan opertanog kruga.
Razgovor sa Tesom nimalo joj nije smirio ivce; ak joj je bilo i gore.
Tesa je u sebi krila neku potisnutu pomirenost sa tugom zbog koje bi
se Sesili najeila, sva napeta. Ma koliko da se ljutila na Vila, ipak je
oseala da se Tesa donekle plai za njega, da duboko u srcu krije neku
strepnju o kojoj ne eli da govori, pa je Sesili udela da otkrije o emu
se radi. Kako da zatiti brata ako ne zna od ega treba da ga zatiti?
Poto je izvadila no, podigla ga je do ramena da bi ga opet bacila.
Ovoga puta zario se jo dalje, iznedrivi iz nje besan izdah. Uffern
nef!3, promrmljala je na velkom. Majka bi joj se prenerazila, ali ona,
ipak, nije bila tu.
Pet, ree neko razvuenim glasom sa hodnika.
Prepavi se, Sesili se okrenula. U vratima se pojavila neka senka,
koja se pomakla ka njoj i pretvorila u Gabrijela Lajtvuda, sveg od te
njegove razbaruene smee kose i zelenih oiju otrih poput stakla.
Bio je visok kao Vil, moda i vii, i vitkiji od svog brata. Nisam vas
razumela, gospodine Lajtvude.
Vae bacanje, ree, pa je prefinjeno zamahnuo rukom, dao bih
mu pet bodova. Na vetini i pristupu moda jo valja poraditi, ali je
uroeni dar svakako tu. Vama je samo potrebno vebanje.
 Vil me poduava, rekla je dok joj se pribliavao.
Rub usana blago mu se izvio: Stojim iza onoga to sam rekao.
A vi biste, pretpostavljam, mogli bolje?
Zastao je da istrgne no iz zida. Blesnuo je kada ga je zavrtio
prstima. Bih, ree joj. Mene su najbolji poduavali, a obuavao sam i
gospoicu Kolins i gospoicu Grej...
ula sam. Dok vam nije dosadilo. to moda i nije posveenost
kakva se trai od nastavnika, Sesili je gledala da joj glas ostane hladan;
pamtila je Gabrijelov dodir kada ju je pridigao u kui Lajtvudovih, ali je
znala da se Vilu ne svia, i pritom joj je nadmena uzdranost u
njegovom glasu ila na ivce.
Gabrijel je taknuo iljak noa vrhom prsta. Odmah se pojavila
crvena kapljica krvi. Imao je nauljane prste, uz pegice preko nadlanica.
Presvukli ste opravu.
Bila je sva od krvi i ihora. Uperila je pogled u njega da ga osmotri
od glave do pete. Vi, vidim, niste.
Naas mu je neki udan izraz zatitrao na licu. Ali je brzo i nestao,
mada je ona dovoljno puta gledala brata kako skriva neki oseaj da bi
prepoznala naznake. Nemam tu nita od odee, ree, a ne znam ni
gde u iveti. Mogao bih se vratiti u jednu od kua moje porodice, ali...
Razmiljate se da ostanete na Institutu?, ree Sesili iznenaeno,
proitavi mu to sa lica. ta kae arlota?
Dopustie mi, Gabrijelovo se lice nakratko promenilo u nekoj
iznenadnoj ranjivosti na mestu gde je maloas bila vrstina. I brat mi
je tu.
Da, ree Sesili, isto kao i moj.
Gabrijel je naas zastao, kao da mu to nije ni palo na pamet. Vil,
rekao je. Zaista mnogo liite na njega. to je pomalo...
uznemiravajue. Zavrteo je glavom, kao da hoe da proisti misli.
Maloas vam videh brata, rekao je. Sjurio se ulaznim stepenitem
Instituta kao da ga jure etiri jahaa apokalipse. Da ne znate moda gde
toliko uri?
Svrha. Sesili je srce poskoilo. Zgrabila je no od Gabrijela, ne
obraajui panju na njegov prepadnuti uzdah. Ne znam, ree, ali
nameravam da ustanovim.

Dok se londonska etvrt Siti polako zatvarala po zavretku radnog

dana, Ist end je sav ivnuo. Vil se spustio ulicama naikanim tezgama
po kojima se prodavala koriena odea i obua. Prnjari i otrai
noeva gurali su svoja kolica kroz prolaze, uzvikujui svoju ponudu
promuklim glasovima. Mesari su dokoliarili u otvorenim vratima, u
keceljama poprskanima krvlju uz polutke koje su im visile u izlozima.
ene su se, prostiruive, meusobno dovikivale preko ulice glasovima
toliko proetim naglaskom kojim se sluie svi to ivie u kraju pod
domaajem bouskih zvona da su slobodno mogle da priaju i ruski, jer
ih Vil isto tako ne bi razumeo.
Poela je da sipi kiica koja mu je vlaila kosu kada je proao ispred
neke duvanske veletrgovine, sada zatvorene, da bi skrenuo iza oka u
neko sokae. U daljini se nazirao toranj Vajtapelske crkve. Senke su tu
bile zbijenije, magla gua i meka, i osealo se na gvoe i ubre. Neki
uzani slivnik sputao se posred uliice, pun smrdljive vode. Ispred
njega uzdizao se neki prolaz, sa po jednim koijakim plinskim
fenjerom na obe strane. Vil se usput iznebuha nagnuo da isturi ruku u
prolaz.
Zauo se vrisak, da bi zatim prema sebi povukao neku tananu
priliku u crnom - Sesili, sa somotskim ogrtaem na brzaka prebaenim
preko oprave. Crna joj se kosa rasula ispod ruba kapuljae i ona se
zagledala u njega plavim oima iskriavim od besa. Putaj me!
ta ti ima da me prati po kojekakvim londonskim budacima,
glupao mala?, Vil joj je blago protresao ruku.
Zakiljila je oima. Jutros sam ti bila cariad, a sada sam ve
glupaa?
Ulice su opasne, ree joj Vil. I ti ih, pritom, uopte ne poznaje.
Nisi ak ni nanela runu opsene. Jedno je izjavljivati da se niega ne
plai kada ivi na selu, ali ovo ti je ipak London.
Ne plaim se ja Londona, ree Sesili prkosno.
Vil se jo vie nagnuo ka njoj da bi joj gotovo prosiktao na uho:
Fyddain wneud unrhyw dda yn ddweud wrthych i fynd adref?
Nasmejela se: Ne, ne bi ti nita vredelo da mi kae da se tornjam
kui. Rwyt ti fy mrawd ac rwy eisiau mynd efo chi!
Vil je samo zatreptao na njene rei. Brat si mi i hou da poem s
tobom. Na tako neto se navikao da uje od Dema, a mada Sesili jeste
bila potpuno razliita od Dema u svakom drugom moguem pogledu,
jednu odliku jeste delila sa njim: potpunu tvrdoglavost. Kada bi Sesili
rekla da neto hoe, to nije bila neka usputna eljica, ve elina
reenost.
 I uopte te i nije briga gde sam poao?, ree. ta ako sam krenuo
u pakao?
Oduvek sam htela da posetim pakao, ree Sesili smireno. Zar to
ne eli svako?
Veina nas provodi vreme muei se da ostane podalje od njega,
ree Vil. Idem do jedne ifritske jazbine, ako ba moram da ti kaem, da
kupim opijate od nasrtljivih, razuzdanih nitkova. Moda im zapadne
za oko, pa odlue da i tebe prodaju.
Zar ih ne bi zaustavio?
To bi, valjda, zavisilo od cene koju bi mi ponudili.
Zavrtela je glavom. Dem ti je parabatai, rekla je. Brat ti je, brat
kojeg ti je Klava dodelila. Ali ja sam ti sestra po krvi. Zato bi za njega
uinio sve na svetu, a za mene samo hoe da odem kui?
Otkud zna da je opijat za Dema?
Pa, nisam tupava, Vile.
Ne, na moju alost, nisi, promrmljao je Vil. Dem... Dem
predstavlja sve najbolje u meni. Ne bih oekivao od tebe da razume
tako neto. Dugujem mu ovo.
A ta sam ti onda ja?, upitala ga je Sesili.
Vil je izdahnuo, odve ozlojeen da bi se obuzdao: Ti si moja
slabost.
Tesa tvoje srce, rekla je, ne besno ve zamiljeno. Nisam tupava,
kao to ti rekoh, dodala je na njegov zgranuti izraz lica. Znam da je
voli.
Vil se uhvatio za glavu, kao da su mu njene rei izazvale otru
glavobolju. Jesi li rekla nekome? Ne sme, Sesili. Niko ne zna, i to tako
mora i da ostane.
Ba bih nekome rekla.
Ne, pretpostavljam da ne bi, jelda?, glas mu se zaotrio. Sigurno
te je sramota brata - gaji nedoputena oseanja prema verenici svog
parabataija...
Nije me sramota tebe, Vile. tagod da osea, nisi dopustio da te
oseanja zanesu, a pretpostavljam da svi, na neki nain, elimo neto
to ne moemo da imamo.
Jel?, ree Vil. A ta ti to eli, a da ne moe da ima?
Da se ti vrati kui. Pramen kose joj se od vlage zalepio za obraz,
pa je izgledala kao da je plakala, mada je Vil znao da nije. Institut je moj
dom, Vil je uzdahnuo, pa je oslonio glavu o kameni prolaz. Ne mogu
stajati tu svaajui se itavo vee sa tobom, Sesili. Ako si ba reila da
poe za mnom u pakao, ne mogu te zaustaviti.
Eto, najzad da se i ti urazumi. Znala sam da e se i to kad-tad
desiti; ipak si u srodstvu sa mnom.
Vil je, po ko zna koji put, potisnuo poriv da je dobrano prodrma:
Jesi li spremna?
Klimnula mu je, i Vil je podigao aku da pokuca na vrata.

Vrata se otvorie i Gideon se pojavio na pragu svoje sobe, trepui kao

da je bio u mraku, pa tek sada izaao na svetlost. Pantalone i koulja
behu mu izguvane, a jedan od tregera skliznuo mu je do lakta.
Gosn Lajtvude?, ree Sofi, oklevajui na pragu. Drala je
posluavnik u rukama, pun pogaica i aja, dovoljno teak da je
optereti. Bridet mi je kazala da ste traili posluavnik sa...
Da. Jesam, jesam. Slobodno ui. Kao da se najednom u celosti
prenuo, Gideon se uspravio da bi je uveo u sobu. izme je bio skinuo i
gurnuo u oak. Soba je izgubila uobiajenu urednost. Oprava je visila
preko stolice visokog naslona - Sofi se trecnula u sebi pomislivi na
mogue fleke po tapacirungu - napola pojedena jabuka stajala je na
natkasni, a nasred kreveta leao je opruen Gabrijel Lajtvud, u
dubokom snu.
Bilo je oigledno da nosi bratovljevu odeu, jer mu je bila odve
kratka oko zglobova i glenjeva. Ovako usnuo, izgledao je mnogo
mlade, poto mu je uobiajena naroguenost nestala sa lica. Jednom je
rukom drao jastuk kao da mu slui za utehu.
Nisam imao srca da ga budim, ree Gideon, nehotice se uhvativi
za laktove. Trebalo je da ga odvedem u njegovu sobu, ali..., uzdahnuo
je. Nisam mogao da se nateram.
Ostaje tu?, upitala ga je Sofi, sputajui posluavnik na natkasnu.
Mislim, na Institutu?
Ne... ne znam. Valjda. arlota mu je rekla da je dobrodoao ovde.
ini mi se da ga je preplaila, Gideonu se usne blago izvie.
Gospoa Branvel?, Sofi se odmah nakostreila, kao i uvek kada bi
pomislila da neko prigovara njenoj gazdarici. Ali ona je
najdobroudnija od svih ljudi!
Jeste... zato mi se i ini da ga je preplaila. Zagrlila ga je i rekla mu
da ukoliko ostane tu, izgred sa naim ocem moe da ostane deo
prolosti. Nisam siguran na koji je od izgreda sa mojim ocem mislila,
dodade Gideon suvonjavo. Verovatno onaj kada je Gabrijel podrao
njegov pokuaj da preuzme Institut.
Ne mislite da je moda mislila na onaj poslednji?, Sofi je gurnula
pobegli pramen kose pod kapu. Sa...
Ogromnim crvom? Ne, zaudo, ne mislim. Mada, nije u udi moga
brata da oekuje da mu bude oproteno. Za bilo ta. On razume jedino
strogou. Moda e pomisliti da arlota pokuava da ga prevari, ili da je
poludela. Pokazala mu je sobu koja je mogla biti njegova, ali mislim da
su njega sva ta posla prestravila. Doao je da porazgovara sa mnom o
tome, pa je zaspao. Gideon je uzdahnuo, posmatrajui brata sa
meavinom naklonosti, ogorenosti i tuge, zbog ega je Sofi srce
zakucalo bre, poto je saoseala sa njim.
A vaa sestra..., otpoela je.
Oh, Tatjani nikada ne bi ni palo na pamet da ostane tu, ree
Gideon. Pobegla je Blektornovima, svekru i svekrvi, i neka je. Nije ona
glupava - tavie, ona smatra da je poprilino nadmona u pogledu
pameti - ali je tata i samoljubiva, i ne voli se previe sa mojim bratom.
A, treba imati na umu da je danima bio budan. ekao je u onoj crnoj
kuerini, ispred zakljuane biblioteke, lupajui po vratima, poto mu
otac nije odgovarao...
Zatitniki ste nastrojeni prema njemu, primetila je Sofi. Kako ne
bih bio, mlai mi je brat. Priao je krevetu da pree rukom preko
Gabrijelove razbaruene smee kose; drugi momak se promekoljio i
nemirno prostenjao, ali se nije probudio.
Mislila sam da vam ne bi oprostio to ste se okrenuli protiv oca,
rekla je Sofi. I sami ste rekli da ste se plaili toga. Da bi va potez
smatrao izdajom porodice Lajtvud.
Mislim da je i sam poeo da sumnja u porodicu Lajtvud. Kao to
sam i ja u Madridu, Gideon se odmakao od kreveta.
Sofi je pognula glavu. ao mi je, rekla je. ao mi je zbog vaeg oca.
ta god drugi rekli o njemu, ta god da je moda uradio, bio vam je
otac.
Okrenuo se prema njoj: Ali, Sofi...
Nije ga ispravila to ju je oslovio po imenu. Znam da je poinio
tota gnusno, rekla je. Ali treba vam biti doputeno da ipak tugujete
za njim. Tugu vam niko ne moe uskratiti; ona vam pripada, vama i
nikom drugom.
Ovla joj je dodirnuo obraz vrhovima prstiju. Jeste li znali da vae
ime znai mudrost? Podesno su vam ga dali.
 Sofi je progutala knedlu: Gospodine Lajtvude...
Ali on je na to rairio prste kako bi joj obujmio obraz, naginjui se
da je poljubi. Sofi, izustio je, a onda im se usne meusobno
pronaoe blagim dodirom koji je prerastao u dublji kada se povio
prema njoj. Neno je i prefinjeno povila ake - kako su samo grube i
ispucale od pranja i tegljenja, od ienja kamina, brisanja praine i
glancanja, nervirala se, mada se nije inilo da njemu smetaju ili da ih
primeuje - oko njegovih ramena.
A onda mu se primakla, na ta joj potpetica zape za ilim i ona se
okliznula tako da je Gideon morao da je uhvati. Skupa su se sruili na
pod i Sofi je lice buknulo od sramote - boe dragi, pomislie da ga je
namerno povukla, da je neka razuzdana enturaa kojoj je samo pohota
na umu. Kapica joj je spala, te joj se crne kovrde rasue preko lica. Pod
njom se naao mek ilim, a iznad nje Gideon, zabrinuto joj apui ime.
Pomerila je glavu u stranu, i dalje zajapurenih obraza, kada se
najednom nala zagledana pod njegov krevet sa baldahinom.
Gospodine Lajtvude, rekla je pridigavi se na laktove. Je li vi to
imate pogaice pod krevetom?
Gideon se ukipio, trepui, kao zec koga su lovaki kerovi saterali
sa svih strana. Molim?
Tu, pokazala je na neku hrpicu nagomilanu u senci ispod kreveta.
Vi tu imate pravo pravcato brdo pogaica pod krevetom! ta se to,
zaboga, deava?
Gideon se uspravio da proe rukama kroz raupanu kosu, dok se
Sofi bre-bolje odmakla od njega, utei suknjama. Ja sam...
Vi ste traili sve te pogaice. Skoro svakoga dana. Vi ste ih traili,
gospodine Lajtvude! Zato biste radili tako neto ako ih niste eleli?
Obrazi mu se zatamnie: Nisam mogao da smislim drugi nain da
vas vidim. Niste hteli da priate sa mnom, da me sasluate kada bih
pokuao da vam se obratim...
Pa ste onda lagali? Zgrabivi kapu, Sofi se podigla na noge. Imate
li vi uopte pojma koliko posla moram da obavim, gospodine Lajtvude?
Raznosim ugalj i toplu vodu, briem prainu, glancam, istim za vama i
ostalima - i nita mi to ne smeta niti se alim, ali kako se usuujete da
mi pravite jo posla, da me terate da vucaram teke posluavnike gore-
dole po stepenicama, samo da bih vam donela neto to uopte i ne
elite?!
Gideon je hitro ustao, odee sada jo zguvanije nego maloas.
Oprostite mi, rekao je, nisam razmiljao.
 Niste, ree Sofi, ljutito gurajui kosu pod kapicu, takvi kao vi
nikada ne razmiljaju, zar ne?
I na to je besno izjurila iz sobe, ostavljajui Gideona da beznadeno
zuri za njom.
E, vala, svaka ti ast, brate, ree Gabrijel sa kreveta, trepui
snenim oima prema Gideonu.
Gideon ga je na to gaao pogaicom.

Henri, arlota se spustila niz kosturnicu. Lampe sa kamen-runama

bletale su toliko jako da je izgledalo gotovo kao da je dan, mada je
znala da je skoro pono. Henri se nagnuo nad najvei od svih drvenih
stolova to behu razmeteni po sredim prostorije. Neto je udno
gorelo u peharu na drugom stolu, izbacujui velike oblake dima boje
lavande. Ogroman list papira, kakav kasapini koriste za umotavanje
robe, bee rairen po Henrijevom stolu, i on ga je ispunjavao
raznoraznim tajanstvenim iframa i raunicama, usput mrmljajui sebi
u bradu. Henri, duo, nisi umoran? Ve si satima tu dole?
Henri se zaustavio da podigne glavu i da preko rie kose pridigne
naoari koje je nosio kada bi radio. arlota!, uinio se gotovo
zapanjen, mada i oduevljen, to je vidi; samo bi se Henri, pomislila je
arlota, zapanjio to vidi sopstvenu enu u njihovom zajednikom
domu. Anele. ta e ti tu dole? Ledeno je tu. Ne moe nikako biti
dobro za bebu.
arlota se nasmejala, ali nije nita prigovorila kada je Henri pohitao
da je neno zagrli. Jo otkad je doznao da e dobiti dete, ophodio se
prema njoj kao da je od krhkog porcelana. Spustio joj je jedan poljubac
u kosu i odmakao je malo od sebe da joj proui lice. Stavie, izgleda
mi neto mravo. Moda da umesto veere kaem Sofi. da ti donese
malo govee orbice za jaanje u sobu? Idem odmah da joj...
Henri. Mi smo jo satima ranije reili da nee biti veere - svima su
odneti sendvii u sobu. Demu je i dalje odve loe da bi siao da jede, a
Lajtvudovi su odve potreseni. A zna i sam kakav je Vil kad Demu nije
dobro. A i Tesa, dakako. Cela nam se kua raspada.
Sendvie?, ree Henri, koji se, oito, za to uhvatio kao za sutinski
deo arlotinog govora, delujui enjivo.
arlota se nasmeila: Ostavili smo i tebi malo gore, Henri, ako
moe da se odvoji od posla. Pretpostavljam da nemam prava da te
grdim - prela sam Benediktove dnevnike i moram da priznam da su
poprilino zanimljivi - na emu to radi?
Na prolazu, ree Henri poletno. Neka vrsta prevoznog sredstva.
Neto to bi, po mojim zamislima, moglo da prebaci Senolovce sa jedne
take na Zemljinoj lopti na neku drugu u roku od nekoliko sekundi.
Mortmejnovi su me prstenovi nadahnuli na to...
arlota je razrogaila oi: Ali Mortmejnovi su prstenovi zasigurno
deo crnih maija...
Ali ovo nije. Ooo, a imam jo neto. Doi. Za Buforda. arlota je
dopustila muu da je uhvati oko ruke i povue na drugi kraj prostorije.
Rekla sam ti ve stotinu puta da se nijedan moj sin nikada nee zvati
Buford... Tako mi Anela, je li to kolevka?
Henri ju je ozareno pogledao. Bolje od kolevke!, objavio je,
uperivi rukom na neki kabasti deiji krevetac, okaen izmeu dva
tapa kako bi mogao da se njie. arlota je i sama morala da prizna da
to bee poprilino lep komad nametaja. Samonjiua kolevka!
Samo... ta?, ree arlota slabano.
Gledaj, Henri je istupio kako bi pritisnuo neko nevidljivo dugme.
Kolevka poe neno da se ljuljuka levo-desno.
arloti se ote dah: Ba je divno, dragi.
Ne svia ti se?, Henri bee sav ozaren. Evo, sad se njie malo
bre. Pratei blago drmusanje, arlota je imala oseaj da pluta po
zatalasanom moru.
Hm, rekla je. Henri, ima neto o emu bih elela da popriamo.
Neto vano.
Vanije od toga to e nae dete svako vee biti neno uljuljkano u
san?
Klava je reila da pusti Desaminu, ree arlota. Vraa se na
Institut. Prekosutra.
Henri se okrenuo sa izrazom neverice na licu. Kolevka je iza njega
krenula da se ljulja jo bre, kao kada se koija klacka pri punoj brzini.
Vraa se ovamo?!
Henri, pa nema gde drugde.
Henri je taman zinuo da odgovori, ali pre nego to je izustio i rei,
zauo se jezivi zvuk cepanja i kolevka se otrgla sa draa kako bi
odletela na drugi kraj sobe i razbila se o suprotni zid, gde se i raspala u
paramparad.
arlota je samo tiho uzdahnula, podiui ruku da pokrije usta.
Henriju se elo namrekalo: Moda ako jo malo usavrim nacrt...
 Ne, Henri!, arlota ree strogo.
Ali-.-
Ni pod razno..., glas joj bee otar poput bodea.
Henri je uzdahnuo: U redu onda, draga.

Paklene naprave nemaju milosti. Paklene naprave nemaju kajanja.

Paklenim napravama nema broja. Paklenim napravama nema kraja.
Rei ispisane po zidu Benediktove radne sobe odjekivale su Tesi po
glavi dok je sedela pokraj Demove postelje, gledajui ga kako spava.
Nije bila sigurna koliko je sati; sigurno bee pozni as, to bi Bridet
rekla, zasigurno je prola pono. Dem je bio budan kada je ula unutra,
odmah nakon to je Vil izaao; bio je uspravljen na krevetu, oseajui
se dovoljno dobro da uzme malo aja i dvopeka, mada je oteanije
disao nego to bi ona htela, a bio je i mnogo blei.
Sofi je ula kasnije da odnese hranu, te se nasmeila Tesi.
Pridignite mu jastuke, predloila joj je apatom, pa je Tesa to i uinila,
a Dema je, izgleda, zabavilo njeno obletanje oko njega. Tesa nije imala
mnogo iskustva sa bolesnicima. Najblie izigravanju bolniarke bilo joj
je kada bi se brinula o pijanom bratu. Sa Demom joj nije smetalo, nije
joj je smetalo da sedi i dri ga za ruku dok on tiho die, oiju napola
sklopljenih tako da su mu trepavice treperile nad jagodicama.
Nije ba bilo junaki, rekao je najednom ne otvarajui oi, mada
mu je glas bio vrst.
Trgnuvi se, Tesa mu se primakla. Jo je ranije provukla prste kroz
njegove, te su im ruke spojene leale pored njega na krevetu. Prsti su
mu bili hladni, bilo usporeno. Na ta misli?
Na ono danas, ree prigueno, te se zakaljao, kako sam se sruio
i krenuo da iskaljavam krv po kui Lajtvudovih...
Pa, time si je samo ulepao, ree Tesa.
Sada ve zvui kao Vil, Dem joj se pospano nasmeio. A i
menja temu, kao to bi i on uradio.
Pa, kako i ne bih? Ne misli valjda da bih mislila neto loe o tebi
zato to si bolestan? Zna da ne bih nikada. A poprilino si se junaki
poneo danas. Mada mi je Vil ba bio rekao, dodala je, da svi junaci
loe zavre, pa mu nije jasno zato bi neko uopte poeleo da bude
junak.
Ah, Dem joj je kratko stegnuo ruku, pa ju je pustio. Pa, Vil to
sagledava sa junake take gledita, zar ne? A nama ostalima odgovor
je jednostavniji.
Jeste?
Dakako. Junaci trpe jer su nam potrebni. Ne zbog sebe samih.
Govori o njima kao da ti nisi jedan od njih. Pruila je ruku da mu
skloni kosu sa ela. Prislonio se uz njen dodir, sklopljenih oiju.
Deme... da li si ikada..., kolebala se. Da li si ikada razmiljao o
drugim nainima da produi ivot, sem o nekom leku protiv tvog
opijata?
Na to mu se kapci digoe: Kako to misli?
Prisetila se Vila na podu tavana, kako se gui svetom vodicom. Pa,
da postane vampir. iveo bi veno...
Bre-bolje se uspravio na jastucima: Tesa, ne! Nemoj... ne moe
da razmilja na takav nain!
Munjevito je sklonila pogled sa njega: Zar ti je pomisao da
postane itelj Podzemnog sveta ba toliko grozna?
Tesa..., izdahnuo je. Ja sam Senolovac. Div. Kao to su mi i
roditelji bili. Tog se zavetanja drim, kao to drim da je i majino
naslee deo mene. to ne znai da mrzim oca. Ali potujem dar koji su
mi dali, krv Anelovu, poverenje koje mi je dato, zakletve koje sam dao.
A ionako ne mislim da bih bio dobar vampir. Vampiri nas uglavnom
preziru. Katkad znaju da povampire nekog Diva, isto ale radi, ali je
takav vampir odbaen od strane ostalih. Mi u naim venama nosimo
sunce i aneoski ar, sve to oni mrze. Odbacili bi me, isto kao to bi i
Divovi uradili. Vie ne bih bio Vilov parabatai, ne bih bio dobrodoao
na Institutu. Ne, Tesa. Radije bih umro i ponovo se rodio i ponovo
ugledao sunce, nego da ivim do kraja sveta i veka bez dnevne
svetlosti.
Pa, onda da postane Tihi brat, rekla je. Pravilnik kae da su
rune koje nose na sebi dovoljno mone da zaustave smrtnost.
Tiha braa se ne ene, Tesa. Podigao je bradu. Tesa je ve odavno
znala da se pod Demovom blagou krije tvrdoglavost jaka kao i
Vilova. Sada ju je primeivala, slinu eliku pod svilom.
Zna da bih vie volela da si iv, i da mi nisi mu nego da..., grlo joj
se steglo.
Pogled mu je blago smekao: Meni put Tihe brae nije dostupan.
Uz krv zatrovanu jin fenom, ne bih izdrao rune koje oni moraju da
stave na sebe. Morao bih da prekinem sa unoenjem opijata dok ga u
celosti ne izbacim iz krvotoka, to bi me, najverovatnije, ubilo. Mora
da je zapazio njen izraz, poto je ublaio glas: A i ivot Tihe brae i nije
neki, senke i tama, muk i... nimalo muzike. Progutao je knedlu. A osim
toga, ja i ne elim da ivim veno.
Ja u moda iveti veno, rekla je Tesa. I dalje nije mogla u
potpunosti da pojmi irinu te spoznaje. Teko je bilo prihvatiti da ti se
ivot nikada nee zavriti, isto kao to je bilo teko prihvatiti da hoe.
Znam, ree Dem. I ao mi je zbog toga, jer mislim da niko ne bi
trebalo da nosi toliki teret. Zna da ja, Tesa, mislim da svi mi ponovo
ivimo. Vratiu se, mada ne u istom telu. Due koje se vole budu
privuene jedna drugoj i u narednim ivotima. Videu Vila, moje
roditelje, moje strieve, arlotu i Henrija...
Ali mene nee, nije joj bio prvi put da tako neto pomisli, mada je
esto znala da potisne tu misao kada bi joj se javila. Jer ako jesam
besmrtna, onda imam samo ovaj jedan ivot. Neu se promeniti kao vi,
Demse. Neu se nai sa vama na nebesima, niti na obalama velike reke,
niti ve u kakvom god ivotu to nas eka nakon ovog.
Vidim te sada, ispruio je ruku da je prisloni uz njen obraz, traei
bistrim srebrno-sivim oima njen pogled.
Vidim i ja tebe, apnula je, i on joj se umorno nasmeio, sklapajui
oi. Spustila je aku preko njegove, priljubivi obraz uz njegov dlan.
Sedela je tako utke, oseajui njegove hladne prste na koi, dok mu se
disanje nije usporilo i dok mu prsti ne omlitavie pod njenima; zaspao
je. alosno se osmehnuvi, neno mu je spustila ruku na pokriva
pored tela.
Vrata spavae sobe se otvorie; Tesa se okrenula u fotelji da bi
ugledala Vila kako stoji na pragu i dalje u kaputu i rukavicama. Samo
jedan pogled u njegovo uznemireno, skamenjeno lice naterao ju je da
ustane i izae za Vilom na hodnik.
Vil je ve partao po hodniku uurbanim koracima oveka kojem je
avo za petama. Obazrivo zatvorivi vrata za sobom, Tesa je pourila
za njim. ta je bilo, Vile? ta se desilo?
Upravo se vratih iz Ist Enda, ree Vil. U glasu mu se nazirao bol,
bol kakav nije ula jo od onoga dana u dnevnoj sobi kada mu je rekla
da se verila za Dema. Otiao sam da potraim jo jin fena. Ali ga vie
nema.
Tesa se skoro sruila kada su stigli do stepenica. Kako to misli,
nema ga vie? Dem ima zalihe, zar ne?
Vil se okrenuo prema njoj, spustivi se nazad niz stepenice.
Potroene su, ree turo. Nije hteo da zna, ali ne moe vie da
prikriva. Potroene su, a ja nove ne mogu da pronaem. Uvek sam mu
ih ja kupovao. Imao sam dobavljae - ali su ili nestali ili su ostali
praznih ruku. Prvo sam otiao cio onog mesta - onog mesta na kojem
ste bili da me pronaete, ti i Dem. Nisu imali jin fena.
Pa, neko drugo mesto, onda...
Svuda sam bio, ree Vil, opet se okrenuvi. Izali su na hodnik na
drugom spratu Instituta; tamo su se nalazili biblioteka i dnevna soba.
Vrata obeju prostorija behu otvorena, obasjavajui hodnik svetlou.
Svuda. Na poslednjem mestu gde sam bio, rekoe mi da je neko
namerno pokupovao sve zalihe u poslednjih nekoliko nedelja. Nita
nije ostalo.
Ali, Dem, ree Tesa dok se zaprepaenost irila njome poput
poara. On e bez jin fena...
Umreti, Vil je naas zastao ispred vrata biblioteke i oi im se
spojie. A samo to mi je danas popodne dao doputenje da opet
traim lek za njega. Da se dam u potragu. A sada e umreti jer ga ne
mogu odrati u ivotu dovoljno dugo da ga pronaem.
Ne, ree Tesa, nee on umreti; neemo mu dopustiti.
Vil je uao u biblioteku sa Tesom pored sebe, prelazei pogledom
po dobro znanoj sobi, stolovima osvetljenim lampama, policama sa
starim knjigama. Bilo je nekih knjiga, ree, kao da ona nita nije rekla,
knjiga koje sam bio itao, o retkim otrovima. Uputio se od nje prema
najblioj polici, kako bi rukama u rukavicama grozniavo preao po
knjigama koje su stajale na njoj. Godinama ranije, pre nego to mi je
Dem zabranio da dalje istraujem. Ve sam bio i zaboravio...
Tesa mu se pridruila, te joj se suknje zaleprae oko glenjeva.
Vile, stani.
Ali moram da se prisetim, pomerio se do naredne police, pa do
sledee, bacajui dugim, vitkim telom otru senku po podu. Moram da
pronaem...
Vile, ne moe proitati svaku knjigu u biblioteci na vreme. Stani.
Stala je iza njega, dovoljno blizu da primeti da mu je okovratnik sakoa
bio vlaan od kie. Ovako nee pomoi Demu.
Pa, kako onda hou? ta e mu pomoi? Dohvatio je drugu knjigu,
zagledao se u nju, pa ju je bacio na pod; Tesa je odskoila.
Stani, rekla mu je ponovo, pa ga je uhvatila za rukav da ga okrene
prema sebi. Bio je zajapuren, zadihan, ruku zategnutih i vrstih poput
gvoa pod njenim stiskom. Kada si ranije tragao za lekom, nisi znao
sve to sada zna. Nisi imao saveznike koje sada ima. Otii emo da
pitamo Magnusa Bejna. On ima i oi i ui u Podzemnom svetu; poznaje
svakojake arolije. Pomogao ti je oko tvoje kletve, moe i sa ovim da
nam pomogne.
Nije bilo nikakve kletve, ree Vil, kao da navodi reenice iz nekog
komada, zacakljenih oiju.
Vile... sluaj me. Molim te. Hajde da odemo do Magnusa. On e nam
pomoi.
Zamurivi, duboko je udahnuo. Tesa ga je samo gledala. Nije mogla
da se odupre, s obzirom da je znala da je ne vidi - osmotrila mu je fine
crne pauinaste trepavice nad jagodicama, blago plavetnilo to mu se
naziralo pod kapcima. Da, ree konano. Da, svakako. Tesa, hvala ti.
Nisam razmiljao.
Bio si potresen, rekla je, najednom svesna da ga i dalje dri oko
ruke, i da su dovoljno blizu da bi mogla da ga poljubi u obraz, ili da mu
obavije ruke oko vrata da ga utei. Pustila ga je, odmakavi se. Oi mu
se otvorie. A i mislio si da e ti zauvek braniti da trai lek. Zna da se
ja sa time nikada nisam pomirila. I ranije mi je Magnus pao na pamet.
Pogledom joj je pretraio lice: Ali ga nikada nisi pitala?
Odmahnula je glavom. Dem nije hteo. Ali sada... sada se sve
promenilo.
Jeste. Odmakao se od nje, ali mu se oi zadrae jo malo na
njenom licu. Idem dole da kaem Sirilu da pripremi koiju. Nai emo
se u dvoritu.

Prima: Venik Josija Vejland

alju: lanovi Saveta
Potovani gospodine,
Ne moemo a da ne iskaemo nau uznemirenost pismom koje
primismo od vas. Bili smo pod utiskom da arlota Branvel predstavlja
izbor koji biste celim srcem podrali, i da se dokazala kao vest predvodnik
londonskog Instituta. I na istrailac Vajtlo uvek govori sve najbolje o njoj
i o nainu na koji je reila sumnju koju je Benedikt Lajtvud izneo povodom
njenoga upravnitva.
Mi, kao jedno od upravnih tela, smatramo da Dord Penhalou ne bi
bio podesan kao va naslednik na mestu Venika. Za razliku od gospoe
Branvel, on se nije pokazao kao predvodnik drugih. Istina je da je gospoa
Branvel mlada i strastvena, ali uloga Venika upravo i zahteva strast.
Molimo vas da sklonite u stranu svaku misao o gospodinu Penhalou, koji
je odve mlad i zelen za taj poloaj, i da odvojite malo vremena da iznova
porazmislite o naem predlogu gospoe Branvel.
Vama na usluzi u ime Razijelovo,
lanovi Saveta
 5.
PODELJENO SRCE

Mada je i Gospod traio zduno,

ne nae nita, makar i siuno;
taman da mi vene pretrese i izvadi,
nee u njima na nita do ljubavi!
Aldernon arls Svinbern, Laus Veneris

Primaju: lanovi Saveta

alje: Josija Vejland, Venik
Tekoga se srca laam pera kako bih vam pisao, gospodo. Mnogi me
od vas znaju ve podosta godina, tokom kojih vas dugo predvodih sa
poloaja Venika. Uveren sam da sam vas dobro predvodio, i da sluih
Anelu najbolje to mogah. No, ipak je ljudski greiti, a ja verujem da sam
pogreio kad postavih arlotu Branvel na elo londonskog Instituta.
Kada joj dodelih taj poloaj, verovao sam da e poi stopama svoga
oca i da e se pokazati kao privreni voa, koji potuje vladavinu Klave.
Takoe sam verovao da e je suprug odvratiti od njene prirodne enske
naklonjenosti prenagljenom i nepromiljenom ponaanju. Naalost, to se
nije ispostavilo kao takvo. Henriju Branvelu manjka vrstine da obuzda
svoju enu, a ona je, liena enske poslunosti, odavno zaboravila na
vrlinu odanosti. Evo, tek pre neki dan saznah da je arlota naredila da
uhoda Desamina Lavlejs bude vraena na Institut po putanju iz
Tihograda, uprkos mojoj jasno naglaenoj elji da bude poslata u Idris. Ja
takoe sumnjam da je u dosluhu sa onima koji nisu naklonjeni cilju
divovskom, i da je vrlo mogue da je ti savezu sa Mortmejnom, kao i sa
vukodlakom Vulsijem Skotom.
Savet ne slui Veniku; oduvek je bilo obrnuto, ja sam simbol moi
Saveta i Klave. Kada neko podriva moju nadlenost neposlunou,
podriva i nadlenost sviju nas. Bolje vam je neko savesno mome poput
moga neaka, ija sposobnost jo nije stavljena na probu, nego neko ija
sposobnost jeste stavljena na probu, pa se dokazala kao manjkava.
U ime Anelovo,
Venik Josija Vejland

Vil se prisetio.
Nekog drugog dana, pre nekoliko meseci, u Demovoj sobi. Kia je
dobovala po prozorima Instituta, arajui staklo prozirnim prugama.
I to je to?, Dem ga je bio upitao. To bi bilo sve? itava istina?
Sedeo je za svojim pisaim stolom, sa jednom nogom podvijenom pod
sobom na stolici; izgledao je jako mlado. Violina mu je bila oslonjena o
stolicu. Bio ju je svirao kada je Vil uao i, bez okolianja, objavio da je
kraj pretvaranju - da ima neto da mu prizna, i to odmah.
To je odmah stavilo taku na Baha. Dem je sklonio violinu, ne
skidajui pogled sa Vila, srebrnih oiju ispunjenih zebnjom dok je Vil
partao po sobi i priao, partao i priao, da bi na kraju i potroio sve
rei.
To je to, rekao mu je Vil konano, kada je zavrio. I ne krivim tfe
ako me sada mrzi. Razumem te.
Usledio je podui tajac. Dem ga je gledao ravnomernim pogledom,
ravnomernim i srebrnkastim na treperavoj svetlosti vatre. Nikada ja
tebe ne bih mogao da mrzim, Vilijame.
Vilu se stomak stegao kada je sada pred sobom ugledao neko drugo
lice sa dva plaviastosiva oka to ga netremice gledahu.
Pokuala sam da te mrzim, Vile, ali mi nikako nije uspelo, rekla
mu je onomad. Vil je u tom trenutku bio bolno svestan da ono to je
kazao Demu ipak nije bila itava istina. Nije mu sve rekao. Nije mu
spomenuo svoju ljubav prema Tesi. Ali to je ionako njegov teret, koji
treba da nosi on, a ne Dem. Neto to mora da taji da bi Dem bio
srean. Zasluio sam ja tvoju mrnju, ree Vil Demu, napuklim
glasom. Izloio sam te opasnosti. Verovao sam da sam proklet i da e
svi kojima je stalo do mene umreti; dopustio sam sebi da te zavolim i
da mi bude kao brat, riskirajui sa moguom opasnou po tebe...
Opasnosti nikada nije bilo.
Ali sam ja verovao da je bilo. Da sam ti prislonio revolver uz glavu,
Demse, i povukao obara, da li bi uopte bilo vano to nisam znao da
u burencetu nije bilo metaka?
Demu se oi razrogaie, pre nego to e se tiho nasmejati. A ti si
mislio da ne znam da ima neku tajnu?, rekao je. Mislio si da sam se
upustio u nae prijateljstvo slep kod oiju? Nisam znao prirodu tereta
koji nosi. Ali jesam znao da te neki teret ipak mui. Ustao je. Znao
sam da misli da si otrovan za sve oko sebe, dodao je. Znao sam da
misli da postoji neka zlokobna sila u tebi koja bi me unitila. Hteo sam
da ti pokaem da me ne bi unitila, da ljubav nije toliko krhka. Jesam li
to postigao?
Vil je samo bespomono slegnuo ramenima. Gotovo da je poeleo
da se Dem zapravo naljuti na njega. Bilo bi mu lake. Nikada se nije
oseao manji od makovog zrna kao kada bi se suoio sa Demovom
nepresunom dobrotom. Prisetio se Miltonove sotone. Posramljeno
avo stajae, oseajui kako dobrota neprijatna bee. Spasio si mi
ivot, rekao mu je Vil.
Demu se tada osmeh proirio po licu, blistav poput izlaska sunca
nad Temzom. Pa, nita vie od toga nikada nisam ni eleo.
Vile?, neki ga je tihi glas prenuo iz razmiljanja. Tesa je sedela
nasuprot njega u koiji, sivih oiju slinih boji kie na priguenoj
svetlosti. O emu razmilja?
Sa mukom se okrenuo od seanja, da bi joj uperio oi u lice. U
Tesino lice. Nije imala eir, a kapuljaa ogrtaa od brokata bee joj
sputena. Lice joj je bilo bledo - ire na jagodicama, i ue kod brade.
Uinilo mu se da nikada nije video jedno toliko izraajno lice: svakim
mu je osmehom delila srce na dva kao to bi munja prepolovila
spaljeno stablo, a isto je vailo i za svaki njen alosni pogled. Trenutno
ga je gledala sa nekom zamiljenom zabrinutou, kojom ga je pogodila
pravo u srce. O Demu, ree potpuno iskreno, Razmiljao sam o
njegovoj reakciji kada sam mu rekao za Marbasovu kletvu.
Osetio je veliku tugu, rekla mu je odmah, znam da jeste, sam mi je
priznao.
Tugu, ali ne i saaljenje, ree Vil. Dem mi je oduvek davao ba
ono to mi treba tako kako mi treba, ak i kada sam nisam znao ta mi
je potrebno. Svi su parabataiji meusobno posveeni. Moramo biti da
bismo mogli toliko da se damo jedno drugome, da bismo time dobili na
snazi. Ali sa Demom je drugaije. Tolike mi je godine bio potreban iv
da bi on mene odrao u ivotu. Mislio sam da nije svestan toga, ali
moda i jeste.
Moda jeste, rekla je Tesa. On toliki trud nikada ne bi smatrao
protraenim.
Tebi nikada nita nije spominjao o tome?
 Odmahnula je glavom. Ruice su joj, u belim rukavicama, bile
stegnute na krilu u pesnice. On o tebi, Vile, pria sa mnogo ponosa,
rekla je. Divi ti se vie nego to moe da zamisli. Kada je doznao za
kletvu, srce mu se slomilo zbog tebe, ali je takoe osetio i neto gotovo
nalik...
Zadovoljenju?
Klimnula mu je. Oduvek je verovao da si dobar, rekla mu je, i time
je to dokazano.
Pa, ne znam ba, rekao je ogoreno, biti dobar i biti proklet, to
ba i nije jedno te isto.
Nagnula se da mu uzme ruku i stisne je meu dlanovima. Njen
dodir mu je pokuljao venama poput razbuktale vatre. Nije mogao da
oseti njenu kou, samo tkaninu rukavica, ali to kao da nije ni bilo bitno.
Vi me zapaliste, ovu hrpu pepela to od mene osta, kao vatru. Jednom se
bio zapitao zato ljubav uvek opisuju kao vatru. Ovaj ar u njegovim
venama pruio mu je odgovor. Ti jesi dobar, Vile, rekla mu je. Niko
ne moe da potvrdi bolje od mene, potpuno uvereno, koliko si zaista
dobar.
Rekao joj je polagano, ne elei da ona skloni ruke: Zna da je, kada
smo mi imali oko petnaest godina, Jenluo, onaj demon koji je pobio
Demove roditelje, konano satrt. Demov stric je reio da se preseli iz
Kine u Idris, pa je pozvao Dema da pree da ivi tamo sa njim. Dem
ga je odbio - zbog mene. Rekao je da se parabatai nikada ne naputa. Da
tako stoji i u naoj zakletvi. Tvoji e ljudi biti moji. A, pitam se, da se
meni ukazala prilika da se vratim svojoj porodici, da li bih i ja uinio
isto to za njega?
Pa, ti to sada i radi, ree mu Tesa. Nemoj misliti da ne znam da
Sesili hoe da se vrati kui sa njom. I nemoj misliti da ne znam da
ostaje tu zbog Dema.
I zbog tebe, rekao je, ne uspevi da se obuzda. Povukla je ruke od
njega i on se estoko prekorio u sebi: Kako moe biti toliko glupav? Dva
si meseca izdrao! Toliko si pazio. Tvoja ljubav prema njoj jeste teret koji
ona trpi samo zato to je uljudna. Ne zaboravljaj to.
Meutim, Tesa se ve bila okrenula da povue zavese, poto im se
koija zaustavila. Ukotrljali su se u zapreni prolaz, nad ijim je ulazom
visio znak: SVI KOIJAI DA USPORE KONJE DOK PROLAZE OVUDA.
Stigli smo, rekla je, kao da on nita i nije rekao. Moda i nije, pomislio
je Vil. Moda ono i nije rekao naglas. Moda je samo poeo da ludi. to i
nije nezamislivo, uzimajui u obzir okolnosti.
 Kada se vrata koije otvorie, zapahnuo ih je hladan vazduh elsija.
Video je kako Tesa podie glavu kada joj je Siril pomogao da se spusti.
Pridruio se Tesi na kaldrmi. itavo to mesto osealo se na Temzu. Pre
nego to je podignut nasip, reka je tekla mnogo blie ovom nizu kua,
iji rubovi ovako po mraku delovahu meko pod plinskom svetlou.
Reka je sada bila odvojenija od kua, ali se i dalje oseao slankasto-
blatnjavi gvozdeni vonj vode.
Nalije broja esnaest bee dordijansko, sagraeno od
jednostavnih crvenih opeka, uz zastakljeni doksat koji je trao iznad
ulaznih vrata. Malena poploana avlija i bata irie se iza otmene
ograde napravljene od filigranski izuvijanog gvoa. Kapija ve bee
otvorena. Tesa je prola kroz nju kako bi se zaputila pravo ka ulaznom
stepenitu da pokuca na vrata, uz Vila na nekoliko koraka iza sebe.
Vrata im je otvorio Vulsi Skot, obuen u lafrok od dreavo ute
brokatne svile preko pantalona i koulje. Na oko je natakao zlatni
monokl, te ih je pomalo ozlojeeno odmerio kroz njega. E, u perin,
ree. Rekao bih lakeju da otvori i otera vas, ali sam mislio da se radi o
nekom drugom.
O kome?, zapitala ga je Tesa, mada se Vilu to i nije uinilo kao
mnogo bitno pitanje, ali Tesa je naprosto bila takva - veito je morala
da zapitkuje; ostavi je samu u sobi, i poee da zapitkuje i nametaj i
saksijsko cvee.
Nekoga sa apsintom.
Progutaj dovoljno toga, pa e misliti da si ti sam neko drugi, ree
Vil. Traimo Magnusa Bejna; ako nije tu, samo nam reci da ti ne
troimo vreme.
Vulsi je duboko uzdahnuo kao da je reio da im ipak popusti.
Magnuse, doviknuo je. Evo ti tvog plavookog momka!
Zaue se koraci u hodniku iza Vulsija, i Magnus se pojavio sveano
obuen, kao da se upravo vratio sa nekog bala: utirkani beli umetak u
koulji i manetne, crni frak i kosa poput izguvane crne svile. Prebacio
je oi sa Vila na Tesu. emu dugujemo ovu ast, u ovako pozan as?
Usluga, ree Vil, te se ispravio im je Magnus podigao obrve na to,
jedno pitanje.
Uzdahnuvi, Vulsi se odmakao od vrata. No, hajde dobro. Uite u
sobu za primanje.
Niko im nije ponudio da im uzme eire ili kapute, a im su stigli u
sobu za primanje, Tesa je svukla rukavice kako bi ispruila ruke prema
vatri, blago drhtei. Kosa joj se pretvorila u gomilu vlanih uvojaka na
potiljku, te je Vil sklonio pogled pre nego to se priseti onog oseaja
kada je gurnuo ruke u tu kosu i osetio njene vlasi oko prstiju. Na
Institutu mu je, uz Dema i ostale da mu skrenu panju, bilo lake da se
priseti da Tesa nije njegova da bi je pamtio na takav nain. Meutim,
ovde, dok se oseao kao da se suoava sa svetom sa njom uz sebe, kao
da je ona tu zbog njega, a ne, kako razum nalae, zbog zdravlja svoga
verenika - to ve bee gotovo nemogue.
Vulsi se bacio u cvetnu naslonjau. Skinuo je monokl sa oka, vrtei
ga sada oko prstiju, zakaenog na dugaak zlatan lanac. Jedva ekam
da ujem o emu se radi.
Magnus je priao kaminu da se osloni o plou kao slika i prilika
leernog mladog gospodina. Soba je bila ofarbana u svetloplavu boju,
ukraena slikama nepreglednih polja granita, svetlucavih plavih mora i
mukaraca i ena u antikoj odei. Vilu se uinilo da je prepoznao
reprodukciju Alma-Tademe, ili je bar sebe uveravao da se sigurno
radilo o reprodukciji.
Ne zjakaj toliko u zidove, Vile, ree mu Magnus. Mesecima te nije
bilo. ta te sada dovodi ovamo?
Nisam hteo da te optereujem, promrmljao je Vil. to samo delom
bee istina. Nakon to se za kletvu, za koju je Vil verovao da je baena
na njega, dokazalo da nije istinita, zahvaljujui Magnusu, on je Magnusa
izbegavao - ne zato to se ljutio na tog veca, ili to mu vie nije bio
potreban, ve zato to je sam pogled na njega izazivao u njemu bol. Bio
mu je napisao kratko pismo da mu kae ta se sve desilo i da njegova
tajna vie nije tajna. Spomenuo je Demovu veridbu sa Tesom. Zamolio
je Magnusa da mu ne odgovara. Ali ovo... ovo je hitan sluaj.
Magnusove se maije oi rairie: Kakav tano sluaj?
Radi se o jin fenu, ree Vil.
Iju, ree Vulsi, nemoj mi rei da ga moj opor opet uzima?
Ne, ree Vil, nema ga vie, pa nema ta da se uzima. Video je da
je Magnusu na to odmah svanulo o emu se radi, pa se prebacio na
objanjavanje prilike, najbolje to je mogao. Magnus nije menjao izraz
lica dok je Vil govorio, isto koliko ga ni Crkvenjak ne bi menjao kada bi
mu se neko obratio. Samo ga je gledao svojim zlatno-zelenim oima,
dok Vil nije zavrio.
A bez jin fena?, ree Magnus naposletku.
Umree, ree Tesa, okreui se od kamina. Obrazi joj bebu
ruiasti poput karanfila, da li od vatrene jare ili od napetosti, Vil nije
mogao da proceni. Nee odmah, ali... za nedelju dana. Telo ne moe da
mu preivi bez tog praha.
A kako ga uzima?, zapitao je Vulsi.
Rastvorenog u vodi ili ga umrka - kakve to sada veze ima?, Vil ga
je pitao.
Nikakve, ree Vulsi, samo sam se pitao. Demonski su opijati
mnogo udnovati.
Za nas koji ga volimo sam taj prizor nije samo udnovat, ree lesa.
Podigla je bradu, pa se Vil prisetio onoga to joj je jednom kazao, da je
kao Boadiceja. Bila je hrabra, i on ju je zbog toga i oboavao, pa makar
tu hrabrost koristila u odbranu svoje ljubavi prema nekom drugom.
I zato se danas meni obraate po tom pitanju?, ree Magnus
tihim glasom.
Pomagali ste nam i ranije, ree Tesa. Mislili smo da biste nam
moda opet pomogli. Pomogli ste oko De Kvinsija - a i Vilu, sa
njegovom kletvom...
Ah nisam tu da skoim im me pozovete, ree Magnus. Pomogao
sam oko De Kvinsija poto je Kamil tako traila od mene, a Vilu, samo
jednom, jer mi je zauzvrat ponudio neku uslugu. Ja sam vam vetac. Ne
sluim Senolovcima besplatno.
Ali ja nisam Senolovac, ree Tesa.
Usledio je tajac. A onda Magnus ree hmmm - pa se okrenu od
vatre. Ako sam dobro uo, Tesa, red je da vam estitamo?
Ne razu...
Na vaoj veridbi sa Demsom Karstersom.
Oh, zarumenela se, te joj ruka odlete prema grlu, gde je stalno
nosila ogrlicu Demove majke, njegov dar za nju. Da. Hvala vam.
Vil je vie osetio nego video Vulsijev pogled na sve troje - na
Magnusu, Tesi i njemu samom - kako prelazi sa preko svakoga od njih,
dok um skriven iza tog pogleda prouava, zakljuuje i uiva u onome
to vidi.
Vilu se ramena skupie. Rado u ti bilo ta ponuditi, ree. Ovoga
puta. Novu uslugu, ta god poeli, za jin fen. Ako se radi o isplati,
srediu i to - to jest, bar u pokuati...
Ja ti moda ranije jesam pomogao, ree Magnus. Ah ovo...,
uzdahnuo je. Samo porazmislite, oboje. Ako neko pokuava da
pokupuje sav jin fen u zemlji, taj neko ima razloga za to. A ko ima
razloga za tako neto?
Mortmejn, apnula je Tesa pre nego to je Vil stigao da kae isto
to. Jo je pamtio sopstveni glas:
 Mortmejnovi poslunici kupuju sve zalihe jin fena u Ist Endu. to sam
i sam potvrdio. Ako sve potroi, a on jedini ima zalihe kod sebe...
Bili bismo u njegovoj moi, rekao mu je Dem. Osim ako bi mi
dopustio da umrem, to bi bio razuman potez.
Meutim, uz dovoljno jin fena za dvanaest meseci, Vil je mislio da
nisu u opasnosti. Mislio je da e Mortmejn nai neki drugi nain da ih
namui i podrije, jer bi, zasigurno, uvideo da mu ova namera nije
ostvariva. Vil nije oekivao da bi godinje zalihe opijata nestale za
osam nedelja.
Ne eli da nam pomogne, ree Vil. Ne eli da se postavi na
poloaj Mortmejnovog neprijatelja.
Pa, moe li ga kriviti za tako neto?, Vulsi se digao u vrtlogu ute
svile. ta bi ikako mogao da mu ponudi to bi njemu bilo vredno
tolikog rizika?
Dau vam bilo ta, ree Tesa priguenim glasom koji je Vil osetio
duboko u sebi. Bilo ta, ako nam pomognete oko Dema. Magnus se
uhvatio akom za kosu. Gospode, vas dvoje izdrati! Mogu da se
raspitam. Da pronaemo neke neuobiajene dobavljake puteve. Stara
Moli...
Bio sam do nje, ree Vil, neto ju je toliko prestrailo, da nee
uopte da izmili iz groba.
Vulsi je frknuo na to: I to ti nita ne govori, Senoloviu? Da li je
zaista vredno tolikog truda, samo da bi drugu produio ivot za
nekoliko meseci, moda godinu dana? Svakako e umreti. A to pre
umre, pre e moi da uzme njegovu verenicu, u koju si zaljubljen. I
Tesu je prostrelio razgaljenim pogledom. Zapravo bi trebalo da
nestrpljivo odbrojavate dane dok mu ne isteknu.
Vil ni sam nije bio svestan ta se zatim izdeavalo; sve mu se
najednom zabelelo pred oima, Vulsijev monokl je poleteo na drugi kraj
sobe. Vil je bolno udario glavom u neto, da bi se vukodlak zatim naao
pod njim, mlatei nogama i psujui, te se zajedno zakotrljae ilimom, a
onda je osetio otar bol u zglobu kada ga je Vulsi ogrebao. Bol mu je
razbistrio glavu i on je najednom shvatio da ga je Vulsi prikovao za
pod, oiju posve utih, zuba iskeenih i otrih poput bodea, spremnih
da ugrizu.
Prekinite! Prekinite!, Tesa je, stojei pored vatre, zgrabila ara;
guei se, Vil je stavio ruku preko Vulsijevog lica da ga odgurne. Vulsi je
vrisnuo i Vilu je najednom nestala teina sa grudi; Magnus je bio
podigao vukodlaka i odgurao ga od njega. Potom je otpozadi zgrabio
Vila za sako da bi ga odvukao iz sobe, dok je Vulsi zurio za njim, drei
se rukom za lice na mestu gde mu je Vilov srebrni prsten opekao obraz.
Pusti me! Pusti me!, Vil se opirao, ali Magnusov stisak bee kao od
gvoa. Odvukao je Vila niz hodnik do napola osvetljene biblioteke. Vil
se oteo Magnusu taman kada ga je ovaj i pustio, zbog ega se trapavo
zaljuljao i zavrio uz naslon crvene barunaste sofe. Ne mogu da
ostavim Tesu samu sa Vulsijem...
Njena ednost teko da je u opasnosti pokraj njega, ree Magnus
ravnim tonom. Vulsi e biti pristojan, to za tebe ba i ne mogu rei.
Vil se polako okrenuo, tarui krv sa lica. ta me tako besno gleda,
rekao je Magnusu. Izgleda kao Crkvenjak pre nego to e nekoga
ugristi.
Zapodenuti arku sa glaveinom Pretor lupusa, ree Magnus
ogoreno, zna li ta e ti njegov opor uraditi ako im samo da
izgovor! Ti ba stvarno hoe da umre, jelda?
Neu, ree Vil, ak i sebe pomalo iznenaujui.
Ne znam to sam ti ikada uopte pomagao.
Zato to voli pokvarene stvari.
Magnus je u dva koraka preao sobu kako bi zgrabio Vilovo lice
dugakim prstima da mu na silu podigne bradu. Nisi ti Sidni Karton,
rekao mu je. Kakve koristi ima da umre za Demsa Karstersa, kad i
ovako ve umire?
Bie vredno ako ga spasem...
Gospode!, Magnusu se oi skupie. ta je vredno toga? ta bi to
moglo da bude vredno toga?
Sve to sam izgubio!, viknuo je Vil. Tesa!
Magnus je pustio Vilovo lice. Udaljio se za nekoliko koraka, da bi
polako udahnuo i izdahnuo, kao da u sebi broji do deset. Izvini, ree
naposletku, za ono to Vulsi ree.
Ukoliko Dem umre, ja ne mogu biti sa Tesom, ree Vil. Jer e
ispasti kao da sam ekao da umre, kao da sam se poradovao njegovoj
smrti, ako u zbog toga nju dobiti. A ja sigurno neu ispasti takav. Neu
izvui korist iz njegove smrti. I stoga on mora da pozivi! Spustio je
ruku okrvavljenog rukava. To je jedini nain da sve ovo dobije neki
smisao. Inae je sve...
Besmislena, bespotrebna patnja i bol? A verovatno ti nee nimalo
pomoi ako ti kaem da je ivot prosto takav? Dobri pate, loi
napreduju, a sve smrtno jednom nestane.
Ja elim vie od toga, ree Vil. Ti si me nagnao da poelim vie.
Pokazao si mi da sam bio proklet samo zato to sam reio da verujem u
to. Rekao si mi da postoje izgledi i smisao. A sada bi da okrene lea
onome to si sam stvorio.
Magnus se kratko nasmejao: Potpuno si nepopravljiv.
To su mi ve rekli, Vil se odmakao od sofe, bolno se trgavi.
Hoe li mi, onda, pomoi?
Pomoi u ti, Magnus je gurnuo ruku niz prednji deo koulje da
izvue neto to je visilo na laniu, neto to se presijavalo
priguenim crvenim odsjajem. Kockasti crveni kamen. Evo ti ovo.
Spustio ga je Vilu u ruku.
Vil ga je zbunjeno pogledao: To je bilo Kamilino.
Dao sam joj ga na dar, ree Magnus, te mu se rub usana ogoreno
izvio. Prolog meseca vratila mi je sve moje poklone. Slobodno ga
uzmi. Upozorie te kada su ti demoni u blizini. Moda upali i sa tim
Mortmejnovim mehanikim napravama.
Prava ljubav ne umire, ree Vil, prevodei, na svetlu koje je
dopiralo iz hodnika, natpis urezan na poleini. Ne mogu ovo nositi,
Magnuse. Odve je lepo za mukarca.
Pa i ti si odve lep za mukarca. Idi kui da se opere. Javiu ti se
im neto doznam. Duboko se zagledao u Vila: A ti u meuvremenu
gledaj da ostane dostojan moje pomoi.

Pribliite li mi se, ima da vas mlatnem po glavi ovim araem, ree

Tesa, maui oruem za loenje izmeu sebe i Vulsija Skota kao da se
radi o mau.
Uopte ne sumnjam da biste to uinili, rekao joj je, gledajui je
namrteno, ali sa potovanjem, dok je brisao krv sa brade maramicom
izvezenom monogramom. Vil takoe bee raskrvavljen, pa ovo bee i
njegova i Vulsijeva krv; zasigurno je sada u drugoj sobi sa Magnusom,
ostavlja svoju krv posvuda. Vil nikada nije bio preterano uredan,
pogotovo kada bi bio uzavrele glave. Vidim da ste ve poeli i da liite
na njih, na te Senolovce koje izgleda toliko oboavate. ta vam bi da se
spetljate sa jednim od njih? I to sa nekim na samrti?
U Tesi se na to razbuktao gnev, te se premiljala da li da ipak
odalami Vulsija araem, primakao joj se on ili ne. Kretao se krajnje
hitro dok se tukao sa Vilom, pa ba i nije bila raspoloena za rizik. Ne
znate vi uopte Demsa Karstersa, pa nemojte ni govoriti o njemu.
 Volite ga, jelda?, Vulsi je ak i to uspeo da izgovori tako da zazvui
kao neto neprijatno. Ali volite i Vila.
Tesa se sledila iznutra. Znala je da Magnus zna za Vilovu naklonost
prema njoj, ali sama pomisao da joj je ono to je ona oseala prema
njemu bilo ispisano posred ela bee odve strana da bi je uopte
razmatrala. Nije istina.
Laljivice, ree Vulsi. Ali, zaista, u emu je razlika i ako jedan od
njih umre? Uvek imate dobru zamenu.
Tesa je pomislila na Dema, na oblik njegovog lica, na oi
usresreeno zatvorene dok bi svirao violinu, na oble linije njegovih
usta kada bi se nasmeio, na njegove paljive prste na njenima - svaki
deli njega bee joj neopisivo drag. Da imate dvoje dece, rekla je, da
li biste isto tako rekli da je sasvim u redu da jedno od njih umre, jer i
dalje imate drugo?
Pa, dva se deteta mogu voleti. Ali srce sa ljubavlju moete dati
samo jednoj osobi, ree Vulsi. Takav je Eros, zar ne? Tako nam bar
vele u romanima, mada ja i nemam neka sopstvena iskustva.
Neto sam shvatila o romanima, ree Tesa.
ta to?
Da nisu istiniti.
Vulsi je nadigao obrvu. Mnogo ste zanimljivi, ree. Jo bih i rekao
da mi je jasno ta ovi momci vide na vama, ali... Slegnuo je ramenima.
Na utom lafroku sada je imao dugaku, krvavu razderotinu. ene su
oduvek bile neto to ba i ne razumem.
ta vam je to kod njih toliko neodgonetljivo, gospodine?
Njihova svrha, poglavito.
Pa, zasigurno ste imali majku, ree Tesa.
Neko me svakako jeste otenio, ree Vulsi bez posebnog poleta.
Tek je se neto malo seam.
Pa, moda ne biste uopte ni postojali da nije ena, zar ne? Ma
koliko nas smatrali beskorisnima, mi smo pametnije, odlunije i
strpljivije od mukaraca. Mukarci moda jesu jai, ali ene vie
izdre.
A to vi sada radite? Pokuavate da izdrite? Zar ne bi verena ena
trebalo da bude srenija? Iskosa ju je pogledao svetlim oima. Srce
podeljeno iznutra ne moe da opstane, kao to ljudi kau. Obojicu ih
volite, i to vas razara.
Kua, ree Tesa.
Podigao je obrvu: Kako, kako?
 Kua podeljena iznutra ne moe da opstane. A ne srce. Moda da se
okanete navoda ako ih ve niste upamtili kako valja.
A vi da se moda okanete samosaaljevanja, rekao joj je. Veina
ljudi ima sree ako pronau jednu veliku ljubav u ivotu. Vi ste ak dve
pronali.
To kae neko ko nema nijednu.
Uuu!, Vulsi se zateturao na to sa rukom preko srca, glumei
nesvesticu. Golubica je pokazala zube. No, dobro, ako ve ne elite da
priamo o linim pitanjima, moda neto uoptenije? O vaoj prirodi?
Magnus je, izgleda, ubeen da ste vetica, ali ja ba i nisam siguran. Ja
mislim da u sebi imate i neto vilinske krvi, jer kakve se arolije kriju
iza menjanja oblika, ako ne opsenarske arolije? A ko su gospodari
arolija i opsena ako ne Vilin-svet? Tesa se prisetila one plavokose
vile na Benediktovoj zabavi koja je tvrdila da joj je poznavala majku, i
dah joj je odmah zastao u grlu. No, nije uspela nita vie da kae Vulsiju,
poto se Magnus i Vil pojavie na vratima - Vil, kao to i se dalo
oekivati, krvav kao i maloas, i naduren. Prebacivi pogled sa Tese na
Vulsija, kratko se nasmejao. Izgleda da si bio u pravu, Magnuse, rekao
je. Tesa stvarno nije u opasnosti pored njega. Mada nisam siguran da
vai i obrnuto.
Tesa, duo, spustite taj ara, rekao joj je Magnus ispruivi ruku.
Vulsi ume da bude grozan, ali postoje i mnogo bolji naini za
ublaavanje njegove preke naravi.
Jo jednom mrko pogledavi Vulsija, Tesa je predala ara Magnusu.
Pola je po rukavice, a Vil po kaput, na ta se svi pokrenue i oglasie
najednom, da bi zatim ula Vulsija kako se smeje. Gotovo da nije ni
obraala panju na njega, odve usredsreena na Vila. Po njegovom licu
ve joj bee jasno da ta god da su on i Magnus jedno drugome rekli u
etiri oka, problem sa Demovim opijatom nije reen. Izgledao je
optereeno, i pomalo i ubojito uz tu krv kojom mu behu poprskane
isturene jagodice, zbog koje mu je plava boja oiju bila jo upadljivija.
Magnus ih je izveo iz sobe za primanje, pa napolje kroz ulazna vrata,
gde je hladan vazduh pogodio Tesu poput talasa. Navukavi rukavice,
klimnula je Magnusu u znak oprotaja, na ta je on zatvorio vrata i njih
dvoje ostadoe sami u mraku.
Temza se presijavala negde iza drvea; put, nasip i plinske bandere
na mostu Batersi blistali su u svom odrazu na vodi, poput nokturna u
plavoj boji i zlatu. Senka koije mogla se videti pod drveem ispred
kapije. Mesec se, iznad njih, pojavljivao i nestajao iza nemirnih rubova
sivih oblaka.
Vil bee potpuno nepomian. Tesa, rekao je.
Glas mu je nekako udno zazvuao, neobian, zagrcnut. Tesa je
bre-bolje prila da stane pored njega i zagleda mu se u lice. Vilovo je
lice veito bilo promenljivo kao sama meseina; ali na njemu nikada
nije videla toliko nepomian izraz.
Je li rekao da e nam pomoi?, apnula je. Magnus?
Pokuae, ali... gledao me je kao da mu je ao, Tes. to znai da
nema nade, zar ne? Ako ak i Magnus smatra da je na trud osuen na
propast, onda nemam ta vie da uradim, zar ne? Spustila je aku na
njegovu ruku. Nije se ni makao. Bilo je krajnje udno biti mu ovoliko
blizu, uz dobro poznati oseaj njegove pojave, nakon to su se
mesecima izbegavali, gotovo i ne priajui. Nije ak ni u oi hteo da je
pogleda. A eto ga sada tu, mirie na sapun, kiu, krv, na Vila... Mnogo si
uinio, apnula je. Magnus e pokuati da pomogne, a i mi emo
nastaviti sa potragom, i neto nam se moda i pojavi. Ne sme izgubiti
nadu.
Znam. Znam ja to. Ali, ipak oseam toliku jezu u srcu, kao da mi je
ovo poslednji sat ivota. Oseao sam beznae i ranije, Tes, ali nikada
ovoliki strah. A, opet, znao sam... oduvek sam znao....
Da e Dem umreti. to nije rekla, ali to jeste ostalo izmeu njih,
neizgovoreno.
Ko sam ja?, apnuo je. Godinama se pretvarah da sam neto to
nisam, i onda se poradovah da bih se mogao vratiti pravom sebi, da bih
zatim otkrio da se nemam emu vratiti. Bio sam dete kao svako drugo,
pa potom ba i ne dobar ovek, a sada vie ne znam kako da budem
bilo ta od toga. Ne znam ta sam, a kada Dema ne bude bilo, nee biti
nikoga da mi to pokae.
Ja znam ko si. Ti si Vil Herondejl, bee jedino to je rekla, i onda se
njegove ruke iznenada naoe oko nje, njegova glava na njenom
ramenu. Isprva se sledila, potpuno zapanjena, da bi mu potom oprezno
uzvratila zagrljaj, drei ga dok je drhtao. Nije plakao, ovo bee neto
drugaije, neka vrsta napada, kao da se gui. Znala je da ne treba da ga
dodiruje, ali nije mogla ni da zamisli da bi Dem eleo da ona odgurne
Vila od sebe u ovakvom trenutku. Nee moi da mu zameni Dema,
pomislila je, ne moe da bude njegova busola koja uvek pokazuje sever,
ali, ako nita drugo, bar moe da mu olaka taj teret koji nosi.
Hoe ovu grozomornu burmuticu koju mi neko dade? Srebrna je,
pa ne smem ni da je taknem, ree Vulsi.
 Magnus je, stojei u krunom prozoru sobe za primanje, zavese
pomerene tek toliko da moe da vidi Vila i Tesu na ulaznom stepenitu
kako se dre jedno za drugo kao da im ivot od toga zavisi, promrmljao
neki neobavezujui odgovor.
Vulsi je zakolutao oima: I dalje su tamo, jelda?
Jesu.
upava su ta ljubavna posla, ree Vulsi. Mnogo je bolje ovako
kako mi to radimo. Samo telesni deo.
Dakako. Vil i Tesa su se konano razdvojili, mada su se i dalje
drali za ruke. inilo se da Tesa pokuava da natera Vila da sie niz
stepenice. Misli li da bi se enio, da nema neake da nastave lozu?
Valjda bih morao. Ali onda bog nek je u pomoi Engleskoj! Hari,
Sveti ore4 i Pretor lupus!, Vulsi se nasmejao; bio je dolio sebi au
crnog vina iz flae na komodi, pa ga je sada zavrteo zagledan u duboki
vir u ai. Dao si Vilu Kamilinu ogrlicu, primetio je.
Primetio si?, Magnus je samo polovino obraao panju na
razgovor; drugim delom se posvetio posmatranju Vila i Tese kako
odlaze do koije. Uprkos razlici u visini i grai, nekako se ona inila kao
neko na koga se on oslanja.
Nosio si je kada si napustio sobu sa njim, ali ne i kada si se vratio.
Pretpostavljam da mu nisi rekao koliko vredi? Da nosi rubin koji kota
vie nego sam Institut?
Nisam je eleo, ree Magnus.
Tuni podsetnik na izgubljenu ljubav?
Nije mi se slagala uz ten. Vil i Tesa su se sada ve nali u koiji i
koija je zaprangijao uzdama. Misli da ima neke izglede?
Ko to?
Vil Herondejl. Da bude srean?
Vulsi je duboko uzdahnuo, pa je spustio au. Ima li izgleda da ti
bude srean ako on ne bude?
Magnus nita ne ree.
Jesi li zaljubljen u njega?, upitao ga je Vulsi, iskljuivo iz znatielje,
bez ikakve ljubomore. Magnus se zapitao kako je imati takvo srce, ili
ga, bolje rei, uopte nemati.
Ne, ree Magnus. Zapitao sam se i sam, ali ne. Ovo je neto drugo.
Oseam se kao da mu neto dugujem. uo sam da kau da kada nekom
spase ivot, postaje odgovoran za njega. Oseam se kao da sam
odgovoran za tog momka. Ukoliko ne pronae sreu, imau oseaj da
sam ga izneverio. Ukoliko ne dobije tu devojku koju voli, imau oseaj
da sam ga izneverio. Ukoliko ne zadrim njegovog parabataija uz njega,
imau oseaj da sam ga izneverio.
Pa, onda e ga svakako izneveriti, ree Vulsi. A u meuvremenu,
dok ti tako snuden bude traio jin fen, mislim da u ja malo na put. Da
obiem seoske krajeve. Grad me zimi strano potiti.
ini kako ti drago, Magnus je pustio zastor da zaprei pogled na
Vilovu i Tesinu koiju koja se polako gubila sa vidika.

Prima: Venik Josija Vejland

alje: Istrailac Viktor Vajtlo
Josija,
Duboko se zabrinuh kada sam uo za vae pismo Savetu povodom
arlote Branvel. Kao va stari poznanik, ponadah se da biste moda sa
mnom slobodnije porazgovarali nego sa njima. Ima li ega u vezi sa njom
to vas posebno brine? Njen je otac nama oboma bio drag prijatelj, i ja
nikada nisam uo da je uradila bilo ta neasno.
Sa zabrinutou,
va Viktor Vajtlo
 6.
NEK TAMA

Nek se Ljubav s Tugom skupa stopi,

nek tama zadri vrani joj sjaj:
bolom opijen bolje doekaj kraj,
u igri sa smru ti korak uklopi.
Lord Alfred Tenison, In Memoriam A. H. H.

Prima: Istrailac Viktor Vajtlo

alje: Venik Josija Vejland
Ovo vam pismo piem sa odreenom strepnjom, Viktore, zbog svih
ovih godina koliko se znamo. Pomalo se oseam kao proroica Kasandra,
osuen da znam istinu, a da u nju niko ne veruje. Moda se greno
samoprecenih kada postavih arlotu Branvel na mesto koje sada
zauzima i sa kog me mnogo mori.
Njeno podrivanje moje nadlenosti gotovo je neprekidno, te se plaim
da bi to moglo ozbiljno uzdrmati Klavu. Ono to je za nju trebalo
predstavljati krah, otkrie da je pod sopstvenim krovom pruila utoite
uhodama, i da je mala Lavlejsova bila umeana u Magisterove nakane,
pretvara se u slavnu pobedu. Enklava proglaava stanare Instituta
onima koji razotkrie Magistera i koji ga proterae iz Londona. To to
mesecima za njega niko nije uo, niti ga je iko video, pripisuje se
arlotinoj dobroj proceni i ne smatra se da je ono to ja sumnjam da jeste
- smiljeno povlaenje i prestrojavanje sa njegove strane. Mada sam ja
Venik i predvodim Klavu, sve mi se neto ini da e ovo vreme biti
zabeleeno kao vreme arlote Branvel, i da e moje zavetanje biti
zaboravljeno...
 Prima: Istrailac Viktor Vajdo
alje: Venik Josija Vejland
Viktore,
mada duboko cenim vau zabrinutost, nemam nikakvih drugih
strepnji prema arloti Branvel kojih se ve nisam dotakao u svome pismu
Klavi.
elim vam da pronaete potporu u snazi Anelovoj u ovim tekim
vremenima,
Josija Vejland

Doruak je protekao tiho. Gideon i Gabrijel skupa sioe, obojica vrlo

povueni, Gabrijel gotovo ni rei nije rekao, osim to je zamolio Henrija
da mu doda maslac. Sesili se postavila na sam kraj stola da ita knjigu
tokom jela; Tesa je gorela od elje da vidi naslov, ali je Sesili postavila
knjigu pod takvim uglom da nije bio vidljiv. Vil je, sedei naspram Tese,
imao tamne podonjake na licu, podsetnik na njihove sinone zgode; a
sama Tesa bezvoljno je prebirala kaikom po kederiju, utljiva dok se
vrata nisu otvorila da bi Dem uao unutra.
Iznenaeno je podigla glavu osetivi nalet radosti. Nije izgledao
naroito bolesno, samo umorno i bledo. Prefinjeno se spustio na
stolicu pored nje. Dobro jutro.
Izgleda mnogo bolje, Demi, arlota je oduevljeno primetila.
Demi? Tesa je razgaljeno pogledala Dema, ali je on samo slegnuo
ramenima i skromno se nasmeio.
Pogledavi preko stola, videla je da ih Vil posmatra. Samo ga je
ovla pogledala u oi, upitnim pogledom. Ima li ikakvih izgleda da je Vil
nekako uspeo da pronae neku zamenu za jin fen izmeu njihovog
povratka kui i osvita? Ali ne, izgledao je iznenaeno isto onoliko
koliko se ona oseala.
I jeste mi poprilino bolje, rekao je Dem. Tiha braa su mi
mnogo pomogla. Pruio je ruku da sipa sebi aja, i Tesa je primetila
kako mu se kosti i ile miu na tananim zglobovima, uznemirujue
vidljive. Poto je spustio ajnik, uhvatila mu je ruku ispod stola i
stisnula je. Uteno joj je obavio tanane prste oko ake.
Bridetin glas dolebdeo je iz kuhinje:

Leni vetar noas duva,

lene su i kapi kie;
prvu moju ljubav, dragi,
 u zelen-gaju ubie.

Sve u za njeg uiniti,

kao to bi moma svaka,
godinu i jedan dan,
grob mu suzom zalivam.

Tamo mi Anela, ova stvarno zna da dotue oveka!, ree Henri,

spustivi novine pravo na tanjir, zbog ega im se rub natopio
umancetom. arlota je zinula da mu prigovori, ali je ipak zatvorila
usta. Samo neka slomljena srca, smrt i neuzvraena ljubav.
Pa, veina je pesama o tome, ree Vil. Uzvraena ljubav jeste
najbolja, ali nikada od nje alopojke.
Dem ga je pogledao, ali nije stigao nita da kae, poto je neka jeka
zazvonila Institutom. Tesa je do sada ve dovoljno dobro upoznala svoj
londonski dom da bi prepoznala zvuk zvona na vratima. Svi u isti mah
pogledae niz sto u arlotu, kao da su im glave nataknute na opruge.
arlota je, inei se zateena, spustila viljuku. Ajoj, rekla je,
neto sam vam svima kanila rei, ali...
Gospoo?, bee to Sofi, koja je dolebdela u prostoriju sa tacnicom
u ruci. Tesi nije promaklo da se Gideon odmah zagledao u nju, mada se
inilo da ona namerno izbegava njegov pogled, blago rumena u
obrazima. Venik Vejland je dole, eli da porazgovara sa vama.
arlota je uzela presavijeno papire sa tacnice, pogledala ga je,
uzdahnula, pa ree: No, dobro. Poalji ga gore.
Sofi je nestala, zalepravi suknjama za sobom.
arlota?, Henri je zazvuao zbunjeno. ta se deava?
Vala, ba, Vilov escajg zvecnu po tanjiru. Venik? Prekida nas
usred doruka? ta je sledee? Istrailac e nam upasti na aj? Ii emo
na izlet u prirodu sa Tihom braom?
Na pitu od paetine u parku, ree Dem u pola glasa, na ta se on i
Vil nasmeie jednom drugome, u sekundi, pre nego to se vrata
otvorie kako bi Venik ujezdio unutra.
Venik Vejland bee krupan ovek, pleat, debelih ruku, te mu je
venika odora uvek pomalo nezgrapno visila sa irokih ramena. Imao
je plavu bradu, kao Viking i, trenutno, natmuren izraz lica. arlota,
ree bez okolianja. Doao sam da popriamo o Benediktu Lajtvudu.
Zaulo se neko tiho ukanje; Gabrijel je prstima epao stolnjak.
Gideon je lagano spustio aku na bratovu ruku, da ga umiri, ali je
Venik ve gledao u njih. Gabrijele, rekao je. Ja sam mislio da ste kod
Blektornovih, pored svoje sestre.
Gabrijel je stegnuo prstima drku oljice za aj. Previe su
potreseni i oaloeni zbog Ruperta, ree, mislio sam da nije podesan
trenutak da ih ometam.
Pa, i vi ste u alosti za ocem, zar ne?, ree Venik. Lake je kada se
tuga podeli, bar tako kau.
Venie..., otpoe Gideon, prostrelivi brata zabrinutim
pogledom.
Mada, moda bi vam bilo nezgodno da se smestite kod sestre,
imajui na umu da je upravo podnela tubu protiv vas za ubistvo.
Gabrijel ciknu na to kao da ga je neko upravo polio vrelom vodom.
Gideon je bacio salvetu na sto i ustao.
ta je Tatjana uradila?!, zapitao je.
uli ste me maloas, ree Venik.
Pa, to nije bilo ubistvo, ree Dem.
To vi tako velite, ree Venik. Mene su obavestili da jeste bilo.
A da li su vas takoe obavestili da se Benedikt bio pretvorio u
dinovskog crvekanju?, zapitao ga je Vil, na ta ga je Gabrijel
iznenaeno pogledao, kao da nije oekivao da ga Vil brani.
Vile, molim te, ree arlota. Venie, obavestih vas jue da je
Benedikt Lajtvud pronaen u poslednjem stadijumu astriole..
Rekli ste mi da je dolo do borbe, i da je on u njoj ubijen,
odgovorio joj je Venik. Ali ja sada ujem izvetaje da je patio od
ospica, i da je zbog toga bio sateran i ubijen iako nije pruao otpor.
Vil je, upadljivo uarenih oiju, otvorio usta. Dem je posegao
prema njemu da mu ih zaklopi akom. Ne razumem, ree Dem,
pokuavajui da nadjaa Vilova priguena protivljenja, kako moete
znati da je Benedikt Lajtvud mrtav, a da ne znate nain na koji se to
desilo. Ukoliko telo nije pronaeno, to je zato to je postao vie demon
neko ljudsko bie, te je nestao kada je ubijen, kao to se uvek deava sa
demonima. Ali nestala posluga... smrt Tatjaninog mua...
Venik ga je zamoreno pogledao: Tatjana Blektorn veli da je
druina Senolovaca sa Instituta ubila njenog oca i da je Rupert ubijen u
toj arci.
A nije vam spomenula da je njen otac pojeo njenog mua?, zapitao
ga je Henri, konano digavi pogled od novina. O, da, da. Pojeo ga! I
ostavio nam njegovu okrvavljenu izmu da ga po njoj naemo u bati.
Imala je otisak zuba na sebi. Ba bih voleo da znam kako se to moe
pripisati nezgodi.
Ja bih rekao da bi se to raunalo kao izraz neodobravanja, ree Vil.
Mislim, kada prodere sopstvenog zeta. Mada, dodue, u svakoj
porodici postoje razmirice...
Ne pokuavate valjda zaozbiljno da kaete, ree arlota, da je
crva - da je Benedikta trebalo savladati i vezati, Josija? Bio je u
poslednjem stadij umu ospica! Poludeo je i postao crv!
Mogue je da je prvo postao crv, pa tek onda poludeo, ree Vil
diplomatski, ne moemo biti posve sigurni.
Tatjana je duboko potresena, ree Venik. Trenutno razmatra
zahtev za Poravnanjem...
E, ja u joj ga onda platiti, bee to Gabrijel, koji je odgurnuo stolicu
od stola kako bi ustao. Davau mojoj blesavoj sestri svoju platu do
kraja ivota ako eli, ali neu priznati da je dolo do prekraja - niti sa
moje strane, niti sa bilo ije. Da, jesam mu zabio strelu kroz oko. Oko
tog stvorenja! I opet bih. ta god da to bee, moj otac sigurno vie nije
bio.
Usledio je tajac. ak ni Venik, izgleda, nije imao ta da kae u
datom trenutku. Sesili je spustila knjigu, te je sada prebacivala pogled
sa Gabrijela na Venika, i opet nazad.
Ja se izvinjavam, Venie, ali ta god Tatjana govorila, ona nije
upoznata sa svim okolnostima, ree Gabrijel. Samo sam ja bio u kui
sa ocem kada je oboleo. Jedino sam ja bio pored njega kada je protekle
dve nedelje poeo da gubi razum. Naposletku dooh ovamo da
zamolim brata za pomo, ree Gabrijel. arlota je bila toliko ljubazna
da mi ponudi podrku svojih Senolovaca. Dok nismo stigli do kue, to
stvorenje, koje neko bee mojim ocem, ve je bilo rasparalo moga
zeta. Uveravam vas, Venie, da moj otac ni na koji nain nije mogao
biti spasen. Borili smo se da spasimo ivu glavu!
Pa, zato bi onda Tatjana...
Zato to je poniena, ree Tesa. Behu to njene prve izgovorene
rei otkad je Venik kroio u sobu. I sama mi je tako rekla. Bila je
uverena da e pasti ljaga na njihovu porodicu ukoliko se sazna za
demonske ospice; pretpostavljam da pokuava da podmetne neku
izmenjenu priu u nadi da ete je vi preneti Savetu. Ali ona ne govori
istinu.
Zaista, Venie, ree Gideon. ta vam ima vie smisla? Da smo
jurili i ubili moga oca, i da njegovi sinovi to pokuavaju da zatakaju, ili
da Tatjana lae? Znate i sami da ona nikada ni o emu prvo ne
porazmisli.
Gabrijel je stajao sa rukom na naslonu bratovljeve stolice. Ukoliko
verujete da bih toliko olako izvrio oceubistvo, slobodno me odvedite
u Tihograd na ispitivanje.
To bi, najverovatnije, bio najpametniji potez, ree Venik.
Sesili je spustila oljicu za aj uz toliko otar tresak da se svi za
stolom trgoe. Pa, ovo nije pravedno, rekla je. On vam govori istinu.
Svi je govorimo. Mora da i sami to uviate.
Venik joj je uputio jedan dug, odmeren pogled, pa se ponovo
obratio arloti. Vi oekujete moje poverenje?, ree. A sa druge strane
prikrivate svoje poteze od mene. Svaki potez ima svoje posledice,
arlota.
Josija, obavestih vas o svemu to se zbilo u kui Lajtvudovih im
su se svi vratili i im sam proverila da su svi dobro...
Trebalo je pre toga da mi kaete, ree Venik bez uvijanja. im je
Gabrijel stigao ovamo. Tu se ne radi o rutinskom zadatku. A ovako ste
me stavili u poloaj da moram da vas branim, uprkos injenici da niste
potovali pravila i da ste krenuli u taj zadatak bez odobrenja Saveta.
Nije bilo vremena...
Dosta, ree Venik, glasom koji je nagovetavao da je bilo i vie
nego dosta. Gideone i Gabrijele, poi ete sa mnom u Tihograd na
ispitivanje. arlota je pokuala da se usprotivi, ali je Venik na to
podigao ruku. Braa moraju da provere Gabrijelovu i Gideonovu priu;
tako emo izbei moguu zbrku, a ja u brzo moi da odbacim Tatjanin
zahtev za Poravnanjem. Vas dvojica, Venik Vejland se okrenuo prema
brai Lajtvud, idite dole do moje koije i saekajte me. Zajedno emo
otii u Tihograd; kada Braa zavre sa vama, vratiemo vas ovamo,
ukoliko ne pronau nita zanimljivo.
Ukoliko ne pronau nita zanimljivo!, ree Gideon zgroeno.
Uhvativi brata za ramena, izveo ga je iz sobe. Kada je Gideon zatvorio
vrata za njima, Tesa je primetila da mu je neto blesnulo na ruci. Opet
je nosio prsten Lajtvudovih.
No, dobro, ree Venik ustremivi se na arlotu. A zato mi vi
niste javili istog trenutka kada su se vai Senolovci vratili i rekli vam da
je Benedikt mrtav?
arlota je spustila pogled u aj. vrsto je stegla usne. Htela sam da
zatitim momke, rekla je. Htela sam da im dam koji trenutak mira i
tiine. Da malo predahnu, nakon to su gledali kako im otac umire pred
oima, pre nego to krenete da ih propitujete, Josija!
 To nikako ne moe biti jedini razlog, Venik je nastavio dalje, ne
hajui za njen izraz lica, Benediktove sveske i papiri. Tatjana nam je i
za njih rekla. Pretraili smo kuu, ali njegovih dnevnika vie nije bilo,
radni sto mu je bio prazan. To nije vaa istraga, arlota, ti papiri
pripadaju Klavi.
A ta traite u njima?, priupitao ga je Henri, pomerivi novine sa
tanjira. Glasom se napravio kao da ga odgovor i ne zanima, ali mu se u
oima pojavila otra iskrica koja se nije slagala sa njegovom navodnom
nezainteresovanou.
Podatke o njegovoj povezanosti sa Mortmejnom. Podatke o bilo
kojim drugim lanovima Klave koji su moda povezani sa
Mortmejnom. Tragove o tome gde bi se Mortmejn mogao nalaziti...
A o njegovim napravama?, ree Henri.
Venik se zaustavio usred reenice: Njegovim napravama?
Paklenim napravama. Njegovoj vojsci automatona. Vojsci
stvorenoj u svrhu unitenja Senolovaca, koju on namerava da usmeri
na nas, ree arlota, oito se povrativi, te je spustila salvetu na sto.
tavie, ako je verovati Benediktovim gotovo neitkim belekama,
pogotovo ovim skorijim, taj e as doi mnogo ranije nego to mi
oekujemo.
Znai, ipak jeste odneli njegove beleke i dnevnike. Istrailac je bio
ubeen da jeste, Venik je protrljao oi nadlanicom.
Naravno da sam ih odnela. I naravno da u vam ih predati. To mi je
i bila namera. Smireno i dostojanstveno, arlota se dohvatila malenog
srebrnog zvonceta pokraj tanjira da pozvoni njime; im se Sofi pojavila,
neto joj je na sekund apnula, i Sofi se, naklonivi se Veniku, povukla
iz sobe.
Trebalo je da ostavite papire tamo gde su bili, arlota. Tako nalae
postupak, ree Venik.
Nije bilo razloga da ih ne pregledam...
Morate verovati mojoj proceni, i zakonu. Stienje mladih Lajtvuda
nije vanije od otkrivanja gde se Mortmejn nalazi, arlota. Vi ne
upravljate Klavom. Vi ste deo Enklave, i meni odgovarate. Je li vam to
jasno?
Jeste, Venie, ree arlota taman kada se Sofi vratila u sobu sa
svenjem papira koji je utke pruila Veniku. Sledei put kada se neki
od naih uvaenih lanova pretvori u crva i pojede drugog naeg
uvaenog lana, smesta emo vam javiti.
Venik je stegnuo zube. Va otac mi je bio prijatelj, ree. Imao
sam poverenja u njega, i stoga i vama verujem. Nemojte da zaalim to
sam vas postavio na upravni poloaj, ili to sam vas podravao protiv
Benedikta Lajtvuda kada je izneo nepoverenje u vae upravljanje.
Pa, vi ste mu tada udovoljili!, zavapila je arlota. Kada je
predloio da mi se daju dve nedelje da izvrim nemogu zadatak, vi ste
se sa time sloili! Ni rei niste izgovorili u moju odbranu! Da nisam
ena, ne biste se nikada poneli na takav nain.
Da niste ena, ree Venik, ne bih ni morao.
I na to je i izaao u oblaku crnih skuta i runa to prigueno
zatreperie na njemu. Samo to su se vrata zatvorila za njim, Vil je
prosiktao: Kako si mogla da mu preda te papire? Potrebni su nam...
arlota, srozavi se ponovo u stolicu napola sklopljenih oiju, ree:
Vile, provela sam celu no prepisujui najhitnije delove. Mahom se
radilo o...
Kojetarijama?, ubacio se Dem.
Skarednim nepodoptinama?, ree Vil istovremeno.
Moglo bi biti i jedno i drugo, ree Vil. Zar nikada ranije niste uli
za nepodobno skaredne kojetarije?
Dem se iscerio na to, ali je arlota pokrila lice rukama. Vie ovo
prvo nego to drugo, ako te ba zanima, rekla je. Prepisala sam sve to
sam mogla, uz Sofinu neprocenjivu pomo. Pogledala ih je na to. Vile...
mora neto da upamti. Ovo vie nije naa nadlenost. Mortmejn je
sada problem Klave, ili bar oni to tako vide. Ranije smo bili podjednako
odgovorni za Mortmejna, ali...
Odgovorni smo za zatitu Tese!, ree Vil toliko otro da se ak i
Tesa prepala. Vil je blago prebledeo shvativi da ga svi iznenaeno
gledaju, ali je ipak nastavio: Mortmejn i dalje eli Tesu. Ne smemo
dopustiti sebi da pomislimo da je odustao. Moda doe sa
automatonima, moda doe sa kojekakvim vradbinama, vatrom i
izdajom, ali e doi svakako.
Pa, naravno da emo je zatititi, ree arlota. Ne mora nas
podseati, Vile. Ona je jedna od nas. A kada ve spominjem jednu od
nas... Spustila je pogled u tanjir. Desamina se sutra vraa.
ta?, Vil je sruio oljicu sa ajem i prosuo ostatak po stolnjaku.
Izbila je opta graja oko stola, mada je Sesili samo zaueno zurila, a
Tesa se, otro uzdahnuvi, zautala. Priseala se poslednjeg puta kada
je videla Desaminu, u Tihogradu, bledu, crvenih oiju, uplakanu i
prestraenu... arlota, ona je pokuala da nas izda. I ti e joj tek tako
dopustiti da se vrati?
 Nema nikog drugog od porodice, Klava joj je oduzela sve
bogatstvo, a pored toga, nije ni u stanju da sama ivi. Gotovo da je
poludela nakon dvomesenog propitivanja u Gradu kostiju. Ne verujem
da e nam predstavljati bilo kakvu opasnost.
Pa, ni ranije nismo mislili da e nam predstavljati opasnost, ree
Dem, mnogo stroim glasom nego to bi Tesa oekivala od njega, a
opet su njeni potezi zamalo odveli Tesu u ruke Mortmejnu, a nas ostale
osramotili.
arlota je odmahnula glavom. Sada je potrebno iskazati malo
milosti i saaljenja. Desamina nije kao to je nekada bila - to biste svi
i primetili da ste je posetili u Tihogradu.
Nemam nikakvu nameru da poseujem izdajnike, ree Vil hladno.
Jo uvek trabunja o onome da je Mortmejn u Idrisu?
Da... zato su Tiha braa konano i odustala; nisu vie mogla da
izvuku nita smisleno iz nje. Nema tajni u sebi, ne zna nita znaajno.
ega je i sama svesna. Osea se bezvredno. Kad biste se samo stavili na
njeno mesto...
Oh, pa ja uopte ne sumnjam da glumata zbog tebe, arlota, rida,
kosu upa, odeu kida..., ree Vil.
Pa, ako je ve odeu poela da kida, ree Dem, uputivi jedan
osmeh svom parabataiju, a zna koliko Desamina voli svoju odeu.
Vil mu se namrgoeno, ali iskreno osmehnuo. arlota je reila da
iskoristi priliku. Neete je ni prepoznati kada je budete videli, ja kad
vam kaem, rekla je. Dajte joj nedelju dana, samo nedelju dana, i ako
je niko od vas ne bude podnosio, srediu da je odvezu u Idris.
Odgurnula je tanjir od sebe. A sada da pretresem ono to sam
prepisala sa Benediktovih papira. Ko e mi pomoi?

Prima: Venik Josija Vejland

alje: Savet
Dragi gospodine,
Do primitka vaeg poslednjeg pisma, mislili smo da naa razlika u
stavu o arloti Branvel predstavlja pitanje linog miljenja. Mada vi
moda niste izrazili svoje doputenje da se Desamina Lavlejs ukloni sa
Instituta, dozvolu jeste izdala Klava, koja i jeste zaduena za takva posla.
Smatrali smo da bi bilo velikoduno dopustiti devojci da se vrati u jedini
dom koji ima, uprkos njenim prestupima. to se tie Vulsija Skota, on
predvodi Pretor lupus, udruenje koje ve dugo smatramo saveznikim.
Va nagovetaj da je gospoa Branvel u dosluhu sa onima kojima
blagostanje Klave nije na umu duboko je zabrinjavaju. Meutim, bez
dokaza, nismo voljni prihvatiti to kao valjani podatak.
U ime Razijelovo,
lanovi divovskog Saveta

Venikova koija bee zapravo blistavo crvena zaprega sa dva koa i

pet prozora uz Klavina etiri slova C sa strane, koju vukoe dva isto
siva pastuva. Dan bee oblaan, kia je rominjala; koija mu je klonulo
sedeo na prednjem seditu, gotovo u celosti skriven nepromoivim
eirom i platom. Namrgoena lica, Venik, koji nije ni rei prozborio
otkad su napustili jutarnju trpezariju Instituta, uveo je Gideona i
Gabrijela u koiju, popeo se za njima, te je povukao rezu.
Kada se koija odmakla od crkve, Gabrijel se okrenuo zagledan kroz
prozor. Oseao je neko blago peckanje u oima i stomaku. Javljalo mu
se i prolazilo jo od prethodnog dana, ponekada bi ga toliko snano
obuzelo da bi imao utisak da e mu pripasti muka.
Dinovski crv... poslednji stadijum astriole... demonske ospice.
Kada su arlota i ostali prvi put izneli optube protiv njegovog oca,
nije hteo da im poveruje. Gideonov odlazak inio mu se posve sulud,
kao jedna toliko udovina izdaja da se jedino mogla pripisati ludilu.
Otac mu je obeao da e se Gideon predomisliti, da e se vratiti da im
pomogne u voenju kue i svih poslova koji se podrazumevaju kada ste
Lajtvud. Ali on se ipak nije vratio, a kako su dani postajali krai i
mraniji, Gabrijel je sve ree viao oca, te je prvo poeo da se udi, a
onda i da se plai.
Benedikt je bio sateran i ubijen.
Sateran i ubijen. Gabrijel je obrtao te rei u glavi, ali im nikako nije
pronalazio smisla. Ubio je udovite, za ta su ga itavog ivota i
obuavali, ali to udovite nije bilo njegov otac. Otac mu je i dalje negde
bio iv, i Gabrijel bi u bilo kom trenutku mogao da pogleda kroz prozor
kue i ugleda ga kako hoda prilaznim puteljkom dok mu se dugaak sivi
kaput vijori na vetru, ravnih i otrih linija profila naspram neba.
Gabrijele, bee to glas njegovog brata, koji mu je prodro kroz
izmaglicu seanja i razmiljanja. Gabrijele, Venik ti je postavio
pitanje.
Gabrijel je podigao pogled. Venik ga je posmatrao, gledajui ga
crnim oima sa nekim iekivanjem. Koija se kotrljala Ulicom Flit, po
kojoj su se urno vrzmali novinari, advokati i preprodavci.
Pitah vas, ree Venik, da li su vas lepo primili na Institutu?
 Gabrijel je samo trepnuo. Nije mu mnogo toga ostalo u pamenju iz
prethodnih nekoliko dana. arlota, kako ga grli. Gideon, kako mu pere
krv sa ruku. Sesilino lice, poput jarkog, ljutitog cveta. Valjda jesu,
rekao je pomalo zaralim glasom. Ipak to nije moj dom.
Pa, kua Lajtvudovih, dakako, jeste velianstvena, ree Venik, i,
naravno, izgraena na prolivenoj krvi i plenu.
Gabrijel se zbunjeno zagledao u njega. Gideon je gledao kroz prozor
kao da mu je pomalo muka. Mislio sam da elite da popriate sa nama
o Tatjani, ree.
Znam ja Tatjanu, ree Venik, nema nita od pameti vaeg oca, i
nita od dobrote vae majke. Loe je prola po tom pitanju, naalost.
Njen zahtev za Poravnanjem bie, dabome, odbaen.
Gideon se naglo okrenuo na seditu da bi pogledao Venika u
neverici: Ako toliko malo znaaja pridajete njenom svedoenju, zato
smo onda tu?
Da bih mogao sa vama nasamo da popriam, ree Venik. Znate,
kada sam predao Institut arloti, mislio sam da bi enska ruka moda
godila tom mestu. Granvil Ferajld bio je jedan od najstroih ljudi koje
sam ikada poznavao, i mada jeste vodio Institut po zakonu, to ipak
bee jedno hladno, nepristupano mesto. Senolovac se tu, usred
Londona, najslavnijeg grada na svetu, nije oseao kao kod kue. Gipko
je slegnuo ramenima. Mislio sam da bi nam pomoglo ako bih upravu
nad tim mestom dao arloti.
arloti i Henriju, ispravio ga je Gideon.
Henri je u toj prii oduvek bio nebitan, ree Venik. Svi znamo,
kao to izreka kae, ko u tom braku nosi pantalone. Za Henrija se
nikada nije ni oekivalo da se mesa, to on, zaista, i ne radi. Ali se ni od
arlote nije oekivalo da se mesa. Trebalo je da bude pokorna i da
potuje moje elje. U tome me je duboko razoarala.
Podrali ste nju umesto naeg oca, izletelo je Gabrijelu, ali je
odmah zaalio. Gideon mu je potajno uputio jedan mrki pogled, te je
Gabrijel vrsto sklopio ake u krilu, stisnuvi usne.
Venik je nadigao obrve. A va bi otac, kao, bio pokoran?, ree.
Predstavljali su dva loa izbora, a ja sam morao da izaberem manje
lo. Tada sam se jo nadao da bih mogao da je obuzdam. Ali sada...
Gospodine, Gideon se ubacio sa najuljudnijim moguim glasom,
zato nam sve to govorite?
Ah, ree Venik, bacivi pogled kroz prozor vlaan od kie. Evo
nas! Lupnuo je po prozoru koije. Riarde! Zaustavi koiju kod
Ardent Rumsa.
Gabrijelov pogled zatrepta prema bratu, koji je zbunjeno slegnuo
ramenima. Ardent Rums bio je vodvilj i muki klub na trgu Pikadili
koji je bio na ravom glasu. Gospe loeg ugleda esto su tamo svraale,
a kolale su i glasine da tamo gazduju itelji Podzemnog sveta i da nekih
veeri arobne predstave zaista podrazumevaju arolije.
Dolazio sam ovamo sa vaim ocem, ree Venik, poto su se sve
troje nali na ploniku. Gideon i Gabrijel zurili su na sipeoj kii u
poprilino neukusnu talijansku fasadu pozorita, koja je oito bila
naherena na neku mnogo skromniju zgradu koja je pre toga tamo
stajala. Imala je trostruke doksate i poprilino dreavo plavo obojene
zidove. Nakon to je policija oduzela Alhambri dozvolu za rad jer je
rukovodstvo dopustilo da se kod njih igra kankan. Dodue, Alhambru
su vodili obinjaci. Ovako je mnogo bolje. Hoemo li ui?
Rekao im je to glasom koji nije trpeo odbijanje. Gabrijel je poao za
Venikom kroz zastubljeni ulaz, gde dadoe novac i kupie ulaznicu za
sve troje. Gabrijel se zaueno zagledao u svoju ulaznicu. Bila je
napravljena u obliku oglasa u kojem se obeava NAJBOLJA ZABAVA U
LONDONU!
Oprobavanje snage, proitao je Gideonu dok su se sputali
dugakim hodnikom. Dresirane ivotinje, snagatorke, akrobate,
cirkuske predstave, izvoai aljivih pesama.
Gideon je promrmljao neto u pola glasa.
I ljudi od gume, dodade Gabrijel veselo, izgleda da imaju neku
enu koja moe da prebaci nogu preko...
Tako mi Anela, pa ovo jedva da je neto bolje od putujueg
krompir-pozorita, ree Gideon. Gabrijele, da nisi ni u ta gledao dok
ti ja ne kaem da sme.
Gabrijel je zakolutao oima kada ga je brat vrsto uhvatio oko lakta
i povukao u neto to oito bee glavni salon - golema soba iji svod
bee oslikan reprodukcijama velikih talijanskih slikara, ukljuujui i
Botielijevo Roenje Venere, koje sada bee ogaravljeno i izbledelo od
starosti. Plinski lusteri visili su sa pozlaenih gipsanih podnoja,
ispunjavajui prostoriju ukastom svetlou.
Du zidova irile su se somotske klupice po kojima behu uurene
kojekakve zatamnjene prilike - gospoda, okruena damama ije haljine
behu odve napadne, a smeh odve glasan. Muzika je dopirala sa
pozornice u prednjem delu sobe. Venik je krenuo prema njoj, iroko
nasmeen. Neka ena u fraku s cilindrom na glavi pomerala se po
pozornici, pevajui pesmu Bezobrazno je, al to prija! Kada se
okrenula, zelene joj oi zatreperie na svetlosti plinskog lustera.
Vukodlak, pomislio je Gabrijel.
Saekajte me tu samo sekund, momci, ree im Venik, te je nestao
u masi.
E, divno, promrmljao je Gideon, pa je privukao Gabrijela blie sebi
kada je neka ena u tesnoj satenskoj haljini dovrckala do njih. Oseala
se na din i jo neto, neto mrano i slatkasto, slino mirisu zagorelog
eera koji se irio oko Demsa Karstersa.
Ko bi rekao da je Venik ovako razuzdan?, ree Gabrijel. Zar nije
mogao da saeka sa ovim nakon to nas odvede u Tihograd?
Ne vodi on nas u Tihograd, Gideon ree stegnutih usta.
Ne vodi?
Nemoj biti tikvan, Gabrijele. Naravno da nas ne vodi. Neto drugo
hoe od nas. Jo uvek ne znam ta. Doveo nas je ovamo da nam neime
skrene panju - a ne bi to uinio da nije poprilino siguran da ima kod
sebe neki zalog kojim e nas spreiti da kaemo arloti ili bilo kome
drugom gde smo bili.
Moda stvarno jeste svraao ovamo sa ocem.
Moda, ali sada nismo tu zbog toga, ree Gideon odseno. Jae je
stegnuo brata oko ruke kada se Venik opet pojavio, nosei sa sobom
neku flaicu neega to je liilo na sodu, mada je Gabrijel
pretpostavljao da u sebi ima bar trunku neega estokog u sebi.
A za nas nita?, upitao ga je Gabrijel, ime je zaradio mrki pogled
od brata i kiseli osmejak od Venika. Gabrijel je shvatio da uopte nije
imao pojma da li sam Venik ima porodicu, ili decu. Njemu je uvek bio
samo Venik. Znate li vi, momci, rekao im je, u kakvoj ste se
opasnosti nali?
Opasnosti? Od strane koga, arlote?, Gideon ree u neverici.
Ne od arlote, Venik je vratio pogled na njih. Va otac nije samo
prekrio zakon, ve je izvrio svetogre. Nije samo poslovao sa
demonima, ve je i spavao sa njima. Vi ste Lajtvudovi - jedino to je
preostalo od porodice Lajtvud. Nemate ni strieve ni tetke, ni brau i
sestre od njih. Mogao bih da izbriem itavu vau porodicu iz
divovskih knjiga, i da izbacim vas i vau sestru na ulicu da krepate od
gladi ili da prosjaite meu obinjacima, koristei se pravima koja
pripadaju Klavi i Savetu. A ta mislite, ko bi se zauzeo za vas? Ko bi
stao u vau odbranu?
Gideon je sasvim prebledeo, a zglavci mu, na prstima kojima je
stezao Gabrijelovu ruku, pobelee. Nije pravedno, ree. Nismo nita
znali. Moj brat je imao poverenja u oca. Ne moe biti odgovoran za...
Imao poverenja u njega? Pa, on mu je zadao smrtonosni udarac, zar
ne?, ree Venik. Jeste vi svi pripomogli, ali on je bio ta sila koja je
usmrtila vaega oca - to meni ukazuje na injenicu da je ipak tano
znao ta je va otac bio.
Gabrijel je bio svestan da ga Gideon zabrinuto gleda. Vazduh u
Ardent Rumsu bee vru i zaguljiv, te je oteano disao. Ona ena na
pozornici sada je pevala neku pesmu zvanu Zato to sam sluao
damu etajui po pozornici i udarajui po njoj krajem tapa, zbog ega
se itav pod tresao.
Gresi oeva, deco. Moete biti, i svakako ete i biti, kanjeni za
njegove zloine ako tako poelim. ta ete da radite, Gideone, kada
vaem bratu i Tatjani budemo spaljivali rune? Stajaete i gledati?
Gabrijelu se zgrila desna aka; bio je siguran da bi je ispruio i zgrabio
Venika za iju, da ga Gideon nije pre toga uhvatio i stegao oko ruke.
ta elite od nas?, pitao ga je Gideon, pribranim glasom. Niste nas
doveli ovamo samo da biste nam zapretili, ako ve ne elite neto
zauzvrat. A da to neto moete da zatraite oputeno i zakonski, uinili
biste to u Tihogradu.
Promuurni ste, mome, ree Venik. Hou da uinite neto za
mene. Uradite to i pobrinuu se da, iako e vam kua Lajtvudovih biti
oduzeta, bar sauvate ast i prezime, posede u Idrisu i mesto meu
Senolovcima.
ta elite da uradimo?
elim da nadzirete arlotu. Poglavito njenu potu. Rei ete mi
kakva pisma prima i alje, pogotovo iz Idrisa.
Hoete da je uhodimo, ree Gideon ravnim glasom.
Ne elim da se opet dese neoekivane stvari, kao ovo sa vaim
ocem, ree Venik. Nije smela da taji njegovu bolest od mene.
Morala je, ree Gideon, to je bio jedan od uslova dogovora koji su
postigli...
Venik ree stegnutih usana: arlota Branvel nema nikakva prava
da postie dogovore takve vrste bez savetovanja sa mnom. Ja sam njen
nadreeni. Ne sme i ne moe da me zaobilazi na takav nain. Ona i
njena skupina sa Instituta ponaaju se kao da su zasebna drava koja
se vodi sopstvenim zakonima. Pogledajte ta se desilo sa Desaminom
Lavlejs. Sve nas je izdala, dovela skoro do propasti. Dems Karsters
umire kao ovisnik o opijatima. Ona Grejova je podmee ili vetica i nije
joj mesto na Institutu, ni njoj a ni onoj besmislenoj veridbi. A Vil
Herondejl - Vil Herondejl je laov i razmaeno derite koje e stasati u
prestupnika, ako ikada uopte odraste. Venik je zastao, zadihan.
arlota moda vodi to mesto kao da je to njeno lino dobro, ali nije. To
je Institut, koji odgovara Veniku. to ete i vi uraditi!
arlota nije uradila nita da bi zasluila takvu izdaju sa moje
strane, ree Gideon.
Venik je uperio prst u njega: Upravo o tome i priam. Vi ne
dugujete odanost njoj, niti treba da je dugujete. Dugujete je meni. I tako
i treba da bude. Je li vam jasno?
A ako odbijem?
Onda ete sve izgubiti. Kuu, posede, prezime, lozu, svrhu.
Uradiemo kako kaete, ree Gabrijel, pre nego to je Gideon
uspeo da progovori. Motriemo je za vas.
Gabrijele..., otpoe Gideon.
Gabrijel se ustremio na brata. Ne, rekao je, to je dosta, dosta je.
Razumem da ne eli da bude laov. Ali prvo moramo biti odani
porodici. Blektornovi bi izbacili Tati na ulicu, gde ona ne bi ni sekund
izdrala, ni ona ni dete...
Gideon je pobeleo: Tatjana e roditi dete?
Uprkos jezivim okolnostima, Gabrijel je osetio nalet zadovoljstva
to zna neto to njegov brat ne zna. Da, ree, znao bi i sam da si i
dalje deo nae porodice.
Gideon se osvrnuo po sobi kao da trai neko poznato lice, pa se
bespomono okrenuo prema bratu i Veniku. Nisam... Venik Vejland
se hladno nasmeio Gabrijelu, pa potom i njegovom bratu: Jesmo li se
dogovorili, gospodo?
Gideon mu je klimnuo nekoliko dugih trenutaka kasnije:
Uradiemo tako.
Gabrijel nee lako zaboraviti izraz koji se na to proirio Venikovim
licem. Bilo je u njemu zadovoljstva, ali ne i iznenaenosti. Bilo je oito
da od mladih Lajtvuda nije oekivao nita drugo, nita bolje.

Pogaice?, ree Tesa u neverici.

Sofi se usne trgoe u osmehu. Kleala je pred kaminom sa krpom i
kofom sapunjave vode. Da me je neko tada oamario, ne bih ni
primetila koliko sam se bila oduzela, potvrdila je. Na desetine
pogaica. Pod krevetom, sve tvrde kao kamen.
Boe me sakloni, ree Tesa, koja je skliznula do ruba kreveta kako
bi se oslonila o ruke. Kad god bi Sofi dola da joj poisti sobu, jedva se
uzdravala da ne pritri i pomogne joj sa drvima ili brisanjem praine.
Nekoliko puta je i pokuala, ali nakon to ju je Sofi po etvrti put posela
nazad neno, ali odluno, morala je da odustane.
I ti si se razljutila?, ree Tesa.
Dabome da jesam! Koliko mi je samo dodatnog posla napravio, da
raznosim pogaice gore-dole po stepenicama, da bi ih tako sakrio - ne
bi me iznenadilo da nam se do kraja jeseni pojave mievi.
Tesa je klimnula, uozbiljeno potvrujui mogunost glodarske
poasti. Ali, nije li i pomalo laskavo to je ak i to uradio samo da bi te
video?
Sofi se uspravila: Nije to nimalo laskavo. On uopte ne razmilja.
On je Senolovac, a ja obinjakinja. Ne mogu od njega nita oekivati. U
najboljem bi sluaju jedino mogao da mi ponudi da me uzme za
nalonicu, dok bi se on oenio nekom Senolovkom.
Tesi se grlo steglo kada se prisetila Vila na krovu, kako joj nudi
upravo to, sramotu i ponienje, i kako se ona oseala nitavno i
bezvredno. Jeste to bila la, ali je seanje za nju i dalje bilo bolno.
Ne, ree Sofi, gledajui u svoje crvene ruke ogrubele od rintanja.
Bolje je da ne potpirujem tu zamisao u njemu, pa onda nee ni biti
razoarenja.
Mislim da su Lajtvudovi iznad toga, ree Tesa.
Sofi je sklonila kosu sa lica, prstima okrznuvi oiljak koji joj je delio
obraz na dva dela. Ponekad mi se ini da nijedan mukarac nije iznad
toga.

Ni Gideon ni Gabrijel nisu progovarali, dok im se koija kotrljala prema

Institutu ulicama Vest Enda. Kia je sada ve pljutala, toliko buno
dobujui po koiji da je Gabrijel isto sumnjao da bi ga bilo ko i uo da
je neto i rekao.
Gideon se pomno zagledao u svoje cipele, ne podiui pogled dok su
se vozili nazad na Institut. Kada se pojavio pred njima na kii, Venik se
ispruio ispred Gabrijela da im otvori vrata.
Verujem vam, momci, rekao je. A sada idite i naterajte i arlotu
da vam veruje. I nikome da niste rekli za ovaj razgovor. to se tie ovog
popodneva, proveli ste ga sa Braom.
Gideon se spustio iz koije bez ijedne rei, a Gabrijel je siao za
njim. Zaprega se potom okrenula da bi zatandrkala dalje kroz oblano
londonsko popodne. Nebo je bilo crno-uto, kine kapi teke poput
olovnih kuglica, a magla toliko gusta da je Gabrijel jedva nazirao kapiju
Instituta kada se zatvorila za koijom. A jo je manje nazreo bratove
ruke kada munjevito posegnue ka njemu da bi ga zgrabile za
okovratnik sakoa i odvukle na jednu stranu Instituta.
Skoro da je pao kada ga je Gideon pribio uz kameni zid stare crkve.
Nali su se blizu tala, napola skriveni od pogleda jednim od potpornih
stubova, koji ih, ipak, nije zatitio od kie. Hladne kapi stutie se
Gabrijelu po glavi i vratu, zavlaei mu se i pod koulju. Gideone...,
pobunio se, dok su mu se noge klizale na blatnjavom kamenu.
Zaepi, Gideonove oi behu ogromne i sive na priguenoj
svetlosti, tek pomalo proarane zelenim.
U pravu si, Gabrijel ree tie. Treba da osmislimo priu. Kada nas
budu pitali ta smo radili pre podne, moramo imati savreno
usaglaene odgovore, inae neemo biti uverljivi...
Rekoh ti da zaepi, Gideon je zabio bratova ramena o zid,
dovoljno snano da Gabrijel jaukne. Neemo rei arloti za na
razgovor sa Venikom. Ali neemo je ni uhoditi. Gabrijele, brat si mi,
volim te. Uiniu sve da te zatitim. Ali neemo sigurno postati
prodane due!
Gabrijel je pogledao brata. Gideonu je kia natopila kosu, kapljui
mu na okovratnik kaputa. Mogli bismo umreti na ulici ako odbijemo
da uradimo kako Venik kae.
Nemam nameru da laem arlotu, ree Gideon.
Gideone...
Zar nisi zapazio izraz na Venikovom licu?, prekinuo ga je Gideon.
Kada smo pristali da budemo njegove uhode, da izdamo
velikodunost kue koja nas je primila pod svoj krov? Nije se nimalo
iznenadio. Ni u jednom trenu nije sumnjao u nas. Od Lajtvudovih ne
oekuje nita sem izdaje. To nam je nasledna osobina. Jo je jae
stegnuo Gabrijela oko ruku. Nije ti ivot samo preivljavanje, rekao
mu je. Mi imamo nau ast, Divovi smo. Oduzme li nam to, zaista nam
nita nee ostati.
Zato?, zapitao ga je Gabrijel. Zato si toliko ubeen da je
ispravno biti na arlotinoj strani?
Zato to biti na oevoj nije bilo ispravno, ree Gideon. Zato to
poznajem arlotu. Zato to ve mesecima ivim meu ovim ljudima i
znam da su poteni. Zato to sam od arlote Branvel dobijao samo
ljubaznost. A i Sofi je voli.
A ti voli Sofi.
Gideonu se stegoe usne.
Ona ti je obinjak i slukinja, ree Gabrijel. Ne znam ta oekuje
da dobije od svega toga, Gideone.
Nita, ree Gideon grubo, nita ne oekujem. Ali injenica da
veruje da bi trebalo samo mi govori da nas je otac vaspitao tako da
verujemo da treba da postupimo ispravno samo ako emo zato biti
nagraeni. Neu prekriti re datu arloti; i od toga ne odstupam,
Gabrijele. Ako ne eli da bude deo toga, poslau te da ivi sa
Tatjanom i Blektornovima. Siguran sam da bi te primili. Ali arlotu
neu lagati.
Hoe, hoe, ree Gabrijel. Obojica emo lagati arlotu. Ali emo
lagati i Venika.
Gideon je zakiljio oima. Kia mu je kapala sa trepavica. Kako to
misli?
Uradiemo ta nam Venik kae i itati arlotinu potu.
Podnosiemo mu izvetaje, ali e oni biti lani.
Ako emo mu ve davati lane izvetaje, zato bismo joj uopte
itali potu?
Da bismo znali ta ne treba da kaemo, ree Gabrijel, oseajui
vlagu u ustima. Imala je ukus kao da mu je neto kapnulo sa krova
Instituta, oporo i prljavo. Da mu ne bismo sluajno rekli istinu.
Otkriju li nas, moemo pretrpeti najstroe mogue posledice.
Gabrijel je ispljunuo kiu iz usta. Pa, ti mi onda reci. Da li bi riskirao
stroge posledice zbog stanara Instituta ili ne bi? Jer ja... ja ovo radim
zbog tebe, a i zato to...
Zato to?
Zato to sam pogreio. Nisam bio u pravu u vezi sa ocem. Verovao
sam mu, a nisam smeo. Gabrijel je duboko udahnuo. Nije trebalo tako
da postupim, pa pokuavam da to ispravim, a ako budem morao da
platim cenu za to, platiu je.
Gideon se dugo zagledao u njega. To ti je sve vreme bila namera?
Kada si pristao na Venikove zahteve, u Ardent Rumsu, to ti je bila
namera?
Gabrijel je sklonio pogled od brata, uperivi ga u dvorite mokro od
kie. U mislima je video njih dvojicu, mnogo mlae, kako stoje na
mestu gde im Temza preseca porodino imanje, a Gideon mu pokazuje
bezbedan put u movarnom tlu. Brat mu je oduvek ukazivao na
bezbedan put. Postojalo je i vreme kada su bespogovorno verovali
jedno drugome, i nije bio siguran kada se to zavrilo, ali mu je srce za
tim patilo vie nego to je patilo za gubitkom oca.
Da li bi mi poverovao, ree ogoreno, da ti kaem da jeste? Jer
zaista jeste tako.
Gideon se nekoliko dugih trenutaka nije micao. A onda je Gabrijel
osetio da ga povlai ka sebi i da mu se lice zagnjurilo u mokar tof
Gideonovog kaputa kada ga je brat vrsto zagrlio, apui mu - U redu,
braco, sve e biti u redu - dok su se zajedno njihali na kii.

Primaju: lanovi Saveta

alje: Venik Josija Vejland
U redu onda, gospodo. U tom bih vas sluaju zamolio da budete
strpljivi i da ne inite nita prenagljeno. Ako elite dokaz, obezbediu vam
dokaz.
Uskoro u vam opet pisati na ovu temu.
U ime Razijelovo i odbranu njegove asti,
Venik Josija Vejland
 7.
POELETI HRABRO

Da prolo mi opet ponude leto,

da mi se izbor na dobro i loe deli,
da li bih prihvatila i sveto i kleto,
il bih poelela hrabro da se nismo sreli?
Ogasta Gregori, Da prolo mi opet ponude leto

Prima: Venik Vejland

alju: Gabrijel i Gideon Lajtvud
Uvaeni gospodine,
Veoma smo vam zahvalni to ste nam dodelili zadatak nadgledanja
ponaanja gospoe Branvel. ene, kao to svi znamo, moraju biti pod
pomnim nadzorom kako ne bi nipoto zastranile. Sa alou vam
javljamo da ima nekih zapanjujuih deavanja koja vam moramo
prijaviti.
Upravljanje domainstvom najvanija je dunost jedne ene, a jedna
od najvanijih enskih vrlina jeste tedljivost. Gospoa Branvel je,
meutim, ovisna o troenju i ni do ega joj nije toliko stalo kao do
napadnog razmetanja.
Mada moda i jeste obuena jednostavno kada vi navratite, sa
velikom vas alou moramo obavestiti da se u slobodno vreme pirlita
najfinijom svilom i najskupljim moguim draguljima. Vi ste nas zamolili, a
mada smo se gnuali same pomisli na meanje u lina posla jedne dame,
ipak smo to uinili. Preneli bismo vam podrobne pojedinosti njenog pisma
njenoj modistkinji, ali se plaimo da bismo vas njime odve zaprepastili.
Bie dovoljno ako vam kaemo da je novac potroen na eire istovetan
godinjem prihodu poveeg imanja ili neke omanje zemljice. Nikako nam
nije jasno ta e jednoj tako sitnoj enici toliki eiri. Teko da ima
dodatne glave koje mora da sakriva pod njima.
Ne bi bilo nimalo gospodski od nas da iznosimo primedbe na odeu
jedne gospe, da ona nema kodljive posledice na nae dunosti. Na
kunim potreptinama tedi do nesluenih razmera. Svako vee kuamo
kau dok ona sedi za stolom nakinurena draguljima i kojekakvim
kerefekama. to teko da je, kao to i sami moete zamisliti, hrana na
kakvoj vai odvani Senolovci mogu odrati borbenu pripravnost. Toliko
smo onemoali da nas je prolog utorka zamalo zbrisao jedan
bahamutski demon, a ta su stvorenja, dakako, od opakih tvari sazdana.
Da smo na vrhuncu snage, okrepljeni ivototvornim namirnicama,
obojica bismo bili kadri izmom smoditi na desetine bahamutskih
demona najedared.
Duboko se nadamo da ete nam nekako pruiti pomo po tom
pitanju, i da e trokovi gospoe Branvel na eire - i ostale enske
odevne predmete koje nam stid ovde ne doputa spomenuti - biti dovedeni
u red.
Na usluzi,
Gideon i Gabrijel Lajtvud

ta su kerefeke?, upitao je Gabrijel, trepui kao sova u pismo ijem je

sastavljanju upravo pripomogao. Gideon mu je, zapravo, izdiktirao
najvei deo; Gabrijel je samo micao pero po listu. Ve je i posumnjao da
se iza mrgodne maske njegovog brata krije neopevani aljivdija.
Gideon mu je odseno odmahnuo rukom: Nije bitno. Zapeati
kovertu, pa da je damo Sirilu da bude odnesena sa jutarnjom potom.
Nekoliko je dana prolo od borbe sa ogromnim crvom, i Sesili se
konano vratila u vebaonicu. Ve se bila i zapitala da li bi joj bilo lake
da prebaci krevet i ostali nametaj u tu prostoriju, kad ve ionako tamo
provodi veinu vremena. Spavaa soba koju joj je arlota dodelila bila
je liena bila kakvih ukrasa ili bilo ega to bi je podsetilo na dom. Sa
sobom iz Velsa nije ponela gotovo nita od linih stvari, ne oekujui
da e tu ostati due vreme.
A tu se, u oruarnici, bar oseala sigurno. Moda zato to tamo gde
je ona odrasla nije bilo takve sobe; bilo je to jedno potpuno
senolovako mesto. I nita joj tamo nije budilo setu za kuom. Po
zidovima bee okaeno na desetine komada oruja. Na prvom asu sa
Vilom, dok je jo kipteo od besa to se ona uopte nalazi tamo, morala
je da svakom popamti naziv i primenu. Katane iz Japana, iroke sablje
sa dva balaka, mizerikordije tanke otrice, buzdovani i topuzi,
jatagani, strelometi, prake i cevice za izbacivanje otrovnih iglica.
Seala se kako je ispljunuo te rei kao da su otrovne.
Ljuti se ti koliko hoe, brate, pomislila je tada. Ja sada moram da se
pravim da elim da postanem Senolovac, jer ti onda nema druge nego da
me zadri tu. Ali ima da ti pokaem da ti ovi ljudi nisu porodica. Odvui
u te ja ve kui.
Skinula je jedan od maeva sa zida da bi ga oprezno odmerila u ruci.
Vil joj je objasnio da ma sa dva balaka valja drati i isturiti tik ispod
grudnog koa. Teinu treba ravnomerno podeliti u obe noge, a maem
treba zamahnuti od ramena, ne od ruku, kako bi se to vie snage
sabilo u smrtonosni udarac.
Smrtonosni udarac. Koliko se samo godina ljutila na brata to ih je
ostavio da bi se pridruio Senolovcima u Londonu, da bi se predao
neemu to je njena majka nazivala ivotom bezumnog ubijanja,
krvavog oruja smrti. ta mu je to toliko smetalo na zelenim gorama
Velsa? ta je nedostajalo njihovoj porodici? to bi okrenuo lea
najplavljem sinjem moru, zbog neega toliko ispraznog?
A, eto je sada tu, kako radije provodi vreme sama u vebaonici uz
nemu zbirku oruja. Teina maa u ruci pruala joj je uteni oseaj, kao
da joj doe kao barijera izmeu nje same i oseanja.
Ona i Vil tumarali su po gradu nekoliko noi ranije, od opijumskih
jazbina i kockarskih umeza do ifritskih svratita, u mutnom naletu
boja, mirisa i osvetljenja. Nije ba bio drueljubiv, ali je znala da je to
to joj je dopustio da ga prati na njemu vrlo bitnom zadatku za njega
bio pokazatelj dobre volje.
Uivala je u njegovom drutvu te noi. Kao da joj se brat ponovo
vratio. Ali kako se vee razvuklo, Vil se sve vie bio uutao, a kada su se
vratili na Institut, udaljio se od nje oito elei da bude sam, te Sesili
nije preostalo nita drugo nego da se vrati u svoju sobu i lei budna
zurei u tavanicu dok ne svane zora.
Dok je nameravala da doe ovamo, iz nekog je razloga mislila da
spone koje ga dre vezanog za Institut ne mogu biti ba toliko jake. Da
njegova vezanost za ove ljude ne moe biti kao njegova vezanost za
porodicu. Ali kako je vee preraslo u no, a ona je i dalje gledala kako
mu se nada pretvara u razoarenje na svakom novom mestu gde bi
traio jin fen a nije ga pronalazio, shvatila je - mada nije da joj i ranije
nije reeno, nije da i sama nije znala ranije, ali opet to nije isto kao i
shvatiti neto - da su veze koje su ga vezivale za Institut bile jake kao i
bilo koja krvna veza.
 Sada je ve bila umorna, te joj je, iako je stegla ma onako kako ju je
Vil nauio - desnom akom ispod nakrsnice, levom na jabuci - on
iskliznuo iz stiska i nakrivio se, da bi se potom i zario iljkom u pod.
Ajoj, zauo se neiji glas sa vrata. Plaim se da vam za takav
uinak mogu dati samo tri boda. Moda etiri, ako bih bio raspoloen
da vam dam dodatan bod to se uvebavate maevanju u popodnevnoj
haljini.
Sesili, koja se stvarno nije pomuila da se presvue u opravu,
zabacila je glavu kako bi oinula pogledom Gabrijela Lajtvuda, koji se
pojavio na vratima kao neki nevaljali vragolan. Moda mene i ne
zanima vae miljenje, gospodine.
Pa, moda, kroio je u sobu, sam Aneo zna da vaeg brata
nikada nije.
Po tom pitanju smo onda sloni, primetila je Sesili, izvlaei ma
iz poda.
Ali ne i u mnogo emu drugom. Gabrijel je stao iza nje. Oboje su se
videli u ogledalima vebaonice; Gabrijel je bio za itavu glavu vii od
nje, te je mogla jasno da mu vidi lice iznad svoga ramena. Imao je jedno
od onih neobinih lica otrih kostiju; zgodno iz odreenog ugla, i
neobino zanimljivo iz drugog. Na bradi je imao manji beli oiljak, kao
da su ga secnuli tankim seivom. Hoete li da vam pokaem kako se
valjano dri ma?
Ako ba morate.
Nije joj odgovorio, ve je posegnuo rukama oko nje da joj podesi
stisak oko jabuke. Nikada ne treba da drite ma oborenog vrha,
rekao je. Drite ga ovako - uperenog vrha - da bi se, ako vas suparnik
napadne, nabio na vae seivo.
Sesili je podesila stisak shodno tome. Misli su joj se zarojile glavom.
Predugo je smatrala da su Senolovci udovita. udovita koja joj otee
brata, a ona je junakinja, koja e dojahati da ga spase, taman on mislio
da mu uopte ne treba spaavanje. Usledio je postepen i neobian
postupak uvianja da su i oni zapravo ljudski stvorovi. Oseala je kako
se toplota iri od Gabrijelovog tela, kako joj pomera kosu dahom, a
kako samo bee udnovato biti svestan svega toga o nekome; oseaja
koji izazivaju, dodira njihove koe, kako miriu...
Video sam kako ste se borili u kui Lajtvudovih, apnuo je Gabrijel
Lajtvud. Nauljane mu se ruke ovla spustie preko njenih prstiju, i
Sesili je morala da potisne blagi talas jeze.
Loe?, rekla je, pokuavajui da zazvui aljivo.
 Strastveno. Imate one koji se bore iz dunosti i oni koji se bore jer
to vole. Vi to volite.
Ne volim..., otpoela je Sesili, ali je prekinue vrata vebaonice,
koja se najednom otvorie uz glasan tresak.
Bee to Vil, koji je ispunio vrata svojom izduenom, pleatom
pojavom. Sevao je plavim oima. ta ti trai tu?, pitao je.
Eto, izgleda da nema nita od primirja koje su sino postigli.
Vebam, ree Sesili. Rekao si mi da se neu poboljati bez vebanja.
Ne ti. Nego ovaj tu Gabrijel Lajtcrv, Vil je cimnuo bradom prema
drugom momku. Izvinjavam se. Lajtvud
Gabrijel je polagano otpustio ruke od Sesili. Ko god da je
poduavao tvoju sestru maevanju, usadio joj je mnoge loe navike.
Samo sam pokuao da pomognem.
Rekoh mu da je u redu, ree Sesili, ni sama ne znajui zbog ega
brani Gabrijela, sem to je slutila da bi time mogla da ivcira Vila.
to se i jeste desilo. Skupio je oi. A je li on tebi rekao da godinama
pokuava da iznae nain da mi vrati za uvredu koju on umilja da sam
naneo njegovoj sestri? A gde e nai bolji nain nego preko tebe?
Sesili je naglo okrenula glavu ne bi li se zagledala u Gabrijela, koji je
na lice navukao meavinu ogorenosti i prkosa. Je li to istina?
Nije odgovorio njoj ve Vilu. Ako emo ve iveti u istoj kui,
Herondejle, moraemo da nauimo da se srdano odnosimo jedan
prema drugome. Slae li se sa mnom?
Dok god budem mogao da ti slomim ruku sa lakoom kojom te
sada gledam, nikada se neu sloiti sa time. Vil je podigao ruku da
svue rapir sa zida. A sad tutanj odavde, Gabrijele. I da si mi ostavio
sestru na miru.
Prezrivo ga pogledavi, Gabrijel se probio pokraj Vila da bi napustio
prostoriju. Je li to ba bilo neophodno, Vile?, Sesili ga je zapitala im
se vrata zatvorie za njim.
Ja Gabrijela Lajtvuda znam, kao to ga ti ne zna. Predlaem da
meni prepusti procenu njegove linosti. Hoe da te iskoristi da bi me
povredio...
A ti stvarno ne moe da zamisli nikakav drugi razlog sem sebe
samog?
Znam ja njega, ree Vil ponovo. Pokazao se kao laov i izdajnik...
Ljudi se menjaju.
Ne ba toliko.
Ti jesi, ree Sesili, pa je urno prela sobu da bi buno bacila ma
na klupu.
I ti si, ree Vil, iznenadivi je. Okrenula se prema njemu.
Promenila sam se? Kako sam se to promenila?
Kada si pristigla ovamo, rekao je, samo si gledala kako da me
vrati sa sobom kui. Nisi volela obuku. Pravila si se da nije tako, ali
jasno se videlo. A onda vie nije bilo onoga: Vile, mora da ode kui, ve
je to postalo: Napii pismo, Vile. A poela si i da uiva u obuci. Gabrijel
Lajtvud jeste prostak, ali je u jednom u pravu: jesi uivala u borbi
protiv velikog crva na posedu Lajtvudovih. Senolovaka ti krv tee
venama poput baruta, Sesi. Jednom kad je potpali, ne moe se lako
ugasiti. Ostane li tu jo malo due, velika je verovatnoa da e postati
kao ja - odve upetljana da bi otila.
Sesili je zakiljila oima u brata. Koulja mu je bila raskopana oko
vrata, otkrivajui neto skerletno to mu je treperilo u udubljenju ispod
grla. Jel ti to nosi ensku ogrlicu, Vile?
Vil je podigao ruku do vrata, zateen, ali nije stigao da odgovori,
poto se vrata vebaonice nanovo otvorie, da bi se Sofi pojavila u
njima, napetog izraza na naruenom licu.
Gospodaru Vile, gospoice Herondejl, rekla je. Svuda vas traih.
arlota je zatraila da svi smesta dou u dnevnu sobu, hitno je.

Sesili je oduvek bila samotno dete. Kako i ne bi bila, kada su joj starija
braa i sestre ili pomrli ili nestali, a oko sebe nije imala mladih svog
uzrasta koje bi njeni roditelji smatrali prigodnim drutvom. Rano je
nauila da zabavlja samu sebe sopstvenim opaanjima ljudi, koja nije
delila sa drugima ve ih je uvala kako bi mogla kasnije da im se vrati i
proui ih na miru.
ivotne se navike ne prekidaju tako lako, pa, iako se Sesili vie nije
oseala samotno otkad je pre osam nedelja dola na Institut, njegovi
stanari ipak postae tema njenog pomnog prouavanja. Ipak su to bili
Senolovci, isprva njeni neprijatelji, a onda, kako je postepeno prestala
da ih posmatra kao takve, prosto samo predmet njenog zanimanja.
Prouila ih je i sada kada je uetala u dnevnu sobu zajedno sa Vilom.
Prvo arlotu, koja je sedela za svojim pisaim stolom. Sesili nije dugo
poznavala arlotu, ali je ipak znala da je arlota bila ona vrsta ene koja
zadri pribranost i pod pritiskom. Bila je siuna ali jaka, pomalo nalik
Sesilinoj majci, mada nije imala obiaj da ba toliko mrmlja na
velkom.
Tu je bio i Henri. On je moda bio i prvi meu njima koji je ubedio
Sesili da, iako jesu drugaiji, ne moraju svi Senolovci da joj budu opasni
stranci. Kod Henrija nije bilo niega zastraujueg, takvog izduenog i
koatog, dok se naslanjao na arlotin sto.
Oi joj potom preoe na Gideona Lajtvuda, nieg i miiavijeg od
brata - Gideona, ije su zeleno-sive oi obino pratile Sofi po Institutu
poput oiju ustreptalog kueta. Zapitala se da li ostali sa Instituta
primeuju njegovu privrenost njihovoj sobarici, i ta Sofi lino misli o
tome.
A tu je i Gabrijel. Sesiline misli vezane za njega behu zbrkane i
pomeane. Oi mu behu vedre, telo napeto poput nategnute opruge,
dok se oslanjao o bratovljevu fotelju. Na tamnoj plianoj sofi prekoputa
Lajtvuda sedeo je Dem, uz Tesu pokraj sebe. Podigao je pogled kada su
se vrata otvorila, te se, po obiaju, uinilo da se razvedrio im je
ugledao Vila. Bee to osobina neobino svojstvena obojici, pa se Sesili
pitala da li je tako kod svih parabataija, ili su oni jedinstven sluaj.
Kako god bilo, mora da je zastraujue biti toliko povezan sa drugom
osobom, pogotovo sa nekom toliko krhkom poput Dema.
Tesa je pred njenim oima spustila aku preko Demove i tiho mu
rekla neto to ga je navelo na osmeh. Tesa je brzo pogledala Vila, ali je
on po obiaju otiao na drugi kraj sobe da se osloni o okvir kamina.
Sesili nije uspela da dokui da li je to radio zato to mu je veito bilo
zima, ili zato to je mislio da izgleda naoito dok stoji pored razbuktale
vatre. Sigurno te je sramota brata - gaji nedoputena oseanja prema
verenici svog parabataija, rekao joj je Vil onomad. Da se radilo o
nekome drugome, rekla bi mu da nema svrhe skrivati tajne. Istina uvek
izae na videlo. Meutim, u Vilovom sluaju ba i nije bila sigurna. Na
svojoj je strani imao viegodinju izvetenost u prikrivanju i
pretvaranju. Bio je vrhunski glumac. Da mu nije sestra, da mu nije
primeivala lice u trenucima kada ga Dem nije gledao, ne bi ni sama
pogodila.
Mada, tu je i ona grozna injenica da nee morati doveka da skriva
tajnu. Treba da je skriva samo dok je Dem iv. Da Dems Karsters nije
bio toliko uporno ljubazan i dobronameran, Sesili je pomislila, moda
bi ga i zamrzela zbog svog brata. Ne samo da e se oeniti devojkom
koju je Vil voleo ve se plaila da se, nakon to ovaj umre, Vil nikada
nee oporaviti. Ali, ne moete kriviti nekoga to umire. Ako namerno
ode, onda moda i da, kao to je njen brat ostavio nju i njene roditelje,
ali nikako zbog umiranja, nad kojim nijedan ljudski smrtnik, zasigurno,
nema mo.
Drago mi je to ste se svi okupili, ree arlota pomalo zategnuto,
prenuvi Sesili iz turobnog razmiljanja. arlota je uozbiljeno gledala u
blistavu tacnicu na stolu, na kojoj je stajalo otvoreno pismo uz neki
paketi zamotan u mastan papir. Primih uznemirujue pismo. Od
Magistera.
Od Mortmejna?!, Tesa se nagnula ka njoj, te joj se mehaniki
aneo, koga je veito nosila, zanjihao sa vrata i zablistao na svetlosti
vatre. Pisao vam je?!
Sigurno ne da bi te pitao za dobro zdravlje, rekao bih, ree Vil. ta
hoe?
arlota je duboko udahnula. Proitau vam pismo.

Draga moja gospoo Branvel,

Oprostiete mi to vas uznemiravam u tekim vremenima za vae
domainstvo. Raalostih se, mada ne i zapanjih, kada saznah za vrlo
ozbiljan problem gospodina Karstersa.
Verujem da ste svesni da sam ja sreni vlasnik velikih - moglo bi se rei
i jedinih - zaliha leka koje su gospodinu Karstersu potrebne da bi odrao
zdravlje. I tako se, eto, naosmo u posve zanimljivoj prilici, koju bih rado
razreio na obostrano zadovoljstvo. Bilo bi mi vrlo drago da izvrimo
razmenu: ako ste radi poveriti gospoicu Grej mome staranju, ja u vama
poveriti poveu koliinu jin fena.
aljem vam mali znak dobre volje. Obavestite me, molim vas, o vaoj
odluci preko pisma. Ukoliko valjani sled brojeva odtampanih u dnu
ovoga pisma izgovorite u mog automatona, ja u ga sigurno primiti.
Na usluzi,
Aksel Mortmejn

To je to, ree arlota, presavijajui pismo kako bi ga vratila na

tacnicu. Tu su i uputstva kako da pozovemo automatona kojem eli da
damo na odgovor, a tu su i brojevi koje je spomenuo, mada ne govore
nita o mestu na kom bi mogao da se nalazi. Usledio je zgranuti tajac.
Sesili, koja je bila sela u malu cvetnu naslonjau, kratko je osmotrila
Vila i primetila da je brzo skrenuo pogled da sakrije izraz u oima.
Dem je prebledeo, lica boje ustajalog pepela, a Tesa - Tesa je sedela
potpuno nepomino, uz svetlost vatre koja joj je rasterivala senke sa
lica.
Mortmejn mene eli, rekla je naposletku prekidajui muk. U
zamenu za Demov jin fen.
Potpuno blesavo, ree Dem, neodrivo! Pismo treba predati
Klavi, da vidimo da li oni mogu da izvuku neto o mestu na kom se
nalazi, i to bi bilo to.
Nee moi nita da izvuku o mestu na kom se nalazi iz njega, ree
Vil tiho. Magister je vie puta dokazao da je odve mudar da bi mu
tako neto promaklo.
Nije ovo mudro, ree Dem, ovo je najgrublji oblik uene...
Nije da se ne slaem, ree Vil. Ja predlaem da uzmemo taj
paketi kao blagoslov, kao aicu jin fena koji e ti pomoi, a ostalo da
zanemarimo.
Mortmejn je to pismo napisao zbog mene, ree Tesa, prekidajui
ih obojicu. Odluka bi trebalo da bude moja. Izvila je telo prema
arloti: Otii u.
Opet je usledio samrtni tajac. arlota je sva posivela; Sesili je
oseala da joj se ake kliu od znoja, stegnute u krilu. Brai Lajtvud
bee krajnje neprijatno. Gabrijel je izgledao kao da bi voleo da bude
bilo gde drugde samo ne tamo. Sesili nije mogla da ih krivi. Napetost
izmeu Vila, Dema i Tese inila se poput bureta baruta kojem je
potrebno samo palidrvce da ga digne u nebesa.
Ne, ree Dem naposletku, ustavi. Tesa, ne moe. Ispratila je
njegov pokret, takoe ustavi. Mogu. Verenik si mi. Ne mogu da
dopustim da umre ako mogu da ti pomognem, a Mortmejn ne eli da
mi nanese telesnu tetu...
Ne znamo mi ta on eli! Ne moe mu se verovati!, Vil ree
naprasito, da bi zatim spustio glavu, toliko steui rukom okvir kamina
da su mu prsti pobeleli. Sesili je bilo jasno da pokuava da uutka
samog sebe.
Da Mortmejn tebe eli, Vile, i ti bi otiao, ree Tesa, gledajui
Sesilinog brata znaajnim pogledom koji nije doputao protivljenje. Vil
se trgao na njene rei.
Ne, ree Dem, ja bih i njemu zabranio.
Tesa se okrenula prema Demu sa prvim izrazom ljutnje prema
njemu koji joj je Sesili ikada videla na licu. Ne moe mi zabraniti... kao
to ni Vilu ne bi mogao...
Mogu, ree Dem. Iz jednog vrlo jednostavnog razloga. Taj opijat
nije lek, Tesa. Samo mi produava ivot. Neu ti dopustiti da odbaci
sopstveni ivot zbog ostatka mog. Ode li Mortmejnu, bie to za dabe.
Ja ni tada neu uzeti opijat.
Vil je digao glavu: Demse...
Meutim, Tesa i Dem su zurili jedno u drugo, ukrstivi poglede.
Ne bi ti to uradio, izustila je Tesa, ne bi me uvredio bacajui mi rtvu
koju sam poinila za tebe nazad u lice.
Dem je hitro preao sobu kako bi zgrabio paketi, a i pismo, sa
arlotinog pisaeg stola. Radije bih te uvredio nego izgubio, rekao je,
pa je, pre nego to je bilo ko uspeo da ga zaustavi, bacio i jedno i drugo
u vatru.
Svi u sobi vrisnue. Henri je jurnuo napred, ali se Vil ve bio bacio
na kolena pred reetku da bi gurnuo obe ake u plamen.
Sesili je munjevito skoila iz fotelje. Vile!!!, dreknula je, pa je
skoila prema bratu. Zgrabivi ga za rukave sakoa, povukla ga je od
vatre. Sruio se unatrake, na ta mu zapaljeni paketi ispade iz ruku.
Gideon se naao pored njega tren kasnije, da izgazi plamen stopalima,
ostavljajui ostatke izgorelog papira i srebrnkastog praka na ilimu.
Sesili se zablenula u reetku. Pismo sa uputstvima kako treba da
pozovu Mortmejnovog automatona bilo je izgubljeno, spaljeno u prah i
pepeo.
Vile, ree Dem. inilo se da mu je loe. Kleknuvi pored Sesili,
koja je i dalje drala brata za ramena, izvukao je stelu iz sakoa. Vilove
ruke behu skerletne, olovno bele na mestima gde su mu se plikovi ve
pojavili na koi, uz mesta crna od garei. Sesili se uinilo da mu dah
zvui isprekidano i grubo, nalik bolnom stenjanju, kao to je zvuao
kada je pao sa krova njihove kue sa devet godina, pa smrskao kosti
leve ruke. Bydtvchyn iawn, Will!, rekla je kada je Dem prislonio stelu
na podlakticu njenog brata i poeo hitro da crta. Sve e biti u redu.
Vile, rekao je Dem u pola daha, Vile, strano mi je ao, ao mi je,
Vile...
Vilovo se isprekidano dahtanje usporilo im je irace zadelovao, i
koi poe da se vraa uobiajena boja. Jo se moe sauvati neto jin
fena, ree Vil, srozavi se uz Sesili. Oseao se na dim i gvoe. Kroz
lea je mogla da mu oseti kako mu srce lupa. Bolje ga sakupite pre
nego to se neto...
Ja u, ree Tesa, pa je kleknula; Sesili je tek donekle bila svesna da
ostali stoje, arlota sa rukom preko usta od zaprepaenja. Tesa je u
desnoj ruci drala maramicu sa moda pola ake jin fena koji je Vil
spasio od vatre. Evo ti, rekla je, sputajui ga u Demovu slobodnu
ruku, kojom nije drao stelu. inilo se kao da e joj neto rei, ali se ona
ve bila uspravila. Delujui posve skrhano, Dem je pogledom ispratio
kako naputa sobu.

O, Vile! Stvarno ne znam ta emo vie sa tobom!

Vil je sedeo u cvetnoj naslonjai dnevne sobe, oseajui se
poprilino nezgrapno, doputajui arloti, koja je sela na hoklicu ispred
njega, da mu nanese melem na ake. Vie ga nisu toliko bolele, nakon
tri iracea, i ve su povratile uobiajenu boju, ali je arlota navalila da ih
ipak premau.
Svi su ostali izali, sem Sesili i Dema; Sesili je sedela do njega,
nasaena na naslon za ruke njegove fotelje, a Dem je kleao na
progorelom ilimu i dalje drei stelu u ruci, kojom vie nije dodirivao
Vila, ali mu je ipak ostao u blizini. Odbili su da odu, ak i nakon to su se
ostali razili i nakon to je arlota poslala Henrija nazad u podrum da
radi. Ionako nisu nita mogli da uine. Uputstva za javljanje Mortmejnu
vie nije bilo, pretvoreno je u pepeo, te nisu imali o emu vie da
odluuju.
arlota je zahtevala da Vil ostane, da mu premae ake, a Sesili i
Dem su odbili da se udalje od njega. A Vil je i sam morao da prizna da
mu se sve to svidelo, svialo mu se to sestra sedi na njegovoj fotelji,
sviali su mu se njeni estoko zatitniki mrki pogledi kojima je
prostreljivala svakog ko bi mu se primakao, ak i arlotu, milu i
bezopasnu sa svojim melemima i majinskim tepanjem. A i to mu je
Dem kleao pokraj nogu, nagnut prema fotelji, kao i mnogo puta ranije
kada su Vila previjali nakon arki ili su mu nanosili irace zbog rana
zadobijenih u borbi.
Sea li se onoga kada je Meliorn pokuao da ti izbije zube jer si ga
nazvao lenjivim uonjom?, ree Dem. Uzeo je neto jin fena koji im je
Mortmejn poslao, te mu se malo boje vratilo u obraze.
Vil se, uprkos svemu, nasmeio; to je, naprosto, bilo jae od njega.
Bee to jedina stvar zbog koje se proteklih godina oseao srenim: to
je imao nekoga u svom ivotu ko ga poznaje, ko zna ta mu je na umu
pre nego to bilo ta izgovori. Razbio bih i ja njemu njegove, ree, ali
kada sam kasnije otiao da ga pronaem, ispostavilo se da se iselio u
Ameriku. Nema sumnje, da bi izbegao moj gnev!
Tja, ree arlota, to je uvek radila kada bi pomislila da se Vil
odve zanosi. Koliko ja znam, taj je imao mnogo neprijatelja u
Londonu.
Dydw Iddimyn gwybodpwyyw unrhyw un or boblyrydych yn siarad
amdano, ree Sesili kao da se ali na neto.
Moda ne zna o kome priamo, ali ni ostali ne znaju ta ti pria,
ree Vil, mada mu u glasu i nije bilo ozbiljne pokude. I sam je uo umor
u sopstvenom glasu. Manjak sna prethodne noi konano je odneo svoj
danak. Priaj engleski, Sesi.
arlota je ustala kako bi otila do pisaeg stola da odloi teglicu
melema na njega. Sesili je povukla Vila za pramen kose: Da ti vidim
ruke.
Ispruio ih je. Pamtio je vatru, uareni bol koji je usledio i, vie od
svega, Tesino zgranuto lice. Znao je da bi razumela zato je uradio to
to je uradio, zato nije dvaput razmiljao, ali taj pogled u njenim
oima - kao da joj se srce kidalo zbog njega.
Jedino mu je bilo ao to vie nije tu. Godilo mu je to je bio tu,
pored Dema, Sesili i arlote, okruen njihovom ljubavlju, ali bez nje e
mu uvek neto nedostajati, kao deo njegovog srca, izrezan u obliku
Tese, koji nikada nee vratiti na svoje mesto.
Sesili mu je taknula prste, koji su sada izgledali kao i ranije, osim
to je imao garei pod noktima. Zadivljujue, rekla je, te mu je neno
pipnula ake, pazei da ne ukloni melem. Vil je oduvek bio sklon
nanoenju tete samom sebi, dodala je, sa toplinom u glasu. Ni sama
ne znam koliko je puta lomio ruke i noge kada smo bili deca - da ne
pominjem ogrebotine i oiljke. Dem se nagnuo blie fotelji zurei u
vatru. teta to nisu bile moje ruke, ree.
Vil je odmahnuo glavom. Sve je ve poelo da mu se muti u sobi od
iscrpljenosti, zbog koje mu se i tapete sada zamaglie u jednu tamnu
celinu. Ne, ne tvoje ruke, potrebne su ti za violinu. ta e meni moje?
Trebalo je da pretpostavim da bi uradio tako neto, rekao je Dem
priguenim glasom. Uvek znam ta e da uradi. Trebalo je da znam
da e gurnuti ruke u vatru.
A ja da e baciti onaj paketi, ree Vil, bez ikakve ogorenosti.
Bee to... bee to suludo plemenito od tebe. Razumem zato si to
uradio.
Mislio sam na Tesu, Dem je privukao kolena uz sebe da spusti
bradu na njih, pa se tiho nasmejao. Suludo plemenito. Zar nisi ti
struniji za tako neto? A sad, odjednom, ja radim aave stvari, a ti me
zaustavlja?
 Gospode, ree Vil, kada smo to zamenili uloge?
Vatra je zatreperila po Demovom licu i kosi kada je odmahnuo
glavom. udno ti je to kada se zaljubi, ree. Skroz se promeni. Vil
je spustio pogled u Dema, na ta je, mnogo vie od ljubomore, mnogo
vie od bilo ega drugog, osetio neku enjivu elju da se poali svom
najboljem drugu, da mu poveri oseanja koja je skrivao u srcu. Zar to ne
behu ista oseanja? Zar nisu voleli na isti nain, istu osobu? Meutim...
Ipak bih voleo da ne dovodi sebe u opasnost, bee jedino to je
rekao.
Dem je ustao: Ja to uvek elim za tebe.
Vil je podigao pogled, toliko oamuen pospanou i umorom, to
je uvek ilo uz isceljujue rune, da je Dema sada video samo kao
blistavu priliku ispunjenu svetlou. Ide?
Da, na spavanje, Dem je neno dodirnuo prstima Vilove ake,
koje su ubrzano zaceljivale. Odmori se malo, Vile.
Vilu su se oi ve napola zatvorile kada se Dem okrenuo da izae iz
sobe. Nije uo zatvaranje vrata za Demom. Negde u hodniku Bridet je
pevuila, nadglasavajui pucketanje vatre. to Vilu i nije toliko smetalo
kao inae, jer mu je sada vie zaliilo na uspavanku koju mu je majka
nekada pevala da ga uspava.

ta je od svetla svetlije?
ta je od noi tamnije?
ta je od sekire otrije?
Od topljena voska nenije?

Istina je od svetla svetlija,

la je od noi tamnija.
Osveta od sekire otrija,
ljubav od voska nenija.

Pesma zagonetka, ree Sesili, pospanog, jedva budnog glasa. Oduvek

sam ih volela. Sea li se kako nam je mama pevala?
Pomalo, priznade joj Vil. Da nije bio toliko umoran, moda ne bi
uopte ni priznao. Majka je veito neto pevala, svaki je kutak njihove
vlastelinske kue bio ispunjen muzikom, pevala bi i dok bi etala pokraj
ua reke Modah, ili meu narcisima u njihovoj bati. Llaum ywr coed o
ddail a blode, Uawn o goriad merch ivyfinne.
Sea li se mora?, rekao je, glasom otegnutim od umora. Jezera
Talilin? Nita u Londonu nije plavlje od njih.
uo je da je Sesili uzdahnula na to: Kako se ne bih seala? Ali sam
mislila da se ti ne sea.
Prizori iz snova najednom se pojavie oslikani na unutranjoj strani
Vilovih kapaka kada ga je san dohvatio poput talasa, povlaei ga od
osvetljene obale. Mislim da neu moi da ustanem iz ove fotelje, Sesi,
promrmljao je. Tu u noas predahnuti.
Podigla je ruku da pronae njegovu i labavo je obujmi. Onda u i ja
da ostanem tu uz tebe, rekla je, i glas joj se stopio sa naletom
pospanosti i sna koji ga konano obuzee i povukoe dole, u dubine.

Primaju: Gabrijel i Gideon Lajtvud

alje: Venik Josija Vejland
Duboko se iznenadih kada primih va dopis. Nikako ne mogu da
dokuim ta sam drugo mogao da vam kaem da ispadnem jasniji. elim
da mi prenosite pojedinosti pote koju gospoa Branvel razmenjuje sa
svojim roacima i pristalicama iz Idrisa. Nisam traio sprdanje na raun
njenih eira. Ne zanima me kako se oblai, kao to me ne zanima ni ta
vam je na jelovniku.
Zamolio bih vas da mi napiete neko pismo koje e sadrati
svrsishodne podatke. Pritom se iskreno nadam da e takvo pismo vie
doliiti Senolovcima, a ne lakrdijaima.
U ime Razijelovo,
Venik Vejland
 8.
VATRA NAD VATRAMA

Vi je nadom zovete - tu vatru nad vatrama!

A to je samo udnja bolna.
Edgar Alan Po, Tamerlan

Tesa je sedela za toaletnim stoiem ravnomerno etkajui kosu.

Vazduh je napolju bio hladan ali vlaan, kao da je u sebi zarobio vodu
Temze, oseajui se na gvoe i gradsku prljavtinu. Vreme pri kakvom
bi njena inae gusta, talasasta kosa poela da se uvre pri krajevima.
Mada, nije da je razmiljala o kosi; ponavljanje pokreta tokom etkanja
naprosto joj je pomagalo da zadri bar neku vrstu smirenosti.
U glavi je stalno videla Demovu zaprepaenost kada je arlota
proitala Mortmejnovo pismo, Vilove spaljene ake i ono malo jin fena
to je uspela da sakupi sa poda. Videla je i Sesiline ruke oko Vila i
Demovu ojaenost kada se izvinjavao Vilu - ao mi je, strano mi je
ao.
Nije mogla da podnese sve to. Nali su se na stranim mukama, i
jedan i drugi, a ona ih je obojicu volela. Njihovu je patnju ona izazvala -
ona je bila ta koju je Mortmejn eleo. Ona je bila razlog zato vie nije
bilo jin fena za Dema, ona je bila razlog Vilovog jada. Kada se onako
okrenula i istrala iz sobe, bilo je to zato to nije vie mogla da izdri.
Kako tri osobe kojima je toliko stalo jedno do drugih mogu jedni
drugima da nanesu toliku bol?
Spustivi etku, pogledala je sebe u ogledalu. Izgledala je umorno,
sa podonjacima, kao to je i Vil itavog dana izgledao sedei sa njom u
biblioteci da bi pomogao arloti oko Benediktovih papira i preveo joj
pasuse na grkom, latinskom ili purgatskom, dok je hitro micao pero
po listu pognute glave. Bilo je neobino gledati Vila tako po danu i
prisetiti se onog momka koji se na stepenitu Vulsijeve kue drao za
nju kao da je amac za spaavanje usred bure. Vilovo lice po danu nije
bilo neoptereeno, ali nije bilo ni otvoreno, a ni srdano. Nije bio
odbojan, niti hladan, ali isto tako nije ni podigao pogled ka njoj, nije joj
se nasmeio za stolom u biblioteci, niti je na bilo koji nain pokazivao
da se ono sino uopte desilo.
Bilo joj je dolo da ga povue negde u stranu i pita ga da li mu se
Magnus javljao, da mu kae: niko sem mene ne razume kako se osea,
kao to niko sem tebe ne razume kako se ja oseam, pa to onda ne bismo
zajedno sve to oseali? Mada, da mu se Magnus javljao, Vil bi joj ve i
rekao; ipak je bio astan. Svi su bili asni. Da nisu, pomislila je gledajui
u sopstvene ruke, moda sve i ne bi bilo ovoliko grozno.
Bilo je nepromiljeno sa njene strane to se ponudila da ode
Mortmejnu - sada je bila svesna toga - ali ju je sama pomisao spopala
najednom, posve neobuzdano. Nikako nije mogla da bude uzrok tolike
nesree i da jo ne uradi nita da je ublai. Ako bi se predala
Mortmejnu, Dem bi poiveo due, i dalje bi imao Vila uz sebe, i sve bi
ispalo kao da ona nikada i nije dola na Institut.
Meutim, sada, u hladnim veernjim satima, znala je da ona niime
ne moe da vrati vreme unazad, ili da izbrie oseanja koja su se javila
meu njima. Oseala se isprazno iznutra, kao da je deo nje nestao, ali
nije bila u stanju ni da mrdne. Jednim je delom htela da otri Vilu, da
vidi da li su mu ake zacelile, da mu kae da sve razume. Drugim delom
je htela da pretri hodnik do Demove sobe da ga moli za oprotaj.
Nikada se ranije nisu naljutili jedno na drugo, pa nije znala kako da se
ophodi prema Demu koji bee srdit. Da li bi poeleo da raskine
veridbu? Da li bi bio razoaran u nju? Ta joj je misao, da je Dem moda
razoaran u nju, bila isto tako nepodnoljiva.
u. Podigla je pogled da se osvrne po sobi - neki tihi um. Moda
joj se samo uinilo. Ipak je bila umorna; moda je dolo vreme da
pozove Sofi da joj pomogne oko haljine, pa da se povue u postelju sa
knjigom. Napola je proitala Zamak u Otrantu, koji je odlino uspevao
da joj skrene misli.
Ustala je sa stolice kako bi otila da povue zvono za poslugu, kada
se um opet zauo, ovoga puta jasnije. u, u, pred vratima njene
sobe. Posle kraeg oklevanja, otila je da otvori vrata.
Crkvenjak je uao sa druge strane, razbaruenog plavo-sivog krzna
i ljutitog izraza. Oko vrata imao je vezanu srebrnu ipkanu manu na
koju bee prikaeno pare uvijenog papira, nalik majunom svitku.
Tesa je klekla da dohvati manu i odvee je. Mana se razvezala, a
maka je smesta jurnula hodnikom.
Papir je ispao iz ipke i Tesa ga je podigla da ga razvije.
Prepoznatljiv kitnjast rukopis irio se po papiriu.
Naimo se u muzikoj sobi.
D.

Nema niega, ree Gabrijel.

On i Gideon nalazili su se u dnevnoj sobi. Bilo je poprilino mrano
uz navuene zastore; da nisu imali kamen-rune kod sebe, bili bi u
mrklom mraku. Gabrijel je uurbano proveravao potu na arlotinom
pisaem stolu, ve drugi put.
Kako to misli, niega?, ree Gideon, stojei pokraj vrata. Eno ti je
hrpa pisama. Siguran sam da bar neko mora biti...
Nema niega sablanjivog, ree Gabrijel, zatvarajui jednu od
fioka. ak ni zanimljivog. Prepiska sa stricem iz Idrisa. Izgleda da pati
od kostobolje.
Krajnje interesantno, apnuo mu je Gideon.
Prosto da se zapita u ta to Venik misli da je arlota umeana.
Misli da je na neki nain izdala Savet? Podigavi aku pisama, Gabrijel
se iskreveljio. Mogli bismo ga uveriti u njenu nevinost kada bismo
znali u ta uopte sumnja.
I kada bih ja uopte verovao da on eli da bude uveren u njenu
nevinost, ree Gideon. Mnogo je verovatnije da se nada da e je u
neemu uhvatiti. Ispruio je ruku: Daj mi to pismo.
Ovo za strica?, Gabrijel se zbunio, ali je ipak uinio kako je
zatraeno od njega. Pridigao je kamen-runu da obasja sto, dok se
Gideon sagnuo da bi, uzevi jedno od arlotinih pera, poeo da ispisuje
pismo Veniku.
Gideon je taman krenuo da duva u mastilo da se pre osui, kada se
vrata dnevne sobe naprasno otvorie. Gideon se trgao. uta svetlost
pokuljala je u sobu, daleko blistavija od priguene kamen-rune; Gabrijel
je pridigao ruku da pokrije oi, trepui. Trebalo je da nanese runu za
nono osmatranje, pomislio je, ali njoj treba neko vreme da izbledi, pa
se brinuo da bi ga drugi pitali ta e mu. Taman dok su se njemu oi
prilagodile, zauo je kako njegov brat zgranuto uzvikuje:
Sofi?!
Rekoh vam da me ne zovete tako, gospodine Lajtvude, glas joj
bee leden. Gabrijelu se raistilo pred oima i sada je video slukinju
kako stoji u vratima sa upaljenim fenjerom u ruci. kiljila je oima. Oi
joj se jo vie skupie kada joj se pogled spustio na Gabrijela sa
arlotinim pismima u ruci. Jeste li vi to... Je li to pota gospoe
Branvel?
Gabrijel je bre-bolje spustio pisma na pisai sto. Ja sam... Mi
smo...
Da niste vi to itali njena pisma?!, Sofi se inila besna, poput
nekog osvetnikog anela sa fenjerom u ruci. Gabrijel je brzo osmotrio
brata, ali je Gideon, izgleda, zanemeo.
Gabrijel se nije mogao setiti da je njegov brat ikada u ivotu dvaput
pogledao ak i najlepe Senolovke. A, eto, ovu naruenu obinjaku
slukinju gledao je kao da gleda izlazak sunca. Potpuno nepojmljivo, ali
i neporecivo. Tano je video uasnutost na licu svoga brata dok je ovaj
gledao kako se Sofino dobro miljenje o njemu gubi pred njegovim
oima.
Jesmo, ree Gabrijel, jesmo, pregledali smo joj potu.
Sofi se odmakla od njih: Idem odmah po gospou Branvel...
Ne..., Gabrijel je isturio ruku. Nije tako kako izgleda. ekajte. Na
brzaka joj je opisao ta se zbilo: Venikove pretnje, njegov zahtev da
uhode arlotu i njihov nain da ree problem. Nije nam uopte namera
da mu otkrijemo i jednu jedinu re koju je napisala, zavrio je.
Namera nam je da je zatitimo. Sofin se podozriv izraz lica uopte
nije promenio: A zato bih vam ja poverovala i jednu jedinu re,
gospodine Lajtvude?
Gideon je konano prozborio. Gospoice Kolins, rekao je, molim
vas. Znam da me od... one nesrene zgode... sa pogaicama ne cenite
mnogo, ali, molim vas, verujte mi da nikada ne bih izneverio poverenje
koje mi je arlota poklonila, niti bih na njenu dobrotu uzvratio
izdajom.
Sofi se koji trenutak kolebala, da bi zatim oborila pogled: Zao mi je,
gospodine Lajtvude. Volela bih da vam poverujem, ali ja pre svega
moram biti odana gospoi Branvel.
Gabrijel je zgrabio sa stola pismo koje je njegov brat upravo
napisao. Gospoice Kolins, ree, proitajte, molim vas, ovaj dopis.
To je to to smo nameravali da poaljemo Veniku. Ukoliko i posle
itanja u dubini due budete eleli da odete kod gospoe Branvel, mi
neemo ni pokuavati da vas zaustavimo.
Sofi je prebacila pogled sa njega na Gideona. A onda je, hitro
klimnuvi glavom, prila da spusti fenjer na sto. Uzevi ga od Gideona,
razvila je pismo, te poe naglas da ga ita:

Prima: Venik Josija Vejland

alju: Gideon i Gabrijel Lajtvud
Cenjeni gospodine,
Vi ste po obiaju iskazali svoju neobino veliku mudrost zamolivi nas
da proitamo dopise gospoe Branvel Idrisu. Potajno smo osmotrili
pomenutu potu i ustanovili da vodi gotovo svakodnevnu prepisku sa
svojim deda-stricem Roderikom Ferajldom.
Gospodine, sadrina tih pisama bi vas sablaznila i razoarala. Nama
je lino dobrano poljuljala veru u lepi pol.
Gospoda Branvel je iskazala posve grub, neljudski i nimalo enski stav
prema njegovim mnogobrojnim tekim oboljenjima. Preporuuje mu
smanjenu upotrebu estokih pia kako bi ublaio kostobolju, pokazuje
gotovo nepogreive znake da njegovu, vrlo ozbiljnu, vodenu bolest prima
sa alom, i u celosti zanemaruje njegovo spominjanje neke sumnjive tvari
koja mu se nagomilava u uima i drugim telesnim otvorima.
Naznake nene enske briljivosti koju biste oekivali od jedne ene
prema njenim mukim srodnicima, i tivanje koje bi jedna koliko-toliko
mlada ena trebalo da iskae starijima, kako je on i zavredio, kod nje
uopte ne postoje! Plaimo se da je gospoa Branvel poludela od vika
moi. Mora biti zaustavljena pre nego to bude prekasno i pre nego to
veina hrabrih Senolovaca klone duhom zbog pomanjkanja enske nege i
brige.
Odano vai,
Gideon i Gabrijel Lajtvud

Usledio je muk poto je zavrila. Sofi je samo tako stajala, njima se

inilo itavu venost, razrogaeno zurei u papir. Na kraju ree: Koji je
od vas napisao ovo?
Gideon se nakaljao: Ja sam.
Pogledala ga je. Stegnula je usne, ali su joj se sada ve pomalo trzale.
Gabrijelu se u jednom uasavajuem trenutku uinilo da bi mogla
zaplakati. Mili boe, rekla je. I ovo vam je prvo?
Ne, bilo je jo jedno, priznao joj je Gabrijel. O arlotinim
eirima.
O njenim eirima?, Sofi se sa usana ote grohot, na ta se Gideon
uinio kao da nikada nita divnije nije video. Gabrijel je i sam morao da
prizna da je izgledala prilino lepukasto kada bi se nasmejala, bez
obzira na oiljak. I, je li Venik bio besan?
K6 ris, ree Gideon.
Hoete li rei gospoi Branvel?, upitao ju je Gabrijel, koji vie nije
mogao da podnese neizvesnost.
Sofi je prestala sa smejanjem. Neu, rekla je, jer ne elim da vas
ugrozim pred Venikom, a i zato to mislim da bi je takve vesti samo
povredile, i to neuteno. Da je tako uhodi, groznog li oveka! Oi joj
zaiskrie. Ako vam je potrebna pomo u vaoj nameri da pomrsite
Venikove urote, rado u vam je dati. Dajte meni pismo, i postarau se
da bude poslato ve sutra.

Muzika soba nije bila onoliko pranjava koliko je Tesa upamtila -

izgleda da ju je neko nedavno dobro pospremio; drvo tople boje na
prozorskim daskama i podovima prosto se sijalo, isto kao i veliki klavir
u oku. Iza reetke plamtela je vatrica, uokvirujui Dema plamenom
kada se okrenuo od nje i, videvi je, nasmeio napetim osmehom.
Sve se u sobi inilo meko, zamueno poput vodenih boja -
treperenje vatre oivelo je instrumente prekrivene belim aravima
nalik duhovima, klavir se blistao tamnim sjajem, u prozorskim oknima
video se mutno-zlatasti odraz plamena. Videla je i sebe i Dema,
okrenute jedno prema drugom: devojku u tamnoplavoj veernjoj
haljini, i momka tankog poput motke sa gomilom srebrne kose na glavi,
uz crni sako za trunicu iri od njegovog vitkog tela.
Lice mu u polutami bee posve ranjivo, teskoba jasno vidljiva na
mekim linijama usana: Nisam bio siguran da e doi.
Na to je zakoraila prema njemu u elji da mu se baci u naruje, ali
se ipak zaustavila. Mora prvo da mu se obrati. Naravno da bih dola,
rekla je. Deme, ao mi je. Strano mi je ao. Ne mogu da objasnim...
spopalo me neko ludilo. Nisam mogla da podnesem pomisao da bi ti se
desilo neto loe zbog mene, samo zato to sam na neki nain
povezana sa Mortmejnom, i on sa mnom.
To nije tvoja krivica. Nisi sama birala da...
Bila sam nerazumna. Vil je bio u pravu: Mortmejnu se ne moe
verovati. ak i da odem k njemu, niko nam ne jami da bi ispotovao
svoj deo dogovora. A ja bih time stavila oruje u ruke tvoga neprijatelja.
Ne znam za ta eli da me upotrebi, ali svakako nije za dobrobit
Senolovaca; u to moemo biti sigurni. Ja bih na kraju mogla biti neto
ime bi vas sve povredio. Oi joj zapekoe suze, ali ih je svom snagom
zadrala. Oprosti mi, Deme. Ne smemo troiti zajedniko vreme koje
imamo na ljutnju. Shvatam zato si onako postupio - i ja bih isto tako
postupila da si ti u pitanju.
Pogled mu se sav razblaio, srebrnkast, kada joj se obratio: Zhe
shijie shang, ivo shi zni ai ne de. apnuo joj je.
Razumela ga je. Na celom svetu, tebe volim najvie od svega.
Deme...
Zna to; mora da si svesna toga. Nikada ti ne bih mogao dopustiti
da ode, da ode pravo u neku opasnost, dok god u meni ima daha.
Pridigao je aku kada je pokuala da mu prie.
ekaj. Sagnuo se, a kada se ispravio, u ruci je drao etvrtastu
kutiju za violinu i gudalo. Hteo... Hteo sam neto da ti dam. Svadbeni
dar, kada se budemo venali. Ali voleo bih sada da ti ga dam, ako mi
dozvoli.
Dar?, rekla je, zaueno. Nakon to... Ali, posvaali smo se!
Nasmeio se tome, onim svojim ljupkim osmehom koji bi mu
ozario lice i naterao vas da zaboravite koliko je goljavo i ispijeno
izgledao. To ti je sastavni deo branog ivota, bar koliko sam ja
obaveten. Ono nam doe kao veba.
Ali...
Tesa, nisi valjda mislila da postoji neka svaa, velika ili mala, koja
bi me naterala da te vie ne volim?, zazvuao je zapanjeno, te se
najednom setila Vila, svih onih godina tokom kojih je stavljao Demovu
vernost na probu, izluujui ga laima, vrdanjima i nanoenjem tete
samom sebi, i tokom kojih Demova ljubav prema njegovom
pobratimu nikada nije slabila, a kamoli da bi nestala.
Plaila sam se, rekla je tiho. A ja, eto, nemam... nemam nikakav
dar za tebe.
Ima, ima, rekao je tiho, ali odluno. Izvoli, sedi, Tesa. Sea se
kako smo se upoznali?
Tesa je sela u jednu od niskih fotelja sa pozlaenim naslonima za
ruke, te suknje zautae oko nje. Upala sam ti u sobu usred noi kao
ludaa.
Dem se iroko nasmeio: Prefinjeno si mi dolebdela u odaju i
zatekla me u sviranju violine. Zatezao je vijak na gudalu; zavrio je, pa
seo, da bi sa mnogo panje izvadio violinu iz kutije. Nee mi zameriti
ako ti sada neto odsviram?
Zna da volim da te sluam dok svira. to bee istina. ak je
volela da ga slua dok pria o violini, mada ga ne bi neto naroito
razumela. Mogla je da ga slua kako satima trabunja o kalafonijumu,
ivijama, puu, poloaju prstiju i sklonosti ica A da pucaju - a da joj ne
dosadi.
Wo ivei ni xie de, rekao joj je podiui violinu na levo rame kako bi
je gurnuo pod bradu. Ranije joj je rekao da mnogi violinisti koriste
rameni podupira, ali ne i on. Imao je maleni trag na vratu, nalik trajnoj
modrici, na mestu gde je oslanjao violinu.
Na... napravio si neto za mene?
Napisao sam neto za tebe, ispravio ju je uz osmeh, te poe da
svira.
Zadivljeno ga je gledala. Poeo je jednostavno, tiho, lagano drei
gudalo pod kojim izlazie tihi, usklaeni zvuci. Melodija ju je obavila,
svea i krepka poput vode, puna nade i lepote poput osvita. Opinjeno
je pratila kako mu se prsti pomeraju i kako predivne note izlaze iz
violine. Zvuk postade dublji kako se gudalo ubrzalo, dok ga je Dem
pomerao levo-desno, i vitko mu se telo zamutilo u pokretu pred njenim
oima, pogotovo oko ramena. Kada je lagano pomerio prste gore-dole,
visina tonova se spustila, nalik olujnim oblacima to se nakupie na
vedrom obzorju, ili reci koja je prerasla u bujicu. Note su je
zapljuskivale oko nogu, uzdiui se da je celu okrue; inilo se da se
itavo Demovo telo giba u skladu sa zvukovima koje je cedio iz
instrumenta, mada je znala da je nogama i dalje vrsto prikovan za pod.
Srce joj se ubrzalo ne bi li odralo korak sa muzikom; Demove oi
behu sklopljene, uglovi usana povijeni kao da ga neto boli. Jednim
delom htela je da skoi na noge, da ga obavije rukama; drugim delom
nije htela nita da uini kako ne bi prekinula muziku i njen prekrasni
zvuk. Bilo je kao da je gudalo upotrebio poput etkice da oslika platno
na kojem je jasno prikazana njegova dua. Kada poslednje visoke note
krenue da se uzdiu sve vie i vie, sve do samih nebesa, Tesa je
primetila da joj je lice vlano, ali je tek nakon to je muzika utihnula i
tek to je spustio violinu shvatila da je plakala.
Dem je polagano vratio violinu u kutiju spustivi i gudalo uz nju.
Uspravio se i okrenuo prema njoj. Izraz na licu bee mu stidljiv, mada
mu je bela koulja bila natopljena znojem, dok mu je na vratu lupalo
bilo.
Tesa je zanemela.
 Svidelo ti se?, rekao je. Mogao sam da ti poklonim... nakit, ali
htedoh neto to bi bilo u celosti tvoje. to niko drugi nee uti niti
imati. A nisam ba dobar na reima, pa sam opisao ta oseam o tebi
kroz muziku. Zastao je. Svidelo ti se?, pitao je ponovo, sputenim
tonom pred kraj pitanja, to je ukazivalo da oekuje da dobije odrian
odgovor.
Tesa je podigla lice da bi mogao da joj vidi suze: Deme.
Kleknuo je pred nju, pokajnikog lica: Ni jue de tong man, qin ai de?
Ne... ne, rekla je, napola plaui, napola se smejui. Nita me ne
boli. Nisam tuna. Naprotiv.
Osmeh mu se pomolio na licu da mu ozari oi radou. Onda ti se,
ipak, jeste svidelo.
Kao da sam ti videla duu u tim notama. Bilo je prekrasno.
Nagnula se da bi mu letimice takla lice, glatku kou preko otrih
jagodica, kosu poput perja pod njenom nadlanicom. Videla sam reke,
barke poput cvetova, sve boje nonog neba.
Dem je izdahnuo, te se srozao na pod pokraj njene fotelje kao da ga
je napustila snaga. Takve se arolije ne javljaju esto, rekao je.
Prislonio je glavu uz nju, spustivi slepoonicu uz njeno koleno, a ona je
nastavila da ga miluje po kosi, provlaei prste kroz meke vlasi. Moji
roditelji su voleli muziku, rekao je najednom. Otac je svirao violinu, a
majka kin.5 Ja odabrali violinu, mada sam mogao da nauim bilo ta od
ta dva. Katkad bih zaalio, jer postoje neke kineske melodije koje ne
mogu da odsviram na violini, a kojima je moja majka htela da me naui.
Volela je da mi pria o Ju Boji, slavnom svirau kina. Najbolji prijatelj
bio mu je drvodelja Cong Ziki, kojem bi svirao. Kau da, kada bi Ju Boja
svirao pesmu o vodi, njegov drug bi odmah znao da opisuje uzburkanu
reku, a kada bi svirao o planinama, Ziki bi video njihove vrhove. A Ju
Boja bi rekao: to je zato to razume moju muziku. Dem je pogledao
sopstvenu aku, lagano povijenu na kolenu. Ljudi jo uvek koriste
izraz di jin da bi opisali bliske prijatelje ili srodne due, ali to zapravo
znai razumevanje muzike. Posegao je za njenom rukom. Dok sam
svirao, i ti si videla isto ono to i ja. Razume moju muziku.
Ne znam ti ja nita o muzici, Deme. Ne razlikujem sonatu od
partite...
Ne, okrenuo se, pridigao na kolena i uhvatio za naslone za ruke.
Nali su se dovoljno blizu da bi videla da mu je kosa bila vlana od
znoja na slepoonicama i vratu, i da oseti njegov miris smole i
zagorelog eera. Nisam mislio na takvu muziku. Mislio sam...,
prostenjao je, pa joj je dohvatio ruku, prineo je svome srcu i prislonio je
preko njega. Pod dlanom je oseala njegove ravnomerne otkucaje.
Svako srce ima svoju melodiju, rekao je. Ti zna moju.
A ta se desilo sa njima?, apnula je Tesa. Sa drvodeljom i
muziarem?
Dem se alosno nasmeio: Cong Ziki je umro, a Ju Boja je odsvirao
svoju poslednju pesmu na grobu svoga druga. A onda je polomio kin i
nikada vie nije svirao.
Tesa je pod trepavicama osetila nalet vrelih suza koje su
pokuavale da joj na silu kanu iz oiju: Grozne li prie.
Grozna je?, Demovo srce je preskoilo i zadrhtalo pod njenim
prstima. Dok je bio iv, i dok su se druili, Ju Boja je napisao neke od
najuvenijih pesama koje danas znamo. Da li bi mogao da postigne
tako neto sam? Naim je srcima potrebno ogledalo, Tesa. Mi bolju
sliku o sebi vidimo u oima svojih blinjih. A ima neke lepote i u samoj
kratkotrajnosti. Spustio je pogled, pa ga je ponovo podigao prema
njenim oima. Dao bih ti celog sebe, rekao je. Dao bih ti vie za dve
nedelje nego to bi ti veina mukaraca dala za ceo ivot.
Nema niega to mi ve nisi dao, niime nisam nezadovoljna...
Ja jesam, rekao je, hou da se venamo. ekao bih te veno, ali...
Mi nemamo venost. Nemam nikoga od porodice, rekla je Tesa
polagano, gledajui ga u oi. Nemam staratelja. Nikoga ko bi se
moda... uvredio... ako ubrzamo venanje.
Demove se oi blago rairie. Stva... stvarno tako misli? Ne bih
eleo da te liim sveg vremena koje ti je potrebno da bi se pripremila.
A kakve ti to pripreme uopte zamilja da su mi potrebne?, ree
Tesa, i misli joj tek naas odlutae kriom na Vila, na nain na koji je
gurnuo ruke u vatru da spase Demov opijat, a gledajui ga, nije mogla
da se ne priseti onoga dana u dnevnoj sobi kada joj je kazao da je voli, i
kada je otiao, pa je uhvatila akom ara kako bi joj bolna opekotina
na koi moda, makar na tren, prekinula bol u srcu.
Vil. Slagala ga je tada - ako ne reima, a ono bar nagovetajem.
Navela ga je na pomisao da ga ne voli. Sama pomisao na to jo joj uvek
bee muna, mada se nije kajala. Nije imala druge. Znala je Vila
dovoljno da bi znala da nikada ne bi bio sa njom ak i da je raskinula sa
Demom. Ne bi izdrao ljubav kupljenu po cenu sree svog parabataija.
A ako i jeste postojao neki deli njenog srca koji je pripadao samo Vilu i
nikome drugom, i ako e tako zauvek ostati, nije niemu sluilo da bilo
kome to otkriva. I Dema je volela - sada ak i vie nego kada je
prihvatila njegovu prosidbu.
ovek katkad mora da bira da li e biti ljubazan ili astan, Vil joj je
jednom rekao, ponekada ne moe biti i jedno i drugo.
to moda i jeste zavisilo od knjige do knjige, pomislila je. Meutim,
u ovoj, u knjizi njenog ivota, nepotenje je predstavljalo samo grubost.
ak i da jeste povredila Vila u dnevnoj sobi, njegova oseanja prema
njoj vremenom e izbledeti, i on e joj jednoga dana zahvaliti to ga je
pustila. Bila je uverena u to. Nee je valjda doveka voleti?
Odavno se zaputila ovim putem. Ako je nameravala da sve izvri
narednog meseca, moe i narednog dana. Znala je da voli Dema, a
mada je delom sebe volela i Vila, najbolji dar koji moe da podari
obojici jeste da ni Vil ni Dem nikada ne saznaju.
Ne znam, ree Dem, gledajui je sa poda, sa izrazom nade i
neverice na licu. Savet nam jo nije odobrio zahtev... a ti ni venanicu
nema...
Savet me ne zanima. A ne zanima me ni ta u nositi, ako tebi ne
smeta. Ako stvarno tako misli, Deme, udau se za tebe kad god
hoe.
Tesa, izustio je. Posegnuo je prema njoj kao da se davi, te je
pognula glavu ne bi li mu ovla dodirnula usne svojima. Dem se
propeo na kolena. Usta mu prolebdee preko njenih jednom, dvaput,
dok joj se usne ne razjapie, pa je osetila slatkou zagorelog eera.
Predaleko si, apnuo joj je i na to se njegove ruke naoe oko nje da
uklone razmak izmeu njih, i on ju je povukao sa fotelje tako da skupa
zavrie kleei na podu obavijeni rukama.
Privio ju je uz sebe, a ona mu je rukama opipala oblik lica, otre
jagodice. Kako su samo otre, moda i preotre, kosti njegovog lica,
damar odve blizu povrini koe, kljuna kost vrsta poput metalne
ogrlice.
Ruke mu skliznule sa njenog struka da bi pole prema ramenima;
usnama joj je preao preko kljune kosti, udubljenja pod grlom, dok je
ona zarivala prste u njegovu koulju podiui je da bi joj se dlanovi
nali na njegovoj ogoljenoj koi. Bio je premrav, te je pod dodirom
osetila otro izboenu kimu. Na odsjaju vatre videla ga je pred sobom
obojenog senkama i vatrom dok mu je titrava putanja plamena zlatila
belu kosu.
Volim te, rekao joj je onomad. Na celom svetu, tebe volim najvie.
Ponovo je osetila da joj je prislonio uarena usta u udubljenje pod
grlom, pa onda i nie. Poljupci mu se zaustavile tamo gde joj je haljina
poinjala. Oseala je da joj srce lupa pod njegovim ustima, kao da
pokuava da ga dosegne, da kuca za njega. Oseala je kako joj stidljivo
obavija ruku oko struka tamo gde joj haljina bee privezana trakama...
Vrata se odkrinue i oni odskoie jedno od drugog, oboje
zadihani kao da su upravo trali na utrkama. Tesa je, zagledana u
prazan ulaz, ula sopstvenu krv kako joj dobuje u uima. Demov se
dah pored nje pretvorio u brektavi smeh.
ta je..., otpoela je.
Crkvenjak, rekao je i Tesa je, spustivi pogled, ugledala maora
kako se gega podom muzike sobe, poto se progurao kroz vrata, oito
zadovoljan sobom.
Nikada nisam videla jednu toliko samozadovoljnu maku, rekla je
kada ju je Crkvenjak zaobiao ne bi li, po obiaju, odgacao do Dema,
gde poe da ga gurka glavom.
Kada sam rekao da nam je moda potrebna pratilja, nisam na ovo
mislio, ree Dem, ali je ipak pomazio maku po glavi, vragolasto se
smekajui Tesi. Tesa, rekao je. Jesi li stvarno mislila ono to si
rekla? Da bi se sutra udala za mene?
Podigavi bradu, pogledala ga je pravo u oi. Bila joj je
nepodnoljiva sama pomisao da eka, i time potroi jo jedan jedini
sekund njegovog ivota. Najednom se u njoj javila arka elja da se
povee sa njim - u dobru i u zlu, bolesti i zdravlju - da se povee sa njim
obeanjem, da moe da mu da re i svoju ljubav bez uzdravanja.
Jesam, rekla mu je.

Trpezarija nije bila puna, nisu svi jo bili pristigli na doruak, kada je
Dem svima objavio.
Tesa i ja emo se venati, rekao je, posve smireno, prebacujui
salvetu preko krila.
I to je kao neko iznenaenje?, upitao ga je Gabrijel, obuen u
opravu kao da namerava da veba nakon doruka. Ve je bio uzeo svu
slaninu sa ovala, te ga je Henri sada oaloeno gledao. Zar se niste
ve verili?
Svadba je bila zakazana za decembar, ree Dem, spustivi ruku
pod sto kako bi pruio podrku Tesi stiskom ruke. Ali smo se
predomislili. Kanimo se sutra venati.
Uinak toga bee galvanski. Henri se zagrcnuo ajem, te je arlota
morala da ga potape po leima, i sama se inei najednom nema.
Gideonu je oljica zvecnula o tanjiri, a ak je i Gabrijel zaustavio
viljuku ispred usta. Sofi, koja je upravo bila dola iz kuhinje nosei
korpu dvopeka, oteo se uzdah. Ali ne moete!, rekla je. Venanica
gospoice Grej je unitena, a na novoj jo nisu ni poeli da rade!
Moe da obue bilo koju haljinu, ree Dem. Ne mora da nosi
zlatnu kao Senolovci, poto nije Senolovac. Ima nekoliko lepih haljina;
neka odabere omiljenu. Stidljivo je pognuo glavu prema Tesi. Hou
rei, ako se ti sa time slae?
Tesa nije odgovorila, poto su u tom trenutku Vil i Sesili nahrlili na
vrata. Ne da mi se ukoio vrat, Sesili je ba bila govorila nasmejana,
Ne mogu da verujem u kakvom sam samo poloaju zaspala...
Prekinula se usred reenice kad oboje primetie raspoloenje u
prostoriji, te zastae da se osvrnu oko stola. Vil se jeste inio odmorniji
nego prethodnog dana, kao da mu je drago to je Sesili pokraj njega,
mada je ta njegova obazriva raspoloenost jasno isparila im je
osmotrio izraze lica svih ostalih u prostoriji. ta je bilo?, rekao je.
Neto se desilo?
Tesa i ja smo reili da pomerimo venanje, ree mu Dem. Desie
se u narednih nekoliko dana.
Vil nije nita rekao, ni izraz lica mu se nije promenio, ali jeste
sasvim pobeleo. Tesu uopte nije gledao.
AH Deme, Klava, rekla je arlota, koja je prestala da lupka Henrija
po leima, te je sada samo stajala delujui uznemireno. Nisu vam jo
odobrili brak. Ne moete mimo njih...
A ne moemo ni da ih ekamo, ree Dem. Moglo bi da potraje
mesecima, moda i godinu dana - zna da vie vole da odlau nego da ti
daju odgovor kada se boje da ti se nee dopasti.
A ionako im nae venanje nee sada biti od pree vanosti, rekla
je Tesa. Zapisi Benedikta Lajtvuda, potraga za Mortmejnom - sve je to
vanije. A ovo je ionako privatna stvar.
Nijedna stvar nije privatna kada je Klava u pitanju, ree Vil. Glas
mu je zazvuao nekako neobino uplje, kao da se nalazi negde daleko.
Bilo mu je treperilo na vratu. Tesa je pomislila na krhku sponu koju su
uspeli da meusobno izgrade proteklih nekoliko dana, pa se zapitala da
li e je ovo unititi i smrskati na komade poput lomljive barke o hridi.
Moj otac i majka su...
Postoje zakoni o brakovima sa obinjacima. Ali nema zakona o
braku izmeu Diva i toga to bi Tesa bila. A ako budem morao, ja u,
slino tvome ocu, napustiti senolovstvo zbog ovoga.
Demse...
A ja mislio da bi ti prvi shvatio, ree Dem uputivi Vilu pogled
koji istovremeno bee i zbunjen i povreen.
Ne kaem da ne shvatam. Samo ti kaem da porazmisli...
Porazmislio sam ja, Dem je seo. Imam obinjaku dozvolu za
venanje, zakonski dobavljenu i overenu. Mogli bismo danas da
uetamo u prvu crkvu i venamo se. Ja bih vie voleo da svi budete
tamo, ali ako ne moete, mi emo to ipak obaviti.
Oeniti se devojkom samo da bi je uinio udovicom, ree Gabrijel
Lajtvud, mnogi to ne bi nazvali dobrim delom.
Dem se sav ukoio pored Tese, aka mu se skamenila u njenoj. Vil
je ve bio spreman da skoi, ali je Tesa prva ustala streljajui Gabrijela
Lajtvuda uarenim pogledom.
Da se niste usudili da govorite o tome kao da je sav izbor na
Demu, a na meni ba nikakav, rekla je ne pomerajui oi sa njegovog
lica. Nisam naterana na veridbu, niti gajim zablude o Demovom
zdravlju. Sama sam reila da budem sa njim koliko god dana ili minuta
nam bude dato, pri emu u se za svaki provedeni sa njim smatrati
blagoslovenom.
Gabrijelove oi behu ledene poput mora pokraj obale
Njufaundlenda. Samo sam se zabrinuo za vae blagostanje, gospoice
Grej.
Bolje gledajte svoje, odbrusila mu je Tesa.
Na to se njegove zelene oi zakiljie: to bi znailo?
ini mi se da gospa hoe da kae, ree Vil otegnuto, da nije ona ta
koja je ubila sopstvenog oca. Ili si se tako brzo oporavio od toga da ne
moramo da se brinemo za tvoje duevno stanje, Gabrijele?
Sesili je na to zinula. Gabrijel se digao i Tesa je u izrazu njegovog
lica opet videla onog momka koji je izazvao Vila na borbu jedan na
jedan prvi put kada ga je srela - sve sama nadmenost, utogljenost,
mrnja. Usudi li se ikada opet da..., otpoeo je.
Prekinite!, ree arlota, pa je zastala, kada je kroz prozore doletela
kripa otvaranja zarale kapije Instituta uz topot konjskih kopita po
ploniku. Oh, tako mi Anela, Desamina! arlota je bre-bolje ustala,
bacivi salvetu na tanjir. Hajdete - moramo da siemo da je
doekamo.
Ispostavilo se da im je njen dolazak, iako se javio u nezgodan as,
bar odlino odvratio panju. Usledio je krai mete, uz neto
zbunjenosti kod Gabrijela i Sesili, poto njih dvoje ba i nisu shvatali ko
je tano Desamina i kakvu je to ulogu imala u ivotu Instituta. Krenuli
su niz hodnik bez nekog reda, Tesa je pomalo zaostajala za njima;
oseala se malko zadihano, kao da joj je mider odve stegnut. Prisetila
se prethodne veeri, kada se grlila sa Demom u muzikoj sobi, dok su
se ljubili i satima doaptavali o venanju koje e prirediti i braku koji
e uslediti - kao da je pred njima sve vreme ovoga sveta. Kao da e
venanjem obezbediti sebi besmrtnost, mada je znala da nee.
Kada je krenula niz stepenite prema ulazu, zapela je, tako rasejana.
Neija ju je aka pridrala oko ruke. Podigavi pogled, ugledala je Vila.
Stajali su tako koji trenutak, ukipljeni skupa poput statua. Ostali su
ve silazili, te su im se glasovi dizali gore poput dima.
Vil je neno drao Tesu oko ruke, mada mu je lice bilo gotovo
bezizraajno, kao isklesano od granita. Ne slae se sa ostalima, zar
ne?, rekla je, otrije nego to je elela. Da ne treba danas da se udam
za Dema. Pitao si me da li ga volim dovoljno da bih se udala za njega i
usreila ga, i ja ti rekoh da ga volim. Ne znam da li u u celosti uspeti da
ga usreim, ali mogu da pokuam.
Ako iko moe, to si onda sigurno ti, rekao je ukrstivi pogled sa
njenim.
Ostali misle da gajim zablude o njegovom zdravlju.
Nada nije zabluda.
Njegove rei behu ohrabrujue, ali je bilo neega u njegovom glasu,
neega mrtvog to ju je preplailo.
Vile, uhvatila ga je oko zgloba. Nee me sada, valjda, napustiti -
nee me ostaviti da jedina tragam za lekom? Ne mogu bez tebe.
Duboko je udahnuo, napola sklopivi zamraene plave oi.
Naravno da neu. Ne bih nikada napustio njega, ni tebe. Pomoi u.
Nastaviu. Samo to...
Prekinuo se, okrenuvi lice od nje. Svetlost koja je dopirala kroz
prozor visoko iznad njih osvetlila mu je obraz i bradu i povijenu liniju
vilice.
Samo ta?
Sea li se ta sam ti jo rekao onoga dana u dnevnoj sobi, rekao
je. elim da bude srena, elim da on bude srean. Ali dok se bude
sputala do njega pred oltarom da biste se zauvek spojili, hodae
nevidljivom stazom posutom deliima mog slomljenog srca, Tesa. Dao
bih sopstveni ivot za vas oboje. Dao bih sopstveni ivot za vau sreu.
Kada si mi rekla da me ne voli, mislio sam da e se moja oseanja
raspriti ili oslabiti, ali se to nije desilo. Svakoga dana jo vie rastu.
Sada te, u ovom trenutku, volim jo beznadenije nego to sam te ikada
ranije voleo, a za sat vremena voleu te jo i vie. Znam da nije
pravedno to ti ovo govorim, kad ne moe nita da uini povodom
toga. Drhtavo je udahnuo. Mogu misliti koliko me sada mrzi.
Tesa se oseala kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Prisetila
se ta je rekla sebi prethodno vee: da Vilova oseanja prema njoj mora
da su ve izbledela. Da e, kako godine budu prolazile, njegov bol
postati manji od njenog. Verovala je u to. Ali sada... Ne mrzim te, Vile.
Drao si se asno, iskazao si vie asti nego to bih ikada mogla da
traim od tebe...
Ne, rekao je ogoreno, koliko se seam, ti nisi nita ni oekivala
od mene.
Oekivala sam sve od tebe, Vile, apnula je. Vie nego to si
oekivao sam od sebe. Ali si ti pruio i vie od toga. Glas joj je
zadrhtao: Kau da se srce ne moe podeliti, ali...
Vile! Tesa!, arlotin glas se zauo kako ih dovikuje sa ulaza. Ne
razvlaite se toliko! I neka neko od vas zovne Sirila. Moda e morati da
pomogne oko koije ako Tiha braa imaju nameru da se zadre.
Tesa je bespomono pogledala Vila, ali je trenutak izmeu njih bio
prekinut; lice mu se opet zatvorilo; oaj koji ga je maloas nosio sada je
nestao. Zakljuao se pred njom kao da je hiljadu zamandaljenih dveri
stajalo izmeu njih. Idi ti dole. Sad u i ja odmah, rekao je to bez
ikakvog prizvuka, pa se okrenuo i odjurio gore stepenicama.
Tesa se pridravala rukom o zid obamrlo se sputajui
stepenitem. ta je to zamalo uinila? ta je to skoro rekla Vilu?
Alija te ipak volim.
Ali ta bi time, pobogu, postigla, kako bi izgovaranje tih rei bilo
kome koristilo? Samo bi mu natovarila stravino breme, jer bi znao ta
ona osea, a ne bi nita mogao da uini. I to bi ga jo vie vezalo za nju,
ne bi ga oslobodilo da potrai nekoga drugog da voli - nekoga ko nije
veren za njegovog najboljeg druga.
Nekoga drugog da voli. Kroila je na ulazno stepenite Instituta,
oseajui kako joj vetar prodire kroz haljinu poput noa. Ostali su ve
bili tamo, pomalo nezgrapno okupljeni na stepenicama, posebice
Gabrijel i Sesili, za koje se inilo kao da se pitaju ta se to, kog vraga,
deava. Tesa ih gotovo nije ni primeivala. Srce ju je bolelo, a znala je
da nije od zime; ve od pomisli na Vila zaljubljenog u nekoga drugog.
Ali to je ve bio ist sebiluk. Ako bi Vil pronaao nekoga koga e
zavoleti, ona bi morala da istrpi, da dri jezik za zubima, kao to je on
pretrpeo njenu veridbu za Dema. Barem mu je toliko dugovala,
pomislila je, kada je crna koija kojom je upravljao ovek u odori Tihe
brae boje pergamenta zatandrkala kroz otvorenu kapiju. Dugovala je
Vilu da se dri asno, kako se i on drao.
Koija se dokotrljala do podnoja stepenita, gde se i zaustavila.
Tesa je oseala da se arlota nelagodno vrpolji iza nje. Jo jedna
koija?, rekla je, i Tesa je ispratila njen pogled i primetila da se
pojavila i druga koija, sva crna, bez grba, kotrljajui se iza prve.
Pratnja, ree Gabrijel. Moda se Tiha braa brinu da e pokuati
da pobegne.
Ne, ree arlota, glasa pomraenog zbunjenou, ne bi ona
nikada...
Tihi brat koji je upravljao prvom koijom spustio je uzde kako bi
siao dole i priao vratima koije. U tom se trenu i druga koija
zaustavila iza njega, i on se okrenuo. Tesa nije mogla da mu vidi izraz,
poto mu je lice bilo skriveno kapuljaom, ali je neto u poloaju
njegovog tela odavalo iznenaenost. Zakiljila je oima - bilo je neega
udnog oko tih konja koji su vukli drugu koiju: tela im se nisu
presijavala poput ivotinjske dlake, ve vie nalik metalu, a pokreti im
behu neprirodno hitri.
Drugi je koija skoio sa svoga sedita uz glasan zveket i Tesa je
zapazila odsjaj metala kada je prineo ruku okovratniku odore boje
pergamenta ne bi li je strgao sa sebe.
Pod njom se krilo blistavo metalno telo jajolike glave, bez oiju, uz
bakarne zakivke koji su spajali zglavke na laktovima, kolenima i
ramenima. Desna mu se ruka, ako se uopte mogla tako nazvati,
zavravala grubim bronzanim samostrelom. Istu je tu desnu ruku sada
podigao i trgao je. elina strela, sa repom od crnog metala, proletela je
vazduhom da bi se zarila u grudi prvog Tihog brata, podigla ga od
zemlje i odbacila nekoliko stopa dalje u dvorite, pre nego to e pasti
u prepoznatljivoj odori natopljenoj krvlju na grudima.
 9.
OD METALA ISKOVANI

Tenu je rudu izlio

u kalupe zgodne spremne, da stvori
prvo orue sebi, sve to se iskovati,
iskaliti il izrezati od metala moe.
Don Milton, Izgubljeni raj

Tiha braa su, kao to je Tesa sada videla sleena od zaprepaenja,

krvarila crvenom krvlju, kao svaki smrtnik.
ula je da arlota uzvikuje nareenja, da bi se Henri potom sjurio
niz stepenite, hitajui ka prvoj koiji. im je trgnuo vrata, Desamina
mu se sruila u naruje. Telo joj bee mlitavo, oi napola sklopljene.
Nosila je onu odrpanu belu haljinu u kojoj ju je Tesa videla kada ju je
posetila u Tihogradu, a prekrasna plava kosa sada joj bee oiana
gotovo do glave, kao kod obolelih od duevnog rastrojstva. Henri,
zavapila je, drei mu se za revere. Pomozite mi, Henri. Unesite me,
molim vas, na Institut... Henri se uspravio i okrenuo sa Desaminom u
naruju, ba kada se vrata druge koije naglo otvorie, da bi
automatoni pokuljali iz nje da se pridrue onom prvom. Izgledalo je
kao da se razmotavaju poput deijih igraaka od papira - jedan, drugi,
trei, a potom se vie nisu ni mogli prebrojati, i Tesa je videla da se
Senolovci oko nje laaju oruja sa opasaa. Ugledala je i odbljesak
metala koji je izleteo sa vrha Demovog tap-maa, i zaula proaptane
latinske rei kada serafimski maevi planue oko nje nalik
blagodatnom ognju.
Automatom na to nasrnue na njih. Jedan od njih jurnuo je na
Henrija i Desaminu, dok se ostali dadoe prema stepenitu. uvi da
je Dem dovikuje, shvatila je da nema oruja kod sebe. Toga dana nije
nameravala da veba. Izbezumljeno se osvrnula oko sebe, traei bilo
ta, tei kamen, ak i neki tap. Po zidovima unutar ulaza visilo je
oruje, kao ukras, no oruje je ipak oruje. Utravi unutra, strgla je
ma sa klina na zidu pre nego to e se okrenuti i istrati napolje.
Pred oima joj se pojavio prizor opteg metea. Desamina je
uala na zemlji pored toka koije, lica pokrivenog rukama. Henri je
stajao ispred nje, maui serafimskim maem u pokuaju da odbije
automatona koji je hteo da se probije pored njega zailjenih ruku
ispruenih prema Desamini. Ostala mehanika stvorenja rasporedila
su se po stepenitu davi se u zasebne okraje sa Senolovcima.
Tesa je podigla ma u rukama i pogled joj je preleteo po dvoritu.
Ovi su se automatoni razlikovali od onih koje je ranije videla. Kretali su
se mnogo bre, koraci im nisu bili toliko klimavi, a bakarni zglavci
glatko su im se preklapali i rasklapali.
Na najniem stepeniku, Gideon i Gabrijel estoko su se borili sa
nekim mehanikim udovitem od tri metra, koje je bodljikavim
akama mahalo prema njima kao buzdovanom. Gabrijelu se ve
pojavila raskrvavljena iroka posekotina preko ramena, ali su se on i
njegov brat ipak ustremili na to stvorenje, jedan spreda, drugi straga.
Dem se upravo bio vinuo iz unja ne bi li zario tap-ma kroz glavu
drugog automatona. Ruke mu se zgrie u pokuaju da se otrgne, ali
mu je ma bio duboko zariven kroz metalnu lobanju. Dem je izvukao
seivo, a kada je automaton ponovo nasrnuo na njega, zasekao mu je
maem prema nogama, da bi mu jednu i otfikario. Stvorenje se
zaljuljalo i strmeknulo na kaldrmu.
Neto blie Tesi, arlotin bi je sevnuo vazduhom poput munje, da
bi prvom automatonu odsekao onu ruku u obliku samostrela. Time,
meutim, nije uopte usporila to stvorenje. Kada je posegao ka njoj
drugom, lopatastom rukom sa kandama na vrhu, Tesa se bacila
izmeu njih da zamahne maem onako kako ju je Gideon uio, koristei
se teinom itavog tela da slije snagu u udarac i zamahujui odozgo
kako bi ga dodatno pojaala i silom tee.
Seivo se obruilo da mu presee i drugu ruku. Iz rane je ovoga puta
iknula neka crna tenost. Automaton nije menjao putanju ve se
sagnuo kako bi naleteo na arlotu vrhom glave sa koje mu je trala
kratka, britka otrica. Vrisnula je kada joj je pogodio nadlakticu. A onda
je zaprangijala kandijom i srebrnkasto-zlatni spektrum se obavio
stvorenju oko vrata snano ga stegnuvi. arlota je trgla zglob i glava
mu, odseena, pade sa strane; stvorenje se najzad prevrnulo, na ta
crna tenost poe polagano da mu istie iz rupa na metalnom trupu.
 Zinuvi u oku, Tesa je zabacila glavu; znoj joj je zalepio kosu za
elo i slepoonice, ali su joj obe ruke bile potrebne na tekom mau, te
nije mogla da je skloni. Oima koje su je pekle videla je da su Gabrijel i
Gideon sruili svog automatona na tle i da zamahuju prema njemu;
Henri se iza njih sagnuo taman na vreme da izbegne zamah stvorenja
koje ga je sateralo uz koiju. akom nalik batini, probio je prozor koije,
te je staklo zasulo Desaminu, koja na to vrisnu, pokrivajui glavu
rukama. Henri je pridigao svoj serafimski ma da bi ga zario u
automatonov torzo. Tesa je ranije vie puta videla kako uareni
serafimski maevi paraju demone i pretvaraju ih u prah i pepeo, ali se
automaton samo malo zanjihao, da bi odmah zatim ponovo nasrnuo,
dok mu je seivo zariveno u grudima plamtelo poput baklje.
Vrisnuvi, arlota se okrenula da se sjuri niz stepenite ka muu.
Tesa se osvrnula oko sebe - i nigde nije videla Dema. Srce joj je
zadrhtalo. Zakoraila je i...
Neka se mrana prilika uzdigla pred njom, sva u crnoj odori. Ruke
joj behu pokrivene crnim rukavicama, a stopala crnim izmama. Tesa
nije videla nita sem sneno belog lica pod naborima crne kapuljae,
poznatog i jezivog poput uporne none more.
Dobar dan elim, gospoice Grej, ree joj gospoa Blek.

Iako je provirio u svaku sobu koje se setio, Vilu nikako nije uspevalo da
pronae Sirila. To ga je ve bilo i razdrailo, a njegovoj razdraenosti
nije nimalo pomogao ni onaj susret sa Tesom na stepenitu. Nakon to
je dva meseca bio krajnje obazriv u njenom drutvu, oseajui se kao
da hoda po otrici noa, oseanja su iknula iz njega kao iz otvorene
rane, i jedino je arlotino dozivanje spreilo da ga njegova
nepromiljenost ne odvede u propast.
No, njen mu odgovor ipak ni sada nije davao mira dok je, sputajui
se hodnikom, prolazio pored kuhinje. Kau da srce ne moe podeliti,
ali...
Ali ta? ta je to htela da kae?
Bridetin glas zatreperio je iz trpezarije, u kojoj su ona i Sofi
pospremale sto.

O majko, majko, postelju mi spremaj,

neka bude uska, neka bude meka.
Vilijam za mnom duu dade,
 od tuge i mene smrt sad eka.

Pokraj stare crkve pokopae nju.

Vilijamov grob do njena se prua,
i sa njega raste krv-crvena rua,
a s njega se ipak tuno iri.

Grane im se oko zvonika stara svie,

sa onda rasti nisu mogli vie.
Tu i dalje stoje u ljubavi spleteni
krv-crvena rua i ipak rumeni.

Vil se rasejano zapitao kako se Sofi uopte uzdrava da ne mlatne

Bridet po glavi kakvim tanjirom, kada ga je neto protreslo kao da ga
je neko udario u prsa. Sruivi se o zid bez daha, podigao je ruku do
grla. Osetio je da mu neto tamo kuca, poput drugog srca naspram
njegovog. Lani visuljka koji mu je Magnus dao bee hladan na dodir,
te ga je urno izvukao ispod koulje da bi se zagledao u privezak -
zagasito crven, treperio je skerletnim sjajem poput sredita vatre.
Tek je negde podsvesno primetio da je Bridet prekinula sa
pevanjem i da su obe devojke pohrlile na vrata trpezarije, zurei sada u
njega oiju iskolaenih od zgranutosti. Pustio je privezak, koji mu
ponovo pade uz grudi.
ta je bilo, gospodaru Vile?, ree Sofi. Prestala je da ga oslovljava
sa gospodine Herondejle otkad je na videlo izala istina o njegovom
prokletstvu, mada se i dalje katkad pitao da li ona uopte ima i trunke
naklonosti prema njemu. Jeste li dobro?
Nisam ja u pitanju, rekao je. Moramo hitro dole. Neto se mnogo
gadno desilo!
Ali , vi ste mrtvi, ote se Tesi dok je pokuavala da se odmakne.
Lino videh kako umirete...
Prekinula se usred reenice, vrisnuvi kada se neke duge metalne
ruke obavie oko nje otpozadi poput omi, i podigoe je sa nogu. Ma
joj je zvecnuo o stepenite kada se automatonov stisak stegnuo oko
nje, i kada joj se gospoa Blek nasmeila jezivo hladnim osmejkom.
Iju, gospoice Grej, zar vam ba nimalo nije drago to me vidite? Ja
sam vam, na kraju krajeva, prva poelela dobrodolicu u Englesku.
Mada ste se vi, ako smem primetiti, dobrano tu odomaili od tada.
Putaj me!, Tesa je zakoprcala nogama, ali ju je automaton na to
samo tresnuo po glavi svojom glavom, zbog ega se ugrizla za usnu.
Zagrcnuvi se, ispljunula je pljuvaku i krv iz usta pravo po belom licu
gospoe Blek. Pre bih umrla nego sa vama pola...
Mrana sestra obrisala je tenost rukavicom, zgaeno se kreveljei.
To vam, naalost, ne moemo srediti. Mortmejn vas eli ivu. Pucnula
je prstima automatonu. Nosi je u koiju.
Automaton je zakoraio sa Tesom u rukama, ali se odmah zatim
niice sruio. Tesa je jedva stigla da isturi ruke kako bi ublaila udarac
kada su pali dole, mehaniko stvorenje preko nje. Bol joj je prostrujao
desnim zglobom, ali se ipak odgurnula njime, te joj se vrisak ote iz grla
kada se bacila postrance ne bi li skliznula niz stepenite, dok joj je u
uima odzvanjao ogoreni vrisak gospoe Blek.
Oamueno je podigla pogled. Gospoe Blek vie nije bilo.
Automaton koji je maloas drao Tesu stajao je nakrivljen na
stepenitu, napola preseen. Tesa je nakratko nazrela ta se krije u
njemu kada se okrenuo: zupanici i mehanizmi i providne cevice kroz
koje je tekla neka mutna tenost. Dem se nadvio iza njega, oteano
diui, poprican masnjikavom crnom krvlju iz automatona. Lice mu
bee bledo i stegnuto. Hitro ju je pogledao da na brzinu proveri da li je
dobro, pa je poskoio niz stepenice da ponovo zamahne ka
automatonu i odsee mu jednu od nogu sa trupa. Zgrivi se poput
zmije na samrti, automaton je isturio preostalu ruku da zgrabi Dema
za lanak i da ga snano povue.
Dem je izgubio oslonac i pao, te poe da se kotrlja niz stepenite u
jezivom stisku sa metalnim udovitem. Zvuk prevrtanja automatona,
dok mu se metal povlaio preko kamena, bee grozan. Kada su obojica
zavrila na tlu, razdvojie se od siline udara. Tesa je prestravljeno
zurila u Dema, koji se oamueno pridigao, odee umrljane
meavinom njegove crvene krvi i one crne tenosti. tap-ma vie nije
bio kod njega - leao je na kamenim stepenicama, ispavi mu u padu.
Deme, apnula je pokuavajui da se pridigne na kolena.
Pokuala je da se odvue do njega, ali ju je zglob izdao; oslonivi se na
laktove, pruila je ruku prema tapu...
Tada se i neije ruke obavie oko nje da je naglo povuku i Tesa je
najednom zaula gospou Blek kako joj sike na uvo: Ne opirite se,
gospoice Grej, inae ete loe proi, mnogo loe. Tesa je pokuala da
se nekako izvije, ali joj se tada neto meko pojavilo preko usta i nosa.
Osetila je neki neprijatan, slatkast vonj, a onda joj na oi pade tama i
ona se onesvestila.
Sa serafimskim maem u ruci, Vil je projurio kroz otvorena vrata
Instituta u opti mete.
Prvo je mahinalno potraio Tesu, ali nje nije bilo nigde na vidiku -
bogu hvala. Mora da je bila dovoljno pametna da se sakrije. Neka crna
koija stajala je pred podnojem stepenita. Desamina je leala uz
jedan od tokova u gomili sre. Henri i arlota stajali su oko nje: Henri
sa maem, a arlota sa njenim biem, pokuavali su da odbiju tri
dugonoga metalna automatona sa seivima na rukama i glatkim,
praznim licima. Demov tap-ma leao je na stepenitu, koje bee
klizavo od masnjikave crne tenosti. Blie vratima, Gabrijel i Gideon
Lajtvud borili su se protiv drugih dvaju automatona sa uvebanom
spretnou dva borca koja su godinama skupa vebala. Sesili je kleala
pored tela Tihog brata ija odora bee skerletna od krvi.
Kapija Instituta bila je otvorena i kroz nju je upravo tutnjala druga
koija, udaljavajui se od Instituta najveom brzinom. No, Vil nije imao
vremena da razmilja o njoj, poto je ugledao Dema u dnu stepenita.
Bled kao avet, ali uspravan, odmicao je od nekog automatona koji je
krenuo na njega. Stvorenje se teturalo, gotovo kao da je pijano, poto
mu pola boka i ruka behu odseeni, ali je Dem bio nenaoruan.
Vila je zapljusnula ledena stvarnost bitke i najednom mu se uinilo
da se sve usporilo. Bio je svestan da su Sofi i Bridet, obe naoruane,
izletele na obe strane - da je Sofi otrala do Sesili, i da se Bridet, u
kovitlacu rie kose i razmahanih seiva, upustila u pretvaranje jednog
iznenaujue ogromnog automatona u gomilu gvourije sa
ratobornou koja bi ga u bilo kom drugom sluaju zapanjila. Ali njegov
svet se sada suzio, suzio se na automatona i Dema, koji ga je,
podigavi pogled, ugledao i ispruio ruku prema njemu.
Preskoivi etiri stepenika da bi potom postrance zaklizao po
poslednjem, Vil je dograbio Demov tap-ma i bacio mu ga. Dem ga je
uhvatio u letu taman kada je automaton nasrnuo na njega, pa ga je glat
presekao napola. Gornja polovina je otpala sa njega, mada su noge uz
donji deo trupa, iz kojih je sada trcala gomila ogavne crnkasto-zelene
tenosti, i dalje trale prema njemu. Izvivi se u stranu, Dem je ponovo
zamahnuo maem da mu presee kolena. I konano se sruio, mada su
mu se ratrkani delovi i dalje trzali.
Dem je pomerio glavu da pogleda Vila. Pogledi im se naas spojie,
i Vil mu je uputio jedan osmejak - ali mu ga Dem nije uzvratio; bio je
beo kao so, a Vil nije mogao da mu dokui pogled. Da nije povreen?
Bio je obliven sa toliko ulja i tenosti da Vil nije mogao da proceni da li
krvari. Proet zebnjom, Vil poe da se sputa stepenitem prema
Demu, ali tek to je nekoliko stepenika preao, Dem se naglo okrenuo
ne bi li potrao prema kapiji. Vil je zabezeknuto gledao kako Dem
nestaje kroz nju i gubi se negde na ulicama Londona.
Vil se takoe dao trkom, ali se naglo zaustavio u podnoju
stepenita kada je jedan od automatona skliznuo pred njega, kreui se
hitro i lagano poput vode, da mu zaprei put. Ruke su mu se zavravale
dugakim makazama; Vil se sagnuo kada mu je jednom secnuo prema
licu, te mu je zario serafimski ma u grudi.
Zaulo se prtanje otopljenog metala, ali se stvorenje samo
zateturalo korak unazad da bi ponovo nasrnulo. Vil mu se sagnuo ispod
naotrenih ruku, pa je zgrabio bode sa opasaa. Ponovo se obrnuvi
sa seivom u ruci, ugledao je automatona kako se raspada pred njim na
froncle, dok su se ogromna parad metala odvajala od njega kao kora
sa pomorande. Crna tenost je zaprtala iz njega prskajui Vila po licu
pre nego to e se rasturiti na paramparad.
Vil ostade zablenut. Bridet mu je dobacila jedan posve
hladnokrvan pogled preko unitenog automatona. Kosa joj je trala
oko glave u gomili upavih riih kovrda, a bela kecelja bee joj
umrljana crnom krvlju, ali joj lice ipak ostade bezizrazno. Trebalo bi da
budete paljiviji, rekla mu je, sloiete se sa mnom?
Vil je zanemeo; na svu sreu, Bridet, izgleda, nije ni ekala
odgovor. Zabacivi kosu, otila je od njega prema Henriju, koji se borio
sa nekim posebno zastraujuim automatonom, visokim bar etiri
metra. Henri ga je liio jedne ruke, ali je ovaj drugom, dugakom,
udovinom, sa gomilom zglavaka i povijenim seivom nalik kindalu,
sada pokuavao da ga nabode. Bridet mu je smireno prila straga da
bi mu zabila seivo kroz spoj na trupu. Odmah je zavarniio, da bi
zatim krenuo da se naginje. Desamina je, i dalje uei pored toka
koije, vrisnula, te poe da puzi to dalje od njega na sve etiri, prema
Vilu.
Vil je koji tren gledao zapanjeno i zateeno kako joj ruke i kolena
krvare na razbijenom staklu polomljenog prozora koije, ali ona i dalje
puzi. A onda se, kao da ga je neko oamario, dao napred da zaobie
Bridet i dopre do Desi, podvije ruke pod nju i podigne je sa
stepenita. Tiho je uzdahnula, uinilo mu se da je izustila njegovo ime,
pa je klonula uz njega, jedino mu se rukama vrsto drei za revere.
 Odneo ju je podalje od zaprege, ne skidajui pogled sa deavanja u
dvoritu. arlota je bila sredila svog automatona, a Bridet i Henri
upravo su seckali jednog drugog na komade. Sofi, Gideon, Gabrijel i
Sesili sruili su dva automatona na zemlju, pa su ih sada rezali kao da
se radi o boinoj peenki. Dem se jo nije vratio.
Vile, ree Desi, onemoalim glasom. Vile, spusti me, molim te.
Treba da te unesem unutra, Desamina.
Nemoj, zakaljala se, i Vil je uasnuto primetio da joj sa ruba
usana curi krv. Neu toliko preiveti. Vile, ako ti je ikada bilo stalo do
mene, makar i malko, spusti me.
Vil se spustio u podnoju stepenita sa Desi u rukama, pazei da
joj glava ostane prislonjena uz njegovo rame. Krv joj je sada ve
nezaustavljivo tekla niz grlo i prednji deo haljine, lepei joj tkaninu za
telo. Bila je strahovito mrava, kljuna kost joj bee ispupena poput
krila kakve ptice, a obrazi joj behu upali. Vie je podseala na bolesnika
koji teturavo naputa Bedlam6 nego na lepu devojku koja ih je
napustila pre svega osam nedelja.
Des, rekao je tiho. Desi. Gde si povreena?
Sablasno mu se osmehnula. Zubi joj sada ve behu oivieni
crvenim. Kanda jednog od tih stvorenja prola mi je kroz lea,
apnula je, i Vil je zaista i pogledao i video da joj lea haljine behu
natopljena krvlju. Krv je i njemu prekrila ruke, pantalone, koulju,
ispunjavajui mu grlo zaguljivim, bakarnim mirisom. Oseam da mi
je probila srce.
Jedan irace..., Vil poe da trai stelu oko pojasa.
Nema tog iracea to bi meni sada pomogao, rekla je uverenim
glasom.
Onda Tiha braa...
ak ni oni nemaju mo da me spasu. A ne bih ni podnela da me
opet taknu. Radije bih umrla. Umirem, i drago mi je zbog toga.
Vil ju je zapanjeno pogledao. Pamtio je kada je Desi dola na
Institut sa etrnaest godina, nakostreena i ljuta kao maka isukanih
kandi. Nikada nije bio fin prema njoj, a ni ona prema njemu - nikada ni
prema kome nije bio fin sem prema Demu - ali ga je Desi potedela
kajanja zbog toga. No, ipak joj se divio na neki udan nain, divio se
jaini njene mrnje i snazi njene volje.
Desi, dodirnuo ju je po obrazu i nespretno joj razmazao krv.
Ne mora, opet se zakaljala, da bude fin. Znam da me mrzi.
Ne mrzim te.
 Nijednom me nisi posetio u Tihogradu. Ostali su dolazili. Tesa i
Dem, Henri i arlota. Ali ti nisi. Nisi od onih koji prataju, Vile.
Nisam, rekao je to jer je tako i bilo, a i zato to je jedan od razloga
zato nikada nije voleo Desaminu bilo to to ga je na neki nain
podseala na samog sebe. Dem je od tih to prataju.
A opet si mi se ti oduvek vie sviao. Oi joj zamiljeno preletee
po njegovom licu. Ne, ne na taj nain. Da nisi ni pomislio na to. Ali ono
kako si oduvek mrzeo sebe... ja sam to razumela. Dem je oduvek hteo
da mi prui priliku, isto kao i arlota. Ali ja ne elim darove
velikodunih srca. Hou da me vide takvu kakva jesam. A poto me ne
saaljeva, znam da e, ako te zamolim, uiniti neto za mene.
Zabrektala je. Krv je poela da joj se peni oko usta. Vil je znao ta to
znai: plua su joj probuena i raspadaju se, i ona se sada gui u
sopstvenoj krvi. ta to?, ree joj hitro. ta hoe da uradim?
Da se pobrine za njih, apnula je. Za malu Desi i ostale. Vilu je
trebalo nekoliko trenutaka pre nego to je shvatio da misli na njene
lutkice. Gospode boe. Neu im dopustiti da unite bilo ta od tvojih
stvari, Desamina.
Nasmeila se gotovo neprimetno: Mislila sam da moda... nee
eleti nita moje to bi ih podsealo na mene.
Niko te ne mrzi, Desamina. Kakav god da se svet prostire nakon
ovog, nemoj otii tamo mislei tako neto.
Ne? Oi su ve poele da joj se zatvaraju. Mada sam sigurna da
biste me svi bar malo vie voleli da sam vam rekla gde se Mortmejn
nalazi. Moda tada ne bih izgubila vau ljubav.
Reci mi sada, Vil ju je podstakao. Reci meni, ako moe, i zaradi
ponovo tu ljubav...
Idris, apnula je.
Desamina, znamo da to nije istina...
Desamini se oi naglo otvorie. Beonjae joj behu zamuene
skerletom, kao krv u vodi. Ti si, rekla je, ti si prvi morao da shvati.
Prsti joj se najednom stegnue, grevito, na njegovom reveru. Kakav si
mi ti to Velanin?, rekla je promuklo, i na to joj se grudi spustie da se
vie ne dignu. Umrla je.
Oi su joj ostale otvorene, uperene u njegovo lice. Blago je preao
preko njih da joj zatvori kapke, ostavljajui palcem i kaiprstom krvavi
trag. Ave atque vale, Desamina Lavlejs.
Ne!, bee to arlota. Vil je podigao pogled, oamuen okom, da bi
ugledao ostale oko sebe - arlotu, srozanu u Henrijevom naruju; Sesili
iskolaenih oiju; i Bridet koja je, poprilino bezizraajno, drala dva
seiva umazana uljem. Gideon je iza njih sedeo na stepenicama
Instituta sa bratom i Sofi oko sebe. Nagnuo se unazad, sasvim bled, bez
sakoa; jedna noga bila mu je povezana paretom otkinute tkanine, a
Gabrijel je na ruku nanosio neto to je verovatno bila isceljujua runa.
Henri je pomilovao licem arlotu po vratu, apui joj neke
umirujue rei, dok su po obrazima njegove ene tekle suze. Vil je
pogledao u njih, pa onda u sestru.
Dem, rekao je, izgovorivi njegovo ime kao pitanje.
Otiao je za Tesom, ree Sesili. Zurila je u Desaminu sa
meavinom aljenja i uasnutosti na licu.
Vilu kao da je blesnula jarka svetlost pred oima: Otiao za
Tesom!? Kako to misli?
Jedan... jedan od automatona ju je zgrabio i ubacio u koiju, Sesili
je zamucala pred estinom njegovog glasa. Niko od nas nije mogao za
njima. Stvorenja su nam zapreila put. A onda je Dem protrao kroz
kapiju. Pretpostavila sam da...
Vil je primetio da mu se ake steu, posve nehotice, oko
Desamininih ruku, ostavljajui joj upadljive tragove na koi. Neka
neko preuzme Desaminu od mene, rekao je grubo, moram za njima.
Vile, nemoj..., otpoe arlota.
arlota!, re mu se otrgla iz grla. Moram da idem...
Zauo se tresak - zvuk zatvaranja kapije Instituta. Trgnuvi glavu,
Vil je ugledao Dema.
Kapija se upravo bila zatvorila za njim, a on je krenuo ka njima.
Kretao se usporeno, kao da je pijan ili povreen, a kada se pribliio, Vil
je video da je bio umazan krvlju. Ugljen-crnom krvlju automatona, ali
bilo je podosta i one crvene - na koulji, po licu i akama, a i u kosi.
Pribliivi im se, stao je kao ukopan. Izgledao je kao to je Tomas
izgledao kada ga je Vil zatekao na stepenitu Instituta, nasmrt krvarei.
Demse?, ree Vil.
itav svet pitanja krio se u toj jednoj rei.
Nema je, ree Dem ravnim glasom, bez ikakvog prizvuka. Trao
sam za koijom dok nije ubrzala, pa vie nisam mogao da je sustignem.
Izgubih ih negde kod Tempi Bara. Oi mu odletee prema Desamini,
ali se inilo kao da uopte i ne vidi njeno telo, niti Vila kako je dri, niti
bilo ta drugo. Da sam samo bre trao..., rekao je, te se presamitio
kao da ga je neko udario, u naletu kalja. Pao je na kolena i laktove i krv
mu poprska tlo pod nogama. Zagrebao je kamen prstima. A onda se
prevrnuo na lea, i ostao tako nepomian.
 10.
KAO VODA PO PESKU

Jer se zapitah da li su ostali, smrti i sami podreeni, uopte iveli,

kad on kojeg voleh, kao da nikada umreti nee, bee mrtav; i
zapitah se da li i ja lino, kao deo njegovog bia, mogu da ivim
nakon stoje on umro. Dobro je rekao jedan od njegovih prijatelja -
Ti, polovino due moje, jer sam i sam oseao da su moja i njegova
dua bile jedna dua u dva tela: i stoga mi sopstveni ivot
preraste u muku, jer ne htedoh iveti prepolovljen. A samim se
time moda pribojavah i smrti, da on kojeg toliko voleh ne bi u
celosti umro.
Sveti Avgustin, Ispovesti - knjiga IV

Sesili je odgurnula vrata Demove sobe vrhovima prstiju, pa se

zagledala unutra.
Soba bee tiha, mada se u njoj ipak neto deavalo. Dva Tiha brata
stajala su uz Demov krevet, uz arlotu izmeu njih. Lice joj bee
ozbiljno i uplakano. Vil je kleao pored kreveta, i dalje u odei krvavoj
od borbe u dvoritu. Glavu je oslonio na ukrtene ruke, delujui kao
dae moli. Izgledao je mlado, ranjivo i utueno, a iako joj oseanja behu
pomeana, Sesili je jednim delom udela da ue u sobu i utei ga.
Drugim delom je videla nepominu, belu priliku opruenu na
krevetu, te je zadrhtala. Tu je bila tek kratko, te je imala oseaj da
naruava lini trenutak stanara Instituta - njihovu tugu, njihovu
oaloenost.
Ali morala je da popria sa Vilom. Prosto je morala. Krenula je u
sobu...
Kada je, odjednom, osetila neiju ruku na ramenu kako je povlai
nazad. Dotakla je leima zid hodnika i Gabrijel Lajtvud ju je istoga trena
pustio.
 Iznenaeno ga je pogledala. Izgledao je iscrpljeno, zelene mu oi
delovahu pomraeno, po kosi i manetnama koulje imao je fleke od
krvi. Kragna mu je bila vlana. Oito je doao pravo iz bratove sobe.
Gideon je gadno ranjen u nogu seivom jednog od automatona, a mada
mu rune irace jesu pomogle, izgleda da su i njihove isceljujue moi
imale svoja ogranienja. Sofi i Gabrijel su ga skupa odveli do njegove
sobe, mada se sve vreme bunio, smatrajui da svi koji mogu treba da
usmere panju na Dema.
Nemojte ulaziti tamo, ree joj Gabrijel priguenim glasom.
Pokuavaju da spasu Dema. Va brat mora da bude uz njega.
Da bude uz njega? Pa, ta mu on moe? Vil nije lekar.
ak i kada je onesveen, Dems moe da crpi snagu iz svoga
parabataija.
Moram da popriam sa Vilom samo na sekund.
Gabrijel je proao rukama kroz zamrenu kosu. Ne poznajete
Senolovce dovoljno dugo, rekao je. Pa moda ne shvatate. Izgubiti
parabataija nije mala stvar. Mi to shvatamo za ozbiljno, kao kada
izgubite mua ili enu, brata ili sestru. Njemu je sada kao da vi leite na
tom krevetu.
Vil se ne bi toliko potresao da ja leim na tom krevetu. Gabrijel je
frknuo na to: Va se brat ne bi toliko muio da me odvrati od vas da
mu nije stalo do vas, gospoice Herondejl.
Ne bi, ba mu se ne sviate. Zbog ega je tako? I zato mi vi sada
delite savete o njemu? Ni on se vama nimalo ne svia.
Ne, ree Gabrijel, nije to ba tako. Meni se Vil Herondejl ne svia.
Ve se godinama ne podnosimo. tavie, jednom mi je slomio ruku.
Nije valjda!, Sesili se obrve nehotice podigoe.
No, polako uviam da mnogo stvari u koje bejah ubeen moda i
ne vae. I tu ubrajam i Vila. Bio sam ubeen da je probisvet, ali mi je
Gideon ispriao tota o njemu, te sam poeo da uviam da on
poseduje neobian oseaj asti.
A vi to cenite.
Voleo bih da cenim. Voleo bih da razumem. A Dems Karsters je
jedan od najboljih meu nama, ak i ako mrzim Vila, voleo bih da ga
potedite zbog Dema.
Ali to to moram da kaem bratu, ree Sesili, Dem bi hteo da mu
kaem. Toliko je vano. A samo mi sekund treba.
Gabrijel je protrljao slepoonice. Bio je strano visok - inilo se da,
onako tanan i vitak, dobrano nadvisuje Sesili. Imao je lice otrih crta,
ne toliko lepo koliko otmeno, uz donju usnu oblikovanu poput luka. U
redu, ree. Ui u onda ja da ga pozovem napolje.
Zato ba vi? to ne bih ja?
Ukoliko je besan, ukoliko je utuen, bolje da ja uem, pa da se
naljuti na mene, a ne na vas, ree joj Gabrijel otvoreno. Verovau vam
da se radi o neemu vanom, gospoice Herondejl. Nadam se da me
neete razoarati.
Sesili ne ree nita, samo je posmatrala kako Gabrijel otvara vrata
bolesnike sobe i ulazi unutra. Oslonila se o zid, ustreptalog srca, te je
zaula aptanje iznutra. ula je da arlota spominje rune za zamenu
krvi, koje su, navodno, opasne - ali se vrata na to otvorie, kako bi
Gabrijel izaao napolje.
Uspravila se: Hoe li Vil...?
Gabrijel ju je hitro pogledao i Vil se tren kasnije pojavio iza njega,
pruajui ruku da zatvori vrata za sobom. Klimnuvi Sesili, Gabrijel je
krenuo niz hodnik ne bi li je ostavio samu sa bratom.
Oduvek se pitala kako uopte moete biti santi sa nekim. Ako ste sa
njima, zar to onda ne znai da niste santi? Ali sada se u celosti oseala
sama, poto se inilo da je Vil na nekom sasvim drugom mestu. ak se
nije ni inio ljut. Naslonio se o zid pored vrata, odmah do nje, mada se
inio nestvaran poput duha.
Vile, rekla je.
Izgleda da je nije uo. Drhtao je, ruke su mu se tresle od napetosti i
zebnje.
Gwilym Oivain, rekla je ponovo, ovoga puta tie.
Okrenuo je glavu kako bi je konano pogledao, mada mu oi behu
hladne i plave kao vode Lin Mingila u zaleu planina. Prvi put sam
doao ovamo sa dvanaest godina, rekao je.
Znam, ree mu Sesili zbunjena. Zar je pomislio da bi zaboravila
tako neto? Izgubila je Elu, pa onda i svoga Vila, voljenog starijeg brata,
u svega nekoliko dana. No, inilo se da je Vil uopte nije uo.
Bio je, da budem taniji, deseti novembar te godine. I mene bi
svake godine, kada bi se primakao taj dan, spopalo turobno
raspoloenje i oaj. Tada bih se, tada i na moj roendan, najvie
prisetio mame i tate, i tebe. Znao sam da ste ivi, da ste tamo negde, da
elite da se vratim, a ja nisam mogao da vam doem, nisam ak ni
pismo mogao da vam poaljem. Napisah ih, dakako, na desetine, i sve
ih spalih. Prosto ste morali da me zamrzite i okrivite za Elinu smrt.
Nikada te nismo krivili...
 Nakon prvih godinu dana, mada sam se i dalje grozio toga dana,
ustanovih da je Dem svakog desetog novembra gledao da neto
radimo, da vebamo ili da poemo u neku potragu koja bi nas odvela
na drugi kraj grada po hladnom, vlanom zimskom vremenu. A ja bih
mu, naravno, zbog toga strano zanovetao.
Katkad bi se i razboleo od tolike vlage i zime, ili bi zaboravio opijat
pa bi mu toga dana bilo loe, krenuo bi da iskaljava krv prikovan za
krevet, mada je i to radio samo da mi skrene misli. A ja sam, tek kada se
tako neto desilo tri puta, jer ja sam ti, Sesi, inae mnogo glup i mislim
samo na sebe, shvatio da on to radi zbog mene. Primetio je taj datum,
te je inio sve to je mogao da me izvue iz moje natmurenosti.
Sesili je stajala kao ukopana, zurei u njega. Iako su joj se rei
vrzmale po glavi ekajui da budu izgovorene, nije mogla nita da kae,
oseajui se kao da je veo minulih godina konano uklonjen i ona
najzad pred sobom vidi svoga brata, kakav je bio kao dete, kada bi je
nezgrapno mazio po glavi kada bi se povredila, kada bi zaspao na
ilimu ispred vatre sa knjigom otvorenom preko grudi, kada bi izaao
iz jezerceta nasmejan otresajui vodu sa crne kose. Vila, bez zida
izmeu sebe i spoljnjeg sveta.
Obavio se rukama kao da mu je hladno. Ne znam ko bi trebalo da
budem bez njega, ree. Tesa je nestala, a meni svaki tren bez nje doe
kao ubod noa koji me kida iznutra. Nestala je i ne mogu da joj uu u
trag, ja nemam pojma gde da poem ili ta da uradim, a jedina osoba sa
kojom bih ikada mogao da podelim svoj bol jeste upravo ona osoba
koja za njega ne sme da zna. ak i da ne umire.
Vile. Vile!, spustila mu je aku na ruku. Sluaj me, molim te. Znam
kako da pronaemo Tesu. ini mi se da znam gde se Mortmejn nalazi.
Oi mu se irom otvorie na to: Otkud bi ti to znala?
Bila sam ti dovoljno blizu da bih ula ta ti je Desamina rekla na
samrti, ree Sesili, oseajui kako mu krv dobuje pod koom. Srce mu
je uurbano tuklo. Pitala te je kakav si ti to Velanin.
Desamina?, zazvuao je zbunjeno, ali je primetila da su mu se oi
blago skupile. Moda su mu se, podsvesno, misli usmerile u istom
pravcu kao njene.
Stalno je ponavljala da je Mortmejn u Idrisu. Ali Klava zna da nije,
ree Sesili zbrzano, ti nisi poznavao Mortmejna dok je iveo u Velsu,
ali ja jesam. On ga odlino poznaje. Kao to si i ti nekada. Odrasli smo u
senci te planine, Vile, samo porazmisli.
Zablenuo se u nju: Ne misli valjda na - Kader Idris?
 On te planine poznaje, Vile, rekla je. I mislim da bi on to smatrao
duhovitim, smatrao bi to dobrom alom na tvoj raun i raun svih
Divova. Odveo ju je upravo tamo odakle si ti pobegao. Odveo ju je u na
dom.

Posit?7, ree Gideon, prihvatajui vruu olju od Sofi. Jo u pomisliti

da sam opet dete.
Ima u sebi zaina i vina. Prijae vam. Popravie vam krvnu sliku.
Sofi mu to ree strogo, sputajui tacnu koju je donela na njegov noni
stoi. Sedeo je u krevetu sa jednom nogavicom proseenom sve do
kolena, a sama noga bila mu je obavijena zavojima. Kosa mu je jo uvek
bila razbaruena nakon borbe, a mada su mu dali istu odeu da se
presvue, jo sc pomalo oseao na krv i znoj.
Ovo meni popravi krvnu sliku, rekao je, podigavi ruku na kojoj
mu behu iscrtane dve rune za zamenu krvi - rune sanglije.
Je li to znai da uopte ne volite posit?, pitala ga je podboena. Jo
nije zaboravila koliko ju je iznervirao sa onim pogaicama, ali mu je u
celosti oprostila prethodne noi, dok je itala njegovo pismo Veniku
(koje ona jo nije stigla da poalje - i dalje joj se nalazilo u depu
okrvavljene kecelje). A danas joj je, kada mu je onaj automaton zasekao
nogu na stepenitu Instituta, pa je pao dok mu je iz otvorene rane tekla
krv, srce zastalo od straha koji je i nju samu iznenadio.
Ko uopte voli posit?, rekao je, uz ljupki osmejak.
Da li u morati da ostanem dok ga ne popijete, ili ete ga baciti pod
krevet? Jer time ete nam samo navui mieve.
Bio je dovoljno kulturan da se postidi; Sofi je alila to nije bila
prisutna kada je Bridet uletela u sobu da bi ga obavestila da je dola
da mu oisti pogaice ispod kreveta. Sofi, rekao je, a poto ga je
strogo pogledala, hitro je progutao malo napitka. Gospoice Kolins.
Nisam imao prilike da vam se valjano izvinim, pa ete mi sada to
dopustiti. Oprostite mi, molim vas, na toj smicalici sa pogaicama koju
sam bio izveo. Nisam hteo da iskaem manjak potovanja. Nadam se
da ne mislite da mi je miljenje o vama umanjeno zbog vaeg poloaja
u ovom domainstvu, jer ste vi jedna od najboljih i najhrabrijih dama
koje sam ikada imao ast da upoznam.
Sofi je spustila ruke sa kukova. Pa, rekla je. Nije bilo mnogo
gospode koja bi se izvinjavala slukinji. Lepo vam je to izvinjenje.
 A siguran sam da su i pogaice ba fine, dodao je bre-bolje.
Samo to ja ne volim pogaice. Nikada nisam voleo pogaice. Nisu
samo vae pogaice posredi.
Gosn Lajtvude, prestanite, molim vas, da ponavljate re pogaice.
Dobro.
I te pogaice nisu bile moje. Bridet ih je ispekla.
Dobro.
I niste jo popili posit.
Zinuo je, pa je opet otvorio usta, da bi zatim pridigao olju. Poto ju
je pogledao preko ruba olje, morala je da popusti i da mu se nasmei.
A njemu se oi odmah ozarie.
No, dobro, rekla je. Pogaice ne volite. A pikote?

Bila je sredina popodneva, a sunce se, slabano, uzdiglo visoko na

nebu. Desetak Senolovaca iz Enklave, uz nekolicinu Tihe brae, bilo je
rasporeeno po imanju Instituta. Desaminu su ve bili odneli, kao i
telo mrtvog Tihog brata, ije ime Sesili nije doznala. ula je glasove u
dvoritu i zveket metala, dok je Enklava pretraivala sve to je ostalo
na popritu napada automatona.
Meutim, u dnevnoj sobi najglasnija buka bee otkucavanje podnog
sata u uglu. Zastori su bili povueni, pa je Venik stajao namrten na
bledoj dnevnoj svetlosti, prekrstivi debele ruke preko grudi. Pa to je
suludo, arlota, rekao je. Sasvim suludo, pa jo i zasnovano na
uobrazilji jednog deteta.
Nisam ja dete, brecnula se Sesili. Sedela je u fotelji pokraj kamina,
istoj onoj u kojoj je Vil zaspao prethodne noi - zar je samo toliko malo
vremena prolo? Vil je stajao pored nje, mrkog pogleda. Jo se nije bio
presvukao. Henri je ostao u Demovoj sobi sa Tihom braom; Dem se
jo nije bio osvestio, i jedino je Venikov dolazak uspeo da odvue
arlotu i Vila od njegove postelje. I moji roditelji poznaju Mortmejna,
kao to i sami dobro znate. Sprijateljio se sa mojom porodicom, sa
ocem. Ponudio nam je imanje Rejvenskar kada je moj otac... kada smo
izgubili nau kuu u blizini Dolgelaja.
Istina je, ree arlota stojei za svojim stolom, sa papirima
rairenim ispred sebe na njegovoj povrini. Priali smo o tome letos, o
onome to mi je Ragnor Fel javio o Herondejlovima.
Vil je izvukao pesnice iz depova pantalona da bi se ljuti to obratio
Veniku: Za Mortmejna je to bila ista sprdnja, to je mojoj porodici
dao tu kuu! Poigrava se sa nama. Zato se onda ne bi dodatno naalio
na ovaj nain?
Evo ovde, Josija, ree arlota pokazujui jedan od papira na stolu.
Mapa Velsa. U Idrisu imaju jezero Lin... a tu je, evo, jezero Talilin, u
samom podnoju Kader Idrisa...
Lin znai jezero, ree Sesili ozlojeeno. A mi ga, inae, zovemo
Lin Mingil, mada ga neki zovu i Talilin...
A postoje, svakako, i druga mesta na svetu zvana Idris, odbrusio
joj je Venik, kasno shvativi da se prepire sa jednom
petnaestogodinjakinjom, nakon ega se ipak smirio.
Ali ovo sigurno neto znai, ree Vil. Kau da su jezera oko te
planine bez dna - da je sama planina uplja, i da u njoj spavaju Kun
Anun, psi Podzemnog sveta.
Iz divljeg lova8, ree arlota.
Da, Vil je zaeljao crnu kosu unazad. Mi smo Divovi. Verujemo u
predanja i mitove. Sve su prie istinite. A gde bi bolje nego u upljoj
planini koja se ve povezuje sa crnom magijom i znamenjem smrti
mogao da sakrije i sebe i svoje naprave? Nikome ne bi bilo udno ako
bi zauo udnovate zvuke iz planine, a metani svakako ne bi
istraivali. to bi inae uopte bio u tom kraju? Dugo sam se pitao
zato se zainteresovao ba za moju porodicu. Moda mu je naprosto
bila najblia - prilika da nakodi jednoj divovskoj porodici. Tome
sigurno ne bi odoleo. Venik se oslonio o sto uperivi oi u mapu pod
arlotinim rukama. Nije to dovoljno.
Nije dovoljno? Nije dovoljno za ta?, zavapila je Sesili.
Da bismo ubedili Klavu. Venik se uspravio, arlota, vi ete ve
razumeti. Da bismo pokrenuli silu protiv Mortmejna pod
pretpostavkom da je u Velsu, moraemo da sazovemo zasedanje
Saveta. Ne moemo poi sa malim odredom, pa da upadnemo u
opasnost da budemo brojano nadjaani, pogotovo kada se radi o tim
stvorenjima - koliko ih je bilo jutros kada su vas napali?
est ili sedam, ne raunajui ono stvorenje koje je odnelo Tesu,
ree arlota. ini nam se da se na neki nain rasklope, pa su zato i
mogli da stanu u manju koiju.
A meni se ini da Mortmejn nije bio svestan da e Gabrijel i Gideon
Lajtvud biti uz vas, te samim time nije dobro sraunao koliki e mu
broj biti potreban. Slutim da biste u suprotnom svi sada bili mrtvi.
Ma, kakvi Lajtvudovi, promrmljao je Vil, meni se ini da je
dobrano potcenio Bridet. Iseckala je ta stvorenja kao da se radi o
peenoj urki!
Venik je izbacio ruke u vazduh. Proitali smo zapise Benedikta
Lajtvuda. On u njima tvrdi da se Mortmejnovo uporite nalazi negde
van Londona, i da namerava da poalje snage na londonsku Enklavu...
Benedikt Lajtvud je uveliko gubio razum kada je to napisao,
prekinula ga je arlota. Zvui li vam verovatno da bi Mortmejn podelio
sa njim svoje prave nakane?
Pa, pre svega, arlota, Venikov glas je zazvuao osorno, ali i
smrtno ozbiljno, Benedikt nije imao razloga da lae u sopstvenim
dnevnicima, koje vi nije ni trebalo da proitate. Da niste bili toliko
ubeeni da treba da znate vie od Saveta, smesta biste ih bili predali.
Zbog takvih neposlunih ispada uopte nisam sklon da vam verujem.
Ako ba morate, moete da iznesete to pitanje o Velsu pred Savet kada
se budemo sastali za dve nedelje...
Za dve nedelje!?, Vil je povisio ton; bio je bled, uz nekoliko crvenih
mrljica na jagodicama. Tesu su danas oteli. Nema ona dve nedelje.
Magister je eli nepovreenu. Zna to i sam, Vile, ree arlota tiho.
On takoe eli da se oeni njome! Ne mislite moda da bi njoj bilo
mrskije da mu bude igraka nego da umre? Ve bi sutra mogli da se
venaju...
Ma avo da ih nosi i ako se venaju!, ree Venik. Jedna devojka,
koja nije ak ni Div, ne moe nam, i ne sme nam, biti od pree
vanosti!
Meni jeste od pree vanosti!, dreknuo je Vil.
Usledio je muk. Sesili je mogla da uje pucketanje vlanog drveta u
kaminu. Magla koja je zamutila prozore bila je tamnouta, a Venikovo
lice bee u senci kada je konano stegnuto rekao: Mislio sam da je ona
verenica tvog parabataija, a ne tvoja.
Vil je digao bradu na to: Ako je Demova verenica, onda sam duan
da je zatitim kao da je moja. U tome i jeste smisao kada ste neiji
parabatai.
Da, da, Venikov glas bio je natopljen sarkazmom, takva odanost
svakako zasluuje pohvale. Odmahnuo je glavom: Eh, ti Herondejlovi,
tvrdoglavi kao mazge. Jo pamtim kada je tvoj otac hteo da se oeni
tvojom majkom. Nita nije moglo da ga odvrati, mada nije bila pogodan
kandidat za Uzdizanje. Nadao sam se da e mu deca biti popustljivija.
Oprostiete mojoj sestri i meni ako se ne sloimo sa vama, ree
Vil, imajui na umu da mi ne bismo postojali da je na otac bio
popustljiviji.
Venik je samo zavrteo glavom. Ovo je rat, ree, ne spaavanje.
A i ona nije tek bilo koja devojka, ree arlota. Ve oruje u
neprijateljskim rukama. Lepo vam kaem da Mortmejn namerava da je
upotrebi protiv nas.
Dosta, Venik je podigao ogrta s naslona stolice, pa ga je
prebacio preko sebe. Nema vajde od ovakvog razgovora, arlota,
postarajte se za svoje Senolovce. Pogledom je preao preko Vila i
Sesili: Kanda su... odve uzbueni.
Vidim da vas neemo nagovoriti na saradnju, Venie. arlotino
lice bee poput groma. Ali upamtite da u staviti u zapisnik da sam vas
upozorila na okolnosti u kojima smo se nali. Ako na kraju ispadne da
smo bili u pravu i doivimo propast zbog odugovlaenja, sve to potom
usledi ide vama na duu.
Sesili je oekivala da e se Venik na to razljutiti, ali je on samo
navukao kapuljau da sakrije lice. To se podrazumeva kada ste Venik,
arlota.

Krv. Krv po kaldrmi u dvoritu. Krvlju umrljane stepenice u kui. Krv po

zelenilu u bati, ostaci onoga to nekada bee Gabrijelov zet lee u
lokvama ve sasuene krvi, vreli mlazovi krvi koji prskaju Gabrijela po
opravi kada se strela koju je sam odapeo zarila u oevo oko...
Zaalili ste zbog odluke da ostanete na Institutu, Gabrijele?,
hladan, prepoznatljiv glas preneo je Gabrijela iz grozniavog
razmiljanja, pa je digao pogled trgavi se.
Venik je stajao nad njim, obrisa obasjanih slabim suncem. Na sebi
je imao debeli ogrta, rukavice i izraz kao da je Gabrijel uinio neto
zabavno.
Ni... Gabrijel je nekako doao do daha, pa je obuzdao glas i rekao
ravnim tonom: Nisam. Naravno da nisam.
Venik je na to nadigao obrvu: Mora da zbog toga uite tu pored
crkve u okrvavljenoj odei, izgledajui kao da se plaite da bi vas neko
mogao pronai.
Gabrijel se bre-bolje podigao, zahvalan na vrstom kamenom zidu
iza sebe koji mu je pripomogao da se uspravi. Mrko je pogledao
Venika: Je li vi to hoete da kaete da se nisam borio? Da sam
pobegao?
 Nisam rekao nita slino, ree Venik blago. Znam da ste bili
tamo. Znam da vam je brat povreen...
Gabrijelu se na to ote nemi jecaj, i Veniku se oi odmah skupie.
Aha, ree, dakle o tome se radi, jelda? Gledali sre oca kako umire,
pa ste pomislili da ete gledati i brata kako umire?
Gabrijelu je dolo da zagrebe prstima po zidu iza sebe. Dolo mu je
da raspali Venika po tom njegovom pretvornom, neiskreno
saoseajnom licu. Dolo mu je da otri gore i baci se pokraj bratovog
kreveta i da ne mrda odatle, kao to Vil nije mrdao od Dema dok ga
Gabrijel nije naterao. Vil je bio bolji brat Demu nego to je on bio
Gideonu, pomislio je ogoreno, iako nisu delili istu krv. To ga jednim
delom i jeste isteralo sa Instituta na ovo skrovite iza tale. Tu ga
sigurno niko ne bi potraio, rekao je sebi.
I pogreio je. Ali toliko je esto greio, da mu jedna greka vie-
manje nita nije znaila.
Videli ste brata kako krvari, ree Venik i dalje istim blagim
glasom, pa ste se prisetili...
Da sam ubio oca, ree Gabrijel, da sam mu prosvirao oko strelom
- da sam mu prolio krv. Mislite da ne znam ta to znai. Njegova e me
krv dozivati iz zemlje kao to je Aveljova dozivala Kaina. Svi govore da
to vie nije bio moj otac, ali je ono opet bilo sve to je ostalo od njega.
Nekada je bio Lajtvud. A i Gideon je toga dana mogao da nastrada. Da
sam i njega izgubio...
Eto, vidite na ta sam mislio, ree Venik. Kada sam vam priao o
arloti i njenom odbijanju da potuje zakon. I koliko ivota to moe da
nas kota. Lako se moglo desiti da ivot vaeg brata bude rtvovan
njenoj preteranoj gordosti.
Ne ini mi se ba gorda.
Zato ste mi napisali ovo? Venik je iz depa sakoa izvukao prvo
pismo koje su mu Gabrijel i Gideon poslali. Prezrivo ga pogledavi,
bacio ga je na zemlju. Ovo besmisleno pismo, sastavljeno tako da me
iznervira?
I je li upalilo?
Gabrijelu se naas uinilo da e ga Venik udariti. No, bes je brzo
nestao iz oiju starijeg oveka; kada je ponovo progovorio, bio je
smiren. Valjda nije ni trebalo da oekujem od jednog Lajtvuda da se
posluno postavi pred uenom. Va otac to svakako ne bi uradio.
Priznajem da sam mislio da ste od slabije fele.
Ako vam je namera da me ubedite na neki drugi nain, nemojte se
muiti, ree Gabrijel. Nema svrhe.
Zaista? Toliko ste odani arloti Branvel, nakon svega to je njena
porodica uradila vaoj? Od Gideona bih jo i mogao da oekujem tako
neto - on je ipak na vau majku. Odve lakoverne udi. Ali ne i od vas,
Gabrijele. Od vas sam oekivao da se vie ponosite sopstvenom krvlju.
Gabrijel je prislonio glavu o zid. Nije bilo niega, ree. Razumete
li me? Nije bilo niega u arlotinoj poti to bi vas zanimalo, to bi bilo
koga zanimalo. Rekli ste nam da biste nas u potpunosti unitili ukoliko
vas ne budemo izvetavali o njenim poslovima, ali mi nismo imali o
emu da vas izvestimo. Niste nam ostavili nikakav izbor.
Mogli ste mi rei istinu.
Koju vi niste eleli da ujete, ree Gabrijel. Nisam glup, a nije ni
moj brat. Hoete da uklonite arlotu sa ela Instituta, ali ne elite da
bude previe oigledno da ste je uklonili sopstvenom rukom. elite da
je uhvatite u ne znam kakvim nezakonitim rabotama. Ali istina je da
nemate u emu da je uhvatite.
Istina je rastegljiv pojam. Istina moe, svakako, biti razotkrivena,
ali moe biti i stvorena.
Gabrijel je ustro pogledao Venika: Vi biste vie voleli da vas
slaemo?
Oh, ne, ree Venik. Ne mene. Spustio je aku na Gabrijelovo
rame. Lajtvudovi su oduvek imali svoju ast. Otac vam jeste greio. Vi
ne bi trebalo da plaate zbog toga. Dajte da vam vratim ta ste izgubili.
Dajte da vam vratim kuu Lajtvudovih, i slavno porodino prezime.
Mogli biste da ivite u toj kui sa bratom i sestrom. Ne biste vie
zavisili od milosra Enklave. Milosre. Bese to gorka re. Gabrijel se
prisetio bratove krvi na kaldrmi Instituta. Da arlota nije bila toliko
nepromiljena, toliko uporna da prihvati onu preobraziteljku u nedra
Instituta suprotno protivljenju Klave i Venika, Magister ne bi ni poslao
svoje snage na Institut. Gideonova krv ne bi nikada bila prolivena.
tavie, doapnuo mu je neki glasi iz podsvesti, da nije arlote,
tajna moga oca ostala bi tajna. Benedikt ne bi bio prisiljen da izda
Magistera. Ne bi izgubio izvor leka koji mu je astriolu drao
zauzdanom. Moda se nikada ne bi preobrazio. Njegovi sinovi moda
nikada ne bi doznali za njegove grehe. Lajtvudovi bi nastavili dalje u
blaenom neznanju.
Gabrijele, ree Venik. Ova ponuda je samo za vas. Va brat za nju
ne sme doznati. On je, poput vae majke, odve odan. Odan arloti.
Njegova pogreno usmerena odanost moda mu i slui na ast, ali
nama ovde nee pomoi. Recite mu da su mi dojadila vaa
izmotavanja; recite mu da vie ne oekujem nita od vas. Dobar ste
laljivac, tu mu se kiselo osmehnuo, te sam uveren da ete ga ve
uveriti. ta kaete?
Gabrijel je stegao vilicu: ta hoete da uradim?

Vil se uzvrpoljio u naslonjai pokraj Demovog kreveta. Ve je satima

bio tu, lea su mu se ukoila, ali je odbijao da se pomeri. Postojali su
izgledi da se Dem u svakom trenutku probudi oekujui da ga ugleda
pored sebe.
Bar mu nije bilo hladno. Bridet je zaloila vatru u kaminu; vlano
drvo krkalo je i pucketalo, te bi povremeno buknula i pokoja varnica.
No je sa druge strane prozora bila mrana bez ijednog traka
plavetnila ili oblaka, kao da je neko ofarbao staklo crnom bojom.
Demova violina stajala je oslonjena uz podnoje kreveta, a njegov
tap, i dalje umazan krvlju od sukoba u dvoritu, leao je odmah do nje.
Sam Dem leao je nepomino, oslonjen o jastuke, bez i trunke boje na
bledom licu. Vil se oseao kao da ga vidi prvi put nakon dueg
odsustvovanja, pa usledi onaj kratki tren kada primetite promene na
dobro poznatom licu pre nego to nanovo postanu samo deo u
postavci neijeg ivota. Dem je izgledao izuzetno mravo - kako Vil to
ranije nije primetio? - bez vika mesa na kostima obraza, vilice i ela,
pa mu je lice bilo svo usahlo i okasto. Blagi plaviasti odsjaj blistao
mu se sa sklopljenih kapaka, kao i sa usta. Kljuna kost bee mu
povijena poput brodskog pramca.
Vil je prekorio samoga sebe. Kako svih ovih meseci nije zapazio da
Dem umire - toliko brzo, toliko preuranjeno? Kako nije video dolazak
mranoga kosaa?
Vile, zauo se neiji apat sa vrata. Tupo podigavi pogled,
ugledao je arlotu, koja je promolila glavu kroz vrata. Neko... je doao
da se vidi sa tobom.
Vil je trepnuo kada se arlota sklonila kako bi Magnus Bejn proao
pored nje i uao u sobu. Vil u tom trenutku nije znao ta bi rekao.
Kae da si ga pozvao, ree arlota, zvuei pomalo nepoverljivo.
Magnus je ostao da stoji, delujui posve ravnoduno u ugljen-sivom
odelu. Polagano je svlaio rukavice od tamnosive jaree koe sa
tananih tamnih ruku.
 Jesam ga pozvao, ree Vil, oseajui se kao da se tek budi. Hvala
ti, arlota.
arlota mu je uputila jedan pogled, meavinu saoseanja i
neizgovorene poruke - na tvoju odgovornost, Vile Herondejle, pa je izala
iz sobe napadno zatvorivi vrata za sobom.
Doao si, ree Vil, svestan da je zazvuao bezvezno. Nije voleo
kada ljudi naglas opaze neto to je oigledno, a, eto, sad je sam to
uinio. Nije se mogao otresti oseaja uznemirenosti. Ugledati Magnusa
tu, usred Demove sobe, bilo je kao da je ugledao vilinskog viteza
posednutog meu pravobraniocima pod sedim perikama u Old Bejliju.9
Magnus je spustio rukavice na sto, pa je priao krevetu. Pruio je
ruku da se uhvati za jedan od stubova, pre nego to e pogledati
Dema, toliko mirnog i belog da je izgledao kao da je isklesan na nekoj
nadgrobnoj ploi. Dems Karsters, rekao je, apnuvi te rei u pola
glasa kao da izgovara ini.
Umire, ree Vil.
Toliko mogu i sam da vidim, to je moglo da zazvui hladno, ali se
u Magnusovom glasu krilo itavo more tuge, tuge koju je Vil zapazio,
trgnuvi se im ju je prepoznao. Zar nisi mislio da ima jo nekoliko
dana, moda i nedelja?
Ne radi se samo o nedostatku opijata, Vilov je glas zazvuao
zaralo; nakaljao se. Stavie, imamo ga jo malo, i dali smo mu ga. Ali
popodne je izbio neki sukob u kojem je izgubio krvi, to ga je
onemoalo. Plaimo se da nije dovoljno jak da bi se sam od sebe
oporavio.
Posegavi ka njemu, Magnus je sasvim neno pridigao Demovu
aku. Na bledim je prstima imao modrice, a plave su mu se vene irile
poput ispreplitanih reka pod koom zgloba. Pati li?
Ne znam.
Moda bi bilo najbolje da ga pusti da umre, Magnus je pogledao
Vila tamnim zlatno-zelenim oima, Svaki ivot ima kraj, Vile. A ti si
znao, kada si ga odabrao, da e umreti pre tebe. Vil se zagledao ispred
sebe. Oseao se kao da srlja nekim mranim tunelom kojem nema
kraja, a nema ni zidova da se uhvati za njih i uspori pad. Ako misli da
bi tako bilo najbolje za njega.
Vile, Magnusov glas bee nean, ali uznemiren. Jesi li me doveo
ovamo u nadi da u mu pomoi?
Vil ga je slepo pogledao. Ne znam zato sam te pozvao, ree.
Mislim da nije zato to sam mislio da moe bilo ta da uini. Ve
vie zato to sam mislio da si jedini koji bi moda razumeo. Magnus se
iznenadio: Jedini koji bi moda razumeo?
Ve mnogo dugo ivi, ree Vil. Mora da si mnoge gledao kako
umiru, mnoge koje si voleo. A uvek preivi i ide dalje. Magnus je i
dalje delovao zapanjen. Pozvao si me ovamo, veca, na Institut, odmah
nakon borbe u kojoj ste zamalo svi pobijeni, da bismo priali?!
Sa tobom mogu oputeno da priam, ree Vil, ne znam zato.
Magnus je polagano zavrteo glavom, pa se oslonio o stub kreveta.
Stvarno si mlad, promrmljao je. A opet se ni ne seam da me je bilo
koji Senolovac ikada pozvao samo da bismo zajedno prekratili pozne
sate.
Ne znam ta da radim, ree mu Vil. Mortmejn je oteo Tesu, a
meni se ini da znam gde bi mogla biti. Jednim delom sebe najvie bih
voleo da poem za njom. Ali ne mogu da ostavim Dema. Poloio sam
zakletvu. ta ako se probudi usred noi i otkrije da nisam tu? Izgledao
je izgubljeno kao detence. Mislie da sam ga svojevoljno napustio, da
me nije briga to umire. Nee shvatiti. A, opet, da sada moe da
progovori, zar mi ne bi rekao da poem za Tesom? Zar ne bi i sam to
poeleo? Vil je zagnjurio lice u ake. Ne mogu da odluim, i to me
strano kida.
Magnus se nekoliko dugih trenutaka zagledao u njega. Zna li da si
zaljubljen u Tesu?
Ne, Vil je zgranuto pridigao lice. Ne. Nikada mu ni rei nisam
rekao. Ne treba da se nosi sa tim teretom.
Duboko udahnuvi, Magnus mu se neno obratio: Vile. Hteo si da
uje moju mudrost, kao nekoga ko je proiveo tolike ivote i pokopao
mnoge svoje ljubavi. Mogu ti rei da je kraj ivota zbir ljubavi koje si
tokom njega proiveo, da, u ta god da si se zakleo, nije bitno da li si tu
na kraju Demovog ivota. Bitno je to si bio u svakom drugom
trenutku. Otkad ste se upoznali, ti ga nisi naputao i nikada mu nisi
uskraivao ljubav. To je najhitnije.
Stvarno tako misli, ree Vil zaueno, pa je dodao, zato si
toliko dobar prema meni? I dalje ti dugujem uslugu, je li tako? Pamtim
to, da zna, mada se nikada nisi pozvao na to.
Nisam?, ree Magnus, pa mu se nasmeio. Vile, ti se prema meni
ophodi kao prema ljudskom biu, kao prema osobi sebi nalik; retko se
koji Senolovac tako ophodi prema jednom vecu. A nisam ba toliko
bezduan da zatraim uslugu od momka slomljenog srca. I to jednog za
kojeg, inae, mislim da e jednoga dana postati veoma dobar ovek. I
stoga u ti rei sledee. Ostau tu kada ode, da bdim nad Demom
umesto tebe, a ako se probudi, rei u mu gde si otiao, i da si to uradio
za njega. I uiniu sve to mogu da mu sauvam ivot: nemam jin fena,
ali imam svoje arolije, a moda pronaem neto u jednoj staroj knjizi
ini to bi mu moglo pomoi.
Raunau ti to kao veliku uslugu, ree Vil.
Magnus je i dalje stajao zagledan u Dema. Tuga mu je bila urezana
na licu, na licu koje je inae bilo veselo ili zajedljivo ili ravnoduno, tuga
koja je iznenadila Vila. Jer radi ega bi ta negdanja al tako lagano na
povrinu izbila, nego da bih duu svoju izlio u prainu, volei nekoga ko
umreti mora?, ree Magnus.
Vil ga je pogledao: Odakle to bee?
Iz Ispovesti Svetog Avgustina, ree Magnus. Pitao si me kako ja,
kao besmrtnik, preivim tolike smrti. Nema tu neke posebne tajne.
Istrpi sve to je nepodnoljivo, prosto izdri. I to je to. Odmakao se
od kreveta. Dau ti koji trenutak nasamo sa njim, da se oprosti ako
eli. Pronai e me u biblioteci.
Ostavi bez rei, Vil mu je samo klimnuo, i Magnus je pokupio
rukavice, okrenuo se i napustio sobu. Vilu se u glavi zarojie misli.
Ponovo je pogledao Dema, nepominog u krevetu. Moram da se
pomirim sa injenicom da je ovo kraj, pomislio je, ali se ak i u mislima
oseao isprazno i odsutno. Moram da prihvatim da me Dem vie nikada
nee pogledati, da mi se vie nikada nee obratiti. Istrpi sve to je
nepodnoljivo, prosto izdri. I to je to.
A opet mu se sve to nije inilo stvarno, ve vie kao san. Ustavi,
nagnuo se nad Demovim mirnim telom. Blago je taknuo svoga
parabataija po obrazu, koji bee leden.
Atque in pepetuum, frater, ave atque vale, apnuo je. Rei iz pesme
nikada mu nisu zazvuale podesnije: uvek i zauvek, brate, zdravo i
zbogom.
Okrenuo se od kreveta uspravivi se. I na to je osetio da ga je neto
vrsto steglo oko ruke. Spustivi pogled, video je Demovu aku oko
svoje. Nekoliko je trenutaka bio previe zapanjen da bi mogao da uradi
bilo ta sem da zuri.
Nisam jo mrtav, Vile, ree Dem tihim glasom, tanunim, ali
jakim poput ice. Na ta je Magnus mislio kada te je pitao da li znam
da si zaljubljen u Tesu?
 11.
STRAH OD NOI

Mada mi je duu tama svila,

obasjana svetlom na nebo e doi,
predugo voleh zvezde sjajne
da bih se plaio mrane noi.
Sara Vilijams, Stari zvezdoatac

Vile?
Nakon preduge tiine i sluanja samo Demovog isprekidanog
disanja, udisaja i izdisaja, Vilu se naas uinilo da je umislio glas svog
najboljeg druga koji mu se obraa u polutami. Kada je Dem pustio
Vilovu ruku, ovaj se srozao u fotelju pored postelje. Srce mu je tuklo
kao ludo, to od olakanja, to od mune jeze.
Dem je pomerio glavu prema njemu, na jastuku. Oi mu behu
tamne, poto im srebrna boja nestade pred crnom. Nekoliko trenutaka
dva su mladia samo zurila jedan u drugog. Slino zatiju uoi
uputanja u bitku, pomislio je Vil, kad te misli napuste pred
neizbenim.
Vile, ree Dem opet, zakaljavi se, te je morao da pokrije usta
rukom. Kada ju je sklonio, prsti mu behu krvavi. Jesam li... sanjao?
Vil se naglo trgao. Dem je maloas zazvuao posve jasno, posve
uvereno - Na ta je Magnus mislio kada te je pitao da li znam da si
zaljubljen u Tesu? - ali se inilo da ga je taj nalet snage napustio i da je
sada opet zvuao oamueno i zbunjeno.
Zar je Dem stvarno uo ta mu je Magnus rekao? I ako jeste,
postoje li izgledi da sve to prihvati kao san, kao grozniavo privianje?
Vila je pomisao na to ispunila meavinom olakanja i razoarenja.
Sanjao ta?
Dem se zagledao u svoju krvavu aku, koja se potom polagano
skupila u pesnicu. Borbu u dvoritu. Desamininu smrt. A nju su
odveli, jelda? Tesu?
Jesu, apnuo je Vil, pa je ponovio rei koje mu je arlota bila
kazala. Njega nisu uteile, ali Dema moda hoe. Jesu, ali mislim da je
nee povrediti. Sea se da je Mortmejn eli nepovreenu.
Moramo je pronai. Zna i sam, Vile. Moramo..., Dem se sa
mukom pridigao, na ta odmah opet poe da kalje. Krv prsnu po
belom prekrivau. Vil je drao Demova krhka i uzdrmana ramena dok
kaalj nije prestao da mu protresa telo, pa je zatim uzeo jednu od
vlanih krpa sa natkasne da mu obrie ruke. Kada je pokuao da obrie
svome parabataiju krv sa lica, Dem mu je neno uzeo krpu uozbiljenog
pogleda: Nisam dete, Vile.
Znam. Vil je povukao ruke. Nije ih oprao jo od borbe u dvoritu,
te mu se Desaminina sasuena krv sada pomeala sa Demovom
sveom na prstima.
Dem je duboko udahnuo. I on i Vil su saekali da vide da li e ga
zbog toga opet spopasti kaalj, ali poto nije, Dem ree: Magnus ree
da si zaljubljen u Tesu. Je li istina?
Jeste, ree Vil, oseajui se kao da pada sa litice. Jeste, istina je.
Demove razrogaene oi zablistae u tami: Voli li i ona tebe?
Ne, Vil ree napuklim glasom. Rekao sam joj da je volim,. ali nju
to nije pokolebalo u ljubavi prema tebi. Ona tebe voli. Dem je blago
popustio stisak oko krpe u rukama. Rekao si joj, ree, da si zaljubljen
u nju.
Deme...
Kad je to bilo, i kakav li te je to oaj naterao na tako neto?
Desilo se jo pre nego to ste se verili. Onoga dana kada sam otkrio
da kletva ne postoji, Vil ree potreseno. Otiao sam do nje da joj
kaem da je volim. Rekla mi je najljubaznije koliko je ve mogla da ne
voli mene nego tebe, i da ste se verili. Vil je oborio pogled: Ne znam
da li ti to ita znai, Demse. Ali ja zaista nisam znao da ti je stalo do
nje. Bio sam u celosti zanet sopstvenim oseanjima.
Dem se zagrizao za donju usnu, te mu se neto boje vratilo u belu
kou. Izvini to u ovo da te pitam... ali, ne radi se o prolaznom zanosu,
o kratkotrajnoj simpatiji...?, prekinuo se, zagledan u Vilovo lice. Ne,
apnuo je, vidim da nije tako.
Volim je dovoljno da bih se, nakon to me je uverila da e biti
srena uz tebe, zakleo sebi da nikada vie neu progovoriti o svojoj
udnji, da nikada svoju naklonost neu iskazati ni reju ni potezom, da
joj ni reima ni delima neu kvariti sreu. Oseanja mi se nisu menjala,
ali mi je toliko stalo do nje i tebe da neu rei nita to bi naruilo to
to ste skupa pronali, rei pokuljae sa Vilovih usana; inilo mu se da
nema razloga da ih vie zadrava. Ako e ga Dem ve zamrzeti, bar e
ga mrzeti zbog istine, a ne zbog lai.
Dem se inio pogoen. Strano mi je ao, Vile. Mnogo mi je ao,
Vile, mnogo. Eh, da sam samo znao...
Vil se skljokao u naslonjau. ta si uopte mogao da uradi?
Mogao sam da otkaem veridbu...
I da oboma slomi srca? Kakve bih ja koristi imao od toga? Drag si
mi kao druga polovina moje due, Deme. Nikada ne bih mogao biti
srean ako si ti nesrean. ATesa... Tesa te voli. Koliko bih grozno
udovite ispao kada bih uivao u injenici da sam dvoma ljudima koje
volim najvie na svetu naneo bol samo da bih osetio to zadovoljstvo
da, kad ve ne moe biti moja, Tesa ne bude niija?
Ali ti si moj parabatai. Ako pati, ja elim da ti ublaim patnje...
Ovo je neto, ree Vil, oko ega me ne moe uteiti.
Dem je odmahnuo glavom. Ali kako je mogue da nisam nita
primetio? Rekao sam ti da sam video da se oni zidovi oko tvoga srca
sputaju. Mislio sam... mislio sam da znam zbog ega; rekao sam ti da
znam da si oduvek nosio teret u sebi, i znam da si otiao do Magnusa.
Mislio sam da si se moda posluio njegovim maijama, da se
oslobodi umiljene krivice. Da sam ikako znao da je bilo zbog Tese,
budi siguran, Vile, da joj nikada ne bih otkrio svoja oseanja.
Otkud si mogao da zna? Ma koliko se oseao bedno, Vil se takoe
oseao i osloboeno, kao da je skinuo teko breme sa sebe. inio sam
sve to sam mogao da sve to sakrijem i poreknem. A ti... ti nikada nisi
skrivao svoja oseanja. Kada se osvrnem, vidim da je sve bilo isto i
jasno, a ja opet nita nisam primetio. Zgranuo sam se kada mi je Tesa
rekla da ste se verili. Ti si u mome ivotu oduvek bio izvor svega
dobrog, Demse. Nikada mi nije palo na pamet da e mi biti izvor
patnje i stoga pogreih to nikada nisam ni pomislio na tvoja oseanja.
Zato sam i bio toliko zaslepljen.
Dem je zamurio. Kapci mu behu zaseneni plavim, tanki poput
pergamenta. Duboko sam oaloen zbog tvoje patnje, rekao je, ali
mi je drago to je voli.
Drago ti je?!
Lake mi je, ree Dem, da te zamolim da uradi ono to bih
eleo da uradi: da me ostavi i krene za Tesom.
 Sada? Ovako?
Dem mu se, zaudo, i nasmeio: Pa, zar nisi to i nameravao kada
sam te uhvatio za ruku?
Ali... ja nisam verovao da e se ponovo osvestiti. Sada je drukije.
Ne mogu te ovakvog ostaviti, da se sam suoi sa time sa ime mora
da se suoi...
Dem je podigao ruku, i Vilu se na tren uinilo da trai njegovu
aku, ali je umesto toga samo zario prste u tkaninu Vilove koulje. Ti si
moj parabatai, rekao je, sam si rekao da mogu da zatraim od tebe
bilo ta.
Ali zakleo sam se da u ostati uz tebe. Dok nita do smrti ne rastavi
tebe i mene...
Smrt e nas svakako rastaviti.
Zna i sam da su te rei iz zakletve deo vee celine, ree Vil.
Obavei me da te nikada ne napustim, da se nikada od tebe ne odvratim:
jer kuda ti krene, idem i ja za tobom.
Dem je zavapio svom raspoloivom snagom: Ne moe poi tamo
gde ja idem! Niti bih ja to eleo!
Ne mogu ni otii i ostaviti te tu da umre!
Eto. Rekao je to, izgovorio je tu re, priznao je tu mogunost.
Umreti.
Nikome drugome ne mogu ovo poveriti, Demov pogled bee
uaren, grozniav, gotovo izbezumljen. Misli da ne znam da ako ti ne
poe za njom, niko drugi nee? Misli da me ne ubija to to ja ne mogu
da poem, to bar sa tobom ne mogu da poem? Nagnuo se prema
Vilu. Koa mu bee bela poput zamuenog stakla oko lampe, i pritom se
inilo da, ba kao iz iste takve jedne lampe, svetlost ija kroz njega iz
nekog unutranjeg izvorita. Pomerio je ruke preko prekrivaa. Uzmi
mi ruke, Vile. Vil je utrnulo sklopio ruke oko Demovih. Uinilo mu se
da je osetio titraj bola u parabatajskoj runi na grudima, kao da ona zna
neto to on ne zna, pa ga upozorava na predstojei bol, bol toliko jak
da nije znao kako e ga izdrati i preiveti. Dem je moj veliki greh,
rekao je Magnusu, a ovo, sada, bee kazna za to.
Mislio je da je gubitak Tese njegova pokora; nije ni pomislio kako e
mu biti kada ih oboje izgubi.
Vile, ree mu Dem. Sve sam ove godine pokuavao da ti dam
ono to sam sebi nisi mogao da da.
Vilove se ruke stegnue oko Demovih, koje bebu tanane poput
para granica. ta to?
 Veru, ree Dem. Da si bolji nego to si mislio da jesi. Pratanje,
kako ne bi veito kanjavao sebe. Uvek sam te voleo, Vile, ta god da si
radio. A sada mora da uradi za mene ono to ja sam ne mogu. Da
bude moje oi, koje ja vie nemam. Da bude moje ruke, koje ja vie ne
mogu da koristim. Da bude moje srce kada moje prestane da kuca.
Ne, ree Vil izbezumljeno. Ne, ne, ne. Neu da budem nita od
toga. Tvoje e oi jo gledati, tvoje e ruke jo dodirivati, tvoje e srce
nastaviti da kuca.
A ta ako nee, Vile...
Da mogu da se prepolovim, sad bih to uradio - da jedna polovina
mene ostane tu uz tebe, a druga da poe za Tesom...
Od samo pola tebe nijedan od nas ne bi imao koristi, ree Dem.
Ne verujem da bi iko drugi poao za njom, niko drugi ne bi dao
sopstveni ivot, kao to bih ja uinio, da spase njen. Zamolio bih te da
poe u taj poduhvat ak i da ne znam za tvoja oseanja, ali poto sam
siguran da je voli isto kao ja, Vile, u tebe se pouzdam vie nego u ikoga
drugog, i verujem u tebe vie nego u ikoga drugog, znajui da tvoje
srce, kao i uvek, osea isto kao moje po ovom pitanju. Wo men shijie bai
xiong di - vie smo od brae, Vile. Poi na put, na koji polazi ne samo
zbog sebe, ve zbog obojice.
Ne mogu te ostaviti da se sam suoi sa smru, apnuo je Vil, ali je
znao da je poraen; pesak u peanom satu njegove volje uveliko je
iscurio.
Dem je dodirnuo parabatajsku runu na ramenu kroz tananu
tkaninu koulje. Nisam sam, ree. Gde god da smo, uvek emo biti
jedno.
Vil se polako digao. Nije mogao da veruje da radi to to radi, ali bilo
je jasno da je ipak tako, jasno poput srebrnog ruba oko Demovih, sada
crnih, oiju. Ako nas eka neki ivot nakon ovog, rekao je, neka se u
njemu opet sretnem sa tobom, Demse Karsterse.
Bie i drugih ivo ta, Dem je ispruio ruku i oni naas stegnue
jedan drugom ake, kao to su uradili tokom parabatajskog obreda,
ispreplitavi meusobno prste oko zajednikih vatrenih prstenova.
Svet ti je kao toak, rekao je. Kada se uzdignemo ili padnemo, inimo
to zajedno.
Vil je jae stegao Demovu ruku. Pa, ree stegnutog grla, ako ve
kae da me eka drugi ivot, pomolimo se zajedno da i njega dobrano
ne zeznem kao ovaj.
Dem mu se na to nasmeio, osmehom kojim je oduvek, ak i u
Vilovim najmranijim trenucima, umeo da ga smiri. Mislim da za tebe
jo ima nade, Vile Herondejle.
Potrudiu se da nauim da je pronaem kada tebe ne bude bilo da
mi pokae kako.
Tesa, ree Dem, poznaje i oaj i nadu. Moete jedno drugo
nauiti. Pronai je, Vile, i reci joj da sam je oduvek voleo. Oboje imate
moj blagoslov, koliko god da vam on znaio.
Pogledi im se zadrae jedan na drugom. Vil nikako nije mogao da
natera sebe da se oprosti, ili da kae bilo ta drugo. Samo je jo jednom
stegnuo Demovu aku, pre nego to e je pustiti, pa se okrenuo i
izaao kroz vrata.

Konji su bili smeteni u staji iza Instituta - to bee Sirilovo podruje

preko dana, na koje je retko ko od njih zalazio. Staja je nekada zapravo
bila stari upni dom, sa podom od neravnog kamena, sada
besprekorno istim. Pregrade su se irile du zidova, mada su samo
dve bile zauzete: u jednoj je bio Balije, a u drugoj Ksant, obojica usnuli
mada su im se repovi blago trzali, kao to ve to ide kod konja kada
spavaju. Jasle su im bile pune sveeg sena, dok je po zidovima visila
konjska oprema, uglancana do vrhunskog sjaja. Vil je odluio da e,
ukoliko se vrati sa poduhvata iv, gledati da kae arloti da Siril
odlino obavlja posao.
Vil je probudio Balija neno mu neto apnuvi, pa ga je izveo iz
njegove pregrade. Jo su ga kao deaka nauili da osedla i zauzda konja,
pre nego to je uopte doao na Institut, pa je sada mogao da pusti
misli da mu lutaju dok nije provukao uzengije kroz kaieve, proverio
obe strane sedla i paljivo gurnuo ruku ispod Balija da prikopa kolan.
Nije ostavio nikakvu poruku za sobom, nikakvu beleku za bilo
koga sa Instituta. Dem e im ve rei gde je otiao, jer je Vil otkrio da
sada, u trenutku kada su mu najpotrebnije bile reci, koje je inae sa
lakoom pronalazio, nije mogao da ih iznae. Nije mogao ni da zamisli
da bi sada zapravo mogao da se oprosti sa njima, pa je umesto toga u
mislima prelazio sve to je spakovao u bisage: opravu, istu koulju i
okovratnik (ko zna kada e opet morati da izgleda kao gospodin?), dve
stele, sve oruje koje je mogao da ponese, hleb, sir, sueno voe i
obinjaki novac.
Poto je Vil privrstio kolan, Balije je podigao glavu i zanjitao. Vil je
naglo okrenuo glavu. Tanana enska prilika stajala je u vratima staje.
Vil je gledao kako die desnu ruku da bi kamen-runa blesnula i osvetlila
joj lice.
Sesili, ogrnuta plavim somotskim ogrtaem, crne kose rasputene
oko lica. Stopala joj, bosa, virie pod rubom ogrtaa. Uspravio se. Sesi,
ta ti trai tu?
Zakoraila je prema njemu, pa je zastala na pragu i bacila pogled ka
bosim nogama. To bih i ja tebe mogla da pitam.
Volim da priam nou sa konjima. Odlino su drutvo. A ti ne bi
trebalo da se eta okolo u spavaici. Lajtvudovi se moda vrzmaju
hodnicima.
Mnogo si mi duhovit. Kuda si poao, Vile? Ako ide da trai jin fen,
povedi me sa sobom.
Nisam krenuo da traim jo jin fena.
Spoznaja joj se pojavila u plavim oima: Ide za Tesom. Ide na
Kader Idris.
Vil je klimnuo glavom.
Povedi i mene, rekla je, povedi me sa sobom, Vile.
Vil nije mogao da je pogleda; otiao je po obol i uzde, mada su mu
se ruke tresle kada ih je skinuo i okrenuo se nazad Baliju. Ne mogu te
povesti sa sobom. Ne moe jahati Ksanta - nisi obuena za tako neto
- a obian konj bi nas samo usporio u putu.
Konji koji su vukli koiju su automatom. Ne oekuje valjda da e
ih sustii...?
Ne oekujem. Balije moda jeste najbri konj u Engleskoj, ali i on
mora da odmori i odspava. Ve sam se pomirio sa time. Neu ih stii na
putu. Jedino mi ostaje nada da u stii do Kader Idrisa pre nego to
bude prekasno.
Daj da onda krenem za tobom, i ne brini se ako mi odmakne...
Budi razumna, Sesi!
Razumna?, raestila se. Ja pred sobom vidim brata koji opet
odlazi od mene! Godine su prole, Vile! Godine, a ja sam ipak dola u
London da te pronaem, i sada kada smo opet zajedno, ti odlazi!
Balije se nelagodno uzvrpoljio kada mu je Vil namestio obol u usta i
navukao mu uzde preko glave. Balije nije voleo vikanje. Vil ga je smirio
spustivi mu ruku na vrat.
Vile, Sesili je zazvuala vrlo opasno, pogledaj mc, ili u smesta
otii da probudim sve u kui da bih te zaustavila, kunem se da hou.
Vil je prislonio glavu uz vrat konja zamurivi. Oseao je miris sena
i konja, platna, znoja i neto slatkastog mirisa dima koji mu se uvukao
u odeu od vatre u Demovoj sobi. Sesili, tekao je. Moram da budem
uveren da si tu, na najsigurnijem mestu, inae ne mogu da krenem. Ne
mogu da se plaim za Tesu ispred sebe i za tebe iza sebe na putu, jer u
se slomiti od tolikog straha. Ve se previe onih koje volim nalazi u
opasnosti.
Usledio je dug tajac. Vil je mogao da uje otkucaje Balijevog srca
pod uhom, i nita drugo. Zapitao se da li je Sesili otila, da li se udaljila
jo dok joj se obraao, da moda obavesti ukuane. Podigao je glavu.
Ali ne, Sesili je i dalje stajala na istom mestu sa kamen-runom u
ruci. Tesa je rekla da si me jednom dozivao, rekla je. Kada si bio
bolestan. Zato ba mene, Vile?
Sesili, tiho je izdahnuo njeno ime iz sebe. Godinama si bila moj...
moj talisman. Mislio sam da sam ja ubio Elu. Napustio sam Vels da bi ti
bila bezbedna. Dok god sam u svojoj glavi mogao da zamislim da ti
dobro ide, da si srena i zdrava, patnja koju sam oseao jer ste mi ti,
majka i otac nedostajali, bila je vredna toga.
Nikada nisam shvatala zato si otiao, ree Sesili. A i mislila sam
da su Senolovci udovita. Nisam shvatala zato si doao ovamo, pa
sam mislila, oduvek sam tako mislila, da u kada stasam, doi ovamo i
napraviti se da i sama hou da postanem Senolovac, dok te ne ubedim
da se vrati kui. Nakon to sam saznala za kletvu, nisam vie znala ta
da mislim. Bilo mi je jasno zato si doao ovamo, ali ne i zato si
ostao.
Dem...
Ali ak i ako on umre, rekla je, na ta se on trgao, nee se vratiti
kui mami i tati, jelda? Sada si Senolovac u srcu i dui. Kao to otac
nikada nije bio. Zato si toliko tvrdoglavo odbijao da im pie. Ne zna
kako da zatrai oprotaj i istovremeno im kae da se ne vraa kui.
Ne mogu se vratiti kui, Sesili, to vie nije moja kua. Ja sam
Senolovac. To mi je sada u krvi.
Zna da sam ti sestra, jelda?, rekla je. I meni je to isto tako u krvi.
Rekla si da si se pravila. Nekoliko trenutaka joj se zagledao u lice,
pa ree polagano: Ali nisi, jelda? Gledao sam te kada veba, kada se
bori. I ti to osea u sebi isto kao i ja. Kao da je pod Instituta prvo
vrsto tle pod tvojim nogama. Kao da si pronala mesto kojem
pripada. Ti jesi Senolovac.
Sesili nita nije rekla.
Vil je osetio da mu se usne izvijaju u eretski osmeh. Drago mi je,
rekao je. Drago mi je to e na Institutu biti Herondejlovih ak i ako
ja...
ak i ako se ti ne vrati? Vile, daj da poem sa tobom, daj da ti
pomognem...
Ne, Sesili. Zar ti nije dovoljno to prihvatam da e izabrati ovakav
ivot, ivot neprestanih borbi i opasnosti, iako sam ja za tebe oduvek
eleo mnogo veu sigurnost? Ne, ne mogu ti dopustiti da poe sa
mnom, ak i ako me omrzne zbog toga.
Sesili je uzdahnula na to: Ne mora ba toliko da drami, Vile. Ne
mora stalno uporno da misli da te ljudi mrze iako je oito da te ne
mrze.
Ja uvek dramim, ree Vil. Da nisam postao Senolovac, imao bih
blistavu budunost na pozornici. Uopte ne sumnjam da bi me
doekivali sa ovacijama.
Sesili to ba i nije bilo preterano smeno. Vil nije mogao da je krivi.
Ne zanima mene tvoje izvoenje Hamleta, rekla je. Ako ve ne da da
poem sa tobom, onda mi bar obeaj da e ako sada ode... obeaj mi
da e se vratiti.
Ne mogu ti tako neto obeati, ree Vil, ali ako budem mogao da
ti se vratim sigurno u se vratiti. A ako se vratim, pisau majci i ocu.
Toliko ti mogu obeati.
Ne, rekla je Sesili, bez pisama. Obeaj mi da e, ako se vrati,
poi majci i ocu sa mnom, da im kae zato si otiao, da ih ne krivi,
da ih i dalje voli. Ne traim da se vrati da bi ostao tamo. Ni ti ni ja se
tamo vie ne moemo vraati za stalno, ali pruiti im malo utehe od
nas ne iziskuje mnogo. I nemoj mi rei da je to protivno pravilima, Vile,
jer vrlo dobro znam da oboava da ih kri.
Eto, vidi?, ree Vil. Ipak bar malo poznaje svoga brata. Dajem ti
re da u, ukoliko se svi ti uslovi ispune, uiniti kako trai.
Ramena i lice joj se opustie. Izgledala je sitno i nezatieno tako,
bez ljutnje na licu, mada je znao da nije ni jedno ni drugo. I, Sesi, ree
joj tiho, pre nego krenem, htedoh ti neto dati.
Posegao je rukom u koulju da preko glave svue ogrlicu koju mu je
Magnus dao. Zanjihala se, presijavajui se raskonom rubin-crvenom
bojom, na priguenom svetlu tale.
Tvoja enska ogrlica?, ree Sesili. Pa, moram priznati da ti nikako
ne pristaje.
Priavi Sesili, spustio joj je blistavi lani preko crnokose glave.
Rubin joj je legao oko grla kao da je napravljen za nju. Pogledala ga je,
uozbiljenog pogleda. Uvek da je nosi. Upozorie te na dolazak
demona, ree Vil. Pomoi e ti da bude sigurna, to i ja lino elim za
tebe, i pomoi e ti da bude ratnica, to ti lino eli za sebe.
Prislonila mu je ruku uz obraz: Da bo ti, Gwilym. Byddafyn dy golli di
I ja tebe, rekao joj je. Vie je ne gledajui, okrenuo se prema Baliju
da skoi u sedlo. Odmakla se kada je poterao konja ka vratima tale i
kada je, pognuvi glavu pred vetrom, izjurio u no.

Tesa se iz snova o krvi i metalnim udovitima najednom naglo

probudila, sva zadihana.
Leala je sklupana poput deteta na klupi velike koije, iji prozori
behu skroz prekriveni debelim plianim zavesama. Sedite je bilo
tvrdo i neudobno, oseala je da je opruge bodu sa strane kroz tkaninu
haljine koja sama po sebi bee pokidana i isprljana. Kosa joj je,
rasputena, padala u tananim pramenovima oko lica. Naspram nje,
uurena u suprotnom uglu koije, sedela je neka nepomina prilika, u
celosti obavijena debelim crnim putnikim ogrtaem postavljenim
krznom, nisko navuene kapuljae. Nikoga drugog nije bilo u koiji.
Tesa se sa mukom pridigla, borei se sa naletom vrtoglavice i
munine. Spustivi ruke preko trbuha, pokuala je duboko da udahne,
ali joj smrdljivi vazduh u koiji nije mnogo umirio stomak. Kada je
prislonila ruke uz grudi, osetila je da joj znoj curi niz gornji deo haljine.
Nee vam valjda pripasti muka?, ree neki promukli glas. Dodue,
to katkad jeste nuspojava hloroforma.
Lice se kripavo pomerilo prema njoj pod kapuljaom i Tesa je
ugledala gospou Blek. Na stepenitu Instituta bila je odve
prepadnuta da bi zaista prouila pojavu njene negdanje otmiarke, ali
se sada stresla videvi je izbliza. Koa joj je imala zelenkastu nijansu,
oi behu proarane crnim venicama, a usne otromboljene otkrivajui
siv jezik pogledu.
Kuda me vodite?, pitala ju je Tesa. Bese to prvo to junakinje
gotskih romana pitaju kada ih otmu, to ju je oduvek ivciralo, ali je
sada shvatila da zaista ima smisla. Kad se naete u ovakvoj prilici, prvo
to elite da znate jeste kuda idete.
Mortmejnu, ree gospoa Blek. I to su svi podaci koje ete izvui
iz mene, devojko. Izdata su mi vrlo stroga uputstva.
Tesa nita drugo nije ni oekivala, ali joj se grudi ipak stegoe
liavajui je vazduha. Mahinalno se odmakla od gospoe Blek ne bi li
povukla zavesu sa svog prozora.
Napolju je bilo mrano, uz napola skriveni mesec. Seoski krajolik
bee brdovit i krevit, nigde ni takice kakvog svetla koje bi odavalo
neko naselje. Iz zemlje se svuda uzdizahu gomile crnog stenja. Tesa je,
neupadljivo koliko je ve mogla, dohvatila kvaku i pomerila je, ali je bila
zakljuana.
Bolje ne pokuavajte, ree joj Mrana sestra. Ne moete
otkljuati vrata, a i da pobegnete, opet bih vas uhvatila. Sada sam
mnogo bra nego to pamtite.
Zato ste onako nestali na stepenicama?, pitala ju je Tesa. Na
Institutu?
Gospoa Blek joj se nadmono osmehnula: Nestala u vaim oima.
Ali sam se samo hitro pomerila, pa se opet vratila. To mi je poklon od
Mortmejna.
Zato ovo radite?, ree joj Tesa osorno. Iz zahvalnosti Mortmejnu?
Nije da je imao neko miljenje o vama. Poslao je Dema i Vila da vas
ubiju kada je u vama video smetnju.
im je izgovorila Demovo i Vilovo ime, prebledela je pred naletom
seanja. Oteli su je dok su se Senolovci oajniki borili za sopstvene
ivote na stepenitu Instituta. Da li su odbili automatone? Da li je neko
od njih povreen, ili, ne daj boe, ubijen? Ali ona bi to sigurno znala,
osetila bi da se tako neto desilo Demu ili Vilu? Podsvesno je uvek bila
povezana sa njima, poto behu deo njenog srca.
Ne, ree gospoa Blek. Da vam odgovorim na to pitanje to vam
viri iz oiju, ne biste vi znali da li je bilo koji od njih dvojice mrtav, od
tih lepukastih mladih Senolovaca koje toliko volite. Ljudi uvek misle
da bi, ali ukoliko nema arobne spone kao to je spona izmeu
parabataija, sve je to ista uobrazija. Iscerila se i zubi joj blesnue
metalnim sjajem u polumraku. Da nisam dobila nareenje od
Mortmejna da mu vas dovedem nepovreenu, ostavila bih vas tamo da
vas iseckaju na froncle.
Zato eli da me dovedete nepovreenu?
Vi i vaa zapitkivanja. Ve sam i zaboravila koliko znate biti
dosadni. Postoje neki podaci koje on eli, a koje mu samo vi moete
dati. A, inae, i dalje eli da se oeni vama. ime samo ispada budala.
Ali ta se mene tie ako mu budete ili na ivce celoga ivota; ja znam
ta hou od njega, i posle toga ima da se izgubim.
Ali ne znam ta bih ja to mogla znati to bi moglo da zanima
Mortmejna!
Gospoa Blek je frknula na to: Kako ste samo mladi i glupavi. Vi
niste ljudsko bie, gospoice Grej, i uopte ne shvatate ta sve moete
da uradite. Moda bismo vas i vie nauile da niste bili toliko jogunasti.
Ali ete zato uskoro otkriti da Mortmejn ni u kom sluaju nije toliko
popustljiv kao uitelj.
Popustljiv?, brecnula se Tesa. Do krvi ste me tukle!
Ima i tota gore od telesnog bola, gospoice Grej. Mortmejn ima
vrlo malo milosti u sebi.
Upravo tako, Tesa se nagnula ka njoj, na ta joj je mehaniki
aneo dvaput zakucao pod gornjim delom haljine. Zato biste onda
radili to to trai od vas? Znate da mu ne moete verovati, znate da bi
vas vrlo rado unitio...
Potrebno mi je to to on moe da mi da, ree gospoa Blek. I
uiniu sve to moram da do toga doem.
A ta bi to bilo?, zapitala ju je Tesa.
ula je kako se gospoa Blek nasmejala, da bi Mrana sestra potom
svukla kapuljau i otkopala okovratnik ogrtaa.
Tesa je u istorijskim itankama itala o glavama nataknutim na
koeve iznad Londonskog mosta, ali nikada nije ni zamiljala koliko bi
to grozno moglo da izgleda. Bilo je oito da raspadanje koje je gospoa
Blek morala da pretrpi nakon to joj je glava bila odseena nije bilo
uklonjeno, poto joj je dronjava siva koa visila oko metalnog iljka na
koji joj lobanja bee nabijena. Tela nije imala, samo stubasto pare
glatkog metala sa kog su trale dve zglavkaste ruke nalik tapovima.
Sive rukavice od jaree koe koje pokrivahu ta god da joj je ve ostalo
od aka visie sa vrhova tih ruku, inei opti utisak jo sablasnijim.
Tesi se ote vrisak.
 12.
UTVARE NA PUTU

O divna, o srdana, ti mi sada kai:

jel zloin da se na ljubav prejaku odvai?
Srce odve neno, il prestrogo, kriti,
ljubavnika ili Rimljanina glumiti?
Vraa l se na nebu neko dobro delo
onima to misle umno, il umiru smelo?
Aleksander Poup, Stihovi u seanje na nesrenu gospu

Vil je stajao na vrhu niskog brda sa rukama u depovima, napeto

posmatrajui mirni seoski krajolik Bedfordira.
Izjahao je iz Londona prema Velikom severnom putu najveom
brzinom koju su on i Balije mogli da iznedre iz sebe. S obzirom da je
krenuo pred osvit, ulice su bile poprilino puste kada je protutnjao
kroz Izlington, Holovej i Hajgejt; proao je pokraj nekoliko
preprodavaa i njihovih kolica i pokojeg peaka, ali ga sem njih nije
nita ometalo, a kako se Balije nije umarao brzo koliko neki obian
konj, Vil je brzo napustio Barnet, te se sjurio kroz Juni Mimz i London
Kolni.
Vil je voleo da se da galopom - da se sljubi uz lea konja sa vetrom u
kosi dok Balijeva kopita ostavljaju kilometre puta za sobom. A, sada,
poto je napustio London, oseao je i probadajui bol i neobinu
osloboenost. Bee udno osetiti oba najednom, ali je prosto bilo tako.
Bilo je nekih jezera blizu Kolnija; stao je da napoji Balija pre nego
nastave put.
Sada, gotovo trideset milja severno od Londona, nehotice se
prisetio kako je proao ovim putem kada je, godinama ranije, dolazio
na Institut. Uzeo je jednog od oevih konja za deo puta iz Velsa, ali ga je
prodao u Stratfordu kada je shvatio da nema novca za putarinu. Sada je
znao da je tada za njega dobio ba lou cenu, i pritom mu nije bilo ni
lako da se oprosti od Hengrena10, konja kojeg je jahao od malena, mada
mu je bilo jo tee da prevali preostale milje do Londona peke. Dok
nije stigao do Instituta, stopala mu behu krvava, a i ake takoe, poto
je bio pao na putu i izgrebao ih.
Sada je pogledao u svoje ruke, dok mu je seanje na one izgrebane
lebdelo iznad njih. Tanane ake dugakih prstiju - svi su ih
Herondejlovi imali. Dem je veito govorio da je teta to nema bar
malo muzikog dara, poto su mu ake bile stvorene da pokriju
klavirske dirke. Pomisao na Dema dola mu je kao ubod igle; Vil je
odagnao tu misao, pa se ponovo okrenuo Baliju. Stao je tu, ne samo da
bi napojio konja, ve i da bi mu dao aku zobi - koja bee dobra za
brzinu i izdrljivost - i da ga pusti da predahne. Cesto je sluao o konjici
koja tera svoje konje dok ne lipu, ali ma koliko da je oajniki eleo da
se domogne Tese, neto toliko svirepo nije mu padalo na pamet.
Tu je ve bilo i neto prometa; zaprega na putu, tegleih konja sa
prikolicama iz pivnice, mlekarskih kola, ak i pokoji omnibus sa
upregnutim konjima. Da li su ti ljudi zaista morali da izau napolje
usred srede da bi se klackali putevima? Bar drumskih razbojnika nije
bilo; eleznica, naplatne rampe i valjana policija stavile su taku na
drumske pljakae jo pre nekoliko decenija. Vilu bi bilo mrsko da traci
vreme ubijajui kojekoga.
Sent Olbans je zaobiao, uopte i ne pokuavajui da zastane da
rua, u urbi da to pre stigne do Ulice Vatling - drevne rimske
saobraajnice koja se sada ravala kod Roksetera, tako da joj je jedan
deo prelazio u kotsku, a drugi je sekao pravo kroz Englesku do luke
Holihed u Velsu. Na tom je putu bilo utvara - Vil je nauo aputanja na
starom anglosaksonskom pronoena vetrom, u kojima put nazivaju
Wcelinga Strt i spominju poslednju odbranu Boadicejinih snaga,
poraenih od strane Rimljana na tom putu pre toliko godina.
Sada se - sa rukama u depovima, zagledan u seoske predele; bila
su tri sata popodne i nebo je poelo da tamni, to je znailo da e Vil
uskoro morati da porazmisli o noenju, pronalaenju neke gostionice u
kojoj bi mogao da zastane, odmori konja i odspava - nehotice prisetio
kako je ispriao Tesi da je Boadiceja dokazala da i ene mogu biti
ratnici. Tada joj nije bio rekao da je proitao njena pisma, da je ve
zavoleo njenu ratniku duu, skrivenu iza tih njenih mirnih sivih oiju.
Prisetio se jednog svog sna, plavoga neba i Tese koja sedi pored
njega na nekom zelenom brdu. Uvek e zauzimati prvo mesto u mom
srcu. estok mu se gnev razbuktao u dui. Kako se Mortmejn samo
usuuje da je takne? Bila je jedna od njih. Nije pripadala Vilu - odve je
bila svoja da bi bilo kome pripadala, ak i Demu - ali joj mesto jeste
bilo uz njih, te je u sebi opsovao Venika to to i sam nije uvideo.
Pronai e on ve nju. Pronai e je i vratiti je kui, uradie to ak i
ako ga ona ne voli, za nju, za sebe. Okrenuo se ponovo Baliju, koji ga je
mrko pogledao. Vil se bacio u sedlo.
Hajdemo, matori, ree. Sunce ve zalazi, a mi moramo stii do
Hoklifa dok ne padne mrak, jer mi izgleda kao da e kia. Zario je
potpetice konju u sapi i Balije se munjevito pokrenuo, kao da je
razumeo rei svoga jahaa.

Otiao je u Vels sam?!, upitala je arlota. Kako ste mogli da mu

dopustite da uradi neto toliko... toliko glupavo?
Magnus je slegnuo ramenima: Briga ozabludelim Senolovcima nije
moja odgovornost, niti e ikada biti. Stavie, nije mi jasno to biste
mene krivili. Proveo sam prolu no u biblioteci ekajui Vila da doe i
popria sa mnom, to nije uradio. Naposletku sam zaspao medu
knjigama o besnilu i likantropiji. Vulsi katkad ume da ugrize, pa sam
zabrinut.
Niko se nije osvrnuo na izneti podatak, mada arlota jeste izgledala
zabrinutije nego ikada ranije. Doruak je protekao u tiini, poto je
podosta njih falilo za stolom. Vilovo odsustvo nije bilo iznenaujue.
Pretpostavljali su da je pored svoga parabataija. I stoga su se uzbunili
tek kada je Siril uleteo unutra, zadihan i uzrujan, da im javi da Balija
nema u njegovoj pojati.
Pretragom Instituta naili su na Magnusa Bejna usnulog u jednom
oku biblioteke. arlota ga je prodrmala da ga probudi. Kada ga
upitae da li zna gde je Vil, Magnus im je posve iskreno kazao da
pretpostavlja da je Vil ve krenuo do Velsa sa ciljem pronalaska Tese
kako bi je vratio na Institut, ili kriom ili silom. Taj je podatak, na
njegovo iznenaenje, usplahirio arlotu, koja je odmah sazvala
sastanak u biblioteci, naredivi da se na njemu pojave svi Senolovci
Instituta sem Dema, pa ak i Gideon, koji se pojavio hramajui
oslonjen o tap.
Zna li bilo ko kada je Vil otiao?, pitala ih je arlota, stojei na elu
dugakog stola oko kojeg su sedeli svi ostali.
 Sesili je, ruku stidljivo prekrtenih pred sobom, najednom postala
silno zanimljiva ara na tepihu.
Divan ti je taj dragulj koji nosi, Sesili, primetila je arlota,
zakiljivi oima u rubin oko devojinog vrata. Ne seam se da si
imala tu ogrlicu jue. Stavie, seam se da ju je Vil nosio. Kad ti ju je
dao?
Sesili je prekrstila ruke preko grudi: Neu vam nita rei, Vilove su
odluke samo njegove, a ve smo pokuali da objasnimo Veniku ta
valja uiniti. Poto nam Klava ne kani pomoi, Vil je uzeo stvar u svoje
ruke. Ne znam zato ste oekivali bilo ta drugo?
Nisam mislila da bi napustio Dema, ree arlota, uinivi se
zapanjenom to je to uopte rekla. Ne... ne mogu ni da zamislim kako
emo mu rei kada se probudi.
Dem ve zna..., otpoe Sesili prkosno, ali ju je, na njeno
iznenaenje, prekinuo Gabrijel.
Naravno da zna, rekao je. Vil samo obavlja svoju dunost
parabataija. Radi ono to bi i Dem uradio da moe. Otiao je umesto
Dema. Svaki bi parabatai tako postupio.
Ti brani Vila?, ree Gideon. A veito si se onako ponaao prema
njemu? Bar si u desetak razliitih prilika rekao Demu da ima otuan
ukus za parabataije.
Vil moda jeste zasluio nau osudu kao osoba, ali je ovime
pokazao da je ne zasluuje kao Senolovac, ree Gabrijel, pa je,
primetivi da ga Sesili gleda, dodao, a moda ni kao osoba ne
zasluuje skroz nau osudu. Bar ne u veoj meri.
To je jedna vrlo velikoduna izjava sa tvoje strane, Gideone, ree
Magnus.
Ja se zovem Gabrijel.
Magnus je samo odmahnuo rukom: Meni svi Lajtvudovi izgledaju
isto...
Kah-kah..., prekinuo ga je Gideon, pre nego se Gabrijel dohvati
neega da gaa Magnusa. Bez obzira na Vilove line vrline i mane i bilo
iju sposobnost da razlikuje Lajtvudove, i dalje se postavlja pitanje:
hoemo li za Vilom?
Da je hteo pomo, Vil ne bi odjahao usred noi bez javljanja, ree
Sesili.
Da, ree Gideon, zato to je Vil, inae, opte poznat po svojim
duboko promiljenim i smotrenim odlukama.
Mada jeste ukrao naeg najbreg konja, ukazao mu je Henri, to
govori da je razmiljao unapred,. na neki nain.
Ne moemo dopustiti Vilu da sam odjae u boj protiv Mortmejna.
Satree ga!, ree Gideon. Ako zaista jeste otiao usred noi, jo bismo
ga mogli sustii na putu...
Najbreg konja, podsetio ga je Henri, na ta je Magnus frknuo sebi
pod bradu.
Pa, zapravo, i ne mora da zavri satrt, ree Gabrijel. Svi bismo,
svakako, mogli da odjaemo za Vilom, ali injenica je da bi tolika sila,
poslata na Magistera, bila upadljivija od jednog momka na konju. Vil
ima najbolje izglede ako ostane neprimeen. Na kraju krajeva, nije
odjahao u rat. Otiao je da spase Tesu. Takvi se poduhvati najbolje
obavljaju kradomice i kriom... arlota je mlatnula rukom o sto toliko
snano da je tresak odjeknuo itavom prostorijom. Svi da ste
zautali, rekla je, jednim toliko zapovednikim tonom da se ak i
Magnus uzbunio. Gabrijele, Gideone, obojica ste u pravu. Za Vila je
bolje da ne krenemo za njim, mada ne smemo ni dopustiti da jedan od
naih strada. Takoe je istina da je Magister van naeg domaaja: Savet
tek treba da se okupi da odluuje o tom pitanju. Mi o tome sada nita
ne moemo da uradimo. Stoga moramo da usmerimo nae snage u
spaavanje Dema. Umire, ali jo nije mrtav. Deo Vilove snage zavisi od
njega, koji je takoe jedan od nas. Najzad nam je dao svoje doputenje
da potraimo lek za njega, i stoga to moramo i uiniti.
Ali..., otpoe Gabrijel.
Tiina!, ree arlota. Ja sam elnik Instituta; prisetite se ko vas je
spasio od oca i pokaite malo potovanja.
Vala ste mu dobro rekli, ree Magnus zadovoljno.
arlota se okomila na njega plamteim oima: I vi takoe, vee!
Vil vas moda jeste pozvao ovamo, ali ste tu pod mojim doputenjem.
Ako sam dobro razumela po onome to mi jutros rekoste, obeali ste
Vilu da ete uraditi sve to moete da mu pomognete da pronae lek za
Dema dok on nije tu. Rei ete Gabrijelu i Sesili gde se nalazi radnja u
kojoj bismo mogli nabaviti sastojke koji su vam potrebni. Gideone,
poto ste ranjeni, ostaete tu u biblioteci da potraite knjige koje su
Magnusu potrebne; ako vam zatreba pomo, pruiemo vam je lino ja
ili Sofi. Henri, Magnus bi moda mogao da upotrebi tvoju kosturnicu
kao laboratoriju, sem ako ne radi na nekom projektu zbog kog ne bi
mogao? Pogledala je Henrija podignutih obrva.
Radim, ree Henri pomalo oklevajui, ali mogu da ga prilagodim
tako da pomogne Demu, u emu bi mi dobro dola pomo gospodina
Bejna. Zauzvrat, svakako moe da se poslui bilo kojim delom moje
naune opreme.
Magnus ga je znatieljno pogledao: A na emu tano radite?
Pa, kao to znate, gospodine Bejn, mi se ne bavimo arolijama,
ree Henri, oduevljen to neko iskazuje zanimanje za njegove opite,
ali radim na jednoj napravi koja, donekle, predstavlja nauni oblik ini
za transportaciju. Njome bismo otvorili prolaz do bilo kog eljenog
mesta...
Ukljuujui, moda, i skladite puno jin fena u Kini?, ree Magnus
ozarenih oiju. To mi zvui zanimljivo, posve zanimljivo.
Uopte ne zvui tako, promrmljao je Gabrijel.
arlota ga je prostrelila jednim otrim pogledom: Dosta sa time,
gosn Lajtvude. ini mi se da ste svi dobili svoje zadatke. Idite da ih
obavite. Neu vie nita da ujem od vas, dok mi se ne javite sa vestima
o ostvarenom napretku. Biu kod Dema. I na to je urno napustila
prostoriju.

Ugodne li reakcije, ree gospoa Blek.

Tesa ju je ljutito pogledala. Skupila se u suprotnom uglu koije, to
dalje od jezivog prizora tog stvorenja koje nekada bee gospoom Blek.
Vrisnula je kada ju je ugledala celu, pa je bre-bolje pokrila usta rukom;
ali prekasno. Gospoa Blek oito se oduevila njenom prestravljenom
reakcijom.
Ali, odsekli su vam glavu, ree Tesa, kako je mogue da ste ivi?
Na ovakav nain?
Maije, ree gospoa Blek. Upravo je va brat nagovestio
Mortmejnu da bih mu u svom trenutnom obliju mogla biti od koristi.
Va je brat prolio krv koja je omoguila nastavak moga postojanja.
ivoti za moj ivot.
Jezivo se iskezila i Tesa se odmah prisetila brata kako joj umire na
rukama. Ne zna ti ta sam sve uradio, Tesi. Progutala je gorinu u grlu.
Nakon to joj je brat umro, pokuala je da se preobrazi u njega, da
izvue bilo kakve podatke o Mortmejnu iz njegovih seanja, ali je naila
samo na uskomeani bes, ogorenost i vlastoljublje: nije nala nita
opipljivo. Kroz nju je pokuljao novi nalet mrnje prema Mortmejnu, koji
je otkrio slabosti njenog brata ne bi li ih iskoristio. Prema istom onom
Mortmejnu koji je dograbio sav Demov jin fen u svirepom pokuaju da
natera Senolovce da zaigraju kako on svira. ak je i gospoa Blek, na
neki nain, bila zatoenica njegovih manipulacija.
Ispunjavate Mortmejnove zapovesti zato to mislite da e vam dati
telo, ree Tesa sada. Ne ovo... ovo to sada imate, ve neku vrstu
pravog, ljudskog tela.
Ljudskog, frknula je gospoa Blek. Ja oekujem neto mnogo vie
od ljudskog. Svakako bolje od ovog, neto to e mi omoguiti da
budem neopaena meu obinjacima kako bih se opet mogla baviti
svojim zanatom. A to se tie Magistera, znam da e on, zbog vas, imati
mo da tako neto uini. Uskoro e postati svemoan, u emu ete mu
vi mnogo pomoi.
Ba ste glupi ako oekujete da vas nagradi.
Sive usne gospoe Blek razgaljeno zaigrae: Hoe, jo kako. Zakleo
se, a ja uinih sve to sam i obeala. Pa, evo, isporuujem mu njegovu
savrenu nevestu - koju sam lino obuila! Tako mi Azazela, pa jo se
seam kada ste kroili sa broda iz Amerike. Izgledali ste posve ljudski,
potpuno beskorisni, da sam ve bila poela da oajavam da vas nikada
neu dovoljno dobro obuiti da bi od vas bilo neke koristi. No, uz
dovoljno svireposti, sve se da oblikovati. I sada ete mu lepo posluiti.
Nije sve to je smrtno beskorisno.
Usledilo je frktanje. To kaete zbog vae povezanosti sa Divovima.
Predugo ste ve sa njima umesto sa svojom sortom.
Kakva je to sorta? Ja nisam ni od jedne sorte. Desamina ree da
mi je majka bila Senolovac...
Jeste bila Senolovac, ree gospoa Blek. Ali va otac nije. Tesi je
srce na to preskoilo: Bio je demon?
Aneo svakako bio nije, ree gospoa Blek podrugljivo. Magister
e vam sve to blagovremeno pojasniti - ta ste, i zato ste roeni, i za
ta ste stvoreni. Naslonila se u sedite uz kripu automatonskih
zglavaka. Moram vam priznati da ste me gotovo i zadivili kad ste
onako pobegli sa onim malim Senolovcem. Time ste pokazali da imate
ara. Stavie, Magister e imati vajde od toga to ste toliko vremena
proveli uz Divove. Sada ste upoznati sa Podzemnim svetom, i pokazali
ste da mu pripadate. Bili ste primorani da upotrebite svoj dar kada
biste se nali na muci. Ispiti koje bih ja moda bila stavila pred vas ne
bi vam predstavljali toliki izazov i ne bi iznedrili u vama iste vetine i
samouverenost. Vidim promenu u vama. Biete vi dobra nevesta
Magisteru. Tesa je prostenjala u neverici: Ali zato? Primoravaju me
da se udam za njega. U emu je razlika da li imam ara i vetine? to bi
njega uopte bilo briga?
Oh, pa biete vi njemu mnogo vie od neveste, gospoice Grej.
Biete propast za Divove. Zato ste i stvoreni. A to vie znate o njima,
to ste im naklonjeniji, to ete biti uinkovitiji kao oruje koje e ih
pokositi.
Tesa se oseala kao da joj je neko izbio vazduh iz plua. Ne zanima
me ta Mortmejn hoe da uradi. Neu sigurno saraivati sa njim u
nanoenju tete Senolovcima. Radije bih umrla ili bila podvrgnuta
muenju.
Nije ni bitno ta vi elite. Videete i sami da nema tog otpora koji
moe da se suprotstavi njegovoj volji. Osim toga, ne morate vi da
uradite nita da biste unitili Divove, dovoljno je da budete to to jeste.
I da se udate za Mortmejna, to od vas ne zahteva nikakvo zalaganje.
Verena sam ve za nekoga, odbrusila joj je Tesa, za Demsa
Karstersa.
O, boe mili, ree gospoa Blek. Bojim se da Magister polae
mnogo vee pravo na vas od njega. A Dems Karsters e ionako biti
mrtav do utorka. Mortmejn je pokupovao sav jin fen u Engleskoj i
zaustavio nove isporuke. Moda je trebalo da porazmislite o tome pre
nego to ste se zaljubili u jednog ovisnika. Mada, moram da priznam da
sam mislila da e se pre raditi o onom plavookom, zamislila se. Zar se
devojke obino ne zaljube u svoje spasioce?
Tesa je osetila kako se pokrov nadrealnog sputa preko nje. Nije
mogla da veruje gde se nala, zarobljena u koiji sa gospoom Blek, i da
se jo povrh svega toj vetici pria o Tesinim ljubavnim mukama.
Okrenula se prema prozoru. Mesec se bio uzdigao, te je mogla da vidi
da su se vozili nekim uzanim drumom - bilo je senki oko koije, a ispod
njih, stenovita se gudura strmoglavo sputala u tamu. Postoje
raznorazni naini na koje vas neko moe spasiti.
Pa, ree gospoa Blek, zablesnuvi je zubima kada se nasmeila,
budite sigurni da sada sigurno niko nee doi da vas spase.
Biete propast za Divove.
Onda u morati sama da se spasem, ree Tesa. Gospoa Blek je
zaueno nabrala obrve kada je uz kripu i kliktanje okrenula glavu
prema Tesi. Meutim, Tesa se ve bila pripremila, sakupila je svu
snagu u nogama i telu, onako kako su je uili, kako bi se mogla baciti na
vrata koije svom silinom koju je imala u sebi.
Zaula je pucanje brave i vrisak gospoe Blek, piskavi gnevni krik.
Neka je metalna ruka zagrebala Tesu po leima da bi je uhvatila za
okovratnik haljine, koji se na to i otkinuo, i Tesa je, ispavi napolje,
tresnula o kamenje pokraj puta, te je nastavila dalje da pada, da klizi, da
se kotrlja u jarugu dok je koija odjurila dalje putem uz povike gospoe
Blek koijau da stane. Vetar je pokuljao Tesi u ui dok je padala,
izbezumljeno maui rukama i nogama po pustom terenu oko sebe, ali
je izgubila bilo kakvu nadu da bi jaruga mogla biti plitka ili da bi mogla
da preivi pad. Dok je tako padala, nazrela je neki uzani potoi kako se
presijava daleko ispod nje, krivudajui meu nazubljenim stenjem, te je
znala da e se razbiti o tle kao krhki porcelan kada stigne dotle.
Zamurivi, pomolila se da joj kraj brzo doe.

Vil je stajao na vrhu visokog zelenog brega gledajui ka moru. I nebo i

more behu toliko jarko plavi da se inilo da se meusobno stapaju, te nije
bilo jasne linije na obzorju. Galebovi i morske laste kruili su i kretali
iznad njega, dok mu je kroz kosu duvao slan vetar. Bese toplo kao leti, te
je sako bacio u travu; bio je samo u koulji i pantalonama sa tregerima, a
ake su mu potamnele, opaljene suncem.
Vile! Okrenuo se dobro poznatom glasu, da bi ugledao Tesu kako se
penje uzbrdo prema njemu. Neka je stazica bila urezana ti jednu stranu
brda, oiviena njemu nepoznatim belim cveem, a Tesa je i sama
izgledala kao cvetak, u beloj haljini nalik onoj koju je nosila na balu one
noi kada ju je poljubio na balkonu kue Benedikta Lajtvuda. Duga
smea kosa vijorila joj se na vetru. Seire je skinula, te ga je sada drala
u ruci maui mu nasmeena kao da joj je drago to ga vidi. I vie nego
drago. Kao da je to to ga vidi donelo silnu radost njenom srcu.
I njemu je srce poskoilo kada ju je ugledao. Tes, doviknuo joj je
pruajui ruku kao da e je privui ka sebi. No, ona je jo uvek bila toliko
udaljena da mu se najednom uinilo da se istovremeno nalazi i sasvim
blizu i sasvim daleko. Mogao je da vidi njeno lepo podignuto lice do
tanina, mada nije mogao da je dotakne, pa je ostao da stoji eljno
ekajui, dok mu je srce lepralo u grudima poput krila.
A onda se konano primakla, dovoljno blizu da je mogao da vidi kako
joj se trava i cvee povijaju utabani pod cipelama. Pruio je ruke prema
njoj, ona prema njemu. ake im se ispreplitae i on je naas, dok su tako
stajali nasmeeni, osetio njene tople prste u svojima.
ekao sam te, rekao joj je Vil, i ona ga je pogledala sa osmehom koji
joj nestade sa lica kada joj se stopala okliznue, na ta se nakrivila sa
ruba stene. ake joj se istrgoe iz njegovih i on je najednom posegnuo kroz
vazduh kada je pala podalje od njega, utke, kao mutna bela taka
naspram plavog obzorja.

Vil se naglo uspravio u krevetu, oseajui kako mu srce tue ispod

rebara. Njegova soba kod Belog ata bee dopola ispunjena
meseinom, koja je jasno oiviavala njemu nepoznate obrise
nametaja: umivaonik i stoi sa neproitanim primerkom Fordisovih
Propovedi enskoj eljadi, meku fotelju pokraj ognjita, u kojem se
vatra bila pretvorila u eravice. Posteljina na krevetu bee hladna, ali je
ipak bio oznojen; prebacivi noge sa kreveta, priao je prozoru.
Na prozorskoj dasci stajala je vazica sa krutom kiticom osuenog
cvea. Sklonivi je u stranu, pomerio je rezu okna bolnim prstima. Celo
ga je telo bolelo. Nikada u ivotu nije jahao toliko daleko, a ni toliko
brzo, te je bio umoran i ukoen od sedenja u sedlu. Morae da nanese
irace pre nego to ponovo sutra krene na put.
Prozor se otvorio prema spolja da bi ga hladan vazduh zapljusnuo
po licu i kosi, hladei mu kou. Oseao je neku bol i duboko pod
rebrima, koja nije imala nikakve veze sa jahanjem. Da li je bila zbog
odvojenosti od Dema ili zebnje za Tesom, nije ni sam znao. Stalno mu
se javljala slika nje kako pada pred njim, kako joj isputa ruku. Nije bio
od onih to bi verovali u proroko znaenje snova, ali ipak nije mogao
da razmrsi stegnuti, ledeni vor u stomaku, niti da umiri ubrzano
disanje.
U mranom prozorskom oknu video je odraz svoga lica. Letimice je
dotakao prozor, ostavljajui vrhovima prstiju trag od kondenzacije na
staklu. Zapitao se ta bi rekao Tesi kada je pronae, kako e joj rei
zato je on poao za njom, a ne Dem. Ako ovaj svet ima imalo milosti,
moda bi bar zajedno mogli da ga oale. Ako nikada nije verovala da je
on voli, ako mu nikada nije uzvraala istu naklonost, moda im se bar
smiluju pa da zajedno podele tugu. Gotovo nesposoban da uopte
pomisli koliko mu je bila potrebna njena smirena snaga, zatvorio je oi
i prislonio elo o hladno staklo.

Dok su se sputali krivudavim sokacima Ist Enda od stanice Lajmhaus

do Ulice Gil, Gabrijel je, i mimo sebe, bio svestan Sesilinog prisustva
kraj njega. Pokrili su se inima, to bee vrlo korisno, jer bi njihova
pojava u siromanijem delu Londona inae zasigurno izazvala
aputanja, a moda bi i, hteli ne hteli, bili uvueni u radnju kakvog
trgovca da mu pogledaju ponudu. A Sesili je i ovako, upadljivo
radoznala, zastajala da bi se zagledala u izloge - ne samo kod eirdija
i krojaa, ve i kod radnji koje nudie svata, od imalina za cipele i
knjiga do igraaka i olovnih vojnika. Gabrijel je morao da podseti sebe
da ipak dolazi sa sela i da verovatno nikada nije ni bila na nekoj veoj
trnici, a pogotovo ne nekoj slinoj londonskoj. Bilo mu je ao to ne
moe da je povede na neko mesto dostojno gospe njenog poloaja - u
radnje na Burlington Arkadi ili Pikadiliju, a ne u ove mrane, zbijene
ulice.
Ni sam nije znao ta je oekivao od sestre Vila Herondejla. Da bi
bila neprijatna kao Vil? Da ne bi izgledala toliko uznemirujue slino
njemu, a opet bila toliko neobino lepa? Retko se deavalo da pogleda
Vilovo lice i ne poeli da ga udari, ali mu je Sesilino lice bilo beskrajno
opinjavajue. Ustanovio je da eli da pie pesme o tome kako su njene
plave oi kao zvezda sjaj, a kosa kao tame beskraj, poto bi se to
lepo rimovalo, ali je imao neki oseaj da ti stihovi na kraju ne bi ispali
dobri, a i Tatjana ga je odavno prestravila sa poezijom. Pored toga,
mnogo se toga ne moe ni staviti u pesmu, kao nain na koji odreena
devojka izvije usta, pa silno poelite da se nagnete i...
Gospodine Lajtvude, ree Sesili nestrpljivim tonom koji je
nagovetavao da to ne bee prvi put da je pokuala da privue
Gabrijelovu panju. ini mi se da smo ve promaili radnju.
Opsovavi u po glasa, Gabrijel se okrenuo. Zaista jesu proli broj
koji im je Magnus dao; vratili su se unazad dok se nisu nali pred
zamraenom, runjikavom radnjom zamagljenih prozora. Kroz
zamueno staklo uspeo je da nazre police sa raznoraznim udnim
predmetima - teglama u kojima su plutale mrtve zmije otvorenih belih
oiju; lutkama koje su namesto glava imale male zlatne krletke; i
gomilama narukvica od ljudskih zuba.
Boe me sauvaj, ree Sesili, odurnog li prizora.
Ne elite da ulazite?, Gabrijel se okrenuo prema njoj. Mogu ja
umesto vas...
I da me ostavite da stojim tu na ploniku na hladnom? Nimalo
gospodski od vas. Ni u kom sluaju. Dohvativi se kvake, otvorila je
vrata, na ta se odmah oglasilo malo zvonce u radnji. Izvolite za
mnom, gospodine Lajtvude.
 Gabrijel je trepui uao za njom u polumranu radnju. Unutra ne
bee nita prijatnije nego napolju. Dugi nizovi pranjavih polica vodili
su prema tezgi koja je stajala u senci. Prozori su, izgleda, bili zamazani
nekim tamnim premazom da bi zapreili vei deo dnevne svetlosti.
Same police behu pretrpane i neuredne - mesingana zvonca sa
drkama u obliku kostiju, debele svee sa bubama i cveem u vosku,
prekrasna zlatna kruna toliko udnovatog oblika i prenika da nikako
ne bi odgovarala ljudskoj glavi. Bilo je i polica sa noevima i bakarnim i
kamenim posudama koje iznutra behu uflekane udnim smeikavim
mrljama. Bilo je i itavih hrpa rukavica svih veliina, od kojih su neke
imale vie od pet prstiju na obema rukama. Potpuno oguljeni ljudski
kostur visio je sa tananog ueta u prednjem delu radnje, ljuljajui se u
vazduhu, mada nigde nije bilo promaje.
Gabrijel je hitro pogledao u Sesili da proveri da li se pokolebala, ali
nije. Vie je izgledala iznervirano. Neko bi stvarno trebalo da obrie
ovoliku prainu, objavila je, pa je zamahnula suknjama i uputila se u
donji deo radnje, na ta joj cvetii zaigrae na eiriu. Gabrijel je samo
zavrteo glavom.
Sustigao je Sesili taman kada je spustila ruku pokrivenu rukavicom
na mesingano zvono na tezgi, koje je na to zvonko odjeknulo. Dobar
dan?, doviknula je. Ima li koga?
Tano ispred vas, gospoice, oglasio se neko iznervirano,
odnekuda odozdo sa leve strane. Sesili i Gabrijel zajedno se nagnue
preko tezge. Tik ispod njene povrine ugledae teme nekog oveuljka.
Moda ne ba oveuljka, pomislio je Gabrijel dok su se ini polako
razilazile - ve satira. Nosio je prsluk i pantalone, bez koulje, i imao je
kopitasta stopala i fino povijene jaree rogove. Takoe je imao i
potkresanu bradicu, iljatu vilicu i pravougaone enice u utim jareim
oima, napola skrivenim pod naoarima.
Boe dragi!, ree Sesili. Vi mora da ste gospodin Salouz.
Divovi, primeti vlasnik radnje smrknuto, mrzim Divove.
Tja, ree Sesili, onda mora da ste oduevljeni to nas vidite.
Gabrijel je osetio da je doao trenutak da se umea. Otkud ste znali da
smo Senolovci?, ree osorno.
Salouz je na to podigao obrve. Belezi su vam, gospodine, jasno
vidljivi na akama i grlu, ree, kao da se obraa detetu, a to se tie
ove cure, izgleda isto kao brat joj.
Otkud biste vi znali moga brata?, upitala ga je Sesili podignutim
tonom.
 Vaa fela ne svraa ba esto tu kod nas, ree Salouz. Pa
zapamtimo kad svrate. Va brat Vil esto je dolazio pre dva meseca, po
nalogu onog veca Magnusa Bejna. Bio je i dole do Ukrtenih kostiju, da
uznemirava Staru Moli. Vil Herondejl vam je opte poznat u
Podzemnom svetu, mada se uglavnom kloni nevolja.
Pa, to zaista jesu zapanjujue novosti, ree Gabrijel.
Sesili je mrko pogledala Gabrijela. Tu smo po nalogu arlote
Branvel, rekla je, elnice londonskog Instituta.
Satir je samo odmahnuo rukom: Ne zanima mene va senolovaki
poredak, da znate; ne zanima nikoga iz Vilin-sveta. Samo mi kaite ta
hoete, pa da pogodimo dobru cenu.
Gabrijel je razvio papir koji mu je Magnus dao. Sire etir lopova11,
vodeni kesten, velebilje, siri, list damijane, krljuti sirene u prahu, i
est klinova sa kovega device.
Pa, ree Salouz, retko imamo potranju za tako neime. Moram
da pogledam pozadi.
Pa, ako nemate potranju za tim, za im je imate?, upitao ga je
Gabrijel, gubei strpljenje. Teko da se bavite cvearstvom.
Gospodine Lajtvude, prekorila ga je Sesili u pola glasa - ali
nedovoljno tiho, poto ju je Salouz ipak uo, te mu naoare poskoie
na nosu.
Gospodin Lajtvud?, ree. Sin Benedikta Lajtvuda? Gabrijel je
osetio da mu je vrela krv jurnula u obraze. Gotovo da ni sa kim nije
priao o ocu od Benediktove smrti - ako se ono to je umrlo u
talijanskoj bati uopte moe smatrati njegovim ocem. Nekad je vailo
- on i njegova porodica pre celog sveta, Lajtvudovi iznad svega ostalog,
ali sada... sada se uz prezime Lajtvudovih vezivala sramota isto koliko
nekada ponos, a Gabrijel nije znao kako da se postavi.
Da, ree naposletku, sin sam Benedikta Lajtvuda.
Odlino. Imam neke porudbine vaega oca. Ve sam se bio
zapitao da li e ikada svratiti da ih pokupi. Satir je odjurio u zadnji deo
prodavnice, a Gideon je reio da prekrati vreme zurei u zid. Crtei
prirode behu okaeni po njemu, kao i mape, ali kada je bolje pogledao,
shvatio je da to ne behu crtei i mape mesta koja bi njemu bila poznata.
Video je Idris, dakako, sa Broslindskom umom i Alikanteom povrh
brda, ali je neka druga mapa prikazivala neto to nikada ranije nije
video - i ta je uopte Srebrno more? Trnogora? Koja to zemlja ima
ljubiasto nebo?
Gabrijele, ree Sesili pored njega, priguenim glasom. Bese to prvi
put da upotrebi njegovo ime kada mu se obraa, te se okrenuo ka njoj
taman kada se i Salouz pojavio iz stranjeg dela radnje. U jednoj je ruci
drao svezani paketi, koji je pruio Gabrijelu. Neto neravnih linija -
oito flaice sa Magnusovim sastojcima. U drugoj je ruci drao gomilu
nekih novina, koje je spustio na tezgu.
Narudbina vaega oca, ree uz podrugljivi osmeh.
Gabrijel pogleda novine, pa prestravljeno zinu.
Boe dragi, ree Sesili, pa kako je to uopte izvodljivo?
Satir je izvio vrat da pogleda u ta se to zagledala. Pa, sa jednom
osobom nije, ali sa vetiskim demonom i kozom, jeste vrlo verovatno.
Obratio se Gabrijelu: E, sad, recite mi, imate li kod sebe para za ovo ili
ne? Va otac kasni sa plaanjem, a ne moe doveka da kupuje na crtu.
Kako emo onda, Lajtvude?

Da li vas je arlota ikada pitala da li elite da postanete Senolovac?,

upitao je Gideon.
Sofi se sledila na sredini lestava sa knjigom u ruci. Gideon je sedeo
za jednim od dugakih stolova u biblioteci, blizu polukrunog prozora
koji je gledao na dvorite. Pred njime behu raireni papiri i knjige,
nakon to su on i Sofi proveli nekoliko ugodnih sati zajedno, traei u
njima spiskove i zapise o inima, pojedinosti o jin fenu, i kojekakve
narodne savete u lekovitom bilju. Mada je Gideonu noga ubrzano
zaceljivala, ipak ju je drao pridignutu na dve stolice pred sobom, a Sofi
se rado ponudila da se penje i sputa po merdevinama kako bi
dohvatila knjige sa najviih polica. Sada je drala neku pod naslovom
Pseudomonarchia Daemonum, ije korice pod rukom behu
poprilino ljigave, te je htela da je bre-bolje spusti, ali ju je Gideonovo
pitanje toliko zateklo da se zaustavila nasred lestava. Kako to
mislite?, rekla je, nastavivi sa sputanjem. Zato bi me arlota pitala
tako neto? inilo se da je Gideon prebledeo, mada se moda naprosto
radilo o odsjaju kamen-rune na njegovom licu. Gospoice Kolins,
rekao je. Vi ste jedan od najboljih boraca koje sam ikada obuavao, i tu
ukljuujem i Divove. Zato vas i pitam. ini mi se da bi bilo teta ne
upotrebiti toliki dar. Pod uslovom, dakako, da vi to elite.
Sofi je spustila knjigu na sto, pa je sela naspram Gideona. Znala je da
treba da malo okleva, da izgleda kao da se premilja, ali joj se odgovor
naao na usnama pre nego to je uspela da ga zaustavi. Ja sam oduvek
jedino i elela da postanem Senolovac. Nagnuo se napred i kamen-
runa mu je obasjala oi uklanjajui boju iz njih. Ne brine vas opasnost?
to je neko stariji tokom Uzdizanja, to je sam taj postupak riskantniji.
Nauo sam da razmatraju sniavanje uzrasta od kojeg moete da
prihvatite Uzdizanje sa etrnaest na dvanaest godina.
Sofi je odmahnula glavom: Nikada se ja nisam plaila opasnosti.
Rado u je prihvatiti. Jedino se plaim... plaim da e, ukoliko se
prijavim, gospoa Branvel pomisliti da nisam zahvalna na svemu to je
uinila za mene. Spasila mi je ivot i odgajila me. Pruila mi je
sigurnost i dom. Ne mogu joj vratiti tako to bih napustila njenu
slubu.
Ne, Gideon je zavrteo glavom, Sofi... gospoice Kolins... vi ste
slobodna slukinja u jednom senolovakom domu. Posedujete Vid. Ve
znate sve to se moe znati o iteljima Podzemnog sveta i Divovima. Vi
ste savren kandidat za Uzdizanje. Spustio je ruku na knjigu iz
demonologije. Ja imam pravo glasa u Savetu. Mogu se zauzeti za vas.
Ne mogu, ree Sofi glasom tanunim poput konca. Zar ne shvata
ta joj nudi, koliko iskuenje? Pogotovo ne sada!
Ne, ne sada, dabome, dok je Demsu toliko loe, ree Gideon bre-
bolje. Ali u budunosti? Moda? Zagledao joj se u lice, i ona je osetila
kako joj se rumenilo polagano iri ispod kragne. Najoigledniji i
najei nain da se jedan obinjak uzdigne na poloaj Senolovca bio je
kroz brak sa nekim Senolovcem. Zapitala se ta se krije iza injenice
to je on vrlo reeno izbegao da joj to spomene. Ali sada kada sam vas
pitao bili ste toliko odluni. Rekli ste da ste oduvek eleli da postanete
Senolovac. Zbog ega je tako? Jer to ume da bude veoma okrutan ivot.
ivot i inae ume da bude okrutan, ree mu Sofi. Moj ivot pre
dolaska na Institut teko da je bio lagan. Pretpostavljam da jednim
delom elim da postanem Senolovac kako bih, u sluaju da me neki
mukarac opet napadne sa noem u ruci, kao to je uinio moj
prethodni poslodavac, mogla na licu mesta da ga ubijem. Usput je
dodirnula obraz u nesvesnom potezu kojem se nije mogla odupreti,
oseajui hrapavo oiljano tkivo pod vrhovima prstiju.
Primetila je Gideonov izraz lica - zapanjenost pomeana sa
nelagodom - pa je spustila ruku. Nisam znao da ste tako dobili taj
oiljak, rekao je.
Sklonila je pogled: Sad ete mi rei da nije toliko gadan, ili da ga ni
ne primeujete, ili ve tome neto slino.
Vidim ja njega, ree Gideon tiho, Nisam slep, no, mi smo ionako
ljudi sa mnogo oiljaka. Vidim ga, ali nije gadan. Ve predstavlja samo
jo jedan lep deo najlepe devojke koju sam ikada video.
Sofi se sada stvarno jeste zarumenela - osetila je da joj obrazi gore -
a kada se Gideon nagnuo preko stola, dubokog pogleda u tim svojim
olujno-zelenim oima, odluno je udahnula. Nije on kao njen prethodni
poslodavac. Ipak je to Gideon. Ovoga ga puta nee odgurnuti od sebe.
Vrata biblioteke na to se naglo otvorie. arlota se pojavila na
pragu delujui iscrpljeno; na svetloplavoj haljini imala je vlane mrlje, a
pod oima tamne kolutove. Sofi je istoga trena skoila sa stolice.
Gospoo Branvel?
Oh, Sofi, uzdahnula je arlota. Ba sam se pitala da li bi mogla da
posedi malo uz Dema. Nije se jo probudio, a Bridet mora da
sprema veeru, a ionako mi se ini da e od njenog grozomornog
pevanja dobiti none more.
Naravno, Sofi je pohitala prema vratima, ne osvrui se ka
Gideonu, mada je, kada se vrata zatvorie za njom, bila poprilino
sigurna da je ula kada je tiho, ali ogoreno, opsovao na panskom.

Da znate, ree Sesili, da ba i niste morali da izbacite onog oveka

kroz prozor.
Nije on ovek, ree Gabrijel namrteno gledajui gomilu stvari u
rukama. Uzeo je paket sa Magnusovim sastojcima koji im je Salouz
pripremio, uz jo pokoji korisni predmet sa polica. Namerno je ostavio
novine koje je njegov otac naruio na tezgi gde ih je Salouz i spustio -
nakon to ga je bacio kroz jedan od zatamnjenih izloga. Mnogo mu je
prijalo, pogotovo kada se staklo onako rasprslo na sve strane. U tom se
naletu i onaj okaeni kostur sruio i raspao u gomili ratrkanih kostiju.
Nije od vilinskog dvora Sili, ve je jedan od onih poganih primeraka.
Zato ste ga onako pojurili ulicom?
Nema on ta da pokazuje onakve slike jednoj dami, promrmljao je
Gabrijel, mada je i sam morao da prizna da dotina dama nije ni
trepnula na sve to, i da se vie nasekirala zbog naina na koji se
Gabrijel postavio nego to se oduevila njegovim vitekim postupkom.
A isto tako smatram da nije bilo neophodno baciti ga u kanal.
Ume on da pluta.
Sesilini rubovi usana na to zaigrae: Ipak nije bilo nimalo u redu.
Smejete se, ree Gabrijel iznenaeno.
 Ne smejem se, Sesili je digla nos i okrenula lice od njega, ali je
Gabrijel ipak uspeo da nazre osmeh koji joj se rairio licem. Gabrijel
ostade zbunjen. Nakon to je iskazala prezir prema njemu, ionako mu
drsko uzvratila, bio je poprilino siguran da e je ovaj njegov poslednji
ispad nagnati da svata ispria arloti kada se vrate na Institut, ali se
ona umesto toga inila zabavljena. Zavrteo je glavom kada skrenue u
Ulicu Garnet. Nikada mu ti Herondejlovi nee biti jasni.

Moete li mi dodati onu boicu sa police, gospodine Bejne?, zamolio

je Henri.
Magnus je tako i uradio. Stajao je na sredini Henrijeve laboratorije,
zagledajui neke svetlucave predmete na stolovima oko sebe. emu
slue sve ove naprave, ako smem da pitam?
Henri, koji je na sebi odjednom imao dva para zatitnih naoara -
jedne povrh glave, jedne preko oiju - uinio se istovremeno i
zadovoljan i napet to ga pita (Magnus je pretpostavljao da su dva para
naoara bila posledica rasejanosti, ali nije hteo da pita, za sluaj da se
radilo o nekoj novoj modi). Henri je uzeo neki etvrtasti mesingani
predmet sa vie dugmadi. Pa, evo, ovo ovde je Senzor. Moe da
predoseti prisustvo demona. im se primakao Magnusu, Senzor je
glasno zapitao.
Zadivljujue!, uzviknuo je Magnus, oduevljeno. Podigao je neto
od tkanine to je odozgo imalo nasaenu neku mrtvu ptiurinu. A ta
vam je ovo?
eir smrti, objavio je Henri.
Aha, ree Magnus. Da gospa, kada joj zatreba, moe da izvue
oruje iz njega i ubije dumane?
Pa ne ba, priznade Henri. Mada to doista zvui kao mnogo bolja
zamisao. Ba je teta to niste bili tu kada mi je sve to prvi put palo na
um. Naalost, ovaj se eir samo obavije oko glave neprijatelja i zadavi
ih, pod uslovom da ga dotini nosi u tom trenutku.
Pretpostavljam da ne bi bilo lako ubediti Mortmejna da natakne
ensko eire, primetio je Magnus. Mada bi mu boja divno
pristajala.
Henri je prasnuo u smeh: Pravi ste aljivdija, gospodine Bejne.
Zovite me, molim vas, Magnus.
I hou! Henri je bacio eire preko ramena, da bi se dohvatio
neke okrugle staklene tegle sa nekom svetlucavom tvari. Ovo je praak
koji, kada se baci u vazduh, ini duhove vidljivima, ree Henri.
Magnus je zadivljeno nagnuo teglu sa tim blistavim zrncima prema
lampi, a poto mu je Henri ozareno uputio jedan ohrabrujui pogled,
Magnus je izvukao ep. Divno izgleda, ree, te ga je iznebuha sipao
malo na dlan. Prekrivi mu smeikavu kou, obavio mu je aku
svetlucavim sjajem. A osim to ima svrsishodnu primenu, ini se da
ima ulogu i u ulepavanju. Od ovoga bi mi praka koa veno blistala.
Henri se namrtio. Ne ba veno, ree, ali se odmah nasmeio, ali
vam mogu napraviti novu dozu kad god zaelite!
Mogao bih da zasijam kad god mi se efne!, Magnus se iroko
nasmeio Henriju. Izuzetno su vam zanimljive sve ove stvari,
gospodine Branvele. Vi svet sagledavate na jedan sasvim drugaiji
nain od svih ostalih Divova koje sam ikada sreo. Priznajem da sam
mislio da vaima manjka mate, mada ne i line drame, ali ste mi sada
u celosti promenili miljenje! Senolovaka zajednica mora da vas
potuje i iznimno ceni kao jednog gospodina koji je istinski unapredio
njihovu rasu.
Ne, ree Henri alosno, uglavnom ele da prestanem sa
osmiljavanjem novih izuma i sa izazivanjem poara oko sebe.
Ali svaki izum nosi odreeni rizik sa sobom!, zavapio je Magnus.
Video sam kakav su preobraaj svetu doneli pronalazak parne maine
i irenje tampanih materijala uz fabrike i tvornice koje promenie
nalije Engleske. Obinjaci su uzeli svet u svoje ruke i napravili od
njega neto zadivljujue. Veci su vekovima sanjali i usavravali
raznorazne ini kako bi sebi stvorili drugaiji svet. Zar e Senolovci
jedini ostati nepromenjeni, u zaostatku, i samim time osueni na
propast? Kako mogu da okreu glavu pred genijalnou koju ste vi
ispoljili? Pa to je kao da se od svetlosti okreete prema tami.
Henri se zarumeneo skerletnom bojom. Bilo je oito da niko ranije
nije pohvalio njegove izume, sem moda arlote. Postideli ste me,
gospodine Bejne.
Magnuse, vetac ga je podsetio. Mogu li sada da vidim dokle ste
stigli sa tim Prolazom koji ste mi opisali? Pronalaskom koji prebacuje
iva bia sa jedne take na drugu?
Dakako, Henri je izvukao poteku hrpu papira sa jednog ugla
prenatrpanog stola, pa ju je gurnuo Magnusu. Uzevi je, vetac je sa
zanimanjem prelistao te listove. Svaki je bio prekriven gustim,
izduenim rukopisom, uz desetine i desetine jednaina, stapajui
matematiku i rune u zapanjujuem skladu. Magnus je osetio da mu srce
ubrzano lupa dok je prelistavao stranice - pa to bee genijalno, posve
genijalno. Uz samo jednu manjkavost.
Jasno mi je ta pokuavate da postignete, ree. I gotovo ste sve i
usavrili, osim...
Da, skoro da jesam, Henri je proao rukama kroz riu kosu, ime
je pomerio i naoari. Prolaz moe da se otvori, ali ne moe biti
podeen. Ne moemo nikako znati da li biste kroz njega kroili na
eljeno odredite na ovom svetu ili u neki sasvim drugi svet, moda
ak i u pakao! Odve je riskantno, i samim time i beskorisno.
Pa, ne moete to postii ovim runama, ree Magnus. Potrebne su
vam i druge rune sem ovih koje koristite.
Henri je odmahnuo glavom: Smemo da koristimo samo rune iz
Sive knjige. Sve ostalo se smatra arolijama. A Divovi se ne bave
arolijama. Ne smemo ih koristiti.
Magnus se zamiljeno zagledao u Henrija nekoliko dugih trenutaka.
Ali ja zato smem, objavio je, te je privukao gomilu papira ka sebi.

Vilin-bia dvora Nesili nisu ba volela svetlost. Prvo to je Salouz - koji

se zapravo i nije tako zvao - uinio po povratku u svoju radnju bilo je da
zalepi mastan papir preko prozora koji mu je onaj mali Div tako
nehajno razbio. I naoari je izgubio negde u vodama kanala Lajmhaus.
A bilo je oito da mu niko nee platiti za one izuzetno skupe novine
koje je naruio za Benedikta Lajtvuda. Imao je, sve u svemu, ba lo
dan.
Mrzovoljno je podigao glavu kada se zaulo zvonce u radnji,
najavljujui mu da je neko otvorio vrata, pa se namrgodio. Mislio je da
ih je zakljuao. Opet si se vratio, Dive?, brecnuo se. Reio da ti nije
dovoljno da me jednom baci u reku, ve mora dvaput? isto da zna
da ti ja imam vrlo uticajne prijatelje...
Uopte ne sumnjam da ih ima, varalice. Visoka prilika pod
kapuljaom pruila je ruku pred ulazom da zatvori vrata za sobom. I
silno me zanima da ujem vie o njima. Ledeno gvozdeno seivo
blesnulo je u polutami i satiru se oi prestraeno rairie. Imam neka
pitanja za tebe, ree mu ovek pred ulazom. I na tvom mestu ne bih
pokuavao da beim. Pogotovo ne ako eli da sve prste sauva na
telu...
 13.
UM STRME IMA PLANINE

Jer um svoje strme ima planine

s dubokim, stranim, nedokuivim dnom!
Potcenjuje ih ko se njima nikada ne vine.
Ko strpljenja nema pred visinom tom,
evo mu, bednom, utene bistrine:
ivot se smru svrava, a svaki dan snom.
Derard Menli Hopkins, Gorega od tog nema

Tesa se kasnije nikada nije mogla setiti da li je vritala dok je padala.

Jedino se seala dugakog, tihog pada, reke i stenja to hitahu ka njoj i
neba iznad nogu. Vetar ju je ibao po licu i kosi dok se obrtala u
vazduhu, kada je najednom osetila neki otar trzaj pod grlom.
Ruke. joj poletee do vrata. Njena aneoska ogrlica podigla joj se
preko glave, kao da je neka ogromna ruka posegnula sa neba da je
skine. Metal je najednom bljesnuo oko nje, neka se ogromna krila
rastvorie poput dveri i nju je neto zgrabilo da joj ublai pad. Oi joj se
razrogaie - bee potpuno nemogue, potpuno neobjanjivo, ali njen
aneo, njen mehaniki aneo, nekako je narastao do veliine ljudskog
bia i sada je lebdeo nad njom, maui velikim mehanikim krilima na
vetru. Zagledala se u njegovo prazno, prelepo lice, lice statue od metala,
bezizraajno kao i inae, ali je aneo sada imao ruke, gipke poput
njenih, koje su je pridravae, dok su krila mahala i mahala i mahala,
polagano je i neno sputajui poput paperjastog maslaka noenog
vetrom.
Moda umirem, pomislila je Tesa. Pa onda - ovo je nemogue.
Meutim, dok ju je aneo i dalje drao, i dok su zajedno lebdeli ka
zemlji, de joj se sve jasnije naziralo pod oima. Sada je ve mogla da
vidi pojedinane stene pokraj potoka, vodenu struju kako se sputa
nizvodno, odraz sunca u vodi. Senka krila nadvila se nad zemljom,
krenuvi da se iri i iri sve dok Tesa nije pala u nju, pala u senku, te se
ona i aneo zajedno ustremie ka tlu i prizemljie na mekoj zemlji i
razbacanom kamenju pored potoka.
im se spustila, Tesi se ote uzdah, vie od zgranutosti nego od
samog udarca, pa je ispruila ruke kao da e svojim telom ublaiti
anelov pad - ali on je ve poeo da se skuplja, da se smanjuje i
smanjuje, sklapajui krila, da bi na kraju pao na tle do nje, opet mali kao
igrakica. Dohvatila ga je drhtavom rukom. Leala je na neravnom
kamenju, dopola u ledenoj vodi, dopola van nje; ve je krenula da joj
natapa podsuknje. Zgrabivi visuljak, otpuzala je podalje od potoka
koristei se preostalom snagom, da bi se naposletku sruila na suvom
pritiskajui uz grudi svoga anela i njegove prepoznatljive otkucaje
naspram srca.

Sofi je sedela u naslonjai pored Demovog kreveta, koja je oduvek

zapravo bila Vilovo mesto, posmatrajui Dema kako spava.
Nekada bi, pomislila je, bila ak i zahvalna na ovakvoj prilici,
mogunosti da mu se nae toliko blizu, da mu stavlja obloge na elo
kada se promekolji ili protenje gorei od groznice. A mada ga vie
nije volela kao nekada - onako, shvatila je sada, kako neko voli nekoga
koga uopte ne zna, iz prikrajka, sa divljenjem - ipak joj se srce cepalo
to ga vidi ovakvog.
Jedna od devojaka iz gradia u kojem je Sofi odrasla umrla je od
suice, pa je Sofi pamtila kako su priali da ju je bolest prolepala pre
nego to e je ubiti - da ju je nainila bledom, vitkijom, da joj je
zarumenila lice suiavim rumenilom. Demu su sada obrazi isto tako
goreli, dok se prevrtao na jastucima; srebrnkasto-bela kosa bee mu
poput mraza, dok su mu se prsti nemirno trzali na ebetu. Tu i tamo bi
i progovorio, ali mu rei behu na mandarinskom, koji ona nije znala.
Dozivao je Tesu. Wo ai ni, Tesa. Bu lu run, he qing kuangfa sheng, wo
men dou hui zai yi qi. A dozivao je i Vila, sheng sizhi jiao, tako da bi Sofi
dolo da mu uzme ruku i stegne je, ali kada jeste posegnula za njom, on
je goreo od temperature, pa je jauknuo i trgao ruku od nje.
Sofi se odmah povukla u fotelju, pitajui se da li da pozove arlotu.
arlota bi elela da zna ako se Demu stanje pogora. Taman je htela da
ustane, kada je Dem najednom zabrektao i oi mu se naglo otvorie.
Sruila se u fotelju, zurei. Zenice mu behu toliko svetlo srebrne da su
bile skoro bele. Vile?, rekao je. Vile, ti si?
Ne, rekla je, gotovo u strahu da se makne, Sofi je.
Tiho uzdahnuvi, okrenuo je glavu prema njoj na jastuku. Videla je
da mu je teko da usmeri pogled na nju, a onda joj se, za divno udo,
nasmeio, onim beskrajno ljupkim osmehom kojim joj je onomad i
osvojio srce. Naravno, rekao je, Sofi. Vil nije... rekao sam Vilu da ide.
Otiao je za Tesom, ree Sofi.
I treba, Demove izduene ake epae ebe, opet stegnute u
pesnice... da bi ih potom opet popustio. Dra... drago mi je.
Nedostaje vam, ree Sofi.
Dem je polagano klimnuo glavom. Mogu da osetim... njegovu
udaljenost, kao da je u meni neka nit zategnuta i to vrlo, vrlo snano.
Nisam to oekivao. Nismo se razdvajali otkada smo postali
parabataiji.
Sesili je rekla da ste mu vi rekli da ide.
Jesam, ree Dem, teko ga je bilo ubediti. Da nije i sam zaljubljen
u Tesu, mislim da ne bih uspeo da ga nagovorim.
Sofi pade vilica: Vi ste znali za to?
Tek sam saznao, ree Dem. Ne bih bio ba toliko okrutan. Da
jesam znao, nikada je ne bih zaprosio. Povukao bih se. Nisam znao. A
opet, sada, kada mi polako sve izmie, sve mi se javlja toliko jasno da
mi se ini da bih shvatio, ak i da mi nije rekao. Na kraju bih, ipak,
znao. Blago se nasmeio Sofinom ganutom licu. Drago mi je to
nisam morao da ekam do samog kraja.
I ne ljutite se?
Ne, drago mi je, ree. Moi e da brinu jedno o drugome kada
mene ne bude bilo, ili se bar ja tako nadam. On veli da ga ona ne voli, ali
sam siguran da bi ga vremenom zavolela. Vila je lako zavoleti, a ve joj
je dao celo svoje srce. Jasno se vidi. Nadam se da mu ga nee slomiti.
Sofi nije znala ta bi rekla. Nije znala ta se uopte moe rei pred
takvom jednom ljubavlju - toliko uzdravanja, toliko trpeljivosti, toliko
nade. Bilo je trenutaka u proteklih nekoliko meseci kada bi zaalila to
je ikada mislila loe o Vilu Herondejlu, nakon to je videla kako se
povukao i dopustio Tesi i Demu da budu sreni zajedno, a znala je i
kakva je patnja zadesila Tesu zajedno sa sreom, uz spoznaju da
povreuje Vila. Sofi se prisetila da je i sama Tesa katkad u snu znala da
doziva Vila; znala je da onaj oiljak na Tesinom dlanu nije poticao od
nezgode sa araem, ve se radilo o namernoj rani, koju je nanela sama
sebi da bi, na neki nain, nadjaala telesnim bolom onaj duevni koji je
oseala zbog uskraivanja ljubavi Vilu. Sofi je drala Tesu u svome
naruju dok je ova ridala i upala cvee iz kose jer je bilo boje Vilovih
oiju, Sofi joj je puderom pokrivala tragove suza i besanih noi.
Da mu kae?, zapitala se Sofi. Da li bi uinila dobro delo ako bi rekla
- Da, i Tesa njega voli; pokuala je da ga ne voli, ali ga ipak voli? Da li bi
bilo koji mukarac eleo da uje tako neto o devojci kojom se eni?
Gospoica Grej izuzetno potuje gospodina Herondejla, i rekla bih da
mu ne bi olako slomila srce, ree Sofi. Ali bih volela da ne priate kao
da je vaa smrt neizbena, gospodine Karsterse. Evo, dok mi priamo,
gospoa Branvel i ostali se sa mnogo nade trude da pronau lek.
Mislim a ete doiveti starost uz gospoicu Grej, i a ete oboje biti
veoma sreni.
Nasmeio joj se kao da zna neto to ona ne zna. Lepo od tebe to
kae tako neto, Sofi. Znam da sam Senolovac, a mi ne odustajemo od
ivota tek tako. Borimo se do poslednjeg trenutka. Dolazimo iz sveta
anela, mada ga se ipak plaimo. Ja, meutim, smatram da moemo da
doekamo kraj i ne budemo uplaeni, da ne klonemo pred smru. Smrt
mnome nikada nee ovladati.
Sofi ga je pogledala, pomalo zabrinuto; delom joj se uinilo da
bunca. Gospodine Karsterse? Da zovnem arlotu?
Samo da te prvo neto pitam, Sofi... maloas na tvom licu, dok sam
govorio..., nagnuo se napred, je li istina?
ta da li je istina?, upitala ga je gotovo neujno, ali je znala o
kakvom se pitanju radi, a Dema nije mogla da lae.

Vil je bio gadno raspoloen. Dan je svanuo maglovit, vlaan i grozan.

Probudio se sa muninom u stomaku, te je jedva uspeo nekako da
proguta ilava jaja i hladnu slaninu koju mu je gostioniareva ena
posluila u zaguljivom salonu; svaki mu je deli tela prosto udeo da
se to pre vrati nazad na drum i nastavi putovanje.
Zbog mestiminih pljuskova sada se tresao pod odeom uprkos
pozamanoj primeni runa za utopljavanje, a Baliju se nimalo nije
svialo blato koje mu je mljackalo pod kopitima dok su pokuavali da
ubrzaju na putu, uz Vila koji se namrgoeno razmiljao kako je uopte
mogue da mu se magla kondenzuje unutar odee. No, bar je do
Northamptonira stigao, i to je ve neto, ali je ipak preao jedva
dvadeset milja, pa je odbijao da se zaustavi, mada ga je Balije moleivo
pogledao dok su prolazili kroz Touster, kao da vapi za toplinom tale i
malo ovsa, te mu je Vil skoro i popustio. Oseaj beznaa prodro mu je
sve do kostiju, leden i neizbean poput kie. ta on uopte misli da
radi? Zar stvarno misli da e ovako pronai Tesu? Da nije poludeo?
Sada su jo prolazili i preko nekog vrlo nepristupanog terena, gde
je zbog blata kameni drum postao vrlo opasan. Neka se velika litica
nadvijala sa jedne strane puta, zapreavajui nebo. Sa druge strane
prolaza, drum je strmo oiviavala neka jaruga puna otrog stenja.
Negde u daljini, na dnu gudure blago se svetlucao mutni potoi. Vil je
drao Balija dobro zauzdanog, podalje od strmine, ali se konj ipak
uznemirio strepei od ivice. Vil je i sam spustio glavu, uvukavi je u
okovratnik da izbegne ledenu kiu; sasvim je sluajno, kada je naas
bacio pogled sa strane, nazreo neto jarko zeleno i zlatno meu
kamenjem pored puta.
Istog je trena zaustavio Balija da bi toliko hitro skoio sa njega da
se zamalo okliznuo u blatu. Kia je sada ve jae pljutala, kada se
pribliio i kleknuo da proui zlatni lanac zakaen za otar deli stene.
Paljivo ga je podigao. Medaljon od ada, okrugli, sa slovima utisnutim
na poleini. Odlino je znao ta znae.
Kada se dvoje ljudi srode srcima, mogu da slome i najjae gvoe ili
bronzu.
Demov vereniki dar Tesi. Vil ga je stisnuo u ruci pridiui se.
Pamtio je kako se okrenuo prema njoj na stepenitu - lanac medaljona
od ada ispod njenog grla zatreperio je ka njemu kao surovi podsetnik
na Dema kada mu je rekla - Kau da srce ne moe pode liti, ali eto...
Tesa!, uzviknuo je napreac i glas mu odjeknu o stenje. Tesa!
Stajao je tako koji tren, drhtei, pored puta. Ni sam nije znao ta
oekuje - odgovor? Teko da bi ona bila tamo, skrivena medu to malo
stena. Bilo je samo tiine, uz zvuk vetra i kie. Ali ipak je, bez ikakve
sumnje, znao da to bee Tesina ogrlica. Moda ju je strgla sa vrata i
ispustila kroz prozor koije da mu oznai put, poput Ivicininog i
Maricinog traga od mrvica. Neka junakinja iz knjiga sigurno bi tako
postupila, pa bi samim time i njegova Tesa. Moda nae jo neki trag,
ako nastavi dalje. Nada mu prvi put pokulja venama.
Ponukan novom reenou, urno se vratio Baliju, pa se prebacio u
sedlo. Sada vie nema usporavanja; stii e do Stafordira do veeri.
Okrenuvi glavu konja prema putu, gurnuo je privezak u dep, odakle
mu se inilo da ga njegove utisnute rei ljubavi i odanosti peku poput
iga.

arlota se nikada nije oseala toliko umorno. Dete koje je nosila

iscrpljivalo ju je vie nego to je isprva oekivala, a pride je i bila budna
cele noi, i jo je itav dan provela na nogama. Haljinu je umrljala u
Henrijevoj kosturnici, a glenjevi su je boleli od penjanja po stepenitu
i merdevinama u biblioteci. No, kada je otvorila vrata Demove sobe i
videla da ne samo da je budan ve i sedi i pria sa Sofi, zaboravila je na
umor i osetila kako joj se licem iri bespomoni osmeh olakanja.
Demse!, uskliknula je. Ve sam pomislila... hou rei, drago mi je da
si se probudio.
Sofi se, delujui neobino rumeno, odmah digla. Da idem, gospoo
Branvel?
O, da, molim te, Sofi. Bridet se opet neto naroguila; veli da ne
moe pronai neku Benovu Maru, mada ja nemam blage veze o kojoj to
Mari pria.
Sofi se zamalo nasmeila - to bi i uradila, da joj srce nije toliko
silno tuklo zbog spoznaje da je upravo mogla da uradi neto strano
grozno. Ben-mari12, rekla je, pronai u joj ga. Krenula je ka vratima
i zastala, da bi bacila jedan udan pogled preko ramena u Dema, koji
bee oslonjen o jastuke delujui posve bledo, ali pribrano. arlota nije
ni stigla bilo ta da kae jer je ova brzo izala, a onda ju je Dem pozvao
ka sebi umornog osmeha na licu.
arlota, ako ti ne bi bilo teko, da li bi mogla da mi doda moju
violinu?
Naravno, arlota je otila do stoia ispred prozora, gde mu je
violina leala u etvrtastoj kutiji od ruinog drveta, sa gudalom i
okruglom kutijicom kalofonijuma. Uzevi violinu, odnela mu ju je do
kreveta, gde ju je Dem paljivo prihvatio iz njenih ruku, a ona se
zahvalno srozala u fotelju pored njega. Oh..., rekla je tren kasnije.
Izvini. Zaboravih gudalo. Hteo si da svira?
Nema veze, neno je zatreperio prstima preko ica i iz njih se
proirio tihi, titravi zvuk. Ovo je picikato - prvo emu me je otac
nauio kada mi je pokazao violinu. Odmah se prisetim dana kada sam
bio dete.
Jo si itvek dete, arloti je dolo da kae, mada ipak nije. Za svega e
nekoliko nedelja napuniti osamnaestu, kada Senolovci doivljavaju
svoje punoletstvo, a ako ona, kada ga pogleda, i vidi crnokosog deaka
koji im je tek pristigao iz angaja vrsto drei svoju violinu u
ruicama, krupnih oiju na bledom licu, to opet nije znailo da nije
odrastao.
Dohvatila je kutijicu jin fena sa natkasne. Tek ga je jo malo ostalo
rasuto po dnu, jedva za jednu kaiicu. Progutala je knedlu, pa je sipala
praak na dno ae u koju je zatim dolila vode iz ibrika da se jin fen
rastopi poput eera. Kada ju je pruila Demu, ovaj je spustio violinu
da prihvati au. Zagledao se u njen sadraj zamiljenih bledih oiju.
Ovo je sve to je ostalo?, pitao je.
Magnus radi na leku, ree arlota. I mi svi sa njim. Gabrijel i Sesili
su izali da kupe sastojke za lek koji e te ojaati, a Sofi i Gideon i ja
smo se dali u istraivanje. Sve emo da sredimo. Sve. Dem se uinio
pomalo iznenaen: Nisam znao.
Pa, nije to nita udno, ree arlota. Porodica smo; uinili bismo
sve za tebe. Samo nemoj gubiti nadu, Deme, molim te. Mora da
sauva snagu.
To malo snage to i imam je od tebe, rekao je zagonetno. Iskapio
je rastvor jin fena i pruio joj nazad praznu au. arlota?
Da?
Jesi li na kraju pobedila u prepirci oko imena za dete? arlota se
zateeno nasmejala. Bee malo neobino misliti na dete u ovom
trenutku, ali, opet, to da ne? U smrti smo i usred ivota.13 Da razmiljaju
i o neemu drugom to nije bolest, Tesin nestanak ili Vilov opasni
poduhvat. Jo nisam, rekla je, Henri se i dalje uporno dri Buforda.
Na kraju e ti pobediti, ree joj Dem, uvek pobedi. Bila bi
odluan Venik, arlota.
arlota je digla nos na to: enski Venik? Posle svih muka koje sam
preivela upravljajui Institutom!
Pa, neko mora biti prvi, ree Dem. Nije lako biti prvi, niti
ugodno, ali jeste vano. Pognuo je glavu: Nosi u sebi jedan moj veliki
al.
arlota ga je zbunjeno pogledala.
Voleo bih da mogu da vidim detence.

Bee to jedna sasvim prosta enja, koja se ipak zarila arloti u srce
poput komada stakla. Zaplakala je, i suze joj tiho kanue niz obraze.
 arlota, ree Dem, kao da eli da je utei, oduvek si se brinula o
meni. Divno e se brinuti i o tom detencetu. Bie savrena majka.
Ne sme odustajati, Deme, rekla je, grcajui u suzama. Kada su
mi te doveli, prvo su mi rekli da e poiveti samo godinu ili dve dana.
A preiveo si, evo, skoro ve est. Pozivi jo nekoliko dana, molim te.
Jo nekoliko dana, za mene.
Dem joj je uputio jedan nean, odmeren pogled. I jesam iveo za
tebe, rekao je. I za Vila, pa onda i za Tesu - i za sebe samog, jer sam
hteo da budem uz nju. Ali ne mogu doveka iveti za druge. A ne moe
niko da kae da je smrt u meni nala dobrovoljnog saputnika, niti da
sam otiao tek tako. Ako ve kae da sam ti potreban, ostau zbog
tebe koliko god budem mogao. iveu za tebe i tvoje blinje, boriu se
protiv smrti dok me celog ne iscrpi i iscedi. Ali to nee biti moj izbor.
Pa..., arlota ga je kolebljivo pogledala, ta bi onda bio tvoj
izbor?
Progutao je knedlu i ruka mu pade do violine pokraj njega. Reio
sam, ree, reio jo kada sam poslao Vila odavde. Pognuo je glavu, pa
je onda opet pogledao arlotu, uperivi oi sa plavim podonjacima u
njeno lice kao da pokuava da je natera da ga razume. Hou da se sve
ovo prekine, rekao je. Sofi mi kae da svi i dalje trae lek za mene.
Znam da sam dao doputenje Vilu, ali elim da sada svi prestanu sa
potragom, arlota. Gotovo je.

Ve je poelo da se smrkava kada su se Sesili i Gabrijel vratili na

Institut. Obilaziti grad sa nekime ko nije njen brat ili arlota za nju je
predstavljalo jedinstveno iskustvo, te se ak i zadivila koliko joj je
dobro drutvo Gabrijel Lajtvud bio. Zasmejavao ju je, mada je ona
davala sve od sebe da se to i ne vidi, i onda je jo, posve posluno,
nosao sve pakete, mada je ona oekivala da e se pobuniti da se ophodi
prema njemu kao prema kakvom potlaenom lakeju.
Istina je da verovatno nije trebalo da baci onog vilin-prodavca kroz
izlog, a ni u kanal Lajmhaus nakon toga. Dodue, teko da je mogla da
ga krivi. U potpunosti je bila svesna da nije prasnuo zato to joj je onaj
satir pokazao nedoline slike, ve to ga je podsetio na oca.
Ba je bilo udno, pomislila je penjui se sa njim stepenitem
Instituta, koliko se razlikovao od brata. Gideon joj se u celosti dopao
kada je pristigla u London, ali ga je smatrala tihim i povuenim. Nije
mnogo priao, a mada joj katkad jeste pomagao na vebama, bio je
uzdran i zamiljen pokraj svih sem pokraj Sofi. Pored nje ste u njemu
jo i mogli da vidite traak neke veselosti. Umeo je da bude prikriveno
aljiv kada je hteo, a posedovao je i neku mranu opaajnost u svojoj
prirodi pored mirne udi.
Od sitnica i delia koje je prikupila od Tese, Vila i arlote, Sesili je
bila sastavila priu o Lajtvudovima, polako poinjui da shvata zato je
Gideon bio toliko tih. On je, na neki nain, slino Vilu i njoj samoj,
svojevoljno okrenuo lea sopstvenoj porodici, pa je sada zbog toga
nosio breme. Gabrijelov je izbor bio drugaiji. On je ostao uz oca da
gleda kako mu telo i um postepeno propadaju. ta je mislio dok se to
deavalo? U kom je trenutku uvideo da je napravio pogrean izbor?
Gabrijel je otvorio vrata Instituta da bi Sesili ula; saekao ih je
Bridetin glas dopirui niz stepenite.

Vi li onaj uzan drum,

po njem dra i trnje skita?
To ti je put pravedniki,
al retko ko za njeg pita.

A vi li onaj irok drum,

na njem se cveu ne vidi kraja?
To ti je put greniki,
al ga zovu i putem do raja.

Ova peva li peva, ree Sesili, krenuvi uz stepenite.

Gabrijel je, veto drei pakete u rukama, pomirljivo prostenjao.
Skapah od gladi. Pitam se da li bi mi dala malko piletine i hleba u
kuhinji, ako joj kaem da mi ne smetaju njene pesme?
Svima smetaju njene pesme. Sesili ga je iskosa pogledala; imao je
strano lep profil. Gideon je takoe bio zgodan, ali je Gabrijel bio sav u
otrim crtama, bradi, jagodicama, to joj je sve ukupno delovalo
otmenije. Nije vaa krivica, da znate, rekla je iznebuha.
ta nije moja krivica? Sa stepenita su skrenuli u hodnik na
spratu. Sesili se uinilo da je mrano, da su kamen-rune bile odve
priguene. I dalje je mogla da uje Bridet kako peva:

Mrana je, mrana no, nigde ni zvezda sjaj,

do kolena kroz krvcu gaze, eno ih onamo, gle!
Jer sva krv po zemlji prosuta
 tee kroz potoke kraljevine te.

Ono za vaega oca, ree Sesili.

Gabrijelu se lice odmah steglo. Sesili se naas uinilo da e izneti
neku ljutitu opasku, ali on jedino ree: Moda jeste, moda nije, ali ja
sam lino bio odabrao da budem slep pred njegovim prestupima.
Verovao sam u njega i kada nisam smeo, a on je osramotio prezime
Lajtvudovih.
Sesili je nekoliko trenutak ostala nema. Ja sam dola ovamo jer
sam bila uverena da su Senolovci udovita koja su mi otela brata.
Verovala sam u to jer su i moji roditelji verovali isto. Ali pogreili su. Mi
nismo isto to i nai roditelji, Gabrijele. Ne moramo da nosimo teret
njihovih izbora niti njihove grehe. Moete vratiti sjaj prezimenu
Lajtvudovih.
U tome je razlika izmeu vas i mene, rekao je, sa podosta
ogorenja. Vi ste sami odluili da doete ovamo. Ja sam isteran iz
svoga doma - oteran ovamo od strane udovita to nekada bee
mojim ocem.
Pa, ree mu Sesili blago, nije vas ba sve dovde doterao. Pre bih
rekla, samo do Cizika.
ta...?
Nasmeila mu se: Ipak sam ja sestra Vila Herondejla. Ne moete
oekivati od mene da veito budem ozbiljna.
Njegov izraz na to bee toliko smean, da se zakikotala; jo se uvek
kikotala kada su otvorili vrata biblioteke i uli unutra, da bi zatim
oboje iz istih stopa stali.
arlota, Henri i Gideon sedeli su za jednim od dugakih stolova.
Magnus je stajao neto dalje, kod prozora, aka ukrtenih otpozadi.
Lea mu behu ukoena i prava. Henri se inio sumoran i iznuren,
arlota uplakana. Gideonovo lice bee skamenjeno.
Sesili je odmah zamro osmeh na usnama: ta je bilo? Javili su
neto? Je li Vil...?
Ne radi se o Vilu, ree arlota. Ve o Demu. Sesili je stegnula
usne, mada joj je srce odmah usporilo od nekog grenog olakanja.
Isprva je pomislila na brata, ali se njegov parabatai, dakako, nalazio u
veoj opasnosti.
Dem?
Jo je iv, ree Henri, odgovarajui na nepostavljeno pitanje.
Pa dobro onda. Doneli smo sve, ree Gabrijel, sputajui pakete na
sto. Sve to je Magnus traio - damijanu, vodeni kesten...
Hvala vam, ree Magnus od prozora, ne okreui se.
Da, hvala vam, ree i arlota. Uinili ste sve to sam traila, i
hvala vam na tome. Ali, plaim se da je va zadatak bio uzaludan.
Pogledala je pakete, pa onda opet u njih. Bilo je sasvim jasno da joj je
bilo veoma teko da govori. Dem je doneo odluku, rekla je. Hoe da
prekinemo potragu za lekom. Uzeo je ostatak jin fena, vie ga nemamo,
i sada je samo pitanje sata... Pozvala sam Tihu brau. Vreme je da se
oprostimo.

U vebaonici je bilo mrano. Senke su se izdueno pruale po podu,

meseina je dopirala unutra kroz visoke zasvoene prozore. Sesili je
sedela na jednoj od izlizanih klupa zurei u are koje je meseina
ostavljala po izgrebanom drvenom podu.
Desnom je rukom dokono petljala oko crvenog medaljona pod
grlom. Nehotice se prisetila brata. U mislima je jednim delom bila na
Institutu, a drugim pokraj Vila: na leima konja, nagnutog spram vetra,
dok jae kao furija putevima koji razdvajaju London i Dolgelaj. Zapitala
se da li je uplaen. Zapitala se da li e ga opet videti.
Toliko se zamislila da se prepala kada se vrata kripavo otvorie.
Dugaka se senka razvukla po podu, a kada je podigla pogled, videla je
Gabrijela Lajtvuda kako iznenaeno trepe u nju.
Tu se, znai, skrivamo?, rekao je. Malo je sad nezgodno.
Zato bi bilo?, iznenadila se koliko mu je glas zazvuao
uobiajeno, ak i smireno.
Zato to sam lino nameravao da se tu sakrijem.
Sesili se zautala nekoliko trenutaka. Gabrijel se zaista i uinio
nesiguran - to je na njemu neobino izgledalo; obino je bio
samouveren. Mada se jeste radilo o slabijoj samouverenosti nego kod
njegovog brata. Bilo je odve mrano da bi mu videla boju oiju ili kose,
te je prvi put mogla da vidi slinost izmeu njega i Gideona. Imali su
vilice stegnute na isti odluan nain, isti irok razmak izmeu oiju i
obazrivo dranje. Moete se sakriti tu sa mnom, rekla je, ako
hoete.
Klimnuvi joj, priao je do mesta gde je sedela, ali umesto da joj se
pridrui, pomerio se do prozora da baci pogled napolje. Koija Tihe
brae je tu, rekao je.
 Jeste, ree Sesili. itajui Pravilnik, saznala je da su Tiha braa
bila i lekari i svetenici u senolovakom svetu; mogli ste ih zatei i
pokraj samrtne, kao i pokraj bolesnike i pokraj deije postelje. Mislila
sam se da obiem Dema. Zbog Vila. Ali nisam... nisam mogla da se
nateram. Kukavica sam, setila se da doda. Tako neto nikada ranije
nije pomislila za sebe.
Onda sam i ja, odgovorio joj je. Meseina mu je padala preko jedne
polovine lica, zbog ega se inilo kao da nosi polumasku. Doao sam
ovamo da se malo osamim, a i da se, iskreno reeno, sklonim s puta
Brai, jer me od njih uvek podie jeza. Mislio sam da moda otvorim
pasijans. Mogli bismo, ako elite, da se zajedno malo kartamo?
Kao Pip i Estela u Velikim oekivanjima, ree Sesili sa veselim
prizvukom u glasu. Ali, ne... ja ne znam da se kartam. Majka je gledala
da karte dri podalje od kue, poto je moj otac... imao slabost prema
njima. Pogledala je Gabrijela. Da znate da smo na neki nain i isti.
Braa su nas napustila, pa smo ostali sami bez brata ili sestre, uz oca
koji je zastranio. Moj je malko bio poludeo nakon to je Vil otiao, a Ela
umrla. Trebalo mu je dosta godina da se oporavi, ali smo u
meuvremenu izgubili dom. Isto kao to ste vi izgubili izik.
izik nam je oduzet, ree Gabrijel resko i ogoreno. A, da budem
iskren, meni je zbog toga i ao i nije. Sva ta seanja vezana za to
mesto..., stresao se. Otac mi je dve nedelje bio zakljuan u radnoj sobi
pre nego to sam doao ovamo po pomo. Trebalo je ranije da doem,
ali bio sam odvie gord. Nisam hteo da priznam da sam pogreio u vezi
sa ocem. Te dve nedelje skoro da nisam ni spavao. Lupao sam po
vratima radne sobe preklinjui oca da izae, da mi se obrati, ali sam
uo samo neke neljudske zvuke. Nou bih zakljuavao bravu na mojim
vratima, a ujutru bih zatekao krv na stepenitu. Sebe sam ubedio da su
sluge pobegle, mada sam znao da nisu. Tako da ne, nismo isti, Sesili, jer
ste vi sami otili. Bili ste hrabri. Ja sam ostao sve dok mi nije preostalo
nita drugo nego da odem. Ostao sam iako sam znao da nije u redu.
Lajtvud ste, ree Sesili. Ostali ste jer ste bili privreni
porodinom imenu. Nije to kukaviluk.
Nije? Privrenost je i dalje vredna hvale ak i ako je usmerena u
pogrenom pravcu?
Sesili je otvorila usta, pa ih je opet zatvorila. Gabrijel ju je gledao,
oiju blistavih na meseini. Izgledao je kao da oajniki vapi za njenim
odgovorom. Zapitala se da li uopte ima sa kim drugim da
porazgovara. Mogla je da zamisli zbog ega bi strepeo da svoje moralne
nedoumice iznese pred Gideonom; on se inio potpuno postojan, kao
da nikada u ivotu nije sumnjao u sebe, te ne bi ni razumeo one koji
jesu.
Mislim, rekla je, obazrivo birajui rei, da svaka dobra namera
moe da se izvrne u neto loe. Pogledajte samo Magistera. On radi to
to radi zato to mrzi Senolovce iz odanosti prema roditeljima, koji su
ga voleli, i koji su zavrili ubijeni. Nije posve neshvatljivo. Mada, opet,
krajnji ishod svega toga nita ne opravdava. Mislim da kada biramo -
jer svaki je izbor odvojen od naih ranijih izbora - ne samo da treba da
prouimo nae razloge za takav izbor, ve i posledice koje e uslediti, i
da li e dobri ljudi biti oteeni naim odlukama.
Usledila je stanka, pa on potom ree: Mnogo ste mudri, Sesili
Herondejl.
Ne alite mnogo za izborima koje ste doneli u prolosti, Gabrijele,
rekla mu je, svesna da ga je oslovila po imenu, ali nije mogla da se
odupre. Gledajte jedino da ispravno birate u budunosti. Mi smo uvek
kadri za promene, uvek smo kadri da budemo bolji.
Mada, ree Gabrijel, nisam onakav kakav bi moj brat hteo da
budem, a meni je, uprkos svemu, teko da se odreknem nade u njegovu
podrku.
Sesili je uzdahnula: Nama jedino preostaje da damo sve od sebe,
Gabrijele. Ja sam pokuala da budem dete koje su moji roditelji eleli,
dama kakva su eleli da budem. Otila sam da im vratim Vila jer sam
mislila da bi to bilo ispravno. Znala sam da su se raalostili to je
krenuo drugim putem - mada on jeste ispravan za njega, pa makar je do
njega i doao na neobian nain. To ipak jeste njegov put. Nemojte
birati put koji bi va otac izabrao, niti put koji bi va brat izabrao.
Budite Senolovac kakav elite da budete.
Zazvuao je posve mlado kada joj je odgovorio: Otkud znate da u
napraviti pravi izbor?
Sa druge strane prozora zauo se bat konjskih kopita po dvorinoj
kaldrmi. Tiha braa, odlaze. Dem, pomislila je Sesili uz otar bol u srcu.
Njen je brat oduvek gledao u njega kao u zvezdu Severnjau, kompas
koji e mu uvek pokazivati smer ka pravoj odluci. Nikada ranije nije
smatrala svoga brata srenim, to danas pogotovo ne bi pomislila, ali
on to, na neki nain, jeste bio. Uvek imati nekoga kome se tako moete
obratiti, ne brinuti stalno da gledate u pogrene zvezde.
Gledala je da joj glas bude vrst i odluan koliko moe, to zbog
sebe, to zbog toga momka pokraj prozora. Moda ja, Gabrijele
Lajtvude, prosto imam vere u vas.
 14.
PARABATAI

Mir, mir! On umro nije, i ne spava vie,

probudio se iz sna ovoga ivota,
to nae se ruke zabludele latie
borbe zaludne protiv aveti i grozota,
i naim se duhom ko noem ustremie
na neranjive trice i sitnice. A bezdan
nas mrvi ucveljenim strahom,
dok trunemo sve vie iz dana u dan,
mrtve nade deru ivi nam le bedan.
Persi Bi Seli, Adonais, elegija povodom smrti Dona Kitsa

Dvorite mehane Kod Zelenog pretvorilo se u razrovanu kaljugu dok

je Vil u njemu zaustavio konja i skliznuo sa Balijevih irokih lea. Bio je
iznuren i ukoen od jahanja u sedlu, a uz loe stanje puteva i
iscrpljenost, to njegovu to njegovog konja, poslednjih je nekoliko sati
prevalio po vrlo loem vremenu. Ve se bilo dobrano smrailo, pa mu je
laknulo kada mu je konjuar pritrao u izmama blatnjavim do kolena,
sa fenjerom koji je isijavao toplim utim sjajem.
Ova veeraske kanda ne misli stat, gospodine, ree mome veselo
kada mu se pribliio. Izgledao je kao jedan poprilino obian mladi
ovek, ali je bilo na njemu neega nestanog i vragolastog - vilinska je
krv, katkad, prenoena kroz mnoga pokolenja, mogla da se javi u
ljudima, pa ak i u Senolovcima, u vidu iskoenog oka ili vedre iskre u
zenici. Ovo je mome oito posedovalo Vid. Krma Kod Zelenog bee
poznato drumsko konaite za itelje Podzemnog sveta. Vi! se nadao
da e stii do nje pre nego se spusti no. Dojadilo mu je da se pretvara
pred obinjacima, dojadile su mu ini, dojadilo mu je skrivanje.
Ceni da nee?, promrmljao je Vil dok mu je voda sa kose kapala
na trepavice. Nije skidao pogled sa ulaznih vrata krme, kroz koja je
kuljalo prijatno uto svetlo. Sa neba iznad njega nestala je gotovo sva
svetlost. Tmurni crni oblaci nadvili su se iznad njih, oblani,
nagovetavajui jo kie.
Deko je uhvatio Balija za oglav. Imate jednog od onih arobnih
konja, uskliknuo je.
Da, Vil je potapao konja po oznojenim sapima. Potrebno mu je
timarenje, i malo posebne nege.
Deko mu klimnu: Znai, vi ste onda Senolovac? Taki nam ne
svraaju esto u ove nae krajeve. Bio jedan nedavno, ali neki mator i
dangrizav...
Nego, reci ti meni, ree mu Vil, imate li slobodnih soba?
Nisam siguran da ima zasebnih, gospodine.
E, pa, meni ba zasebna treba, pa bi bilo bolje da je imate. I tala za
konja da prenoi, i kupanje i veera. Hajde, idi da odvede konja, a ja
odoh da vidim ta tvoj gazda kae.
Gazda je bio potpuno usrdan i, za razliku od momka, nije iznosio
opaske na raun belega na Vilovim akama i grlu, samo mu je postavio
uobiajena pitanja: elite li veeru u odvojenom salonu ili dole u
zajednikoj prostoriji, gospodine? I da li se kanite okupati pre jela, ili
posle?
Vil, koji se oseao kao da je obloen blatom, odluio se prvo za
kupanje, mada je pristao da veera u zajednikoj prostoriji. Poneo je
podosta obinjakog novca sa sobom, ali je zaseban salon za veeranje
bio nepotreban troak, pogotovo ako vas ne zanima ta uopte jedete.
Hrana je samo predstavljala gorivo za put, i nita vie.
Mada gazda nije mnogo hajao za injenicu da je Vil Div, bilo je
ostalih dole u krmi koji jesu. Kada se Vil nalaktio na ank, skupina
mladih vukodlaka kod ogromnog ognjita, koja se mahom gostila
jeftinim pivom, krenula je da se doaptava. Vil je gledao da ne obraa
panju na njih dok je naruivao toplonoe za sebe i mekinje za konja,
poput svakog dobrostojeeg mladog gospodina, ali oni nisu skidali
svoje otre poglede sa njega, gutajui svaku sitnicu, od kose natopljene
kiom i kaljavih izama do debelog kaputa ispod kojeg se nije naziralo
da na sebi nosi uobiajeno divovsko oruje.
Smirite se, momci, ree najvii u njihovoj druini. Sedeo je skroz
kod vatre, te mu je lice bilo u debeloj send, mada mu vatra jeste
opcrtavala dugake prste kada je izvadio finu tabakeru od majolike po
ijoj je kopi zatim zamiljeno lupnuo prstom. Poznajem ga.
 Zna ga?, zapitao ga je jedan od mlaih vukova u neverici. Onog
Diva? Prijatelj ti je, Skote?
Ma, ne, ne ba prijatelj. Vulsi Skot je pripalio vrh cigare
palidrvcetom, pa se kroz njegov plamiak zagledao u tog momka, sa
osmehom na usnama. Ali krajnje je zanimljivo da je tu. Zaista
zanimljivo.

Tesa!, glas joj je odjeknuo u uhu poput promuklog povika. Munjevito

se uspravila na obali reice, drhtavog tela.
Vile?, bre-bolje se digla da se osvrne oko sebe. Mesec je bio ve
zaao za oblake. Nebo je odozgo bilo poput tamnosivog mermera,
proarano crnim ilicama. Reica je tekla ispred nje, tamnosiva na
slaboj svetlosti, a kada se osvrnula, videla je jedino vornato drvee,
strmu stenu niz koju je pala, iroki seoski krajolik koji se prostirao u
suprotnom smeru - polja i kamene ograde, pokoju svetlu taku u daljini
- neku zemljoradniku kuu ili nastambu. Nije videla nita nalik gradu
ili varoici, ak ni vie zbijenih svetala koja bi ukazivala na kakav
maleni zaselak.
Vile, apnula je nanovo, obavijajui se rukama. Bila je uverena da
je upravo njegov glas ula kako je doziva po imenu. Niiji glas nije
zvuao kao njegov. Ali to bee besmisleno. Nije on tu. Kako bi mogao
biti? Moda je, nalik Dejn Er, koja je ula Roesterov glas kako je
doziva po movari, i ona ve napola sanjala.
Ali se bar radilo o snu koji ju je povratio iz nesvesti. Vetar je bio
poput ledenog noa, probijao joj se kroz odeu - imala je na sebi samo
tanku haljinu za unutra, bez kaputa ili eira - sve do koe. Suknje su joj
i dalje bile mokre od vode iz reke, haljina i arape poderane, umrljane
krvlju. Aneo joj, izgleda, jeste spasio ivot, ali je nije sauvao od
povreda.
Dodirnula ga je sada, traei podrku, ali je bio nepomian i nem
kao i inae. Meutim, kako je pomerila ruku od vrata, zaula je Vilov
glas u glavi: Ponekada, kada moram da uradim neto to mi se ne radi,
napravim se da sam lik iz neke knjige. Lake je dokuiti ta bi oni uradili.
Lik iz knjige, pomislila je Tesa, i to neki valjan i trezven, pratio bi
potok. Lik iz knjige bi znao da su ljudska naselja i gradovi esto
podignuti pokraj vode, pa bi potraio pomo, umesto da tumara po
umi. Odluno se obavivi rukama, zagacala je nizvodno.
Dok se Vil - okupan, obrijan, obuen u istu koulju i okovratnik - vratio
dole u krmu na veeru, prostorija se dopola napunila ljudima.
Dobro, moda ne ba ljudima. Dok su ga vodili do njegovog mesta,
proao je pored stola za kojim su se neki trolovi skupili oko krigli piva,
i jo bi i liili na smeurane i pogurene starce da nisu imali kljove koje
su im virile sa donje vilice. Neki mravi vetac sa gomilom upave
smee kose i treim okom posred ela ba je bio rezao telei odrezak.
Jedna skupina sedela je zbijena i za stolom pored vatre - vukodlaci, Vil
je odmah osetio, po njihovom dranju kao da su u oporu. Prostorija je
mirisala na vlagu, eravu i kuvanje, te je Vilu stomak zakrao; nije ni
primetio koliko je zapravo bio gladan.
Vil je prouavao kartu Velsa ispijajui vino (kiselo kao sirce) uz
donetu hranu (ilavo pare divljai i krompir), dajui sve od sebe da ne
obraa panju na upiljene poglede ostalih gostiju. Izgleda da je mali
konjuar bio u pravu; tu stvarno nisu imali mnogo Divova. Oseao se
kao da mu belezi blete poput igova. im su mu odneli tanjire, izvadio
je pare papira da sastavi pismo:

arlota,
Izvini to sam napustio Institut bez tvoga doputenja. Traim tvoj
oprost; smatrao sam da mi nema druge.
No, ja ti, meutim, ne aljem ovo pismo zbog toga. Pokraj puta
pronaoh dokaz da je Tesa tuda prola. Nekako je uspela da baci svoju
ogrlicu od zada kroz prozor koije, siguran sam zato da bismo mogli da je
naemo po njoj. Evo je sada tu kod mene. Ona je neporecivi dokaz da smo
bili u pravu kada smo pretpostavili gde bi se Mortmejn mogao nalaziti.
Mora da je na Kader Idrisu. Mora pisati Veniku i traiti od njega da
poalje nae snage na planinu.
Vil Herondejl

Poto je stavio tambilj na pismo, Vil je pozvao gazdu, koji mu je

potvrdio da e ga za pola krune deko odneti do none koije da bi bilo
isporueno. Plativi svoje, Vil se zavalio u stolicu, premiljajui se da li
da drmne jo jednu au vina radi boljeg sna - kada mu se otar,
probadajui bol proirio grudima. Vil se trgao unazad kao da je
pogoen strelom. aa vina mu pade na sto, gde se i razbila. Digao se
na noge oslonjen sa obe ruke o sto. Tek je donekle bio svestan upiljenih
pogleda i krmarevog napetog glasa u uhu, ali bol bee odve snaan da
bi mogao da razmilja, gotovo odve snaan da bi uopte mogao da
die.
Stezanje u grudima, za koje je smatrao da bee jedan kraj niti kojom
bee povezan sa Demom, bee toliko jako da mu je bukvalno stiskalo
srce. Oteturao se od astala i probio kroz gomilu gostiju u blizini anka,
da bi projurio kroz ulazna vrata konaka. Jedino mu je vazduh bio na
umu, to vie vazduha u pluima kako bi mogao da die.
Otvorivi vrata, gotovo da se strovalio napolje u no. Bol u grudima
naas mu je popustila i on se sruio o zid krme. Kia je i dalje pljutala,
kvasei mu kosu i odeu. Zabrektao je, i srce mu zadrhta u meavini
prestravljenosti i oaja. Da li je to samo zbog udaljenosti od Dema?
Nikada nije osetio nita slino, ak ni kada je Dem bio u najgorem
stanju, ak ni kada je bio povreen i kada je Vil bolovao zajedno sa njim
u njihovoj povezanosti.
Nit se prekinula.
Naas je sve pred njim pobelelo, dvorite je izbledelo kao poliveno
kiselinom. Presamitivi se na kolenima, Vil poe da bljuje veeru u
blato. Poto grevi popustie, nekako se pridigao, te poe da se slepo
udaljava od krme, kao da pokuava da umakne sopstvenoj boli.
Uhvatio se za zid tale, pokraj pojila za konje. Kleknuvi, gurnuo je ruke
u ledenu vodu i tada je ugledao sopstveni odraz. Lice mu bee belo kao
smrt, a po koulji mu se irila crvena mrlja sa prednje strane.
Uhvativi se mokrim rukama za okovratnik, razdrljio je koulju. Na
priguenoj svetlosti koja se irila iz krme mogao je da vidi da mu
njegova parabatajska runa, tik preko srca, krvari.
Ruke mu behu prekrivene krvlju, pomeanom sa kiom, istom
kiom koja mu je sada spirala krv sa grudi, pokazujui mu da je runa
ve poela da svetli od crne ka srebrnoj, menjajui sve to je Vilovom
ivotu davalo smisao u besmisao.
Dem je umro.

Tesa je satima hodala i tanke joj cipele sada ve behu probijene na

otrom kamenju pokraj reice. Isprva je krenula trkom, ali su je
iscrpljenost i zima savladale, pa je sada hramala usporeno, mada i dalje
odluno, pratei tok reice. Nakvaena tkanina sukanja dodatno ju je
vukla, te je imala oseaj da se radi o sidru koje e je povui na dno
nekog stranog mora.
Miljama nije videla nikakve naznake naseobina, te je ve poela da
oajava zbog svoje prvobitne odluke, kada se pred njom pojavila neka
istina. Kia je ve bila poela da sipi, ali je i kroz nju mogla da nazre
obrise neke prizemne kamene graevine. Pribliivi se, videla je da se
radilo o nekom kuerku slamnatog krova i zarasle stazice koja je vodila
prema ulaznim vratima.
Ubrzala je korak, sada ve uveliko urei, zamiljajui nekog
dobrodunog zemljoradnika i njegovu enu, kakvi bi u knjigama primili
kakvu devojku i pomogli joj da se javi svojima, kao to su Riversi uinili
za Dejn u Dejn Er. Meutim, kada se primakla, zapazila je prljave i
razbijene prozore i travu izraslu po slamnatom krovu. Odmah se
snudila. Kua bee naputena.
Vrata su ve bila delimino otvorena, drvo im bee izvitopereno od
kie. Bilo je neega zastraujueg u njenoj naputenosti, ali je Tesi
oajniki bio potreban zaklon i od kie i od potrage koju je Mortmejn
moda poslao za njom. Svesrdno se nadala da je gospoa Blek
pomislila da je stradala pri padu, ali je ipak sumnjala da bi joj se
Mortmejn tako lako sklonio sa traga. Na kraju krajeva, ako je iko znao
ta njen mehaniki aneo moe, to bi bio on.
Izmeu kamenja u podu kue rasla je trava, a ognjite bee prljavo,
uz ogaravljeno lone koje je jo uvek visilo iznad ostataka nekadanje
vatre, a okreeni zidovi bebu kaljavi od garei i starosti. Blizu vrata
nalazila se gomila neega to joj je zaliilo na zemljoradniki alat. Jedan
od njih liio je na dugaak metalni tap sa povijenim ravastim krajem,
jo otrih zubaca. Svesna da e joj moda zatrebati neto za odbranu,
uzela ga je, pa se pomerila iz predsoblja u jedinu drugu sobu koju je
kuica imala: omanju spavau sobu u kojoj se oduevila ugledavi
memljivo ebe na krevetu.
Beznadeno je pogledala svoju mokru haljinu. Trebalo bi joj sto
godina da je skine bez Sofine pomoi, a oajniki je morala da se utopli.
Obavivi ebe oko sebe, ne marei za vlanu odeu, sklupala se na
bockavoj slamarici. Oseala se na bu i verovatno je u njoj bilo i
mieva, ali je u tom trenutku za Tesu predstavljala najraskoniji krevet
na kom se ikada opruila.
Tesa je znala da bi bilo pametnije da ostane budna. Meutim,
uprkos svemu, nije vie mogla da se odupire potrebama svog
izmrcvarenog i iscrpljenog tela. Stegnuvi metalno oruje uz grudi,
utonula je u san.

Taj je, dakle? Div?

Vil nije znao koliko je dugo sedeo srozan uz zid tale, sve mokriji i
mokriji od kie, kada se iz tame zau taj reei glas. Pridigao je glavu,
ali prekasno da bi odgurnuo ruku koja je posegla prema njemu. Tren
kasnije ga je i zgrabila za kragnu da bi ga povukla na noge.
Zagledavi se oima zamuenim kiom i bolom, video je skupinu
vukodlaka kako stoji oko njega u polukrugu. Bilo ih je moda petorica,
ukljuujui i onog koji ga je pribio uz zid tale, epavi ga akom za
krvavu koulju. Svi su bili slino obueni, u crnu odeu toliko mokru od
kie da se presijavala poput nepromoivog platna. Svi su bili gologlavi,
te im je kosa - dua, kao kod svih vukodlaka - bila slepljena uz glavu.
Skidaj ruke sa mene, ree Vil. Pogodbe brane da dirate Diva
neizazvani...
Neizazvani?, vukodlak koji je stajao ispred njega trgnuo ga je ka
sebi, da bi ga opet tresnuo o zid. U uobiajenim okolnostima verovatno
bi ga i zabolelo, ali ovo ne behu uobiajene okolnosti. Telesni bol oko
Vilove parabatajske rune je izbledeo, ali se oseao kao da mu je celo
telo isueno i uplje, kao da mu je iz sri isisan svaki smisao. Ja bih
rekao da jesmo izazvani. Da nije vas Divova, Magister se nikada ne bi
okomio na nas sa svojim poganim opijatima i prljavim laima...
Vil je pogledao vukodlake sa gotovo smehotresnim izrazom na licu.
Zar zaista misle da mogu da ga povrede, nakon ovoga to je upravo
izgubio? to je pet godina bila njegova bit. Dem i Vil. Vil i Dem. Vil
Herondejl je iv, pa je samim time i Dem Karsters iv. Quod erat
demonstrandum. Mogao je da zamisli da bi bilo bolno izgubiti ruku ili
nogu, ali izgubiti sutinsku bit svoga ivota bee kobno.
Pogani opijati i prljave lai, ree Vil otegnuto. To mi svakako
zvui posve neisto. Ali, kaite mi, ipak, je li istina da se umesto
kupanja, vukodlaci samo oliu jednom godinje? Ili liete jedni druge?
Poto sam tako neto nauo...
Ruka mu se jo jae stegnula na koulji. Moda bi mogao da iskae
malo potovanja, Senolove.
Ne, ree Vil, ne, zaista ne bih.
uli smo mi za tebe, Vile Herondejle, ree jedan od vukodlaka.
Otpuzi kod itelja Podzemnog sveta im ti zatreba pomo. Ba bismo
sad voleli da te vidimo kako puzi.
Onda ete morati prvo da mi preseete kolena.
Pa to se, ree vukodlak koji je drao Vila, lako da srediti. Vil je na
to sunuo na njega. Zabio je glavu u lice vukodlaka ispred sebe.
Istovremeno je i uo i osetio muno krckanje i lomljenje vukodlakovog
nosa, uz vrelu krv koja mu je iknula na lice kada se zateturao po
dvoritu i onda stropotao na kolena nasred kaldrme. Rukama je
stiskao lice, pokuavajui da zaustavi isticanje krvi.
Neija je ruka zgrabila Vila za rame, probijajui kandama tkaninu
Vilove mokre koulje. Naglo se okrenuvi da se suoi sa vukovima,
video je u ruci drugog vukodlaka otar odsjaj noa, srebrnkast na
meseini. Oi njegovog napadaa presijavale su se na kii, zlatno-
zelene, pretee.
Nisu izali da bi me zadirkivali ili povredili, shvatio je Vil. Izali su da
me ubiju.
Vil se u jednom mranom trenutku naao na iskuenju da im
dopusti. Sama pomisao na to dola mu je kao ogromno olakanje - da
nestane sva bol, da nestane sva odgovornost, da se samo baci u smrt i
zaborav. Nepomino je stajao kada je no zamahnuo prema njemu.
inilo se da se sve odigrava sasvim usporeno - zamahivanje gvozdene
otrice noa ka njemu, keenje vukodlakovog lica zamuenog kiom.
Prizor koji je usnio prethodne noi bljesnuo mu je pred oima:
Tesa, kako tri zelenom stazom prema njemu. Tesa. aka mu je
mahinalno poletela da epa vukodlaka oko zgloba, pri emu se
istovremeno i sagnuo da izbegne udarac tako to se zavukao
vukodlaku ispod ruke. Snano obruivi ruku, slomio mu je kost uz
jezivi lom. Likantrop vrisnu, na ta Vilom prostruja mraan talas
likovanja. Bode mu je ispao na kaldrmu kada je Vil spotakao svoga
protivnika i izbio mu oslonac u nogama, da bi mu zatim zario lakat u
slepoonicu. Vuk se skljokao na gomilu i nije se vie micao.
Vil je dograbio bode, pa se okrenuo prema ostalima. Jo ih je samo
troje ostalo na nogama, ali su sada delovali upadljivo manje
samouvereni nego maloas. Iscerivi im se, ledeno i jezivo, osetio je
metalni ukus kie i krvi u ustima. Hajde, ubijte me, ree. Hajde, ubijte
me ako mislite da moete. utnuo je onesveenog vukodlaka koji mu
je leao pod nogama. Ali morate biti mnogo bolji od vaih pajtaa.
I oni nasrnue na njega isukanih kandi, ali se Vil naglo bacio na
kaldrmu, te mu glava gadno tresnu o kamen. Neije ga kande
zagrebae po ramenu; zakotrljao se u stranu pod naletom udaraca ne
bi li zamahnuo bodeom. Zauo se bolni jauk koji se zavrio cviljenjem,
i telo je celom teinom, iako se maloas micalo i otimalo na Vilu,
najednom omlitavelo. Vil se otkotrljao u stranu, pa je poskoio na noge
i usput se obrnuo.
Vuk kojeg je izbo leao je otvorenih oiju, mrtav u lokvi krvi i kie
koja se irila oko njega. Dva preostala vukodlaka pokuavala su da se
dignu, prekrivena blatom i natopljena vodom. Vil je krvario na ramenu
gde mu je jedan od njih zagrebao duboke brazde kandama; bol bee
bogovski. Nasmejao se tako krvav i blatnjav dok mu je kia spirala krv
sa otrice bodea. Hajmo ponovo, ree, gotovo ni ne prepoznajui
sopstveni glas, napet, napukao i koban. Ponovo!
Jedan od vukodlaka se okrenuo ne bi li pobegao glavom bez obzira.
Vil se ponovo nasmejao, pa je krenuo prema poslednjem, koji je stajao
sleen isukanih kandi na akama - da li od hrabrosti ili straha, Vil nije
bio siguran, a nije ga ni bilo briga. Bode mu je stajao u aci kao
produetak zgloba, kao deo ruke. Jedan dobar zamah, pa trzaj navie, i
prosei e mu kost i hrskavicu, zabadajui mu ga u srce...
Stanite!, zau se neki strogi, zapovedniki, njemu poznati glas.
Vilu pogled odlete postrance. Vulsi Skot im je urno prilazio preko
dvorita, ramena pognutih na kii, ljutitog lica. Nareujem vam obojici
da prekinete istog trena!
Vukodlak je smesta spustio ruke, na ta mu i kande nestadoe.
Pognuo je glavu u izrazu pokornosti: Gospodaru...
Vila tad obuze talas kipteeg besa, briui pred sobom i razum i
razlonost, sve sem gneva. Ispruio je ruke da trgne vukodlaka ka sebi,
a onda mu je obavio ruke oko vrata i prislonio mu seivo uz grlo. Vulsi
se, na svega nekoliko stopa od njih, naglo zaustavio, sevajui pogledom
iz svojih zelenih oiju.
Ni makac, ree Vil, Inae u presei iju tvom vuku.
Rekoh vam da stanete, ree Vulsi odmerenim glasom. Po obiaju
je nosio divno skrojeno odelo i jahaki ogrta od brokata, sve sada
poprilino nakvaeno kiom. Svetla kosa mu je, zalepljena za lice i vrat,
bila bezbojna od kie. Obojici.
Da, samo to ja tebe ne moram da sluam!, viknuo mu je Vil.
Vodio sam u okraju! Vodio! Osvrnuo se po dvoritu na tri ratrkana
tela vukova koje je savladao - dva onesveena, jedan mrtav. Tvoj
opor me je napao niim izazvan. Prekrili su Pogodbe. Samo sam se
branio. Prekrili su Zakon!, glas mu se podigao, grub i neprepoznatljiv.
Duguju mi svoju krv, i ima da im je i uzmem!
Da, da, pune kante krvi, ree Vulsi. A ta e sa njom i da je
dobije? Nije ti stalo do ovog vukodlaka. Pusti ga, neka ide.
Neu.
Onda ga bar oslobodi da moe da se bori sa tobom, ree Vulsi.
Vil je oklevao, ali je ipak popustio stisak na vukodlaku, koji je bio
okrenut prema voi svoga opora, delujui prestravljeno. Vulsi je
pucnuo prstima ka njemu. Bei, Konrade, ree mu, bei, koliko te
noge nose.
Vukodlaku nije trebalo dvaput rei; okrenuvi se, jurnuo je odatle
da bi nestao negde iza tale. Vil se podrugljivo okrenuo prema Vulsiju.
Znai, u tvom oporu su svi kukavice, ree. Petorica na jednog
Senolovca? Tako to kod vas ide?
Nisam im ja rekao da krenu na tebe. Mladi su. I glupavi.
I prenagljeni. A Mortmejn im je pobio polovinu opora. Tvoje krive
za to. Vulsi mu se primakao, odmeravajui Vila oima hladnim poput
zelenog leda. Pretpostavljam da ovo znai da ti je parabatai mrtav?,
dodao je, zapanjujue oputeno.
Vil nije bio spreman da uje takve rei, nikada ni nee biti. Borba
mu je nakratko proistila glavu od boli. A sada e mu se opet vratiti,
zastraujua, da ga celog obuzme. Zinuo je kao da ga je Vulsi udario, pa
je nehotice odstupio.
I ti sada zbog toga pokuava da se ubije, Diviu? O tome se
radi?
Vil je sklonio mokru kosu sa lica mrko gledajui Vulsija. Moda.
Na taj nain potuje seanje na njega?
Kakve veze ima?, ree Vil. Mrtav je. Nee nikada ni saznati ta
radim ili ta ne radim.
Meni je brat umro, ree Vulsi. Jo se muim da ispunim njegove
elje, da odrim Pretor lupus u njegovu ast, i da ivim kako bi on eleo
da ivim. Misli da sam vrsta osobe kakvu bi ikada zatekao na ovakvom
nekom mestu, gde se jedu svinjske pomije i loe sire, do kolena u
blatu, da gledam nekog prgavog senolovakog balavca kako smanjuje
moj ve i ovako podriveni opor, da ne sluim nekom viem cilju, a ne
samo svojim eljama i tuzi? A isto vai i za tebe, Senolove. Isto vai i
za tebe.
O, gospode, Vilu ispade bode iz ruke i pade mu u blato pokraj
nogu. ta u sad?, apnuo je.
Nije imao pojma zato ba Vulsija pita, sem to nije imao koga
drugog. ak se ni dok je mislio da je proklet nije oseao toliko usamljen.
Vulsi ga je smireno pogledao. Uradi ta bi tvoj brat hteo da uradi,
ree mu, pa se okrenuo da poe nazad u krmu.
 15.
ZVEZDE, SKRIJTE SVOJ AR

Zvezde, skrijte svoj ar,

Da ne vide svetla tenje moje crne kao gar.
ekspir, Magbet

Venie Vejlande,
Piem vam po povodom neega od najvee vanosti. Jedan od
Senolovaca moga Instituta, Vilijam Herondejl, nalazi se na putu za
Kader Idris dok vam ovo piem. Usput je otkrio nepogreivi dokaz da je
gospoica Grej prola tuda. aljem vam i njegovo pismo da ga
pogledate, ali sam sigurna da ete se sloiti da je Mortmejnov poloaj
sada otkriven i da moramo hitro okupiti sve raspoloive snage da
bismo smesta krenuli na Kader Idris. Mortmejn je ranije iskazao
zadivljujuu sposobnost da se izmigolji iz naih mrea. Moramo da
iskoristimo ovu priliku da bismo ga napali svom moguom snagom,
bez odlaganja. Oekujem va brz odgovor.
arlota Branvel

Soba bee hladna. Vatra je odavno bila dogorela iza reetke, a vetar je
duvao napolju oko Instituta, drmajui prozorska okna. Fenjer je na
nonom stoiu goreo blagim plamom, a Tesa se tresla u fotelji pored
kreveta, uprkos alu kojim se vrsto obavila oko ramena.
Dem je spavao u krevetu, sa rukom ispod glave. Disao je taman toliko
primetno da se ebad lagano pomeraju, mada mu je lice bilo belo poput
jastuka.
Tesa je ustala i al joj spade sa ramena. Bila je samo u spavaici, kao
to je bila prvi put kada je srela Dema, kada mu je banula u sobu i
pronala ga kako svira violinu pored prozora. Vile, rekao je tada, Vile, ti
si?
Sada se promekoljio i prostenjao, kada se zavukla u krevet pored
njega i navukla ebad preko oboje. Obavila mu je ake svojima, te ih je
pridigla spojene izmeu njih. Ispreplitala je i stopala sa njegovima, pa mu
je poljubila hladan obraz da mu zagreje kou dahom. Osetila je da se
lagano mekolji uz nju, kao da ga je njeno prisustvo oivelo.
Oi mu se otvorie i zagledae u njene. Bile su plave, neizdrivo plave,
plave poput neba na mestu gde se spaja sa morem.
Tesa?, ree Vil i ona je shvatila da joj je Vil u naruju, da Vil umire,
da Vil izdie svoj poslednji dah - a onda mu je ugledala i krv na koulji, tik
iznad srca, u obliku crvene mrlje koja se irila i irila...
Tesa se trgla na krevetu, zadihana. Naas se zagledala oko sebe,
izgubljena. Maleni, mrani sobiak, memljivo ebe obavijeno oko nje,
njena vlana odea i pomodrelo telo, inie joj se strani. A onda je
zapljusnue seanja, a uz njih i nalet munine.
Strano joj je nedostajao Institut, onako kako joj njen dom u
Njujorku nikada nije nedostajao. Nedostajao joj je arlotin popujui, ali
brian glas, Sofin saoseajan dodir, Henrijevo zamajavanje, i, naravno,
htela - ne htela, nedostajae joj i Dem i Vil. Strano se plaila za
Dema, za njegovo zdravlje, ali se plaila i za Vila. Onaj okraj u
dvoritu bio je krvav i gadan. Bilo ko od njih mogao je da zavri
povreen ili ubijen. Da li to bee znaenje njenog sna, Demovog
pretvaranja u Vila? Da nije Demu loe, da nije Vilov ivot u opasnosti?
Samo da nije nijedan od njih dvojice, pomolila se u sebi. Molim te, bolje
da ja umrem nego da se nekome od njih desi neto loe.
Neka ju je buka premda iz razmiljanja - neko kruto grebanje zbog
kojeg je odmah podioe marci. Ukipila se. Mora da to neka grana
grebe po prozoru. Ali ne, eno ga opet. Razvueni zvuk grebanja.
Tesa se u trenu nala na nogama i dalje ogrnuta ebetom. Strah je
ivnuo u njoj. Sve prie koje je ikada ula o udovitima u mranim
umama kao da su se utrkivale koja e joj prva izroniti na povrinu
svesti. Zamurivi, duboko je udahnula, te je ugledala one izduene
automatone na ulaznom stepenitu Instituta, dugakih, grotesknih
senki, nalik razoblienim ljudskim biima.
Stegnula je ebe oko sebe grevito stiskajui tkaninu prstima.
Automatom su po nju bili doli na stepenitu Instituta. Ali nisu bili
neto posebno bistri - mogli su jedino da ispune proste naredbe i
prepoznaju odreene osobe. Ali ipak nisu mogli sami da razmiljaju.
Strojevi su, a strojeve moete zavarati.
 ebe je bilo saiveno od zakrpa, oito ga je saila neka ena, koja je
ivela u ovoj kui. Udahnuvi, Tesa je posegla mislima u ebe, tragajui
za nekim tragom vlasnice, znakom neke ive due koja ga je napravila i
posedovala. Kao da je uronila ruku u mranu vodu pokuavajui da
napipa neki predmet. Nakon beskrajno dugog vremena, bar koliko se
njoj uinilo, naletela je na njega - na traak usred tame, na vrstu
opipljivost neije due.
Usredsredivi se na nju, obavila se oko nje kao to ebe na njoj.
Preobraaji su joj sada ve bili laki, manje bolni. Videla je da joj se
prsti krive i menjaju, da se pretvaraju u skvrene, oteene ruke neke
starice. Smee joj mrlje iznikoe po koi, lea joj se pogrbie, a onda joj
se i haljina oklembesila na smeuranom telu. Kada joj je kosa pala
preko oiju, videla je da je seda.
Opet se ulo grebanje. Neki je glas odjeknuo Tesi u podsvesti, glas
neke dangrizave starice koja pita ko joj je uao u kuu.
Dogegavi se do vrata, zadihana, dok joj je srce tuklo u grudima,
Tesa je krenula u glavnu prostoriju kue.
U prvom trenutku nije nita videla. Oi joj behu zamuene,
pokrivene mrenom; obrisi su joj se mutili u daljini. A onda se neto
podiglo pored ognjita i Tesa je morala da potisne vrisak.
Neki automaton. Ovaj je bio napravljen tako da izgleda skoro
sasvim ljudski. Imao je puno telo, obueno u tamnosivo odelo, ali mu
ispod manetni virie ruke tanke kao prut i lopatastih aka, a glava to
se izdizala iz kragne bee glatka i jajasta. Dva izbuljena oka behu
postavljena u glavu, ali stroj nije imao crte lica.
Ko si ti?, zapitala je Tesa glasom starice, maui onom otrom
motikom koju je ranije uzela. ta trai u mojoj kui, stvore?
Ta stvar je zazujkala i zakljockala, oito zbunjena. Tren kasnije,
vrata se otvorie, da bi gospoa Blek ula unutra. Bila je ogrnuta crnim
ogrtaem, sevajui belim licem ispod kapuljae. ta se deava?, pitala
je. Jesi li pronaao...?, prekinula se, zagledana u Tesu.
ta se deava?, pitala je Tesa, visokim, piskavim glasom starice.
To bi ja vas trebalo da pitam - upadate ovako u kue estitih ljudi...,
trepnula je, kao da hoe da im da do znanja da ne vidi najbolje. Izlazite
odavde i vodite i svog druga, uperila je alatkom (to ti je uskijica, ree
joj stariin glas u glavi, koristi je da oisti konju kopita, blesavice), sa
sobom. Nema tu nieg vrednog da ukradete.
Naas joj se uinilo da e joj i uspeti. Lice gospoe Blek bee
bezizraajno. Zakoraila je prema njoj. Da niste moda videli neku
devojku u ovom kraju?, upitala ju je. Otmeno odevenu, smee kose,
sivih oiju. Verovatno je izgledala izgubljeno. Njeni je trae i nude
pozamanu nagradu.
Mnogo uverljiva pria, traite kakvo izgubljeno devoje, Tesa je
gledala da zazvui kao zvocava starica; nije joj bilo teko.
Imala je oseaj da je ta starica ije je lice sada nosila po prirodi i bila
zvocava. Rekoh vam da izlazite napolje!
Automaton je zazujao. Gospoa Blek je najednom stisnula usne, kao
da zadrava nalet smeha. Tako znai, rekla je. Ali, ako bih samo
mogla da primetim da vam je ba lepa ta ogrlica, bako. Tesi ruka
polete ka grudima, ali ve je bilo prekasno. Mehaniki aneo je bio
tamo, jasno vidljiv dok je tiho otkucavao.
Hvataj je, ree gospoda Blek umornim glasom, i automaton je
sunuo napred da dohvati Tesu. Zbacivi ebe, odmakla se, maui
uskijom. Uspela je da ostavi poprilino dugaku ogrebotinu po
automatonovom trupu kada je posegao ka njoj da joj odbije ruku.
Alatka je zvecnula po podu, a Tesa je bolno jauknula, kada se i ulazna
vrata naglo otvorie, kako bi gomila automatona preplavila sobu, ruku
ispruenih prema njoj ne bi li stegli svoje mehanike ake oko nje.
Svesna da je savladana, svesna da joj nita nee pomoi, konano je
dozvolila sebi da vrisne.

Vila je probudilo sunce na licu. Trepnuvi, polagano je otvorio oi.

Plavo nebo.
Prevrnuo se i ukoeno ispruio u sedei poloaj. Nalazio se na
uzviici nekog zelenog brda, tik van vidika puta Sruzberi-Velpul. Oko
sebe nije video nita sem nekih ratrkanih zemljoradnikih kua u
daljini; proao je pored svega nekoliko malenih zaselaka izbezumljeno
jaui podalje od krme Kod Zelenog, jaui dok doslovce nije
skliznuo sa Balijevih lea od umora, da bi uz gadan tresak ljosnuo na
zemlju. Napola hodajui, napola puzei, dopustio je svom iznurenom
konju da ga njukom odgura sa druma u blago udubljenje u tlu, u kojem
se i sklupao i zaspao, ne marei za hladnu kiu koja je i dalje rominjala.
U nekom trenutku u meuvremenu i sunce je bilo izalo da mu
osui odeu i kosu, mada je i dalje bio prljav u koulji po kojoj behu
skoreni blato i krv. Podigavi se, osetio je da ga celo telo boli. Sino se
nije muio sa isceljujuim runama. Uao je u krmu - ostavljajui za
sobom trag od vode i blata - samo da pokupi stvari, pre nego to e se
vratiti do tale da odrei Balija i izjuri u no. Povrede koje je zadobio u
borbi protiv Vulsijevog opora i dalje su ga bolele, kao i modrice od
pada sa konja. Ukoeno je odepao do Balija, koji je pasao travu u
hladovini razgranatog hrasta. Preturivi po bisagama, izvadio je stelu i
aku suvog voa. Ovo prvo upotrebio je da nanese na sebe rune za
isceljivanje i ublaavanje bola, istovremeno grickajui ono drugo.
inilo mu se da su sinonja deavanja hiljadu milja iza njega. Seao
se tue sa vukovima, pucanja kostiju i ukusa sopstvene krvi, blata i
kie. Seao se bola odvajanja od Dema, mada ga vie nije oseao.
Umesto bola oseao je upljinu u sebi. Kao da se neka ogromna ruka
spustila da mu iz utrobe iupa sve to ga je inilo ljudskim stvorom,
ostavljajui samo ljusku.
Poto je dorukovao, vratio je stelu u bisage, skinuo unitenu
koulju i obukao istu. Usput je nehotice osmotrio parabatajsku runu
na grudima.
Nije vie bila crna, ve srebrnkasto-bela, poput davno izbledelog
oiljka. Vil je jo uvek mogao da uje Demov glas u glavi, ravnomeran,
ozbiljan, njemu dobro poznat: Desilo se da dua Jonatanova bee
ispreplitana sa duom Davidovom, kojeg je Jonatan voleo poput due
roene... Jonatan i David sklopie sporazum, jer je i on njega voleo poput
due roene. Bili su dva ratnika ije su due meusobno ispreplitala sama
Nebesa, pa je Jonatan Senolovac odatle izvukao pojam parabataija i
uvrstio ga u na zakon.
Godinama su taj beleg i Demovo prisustvo bili sve to je Vil imao u
svome ivotu da ga uveri da ga bar neko voli. Sve to je imao da mu da
do znanja da zaista postoji i da je iv. Preao je prstima po ivicama
izbledele parabatajske rune. Mislio je da e mu biti mrska, da e mu biti
gadan njen izgled na dnevnoj svetlosti, ali je sa iznenaenjem otkrio da
nije bilo tako. Bilo mu je drago to mu parabatajska runa nije tek tako
nestala sa koe. Znak koji ukazuje na gubitak i dalje bee znak, spomen.
Ne moe izgubiti neto to nikada nisi ni imao.
Iz bisaga je izvukao no koji mu je Dem dao: usko seivo raskone
srebrne drke. U hladovini hrasta, zasekao je dlan ruke gledajui kako
krv kaplje na tle i kvasi zemlju. A onda je kleknuo i zario otricu u
krvavo tlo. Kolebao se tako kleei, sa rukom na drci.
Demse Karsterse, rekao je, pa je progutao knedlu. Uvek je tako
ilo; kada bi mu rei bile najpotrebnije, nije mogao da ih nae. Rei
biblijske parabatajske zakletve javie mu se u glavi: Obavezi me da te
nikada ne napustim, da se nikada od tebe ne odvratim: gde god da hodi,
hodiu sa tobom, i gde god prebivao, prebivau i ja sa tobom. Tvoj e
svako i moj biti, tvoj e bog mojim bogom biti. Gde god da mre, mreti u s
tobom, i sahranjen tamo biti; sam mi Aneo to uinio i tota gore, ako
nas bilo ta do same smrti razdvoji.
Ali ne. To se izgovara kada se spajate, ne kada se razdvojite. I David
i Jonatan takoe su bili razdvojeni, smru. Razdvojeni, ali ne i
razjedinjeni.
Rekoh ti ve, Deme, da me nee ostaviti, ree Vil, drei no
krvavom rukom. I jo si sa mnom. Kad god udahnem, pomisliu na
tebe, jer bez tebe bio bih mrtav ve godinama. Kada se budem budio i
dok budem spavao, kada podignem ruke da se odbranim ili kada
budem legao na zemlju da umrem, ti e biti sa mnom. Kae da se
raamo iznova. A ja kaem da postoji reka koja deli mrtve od ivih.
Znam da u se, ako se zaista ponovo raamo, ponovo sresti sa tobom u
narednom ivotu, a ako ta reka postoji, ti e me ekati na obalama da
ti doem, pa da je zajedno preemo. Duboko udahnuvi, Vil je pustio
no. Povukao je ruku. Posekotina na dlanu ve je krenula da mu zarasta
- uinak nekoliko irace runa na koi. uje li me, Demse Karsterse?
Vezani smo ti i ja, i kroz jaz smrti, i kroz ko zna koliko narednih
narataja. Zauvek.
Ustao je, zagledan u no. No bee Demov, krv njegova. Ova taka u
tlu, pronaao li je opet ili ne, poivi li uopte dovoljno dugo da pokua,
bie njihova taka.
Okrenuvi se, poao je prema Baliju, prema Velsu i Tesi. Nije se vie
osvrtao.

Prima: arlota Branvel

alje: Venik Josija Vejland po lakeju
Draga moja gospoo Branvel,
Nisam posve siguran da sam razumeo vas dopis. Zvui mi sasvim
neverovatno da bi jedna razumna ena poput vas poklonila toliko
poverenje jednoj rei nekog momka ozloglaeno nesmotrenog i
nepouzdanog poput Vilijama Herondejla, to je i sam toliko puta
dokazao. Ja tako, zasigurno, neu postupiti. Gospodin Herondejl je, kako i
stoji u njegovom pismu, odjurio u sumanutu poteru bez vaega znanja.
Potpuno je kadar da izmilja ne bi li potpomogao svome cilju. Neu
sigurno slati velike odrede svojih Senolovaca voen hirom i nepouzdanom
reju kakvog derana.
 Molim vas da prekinete sa tim svojim bezumnim pozivima da se krene
na Kader Idris. I pokuajte da upamtite da sam ja Venik. Ja zapovedam
vojskama Senolovaca, gospoo, ne vi lino. Bolje bi vam bilo da bar
pokuate da dovedete u red vae Senolovce.
Sa iskrenim pozdravom,
Josija Vejland, Venik

Jedan vas ovek trai, gospoo Branvel.

Umorno podigavi pogled, arlota je ugledala Sofi u vratima.
Izgledala je iscrpljeno, kao i svi ostali; jasni tragovi plakanja videli su joj
se ispod oiju. arloti su naznake bile dobro poznate - videla ih je
jutros i u sopstvenom ogledalu.
Sedela je za pisaim stolom u dnevnoj sobi, zurei u pismo u ruci.
Nije oekivala da se Venik Vejland oduevi njenim vestima, ali nije
oekivala ni ovoliko otvoren prezir i odbijanje. Ja zapovedam vojskama
Senolovaca, gospoo, ne vi lino. Bolje bi vam bilo da bar pokuate da
dovedete u red svoje Senolovce.
Da ih dovede u red. Sva se puila od besa. Kao da su oni deca, a ona
nita vie do njihova guvernanta ili dadilja, pa da sa njima paradira
pred Venikom kada su umiveni i obueni, i da ih inae skriva u
igraonici da mu ne bi smetali. Bili su Senolovci, isto kao i ona. A ako ne
misli da je Vil pouzdan, onda je budala. Znao je za kletvu; sama mu je
rekla. Vilovo ludilo oduvek je bilo kao Hamletovo, pola gluma, pola
neobuzdanost, koje ga je vodilo ka sigurnom kraju.
Vatra je zapucketala iza reetke; kia je napolju pljutala u
snopovima, bojei prozorska okna srebrnim prugama. Toga je jutra
prola pored Demove sobe, ija vrata behu otvorena, krevet bez
posteljine, stvari su mu ve sklonili. Mogla je biti bilo ija soba. Svaki
pokazatelj godina provedenih uz njih, uklonjen jednim potezom ruke.
Oslonila se o zid hodnika, ela oroenog znojem, i oi je zapekoe.
Razijele, da li sam ispravno postupila?
Sada je prola rukom preko oiju. Ba je sada naao? Da nije moda
Venik Vejland?
Nije, gospoo, Sofi je odmahnula crnokosom glavom. Alojzije
Starkveder je. Kae da je neto veoma vano.
Alojzije Starkveder?!, arlota je uzdahnula. Nekih dana stvarno
nema kraja strahotama. Pa, pusti ga onda unutra.
Presavila je pismo koje je napisala u odgovor Veniku, i taman ga je
bila zapeatila kada se Sofi vratila uvodei Alojzija Starkvedera u sobu,
pre nego to e se povui. arlota nije ustala od stola. Starkveder je
izgledao manje-vie isto kao kada ga je poslednji put videla. Izgledao je
kao da se okamenio, pa, iako se nije podmladio, vie nije mogao ni da
ostari. Lice mu bee itava mapa bora, oivieno sedom bradom i
sedom kosom. Odea mu je bila suva; Sofi mora da mu je okaila kaput
u prizemlju. Odelo koje je nosio izalo je iz mode pre bar deset godina, i
pomalo je zaudaralo na naftalin.
Izvolite sedite, gospodine Starkvederu, arlota mu ree
najljubaznije to je mogla nekome za koga je znala da je ne voli, i ko joj
je i oca mrzeo.
Ali on, ipak, nije seo. ake je ukrstio iza lea, a kada se okrenuo da
osmotri sobu oko sebe, arlota se uzbunila primetivi da mu je jedna
manetna sakoa bila poprskana krvlju.
Gospodine Starkvederu, rekla mu je, konano ustavi. Da niste
povreeni? Da pozovem Brau?
Povreen?, dreknuo je. Zato bih bio povreen?
Pa, va rukav, pokazala mu je.
Podigavi ruku, zagledao se u nju pre nego to e se kiselo
nasmejati. Nije to moja krv, rekao je. Bio sam upao u neku tuu.
Suparnik se usprotivio...
Usprotivio emu?
Tome to sam mu odsekao sve prste i onda mu i iju prerezao,
ree Starkveder gledajui je pravo u oi. Njegove su bile sivo-crne, boje
kamena.
Alojzije, arlota je zaboravila na uljudnost. Pogodbe zabranjuju
neizazvane napade na itelje Podzemnog sveta.
Neizazvane? Ja bih rekao da je ovaj bio izazvan. Njegovi mi ubie
unuku. Kerka mi je zamalo od tuge svisla. Dom Starkvedera je
uniten...
Alojzije!, arlota se sada ve ozbiljno uzbunila. Dom vam nije
uniten. Jo ima Starkvederovih u Idrisu. I ne kaem to da bih vam
umanjila tugu, jer neki gubici zanavek ostanu u nama. Dem joj se
nepozvan javio u mislima, a sama pomisao na njega bee dovoljno
teka da je opet gurne nazad u stolicu. Oslonila je laktove o sto, a lice u
ake. Ne znam zato ste sada doli da mi to kaete, rekla je tiho.
Niste videli rune na vratima Instituta? Mi smo trenutno u velikoj
alosti...
Doao sam da vam kaem neto veoma vano!, Alojzije se ljutnuo.
Neto vezano za Mortmejna i Tesu Grej.
 arlota je spustila ake: ta znate o Tesi Grej?
Alojzije se bio okrenuo od nje. Stajao je usmeren prema vatri,
bacajui dugaku senku po persijskom ilimu na podu. Nisam neko ko
mnogo dri do Pogodbi, rekao je. Znate i sami; bili ste na zasedanjima
Saveta sa mnom. Odgojen sam tako da verujem da je sve to su demoni
takli prljavo i pogano. Da Senolovci imaju nasledno pravo da ubijaju ta
stvorenja i uzimaju im imovinu kao plen i blago. Riznica sa plenom na
Institutu u Jorku ostavljena je meni na staranje, i ja sam je dopunjavao
sve do onog dana kada je Zakon donet. Namrtio se.
Da pogodim, ree arlota, niste se ni tada zaustavili.
Dakako da nisam, ree starac. ta je ljudski zakon spram
Anelovog? Znam ja ta valja. Nisam to inio napadno, ali ipak nisam
prekinuo sa odnoenjem plena, a ni sa unitavanjem itelja Podzemnog
sveta na koje bih naiao. Jedan od njih bee i Don ejd.
Mortmejnov otac.
Veci ne mogu da imaju decu, zareao je Starkveder. Bio je to
samo neki ljudski deran kojeg su nali i obuili. ejd ga je nauio svojim
grenim rabotama! Zadobio je njegovo poverenje.
Malo je verovatno da bi ejdovi ukrali Mortmejna od njegovih
roditelja, ree arlota. Verovatno je bio deak koji bi inae umro u
kakvom sirotitu.
Ipak je bilo neprirodno. Vecima ne treba davati ljudsku decu na
odgajanje. Alojzije se zagledao duboko meu crveni ar vatre. Zato
smo i izvrili prepad na kuu ejdovih. Ubili smo i njega i enu mu.
Deak nam je umakao. ejd je mehaniki princ. Frknuo je na to. Poneli
smo neke njegove stvari nazad na Institut, ali nismo mogli da ih
dokuimo. Eto, o tome se radilo - o najobinijem prepadu. Sve je teklo
po planu. Bar dok se nije rodila moja unuka, Adela.
Znam da je umrla tokom obreda nanoenja prve rune, rekla je
arlota, nesvesno prinosei ruku sopstvenom stomaku. Mnogo mi je
ao. Velika je to tuga kada vam se rodi boleljivo dete...
Nije se ona rodila boleljiva!, zareao je. Bila je zdravo
novoroene. Bila je prekrasna, imala je oi moga sina. Svi su joj
ugaali, dok nas jednoga jutra moja snaja nije probudila vriskom.
Tvrdila je da dete u kolevci nije njena ki, mada je izgledala isto.
Zaklinjala se da poznaje sopstveno dete i da to njeno nije. Mislili smo
da je poludela. ak i kada su oi odojeta od plavih postale sive - to se
ionako esto deava kod dece. Tek kada smo pokuali da joj nanesemo
prve belege poeo sam da shvatam da mi je snaja bila u pravu. Adela...
bol za nju bee neizdriv. Vritala je i koprcala se. Stela bi joj opekla
kou tamo gde bi je dotakla. Tiha braa su uinila sve to su mogla, ali
je do narednog jutra bila mrtva.
Alojzije je zastao, pa se dugo zautao opinjeno zurei u vatru.
Snaja mi je skoro poludela. Nije vie mogla da podnese Institut. Ja
sam ostao. Znam sam da je bila u pravu - da mi Adela nije bila unuka.
uo sam govorkanja o vilama i drugim iteljima Podzemnog sveta koji
su se hvalisali da su se osvetili Starkvederovima, da su uzeli jedno od
njihove dece i zamenili je boleivim ljudskim detetom. Nijedna od
mojih istraga nije imala opipljiv ishod, ali bio sam reen da otkrijem
gde mi je unuka odnesena. Oslonio se o plou iznad kamina. Skoro da
sam bio i odustao, kada je Tesa Grej dola na Institut u drutvu vaih
dvaju Senolovaca. Kao da je duh moje snaje, koliko su sline. Ali mi se
inilo da nema u sebi nita od senolovake krvi. Bee to velika
misterija, koju htedoh da razreim.
Vila koju sam danas ispitao dala mi je poslednje komadie
slagalice. Moja unuka je kao novoroene zamenjena otetim ljudskim
detetom, boleivim stvorenjem koje je i umrlo kada su mu naneseni
belezi, poto nije bila Div, glas mu je sada ve bio napukao, duboko,
poput naprsline u kremenu. Moju unuku su ostavili nekoj obinjakoj
porodici da je odgaji, a njihovom slabunom Elizabetom - odabranom
zato to je po izgledu liila na Adelu - zamenie nau zdravu devojicu.
To je bila osveta njihovog dvora protiv mene. Verovali su da sam ubio
njihove, pa su hteli i oni moje. Pogled u oima mu bee hladan kada ga
je spustio na arlotu: Adela - to jest Elizabeta - stasala je u enu u toj
obinjakoj porodici, uopte ne znajui ta je. A onda se udala. Za
obinjaka. Zvao se Riard. Riard Grej.
Vaa unuka, ree arlota polagano, je bila Tesina majka?
Elizabeta Grej? Tesina je majka bila Senolovac?
Da.
Pa, to su ozbiljni prestupi, Alojzije. Trebalo bi da se obratite Savetu
sa ovime...
Nije njih briga za Tesu Grej, ree Starkveder grubo. Ali vas jeste
briga. Sasluaete moju priu zbog toga, a moda mi zbog toga i
pomognete.
Moda, rekla je arlota, ako se radi o ispravnoj stvari. Jo mi nije
jasno kako se Mortmejn uklapa u tu priu.
Alojzije se nestrpljivo uzvrpoljio. Mortmejn je doznao ta se desilo,
pa je reio da iskoristi Elizabetu Grej, Senolovku koja nije ni znala da je
Senolovac. Uveren sam da je Mortmejn zaposlio Riarda Greja kod sebe
kako bi obezbedio pristup Elizabeti. Verujem da je odreio jednog
ejdolonskog demona na nju - moju unuku - u obliju njenoga supruga, i
da je to uinio kako bi preko nje dobio Tesu. Tesa je oduvek bila njegov
cilj. Dete Senolovke i demona.
Ali potomci demona i Senolovaca uvek su mrtvoroenad, ree
arlota mahinalno.
ak i ako Senolovac ne zna da je Senolovac?, ree Starkveder. ak
i ako nema rune na sebi?
Pa..., arlota je zatvorila usta. Nije znala odgovor; koliko je ona
znala, takve okolnosti nikada nisu nastale. Senolovce oznae jo kao
decu, muku i ensku, sve redom.
Ali Elizabetu Grej nisu oznaili.
Znam da je ta devojka preobraziteljka, ree Starkveder. Ali isto
tako ne verujem da je on zbog roga eli. Ima jo neto to on eli da ona
uradi. Neto to samo ona moe da uradi. Ona je klju.
Klju ega?
Behu to poslednje rei koji mi je ono vilin-bie izgovorilo danas
popodne, Starkveder je pogledao krvna rukavu. Ree mi-ona e biti
naa osveta za sva vaa bezona ubijanja. Ona e biti propast za Divove,
London e zavriti u plamenu, a kada Magister svima nama zavlada, vi
ete mu biti nita vie do stoka u oboru. ak i ako Venik ne eli da poe
za Tesom zbog nje same, morali bi da krenu za njom da bi sve to
spreili.
Ukoliko uopte poveruju, ree arlota.
Moraju, ako uju tako neto sa vaih usana, ree Starkveder. Da
uju od mene, ismejali bi me kao matorog luaka, kao to ve
godinama rade.
Oh, Alojzije. Odve precenjujete poverenje koje Venik gaji prema
meni. Rei e da sam blesava, povodljiva ena. Rei e da vas je to vilin-
bie slagalo - dobro, ne mogu da lau, ali da je bar izokrenuta istinu, ili
da je ponovilo istinu u koju samo veruje. Starac je skrenuo pogled,
mrdajui ustima. Tesa Grej je klju Mortmejnovog plana, rekao je. Ne
znam kako, ali jeste. Doao sam vama jer ne verujem Savetu kada je
Tesa u pitanju. Delom je ipak demon. Seam se ta sam i sam u
prolosti radio stvarima koje su delom bile demonske ili natprirodne.
Tesa nije stvar, ree arlota. Ve devojka koju su oteli i koja je
verovatno prestraena. Da mogu da smislim kako da je spasem, zar ne
mislite da bih ja to ve i uradila?
 Greio sam, ree Alojzije, hou da ovo uradim ispravno. Moja krv
tee venama te devojke, pa makar i tekla zajedno sa demonskom.
Praunuka mi je. Podigao je bradu, vodnjikave, svetle oi sada su mu se
ve crvenile. Samo jedno traim od vas, arlota. Kada pronaete Tesu
Grej, a hoete, kaite joj da je dobrodola meu Starkvederove.

Nemoj da zaalim to sam ti poklonila poverenje, Gabrijele Lajtvude.

Gabrijel je sedeo za pisaim stolom u svojoj sobi sa papirom za pisanje

pred sobom i perom u ruci. Lampe u sobi nisu bile popaljene, te su se
po okovima nakupile mrane senke, a po podu izduene.

Prima: Venik Josija Vejland

alje: Gabrijel Lajtvud
Najuvaeniji Venie,
Evo, danas vam konano piem sa novostima koje ste traili od mene.
Oekivao sam da e stii iz Idrisa, ali im je igrom sluaja izvor mnogo blii
domu. Danas je Alojzije Starkveder, elnik jorkog Instituta, doao u
posetu gospoi Branvel.

Odloio je pero, da bi duboko udahnuo. Neto ranije je zauo zvono

Instituta, pa je sa stepenita ispratio kako Sofi uvodi Starkvedera u
kuu i potom gore u dnevnu sobu. Posle toga mu nije bilo teko da se
namesti pored vrata i odslua sve to je reeno u sobi.
arlota, na kraju krajeva, nije oekivala da bi je neko prislukivao.

Stari je to ovek, poludeo od tuge, i kao takav je osmislio jednu

poprilino nacifranu izmiljotinu kojom sebi objanjava svoj najvei
gubitak. Svakako ga treba aliti, ali ne i uzeti za ozbiljno, kao to ni
postupci Saveta ne bi trebalo da budu zasnovani na reima nepouzdanih
i ludih.

Podne daske zakripae; Gabrijel je trgao glavu. Srce mu se ubrzalo.

Ako je Gideon... Gideon bi se uasnuo kada bi otkrio ta radi. A i ostali
bi. Zamislio je izraz izdanosti koji bi se rairio arlotinim sitnim licem
ako bi doznala. Henrijev bes i nevericu. A ponajvie je zamislio dva
plava oka na srcolikom licu, koja bi gledala u njega razoarano. Moda
ja imam vere u vas, Gabrijele Lajtvude.
 Kada je ponovo spustio pero na papir, uinio je to toliko estoko da
se pero skoro probilo kroz papir.

ao mi je to vas o tome moram izvestiti, ali oboje su priali o Savetu i

Veniku sa mnogo nepotovanja. Jasno je da gospoa Branvel mrzi to to
ona smatra nepotrebnim meanjem u njene nakane. Prihvatila je
sumanute tvrdnje gospodina Starkvedera o tome da je Mortmejn
sparivao demone i Senolovce, to je oito nemogue, i to krajnje
lakoverno. Ispostavilo se da ste bili u pravu, i da je ona odvie tvrdoglava i
povodljiva da bi valjano vodila Institut.

Stisnuvi zube, Gabrijel se naterao da ne misli na Sesili; umesto toga

pomislio je na kuu Lajtvudovili, njegovo naslee; na vraanje asti
prezimenu Lajtvudovih; na sigurnost njegovog brata i sestre. Nee on
zapravo ni nakoditi arloti. Ovo je samo pitanje njenog poloaja, ne
njene sigurnosti. Venik nema nikakve mrane nakane prema njoj.
Sigurno bi i ona bila srenija u Idrisu, ili na nekom seoskom posedu
gde bi gledala kako joj deca trkaraju po zelenim travnjacima i ne bi
stalno brinula o sudbini svih Senolovaca.

Mada je gospoa Branvel pokuala da vas ponuka da poaljete nae

senolovake snage na Kader Idris, svako ko miljenja ludih i sumanutih
uzima za temelj svoga ravnanja nema dovoljno trezvenosti da bi mu se
verovalo.
Ukoliko bude bilo potrebno, zakleu se nad Smrtonosnim maem da je
sve ovo istina.
U ime Razijelovo,
va Gabrijel Lajtvud.
 16.
MEHANIKA PRINCEZA

O ljubavi, ti to se ali
na svakog ko nije jak i bodar,
to najslabije trai
za svoju kolevku, dom, svoj odar?
Persi Bi Seli, Kad se razbije lampa

Prima: Venik Josija Vejland

alje: arlota Branvel
Dragi Venie Vejlande,
Ovoga trenutka primih vesti od najveeg znaaja, koje urim sa vama
podeliti. Jedan dounik, ije vam ime u ovome trenutku ne mogu otkriti, ali
za iju pouzdanost jamim, preneo mi je neke pojedinosti koje
nagovetavaju da gospoica Grej nije samo Mortmejnova prolazna strast
ve i klju ostvarenja njegovog glavnog cilja: reju - unitenja sviju nas.
On namerava da saini naprave vee moi od svih koje do sada
videsmo, a ja se iskreno pribojavam da e mu jedinstvene sposobnosti
gospoice Grej pomoi u njegovom poduhvatu. Njoj nikada ne bi bila
namera da nam nakodi, ali ne moemo znati sa kakvim li e je
pretnjama ili nepodoptinama Mortmejn suoiti. Od krajnje je vanosti
da je smesta spasimo, ne samo da bismo njoj pomogli, ve i da bismo sebe
same spasili.
Imajui ove nove podatke u vidu, jo vas jednom molim da okupite sve
mogue snage i zaputite se na Kader Idris.
Iskreno vaa, ali i iskreno uznemirena,
arlota Branvel
Tesa se probudila postepeno, kao da je svest na kraju dugakog,
mranog prolaza, a ona hoda ka njoj puevim korakom ispruene ruke.
Naposletku je stigla do nje, da bi otvorila vrata i otkrila...
Zaslepljujuu svetlost. Radilo se o zlatnoj svetlosti, ne o bledoj od
kamen-rune. Uspravivi se, osvrnula se oko sebe.
Nalazila se na jednostavnom mesinganom krevetu sa mekanim
perjanim prekrivaem rairenim preko dueka i tekim jorganom
punjenim guijim paperjem odozgo. Soba u kojoj se nalazila izgledala
je kao da je izdubljena u kakvoj peini. Imala je i jednu visoku komodu i
umivaonik sa plavim kragom; i jedan ormar, takoe, ija vrata behu
odkrinuta taman toliko da Tesa vidi odeu okaenu u njemu. Soba nije
imala prozore, mada jeste imala kamin u kojem je veselo plamtela
vatrica. Sa obe strane kamina visili su portreti.
Skliznuvi sa kreveta, trgla se im joj bosa stopala dotakoe hladan
kamen. Mada i nije bilo toliko bolno koliko bi oekivala, imajui na umu
koliko je bila ugruvana. Spustivi pogled, dvostruko se zaprepastila:
prvo, nije na sebi imala nita sem prevelike crne svilene kune haljine.
Drugo, posekotine i modrice su joj, izgleda, mahom nestale. I dalje se
oseala pomalo osetljivo, ali na koi, bledoj naspram crne svile, nije
bilo ozleda. Taknuvi kosu, osetila je da bee ista i rasputena oko
ramena, nije vie bila ulepljena blatom i krvlju.
Time se postavljalo pitanje ko ju je to okupao, iscelio i smestio u
krevet. Tesa se nije seala niega sem otimanja iz ruku automatona u
onoj maloj kuici dok joj se gospoda Blek smejala. Jedan od njih ju je
naposletku stegnuo oko vrata dok se nije onesvestila, a daljih muka ju
je potedela tama, obuzevi je celu. No, sama pomisao da ju je gospoa
Blek svukla i okupala bee joj uasna, mada ne toliko uasna koliko
pomisao da je to moda uradio Mortmejn.
Narnetaj je uglavnom bio pomeren u jedan kraj peine. Drugi deo
bio je mahom prazan, mada jeste mogla da vidi crni pravougaonik
prolaza useenog u najudaljeniji zid. Kratko se osvrnuvi oko sebe,
krenula je ka njemu...
Ali ju je tada, nasred sobe, neto bolno zaustavilo. Zateturavi se,
stegla je kunu haljinu oko sebe, oseajui da joj elo bridi tamo gde ga
je lupila o neto. Oprezno je ispruila ruku da opipa vazduh pred
sobom.
I na to je osetila neto vrsto ispred sebe, kao da je potpuno
proziran stakleni zid stajao izmeu nje i druge strane sobe. Prislonila je
ruke uz njega. Ma koliko bio nevidljiv, bio je i tvrd poput najtvreg
kamena. Pomerila je ruke nagore, pitajui se koliko li visoko see...
Ne morate se muiti, ree joj hladan, dobro poznat glas sa vrata.
Pregrada se iri po celoj peini, od zida do zida, od poda do tavanice.
Potpuno ste zatvoreni njome.
Tesa, koja se bila propela na prste, na to se odmah spustila i
udaljila.
Mortmejn.
Bio je isti onakav kakvog ga je i upamtila. ilav ovek, ne previe
visok, oronulog lica i uredno potkresane brade. Neobino obian, sem
oiju, koje behu hladne i sive kao meava usred zime. Nosio je odelo
golubije boje, ne preterano zvanino, kakvo bi jedan gospodin nosio
popodne u svome klubu. Cipele mu behu savreno uglancane.
Tesa nije nita rekla, samo je jo jae zategla crnu kunu haljinu oko
sebe. Bila je nabrana i velika, te joj je prekrivala itavo telo, ali se bez
potkoulje, steznika, arapa i turnira, oseala nago i ogoljeno.
Ne uzrujavajte se, nastavio je Mortmejn, ne moete me dosegnuti
kroz pregradu, ali ne mogu ni ja vas. Morao bih da uklonim ini, u za to
je ve potrebno vreme. Zastao je. Hteo sam da se oseate sigurno.
Da hoete da se oseam sigurno, ostavili biste me na Institutu,
Tesin glas bee led leden.
Mortmejn nije nita kazao na to, samo je zakiljeno nakrivio glavu,
kao kada mornar kilji ka horizontu. Primite moje sauee za smrt
brata. Nije mi bila namera da do toga doe.
Tesa je osetila da joj se usta izvijaju u jezivi kez. Prola su dva
meseca otkad joj je Nejt izdahnuo na rukama, ali jo nije zaboravila, a
ni oprostila. Ne treba meni vae saaljenje. A ni ljubazne elje. Vi ste ga
nainili svojim oruem, a onda je zbog toga umro. Vi ste krivi, kao da
ste ga sami upucali nasred ulice.
Pretpostavljam da ne bi bilo mnogo vajde da vam naglasim da je
on pronaao mene.
Bio je jo deak, ree Tesa. Dolo joj je da se srui na kolena, da
lupa po toj nevidljivoj barijeri pesnicama, ali je ostala smirena i
uspravna. Nije ni dvadeset bio napunio.
Mortmejn je gurnuo ruke u depove. Znate li kako je meni bilo kada
sam bio deak?, rekao je smireno kao da sedi do nje na nekoj sveanoj
veeri, pa je prisiljen na razgovor.
Tesa se prisetila onih prizora koje je videla u glavi Alojzija
Starkvedera.
ovek bee visok, irokih ramena, koe zelene kao u gutera. Kosa
mu bee crna. Nasuprot njega, dete koje je drao za ruka inilo se kao
svako drugo dete - maleno, bucmastih ruica, rumene koe.
Tesa je odmah znala ime tog oveka, jer ga je i Starkveder znao.
Don ejd.
ejd je uprtio dete na ramena kada je kroz vrata kue pokuljalo
nekoliko metalnih stvorenja udnovatog izgleda, nalik deijim lutkama
kuglastih zglobova na rukama i nogama, ali veliine oveka, sa blistavim
metalom umesto koze. Stvorenja nisu imala lica. Mada su, zanimljivo je,
ipak nosila odeu - neki grube radnike kombinezone jorkirskih
zemljoradnika, a drugi jednostavne haljine od muslina. Automatom se
uhvatie za ruke i krenue da se njiu kao da su na seoskoj igranci. Dete
poe da se smeje, tapui ruicama.
Dobro ih pogledaj, sinko, ree zelenokoac, jer jednoga u dana
vladati mehanikim kraljevstvom takvih stvorenja, a ti e mu biti princ.
Znam da su vai posvojitelji bili veci, rekla je. Znam da su vas
voleli. Znam da je va otac izumeo ta mehanika stvorenja kojima ste vi
toliko opinjeni.
A znate i ta im se desilo.
... rasturena soba, sa zupanicima, vijcima, tokiima i iupanim
metalom na sve strane, uz tenost koja je curkala crna kao krv, i onog
oveka zelene koe i enu sinje kose koji lee mrtvi u tom kru.
Tesa je skrenula pogled.
Da vam kaem neto o svome detinjstvu, ree Mortmejn. Vi ih
nazvaste posvojiteljima, ali mi oni behu roditelji kao da smo od iste
krvi. Odgajali su me sa mnogo brige i ljubavi, kao vas vai. Pokazao je
prema kaminu i Tesa je pretrnula shvativi da portreti okaeni sa obe
strane behu portreti njenih roditelja: njena plavokosa majka, i njen
zamiljeni otac smeih oiju i nakrivljene kravate. A onda ih Senolovci
ubie. Moj je otac hteo da napravi predivne automatone, ta mehanika
stvorenja, kako ih vi nazvaste. Bile bi to najbolje ikada izumljene
maine, to bee njegov san, koje bi titile itelje Podzemnog sveta od
Senolovaca, koji su ih rutinski ubijali i pljakali. Videli ste plen na
Starkvederovom Institutu, te rei je gotovo ispljunuo. Videli ste
delove mojih roditelja. Krv moje majke drao je u tegli.
! ostaci vetaca. Mumificirane kandaste ake, kao kod gospoe Blek.
Oderana lobanja, skroz bez mesa, nalik ovejoj, osim to je namesto zuba
imala kljove. Flaice sa zgusnutom krvlju.
Tesa je progutala knedlu. Krv moje majke u tegli. Nije mogla da kae
da ne razume njegov gnev. Ali se onda prisetila i Dema, roditelja koji
umiru pred njime, itav njegov ivot uniten, a ipak nikada nije tragao
za osvetom. Da, to jeste bilo uasno, rekla je Tesa. Ali opet ne
opravdava sve to ste uradili.
Neto mu duboko zatitra u oima: bes, hitro potisnut. Da vam
kaem ta sam uradio, ree joj. Stvorio sam vojsku. Vojsku koja e,
kada uklopimo i poslednji deli slagalice, biti neunitiva.
A poslednji deli slagalice...
Ste vi, ree Mortmejn.
To stalno ponavljate, a opet odbijate da mi objasnite, ree Tesa.
Zahtevate moju saradnju, a nita neete da mi kaete. Zatvorili ste me
ovde, gospodine, ali me ne moete primorati da razgovaram sa vama,
niti me moete naterati da voljno saraujem, ako ve ne elim...
Vi ste polusenolovac, poludemon, ree Mortmejn. To je prvo to
treba da znate.
Tesa, koja se napola ve bila okrenula od njega, najednom se sledila.
Nemogue. Potomci Senolovaca i demona uvek su mrtvoroenad.
Da, jesu, rekao je, jesu. Senolovaka krv i rune na telu Senolovca
donose smrt vetijem detetu u utrobi. Ali vaa majka nije imala
belege.
Moja majka nije bila Senolovac!, Tesa se izbezumljeno zagledala u
portret Elizabete Grej iznad kamina. Ili hoete da kaete da je lagala
moga oca, lagala sve itavog ivota...
Nije znala, ree Mortmejn. Nisu znali ni Senolovci. Nije bilo
nikoga da joj kae. Moj otac je napravio vaeg mehanikog anela.
On je trebalo da bude dar za moju majku. U sebi sadri deli due
anela, neto posve retko, koju je on nosio uz sebe jo od krstakih
ratova. Sam stroj trebalo je da bude podeen sa njenim ivotom, tako
da svaki put kada joj ivot doe u opasnost aneo moe da se umea da
je zatiti. Meutim, mom se ocu nikada nije pruila prilika da ga zavri.
Njega su prvog ubili. Mortmejn poe da parta po sobi. Nisu posebno
birali kada su ubili ba moje roditelje. Starkveder i njegova druina
klali su itelje Podzemnog sveta sa uivanjem, bogatei se na
oduzetom plenu, te im je bio dovoljan i najmanji povod za nasilje. Zbog
toga ga i jesu mrzeli u zajednici Podzemnog sveta. Vilin-svet toga kraja
pomogao mi je da pobegnem kada su mi roditelji ubijeni, i sakrio me
sve dok Senolovci nisu prestali da me trae. Drhtavo je udahnuo.
Godinama kasnije, kada su reili da se osvete, ja sam im pomogao.
Instituti jesu zatieni od upada itelja Podzemnog sveta, ali ne i od
upada obinjaka, i, svakako, ne od upada automatona.
 Jezivo se nasmeio.
Upravo sam se ja, uz pomo jednog od oevih izuma, uunjao na
jorki Institut da zamenim njihovo novoroene u kolevci sa jednim
obinjakim. Starkvederovu unuku, Adelu.
Adelu, apnula je Tesa. Videla sam joj portret. Mala devojica
dugake, plave kose u starinskoj deijoj haljinici, sa velikom masnom oko
glavice. Lice joj je bilo mravo, bledo, nezdravo, ali joj oi behu vedre.
Umrla je im su joj naneli prve rune, ree Mortmejn sa uivanjem.
Umrla je u mukama, kao toliki itelji Podzemnog sveta pre nje u
rukama Senolovaca. A tada su, eto, ubili nekog koga su ak i zavoleli.
Sasvim prigodna odmazda.
Tesa se prestravljeno zagledala u njega. Kako neko moe uopte da
pomisli da je muna smrt nevinog deteta prigodna odmazda? Ponovo
se prisetila Dema, i njegovih nenih ruku na violini.
Vaa majka Elizabeta odrasla je ne znajui da je Senolovac. Rune
nije dobila. Ja sam, dakako, pratio njen razvoj, a kada se udala za
Riarda Greja, postarao sam se da ga zaposlim kod sebe. Bio sam
uveren da odsustvo runa na vaoj majci znai da bi mogla da zane
dete koje bi bilo poludemon, polusenolovac, a da bih proverio tu svoju
teoriju poslah joj jednog demona u obliju vaega oca. Uopte nije
primetila razliku.
Tesu je jedino prazan stomak spreio da joj se smesta ne zgadi. ta
ste uradili mojoj majci?! Demona? Ja sam poludemonka?
Bio je Veliki demon, ako vam je to ikakva uteha. Veina njih nekada
su bili aneli. Bio je poprilino lep sa svoje strane. Mortmejn se
podrugljivo osmehnuo. Pre nego to vam je majka zatrudnela,
godinama sam radio na dovravanju oevog mehanikog anela.
Dovrio sam ga, pa sam ga, nakon to ste vi zaeti, uskladio sa vaim
ivotom. Moj najvei izum.
Ali zato bi moja majka pristala da ga nosi?
Da bi vas spasila, ree Mortmejn. Vaa je majka shvatila da neto
nije u redu kada je zatrudnela. Nositi vetije dete nije isto kao nositi
ljudsko dete. Ja sam je tada posetio i dao joj mehanikog anela. Rekoh
joj da e noenjem ogrlice spasiti detetu ivot. Poverovala mi je. Nisam
je slagao. Vi, devojko, jeste besmrtni, ali niste neranjivi. Moete biti
ubijeni. Aneo je usklaen sa vaim ivotom; osmiljen je tako da vas
spase ako umirete. Mogue je da vas je spasio sto puta pre nego to ste
se uopte rodili, a spaavao vas je i nakon toga. Prisetite se samo svih
smrtnih trenutaka. Prisetite se kako se umeao.
 Tesa se vratila unazad - setila se kako je aneo poleteo na onog
automatona koji ju je davio, kako je odbio seiva onog stvorenja koje ju
je napalo blizu imanja Rejvenskar, kako ju je sauvao da se ne raspadne
na komade na stenju onog ponora. Ali nije me spasio od muenja, i od
povreda.
Nije. To je ve deo ljudskog telesnog stanja.
Pa i smrt je, ree Tesa. Nisam ljudsko bie, a ipak ste dopustili
Mranim sestrama da me mue. Nikada vam tako neto neu oprostiti.
ak i da me ubedite da je pogibija moga brata bila njegova lina krivica,
da je Tomasova smrt bila opravdana, da je vaa mrnja utemeljena, ono
vam nikada ne bih oprostila.
Mortmejn je uzeo neku kutiju sa poda, pa ju je istresao. Zauo se
zvonki tresak kada neki zupanici ispadoe iz nje - zupanici i tokii,
iseckana parad metala zamazana crnom tenou i, naposletku, povrh
tih otpadaka, kao crvena deija gumena lopta, odskoi odseena glava.
Glava gospoe Blek.
Unitio sam je, rekao joj je. Za vas. Hteo sam vam pokazati svoju
iskrenost, gospoice Grej.
Iskrenost u emu?, upitala ga je Tesa. Zato ste uradili sve ovo?
Zato ste me stvorili?!
Usne mu se blago trgoe; mada se ba i nije radilo o osmehu. Iz dva
cilja. Jedan je da biste mogli da rodite decu.
Ali vetice ne mogu da...
Ne mogu, ree Mortmejn, ali vi niste obina vetica. Krv demona
i krv anela u vama vodila je sopstvenu borbu na nebesima, i aneli u
njoj pobedie. Niste Senolovac, ali niste ni vetica. Vi ste neto novo,
neto sasvim drugaije. Senolovci, tja, ree osorno. Deca nastala
meanjem Senolovaca i demona uvek umru, a Divovi se jo i ponose
time, drago im je to se njihova krv nikada ne moe ukaljati, to njihov
rod ne moe biti zagaen maijama. Ali, vi. Vi izvodite maije. Moete
da raate decu kao svaka druga ena. Neete moi jo nekoliko godina,
ali hoete kada sazrite. Najvei ivi veci uveravaju me u to. Skupa
emo otpoeti jedan novi soj, senolovake lepote i bez vetijih belega.
Bie to soj koji e prekinuti senolovaku nadmenost tako to e
preuzeti njihovo mesto na ovoj planeti.
Tesu izdae noge. Srozala se na pod i kuna joj se haljina nakupila
oko nje poput crne vode. Vi... vi hoete da me upotrebite da vam
raam decu?!
E, sad se jeste nasmeio. Nisam ovek bez imalo asti, rekao joj je.
Nudim vam brak. Oduvek sam tako nameravao. Pokazao joj je
tugaljivu hrpu metalnih otpadaka i mesa koja nekada predstavljae
gospou Blek. Vie bih voleo vau dobrovoljnu saradnju. I obeavam
vam da u ovako postupiti sa svim vaim neprijateljima. Mojim
neprijateljima. Prisetila se Nejta, kako je hvata za ruku na samrti, krvav,
u njenom krilu. Opet se prisetila i Dema, koji se nikada nije alio na
sudbinu, ve se hrabro suoavao sa njom; prisetila se arlote, koja je
oplakala Desamininu smrt, iako ju je Desi izdala; a prisetila se i Vila,
koji joj je otvorio srce i dopustio da ga ona i Dem izgaze jer ih je voleo
vie od sebe samog.
Bilo je ljudske dobrote na ovome svetu, pomislila je - optereene
eljama i snovima, kajanjima i ogorenou, zamerkama i moi, ali ipak
je ima, a Mortmejn je nikada ne bi primetio.
Nikada vi neete shvatiti, rekla mu je. Kaete da stvarate, da
konstruiete izume, ali znam ja i sama jednog pronalazaa - Henrija
Branvela - kojem vi niste ni nalik. On oivljava stvari, a vi unitavate. I
jo mi donesete mrtvog demona, kao da se radi o cveu, a ne o novoj
smrti? Nemate vi oseanja, gospodine Mortmejne, nemate saoseanja
ni prema kome. Da nisam ve znala, bilo bi mi sasvim jasno nakon to
ste pokuali da upotrebite bolest Demsa Karstersa da biste me na silu
dovukli ovamo. A iako umire zbog vas, on nije hteo da me pusti da
doem - nije hteo da uzme va jin fen. Eto koliko su ljudi dobri!
Uoila je izraz na njegovom licu. Razoaranje. Ali samo na tren, pre
nego to e ga zbrisati jogunasti izraz. Nije hteo da vas pusti?, ree.
Znai, ipak vas nisam pogreno procenio; vi biste to sami uinili. Doli
biste mi ovamo iz ljubavi.
Ne iz ljubavi prema vama.
Ne, rekao je zamiljeno, ne prema meni. Na to je iz depa
izvukao neki predmet koji je Tesa smesta prepoznala.
Zagleda se u isprueni sat koji mu je visio iz ruke na zlatnom lancu.
Bese oigledno da nije bio navijen. Skazaljke odavno bebu prestale da se
okreu, vreme je oito za njih stalo u pono. Inicijali DZ. T. S. bili su
urezani otpozadi prefinjenim slovima.
Rekoh vam da postoje dva razloga zato vas stvorih, rekao joj je.
Ovo je drugi. Na ovom svetu postoje preobrazitelji: demoni i
arobnjaci koji mogu da preuzmu tui izgled. Ali samo vi istinski
moete postati neko drugi. Ovaj je sat pripadao mome ocu. Donu
Tadeusu ejdu. Molim vas da uzmete ovaj sat i preobrazite se u moga
oca, kako bih bar jo jednom mogao da popriam sa njim. Uinite li to,
poslau sav jin fen koji posedujem - a radi se o pozamanoj koliini -
Demsu Karstersu.
Ne bi ga on uzeo, ree Tesa odmah.
Zato ne bi?, zazvuao je razborito. Vi vie niste uslov za
dobijanje opijata. Bio bi to poklon, besplatno dat. Bilo bi besmisleno
odbaciti ga, bez ikakve vajde. Ali ako uinite ovu sitnicu za mene, mogli
biste mu jo i spasiti ivot. ta kaete na to, Tesa Grej?

Vile. Vile, probudi se.

Bese to, nesumnjivo, Tesin glas, zbog kog se Vil munjevito ispravio
u sedlu. Uhvativi se za Balijevu grivu da bi povratio ravnoteu, sanjivo
se osvrnuo oko sebe.
Zeleno, sivo, plavo. Seoski krajolici Velsa irili su se pred njim.
Proao je Velpul i englesko-velku granicu negde uoi praskozorja.
Nije mnogo toga pamtio od samoga puta, sem neprekidnog, napornog
promicanja mesta pored njega: Norton, Aam, Emstri, Viping Kros,
nakon ega su on i konj zaobili ruzberi, da bi najzad ugledali granicu i
velko pobre u daljini. Bili su nevidljivi poput utvara na jutarnjem
svetlu, poto je sve bilo obavijeno sumaglicom koju je sunce polako
rasteralo diui se iznad njih.
Pretpostavljao je da je negde blizu Langadfana. Put bee dobar,
postavljen preko starog rimskog druma, ali lien gotovo bilo kakvih
nastambi, sem pokoje zemljoradnike kue, i jo se inio beskrajno
dugaak, dui od tmurnog neba to se irilo odozgo. Bio je primoran da
svrati u hotel Kan Ofis da uzme neto hrane, ali samo askom.
Putovanje je bilo bitnije.
Sada kada se naao u Velsu tano je mogao da oseti taj zov u krvi
prema ovome mestu na kojem je roen. ta god Sesili govorila, on tu
vezu nije oseao sve do sada - udiui velki vazduh, posmatrajui
velke boje: zelena brda, sivi kriljac i nebo, belinu okreenih kamenih
kueraka, ovce poput takica boje belokosti u travi. Borovi i hrastovi
behu poput tamnih smaragda visoko u daljini, ali je blie putu priroda
bila zelenkasto-siva i ukasta.
Kako se uputao dublje u samo srce pokrajine, bilo je sve vie
zelenih valovitih brda, putevi postae strmiji, a sunce poe da tone
prema brdima udaljenog gorja. Znao je gde se sada nalazi, znao je im
je uao u dolinu Dovi, te se nazubljene planine najednom uzdigoe pred
njim. Vrh Kar Afron bee mu sa leve strane, gomila sivog kriljca i
ljunka kao da sa strane ima pokidanu paukovu mreu. Drum bee
strm i dugaak, a Vil je, poteravi Balija navie, prilegao u sedlu, pa je
nehotice i zadremao. Usnio je Sesili i Elu kako trkaraju po brdima
slinim ovima, i dovikuju mu - Vile, hajde da se vijamo, Vile! A sanjao je i
Tesu kako mu prua ruke, svestan da ne sme da se zaustavi, da ne
moe da se zaustavi dok ne dopre do nje. Cak i da ga ona nikada tako ne
pogleda na javi, ak i ako je ta nenost u njenim oima namenjena
drugom.
A katkada, kao, recimo, sada, ruka bi mu skliznula u dep da se
sklopi oko medaljona od ada.
Neto ga je snano pogodilo sa boka; pustio je medaljon gadno se
sruivi u krevitu travu pokraj puta. Bol mu je prostrujao rukom i on
se zakotrljao u stranu da bi izbegao Balija koji se stropotao na zemlju
pored njega. Tek je tren kasnije, sav zadihan, shvatio da ih niko nije
napao. Konj mu se, odve iznuren da bi napravio jo jedan jedini korak,
sruio pod njim.
Vil se nekako pridigao na kolena, te je otpuzao do Balija. Crni konj
leao je sav u peni, tugaljivo iskolaivi oi u Vila kada mu se ovaj
pribliio ne bi li ga obavio rukom oko vrata. Laknulo mu je kada je
osetio da konj i dalje ima ravnomerno, jako bilo. Balije, Balije, apnuo
je, mazei ivotinju po grivi, oprosti mi. Nije trebalo toliko da te
teram.
Prisetio se kako je Henri kupio konje i kako nije mogao da odlui
kako da ih nazove. Vil je predloio imena: Balije i Ksant, po Ahilejevim
besmrtnim konjima. Nas dvojica kao Zefir leteti moemo hitro, a za njeg
vele da je najbri od vetrova svih.14
No, ti konji jesu bili besmrtni, a Balije nije. Bio je snaniji od
obinog konja, i bri, ali svako stvorenje ima svoje granice. Vil se
opruio, najednom oamuen, pa se zagledao u nebo - poput
zategnutog sivog arava, tu i tamo protkanog slojevima crnih oblaka.
Jednom mu je, u ono malo vremena izmeu uklanjanja kletve i
saznanja da su Dem i Tesa vereni, palo na pamet da dovede Tesu u
Vels, da joj pokae mesta na kojima je bio kao dete. Mislio se da je
odvede u Pembrukir, da proetaju rtom Svetog Davida i razgledaju
cvee po tamonjim liticama, da posmatraju sinje more sa Tenbija i
trae koljke zaostale za osekom. Sve mu se do sada inilo kao daleka
detinja matarija. ekao ga je samo put, jo jahanja, jo umora, i na
kraju verovatna smrt.
 Pomazivi jo jednom konja po vratu, Vil se pridigao na kolena, pa
potom i na noge. Borei se protiv vrtoglavice, odhramao je do vrha
brda da se zagleda dole.
Pred njime se prostirala manja dolina unutar koje bee uukano
neko kameno seoce, tek neto vee od zaseoka. Izvadivi stelu iz
pojasa, umorno je iscrtao runu Vida na levom zglobu. Ona mu je
omoguila da vidi da je seoce imalo trg i crkvicu. Onda sasvim sigurno
ima i kakvo konaite u kojem bi mogao da prenoi i da se odmori.
Sve ga je u srcu prosto teralo da ide dalje, da zavri sa ovime - ne
moe biti jo vie od dvadeset milja od cilja - ali nastaviti dalje znailo
bi ubiti konja i, bio je i sam toga svestan, stii do Kader Idrisa sam,
nespreman za borbu sa bilo kime. Vrativi se Baliju, uz odreenu meru
ubeivanja i nekoliko aka ovsa, uspeo je da pridigne konja na noge.
Uhvatio mu je uzde, zakiljivi prema zalazeem suncu, te je poveo
Balija nizbrdo prema selu.

Stolica na kojoj je Tesa sedela imala je visok naslon od izrezbarenog

drveta, zakovan ogromnim klinovima, iji su joj zatupljeni krajevi
bockali lea. Pred njom se nalazio iroki pisai sto, natrpan knjigama
na jednom kraju. A ispred nje na stolu, blok istog papira, boica
mastila i pero. Pored papira stajao je depni sat Dona ejda.
Na obe strane stajala su dva golema automatona. U njihovoj izradi
nije uloeno mnogo truda da bi liili na ljude. Obojica behu gotovo
trouglasta, sa debelim rukama koje im izvirahu na obe strane tela
zavravajui se seivima otrim poput britve. No, ma koliko da su bili
strani, Tesa nije mogla da se otrgne oseaju da bi Vil, da je tamo,
sigurno zapazio da lie na repu i onda moda jo i spevao kakvu pesmu
o tome.
Uzmite sat, ree Mortmejn, i preobrazite se.
Sedeo je naspram nje, u stolici slinoj njenoj, istog visokog
povijenog naslona. Nalazili su se u nekoj drugoj peinskoj prostoriji, u
koju su je bili doveli automatom; jedina svetlost u sobi dopirala je od
ogromnog ognjita, toliko velikog da bi se u njemu mogla pei itava
krava. Mortmejnovo lice bilo je u senci, a prsti mu behu ispreplitani
pod bradom.
Tesa je uzela sat. Bio joj je teak i hladan u rukama. Zamurila je.
Imala je jedino Mortmejnovu datu re da je poslao jin fen, ali ipak
mu je poverovala. Na kraju krajeva, ipak nije imao razloga da tako ne
postupi. Kakvu mu razliku pravi da li e Dem Karsters poiveti malo
due? Njemu je to ionako bio samo zalog kako bi je se doepao, a ona je
sada tu, bez obzira na jin fen.
Zauvi kako Mortmejnu dah iti izmeu zuba, vre je stegla sat
prstima. Uinilo joj se da je najednom zakucao u njenom stisku, kao to
je njen mehaniki aneo katkad radio, kao da unutra krije zaseban
ivot. Osetila je da joj se ruka trgla, da bi je zatim Preobraaj iznebuha
spopao - nije morala sama da ga podstie ili posee za njim kao inae.
Oteo joj se dah kada je osetila da je Preobraaj zahvata poput otrog
vetra, potpuno je obuzimajui. Don ejd se najednom naao svuda oko
nje da je obavije svojim prisustvom. Bol joj je iknuo rukom i ona je
pustila sat. Pao je na sto, ali se Preobraaj sada nije mogao prekinuti.
Ramena joj se rairie pod kunom haljinom, prsti joj pozelenee i boja
poe da joj se iri telom kao patina po bakru.
Glava joj se trgla navie. Oseala se nekako teka, kao da je pritiska
neki ogroman teg. Pogledavi se, videla je da je sada imala jake muke
ruke, tamnozelenu, proaranu kou, uz velike, povijene ake. Obuzeo ju
je nalet panike, ali neznatan, poput iskrice u ogromnom mranom
ponoru. Nikada se nije toliko izgubila u nekom Preobraaju.
Mortmejn se bio uspravio na stolici. Netremice je zurio u nju, vrsto
stegnutih usana, oiju blistavih od nekog otrog, mranog sjaja. Oe,
rekao je.
Tesa mu nije odgovorila. Nije mogla. Glas koji se podigao u njoj nije
bio njen; bio je ejdov. Prine moj mehaniki, ree ejd.
Mortmejnu jo vie blesnue oi. Nagnuvi se napred, nestrpljivo je
gurnuo Tesi papire preko stola. Oe, rekao je. Potrebna mi je tvoja
pomo, i to brzo, imam Piksis kod sebe. I nain da ga otvorim. Imam
automatonska tela. Samo su mi jo potrebne ini koje si osmislio, ini
spajanja. Zapii mi ih, pa da doem do poslednjeg delia slagalice.
Ona iskrica panike u Tesi poe da raste i da se iri. Nije ovo nikakav
dirljiv susret izmeu oca i sina. Ovo je neto to je Mortmejn eleo,
neto to mu je bilo potrebno od veca Dona ejda. Poela je da se
opire, pokuavajui da se izvue iz Preobraaja, ali je bila uhvaena u
njemu gvozdenim stiskom. Jo otkada su Mrane sestre poele da je
obuavaju, nikada se nije nala u nemogunosti da se izvue iz
Preobraaja, ali iako je Don ejd bio mrtav, mogla je da oseti elini
pritisak njegove volje oko njene, kojim ju je drao zarobljenu u svom
telu koje je upravo krenuo da pokree. Prestravljeno je gledala kako
rukom uzima pero, umae vrh u mastilo i poinje da pie.
Pero je zagrebuckalo po papiru. Mortmejn se jo vie nagnuo.
Oteano je disao, kao da tri. Vatra je pucketala iza njega, rasplamsana i
narandasta iza reetke. To je to, ree, oblizujui donju usnu. Jasno
mi je na koji nain e delovati, da. Najzad. Upravo mi je to trebalo.
Tesa je samo zurila. Njoj je to to je izlazilo ispod pera liilo na
krabotine: brojevi, znakovi i simboli koje nije razumela. Opet je
pokuala da se otme, ali joj je jedino uspelo da zamrlja list. A pero je
samo nastavilo dalje - mastilo, papir, pa opet krabuckanje.
Ruka koja je drala pero estoko se tresla, ali su simboli i dalje tekli
ispod nje. Tesa poe da se grize za usnu: jako, pa jo jae. Osetila je krv
u ustima. Neto je krvi kapnulo na list. Pero je nastavilo da pie kroz
nju, razmazujui skerletnu tenost po listu.
Eto ga, ree Mortmejn, oe...
Vrak pera se slomio, glasno kao pucanj, odjeknuvi po zidovima
peine. Slomljeno pero ispade Tesi iz ruke i ona se ponovo srozala u
stolici, iscrpljena. Zelena boja poe da joj se povlai iz koe, telo da se
smanjuje, a onda joj se i njena smea kosa rasula rasputena niz
ramena. Jo je uvek oseala krv u ustima. Ne, ote joj se dok je
pokuavala da dohvati papire. Ne...
Meutim, pokreti joj behu usporeni zbog bola i Preobraaja, te
Mortmejn bee bri. Smejui se, epao joj je papire pred rukom, pa je
ustao. Odlino, ree. Hvala vam, mala moja vetice. Dali ste mi sve
to mi je potrebno. Automatoni, ispratite gospoicu Grej nazad u njenu
sobu.
Metalna se aka sklopila na leima Tesine haljine da bi je podigla na
noge. Imala je utisak da joj se svet ljulja pred oima. Videla je da se
Mortmejn saginje da uzme zlatan sat koji je bio pao na sto.
Nasmeio mu se zverskim, zlokobnim osmehom. Ponosie se
mnome, oe, ree, uopte ne sumnjaj u to.
Ne mogavi vie da gleda sve to, Tesa je sklopila oi. ta li sam to
uradila?, pomislila je kada je automatoni gurnue iz sobe. Gospode boze,
ta li sam to uradila?
 17.
PLEMENITO JE DOBRIM BITI

Bilo kako bilo, meni se ini

da plemenito je dobrim biti.
Dobro srce znai vie od krune svake,
a malo vere od krvi velikake.
Lord Alfred Tenison, Gospa Klara Vir de Vir

arlotina tamnokosa glava bee pognuta nad pismom kada je Gabrijel

uao u dnevnu sobu. Unutra je bilo svee, vatra se bila ugasila u
kaminu. Gabrijel se zapitao zato je Sofi nije potpalila - previe
vremena troi na obuku. Njegov otac tako neto sigurno ne bi trpeo.
Voleo je on da mu sluge budu obuene za borbu, ali je vie voleo da
takva znanja steknu pre stupanja u njegovu slubu.
arlota je podigla glavu. Gabrijele, rekla je.
Traili ste me?, Gabrijel je dao sve od sebe da zadri ravnomeran
glas. Imao je oseaj da arlota moe da ga prozre tim svojim tamnim
oima, kao da je od stakla. Pogled mu odlete na papir na stolu. ta je
to?
Oklevala je. Pismo od Venika. Usta joj se stegoe u jednu vrstu,
nezadovoljnu liniju. Spustivi pogled u pismo, uzdahnula je. Ja sam
samo htela da upravljam ovim Institutom kao moj otac. Nisam ni
pomiljala da e biti ovoliko teko. Pisau mu ponovo, ali..., prekinula
se uz stegnuti, odglumljeni osmeh. Ali. nisam te zvala da priamo o
meni, rekla je. Gabrijele, ve mi se nekoliko dana ini umoran i
napet. Znam da smo svi uznemireni, pa se plaim da smo u toj
uznemirenosti zaboravili... zaboravili na priliku u kojoj se ti nalazi.
Priliku u kojoj se nalazim?
Mislim na tvoga oca, pojasnila se, ustavi sa stolice da bi mu
prila. Sigurno tuguje za njim.
 A Gideon ne tuguje?, rekao je. I njemu je bio otac.
Gideon je jo ranije oalio vaega oca, rekla mu je, a on se
iznenadio shvativi da se nala pored njega. Tebi je to jo svee i
bolno. Ne bih da pomisli da sam zaboravila.
Nakon svega to se desilo, rekao je i grlo poe da mu se stee od
zbunjenosti - i jo neega, neega ime nije eleo da se blie pozabavi -
nakon Dema, Vila, Desamine i Tese, nakon to vam je domainstvo
gotovo prepolovljeno, vi ne elite da mislim da ste me zaboravili?!
Spustila mu je aku na ruku: Svi ti gubici ne ine tvoj gubitak nita
manje...
Ne moe biti samo to, rekao je. Nemogue je da elite da me
uteite. Traili ste ranije da odluim da li u biti odan ocu, ili
Institutu...
Ne, Gabrijele, uopte se ne radi o tome.
Ne mogu vam dati odgovor koji traite, ree Gabrijel. Ne mogu da
zaboravim da je bio uz mene. Majka mi je umrla - Gideon je bio otiao -
a Tatjana je beskorisna glupaa - a nikog drugog nikada nisam imao,
nikoga da me odgaja, pa nisam imao nita drugo, samo svoga oca,
samo nas dvojicu, a sad vi, vi i Gideon, oekujete da ga omrznem, ali ne
mogu. Bio mi je otac, i ja sam ga..., glas mu se prekinuo.
Voleo, rekla je neno. Da zna da te se seam jo kao deaia,
seam ti se i majke. A seam ti se i brata, kako je uvek stajao uz tebe. I
oeve ruke na tvom ramenu. Ako ti bilo ta znai, ja zaista verujem da
je i on tebe voleo.
Nije vie ni bitno, jer sam ja ipak ubio sopstvenog oca, ree
Gabrijel drhtavim glasom. Probio sam mu oko strelom... prolio mu krv.
Oceubistvo je to...
Nije to bilo oceubistvo. On ti tada vie nije bio otac.
Ako mi to nije bio otac, ako nisam okonao ivot sopstvenom ocu,
gde je onda on sada? Gabrijel je apnuo - gde mi je otac? - i potom je
osetio da je arlota ispruila ruke da ga privije u naruje, da ga zagrli
majinski, i stegne dok on grca na suvo na njenom ramenu, oseajui
suze u grlu, mada nisu htele da kanu. Gde mi je otac?, ree ponovo, a
kada ga je jo jae stegla, osetio je njen gvozdeni stisak, snagu kojom ga
je pridravala da se ne srui, te se zapitao zato je ikada uopte
pomislio da je ova enica bila slaba.

Prima: arlota Branvel

alje: Venik Josija Vejland
 Draga moja gospoo Branvel,
Dounik ije ime trenutno ne smete otkrivati? Usudio bih se rei da
dounik verovatno ni ne postoji i da je sve to vaa lina izmiljotina,
smicalica da biste me ubedili da ste u pravu.
Zaista bih vas zamolio da vie ne izigravate papagaja koji bezglavo
povazdan ponavlja krenimo smesta na Kader Idris i da mi dokaete,
umesto toga, da izvravate svoje dunosti elnika londonskog Instituta.
Inae se plaim da u jo zakljuiti da niste tome vini, pa u biti
primoran da vas istih smesta razreim.
U znak vaeg povinovanja, morau vas zamoliti da u celosti
prestanete da dalje spominjete ovo pitanje, i da ne molite nijednog drugog
lana Enklave da vam se pridrui na tom vaem jalovom poduhvatu.
Budem li uo da ste iznosili ovo pitanje pred bilo kojeg drugog Diva,
smatrau to najozbiljnijim prekrajem, te u u skladu sa time daljnje
postupati.
Josija Vejland,
Venik Klave

Sofi je donela arloti pismo tokom doruka. arlota ga je otvorila

noem za maslac, probivi njime i Vejlandov tambilj (potkovicu sa
Venikovim slovom V odozdo), usput gotovo pocepavi pismo,
nestrpljiva da ga proita.
Ostali su gledali, Henri sa zabrinutou na svom vedrom,
otvorenom licu, kako se dve tamnocrvene takice polagano ire na
arlotinim obrazima dok oima prelazi ispisane redove. Ostali sedee
nepomino, prekinuti usred obroka, te je Sesili i nehotice pomislila da
je udnovato videti skupinu mukaraca koja iekuje reakciju jedne
ene.
Dodue, mnogo manju skupinu nego to bi trebalo biti. Vilovo i
Demovo odsustvo delovalo je poput nove rane, ravne, bele posekotine
koja se jo nije ispunila krvlju, uz zaprepaenje jo uvek odve svee
da bi oseali bol.
ta je bilo?, ree Henri napeto. arlota, draga...
arlota je proitala rei poruke bezizraajno i ravnomerno poput
otkucaja metronoma. Zavrivi, odgurnula je pismo od sebe, i dalje
zurei u njega. Ja naprosto ne mogu..., rekla je, ... ne mogu da
razumem.
Henriju se zajapurie pegavi obrazi. Kako se samo usuuje da ti
pie na takav nain?, rekao je, neoekivano estoko. Kako se usuuje
da ti se obraa na takav nain, da tako odbacuje nau zabrinutost...?
Moda i jeste u pravu. Moda je poludeo. Moda smo svi poludeli,
ree arlota.
Nismo!, uzviknula je Sesili, odmah primetivi da ju je Gabrijel
iskosa pogledao. Bilo joj je teko da mu proita izraz na licu. Bio je bled
jo otkad je uao u trpezariju, gotovo da ni rei nije prozborio, niti je
ta pojeo, zurei u stolnjak kao da se u njemu kriju odgovori na sva
pitanja ovoga sveta. Magister je na Kader Idrisu. Uverena sam u to!
Gideon se namrtio. Verujem vam, ree. Svi vam verujemo, ali
bez Venikove podrke ne moemo izneti ovo pitanje pred Savet, a bez
Saveta nema nam ni bilo kakve pomoi.
Moj prolaz je skoro spreman za upotrebu, ree Henri. im
proradi, biemo u stanju da prebacimo koliko god Senolovaca budemo
eleli do Kader Idrisa u svega nekoliko trenutaka.
Ali neemo imati koga da prebacimo od Senolovaca, ree arlota.
Evo, pogledaj tu, Venik mi zabranjuje da ovo spominjem Enklavi.
Njegova su ovlaenja iznad mojih. Kada bih tek tako prekrila njegovu
zapovest... mogli bismo izgubiti Institut.
Izapitala ju je Sesili razdraeno. Zar vam je vie stalo do poloaja
nego do Vila i Tese?
Gospoice Herondejl!, otpoe Henri, ali je arlota digla ruku da ga
uutka. Delovala je strano iscrpljeno.
Ne, Sesili, ne radi se tu o tome, ve o injenici da nam Institut
prua zatitu. Bez nje bi naa mogunost da pomognemo Vilu i Tesi
bila dovedena u ozbiljnu opasnost. Kao elnica Instituta mogu da im
pruim pomo koju pojedinani Senolovci ne mogu...
Ne, ree Gabrijel. Odgurnuo je tanjir od sebe, pre nego to e
zamahati tananim prstima koji sada behu stegnuti i beli. Ne moete.
Gabrijele?, ree Gideon upitno.
Neu vie utati, ree Gabrijel, pa se podigao, kao da namerava da
odri govor ili da moda odjuri od stola, Sesili ni sama nije znala.
Potreseno je pogledao arlotu zelenim oima: Onaj dan kada je Venik
svraao ovamo, kada je odveo mene i moga brata na ispitivanje,
zapretio nam je, nateravi nas da mu obeamo da emo vas uhoditi u
njegovo ime.
arlota je prebledela. Henri poe da se die od stola. Gideon je
moleivo izbacio ruku.
arlota, rekao je. Ali nismo tako postupili. Nismo mu ni rei rekli.
Bar ne nita istinito, ispravio se, osvrui se oko sebe dok su ostali
koji behu prisutni u sobi zurili u njega. Samo lai. Da ga navedemo na
pogrene zakljuke. Nije vie ni traio da nastavimo posle svega dva
pisma. Znao je da nema vajde od toga.
Istinu vele, gospoo, zau se neiji glasi iz ugla sobe. Sofi. Sesili
je skoro nije bila ni primetila, bledu pod belom kapicom slukinje.
Sofi!, Henri je zazvuao potpuno zgranuto. I ti si znala za ovo:
Jesam, ali..., Sofi zadrhta glas. Strahovito je zapretio Gideonu i
Gabrijelu, gospodine Branvele. Kazao im je da e Lajtvudovi biti
izbrisani iz senolovakih spiskova, da e Tatjanu izbaciti na ulicu. A oni
mu ni tada nisu nita rekli. Kada je prestao da ih zapitkuje, pomislila
sam da je shvatio da nema ta da pronae i da je odustao. Mnogo mi je
ao. Naprosto sam...
Nije htela da vas povredi, ree Gideon oajniki. Molim vas,
gospoo Branvel. Nemojte kriviti Sofi za ovo.
I ne krivim je, ree arlota, ustro pomerajui tamne oi sa
Gabrijela i Gideona na Sofi, pa opet nazad. Ali imam oseaj da to nije
cela pria, je li tako?
To zaista jeste itava pria..., otpoe Gideon.
Ne, ree Gabrijel, nije. Kada sam ti se obratio, Gideone, i rekao ti
da Venik vie ne trai od nas da mu podnosimo izvetaje o arloti, ja
sam te, zapravo, slagao.
ta?, Gideon se uasnuo.
Odveo me je u stranu, onoga dana kada je izvren napad na
Institut, ree Gabrijel. Rekao mi je da e nam, ukoliko mu pomognem
da razotkrijemo prekraje u arlotinom radu, vratiti imanje
Lajtvuovih, da e vratiti ast naem prezimenu, i da e zatakati sve
to je otac radio... Duboko je udahnuo: I ja sam mu rekao da u uiniti
ta trai.
Gabrijele!, Gideon je zavapio, te je zagnjurio lice u ake. Gabrijel je
izgledao kao da e ga spopasti napad munine, lelujajui se na nogama.
Sesili bee razapeta izmeu saaljenja i uasnutosti, priseajui se one
veeri u vebaonici kada mu je rekla da ima vere u njega da e doneti
pravi izbor.
Zato si se inio toliko uplaen kada sam te danas pozvala da
popriamo, ree arlota, netremice gledajui u Gabrijela. Mislio si da
sam te razotkrila.
Henri je opet pokuao da se digne, prijatnog, otvorenog lica sada
pomraenog prvim pravim izrazom besa koji je Sesili ikada videla na
njemu. Gabrijele Lajtvude, rekao je. Moja ena vam nije pokazala
nita sem ljubaznosti, a vi joj ovako vraate?
arlota je spustila aku na ruku svoga mua da ga obuzda. ekaj,
Henri, rekla je. Gabrijele, ta si tano uradio?
Prislukivao sam va razgovor sa Alojzijem Starkvederom, ree
Gabrijel ispraznim glasom. Nakon toga napisah pismo Veniku da mu
kaem da svoje zahteve za marem na Vels zasnivate na reima
jednoga luaka, da ste lakoverni, odve tvrdoglavi... inilo se da se
arlotin pogled probija kroz Gabrijela poput klinova; Sesili je odmah
pomislila kako nikada ne bi elela da joj uputi takav pogled, ne u ovome
ivotu. Napisao si ga, rekla je, ali da li si ga i poslao?
Gabrijel je duboko i drhtavo udahnuo. Nisam, ree, pa je posegnuo
u rukav. Izvukao je napolje presavijeni papir, koji je zatim i bacio na
sto. Sesili se zablenula u njega. Bio je umazan otiscima prstiju i
izguvan na rubovima, kao da je mnogo puta presavijan i razvijan.
Nisam mogao. Nisam mu nita rekao.
Sesili je ispustila dah za koji nije ni bila svesna da ga je zadravala.
Sofi je tiho prostenjala; krenula je prema Gideonu, koji je izgledao
kao da se oporavlja od udarca u stomak. arlota je sve vreme ostala
smirena. Pruila je ruku da uzme pismo, pa je preletela po njemu
pogledom, da bi ga zatim vratila na sto.
Zato ga nisi poslao?, rekla je.
Pogledao ju je i oni na to razmenie jedan neobian pogled, da bi
zatim rekao: Morao sam da iznova pretresem svoje razloge.
Zato mi se nisi obratio?, ree Gideon. Gabrijele, brat si mi...
Ne moe uvek da odluuje umesto mene, Gideone. Katkad i ja
moram sam da odluim. Mi bi kao Senolovci trebalo da budemo
nesebini. Da ginemo za obinjake, za Anela, i ponajvie jedni za
druge. To su naa naela. arlota ivi po njima; otac nikada nije.
Shvatio sam da sam ranije greio to sam privrenost sopstvenoj lozi
stavljao iznad naela, iznad svega. A shvatio sam i da Venik grei u
vezi sa arlotom. Gabrijel se naglo zaustavio; usta mu se stegoe u
tananu, belu liniju. Pogreio je. Obratio se arloti: Ne mogu da
izbriem sve to sam uradio u prolosti, sve to sam se premiljao da
uradim. Ne znam kako bih se iskupio za svoje sumnje u vae
predvodnitvo, ili za svoju nezahvalnost na vaoj dobroti. Mogu vam
jedino rei ta znam: da ne moete ekati odobrenje Venika Vejlanda,
jer ga neete dobiti. Nikada ne bi pokrenuo mar na Kader Idris zbog
vas, arlota. Ne eli da prihvati bilo koji plan koji nosi va peat. eli da
vas izbaci sa Instituta. Da vas zameni.
 Ali on me je i postavio tu, ree arlota, podravao me je...
Zato to je mislio da ete biti slabi, ree Gabrijel. Zato to veruje
da su ene slabe i da ih lako moe obrlatiti, ali vi ste dokazali suprotno,
ime ste pokvarili sve njegove namere. On ne samo da eli da budete
osramoeni ve mu je upravo to i potrebno. Bio je prilino jasan kada
mi je rekao da mi, ukoliko ne mogu da vas razotkrijem u nekom
pravom prestupu, on daje slobodu da izmislim neku la koja bi za vas
bila okrivljujua. Samo da je uverljiva.
arlota je stegla usne. Pa, on onda nikada i nije verovao u mene,
apnula je, nikada.
Henri ju je vre stisnuo oko ruke. Ali je trebalo da veruje, ree.
Potcenio te je, a to nije tragedija. To to si dokazala da si bolja, mudrija
i jaa nego to je bilo ko oekivao, arlota - to je pobeda!
arlota je progutala knedlu, a Sesili se zapitala, samo naas, kako bi
bilo da ima nekoga da je gleda tako kako Henri gleda arlotu - kao da je
svetsko udo. ta da radim?
ta misli da bi bilo najbolje, arlota, duo, ree Henri.
Vi ste voa Enklave, kao i Instituta, ree Gabrijel. Verujemo u vas,
pa makar Venik i ne verovao. Pognuo je glavu: Od danas pa nadalje
imate moju odanost. Koliko god vam ona sada znaila.
Znai mi podosta, ree arlota, a Sesili je u njenom glasu zaula
neki tihi, zapovedniki prizvuk, zbog kojeg je i sama poelela da ustane
i izrazi sopstvenu odanost, samo da bi je arlota blagoslovila svojim
prihvatanjem. Sesili je shvatila da ne moe ni da zamisli neto slino sa
Venikom. I zato je Venik i mrzi, pomislila je. Zato to je ena, a ipak je
svestan da ume da izazove odanost kod ljudi kako on nikada ne bi
mogao. Nastavljamo kao da Venik uopte ne postoji, nadovezala se
arlota. Ako je ve reen da me ukloni sa ovog mesta, onda nemam ta
da uvam. Moramo samo da obavimo sve to je potrebno, pre nego mu
se ukae prilika da nas zaustavi. Henri, kada e biti spreman tvoj izum?
Sutra, ree Henri smesta. Radiu itave noi...
To e biti prvi put da se koristi, ree Gideon, nije li to malko
riskantno?
Nemamo drugi nain da stignemo do Velsa na vreme, ree
arlota. im poaljem poruku, imaemo vrlo malo vremena pre nego
to Venik doe da me razrei dunosti.
Kakvu poruku?, upitala ju je Sesili, zbunjena.
Poslau poruku svim lanovima Klave, ree arlota. Odjednom.
Ne Enklave. Ve Klave!
 Ali samo je Veniku doputeno da..., poe Henri, ali je odmah
zatvorio usta kao kutiju. Aaa!
Izneu im okolnosti takve kakve su i zamoliti ih za pomo, ree
arlota. Nisam sigurna na kakav odgovor moemo da raunamo, ali
sam sigurna da e bar neki stati uz nas.
Ja u stati uz vas, ree Sesili.
I ja, dakako, ree Gabrijel. Lice mu bee pokorno, napeto,
samosvesno, reeno. Sesili se nikada vie nije svideo nego tada.
I ja, ree Gideon. Mada, pogled mu, preavi na brata, bee
zabrinut, nas je samo estoro, jedan jedva obuen, protiv
Mortmejnove sile, kolika god bila... Sesili je bila rastrzana izmeu
zadovoljstva to je i nju ubrojao kao jednu od njih, i ozlojeenosti to je
rekao da je jedva obuena. Poduhvat bi mogao biti isto
samoubistvo.
Ponovo se zau Sofin tihi glas: Moda imate samo est Senolovaca,
ali imate najmanje devet boraca. Ja sam takoe obuena, i volela bih da
se borim uz vas. Isto vai i za Bridet i Sirila.
arloti je delom bilo drago, ali se delom i prepala. Ali, Sofi, ti si tek
poela sa obukom...
Obuavam se due od gospoice Herondejl, rekla je Sofi.
Sesili je Senolovac...
Gospoica Kolins je prirodno nadarena, ree Gideon. Obratio im
se polagano, oito se premiljajui. Nije eleo da Sofi stupi u borbu, u
opasnost, ali ipak ne bi lagao o njenoj sposobnosti. Treba joj dopustiti
da se uzdigne i postane Senolovac.
Gideone..., poe Sofi, zateena, ali ju je arlota ve zduno gledala
svojim tamnim oima.
Ti tako eli, Sofi, duo? Da se uzdigne?
Sofi je zamucala: To-to sam oduvek elela, gospoo Branvel, ali ne
ako bih zbog toga morala da napustim vau slubu. Oduvek ste bili
toliko dobri prema meni, da ne bih elela da vam vratim tako to bih
vas napustila...
Kojeta, ree arlota. Novu slukinju uvek mogu nai, ali drugu
Sofi ne mogu. Ako si oduvek elela da postane Senolovac, devojko,
teta to mi nikada nisi rekla. Mogla sam da se obratim Veniku pre
nego to smo se sporekali. Meutim, kada se vratimo....
Prekinula se, a Sesili je jasno zaula rei koje su se krile ispod
izgovorenih: ako se vratimo.
Kada se vratimo, prijaviu te za Uzdizanje, dovrila je arlota.
 I ja u se zaloiti za nju, ree Gideon. Na kraju krajeva, imam
oevo sedite u Savetu - njegovi prijatelji e me sasluati, i dalje su
odani mojoj porodici, a osim toga, kako bismo se inae venali?
ta?!, ree Gabrijel, toliko izbezumljeno zamahavi rukama da je
sluajno oborio na pod najblii tanjir, koji se na to i razbi.
Venali?, ree Henri. Venae se sa oevim prijateljima u
Savetu? Sa kojima tano?
Gideon je na to poprimio neku udnu zelenkastu nijansu; oigledno
nije nameravao da mu te rei izlete, i sada nije znao ta mu je initi.
Uasnuto se zagledao u Sofi, mada se nije inilo da e mu ona biti od
neke pomoi. Izgledala je zgranuto kao riba kada se neoekivano nae
na suvom.
Sesili je ustala i spustila salvetu na tanjir. No, dobro, ree, trudei
se da doara zapovedniki glas koji je njena majka koristila kada je
trebalo pozavravati neka posla po kui. Svi napolje iz sobe.
arlota, Henri i Gideon krenue da ustaju. Sesili je digla ruke u
vazduh. Ne i vi, Gideone Lajtvudel, ree. Mislim, zaista! Ali vi zato,
uperila je rukom u Gabrijela, prestanite da zurite, i hajte napolje.
Uhvativi ga za lea sakoa, skoro da je morala da ga izvue iz sobe,
praena u stopu Henrijem i arlotom.

im su napustili trpezariju, arlota se urno zaputila ka dnevnoj sobi

objavivi da ide da sastavi poruku za Klavu, sa Henrijem uz sebe
(zastala je na uglu hodnika da pogleda Gabrijela sa razgaljenim izrazom
na usnama, ali se Sesili uinilo da je on nije video). Sesili je to bre-
bolje izbacila iz glave. Odve je bila zauzeta prislanjanjem uha uz vrata
trpezarije, ne bi li naula ta se zbiva unutra.
Gabrijel se koji tren kasnije naslonio na zid pored vrata. Podjednako
je delovao i bledo i zajapureno, enica rairenih od zateenosti. Ne bi
trebalo da radite tako neto, ree joj naposletku. Prislukivanje vam
je jedna posve neumesna navika, gospoice Herondejl.
Pa, brat vam je, apnula mu je Sesili sa uhom na drvetu. ula je tihi
amor, ali nita odreeno. Pomislio bi ovek da bi vas zanimalo.
Proavi obema rukama kroz kosu, izdahnuo je kao neko ko je
pretrao golemo rastojanje. A onda se okrenuo prema njoj da izvadi
stelu iz depa prsluka. Hitro je iscrtao runu na zglobu, pa je zatim
prislonio aku uz vrata. Pa, nije da me ne zanima. Sesili pogled sa
ake odlete na zamiljeni izraz njegovog lica. ujete li ih?, pitala ga je.
Nije uopte pravedno!
Ali jeste posve romantino, ree Gabrijel, da bi se odmah i
namrtio. Ili bi bilo, da moj brat moe da izusti bar jednu re, a da ne
zvui kao zagrcnuta aba. Plaim se da nee biti zapamen u istoriji
kao jedan od najveih svetskih zavodnika ena.
Sesili je ogoreno prekrstila ruke. Ne razumem, to ste toliko
naporni?, rekla je. Ili vam moda smeta to va brat eli da se oeni
slukinjom?
Gabrijel joj je na to uputio jedan preki pogled, te je Sesili odjednom
zaalila to ga je tako podbola, nakon ovoga kroz ta je upravo proao.
Ne moe on da uradi nita gore od onoga to je moj otac uradio.
Njegov ukus je bar usmeren prema ljudskim enama.
A ipak joj je bilo strano teko da ga ne podbada. Ba je znao da je
izazove. To teko da zvui kao podrka jednoj eni sjajnoj kao Sofi.
Gabrijel je izgledao kao da e izneti neku otru dosetku, ali se
predomislio. Nisam tako mislio. Sjajna je ona devojka i bie i sjajan
Senolovac nakon Uzdizanja. Vratie ast naoj porodici, a sam Aneo
zna da nam je sada potrebna.
Ja smatram da ete i vi vratiti ast svojoj porodici, ree Sesili tiho.
Za ono to ste maloas uradili, ono to ste priznali arloti, trebalo je
hrabrosti.
Gabrijel se nekoliko trenutaka nije uopte micao. A onda joj je
ispruio ruku. Uhvatite me za ruku, ree joj. Moi ete da ujete ta
se deava u trpezariji preko mene, ako elite.
Nakon nekoliko trenutaka oklevanja, Sesili je prihvatila Gabrijelovu
ruku. Bila je topla i gruba na njenoj. Mogla je da mu oseti strujanje krvi
pod koom, neobino prijatno - a onda je zaista, preko njega, kao da je
prislonila uvo uz vrata, zaula tihi odjek izgovorenih rei: Gideonov tih,
snebivljiv glas i Sofin tanan. Zamurila je i nastavila da slua.

O, ree Sofi slabuno, te je sela na jednu od stolica. O, boe. Nije

mogla da ne sedne; noge su joj se nemono klimale. Gideon je, pak,
stajao pored kredenca, delujui uzbunjeno. Rusa kosa bee mu strano
raupana, kao da je prolazio rukama kroz nju. Draga moja gospoice
Kolins..., otpoeo je.
Ovo je, otpoe Sofi, ali se odmah prekinula. Ne znam... Ovo je
sasvim neoekivano.
Jeste?, Gideon se pomerio od kredenca kako bi se oslonio o sto;
rukavi koulje bili su mu blago zasukani, pa je Sofi zatekla sebe kako
mu zuri u zglobove, prekrivene plavim maljicama i obeleene belim
tragovima belega. Mora da ste primetili koliko potovanje i
uvaavanje gajim prema vama. I divljenje.
Pa, ree Sofi. Divljenje, nekako joj je uspelo da joj ta izgovorena
re zazvui sasvim bledunjavo.
Gideon se zarumenio. Draga moja gospoice Kolins, poeo je
ispoetka. Istina je da moja oseanja prema vama seu mnogo dublje
od divljenja. Opisao bih ih kao najvatreniju naklonost. Vaa dobrota,
vaa lepota, vae velikoduno srce - sve me je to oaralo, i jedino tome
mogu pripisati moje malopreanje ponaanje. Ne znam ta me je
spopalo, da tako naglas iznesem najdublje elje moga srca. Nemojte se
oseati dunom da prihvatite moju pronju samo zato to bee javna.
Svaka sramota izazvana time treba da pripada samo meni.
Sofi ga je pogledala. Obrazi su mu menjali boju, jasno odavajui
uznemirenost. Ali, niste me zaprosili.
Gideon ostade zateen. Nis... ta?
Niste me zaprosili, ree Sofi hladnokrvno. Jeste objavili za
itavim stolom da se kanite oeniti, ali to nije pronja. Ve samo
objava. Pronja je kada i mene pitate.

E, vala je dobro i rekla mome bratu, ree Gabrijel, inei se oduevljen

onako kako se mlaa braa ve odueve kada neko odbrusi neto
njihovoj brai ili sestrama.
Ma, utite!, apnula mu je Sesili, jae mu stegnuvi ruku. Hou da
ujem ta gospodin Lajtvud ima da kae!

Pa, dobro onda, ree Gideon, odluno (mada i pomalo prestraeno),

kao kada Sveti Georgije poe da ubije adahu. Neka bude pronja.
Sofi je pogledom ispratila kako prelazi sobu da bi doao do nje i
kleknuo joj ispred nogu. U ivotu nikada nita nije sigurno, pa neke
trenutke ovek prosto poeli da zapamti, da ih utisne u seanje kako bi
se kasnije mogao vraati toj uspomeni, kao nekom cvetku spljotenom
izmeu stranica kakve knjige da biste mu se mogli kasnije iznova
diviti.
Znala je da nikako ne bi elela da zaboravi nain na koji je Gideon
posegnuo sopstvenom drhtavom rukom ka njenoj, niti kako je stegnuo
usnu pre nego to e progovoriti. Draga moja gospoice Kolins, rekao
je. Oprostite mi, molim vas, to sam se onako neugodno izlanuo. Ja
naprosto gajim toliko... toliko duboko potovanje... ne, ne potovanje,
ve oboavanje - prema vama, da se oseam kao da ono prosto bukti
kroz mene svakoga trena, svakoga sata. Otkada sam se doselio u ovu
kuu, svakoga me dana silno oara vaa lepota, vaa hrabrost i vaa
plemenitost. Bila bi mi ogromna ast, koju nikada neu u celosti
zasluiti, ali joj se najiskrenije nadam, ako biste poli za me - hou rei,
ako biste pristali da budete moja ena.
Mili boe, ree Sofi, izgubivi svaku pribranost, jeste li vi to
uvebavali?
Gideon je samo trepnuo: Uveravam vas da je bilo posve
nepripravno.
E, pa, ba je bilo krasno, Sofi mu je stegla ruke. I da. Da, volim vas,
i da, udau se za vas, Gideone.
Njemu se na to po licu proirio ozareni osmeh, da bi ih potom oboje
iznenadio pridigavi se kako bi je sono poljubio u usta. Obujmila mu je
lice rukama dok su se ljubili - oseao se blago na listie aja, usne mu
behu meke, a poljubac posve sladak. Sofi je gotovo zalebdela, poneena
trenutkom, oseajui se zatiena od ostatka sveta.
Barem dok joj Bridetin glas nije naruio radost, dolepravi
tugaljivo iz kuhinje.

U utorak se jedno drugome dae,

do petka ih skupa ve pokopae,
na crkvenom groblju, jedno do drugoga,
aman, mili rode,
na crkvenom groblju, jedno do drugoga.

Odvojivi se od Gideona uz dosta oklevanja, Sofi je ustala da otare

haljinu. Oprostiete mi, molim vas, dragi gospodine Lajtvude, hou
rei Gideone, ali moram da odem da ubijem kuvaricu. Smesta se
vraam.

Ooo, ote se Sesili. to je to bilo romantino!

 Gabrijel je spustio aku sa vrata smeei joj se. Lice bi mu se
poprilino promenilo kada bi se nasmeio: ublaile bi mu se sve otre
crte, a oi bi mu od boje leda poprimile boju zelenog lia na
prolenom suncu. Je li vi to plaete, gospoice Herondejl?
Trepnula je vlanim trepavicama, najednom svesti a da i dalje dri
ruku u njegovoj - oseala je da mu bilo tiho treperi pod njenim
zglobom. Nagnuo se prema njoj, i ona je osetila miris ranoga jutra na
njemu: aja i sapuna za brijanje...
Bre bolje se odmakla, pustivi mu ruku. Hvala vam to ste mi
dopustili da sluam, rekla mu je. Moram... treba da odem do
biblioteke. Moram neto da obavim pre onog sutra.
Lice mu se zbunjeno naboralo. Sesili...
Ali ona se ve urno bila spustila niz hodnik, ne osvrui se.

Primaju: Edmund i Branven Herondejl

Vlastelinska kua Rejvenskar
Vest Rajding, Jorkir
Dragi mama i tata,
Mnogo sam puta poinjala ovo pismo i nikako da ga poaljem. Isprva
se radilo o grizi savesti. Znala sam da sam ispala svojeglava i neposluna
devojka to sam vas ostavila, pa nisam mogla da se suoim sa dokazom
mojih greaka jasno ispisanim crnim slovima na listu papira.
Posle toga me je uhvatila seta za domom. Oboje ste mi mnogo
nedostajali. Nedostajala su mi bujna zelena brda to se ire od nae kue,
i ljubiasti vresovi leti, i mamino pevanje u bati. A tu je bilo hladno, sve
crno, mrko ili sivo, sve u otrovnim maglutinama i zaguljivom vazduhu.
Mislila sam da u umreti od usamljenosti, ali kako bih vam tako neto
rekla? Na kraju krajeva, sama sam ovo odabrala.
A onda je usledila tuga. Namera mi je bila da doem ovamo i vratim
Vila kui sa sobom, da mu pokaem ta mu je dunost, i da ga vratim
kui. Ali Vil dunost shvata na drugaiji nain, isto kao i ast, a i data
obeanja. A i ja sam uvidela da ne vredi vraati kui nekoga ko ve jeste
kod kue. Nisam znala kako bih vam to saoptila.
A onda je usledila srea. Vama se moda uini udno, i meni je, to ne
mogu da se vratim kui jer sam ovde zadovoljna. Kako sam se obuavala
za Senolovca, osetila sam neko komeanje u krvi, isto komeanje koje je
mama uvek spominjala svaki put kada bismo iz Velpula ugledali dolinu
Dovi. Uz serafimski ma u ruci, ja vie nisam samo Sesili Herondejl,
najmlaa od troje dece, ki dobrih roditelja, koja e se jednoga dana
dobro udati i podariti svetu decu. Ja sam Sesili Herondejl, Senolovac, i moj
je poziv uzvien i slavan.
Slava. udne li rei, neto to ene ne bi trebalo da prieljkuju, ali nije
li i naa kraljica pobednica? Nisu li kraljicu Elizabetu zvali Glorijanom?15
Ali kako bih vam rekla da sam odabrala slavu umesto mira, teko
zaraenog mira zbog kojeg ste napustili Klavu, ne biste li ga meni
obezbedili? Kako bih vam rekla da sam srena kao Senolovac, a da vas
duboko ne rastuim? Vi ste se okrenuli od ovakvog ivota, ivota od ijih
opasnosti htedoste zatititi Vila, mene i Elu. ta bih vam mogla rei, a da
vam ne slomim srce?
A sada... sada se ve radi o spoznaji. Shvatila sam ta znai voleti
nekoga vie nego to voli sebe. Sada razumem da vi niste oduvek eleli da
budem poput vas, ve da budem srena. I dali ste mi... dali ste nam... izbor.
Gledam ove koji su odrasli u Klavi, koji nikada nisu mogli da biraju ta bi
eleli da budu, i zahvalna sam na onome to ste uradili. Odabrati ovakav
ivot sasvim je druga stvar nego roditi se u tom svetu. Tome me je nauio
ivot Desamine Lavlejs.
A to se tie vraanja Vila kui: znam, mama, da si se plaila da bi
Senolovci izvukli svu ljubav iz tvog nenog deaia. Ali on tu voli i vole ga.
Nije se promenio. I voli vas, isto kao i ja. Pamtite me, jer ja u veno
pamtiti vas.
Vaa voljena ki,
Sesili

Primaju: lanovi divovske Klave

alje: arlota Branvel
Draga moja brao i sestre po oruju,
Pripala mi je teka dunost da vas sve obavestim da je - uprkos
injenici da sam podnela Veniku Vejlandu nepobitan dokaz jednog od
Senolovaca da je Mortmejn, najvea pretnja sa kojom su se Divovi suoili
u nae doba, nastanjen na Kader Idrisu u Velsu - na uvaeni Venik
neobjanjivo reio da zanemari taj podatak. Ja lino smatram da je
otkrie mesta na kom se na neprijatelj nalazi, uz priliku da osujetimo
njegove nakane za nae unitenje, od najveeg mogueg znaaja.
Sredstvom obezbeenim od strane moga supruga, uglednog
pronalazaa Henrija Branvela, Senolovci koji mi se nalaze na
raspolaganju u londonskom Institutu bie prebaeni najveom moguom
brzinom na Kader Idris, da bismo tamo poloili svoje ivote u pokuaju da
zaustavimo Mortmejna. Duboko sam oaloena to moram da ostavim
Institut nebranjen, ali ukoliko Venik Vejland ipak izvoli prisegnuti na
bilo kakvo delovanje, potpuno je slobodan da poalje strau da brani
naputenu zgradu. Ukupno nas je devetoro na broju, od kojih troje ak i
nisu Senolovci, ve hrabri obinjaci to prooe nau obuku tu na
Institutu i to se sami prijavile da se bore uz nas. Ne mogu rei da su nam
nade trenutno visoke, ali smatram da moramo bar da pokuamo.
Ja oito ne mogu da teram nikoga od vas. Kao to me je Venik
Vejland podsetio, nisam u poloaju da zapovedam senolovakim
snagama, ali bih bila duboko zahvalna svakome od vas ko se slae sa
mnom da se sa Mortmejnom smesta moramo izboriti ako doete sutra u
podne na londonski Institut i ponudite nam svoju podrku.
Iskreno vaa,
arlota Branvel,
elnik londonskog Instituta
 18.
SAMO ZBOG OVOGA

Samo zbog ovoga na Smrt da iskalim

bes silni to na srcu mi lei:
takvom nam daljinom ivote obelei
da je glasom vie ne prevalim.
Lord Alfred Tenison, In Memorijam A. H. H.

Tesa je stajala na rubu provalije u kraju koji joj bee nepoznat. Brda oko
nje bebu zelena, otro se zavravajui liticama to strmo ponirahu ka
plavome moru. Morske ptice kruile su, gaui, iznad nje. Neka siva
stazica krivudala je poput zmije samim rubom vrha litice. Na stazi, tik
ispred nje, stajao je Vil.
Nosio je crnu opravu, a preko nje dugaak crni jahai ogrta,
poprskan po rubu blatom kao da je prepeaio dug put. Nije imao ni
eira ni rukavice, a crnu kosu mu je razbaruio vetar sa mora. Vetar je i
Tesi zamrsio kosu, donosei miris soli i morske vode, svega onoga vlanog
to raste na ivici mora, miris koji ju je podsetio ha morsku plovidbu
brodom Mejn.
Vile!, doviknula ga je. Bilo je neega izuzetno samotnog u njegovoj
prilici, nalik Tristanu zagledanom u Irsko more u iekivanju lae koja bi
mu vratila nazad Izoldu. Vil se nije okrenuo, samo je podigao ruke, na ta
mu je vetar digao ogrta i zaleprao ga iza njega poput krila.
Strah joj se javio u srcu, Izolda jeste dola Tristanu, ali prekasno. On je
tada ve bio svisnuo od tuge. Vile!, doviknula ga je opet.
Zakoraio je napred, pravo sa stene. Potrala je do ruba da se zagleda
dole, ali tamo nije bilo niega sem strmoglavo duboke sivo-plave vode i
belih talasa. inilo joj se da joj plima donosi njegov glas sa svakim novim
talasom. Budi se, Tesa, budi se.
Budite se, gospoice Grej. Gospoice Grej!
Tesa se naglo uspravila. Bila je zaspala u fotelji pokraj kamina u
svom malom zatvoru; bila je pokrivena grubim plavim ebetom, mada
se nije seala da ga je sama uzela. Soba bee obasjana kamen-runama,
dok su u vatri tinjale erave. Nikako nije mogla da odredi da li je dan ili
no.
Mortmejn je stajao pred njom, a odmah do njega jedan automaton.
Izgledao je ljudskije od veine drugih koje je videla. Cak je bio i obuen,
mada mnogi inae nisu, u vojniku koulju i pantalone. Zbog te odee
glava koja je virila kroz utirkanu kragnu delovala je jo nezgrapnije,
odve glatkih crta lica i elavog metalnog temena. A tek oi... znala je da
su bile od stakla ili kristala, enice su im se crvenele na svetlosti vatre,
ali nain na koji su bile uperene u nju...
Zima vam je, ree Mortmejn.
Tesa je izdahnula, na ta joj se dah zapario pred ustima. Nije da ste
mi ba pruili toplo gostoprimstvo.
Kiselo se nasmeio. Vrlo dovitljivo. On je lino nosio debeli kaput
postavljen astrahanom preko sivog odela, veito u poslovnom izdanju.
Gospoice Grej, ne budim vas bez razloga. Doao sam jer sam eleo da
vidite ta mi je vaa pomo oko oevih seanja omoguila da
postignem. Ponosno je pokazao automatona pored sebe.
Opet neki automaton?, ree Tesa nezainteresovano.
Ba sam nekulturan, Mortmejnove se oi usmerie na stvorenje.
Predstavi se.
Stvorenje je na to zinulo; Tesa je nazrela odsjaj mesinga. A onda je
progovorilo. Ja sam Armaros, ree. Milijardu sam godina jezdio
vetrovima velikih bezdana izmeu svetova. Borili se sa Jonatanom
Senolovcem po istinama broslindkim. A onda jo hiljadu leta leah
zatoen u Piksisu. Moj me je gospodar oslobodio i ja mu sada sluim.
Tesa je ustala i ebe joj neopaeno skliznu niz noge. Automaton ju
je posmatrao. Oi... oi mu behu pune neke bistrine, svesti koju nije
posedovao nijedan automaton kojeg je ranije videla.
ta je sad ovo?, rekla je apatom.
Telo automatona oivljeno demonskih duhom. itelji Podzemnog
sveta ve su pronali naine da uhvate demonsku energiju i upotrebe
je. I ja sam se time potpomogao da pokrenem automatone koje ste
ranije viali. Meutim, Armaros i njegova braa su drugaiji. Oni su
vam demoni sa automatonskim trupovima. Mogu da razmiljaju i slue
se razumom. Nije ih lako nadmudriti. I veoma su teki za ubijanje.
Armaros je pruio ruku na drugu stranu tela - Tesa nije mogla da ne
primeti koliko su mu pokreti bili teni, glatki, bez trzanja koje se
javljalo kod automatona koje je ranije viala. Ovaj se gibao kao osoba.
Isukao je ma koji mu je visio na boku da bi ga predao Mortmejnu.
Otrica mu je bila prekrivena runama sa kojima se Tesa dobro
upoznala proteklih meseci, runama koje su krasile seiva sveg
senolovakog oruja. Runama koje su ih i inile senolovakim orujem.
Runama koje behu kobne za demone. Armaros ne bi trebalo da bude u
stanju ni da pogleda to seivo, a kamoli da ga dri.
Stomak joj se zavrnuo. Demon je pruio ma Mortmejnu, koji ga je
prihvatio sa uvebanou dugogodinjeg pomorca. Obrnuo je seivo,
isturio ga i zario demonu u grudi.
Zauo se zvuk cepanja metala. Tesa je navikla da vidi automatone
koji se srue kada ih napadnu, ili iz njih zaprti crna tenost, ili se bar
zateturaju. Meutim, demon je ostao na svom mestu, nije ni trepnuo,
niti se maknuo, kao guter na suncu. Mortmejn je divljaki okrenuo
drku, pa je istrgao napolje oruje.
Otrica se pretvorila u prah i pepeo, nalik cepanici kada izgori u
vatri.
Vidite, ree Mortmejn, vojska osmiljena tako da uniti
Senolovce.
Armaros je bio jedini automaton kojeg je Tesa ikada videla da se
smei; nije ak ni znala da su im lica napravljena za tako neto. Demon
ree: Oni unitie veliki deo moga soja. Sa zadovoljstvom u ih sve
pobiti.
Tesa je progutala knedlu, ali je gledala da Magister ne primeti.
Prebacivao je pogled malo na nju, malo na demona, a ona nije mogla da
proceni koga je gledao sa veim zadovoljstvom. Dolo joj je da vrisne,
da se baci na njega i izgrebe mu lice. Ali nevidljivi se zid irio izmeu
njih, blago se presijavajui, a znala je da ne moe da ga probije.
O, pa vi ete mu biti mnogo vie od neveste, gospoice Grej, bila joj
je rekla gospoa Blek. Vi ete doneti propast Divovima. Zato ste i
stvoreni.
Neete tako lako unititi Senolovce, rekla je. Gledala sam kako
vam seckaju automatone. Moda ove ne mogu sasei runovanim
orujem, ali svakim se seivom moe rasparati metal i presei ice.
 Mortmejn je samo slegnuo ramenima: Senolovci nisu navikli da se
bore protiv stvorenja protiv kojih je njihovo runovano oruje
beskorisno. to e ih usporiti. A ja imam bezbroj ovakvih automatona.
Bie im kao da pokuavaju da zaustave plimni talas. Nakrivio je glavu
u stranu: Vidite li sada genijalnost ovoga to sam izumeo? Ali se
moram i vama zahvaliti, gospoice Grej, na poslednjem delu slagalice.
Mislio sam da bi moda ak i vas... zadivilo... ovo to smo zajedno
stvorili.
Zadivilo? Pokuala je da pronae podsmeh u njegovim oima, ali je
u njima videla iskreno pitanje, znatielju pomeanu sa hladnoom.
Pomislila je koliko vremena mora da je prolo otkad ga je neko drugo
ljudsko bie pohvalilo, pa je duboko udahnula. Oito je da ste sjajan
pronalaza, rekla je.
Mortmejn se zadovoljno nasmeio.
Tesa je bila svesna upiljenog pogleda mehanikog demona na sebi,
njegove napregnutosti i spremnosti, ali je ipak bila svesnija
Mortmejna. Srce joj je snano tuklo u grudima. Imala je utisak da se
nala na ivici provalije, ba kao u snu. Bilo je riskantno obratiti se
Mortmejnu na takav nain, jer je lako mogla i da poleti i da padne. Ali
morala je da riskira. Jasno mi je zato ste me doveli ovamo, rekla je. I
znam da nije samo zbog tajni vaega oca.
U oima mu se pojavio bes, ali i neto zbunjenosti. Nije se ponaala
onako kako je on oekivao. Kako to mislite?
Usamljeni ste, kazala je. Okruili ste se stvorenjima koja nisu
stvarna, koja nisu iva. Mi vidimo sopstvene due u oima drugih.
Koliko je prolo otkad ste poslednji put videli da imate duu?
Mortmejn je skupio oi. Imao sam ja duu. Izgorela je pred onime
emu posvetih svoj ivot: potrazi za pravdom i naplatom.
Ne moete traiti osvetu i nazivati to pravdom.
Demon se prigueno nasmejao, mada u tome nije bilo nikakvog
prezira, vie je bilo kao da posmatra nestaluke nekog maeta.
Dopustiete joj da vam se tako obraa, gospodaru?, rekao je. Mogu
joj iupati jezik, ako elite, da je zanavek uutkamo.
Niemu ne bi sluilo da je osakati. Poseduje moi za koje ti uopte
ne zna, ree mu Mortmejn, ne skidajui pogled sa Tese. Ima jedna
stara kineska izreka - moda vas je va voljeni verenik upoznao sa
njome - koja kae: ovek ne moe iveti pod istim nebom sa ubicom oca
svoga. Zbrisau Senolovce ispod ove kape nebeske; nee vie iveti na
zemlji. Ne pokuavajte da prizovete dobrotu u meni, Tesa, jer je kod
mene nema.
Tesa se nehotice prisetila Prie o dva grada, kada Lusi Manet
pokuava da prizove dobrotu u Sidniju Kartonu. Na Vila je oduvek
gledala kao na Sidnija, obuzetog grehom i oajem, iako je znao da ne
treba da bude tako, iako nije ni eleo da bude tako. Meutim, Vil je bio
dobar ovek, mnogo bolji nego to je Karton ikada bio. A Mortmejn
gotovo da ni nije ovek. Nije ona pokuavala da prizove njegovu
dobrotu, ve tatinu: bila je sigurna da svi ljudi sebe, na kraju krajeva,
smatraju dobrima. Niko ne veruje da je zlikovac. Duboko je udahnula.
Sigurna sam da nije tako - sigurna sam da biste opet mogli biti
dostojni i dobri. Uradili ste to to ste nameravali. Ulili ste ivot i pamet
u ove... u ove vae paklene naprave. Stvorili ste neto to e moda
unititi Senolovce. itavog ste ivota tragali za pravdom jer ste
verovali da su Senolovci pokvareni i podmukli. Ali ako na vreme
zaustavite ruku, izvojevaete najveu pobedu. Pokazaete im da ste
bolji od njih.
Uperila je oi u Mortmejnovo lice da bi ga prouila. Mora da e nai
bar neko oklevanje - mora da e mu usne bar malko zadrhtati, mora da
e mu se ramena bar malo zgriti u preispitivanju?
Usta mu se nakrivie u osmehu. Vi, dakle, mislite da mogu biti bolji
ovek? I hoete da me uverite da biste, ukoliko uradim kako kaete i
zaustavim se, ostali uz mene iz potovanja, da se ne biste vratili
Senolovcima?
Da, svakako, gospodine Mortmejne. Kunem vam se u to. Progutala
je gorinu u grlu. Ako mora da ostane uz Mortmejna da bi spasila Vila i
Dema, da bi spasila arlotu, Henrija i Sofi, uinie tako. Verujem da
moete pronai boljeg sebe, verujem da svi to moemo.
Tanke mu se usne izvie na uglovima. Ve je popodne, gospoice
Grej, rekao joj je. Nisam ranije hteo da vas budim. Izaite sa mnom iz
planine. Hajte da vidite dananje poslove, jer bih vam neto ba hteo
pokazati.
Kao da joj je neki ledeni prst taknuo kimu. Uspravila se. ta to?
Osmeh mu se proirio licem: Ono to sam toliko ekao.

Prima: Venik Josija Vejland

alje: Istrailac Viktor Vajtlo
Josija: oprostiete mi to vam se obraam ovako nezvanino, ali piem
vam u urbi. Siguran sam da ovo nee biti jedino pismo koje ete primiti
na ovu temu; tavie, vrlo je verovatno da nije ni prvo. Ja sam lino ve
mnoga primio. U svakom se postavlja isto pitanje koje i mene mui: da li
je podatak arlote Branvel taan? Jer ako jeste, meni se ini da postoje i
vie nego veliki izgledi da Magister zaista jeste u Velsu. Svestan sam vaih
sumnji u pouzdanost Vilijama Herondejla, ali obojica mu poznavasmo
oca. Ishitrena dua, odve voena strastima, ali potenijeg oveka ne
biste nali. Ne verujem da je mladi Herondejl laljivac.
No, bilo kako bilo, kao posledica arlotine poruke, itava se Klava
uskomeala. Zahtevam da odrimo vanredni skup Saveta i to smesta. Ne
uinimo li tako, poverenje Senolovaca u njihovog Venika i Istraioca bie
nepovratno poljuljano. Sazivanje sastanka stavljam u vae ruke, ali ovde
se ne radi o molbi. Poaljite poziv Savetu ili u podneti ostavku na svoj
poloaj i svima obznaniti zbog ega.
Viktor Vajtlo

Vila probudie vrisci.

Godine vebanja odmah se pokazae na delu: naao se u unju na
podu pre nego to se valjano razbudio. Osvrnuvi se oko sebe, video je
da u sobiku u gostionici nije bilo nikoga sem njega, a nametaj - uzan
krevet i jednostavan sto od jelovine, jedva vidljivi u tami - bee na
svom mestu.
Vrisci se ponovo zaue, jo glasnije. Dopirali su sa druge strane
prozora. Ustavi, Vil je neujno preao sobu da pomeri zavesu i
pogleda napolje.
Jedva se i seao kako je uetao u gradi, vodei Balija koji je,
iscrpljen, polako kloparao za njim. Neko maleno velko mestace, kao
svaki drugi velki gradi, ni po emu upeatljivo. Lako je pronaao
konaite, gde je predao Balija na staranje konjuaru, naredivi mu da
istimari konja i nahrani ga toplim mekinjama da bi ga okrepio.
Gostioniar se vidno opustio kada ga je uo da govori velkim, pa ga je
brzo odveo u zasebnu sobu, gde se Vil gotovo smesta i sruio, potpuno
obuen, na krevet, nakon ega je i zaspao, nita ne sanjajui.
Mesec je blistao odozgo, pokazujui mu svojim poloajem da jo
nije bilo kasno uvee. Neka se sivkasta sumaglica nadvila nad gradi.
Vil je naas pomislio da se radi o magli. Ali je, udahnuvi je, shvatio da
se radi o dimu. Jarkocrveni odblesci sevnue izmeu kua u varoici.
Zakiljio je oima. Neke prilike jurile su kroz tamu. Opet vrisci - odsjaj
koji bi mogao da dopire jedino od seiva...
Izleteo je na vrata napola upertlanih izama za svega nekoliko
trenutaka sa serafimskim maem u ruci. Sjurio se stepenitem do
glavne prostorije gostionice. Bila je mrana i hladna - vatre nije bilo,
nekoliko prozora bilo je porazbijano, putajui unutra studeni noni
vazduh. Sra je leala na podu nalik komadima leda. Vrata su bila
otvorena, a kada se provukao kroz njih, Vil je primetio da su gornje
arke bile gotovo strgnute sa draa, kao da je neko pokuao da iupa
vrata sa dovratka...
Provukavi se kroz vrata, skrenuo je iza gostionice do tala. Tamo
je dim bio mnogo gui, te je, potravi napred, zamalo zapeo za neku
priliku sklupanu na zemlji. Kleknuo je. Mali konjuar, preseene ije,
tle oko njega izrovano, izgaeno i krvavo. Oi mu behu otvorene, zurei
pravo napred, a koa ve hladna. Progutavi gorinu u ustima, Vil se
uspravio.
Mahinalno je poao do tale dok su mu se po glavi rojile
mogunosti. Napad demona? Ili je upao usred neega to nije imalo
veze sa natprirodnim, u neki krvni okraj metana, sam bi ga ve bog
znao. Bar je bilo jasno da njega lino niko ne trai.
uo je Balija kako nervozno re kada je uao u talu. inila mu se
netaknuta, od malterisane tavanice do poploanog poda ispresecanog
odvodima. Drugih konja nije bilo u tali te noi, to jo i bee na
njegovu sreu, poto je Balije, im je otvorio vrata pregrade, jurnuo
napred, skoro oborivi Vila. Jedva da je uspeo da odskoi u stranu pre
nego to e konj protrati pored njega pravo kroz vrata.
Balije! Opsovavi, Vil se dao za konjem, koji je zaobiao
gostionicu ne bi li pobegao na glavni gradski drum.
Vil se ukopao. Ulica bee u rasulu. Tela su leala sklupana,
odgurnuta pokraj puta kao ubre. Vrata behu odvaljena na kuama,
prozori porazbijani. Ljudi su nasumino trali kroz tamu, vritei,
dovikujui se meusobno. Nekoliko je kua gorelo. Zurei tako uasnut,
Vil je video kako neka porodica izlee kroz vrata zapaljene kue, otac je
kaljao, guei se, samo u bluzi za spavanje, dok je ena iza njega drala
za ruku neku devojicu.
Samo to su se isteturali na ulicu, kada se iz senki pojavie neke
prilike. Meseina se odbi o metal.
Automatoni.
Kretali su se gipko, bez trzanja i zastajkivanja. Nosili su odeu na
sebi - raznorazne vojne uniforme, od kojih Vilu neke behu poznate,
neke ne. Ali lica im behu u ogoljenom metalu, kao i ake, u kojima su
drali dugake maeve. Bilo ih je troje; jedan, u pokidanoj crvenoj
vojnoj koulji, izaao je na elo, smejui se - smejui se? - kada je otac
pokuao da odgurne enu i kerku iza sebe, posrui na krvavoj
kaldrmi puta.
Sve se svrilo u nekoliko trenutaka, prebrzo da bi se Vil uopte
pomerio. Seiva bljesnue, i nova se tri tela pridruie gomilama
ostalih na ulicama.
To je to, ree automaton u poderanoj koulji. Spalite im kue, da
ih rasteramo dimom kao pacove. Pobijte ih im istre... Podigao je
glavu, na ta se uinilo da je video Vila. Vil je ak i na rastojanju koje ih
je razdvajalo osetio silinu njegovog pogleda.
Vil je podigao serafimski ma: Nakir!
Seivo je bljesnulo, osvetljavajui ulicu snopom bele svetlosti meu
crvenim plamenovima. Vil je kroz krv i vatru video da mu onaj
automaton u crvenoj koulji urno prilazi. U levoj je aci stezao
dugaak ma. aka bee metalna, sa zglavcima, okretna; bila je povijena
oko balaka maa kao da je ljudska.
Dive, ree stvorenje, zaustavivi se na svega korak od Vila.
Nismo oekivali tvoj soj tu.
Oito da niste, ree Vil. Zakoraivi ka njemu, zario je serafimski
ma automatonu u grudi.
Zaulo se tiho cvranje, kao kada se slanina pri u tiganju.
Automaton je zaneseno spustio pogled ka mau Nakiru, koji se na to
smrvio u prah, ostavljajui Vilovu aku stegnutu oko nestalog balaka.
Nasmejavi se, automaton pogleda Vila. Oi su mu treperile
ivotom i bistrinom, i Vil oseti neku bojazan shvativi da gleda u neto
to nikada ranije nije video - ne samo u stvorenje koje moe da
pretvori serafimski ma u pepeo, ve u neku vrstu naprave koja ima
svest i pamet i dovoljno promuurnosti da spali selo do temelja kako bi
pobila razbeale stanovnike.
Eto, sada i sam vidi, ree mu demon, jer to pred njime upravo
bee demon. Dive, tolike ste nas godine ganjali po ovome svetu sa
svojim runovanim maevima. A sada imamo tela na kojima vae oruje
ne deluje, i zato e ovaj svet sada postati na!
Vilu se ote dah kada je demon podigao dugaak ma. Odstupio je -
ma je poleteo kroz vazduh pre nego to e se obruiti. Odmakao se,
taman kada je neto projurilo putem pored njega, neto ogromno i
crno to se zatim propelo ne bi li utnulo i oborilo automatona.
Balije.
Vil je ispruio ruke, da bi naslepo nekako napipao konjsku grivu.
Poskoivi iz blata, demon se bacio za njim sevajui maem, ali je Balije
ba tada jurnuo i Vil se zabacio i prebacio konju na lea. Zajedno su se
stutili kaldrmisanom ulicom, Vil nisko pognut na Baliju, dok mu je
vetar ibao kroz kosu suei mu mokro lice da li od krvi ili suza, ni sam
nije znao.

Tesa je sedela na podu svoje sobe u Mortmejnovom utvrenju, bledo

zurei u vatru.
Plamen joj je treperio po akama i plavoj haljini koju je imala na
sebi. I jedno i drugo bee joj poprskano krvlju. Nije znala kako je do
toga dolo; koa oko zglobova bila joj je oderana, i tek se donekle
priseala da ju je neki automaton bio zgrabio za njih, ogrebavi joj kou
otrim metalnim prstima kada je pokuala da mu se otme.
Nije mogla da izbaci iz glave prizore koji su je opsedali - seanja na
unitenje nekog sela u dolini. Odvedena je tamo povezanih oiju u
rukama automatona, pre nego to e je nimalo neno baciti na neku
isturenu sivu liticu sa pogledom na gradi.
Gledajte, rekao joj je Mortmejn likujuim glasom, ne gledajui je.
Gledajte, gospoice Grej, pa da vidim kako ete mi posle spominjati
spasenje.
Tesa je stajala zarobljena, jedan automaton ju je drao s lea,
pokrivi joj usta akom, a Mortmejn joj je tiho, u pola glasa, aptao sve
to e joj uraditi ukoliko se usudi da skloni pogled od sela.
Bespomono je gledala kako automatoni upadaju u grad, seku nevine
ljude i ene po ulicama. Mesec se crveneo visoko na nebu, dok je
mehanika vojska usaglaeno palila jednu kuu za drugom, koljui
porodice koje su kuljale napolje zbunjene i prestraene.
A Mortmejn se samo smejao.
Eto, vidite li sada?, rekao joj je. Ova stvorenja, moje delo,
sposobna su da misle, razmiljaju i osmiljavaju. Isto kao ljudi. Ali su
zato neunitiva. Eno, pogledajte onu tamo dole budalu sa pukom.
Tesa nije htela da pogleda, ali nije imala izbora. Gledala je,
pomraenih, suvih oiju, kako neka prilika u daljini die puku da bi se
odbranila. Pucnjevi jesu odbacili neke od automatona, ali ih nisu
onesposobili. Nastavili su da nadiru, da bi mu izbili puku iz ruke i
sabili ga u ulicu.
A onda su ga rastrgli.
Demoni, proaputao je Mortmejn, razulareni su i vole da
unitavaju.
Molim vas, Tesa se zagrcnula, molim vas, nemojte vie. Uradiu
ta god elite, samo potedite selo, molim vas.
Mortmejn se suvonjavo nasmejao. Mehanika stvorenja nemaju
srce, gospoice Grej, rekao je. Nemaju milosti, kao to je nemaju ni
vatra ni voda. Pre biste namolili poplavu ili umski poar da prekinu sa
unitavanjem.
Ne molim njih, rekla je. Uinilo joj se da je krajikom oka ugledala
nekog crnog konja kako juri ulicama sela sa jahaem na leima.
Pomolila se da bar neko utekne pokolju. Molim vas!
Usmerio je ledene oi na nju, prazne poput neba. Nema milosti ni u
mom srcu. Ranije ste uporno pokuavali da se obratite nekoj boljoj
strani moje linosti. Dovedoh vas ovamo da vam pokaem zaludnost
tako ega. Nemam ja bolju stranu, izgorela je pre mnogo godina.
Ali, uradila sam ta ste traili, rekla je oajniki. Nema potrebe za
ovime, pogotovo ne zbog mene...
Nije ovo zbog vas, rekao je sklanjajui pogled od nje. Automatone
valja isprobati pre nego ih poaljem u boj. Cista nauka. Sada poseduju i
pamet. Strategiju. Nita im se ne moe ispreiti na putu.
Pa, onda e se okrenuti protiv vas.
Nee. ivoti su im povezani sa mojim. Umrem li, i oni e biti
uniteni. Moraju me tititi kako bi opstali. Izraz mu bee leden,
udaljen. No, dosta sa tim. Doveo sam vas ovamo da vam pokaem da
sam to to jesam, i da to morate prihvatiti. Vama va mehaniki aneo
titi ivot, ali su ivoti ostalih nevinih ljudi u mojim rukama - u vaim
rukama. Ne iskuavajte me, pa se nee desiti jo jedno ovakvo selo. Ne
elim vie da sluam vaa naporna protivljenja.
Vama va mehaniki aneo titi ivot. Spustivi ruku na njega,
osetila je prepoznatljivo kuckanje pod prstima. Zamurila je, ali su joj
se sada jezivi prizori nastanili ispod kapaka. U mislima je videla Divove
gonjene od strane automatona poput ovih seljana, Dema kojeg su
mehanika udovita rastrgala, Vila izbodenog metalnim seivima,
Henrija i arlotu kako gore...
aka joj se estoko stegla oko anela i ona ga je strgla sa vrata, da bi
ga bacila na neravan kameni pod taman kada se jedna cepanica sruila
u vatri razbacujui oko sebe snop crvenih varnica. Pod njihovim
odsjajem videla je dlan leve ake, videla je izbledeli oiljak opekotine
koju je sama izazvala onoga dana kada je rekla Vilu da se verila sa
Demom.
 Isto kao tada, i sada joj je ruka posegnula za araem. Uzela ga je,
odmeravajui mu teinu rukom. Vatra se jo vie razbuktala. Videla je
sve oko sebe u zlatastoj sumaglici kada je podigla ara da bi ga
obruila po mehanikom anelu.
Mada od gvoa, ara se raspao u metalnom prahu, u oblaku
svetlucavih zrnaca koja se prosue po podu da bi prekrila povrinu
mehanikog anela, koji je i dalje leao, netaknut i neoteen, na podu
pred njenim kolenima.
A onda aneo poe da se mie i menja. Krila mu zatreperie, a
sklopljeni mu se kapci otvorie otkrivajui beliasti kvare pod sobom.
Iz njih pokuljae snopovi beliaste svetlosti. Kao na slikama to
prikazuju zvezdu nad Vitlejemom, svetlost je nastavila da se iri i iri,
isijavajui svetlosnim zracima. Polagano poe da se stapa i oblikuje - u
obrise anela.
Bee to odblesak toliko jarke svetlosti da joj je bilo teko da gleda
pravo u nju. Tesa je kroz tu svetlost mogla da vidi nejasne obrise
neega slinog mukarcu. Videla je oi bez enica i duica - utisnute
komade kristala to se presijavahu na odsjaju vatre. Anelova krila
behu iroka, irei mu se sa ramena, svako pero obliveno na vrhu
svetlucavim metalom. Ruke mu behu ukrtene nad balakom maa
prefinjenih linija.
Od mu se, prazne i blistave, usmerie na nju. Zato pokuava da me
uniti?, glas mu bee milozvuan, te joj odjeknu glavom poput muzike.
Ja te titim.
Najednom se prisetila Dema, naslonjenog na jastuke u svome
krevetu, lica bledog i zacakljenog. ivot se ne moe svesti samo na
ivljenje. Ne pokuavam tebe da unitim, ve sebe.
Ali zato bi uradila takvo neto? ivot je dar.
Hou da postupim ispravno, rekla je. Drei me u ivotu,
omoguava i stranom zlu da postoji.
Zlu. Melodini mu glas zazvua zamiljeno. Toliko sam dugo u ovom
mehanikom zatvoru da sam i zaboravio na dobro i zlo.
Mehanikom zatvoru?, apnula je lesa. Ali kako jedan aneo
uopte moe biti zatvoren?
Don Tadeus ejd me je zatoio. Zarobio mi je duu inima kako bi je
zatvorio unutar ovog mehanikog tela.
Kao u Piksisu, ree Tesa. Samo to je zatoio anela umesto
demona.
Ja sam aneo sa nebesa, ree aneo, lebdei pred njom. Brat Sidila i
Kurabija, kao i Zure, Fravaija i Dakinija.
A ovo je tvoje pravo oblije? Ovako izgleda?
Ti vidi samo deli onoga to jesam. U svom pravom obliju, ja sam ti
smrtonosno velianstven. Moja bee sloboda nebeska, pre nego me
zarobie i vezae uz tebe.
ao mi je, apnula je.
Ne treba tebe kriviti. Nisi me ti zatoila. Istina je da su nam due
vezane, ali sam ja, jo dok sam te titio u majinoj utrobi, znao da ti nisi
kriva.
Moj aneo uvar.
Retko se ko moe pohvaliti da ga aneo uva. Ali ti moe.
Ja ne elim da te zadravam uz sebe, ree Tesa. elim da umrem
pod svojim uslovima, ne da ivim prisiljena po Mortmejnovim.
Ne mogu ti dopustiti da umre, anelov glas bee pun alosti. Tesa se
prisetila Demove violine, koja je svirala muziku njegovog srca. Takva
mi je dunost.
Tesa je podigla glavu. Oblesak vatre prodirao je kroz anela poput
sunca kroz kristal, bacajui areni odsjaj po zidovima peine. Ovo ne
bee nikakva zla naprava; ovo bee dobrota, izobliena i izvitoperena
prema Mortmejnovoj volji i nahoenju, ali u biti, ipak, boanska. Dok
si bio aneo, rekla je, kako ti bee ime?
Zvao sam se, ree aneo, Iturijel.
Iturijel, apnula je Tesa, pa je ispruila ruku prema anelu, kao da
moe da ga dosegne, da ga nekako utei. Ali joj prsti naioe samo na
prazan vazduh. Aneo je zasvetlucao i izbledeo, ostavljajui za sobom
samo odsjaj, iskriavu svetlost unutar njenih kapaka.
Tesu je najednom obuzela zima i ona se naglo trgla trepui oima.
Leala je napola opruena po ledenom kamenom podu pred skoro
ugaenom vatrom. Soba je bila mrana, osvetljena samo crvenkastim
eravicama u kaminu. ara je bio na svom mestu. Ruka joj polete do
vrata da bi oko njega zatekla njenog mehanikog anela.
San. Tesa se snudila. Sve je to bio samo san. Nema tu nikakvog
anela da je obasja svojom svetlou. Tu su samo ledena soba, tama
oko nje i mehaniki aneo koji je ravnomerno otkucavao minute do
smaka sveta.

Vil je stajao na vrhu Kader Idrisa, drei konjske uzde u ruci.

 Jaui prema Dolgelaju, video je kako gorostasni lanac Kader Idrisa
nadvisuje ue reke Modah, na ta je ostao bez daha - stigao je. I ranije
se penjao po ovoj planini, kao dete, sa ocem, te ga seanja nisu
naputala kada je siao sa puta Dinas Modvi da bi se stutio prema
planini na leima svoga Balija, koji je izgleda i dalje beao od vatre u
selu koje su ostavili za sobom. Bili su nastavili dalje pored nekog
gorskog jezera obraslog korovom - sa jedne strane mogao je videti
srebrnkasto more, sa druge vrh Snoudon - do doline Nant Kader. Selo
Dolgelaj ispod njih, u kojem bi tu i tamo zatreperilo pokoje svetlo, bee
lep prizor za oi, ali se Vil nije divio pogledu. Rune za noni vid koje je
naneo na sebe omoguavale su mu da prati tragove mehanikih
stvorenja. Bilo ih je dovoljno da bi ostavili izrovano tle na mestu gde su
se spustili niz planinu, pa je, ustreptalog srca, pratio razvaljeni put koji
su ostavili za sobom sve do vrha planine.
Tragovi su im vodili pored niza golemih gromada za koje se Vil
seao da ih zovu morenama. One su gradile delimini zid koji je titio
Kum Kau, malenu udolinu na vrhu planine u ijem se sreditu krio Lin
Kau, bistro ledniko jezero. Tragovi mehanike vojske vodie od ruba
jezera...
Da bi se tu i prekinuli.
Vil se zagledao u ledenu, bistru vodu. Pamtio je da sam taj pogled
bee velianstven na dnevnoj svetlosti: Lin Kau, prozirno plav, okruen
zelenom travom, i sunce koje obasjava otre bridi Menid Penkoda uz
stenje to opkoljava jezero. Imao je utisak kao da se nalazi milion milja
daleko od Londona.
Odraz meseca treperio je na povrini vode. Uzdahnuo je. Voda je
neno zapljuskivala ivicu jezera, ali nije uspela da obrie tragove
automatona. Bilo je sasvim oigledno odakle su doli. Pruio je ruku da
pomiluje Balija po vratu.
ekaj me tu, rekao mu je. A ako se ne vratim, vrati se na Institut.
Obradovae se kada te opet vide, stari moj.
Konj je tiho zarzao i gricnuo ga za rukav, ali je Vil samo udahnuo, da
bi zatim zagacao u Lin Kau. Hladna voda zapljusnula mu je izme i
natopila pantalone, ledei mu kou. Zadahtao je u oku.
Opet mokar, ree smrknuto, pa se bacio u ledenu vodu jezera.
Imao je oseaj ga da ona sama povlai ka sebi, poput ivog peska - nije
stigao ni dah da uvue pre nego to ga je ledena voda povukla dole u
tamu.
 Prima: arlota Branvel
alje: Venik Vejland Gospoo Branvel,
Ovime vas reavam dunosti elnika Instituta. Mogao bih se raspisati
o svojoj razoaranosti u vas, ili o naruenom poverenju izmeu nas.
Meutim, rei su, pred izdajom ovakve dubine sa kakvom ste me vi sada
suoili, posve zaludne. Dok pristignem sutra u London, oekujem da vi i
va suprug ve napustite Institut i uklonite svoje stvari. Ne ispunite li moj
zahtev, suoiete se sa najstroim kaznama propisanima zakonom.
Josija Vejland, Venik Klave
 19.
U VATRU LEI

Sad u i ja tebe oei, celog da te spalim,

i sama nek stradam, al skupa emo u vatru lei.
arlota Mju, Na Nunhedskom groblju

Bilo je mrano samo nekoliko trenutaka. Ledena voda povukla je Vila

nadole, a onda je osetio da pada - sklupao se pre nego to e se tle dii
ispod njega i opaliti ga, ostavljajui ga bez vazduha.
Zagrcnuvi se, prevrnuo se na stomak, pa se pridigao na kolena dok
mu kosa i odea i dalje lelujahu u vodi. Posegnuo je za kamen-runom,
ali je odmah spustio ruku; nije hteo da osvetljava bilo ta da ne bi
privukao panju. Morae da se snae sa runama za noni vid.
One mu pomogoe taman toliko da vidi da se naao u nekoj
stenovitoj peini. Kada je podigao pogled, video je zatalasanu vodu
jezera, kao da je neko staklo pridrava u vazduhu, i zamuenu
meseinu. Lagumi su se pruali od peine bez ikakvih oznaka gde bi
mogli da vode. Ustavi, naslepo je odabrao levi lagum, te se oprezno
spustio u senovitu tamu.
Lagumi su bili iroki, glatkih podova na kojima nije bilo nikakvih
naznaka da su mehanika stvorenja tuda prola. Stranice im behu od
vulkanske stene. Prisetio se penjanja na Kader Idris sa ocem pre
mnogo godina. Bilo je mnogo predanja vezanih za tu planinu: da je ona
zapravo bila stolica nekog dina, koji je sedeo na njoj razgledajui
zvezde; da su kralj Artur i njegovi vitezovi spavali podno brda, ekajui
trenutak kada e se Britanija probuditi, pa e joj opet zatrebati; da se
svako ko prenoi na njenim padinama probudi kao pesnik ili luak.
Eh, kada bi samo znali, pomislio je Vil skrenuvi iza oka laguma
kako bi se pojavio u jo veoj peini, koliko je istina samo udnovata.
Peina se, prostrana, otvarala prema jo veem prostoru u samom
dnu prostorije, gde se presijavalo neko prigueno svetlo. Vil je tu i
tamo nazreo srebrnkasti odsjaj, za koji je smatrao da se radi o vodi to
tee niz crne zidove, ali, kada je bolje pogledao, ispostavilo se da se
radi o ilama kristalnog kvarca.
Vil je krenuo prema svetlu. Osetio je da mu srce ubrzano lupa u
grudima, pa je pokuao da ga uspori ravnomernim disanjem. Znao je
ta mu to ubrzava damar. Tesa. Ako je Mortmejn dri u svojim rukama,
onda je tu, blizu. Mogao bi je pronai negde u ovoj konici od laguma.
Zauo je Demov glas u glavi, kao da njegov parabatai stoji pored
njega i savetuje ga. Oduvek je govorio da Vil uvek uri da to pre zavri
poduhvat, umesto da ide odmerenim korakom, i da se uvek mora paziti
i na sledei korak, a ne samo na planinu u daljini, jer se u suprotnom ne
moe stii do cilja. Vil je naas zamurio. Znao je da je Dem bio u
pravu, ali nije bilo lako kada je cilj koji trai devojka koju voli.
Otvorivi oi, nastavio je dalje prema priguenom svetlu na samom
kraju peine. Tle pod njime bee glatko, bez kamenja i ljunka,
proarano poput mermera. Svetlost se pojaala pred njime i Vil se
zaustavio iz istih stopa, pri emu ga je jedino viegodinja senolovaka
obuka spreila da se ne surva pravo u smrt.
Ispostavilo se da se kameni pod naglo zavravao ponorom. Stajao je
na isturenoj litici, gledajui dole u okrugli amfiteatar.
Bio je ispunjen automatonima. Bili su tihi, nepomini i mirni, kao
nenavijene mehanike igrake. Bili su obueni, kao oni u selu, u
rasparenu vojnu uniformu, poredani jedan do drugog, liei na olovne
vojnike u ljudskoj veliini.
Na samoj sredini dvorane izdizala se kamena platforma, a na
njenom stolu leao je jo jedan automaton, kao le na stolu za
autopsiju. Glava mu je bila od golog metala, ali mu je bleda ljudska koa
bila prevuena preko ostatka tela - a na njoj rune nanesene mastilom.
Zagledavi se, Vil ih je prepoznao, jednu za drugom: za pamenje,
okretnost, hitrost, noni vid. Nee nikada delovati, dakako, na nekoj
napravi od metala i ljudske koe. Moda bi mogli da zavaraju Senolovce
izdaleka, ali...
Ali ta ako je upotrebio senolovaku koudoapnu Vilu neki glas u
glavi. ta bi tada mogao da postigne? Koliko li je lud, i gde se kani
zaustaviti? Od same pomisli na prizor nebeskih runa ispisanih po
takvom nekom udovinom stvoru, Vilu se stegao stomak; otrgnuvi se
od ruba litice, teturavo je odstupio, pa se uhvatio za hladan kameni zid,
ruku klizavih od znoja.
 Opet je u mislima video ono selo, mrtva tela po ulicama, i zauo
mehaniko itanje strojnog demona kada mu se obratio:
Tolike ste nas godine ganjali po ovome svetu sa svojim rimovanim
maevima. A sada imamo tela na kojima vae oruje ne deluje, i zato e
ovaj svet sada postati na!
Gnev je prostrujao Vilom nalik vatri u venama. Odvojivi se od zida,
naglo se spustio niz jedan od uzanih laguma, podalje od peinske
dvorane. Usput mu se uinilo da uje neki zvuk iza sebe - neko zujkanje,
kao da se stroj nekog velikog sata upravo pokrenuo - ali kada se
okrenuo, nije video nita sem glatkih zidova peine i nepominih senki.
Lagum kojim se sputao poeo je usput da se suava, te je u jednom
trenutku morao da se okrene postrance kako bi se provukao pored
neke isturene kvarcne stene. Suzi li se jo, znao je da bi morao da se
okrene i vrati u peinu; sama pomisao na to nagnala ga je dalje sa
novim poletom, i on je skliznuo napred i zamalo pao kada se prolaz
najednom otvorio u iri hodnik.
Gotovo da je liio na hodnik Instituta, samo to je ovaj u celosti bio
napravljen od uglaanog kamena sa bakljama ravnomerno
postavljenim u metalne drae. Pored svake baklje nalazila su se po
jedna zasvoena vrata, takoe kamena. Prvo dvoje vrata bilo je
otvoreno, otkrivajui mu prazne, mrane sobe.
Iza treih nalazila se Tesa.
Vil je nije odmah primetio kada je uao u sobu. Kamena vrata se
pritvorie za njim, ali je otkrio da ipak nije zavrio u tami. Bilo je neke
treperave svetlosti - priguenog plamena vatre u kamenom kaminu u
samom dnu odaje. Na njegovo zaprepaenje, bila je opremljena poput
sobe u kakvoj gostionici, sa krevetom, umivaonikom, ilimima na
podu, ak i sa zavesama preko zidova, mada su visile preko golog
kamena, ne preko prozora.
Pred vatrom se nalazila neka tanana prilika, pognuta na podu.
Vilova ruka mahinalno odlete do balaka bodea za opasaem - ali se
potom ta senka okrenula, kosa joj pade preko ramena i on joj je ugledao
lice.
Tesa.
Ruka mu skliznu sa bodea, a srce mu se stegnu u grudima
neizdrivom, bolnom silinom. Video je da se i njoj menja izraz lica:
radoznalost, zapanjenost, neverica. Ustala je i suknje joj se rasue oko
nje im se uspravila, a onda je video da je pruila ruku prema njemu.
Vile?, rekla je.
 Kao da je neko obrnuo klju u bravi i oslobodio ga: odmah se dao ka
njoj. Nikada vee razdaljine nije bilo od razdaljine koja ga je u tom
trenutku razdvajala od Tese. Odaja bee ogromna; u tom mu se
trenutku rastojanje izmeu Londona i Kader Idrisa inilo nemerljivim
sa ovime sada. Osetio je neki drhtaj u sebi, kao da se radi o nekoj vrsti
otpora, dok je prelazio sobu. Video je da mu Tesa prua ruku, da joj
usta nemo izgovaraju rei - a onda mu se nala u naruju, i oni oboje
zamalo ostae bez daha sudarivi se jedno sa drugim.
Propela se na prste da mu obavije ruke oko ramena, apui mu
ime: Vile, Vile, Vile... Zagnjurio je lice u njen vrat, gde joj se gusta kosa
ukovrdala; oseala se na dim i kolonjsku vodu sa mirisom ljubiice.
Jo ju je jae stegao kada joj se prsti savie oko njegovog okovratnika, i
oni se privie jedno uz drugo. U tom mu se trenu uinilo da je tuga koja
ga je stegnula poput gvozdene pesnice nakon Demove smrti naas
popustila i da opet moe da die.
Prisetio se pakla kroz koji je proao otkad je napustio London -
silnih dana provedenih na konju bez zaustavljanja, besanih noi.
Prisetio se krvi, gubitka, boli i borbi. Sve samo da bi doao ovamo. Da
bi doao Tesi.
Vile, kazala je opet, i on joj se zagledao u uplakano lice. Na obrazu
je imala modricu. Neko ju je udario po njemu, te mu srce ispuni bes.
Doznae ko je to uradio, pa e ga ubiti. Ako se radi o Mortmejnu, ubie
ga tek nakon to spali njegovu udovinu laboratoriju do temelja, kako
bi taj luak mogao da gleda unitenje svega to je stvorio. Vile, ree
Tesa opet, prekinuvi ga u razmiljanju. Zazvuala mu je gotovo
zadihano. Vile, blesane jedan!
Napreac se zaustavio usred romantinog zanosa poput konjske
zaprege usred guve u Ulici Flit. S... ta?
O Vile, rekla je. Usne joj zadrhtae; izgledala je kao da ne zna da li
da se nasmeje ili zaplae. Sea li se kako si mi rekao da zgodno mlado
mome koje doe da te spasi nikada nije u krivu, ak ni kada kae da je
nebo ljubiasto i sainjeno od jeeva?
Prvi put kada smo se sreli. Da.
Eh, moj Vile, neno mu se odmakla iz zagrljaja, vraajui zamreni
pramen kose iza uha. Nije sklanjala oi od njegovih. Ne mogu ni da
zamislim kako si me pronaao, koliko ti je teko bilo. Prosto je
neverovatno. Ali... da li zaista misli da bi me Mortmejn ostavio bez
strae u sobi otkljuanih vrata? Okrenuvi se od njega, pomerila se
nekoliko koraka dalje, pa se naglo zaustavila. Evo, tu, rekla je, pa je
podigla ruku rairenih prstiju. Vazduh ti je tu vrst kao zid. Ovo ti je
zatvor, Vile, a sada si se i ti naao u njemu sa mnom.
Priao joj je unapred znajui ta e pronai. Prisetio se otpora koji
je osetio prelazei sobu. Vazduh se blago zatalasao kada ga je dotakao
prstom, ali je ipak bio tvri od zaleenog jezera. Poznate su mi ovakve
pregrade, ree. I Klava ih ponekada koristi u odreenom obliku. aka
mu se stegla u pesnicu da bi lupio njome u vrst vazduh, dovoljno jako
da nagnjei kosti u njoj. Ufferngwaedlyd, opsovao je na velkom.
Prevalim pola proklete zemlje da doem do tebe, i ak ni ovo ne mogu
da izvedem kako valja? im sam te ugledao, samo sam razmiljao kako
da ti to pre dotrim. Tako mi Anela, Tesa...
Vile!, uhvatila mu je ruku. Da se nisi ni sluajno izvinjavao.
Shvata li koliko meni znai to si tu? Kao udo da se desilo, ili su se
sama nebesa umeala, jer sam se molila da jo jednom ugledam lica
onih do kojih mi je stalo pre nego to umrem, izgovorila je
jednostavno, otvoreno - neto to je oduvek voleo kod Tese, to nita
nije znala da sakrije ili zabauri, ve je iznosila misli bez ulepavanja.
Dok sam bila u Mranoj kui, nikome nije bilo dovoljno stalo do mene
da bi me potraio. Ti si me sasvim sluajno pronaao. Ali sada...
Sada sam nas oboje osudio na istu sudbinu, ree prigueno.
Izvukavi bode sa opasaa, pokuao je da ga zarije u nevidljivi zid
pred sobom. Srebrna otrica prekrivena runama samo se smrvila i Vil
je bacio polomljenu drku ponovo opsovavi u pola glasa.
Tesa mu je neno spustila ruku na rame. Nismo osueni na
propast, rekla je. Sigurna sam da nisi doao sam, Vile. Henri e nas
pronai, ili Dem. Mogu nas osloboditi sa druge strane zida. Videla sam
kako Mortmejn to radi i...
Vil ni sam nije bio siguran ta se potom desilo. Mora da mu se
promenio izraz lica pri pomenu Demovog imena, poto je video da joj
lice gubi boju. Jae mu je stegla ruku.
Tesa, ree joj. Sam sam.
Re sam izgovorio je napuklim glasom, kao da osea gorinu
gubitka na jeziku, pa ne moe da je zaobie.
Dem?, rekla je. Bee to i vie od pitanja. Vil joj nita ne ree; kao
da je ostao bez glasa. Mislio je da e je kriom izvesti odavde pre nego
to joj bude rekao za Dema, pretpostavljao je da e joj to rei kada
budu negde na sigurnom, negde gde bi imao i prostora i vremena da je
utei. Znao je da je bilo glupo od njega to je tako mislio, to je mislio
da mu gubitak nee biti vidljiv na licu. Njoj i ono malo preostale boje
nestade sa lica; kao da je gledao kako vatra treperi pre nego to e
zgasnuti. Ne, apnula je.
Tesa...
Odmakla se od njega, vrtei glavom. Ne, nije mogue. Znala bih...
nije mogue.
Ispruio je ruku prema njoj. Tes...
Poela je estoko da se trese. Ne, rekla je ponovo. Ne, nemoj mi
rei. Ako ne kae, nije ni istina. Ne moe biti istina. Nije pravedno!
Zao mi je, apnuo je.
Lice joj se na to snudilo i obruilo poput brane pred prevelikim
pritiskom. Srozala se na kolena i presamitila. Uhvatila se rukama oko
tela. vrsto je stegnula samu sebe, kao da e time spreiti da se ne
raspadne. Vil je osetio novi nalet bespomone boli koju je osetio i u
dvoritu Kod Zelenog. ta li je to uradio? Doao je da je spase, ali je
umesto spaavanja jedino uspeo da joj nanese bol. Kao da je stvarno
bio proklet - sposoban jedino da izaziva patnju kod onih koje voli.
Zao mi je, rekao je opet, celim srcem tako i mislei. Strano mi je
ao. Umro bih za njega, da sam mogao.
Na to je podigla pogled. Unapred se pripremio za optuujui pogled
u njenim oima, ali njega u njima nije bilo. Samo mu je nemo ispruila
ruku. Prihvatio ju je, zauen i iznenaen, doputajui joj da ga povue
dole dok i sam nije kleknuo ispred nje.
Lice joj bee prekriveno suzama, okrueno rasputenom kosom,
obasjano zlatom od vatre iz kamina. I ja bih, rekla je. Oh, Vile. Za sve
sam ja kriva. Bacio je ivot zbog mene. Da je tedljivije uzimao opijat...
da je dopustio sebi da se malo odmori i bude bolestan umesto to se
zbog mene pretvarao da ga zdravlje sluzi...
Ne!, uhvatio ju je za ramena da je okrene prema sebi. Nisi ti
kriva. Ko je mogao da pomisli da je...
Odmahnula je glavom. Kako uopte moe da me podnese pored
sebe?, rekla je oajniki. Oduzela sam ti tvog parabataija. I sada emo
oboje ovde umreti. Zbog mene!
Tesa, apnuo je, zgranut. Nije se mogao setiti kada se poslednji
put naao u ovom poloaju, kada je poslednji put morao da tei nekoga
slomljenog srca, a da mu jo neko iskreno dopusti da se udalji, umesto
da se on natera na to. Oseao se nezgrapno poput deteta kojem su
noevi ispadali iz ruku sve dok ga Dem nije nauio kako da ih koristi.
Nakaljao se. Tesa, doi ovamo. Privukao ju je ka sebi, tako da je on
sedeo na podu, a ona se naslonila uz njega sa glavom na njegovom
ramenu i njegovim prstima ispreplitanima u njenoj kosi. Oseao je
kako joj telo drhti uz njegovo, ali se nije odmicala. Jo se jae privila uz
njega, kao da joj njegovo prisustvo zaista prua utehu.
A ako i jeste osetio njenu toplinu u svome naruju ili njen dah na
koi, bee to samo naas, da bi se potom opet pravio da nita od toga
nije ni osetio.

Tesina se potresenost, slino oluji, sama istroila u narednih nekoliko

sati. Ridala je, a Vil ju je drao ne putajui je, osim jednom kada je
ustao da zaloi vatru. Potom se hitro vratio da opet sedne do nje,
leima naslonjen na providni zid. Taknula mu je mesto na ramenu gde
su mu se njene suze probile kroz tkaninu.
Izvini, rekla mu je. Ni sama nije znala koliko puta mu je rekla
izvini u proteklih nekoliko asova, dok su meusobno delili prie o
svemu to im se desilo nakon to su se razdvojili na Institutu. Ispriao
joj je kako se oprostio od Dema i Sesili, kako je jahao seoskim
pokrajinama, kako je shvatio da Dema vie nema. Ona je njemu rekla
ta je sve Mortmejn zahtevao od nje, kako se preobrazila u njegovog
oca i pruila mu poslednji deli slagalice, koji e njegovu automatonsku
vojsku pretvoriti u nezaustavljivu silu.
Nema za ta da se izvinjava, Tes, Vil joj ree. Gledao je u vatru,
jedinu svetlost u sobi. Bojila ga je nijansama zlatne i crne. Senke pod
oima behu mu ljubiaste, a linije jagodinih i kljunih kostiju otro
naglaene. Propatila si, isto kao i ja. Gledajui unitenje onog sela...
Bili smo oboje tamo u isto vreme, rekla je, zaueno. Da sam
znala da si tamo...
Da sam ja samo znao da si ti tamo, doterao bih Balija uzbrdo pravo
do tebe.
Da te usput ubiju Mortmejnova stvorenja. Bolje je to nisi znao.
Ispratila je njegov pogled do vatre. Na kraju si me pronaao, a to je
najvanije.
Kako te ne bih pronaao? Obeao sam Demu da u te pronai,
rekao je. Neka obeanja ne moe prekriti.
Plitko je udahnuo i ona je to osetila jednom stranom tela: napola se
bila sklupala uz njega, a njemu su ruke drhtale, gotovo neprimetno,
dok ju je drao. Podsvesno je znala da ne bi smela da doputa sebi da je
ovako grli bilo koji momak koji joj nije brat ili verenik, ali i brat i
verenik su joj bili mrtvi, a Mortmejn e ih sutra pronai i oboje kazniti.
Suoena sa svim tim, nije mogla da natera sebe da razmilja jo i o
pristojnosti.
U emu je smisao tolike patnje?, zapitala se. Koliko sam ga samo
volela, a nisam ak ni bila tamo kada je umro.
Vil ju je pomilovao po leima - lagano i brzo, kao da se plaio da bi
se odmakla. Nisam ni ja, rekao je. Bio sam u dvoritu neke
gostionice, na pola puta do Velsa, kad sam shvatio. Osetio. Kako se kida
spona izmeu nas. Kao da mi je neko ogromnim makazama prepolovio
srce.
Vile..., ree mu Tesa. Njegova tuga bee toliko opipljiva da se
pomeala sa njenom ne bi li stvorila neku otru alost, laku poto je
podeljena, mada je bilo teko rei ko je koga teio. I ti si oduvek bio
druga polovina njegovog srca.
Ja sam njega pitao da mi bude parabatai, ree Vil. Predomiljao
se. Hteo je da shvatim da se vezujem neime to bi trebalo da bude
doivotna spona za nekoga ko nee dugo poiveti. Ali ja sam tako hteo,
slepo sam to eleo, kao neki dokaz da nisam sam, neki nain da mu
pokaem ta sam mu sve dugovao. A on je na kraju dobroduno pristao
na to to sam eleo. Uvek je tako bilo.
Nemoj tako, ree Tesa. Dem nije bio muenik. Nije to za njega
bila kazna, to to ti je bio parabatai. Bio si mu kao brat - i vie od brata,
jer si ga lino izabrao. Kada bi govorio o tebi, uvek je govorio sa
odanou i ljubavlju, nepomuenima bilo kakvom sumnjom.
Posvaali smo se, nastavio je Vil, kada sam otkrio da je uzimao
vie jin fena nego to je trebalo. Strano sam se naljutio. Optuio sam
ga da odbacuje ivot. Rekao mi je: mogu da izaberem da joj dam celog
sebe, da buktim za nju onoliko arko koliko elim.
Tesa se tiho zagrcnula.
Takav je bio njegov izbor, Tesa. Nisi ni na ta mogao da ga prisili.
Nikada nije bio toliko srean kao pokraj tebe. Vil nije gledao u nju, ve
u vatru. ta god da sam ti ikada rekao, bez obzira na sve, drago mi je
to je proveo to vreme uz tebe. Treba i tebi da bude drago.
Ne zvui mi kao da ti je drago.
Vil je i dalje gledao u vatru. Crna kosa bila mu je vlana kada je uao
u sobu, ali mu se osuila u oputenim kovrdama na slepoonicama i
elu. Razoarao sam ga, ree. Poverio mi je ovo, jedan jedini zadatak,
da krenem za tobom i pronaem te, da te vratim kui zdravu. I ja, evo,
posustah na poslednjoj prepreci. Konano se okrenuo da je pogleda,
slepim pogledom u plavim oima. Ne bih ga napustio. Ostao bih uz
njega da je zatraio, sve dok ne bi umro. Drao bih se date zakletve. Ali
me je on zamolio da poem za tobom...
Ti si samo uradio ta je traio od tebe. Nisi ga razoarao.
Ah to mi je i srce trailo, ree Vil. Sada vie ne mogu da razdvojim
sebinost od nesebinosti. Kako sam samo sanjao da u te spasiti, kako
e me ti tada pogledati..., glas mu se naglo utiao. Svakako sam
zavrio kanjen to sam precenio samog sebe.
Ali ja jesam nagraena, Tesa je provukla aku kroz njegovu.
Dlanovi mu behu grubi i nauljani. Videla je da su mu se grudi
iznenaeno zatresle. Jer vie nisam sama, imam tebe tu pored sebe. I
ne bi trebalo da gubimo nadu. Moda jo postoje neki izgledi za spas.
Da savladamo Mortmejna, ili mu umaknemo. Ako iko moe da smisli
kako, to bi sigurno bio ti.
Usmerio je pogled na nju. Trepavice mu zasenie oi kada je rekao:
Pravo si udo, Tesa Grej. Imati toliko vere u mene, iako je niime
nisam zasluio.
Niime?, glas joj se podigao. Niime je nisi zasluio? Vile, spasio
si me od Mranih sestara, odgurnuo si me od sebe kako bi me spasio,
spaavao si me iznova i iznova. Dobar si ovek, jedan od najboljih koje
sam ikada upoznala.
Vil se uinio zateen, kao da ga je gurnula. Navlaio je suve usne.
Voleo bih da ne pria tako, apnuo je.
Nagnula se prema njemu. Lice mu je bilo u senkama, otrim
linijama i glatkim povrinama; htela je da ga dodirne, da mu pipne oble
usne, trepavice koje su mu dodirivale obraze. Treperave takice vatre
odraavale su mu se u oima. Vile, rekla mu je. Kada sam te prvi put
ugledala, pomislila sam da izgleda kao junak iz knjiga. Naalio si se da
si ser Galahad. Sea li se? I ja sam veoma dugo i pokuavala da te
shvatim na takav nain - kao da si gospodin Darsi ili Lanselot ili siroti
bedni Sidni Karton - ali to bee skroz naopako. Dugo mi je trebalo da
shvatim, ali na kraju ipak jesam, i sada mi je jasno - ti nisi junak iz
knjiga.
Vil se kratko nasmeio glumei nevericu. Istina, ree, nisam ti ja
nikakav junak.
Nisi, ree Tesa. Ti si osoba, isto kao i ja. Zbunjeno joj se
zagledao u lice; vre mu je stegla ruku, prepliui prste sa njegovima.
Zar ti nije jasno, Vile? Osoba si, isto kao i ja. Ti jesi kao ja. Kae sve to
ja mislim ali ne kaem naglas. ita knjige koje i ja itam. Voli poeziju
koju i ja volim. Uvek me nasmeje svojim blesavim pesmicama i time
to u svemu raspozna istinu. Imam utisak da moe da zaviri u mene
i da vidi sve po emu sam udna ili neobina, i da uklopi svoje srce uz
to, jer si i ti udan i neobian na isti nain. Rukom kojom ga nije drala
taknula ga je neno po obrazu. Isti smo.
Vilove oi sklopie se trepui; osetila je njegove trepavice na
vrhovima prstiju. Kada joj se obratio, glas mu je bio napukao, ali
zauzdan. Ne govori mi tako neto, Tesa. Nemoj.
Zato da ne?
Rekla si da sam dobar ovek, ree. Ali nisam ja ba toliko dobar.
I... i bezglavo sam zaljubljen u tebe.
Vile...
Koliko te samo volim, ne bi poverovala, nastavio je, a kada si mi
ovoliko blizu, zaboravim ko si. Zaboravim da si Demova. Mora da sam
najgora osoba na svetu im mislim ovo to sada mislim. Ali ipak tako
mislim.
Volela sam Dema, rekla mu je. I dalje ga volim, i on je voleo
mene, ali nisam ja niija, Vile. Moje srce je samo moje. Ne moe ti
upravljati njime. Ne mogu ni ja sama.
Vil je i dalje murio. Grudi su mu se hitro nadimale, a ona je mogla
da mu uje glasne otkucaje srca, ubrzane pod vrstim grudnim koem.
Telo mu je bilo toplo uz njeno, i ivo, i ona se prisetila hladnih ruku
automatona na sebi i Mortmejnovih hladnih oiju. Pomislila je ta bi se
desilo ako bi poivela, ako bi Mortmejn uspeo u svojim namerama i
ako bi bila vezana za njega itavog ivota - za oveka kojeg ne da nije
volela, ve ga je prezirala.
Pomislila je na njegove hladne ruke na sebi, da li bi to bile jedine
ruke koje e je ikada opet taknuti.
ta misli da e se desiti sutra, Vile?, apnula je. Kada nas
Mortmejn pronae? Iskreno mi reci.
Ruka mu se pomerila oprezno, gotovo nevoljno, kako bi joj se
spustila niz kosu i zavrila na njenom potiljku. Zapitala se da li moe da
joj oseti ustreptalo bilo usklaeno sa njegovim. Mislim da e me
Mortmejn ubiti. Da budem precizniji, rei e svojim stvorenjima da me
ubiju. Ja sam poprilino vet Senolovac, Tes, ali ti se automatom... ne
mogu zaustaviti. Maevi sa runama na njima ne slue nita bolje od
obinog oruja, a serafimski maevi nita ne pomau.
Ali ipak se ne plai.
Ima mnogo toga goreg od smrti, ree. Ne biti voljen, ili ne biti
sposoban da voli; to je mnogo gore. A skonati borei se kao pravi
Senolovac... u tome nema niega neasnog. asna smrt - to sam oduvek
i eleo.
Tesu je protresla jeza. Ja bih elela samo dve stvari, rekla mu je,
iznenaena smirenou sopstvenog glasa. Ako misli da e Mortmejn
sutra pokuati da te ubije, onda hou da mi da neko oruje. Skinuu
svog mehanikog anela sa sebe, i boriu se uz tebe, da stradamo
zajedno, ako ve moramo da stradamo. Jer i ja elim asnu smrt, kao
Boadiceja.
Tes...
Radije bih umrla nego bila Magisterovo orue. Daj mi neko oruje,
Vile.
Osetila je da mu je telo zadrhtalo uz njeno. Toliko bar mogu da
uinim, rekao je na kraju, sputanim glasom. ta jo? ta si drugo
htela?
Progutala je knedlu. Hou da te poljubim jo jednom pre nego
umrem.
Oi mu se razrogaie. Behu plave, plave poput mora i neba iz
njenog sna kada se sruio ispred nje, plave kao ono cvee koje joj je Sofi
jednom stavila u kosu. Ne...
...govori nita to ne misli, dovrila je umesto njega. Znam. Ne
radim to. Stvarno tako mislim, Vile. I znam da je posve neumesno
zatraiti tako neto. Znam da verovatno zvuim suludo. Spustila je
pogled, pa ga je opet podigla, prikupljajui snagu. Ako moe da mi
kae da e umreti sutra a da nam se usne nikada vie ne spoje, i da ti
ne bi bilo ao, onda mi tako i reci i neu te vie pitati, jer znam da ni
nemam prava...
Presekao ju je usred reenice uhvativi je, ne bi li je privukao ka
sebi da obrui svoje usne na njene. U deliu sekunde gotovo da ju je i
zabolelo, ta otrina oaja i neobuzdane poude, i ona je u ustima
osetila so, toplinu i njegov drhtavi dah. Ali je onda popustio, snanom
silom uzdravanja koju je mogla da mu oseti u itavom telu, i na to se
meusobni dodiri usana i poigravanja jezika i zuba u magnovenju
promenie od bolnih u ugodne.
Na balkonu Lajtvudovih bio je beskrajno obazriv, ali sada uopte
nije. Ruke mu se grubo spustie niz njena lea, mrsei joj kosu, te se
skupie u labavoj tkanini na leima njene haljine. Napola je pridigavi,
kako bi im se tela spojila, naao se uz nju, itavom duinom svog
izduenog, vitkog tela, istovremeno i vrstog i krhkog. Glava joj se
nakrivila kada joj je razdvojio usne svojima i oni se vie i nisu ljubili
ve su gotovo prodirali jedno drugo. vrsto mu je uhvatila kosu
prstima, dovoljno jako da ga zaboli, prelazei mu zubima po donjoj
usni. Prostenjavi, privukao ju je jo jae uz sebe, tako da je zabrektala
za vazduhom.
Vile..., apnula mu je, i on je ustao i podigao je rukama, i dalje je
ljubei. Snano mu se uhvatila za leda i ramena kada ju je preneo do
kreveta na koji e je i polei. Ve je bila bosa; on je zbacio izme za sebe
da bi se popeo pored nje. U jednom delu obuke nauila je kako da skine
opravu, te joj ruke hitro i lagano poletee po njegovoj opravi da otkae
kope i svuku je sa njega poput koljke. Nestrpljivo ju je gurnuo sa sebe,
te je kleknuo na krevetu da otkopa opasa.
Gledala ga je, gutajui knedle. Kani li mu rei da se zaustavi, sada bi
bio pravi trenutak. Ruke mu, prekrivene oiljcima, behu okretne, veto
otkopavajui kai, a kada se okrenuo da ga spusti sa kreveta, koulja
mu se - zalepljena uz njega, vlana od znoja - podigla otkrivajui
uvueni stomak i oble kosti kukova. Oduvek je smatrala da je Vil bio
prelep, sa tim svojim oima i usnama i licem, ali o njegovom telu
nikada nije neto posebno razmiljala na taj nain. Ali je on bio i divne
grae, ravnih i otrih linija kao na Mikelanelovom Davidu. Pruila je
ruku da ga dodirne, da mu pree prstima, neno poput pauine, po
ravnoj, zategnutoj koi stomaka.
Odgovorio je na to odmah, prenuvi je. Duboko udahnuvi, sklopio
je oi, potpuno umirivi telo. Prela mu je prstima po pojasu pantalona,
dok joj je srce snano tuklo u grudima, gotovo ni sama ne znajui ta
radi - vodio ju je neki poriv koji nije mogla ni da dokui ni da objasni.
aka joj se obavila oko njegovog struka, palcem ovla preko kuka, da ga
povue dole.
Spustio se preko nje, polagano, oslonivi se laktovima pored njenih
ramena. Pogledi im se spojie, i ostae tako; dodirivali su se po
itavom telu, ali nisu nita govorili. Grlo ju je zabolelo: od previe
oboavanja i potresenosti, u podjednakoj meri. Poljubi me, rekla je.
Spustio se polako, sasvim polako, tako da su im se usne samo
letimice dodirivale. Izdigla je telo prema njemu u elji da spoji usta sa
njegovima, ali se on povukao da joj usnama okrzne obraz pre nego to
e ih spustiti na rub njenih usta - a onda i niz vilicu i grlo, aljui joj
varnice neoekivanog uitka itavim telom. Oduvek je svoje ruke, ake,
vrat i lice smatrala odvojenima - a ne da ih prekriva ista osetljiva koa,
i da bi poljubac koji joj spusti na grlo mogla da oseti ak i u stopalima.
 Vile. Povukla mu je koulju rukama i ona spade sa njega pokidane
dugmadi, a on je protresao glavom da se oslobodi tkanine, sav u
razbaruenoj kosi kao Hitklif u svom ritu. Njegove ruke ve ne behu
toliko vete oko njene haljine, ali je i ona skinuta, povuena preko glave
i baena u stranu, ostavljajui Tesu samo u potkoulji i stezniku. Sva se
ukipila, zapanjena to se nala toliko ogoljena pred bilo kime sem pred
Sofi, a Vil je osmotrio njen steznik izbezumljenim pogledom koji tek
delom bee posledica poude.
Kako..., ree, kako se skida?
Tesa nije mogla da se obuzda: zakikotala se uprkos svemu. Uvezan
je, apnula je, otpozadi. Pomerila mu je ruke oko sebe da mu metne
prste na trake steznika. Stresla se, i to ne od zime, ve od prisnosti toga
ina. Vil ju je privukao uz sebe, sada posve neno, da je ponovo poljubi
u grlo i rame, ogoljeno pod potkouljom, dahom nenim i vrelim na
njenoj koi, tako da se i ona sva zadihala, milujui mu ramena, ruke,
bokove. Poljubila mu je bele oiljke koje mu belezi ostavie po koi,
obavijajui se oko njega sve dok nisu zavrili u gomili ispreplitanih,
vrelih udova, a ona je nastavila da guta njegov ustreptali dah na svojim
ustima.
Tes, apnuo joj je, Tes... ako hoe da prekinemo...
utke je odmahnula glavom. Vatra je ponovo skoro sasvim dogorela
u kaminu; Vil je bio sav u otrim linijama, senkama, mekoj i zategnutoj
koi, naspram nje. Ne.
Zel i ovo?, rekao je promuklo.
Da, rekla mu je, a ti?
Opcrtao joj je usta prstom. Za ovako neto bih prihvatio veno
prokletstvo. Za ovako neto svega bih se odrekao.
Osetila je da je oi peku od suza, te je zatreptala mokrim
trepavicama. Vile...
Dw in dy garu di am byth, rekao joj je. Volim te, Zauvek. I na to se
spustio da joj prekrije telo svojim.

Tesa se probudila kasno nou ili rano ujutro. Vatra se bila u potpunosti
ugasila, ali je soba bila osvetljena neobinom svetlou kamen-rune za
koju se inilo da se pali i gasi bez ikakvog sklada i razloga.
Pridigla se na lakat. Vil je spavao pored nje, utonuo u nepomian
san duboko iscrpljenog oveka. inio se spokojniji nego to ga je ikada
ranije videla. Disanje mu bee ravnomerno, trepavice mu blago
treperie u snu.
Bila je zaspala sa glavom na njegovoj ruci, sa mehanikim anelom,
koji joj je i dalje visio oko vrata, sputenim na njegovom ramenu
odmah ispod levog dela kljune kosti. Kada se pomerila, mehaniki
aneo skliznuo je sa njega i ona je iznenaeno primetila da je na mestu
gde mu je leao na koi ostao znak, ne mnogo vei od ilinga, u obliku
bledobele zvezde.
 20.
PAKLENE NAPRAVE

Kao automatom od ica britkih,

kosturi obrisa vitkih
kadril povedoe lagano,
pa zaigrae ruku pod ruku
i sarabandu u finom luku:
smeh im se ori razdragano.
Oskar Vajld, Bludna kua

Predivno, izustio je Henri.

Senolovci londonskog Instituta - sa Magnusom Bejnom - stajahu u
polukrugu u kosturnici, zurei u jedan od ogoljenih kamenih zidova - to
jest, u neto to se pojavilo na jednom od ogoljenih kamenih zidova.
Blistavi prolaz, oko tri metra visok, irok moda metar i po. Nije bio
proseen kroz kamen, ve je vie izgledalo kao da je napravljen od
sjajnih meusobno ispreplitanih runa nalik puzavicama na kakvoj
senici. Rune ne behu iz Sive knjige - Gabrijel bi odmah prepoznao da se
radilo o njima - ve neke koje nikada ranije nije video. Posedovale su
onaj strani izgled nepoznatog jezika, ali je svaka bila upeatljiva i
predivna, kao da tiho romori neku pesmu o putovanju i daljini, o
uskovitlanom mranom svemiru i udaljenim svetovima.
Presijavale su se zelenim sjajem u mraku, kao od neke udne
kiseline. Zid unutar prostora ogranienog runama ne bee vidljiv -
videla se samo neprobojna tama nalik nekog ogromnoj mranoj rupi.
Zaista zadivljujue, ree Magnus.
Svi su sem veca nosili opravu, naikani orujem - Gabrijel je
prebacio preko lea svoj omiljeni dvosekli ma, jedva ekajui da
spusti ruke zatiene rukavicama na njegov balak. Mada je voleo i luk i
strelu, maevanju ga je uio majstor koji se sam obuavao kod
raznoraznih strunjaka unazad sve do Lihtenauera16, pa je Gabrijel
smatrao da maem najbolje barata. Osim toga, luk i strela ne bi mu bili
od tolike koristi protiv automatona kao oruje kojim moe da ih sasee
na sastavne delove.
Sve je to zahvaljujui vama, Magnuse, ree Henri. Sav je blistao, ili
se, pomislio je Gabrijel, radilo o odsjaju svetleih runa na njegovom
licu.
Nikako, uzvratio mu je Magnus. Da nije vae genijalnosti, ovo
nikada ne bi bilo stvoreno.
Mada uivam u vaim meusobnim pohvalama, ree Gabrijel,
primetivi da Henri namerava da odgovori, ipak nam ostaje nekoliko...
sutinskih... pitanja vezanih za ovaj izum. Henri ga je bledo pogledao:
Kakvih pitanja?
Henri, ini mi se da ga zanima da li ova... vrata..., otpoe arlota.
Mi ovo zovemo Prolaz, ree Henri. Veliko slovo na poetku rei
bee sasvim jasno u njegovom izgovoru.
Da li radi, dovrila je arlota, jeste li ga isprobali?
Henri se uinio zateen. Pa, nismo. Nismo imali vremena. Ali
uveravam vas da su prorauni besprekorni.
Svi sem Henrija i Magnusa pogledae Prolaz sa nekom novom
uzbunjenou. Henri..., poe arlota.
Pa, ja mislim da bi Henri i Magnus trebalo prvi da probaju, ree
Gabrijel. Oni su i izmislili tu prokletinju.
Svi se okrenue prema njemu. Kao da je zamenio Vila, ree Gideon
podignutih obrva. Govore iste stvari.
Nisam ja kao Vil!, brecnuo se Gabrijel.
Iskreno se nadam da niste, ree Sesili, mada toliko tiho da se
zapitao da li ju je bilo ko drugi uo. Danas mu je bila posebno lepa,
mada nije imao predstavu zbog ega. Nosila je istu jednostavnu crnu
ensku opravu kao arlota; kosa joj je bila neupadljivo vezana otpozadi,
a na koi vrata presijavala joj se ogrlica od rubina. Meutim, Gabrijel je
sebe strogo podsetio da, s obzirom da e se uskoro svi verovatno
upustiti u ivotnu opasnost, razmiljanje o tome da li je Sesili lepa
verovatno ne bi trebalo da mu bude od najpree vanosti. Kazao je sebi
da treba odmah da prekine sa tim.
Uopte nisam kao Vil Herondejl, ponovio je.
Ja sam potpuno spreman da prvi proem, ree Magnus, trpeljivim
glasom uitelja u uionici punoj nestanih aka. Ali su mi potrebne
neke stvari. Nadamo se da je Tesa tamo, a moda i Vil; voleo bih onda
da ponesem sa sobom dodatnu opravu i oruje. Nameravam, dakako,
da vas saekam sa druge strane, ali desi li se neto... neto
neoekivano, uvek je najbolje biti spreman.
arlota mu je klimnula. Da... svakako. Naas je oborila pogled. Ne
mogu da verujem da niko nije doao da nam pomogne. Mislila sam da
bi, nakon mog pisma, bar nekoliko njih..., prekinula se da proguta
knedlu i podigne bradu. Idem po Sofi. Ona e vam pripremiti sve to
vam je potrebno, Magnuse. Ona, Siril i Bridet uskoro e nam se takoe
pridruiti. Nestala je na stepenicama praena Henrijevim zabrinutim
pogledom punim ljubavi.
Gabrijel ga nije mogao kriviti. Za arlotu svakako bee ozbiljan
udarac to to se niko nije odazvao njenom pozivu i doao da im
pomogne, mada je i sam mogao da joj kae da ne bi doli. Ljudi su
izrazito sebini, a mnogima je bila i mrska pomisao na enu koja
upravlja Institutom. Ne bi sebe dovodili u opasnost zbog nje. Pre svega
nekoliko nedelja isto bi vailo i za njega samog. Meutim, sada je,
upoznavi arlotu, na svoje iznenaenje shvatio da je stavljanje sebe u
opasnost zbog nje smatrao au, to je stav koji bi i veina Engleza
imala izlaui se opasnosti zbog kraljice.
A kako se pokree ovaj va Prolaz?, upirala je Sesili, zagledajui
blistavi prolaz kao da se radi o slici u kakvoj galeriji, tamnokose glave
nakrivljene u stranu.
Prebacie vas u trenu sa jednog mesta na drugo, ree Henri. Ah
trik se krije u... pa, taj deo je ve vezan za maije, izgovorio je tu
poslednju re pomalo napeto.
Morate da zamislite mesto na koje idete, ree Magnus. Ne deluje
na mesta na kojima niste nikada bili ili ne moete da ih zamislite. U
ovom e nam sluaju, da bismo stigli na Kader Idris, biti potrebna
Sesili. Sesili, ta mislite, koliko nas blizu Kader Idrisu moete dovesti?
Na sam vrh, ree Sesili samouvereno. Nekoliko vas staza moe
dovesti do vrha planine, a ja sam dve prelazila sa ocem. Seam se
samog njenog vrhunca.
Odlino, ree Henri. Sesili, vi ete stati pred Prolaz da zamislite
nae odredite...
Ali nee ona proi prva, jelda?, upitao je Gabrijel. I sam se zgranuo
im mu rei prevalie usta. Nije hteo da ih izgovori. Ah, ta je tu je,
pomislio je. Hou rei: ona je najmanje obuena meu nama svima; ne
bi bilo najsigurnije.
Mogu ja prva, ree Sesili, izgledajui kao da nije nimalo zahvalna
na Gabrijelovoj podrci. Ne vidim razlog zato ne bih...
Henri!, radilo se o arloti, koja se ponovo pojavila u podnoju
stepenita. Iza nje je pristigla i posluga sa Instituta, svi u opravi za
vebanje - Bridet, delujui kao da je krenula u jutarnju etnju; Siril,
odluan i zapet kao puka; i Sofi, nosei veliku konu torbu.
Iza njih pojavie se jo tri mukarca. Visoki, u odori boje
pergamenta, kretali su se upeatljivim klizeim pokretima.
Tiha braa.
Za razliku od Tihe brae koju je Gabrijel ranije viao, ova behu
naoruana. Opasai sa orujem behu im obeeni oko struka, preko
odore, a sa kaia im visie dugake, povijene sablje, sa balacima od
blistavog adamasa, istog materijala koji se koristio za izradu stela i
serafimskih maeva.
Henri je pogledao, zbunjeno, pa potom i skrueno, od Prolaza u
Brau. Pegavo mu je lice prebledelo. Brate Enoe, rekao je. Nis...
Smirite se. Glas Tihog brata odjeknuo im je svima u glavama. Nismo
doli da vas upozorimo na bilo kakvo krenje zakona, Henri Branvele.
Doosmo da se borimo uz vas.
Da se borite uz nas?, Gideon se uinio zadivljen. Ali Tiha braa se
ne... hou rei, nisu ratnici...
Istina. Senolovcima bejasmo, Senolovcima ostasmo, ak i kada se
promenismo da bismo postali Braom. Osnovao nas je lino Jonatan
Senolovac, a mada ivimo po Pravilniku, moemo umreti od maa ako
tako odluimo.
arlota bee sva ozarena. Saznali su za moju poruku, rekla je. I
doli. Brat Enoh, brat Mihej i brat Zakarija.
Dva brata tiho pognue glave iza Enoha. Gabrijel se skoro i najeio.
Tiha braa oduvek mu behu sablasna, mada je znao da su sastavni deo
senolovakog ivota.
Brat Enoh mi je takoe kazao zato niko drugi nije doao, ree
arlota i osmeh joj nestade sa lica. Venik Vejland jutros je sazvao
sastanak Saveta, mada nas nije obavestio. Prisustvo svih Senolovaca
bilo je obavezno po zakonu.
Henri prosikta kroz zube. Gov... gad jedan, dovrio je, hitro
pogledavi Sesili, koja je samo prevrnula oima. O emu je bio
sastanak?
O naoj smeni sa ela Instituta, ree arlota. On i dalje veruje da
e Mortmejnov napad biti usmeren na London, i da snaan voa mora
da stane pred mehaniku vojsku.
 Gospoo Branvel!, Sofi je zamalo ispustila torbu pruajui je
Magnusu. Pa, ne mogu tako!
Mogu, jo kako, ree arlota. Zagledala im se svima u lica,
podignute brade. U tom se trenutku, uprkos sitnoj grai, Gabrijelu
uinila via i od Venika. Svi smo znali da e doi do toga, rekla im je.
Nije ni bitno. Senolovci smo, i odgovorni smo jedni prema drugima i
prema onome to smatramo ispravnim. Verujemo Vilu, verujemo u
Vila. Vera nas je dovde dovela; dovee nas i dalje. Aneo nas pazi i
stoga emo pobediti.
Svi su se zautali. Gabrijel im je pogledao svima lica - odluna, kod
svih redom - ak se i Magnus inio, ako ne ve ganut ili ubeen, a ono
paljiv i utiv. Gospoo Branvel, rekao je naposletku, ako vas Venik
Vejland ne smatra voom, onda je budala.
arlota mu je naklonila glavu. Hvala ti, rekla mu je. Ali da vie ne
traimo vreme - moramo da poemo i to brzo, jer ovo vie ne moe da
eka.
Henri se nekoliko dugih trenutaka zagledao u svoju enu, pa onda i
u Sesili. Jeste U spremni?
Vilova sestra mu je klimnula, krenuvi pred Prolaz. Njegovo
blistavo svetlo bacilo je senke nepoznatih runa po njenom sitnom,
reenom licu.
Samo zamislite u glavi, ree Magnus. Zamislite, najjae to
moete, da gledate u vrh Kader Idrisa.
Sesili se ake stegnue pokraj tela. Dok je ona tako zurila, Prolaz
poe da se pomera, rune da se talasaju i menjaju. Tama unutar otvora
poe da svetli. Gabrijel najednom vie nije gledao u tamu. Gledao je u
sliku nekog krajolika kao naslikanog unutar Prolaza - u zelene bridi
planine, u jezero plavo i duboko poput neba.
Sesili se ote uzdah, a onda je, niim izazvana, kroila napred da bi
nestala kroz otvor. Kao da je neko izbrisao crte pred njim. Prvo su joj
ake nestale u Prolazu, pa ruke, ispruene, a onda i telo.
I potom je nestala.
arlota je tiho vrisnula: Henri!
Gabrijelu je zazujalo u uima. uo je da Henri uverava arlotu da
Prolaz na taj nain i radi, da se nita loe nee desiti, ali mu je sve to
zvualo poput pesme koju tek napola uje iz druge sobe u nizu rei bez
znaenja. Jedino mu je bilo na umu da je Sesili, hrabrija od svih njih,
kroila kroz nepoznati prolaz i da je sada vie nema. A nije mogao da je
pusti samu.
 I sam je kroio napred. uo je da ga brat doziva, ali nije obraao
panju; proguravi se pored Gideona, stigao je do Prolaza, pa je proao
kroz njega.
Naas nije bilo niega sem tame. A onda mu se uinilo da je neka
golema ruka posegnula ka njemu iz tame da bi ga zgrabila i povukla u
neki uskomeani mastiljavi vrtlog.

Velika Venica bee ispunjena grajom.

Na uzdignutoj platformi na sredini stajao je Venik Vejland, zurei u
razvikanu masu sa izrazom ljutite iznerviranosti na licu. Crnim je
oima prelazio po Senolovcima okupljenima pred njim:
Dord Penhalou nadvikivao se sa orom Kaidu sa Tokijskog
Instituta; Viaj Malhotra bio je uperio tanani prst u prsa Dafeta
Pangborna, koji je u poslednje vreme retko kada naputao svoje
ladanjsko imanje u Idrisu, i koji je od silnog ponienja pocrveneo kao
paradajz. Dva Blekvela okomila su se na Amaliju Morgenstern, koja se
razvikala na njih na nemakom. Alojzije Starkveder, posve u crnom,
stajao je pored jedne od drvenih klupa, mravih ruku gotovo savijenih
preko uiju dok je streljao podijum mrkim pogledom svojih bistrih
starakih oiju.
Istrailac je, stojei odmah do Venika Vejlanda, lupio drvenim
tapom po podu dovoljno snano da zamalo razbije daske. DOSTA!,
zaurlao je. Svi da ste se uutali i to smesta! SEDITE!
Talas zaprepaenja prostruja odajom i, na Venikovo vrlo vidno
iznenaenje, svi sedoe. Ne utke, ali ipak sedoe - svi koji su imali gde.
Odaja je bila dupke puna; retko kada je ovoliko Senolovaca dolazilo na
sastanke. Tu je sada bilo predstavnika svih Instituta - iz Njujorka,
Bangkoka, eneve, Bombaja, Kjota, Buenos Ajresa. Jedino londonski
Senolovci, arlota Branvel i njena pratnja, behu odsutni.
Samo je Alojzije Stakveder ostao da stoji, maui dronjavim crnim
ogrtaem oko sebe kao svraka krilima. Gde je arlota Branvel?, upitao
je. U vaoj poruci stoji da e biti tu da objasni sadraj svoje poruke
Savetu.
Ja u vam objasniti sadraj njene poruke, procedio je Venik kroz
zube.
Bilo bi, po mogunosti, bolje da to ujemo od nje, ree Malhotra,
vrlo ivo gledajui crnim oima Venika, pa Istraioca, pa opet u krug.
Istrailac Vajdo inio se ispijen, kao da je proveo nekoliko besanih
noi; usta mu behu stegnuta na rubovima.
arlota Branvel preteruje, ree Venik. Preuzimam punu
odgovornost to sam je postavio na elo londonskog Instituta. Nikako
nije trebalo da uradim tako neto. Smenjena je sa poloaja.
Imao sam prilike da se susretnem i porazgovaram sa gospoom
Branvel, ree Starkveder grubim jorkirskim naglaskom. Ne ini mi
se kao neko ko bi tek tako preterivao.
Delujui kao da se setio zbog ega mu je bilo toliko drago to je
Starkveder bio prestao da prisustvuje sastancima Saveta, Venik ree
stegnutim glasom: U drugom je stanju, i verujem da ju je to previe...
poremetilo.
Zamor i zbunjenost. Istrailac se okrenuo prema Vejlandu da mu
britko uputi jedan zgroeni pogled. Venik mu je uzvratio osornim
izrazom. Bee oito da ta dva oveka behu u svai: Venik se zajapurio
od besa, dok je izraz kojim mu je Istrailac odgovorio pokazivao da se
osea izdanim. Bilo je jasno da se Vajdo nije slagao sa Venikovim
reima.
Neka ena ustade sa krcate klupe. Imala je sedu kosu pokupljenu
povrh glave i zapovedniko dranje. Venik je izgledao kao da je
progunao u sebi. Kalida Ferajld, tetka arlote Branvel. Ako hoete da
kaete, ree ledenim glasom, da moja neaka donosi usplahirene i
nerazumne odluke zato to nosi u sebi jednog od pripadnika novog
narataja Senolovaca, Venie, predloila bih vam da bolje
porazmislite.
Venik zakrguta zubima. Nema nikakvih dokaza da tvrdnje
arlote Branvel da se Mortmejn nalazi u Velsu nose u sebi bilo kakvu
istinu, rekao je. Sve to proistie iz izvetaja Vila Herondejla, koji je tek
deak, i to sasvim nepouzdan, to je vredno svakog prekora. Svi dokazi,
ukljuujui i dnevnike Benedikta Lajtvuda, ukazuju na napad u
Londonu, i mi upravo tamo moramo da usmerimo nae snage.
Sobom se proirio agor kada svi poee da ponavljaju rei napad
u Londonu. Amalija Morgenstern poe da se hladi ipkanom
maramicom, dok je Lilijan Hajsmit, milujui prstima balak bodea koji
joj je virio iz jedne rukavice, izgledala oduevljeno.
Nema dokaza?, odbrusila mu je Kalida. Re moje neake jeste
dokaz...
Opet je dolo do komeanja, a onda neka mlada ena ustade pred
svima. Na sebi je imala jarko zelenu haljinu i prkosan izraz. Poslednji
put kada ju je Venik video cmizdrila je u istoj ovoj prostoriji,
zahtevajui izvrenje pravde. Tatjana Blektorn, devojakog prezimena
Lajtvud.
Venik je u pravu u vezi sa arlotom Branvel!, uzviknula je.
arlota Branvel i Vilijam Herondejl su razlog zato je moj suprug
mrtav!
Jel? Radilo se o istraiocu Vajtlou, kome glas bee natopljen
zajedljivou. A ko vam je tano usmrtio mua? Da nije Vil?
Zaue se zapanjeni apati. Tatjaria se nala posve uvreena. Nije
moj otac kriv to...
Ba naprotiv, prekide je Istrailac. Ovo je bilo sakriveno od
javnosti, gospoo Blektorn, ali vi me prosto vuete za jezik. Pokrenuli
smo istragu o pitanju smrti vaega mua, kojom je ustanovljeno da je
va otac doista bio kriv, najstranije kriv. Da vaa braa nisu delovala -
zajedno sa Vilijamom Herondejlom i arlotom Branvel, pored ostalih
sa londonskog Instituta - prezime Lajtvudovih bilo bi izbrisano iz
senolovakih spiskova, a vi biste ostatak ivota proveli kao
obinjakinja bez igde ikoga.
Tatjana pocrvene poput cvekle, steui pesnice. Vilijam Herondejl
je... on mi je uputio uvrede kakve se ne upuuju jednoj dami...
Ne vidim od kakve je to vanosti za nau dananju temu, ree
Istrailac. Moe neko da bude neotesan u svakodnevnom ivotu, ali da
bude u pravu po znaajnijim pitanjima.
Kuu ste nam uzeli!, zakretala je Tatjana. Prisiljena sam da se
oslanjam na dareljivost muevljeve porodice kao da sam izgladnela
prosjakinja...
Istraioeve oi zasvetlucae se slino kamenju na njegovom
prstenju. Vaa kua je zaplenjena, gospoo Blektorn, nije ukradena.
Pretraili smo porodini dom Lajtvudovih, nastavio je dalje
podignutim tonom. Bila je prepuna dokaza o povezanosti starijeg
gospodina Lajtvuda sa Mortmejnom, dnevnika koji podrobno opisuju
njegova zla, pogana i nezamisliva dela. Venik navodi dnevnike toga
oveka kao dokaz da e doi do napada na London, ali dok nije konano
umro, Benedikt Lajtvud ve je bio poludeo od demonskih ospica. Da ne
govorim da je krajnje neuverljivo da bi Mortmejn njemu poveravao
svoje prave nakane, ak i da je bio pri zdravom razumu.
Delujui gotovo oajno, Venik Vejland ga prekinu: Sluaj
Benedikta Lajtvuda je zatvoren - zatvoren, i nebitan! Tu smo da
pretresemo pitanje Mortmejna i Instituta! Pod jedan, budui da je
arlota Branvel uklonjena sa poloaja, a prilike sa kojima se suoavamo
poglavito se tiu upravo Londona, potreban nam je novi voa
londonske Enklave. Otvoreni smo za ponude. Da li neko eli da istupi
kao njena zamena?
Zaue se ukanja i apati. Dord Penhalou htede da ustane, kada
je Istrailac najednom ljutito prasnuo: Pa, ovo je smeno, Josija.
Nemamo jo nikakvih dokaza da Mortmejn nije tamo gde arlota kae
da jeste. Nismo jo ni pretresli slanje pojaanja za njom...
Za njom? Kako to mislite, za njom?
Isrrailac je iroko zamahnuo rukom prema okupljenima: Pa, nije
tu. ta mislite, gde su stanari londonskog Instituta? Otili su na Kader
Idris, za Magisterom. A mi, umesto da razmotrimo da li emo im
pruiti pomo, zasedamo tu razgovarajui o arlotinoj zameni?!
Venik je na to pukao. Nee biti nikakve pomoi!, zagrmeo je. Nee
nikada biti pomoi za one koji...
Meutim, Savet nikada nije saznao kome je bilo sueno da ostane
bez pomoi, poto je u tom trenu elino seivo, smrtonosno otro,
proletelo kroz vazduh iza Venika da bi mu glat otfikarilo glavu sa tela.
Istrailac je odskoio unazad da dohvati svoj tap kada ga krv
zapljusnu; Venikovo telo pade, sruivi se na pod u dva preseena
dela: telo mu je ljosnulo na okrvavljeni podijum, dok mu se odseena
glava otkotrljala kao teniska loptica. Strovalivi se. iza sebe je otkrio
automatona - goljavog poput ljudskog kostura, obuenog u dronjave
ostatke crvene vojne uniforme. Iskeen poput lobanje, povukao je svoje
seivo natopljeno skerletom, te se zagledao u zanemelu, zabezeknutu
masu Senolovaca.
Jedini drugi zvuk u prostoriji dopirao je od Alojzija Starkvedera, koji
se smejao, tiho ali uporno, vie za sebe. Lepo vam je rekla, cerekao se,
lepo vam je rekla ta e se desiti...
Tren kasnije automaton je krenuo napred da isturi kandastu aku i
sklopi je Alojziju oko vrata. Krv iknu iz starevog grla kada ga je
stvorenje podiglo sa poda, i dalje iscerenog. Senolovci dreknue, ali se
onda vrata razvalie kako bi itava navala mehanikih stvorenja
pokuljala u odaju.

Pa, zau se neki razgaljeni glas, ovo je sasvim neoekivano. Tesa se

munjevito uspravila da povue teak prekriva oko sebe. Vil se
promekoljio pored nje, pa se pridigao na laktove polako otvarajui
kapke. Sta...?
Soba je bila ispunjena jarkom svetlou. Lampe su sijale punom
snagom, pa je izgledalo kao da je to mesto bilo okupano dnevnom
svetlou. Tesa je primetila nered koji su napravili po sobi: odeu
razbacanu po podu i krevetu, izguvani ilim pred kaminom, posteljinu
smamuljanu oko njih. Na drugoj strani nevidljivog zida oputeno je
stajala prilika u otmenom crnom odelu, sa palcem zadenutim za pojas
pantalona. Makaste oi su mu veselo svetlucale.
Magnus Bejn.
Moda biste eleli da ustanete, ree. I ostali uskoro stiu da vas
spasu, pa biste moda vie voleli da budete obueni kada pristignu.
Slegnuo je ramenima: Ja bih, u svakom sluaju, ali ja sam, opet, poznat
po velikoj srameljivosti.
Vil je opsovao na velkom. Sada je ve sedeo na krevetu, obavivi
prekriva oko struka, dajui sve od sebe da namesti telo tako da zatiti
Tesu od Magnusovog pogleda. Bio je bez koulje, dakako, a Tesa je na
jarkom svetlu mogla da vidi gde mu je preplanula boja aka i lica
poprimala bleu nijansu na grudima i ramenima. Beli zvezdasti trag na
ramenu sijao mu se poput svetlosti, a onda je videla da Magnus sputa
oi na njega i skuplja ih.
Zanimljivo, rekao je.
Vil je neto nemuto prostenjao, bunei se: Zanimljivo? Tako mi
Anela, Magnuse...
Magnus ga je iskosa pogledao. Bilo je neega u tom pogledu, neega
zbog ega je Tesa pomislila da Magnus zna neto to oni ne znaju. Da
sam neka druga osoba, imao bih svata sad da vam kaem, ree.
Cenim to se uzdrava.
Uskoro nee, ree Magnus kratko. A onda je ispruio ruku kao da
e da pokuca na vrata, pa je lupnuo po nevidljivom zidu izmeu njih.
Kao kada neko zaroni ruku u vodu - talasi se rairie od mesta na
kojima ga je taknuo prstima i itav zid iznebuha skliznu i nestade u
oblaku plavih varnica. Evo, ree vetac dobacujui im vezano kono
dake do podnoja kreveta. Doneo sam opravu. Mislio sam da bi vam
moda zatrebala odea, ali nisam ni slutio u kolikoj meri.
Tesa ga je oinula pogledom preko Vilovog ramena: Kako ste nas
pronali? Kako ste znali... ko je jo sa vama? Jesu li svi dobro?
Jesu. Podosta ih je tu, jurcaju po ovom mestu, trae vas. A sada se
oblaite, rekao je, pa im je okrenuo lea da im da malo privatnosti.
Tesa je, prestravljena, dohvatila dak sa kreveta da ga preturi dok nije
pronala svoju opravu, pa je zatim ustala obavijena aravom i otrala
iza kineskog paravana u uglu sobe.
Usput se nije osvrtala na Vila; nije mogla da se natera. Kako da ga
pogleda, a da se ne seti onoga to su uradili? Pitala se da li je uasnut,
da li moe da poveruje da bi uradili tako neto nakon to je Dem...
Navukla je opravu estokom brzinom. Oprava se, na svu sreu, za
razliku od haljina, mogla navui na telo bez potrebe za bilo ijom
pomoi. Kroz paravan je ula da Magnus objanjava Vilu kako su on i
Henri uspeli, meajui arolije i izume, da stvore Prolaz, koji moe da
ih prebaci iz Londona na Kader Idris. Videla je samo njihove obrise, ali
je primetila da Vil sa olakanjem klima Magnusu dok mu je ovaj
navodio sve koji su poli sa njim - Henrija, arlotu, brau Lajtvudove,
Sirila, Sofi, Sesili, Bridet i skupinu Tihe brae.
Pri pomenu sestrinog imena, Vil jo uurbanije poe da se oblai, te
je, dok Tesa nije kroila iza paravana, bio u celosti obuen u opravu,
upertlanih izama, zakopavajui opasa sa orujem. Ugledavi je,
licem mu se proirio snebivljivi osmejak.
Ostali su se razili po lagumima da vas pronau, ree Magnus.
Dogovor je bio da pola sara traimo i da se onda naemo u sredinjoj
odaji. Dau vam trenutak da se... saberete. Vragolasto se nasmeio
pokazujui vrata: Biu napolju u hodniku.
im se vrata zatvorie za njim, Tesa se nala u Vilovim rukama,
obavivi mu prste oko vrata. Oh, tako mi Anela, rekla je. Sva sam se
prestravila!
Vilove ruke joj skliznue u kosu, pre nego to e poeti da je ljubi, da
joj ljubi kapke i obraze, pa usta, hitro, ali strastveno i usredsreeno,
kao da nita od toga nije hitnije. Sluaj ti nju, ree, rekla si tako mi
Anela. Kao Senolovac. Poljubio joj je rub usana. Volim te. Boe, kako
te samo volim. Koliko sam samo ekao da ti to kaem.
Obavila mu je ruke oko struka, oseajui grubu tkaninu oprave pod
prstima. Vile, rekla je oklevajui, nije... nije ti ao?
Zao?, pogledao ju je u neverici. Nage ddim - luda si ako misli da
mi je ao, Tes. Pomilovao ju je po obrazu. Toliko bi ti jo toga hteo
rei...
Neee, rekla mu je, zadirkujui ga, Vil Herondejl, ima tota da
kae?
Nije se obazirao na to. Ali sada nije pravi trenutak - pogotovo dok
nam Mortmejn najverovatnije jo die za vratom, i dok Magnus eka
pred vratima. Vreme je da zavrimo sa ovime. Ali kada zavrimo, Tes,
rei u ti sve to sam oduvek eleo da ti kaem. A za sada..., poljubio ju
je u slepoonicu, pa ju je pustio, zagledavi joj se u lice. Moram da
znam da li mi veruje kada ti kaem da te volim. Samo toliko.
Verujem sve to kae, ree Tesa nasmeena, sputajui ruke sa
njegovog struka do opasaa. Stegnuvi prste oko drke bodea, istrgla
ga je sa opasaa, smeei mu se kada ju je iznenaeno pogledao.
Poljubila ga je u obraz, pa se odmakla. Na kraju krajeva, rekla je, nisi
me lagao ni kada si spominjao onu tetovau velke adaje, zar ne?

Prostorija je podsetila Sesili na unutranjost kupolastog dela Katedrale

Svetog Pavla, u iji obilazak ju je Vil bio poveo jednog od onih dana
kada je bio manje neraspoloen, nakon to je pristigla u London. Bila je
to najvelianstvenija graevina u kojoj se ikada bila nala. Isprobali su
kako im glasovi odjekuju u Galeriji apata i proitali natpis koji je tamo
ostavio Kristofor Ren: Si monumentum requiris, circumspice. Traite li
spomenik njegov, osvrnite se oko sebe.
Vil joj je pojasnio ta je to znailo, da je Ren eleo da ga upamte po
zdanjima koja je izgradio, a ne po bilo kakvom nadgrobnom
spomeniku. itava je katedrala bila spomenik njegovoj vetini, kao to
je, na neki nain, itav ovaj lavirint pod planinom, posebice ova odaja,
bio spomenik Mortmejnu.
I ona je imala kupolasti svod, mada nije bilo prozora, ve samo
izduene praznine u kamenu. Kruna se galerija pruala gornjim delom
kupole, uz neku platformu na koju je, najverovatnije, neko mogao da
stane i posmatra podnoje koje bee od glatkog kamena.
I ovde je na zidu bilo natpisa. etiri reenice, urezane u zid od
svetlucavog kvarca.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU MILOSTI.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU KAJANJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA BROJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA KRAJA.

Na kamenom podu na stotine automaton bilo je postrojeno u

redove. Nosili su rasparene vojnike uniforme, potpuno nepomini,
zatvorenih metalnih oiju. Olovni vojnici, pomislila je Sesi, porasli na
ljudsku visinu. Paklene naprave. Mortmejnovo najvee delo - vojska
stvorena da bude nezaustavljiva, da pobije Senolovce kreui se pravo
napred bez milosti.
Sofi je prva otkrila tu prostoriju; vrisnula je, te ostali pohitae ka
njoj da vide zato. Zatekli su Sofi kako stoji i drhti meu nepominom
masom mehanikih stvorenja. Jedno od njih lealo je pred njom; bila
mu je presekla noge jednim zamahom maa, pa se sruio kao lutka
preseenih ica. Ostali se nisu ni pomerili ni probudili, uprkos sudbi
koja je strefila njihovog druga, to je Senolovcima dalo hrabrosti da se
spuste meu njih.
Henri je sada kleknuo pored trupa jednog od nepominih
automatona; prosekao mu je uniformu, da bi mu otvorio metalne grudi
i prouio ta se nalazi unutra. Tiha braa stajahu oko njega sa
arlotom, Sofi i Bridet. Gideon i Gabrijel takoe su se vratili, nakon to
im potraga nije urodila plodom. Jedino se Magnus i Siril jo nisu vratili.
Sesili nije mogla da se izbori sa narastajuom zebnjom - ne zbog
prisustva automatona, ve zbog odsustva brata. Niko ga jo nije
pronaao. Da li je mogue da uopte nije tu? No, ipak nije nita rekla.
Obeala je sebi da se kao Senolovac nee nikada usplahiriti, da nee
vritati, ta god da se deavalo.
Pogledajte ovo, apnu im Henri tihim glasom. U grudima
mehanikog stvorenja nalazila se itava zbrka ica i neto to je Sesili
liilo na metalnu kutiju, u kakvoj bi se mogao drati duvan. Sa jedne
strane kutije bee urezan znak guje koja guta sopstveni rep. Urobor.
Znak zatvorene demonske energije.
Kao na Piksisu. arlota je klimnula glavom.
Koji je Mortmejn ukrao od nas, potvrdio je Henri. I brinulo me je
da bi Mortmejn mogao da pokua ovako neto.
ta je pokuavao?, upitao ih je Gabrijel. Zajapurio se, ustreptalih
zelenih oiju. Blaen da je Gabrijel, pomisli Sesili, to uvek postavi
pitanje koje mu lei na umu.
Da oivi automatone, ree Henri rasejano, posegnuvi ka kutiji.
Da im da svest, ak i volj...
Prekinuo se usred reenice kada je prstima taknuo kutiju, koja
najednom bljesnu. Svetlost, slina arobnoj iskri kamen-rune, pokuljala
je iz kutije kroz urobor. Henri se trgao, jauknuvi, ali bilo je prekasno.
Stvorenje se munjevito pridiglo u sedei poloaj da bi ga zgrabilo.
Vrisnuvi, arlota se bacila prema njima, ali nije bila dovoljno brza.
Automaton je, grudi i dalje groteskno otvorenih, uhvatio Henrija ispod
ruku, da bi mu zatim presavio telo poput ibe.
Zaulo se jezivo pucanje pre nego to e Henri potpuno omlitaveti.
Automaton ga je bacio u stranu, pa se okrenuo da svirepo raspali
arlotu po licu. Stropotala se pokraj tela svoga mua, a mehaniko
stvorenje zakorailo je da epa i brata Miheja. Tihi brat mu obrui
tap po ruci, ali stvorenje to, izgleda, uopte nije ni osetilo. Uz tutnjavu
stroja koja je zaliila na smejanje, ispruio je ruku da bi rastrgao Tihom
bratu vrat.
Krv je iknula po odaji, i Sesili je uradila upravo ono to je obeala
sebi da nee - vrisnula.
 21.
UARENO ZLATO

Dajte mi luk od uarena zlata:

dajte mi strela itava roja,
dajte mi koplje: otvorte sva vrata!
Plamtea bojna kola dajte moja!

Vilijam Blejk, Jerusalim

Tesu ni obuka na Institutu nije nauila koliko e joj biti teko da tri sa
orujem prikaenim na boku. Pri svakom novom koraku, bode bi je
lupnuo po nozi, grebui joj kou vrhom. Znala je da je zapravo trebalo
da bude u futroli - na Vilovom opasau verovatno i jeste bio - ali tu
greku sada vie ne moe da ispravlja. Vil i Magnus trali su bez
ikakvog reda kamenim hodnicima unutar Kader Idrisa, a ona je davala
sve od sebe da ih sustigne.
Magnus ih je predvodio, poto je, oito, jedino on imao pojma kuda
idu. Tesu nikada nisu izvodili u taj splet izuvijanih hodnika bez poveza
preko oiju, a Vil je priznao da se slabo priseao svog linog upada od
prethodne noi.
Lagumi su se suavali, i opet nasumino irili bez ikakvog sklada,
razloga ili reda, dok su se njih troje probijali lavirintom. A onda,
konano, uavi u neki iri lagum, zaue neto - prestravljeni vrisak u
daljini.
Magnus se sav zgrio. Vil je trgao glavu. Sesili, rekao je, pa je
potrao dvaput bre nego ranije i Magnus i Tesa jurnue za njim da ga
sustignu. Usput su prolazili pokraj neobinih odaja: za jednu se inilo
da joj vrata behu poprskana krvlju, u jednoj je Tesa prepoznala onaj sto
za kojim ju je Mortmejn naterao da se preobrazi, a u nekoj drugoj
ogromna reetka od metala i bakra pruala se izuvijana kao da je uvre
neki nevidljivi vetar. Dok su tako jurili, zvukovi borbe i povika postajali
su sve glasniji, dok najzad nisu uleteli u neku ogromnu krunu odaju.
Bila je prepuna automatona. Red za redom, svi oni koji su se
obruili na ono selo prethodno vee pred Tesinim bespomonim
pogledom. Veina je bila nepomina, ali se nekoliko njih ipak pomeralo
na sredini sobe, u jeku estoke borbe. Kao da im se pred oima
ponavljalo ono to se zbilo na stepenitu Instituta kada je oteta - braa
Lajtvud borila su se bok uz bok, Sesili je vitlala blistavim serafimskim
maem, a telo jednog od Tihe brae lealo je na podu. Tesa je iz daljine
primetila da su se jo dva Tiha brata borila uz Senolovce,
neprepoznatljivi pod kapuljaama odore boje pergamenta, ali nisu joj
oni privukli panju; ve Henri, koji je mirno i nepomino leao na podu.
arlota ga je, kleei pognuta, obujmila rukama kao da e ga time
zatititi od uzavrele bitke koja se odigravala oko njih, ali je Tesa po
bledilu njegovog lica i nepominom telu pretpostavila da je bilo
prekasno da titi Henrija od bilo ega.
Vil je sunuo napred. Bez serafimskih maeva!, viknuo je. Borite
se drugim orujem! Aneoska seiva su beskorisna!
uvi ga, Sesili se trgla unazad, ali joj se serafimski ma ve bio
spojio sa automatonom protiv kojeg se borila i smrvilo poput inja,
ostavi bez plama. Bila je dovoljno prisebna da se sagne kada je
stvorenje zamahnulo rukom, taman kada i Siril i Bridet skoie prema
njoj. Siril je vitlao oko sebe podebelom batinom. Automaton se sruio
pred Sirilovim napadom, a Bridet je, u zastraujuem kovitlacu rie
kose i elinih seiva, prosekla sebi put pored Sesili do arlote, i
otfikarila ruke dvojici automatona maem pre nego to e se obrnuti,
lea okrenutih arloti, da bi zatitila elnicu Instituta sopstvenim
ivotom.
Vilove se ruke najednom stegnue oko Tesine nadlaktice. Samo je
ovla nazrela njegovo pobelelo, stegnuto lice kada se progurao do
Magnusa, sikui: Ostani uz nju! Tesa htede da se usprotivi, ali ju je
Magnus zgrabio i povukao kada je Vil ujurio u okraj, probijajui put do
sestre.
Sesili je pokuavala da odbije nekog ogromnog automatona
bavastog trupa sa dvema rukama na desnoj strani. Odustavi od
serafimskih maeva, mogla je da se brani samo kratkim maem. Kosa
poe da joj se rasipa kada je sunula napred da ubode stvorenje u rame.
Riknuo je poput bika i Tesa zadrhta. Boe, kakve samo zvukove
isputaju ova stvorenja; pre nego to ih je Mortmejn promenio, bila su
nema; bila su samo stvari, a sada su bia. Zlokobna, krvoedna bia.
Tesa je htela da se baci napred kada je automaton koji se borio sa njom
epao otricu Sesilinog maa i istrgao joj ga iz stiska, istovremeno i
nju samu povlaei ka sebi... ula je da je Vil vrisnuo sestrino ime...
Ali na to je jedan od Tihe brae uhvatio Sesili i gurnuo je u stranu. U
vrtlogu odore boje pergamenta, obrnuo se prema stvorenju isturivi
tap pred sebe. Kada je automaton nagrnuo na njega, brat je izbacio
batinu toliko brzo i estoko da je automaton odleteo unazad ulubljenih
grudi. Pokuao je da se opet pomeri, ali mu je telo bilo previe
izubijano. Ljutito je zazujao, kad Sesili, podigavi se bre-bolje na noge,
uzviknu upozorenje.
Neki drugi automaton pojavio se pored onog prvog. Kada se Tihi
brat okrenuo, drugi automaton mu je izbio batinu iz ruke, pa ga je
zgrabio, podigao od poda i obavio mu otpozadi metalne ruke oko tela u
nekoj vrsti grotesknog zagrljaja. Bratu spade kapuljaa i srebrnkasta
mu kosa bljesnu na priguenoj svetlosti odaje poput zvezda.
Tesi istoga trena sav vazduh izlete iz plua. Taj Tihi brat zapravo
bee Dem.

Dem!
Kao da joj se itav svet zaustavio. Svi su stali, ak i automatom,
sleeni u trenu. Tesa se zablenula na drugi kraj odaje u Dema, i on
pogleda nju. Dem, u odori boje pergamenta Tihe brae. Dem, ija
srebrnkasta kosa, sputena niz lice, bee proarana crnim vlasima.
Dem, iji obrazi behu prekriveni dvema istovetnim crvenim
posekotinama, po jednom na svakoj jagodici.
Dem, koji ne bee mrtav.
Prenuvi se iz utrnulosti i zateenosti, Tesa je ula da joj Magnus
neto govori, osetila je da pokuava da joj dohvati ruku, ali se otrgla od
njega ne bi li se bacila u mete. Viknuo je za njom, ali je ona samo
Dema videla - Dema kako hvata automatona za ruku kojom mu vrat
bee stegnut, neuspeno pokuavajui da prstima popusti glatki metal
oko sebe. Jo je jae stegnuo stisak i Demu je krv navrela u lice kada
poe da se gui. Izvukla je bode, maui njime pred sobom da proisti
put, ali je znala da je nemogue, znala je da nee na vreme stii do
njega...
Automaton je riknuo, pre nego to e se sruiti niice. Noge mu
behu glat preseene otpozadi, a kada je pao, Tesa je videla da se Vil
die iz unja sa dugakim maem u ruci. Posegnuo je prema
automatonu kao da bi mogao da ga uhvati i zadri, ali je ovaj ve
tresnuo o pod, delom preko Dema, kome se tap otkotrljao iz ruke.
Dem ostade da lei nepomino, prikovan golemim strojem preko
sebe.
Tesa je jurnula ka njemu, sagnuvi se da izbegne ispruenu ruku
jednog od mehanikih stvorenja. Zaula je Magnusa kako vie neto za
njom, ali se nije obazirala. Kada bi samo stigla do Dema pre nego to
zavri ozbiljnije ozleen, ili ak i smrskan - ali, dok je trala, neka joj
senka pade preko oiju. Naglo se zaustavivi, podigla je pogled u
iskeenog automatona koji je ispruio kandaste prste da je dohvati.

Od siline pada i teine automatona na leima Dem je ostao bez

vazduha u pluima kada je pao na pod gadno se ugruvavi. Naas mu se
zvezdice zarojie pred oima dok se, zgrenih grudi, borio da doe do
daha.
Pre nego to je postao Tihi brat, pre nego to su njegovoj koi
prineli prvi obredni no i usekli mu na lice pruge kojima otpoinje
postupak njegovog preobraaja, takav pad, takva ozleda, moda bi ga i
ubili. A sada je samo uvukao vazduh ponovo u plua, te poe da se
izvre ne bi li dosegnuo tap, iako ga je stvorenje i dalje stezalo oko
ramena...
A onda mu je neki drhtaj protresao telo, uz zveket metala o metal.
Dem je zgrabio tap i isturio ga navie da odbije automatonovu glavu
u stranu, oseajui da mu neko die gornji deo tela i sklanja ga sa njega.
utnuo je sa sebe teret koji mu je jo pritiskao noge, a kada se i njega
reio, ugledao je Vila kako klei pored njega na podu. Vilovo lice bee
belo poput pepela.
Deme, rekao je.
Sve se oko njih umirilo, poput procepa usred bitke, nekog
sablasnog zatija u kojem vreme nije teklo. Teina hiljadu stvari mogla
se uti u Vilovom glasu: neverica i zapanjenost, olakanje i izdanost.
Dem poe da se pridie na laktove kada Vilov ma, umazan crnim
uljem, sav izbrazdan, zvecnu o pod.
Ali, ti si mrtav, ree Vil, osetio sam kada si umro. Na to je
spustio ruku preko srca, na okrvavljenu koulju, gde mu se nalazila
parabatajska runa. Tu.
 Dem je bre-bolje posegnuo za Vilovom akom, pa ju je uhvatio i
pritisnuo prste svoga pobratima uz unutranju stranu svoga zgloba.
Pokuavao je da natera svoga parabataija da ga razume. Oseti mi bilo,
damar pod koom; Tiha braa imaju srca koja kucaju. Vilove se plave
oi razrogaie. Nisam umro. Promenio sam se. Da sam ikako mogao
da ti kaem... da je postojao neki nain...
Vil se zablenuo u njega, sav zadihan. Onaj automaton ogrebao mu je
jednu stranu lica. Krvario je iz nekoliko dubokih ogrebotina, to,
izgleda, nije uopte primeivao. Povukavi ruku iz Demovog stiska,
tiho je odahnuo. Roeddvun in meddivl dy fod wedi mynd am byth, ree.
Obratio mu se, ne razmiljajui, na velkom, ali je Dem ipak razumeo
njegove rei. Rune su Tihoj brai omoguavale da im nijedan jezik ne
bude nepoznat.
Mislio sam da si zauvek otiao.
Jo sam tu, ree Dem, a onda mu ugao oka zatrepta i on se hitro
okrenuo i obrnuo. Neka metalna sekira prosvirala je kroz vazduh na
mestu gde je upravo stajao, da bi zveknula o kameni pod. Automatoni
su ih opkolili u krugu zujeeg metala.
Vil se odmah naao na nogama sa maem u ruci, naslonili su se
jedno drugome lea o lea, i Vil ree: Nikakve rune ne deluju na njih;
mora ih sasei ivom silom...
To sam ve i sam shvatio, stegnuvi tap, Dem je snano
zamahnuo njime da odbaci jednog od automatona o oblinji zid.
Varnice mu poletee sa metalnog trupa.
Vil je nasrnuo maem, seckajui zglobna kolena drugih dvaju
stvorenja. Svia mi se taj tvoj prut, ree.
Ovo ti je tap, Dem je opet zamahnuo da bi postrance oborio jo
jednog automatona. Napravile su ga Gvozdene sestre, posebno za
Tihu brau.
Bacivi se napred, Vil je bez po muke presekao maem vrat drugog
automatona. Glava mu se skotrljala na pod, a kroz odseeni vrat izlete
mu meavina ulja i pare. Ma, prut svako moe da zailji.
Nije prut, ve tap!, ponovio mu je Dem, uhvativi krajikom oka
Vilov osmejak, hitar poput ive. Dem htede da mu uzvrati osmeh -
nekada bi mu se osmehnuo potpuno prirodno, ali je neto tokom
promene koja se desila u njemu stvorilo duboki otklon izmeu njega i
takvih jednostavnih smrtnikih gestova.
Odaja se pretvorila u gomilu uskomeanih tela i sevajueg oruja;
Dem nije jasno mogao da vidi nijednog drugog Senolovca. Bio je
svestan Vila pokraj sebe, kako pokuava da uskladi korak sa njim,
ispraajui svaki njegov udarac svojim. Dok je oko njih odzvanjao
metal, Dem je nekim skrivenim deliem sebe, deliem koji se bio
izgubio a da on to nije ni primetio, osetio zadovoljstvo to se jo
jednom bori pokraj Vila.
Ako ti tako kae, Demse, ree Vil, ako ti tako kae!

Tesa se naglo okrenula sa podignutim bodeom, da bi ga potom zarila

u metalni trup stvorenja. Seivo se probilo uz gadan zvuk cepanja,
propraen - i na to joj je srce zadrhtalo - jezivim smehom. Gospoice
Grej, obratio joj se neiji dubok glas, a kada je podigla pogled, ugledala
je glatko Armarosovo lice. Siguran sam da ste pametniji od toga.
Nijedno toliko malecno oruje ne moe da me proee, a nije ni da vi
imate snage za tako neto.
Tesa je zinula da vrisne, ali ju je zgrabio kandastim akama i
podigao, usput joj poklopivi usta rukom da joj prigui vrisak. U svoj toj
guvi u odaji i sevanju maeva i metala, videla je Vila kako rasparava
onog automatona koji se bio sruio preko Dema. Pruio je ruke da ga
pomeri, ba kada joj se Armaros proderao na uho: Moda jesam od
metala, ali imam srce demona, a moje demonsko srce prosto udi da se
najede vaeg mesa.
Armaros se okrenuo da ponese Tesu kroz mete, mada ga je ona
sve vreme utirala izmama. Mlatnuvi joj glavu u stranu, odrao joj je
kou na obrazu otrim prstima. Ne moete me ubiti, izustila je
nekako. Aneo koga nosim titi mi ivot...
A, pa ne. Istina je da vas ne mogu ubiti, ali vas mogu povrediti. I to
na najistananiji nain. Nemam telo kojim bih osetio zadovoljstvo, pa
mi je jedino zadovoljstvo nanoenje bola drugima. Dok vas taj va
aneo oko vrata titi - zajedno sa Magisterovim naredbama - moram
da se uzdrim, ali da va aneo izgubi mo - ako do toga ikada doe -
raskomadao bih vas svojim metalnim eljustima!
Sada su se ve nali van poprita borbe, da bi je demon odneo u
jednu od nia, delom skrivenu kamenim stubom.
Uradite to odmah. Radije bih umrla u vaim rukama, nego se udala
za Mortmejna.
Ne brinite, ree joj, a iako u njegovom glasu nije bilo daha, imala
je oseaj da joj njegove rei sleu na kou poput apata, te se najeila.
Povukao ju je u senku, steui joj ruke hladnim metalnim prstima kao
okovima. Postarau se da se i jedno i drugo desi.

Sesili je videla kako njen brat see automatona koji je napao brata
Zakariju. Tutnjava metala kada se niice sruio zamalo joj je probila
bubne opne. Krenula je prema Vilu, dohvativi bode sa opasaa, ali se
odmah zatim i spotakla kada joj se neto uhvatilo za gleanj i trglo je na
pod.
Pala je na kolena i laktove, te se izvila i videla da ju je epala
odseena ruka jednog od automatona. Odstranjena oko zgloba, uz crnu
tenost koja joj je trcala iz cevica koje virie kroz nazubljeni metal,
zarila joj je prste u opravu. Krenula je da se izvija i otima, udarajui je
noem dok joj prsti ne popustie, da bi na kraju tresnula o pod poput
mrtvog raka, blago se trui.
Zgroeno prostenjavi, nekako se pridigla, ali je tada otkrila da vie
ne vidi ni Vila ni brata Zakariju. Prostorijom je vladala mutna
pometnja. Videla je Gabrijela, lea o lea uz brata, uz gomilu mrtvih
automatona pod nogama. Gabrijelova oprava bee poderana na
ramenu, i pritom je i krvario. Siril je leao sklupan na podu. Sofi se
pomerila blie njemu, maui maem u irokom luku sa onim svojim
oiljkom upadljivim na bledom licu. Sesili nigde nije videla Magnusa, ali
je videla snop plavih iskrica u vazduhu koji je ukazivao na njegovo
prisustvo. A tu je bila i Bridet, koju je namah mogla da vidi izmeu
trupova mehanikih stvorenja u pokretu, kako maglovito vitla orujem,
rie kose poput vatrenog barjaka. A iza njenih nogu...
Sesili poe da se probija kroz masu prema njima. Negde na pola
puta bacila je bode da bi se dohvatila sekire duge drke koju je jedan
od automatona ispustio. Bila joj je neobino lagana u ruci, a onda ispod
nje izbi milozvuno krckanje kada je uspela da zabije seivo u grudi
mehanikog demona koji je pokuao da je epa, ali se ipak zavrteo
unatrake.
A onda je krenula da preskae skrhanu gomilu palih automatona, od
kojih je veina bila iseckana, razbacanih udova - meu njima se
zasigurno nalazio i trup ruke koja ju je bila zgrabila za gleanj. Na
samom kraju te hrpe nalazila se Bridet, skaui sa jedne strane na
drugu ne bi li odbila navalu mehanikih stvorenja koja su pretila da
nasrnu na arlotu i Henrija. Bridet je samo ovla pogledala Sesili kada
je mlaa devojka projurila pored nje da bi klekla pored elnice
Instituta.
arlota, apnula joj je Sesili.
arlota je podigla glavu. Lice joj je pobelelo od zaprepaenja,
enica toliko rairenih da se inilo da su u sebe progurale svetlosmeu
boju njenih oiju. Ruke je obavila oko Henrija, kome se glava mlitavo
njihala na njenom krhkom ramenu, ukrstivi mu ake oko grudi.
Izgledao je potpuno obamrlo.
arlota, ree Sesili ponovo. Ne moemo ih pobediti. Moramo da
se povuemo.
Ne mogu da pomerim Henrija!
arlota... njemu vie ne moemo pomoi.
Moemo, moemo, ree arlota izbezumljeno, jo uvek mogu da
mu opipam bilo.
Sesili je ispruila ruku ka njoj: arlota...
Nisam luda! iv je! iv je i neu ga ostaviti tu!
arlota, ali beba, ree Sesili. Henri bi eleo da se spasite. Neto
je zatreperilo u arlotinim oima i ona je jo jae stegla Henrija. Ne
moemo otii bez Henrija, rekla je. Ne moemo da otvorimo Prolaz.
Zarobljeni smo u ovoj planini.
Sesili se tiho ote uzdah. Na to nije ni pomislila. Srca joj posla jasnu
poruku kroz vene: Ima da izginemo! Svi emo da izginemo! Zato se
odluila na ovo? Gospode, ta li je samo uradila? Podigavi glavu,
krajikom oka ugledala je prepoznatljivi odsjaj neega plavo-crnog -
Vil? Plavo ju je podsetilo na neto - na varnice koje se ire iznad dima...
Bridet, rekla je, nai Magnusa.
Bridet je odmahnula glavom. Ostavim li vas, umreete za pet
minuta, rekla joj je. Kao da eli da joj to i doara, obruila je seivo na
automatona koji se zaleteo na njih lako kao da cepa drvca za potpalu.
Stvorenje se raspalo na obe strane, preseeno po sredini na dva
jednaka dela.
Ne razume, ree Sesili. Potreban nam je Magnus...
Tu sam. I zaista i jeste bio tamo, pojavivi se nad Sesili toliko
iznenadno i neujno da je zamalo vrisnula. Du kragne je imao dugaku
posekotinu, plitku ali krvavu. Veci su, izgleda, krvarili crvenom krvlju
isto kao i ljudi. Pogled mu se spustio na Henrija, na ta mu se licem
proirila neka jeziva, nedokuiva tuga. Izraz oveka koji je video na
stotine njih kako umiru, koji je gubio i gubio i gubio, i sad se opet
suoio sa gubitkom. Gospode, ree. Bio je dobar ovek.
 Ne, ree arlota. Kaem vam da sam mu napipala bilo... ne
priajte o njemu kao da ga vie nema...
Magnus je kleknuo ispruene ruke da dotakne Henrijeve kapke.
Sesili se zapitala da ne namerava moda da izgovori ave atque vale,
uobiajen poslednji pozdrav Senolovaca, ali je on umesto toga trgnuo
ruku nazad zakiljenih oiju. Tren kasnije prsti mu se naoe na
Henrijevom vratu. Promrmljao je neto na nekom jeziku koji Sesili nije
razumela, pa se pribliio da uhvati Henrijevu vilicu rukom. Usporeno,
ree, vie za sebe, usporeno, ali srce mu ipak kuca.
arlota se drhtavo zagrcnula: Rekoh ja vama.
Magnus ju je hitro pogledao. Jeste. Izvinite to vas nisam
posluao. Ponovo je spustio pogled na Henrija. A sada svi samo tiho!
Podigao je onu ruku koja mu nije bila prislonjena uz Henrijevo grlo, da
bi pucnuo prstima. Vazduh se oko njih istoga trena sabio i izobliio
poput starog stakla. vrsta se kupola pojavila iznad njih, zarobljavajui
Henrija, arlotu, Sesili i Magnusa unutar tihog svetlucavog balona.
Sesili je kroz njega mogla da vidi prostoriju oko njih, automatone usred
borbe i Bridet koja je sejala pusto i sa leve i sa desne strane seivom
umazanim crnim. A unutra sve bee tiho.
Hitro je pogledala Magnusa: Podigli ste zatitni zid.
Da. Panju je usmerio na Henrija. Tako je.
Zar niste mogli da ga dignete i drite oko svih nas? Da nas sve
zatitite?
Magnus je odmahnuo glavom. Za arolije je potrebna energija,
malecka. Mogao bih da podignem takvu zatitu oko svih samo
nakratko, a im bi pala, obruili bi se na nas. Nagnuo se, apui neto,
i plave mu iskrice poletee sa vrhova prstiju na Henrijevu kou. inilo
se da te svetlo plave varnice uranjaju u nju, da potpale neku vrstu vatre
u Henrijevim venama, jer, kao da je Magnus taknuo ibicom jedan kraj
trafte od baruta, vatreni snopovi buknue mu uz ruke irei se i
prema vratu i licu. arloti, koja ga je pridravala, ote se dah kada mu se
telo zgrilo i glava trgla.
Henriju se oi najednom otvorie. Bile su zamuene istom plavom
vatrom koja mu je gorela venama. S... ..., glas mu bee promukao, ta
se desilo?
arlota je briznula u pla. Henri! Oh, moj dragi Henri! Stegnuvi
ga, poela je izbezumljeno da ga ljubi, a on joj je upleo prste kroz kosu i
zagrlio je, te Magnus i Sesili skrenue poglede.
Kada je arlota konano pustila Henrija, i dalje mu apui i
milujui kosu, pokuao je da se pridigne, ali se odmah opet srozao.
Usmerio je oi u Magnusove. Magnus je na to sklonio i oborio pogled, i
kapci mu se spustie, i to ne samo zbog umora. Ve zbog neega zbog
ega se Sesili srce steglo.
Henri, ree arlota, zvuei pomalo uplaeno, mnogo te boli?
Moe li da ustane?
Malo me boli, ree Henri, ali ne mogu da ustanem. Uopte ne
oseam noge.
Magnus je i dalje zurio u pod. ao mi je, ree. Neke stvari ni
arolije ne mogu da srede, neke povrede se ne mogu reiti arolijama.
Bilo je grozno videti izraz na arlotinom licu. Henri...?
AH ipak mogu da otvorim Prolaz, prekinuo ju je Henri. Krv mu je
potekla sa ruba usana; obrisao ju je rukavom. Moemo da pobegnemo
odavde. Moramo se povui. Pokuao je da se okrene, da se osvrne oko
sebe, ali se trgnuo, sav bled. ta se deava?
Brojano smo daleko nadjaani, ree Sesili. Svi se bore da spasu
ivote...
Da spasu ivote, ali ne i da pobede?, upita Henri.
Magnus je odmahnuo glavom. Ne moemo pobediti. Nema nade.
Previe ih je.
A Tesa i Vil?
Vil ju je pronaao, ree Sesili. Tu su, u prostoriji.
Henri je sklopio oi da duboko udahne, pa ih je opet otvorio. Ve su
poele da gube plavu nijansu. Onda moramo da otvorimo Prolaz. Ali
prvo moramo da obavestimo sve - da ih odvojimo od automatona kako
nas Prolaz ne bi sve usisao nazad na Institut. Poslednje to nam sada
treba jeste da neke od tih paklenih naprava zavre u Londonu.
Pogledao je Magnusa: U depu kaputa. Kada je Magnus pruio ruku,
Sesili je videla da mu blago drhti. Bilo je jasno da je napor odravanja
zatitnog zida oko njih polako odneo svoj danak.
Izvukao je ruku iz Henrijevog depa sa nekom zlatnom kutijicom,
bez vidljivih arkica ili poklopca.
Henri je jedva izgovorio sledee rei: Sesili... uzmi je, molim te.
Uzmi je i baci. Najjae i najdalje to moe.
Magnus je pruio kutijicu Sesili drhtavim prstima. Bila joj je topla u
ruci, mada nije znala da li je to zbog topline unutar nje ili to je bila u
Henrijevom depu.
Pogledala je Magnusa. Lice mu je bilo iznureno. Sputam zid, sada,
ree, bacite je, Sesili!
 Podigao je ruke. Varnice zaprtae oko njih; zid je zablistao i
nestao. Sesili je zamahnula rukom da baci kutiju.
Naas se nita nije deavalo. A onda je dolo do priguenog praska -
kao da se zvuk sabio na unutra, kao da je sve u sobi krenulo niz
ogroman odvod. Sesili pue neto u uima, te se bacila na pod
pokrivajui glavu rukama. Magnus se takoe naao na kolenima i oni se
skupie jedni oko drugih kada je neto nalik masivnom vetru zaduvalo
prostorijom.
im je vetar zahuao, tom se zvuku pridruio i zvuk gnjeenja i
cepanja metala kada mehanika stvorenja u prostoriji poee da se
teturaju i posru. Sesili je videla kako Gabrijel odskae sa puta nekom
automatonu koji mu se sruio pred nogama, grei se i koprcajui
gvozdenim rukama i nogama kao da ga je spopao neki napad. Oi joj
odletee ka Vilu i Tihom bratu pored kojeg se borio, kojem je sada
kapuljaa bila sputena. Sesili je ak i usred svega to se deavalo
osetila nalet zaprepaenja. Brat Zakarija bio je zapravo... Dem! Znala
je ona, svi su znali, da je Dem otiao u Tihograd da postane Tihi brat,
pa makar usput umro, ali da bi mu bilo dovoljno dobro da se sada nae
tu, pored njih, da se bori uz Vila kao nekada, da bi imao snage....
Zau se tresak kada se jedno mehaniko udovite skljokalo izmeu
Vila i Dema, nateravi ih da odskoe jedan od drugog. Vazduh je
mirisao na vazduh uoi oluje.
Henri..., arloti je kosa letela svuda preko lica.
Henriju se lice steglo od bola. To je... to je neka vrsta Piksisa. Koja
odvaja demonske due od tela. Pre smrti. Nisam imao vremena... da ga
usavrim. Ali mi se inilo da je vredno truda.
Magnus se pridigao na noge. Glas mu se digao iznad zvuka lomljenja
metala i piskavih vrisaka demona. Ovamo! Svi! Senolovci, ovamo!
Bridet nije naputala svoje mesto, jo se uvek borei protiv dvaju
automatona kojima pokreti postae trzavi i neusklaeni, ali su ostali
potrali ka njima: Vil, Gabrijel... ali Tesa, gde je Tesa? Sesili je primetila
da je i Vil uoio Tesino odsustvo u istom trenutku kada i ona; okrenuo
se, i dalje drei Dema oko ruke, da plavim oima osmotri sobu. Videla
je da je izgovorio Tesa, mada nije mogla nita da uje zbog sve jaeg
huka vetra i zveketa metala...
Stojte!
Neka srebrnkasta svetlost sevnu nadole nalik munji sa vrha kupole
i bljesnu po sobi nalik vatrometu. Vetar se umirio i prekinuo, i sobom
odjeknu tiina.
 Sesili je podigla pogled. Na galeriji na sredini kupole stajao je neki
ovek u fino skrojenom crnom odelu, ovek kojeg je smesta
prepoznala.
Mortmejn.

Stojte!
Glas mu je odjeknuo prostorijom, i Tesu podioe marci.
Mortmejn. Prepoznala je njegov govor, njegov glas, iako nije videla
nita zbog kamenog stuba koji je skrivao niu u koju ju je Armaros bio
uvukao. Taj demonski automaton uopte nije poputao stisak oko nje,
ak i kada je neki prigueni prasak pretresao sobu propraen otrim,
ibajuim vetrom koji je zaduvao pored nie, ostavljajui ih nedirnute.
A onda je usledilo zatije i Tesa je oajniki poelela da se otrgne
metalnim rukama to je drahu, da istri u sobu i proveri da joj nisu
neki od prijatelja, neki od ljudi koje je volela, povreeni, ili ak i ubijeni.
Meutim, otimati se njegovom stisku bilo je kao otimati se zidu. No,
ipak ga je utnula nogama, taman kada je Mortmejnov glas ponovo
odjeknuo prostorijom:
Gde je gospoica Grej? Dovedite mi je!
Armaros na to zatutnja, te se odmah i pokrenuo. Podigavi Tesu za
ruke, izneo ju je iz nie u glavnu prostoriju.
A tamo, poprite haosa. Automatom su stajali ukipljeni, gledajui u
svoga gospodara. Mnogi su ostali srueni na podu, ili iseckani na
komade. Pod bee klizav od meavine krvi i ulja.
Na samoj sredini prostorije u krugu stajahu Senolovci i njihova
pratnja. Siril je kleao na podu, sa otkinutim paretom krvave tkanine
obavijenim oko noge. Henri se nalazio blizu njega, napola sedei,
napola leei u arlotinom naruju. Bio je bled, krajnje bled... Tesine oi
pronaoe Vilove ba kada je podigao glavu i ugledao je. Licem mu je
proleteo izraz neverice, da bi odmah zatim krenuo prema njoj. Dem ga
je uhvatio za rukav. I njegove su oi bile uperene u Tesu; razrogaene,
crne, prestravljene.
Skrenula je pogled od obojice, gore ka Mortmejnu. Stajao je uz
ogradu gornje galerije, kao propovednik za predikaonicom, gledajui ih
sa podsmehom. Gospoice Grej, ree, lepo od vas to ste nam se
pridruili.
Pljunula je, osetivi krv u ustima na mestu gde joj je automaton
prstima ogrebao obraz.
Mortmejn je nakrivio obrvu. Spusti je, ree Armarosu. Dri je za
ramena.
Demon ga je posluao, tiho se nasmejavi. im je izmicama
dotakla pod, Tesa je ispravila kimu i podigla glavu da bi prostrelila
Mortmejna ljutitim pogledom. Nije dobro videti nevestu pre svadbe,
rekla mu je.
Tako je, ree Mortmejn. Ali, za koga nije dobro?
Tesa se nije osvrtala oko sebe. Prizor tolikog broja automatona i
skromne druine Senolovaca koja je jedina stajala pred njima bee
odve muan. Divovi su vam ve provalili u utvrenje, rekla mu je.
Doi e i drugi za njima. Stutie se na vae automatone da ih unite.
Predajte se smesta i moda sauvate ivot.
Mortmejn se nasmejao zabacivi glavu. Svaka ast, gospo, ree.
Stojite tu poraeni, a ipak traite moju predaju.
Nismo mi poraeni..., otpoe Vil, i Mortmejn je odmah prosiktao
kroz zube tako da se zaulo po itavoj prostoriji. Automatoni svi
najednom okrenue glave prema Vilu - zastraujue usklaeno.
Da nisi pisnuo, Dive, ree mu Mortmejn. Sledei put kada neko od
vas progovori, poslednji put ete udahnuti vazduh.
Pustite ih, ree Tesa. Ovo nema nikakve veze sa njima. Pustite ih,
a mene zadrite.
Nemate vi ime da se pogaate, ree Mortmejn. Greite ako
mislite da ostali Senolovci stiu da vam pomognu. U ovom trenutku
veliki deo moje vojske satire va Savet. Tesa je ula da se arloti oteo
uzdah na to, kratko, prigueno. Ba je bilo mudro od Divova da se tako
zgodno okupe na jednom mestu da ih mogu zbrisati jednim potezom.
Molim vas, ree Tesa. Odustanite od napada. Vaa mrnja prema
Divovima jeste osnovana. Ali, ukoliko svi pomru, ko e nauiti neto iz
vae osvete? Ko e ostati da se iskupi? Ako ne bude bilo nikoga da
naui neto iz prolosti, nee biti nikoga ni da dalje prenese naueno.
Pustite ih da ive. Da prenesu vau lekciju u budunost. Neka to bude
vae zavetanje.
Zamiljeno je klimnuo glavom, kao da odmerava njene rei.
Potediu ih - ali u ih ostaviti tamo, kao nae zatoenike. Njihovo e
vas zatoenitvo uiniti prijatnijom i poslunijom, glas mu se
zaotrio, jer ih volite, a ako ikada makar i pokuate da pobegnete, sve
u ih pobiti! Zastao je. ta velite, gospoice Grej? Bio sam vrlo
velikoduan, dugujete mi zahvalnost.
 Jedini zvuk u prostoriji bee kripanje automatona i dobovanje krvi
u Tesinim uima. Sada joj je bilo jasno ta su znaile rei gospoe Blek
u koiji. A to vie znate o njima, to ste im naklonjeniji, to ete biti
uinkovitiji kao oruje koje e ih pokositi. Tesa ne samo da je postala
jedan od Senolovaca, ve je skoro i postala ista kao oni. Volela ih je,
brinula je za njih, a Mortmejn e iskoristiti svu tu ljubav i brigu da je
pokori svojoj volji. Spasi li ove koje voli, osudila bi sve ostale na
propast. Ali da osudi Vila, Dema, arlotu, Henrija, Sesili i ostale na
smrt bee joj potpuno nezamislivo.
Dobro. ula je da je Dem, ili moda pak Vil, prigueno prostenjao.
Dobro, prihvatam ponudu. Podigla je pogled: Kaite demonu da me
pusti, i popeu se gore.
Videla je da je Mortmejn na to skupio oi. Ne, ree. Armarose,
donesi je ovamo.
Demon joj je jo jae stegao ruke; Tesa je bolno stisnula zube. Kao
da saosea sa njom, mehaniki aneo joj je zatreperio oko vrata.
Retko se ko moe pohvaliti da ga aneo uva. Ali ti moe.
Ruka joj odlete do grla. Aneo kao da joj je podrhtavao pod prstima,
kao da die, kao da pokuava da joj neto saopti. Stegla je aku oko
njega i vrhovi njegovih krila usekoe joj se u dlan. Prisetila se svoga
sna.
Ovako izgleda?
Ti vidi samo deli onoga to jesam. U svom pravom obliju, ja sam ti
smrtonosno velianstven.
Armaros je opet sklopio ake oko Tesinih ruku.
Va mehaniki aneo sadri u sebi deli aneoske due, rekao joj je
Mortmejn onomad. Prisetila se belog zvezdastog otiska koji je
mehaniki aneo ostavio na Vilovom ramenu. Prisetila se glatkog,
predivnog, nepominog lica anela, hladnih ruku to je uhvatie kada je
ispala iz koije gospoe Blek prema uzburkanoj vodi ispod nje.
Demon poe da je die.
Tesa se setila svoga sna.
Duboko je udahnula. Nije znala da li je to to namerava da uradi
uopte mogue, ili je naprosto suludo. Kada ju je Armaros podigao,
zamurila je da posegne mislima, da posegne u mehanikog anela.
Nekoliko je trenutaka tumarala kroz tamu, a onda i kroz neki sivkasti
meuprostor, traei svetlo, iskru ive due, onaj ivot...
I eto ga, iznenadni plamen, buktinja, blistavija od bilo koje iskre
koju je ikada ranije videla. Posegnula je za njom, da se obavije oko nje,
oko snopova usijane vatre koja joj je pekla i palila kou. Glasno je
vrisnula...
I onda se preobrazila.
Usijana joj vatra pokulja kroz vene. Sunula je navie, i oprava poe
da joj se kida, cepa i spada sa nje, uz blistavu svetlost svuda oko nje.
Pretvorila se u vatru. U zvezdu repaticu. Armarosove ruke strgnue joj
se sa tela - i on se neujno istopio i rasplinuo, spren nebeskom vatrom
koja je plamtela kroz Tesu.
Letela je - letela navie. Ne, dizala se, rasla. Kosti joj se izduie i
rairie, poput mree koju neko razvlai i uzdu i popreko, rastui
nezamislivom brzinom. Koa joj se pozlatila, rasteui se i kidajui dok
je letela navie poput stabljike arobnog pasulja iz one stare bajke, a
svuda gde bi joj se koa pocepala zlatni bi ihor potekao iz rana.
Kovrde nalik ostrucima usijanog belog metala nikoe joj iz glave da
joj obaviju lice. A sa lea joj iskoie krila - golema krila, vea nego u
bilo kakve ptice.
Pretpostavljala je da bi trebalo da bude prestravljena. Spustivi
pogled, videla je da Senolovci zure u nju, zabezeknuti. itava je
prostorija bila ispunjena zaslepljujuom svetlou koja je isijavala iz
nje. Postala je Iturijel. Boanski plam anela buktao je u njoj, palei joj
kosti, pekui joj oi. Ali je ona oseala elinu smirenost.
Sada se ve nala na visini od sedam-osam metara. Nala se oi u
oi sa Mortmejnom, koji se ukipio u strahu, drei se rukama za ogradu
doksata. Mehaniki je aneo, na kraju krajeva, ipak bio njegov dar
njenoj majci. Mora da nikada nije ni pomislio da bi bio ovako
upotrebljen.
Nemogue, ree promuklo, nemogue...
Vi ste zatoili nebeskog anela, ree Tesa, mada se nije radilo o
njenom glasu, ve je Iturijel govorio kroz nju. Glas mu je odjeknuo
njenim telom kao zvonjava gonga. Zapitala se, kao kroz maglu, da li joj
srce kuca - da li aneli uopte imaju srca? Nee li je ovo ubiti? Ako je i
ubije, vredelo bi. Pokuali ste da stvorite ivot. Za ivot su nadlena
nebesa. A nebesa ne gledaju blagonaklono na uzurpatore.
Okrenuvi se, Mortmejn je potrao. Ali bio je spor, svi ljudi su spori.
Tesa je ispruila ruku, Iturijelovu ruku, da ga epa u trku i podigne sa
poda. Vrisnuo je kada ga je aneoski stisak oario. Koprcao se, ve
gorei, kada je Tesa stegnula stisak da mu smrska telo i pretvori ga u
zgnjeenu smeu od skerletne krvi i belih kostiju.
Popustila je prste. Mortmejnovo smodeno telo ispade i tresnu o
pod meu njegove automatone. Neto se zatreslo, zaula se stravina
kripa metala, kao da se neka zgrada rui, i automatom krenue da se
rue, jedan po jedan, niice na zemlju, beivotni bez njihovog Magistera
da ih pokree. Vrt metalnog cvea, to poe da se sui i vene jedno po
jedno, a Senolovci stajahu meu njima, zapanjeno zagledajui oko sebe.
A onda je Tesa shvatila da ipak jo uvek ima srce, jer joj je poskoilo
od radosti videvi ih ive i zdrave. Ali kada je posegnula ka njima
zlatnim rukama - jednom sada umrljanom skerletom, Mortmejnovom
krvlju pomeanom sa Iturijelovim zlatnim ihorom - oni se povukoe od
jarke svetlosti oko nje. Ne, ne, htela im je rei, ne bih vas ja nikada
povredila, ali rei ne izaoe iz nje. Nije mogla da progovori, jara bee
prevelika. Sa mukom je pokuala da se vrati u sebe, da se opet
preobrazi u Tesu, ali se izgubila u vatrenoj buktinji, kao da je upala u
samo sredite Sunca. Plamen bolno prasnu u njoj i ona oseti da pada sa
mehanikim anelom poput usijanog lasa oko vrata. Molim te,
pomislila je, ali je sve oko nje gorelo i plamtelo, i ona je obamrlo
potonula u svetlost.
 22.
DOK GOD TRUBA GRMI

Jer dok god truba nebeska grmi,

dua se od tela odvojit moe,
al ne i mi jedno od drugog.
Aldernon arls Svinbern, Laus Veneris

Mehanika stvorenja posegnue ka Tesi iz crne sumaglice. Vene joj

vatrom ispunjene behu, a kada je pogledala dole, koa joj bee ispucala,
prekrivena plikovima, zlatni joj je ihor u potocima curio niz ruke.
Videla je beskrajna polja nebeska, videla veno zapaljeno nebo u
plamenu kakav bi svako ljudsko bie zaslepeo. Videla je oblake srebrne,
rubova otrih poput britvi, i osetila ledenu pusto to izdubi srca
aneoska.
Tesa, bee to Vil; njegov bi glas bilo gde prepoznala. Tesa,
probudi se, probudi se. Tesa, molim te.
ula je patnju u njegovom glasu, te poele da ga dohvati, ali kada je
podigla ruke, vatra se razbuktala da joj oprlji prste. Ruke joj se
pretvorie u pepeo i rasue na vrelom vetru.

Tesa se prevrtala na svom krevetu u grozniavom bunilu i komarima.

Posteljina, izguvana oko nje, bila joj je natopljena znojem koji joj je i
kosu slepio za slepoonice. Koa joj, oduvek bleda, postade gotovo
providna, pokazujui itav splet vena odozdo, i obrise kostiju.
Mehaniki aneo visio joj je oko vrata; tu i tamo bi ga uhvatila, pa bi
vrisnula izgubljenim glasom, kao da sam taj dodir bee bolan.
Strano se pati, arlota je nakvasila krpu hladnom vodom da je
spusti na Tesino vrelo elo. Devojka je na to tiho prostenjala bunei se,
ali nije odgurnula arlotinu ruku od sebe. arlota bi najradije pomislila
da to bee zato to su joj hladne obloge pomagale, ali je znala da je
mnogo verovatnije da je Tesa sada ve naprosto preiznurena. Zar ne
moemo nita drugo da uinimo?
Aneoska vatra joj naputa telo, brat Enoh ree sablasnim
viesmernim apatom, stojei uz arlotu. Trebae onoliko vremena
koliko bude trebalo. Ali e se osloboditi bola kada sve proe.
Ali preivee?
Pa, preivela je ve ovoliko, Tihi brat ree sumorno. Vatra je ve
trebalo da je ubije. Ubila bi svakog obinog oveka. No, ona je delom
Senolovac, delom demon, i pritom ju je uvao aneo za ijom je vatrom
posegnula. titio ju je ak i u onim poslednjim trenucima kada je buknuo i
spalio sopstveno telesno oblije.
arlota se nije mogla otrgnuti prizoru krune odaje pod Kader
Idrisom, i Tese kako istupa i pretvara se od devojke u plamen da bi
planula u vatrenom snopu, kose pretvorene u iskriave pramenove
jezivo zaslepljujueg sjaja. uei na podu pokraj Henrijevog tela,
arlota se zapitala kako i sami aneli mogu tako da zaplamte i ostanu
ivi.
Nakon to ju je aneo napustio, Tesa se sruila, odee iskidane u
froncle i koe prekrivene tragovima opekotina. Nekoliko je Senolovaca
pohitalo ka njoj kroz poruene automatone, mada je arlota sve to
mutno zapamtila - taj je prizor gledala oima pomuenima strahom za
Henrija: Vil je podigao Tesu u naruje; Magisterovo utvrenje poelo je
da se zatvara samo od sebe za njima, vrata krenue da lupaju jedna po
jedna dok su jurili hodnicima uz Magnusovu plavu vatru da im osvetli
put na sigurno. Pa onda, otvaranje drugog Prolaza. Jo Tihe brae to ih
ekahu na Institutu, unakaenih ruku i lica, koji odgurnue arlotu u
stranu da bi se okupili oko Henrija i Tese. Vil se bio okrenuo prema
Demu, potresen. Pruio je ruku prema svom parabataiju.
Demse, rekao mu je. Ti moe da dozna... ta joj rade... da li e
preiveti...
Meutim, brat Enoh je na to stao izmeu njih. On se vie ne zove
Dems Karsters, rekao mu je, ve Zakarija.
A onda, izraz Vilovog lica, i kako je spustio ruku. Moe on da govori
i u svoje ime.
Meutim, Dem se samo okrenuo, okrenuo i udaljio se od njih,
udaljio sa Instituta, a Vil ga je u neverici gledao kako odlazi, pa se
arlota prisetila kako su se prvi put upoznali: stvarno umire? ao mi je.
 Upravo im je Vil, i dalje delujui zapanjen i zgranut, svima, drhtavim
glasom, objasnio Tesinu priu: ulogu njenog mehanikog anela,
povest nesrenih Starkvedera, i neuobiajen nain Tesinog zaea.
Alojzije je bio u pravu, razmiljala je arlota. Tesa jeste bila njegova
praunuka. Potomak kojeg nikada nee ni upoznati, budui da je ubijen
tokom pogroma Saveta.
arlota se nije mogla otrgnuti pomisli na to kako im je samo bilo
kada su se vrata Venice otvorila da bi unutra pokuljali automatoni.
lanovi Saveta nisu morali da dolaze nenaoruani, ali ipak nisu bili
spremni za borbu. I pritom se veina Senolovaca nikada pre toga i nije
suoila sa automatonom. Najeila se im je zamislila taj pokolj.
Potresao ju je broj izgubljenih meu Senolovcima, mada bi bio i mnogo
vei da se Tesa nije onako rtvovala. Svi su automatoni popadali sa
Mortmejnovom smru, ak i oni u venici, pa je veina Senolovaca ipak
preivela, mada je bilo tekih gubitaka... meu kojima i sam Venik.
Delom demon, delom Senolovac, promrmljala je arlota sada,
gledajui u Tesu. ta bi onda ona bila?
Divovska krv preovladava. Nova vrsta Senolovca. Novo ne mora uvek
biti loe, arlota.
Upravo su zbog te divovske krvi i otili toliko daleko da ak
pokuaju sa isceljujuim runama na Tesi, ali su joj se rune naprosto
utopile u kou i nestale, kao rei ispisane po vodi. arlota je sada
ispruila ruku da takne Tesu po kljunoj kosti, gde joj je runa i bila
ispisana mastilom. Koa joj je bila odve vrela na dodir.
Njen mehaniki aneo, primetila je arlota, prestao je da
otkucava.
Napustilo ga je aneosko prisustvo. Iturijel je osloboen, a Tesa
nezatiena, mada, uz Magistera mrtvog, i s obzirom da je i sama Div,
verovatno e biti dobro. Dok god ne pokua da se i po drugi put pretvori u
kakvog anela. To bije ve zasigurno usmrtilo.
Postoje i druge opasnosti.
Svi se suoavamo sa opasnostima, ree brat Enoh, istim smirenim,
neuzdrmanim mentalnim glasom koji je upotrebio kada joj je rekao da
e Henri preiveti, ali nikada vie nee hodati.
Tesa se promekoljila na krevetu, zavapivi promuklim glasom. U
snu je, jo od bitke, dozivala imena. Dozivala je Nejta, tetku i arlotu.
Deme, apnula je sada, usplahireno steui prekriva.
arlota se okrenula od Enoha da opet dohvati hladnu oblogu i
spusti je Tesi preko ela. Znala je da ne treba da pita, ali...
 Kako je on? Na Dem? Da li se... prilagodio Bratstvu?
Osetila je Enohov prekor. Znate da vam tako neto ne mogu rei. Nije
vie va Dem. Sada je brat Zakarija. Morate ga zaboraviti.
Da ga zaboravim? Ne mogu ja njega zaboraviti, ree arlota. Nije
on kao vaa druga braa, Enoe. Znate i sami.
Obredi kojima se postaje Tihi brat spadaju u nae najskrivenije tajne.
Pa, ne pitam ja vas za vae obrede, ree ari ota. Ali sam isto tako
svesna da veina Tihe brae prekine svaku vezu sa svojim smrtnikim
ivotima pre nego to stupe u Bratstvo. A Dems to nije mogao da
uradi. Jo ga tota spaja sa ovim svetom. Pogledala je u Tesu, kojoj su
kapci treperili pri svakom oteanom udisaju. To je ta spona koja ih
meusobno spaja, i ako ne bude valjano prekinuta, plaim se da bi
oboma mogla da nakodi.

Evo je, stie radost moga srca,

da je daak prozranog snopa
srce bi je ulo i poelo da kuca.
Da se miljama pod zemljom zakopa
prah bi je moj uo i poeo da kuca.
Da bdim zakopan ispod njenih stopa,
beharom i bojom da prti i puca
stalo bi ovo srce moje kao iz topa.

Ma, idi, molim te, ree Henri iznervirano, podiui rukave svoje
koulje za spavanje uflekane mastilom. Zar ba ne moe da ita
togod veselije? Neto o nekoj finoj arki?
Ovo ti je Tenison, ree Vil kod kamina, sputajui stopala sa
otomana. Nalazili su se u dnevnoj sobi, Henri je sedeo u stolici
primaknut vatri sa sveskom otvorenom u krilu. I dalje je bio bled, kao
to je bio jo od bitke na Kader Idrisu, mada je boja polako poela da
mu se vraa. Dobro e ti doi za um.
Henri nije stigao da mu odgovori, poto se vrata otvorie, da bi
arlota ula unutra, delujui umorno, ipkanih rukava vreaste haljine
nakvaenih vodom. Vil je odmah odloio knjigu, a i sam Henri
znatieljno je podigao glavu od sveske.
arlota je bacila pogled na jednog, pa na drugog, primetivi i knjigu
na stoiu pokraj srebrnog servisa za aj. itao si Henriju, Vile?
Jeste, neke grozote, sve neku poeziju, Henri je u jednoj ruci imao
pero, i papire ratrkane po ebencetu koje mu bee prebaeno preko
kolena.
Henri je sa njemu svojstvenom staloenou primio vesti da mu
ak ni leenje kod Tihe brae nee omoguiti da ponovo prohoda. Kao i
sa reenou da obavezno sebi napravi kolica, nalik stolici na
tokovima ali mnogo bolja, koja bi se sama kretala uz niz drugih
posebnih dodataka. vrsto je odluio da e moi da se penje i sputa
stepenitem, kako bi i dalje mogao da se bavi svojim izumima u
kosturnici. Osmiljavao je nacrte kolica itav taj sat dok mu je Vil itao
Mod, ali Henrija poezija ionako nikada nije posebno zanimala.
Pa, sad si osloboen dunosti, Vile, a ti si, Henri, osloboen od
dodatnog itanja poezije, ree arlota. Ako hoe, duo, mogu ti
pomoi da sakupi beleke... Provukavi se iza muevljeve stolice,
sagnula mu se preko ramena da mu pomogne da sakupi ratrkane
papire na jednu urednu hrpu. Usput ju je uhvatio oko ruke i pogledao ju
je - pogledom tolikog poverenja i divljenja da se Vil osetio kao da mu se
siuni noii zabadaju u kou.
A nije da je zamerao arloti i Henriju na njihovoj srei - daleko od
toga. Ali bi odmah pomislio na Tesu. Na nade koje je nekada gajio i
kasnije potisnuo. Zapitao se da li je ona njega ikada tako gledala. On je
mislio da nije. Toliko se samo trudio da uniti njeno poverenje, a mada
je sada jedino prieljkivao priliku da ga ponovo izgradi kod nje, ipak se
nije mogao oteti strahu da...
Odbacivi sumorne misli, digao se na noge, nameravajui da im
kae da ide da vidi Tesu. Pre nego to je uspeo bilo ta da kae, zaulo
se kucanje na vratima i Sofi je ula unutra, izgledajui neobjanjivo
napeto. Njena napetost razjanjena je sekund kasnije, kada je Istrailac
uao za njom u sobu.
Vil, naviknut da ga via u zvaninoj odori na zasedanjima Saveta,
gotovo da nije prepoznao tog strogog oveka u sivom aketu i crnim
pantalonama. Na obrazu je imao sve oiljak koji ranije nije bio tamo.
Istraioe Vajtlo, arlota se uspravila, najednom uozbiljena.
emu dugujemo ovu ast?
arlota, ree Istrailac ispruivi ruku. Drao je neko pismo,
zapeaeno tambiljem Saveta. Doneo sam vam poruku.
arlota ga je zbunjeno pogledala: Niste je mogli poslati potom?
Ovo je pismo od najvee vanosti. Krajnje je bitno da ga smesta
proitate.
arlota je polagano ispruila ruku da ga primi. Htela je da ga otvori
prstom, ali se namrtila i otila na drugi kraj sobe po no za otvaranje
pisama na stolu. Vil je iskoristio priliku da se kriom zagleda u
Istraioca. ovek je namrgoeno gledao arlotu, uopte se ne obazirui
na Vila. Nehotice se zapitao da li je taj oiljak na Istraioevom obrazu
uspomena iz borbe u Venici sa Mortmejnovim automatonima.
Vil je tada bio uveren da e svi skupa izginuti, tamo pod planinom,
sve dok Tesa nije zasijala u punom aneoskom bletavilu i pokosila
Mortmejna kao kada munja sasee drvo. Bilo je to neto najudesnije
to je ikada video, ali je zauenost ubrzo nestala pred uasnutou
kada se Tesa strmoglavila nakon Preobraaja, krvava i bez svesti ma
koliko da su pokuavali da je probude. Magnus je, i sam iscrpljen, jedva
nekako uspeo da otvori Prolaz nazad na Institut, uz Henrijevu pomo, a
Vil se svega nakon toga seao samo maglovito - iscrpljenosti, krvi i
straha, jo Tihe brae koja behu pozvana da se pobrinu za ranjene, i
novosti koje im pristigoe iz Saveta o svima koji su pobijeni u boju pre
nego to su se automatoni raspali po Mortmejnovoj smrti. I Tese - Tese
koja nije progovarala, koja se nije budila - kako je Tiha braa odnose u
njenu sobu, a on nije mogao sa njom. Poto joj nije bio ni brat ni mu,
mogao je samo da stoji i zuri za njom, steui i oputajui okrvavljene
ake. Nikada se nije oseao bespomonije.
A kada se okrenuo da pronae Dema, da podeli svoje strepnje sa
jedinom osobom na svetu koja je volela Tesu isto koliko i on - Dem je
bio otiao, vratio se nazad u Tihograd po naredbi Brae. Otiao je, a da
se ni pozdravio nije.
Mada je Sesili pokuala da ga umiri, Vil se strano naljutio - na
Dema, a i na Savet i na samo Bratstvo, to su dopustili Demu da
postane Tihi brat, mada je Vil bio svestan da to bee nepravedno sa
njegove strane, da je to ipak bio Demov izbor, kao jedini nain da
ostane u ivotu. No, Vil je jo od povratka na Institut oseao simptome
morske bolesti - kao da je godinama bio usidreni brod koji je potom
puten da pluta noen talasima, nemajui pojma u kom pravcu da
zaplovi. A Tesa...
Zvuk cepanja papira prenuo ga je iz razmiljanja kada je arlota
otvorila pismo i proitala ga, na ta joj sva boja nestade iz lica.
Podigavi oi od njega, zagledala se u Istraioca. Je li ovo neka vrsta
ale?
Istrailac se jo vie namrgodio. Nije nikakva ala, uveravam vas.
Imate li odgovor?
Loti, ree Henri, gledajui u enu sa ljubavlju i napetou koje su
mu izbijale ak i iz upavih pramenova rie kose. Loti, ta je bilo, ta
nije u redu?
Pogledala je njega, pa onda opet Istraioca. Ne, ree. Zasad
nemam odgovor.
Savetu nije nameta da..., otpoeo je, ali se onda uinilo da je prvi
put spazio Vila. Ako bih mogao da popriam nasamo sa vama,
arlota?
arlota se na to gordo ispravila: Neu oterati ni Vila ni Henrija iz
sobe.
Na to meusobno ukrstie mrke poglede. Vil je bio svestan da ga
Henri napeto posmatra. Nakon arlotinog razmimoilaenja sa
Venikom, i Venikove smrti, svi su ustreptalo ekali da Savet donese
neku vrstu osvetoljubive presude. Imali su utisak da im Institut izmie
iz ruku. Vil je to sada tano video po arlotinim drhtavim rukama i
stegnutim usnama.
Najednom je zaalio to Dem i Tesa nisu tu, neko sa kim bi mogao
da popria, neko koga bi mogao da pita ta moe da uini za arlotu,
kojoj je toliko toga dugovao.
Nema veze, ree, ustajui. Hteo je da poseti Tesu, ak i ako ne
otvori oi, ak i ako ga ne prepozna. Ionako sam hteo da izaem.
Vile..., usprotivila se arlota.
Nema veze, arlota, ree Vil opet, pa se progurao pored Istraioca
da ode do vrata. Naavi se u hodniku, naas se oslonio o zid, da se
pribere. Seanje na njegove sopstvene rei javilo mu se nepozvano -
Boe, kao da je bilo pre milion godina, i pritom vie ni u kom sluaju
nije bilo smeno: Venik? Prekida nas usred doruka? ta je sledee?
Istrailac e nam upasti na aj?
Ako samo arloti oduzmu Institut...
Ako svi izgube dom...
Ako Tesa...
Nije mogao da dovri misao. Tesa e preiveti; mora da preivi.
Krenuvi niz hodnik, pomislio je na plave, zelene i sive nijanse Velsa.
Moda bi mogao da se vrati tamo sa Sesili, ako izgube Institut, da
stvore sebi neki ivot u rodnom kraju. Ne bi to bio senolovaki ivot,
ali bez arlote, bez Henrija, bez Dema ili Tese ili Sofi, ak i bez
prokletih Lajtvudovih, nije ni eleo da bude Senolovac. Oni su mu bili
porodica, sve na ovom svetu - jo jedna spoznaja, pomislio je, koja mu
se javila najednom, i to prekasno.
Tesa. Probudite se. Molim vas, probudite se.
To se sada Sofin glas probio kroz tamu. Tesa se muila nekoliko
trenutaka da otvori oi. Ugledala je svoju sobu na Institutu, poznati
nametaj, povuene zastore, slabo sunce koje je bacalo etvrtaste
snopove svetlosti po podu. Pokuala je da se uhvati za ovaj trenutak.
Stalno su joj se smenjivali ti kratki trenuci prisebnosti utopljeni u
none more i grozniavi san - i nikad dovoljno vremena da ih epa, da
progovori. Sofi, pokuala je da apne, ali rei nisu htele da joj preu
preko suvih usana. A onda joj neka munja sevnu pred oima da joj
raspoluti svet. Neujno je vrisnula kada se Institut raspao na
paramparad i nestao pred njom, odnesen tamom.

Siril je naposletku rekao Gabrijelu da je Sesili u tali, nakon to je mlai

od brae Lajtvud proveo vei deo dana bezuspeno je traei - mada se
nadao da nije bio previe oigledan - po itavom Institutu.
Ve se spustio suton i tala bee ispunjena toplom utom svetlou
fenjera i mirisom konja. Sesili je stajala pokraj Balijeve pojate, glave
prislonjene uz vrat velikog crnog konja. Kosa, gotovo iste mastiljave
boje, bee joj rasputena niz ramena. Kada se okrenula da ga pogleda,
Gabrijel joj je zapazio treptaj crvenog rubina oko vrata.
Izraz zabrinutosti proleteo joj je licem: Neto se desilo Vilu?
Vilu?, Gabrijel ostade zateen.
Ma, pomislila sam... po vaem izrazu lica..., uzdahnula je. Toliko je
uzrujan proteklih nekoliko dana. Kao da nije dovoljno to je Tesa
povreena i bolesna, saznao je jo i za Dema... Odmahnula je glavom.
Pokuala sam da popriam sa njim, ali nee nita da mi kae.
Mislim da upravo sada razgovara sa Demom, ree Gabrijel.
Priznajem da ne znam ta mu se odvija u glavi. Ako elite, mogao bih
da...
Ne, ree Sesili tiho. Plave je oi uperila u neto daleko iza njega.
Neka ga.
Gabrijel je zakoraio prema njoj. Neni uti odbljesak fenjera pred
Sesilinim nogama bacao joj je blagi zlatasti sjaj po koi. ake joj, bez
rukavica, behu sasvim bele naspram crne konjske dlake. Hte...,
otpoeo je. Taj vam se konj, izgleda, veoma svia.
Nemo je prekorio sebe. Prisetio se da mu je otac jednom kazao da
ene, neniji pol, vole kada im se udvarate ljupkim reima i jezgrovitim
izrazima. Nije ba bio siguran ta bi uopte bio jezgroviti izraz, ali je
bio siguran da taj vam se konj, izgleda, veoma svia nije spadao u
njih.
No, Sesili, izgleda, nije zasmetalo. Jo jednom je rasejano
pomilovala konja pre nego to e se okrenuti prema njemu. Balije je
mome bratu spasio ivot.
Kanite otii?, ree Gabrijel iznebuha.
Oi joj se razrogaie. ta rekoste, gospodine Lajtvude?
Ne, podigao je ruku, nemojte me zvati gospodin Lajtvud, molim
vas. Senolovci smo. Ja sam za vas Gabrijel.
Obrazi joj se zarumenie. Dobro, Gabrijele. Zato ste me pitali da li
kanim otii?
Pa, doli ste ovamo da odvedete brata kui, ree Gabrijel. Ali je
jasno da on nee otii, nije li? Zaljubljen je u Tesu. Ostae gde god da
ona ostane.
Ona moda nee ostati tu, ree Sesili, neitkog pogleda.
Mislim da hoe. Ali ak i ako ne ostane, on e poi za njom. A
Dem... Dem je postao Tihi brat. Jo uvek je Div. Ako Vil gaji nade da e
ga opet videti, a mislim da znamo da ih gaji, ostae tu. Godine su ga
promenile, Sesili. Njegova je porodica sada tu.
Mislite da mi govorite neto to ja ve nisam i sama dokuila?
Vilovo srce je tu, a ne u Jorkiru, u kui u kojoj nikada nije ni iveo,
pokraj roditelja koje godinama nije video.
Pa, dobro, ali ako on ne moe da poe kui... mislio sam da biste vi
moda mogli.
Da mi roditelji ne ostanu sami. Da. Shvatam zato biste pomislili
tako neto. Pokolebala se. Ah znate, dakako, da e se od mene za
nekoliko godina oekivati da se udam i da, i ovako i onako, napustim
roditelje.
Ali ne tako da nikada vie sa njima ne razgovarate. Oni su, Sesili,
prognani. Ostanete li tu, zauvek ete biti odseeni od njih.
Kaete to kao da pokuavate da me ubedite da se vratim kui.
Kaem to jer se plaim da ete tako i uraditi, rei mu pobegoe
kroz usta pre nego to je uspeo da ih zaustavi; mogao je samo da stoji i
postieno gleda u nju dok mu je rumenilo peklo lice.
Zakoraila je prema njemu. Plave oi, podignute ka njemu, behu joj
razrogaene. Zapitao se kada li su to prestale da ga podseaju na
Vilove; sada su bile samo Sesiline oi, u nijansi plave koju je povezivao
jedino sa njom. Kada sam dola ovamo, rekla mu je, mislila sam da
su Senolovci udovita. Mislila sam da moram da spasim brata. Mislila
sam da emo se vratiti skupa kui, i da e se roditelji ponositi oboma.
Da emo opet biti porodica. A onda sam shvatila... vi ste mi pomogli da
shvatim...
Ja sam vam pomogao? Kako?
Vama va otac nije dao nikakav izbor, rekla je. Zahtevao je od vas
da budete ta je eleo. I takav vam je zahtev i razdvojio porodicu. Ali
moj je otac odabrao da sam napusti Divove i oeni se mojom majkom.
To bee njegov izbor, kao to je ostanak uz Senolovce bio Vilov. Birati
ljubav ili rat; dva hrabra izbora, svaki na svoj nain. Pritom ne mislim
da e moji roditelji zameriti Vilu na njegovom izboru. Njima je
najhitnije da bude srean.
Ali, ta emo sa vama?, ree Gabrijel, i sada se ve naoe toliko
blizu da su se gotovo dodirivali. Sada je na vas doao red da odaberete
da li ete ostati ili ete se vratiti.
Ostau, ree Sesili, biram rat.
Gabrijelu se ote dah za koji nije ni znao da ga je zadravao. Odrei
ete se doma?
One stare kuu u Jorkiru kroz koju duva promaja?, ree Sesili.
Ovo je ipak London.
I odrei ete se svega sebi znanog?
Znano je dosadno.
Odrei ete se vianja sa roditeljima? Protivno je zakonu... Titraj
osmejka pojavio joj se na licu. Svi kre zakone...
Sesi, rekao je, da bi zatim smanjio i to malo razmaka izmeu njih i
krenuo da je ljubi - ruke je prvo nezgrapno spustio na njena ramena, te
mu skliznue na krutom taftu haljine pre nego to e mu se prsti
provui iza njene glave da joj se upletu u meku, toplu kosu. Iznenaeno
se ukoila, pre nego to e se opustiti uz njega, i usne joj se na to
razdvojie doputajui mu da okusi slatkou njenih usta. Zavrtelo mu
se u glavi kada se konano odmakla od njega. Sesi?, ree ponovo,
promuklim glasom.
Pet, rekla mu je. Usne i obrazi joj se rumenie, ali joj pogled bee
postojan.
Pet?, bledo je ponovio.
Moja ocena, ree mu smeei se. Na vaoj vetini i pristupu;
moda jo valja poraditi, ali uroeni dar svakako je tu. Samo vam treba
vebanja.
A vi ste spremni da mi budete nastavnica?
 Silno u se uvrediti odaberete li nekog drugog, rekla mu je, pa se
nagnula da ga jo jednom poljubi.

Kada je Vil kroio u Tesinu sobu, Sofi joj je sedela uz krevet, tiho neto
apui. Naglo se okrenula kada se vrata zatvorie za Vilom. Uglovi
usana bili su joj zabrinuto povijeni.
Kako je?, upitao ju je Vil, zavlaei ruke duboko u depove
pantalona. Bilo mu je bolno da gleda Tesu ovakvu, bolno kao da mu se
otra ledenica zarila izmeu rebara probijajui mu se u srce. Sofi je
zgodno uplela Tesinu dugu smeu kosu kako joj se ne bi mrsila kada
nemirno bacaka glavu po jastuku. Tesa je ubrzano disala, grudi su joj se
hitro nadimale, a oi su joj se vidno pomerale ispod bledih kapaka.
Zapitao se o emu li sanja.
Isto, ree Sofi, te se gipko digla da mu prepusti fotelju pored
kreveta. Opet je vikala u snu.
Nekog je posebno dozivala?, upitao ju je Vil, ali je odmah i zaalio
to je pitao. Njegova pobuda za to bila je smeno oigledna.
Sofi je munjevito sklonila tamnosmee oi sa njegovih. Brata,
rekla je. Ako biste eleli koji trenutak nasamo sa gospoicom Grej...
eleo bih, hvala ti, Sofi.
Zastala je kod vrata. Gospodine Vilijame, rekla je.
Spustivi se u fotelju pored kreveta, Vil je bacio pogled ka njoj.
Izvinite to sam mislila i govorila loe o vama svih ovih godina,
ree Sofi. Sada mi je jasno da ste se samo trudili da radite ono to svi
radimo. Radili ste najbolje to ste umeli.
Ispruivi ruku, Vil je spustio aku preko Tesine leve, koju je
grozniavo stezala oko prekrivaa. Hvala ti, rekao joj je, ne mogavi
da pogleda Sofi pravo u oi; tren kasnije zauo je tiho zatvaranje vrata
za njom.
Pogledao je Tesu. U tom je trenu bila mirna, samo su joj trepavice
treperile kada bi udahnula. Podonjaci joj behu tamnoplavi, venice
filigranski ispreplitane na slepoonicama i sa unutranje strane
zglobova. Kada bi se prisetio kako je samo bljesnula u onolikom sjaju,
bee mu teko da je zamisli kao krhku, ali, eto je ipak tu pred njim. Ruka
joj je bila vrela u njegovoj, a kada joj je pomilovao obraz zglavcima, i
koa joj je plamtela.
Tes, apnuo joj je. U paklu je hladno. Sea li se kad si mi to rekla?
Bili smo u podrumu Mrane kue. Svako bi se drugi usplahirio, ali ti si
bila smirena kao kakva guvernanta, govorei mi da je pakao zaleen.
Kakva bi to samo okrutna ironija bila ako me te vatre nebeske odnesu.
Otro je udahnula i njemu je srce nakratko poskoilo - da ga nije
ula? Ali oi joj ostae vrsto zatvorene.
Jae joj je stegnuo ruku.
Vrati se, ree joj. Vrati mi se, Tesa. Henri ree da moda, s
obzirom da si dotakla duu anela, moda sada sanja o raju, o poljima
punim anela i vatrenog cvea. Moda si srena u snu. Ali ja ti ovo
traim iz istog sebiluka. Vrati mi se. Ne bih podneo da izgubim celo
srce.
Glava joj se polagano pomerila prema njemu, usana razdvojenih
kao da e neto rei. Nagnuo se, drhtavog srca.
Deme?, rekla je.
Sledio se, nepomian, ruke i dalje obavijene oko njene. Oi joj
zatreptae pre nego to e se otvoriti - sive poput neba pre kie, sive
poput kriljca po brdima Velsa. Boje suza. Pogledala ga je, pogledala je
kroz njega, uopte ga ne primeujui.
Deme, rekla je opet. Deme, strano mi je ao. Za sve sam ja
kriva.
Vil se opet nagnuo. Nije se mogao odupreti. Progovorila je, i to
razgovetno, prvi put nakon nekoliko dana, pa makar i ne bilo o njemu.
Nisi ti kriva, rekao joj je.
Uzvratila mu je stisak vrelom rukom; inilo mu se da mu svaki od
njenih prstiju ari kou. Kako nisam, rekla je. Zbog mene te je
Mortmejn liio tvog jin fena. Zbog mene ste svi dospeli u opasnost.
Trebalo je da te volim, a ja sam ti samo skratila ivot.
Vil je drhtavo udahnuo. Ona ledenica opet mu se pojavila u srcu, te
je imao oseaj kao da die oko nje. Ali ipak se nije radilo o ljubomori,
ve o tuzi, dubljoj i tananijoj od bilo koje ranije. Setio se Sidnija
Kartona. Prisetite se tu i tamo da postoji jedan covek koji bi ivot svoj dao
da ouva ivot koji volite pokraj vas. Da, i on bi to uinio za Tesu - umro
bi da one koji su joj potrebni zadri uz nju - a isto bi to i Dem uinio za
njega ili za Tesu, a i sama bi Tesa, pomislio je, uinila to za obojicu.
Bee to jedna nedokuiva zbrka oko njih troje, ali jedno je bilo sigurno -
da ljubavi nije manjkalo meu njima.
Dovoljno sam jak da izdrim ovo, rekao je sebi, neno joj podigavi
ruku. Nije ivot samo preivljavanje, rekao je. Postoji i srea. Zna ti
tvoga Demsa, Tesa. Zna da bi odabrao ljubav umesto godina ivota.
 Meutim, Tesa je samo nemirno zabacila glavom na jastuku. Gde
si, Demse? Traim te po tami, ali te ne mogu pronai. Suen si mi;
trebalo bi da smo povezani neraskidivim sponama. A, eto, dok si
umirao, ja nisam bila uz tebe. Nikada se nisam oprostila.
Po kakvoj to tami? Tesa, gde si?, Vil joj je stegao ruku. Pokai mi
neki nain da te pronaem.
Tesa se najednom izvila na krevetu, naglo mu stisnuvi ruku. ao
mi je!, ote joj se. Deme... strano mi je ao... ogreila sam se o tebe,
ogreila uasno...
Tesa!, Vil je odmah skoio na noge, ali se Tesa ve bila mlitavo
stropotala nazad na duek, zadihana.
Nije mogao da se odupre. Vrisnuo je arlotino ime kao dete kada se
probudi iz none more, kao to sebi nikada nije dopustio da vriti kada
zaista jeste bio dete, budei se na tada jo nepoznatom Institutu i
udei za utehom, mada je znao da je ne sme primiti.
arlota je odmah dotrala Institutom, kao to je on oduvek i znao da
bi dola ako je pozove. Stigla je, zadihana i uplaena, pa je pogledala
Tesu na krevetu i Vila kako je dri za ruku, i on joj je ugledao
prestravljenost na licu, zamenjenu potom izrazom neme tuge. Vile...
Vil je neno izvukao ruku iz Tesine, da bi se okrenuo prema
vratima. arlota, ree, nikada ti ranije nisam traio da upotrebi svoj
poloaj elnika Instituta da bi mi pomogla...
Moj poloaj ne moe izleiti Tesu.
Moe. Mora da dovede Dema ovamo.
Ne mogu traiti tako neto, ree arlota. Dem je tek poeo da
slui u Tihogradu. Novi zareenici prve godine uopte ne mogu da
izlaze odatle...
Pa, doao je u bitku!
arlota je sklonila jednu zalutalu kovrdu sa lica. Katkad je znala da
izgleda veoma mlado, kao sada, mada ranije, kada se suoila sa
Istraiocem u dnevnoj sobi, to ne bee tako. To je ve bio izbor brata
Enoha.
Vil je odluno ispravio kimu. Tolike je godine sumnjao u ono to
mu se krilo u srcu. Ali sada nije. Tesi je Dem potreban, ree.
Poznajem zakon, znam da se ne moe vraati kui, ali... Tiha braa
moraju da preseku svaku sponu koja ih vezuje za smrtniki ivot pre
nego to pristupe Bratstvu. To takoe stoji u zakonu. Veza izmeu Tese
i Dema nije prekinuta. Kako e se vratiti smrtnikom svetu, ako ni
Dema ne moe da vidi bar jo jedanput?
 arlota se neko vreme uutala. Preko lica joj je pala neka senka koju
nije mogao da objasni. Sigurno bi i ona poelela tako neto za Dema,
za Tesu, za oboje? U redu, rekla je konano. Videu ta mogu da
uradim.

Spustie se vode piti

kod izvora bistra toka,
kad mu krvcu ugledala
gde potokom tee.
Avaj, vrli Vilijame, zakuka ona,
ubijeni da ste spopade me strah!
To se samo kaput vodom
moj skerletom presijava!

Boe me sauvaj, promrljala je Sofi prolazei pored kuhinje. Zar

Bridet zaista mora da bude toliko morbidna u svim svojim pesmama,
i to ba mora da koristi Vilovo ime? Kao da sirotan nije ve dovoljno
propatio...
Neka se senka ovaplotila iz tame: Sofi?
Vrisnuvi, Sofi je zamalo ispustila etku za tepih. Kamen-runa
blesnula je polumranim hodnikom i ona je ugledala dobro poznate
sivo-zelene oi.
Gideone!, uzviknula je. Boe blagi, nasmrt ste me preplaili.
Pokajniki ju je pogledao. Izvinjavam se. Htedoh vam samo poeleti
laku no... a usput ste se smeili. Mislio sam...
Mislila sam na gospodara Vila, rekla je, pa se opet nasmeila
njegovoj zbunjenosti. Kako bih se pre samo godinu dana, da ste mi
rekli da ga neko mui, sva oduevila, ali sada saoseam sa njim. I to je
to.
To ga je smirilo: I ja saoseam sa njim. Svakoga dana u kojem se
Tesa opet ne probudi, tano se vidi kako novi traak ivota nestaje u
njemu.
Da je samo gospodar Dem tu..., uzdahnula je Sofi, ali nije.
Bez mnogo ega moramo nauiti iveti, u poslednje vreme.
Gideon joj je ovla taknuo obraz prstima. Imao je grube, nauljane
prste. Nisu mu bili glatki kao u kakvog gospodina. Sofi mu se
osmehnula.
Niste me ni pogledali za veerom, ree, snienim glasom. Veera
zaista jeste protekla u tiini, uz hladnu rezanu piletinu i krompire.
Niko, izgleda, nije bio mnogo jean, sem Gabrijela i Sesili, koji su jeli
kao da su itav dan proveli na vebama. Moda i jesu.
Mnogo brinem za gospou Branvel, priznade mu Sofi. Toliko
strepi, za gospodina Branvela, pa sada i za gospoicu Tesu, da je poela
da propada, a detence..., stegla je usne. Brinem se, rekla je ponovo.
Vie nije mogla nita da kae. Bilo je teko reiti se uzdranosti nekoga
ko je ceo ivot proveo sluei, pa makar i bila verena za jednog
Senolovca.
Brina ste dua, ree joj Gideon, te joj je spustio prste niz obraz da
bi joj taknuo usne ovla poput laganog poljupca. A onda se odmakao.
Video sam arlotu maloas kako sama ulazi u dnevnu sobu. Moda da
sada podelite sa njom svoju zabrinutost?
Ne bih nikada...
Sofi, ree Gideon. Vi niste samo arlotina sluavka, ve i njena
prijateljica. Ako bi se bilo kome otvorila, vama sigurno bi.

U dnevnoj sobi je bilo hladno i mrano. Nije bilo vatre u kaminu, i

nijedna od lampi nije bila upaljena pred pokrovom none tame koja je
odaju prekrila tminom i senkama. Sofi je tek koji trenutak kasnije
shvatila da je jedna od senki zapravo bila arlota, siuna, tiha prilika
na stolici za pisaim stolom.
Gospoo Branvel, rekla je, oseajui veliki nalet neprijatnosti u
sebi, uprkos Gideonovim ohrabrujuim reima. Dva dana ranije, ona i
arlota borile su se jedna uz drugu pod Kader Idrisom. A sada je, eto,
opet bila slukinja koja je dola da oisti ognjite i obrie prainu za
sutranji dan. Sa kantom uglja u jednoj ruci i kutijom palidrvaca u
depu kecelje. Izvinjavam se... nisam htela da vam smetam.
Ne smeta mi, Sofi. Ne radim nita bitno. arlotin glas - Sofi je
nikada ranije takvu nije ula. Neujnu, poraenu.
Spustivi ugalj pored reetke, snebivljivo je prila svojoj gazdarici.
arlota se nalaktila na sto, pokrivi lice rukama. Na stolu je stajalo neko
pismo sa prelomljenim igom Saveta. Sofi se srce najednom ubrzalo,
im se prisetila kako im je Venik naredio da svi napuste Institut uoi
bitke pod Kader Idrisom. Ali, sigurno je u meuvremenu dokazano da
su bili u pravu? Sigurno bi njihova pobeda nad Mortmejnom ponitila
Venikov ukaz, pogotovo sada kada je bio mrtav? Je li... je li sve u redu,
gospoo?
 arlota joj pokaza na papir, beznadenim zamahom ruke. Ohladivi
se cela, Sofi je urno prila arloti da uzme pismo sa pisaeg stola.

Gospoo Branvel,
Imajui na umu prepisku koji ste vodili sa mojim pokojnim
saradnikom Venikom Vejlandom, mogue je da e vas iznenaditi ovaj
dopis. Klava se, meutim, nala u poloaju da joj je potreban novi Venik,
a nakon obavljenog glasanja, kao na glavni izbor istakli ste se vi.
Mogu da razumem da ste sasvim zadovoljni upravljanjem Institutom,
i da moda ne prieljkujete odgovornosti ovakvoga poloaja, pogotovo
ako imamo u vidu povrede koje je va suprug pretrpeo u vaoj hrabroj
borbi sa Magisterom. Meutim, smatrah svojom dunou da vam
ponudim ovu priliku, ne samo zato to ste oiti izbor Saveta, ve i zato to,
nakon svega to videh od vaeg ponaanja, smatram da biste bili jedan od
boljih Venika pokraj kojih sam imao ast da sluim.
Sa najveim potovanjem,
Istrailac Vajtlo

Venik!, ote se Sofi, na ta joj se papir zatresao meu prstima. Hoe

da vas naine Venikom?
Tako ispada, ree arlota beivotnim glasom.
Ali..., Sofi je pokuavala da iznae ta bi rekla. Sama pomisao na
londonski Institut kojim ne upravlja arlota bee joj jeziva. Ali, poloaj
Venika predstavljao je veliku ast, najveu koju Klava moe nekome
da ukae, a videti arlotu nagraenu takvom au koju je sa tolikim
zalaganjem zasluila... Niko to ne zasluuje vie od vas, rekla je na
koncu.
O, Sofi, ne. Ja sam bila ta koja je odluila da nas sve poaljem na
Kader Idris. Ja sam kriva to Henri nikada vie nee hodati. Ja sam to
uradila.
Nemogue je da vas krivi za to. Ne krivi on vas za to.
Ne, ne krivi me, ali krivim j a samu sebe. Kako mogu biti Venik
koji e slati Senolovce u smrt? Ne elim takvu odgovornost.
Sofi je uzela arlotinu ruku, pa ju je stegla. arlota, ree joj. Ne
radi se tu samo o slanju Senolovaca u bitku; katkad je to i pitanje da li
ete ih zadrati. Vi posedujete saoseajno srce i promiljen um.
Godinama ve predvodite Enklavu. Naravno da vam je srce prepuklo
zbog gospodina Branvela, ali biti Venik nije samo pitanje oduzimanja
ivota ve i njihovog spaavanja.
Da nije bilo vas, da smo imali samo Venika Vejlanda, koliko bi
Senolovaca izginulo u rukama Mortmejnovih stvorenja?
arlota se zagledala u Sofine crvene ruke, ogrubele od rada,
sklopljene oko njenih. Sofi, rekla je, kad si ti to postala tako mudra?
Sofi se zacrvenila: Nauila sam se mudrosti od vas, gospoo.
Nisi, nisi, ree arlota. Maloas si me oslovila sa arlota. Kao
budui Senolovac, Sofi, od sada pa nadalje vae me arlota. I uskoro
emo dovesti novu slukinju na tvoje mesto, kako bi imala slobodnog
vremena da se priprema za svoje Uzdizanje.
Hvala vam, Sofi je apnula. I, hoete li, onda, prihvatiti ponudu? I
postati Venik?
arlota se neno oslobodila Sofine ruke, kako bi se latila pera.
Hou, rekla je, ali pod tri uslova.
Koja tri uslova?
Prvi je da mi bude doputeno da vodim Klavu odavde, sa Instituta,
da ne selim i sebe i porodicu u Idris, bar prvih nekoliko godina. Jer ni ja
tebe ne bih elela da napustim, a osim toga, hou da budem tu kako bih
obuila Vila da preuzme Institut od mene kada zaista odem.
Vil?!, ree Sofi zapanjeno. Da preuzme Institut?
arlota se nasmeila. Nego kako?, ree. To je drugi uslov.
A trei?
arloti nestade osmeh, zamenjen odlunim izrazom. E, njegov
ishod videe ve koliko sutra, ukoliko ga prihvate, rekla je, te je
sagnula glavu i poela sa pisanjem.
 23.
OD BILO KAKVA ZLA

Hajde, idemo, lice ti ve bledi,

za sobom ostavljam ivota pola:
nad njim se sveti nebeska kupola,
alja trajat neu, zaborav mi sledi...
Evo, ve ujem more odjeka,
poslednje zbogom mrtvima kliu:
slava mu, slava ujem kako kriu,
zbogom, zbogom ivotu doveka.
Lord Alfred Tenison, In Memoriam A. H. H.

Tesa se stresla; hladna voda pokuljala je oko nje u tami. Pomislila je da

moda lei na dnu sveta, gde reka zaborava deli svet napola, ili je
moda jo uvek u onom potoku u koji se stropotala nakon to je ispala
iz koije Mranih sestara, pa je sve to se nakon toga deavalo bilo
samo san. Kader Idris, Mortmejn, mehanika vojska, Vilove ruke oko
nje.
Krivica i kajanje probie se kroz nju poput koplja, i ona je izvila lea
pokuavajui da napipa neki oslonac u mraku. Vatra joj je kuljala
venama, u hiljadu razgranatih snopova boli. Zabrektala je, traei
vazduh, i najednom joj se neto hladno nalo pred zubima, razdvajajui
joj usne, i usta joj se ispunie nekom ledenom kiselinom. Progutala ju je
na silu, zagrcnuvi se...
A onda je osetila kako joj se vatra u venama gasi. Led prostruja kroz
nju. Oi joj se otvorie i sve se oko nje zavrtelo, pre nego to e se
ponovo umiriti. Prvo to je videla behu blede, tanane ruke koje povlae
neku boicu - onaj led u ustima, gorak ukus na jeziku - a onda i obrise
njene sobe na Institutu.
Tesa, ree joj poznati glas. Ovo e te drati prisebnom neko
vreme, ali ne sme dopustiti sebi da opet potone u tamu i snove.
Sledila se, ne usuujui se da pogleda.
Deme?, apnula je.
Zvuk sputanja boice na noni stoi. Uzdah. Da, ree, Tesa.
Hoe li me pogledati?
Okrenula se da pogleda. I na to joj se ote dah.
I jeste i nije bio Dem.
Nosio je odoru Tihe brae, boje pergamenta, razvezanu oko grla,
gde mu je virila kragna obine koulje. Kapuljaa mu je bila sputena,
otkrivajui mu lice. Zapazila je promene na njemu, koje gotovo nije ni
primetila u jeku bitke pod Kader Idrisom. Prefinjene jagodice sada mu
behu iseene runama koje ranije nije uoila, po jednom na svakoj, u
obliku dugakih oiljaka koji nisu liili na uobiajene senolovake rune.
Kosa mu vie nije bila isto srebrna - neke od vlasi su potamnele,
postavi crno-smee, boje sa kojom se zasigurno i rodio. Trepavice su
mu takoe potamnele i pocrnele. Liile su na tanane niti svile naspram
blede koe - mada vie nije bio onoliko bled kao nekada.
Kako je mogue, apnula je, da si tu?
Savet me je pozvao iz Tihograda. Ni glas mu vie nije bio isti.
Imao je neki hladan prizvuk u sebi, kojeg ranije u njemu nije bilo.
arlotin uticaj, koliko sam shvatio. Doputeno mi je sat vremena sa
tobom, i ne vie.
Sat vremena, ponovila je, zapanjena. Podigla je ruku da skloni
kosu sa lica. Koliko li samo zastraujue izgleda, u izguvanoj
spavaici, kose u zamrenim pletenicama, usana suvih i ispucalih.
Posegnula je za mehanikih anelom oko vrata - njen umirujui obiaj i
navika, ali anela tamo vie nije bilo. Deme. Mislila sam da si mrtav.
Da, ree joj, i dalje sa nekom odsutnou u glasu, i udaljenou
koja ju je podsetila na sante leda koje je videla sa Mejna, kako plutaju
daleko po ledenoj vodi. Zao mi je. ao mi je to nisam nikako mogao...
to nisam mogao da ti kaem.
Mislila sam da si mrtav, Tesa ree ponovo. Ne mogu da verujem
da si stvarno ti. Sanjala sam te, iznova i iznova. Nala sam se u nekom
mranom hodniku, ti si se udaljavao od mene, i ma koliko da sam te
dozivala, ti nisi mogao ili hteo da se okrene da me pogleda. Moda je
i ovo jedan takav san.
Nije san. Ustao je da stane pred nju, bledih aka ukrtenih ispred
tela, i ona se nije mogla otrgnuti pomisli da ju je isto ovako i zaprosio -
stojei pred njom, dok je ona sedela na krevetu i gledala ga u neverici,
isto kao i sada.
Polako je rairio ake i ona mu je na dlanovima, isto kao i na
obrazima, ugledala urezane krupne crne rune. Nije se dovoljno
upoznala sa Pravilnikom da bi ih prepoznala, ali je podsvesno znala
da se nije radilo o runama obinog Senolovca. Ove su nagovetavale
mnogo veu mo.
Rekao si mi da je ovako neto nemogue, apnula je. Da ne moe
da postane Tihim bratom.
Okrenuo se od nje. Bilo je neega drugaijeg u njegovim pokretima,
neega od klizeih, mekih pokreta Tihe brae. Bili su istovremeno i
predivni i jezivi. ta to radi? Ne moe da je podnese oima?
Rekoh ti ono u ta i sam verovah, ree joj, lica okrenutog prema
prozoru. Gledajui sa strane, primetila je da mu je ona muna mravost
donekle nestala sa lica. Jagodice mu vie nisu bile toliko isturene,
udubljenja na slepoonicama ne toliko tamna. I to i jeste bila istina.
Da je jin fen u mojoj krvi spreavao da rune Bratstva budu nanete na
mene. Gledala je kako mu se grudi diu i sputaju pod odorom boje
pergamenta, to ju je zamalo ostavilo zateenom: ta potreba za
disanjem, inila joj se toliko ljudska. Svaki pokuaj na koji smo se
ikada odvaili da me odviknemo polagano od jin fena zamalo bi me
ubio. Kada sam prestao da ga uzimam, poto ga vie nije ni bilo, osetih
da telo poinje da mi se raspada iznutra. Stoga i pomislih da nemam
ta vie da izgubim. Demov glas zagrejala je neka estina - da nije to
prizvuk ljudskosti u njemu, naprslina u oklopu Bratstva? Preklinjao
sam arlotu da pozove Tihu brau i zatrai od njih da mi nanesu rune
Bratstva u poslednjem moguem trenutku, u trenutku dok mi je ivot
naputao telo. Znao sam da bi rune mogle da znae da u umreti u
najstranijim mukama. Ali druge mi nije bilo.
Rekao si da ne eli da postane Tihi brat. Da ne eli da ivi
veno...
Preavi nekoliko koraka po sobi, naao se pored njenog toaletnog
stoia. Spustivi ruku, podigao je neto metalno i svetlucavo iz plitke
posudice za nakit. Iznenaeno je shvatila da se radilo o njenom
mehanikom anelu.
Vie ne kuca, rekao je. Nije mogla da mu protumai glas; bio je
odsutan, ravan i hladan kao kamen.
Izgubio je srce. Kada sam se preobrazila u anela, oslobodila sam
ga iz njegovog mehanikog zatvora. Vie ne ivi u njemu. Vie me ne
titi.
 Sklopio je ruku oko anela i krila mu se duboko zarie u meso
dlana. Moram ti rei, kazao joj je, ovamo sam doao po arlotinom
zahtevu, protivno svojoj volji.
Nisi hteo da me vidi?
Ne. Nisam hteo da ti mene gleda ovako kako me sada gleda.
Deme..., progutala je knedlu, oseajui na jeziku gorinu biljnog
napitka koji joj je bio dao. Obuzee je seanja na tamu ispod Kader
Idrisa, na zapaljeni grad, na Vilove ruke oko sebe - Vil! Ali mislila je da
je Dem mrtav. Deme, ree ponovo. Kada sam te videla ivog,
onamo pod Kader Idrisom, mislila sam da se radi o snu ili lai. Mislila
sam da si mrtav. Bio je to najmraniji trenutak moga ivota. Veruj mi,
veruj mi, molim te, da mi se srce raduje to te ponovo vidi nakon to
sam mislila da nikada nee. Jedino to...
Popustio je stisak oko metalnog anela i ona mu je primetila
tragove krvi na ruci, gde su mu se rubovi krila urezali u meso, utisnuti
preko runa na dlanu. udan sam ti. Ne delujem ti ljudski.
Uvek e ti meni delovati ljudski, apnula je, ali ne mogu ba da
vidim mog Dema u tebi sada.
Zamurio je. Navikla je na tamne senke na njegovim kapcima, ali
njih sada vie nije bilo. Nisam imao izbora. Nestala si, a Vil je umesto
mene poao za tobom. Nisam se plaio smrti, ali se jesam plaio da u
vas oboje ostaviti na cedilu. Ovo mi je bio jedini izlaz. Da preivim,
ponovo ustanem i borim se.
Neto mu se boje vratilo u glas: bilo je u njemu neke strasti, ispod
hladne uzdranosti Tihe brae.
Ali znao sam ta u izgubiti, rekao je. Nekada si razumela moju
muziku. A sada me gleda kao da me uopte ne poznaje. Kao da me
nikada nisi volela.
Tesa je skliznula ispod prekrivaa da bi ustala. Velika greka. U
glavi joj se najednom zavrtelo i kolena je izdae. Izbacila je ruku da se
uhvati za jedan od stubova kreveta, ali je u aci zatekla Demovu odoru
boje pergamenta. Jurnuo je ka njoj prefinjenim neujnim korakom
Brae, koji je liio na lebdenje dima, i ruke mu se naoe oko nje da je
pridre.
Potpuno se umirila u njegovim rukama. Naao se blizu, dovoljno
blizu da bi mogla da oseti kako mu toplina isijava iz tela, ali nije tako
bilo. Nestao je i onaj njegov uobiajeni miris dima i zagorelog eera.
Oseao se samo blagi, suvonjavi miris neega hladnog, poput starog
kamena ili papira. Mogla je da mu oseti priguene otkucaje srca, i da
mu primeti bilo u vratu. Zaueno se zagledala u njega, da mu upamti
prave i uglaste linije lica, oiljke na jagodicama, grubu svilu trepavica i
oble obrise usta.
Tesa, prostenjao je tu re, kao da ga je udarila. Traak boje pojavio
mu se na obrazima nalik krvi pod snegom. O, Boe, rekao je, pa je
zagnjurio lice uz njen vrat, gde joj je rame izviralo u nenom luku,
dodirujui joj kosu obrazom. Dlanove je priljubio uz njena lea,
stegnuvi je vre uz sebe. Osetila je da drhti.
Naas ju je ponelo opojno olakanje, oseaj Dema pod rukama.
Moda je teko verovati u neto dok ga ne dodirne. A nju je Dem, za
kojeg je mislila da je mrtav, grlio, diui, potpuno iv.
Na dodir si isti, rekla mu je, ali ipak izgleda skroz drugaije. I jesi
drugaiji.
Odvojio se od nje na to, ali sa tolikim naporom da mu se usne
stegoe i miii zgrie na vratu. Neno je pridravajui za ramena,
spustio ju je na rub kreveta. Pustivi je, ruke mu se stisnue u pesnice.
Koraknuo je od nje. I dalje je mogla da vidi kako die, kako mu bilo
treperi u grlu.
Jesam drugaiji, rekao je priguenim glasom. Promenio sam se. I
to nepovratno.
Ali nisi jo u celosti jedan od njih, rekla mu je. Moe da pria...
da vidi...
Polagano je izdahnuo. I dalje je zurio u stub kreveta, kao da se u
njemu kriju sve tajne ovoga sveta. To ide postepeno. Niz obreda i
postupaka. Ne, jo nisam skroz Tihi brat. Ali biu uskoro.
Znai, jin fen nije to spreio.
Skoro da jeste. Bilo je... bolno tokom menjanja. Toliko bolno, da me
je zamalo ubilo. Uradili su sve to su mogli. Ali nikada neu biti kao
ostala Tiha braa. Oborio je pogled, zakriljujui oi trepavicama.
Neu ba skroz biti kao oni. Imau manje moi, jer neke od runa jo
uvek ne mogu da izdrim.
Ali sigurna sam da sada mogu da saekaju da ti jin fen u celosti
izvetri iz tela?
Nee nikada. Telo mi je zarobljeno u stanju u kojem je bilo kada su
mi tu naneli prve rime, pokazao je oiljke na licu. Zbog toga neke
vetine neu moi da savladam. Bie mi potrebno mnogo due da
usvojim njihov vid i govor mislima.
Da li to znai da ti nee izvaditi oi... i zaiti ti usta?
Ne znam, glas mu je bio tih, gotovo u celosti kao glas Dema
kakvog je poznavala. Jagodice su mu se zarumenele, i ona je odmah
zamislila beli stub od upljeg mermera koji se polagano puni ljudskom
krvlju. Dugo u ostati kod njih. Moda i zauvek. Ne znam ta e biti.
Predao sam im se. Moja sudbina je sada u njihovim rukama.
Ako bismo te mogli osloboditi od njih...
Onda bi preostali jin fen u meni opet poeo da tinja i ja bih se
vratio na staro. Postao bih opet zavisnik na samrti. Ovo je moj izbor,
Tesa, jer bi me inae ekala smrt. Zna i sama da je tako. Ne elim da te
napustim. Iako sam znao da u prelaskom meu Tihu brau osigurati
opstanak, opirao sam se tome kao da se radi o zatvorskoj kazni. Tiha se
braa ne ene. Nemaju parabataije.
Mogu da ive jedino u Tihogradu. Ne smeju se. Ne smeju da
sviraju.
O, Deme, ree Tesa. Moda Tiha braa ne mogu da sviraju, ali ne
mogu ni mrtvi. Ako je ovo jedini nain da preivi, onda se celom
duom radujem zbog tebe, mada mi srce tuguje.
Previe te dobro znam da bih pomislio da je drugaije.
A ja previe dobro znam tebe, da ne bih primetila da te optereuje
gria savesti. Ali, zbog ega? Nisi nita loe uradio. Pognuo je glavu da
prisloni elo o stub kreveta. Zamurio je: Zato nisam ni hteo da
doem.
Ah, ne ljutim se...
Nisam ni mislio da bi se ljutila, izlete Demu kao da je led
napukao na sleenom vodopadu i oslobodio itavu bujicu, bili smo
vereni, Tesa. Pronja, ponueni brak, jesu obeanje. Obeanje da e
nekoga zauvek voleti i brinuti o njemu. Nisam hteo da prekrim ono
koje sam tebi dao. Ali bilo je ili to ili smrt. Hteo sam da saekam, da se
oenim tobom i ivim sa tobom jo godinama, ali to nije bilo mogue.
Prebrzo sam umirao. A odrekao bih se, odrekao bih se svega da sam
makar na jedan dan mogao da budem oenjen tobom. Jedan dan koji
nikada nee doi. Ti si mi podsetnik - podsetnik na sve to gubim. Na
ivot koji neu imati.
Odrei se ivota za jedan dan braka - to nije vredno toga, ree
Tesa. Srce joj je estokim otkucajima slalo poruku o njoj u Vilovom
naruju, o njegovim usnama na njenima u peini pod Kader Idrisom.
Nije zasluila Demovo neno priznanje, njegovo kajanje, njegovu
enju. Deme, neto ti moram rei.
Pogledao ju je. Videla je da mu se oi crne nitima crne boje oko
srebrne, prekrasne i udnovate.
 Neto o Vilu. O Vilu i meni.
Voli te, ree Dem. Znam da te voli. Priali smo o tome pre nego
to je poao odavde. Mada mu se hladnoa nije vratila u glas,
najednom je zazvuao gotovo neprirodno smireno.
Tesa se zgranula. Nisam znala da ste ikada meusobno priali o
tome. Vil mi nije nita kazao.
Nisi ni ti meni rekla za njegova oseanja, mada si mesecima znala
za njih. Svi imamo nae tajne koje uvamo jer ne elimo da povredimo
ljude koji nas vole. Bilo je nekog upozorenja u njegovom glasu, ili joj se
samo uinilo?
Ne elim nita vie da tajim od tebe, ree Tesa. Mislila sam da si
mrtav. I Vil i ja smo to mislili. Na Kader Idrisu...
Jesi li me volela?, prekinuo ju je. Pitanje se inilo udno, ali ga je
on postavio bez ikakve optube ili netrpeljivosti, mirno ekajui
odgovor.
Pogledala ga je i najednom joj se vratie Vulsijeve rei, nalik
proaptanoj molitvi. Veina ljudi nikada ne pronae veliku ljubav u
ivotu. A vi ste imali dovoljno sree da pronaete dve. Naas je odloila
priznanje. Jesam, volela sam te. Jo uvek te volim. Volim i Vila. Ne
mogu to da objasnim. Nisam znala kada sam pristala da se udam za
tebe. Volela sam te, jo te volim, nikada te nisam volela manje zato to i
njega volim. Zvui suludo, ali ako bi iko ikada razumeo...
Razumem ja, ree Dem. Ne mora mi priati vie o tebi i Vilu.
Nema niega to si mogla da uradi ime bi me naterala da prestanem
da volim bilo koga od vas. Vil je moje ja, moja dua, a ako tvoje srce ve
ne moe da pripadne meni, nema nikoga drugog kome bih radije
prepustio tu ast. A kada ja odem, ti mora pomoi Vilu. Njemu e ovo...
njemu e ovo ba teko pasti.
Tesa mu je pomno osmotrila lice pogledom. Krv mu je pobegla iz
obraza; bio je bled, ali pribran. Vilica mu je bila stegnuta. Sve joj je bilo
jasno: nemoj mi vie nita govoriti. Ne elim da znam.
Neke tajne, pomislila je, treba preutati; za neke je bolje da ostanu
breme onoga ko ih uva, kako ne bi nanele bol drugima. Zato nije ni
rekla Vilu da ga voli, kada nijedno od njih nije moglo da deluje po tom
pitanju.
Zatvorila je ipak usta pred onime to je htela rei, te umesto toga
ree: Ne znam kako u bez tebe.
I mene mui isto pitanje. Ne elim da te ostavim. Ne mogu da te
ostavim. Ali, ukoliko ostanem, umreu ti tu.
 Ne. Ne sme da ostane. Nee ostati! Deme. Obeaj mi da e
otii. Idi i postani Tihi brat, i ivi. Smesta bih ti rekla da te mrzim, da
mislim da bi mi poverovao, ako bih te time naterala da ode. Pa makar
to znailo da te vie nikada neu videti.
Videe me, ree joj tiho, podiui glavu, tavie, postoje izgledi...
vrlo mali, ali...
Ali ta?
Zastao je, pokoleban, kao da se predomilja o neemu. Nita. Neka
besmislica,
Deme.
Viae me opet, ali ne esto. Tek sam otpoeo svoje putovanje, a
Bratstvo je ureeno mnogobrojnim zakonima. Ja u se polako
udaljavati od svog prethodnog ivota. Ne mogu tano rei kakve u
sposobnosti ili oiljke dobiti. Ne mogu tano rei na koji u nain biti
drugaiji. Plaim se da u izgubiti sebe i svoju muziku. Plaim se da u
postati neto to nije sasvim ljudsko. Znam da neu vie biti tvoj
Dem.
Tesi je jedino preostalo da odmahne glavom: Ah Tiha braa...
poseuju Senolovce... drue se sa njima... Zar ne bi i ti mogao...
Ne dok traje obuka. A i kada se zavri, vrlo retko. Vidi nas samo
kada se neko razboli ili umire, kada se deca raaju, tokom obreda
nanoenja prvih runa ili spajanja parabataija... ali ne poseujemo
domove Senolovaca bez poziva.
Pa, onda e te ariota pozvati.
Sada me je ona pozvala ovamo, ali ne moe to stalno da radi, Tesa.
Senolovac ne moe da pozove Tihog brata bez razloga.
Ali ja nisam Senolovac, ree Tesa, bar ne u celosti.
Usledio je dugi tajac tokom kojeg su se samo gledali. Oboje
tvrdoglavi. Oboje nepomini. Dem je na kraju progovorio: Sea li se
kada smo stajali na Blekfrajarskom mostu?, pitao ju je tiho, i oi mu se
uinie iste kao te noi, crno-srebrne. Kako se ne bih seala?
Tada sam prvi put shvatio da te volim, ree Dem. Neto u ti
obeati. Svake godine, Tesa, na taj dan, nai u se sa tobom na tom
mostu. Doi u iz Tihograda da se vidimo, i biemo zajedno, makar na
sat vremena. Ali ne sme nikome rei.
Sat vremena svake godine, apnula je Tesa, ba i nije mnogo.
Sabravi se, duboko je udahnula. Ah bie iv. iv. To je najhitnije.
Neu ti grob poseivati.
Ne, nee jo veoma, veoma dugo..., ree joj, na ta mu se ona
uzdranost vratila u glas.
Pa, to onda jeste udo, ree Tesa. A u uda se ne sme sumnjati, ne
smemo se aliti da nisu po naoj meri. Podigla je ruku da dotakne
medaljon od ada oko vrata. Da ti vratim ovo?
Ne, rekao joj je. Ja se sada nikime neu eniti. A ne elim da
nosim majin svadbeni dar u Tihograd. Pruivi ruku, ovla joj je
taknuo lice, koom dodirnuo kou. Dok ja budem u tami, elim da on
bude na svetlosti, uz tebe, rekao je, pa se uspravio i okrenuo prema
vratima. Odora boje pergamenta Tihe brae zalelujala se za njim, a
Tesa ga je samo gledala, obamrla, otkucavajui, svakim otkucajem srca,
rei koje nije mogla da mu kae: Zbo-gom, zbo-gom, zbo-gom.
Zastao je u vratima: Vidimo se na Blekfrajarskom mostu, Tesa.
I potom nestade.

Kada bi zamurio, Vil bi mogao da uje buenje Instituta rano ujutru

oko sebe, ili bar da ih zamisli: Sofi kako postavlja sto za doruak,
arlotu i Sirila kako prebacuju Henrija u njegova kolica, brau Lajtvude
kako se pospano boksuju u hodniku. Sesili koja ga zasigurno trai u
njegovoj sobi, kao to je ujutru radila ve nekoliko dana zaredom,
pokuavajui, mada bezuspeno, da prikrije oitu zabrinutost.
A u Tesinoj sobi, Dema i Tesu kako priaju.
Znao je da je Dem tamo, poto je koija Tihe brae stajala u
dvoritu. Video ju je kroz prozore vebaonice. Ali nije sada mogao da
razmilja o tome. On je to sam eleo, sam je to traio od arlote, ali
sada, kada je do toga i dolo, ustanovio je da ne moe previe da se
zadrava na tome. Stoga je otiao u sobu u koju je uvek odlazio kada bi
neime bio optereen: bacao je noeve u zid jo otkad je sunce izalo,
te mu je koulja bila natopljena znojem i zalepljena za lea.
Tup. Tup. Tup. Noevi su pogaali zid, svaki u sredite mete.
Prisetio se kako mu se sa dvanaest godina bacanje noa makar i blizu
eljene take inilo kao nemogui san. Dem mu je bio pomogao,
pokazao mu je kako da dri seivo, kako da naniani i baci ga. Od svih
ostalih prostorija na Institutu, vebaonicu je najvie vezivao za Dema
- izuzev Demove sobe, a iz nje su ve bile uklonjene sve Demove
stvari. Sada je to bila samo jo jedna prazna soba na Institutu koja je
ekala nekog drugog Senolovca da je popuni. ak ni Crkvenjak nije hteo
da zalazi u nju; katkad bi zastao pred vratima da eka, kao to ve
make rade, ali vie nije spavao na krevetu kao kada je Dem iveo u
njoj.
Vil se stresao - vebaonica bee hladna u ranom jutarnjem sivilu;
vatra je ve bila dogorela iza reetke, sada samo zubata senka crvene i
zlatne boje iz koje prtahu arene varnice. Vil je u glavi mogao da
zamisli dva deaka kako sede na podu ispred kamina iste ove sobe,
jedan crne, crne kose i jedan ija kosa bee bela poput snega. Uio je
Dema kako da igra ekarte sa pilom karata ukradenih iz dnevne
sobe.
Vil je u jednom trenutku, ozlojeen to je izgubio, bacio karte u
vatru, opinjeno gledajui kako gore jedna po jedna, dok je vatra buila
rupe u sjajnom belom papiru. Dem se bio nasmejao. Pa, tako sigurno
nee pobediti.
Ponekad je to jedini nain da pobedi, rekao mu je Vil. Da ih sve
spali.
Otiao je da povadi noeve iz zida, namrten. Da ih sve spali. Celo
ga je telo jo uvek bolelo. Istrgnuvi noeve, primetio je
zelenkastoplave modrice po rukama uprkos irace runama, i oiljke iz
bitke pod Kader Idrisom koje e zauvek nositi. Prisetio se kako se
borio zajedno sa Demom u bici. Moda to u datom trenutku nije umeo
da ceni. Bio je to poslednji, poslednji put!
Kao odjek njegovih misli, neka se senka pojavila u vratima.
Podigavi pogled, Vil je zamalo ispustio no iz ruke.
Deme?, ree. Ti si, Demse?
Ko bi drugi bio? Demov glas. Poto je kroio na svetlost u sobi,
Vil je video da mu je kapuljaa odore boje pergamenta bila sputena, i
da ga je gledao pravo u oi. Lice, oi, sve toliko poznato. Meutim, Vil je
ranije uvek bio u stanju da predoseti Dema, da predoseti njegov
dolazak i prisustvo. injenica da ga je Dem ovoga puta zatekao bee
otar podsetnik na promenu unutar njegovog parabataija.
Nije vie tvoj parabatai, apnu mu neto u podsvesti.
Dem je uao u sobu neujnim korakom Tihe brae i zatvorio vrata
za sobom. Vil se nije micao sa svoga mesta. Imao je oseaj da i ne moe.
Zaprepaenje koje je prostrujalo njime kada je ugledao Dema pod
Kader Idrisom planulo je poput jezivog, mada i divnog usijanja - Dem
je bio iv, ali se promenio; preiveo je, ali ga je izgubio.
Ali, ree, doao si da vidi Tesu.
Dem mu je uzvratio ravnim pogledom. Oi su mu bile sivo-crne,
nalik kriljcu proaranom prugicama opsidijana. A ti misli da ne bih
iskoristio priliku, kakva god bila, da se vidim i sa tobom?
Nisam bio siguran. Otiao si posle bitke bez oprotaja.
Dem je preao nekoliko koraka prema njemu. Vil je osetio da mu
se kima ukoila. Bilo je neega udnog, neega iskonskog i drugaijeg
u nainu na koji se Dem sada kretao; nisu to bili oni prefinjeni
senolovaki pokreti kojima se i sam Vil obuio pre toliko godina,
oponaajui ih, ve neto udnovato, strano i novo.
Dem je sigurno zapazio neto na Vilovom licu, poto je odmah
zastao. Kako da se oprostim, ree, od tebe?
Vil je pustio da mu no ispadne iz ruke. Zario se iljkom u drveni
pod. Kao to Senolovci rade? Ave atque vale. Zdravo, brate, i zbogom
zauvek.
Ali, to su rei smrti. Katul ih je izgovorio nad grobom svoga brata,
zar ne? Multas per gentes et muha per aequora vectus advenio has
miseras, frater, ad inferias...
Vil je i sam znao te rei. Preplivavi mnoge vode, brate, dooh tuan
na tvoj grob, da mrtvima poslednji dar dam. Zauvek, brate, pozdravljen
budi. Zauvek, brate, zbogom. Zablenuo se. Ti si nauio neku pesmu na
latinskom napamet? Ali ti si uvek pamtio samo muziku, a ne rei...,
prekinuo se da se kratko nasmeje. Nije ni bitno. Obredi Bratstva
sigurno su i to promenili. Okrenuvi se, udaljio se nekoliko koraka, da
bi se zatim naglo okrenuo prema Demu. Violina ti je u muzikoj sobi.
Mislio sam da bi je moda poneo sa sobom... znam koliko si je voleo.
Ne smemo da ponesemo u Tihograd nita sem sopstvenog tela i
uma, ree Dem. Ostavio sam violinu tu, nekom buduem Senolovcu
koji moda poeli da je svira.
Znai, nisi meni.
Poastvovao bi me ako bi je uzeo i uvao je. Ali, tebi sam ostavio
neto drugo. U tvojoj sobi je moja kutija za jin fen. Pomislih da bi je
moda hteo.
Da nije to malo okrutan poklon?, ree Vil. Da me stalno podsea
na... Na ono to mi te je oduzelo. Na ono zbog ega si patio. Na ono za im
sam tragao, ali nisam pronaao. Kako sam te izneverio.
Ne, Vile, ree Dem, koji ga je, po obiaju, razumeo bez potrebe da
mu Vil pojanjava. Nije to oduvek bila kutijica u kojoj sam drao opijat.
Pripadala je mojoj majci. Kvan Jin je boginja prikazana na poklopcu.
Prema prii, kada je umrla i stigla do nebeskih dveri, zastala je zauvi
oajne krike ljudi iz sveta ispod nje i nije mogla da ih napusti. Ostala je
da pomae smrtnicima, kada oni sami sebi ne mogu da pomognu. Ona
je uteha svim napaenim duama.
Nee mene kutija uteiti.
Promena nije isto to i gubitak, Vile. Bar ne uvek.
Vil je proao rukama kroz vlanu kosu. Ma, da, ree ogoreno.
Moda u nekom drugom ivotu, nakon ovoga, kada proemo reku, i
kada opet upadnem u toak, ili kakvim ve god ublaenim reima da
naziva naputanje ovoga sveta, i pronaem opet svoga druga, svoga
parabataija. Ali sam te izgubio sada - sada kada si mi potreban vie
nego ikada ranije!
Dem je preao sobu - poput treperave senke, noen laganom
prefinjenou Tihe brae - da bi se naao ispred vatre. Odsjaj plamena
obasjao mu je lice i Vil je primetio da neto ija kroz njega: neka vrsta
svetlosti koje tamo ranije nije bilo. Dem je oduvek isijavao, estokom
eljom za ivotom i jo eom dobrotom, ali ovo bee neto drugo.
inilo se da svetlost sada tinja u Demu; daleko, usamljeno svetlo, nalik
sjaju zvezde. Nisam ti potreban, Vile.
Vil je pogledao dole, u no pred nogama, te se prisetio noa koji je
zario u podnoje drveta na putu izmeu Sruzberija i Velpula,
umazanog njegovom i Demovom krvlju. itavog mog ivota, jo
otkad sam doao na Institut, bio si ogledalo moje due. Dobro u sebi
video sam u tebi. Samo sam u tvojim oima pronalazio blagonaklonost.
Kada me napusti, ko e me tako gledati?
Usledio je tajac. Dem je stajao nepomian kao kip. Vil je pogledom
potraio i pronaao parabatajsku runu na Demovom ramenu: isto
poput njegove, i njemu je pobelela i izbledela.
Dem je konano progovorio. Ona hladna uzdranost nestala mu je
iz glasa. Vil je duboko udahnuo, prisetivi se koliko je samo taj glas
oblikovao godine njegovog odrastanja, sa onom njegovom upornom
nenou kao svetionikom u mraku. Imaj vere u sebe. Moe biti
samom sebi ogledalo.
ta ako ne mogu?, apnuo je Vil. Ja ak ni ne znam kako da budem
Senolovac bez tebe. Borio sam se jedino uz tebe pokraj sebe.
Dem je zakoraio ka njemu, ali se Vil ovoga puta nije pomerio da bi
ga odvratio. Primakao se dovoljno blizu da moe da ga dosegne - Vil je
rasejano pomislio kako nikada nije stajao toliko blizu Tihom bratu
ranije, kako je tkanina odore boje pergamenta istkana nekim
neobinim, grubim, svetlim nitima nalik kori drveta, i kako iz Demove
koe izbija neka hladnoa kao to kamen zadri sveinu ak i po
vruem danu.
 Dem je stavio prste pod Vilovu bradu, nateravi ga da ga pogleda
pravo u oi. Dodir mu je bio hladan.
Vil je stegnuo zube. Ovo bi mogao biti poslednji put da ga Dem
dodirne kao Dem. Seanje se probi kroz njega otro poput noa - na
godine Demovog tapanja po njegovom ramenu, na njegovu ruku koja
se prua prema Vilu da mu pomogne kada padne, na Dema koji ga
zadrava kada se razjari, na same Vilove ruke na Demovim mravim
ramenima dok mu Dem iskaljava krv po koulji. Sluaj me. Ne
ostajem ovde, ali ostajem u ivotu. Neu te u celosti napustiti, Vile. I
kada se sada bude borio, ja u ipak biti uz tebe. Dok bude hodao
svetom, ja u biti svetlost koja te prati, tlo koje ti daje oslonac, sila koja
gura ma u tvojim rukama. Vezani smo, nevezano za bilo kakvu
zakletvu. Belezi nisu nita promenili. Zakletva nije nita promenila.
Samo je reima sroila neto to je ve postojalo.
Ah, ta emo sa tobom?, ree Vil. Reci mi ta mogu da uinim, jer
ti si ipak moj parabatai, i ne elim da sam kroi u tamu Tihograda.
Nemam izbora. Ali, ako bih jedno mogao da zatraim od tebe, to bi
bilo da bude srean. Hou da stvori porodicu i ostari uz one koji te
vole. A ako eli da se oeni Tesom, nemoj da te seanje na mene
ometa u tome.
Ah ona mene moda i nee hteti, ree Vil.
Dem se drhtavo nasmeio: Pa, ini mi se da je to ve na tebi.
Vil mu je uzvratio osmeh, i oni, makar naas, opet behu samo Dem
i Vil. Vil je mogao da vidi Dema, ali i kroz njega, priseajui se
prolosti. Setio se njih dvojice kako tre mranim ulicama Londona,
skau sa jednog na drugi krov dok im se serafimski maevi blistaju u
rukama; setio se sati i sati provedenih u vebaonici, pa kako su gurali
jedno drugo u blatnjave barice, gaali Desaminu grudvama iz snene
tvrave u dvoritu, kako su spavali poput kuia na tepihu ispred vatre.
Ave atque vale, pomislio je Vil. Zdravo i zbogom. Ranije nije previe
razmiljao o tim recima, nikada se nije zapitao zato nisu samo
oprotajne, ve i pozdravne. Svaki susret vodi do rastanka i tako e
uvek i biti, jer ivot ima svoj kraj. U svakom susretu ima i malo tuge
zbog rastajanja, ali i u svakom rastajanju isto tako ima radosti zbog
sastajanja.
Gledae da ne zaboravi tu radost.
Priali smo jednom kako bi trebalo da se oprostimo, ree Dem.
Kada se Jonatan pratao od Davida, rekao mu je: Idi u miru, kako se i
zavetovasmo, obojica, da e Gospod veno biti izmeu tebe i mene. Nisu
se opet videli, ali se nisu ni zaboravili. Tako e biti i sa nama. I kada
budem brat Zakarija, kada vie ne budem gledao svet oko sebe
ljudskim oima, jednim u delom ipak biti Dem kojeg si poznavao, i
videu te oima moga srca.
Wo men shi shengsijijiao, ree mu Vil, te je primetio da su se
Demove oi postepeno rairile, ozarene veselom iskrom. Idi
spokojno, Demse Karsterse.
Nekoliko su dugih trenutaka jo ostali zagledani jedan u drugog, a
onda je Dem navukao kapuljau da sakrije lice senkom, pa se okrenuo.
Vil je sklopio oi. Nije vie mogao da uje Dema kako odlazi; nije ni
eleo da bude svestan trenutka kada bude odlazio i ostavio ga samog,
nije eleo da sazna kada mu poinje prvi dan ivota Senolovca bez svog
parabataija. A ako mu se ono mesto iznad srca, gde mu je nekada
stajala parabatajska runa, i jeste najednom zaarilo probadajuim
bolom kada se vrata zatvorie za Demom, Vil je rekao sebi da je to
samo neka varnica prsnula iz vatre.
Oslonio se o zid, da bi zatim polagano skliznuo i seo na pod, pored
noa za bacanje. Ni sam nije znao koliko je dugo tako sedeo, ali je uo
rzanje konja u dvoritu i tandrkanje koije Tihe brae dok je naputala
prilaz. Pa zveket zatvaranja kapije. Mi smo prah i senke.
Vile? Podigao je pogled; nije bio primetio tananu priliku u vratima
vebaonice dok mu se nije obratila. arlota je zakoraila u sobu
smeei mu se. Bilo je dobrote u njenom osmehu, kao i inae, pa se sa
mukom uzdrao da ne zatvori oi pred uspomenama - na arlotu u
vratima iste ove sobe. Zar si zaboravio ta ti jue rekoh, da danas
doekujemo novu pridolicu na Institut?... Demsa Karstersa...
Vile, rekla mu je sada, ponovo. Bio si u pravu.
Podigao je glavu, ruku oklembeenih izmeu kolena. U vezi sa
ime?
Za Dema i Tesu, rekla mu je. Raskinuli su veridbu. A Tesa se
osvestila. Budna je, dobro je, i trai te.

Dok ja budem u tami, elim da on bude na svetlosti, uz tebe.

Tesa je sedela naslonjena o jastuke koje je Sofi paljivo razmestila
oko nje (njih dve su se prvo bile izgrlile, a Sofi joj je razmrsila kosu, pre
nego to e joj rei hvalim te, boe, hvalim te, boe toliko puta da je
Tesa morala da je zamoli da prestane da se ne bi obe rasplakale), pa je
pogledala u visuljak od ada u rukama.
Imala je oseaj kao da u njoj postoje dve osobe. Jedna se neprestano
zahvaljivala to je Dem iv, to e doekati jo jedan osvit zore, to mu
otrovni opijat zbog kojeg je toliko dugo bolovao vie nee priti ivot u
venama. A druga...
Tes?, tihi glas sa vrata; podigavi pogled, ugledala je Vila obrisa
obasjanih svetlou iz hodnika.
Vila. Prisetila se momka koji joj je upao u sobu u Mranoj kui i
skrenuo joj misli od pretrpljenih uasa askajui sa njom o Tenisonu,
jeevima i naoitim dasama koji dolaze da te spasu, i pritom su uvek u
pravu. Tada je pomislila da je zgodan, ali ga je sada gledala na jedan
sasvim drugaiji nain. Bio je Vil, u svoj svojoj savrenoj nesavrenosti;
Vil, ije je zatieno srce ipak bilo lako slomiti; Vil, koji nije voleo
glavom, ve celim srcem, celim svojim biem.
Tes, ree ponovo, pokoleban njenim utanjem, pa je uao,
pritvorivi vrata za sobom. Hteo... arlota mi je rekla da si me
traila...
Vile, rekla je, svesna da je odve bleda, da su joj suze razmazane
po koi, da su joj oi i dalje crvene, ali nije ju bilo briga, jer ipak je to bio
Vil, pa je ispruila ruke i on je smesta priao da ih prihvati i stegne
svojim toplim, izgrebanim prstima.
Kako si?, upitao ju je, zagledavi joj se u lice. Moram da popriam
sa tobom, ali ne elim da te optereujem dok se skroz ne oporavi.
Dobro sam, rekla mu je, uzvrativi mu stisak prstiju. Umirila sam
se, videvi Dema. Ti nisi?
Pogled mu odlete od nje, mada nije poputao stisak. I jesam, ree,
i nisam.
Umirio ti je um, rekla mu je, ali ne i srce.
Da, rekao je. Da. Upravo tako. Odlino me poznaje, Tes. alosno
joj se osmehnuo. iv je, i ja sam na tome zahvalan. Ali je odabrao put
strane samoe. U Bratstvu... jedu sami, hodaju sami, ustaju sami i
odlaze na poinak sami. Voleo bih da ga potedim toga kada bih ikako
mogao.
Potedeo si ga svega ega si mogao da ga potedi, ree Tesa tiho.
Kao to je i on tebe potedeo, kao to smo se svi silno trudili da
potedimo jedni druge. Na kraju svako sam odluuje.
Hoe da kae da ne treba da tugujem?
Ne. Tuguj. Oboje treba da tugujemo. Tuguj, ali ne prebacuj sebi, jer
ti ne snosi nikakvu odgovornost za ovo.
 Spustio je pogled u njihove spojene ruke. Pomilovao joj je zglavke
palevima sasvim neno. Moda ne, ree, ali ima drugih stvari za
koje ipak snosim odgovornost.
Tesa je plitko udahnula. Snizio je glas u kojem se pojavila odreena
grubost koju nije ula jo od...
... dahom nenim i vrelim na njenoj koi, tako da se i ona sva zadihala,
milujui mu ramena, ruke, bokove...
Hitro zatreptavi, izvukla je ruke iz njegovih. Nije gledala u njega, ali
prisetivi se treperenja vatre po zidovima peine im je ula njegov
glas u uima, uinilo joj se da je sve to bio san, trenutak izdvojen iz
stvarnog ivota, kao da se desio na nekom drugom svetu. Jo uvek nije
mogla da poveruje da se to uopte desilo.
Tesa?, glas mu je bio snebivljiv, ruke i dalje ispruene. Jednim je
delom htela da ih prihvati, da ga privue pored sebe i poljubi ga, da se
zaboravi pokraj Vila kao to je i ranije inila. Jer on je bio uinkovit
poput bilo kojeg opijata.
A onda se prisetila Vilovih zamagljenih oiju u opijumskoj jazbini,
snova o srei to se raspadoe im je dejstvo dima isparilo. Ne. Neke
stvari moe da rei samo ako se suoi sa njima. Udahnula je i
pogledala Vila.
Znam ta hoe da mi kae, rekla mu je. Razmilja o onome to
se odigralo izmeu nas pod Kader Idrisom, jer smo mislili da je Dem
mrtav, i da emo i mi takoe umreti. astan si ovek, Vile, i zna ta ti
je sada initi. Mora mi ponuditi brak. Vil, koji se bio potpuno umirio,
pokazao je da jo uvek moe da je iznenadi nasmejavi se. Bio je to tih,
alostan smeh. Nisam oekivao da e biti ba toliko neposredna, ali
je trebalo da oekujem. Znam ja moju Tesu.
I jesam tvoja Tesa, rekla je. Ali, Vile. Nemoj sada nita da mi
govori. Ni o braku, ni o doivotnom obavezivanju...
Seo joj je na rub kreveta. Bio je obuen u opravu za vebanje,
ispasane koulje zasukane do lakata, razdrljene oko vrata, te je mogla
da vidi kako mu oiljci iz bitke polako zaceljuju na koi, beliasti
podsetnici na isceljujue rune. Mogla je da mu nazre i neku
povreenost u oima. ali zbog onoga to se desilo izmeu nas?
Zar neko moe da ali zbog neega to je, ma koliko nepromiljeno,
bilo divno?, rekla mu je, i njemu se povreenost u oima rasplinula u
zbunjenost.
Tesa. Ako se plai da se ustruavam, da se oseam dunim...
Ne, podigla je obe ruke. Ve samo oseam da ti u srcu sada vlada
zbrka tuge, oaja, olakanja, radosti i zbunjenosti, pa ne elim da bilo
ta izjavljuje dok si time ophrvan. I nemoj mi rei da nisi, jer vidim na
tebi da jesi, i sama se tako oseam. Oboje smo ophrvani, Vile, i nijedno
od nas nije u stanju da donosi odluke. Kolebao se koji trenutak. Prsti
su mu lebdeli iznad srca, gde mu je nekada stajala parabatajska runa,
letimice je dodirujui - zapitala se da li je uopte svestan toga to radi -
a onda ree: Plaim se da si katkad premudra, Tesa.
Pa, rekla mu je, jedno od nas mora da bude.
Zar ne mogu nita da uinim?, ree. Ne bih da se udaljavam od
tebe. Osim ako ti tako ne eli.
Tesi pogled odlete na noni stoi, gde su joj knjige koje je bila
itala pre automatonskog napada na Institut - sada joj se inilo kao da
to bee pre hiljadu godina - leale poredane. Mogao bi da mi ita,
rekla mu je, ako ti ne smeta.
Vil je na to podigao pogled, pa se nasmeio. Bese to napaen, udan
osmeh, ali ipak stvaran, ipak Vilov. Tesa mu se takoe osmehnula. Ne
smeta mi, ree joj, nikako.
I tako se Vil, nekih etvrt sata kasnije, i zatekao u fotelji, itajui joj
Dejvida Koperfilda, kada je arlota prstima neno odgurnula vrata
Tesine sobe da bi provirila unutra. Nije se mogla otarasiti oseaja
teskobe - Vil joj se inio posve oajan srozan na podu vebaonice,
potpuno sam, te se prisetila straha koji je uvek gajila, da e Dem, ako
ih ikada napusti, sa sobom odneti i sve ono najbolje iz Vila. A i Tesa je
jo uvek bila toliko slaba...
Soba je bila ispunjena Vilovim tihim glasom, kao i priguenim
odsjajem vatre iz kamina. Tesa je leala na boku, smee kose rasute po
jastuku, gledajui Vila, koji je nagnuo lice nad stranice, sa nenou u
pogledu, istom nenou koja se odraavala i u Vilovom blagom glasu
dok joj je itao. Bee to jedna toliko prisna i duboka nenost, da se
arlota smesta udaljila, dopustivi da se vrata neujno zatvore za njom.
Vilov je glas i dalje dopirao za njom dok se sputala hodnikom
mnogo veselijeg srca nego to je bilo samo tren ranije.
... i ne moe ga paziti, ako nije odve drsko rei takvo neto, brino
kao to bih ja. Ali zadese li ga bilo kakva zlodela ili izdaje, nadam se da e
obina ljubav i istina sve to na kraju nadjaati. Nadam se da e prava
ljubav i istina na kraju biti jae od bilo kakvog zla ili nedae ovoga
sveta...
 24.
MERA LJUBAVI

Mera ljubavi jeste voleti bez mere.

- pripisuje se Svetom Avgustinu

Velika odaja Saveta bee jarko osvetljena. Veliki dvostruki krug bio je
iscrtan po uzdignutom podijumu u prednjem delu prostorije, a u
prostoru izmeu krugova stajahu rune: rune spajanja, rune znanja,
rune vetine i umenosti i rune koje su oznaavale Sofino ime. Sofi je
kleala na sredini krugova. Tamna joj je kosa padala razvezana do
struka u slapu tamnih uvojaka naspram jo tamnije oprave. Bila je
izuzetno lepa na svetlu koje je dopiralo kroz kupolasti svetlarnik iznad
nje, sa oiljkom na obrazu crvenim poput rue.
Venica je stajala iznad nje, pridravajui Smrtonosni pehar
podignutim rukama. arlota je nosila jednostavnu skerletnu odoru koja
se irila iza nje. Sitno joj lice bee uozbiljeno i strogo. Primi Pehar,
Sofijo Kolins, rekla je i cela je odaja utihnula. Odaja nije bila puna, ali
red na ijem je kraju Tesa sedela jeste bio: Gideon i Gabrijel, Sesili i
Henri, ona i Vil, svi nestrpljivo nagnuti, ekajui da se Sofi uzdigne. Na
obe strane podijuma stajao je po jedan Tihi brat, pognute glave, u odori
boje pergamenta koja je izgledala kao da je isklesana u mermeru.
arlota je spustila Pehar da ga isprui Sofi, koja ga je obazrivo
prihvatila.
Zaklinje li se, Sofijo Kolins, da e se odrei obinjakog sveta i
poi stazom Senolovaca? Hoe li uneti u sebe krv anela Razijela i
hoe li je potovati? Zaklinje li se da e sluiti Klavi, da e se drati
zakona odreenog zavetom, da e ispunjavati naredbe Saveta? Hoe
li braniti sve ljudsko i smrtno, znajui da za slubu svoju ne dobija
nikakvu zahvalnost niti nagradu sem asti?
Zaklinjem se, ree Sofi sasvim vrstim glasom.
 Moe li biti tit nejakima, svetlost u tami, istina meu laima, kula
u poplavi, oko da vidi kada svi drugi oslepe?
Mogu.
A kada umre, hoe li telo svoje prepustiti Divovima da ga spale,
da upotrebe pepeo tvoj u izgradnji Grada kostiju?
Hou.
Pij onda, ree arlota. Tesa je ula da je Gideon udahnuo. To bee
onaj opasni deo obreda. Deo koji moe da ubije neobuene i
nedostojne.
Sofi je pognula tamnokosu glavu da prinese Pehar usnama. Tesa se
nagnula, grudi stegnutih od napetosti. Osetila je kako je Vilova ruka
skliznula preko njene, osetila je njen topli, uteni pritisak. Sofi se grlo
pomerilo kada je progutala.
Krug koji je okruivao nju i arlotu najednom bljesnu hladnom,
plaviasto-belom svetlou, sakrivajui ih obe. Poto je svetlost
izbledela, Tesa poe da trepe da rastera zvezdice iz oiju pred
umirenim odbljeskom. Hitro zatreptavi, videla je da Sofi dri Pehar.
Neki se sjaj irio oko Pehara dok ga je drala, pre nego to e ga vratiti
nazad arloti, koja se na to iroko osmehnula.
Sada si Div, ree joj. Dajem ti ime Sofije Senolovke, od loze
Jonatana Senolovca, deteta divovskog. Ustaj, Sofijo.
I Sofi na to ustade u razdraganoj gomili u kojoj Gideonovo
radovanje bee najglasnije. Sofi se osmehivala, itavim licem ozarena
na zimskom suncu koje se presijavalo kroz prozirni stakleni krov. Neke
senke hitro zatreperie podom. Tesa je zaueno podigla pogled -
belina je proarala prozore, lelujajui se neno sa druge strane stakla.
Sneg, ree joj Vil tiho na uho. Srean Boi, Tesa.

Te se veeri odravala godinja boina zabava Enklave. Tesa je prvi

put videla ogromnu balsku dvoranu Instituta otvorenu i ispunjenu
ljudima. Golemi prozori blistali su odraavajui svetlost iji su zlatasti
sjaj bacali i po uglaanim podovima. Sa druge strane tamnog stakla
moglo se videti da pada sneg, u krupnim i mekim belim pahuljama, ali
je unutar Instituta sve bilo toplo, zlatno i bezbedno.
Boi kod Senolovaca nije bio isti kao Boi kakav je Tesa
poznavala. Nije bilo praznikih venia, nisu se pevale kolede, nije bilo
boinih prskalica i puckavih paketia. Jesu imali jelku, mada nije bila
ukraena na uobiajen nain. Golema jela dizala se gotovo do samoga
svoda u samom dnu balske dvorane (kada je Vil upitao arlotu kako li
je, zaboga, zavrila tamo, samo mu je odmahnula rukama, rekavi
neto o Magnusu). Na svaku su granu bile postavljene svee, mada
Tesa nije mogla da dokui kako su bile privrene ili nataknute. Od
njih se jo zlataste svetlosti irilo po odaji.
Okaene za grane jelke - mada su visile i sa lustera i svenjaka po
stolovima kao i sa svih brava - behu kristalno svetlucave rune, svaka
prozirna poput stakla, mada su ipak odbijale svetlost bacajui blistave
dugice po itavoj sobi. Zidovi behu ukraeni prepletenim vencima
boikovine i brljana, uz crvene bobice to su blistale meu zelenim
liem. Tu i tamo i pokoja granica imele belih bobica. Jedna je ak bila
privezana i za Crkvenjakov okovratnik dok se vrzmao ispod jednog od
boinih stolova, delujui razdraeno.
Tesi se inilo da nikada ranije nije videla toliko hrane. Stolovi su bili
prepuni narezane piletine i uretine, divljai i zeetine, boine unke i
pita, tananih sendvia, sladoleda i kojekakvih vonih kremova i
pudinga, mlenih elea i onih u bojama dragulja, patipanja natopljenih
konjakom i boinih pikota flambiranih u vinjaku, ledenog erbeta,
zainjenog kuvanog vina i velikih srebrnih zdela punih biskupovog
boinog puna.17 Bilo je i korpi to su se prelivale raznoraznim
poslasticama i slatkiima, i vreica Svetog Nikole u kojima se skrivahu
po grumen uglja, pare eera ili promincla od limuna, po kojima je
onaj ko je dobije znao da li mu je ponaanje te godine bilo prljavo,
slatko ili kiselo. Pre toga je odrana ajanka sa poklonima samo za
stanare Instituta, da druina razmeni darove pre nego to im gosti
stignu - arlota je, smestivi se u krilo Henriju, koji je sedeo u svojim
kolicima, otvarala, jedan za drugim, poklone za bebu koja je trebalo da
pristigne u aprilu (i za koju je odlueno da e se zvati arls. arls
Ferajld, rekla je arlota ponosno, drei ebence koje je Sofi isplela za
nju, uz zgodno C. F. u uglu).
arls Buford Ferajld, ispravio ju je Henri.
arlota se na to iskreveljila. Tesa se zapitala, smejui se: Ferajld?
Ne Branvel?
arlota se stidljivo nasmeila: Ja sam Venica. Odlueno je da u
ovom sluaju dete preuzme moje prezime. Henriju ne smeta, je li tako,
Henri?
Nimalo, rekao je Henri. Pogotovo jer bi arls Buford Branvel
zvualo poprilino blesavo, ali je zato arls Buford Ferajld ba zvuno
ime.
Henri...
Tesa se osmehnula, priseajui se toga. Stajala je blizu boine jelke
posmatrajui pripadnike Enklave u svoj njihovoj raskoi - ene u
zagasitim zimskim bojama dragulja, haljinama od crvenog satena, svile
boje safira i zlatnog tafta, mukarce u otmenim sveanim odelima -
dok su se vrzmali unaokolo smejui se. Sofi je stajala uz Gideona,
blistajui oputena u otmenoj zelenoj plianoj haljini; Sesili je bila u
plavom, trkarajui tamo-amo, oduevljeno razgledajui sve redom, uz
Gabrijela koji ju je pratio, onako sav izduen, razbaruene kose, sa
oboavanjem i zadivljenou. Ogroman badnjak, obavijen puzavim
brljanom i boikovinom, goreo je u golemom kamenom ognjitu, a
iznad kamina behu okaene mreice sa zlatnim jabukama, orasima,
arenim kokicama i bombonima. Bilo je i muzike, tihe i seme, a arlota
je izgleda konano uspela da pronae primenu Bridetinom pevanju,
koje se sada uzdizalo iznad zvuka instrumenata, zvonko i milozvuno.

Ostavi me, tugo, moja draga mila,

pokosi me patnjom svom.
Uz nju je silna moja ljubav bila
zaljubljenom, ludom srcu mom.

Zeleni mi rukavi sva radost behu,

zeleni mi rukavi sva srea sveta,
zeleni mi rukavi sjajniji od zlata,
moja draga gospa zelenih rukava.

Neka sa neba dade krompiri, ree neki glas zaneseno, neka grmi na
ariju Moja draga zelenih rukava.18
Tesa se okrenula, trgnuvi se. Vil se nekako pojavio pokraj nje, to
ju je silno zaudilo, poto ga je bila traila jo otkad je ula u sobu, a od
njega nigde ni traga ni glasa. Po obiaju, njegova pojava u veernjem
odelu - skroz u plavom, crnom i belom - oduzela joj je dah, ali jeste
prikrila drhtaj u grudima osmehom. ekspir, rekla je, Vesele ene
vindzorske
Nije mu ba jedan od boljih komada, ree Vil, odmeravajui je
zakiljenim plavim oima. Tesa je odabrala svilu ruiaste boje za to
vee, bez nakita i ukrasa sem somotske trake, koja joj se, dvaput
obmotana oko vrata, sputala niz lea. Sofi joj je bila sredila kosu - da
joj uini, ne kao sobarica - uplevi joj siune bele bobice meu
podignute kovrde. Tesa se oseala veoma nakinureno, i upadljivo.
Mada, ima i svojih dobrih strana.
Ali, deurni knjievni kritiar, uzdahnula je Tesa, prebacujui
pogled sa njega na dvoranu, do arlote koja je bila zaneta razgovorom
sa nekim visokim, plavokosim mukarcem kojeg Tesa nije
prepoznavala.
Vil se nagnuo prema njoj. Blago se oseao na neto zeleno i zimsko,
na jelu, limetu ili empres. Ima bobice imele u kosi, rekao joj je,
preletevi joj dahom po obrazu. To bi, teoretski govorei, znailo da
bilo ko moe u bilo kom trenutku da te poljubi.
Pogledala ga je razrogaeno: Misli da bi iko pokuao? Letimice ju
je taknuo po obrazu; nosio je bele rukavice od koe divokoze, ali je ona
imala oseaj da je dodiruje sopstvenom koom. Ubio bih svakoga ko
pokua.
Pa, ree mu Tesa, ne bi ti bio prvi put da za Boi uradi neto
sablanjivo.
Vil je naas zastao, da bi se potom iscerio, onim svojim posebnim
osmehom koji bi mu ozario lice i u celosti ga promenio.
Osmeh za koji se Tesa bila brinula da je u celosti nestao, nestao za
Demom u tami Tihograda. Dem nije umro, ali jedan deli Vila jeste
otiao sa njim kada je i ovaj otiao, deli otrgnut iz Vilovog srca i
zakopan tamo negde dole meu hujeim kostima. A Tesa se, te prve
nedelje nakon toga, brinula da se Vil nikada nee oporaviti, da e
zauvek ostati neka vrsta aveti koja tumara Institutom, ne jede, stalno
se okree da popria sa nekime ko i nije tamo, pa mu onda lice zgasne
kada se priseti i uuti.
Ali, bila je reena. I njeno je srce bilo slomljeno, ali da bi izleila
Vilovo, bila je uverena da e morati nekako da izlei i svoje. im je malo
ojaala, vrsto je reila da mu donosi aj, koji nije traio, i knjige, koje
jeste traio, stalno ga je saletala, i u biblioteci i van nje, traei da joj
pomae sa obukom. arloti je rekla da se vie ne ophodi prema njemu
kao da je lomljiv poput stakla i da ga slobodno alje u grad da se bori,
kao to ga je slala i ranije, sa Gabrijelom ili Gideonom umesto sa
Demom. arlota to i jeste, nevoljno, uradila, i Vil bi se vraao iz tih
borbi krvav i modar, ali ivog, ozarenog pogleda.
To ste pametno uradili, rekla joj je Sesili neto kasnije, dok su
stajale u prozoru, gledajui Vila i Gabrijela kako razgovaraju u dvoritu.
Mome bratu to to je Div daje neku svrhu. Senolovstvo e mu zaleiti
sve praznine. Senolovstvo i vi.
Tesa je zamiljeno spustila zavesu. Ona i Vil nisu porazgovarali o
onome to se zbilo na Kader Idrisu one noi koju su zajedno proveli. I
zaista joj se i inila kao neki daleki san. Kao neto to se desilo nekoj
drugoj osobi, a ne njoj, ne Tesi. Nije znala da li se i Vil isto tako osea.
Znala je da je Dem saznao, ili naslutio, i oboma im oprostio, ali joj Vil
vie nije prilazio na takav nain, nije joj govorio da je voli, niti ju je
pitao da li ona voli njega jo od dana kada je Dem otiao.
inilo joj se da su vekovi proli, mada se radilo o svega dve nedelje,
pre nego to e je Vil pronai samu u biblioteci i pitati je, posve
iznebuha, da li bi se provozala koijom sutra sa njim. Tesa je zbunjeno
pristala, pitajui se u sebi da li trai njeno drutvo iz nekog drugog
razloga. Zbog neke tajne koju valja istraiti? Zbog neega to eli da joj
prizna?
Ali ne, bee to obina vonja koijom po parku. Vreme je bilo
zahladnelo, te krajevi jezeraca behu zaleeni. Ogoljeno granje drvea
bilo je goletno i divno, a Vil je utivo askao sa njom o vremenu i
gradskim znamenitostima. Kao da je reio da usavri njeno poznavanje
Londona tamo gde je Dem stao. Bili su do Britanskog muzeja i
Narodne galerije, do vrtova Kjua i Katedrale Svetoga Pavla, gde je Tesa
konano i pukla.
Ba su bili stajali u uvenoj Galeriji apata; Tesa je, naslonjena o
ogradu, gledala u katedralu ispod njih. Vil joj je prevodio natpis na
latinskom na zidu kripte u kojoj je Kristofer Ren bio pokopan - traite li
spomenik njegov, osvrnite se oko sebe - kada mu je Tesa rasejano
provukla prste kroz ruku. Istoga se trena zarumeneo i povukao.
Iznenaeno ga je pogledala: Neto nije u redu?
Ne, ree joj odve ishitreno. Samo to... samo to te nisam doveo
ovamo da bih te pipkao na Galeriji apata.
Tesa je na to prasnula: Pa nisam ni traila da me pipka na Galeriji
apata! Tako mi Anela, Vile, hoe li prestati sa tim uljudnim
ponaanjem?
Zaueno ju je pogledao: Ah zar ne bi vie vole...
Ne bih! Neu da bude uljudan! Hou da bude Vil! Neu da mi
pokazuje zanimljiva graditeljska uda kao da si Bedekerov vodi!
Hou da mi govori uasno blesave, smene stvari, da izmilja pesme
i bude... Vil u kojeg sam se zaljubila, zamalo je rekla. I bude Vil,
dovrila je. Ili ima da te mlatnem kiobranom.
Samo pokuavam da ti se udvaram, ree joj Vil oajniki, Da ti se
udvaram kako valja. Zato i radim sve ovo. Zar nisi shvatila?
Gosn Roester se nikada nije udvarao Dejn Er, ukazala mu je
Tesa.
Nije, samo se obukao kao ena da bi naisto prestravio siroticu.
Tako neto eli?
Od tebe bi ispala ba gadna ena.
Ne bi. Bio bih oaravaju.
Tesa se nasmejala. Eto, rekla mu je. Eto, to je Vil. Nije li tako
bolje? ta kae?
Ne znam, ree Vil, zagledajui je. Ne smem da odgovorim. uo
sam da im progovorim, Amerikankama doe da me nalupaju
kiobranom.
Tesa se opet nasmejala, a onda oboje poee da se smeju, te im
prigueni kikot odjeknu zidovima Galerije apata. Nakon toga sve je
teklo izrazito lake izmeu njih, te joj se, pomaui joj da po povratku
izae iz koije, Vil nasmeio iskreno i veselo.
Tesa je te noi zaula tiho kucanje na vratima, a kada je otila da ih
otvori, nije zatekla nikoga pred njima, samo knjigu na podu hodnika.
Pria o dva grada. udnog li poklona, pomislila je. U biblioteci su ve
imali primerak knjige koji je mogla da ita kad god bi poelela, ali ovaj
bee nov novcat, sa sve raunom iz Haardsa na prvoj strani. Tek
kada ju je ponela sa sobom u krevet primetila je da na naslovnoj strani
stoji i neki zapis.

Tes, Tes, Tesa.

Da li je neko ime ikada zvualo lepe nego tvoje? Kada ga izgovorim
srce mi zazvoni poput zvona. Teko je zamisliti tako neto, jelda - srce
kako zvoni? Ali kada me dodirne, meni ba tako bude, kao da mi srce
zvoni u grudima, pa mi zvonjava protutnji venama i raspoluti mi kosti
radou.
Zato sam zapisao ove rei u knjigu? Zbog tebe. Zbog tebe sam zavoleo
ovu knjigu, iako sam je nekada prezirao. Proitavi je po drugi put,
otvorenog uma i srca, osetih potpuno oajanje i zavist zbog Sidnija
Kartona - da, zbog Sidnija, jer ak i da nije imao nade da e ga voljena
ena zavoleti, bar joj je mogao rei za svoju ljubav. Bar je mogao da uini
neto da dokae svoju strast, makar to bilo neto osueno da zamre.
I ja bih prihvatio smrt za priliku da ti kaem istinu, Tesa, kada bih bio
siguran da bi smrt usledila samo meni. 1 stoga i pozavideh Sidniju, jer on
bee slobodan.
 A, evo, sada sam i ja konano slobodan, i konano ti mogu rei, bez
straha za tvoju sigurnost, sve to mi na srcu lei.
Ti nisi poslednji san moje due.
Ti si prvi san, jedini san kojeg nisam mogao prestati da sanjam. Ti si
prvi san moje due, i ja se nadam da e iz toga sna proistei i svi drugi,
pun ivot snova.
Konano sa nadom u srcu,
Vil Herondejl

Dugo je samo sedela nakon toga, drei knjigu iako je nije itala i
gledajui kako zora svie nad Londonom. Ujutru je bukvalno izletela iz
kreveta da se obue, pre nego to e zgrabiti knjigu i sjuriti se dole sa
njom. Vila je uhvatila ba kada je izlazio iz svoje sobe, kose jo vlane
od umivanja, pa se bacila na njega, uhvatila ga za revere i privukla sebi
da mu zagnjuri lice u grudi. Knjiga je tresnula na pod izmeu njih kada
je spustio ruke da je zagrli i da je pomiluje po kosi na leima, tiho joj
apui: Tesa, ta je bilo, ta nije u redu? Nije ti se svidelo...?
Niko mi nikada nije napisao neto tako lepo, rekla mu je, lica
priljubljenog uz njegove grudi, te je mogla da mu uje tiho kucanje srca
pod kouljom i sakoom. Nikada!
Napisao sam to im sam otkrio da je prokletstvo bilo lano, ree
Vil. Htedoh jo tada da ti dam, ali..., ruke mu se stegoe u njenoj kosi.
Kada sam saznao da si se verila sa Demom, sklonih to u stranu.
Nisam znao kada bih mogao, kada bi trebalo da ti dam. A onda sam se
jue, kada si mi kazala da hoe da budem svoj, ponadao u dovoljnoj
meri da izvuem napolje stare snove, da otresem prainu sa njih i dam
ti ih.
Toga su dana otili do parka, mada je bilo hladno isto koliko je bilo i
vedro, pa nije bilo mnogo ljudi. Jezero Serpentin presijavalo se na
zubatom suncu, a Vil joj je pokazao mesto na kojem su on i Dem
hranili patke paeim piticama. Tada ga je prvi put videla da se smeka
priajui o Demu.
Znala je da Vilu ne moe da bude drugi Dem. Niko to ne bi mogao.
Ali su se praznine u njegovom srcu polagano popunjavale. Vilu je veliku
radost predstavljalo i Sesilino prisustvo; Tesa je to primeivala kada bi
sedeli zajedno pred vatrom, tiho razgovarajui na velkom, pa bi mu
oi blistale; ak su i Gabrijel i Gideon poeli da mu se sviaju, pa su
postali prijatelji, mada niko ne bi mogao da mu bude prijatelj poput
Dema. A, dakako, arlotina i Henrijeva ljubav bee vrsta kao to je
uvek bila. Rana nee nikada nestati, Tesa je znala, ni u njoj ni u Vilu, ali
kako je vreme zahladnjivalo, tako se Vil sve vie smekao, redovnije
jeo, potreseni izraz poe da mu bledi u oima, i ona je odahnula, znajui
da taj izraz vie nije koban.
Hmmm, rekao je sada, blago se njiui na petama dok je
prouavao balsku dvoranu. Moda si u pravu. Mislim da sam ba
negde oko Boia dobio tetovau velke adaje.
Tesa je morala dobrano da se potrudi kako se ne bi zacrvenela.
Kako je do nje uopte dolo?
Vil je na to samo iroko odmahnuo rukom. Bio sam pijan...
Kojeta. Nikada ti nisi bio zaista pijan.
Naprotiv - da bi mogao da se pretvara da je treten, ovek bar
jednom mora da se napije, isto da ima na ta da se pozove. estoprsti
Najdel sluio je kuvanu jabukovau...
Nee valjda da mi kae da estoprsti Najdel stvarno postoji?
Kako ne bi postojao...?, Vil otpoe sa osmehom, koji mu je ubrzo
izbledeo; gledao je iza Tese, negde u balsku dvoranu. Okrenuvi se da
isprati njegov pogled, ugledala je istog onog visokog, plavokosog
mukarca koji je ranije bio priao sa arlotom kako se probija kroz
guvu prema njima.
Bio je nabijen, moda u kasnim tridesetima, sa oiljkom koji mu se
pruao vilicom. Razbaruene, svetle kose i plavih oiju, i koe
preplanule na suncu. inila se jo tamnija naspram utirkanog
prednjeg umetka na beloj koulji. Bilo je neega poznatog na njemu,
neega to je podsvesno uzburkalo Tesina seanja.
Zaustavio se pred njima. Zatreptao je oima ka Vilu. Bile su svetlije
plave od Vilovih, sline boji razlika. Koa oko njih bila mu je
preplanula, izbrazdana sitnim boricama. A onda ree: Vi ste Vilijam
Herondejl?
Vil mu je klimnuo bez rei.
Ja sam Elijas Karsters, ree ovek. Dem Karsters bio mi je
neak.
Vil je pobeleo, a Tesa je shvatila ta joj je to na tom oveku bilo tako
poznato - neto u vezi sa njim, u vezi sa njegovim dranjem i oblikom
aka; podsealo ju je na Dema. Poto Vil oito nije mogao da
progovori, Tesa ree:
Da, ovo je Vil Herondejl. A ja sam Tereza Grej.
Ona preobraziteljka, ree ovek - Elijas, Tesa je podsetila sebe;
Senolovci su se meusobno oslovljavali po imenu. Bili ste vereni za
Demsa pre nego to je postao Tihi brat.
Jesam, ree Tesa tiho, mnogo ga volim.
Uputio joj je jedan pogled - ni neprijateljski ni izazivaki, ve samo
radoznali. A onda se okrenuo i zagledao u Vila. Bili ste mu parabatai?
Vil je povratio glas. Jo uvek sam, ree, prkosno stegnuvi vilicu.
Dems vas je spominjao, ree Elijas. Poto sam napustio Kinu i
vratio se u Idris, pitao sam ga da li hoe da doe da ivi sa mnom.
Poslali smo ga iz angaja, smatrajui da za njega nije bezbedno tamo
gde se i dalje motaju Jenluovi poslunici traei osvetu. Ali kada sam ga
pitao da li bi doao kod mene u Idris, rekao je da ne bi, da ne moe.
Zamolio sam ga da porazmisli. Da smo porodica, da smo od iste krvi.
Ali on mi je samo rekao da ne moe da napusti svoga parabataija, da su
neke stvari vanije od krvi. Elijas ga je smireno gledao svetloplavim
oima. Doneo sam vam jedan poklon, Vile Herondejle. Neto to sam
nameravao dati njemu, kada dosegne punoletstvo, poto mu otac vie
nije bio iv da bi mu ga on dao. Ali mu ga sada vie ne mogu dati. Vil se
sav zgrio, poput prenategnute strune luka. Rekao je: Nisam uradio
nita ime bih zasluio poklon.
Mislim da jeste, Elijas je sa kaia oko struka skinuo kratak ma u
filigranski izraenim kanijama. Pruio ga je Vilu koji ga je, tren kasnije,
i prihvatio. Kanije behu prekrivene paljivo uraenim liem i runama,
koje se presijavahu na zlatastoj svetlosti. Vil je odluno izvukao ma, pa
ga je pridigao ispred lica.
Balak mu je bio prekriven istom arom od runa i lia, ali je sama
otrica bila jednostavna i glatka, sem jednog retka koji mu se pruao po
sredini. Tesa se nagnula da proita rei na metalu.
Ja sam Kortana, od ista elika i vrstine kao Zojez i Durandal.
Zojez je bio ma Karla Velikog, ree Vil, glasom i dalje krutim,
zbog ega je Tesa znala da pokuava da potisne oseanja. Durandal
bee Rolanov. Ovaj ma... potie iz predanja.
Iskovan rukama prvog senolovakog oruara, Vejlanda Kovaa. U
balaku krije pero sa krila Anelova, ree Elijas. Porodica Karsters
uva ga kod sebe ve stotinama godina. Demov mi je otac rekao da mu
ga dam kada napuni osamnaestu. Meutim, Tiha braa ne primaju
poklone. Pogledao je Vila: Vi ste mu bili parabatai. Treba vi da ga
uzmete.
Vil je zabio ma nazad u kanije: Ne mogu da ga uzmem. Neu da ga
uzmem.
Elijas ostade zateen. Ali, morate, ree, bili ste mu parabatai,
voleo vas je...
Vil je pruio ma nazad Elijasu Karstersu, ispruenog balaka. Elijas
ga je prihvatio koji tren kasnije, a Vil se samo okrenuo i otiao da
nestane negde meu okupljenima.
Elijas je zbunjeno gledao za njim: Nije mi bila namera da ga
uvredim.
Govorili ste o Demu u prolom vremenu, ree Tesa. Dem nije
sa nama, ali nije ni mrtav. Vil... ne podnosi kada o Demu misle kao o
neemu izgubljenom ili zaboravljenom.
Nije mi bila namera da ga zaboravim, ree Elijas, samo htedoh
rei da Tiha braa nemaju oseanja kao mi. Ne oseaju isto to i mi.
Ako vole...
Dem i dalje voli Vila, ree Tesa. Bio on Tihi brat ili ne. Neke
stvari nikakve arolije ne mogu da unite, jer su one same po sebi
arobne. Vi ih nikada niste videli jednog uz drugog, ali ja jesam.
Htedoh dati Demsu Kortanu, ree Elijas, ali je ne mogu dati
njemu, pa sam mislio da bi onda trebalo da je njegov parabatai zadri.
Imali ste dobru nameru, ree Tesa. Ali. oprostite to se meam,
gospodine Karsterse, ali zar vi ne kanite imati svoju decu? Oi mu se
rairie: Nisam uopte razmiljao o...
Tesa je pogledala svetlucavi ma, pa oveka koji ga je drao. Pomalo
je mogla da nazre Dema u njemu, kao da gleda odraz neega to voli u
zatalasanoj vodi. Upravo joj je ta ljubav, probuena i prisutna u njoj,
ublaila glas kada je progovorila. Ako niste sigurni, rekla je, onda ga
zadrite. Zadrite ga za svoje naslednike. I Vilu bi se to dopalo. Jer
njemu nije potreban ma da bi pamtio Dema po njemu. Ma koliko da je
njegovo poreklo bogato.

Bilo je hladno na stepenitu Instituta, gde je Vil stajao bez kaputa ili
eira, zagledan u no posutu mrazom. Vetar mu je bacao sitne
snopove snega na obraze, gole ruke, te je po obiaju uo Demov glas
negde u podsvesti kako mu govori da ne bude blesav i da se vrati
unutra pre nego to se prehladi.
Zima je za Vila oduvek bila najistije doba - ak je i dim i zemlju
Londona okovala studen, zaleene i iste. Tog je jutra razbio sloj leda
koji mu se skorio u bokalu sa vodom, pre nego to e pljusnuti lice
ledenom tenou i stresti se gledajui u ogledalo sa mokrom kosom
koja mu je lice proarala crnim prugama. Prvo boino jutro bez Dema
nakon est godina. Najvea zima, donosi najveu bol.
Vile, zauo je apat, njemu posve prepoznatljiv. Okrenuo je glavu,
sa slikom Stare Moli u glavi - ali duhovi su retko kada znali da odlutaju
od mesta na kojem su umrli ili na kojem su bili pokopani, a osim toga,
ta bi ona sada htela od njega?
Pogled se susrete sa njegovim, ravan i taman. Ostatak joj tela nije
bio providan, ve vie oivien srebrom: plava kosa, lice lepo kao u
lutke, bela haljina u kojoj je izdahnula. Krv, crvena poput cveta, na
grudima.
Desamina, rekao je.
Srean Boi, Vile.
Srce, koje mu je naas zastalo, poe opet da kuca, ubrzavajui mu
krv u venama. Desamina, ta... ta ti radi tu?
Malko se nadurila na to. Tu sam zato to sam tu i umrla, rekla mu
je jaim glasom. Nije bilo neobino za duhove da poprime vre
oblije i jai glas kada se nau blizu nekog oveka, pogotovo blizu
nekog ko moe da ih uje. Pokazala mu je dvorite ispred njih, u kojem
ju je Vil drao u naruju dok je umirala prosipajui krv po kamenu. Nije
ti drago to me vidi, Vile?
to bi mi bilo?, ree. Desi, kada ugledam duhove, to je obino
zato to imaju neka nedovrena posla ili ih neka tuga vezuje za ovaj
svet.
Podigla je glavu da pogleda sneg. Iako je padao oko nje, nju uopte
nije dodirivao, kao da stoji pod staklom. A da imam neku tugu,
pomogao bi mi da je zaleim? Dok sam bila iva nikada nisi mario
mnogo za mene.
Jesam, ree Vil. I iskreno mi je ao ako si stekla utisak da mi
uopte nije bilo stalo, ili da sam te mrzeo, Desamina. Mislim da si me
podseala na mene samog vie nego to sam bio spreman da priznam,
te sam te samim time osuivao stroe, kao to bih i samoga sebe.
Na to ga je pogledala: Iju, je li to bila otvorena iskrenost, Vile? Kako
si se, samo promenio! Odmaknula se i on je video da joj stopala ne
ostavljaju trag u snegu kojim stepenice behu zasute. Tu sam, zato to
za ivota nisam htela da budem Senolovac, da titim Divove. Sada sam
zaduena za uvanje Instituta, dok god mu bude bilo potrebno
uvanje.
I ne smeta ti?, upitao ju je. to si tu, pored nas, a mogla si da ode
na onaj svet...
 Namrekala je nos. Nije mi bilo do toga. Toliko je zahtevano od
mene za ivota, sam ga Aneo zna kako bi mi bilo posle. Ne, srena sam
i tu, dok vas sve posmatram, dok neujno unaokolo lebdim nevidljiva.
Srebrna joj je kosa bljesnula kada je nagnula glavu prema njemu. Mada
me ti izluuje.
Ja?
Dakako. Oduvek sam govorila da od tebe nikada ne bi bilo dobrog
udvaraa, Vile, i ti si mi to lepo i dokazao.
Zaista?, ree Vil. Vratila si se iz mrtvih poput duha starog Marlija
da bi mi zvocala o mojim ljubavnim izgledima?
Kakvim izgledima? Toliko si navozao Tesu koijom po Londonu,
da se kladim da bi mogla mapu da nacrta po seanju, i jesi li je
zaprosio? Nisi. Ne moe gospa samu sebe da zaprosi, Vilijame, a ne
moe ti ni rei da te voli ukoliko joj je ne otkrije svoje namere!
Vil je zavrteo glavom: Desamina, ti si stvarno nepopravljiva!
Ali sam takoe i u pravu, ukazala mu je. ega se to plai?
Da e mi, ako joj iznesem svoje namere, rei da me ne voli, bar ne
onako kako je volela Dema.
Nee te voleti kao to je volela Dema. Volee te onako kako voli
tebe, Vile, jednu sasvim drugu osobu. Zar bi ti bilo drae da nije volela
Dema?
Ne, mada isto tako ne elim da se oenim nekim ko me ne voli.
Mora je pitati da bi otkrio, ree Desamina. ivot je pun rizika.
Smrt je mnogo jednostavnija.
Zato te nisam video pre ove veeri, ako si tu bila sve vreme?,
upitao je.
Jo ne mogu da uem u Institut, a kada si napolju u dvoritu uvek
si sa nekim. Pokuala sam da uem na vrata, ali me neka sila uvek
sprei. Dodue, sada je bolje nego to je bilo. Isprva sam mogla da se
popnem samo nekoliko stepenika. A sada sam tu gde me vidi,
pokazala mu je svoj poloaj na stepenitu. Jednoga u dana biti u
stanju da uem unutra.
A kada bude bila, pronai e svoju sobu onakvom kakva je bila,
sa tvojim lutkicama, ree Vil.
Desamina mu se nasmeila takvim osmehom da se Vil zapitao da
li je uvek bila toliko tuna, ili ju je smrt promenila vie nego to je
mislio da se duhovi mogu promeniti. Ali nije stigao nita da kae, poto
joj se uzbunjeni izraz pojavio na licu i ona je nestala u vrtlogu snega.
Vil se okrenuo da pogleda ta ju je to preplailo. Vrata Instituta su
se otvorila kako bi se Magnus pojavio u njima. Nosio je tofani kaput
postavljen astrahanom, a svileni cilindar ve su mu istakale pahuljice
sa neba.
Trebalo je da pretpostavim da bih te tu mogao pronai, kako daje
sve od sebe da se pretvori u ledenicu, ree Magnus, sputajui se
stepenicama da bi siao do Vila zagledanog u dvorite.
Vil nije bio raspoloen da mu spominje Desaminu. Imao je oseaj
da ni ona to ne bi elela. Hteo si da napusti zabavu? Ili si samo mene
traio?
I jedno i drugo, ree Magnus, navlaei bele rukavice. Ja ti,
zapravo, naputam London.
Naputa London?, ree Vil u neverici. Nisi valjda ozbiljan?
Zato ne bih bio?, Magnus kvrcnu prstom jednu zalutalu pahuljicu.
Zaiskrila je plavim sjajem pre nego to e nestati. Nisam Londonac,
Vile. Boravio sam neko vreme kod Vulsija, ali njegov dom ipak nije moj
dom, a Vulsi i ja dosadimo jedan drugom poprilino brzo.
I kuda e sada?
U Njujork. U Novi svet! Novi ivot, novi kontinent. Magnus je
podigao ruke u vazduh. Moda ak ponesem vaeg maka sa sobom.
arlota mi kae da je tuan jo otkad je Dem otiao.
Pa, nas sve redom grize. Moe ga slobodno uzeti. Misli li da e
mu se dopasti Njujork?
Ko bi ga znao? Saznaemo zajedno. Mene upravo neoekivano
spreava da se ne ucvarim.
Mi koji ne ivimo veno verovatno ne volimo promene koliko vi
koji ivite veno. Meni je dojadilo da stalno gubim ljude, ree Vil.
I meni je, ree Magnus. Ali onako je kako sam ti rekao da e biti,
zar ne? Naui da trpi.
Nekoliko puta sam uo da ljudi koji izgube nogu ili ruku i dalje
oseaju bol u tim udovima, iako ih vie nemaju, ree Vil. I meni je
nekada tako. Osetim Dema pored sebe, iako nije tu, pa mi bude kao da
mi nedostaje deo mene.
Ah nije tako, ree Magnus. On nije mrtav, Vile. Nastavio je da ivi
jer si ga pustio da ode. On bi inae ostao uz tebe i umro, da si traio
tako neto od njega, ali si ga voleo u dovoljnoj meri da si vie eleo da
poivi, makar i ivotom odvojenim od tvog. to vie od svega dokazuje
da ipak nisi Sidni Karton, Vile, da tvoja ljubav nije ona koja moe da se
nadomesti jedino unitenjem. Ja to i bejah video u tebi, oduvek sam to
video u tebi, zbog toga sam i poeleo da ti pomognem. Ne oajava.
Ima u sebi neiscrpnu sposobnost da se raduje. Stavio je ruku u
rukavici pod Vilovu bradu da mu pridigne glavu. Nije bilo mnogo ljudi
pred kojima je Vil morao da podigne glavu da bi ih pogledao u oi, ali je
Magnus bio jedan od njih. Sjajna zvezda, ree Magnus, zamiljenog
pogleda kao da se prisea neega, ili nekoga. Vi smrtnici arko
plamtite. A ti mnogo vie od veine, Vile. Nikada te neu zaboraviti.
Neu ni ja tebe, ree Vil, mnogo ti dugujem. Ti si skinuo kletvu sa
mene.
Nisi ni bio proklet.
Jesam, jesam, ree Vil. Jesam. Hvala ti, Magnuse, za sve to si
uinio za mene. Ako ti to ranije nisam rekao, evo, sada ti kaem. Hvala
ti.
Magnus je spustio ruku. Ne pamtim da mi se neki Senolovac ikada
zahvaljivao.
Vil se vragolasto nasmeio: Gledaj da se ne navikava na to. Mi ti
ba i nismo zahvalna fela.
Neu, nasmejao se Magnus. Neu. Zakiljio je blistavim
makastim oima: Ostavljam te u dobrim rukama, Vile Herondejle, ili
se bar meni tako ini.
Misli na Tesu.
Mislim na Tesu. Ili porie da tvoje srce njoj pripada? Magnus
poe da se sputa stepenitem, ali je zastao da se osvrne ka Vilu.
Ne poriem, ree Vil, ali e joj biti vrlo ao to si otiao, a da se
nisi ni pozdravio sa njom.
Oh, ree Magnus, okreui se u podnoju stepenita, sa
radoznalim osmehom na licu. Nema potrebe. Reci joj da emo se opet
videti.
Vil mu klimnu. Magnus se okrenuo, sa rukama u depovima kaputa,
pa se zaputio prema kapiji Instituta. Vil ga je gledao sve dok se njegova
prilika nije stopila sa belinom snega koji je i dalje padao sa neba.

Tesa se iskrala iz balske dvorane tako da je niko nije primetio. ak je i

uvek pronicljivoj arloti panja bila preusmerena, dok je sedela pored
Henrija u njegovim kolicima, drei ga za ruku i smekajui se vrcavim
muziarima.
Tesi nije trebalo mnogo vremena da pronae Vila. Pretpostavljala je
gde bi bio, i bila je u pravu - stajao je na ulaznom stepenitu Instituta,
bez kaputa ili eira, doputajui da mu se sneg nakuplja po glavi i
ramenima. itavo je dvorite bilo zapraeno snegom, pa je izgledalo
kao da je eerom u prahu bio posut i niz koija koje su ekale u
dvoritu, crna gvozdena kapija, kamene ploe na kojima je Desamina
izdahnula. Vil je netremice zurio ispred sebe, kao da pokuava da
razazna neto meu pahuljicama.
Vile, ree mu Tesa, pa se okrenuo da je pogleda. Usput je pokupila
svileni al, ali nita deblje od toga, te je oseala peckanje ledenih
pahuljica na ogoljenoj koi vrata i ramena.
Trebalo je da budem utiviji prema Elijasu Karstersu, ree Vil kao
da joj odgovara. Gledao je u nebo, gde se bledi polumesec micao
izmeu gustih oblaka i magle. Pahulje belog snega pale su mu na glavu,
meajui mu se sa crnom kosom. Obrazi i usne crvenee mu se od
zime. Nikada joj nije izgledao zgodniji. Ali sam se ja poneo kao to bih
se poneo... pre.
Tesa je znala na ta misli. Kod Vila je postojalo samo jedno pre i
posle.
Ima i ti prava da bude neraspoloen, rekla mu je. Ve sam ti
rekla da ne elim da bude savren. elim samo da bude Vil.
Koji nikada nee biti savren.
Savreno je dosadno, ree mu Tesa, preavi i poslednji stepenik
kako bi se nala pored njega. Igraju se dovri navod iz pesme unutra.
Mogao si ba da se pokae. Mislim da niko ne bi mogao da ti stane na
crtu kad je re o poznavanju knjievnosti.
Sem tebe.
Ja bili ti ve bila dobar takmac. Moda bismo mogli da se uparimo,
pa da podelimo nagradu?
Ne bi bilo kulturno, Vil ree rasejano, zabacivi glavu. Sneg se
beleo po nebu oko njih kao da su u podnoju nekog vrtloga. Ono danas,
kada se Sofi uzdigla...
Da?
Da li bi i ti htela tako neto? Okrenuo se da je pogleda, sa crnim
trepavicama na koje su se nahvatale bele pahuljice. Za sebe?
Zna da je za mene to nemogue, Vile. Ja sam vetica. Ili bi to bar
bio najblii opis onoga to sam. Nikada ne bih mogla da postanem Div
u celosti.
Znam, zagledao se u svoje ruke, irei prste kako bi mu se pahulje
spustile i otopile na dlanovima. Ah si na Kader Idrisu rekla da si se
nadala da e postati Senolovac... da ti je Mortmejn zbrisao te nade...
 Tada i jesam tako mislila, popustila je. Ali nakon to sam postala
Iturijel - nakon to sam se preobrazila da unitim Mortmejna - kako da
odbacim neto to mi je omoguilo da zatitim one do kojih mi je
stalo? Nije lako biti drugaiji, pogotovo kada si jo i jedinstven. Ali sve
se neto mislim da meni lagani put i nije bio suen.
Vil se nasmejao. Lagani put? Ne, tebi sigurno nije, moja lesa.
Jesam li tvoja Tesa? Privila je al jo jae oko sebe, pravei se da
se stresla samo zbog zime. Smeta li ti to to jesam, Vile? to nisam kao
ti?
Rei zalebdee izmeu njih, neizgovorene: Senolovac koji aikuje sa
veticom ne moe da oekuje zajedniku budunost.
Vil je prebledeo: Ono to sam ti rekao na krovu, pre toliko
vremena... zna da nisam tako mislio.
Znam...
Ne elim da bude bilo ta drugo, Tesa. To si to jesi i ja te volim.
Ne volim u tebi samo ono to bi Klava odobrila... Nakrivila je obrve:
Voljan si da istrpi ostalo?
Proao je rukom kroz tamnu kosu navlaenu snegom. Ne, nisam se
dobro izrazio. Nema u tebi niega to bih mogao da ne volim. Zar
zaista misli da mi je toliko stalo da postane Div? Ni majka mi nije
Senolovac. A kada sam te video kako se preobraava u anela - kada
sam video kako bukti vatrom nebeskom - kako je to samo bilo
velianstveno, Tes! Zakoraio je prema njoj. To to ti jesi, to moe
da uradi, veliko je ovozemaljsko udo, nalik vatri ili poljskom cveu ili
irini mora. Jedna si jedina na ovome svetu, kao to si jedna jedina u
mome srcu, i nikada se nee desiti da te ne volim. Voleo bih te i da
nijednim jedinim delom nisi Senolovac...
Drhtavo mu se nasmeila. Ali drago mi je to jesam, makar i samo
polovino, rekla je, poto to znai da mogu da ostanem uz vas, tu na
Institutu. Da porodica koju sam pronala tu moe da ostane moja
porodica. arlota mi ree da ako hou, mogu da vie ne budem Grej, pa
da uzmem prezime koje je moja majka trebalo da nosi pre udaje. Mogla
bih da budem Starkveder. Mogla bih da imam pravo pravcato
senolovako prezime.
ula je da je Vil na to izdahnuo. Dah mu se na hladnoi pretvorio u
beli oblaak. Oi mu behu plave, iroke i bistre, uperene u njeno lice.
Navukao je izraz oveka koji je ohrabrio sebe da se odvai na neto to
ga plai, pa se sada elii. Naravno da moe da uzme pravo
senolovako prezime, ree Vil. Moe da uzme moje.
 Tesa se zagledala u njega, skroz crno-belog naspram crno-bele boje
snega i kamena. Tvoje prezime?
Vil je zakoraio ka njoj, tako da su se nali lice u lice. A onda joj je
uzeo ruku da joj skine rukavicu i stavi je u dep. Drao je njenu ogoljenu
ruku svojom, obavivi je prstima. aka mu je bila topla i nauljana, te se
stresla pod njegovim dodirom. Oi mu behu postojane i plave, sve to
je i sam Vil bio: iskrene i nene, otre i dovitljive, tople i dobrodune.
Udaj se za mene, ree joj. Udaj se za mene, Tes. Udaj se za mene i
postani Tesa Herondejl. Ili ostani Tesa Grej, ili ve kako god eli da te
zovu, ali se udaj za mene i ostani uz mene da me nikada ne napusti, jer
ne bih podneo vie nijedan jedini dan ivota u kojem nemam tebe
pored sebe.
Sneg je lelujao oko njih, beo, leden i savren. Oblaci su se pomerili,
tako da je mogla da vidi zvezde izmeu njih.
Dem mi je rekao ta je Ragnor Fel kazao za moga oca, nastavio je
Vil. Da je za moga oca postojala samo jedna ena koju je voleo, i da je
za njega bilo ili ona ili nijedna druga. I ti si to za mene. Volim te, i voleu
te sve dok ne umrem...
Vile!
Stegnuo je usne. Kosa mu je sada ve bila gusto prekrivena snegom,
trepavice blistave od pahulja. Preterao sam? Preplaio te? Zna kakav
sam sa reima...
Znam, znam.
Sedam se ta si mi jednom rekla, Vil je nastavio dalje. Da rei
imaju mo da nas promene. Mene su tvoje rei promenile, Tes; nainile
su me boljim ovekom nego to bih inae bio. ivot je knjiga, a u njoj
ima jo hiljadu stranica koje nisam proitao. Hou da ih itam zajedno
sa tobom, koliko god mogu, pre nego to umrem...
Prislonila mu je ruku uz grudi, tik iznad srca, oseajui kako joj kuca
pod dlanom, jedinstvenim, samo njemu svojstvenim tokom. Samo bih
volela da ne spominje stalno umiranje, rekla mu je. Ali i pored toga,
da, znam kakav si sa recima, Vile, i sve ih volim. Svaku re koju
izgovori. I one aave i one luckaste i one divne i one to su samo za
mene. Volim ih, kao to volim i tebe. Vil htede neto da kae, ali mu je
Tesa pokrila usta rukom. Volim tvoje reci, moj Vile, ali zadri ih
askom, rekla mu je smeei se. Priseti se svih rei koje sam ja
zadravala u sebi sve ovo vreme, ne znajui tvoje namere. Kada si mi
priao u dnevnoj sobi da mi kae da me voli, najtee to sam ikada
morala da uradim bilo mi je kada sam te oterala od sebe. Rekao si da
voli rei moga srca, oblik moje due. Pamtim to. Pamtim svaku re
koju si izgovorio od tog pa do dananjeg dana. Nikada ih neu
zaboraviti. Toliko je rei koje elim da ti kaem, i toliko onih koje elim
da ujem od tebe. Nadam se da emo imati celi ivot pred sobom da ih
kaemo jedno drugome.
Znai, udae se za mene?, ree Vil, delujui oamueno, kao da ne
moe da poveruje kakva ga je srea zadesila.
Hou, rekla mu je - poslednju, najjednostavniju, a ipak najhitniju
od svih rei.
A Vil je na to, iako je u svakoj prilici imao neto da kae, samo
otvorio usta i opet ih utke zatvorio, te je umesto toga ispruio ruke da
je privue ka sebi. al joj pade na stepenite, ali ju je on ugrejao svojim
rukama i ustima toplim na njenima kada je nakrivio glavu da je poljubi.
Imao je ukus pahuljica i vina, kao zima i Vil i London. Usne mu behu
meke na njenima, ruke joj je stavio u kosu rasipajui joj bele bobice po
kamenim stepenicima. Tesa se vrsto privila uz Vila dok je sneg vejao
oko njih. Kroz prozore Instituta, mogla je uti tihe zvuke muzike koja je
svirala u balskoj dvorani: klavir, violonelo, i iznad svega toga, nalik
varnicama to prte prema nebu, milozvune, slavljenike tonove
violine.

Ne mogu da verujem da stvarno idemo kui, ree Sesili. Sklopivi

ruke ispred sebe, skakutala je gore-dole u belim izmicama od jaree
koe. Uukala se u crveni zimski kaput, koji bee neto najupadljivije u
mranoj kosturnici, sem samog Prolaza, koji se golem i srebrn
presijavao na suprotnom zidu.
Tesa je kroz njega mogla da nazre, kao u nekom snu, plavo nebo
(nebo izvan Instituta bilo je oblano, sive londonske boje) i snena
brda. Vil je stajao pored nje, dodirujui je ramenom. inio se bled i
napet, pa joj je dolo da ga uhvati za ruku. Ne idemo stvarno kui,
Sesi, rekao joj je. Bar ne da bismo ostali. Idemo samo u posetu. Hou
da upoznam nae roditelje sa verenicom..., i na to mu se bledilo malo
razilo sa lica i usne mu se izvie u osmehu, ...da i oni znaju kakvom u
se devojkom oeniti.
Kojeta, ree Sesili, moemo da upotrebimo Prolaz da bismo ih
obili kad god poelimo! arlota je sada Venica, pa ne moemo nikako
upasti u nevolju.
 arlota je prostenjala: Sesili, ovo je posebno putovanje. Nije ovo
igraka. Ne moe tek tako upotrebiti Prolaz kad god poeli, i ovaj
izlet mora biti tajan. Niko sem nas, ovde prisutnih, ne sme znati da ste
posetili roditelje, da sam vam dozvolila da prekrite zakon!
Neu nikome rei!, usprotivila se Sesili. A nee ni Gabrijel. Bacila
je pogled u deka pored sebe. Neete, jelda?
A da mi neko kae zato i njega vodimo?, pitao je Vil, ne samo
sestru ve i sve oko sebe.
Sesili je spustila ruke na bokove: A zato ti vodi Tesu?
Zato to emo se Tesa i ja venati, ree Vil, na ta se Tesa
nasmeila; i dalje ju je zabavljalo kako je Vilova mlaa sestra znala da
mu ide na ivce kao niko drugi.
E, pa, moda emo se i Gabrijel i ja venati, ree Sesili. Jednoga
dana...
Gabrijel se zagrcnuo, poprimivi uzbunjujue ljubiastu boju. Vil je
izbacio ruke u vazduh. Ne moe se venati, Sesili! Tek ti je petnaesta!
Ja u imati osamnaest kada se oenim! Biu odrasla osoba!
Sesili to nije mnogo tangiralo. Moda emo dugo ostati vereni,
rekla je. Ali ne vidim zato mi savetuje da se udam za oveka kojeg
moji roditelji nikada nisu upoznali.
Vil poe da zaplie jezikom: Ne savetujem ja tebe da se uda za
oveka kojeg tvoji roditelji nikada nisu upoznali!
Pa, onda se slaemo. Garijel mora da se upozna sa mamom i
tatom. Sesili se obratila Henriju: Je li Prolaz spreman?
Tesa se nagnula prema Vilu. Joj, to volim kako zna da te sredi,
apnula mu je. Posve je zabavno.
ekaj tek majku da mi upozna, ree Vil, pa ju je uhvatio za ruku.
Prsti su mu bili hladni; srce mora da mu je lupalo kao ludo. Tesa je
znala da je itave noi bio budan. Sama pomisao da e nakon toliko
godina videti roditelje bee za njega zastraujua isto koliko i radosna.
Znala je da je meavina nade i straha bila neopisivo gora od samo
jednog od ta dva.
Prolaz je u celosti spreman, ree Henri. I ne zaboravite, otvoriu
ga opet za sat vremena da biste se mogli vratiti kroz njega.
I morate da shvatite da se ovo moe desiti samo jedanput, ree
arlota napeto. Iako sam Venica, ne mogu vam dopustiti da
poseujete vau obinjaku porodicu...
ak ni za Boi?, ree Sesili, krupnim, ganutim oima. arlota je
vidno popustila: Dobro, moda za Boi...
 I za roendane, ree Tesa. Roendani su ipak posebni. arlota je
pokrila lice rukama: Oh, tako mi Anela.
Henri se nasmejao, te je zamahnuo rukom ka vratima. Samo
napred, rekao je i Sesili je prola prva, nestavi kroz Prolaz kao da je
zakoraila kroz vodopad. Gabrijel je krenuo za njom, a zatim i Vil i Tesa,
vrsto se drei za ruke. Tesa se usredsredila na toplinu Vilove ruke i
treperenje krvi kroz njegovu kou, kada ih hladnoa i tama obuhvatie i
zavrtee bez daha u vrtlogu u kojem je vreme stajalo. Svetla joj
bljesnue iza oiju i ona je najednom izronila iz mraka, trepui i
teturajui se. Vil ju je privio uz sebe da ne padne.
Stajali su na irokom povijenom prilaznom puteljku ispred
vlastelinske kue Rejvenskar. Tesa je to mesto videla samo odozgo,
kada su ona, Dem i Vil skupa posetili Jorkir, ne shvatajui da Vilova
porodica sada ivi u toj kui. Seala se da je kua stajala u podnoju
doline, okruena sa svih strana brdima obraslim utilovkom i vresom,
koja sada, tu i tamo, behu posuta snegom. Drvee je tada bilo zeleno;
sada je bilo ogoljeno, a sa tamnog krova od kriljca visile su svetlucave
ledenice.
Vrata behu od tamne hrastovine sa tekim mesinganim zvekirom
na sredini. Vil je pogledao sestru, koja mu ustro klimnu glavom, pa je
ispravio ramena i posegao za njim da ga podigne i opet pusti. Uinilo
im se da je udarac zvekira odjeknuo itavom dolinom, te Vil opsova
sebi u bradu.
Tesa mu je ovla takla zglob rukom. Samo hrabro, rekla mu je,
ipak se ne radi o patki, zar ne?
Okrenuo se da joj se nasmei i crna mu kosa pade preko oiju
taman kada se vrata otvorie, otkrivajui uredno sreenu sobaricu u
crnoj haljini i beloj kapici. Samo je jednom pogledala druinu na pragu i
oi joj se rairie kao tanjiri.
Gospoice Sesili!, jedva je izustila, a onda joj pogled odlete do
Vila. Pokrivi usta rukom, okrenula se i jurnula nazad u kuu.
O, boe, ree Tesa.
Ja ti imam takvo dejstvo na ene, ree joj Vil. Verovatno je trebalo
da te upozorim pre nego to si pristala da se uda za mene.
Jo uvek mogu da se predomislim, ree Tesa milozvuno.
Da se nisi usudila..., otpoeo je reenicu uz osmejak koji mu se ote
sa usana, kada se u vratima najednom pojavie ljudi - neki visoki,
pleati mukarac sa gomilom plave kose na glavi proarane sedima i
svetloplavim oima. A odmah iza njega i neka ena: vitka i zapanjujue
lepa, kose crne poput mastila kao u Vila i Sesili i oiju tamnoplavih
poput ljubiica. Vrisnula je im joj se pogled spustio na Vila, a onda je
digla ruke i zamahala njima slino krilima belih ptica uhvaenih
naletom vetra.
Tesa je pustila Vilovu ruku. Izgleda da se sledio, kao lisica kada joj
se lovaki kerovi nau za repom. Hajde, rekla mu je Tesa tiho i on je
istupio, na ta majka poe da ga grli govorei znala sam da e se
vratiti, znala sam da hoe, to bee propraeno itavom bujicom rei
na velkom, meu kojima je Tesa uspela da razgovetne jedino Vilovo
ime. Otac im bee zateen, ali nasmeen, pa je ispruio ruke Sesili, koja
mu se bacila u naruje sa poletom kakav Tesa kod nje nikada ranije nije
videla.
Narednih nekoliko trenutaka, Tesa i Gabrijel samo su nezgrapno
stajali na pragu, i mada nisu ba gledali jedno u drugo, nisu znali ni u
ta bi drugo gledali. Nekoliko dugih trenutaka kasnije, Vil se odvojio od
majke, neno je milujui po ramenu. Nasmejala se, mada joj oi behu
pune suza, te ree neto na velkom za ta je Tesa sa poprilinom
sigurnou pretpostavila da bee opaska na raun injenice da je Vil
sada bio vii od nje.
Sada si mala, mama, ree joj razneeno, potvrdivi Tesinu
pretpostavku, da bi se potom okrenuo taman kada pogled njegove
majke pade na Tesu, pa potom i na Gabrijela, na ta joj se oi
razrogaie. Mama, tata, ovo je Tereza Grej. Moja verenica, venaemo
se sledee godine.
Vilovoj se majci ote uzdah - mada je zazvuala ponajvie
iznenaeno, na Tesino olakanje - a pogled Vilovog oca odmah odlete
na Gabrijela, pa potom na Sesili, zakiljenih oiju. A ko je ovaj
gospodin?
Vil se jo vie iscerio. A, on, ree, to vam je Sesilin... drug,
gospodin Gabrijel Lajtcrv.
Taman kada je ispruio ruku da se pozdravi sa gospodinom
Herondejlom, Gabrijel se najednom i ukipio. Lajtvud!, ree ljutito.
Gabrijel Lajtvud...
Vile!, ree Sesili, odvajajui se od oca ne bi li prostrelila brata
mrkim pogledom.
Vil je pogledao Tesu, iskriavih oiju. Zinula je da ga prekori,^ da
mu kae Vile! ba kao to je i Sesili upravo uinila, ali je zadocnila -
ve se uveliko smejala.
 EPILOG

A ja velim da ploa to nad mrtvima se spusti

otvara dveri raja,
i sve ono to na kraju ovek zausti
tek prvi je korak nakon kraja.
Viktor Igo, U Vilkijeu

London, Blakfrajarski most, 2008.

Otar vetar raznosio je trunje i zalutalo smee - kesice od grickalica,
iskidane listove novina, stare raune - plonikom, kada je Tesa, hitro
pogledavi levo-desno da proveri saobraaj, urno prela Blekfrajarski
most.
Svakom bi prolazniku izgledala kao obina devojka na poetku
dvadesetih ili i mlaa od toga: u farmerkama uvuenima u izme, i
plavom demperu od kamira koji je kupila upola cene tokom
januarskih rasprodaja, sa dugom smeom kosom, blago ukovrdanom
na vlanom vremenu, koja joj se oputeno rasipala niz lea. Ako bi
kojim sluajem imali istanano oko za modu, verovatno bi
pretpostavili da je njena marama kamirske are iz Libertija bila
lanjak, a ne stotinu godina star original, i da je narukvicu oko ruke
kupila u prodavnici starinskog nakita, a ne da je bila dar koji joj je mu
dao za tridesetu godinjicu braka.
Tesa je usporila korak pribliivi se jednom od kamenih odmorita
u ogradi mosta. Sada su u nju bile ugraene klupe od cementa, da biste
mogli da sednete i zagledate se u sivkasto-zelenu vodu koja je ispod
vas zapljuskivala stubove mosta, ili u Katedralu Svetoga Pavla u daljini.
Grad je odjekivao bukom - gradskom vrevom: trubljenjem kola,
tutnjavom dvospratnih autobusa, zvonjavom na desetine i desetine
mobilnih telefona, razgovorom prolaznika i tihim zvucima muzike koja
je dopirala ispod belih slualica ajpoda.
Tesa je sela na klupu, nogu podvijenih ispod sebe. Vazduh bee
zapanjujue ist i sve - dima i zagaenja zbog kojih je vazduh tu bio
uto-crn kada je bila devojka vie nije bilo, nebo je poprimilo boju
plavo-sivog mermera. Ono ruglo od Dover-Catamskog eleznikog
mosta takoe je bilo uklonjeno; samo su stubovi i dalje trcali iz vode
kao udan podsetnik na neto to je tamo nekada bilo. ute bove sada
su se ljuljukale na vodi, dok su turistiki amci plovili u blizini tretei
glasovima svojih vodia kroz zvunike. Autobusi crveni poput
liciderskih srca jurili su mostom, razbacujui suvo lie po ivinjaku.
Pogledala je sat na ruci. Pet minuta do podneva. Malo je poranila, ali
je tako uvek bilo kada je ovo u pitanju - njihov godinji sastanak. To joj
je samo dalo priliku za razmiljanje - za razmiljanje i priseanje, a za
tako neto nije bilo boljeg mesta od ovog, na Blekfrajarskom mostu,
prvom mestu na kojem su ikada popriali.
Odmah do sata, njena biserna narukvica koju je uvek nosila. Nikada
je nije skidala. Vil joj ju je dao nakon trideset godina braka, smekajui
se dok ju je stavljao na njenu ruku. Znala je da je on tada ve imao sede
u kosi, mada ih nikada zapravo i nije uoila. Kao da mu je njena ljubav
dala njenu preobraziteljsku sposobnost, ma koliko da je vremena
prolo, kada bi ga pogledala uvek bi videla onog divljeg, crnokosog
momka u kojeg se i bila zaljubila.
Katkad joj se inilo neverovatno kako su uspeli zajedno da ostare,
ona i Vil Herondejl, za kojeg Gabrijel Lajtvu onomad ree da nee
poiveti due od devetnaeste. I sa Lajtvudovima su sve te godine ostali
dobri prijatelji. Dodue, Vilu bi bilo teko da ne bude prijatelj sa
ovekom za kojeg mu se sestra udala. I Sesili i Gabrijel videli su se sa
Vilom toga dana kada je preminuo, isto kao i Sofi, mada je njen Gideon
umro nekoliko godina ranije.
Tesa se jasno seala toga dana, toga dana kada joj Tiha braa
rekoe da vie niime ne mogu da odre Vila u ivotu. On tada ve nije
mogao da ustane iz njihovog kreveta. Tesa je samo ispravila lea, pa je
otila da prenese vesti porodici i prijateljima, trudei se da zbog njih
bude smirena koliko god je mogla, mada se oseala kao da joj upaju
srce iz grudi.
Bio je jun, sparnog leta 1937, te je uz razvuene zavese spavaa
soba bila ispunjena suncem, suncem i njenom i Vilovom decom,
njihovim unucima, neacima i neakama - Sesinim plavookim
deacima, visokim i zgodnim, i Gideonovim i Sofinim dvema
devojkama - uz one to im behu bliski poput porodice: arlotu, sedu ali
uspravnu, i sve sinove i keri Ferajldovih, kovrdave rie kose kao to
je Henrijeva nekada bila.
Tesa je ceo dan presedela na krevetu pored Vila, oslonjenog o njeno
rame. Sam bi taj prizor drugima moda i bio udan, mlada ena koja sa
mnogo ljubavi dri u naruju oveka koji izgleda dovoljno staro da bi
joj bio deda, meusobno ispreplitanih ruku, ali njihova porodica bee
naviknuta na to - za njih su bili samo Tesa i Vil. A poto se jeste radilo o
Tesi i Vilu, ostali su dolazili i odlazili itavog dana, kao to se ve i radi
kada je neki Senolovac na samrti, da priaju o Vilovom ivotu i svemu
to su on i Tesa uradili kroz sve one godine koje su proveli zajedno.
Deca su sa mnogo ljubavi priala koliko je oduvek voleo njihovu
majku, posveeno i strastveno, kako nikada nijednu drugu nije gledao
kao nju, i kako su im njihovi roditelji pokazali ljubav kakvoj su se i oni
sami nadali u svojim ivotima. Priali su i o tome koliko je voleo knjige
i kako je i njih uio da ih vole, da potuju tampane strane i uvaju
prie koje su one skrivale. Priali su i kako je i dalje znao da opsuje na
velkom kada bi neto ispustio, iako je taj jezik inae retko kada
koristio, i kako mu je, i pored injenice da mu je proza bila odlina - bio
je napisao nekoliko veoma cenjenih istorija Senolovaca nakon to se
povukao iz posla - poezija oduvek bila grozna, to ga, ipak, nikada nije
spreilo da im je recituje.
Njihovo najstarije dete, Dems, aljivo je spomenuo Vilov veiti
strah od pataka i njegove neprekidne napore da ih otera iz jezerceta
njihovog porodinog doma u Jorkiru.
Njihovi unuci ga podsetie na pesmicu o demonskim ospicama
koju ih je on bio nauio - mada su bili odve mali za nju, po Tesinom
miljenju - i koju su svi upamtili. Zajedno su je i otpevali, falirajui,
prenerazivi Sofi.
Sa suzama na licu, Sesili ga je podsetila trenutka na njenom i
Gabrijelovom venanju kada je odrao divan govor hvalei mladoenju,
ali je na kraju rekao - Boe dragi, ja mislio da se udaje za Gideona.
Povlaim sve to sam rekao - ime nije iznervirao samo Sesili i
Gabrijela ve i Sofi - a Vil se, previe onemoao da bi se nasmejao tome,
samo nasmeio stisnuvi sestrinu ruku.
Smejali su se i njegovoj navici da vodi Tesu na romantine odmore
na mesta iz gotskih romana, ukljuujui i neku jezivu movaru u kojoj
je neko umro, neki zamak sa duhom kroz koji je duvala promaja, i,
dakako, trg u Parizu za koji je bio zakljuio da je na njemu Sidni Karton
zavrio na giljotini, i gde je Vil prestravio prolaznike viknuvi vidim
krv na kaldrmi! na francuskom.
 Na kraju dana, dok se smrkavalo, porodica se okupila oko Vilovog
kreveta da ga svi redom poljube i odu jedan po jedan, dok Vil i Tesa
nisu ostali sami. Tesa je legla pored njega, gurnula mu je ruku pod
glavu i spustila svoju na njegove grudi, sluajui kako mu srce sve
slabije otkucava. Prekriveni senkama, aptali su jedno drugome,
podseajui se pria samo njima znanih. O devojci koja je kragom za
vodu po glavi mlatnula momka koji je doao da je spase, i kako se on
zaljubio u nju istoga trena. O balskoj dvorani i balkonu i mesecu to je
jezdio nebom poput odvezane lae. O lepetu krila mehanikog anela.
O svetoj vodici i krvi.
Negde oko ponoi vrata su se otvorila, kako bi Dem uao unutra.
Tesa je pretpostavljala da je do tada ve trebalo da ga smatra bratom
Zakarijom, ali ga ni Vil ni Tesa nikada nisu tako zvali. Uao je unutra
poput senke u beloj odori, a Tesa je duboko udahnula kada ga je
ugledala, jer je znala da je Vil upravo njega ekao i da je kucnuo
poslednji as.
Nije odmah priao Vilu, ve je otiao do kutije od palisandra koja je
stajala na komodi. Uvek su uvali Demovu violinu, kao to mu je Vil i
bio obeao. Drali su je istu i spremnu, te ak ni arkice na kutiji nisu
zakripale kada ju je Dem otvorio da izvadi instrument. Gledali su
kako podmazuje gudalo prepoznatljivim tankim prstima i kako mu
bledi zglobovi nestaju pod jo svetlijom tkaninom odore Tihe brae.
Potom je namestio violinu na rame i podigao gudalo. Pa je zasvirao.
Dzi jin. Dem joj je jednom kazao da taj izraz oznaava shvatanje
muzike, kao i sponu dublju od prijateljstva. Dem je svirao, svirao je o
godinama Vilovog ivota onako kako ih je on video. Svirao je o dva
deaka u vebaonici, kako jedan poduava drugog bacanju noeva,
svirao je i o parabatajskom obredu: vatri i zakletvi i plamteim
tunama. Svirao je o dva mlada oveka to tre ulicama Londona po
mraku, pa se zaustave pokraj nekog zida smejui se. Svirao je o onom
danu u biblioteci kada su on i Vil zafrkavali Tesu o patkama, svirao je i
o vozu za Jorkir u kojem je Dem rekao da parabataiji treba da vole
jedno drugo kao to vole sopstvenu duu. Svirao je o toj ljubavi i o
njihovoj ljubavi prema Tesi, i njenoj prema njima, svirao je i kako mu je
Vil rekao -u tvojim oima uvek naem blagonaklonost. Svirao je i o
retkim prilikama kada se video sa njima nakon to se pridruio
Bratstvu - kratkim sastancima na Institutu; pa kada je Vila ugrizao neki
demon aks, zamalo ga ubivi, pa je Dem doao iz Tihograda da
presedi itavu no pokraj njega, rizikujui da bude otkriven i kanjen.
Svirao je i o roenju njihovog prvog sina, i obredu zatite koji je nad
detetom izveden u Tihogradu. Vil nije dao da ga izvede nijedan drugi
Tihi brat sem Dema. A svirao je i tome kako je pokrio svoje unakaeno
lice rukama i kako se okrenuo kada je saznao da e se dete zvati Dems.
Svirao je o ljubavi i gubitku, o godinama tiine, reima preutanim i
zavetima neizgovorenim, o prazninama izmeu njegovog srca i
njihovih; a kada je zavrio i odloio violinu u njenu kutiju, Vilove oi
behu sklopljene, a Tesine pune suza. Dem je spustio i gudalo, pa je
priao krevetu i spustio kapuljau, da bi mu Tesa videla zatvorene oi i
lice pod oiljcima. Potom je seo pored njih na krevet da uzme Vilovu
ruku, onu koju Tesa nije ve uzela, i na to i Vil i Tesa zaue Demov
glas u mislima.
Uzimam ti ruku, brate, da bi mogao spokojno da ode.
Vil je na to otvorio svoje plave oi, koje ni nakon toliko godina nisu
izgubile boju, pa je pogledao Dema i Tesu, nasmeio se, i umro sa
Tesinom glavom na ramenu i rukom u Demovoj.
Nikada joj nije postalo manje bolno da se priseti Vilove smrti.
Nakon to je on otiao, Tesa je pobegla. Deca su joj ve bila odrasla,
imala su i svoju decu; rekla je sebi da im vie nije potrebna, ali je u
podsvesti skrivala misao koja ju je morila: ne bi podnela da ostane i
gleda kako postaju starija od nje. Jedno je preiveti smrt mua.
Nadiveti smrt dece - to ve ne bi mogla da posmatra skrtenih ruku.
Desie se, mora da se desi, ali ona nee biti tamo.
A osim toga, Vil ju je neto bio zamolio da uradi.
Put koji je vodio od ruzberija do Velpula nije vie bio onakav
kakav je bio kada ga je Vil prejahao u suludoj, bezglavoj urbi da bi je
spasio od Mortmejna. Vil joj je ostavio uputstva, pojedinosti, opise
gradia i nekog razgranatog hrasta. Vie je puta zabrujala tim putem u
svom mini morisu dok ga nije pronala: drvo, onako kako ga je i
nacrtao u dnevniku koji joj je dao, drhtave ruke ali bistroga uma.
Bode je bio tamo, meu korenjem drveta koje je izraslo i oko
drke. Morala je da isee korenje i prokopa zemlju i kamenje mistrijom,
pre nego to je uspela da ga izvue. Demovo seivo, sada potamnelo
od starosti i vremena.
Odnela ga je Demu te godine na mostu. Bila je 1937. i nemaki
bombarderi jo nisu bili pristigli da sravne sa zemljom zgrade oko
Katedrale Svetoga Pavla i da zaspu nebo vatrom i spale zidove grada
koji je Tesa volela. Mada se neka senka jeste bila nadvila nad svet, kao
nagovetaj nadolazee tame.
 Ubijaju se i ubijaju, a mi ne moemo nita da uinimo, rekla je
Tesa, sa rukama na izlizanom kamenu ograde mosta. Mislila je na Prvi
svetski rat, na rasipanje ljudskih ivota. Nije to bio senolovaki rat, ali
su se iz krvi i rata raali demoni, a dunost Divova bila je da spree
demone da izazovu jo vee unitenje.
Ne moemo ih spasiti od njih samih, odgovorio joj je Dem.
Kapuljaa mu je bila podignuta, ali ju je vetar pomerio pokazujui joj
deli njegovog oiljka na obrazu.
Neto se zakuvava. Neki uas kakav bi samo Mortmejn mogao da
smisli. Prosto oseam to u kostima.
Niko ne moe reiti svet sveg zla, Tesa.
Kada je izvukla njegov bode, obavijen svilom, mada i dalje prljav i
umrljan zemljom i Vilovom krvlju, iz depa kaputa, i dala mu ga, on je
pognuo glavu i prihvatio ga zgrivi ramena nad njim kao da hoe da
zatiti ranu na srcu.
Vil je hteo da ga vidi, rekla mu je, znam da ga ne moe poneti sa
sobom.
uvaj ga za mene. Nikada se ne zna...
Nije ga pitala na ta tano misli, ali ga je zadrala kod sebe. Ponela
ga je kada je napustila Englesku, kada su se bele hridi Dovera odmicale
od nje poput oblaka u daljini dok je prelazila La Man. U Parizu je
pronala Magnusa, koji je iveo na nekoj mansardi, slikajui, to bee
zanimanje za koje nije imao nikakvog dara. Dopustio joj je da prespava
na dueku pored prozora, a kada se nou probudila uzvikujui Vilovo
ime, doao je da je zagrli, oseajui se na terpentin.
Prva je uvek najtea, rekao joj je.
Prva?
Prva voljena osoba koja ti umre, ree joj. Kasnije ti bude lake.
Kada je rat pristigao i u Pariz, otili su u Njujork, gde ju je Magnus
iznova upoznao sa gradom u kojem je roena - prometnom, bletavom,
veito budnom metropolom koju je jedva i prepoznala, po kojoj su
motorna kola ispunila ulice poput mrava, dok su vozovi tutnjali po
uzdignutim platformama. Te se godine nije videla sa Demom, poto
su nemaki bombarderi zasipali London vatrom, pa je on smatrao da bi
bilo previe opasno da se sreu, ali narednih godina...
Tesa?
Srce joj je zastalo.
Obuzeo ju je snaan talas vrtoglavice, te je naas pomislila da nije
moda poludela, da joj se, nakon tolikih godina, nisu moda prolost i
sadanjost toliko stopile u seanjima da ih vie i ne razlikuje. Jer glas
koji je ula nije bio tih, nije bio nemi glas brata Zakarije u njenim
mislima, glas koji joj je jednom godinje odjekivao glavom poslednjih
stotinu i trideset leta.
Ovo bee glas koji joj je probudio uspomene ve pomalo istanjene
viegodinjim priseanjem, poput papira koji je previe puta bio
savijan i razmotavan. Glas koji joj je u jednom talasu vratio seanje na
neki drugi trenutak na ovom mestu, na jednu davnu no, kada je sve
bilo crno i srebrnkasto dok joj je reka tekla pod nogama...
Srce joj je toliko jako tuklo da je pomislila da e joj se probiti kroz
grudni ko. Polagano se okrenula od ograde - da bi ostala zabezeknuta.
Stajao je na ploniku pred njom, srameljivo joj se smekajui, sa
rukama u depovima veoma modernih farmerki. Nosio je plavi
demper od trikotae zasukan do laktova. Bledi beliasti oiljci krasili
su mu podlaktice poput ipke. Zapazila je obrise rune tihovanja, koja
mu je ranije na koi bila jake, crne boje, sada posvetlele do bledog
srebrnkastog otiska.
Deme?, apnula je, shvatajui zato ga nije uoila kada ga je
traila u guvi. Traila je brata Zakariju, obavijenog belom odorom,
kako se neprimetno kree kroz londonsku vrevu. Ali ovo nije bio brat
Zakarija.
Ovo je bio Dem.
Nije mogla da odvoji pogled od njega. Oduvek je Dema smatrala
prelepim. Ni sada joj nije bio nita manje lep. Nekada je imao
srebrnkasto-belu kosu i oi nalik sivom nebu. Ovaj Dem je imao gar-
crnu kosu, koja se blago uvijala na vlanom vazduhu, i tamnosmee oi
sa zlatnim iskricama u zenicama. Koa mu je nekada bila bleda; sada je
poprimila malo boje. Na mestu gde mu je lice bilo unakaeno kada je
postao Tihi brat stajala su dva tamna oiljka, prve rune Bratstva, jasno
se istiui tako tamne na isturenim jagodicama.
Na mestu gde mu je kragna dempera bila raskopana mogla je da
nazre prefinjeni oblik parabatajske rune koja ga je nekada vezivala za
Vila. Moda ga jo uvek vezuje, ako ovek zamisli da due ostaju vezane
ak i kada ih smrt rastavi.
Deme, izustila je opet. Na prvi je pogled izgledao kao da ima
moda devetnaest godina, ili dvadeset, neto starije nego to je bio
kada je postao Tihi brat. A kada ga je dublje pogledala, videla je
mukarca - sa mnogogodinjom patnjom i mudrou utisnutom
duboko u oima; ak je i nain na koji se pomerao govorio o briljivom,
tihom portvovanju. Pa, ti si..., neobuzdana joj se nada pojavila u
glasu, ovo je za stalno? Nisi vie vezan za Tihu brau?
Ne, ree joj. Disanje mu bee ubrzano; gledao ju je kao da nema
pojma kako e reagovati na njegov neoekivani izgled. Nisam.
Pronaao si... lek?
Nisam lino, ree polako. Ali jeste pronaen.
Videla sam se sa Magnusom u Alikanteu pre nekoliko meseci.
Priali smo i o tebi. Nije mi nita rekao...
Nije znao, ree joj Dem. Godina je bila teka i mrana za
Senolovce. Ali iz krvi i vatre, iz gubitka i tuge, izrodie se neke velike
promene. Skromno je rairio ruke, te ree, sa neto zauenosti u
glasu: I ja sam se lino promenio.
Kako...?
Ispriau ti priu o tome. To ti je jo jedna pria o Lajtvudovima,
Herondejlovima i Ferajldovima. Ali trebae mi vie od sat vremena da
je ispriam, a tebi je sigurno hladno. Priao joj je kao da hoe da je
takne po ramenu, ali se sabrao i spustio ruku.
Ne..., ostala je bez rei. Jo se oseala iskonski zapanjena to ga
vidi ovakvog. Jeste ga viala svake godine na ovom mestu na istom
ovom mostu. Ali tek je u ovom trenutku shvatila koliko je navikla da
via Dema promenjenog. Ali ovo - ovo joj bee kao da ju je zapljusnula
prolost, kao da je protekli vek izbrisan, te se oseala i oamueno i
ushieno i prestravljeno time. Ali... gde e sutra? Kuda e poi? U
Idris?
Naas ju je pogledao iskreno zateen i, iako je znala koliko je star,
posve mlad. Ne znam, ree joj. Nisam nikada ranije imao itav ivot
pred sobom da bih ga osmiljavao.
Moda... na neki drugi Institut? Nemoj da ide, Tesa je htela da
kae. Ostani. Molim te.
Ne verujem da u poi u Idris, a ni na bilo koji Institut, rekao joj je,
nakon toliko dugake stanke da je ve bila pomislila da e je kolena
izdati ako ne progovori. Ne znam vie da ivim kao Senolovac u svetu
u kome nema Vila. Nisam siguran ni da elim tako neto. Jo uvek sam
parabatai, mada moje druge polovine vie nema. Da odem na neki
Institut i zamolim ih da me prime, nikada to ne bih mogao da
zaboravim. Nikada se ne bih oseao potpun.
Pa, ta e onda...?
To ve zavisi od tebe.
Od mene? Obuzela ju je neka jeza. Znala je ta bi htela da joj kae,
ali joj se inilo nemogue. Sve to vreme dok su se viali, otkad je postao
Tihi brat, inio se uzdran. Ne neljubazan ili bezoseajan, ve kao da je
izmeu njega i spoljnjeg sveta stajao sloj stakla. Pamtila je momka
kojeg je nekada znala, koji je ljubav pruao lako kao to je disao, ali to
nije bio isti taj ovek sa kojim se susretala jednom godinje vie od
jednog veka. Znala je koliko ju je vreme od tada pa do sada promenilo. I
koliko je tek njega sigurno promenilo. Nije znala ta je eleo od novog
ivota, a ni, to trenutno bee od pree vanosti, od nje same. elela je
da mu kae ta god da je eleo da uje, da ga zgrabi i zagrli, da mu uzme
ruke i uveri samu sebe u njihov oblik - ali nije se usuivala. Ne moe
dok ne sazna ta je hteo od nje. Tolike su godine prole. Kako bi mogla
da pretpostavi da je i dalje oseao isto to i nekada?
Sto..., oborio je pogled u svoje tanane ruke, kojima je stezao
betonsku ogradu, ...stotinu je i trideset godina svaki sat moga ivota
bio unapred odreen. esto sam razmiljao ta bih uradio da sam
slobodan, da ikada pronau lek. Mislio sam da bih odmah pobegao, kao
ptica putena iz krletke. Nisam ni zamiljao da bih izaao na slobodu i
zatekao svet toliko promenjen, toliko napaen. Obuhvaen vatrom i
krvlju. Hteo sam sve to da preivim, ali samo iz jednog razloga. Hteo
sam...
ta si hteo?
Nije joj odgovorio. Umesto toga, ispruio je ruku da joj dodirne
bisernu narukvicu nenim prstima. Narukvica za tridesetu godinjicu
braka, ree, jo je nosi.
Tesa je progutala knedlu. Koa joj je bridela, bilo joj se ubrzalo.
Shvatila je da nije osetila ovo, ovu vrstu uzbuene napetosti, toliko
godina da ju je gotovo bila i zaboravila. Da.
Zar nakon Vila nisi nikoga drugog volela?
Zar ti sam ne zna odgovor na to pitanje?
Ne mislim onako kako voli svoju decu, ili kako voli svoje
prijatelje. Tesa, zna ta te pitam.
Ne znam, rekla je, mislim da elim da mi ti sam kae.
Nekada davno nameravali smo da se venamo, rekao joj je. A ja te
sve ovo vreme volim - vek i po. Znam da si volela Vila. Viao sam vas
godinama zajedno. I znam da je ta ljubav bila toliko jaka da pored nje
sigurno sve druge ljubavi, ak i ona koju smo mi imali dok smo bili
onoliko mladi, izgledaju sitne i nebitne. Imala si itav jedan ivotni vek
ljubavi uz njega, Tesa. Tolike godine. Decu. Uspomene za koje se ne
mogu ni nadati da bih ih...
 Prekinuo se, estoko se trgnuvi.
Ne, rekao je, putajui joj ruku. Ne mogu. Glup sam to sam
uopte pomislio... Tesa, oprosti mi, rekao je, pa se odmakao od nje da
bi se utopio u masu ljudi koja je urila preko mosta.
Tesa je nekoliko trenutaka stajala zapanjena; samo nekoliko
trenutaka, ali to ipak bee dovoljno za njega da nestane u guvi.
Ispruila je ruku da se uhvati za ogradu. Kamen mosta bio joj je hladan
pod prstima - hladan, kao to je bio one noi kada su prvi put doli
ovamo, kada su prvi put popriali. Bio je prva osoba pred kojom je
iznela svoj najdublji strah: da ju je njena mo inila neim drugaijim,
neim to nije bilo ljudsko. ovek ste, rekao joj je, u svakom bitnom
pogledu.
Upamtila ga je, upamtila je tog divnog momka na samrti, koji je ipak
izdvojio vreme da utei preplaenu devojku koju nije ni poznavao, ne
rekavi ni rei o sopstvenom strahu. Naravno da joj je ostavio otisak
svojih prstiju na srcu. Kako i ne bi?
Pamtila je onaj trenutak kada joj je ponudio majin medaljon od
ada, pruivi joj ga drhtavom rukom. Pamtila je kako mu je ula u sobu
obasjanu meseinom u kojoj je taj srebrni deko stajao pred prozorom,
izvlaei iz violine u rukama muziku lepu od bilo kakve strasti.
Vile, rekao je, Vile, ti si?
Vil. Srce joj se naas pokolebalo. Seala se kako je umro, seala se
svoje boli, dugih usamljenih noi, kako bi pruila ruku na drugi kraj
kreveta svakog jutra kada bi se probudila, godinama oekujui da ga
zatekne tamo, da bi se jedva navikla na injenicu da e ta strana
kreveta zauvek ostati prazna. Svih trenutaka kada bi joj se neto
uinilo smeno, pa bi se okrenula da podeli alu sa njim, da bi se svaki
put trgla kada bi otkrila da on nije tamo. Najgorih trenutaka kada bi,
dorukujui sama, shvatila da je zaboravila tanu nijansu njegovih
plavih oiju ili dubinu njegovog smeha; jer, poput muzike iz Demove
violine, izbledee negde u daljini gde seanja miruju.
Dem je sada bio smrtnik. Ostarie, isto kao Vil, i umree, isto kao
Vil, a ona nije znala da li bi to mogla ponovo da podnese.
A, opet...
Veina ljudi ima sree ako pronau jednu veliku ljubav u ivotu. Vi ste
ak dve pronali.
Stopala joj se najednom pokrenue, gotovo sama. Jurnula je meu
prolaznike, te poe da se gura meu strancima, zadihano im se
izvinjavajui kada bi zapela o nogu nekog od njih ili bi ih munula
laktovima. Nije ni marila. Sada je ve trala mostom, da bi se naglo
zaustavila na samom kraju, gde je niz uzanih kamenih stepenica vodio
dole prema vodi Temze.
Prela ih je dve po dve, zamalo se okliznuvi o vlaan kamen. U dnu
stepenita nalazio se mali betonski pristan, okruen metalnom
ogradom. Nadola reka zapljuskivala je vodu kroz procepe u ogradi,
ispunjavajui taj skueni prostor mirisom mulja i rene vode.
Dem je stajao uz ogradu, gledajui vodu. Ruke je duboko ugurao u
depove, ramena pogrbljenih kao da duva jak vetar. Zurio je ispred
sebe gotovo slepo, toliko vrstim pogledom da se inilo da je nije ni
uo kada mu je prila sa lea. Uhvativi ga za rukav, okrenula ga je
prema sebi.
ta?, rekla je zadihano. ta si hteo da mi kae, Deme? Oi mu
se rairie. Obrazi su mu se rumeneli, da li od tranja ili zbog hladnog
vazduha, nije bila sigurna. Pogledao ju je kao da je neka udnovata
biljka koja je najednom tamo iikala i zaprepastila ga. Tesa... dola si
za mnom?
Naravno da sam dola za tobom. Pobegao si usred reenice!
Nije ba bila neka reenica. Oborio je pogled, pa ga je ponovo
podigao u nju, uz osmeh, njoj poznat koliko i sva njena seanja, koji mu
je izvio rubove usana. I tada joj se vratilo, seanje izgubljeno, ali ne i
zaboravljeno: Demov joj je osmeh oduvek bio kao sunce. Nikada
nisam bio dobar na reima, ree joj. Da imam violinu kod sebe,
mogao bih da ti odsviram ta sam hteo da ti kaem.
Samo ti pokuaj.
Ne mogu... nisam siguran da umem. Spremio sam est-sedam
razliitih govora, i ini mi se da su mi svi bili zbrzani.
ake su mu bile duboko ugurane u depove farmerki. Tesa je
posegnula ka njemu da ga neno uhvati oko ruku. Pa, dobro, ja jesam
dobra sa reima, rekla mu je, pa, hajde da ja tebe pitam. Izvukavi
ruke iz depova, dopustio joj je da obavije prste oko njih. Stajali su
tako, Dem ju je gledao kroz tu svoju crnu kosu - vetar mu ju je
prebacio preko lica duvajui sa reke. U njoj se jo uvek krio jedan
srebrni pramen, upadljiv u crnoj kosi.
Pitao si me da li sam ikada volela bilo koga sem Vila, rekla mu je.
I odgovor je - jesam. Volela sam tebe. Uvek sam te volela, i uvek i
hou.
Zaula je da mu se na to oteo uzdah. Bilo mu je treperilo na vratu,
vidljivo pod bledom koom jo uvek proaranom izbledelim belim
linijama runa Bratstva.
Kau da ne moe podjednako voleti dve osobe odjednom, rekla
je. to za druge moda i jeste tako. Ali ti i Vil - vi niste kao dva obina
oveka, dva oveka koja bi moda i bila ljubomorna jedan na drugog, ili
bi umiljala da moja ljubav za jednog od njih umanjuje ljubav za onog
drugog. Vi ste stopili due dok ste obojica bila deca. Ne bih toliko volela
Vila da i tebe nisam volela. A ni tebe ne bih toliko volela, da nisam Vila
volela toliko koliko sam ga volela.
Blago mu je obujmila ruke prstima, tik ispod rukava dempera. Bilo
je vrlo neobino dodirivati ga na takav nain, ali je ona elela jo vie
da ga dodiruje. Gotovo da je i zaboravila koliko joj je nedostajalo
dodirivanje nekoga koga voli.
Naterala je sebe nekako da ga pusti, te je podigla ruku pod kragnu
koulje. Paljivo je uhvatila lani koji joj je visio oko vrata, da ga
podigne tako da ga on vidi, da vidi privezak od ada koji joj je dao pre
toliko vremena. Natpis na njemu i dalje se presijavao kao da je nov:
Kada se dvoje ljudi srode srcima, mogu da slome i najjae gvoe ili
bronzu.
Sea se da si mi ga ostavio?, rekla je. Nikada ga nisam skidala.
Zamurio je. Trepavice mu se spustie na obraze, dugake i tanane.
Sve ove godine, rekao je, glasom tiim od apata, glasom koji nije
pripadao onom momku kakav je nekada bio, mada se i dalje radilo o
glasu koji je volela. Sve ove godine si ga nosila? Nisam znao.
Mislila sam da bi te to samo opteretilo, dok si jo bio Tihi brat.
Plaila sam se da e zbog toga to ga nosim misliti da oekujem neto
od tebe. Neto to ne moe da ispuni.
Dugo se zautao. Tesa je mogla da uje bukanje reke i saobraaj u
daljini. Imala je utisak da moe da uje i oblake dok se miu nebom.
Telo joj je svakim ivcem udelo da on progovori, ali je ipak saekala:
ekala je dok su mu se izrazi smenjivali jedan za drugim na licu, dok
konano nije progovorio.
Biti Tihi brat, ree, znai istovremeno videti i sve i nita. Mogao
sam da vidim veliku mapu ivota rairenu preda mnom. Mogao sam da
vidim sva svetska strujanja. I ljudski mi ivot polako postade poput
predstave koja se odigrava u daljini. Kada su mi oduzeli rune, kada su
mi skinuli mantiju Bratstva, bilo mi je kao da sam se probudio iz
dugakog sna, ili kao da se stakleni zid oko mene razbio. Sve sam
osetio, sve najednom, kako opet kulja u mene. Sve ono ljudsko to mi
inima Bratstva oduzee. A to to sam imao toliko ljudskog da mi se
vrati... to je zbog tebe. Da tebe nisam imao, Tesa, da nisam imao ove
nae godinje susrete da mi budu sidro i vodilja, nisam siguran da bih
se mogao vratiti.
U njegovim se crnim oima pojavie iskrice, i njoj srce poskoi u
grudima. U ivotu je samo dva mukarca volela, ali je mislila da
nijednom vie nikada nee videti lice. Ali si se vratio, apnula mu je.
to je pravo udo. A sea se ta sam ti jednom rekla za uda.
Opet joj se nasmeio na to. Da ovek ne treba da sumnja u uda i ne
treba da se ali da mu nisu skroz po volji. Sto, valjda, i jeste istina. Zao
mi je to nisam ranije mogao da ti se vratim. Zao mi je to nisam isti
onaj momak koji sam bio kada si me nekada volela. Plaim se da su me
godine promenile u nekoga drugog.
Tesa mu je pogledom pretraila lice. U daljini je mogla da uje kako
saobraaj prorie, ali tu, pokraj reke, gotovo da je mogla da zamisli da
je opet devojka, da je vazduh ispunjen maglom i dimom uz tutnjavu
eleznice u daljini... Godine su i mene promenile, rekla mu je. Bila
sam i majka i baka, gledala sam kako mi voljeni umiru, kako se drugi
raaju. Spominjao si svetska strujanja. I njih sam videla. Da sam i dalje
ista ona devojka koja sam bila kada si me isprva upoznao, ne bih bila u
stanju da ti ovako otvorim srce kao to upravo jesam. Ne bih bila u
stanju da te pitam ovo to u te sada pitati.
Podigao je ruku da joj obujmi obraz. Primetila je da mu se nada
polako iri licem. ta to?
Poi sa mnom, rekla mu je. Ostani sa mnom. Budi sa mnom. Da
vidi sve zajedno sa mnom. Proputovala sam svet i toliko se toga
nagledala, ali ima jo mnogo toga da se vidi, a ne bih to ni sa kime inila
radije nego sa tobom. Ila bih svuda i bilo kuda sa tobom, Deme
Karsterse.
Palcem joj je preao po jagodici. Stresla se. Mnogo je prolo otkad ju
je neko pogledao tako, kao da je svetsko udo, a znala je da i ona njega
isto tako gleda. ini se nestvarno, rekao je promuklo. Toliko te ve
dugo volim. Kako je ovo uopte mogue?
To ti je jedna od velikih istina moga ivota, ree Tesa. Hoe li
poi sa mnom? Jer jedva ekam da podelim svet sa sobom, Deme.
Toliko toga treba da vidi.
Nije bila sigurna ko je prvi posegnuo za kim, ali se tren kasnije nala
u njegovom naruju, a on joj je na uho apnuo -da, naravno, da.
Oprezno joj je potraio usta - mogla je da oseti njegovu blagu napetost,
pritisak tolikih godina izmeu njihovog poslednjeg poljupca i ovog.
Propela se da mu obavije ruku oko potiljka i da ga povue dole, apui
mu: Bie zhao ji. Ne brini, ne brini. Poljubila mu je obraz, pa rub usana,
pa najzad i sama usta, oseajui na svojini usnama snaan i bajan
pritisak njegovih i oh, otkucaje njegovog srca, ukus njegovih usta, ritam
njegovog disanja. ula joj pomutie seanja: kako je nekada bio mrav,
oseaj njegovih lopatica otrih poput noeva pod finom tkaninom
koulja koje je nekada nosio. A kada ga je sada zagrlila, mogla je da
oseti snane, vrste miie, treperenje ivota kroz njegovo telo tamo
gde je bilo priljubljeno uz njeno, i nenu trikotau njegovog dempera
stisnutu meu njenim prstima.
Tesa je bila svesna da iznad njihovog malenog pristana ljudi i dalje
hodaju Blekfrajarskim mostom, da saobraaj i dalje protie, da
prolaznici verovatno zure, ali nije marila; nakon toliko godina, ovek
naui ta je vano, a ta nije. A ovo jeste bilo vano: Dem, njegovo
ubrzano, drhtavo srce, prefinjenost njegovih nenih ruku dok se podiu
ne bi li joj obuhvatile lice, njegove meke usne na njenima dok njima
opcrtava obrise njenih. vrsta, topla, sigurna stvarnost njegove pojave.
Prvi put posle mnogo dugih godina osetila je da joj se srce otvara,
ponovo je spoznala ljubav i van minulih seanja.
Ne, ne, poslednje do ega joj je sada bilo stalo bilo je da li ljudi zure
ili ne zure u momka i devojku koji se ljube pokraj reke, dok se London,
sa svojim etvrtima i kulama, crkvama i mostovima i ulicama, prua
svuda oko njih kao seanje na san. A ako se Temza, odluno tekui
pored njih srebrna na popodnevnom suncu, i jeste seala jedne davne
noi kada je mesec blistao jarko poput ilinga nad istim ovim momkom
i devojkom, ili ako je kamenje Blekfirajarskog mosta prepoznalo korak
njihovih stopa i pomislilo - toak, konano, zavrava pun krug - ostavili
su to skriveno u sebi.

KRAJ
 NAPOMENA O LONDONU IZ TESINOG SVETA

Kao i u Mehanikom anelu i Mehanikom princu, i London i Vels

Mehanike princeze su, onoliko koliko je bilo mogue, meavina
stvarnog i nestvarnog, poznatog i zaboravljenog. Kua Lajtvudovih
zasnovana je na Cizikoj kui koju jo uvek moete posetiti. to se tie
broja esnaest na etalitu ejn, gde ivi Vulsi Skot, tu kuu su u to
vreme skupa iznajmljivali Aldernon arls Svinbern, Dante Gabrijel
Roseti i Dord Meredit. Bili su lanovi pokreta estetizma, poput
Vulsija. Mada, nijedan od njih nije bio vukodlak (ili bar za to ne postoje
dokazi). Ardent Rums zasnovan je na ozloglaenom Argajl Rumsu.
to se tie Vilovog sumanutog jahanja od Londona do Velsa, veoma
sam zahvalna Klari Buker, koja mi je pomogla da osmislimo mapu
njegovog putovanja tako to je pronala gostionice u kojima bi Vil
mogao usput da svrati, pruivi mi i svoje pretpostavke o tadanjim
vremenskim uslovima. Koliko god je bilo mogue, trudila sam se da se
drim puteva i svratita koja zaista jesu postojala (Put ruzberi-
Velpul sada je put A458). Na Kader Idrisu sam lino bila, ak sam se i
popela na njega, posetila sam Dolgelaj i Talilin, i videla Lin Kau, mada
nisam skoila u njega da vidim gde bi me to odvelo.
Blekfrajarski most, naravno, postoji i sada, kao to je postojao i
tada, a opis dat u epilogu odgovara mom linom doivljaju toga mosta,
najvie to je bilo mogue. Paklene naprave otpoele su jednim
mojim snovienjem Dema i Tese na Blekfrajarskom mostu, pa mislim
da je zgodno da se tamo i zavre.
 ZAHVALNICA

Moju posebnu zahvalnost zasluuju Sindi i Margaret Pon za pomo oko

mandarinskog kineskog; Klara Buker, koja mi je osmislila mapu
Vilovog putovanja od Londona do Kader Idrisa; Emili Do Tomas za
pomo oko Vilovog i Sesilinog velkog; Aspasija Djafa, Patrik Oltman i
Vejn Miler za pomo oko latinskog i starogrkog. Hvala Moricu Vistu
to je skenirao itav moj rukopis da bi mogao biti predat tokom
uragana Sendi.
Veliku zahvalnost na porodinoj podrci zasluuju i moja majka i
otac, kao i Dim Hil i Kejt Konor; Nao, Tim, Dejvid i Ben; Melani,
Donatan i Helen Luis; Florens i Dojs. Kao i oni koji su itali,
kritikovali i ukazivali mi na anahronizme - Sara Smit, Delija erman,
Holi Blek, Keli Link, Elen Kuner, Klara Buker - mnogo vam hvala. A
hvala i onima ija me nasmeena lica i dovitljive opaske svakoga dana
pokreu: Elki Klok, Holi Blek, Robin Vaserman, Emili Houk, Morin
Donson, Libi Brej i Sari Ris Brenan. Veno sam zahvalna svom
zastupniku Raselu Galenu; svojoj urednici Karen Vojtili i ekipama iz
izdavakih kua Sajmon i uster i Knjige Voker koji su mi sve ovo
ostvarili. I, naposletku, hvala Dou, koji mi je donosio aj i make dok
sam radila.
1 arls Vort, osniva jedne od najpoznatijih francuskih kua visoke
mode 19. veka. (Prim, prev.)

2 Duo na velkom. (Prim, prev.)

3 Doavola. (Prim, prev.)

4 Aluzija na borbeni govor iz Henrija V Vilijama ekspira. (Prim,

prev.)

5 Vrsta kineske citre sa sedam ica. (Prim, prev.)

6 uvena londonska bolnica za duevne bolesnike. (Prim, prev.)

7 Topli napitak od zgruanog mleka sa vinom i zainima. (Prim, prev.)

8 Drevno predanje raznih evropskih naroda o natprirodnoj lovakoj

druini prilika iz mitova ili istorije, koja se daje u divlji lov. (Prim,
prev.)

9 Glavni kazneni sud Engleske i Velsa. (Prim, prev.)

10 Tako se, po predanjima, zvao i parip legendarnog kralja Artura.

(Prim, prev.)

11 Meavina sireta i lekovitog bilja za koju se u srednjem veku

verovalo da lei kugu. (Prim, prev.)

12 Duboka dvostruka posuda u kojoj se hrana moe kuvati ili zagrevati

na pari. (Prim, prev.)

13 Media vita in morte sumus, uvena izreka Martina Lutera. (Prim,

prev.)

14 Iz Homerove Ilijade i Odiseje. (Prim, prev.)

15 U doslovnom prevodu: Slavica. (Prim, prev.)

16 Johanes Lihtenauer, slavni nemaki maevalac iz 14. veka. (Prim,

prev.)
17 Naziv je dobio po tome to se u srednjem veku sluio iz posuda koje
su podseale na biskupovu kapu. (Prim, prev.)

18 Stara engleska narodna pesma Moja draga zelenih rukava, za koju

se veruje da ju je kralj Henri VIII napisao svojoj nalonici Ani Bolen.
(Prim, prev.)