RAZVOJ NARATIVNOG FILMA

or Melijes

or Melijes (1861-1938) je bio profesionalni maioniar i vlasnik i direktor

Teatra Rober-Uden u Parizu. Kada je prvi put prisustvovao kinematografskom
programu, shvatio je koliko su ogromne iluzionistike mogunosti koje pruaju ive
slike. Vremenom je postao prvi znaajni umetnik igranog filma.
Melijes je shvatio mogunosti manipulacije stvarnim vremenom i stvarnim
prostorom kao bitnim pri montiranju filma. Otkrio je da film ne mora obavezno da
potuje zakone empirijske stvarnosti, jer je film u izvesnom smislu posebna stvarnost
koja ima sopstvene strukturalne zakonitosti. Naalost, Melijes je svoje otkrie samo
donekle primenio. Mada je napravio stotine izvanrednih igranih filmova, njegov
model je bio model naracije zvaninog pozorita. Same scene su bile sastavljene od
pojedinanih kadrova napravljenih nepokretnom kamerom sa fiksnom takom
gledanja, takom gledanja pozorinog gledaoca.
Izumeo je znaajna orua filmske naracije kao to su: zatamnjenje, odtamnjenje,
overleping, pretapanje i stop kadar. Krajem 1896. godine, osnovao je Star Film
Company, a do prolea1897. izgradio mali proizvodni studio na temeljima svoje kue
u pariskom predgrau Montreju. Tu je Melijes producirao, reirao, snimao i glumio u
nekih pet stotina filmova (od 1897. do 1913.), kada ga je, kao i mnoge druge pionire
filma, konkurencija izbacila iz posla jer je bio izgubio korak sa brzim razvojem
filmske industrije.
Reprezentativni naslovi njegovih filmova su: Mefistov kabinet (Le Cabinet de
Mephistopheles, 1897), Pepeljuga (Cendrillon, 1899), ovek gumene glave (L
Homme a la tete en caoutchouc, 1901), Put na mesec (Le Voyage dans la lune, 1902),
Dvorac iz 1001 noi (Le Palais des mille et une nuits, 1905), Dvadeset hiljada milja
pod morem (Deux cent mille lieues sous les mers, 1907) i Osvajanje Severnog pola
(La Conquete du pole, 1912).
Mada je napravio i mnogo filmova zasnovanih na istorijskim ili savremenim
dogaajima, najnezaboravnije Melijesove produkcije se tiu fantastike i bizarnih tema
i glumljene su ispred bujnih, fantazmagorinih pozadina koje je sam dizajnirao i
oslikavao. Mnogi su prikazivani kao filmovi u boji u vreme kada je, na vrhuncu svog
ogromnog uspeha, Melijes zaposlio dvadeset jednu enu iji je posao bio da u studiju
rukom oslikavaju sliicu po sliicu njegovih filmova.
Daleko najuspeniji i najuticajniji film koji je Melijes napravio u Montreju je
Putovanje na Mesec (Le Voyage dans la lune). Proizveden 1902. godine, taj film je
obiao svet za samo nekoliko meseci poto je zavren, i delom ak i neetinom
distribucijom kopija kojoj su pribegavali rivali, kao i preko prodaje koju je ostvarivao
sam Melijes. Putovanje na Mesec, ovlana adaptacija istoimenog romana ila Verna
koju je napravio sam Melijes, bila je duga neto manje od etrnaest minuta pri
prosenoj brzini nemog filma od 16 sl/s, ili tri puta dui od prosenih produkcija
Edisona ili Limijerovih (Melijesov doprinos je bio i produetak standardnog trajanja
filmova). Apsolutno karakteristino i za snagu i za slabosti Melijesovog pozorinog
narativnog modela, film je sastavljen od trideset posebnih scena koje je on sasvim
tano nazvao tabloi (tableaux), od kojih su sve snimane iz istog ugla i povezane
pretapanjem. Scene su aranirane u preciznom hronolokom redu.
Melijes ni u jednom od preko pet stotina svojih filmova nijednom nije
pomerio kameru. Tako npr, kada je eleo da prikae projektil sa astronomima kako se
dramatino rui na povrinu Meseca (kadar br. 9), pomerao papirni mesec na kolicima

1
prema objektivu kamere, umesto da pomeri kameru ka Mesecu, mada bi kretanje
kamere bilo mnogo jednostavnije.
Gledani danas, ti rani filmovi su osueni na to da izgledaju primitivno, jer je
film za nas visokointegrisana narativna forma. Postoji, meutim, sve uvreenije
miljenje da je prvobitna publika doivljavala te filmove potpuno drugaije nego to
ih mi doivljavamo kao neku vrstu izvoakog spektakla, ili atrakcije, ija je
funkcija pre bila da pokae nego da predstavi, da prikae pre nego da pripoveda.
Melijes je bio umetnik jedinstvenog i individualnog talenta, a njegovi filmovi
opstaju kao dela i u pogledu svoje jedinstvene imaginativne snage kao i u pogledu
njihovog doprinosa razvoju filmske forme. Savremena avangarda mu takoe mnogo
duguje. arli aplin ga je nazvao alhemiarem svetla, ali je to D. V. Grifit, na kraju
svoje monumentalne karijere, 1932, najbolje okarakterisao rekavi o Melijesu:
Njemu dugujem za sve.