Skraena verzija za ispit

I Vizantija i Goti
Seoba naroda predstavlja dogaaje koji su se desili izmeu II i IV veka, poevi sa
Markomanskim ratovima. Razlog seoba bio je povean broj stanovnotva i pronalaenje novih
plodnih zemljita. Goti su plemenski savez koji se dlio na dva manja saveza, Grejtunze
(Ostrogote) i Tervinge (Vizigote). Oko 250. godine zavrili su sa naseljavanjem na prostorima
dananje Ukrajine gde su se istekle dve najstarije porodice, Amali (Og) i Balti (Vg). 251. godine
sa svojim voom Knivom porazali su cara Trajana Decija kod Abrita. 269. su poraeni kod Nia
od strane Klaudija II Gotskog. 341. patrijarh Euzebije alje Vulfilu da pokrtava Gote (i prevede
Bibliju na gotski narodni jezik). Godine 376. Atanarik i Fritigern trae od cara Valensa (364.
378.) da se nasele na teritoriji Carstva, jer su beali od Huna. Car je pristao i naselio ih u u
priobalnoj Dakiji pod uslovom da brane granicu. 377. godine Goti se bune jer su dobili neplodno
zemljite i jer su ih ugnjetavali rimski inovnici. U bici kod Hadrijanopolja 9. avgusta 378.
godine gotske snage ubijaju cara Valensa. Car Gracijan na istoku postavlja za savladara
Teodosija (379. 395.), vojnog zapovednika Mezije. Goti Teodosiju nanose teak poraz oko
Soluna, nastavljaju da pljakaju po Iliriku, tako da on biva prinuen da se sporazume sa njima
382. godine. Ostorgoti naseljeni u Panoniji, Vizigoti u severnom delu Trake dijeceze. 399. Goti
raskidaju sporazum i za svog vladara proglaavaju Alarika, pod Alarikom pljakaju Balkansko
poluostrvo. Mir je uspostavljen tako to je Alariku data funkcija magister militum per Ilyricuma.
Isto tako je i German Gajna proglaen za magister militun praesentalisa. 400. godine na vlast
dolazi snana antigermanska struja koja potiskuje Germane. Uskoro se Carstvo oslobaa i
Alarika koji ratuje sa Stilihonom na zapadu, regentom bolesnog cara Honorija (395. 425.).
Alarik prvi put napada Italiju 401. preko Norika i Dalmacije, ali biva poraen te se povlai u
Norik. Dok Stilihon ratuje sa Alarikom, sa severa ga napada Radagajs 404./405. Stilihon je
ubijen od strane svojih protivnika 408. godine, to je signal za Alarika da napadne Italiju i on
410. godine zauzima Rim. Vizantija je 40-ih godina V veka imala problema i sa najezdom Huna,
konkretno sa Atilom. Sredinom V veka veliki uticaj u Vizantiji ima Alan Aspar koji je imao
bitnu ulogu u izborima careva Markijana (451. 457.) i Lava (457. 474.). Kako bi se oslobodio
Asparovog uticaja, Lav u pomo zove Isavrijanca Tarasikodisa (budueg cara Zenona) koji ulazi
u Carigrad i eni se carevom erkom Arijadnom 466. godine. 468. vojskovoa Vasilisk
neuspeno ratuje sa Vandalskom kraljevinom kralja Gizerika. Aspar je ubijen 471. a njegov sin
Patrikije lien je braka (druga careva erka) i cezarskog prava. Lav umire 474. i na njegovo
mesto dolazi njegov unuk Lav II, Zenonov sin, kome e Zenon biti savladar sve do Lavove smrti
iste godine. 475. biva zavera koja skida Zenona sa vlasti i postavlja Vasiliska, ali ovaj zbog svoje
nesposobnosti neuspeva da ostane na vlasti i Zenon se vraa na presto gde ostaje sve do 491. U
Italiji, gospodar je German Odoakar koji je bio postavljen za magister militum per Italiam. Kako
bi se reili Odoakra sa kojim se u meuvremenu zavadila, vizantijske vlasti su nagovorile
ostrogotskog vladara Teodoriha Amalijca, koji 493. oslobaa Italiju.
II Julijan Otpadnik
Konstantin umire 337., nasledila su ga 3 sina: Konstantin II, Konstancije i Konstans. Oni dele
carstvo u Viminacijum, zbog pobune u Konstantinopolju (unuci Teodore), ugusena. Ubijeni
Konstancije i Dalmacije. Preiveli Gal (bio bolestan) i Julijan (bio mali). Konstantin II dobio
Britaniju, Galiju, paniju; Konstancije II dobio istone provincije i Trakiju; Konstans dobio
Italiju, Afriku, Balkan bez Trakije. 340. gine Konstantin II u pohod na Italiju, njegovu oblast
nasledio Konstans. 350. ubijen Konstans. Magno Magnetije 351. sukobio se sa Konstancijem
kod Osijeka i bio poraen, umire 353. Julijan osloboen 348., kolovao se u Carigradu,
Nikomediji (uzor mu bio Libanije), Efesu i Atini. Konstancije II ubija Gala i 355. postavlja
Julijana u Galiju. 360. Konstancije trai od Julijana da mu poalje vojsku. Konstancije II umire u
Kilikiji, a Julijan ostaje jedini vladar. Vlada 18 meseci, poslednji pokuaj paganske restauracije.
Pripadnici paganske religije naroito su bili jaki u Rimu. Savetnici su mu bili Maksim i Prisk. U
Carigradu verska tolerancija, vaspitan hrianski ali hriane mrzi. Kree u pohod na Persiju sa
oko 65000 vojnika (izvor Amijan Marcelin). Doao do Ktesifona. Pri povlaenju pravi greku,
spalio brodove kojima su doli u Egipat, povlae se preko Jermenije. Vojska mu je postala lak
plen za lokalne bande. 26. juna 363. ubijen kod Samare. Napali su ih sa slonovima, Julijan
pogoen u slabinu. Svi su ga oplakivali. Julijan:utite, ne treba oplakivati gospodara koji odlazi
na nebo zvezdama. Sahranjen u Tarsu, a tad se i gasi Konstantinova loza. Kruna ponuena
paganinu Salustiju, koji ju je odbio, tako da ona odlazi hrianinu Jovijanu.

III Osvajanja Justinijana I

Justin I (518. 527.) bio je ujak Justinijana I, roen u Tauresijumu u okolini Nia, izabran posle
smrti Anastasija I (491. 518.). Justin I umire u toku sukoba sa persijancima u Laziki i
Jermeniji, nasleuje ga Justinijan koji prekida Anastasijevu monofizitsku politiku. Kao ispomo
u izvrenju svojih zamisli, Justinijanu su sluili dvorski funkcioneri Trebonijan i Jovan
Kapadokijski, vojskovoe Velizar i Narzes, i njegova ena, carica Teodora. Prvi zadatak mu je
bio razraunavanje sa Persijom, koja je elela vizantijske oblasti za sebe (Jermenija, Severna
Mesopotamija, Potkavkazje, Sirija). Borbe su zapoele nakon neuspenih mirovnih pregovora
527. gde je u poetku zapovedao Velizar sa velikim uspesima, ali je doiveo teak neuspeh na
gornjem Eufratu 531. 532. Justinijan sa persijskim carem Hozrojem I sklapa veiti mir i plaa
tribute Persiji, radi neometanog prolaza na zapad. Meutim Hozroje kri dogovor 540. godine,
upada u Siriju, razara Antiohiju i prodire do obale. Na severu Persijanci pustoe jermeniju i
Iberijui zaposedaju Laziku. Glavna orijentacija spoljne politike bio je zapad i obraun sa Gotima
i Vandalima. 523. za elo vandalske drave bio je predvien Hilderik, ali zbog njegove
prorimske politike biva skovana zavera koja na presto dovodi Gelimera. Zbacivanje Hilderika
posluilo je Vizantiji kao povod za rat. 533. Velizar se zaputio u Afriku, gde je osvojio dravu
Vandala i zarobio Gelimera, a potom se 534. trijumfalno vratio u Carigrad. U Italiji je za to
vreme, nakon smrti Teodoriha Amalijca 526., na elo postavljen mladi Atalarih, u ije je ime
vladala njegova majka Amalasvinta, koja je elela da izgladi odnose sa Vizantijom. Ostrogotska
aristokratija se otro usprotivila tome. Nakon smrti Atalariha 534. Amalasvinta se udaje za
Teodata, uglednog Ostrogota, koji pod uticajem aristokratije trai vlast za sebe, tako da on
pogubljuje Amalasvintu 535. To je posluilo Justinijanu kao povod za rat, gde on alje Velizara
koji u poetku ratuje veoma uspeno, osvaja Dalmaciju, Siciliju, Napulj i Rim. U Rimu mora da
izdri veliku opsadu, probija se potom na sever do Ravene gde zarobljava kralja Vitigesa kojeg
dovodi kao zarobljenika u Carigrad 540. Meutim, kada na vlast dolazi Totila, Goti se podiu,
Velizar neuspeno ratuje sa njima zbog malobrojnosti svoje vojske, gube veliku veinu poseda u
italiji, tako da se on povlai sa mesta vojskovoe. Njegov naslednik je Narzes, koji uspeva da
ubedi vlasti o veliini gotske pretnje, dobija vojsku i potrebno naoruanje i poraava Ostrogote u
blizini Perue. U borbama gine Totila a Goti se povlae na sever. 555. osvojena im je najvea
tvrava kompsa, a tek 562. zavrava se rat osvajanjem Bree i Verone. Takoe, Vizantija je
reila i pitanja u Hispaniji gde je ceo jugoistoni predeo Iberijskog poluostrva vizigotski kralj
Atanagild predao Vizantiji zbog njene ispomoi u borbama oko prestola. Na Balkanu se
pojavljuje nova pretnja u vidu Slovena koji nadiru i vre upade na Balkan. Nakon Justinijanove
smrti, 568. Langobardi upadaju u Italiju i osvajaju je, u Hispaniji Vizigoti napadaju Kordobu
572. i konano je osvajaju 584. tako da njegova smrt predstavlja kraj jedne velike epohe i sva
tea vizantijske politike prelazi na Istok.

IV Vizantija i Avari
Avari su predstavljali pleme poreklom iz jugozapadnog Sibira, koji su stupili u vezu sa Alanima
koji su bili saveznici Vizantije, tako das u Avari preko Alana zatraili od Vizantije novca i
zemlje u zamenu za svoje usluge. Poto sui h Vizantinci odbili, Avari su iz osvete pokorili
Utigure, njihove saveznike u borbama protiv Kutrigura, Slovena i Bugara. 562. godine upuuju
molbu Justinijanu kako bi naselili Dobrudu, ali im car daje uzak pojas juno od reke Save u
zamenu za pomo u vidu razraunavanja sa Gepidima koji su osvojili Srem. Na poziv
langobardskog kralja Alboina, Avari prelaze Dunav i unitavaju dravu Gepida 567. tako da
teritorija Panonije, od Dunava do Karpata, predstavlja osnov avarske drave. 2. aprila 568.
Langobardi se sele u Italiju. Jsutinijana na prestolu nasleuje sestri Justin II (565. 578.)., koji
mentalno oboljeve oko 573. U doba njegove vladavine gube se posedi u Hispaniji, obnavalja se
rat sa persijancima i nastavlja se invazija Slovena. Rat sa persijom se obnavlja 572. kada je Justin
II odbio plaanje tribute i trajao je sve do 591., kada ga je car Mavrikije I okonao. Avari
osvajaju Srem 576., a 582. nakon trogodinje opsade pada i Sirmijum. Osamdesetih godina VI
veka savez Slovena i Avara postaje sve vri, tako da od 583. oni napadaju vizantijske teritorije.
584. osvajaju Singidunum, Viminacijum i Avgustu. 585. Sloveni prodiru do Dugog zida, a do
Soluna dopiru 586. 592. poinje rat kojim se reavala sudbina Balkana. Vizantinci su imali
uspeha u ratovima, ali su Avari i Sloveni uspeli da dopru do Carigrada, koji je spasila kuga u
protivnikoj vojsci. 602. godine, pobunjena vojska zbacuje Mavrikija sa vlasti i proglaava Foku
za cara. Njegovu strahovladu zavrava Iraklije koji je osvojio Carigrad 3. oktobra 610. godine.
Ogromne mase Slovena i Avara poele su sa kolonizacijom Balkana, napadajui Solun Tesaliju,
pa ak i grka ostrva (stigli do Krita). 614. sruena je Salona, a zajedno sa njom i jo brojni
gradovi na Balkanu, kao to su Singidunum, Viminacijum, Naisus i Serdika. Pored Soluna i
Carigrada, sauvali su se Skodra, Lisus, Jader i Budva. U isto vreme irila se i persijska invazija
po Maloj Aziji. Vizantija je 611. uspela da istera Persijance iz Cezareje, ali su 613. doiveli
poraz kod Antiohije. 614. osvojen je Jerusalim a Sveti Krst odnet u Ktesifon. 615. su se nastavili
upadi u malu Aziju. 617. car je jedva uspeo da izbegne atentat od strane Avara koji su napadali
sa severa. 619. Egipat biva izgubljen , a potom Iraklije sklapa mir sa Avarima, a 622. prelazi u
Malu Aziju gde prodire do Jermenije i poraava ahrbaraza. 626. godine Carigrad doivljava
dvostruku opsadu, ali uspeva da odoli i porazi Avare, tako da su persijanci odustali od napada.
Godine 627. poinje velika vizantijska ofanziva u savezu sa hazarskim carstvom gde iste godine
ta koalicija pobeuje Persijance u bici kod Ninive. Rezultat borbe je povratak svih teritorija koje
su pripadale Vizantiji ranije (Jermenija, Severna Mesopotamija, Sirija, Palestina i Egipat). U
Jerusalimu 630. Iraklije vraa Sveti Krst. Avarsku dravu konamo e unititi franaki kralj
Karlo Veliki 796. godine.

V Egzarhati
Mavrikije I (581. 602.) bio je veoma kvalitetan vizantijski dravnik koji je poveo Vizantiju ka
novijem poretku srednjovekovne drave. U toj svrsi, osnovana su vojna namesnitva koja su
sluila kao sistem odbrane od napada varvara. U Italiji je 584. osnovan Ravenski egzarhat sa
seditem u Raveni, a 591. godine Kartaginski egzarhat koji je obuhvatao celu severnoafriku
obalu. Oni su sluili kao predstraa vizantijske moi na zapadu. Na elu egzarhata nalazio se
egzarh, kojem je osim vojne, bila potinjena i celokupna civilna vlast. Organizacija egzarhata
posluie kao uzor za kasnije ureenje tema. Posle zbacivanja Justinijana II Rinotmeta (685.
695.: 705. 711.) poinje epoha nemira koja e trajati oko dvadeset godina. Godine 697.
Arabljani su zauzeli Kartaginski egzarhat, kojem ak ni pomo flote cara Leontija (695. 698.)
nije uspela pomoi, jer su Arapi opet zauzeli grad. S druge strane, Ravenski egzarhat izdrao je
do 751. kada ga je osvojio langobardski kralj Aistulf.

VI Tematsko ureenje
Tema je re koja je prvobitno oznaavala vojni okrug, a potom se upotrebljavala i za vojno
administrativne okruge. Na elu tema nalazio se strateg, a u poetnom period je pored njega kao
glava civilne uprave stajao tematski prokonzul. Na temama bili su nastanjeni vojnici uz obavezu
vojne slube, koji su dobijali zemljine posede, koji su se u kasnijem period nazivali stratiotskim
imanjima. Pored vojnika graniara, tu su bili nastanjeni i lanovi elitnih vizantijskih odreda. U
doba Iraklija pojavljuju se prve teme i to u Maloj Aziji, a to su bili teme Armenijaka, Anatolika i
Opsikija. Na Balkanu se tematsko ureenje jo uvek nije moglo uvesti. Uvoenje tema ujedno je
i znailo jaanje domae vojske, koja se ranije sastojala uglavnom od stranih plaenika, skupih i
nepouzdanih. Od vremena Justinijana II pominje se i pomorska tema Karavisijanaca, tema
Helada(druga na Balkanu) i tema Trakija (prva na Balkanu) koja je stvorena u vreme
Konstantina IV (668. 685.) radi odbrane od Bugara. Prefekt Ilirske prefecture postaje gradski
prefekt Soluna. Za vreme Lava II tema Anatolika je podeljena i njen zapadni deo inio je
Trakesisku temu (741.), po trakim trupama tu naseljenim. Opsikija je tada bila vea tema, ali je
ostala nepodeljena. Kao komadant novostvorene teme psotavljen je Lavov zet Artavazd, koji je
kasnije ustao protiv Lavovog sina, Konstantina Vkoji pouen ovim iskustvom stvara temu
Bukelariju ( 767.). Za vreme Lava III ili Atanasija II, izmeu 710. i 732. tema Karavisijanaca je
podeljena na temu Kivireota (juna maloazijska obala), a egejska ostrva postal su druga. Od
sredine VIII veka, i Krit je sainjavao temu. Trakija i Helada bile su jedine teme koje je Vizantija
imala na Balkanuso kraja VII veka. Od kraja VIII veka nastaju tema Makedonija, koja nastaje
kao posledica pohoda logoteta Stavrakija na Slovene 783. U isto vreme otprilike nastaje i tema
Peloponez. Poletkom IX veka kao posebne teme organizovane su i oblasti oko Draa i Soluna.
Neto kasnije se osniva i tema Nikopolj na podruju Epira, dok se solunska tema povezuje sa
temom Makedonijom i Trakijom i osniva temu Strimon. Krajem VIII i poetkom IX veka
stvorene su teme Paflagonija (od severoistonog dela Bukelarije) i Haldija (od severoistonog
dela Armenijake). Zatim su od delova Armenijake i Anatolike osnovane su tri manje teme:
Harsijanon, Kapadokija i Seleukija. U vreme Teofila, znaajna je i tema Klimati tj. vizantijski
gradovi na Krimu. Na Jadranu je osnovana tema Dalmacija za vreme Vasilija I (dalmatinski
gradovi i ostrva). Posle osvajanja Vasilija II, od Samuilovog carstva osnovane su teme Bugarska
(Skoplje), Paristrion (Silistrija) i Sirmijum, a u Maloj Aziji osnovao je teme Antiohiju,
Mesopotamiju i Taron. Tematsko ureenje poinje da opada krajem IX veka.

VII Vizantija i Persija

Persija je 224-6 postala glavni neprijatelj Rima. Julijan Otpadnik krece na Persiju sa 65000
vojnika, imao par pobeda, dolazi do prestonice Ktesifona. Pri povlacenju spalio brodove koji su
preli Eufrat i povlai preko Jermenije. Poginuo 26. juna 363. jer su bili lak plen lokalnim
bandama. Napali sa slonovima, a Julijan pogoen u slabinu. Svi su ga alili, Amijan Marcelin
zabeleio: utite, ne treba oplakivati gospodara koji odlazi na nebo zvezdama. Sahranjen u
Tarsu i gasi se loza. Kruna ponuena paganinu Salustiju, on je odbio prela kod Jovijana, koji je
sklopio mir sa Persijom, dao teritoriju koju je osvojio Dioklecijan i Jermeniji nezavisnost.
Anastasije I (Persijanac) zauzeo Martiropolj, Teodosiopolj, Amidu i Nizibis. Justinijan sa
Hozrojem i Anusirvanom sklopio veiti mir, pristao da plaa danak. 540. godine Hozroje upao u
Siriju, rui Antiohiju (rui mir). Na severu Persijanci pustoili Jermeniju i Iberiju i zaposeli
Laziku. Justinijan je poveao danak i kupio mir na jo 5 godina, dva puta produavao, 562.
sklopljen mir na 50 godina. Put svile vodio preko Persije, Vizantinci hteli da vezu sa Kinom
uspostave zaobilaznim putem. I Turci zbog trgovinom sa svilom doli u sukob sa Persijom.
Justinijanov naslednik Justin II sklopio mir sa Turcima protiv Persije.Put do Indije preko
Crvenog mora, Vizantinci u vezu sa Etiopskim carstvom. Nisu mogli da ugroze Persiju na
Indijskom okeanu. Znaaj ovog puta se smanji kada se prokrijumarila svilena buba u Carigrad.
Vizantijsko svilarstvo imalo veliki procvat. Naroito u Carigradu, Antiohiji, Tiru, Bejrutu i Tebi.
Justin II (565-578) odbio da plaa danak Persiji. Rat, borba se vodi oko Jermenije. 20-godisnji
rat sa promenama, u Persiji nemiri, Mavrikije iskoristio i pomogao da na presto dodje Hozroje II.
Persijanci 605. osvojili tvrdjavu Daru. Persijska vojska u Maloj Aziju zaposela Cezareju.
Vizantinci naterali neprijatelje na povlaenje iz Cezareje. Protivofanziva u Siriji i Jermeniji
propale. 613. carska vojska poraena kod Antiohije. Persijanci zauzeli Damask. U Kilikiji
zauzeli tvravu Tars. Vizantinci potisnuti iz Jermenije. Koban udarac za hriane je 614.
persijsko osvajanje Jerusalima. Sveti Krst prebaen u Ktesifon. 615. Persijanci dolaze do
Halkedona. 619. kree osvajanje Egipta, osvojen. Kree reorganizacija vizantijske vojske,
stvaraju teme. Crkva protiv nevernika, dala drzavi blagajnu. Car na elo vojske. Iraklije zakljuio
sa Avarima mir 619. uz veliki danak. 5 april 622. car u Maloj Aziji u blizinu grada Nikomedije
skupio i uvebao vojsku. Smislio novu taktiku, konjica ima vei znaaj. U jesen Vizantinci
prodiru u Jermeniju. Vizantija kod Jermenije pobedila. Mala Azija oslobodjena, Avari prete, car
mora u prestonicu, da posalje danak i kao taoce blize roake. Ratne operacije nastavljene marta
623. Hozroje nije zeleo mir, uputio Irakliju pismo puno uvreda. Iraklije preko Kapadokije u
prelazi u Jermeniju, gde zauzima i razara Dvin kao i druge gradove, udario je jo i na Ganzak,
vaan persijski verski centar, tako da je Hozroje napustio grad. Ganzak pada u ruke Vizantije,
najvea svetinja Zaratustrin hram spaljen je do temelja. Car se povukao iza Araksa gde je
prezimio. Prodor u Persiju 625 nije uspeo, pa je zato pokuao prodorom preko Kilikije. Car imao
male pobede ali morao je da se povue uz obalu Ponta. Persijanci presli u napad, Carigrad 626.
doivljava dvostruki napad: Persijanci i Avari. Hazari su se borili protiv Persijanaca.

VIII Vizantija i Arabljani

Pod vostvom kalife Omara, Arabljani upadaju u Vizantiju 634. U bici na Jarmuku 20. avgusta
636. pobedili su carsku vojsku, ime je vizantijska odbrambena snaga bila slomljena, a borba
oko Sirije reena. Prestonica Antiohija i veina gradova su se predali Arabljanima, jedino je
otpor pruila Palestina. Jerusalim je dugo odolevao, ali se predao 638. U meuvremenu je
pokorena Persija, a zatim je okupirana i Mesopotamija 639./640. Odatle Arabljani prodiru u
Jermeniju i zaposedaju najjau tvravu Dvin (640.). U isto vreme je poelo i osvajanje Egipta.
Posle Iraklijeve smrti 11. februara 641. carstvo je upalo u nemire. Aleksandrijski episkop Kir
641. pregovara sa Arabljanima, i donose ugovor po kojem je Egipat faktiki predan osvajaima.
Vizantijske trupe naputaju Aleksandriju i idu za Rodos 12. septembra 642., a u grad ulazi
arabljasnki vojskovoa Amr. Posle smrti kalife Omara, kalifa Otman povlai Amra, to je pruilo
priliku Vizantincima da ga povrate. Vojskovoa Manojlo zauzima grad, ali samo na kratko jer se
Amr vraa 646. i pobeuje Manojlovu vojsku. Od tad je Egipat izgubljen zauvek. Vei
vojskovoa od Amra bio je namesnik Sirije, Muavija. Posle uvrivanja u Siriji i Mesopotamiji,
Arabljani se okreu Maloj Aziji i Jermeniji, i ve 647. osvajaju Cezareju u Kapadokiji. Muavija
je prvi dravnik koji je uvideo da je borba protiv Vizantije nemogua bez jake flote, tako da
posle Omarove smrti gradi monu flotu i prvu pomorsku ekspediciju vodi 649. godine. Napadaju
Kipar i vreme trogodinjeg mira koji su sklopili koriste za izgradnju jo snanije mornarice. 654.
u potpunosti pustoe Rodos, Kos i Krit. 655. godine dolazi do prvog sukoba izmeu vizantijske i
arabljanske flote, koja se zavrava potpunim porazom Vizantije. Sam car Konstans II jedva se
spasio pogibije. Kalifa Otman biva ubijen 656. tako da dolazi do borbe izmeu njegovih
naslednika, Muavije i Alije. Potpisan mirovni ugovor 659., ali je prekren 661. kada je Alija
ubijen. Posle smrti Konstansa II Pogonata (641. 668.) na presto stupa njegov mladi sin
Konstantin IV (668. 685.). Muavija nakon sreivanja prilika u Kalifatu nastavlja borbe sa
Vizantijom. 663. ponovo upadaju u Malu Aziju i u narednih 15 godina nastavljaju sa upadima.
Nakon zauzimanja grkih ostrva, 670. zauzet je i Kizik u blizini Carigrada, tako da je glavna
operacija mogla da pone. Akcije su trajale od 674. do 678. gde Arabljani nisu uspeli da zauzmu
grad. U ovim borbama prvi put je i koriena grka vatra. Muavija je bio primoran da sklopi
ugovor sa Vizantijom, po kojem je bio u obavezi da plaa danak od 3000 zlatnika, 50 robova i 50
konja. Znaaj pobede iz 678. je taj to je po prvi put zaustavljeno nadiranje Arabljana. U vreme
Justinijana II Rinotmeta dolo je do kolonizacije, to je 691./692. nateralo Arabljane na rat. U
pomo Arabljanima preli su Sloveni naseljeni u Maloj Aziji, tako da je Vizantija pretrpela jo
jedan poraz kod Sevastopolja u Jermeniji. Za cara 695. biva proglaen Leontije, strateg Helade.
Za vreme njegove vladavine, dolazi do pada Kartaginskog egzarhata 697. Nakon ovog kraha,
vojska za cara uzdie Apsimara koji uzima hriansko ime i od 698. do 705. vlada kao Tiberije
II. On nije uinio nita po pitanju vraanja kartaginskog egzarhata, tako da su Arabljani uspeli
dad a dopru sve do Atlantskog okeana. 711. pada i Septem, najjaa tvrava Vizantije u severnoj
Africi, tako da Arabljani imaju i otvoren put ka paniji. Kada se Justinijan II uz pomo
bugarskog hana Tervela vratio na presto 705. poeli su masovni pokolji njegovih protivnika, koji
su Arabljani veto iskoristili i 709. opseli Tianu, jednu od najvanijih pograninih tvrava.
Vizantinci su potueni, Tiana se predala, a car Justinijan II ubijen 711. i na njegovo mesto dolazi
Jermenin Varda. Novonastalu situaciju koristi han Tervel kako bi se osvetio novom caru za
ubistvo svog starog saveznika. Bugari stiu do gradskih zidina gde pljakaju, tako da je bila
potrebna intervencija trupa iz Opsikija. Ali, Opsikijanci su se pobunili protiv Vardana, koji je
713. zbaen sa vlasti i oslepljen, a za cara uzdignut inovnik Artemije, koji prilikom krunisanja
dobija ime Anastasije II. Anastasije ini velike napore da osposobi odbranu Carigrada i odreuje
kao mesto koncentracije trupa Rodos, meutim Opsikijanci ponovo diu ustanak, vraaju se na
kopno i za cara proglaavaju Teodosija, skupljaa poreza iz njihove teme. U Vizantiji besni
graanski rat, potpuno su zanemareni Arabljani, i na kraju Opsikijanci dovode svog kandidata za
cara 715. Dve godine kasnije, strateg Anatolijske teme Lav uz pomo stratega Armenijake,
Artavazda, poraava Teodosija III i postaje car i osniva nove dinastije. Arabljani 717. opet
napadaju Carigrad, i ovog puta bez uspeha, gde su prirodni uslovi veoma pomogli Vizantincima.
Od 726. godine Arabljani konstantno upadaju u Malu Aziju, Cezareja je bila zauzeta, Nikeja
opsednuta a tek 740. Lav III kod Akroinona zaustavlja dalje muenje. Veliku pomo Vizantinci
su u ovim ratovima imali u vidu Hazara, sa kojima su ojaali odnose enidbom Konstantina, sina
Lava III, sa hazarskom princezom.

IX Doseljavanje Bugara
Bugari su tursko onogursko plemesa severnog Kavkaza koji su se potinili Avarima u VI veku.
Njihov voa Orhan je u Carigradu primio hrianstvo 619. godine. 626. zajedno sa Avarima i
Slovenima opsedaju Carigrad. Ovaj dogaaj znaio je i raspad avarskog saveza, koji e u
potpunosti unititi Karlo Veliki 796. Bugari su se tad osamostalili pod Kuvratom, koji je umro
izmeu 660. i 665. godine. Posle njegove smrti javlja se novo tursko pleme Hazari. deo Bugara
koje je predvodio stariji Kuvratov sin bajan ostaje na Kavkazu, a deo koji je predvodio mlai
Asparuh ii de na zapad i oko 670. godine stie na levu obalu Dunava. Vizantijski car Konstantin
IV nakon sklapanja povoljnog mira sa Arabljanima poinje da sprema pohod protiv Bugara.
Godine 680./681. pravi ekspediciju, gde vizantijska flota stie na ue Dunava u Crnom moru, a
vizantijska konjica kopnom iz Trakije. Vizantinci su zbog nepovoljnog tla i bolesti cara morali
da odustanu od osvajanja, tako das u pretrpeli gubitke u procesu povlaenja. Dok su Bugari bili u
poteri, stigli su do oblasti izmeu Balkana i Dunava gde su zatekli slovenska plemena, ali im
ravne i plodne povrine nisu dale mira, te su 681. godina na tom podruju formirali dravu. Car
Justinijan II je svoj presto sa kojeg je zbaen probao da osvoji nazad uz pomo bugarskog hana
Tervela, i uz njegovu pomo je zbacio Apsimara (Tiberija II) 705. Kao izraz zahvalnosti, Tervel
dobija titulu cezara i to je prvi put da je neki stranac dobio ovu titulu. Drugi znaajni dogaaj
zbio se 718. godine za vreme vladavine Lava III, kada je han Tervel pomogao caru u borbi sa
Arabljanima. Konstantin V (741. - 775.) smatra Bugarsku za neprijatelja, te je on zato poveo ak
devet pohoda protiv njih. Vrhunac borbi dostignut je kad je 762. na elo Bugarske doao han
Telec, jer su njegovim dolaskom na vlast doli i najekstremniji boljari koji su bili antislovenski i
antivizantijski nastrojeni. Po njegovom dolasku mnotvo Slovena prelazi na stranu Vizantije.
Konstantin je na upad hana u Trakiju reagovao tako to je poveo veliku ekspediciju koja se
zavrila 763. godine porazom Bugara. Konstantin je pobedu proslavio trijumfom i igrama na
Hipodromu, Telec je izgubio presto, a Bugarska zapala u vreme unutranjih nemira. Tek su se
pribrali dolasko hana Teleriga na vlast, 770. godine. 773. Konstantin ponovo vodi ekspediciju u
Bugarsku gde ih primorava na mirovne pregovore. Nije uspeo da prisili Bugare na trajniji mir i
do kraja svoje vladavine je ratovao sa njima. Umro je za vreme pohoda na Bugarsku 775.

X Vizantija i Karlo Veliki

Franaka drava dolazi u kontakt sa Vizantijom zbog zajednikih interesa na Apeninskom
poluostrvu. Karlo Martel u bici kod Poatjea 10. juna 732. pobeuje Abdulrahmana el Gafikija i
zaustavlja dalje napredovanje Arabljana, dok papa Stefan II poziva njegovog sina Pipina Mlaeg
u pomo zbog pada Ravenskog egzarhata, 751. u ruke langobardskog kralja Aistulfa. Sam
egzarhat bio je utemeljen kao odbrana od najezde langobarda usled pojave Avara u Panoniji.
Zato to je car Konstantin V bio priklonik ikonoborstva, papa poziva Pipina kao zatitnika, koji
e dovesti do stvaranja papske drave 754. Kao vei zatitnik od svog oca, javio se Karlo Veliki
koji dolazi na vlast 768., a ve 774. osvaja paviju i rui langobardsko kraljevstvo. karlo je stvorio
dravu koja se prostirala od panije na zapadu, obuhvatala Francusku, Nemaku, Italiju in a
istoku se graniila sa Bugarskom. U ovo vreme, na vizantijskom prestolu nalazi se Irina, supruga
cara lava IV (775. 780.), koji je umro mlad pa je ona vladala kao namesnik. Ona je
osamdesetih godina pregovarala sa franakim dvorem kako bi izgladila situaciju, ak je i svog
sina Konstantina VI htela da oeni za Karlovu erku Retrudu, meutim do braka nije dolo. Zbog
ikonoborstva, Vizantija je naruila svoje odnose sa papom, ali je posle VII Vaseljenskog sabora
787. obnovila kult ikona i popravila ih. Irina je nakon nekoliko godina regenstva zarobila svog
sina Konstantina VI i oslepela ga 797. da bi preuzela vlast nad zemljom. Ona je prva ena car u
istoriji Vizantije i vladala je od 797. do 802. Pokuavala je jo nekim pregovorima da izgladi
odnose sa Franakom, ali do toga nije dolo. Veliki udarac za vizantijsku spoljnu politiku bilo je
krunisanje Karla Velikog za cara 25. decembra 800. godine, za vreme boine liturgije u crkvi
apostola Petra i Pavla u Rimu. Cara moe da krunie samo patrijarh, kojih u Vizantiji ima pet, u
Carigradu, Rimu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu, tako da je papa imao puno pravo na to.
Nakon dravnog udara oktobra 802., carica biva proterana na Prinevska ostrva, a onda in a
Lezbos gde je umrla 803. Na njeno mesto doao je Niifor I (802. 811.). Ideja o braku izmeu
Irine i Karla je propala, tako da je Karlo morao nai drugi nain kako bi mu priznali titulu kralja.
810. godine Karlovi sinovi zaposeli su vizantijske teritorije u severnom Jadranu. Time je Karlo
izvrio pritisak na Vizantiju da bi mu priznali kraljevsku krunu, a onda bi im vratio te teritorije.
Niifor nije stigao da reaguje na Karlovu intervenciju, jer je poginuo gonei bugarskog vladara
Kruma kroz bugarske planine 26. jula 811. Niiforov sin, Stavrakije, bio je teko ranjen tako da
je prenesen do Jedrena gde je krunisan za cara i odnesen za carigrad da izabere naslednika. Izbor
je pao na Mihaila rangabea, njegovog zeta koji je 10. oktobra 811. godine proglaen za cara na
Hipodromu, od strane senata i vojske. Mihailo Rangabe (811. 813.) prvi je vizantijski car sa
prezimenom, i bio je u velikom problem jer je bio u zavadi is a Bugarima is a Francima. Tako da
je Vizantija prihvatila Karlovu titulu, pod uslovom da joj vrati teritorije. 812. sklopljen je
Ahenski mir gde su vizantijski poslanici pozdravili Karla kao cara, ali samo kao cara Franaka.
Godine 814. u januaru je umro Karlo, a nasleuje ga Ludvig Poboni koji vlada do 840. godine.
Karlovi unuci dele carstvo na tri dela, mirom u verdenu 843.: najstariji Lotar pored carske titule
dobija Iteliju i Lotaringiju (deo izmeu Francuski i Nemake), Karlo elavi dobija Francusku a
Ludvig bavarski je dobio Germaniju.

XI Vizantija i Krum
Poto je Karlo Veliki pokorio Avare 796., panonski Bugari su uspeli da se oslobode avarske
vlasti. Bugarska drava je ojaala i na Tisi se graniila sa Franakom. Tada na bugarski presto u
Pliski dolazi Krum. Vizantija je du granice sa Bugarskom napravila pojas jakih utvrenja od
kojih su glavne bile Develt, Hadrijanopolj, Filipopolj i Serdika. U prolee 809. Krum je napao
Serdiku, osvojio je i pobio posadu. Vizantijski car je brzo reagovao i prodro sve do Pliske, a
posle je krenuo i na Serdiku kako bi obnovio pale utvrde. U prolee 811. Niifor I kree na
Bugarsku, gde u borbama sa Krumom gine 26. jula, a sin mu Stavrakije biva smrtno ranjen. To je
prvi car od Valensa 378. koji je poginuo od ruke varvara. Stavrakije je prenet u Jedrene da primi
carsku krunu, a potom u Carigrad kako bi izabrao naslednika. Za novog cara izabran je Mihailo
Rangabe (811. - 813.), ali e ovom predlogu protivila carica Teofano, koja je elela sama da
preuzme vlast. Meutim dravnim udarom vojska i senat na Hipodoromu proglaavaju Mihaila
za cara 2. oktobra 811. Za vreme njegove vladavine, studiti su vraeni iz progonstva, priznao je
na saboru u Ahenu Karla za cara Franaka 812., a Krum mu iste godine osvaja tvravu Develt.
Krum je Vizantiji izneo predlog o miru, ali poto su se kolebali, on je osvojio Mesemvriju. U
Carigradu je vladalo opreno miljenje, jedna struja sa patrijarhom Niiforem na elu bila je za
to da se Krumovi predlozi usvoje, dok se sa druge strane Teodor Studita zalagao za voenje rata,
gde je na kraju miljenje potonjeg i prihvaeno. Zato 813. dolazi do susreta vizantijske i
bugarske vojske kod Versinikije, blizu Jedrena, ali ne dolazi do sukoba poto je vojska kojom je
zapovedao Lav Jermenin pobegla sa bojita. Bugari su lako izvojevali pobedu. Iste godine
Mihailo rangabe biva zbaen sa vlasti i na njegovo mesto dolazi Lav Jermenin (813. - 820.). Lav
V Jermenin vodio je poreklo sa Istoka jer je pre carevanja bio strateg teme Anatolika. Lav III i
Konstantin V su mu bili uzori. Njegov program bio je jaanje vojne snage Carstva i vraanje
ikonoklastikog pokreta. Posle bitke kod Versinikije, Krum je otpoeo ofanzivu, opseo Jedrene i
stigao sa vojskom do Carigrada. Poto nije mogao da savlada carigradske zidine, ponudio je
pregovore, ali je pokuan atentat na njega, to ga je razgnevilo i nateralo na pustoenje
carigradske okoline i ulazak u Jedrene, ije je stanovnitvo deportovao. Car u jesen 813. uspeva
da pobedi u bici kod Mesemvrije, ali je ve na prolee Krum krenuo u kontraofanzivu, ali je i
umro tokom nje 814. godine. Nakon njegove smrti i mnogo promena na prestolu, na vlast dolazi
Omurtag i Bugarska ponovo jaa. Omurtag iri svoju zemlju ka severozapadu i sklapa mir sa
Vizantijom na 30 godina.

XII Ustanak Tome Slovena

Nakon smirivanja situacije na Balkanu, car Lav Jermenin mogao se posvetiti ostvarenju svojih
ikonoborakih planova. Car 815. u Svetoj Sofiji saziva sabor u kojem se odbacuju odluke VII
Vaseljenskog sabora iz Nikeje (787.) i potvruju odluke I Ikonoborakog sabora iz 754. godine.
Na ovom saboru veliku ulogu imao je Jovan Gramatik, a partijarh Niifor i Teodor Studita su
proterani. Meutim, car je ubijen u Svetoj Sofiji 820. od strane pristalica Mihaila Amorijca (820.
- 829.). Za vreme njegove vladavine smiruju se verski sukobi. Jo dok je u Carigradu vladao Lav
V, Toma, Sloven iz Male Azije sakupio je vojsku raznih nacija i podigao ustanak, za koji je Mala
Azija bila veoma pogodno tlo. Toma je istupao kao pristalica kulta ikona, i ak se izdavao za
cara Konstantina VI. Ustanak se brzo irio, a samo su teme Opsikuja i Armenijaka ostale verne
caru Mihailu Amorijcu. Toma se proglasio za cara i dobio je krunu od antiohijskog patrijarha, uz
kalifin pristanak. Podrka teme Kivireota dala mu je flotu i omoguila da vojsku prebaci u
Trakiju gde bi mogao jo vie da je uvea. U decembru 821. Toma opkoljava Carigrad, dri
opsadu vie od godinu dana, ali ne uspeva da ga osvoji. Mihailo uz pomo hana Omurtaga
poraava Tomu 823. godine, njegov pokret se raspada, a nakon pada Arkadiopolja u kojem je bio
opsednut, biva pogubljen posle stranog muenja.

XIII Vizantija i Simeon

Bugari su primili hrianstvo za vreme Borisa (852. - 889.) kog je na prestolu nasledio Vladimir
(889. - 893.), najstariji njegov sin. Poto se drao drugaije politike nego svoj otac, Boris je bio
prinuen da se vrati iz monatva i povede graanski rat u kojem pobeuje Vladimira i osplepljuje
ga 893. Na presto potom dovodi treeg sina Simeona koji je vladao sve do 27. maja 927., a on se
vraa u manastir gde umire tek 2. maja 907. Simeon je ve na poetku svoje vladavine bio
primoran da ue u sukob sa Vizantijom i njenim carem Lavom VI Mudrim (886. - 812.) zbog
toga to jedan od njegovih funkcionera, Stilijan Zauses, preneo centar trgovine grkim trgovcima
u Solun, a oni su podgili carine ime su smanjeni ekonomski prihodi Bugarske. Zbog toga se
Simeon ve 894. pojavio sa vojskom na granici. Vizantijska vojska bila je preokupirana
napadima Arabljana, tako da su se za pomo obratili Maarima, koji Simeona napadaju sa lea.
Simeon se za pomo obraa Peenezima, tako da se oni obraunavaju sa Maarima. Osloboen
od maarske pretnje, Simeon se okree ka Vizantiji i odnosi veliku pobedu kod Bugarofigona
896. Sa Bugarima je sklopljen mir po cenu godinjeg davanja danka. Lav VI bio je naslednik
Vasilija I, ali nije mu uspevalo da obezbedi potomstvo. U braku sa caricom Teofano nije imao
dece i ona umire 893. Potom se oenio Zojom Zauses, ali ni sa njom nije uspeo da dobije
mukog potomka i ona umire 896., a zatim se i po trei put eni, 899. sa Evdokijom koja mu raa
sina, ali on umire kao beba. Iz veze sa dvorskom damom Zojom Karbonopsinom raa mu se
naslednik Konstantin VII Porfirogenit (944. - 959.). Patrijarh Nikola Mistik je pristao da deaka
krsti, ali je zabranio caru da stupi u brak sa Zojom, jer vizantijsko crkveno pravo nije
dozvoljavalo etvrti brak. Meutim, ovaj se venao i izazvao bes patrijarha koji je cara ponizio
dva puta. Car se posle toga odluuje da pie papi u Rimu, pitajui gada li je taj brak dozvoljen ili
ne. Dobivi potvrdan odgovor, Lav VI smenjuje Nikolu Mistika 907. i dovodi na elo Jeftimija.
12. maja 912. umire car Lav VI, a kratkorono ga nasleuje njegov mlai brat Aleksandar (912. -
913.). 6. juna 913. Aleksandar umire, ali je pre toga doveo Vizantiju u veliki problem sa
Bugarima, odbijajui da plati danak. Simeon je iskoristio nerede u Carigradu tako to ga je
patrijarh Nikola Mistik, koji se nako smrti Lava VI vratio na mesto patrijarha, "krunisao".
Takoe, dogovoren je brak izmeu Simeonove erkei mladog Konstantina VII. Iz progonstva se
vraa Zoja, po elji Konstantina VII, rui regentsvo Nikole Mistika 914. (ne uspeva sa mesta
patrijarha) i dolazi do sukoba sa Simeonom, ak i raskida veridbu njihove dece. Narednih
godina, Simeon pustoi vizantijske oblasti. Do bitke na Aheloju i vizantijskog poraza dolazi 20.
avgusta 917., a voa vojske Lav Foka bei sa bojita, tako da je Simeon zauzeo Jedrene. U tom
trenutku se kao linost koja je dorasla Simeonu javlja Roman Lakapin, zapovednik vizantijske
flote. Sin Teofilakta Lakapina, reio se se Foke tako to ga je poslao u neki rat na istoku, a sam
prigrabio vlast 920. Oenio ke Konstantina VII svojom erkom Jelenom. Simeon upada na
prostore Vizantije 920., 921. i 922. Godine 923. osvaja Jedrene i kree ka Carigradu, za ije
osvajanje mu je bila potrebna flota koju Bugari nisu imali, tako da se za pomo javio Egiptu.
Meutim, bugarsku delegaciju presreu Vizantinci i oni odlaze u Egipat kako bi ih odvratili od
saveznitva sa Simeonom. Kad je Simeon stigao do Carigrada 924., flota se nije pojavila, tako da
su se Roman i on izmirili. Simeon umire 927. ali se orodio pre toga sa dinastojom Lakapin, tako
to je njegov sin Petar bio oenjen unukom Romana Lakapina, erkom njegovog najstarijeg sina
Hristofora. Roman je to uradio nako smrti Nikole Mistika 925. Posle Simeonove smrti na vlast
dolazi njegov sin Petar i u narednih 40 godina vlada potpuni mir.

XIV Vizantija i Samuilo

Posle Simeonove iznenadne smrti, 27. maja 927. godine vlast u Bugarskoj prelazi na njegovog
sina Petra (927. - 969.). Bio je oenjen Marijom Lakapin, unukom Romana Lakapina. Njegovim
dolaskom na vlast, etrdeset godina je vladao mir izmeu Vizantije i Bugarske. Do novog sukoba
dolazi 965. kad je u Carigrad dolo bugarsko poslanstvo po danak. Niifor Foka (963. - 969.) se
zbog svoje zauzetosti obraa ruskom knezu Svjatoslavu da u njegovo ime kazni Bugare. On je
969. zbacio bugarskog cara Borisa II, Petrovog sina i postao gospodar Bugarske to e dovesti do
sukoba izmeu Rusije i Vizantije, koji se zavrio pobedom Vizantije. Novi car, Jovan Cimiskije
(969. - 976.) nije vratio na vlast cara Borisa II ve je anektirao Bugarsku, odneo krunu Borisa II u
Svetu Sofiju, a Borisu dao neku vizantijsku titulu. Posle smrti cara Jovana Cimiskija, presto je
pripadao Vasiliju II i Konstantinu VIII, ali ga je za sebe eleo njegov urak Varda Sklir. Uz pomo
ujaka, parakimomena Vasilija, mladii su doli na vlast, ali sva vlast je pripala Vasiliju II, jer
Konstantina to nije interesovalo. Sve dravnike poslove vodio je evnuh Vasilije, sve do svoje
smrti 985. Oko 976. izbija pobuna u Makedoniji pod vostvo etiri kometopula, sinova vojvode -
komesa Nikole. Ustanak se irio Balkanom, zbaeni car Boris II probao je da pobegne sa bratom
Romanom, ali je nastradao, a Roman je ukopljen tako da nije mogao preuzeti carsku vlast.
Kruna bugarske drave pripae najmlaem kometopulu Samuilu, poto su mu starija braa
David i Mojsije nastradali, a sam je ubio brata Arona. Sredite Samuilovog velikog Carstva bilo je
najpre u Prespi, a potom je preneto u Ohrid. Svojoj zemlji, osim Makedonije bez Soluna, pripojio
je Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Draem. Uspostavljena je i patrijarija u Ohridu. Samuilo 985. ili
986. osvaja Larisu, prestonicu Tesalije. To tera Vasilija II na reakciju, on prolazi kroz Trajanova
vrata i napada Serdiku ali ne uspeva da osvoji grad. Posle ove Samuilove pobede, u vizantiji je
buknuo graanski rat koji su 987. poveli Varda Sklir i Varda Foka. Oni su ak podelili i Carstvo za
sebe: Foki evropski deo sa Carigradom, a Skliru azijske pokrajine. Svestan svoje nadmoi, Foka
je uklonio Sklira. Vasilije trai pomo od kijevskog kneza Vladimira i u Vizantiju 988. stie ruska
vojska koja e u bici kod Hrisopolja do nogu potui pobunjenike. Foka je ubijen kod Abidosa
989. godine. Sklir se morao potiniti caru. Vasilije II je kao nagradu Vladimiru obeao ruku svoje
sestre Ane, ali je hteo to obeanje da zaobie okonanjem graanskog rata, tako da je Vladimir
napao Krim i zauzeo Herson (989.). Posle toga, svetenici su poslali Anu u Kijev. Posle ratova sa
pobunjenicima, Vasilije se okrenuo spoljnoj politici i borbama sa Samuilom, koji je irio svoje
granice na tetu Vizantije. U borbi protiv Samuila prikljuio mu se zetski vladar Jovan Vladimir
992. 991, Vasilije je napustio Carigrad i poveo borbe protiv Samuila, meutim spreavaju ga
Arabljani koji 994. nanose teak poraz komadantu Antiohije na Orontu. Potom je opsednut
Alepo, ali je intervencijom Vasilija II lino dalje napredovanje Arabljana spreeno. Samuilo je
iskoristio carevo odsustvo i prodro sve do Peloponeza, ali ga je u povratku iznenadio vojskovoa
Niifor Uran koji mu je naneo teak poraz 997. Samuilo je ranjen u toj bici, ali je bugarsko
napredovanje nastavljeno, osvajanjem Draa, Rake i Zete. Jovan Vladimir je pao u ruke
Samuilu, koji ga je kasnio oenio svojom erkom Teodorom - Kosarom. Vasili je je 1001.
pokrenuo ofanzivu na Balkan, osvojio Serdiku, stare bugarske prestonice Plisku, Veliki i Mali
Preslav. Potom se okrenuo ka Makedoniji, osvojio Ber, Serviju, Voden, Vidin. Samuilo za to
vreme pljaa i osvaja jedrene. Iz Vidina, Vasilije je krenuo ka Skoplju, gde je odneo jo jednu
veliku pobedu nad Samuilovom vojskom 1004. godine. Samuila su postepeno poele da
naputaju vojskovoe, Dra je predat 1005., a konaan udarac Samuilovom carstvu desio se 29.
jula 1014. godine na Belasici, gde su Bugari strano potueni, veliki broj zarobljen i oslepljen i
poslat caru u Prilep. Car Samuilo je umro 6. oktobra 1014. Nakon ovih ratova, Vasilije je dobio
nadimak Bugaroubica. Samuilov naslednik, Gavrilo Radomir i njegova ena stradali su od ruke
njegovog brata od strica Jovana Vladislava, Aronovog sina, koji je ubio i Jovana Vladimira. Rat je
zavren ulaskom Vasilija II u Ohrid 1018. nakon to je u toku opsade Draa poginuo Jovan
Vladislav. Grad je predala carica Marija, Vladisavljeva udovica. Teritorija Samuilovog carstva
podeljena je na teme Bugarsku (centar Skoplje), Paristrion (Silistrija) i Sirmijum.

XV Vizantija i Rusi
Rusi su najvei slovenski narod, koji prvi put u susret sa Vizantijom dolaze 860. godine kada
opsedaju Carigrad. Odbranom je komandovao car Mihailo III (842. - 867.) koji se vratio iz hitno
vratio sa pohoda na Arabljane. Uskoro se Rusija mea u spoljnu politiku vizantijske drave,
naime pomau im u ratovima sa Arabljanima posle pokolja u Solunu 904., i to u pobedi logoteta
droma Himerija 908. u Egejskom moru i 911. u neuspenoj akciji povratka Kipra. 907. ruski
knez Oleg pristaje u Carigrad sa jakom vojskom i primorava Vizantiju na dogovor. Ovaj
dogovor, potvren 911., predstavlja poetak redovnih trgovinskih odnosa izmeu Vizantije i
Kijevske drave. U spoljnoj politici, Vizantije je bila zauzeta Simeonom sve do 927. godine.
Nakon ovoga, okrenuli su se ka istoku, gde je vizantijska kopnena vojska pod vostvom Jovana
Kurkuasa vodila borbe sa Saif ad - Daulahom. Oko 940. prilikom zatija na Istoku, Kurkuas je to
iskoristio kako bi se prikljuio borbama na Bosforu, kada je 941. flota kijevskog kneza Igora
napala Vizantiju. Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustoili maloazijsku obalu Bosfora, borbe su
bile teke, ali je Vizantija imala mnogo veu snagu nego 907. Rusi su poraeni i potisnuti iz
Bitinije, ali se 943. knez Igor pojavljuje na Dunavu sa velikom ruskom i peenekom vojskom, te
je Vizantija pristala na obnavljane trgovinskog ugovora sa Kijevom. Ugovor se podudara sa
onim iz 911., ali je malo bolji po Vizantiju. U X veku dolazi do vanih dogaaja koji utiu na
odnose Rusije i Vizantije. Kneginja Olga dolazi u Carigrad 957. gde se pokrtava i dobija ime
Jelena i otvara vrata novim odnosima. U vreme Niifora Foke i Jovana Cimiskija dolazi do novih
sukoba sa Rusima, i to kada je Foka pozvao ruskom kneze Svjatoslava u borbu protiv Bugara
koji 968. prelazi Dunav i savladava Bugarsku, postajui njen vladar. Usled napada Peenega na
Kijev 969. morao se vratiti natrag, ali se u leto te godine vratio i zbacio cara Borisa II. Videi
kakvu je greku napravio, Foka poziva Bugare u borbu sa Rusima, ali teta je ve bila nainjena.
U to vreme, dolazi do zavere u Vizantiji gde na presto dolazi Jovan Cimiskije, pa je on morao da
reava rusko pitanje. Uputio je Svjatoslavu pretee pismo, savetujui ga da napusti Vizantiju.
971. dolazi do sukoba iz kojih Cimiskije izlazi kao pobednik, a Svjatoslav biva primoran da se
vrati u Kijev. Rusi se obavezuju da e napustiti Bugarsku, da nee vie dolaziti na Balkan, da
nee napadati vizantijske oblasti na Krimu i da e pomagati Vizantincima u ratovima sa njihovim
neprijateljima. Svjatoslav je poginuo u povratku u ratu sa Peenezima, a nasledio ga je sin
Vladimir koji je preveo Ruse u hrianstvo. Sve ovo se deava dok u Vizantiji besni graanski
rat koji su podigli Varda Foka i Varda Sklir. Zato Vasilije II trai pomo od Vladimira, koji zalje
vojsku 988. i kod Hrisopolja pobeuje pobunjenike, a konano poraava Foku kod Abidosa 989.
gde gine Foka. Sklir je bio primoran na sporazum sa carem. Vasilije II je kao nagradu Vladimiru
obeao ruku svoje sestre Ane, ali je hteo to obeanje da zaobie okonanjem graanskog rata,
tako da je Vladimir napao Krim i zauzeo Herson (989.). Posle toga, svetenici su poslali Anu u
Kijev. Vladimir je simbolino sruio kip boga Peruna, pa su svetenici pokrstili Vladimira i deo
njegovih ljudi u reci Dnjepru. Hristijanizacija ruske drave oznaila je poetak nove epohe za
Rusiji, a i Vizantiju, jer se najvea slovenska zemlja stavila pod duhovno vostvo Carigrada.

XVI Bitka kod Mancikerta

Posle smrti Konstantina X Duke (maja 1067.), njegova ena Evdokija preuzima vlast u ime
maloletnih sinova Mihaila, Andronika i Konstantina. Odluujue uloge na dvoru imaju Mihailo
Psel i Jovan Duka. Patrijarh Jovan Ksifilin podrao je zahtev da se zavede jak vojniki reim,
tako da se Evdokija udala za generala Romana Diogena koji dolazi na presto 1. januara 1068.
pod imenom Roman IV. On odmah stupa u sukobe protiv Selduka, koji pod vostvom sultana
Alp Arslana prolaze kroz Jermeniju i 1065. osvajaju Ani, pustoe Kilikiju, upadaju u Malu Aziju
i osvajaju Cezareju 1067. Roman IV sakuplja najamniku vojsku sainjenu od raznih naroda,
ima uspeha u sukobima 1068. i 1069., ali doivljava strahovit poraz 19. avgusta 1071. kod
Mancikerta, u blizini jezera Van. Glavni razlog poraza bila je izdaja Andronika Duke. Ovom
prilikom pao je i u zarobljenitvo. Poto je otkupio svoju slobodu od Selduka, time to se
obavezao na plaanje godinjeg danka i vraanju turskih zarobljenika, krenuo je ka Carigrada da
se obrauna sa Jovanom Dukom koji ga je za to vreme svrgnuo sa vlasti. Najpre su na vlast doli
Evdokija i Mihailo Duka, a ubrzo nakon toga carica majka je zatvorena u manastir, a Mihailo
proglaen za samodrca 24. oktobra. Dolazi do graanskog rata, koji se prekida nakon to je
MIhailo poslao pismo Romanu u kojem mu je garantovana bezbednost, a koje je bilo potpisano
od strane tri mitropolita. Meutim, pre nego to je stigao u Carigrad, Roman je uhvaen i
oslepljen, da bi ubrzo umro od posledica stravinih povreda 1072. godine. U to vreme, Normani
osvajaju Bari 1071. pod vostvom Roberta Gviskarda, na teritoriji Samuilovog carstva izbija
pobuna 1072. i situacija na Balkanu se komplikuje.

XVII Prvi krstaki rat

Zapadna Evropa u velikoj meri napreduje posle 1000-te godine, s jedne strane jaa papstvo, a sa
druge dolazi do poleta gradova. Jedan od vidova uspona zapadne Evrope je i pojava krstakih
ratova sa idejom osloboenja Hristovog groba od nevernika. Godine 638. Arabljani preuzimaju
Palestinu i Jerusalim, pre toga Siriju i Egipat. U taj Jerusalim dolaze hodoasnici iz svih delova
sveta, obilaze Hristov grob, vraaju se i piu o svojim posetama, ali tada dolazi do pojave nove
pretnje sa istoka u vidu Turaka Selduka. Oni najpre zauzimaju Bagdad 1055., arabljansku
prestonicu, potomnakon bitke kod Mancikerta 1071. zauzimaju veinski deo Male Azije da bi
konano osvojili Jerusalim 1077. Hriani su od 638. godine zauvek izgubili Jerusalim. Vizantija
je pokuala da ga oslobodi, najblii tome bio je car Jovan Cimiskije 975., ali ga je zima
primorala da se povue. Papa se pokazao kao pokreta svih krstakih ratova. Papa Urban II u
Klermonu odrava sabor 1095. godine i ovaj sabor predstavlja sam poetak krstakih ratova.
Ovaj rat je okupio najrazliitije slojeve drutva, od najniih do najviih. Prvi su krenuli
najsiromaniji slojevi, jedna nedisciplinovana rulja koja je pravila haos na celom putu do Male
Azije, palei i ubijajui sve pripadnike drugih vera. Kada su stigli do Carigrada, Aleksije I
Komnin (1081. do 1118.), uvidevi sa kakvom ruljom ima posla, ekspresno ih prebacuje u Malu
Aziju, gde u prvom sukobu sa Turcima trpe straan poraz, bivaju pobijeni, a mali broj koji je
preiveo vraa se u zapadnu Evropu i iri prie o izdaji Vizantinaca. Time je zavren Narodni
krstaki rat. Godine 1096. kree prava krstaka vojska na ijem elu nema krunisanih glava,
ali ima uglednih velikaa kao to su grof Gotfrid Bujonski, njegov brat Boduen Bulonjski, grof
Rajmond Tuluski, Gij od Vermandoa, Robert Normandijski, Robert Flandrijski i Boemund, sin
Roberta Gviskarda. Odnosi izmeu Aleksija I i Boemunda bili su zategnuti zbog normanskog
osvajanja Italije. Aleksije je hteo da mu krstai poloe zakletvu po kojoj bi svaki osvojeni grad
od strana krstaa pripao Vizantiji. Nakon pregovora su se svi sloili osim Rajmunda Tuluskog,
kojem je to bilo ispod asti. Provukao se i Tankred, Boemundov sinovac, koji je krenuo ka Edesi
gde e osnovati novu krstaku dravu. U julu 1097. zauzimaju Nikeju na juri i vraaju je
Vizantiji. Za njima ide Aleksije i redom zauzima Smirnu, Efes i Sard. Zaplet nastaje kada krstai
zauzimaju Antiohiju 3. juna 1098. i ne ele da je predaju Vizantiji. Krstai su se meusobno
posvaali oko toga ko e tu osnovati svoju dravu, da bi iz sukoba izmeu Rajmonda Tuluskog i
Boemunda, potonji izaao kao pobednik i on stvara Antiohijsku kneevinu. Nakon toga,
Rajmond osvaja par gradova i vraa ih Vizantiji. Ostatak krstaa nastavlja ka Jerusalimu, gde
stiu 1099. godine i 15. jula ga zauzimaju, nainivi brutalan pokolj lokalnog stanovnitva. Sto
godina kasnije, prilikom Saladinovog osvajanja Jerusalima, pokolja biti nee. Stvorena je
Jerusalimska kraljevina. Posledica prvog krstakog rata bilo je stvaranje etiri krstake drave:
Jerusalimske kraljevine, Antiohijske kneevine, Edeske grofovije i grofovije Tripolis. Inae, prvi
je jedini krstaki rat sa uspehom. Takoe, obrazovana su i dva viteko-monaka reda,
1118./1119. osnovani su templari, a drugi su se zvali hospitalci. 1198. osnovani je i red
tevtonskih vitezova. Godine 1192., kada je pala Akra, svi templari bili su pobijeni, dok se deo
hospitalaca povukao najpre na Rodos, sve do Sulejmanovog osvajanja 1522., da bi potom preli
na Maltu.

XVIII Vizantija i Normani

Normani su najpre u vizantijskoj slubi, kao plaenici, ali onda poinju da razmiljaju o
osnivanju sopstvene drave. Pod vostvom Roberta Gviskarda 1071. zauzimaju Bari, ime se
zavrava normansko osvajanje vizantijskih poseda u Italiji. Odmah po stupanju na presto,
Aleksije I se uputa u borbu sa Normanima, radio je na prikupljanju vojske, pregovarao sa
papom Grigorijem VII i carem Henrikom IV, da bi najzad dobio pomo od Mletaka, koji su
pristali da pomognu Vizantiji kako bi osigurala slobodu kretanja po Jadranu. Mleani su porazili
normanske brodove, ime su morali prekinuti opsadu Draa sa mora, ali je opsada sa kopna
nastavljena nakon poraza carske vojske 1081. Gviskard ulazi u Dra, a potom njegove trupe
prodiru kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju i opsedaju Larisu. Meutim, dolazi do pobune u junoj
Italiji i Gviskard je primoran da se vrati nazad u prolee 1082., a komandu prenosi na svoga sina
Boemunda. Vizantijski otpor jaa, Mleani zaposedaju Dra od Normana, Gviskard se vraa
nakon uguenja pobune, ali umire od kuge 1085. ime se Vizantija oslobaa od normanskog
pritiska na neko vreme. Za vreme prvog krstakog pohoda 1096., Boemund se nalazi u
Carigradu. Aleksije I pokuava da izvue korist tako to trai polaganje zakletve od strane
krstaa, ali to odbijaju Rajmun Tuluski i Boemund. Krstai gaze zakletvu nakon osvajanje
Antiohije 3. juna 1098., ne elei da je vrate Vizantiji. Kao Pobednik iz sukoba oko grada izlazi
Boemund, koji tu osniva Antiohijsku kneevinu. Vizantija se sa ovim nije mirila. Godine 1100.
Boemund pada u ruke Turaka, ali ga krstai otkupljuju. 1104. Turci nanose poraz krstaima kod
Harana. to koristi Aleksije i osvaja Tars, Adanu i Mamistru, flota osvaja Laodikeju i niz drugih
gradova na obali sve do Tripolisa. Boemund odustaje od borbe na dva fronta, ostavlja Tankreda i
vraa se na zapad irei prie o neverstvu Vizantijskog carstva. Sakupivi vojsku 1107. iskrcava
se kod Valone, ali se borba zavrava vizantijskom pobedom. Po ugovoru iz 1108. Boemund se
obavezuje na vazalstvo vizantijskom caru, posle ega mu je Antiohija priznata kao carsko leno.
Meutim posle njegove smrti oko 1111., njegov sin Tankred odbija da prizna odredbe ugovora.
Glavni problem Jovana II (1118. do 1143.) bio je borba sa normanskom Antiohijskom
kneevinom, kao si sa Normanima na Siciliji i Srbima na Balkanu. Posle sukoba sa Mleanima
koji je reio ugovorom iz 1126., car je sredio Peenege i Srbe, tako da se slobodno sad mogao
fokusirati na Antiohiju. Na putu ka Siriji, nalazila se mala jermenska kneevina u Kilikiji na elu
sa knezom Lavom, koju car pobeuje 1137. i zauzima Tars, Adanu i Mamistru. Avgusta 1137.
stie pred zidine Antiohije i osvaja grad. Antiohijski knez Rajmund od Poatjea, zet Boemunda II,
polae vazalnu zakletvu Jovanu II i istie na zidinama vizantijsku zastavu. Protiv normanske
drave na Siciliji, Jovan II preduzeo je diplomatske mere. Roer II ujedinio je Siciliju i Apuliju i
na Boi 1130. krunisan je u Palermu za kralja. Jovan II sklapa savez sa nemakim carem
Lotarom, a nakon njegove smrti i sa Konradom III, gde im se pridruuje i Piza. Na istoku 1142.
antiohijski knez odrie se obaveza prema vizantijskom caru. Carev pohod na Antiohiju
onemoguio je nesrean sluaj, jer je car ranjen otrovnom strelom u lovu i gine 8. aprila 1142.
Njegov naslednik, Manojlo I Komnin (1143. do 1180.) eni se roakom Konrada III, Bertom od
Zulcbaha (Irina), ime uvruje savez. Meutim, dolazi do Drugog krstakog rata i Manojlo je
primoran da ostane u Carigradu. Korist od ovog neslavnog pohoda imali su samo Turci u Roer
II koji je u jesen 1147. napao Vizantiju i osvojio Krf, Korint i Tebu. Time je Vizantija izgubila
monopol trgovine svilom. Antinormanskoj koaliciji se pridruuje i Venecija, dok na stranu
Normana staje porodica Velfa, Ugarska, Srbija, Francuska i u pozadini papa. 1155. umire Roer
II posle ega Manojlo preuzima inicijativu i uz pomo normasnkih vazala zaposeda najvanije
gradove u Apuliji, i cela oblast od Ankone do Tarenta priznaje vizantisjku vlast. Na jako
napredovanje vizantijske vojske odgovaraju Mleani, koji pristiu u pomo i nemaki car Fridrih
Barbarosa. Normanski kralj Viljem I prelazi u napad i nanosi caru poraz u bici kod Brindizija
1156. Ovaj poraz predstavlja kraj vizantijske vlasti u Italiji. 1158. uz posredstvo pape Manojlo
sklapa mir sa Viljemom. U vreme vladavine Manojlovog brata od strica, Andronika I (1183. do
1185.), Normani zadaju najtei udarac Vizantiji time to su 1185. osvojili Dra, zauzeli Krf,
Kefaleniju i Zakint i opustoili Solun. Iz Soluna jedan deo normanske vojske kree ka Seru,
jedan ka Carigradu, gde izbija pobuna u kojoj gine Andronik I. Normanska vojska zbog uestalih
pljaki gubi vojnu snagu, epidemije ih kose, dok ih naposletku vojskovoa Aleksije Vrana nije
potukao u bitkama kod Mosinopolja i Dimitrijade novembra 1185. Posle ovoga Normani
naputaju Solun, a kasnije Dra i Krf. Samo su Kefalenija i Zakint bili konano izgubljeni za
Vizantiju.

XIX Drugi krstaki rat

Povod za drugi krstaki rat bilo je muslimasnko osvajanje Edese decembra 1144. godine. Ovog
puta uee u tom ratu utela su dvojica najveih evropskih vladara tog vremena, nemaki vladar
Konrad III i francuski kralj Luj VII. Situacija je ovog puta bila drugaija jer je Manojlo imao
odline odnose sa nemakim carem, jer mu je prva ena bila Berta od Zulcbaha, sada Irina,
njegova erka. Konrad III je ostao dugo u Carigradu, a kada je otiao, stie Luj VII sa kojim car
nije bio u naroito dobrim odnosima, jer je Luj drao stranu Normanima na elu sa kraljem
Roerom II. Manojlo je traio od Luja da mu poloi vazalnu zakletvu, ali je ovaj to odbio. Kako
bi se otarasio francuskog kralja, Manojlo mu je ispriao priu kako je stigla vest da Konrad III
ima velikih uspeha u Maloj Aziji. Zato je Luj pohitao kako ne bi zakasnio i da Nemci ne bi sve
uradili bez njega. Meutim, stvarnost je bila takva da su Nemci imali velikih problema i da su
zbog bolesti Konrada III jedva stigli do Antalije. Posle boravka u Antaliji, krstai se vraaju
kuama i priaju o izdajstvu Vizantinaca. Drugi krstaki pohod imao je negativu posledicu zbog
toga to je Manojlo morao biti u Carigradu zbog krstaa, dok je za to vreme normanska vojska
zauzela Jonska ostrva, Korint i Tebu. Normani su im preuzeli monopol nad trgovinom svilom,
jer su sve majstore sa tih ostrva deportovali u Italiju. Meutim, Vizantija je lako ponovo osvojila
ta ostrva uz pomo Venecije, kojoj je odgovaralo da Otrantska vrata dre dve drave, a ne jedna.

XX Andronik I Komnin
Posle smrti Manojla I Komnina, na presto dolazi njegov sin Aleksije II (1180. do 1183.) a
regentsvto je preuzela kraljica mati Marija, antiohijska princeza, Francuskinja poreklom.
Meutim dravom je upravljao protosevast i sinovac preminulog cara Aleksije Komnin, omrznut
od strane naroda. Opoziciji je bio potreban jak ovek i nali su ga u Androniku, bratu od strica
Manojlovog, upravniku jedne oblasti na Pontu. On je bio jedna od najznaajnijih linosti
vizantijske istorije. U prolee 1182. on ulazi u Halkedon. Protosevast Aleksije pokuava da
zatvori Bosfor, uvajui ga uz pomo flote, ali veliki duks Andronik Kontosetefan prelazi na
stranu uzurpatora. U Carigradu dolazi do prevrata, protosevast je oslepljen i utamnien, a
carigradska svetina iskljuje mrnju prema Latinima tako to ini straan pokolj. U poetku,
Andronik I istupa kao branioc Aleksija II, gde pogubljuje njegove protivnike, meu njima i
caricu Mariju. Septembra 1183. izglasan je za savladara svog tienika, ali njegovi ljudi nakon
dva meseca dave Aleksija II i njegovo telo bacaju u more. Andronik I zbog principa legitimiteta
eni carevu udovu Agnesu - Anu, erku francuskog kralja Luja VII. Andronik tei ka tome da
sprovede reorganizaciju drave, ali je prilikom toga koristio prilino bezobzirne metode, tako da
je njegova vlada prerasla u strahovladu. Njegove metode jesu bile svirepe, ali su izazvale i dosta
poboljanja. Surovo se obraunavao sa plemstvom, tako da je njegov teror izazvao i protivteror,
tako da zavere i ustanci nisu prestajali. Sjaj Manojlove velike sile brzo je izbledeo, prve bure
dole su iz Ugarske i Srbije, jer je nakon njegove smrti nestao uticaj Vizantije nad ovim
dravama. 1181. Bela III je zavladao Dalmacijom, Hrvatskom i Sremom, ime su nestale sve
teritorije osvojene u Manojlovim borbama sa Maarima, a i Srbi e se uskoro osloboditi
vizantijske vlasti. Stefan Nemanja proirio je svoju dravu na istok i jug, a osvojio je i Zetu.
Ubistvom carice Marije, Andronik je omoguio ugarskom kralju da istupi kao sovetnik
Manojlove udovice. 1183. Maari i Srbi su upali u Vizantiju i opustoili Beograd, Branievo, Ni
i Serdiku. Vizantijski velikai, zajedno sa lanovima porodice Komnin, pruali su Androniku
otpor. Isak Komnin se osamostalio na Kipru, proglasio se za cara i kovao svoj novac. Poto
vizantijska vlada nije bila u stanju da izae na kraj sa njim, pogubila je njegove prijatelje
pohvatane u Carigradu. Ovim je poelo raspadanje Carstva, a Kipar je zauvek ostao izgubljen za
Vizantiju. Normani zadaju najtei udarac Vizantiji time to su 1185. osvojili Dra, zauzeli Krf,
Kefaleniju i Zakint i opustoili Solun. Iz Soluna jedan deo normanske vojske kree ka Seru, jdok
se glavnina zaputila ka Carigradu. Sva ova deavanja kulminirala su 12. septembra 1185. godine
kada je razjarena masa, nezadovoljna terorom, rastrgla Andronika I na carigradskim ulicama,
poslednjeg vladara dinastije Komnin. Njegov tragian kraj potvrdio je neuspeh njegove politike,
feudalno plemstvo je pobedilo, a pod dinastijom Anela se odralo, ak i uvealo svoju mo.

XXI Trei krstaki rat

Povod za Trei krstaki rat bilo je zauzimanje Jerusalima od strane Saladina. On je najpre naneo
teak poraz krstaima u bici kod Hatina 5. jula 1187. i tom prilikom zarobio jerusalimskog kralja
Gvida Luzinjana. Uzrok poraza bili su Saladinova vojnika sposobnost i meusobne svae
krstaa, kao i lo poloaj za ratovanje, u pustinji bez vode. Saladin ulazi u Jerusalim 2. oktobra
1187. i za razliku od krstaa iz Prvog pohoda, zabranio je pljaku i krvoprolie. Na elu krstake
vojske u Treem pohodu nalaze se nemaki car Fridrih Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust
i engleski kralj Riard Lavlje Srce. Francuzi na ramenima nose crvene, Englezi bele a Nemci
zelene krstove. 1188. godina je prola u pripremama, a sledee godine je otpoeo pohod.
Barbarosa je za zborno mesto odredio Regenzburg i odatle krenuo 11. maja 1189. U poetku je
imao 120 000 vojnika, ali je taj broj vremenom opadao. Iao je kopnenim putem, preko Ugarske,
Balkana ka Maloj Aziji. Sporazumeo se sa vizantijskim carem Isakom II Anelom (1185. do
1195.; 1203. do 1204.) da ga ovaj sa Bosfora prebaci u Malu Aziju. Engleski i francuski kralj
poli su morskim putem. 29. juna, Barbarosa se pojavio pred Beogradom. U Niu su ga saekali
27. jula 1189. veliki upan Stefan Nemanja sa bratom Stracimirom, gde se vode pregovori. U Ni
stiu i izaslanici bugarskog cara koji su Barbarosi nudili saveznitvo. Vizantinci, saznavi za
ovo, okreu se Saladinu i obeavaju da nee pomoi Barbarosi. Stoga, Barbarosa vri pritisak na
Vizantiju zauzevi Filipopolj na juri i putem via militaris stie do Jedrena i zauzima ih, jer bez
njihovih brodova ne moe prei Bosfor. O svemu ovome izvetava Nikita Honijat, namesnik
Filipopolja. U februaru 1190. sklopljen je dogovor po kojem Vizantija ustupa brodove Barbarosi
za prelazak, kao i snabdevanje namirnicama. Barbarosa prelazi u Malu Aziju 1190., ali 10. juna
gine, utapajui se u jednoj reici. Nemci saznaju da su izgubili kralja tek u oktobru. Ni francuski
i nemaki kralj nisu imali nita vie uspeha od njihovog nemakog saveznika. Riard Lavlje Srce
je uspeo da zauzme Kipar i zbaci Isaka Komnina i ostrvo je najpre predao hospitalcima, a potom
jerusalimskom kralju Gvidu Luzinjanu. Kipar e se u narednih 200, 250 godina nalaziti u rukama
porodice Luzinjan, nikada vie vizantijski. Krstai na bojnom polju nisu uspeli da pobede
Saladina, tako da su se dogovorili sa njim. Saladin im je ostavio uzan pojas izmeu Jafe i Tira.
Ovim je i Trei krstaki rat zavren neuspeno.

XXII etvrti krstaki rat

Pokreta etvrtog krstakog rata bio je papa Inokentije III (1198. do 1216.). Nije bilo krunisanih
glava, a najugledniji krstai bili su italijanski markiz Bonifacije od Monferata i Balduin
Flandrijski, koji e postati latinski car. Dogovor je bio da se krstai sastanu u Veneciji, a plan da
umesto u Jerusalim, odmah krenu na Egipat poto ga dre Saladinovi naslednici, tako da bi
njihovim porazom put u Siriju i Palestinu bio znaajno olakan. Plan je bio dobar, ali nije bio
realizovan. Krstai su se skupili u Veneciji, gde su pregovarali sa Mleanima. U to vreme dud je
bio uveni Enriko dandolo, star 95 godina i slep. Krstai su ima 4 000 vitezova, 4 000 konja, 9
000 ljudi koji opsluuju i 20 000 vojnika krstaa. Poto su trokovi odravanja ove vojske bili
veliki, Enriko Dandolo im je predloio da osvoje zadar, koji je bio u rukama Ugarske, stoga
hrianski i rimokatoliki grad. Papa im je preko legata zabranio da ga napadaju, ali su se oni
ogluili o naredbu i osvojili 24. novembra 1202., iako je ugarski kralj bio na njihovoj strani. Tu
su nali potreban novac i prezimili. Kada je dolo vreme polaska, nisu krenuli ka Egiptu, ve ka
Carigradu, jer se meu njima naao Aleksije IV Aneo. Nakon zbacivanja i oslepljivanja Isaka II
Anela od strane svog brata Aleksija III Anela (1195. do 1203.), tasta velikog upana Stefana
Nemanjia, Isakov sin Aleksije IV (1203. do 1204.) bei iz Carigrada ka krstaima, obraajui
im se za pomo. Bio je kod pape i kod Filipa vapskog, koji je bio voljan da mu pomogne, ali
nije mogao zbog graanskog rata u kom se nalazio. On mu je preporuio da ode u Zadar kod
krstaa, a da im zauzvrat obea veliku sumu novca potrebnu za izdravanje vojske. Dogovor je
ratifikovan na Krfu 1203. i krajem juna krstai stiu pred Carigrad. Aleksije III bei iz grada i
nosi blagajnu sa sobom, tako da krstai na presto vraaju Isaka II i Aleksija IV. Meutim, kako
vreme prolazi, a Aleksije IV ne uspeva da prikupi novac, krstai i Enriko Dandolo zatrauju
razgovor sa njim. Dolazi do nemira u Carigradu, krstai su u Carigradu od juna 1203., a do
pobune dolazi 28. januara 1204. Aleksije biva zbaen sa prestola, a Isak II umire od straha. Na
presto dolazi Aleksije V Murzulf, skroz nebitan vladar, koji vlada par meseci. Carigrad je bio
nekoliko meseci pod opsadom, a nikakva vojska iz provincija nije stigla u pomo. Vreme
prolazi, krstai uviaju da od novca nema nita, tako da odluuju da osvoje Carigrad. Mleani i
krstai u martu ili maju potpisuju sporazum Particio Romanius (Podela Romanije). Taj ugovor
je sauvan i u njemu je pisalo ko e ta da dobije. Carigrad je osvojen 13. aprila 1204. Nikita
Honijat izvetava ta su sve krstai pokrali iz Carigrada, kao i o etiri bronzana konja sa
Hipodroma, koji se nalaze na trgu Svetog Marka u Veneciji.

XXIII Vizantijski svet posle 1204. godine

etvrti krstaki rat zavren je latinskim osvajanjem Carigrada 1204. 13. aprila. Krstai i Mleani
su u martu ili maju sklopili dogovor o podeli vizantijske teritorije Particio Romanius. Na
teritoriji sruene Vizantije najpre je nastalo Latinsko carstvo sa seditem u Carigradu, kome je
pripadala vizantijske teritorije. Ostalih podeljeno je izmeu Mletaka i krstaa, i tako su obe
strane dobile po . Budui car Balduin Flandrijski dobio je delove Trakije, severozapadni deo
Male Azije i ostrva Lezbos, Samos i Hios. Bonifacije od Monferata dobio je neke posede u
Maloj Aziji i ostrvo Krit. On je, meutim, odustao od tih poseda i krenuo ka Solunu gde je
stvorio Solunsku kraljevinu. Smatrao je da ima pravo na te teritorije jer je njegova porodica od
vremena Manojla I imala veze sa Solunom. Mleani su dobili sve luke i najvanija ostrva izmeu
Venecije i Carigrada, jer ih nisu interesovali posedi u unutranjosti, te su odustali od Epira,
Etolije i Peloponeza, od kojeg su uzeli samo luke Koron i Modon, znaajne za trgovinu izmeu
istonog i zapadnog Sredozemlja. Zauzeli su i jedrene, Jonska ostrva i ostrvo Krit, od kojeg je
odustao Monferat. Poto su Mleani odustali od Peloponeza, tamo su se nala dva viteza koji su
tu bili na hodoau, Gotfrid Vilarduen, sinovac uvenog istoriara ofroa Vilarduena, i Viljem
amplit. Oni stvaraju na Peloponezu Ahajsku kneevinu. U srednjoj Grkoj, Oton de la Ro
osniva Atinsko vojvodstvo (Atina i Beotija). Odnosi ovih drava nisu uvek bili dobri. Po rangu,
Bonifacije je trebao sluati Balduina, ali to nije bilo u praksi. Teritorija Carigrada bila je
podeljena tako da su Mleani dobili a latinski car . Ova teritorija izazivala je mnogo sukoba i
kontroverzi. Dogovor je bio da ako car bude iz redova krstaa, a patrijarh onda Mleanin, i
obrnuto. Najugledniji krsta bio je Bonifacije od Monferata, ali to nije odgovaralo Mlecima.
Stoga su svih 6 Mleana glasali za Balduina Flandrijskog, koji je krunisan u Svetoj Sofiji 16.
maja 1204. Za patrijarha je izabran Toma Morozini, mlada mletaki plemi, iako se papa
protivio izboru Mleanina za patrijarha, jer se time smanjivao njegov znaaj na tom podneblju,
ali morao se pomiriti sa tim. Deo vizantijskih velikaa naao je vrstu dogovora sa latinskim
gospodarima. Bili su spremni da priznaju vlast Latina pod uslovom da im se ne diraju posedi. U
Vizantiji je tada postojala pronija (briga, staranje) koja je za vreme Komnina u XI veku postala
najvanija ustanova. Ona je bila, najkrae reeno, uslovno vlasnitvo nad nekim izvorom
prihoda. Razlikuje se od batine, koja je bezuslovno vlasnitvo, po tome dok je bila vaa samo
dok vrite slubu. Pronija nije bila nasledna, ali se deavalo da kad pronijar ostari i ne moe vie
da obavlja vojnu slubu, sin ga zameni i samim tim nasledi proniju. Ubrzo, dolazi do izraaja
netaktinost cara Balduina I (1204. do 1205.) koji odmah na poetku izaziva verske sukobe, jer
je pokuavao da pokatolii stanovnitvo. Narod trai pomo od nekoga, i pronalazi je u vidu
bugarskog cara Kalojana (1197. do 1207.), od milote zvanog Romejoubica. Ranije je bio u
sukobu sa Vizantijom, ak je i ponudio svoje usluge krstaima, ali je Balduin Flandrijski to
odbio. Sad je ovo ugledao kao idealnu priliku za osvetu, jer izbija ustanak u Trakiji, najpre u
Didimotici i Jedrenu. Kalojan ulazi sa kumasnkim i bugarskim odredima i 14. aprila kod Jedrena
unitava krstaku vojsku. Kalojan zarobljava Kalojana i odvodi ga u Trnovo, gde mu se gubi
svaki trag, najverovatnije je skonao u bugarskom zarobljenitvu, kao i Luj od Bloa, kojem je
prema ugovoru pripala Nikeja. Balduina nasleuje Henrik Flandrijski, 20. avgusta 1206. Jedini
pravi vladar Latinskog carstva, daleko sposobniji od brata. Dobra stvar poraza od Kalojana bila
je ta to je Bonifacije od Monferata uvideo kakvu opasnost predstavljaju Bugari, te ulazi u savez
sa Henrikom. Zaboravljeno je staro neprijateljstvo, propraeno ak brakom Henrika i
Monferatove erke. Kalojan 1207. upada u Jedrene, a potom se okree ka Solunu. Ratuje protiv
Monferata koji gine u rat 1207., a potom i sam gine kao rtva atentata. Njegova smrt bila je
olakanje za latine, poto je njegov sin Boril morao da se obrauna sa deavanjima u Bugarskoj.

Nikejsko carstvo
Nisu svi velikai odluili da priznaju Latine za svoje gospodare, tako da je deo njih otiao u Malu
Aziju. Najistaknutiji meu njima bio je despot Teodor Laskaris, zet cara Aleksija III i paenog
Stefana Nemanjia. Grupa mladih plemia je rebom izabrala za cara Konstantina, Teodorovog
brata, tako da je ovaj napustio Carigrad i doao do Nikeje, elei da iskoristi smrt Luja od Bloa
1205., ali iji itelji nisu hteli da ga puste, plaei se ta e biti. Pustili su samo njegovu
porodicu, suprugu i tri erke. On je vrlo brzo osvojio par gradova, nametnuo se i oni su ga
pustili. Teodoru Laskarisu je vrebala opasnost sa svih strana, najpre od Teodora Mankafa iz
Filadelfije, koji se tu nalazio jo od vremena Treeg krstakog rata i nije priznavao Carigrad.
Zatim je tu Manojlo Mavrozom u dolini reke Meandra, tast seldukog sultana. Tu su bili i Sava
Asiden, u gradu Sampsonu kod Mileta, Teodor Gavra i neki manje bitni. Teodor biva poraen od
strane Latina u decembru 1204., a potom i njegov brat Konstantin od strane Henrika
Flandrijskog. Kao spas im stie pobeda Kalojana nad Latinima kod Jedrena 1205. Zbog ovoga
Henrik postie sporazum sa Teodorom. On je uzeo titulu cara, a za patrijarha je najpre hteo da
postavi Jovana X Kamatira, poslednjeg patrijarha pre pada Carigrada, potom Mihaila Honijata,
mitropolita Atine, koji je to odbio. Na kraju mu se posreilo sa Mihailom Autarijancem i iste
1208. godine od krunie Teodora za cara. Tada mu je opasnost pretila i od tuskog sultana, koji
zakljuuje tajni ugovor sa Henrikom Flandrijskim. Sultanu na dvor dolazi i Aleksije III Aneo,
koji se jo uvek smatra vizantijskim carem. Godine 1211. dolazi do odluujue bitke na
Meandru. Georgije Akropolit, istoriar Nikejskog carstva, izvetava o broju latinskih najamnika
kojih je bilo 800 i koji su bili pod Teodorom, jer su prenebegli po nagovoru pape od izmatikog
cara. Borba je krenula loe po Laskarisa, ali u toku borbe uspeva da ubije turskog sultana, nakon
ije se smrti turska vojska raspala i razbeala, doprinevi pobedi Nikejskog carstva. Posle ove
bitke, Aleksije III je zarobljen i ostatak ivota je proveo kao monah u nekom manastiru. Poloaj
Nikejskog carstva je rastao, kao i presti Teodora Laskarisa. Nikejci su se predstavljali kao
naslednici Vizantije, i sklopili su 1219. godine ugovor sa Venecijom, sve zbog elje Teodora
Laskarisa da dobije meunarodno priznanje. Priznao je mletakom dudu koje je dobio
ruenjem Vizantije, a zauzvrat je priznat za cara Romeja. Za vreme njegove vladavine, srpska
crkva dobila je autokefalnost od nikejskog patrijarha Manojla I Sarantena. Meutim, Dimitrije
Homatijan, ohridski arhiepiskop, uzvraa udarac krunisanjem Teodora I Anela za cara.
 Trapezuntsko carstvo
Trapezuntsko carstvo nastalo je potpuno nevezano za pad Carigrada 1204. Tamo su unuci
poslednjeg Komnina na vizantijskom prestolu, Andronika I, Aleksije i David uz pomo gruzijske
kraljice Tamare (1184. do 1212.), jo pre pada Carigrada uli u Trapezunt i osnovali carstvo.
Zbog svog geografskog poloaja i zahvaljujui diplomatiji, ta drava uspee da ivi dugo u
turskom okruenju i nadivi pad Carigrada 1453. Mehmed II e Trapezunt osvojiti 1461. godine.
Mlai brat David imao je ambicije da obnovi Vizantiju, ali nije u tome uspeo. Prodro je do
Sinope, ali je poraen od Teodora Laskarisa, tako da Trapezunt ispada iz trke za vizantijsko
naslee.

Drava epirskih despota

Njen osniva bio je MIhailo Aneo, brat od strica Isaka II i Aleksija III i vanbrani sin
sevastokratora Jovana Anela. Izgubio je od Monferata, a potom mu se prikljuio kako bi
izvukao neku korist od toga. Monferat ga alje u zapadnu Grku, u Epir, gde je u pobuni ubijen
lokalni feudalac Seneherib. Mihailo Aneo je oenio Seneheribovu udovicu i stvorio tu malu
dravu koja e kasnije pretendovati da obnovi Vizantiju. Meutim, on nije bio jedini oblasni
gospodar, od poznatijih tu je bio jo i Lav Zgur, poreklom iz Argosa. On je zauzeo Argos i
Atrijum, a kasnije je prodro preko Korintske prevlake u srednju Grku. Napao je Atinu, koju je
branio Mihailo Honijat, ali bez uspeha. Produio je dalje, ali nije mogao da se odri poto je
Monferat krenuo sa jaom vojskom ka njemu. Zgur nije imao hrabrosti da mu se suprotstavi,
povukao se i utvrdio u gradu Akropolitu. Tri godine su ga opsedali, od 1205. do 1208., ali bez
uspeha. Na kraju, ne videvi izlaz iz ove situacije, Zgur je izvrio samoubistvo. Mihailo Aneo je
polako poeo da iri svoju dravu, gledajui da se ne zameri Monferatu. 1210. sklapa ugovor sa
Mleanima sa irokim privilegijama, ulazi u savez sa oblasnim gospodarem Strezom, kome je
Stefan Nemanji dao grad Prosek, kad je ovaj pobegao iz Bugarske. Strez je kasnije ubijen u
zaveri, u koju je verovatno upleten Sava, koji je osujetio pokuaj bugarskog cara, latinskog cara i
Streza da napadnu Srbiju. Mihailo 1213. od Mleana osvaja Dra, a potom zauzima Krf. Poto
nije imao naslednika, dolazi mu polubrat Teodor Aneo iz Nikeje, uz doputenje Teodora
Laskarisa. On stie u pravo vreme, jer je 1215. jedan sluga izvrio atentat na Mihaila. Posle
njegovog ubistva, vladar postaje Teodor I Aneo, zakoniti sin sevastokratora Jovana Anela. Do
smrti Teodora Laskarisa 1221. bio mu je lojalan. Na poetku svoje vladavine uspeo je da zarobi
novog vizantijskog cara, Petra Kurtenea, suprug Jolande, sestre Balduina i Henrika Flandrijskog
(umro 1216.). On je krunisan za latinsko cara u crkvi Svetog Lorenca u Rimu 1217., njegova
porodica je krenula brodom ka Carigradu, a on je iz Draa krenuo kopnom. Meutim, negde u
planinskim klancima Epira on i papski legat Jovan Kolona zarobljeni su od strane Teodora I
Anela. Papa je traio da se zarobljenici oslobode, ali je osloboen samo legat. Petar Kurtene je
ivot zavrio u epirskom zarobljenitvu. Ovim je poveao svoj poloaj u meunarodnom svetu.
Sledeih godina, osvajao je redom Beriju, Serviju, Dramu i Prosek, 1221. zauzeo je Ser, onda u
aprilu Ohrid, koji sad postaje sedite ove zemlje. Po stupanju na presto Jovana Duke III Vataca
(1221. do 1254.), on vie nije imao obavezu lojalnosti prema NIkeji i tada poinje veliko
rivalstvo. Odmah posle smrti Teodora Laskarisa, Teodor I zauzeo je neke gradove, pa i samo
Jedrene. Kao svoj sledei cilj postavio je Solun, koji je i osvojio u decembru 1224. Posle
osvajanja Soluna, hteo je da se i na dravno-pravnom nivou izjednai sa Nikejom. eleo je titulu
cara umesto dosadanje titule despota, ponudio je mitropolitu SOluna, Konstantinu
Mesopotamitu koji je to odbio pravdajui se da kao mitropolit nema tu nadlenost, tako da ga je
Teodor I proterao. Onda se obratio Dimitriju Homatijanu, koji je pristao kako bi se revanirao
Nikejcima, tako da je krunisan u Solunu. Na negodovanje nikejskog patrijarha, koji je govorio da
Homatijan kao arhiepiskop nema pravo da to uradi, Homatijan mu je odgovorio kako ni on nije
imao pravo da episkopijama iz ohridske arhiepiskopije daje autokefalnost. Sada je Teodor I
izlazio kao najozbiljniji kandidat za obnavljanje Vizantije. 1228. godine umire mladi Robert
kurtene, sin Petra i Jolande, a njegov naslednik bio je maloletni brat Balduin II (1228. do 1261.),
poslednji latinski car koji je tada imao 11 godina. Postavljalo se pitanje regenta, tako da se kao
kandidat spominjao i bugarski car Jovan II Asen (1218. do 1241.), ali je regent morao biti Latin,
tako da je na kraju izabran Jovan od Brijea 1229. Ovo je period velike moi Teodora I, to je
svakako uticalo na Srbiju. Srpski kralj Radoslav eni se Anom, erkom Teodora I. Ranije je kralj
Stefan Nemanji imao planove za dva braka, jedan za sebe a drugi za sina, ali se radilo o
srodstvo 6 stepena. 1219./1220. sklopljen je ovaj brak. U vidu je bio jo i brak izmeu Manojla,
brata Teodora I i Marije, nezakonite erke Jovana II Asena, ali do toga nije dolo. Oko 1230. tri
carstva su se borila oko toga koje e da osvoji Carigrad i obnovi vizantiju, Nikejsko, Epirsko i
Drugo Bugarsko. Savez Epira i Bugarske prekrio je Teodor I. U prolee 1230. je krenuo kao ka
Carigradu, a potom je u dolini Marice naglo skrenuo ka oblasti bugarske. O tome izvetava
Georgije Akropolit, protivnik Teodora I. Do bitke je dolo u prolee 1230. kod Klokotnice,
pritoke Marice, gde je Teodor I doiveo poraz i pao u zarobljenitvo. Najpre je bio uvaavan, ali
poto je probao da skuje zaveru, uhvaen je i oslepljen. Potom je uspeo da pobegne u
Makedoniju. Posle ovog udarca Epir se raspao na dva dela: na Epir i Tesaliju, koje e postojati
jo stotinak godina dok ih Andronik II ne pripoji Vizantiji. Ovaj dogaaj ima posledice po
Srbiju. Kralj Radoslav gubi oslonac koji je imao u Teodoru I, pa stoga vlastela dovodi na vlast
1234. njegovog brata Vladislava koji je bio oenjen Beloslavom, erkom Jovana II Asena. Kad
Bugarska nastrada pod najezdom Mongola i Jovan II izgubi presto, pae i Vladislav, a novi
vladar srpske zemlje bie Uro, trei od etvorice sinova Stefana Nemanjia.

XXIV Zapadna politika Mihaila VIII Paleologa

Vizantija, obnovljena 1261., nije vie nosila epitet velike sile. Doba latinske vlasti ostavilo je
duboke tragove, u vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike, Grka je ostala pod
vlau Latina, a i Epir i tesalija, izmakli su ujedninjenju sa Vizantijom i zadrali neprijateljski
stav. Znatan deo Balkana drali su Bugari i Srbi, ali nijedna od njih nije bila spremna za obraun
sa Vizantijom. Mihailo VIII, koji je voleo sebe nazivati Novim Konstantinom, bio je nenadmaiv
diplomata. Sredite agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija, gde je pobegao Balduin
II, i iji su se planovi mogli ostvariti samo uz papinu podrku. Mihailo VIII je nastojao da sprei
ovakav sporazum, a dok je na Siciliji bio na vlasti Manfred to nije bilo neizvodljivo. Papinoj
saradnji sa Manfredom na putu je stajalo rimsko neraspoloenje prema Hoen taufovcima. Papa
nikad ne bi imenovao Manfreda za vou krstakog pohoda, koji bi za cilj imao obnovu Latinskog
carstva. Papa Urban IV je sicilijansku krunu ponudio bratu francuskog kralja, Karlu Anujskom.
Mihailo VIII je iskoristio njihove sukobe kako bi se pribliio papskoj kuriji, i uspeo je da izazove
kod pape preokret. Prema franakoj Grkoj, Mihailo VIII je bio u povoljnom poloaju, jer je od
vremena Pelagonske bitke VIljem II VIlarduen bio njegov zarobljenik. Car je mogao da mu
diktira uslove, pre nego to mu je krajem 1261. dozvolio da se vrati u Ahaju. Viljem II je poloio
vazalnu zakletvu kralju, dobio titulu velikog domestikai morao je Vizantiji da ustupi niz
znaajnih utvrenja na Peloponezu (Monemvasiju, Mistru). Nije dugo ostao veran sizerenu, papa
ga je razreio zakletve, a Mleci su mu pruili podrku. Izbija rat, Mihailo alje veliku vojsku na
Peloponez pod zapovednitvom svog brata sevatokratora Konstantina. Posle poetnih uspeha,
dolo je do obrta, tar se oteglio, nestajalo je novca, a turski najamnici koji je bilo oko 5 000 preli
su na stranu Latina. Vizantinci su pretrpeli straan poraz 1264. u bici kod Makro-Plagi, a u
prolee 1263. Mleani su razbili enovljasnku flotu kod Setopocija. Ovo je nateralo Mihaila VIII
da otpusti enovljane i stupi u pregovore sa Mleanima. Juna 1265. izraen je ugovor po kojem
su Mletci dobili neke stare a i nove privilegije. Prekid sa enovljanima bio je meutim samo
privremen, poto su Mleani odugovlaili sa poptisivanje sporazuma, tako da se Mihailo VIII
ponovo obraa enovi za pomo. Povratak enovljana naterao je Mleane da potpiu sporazum,
tako da ga potpisuju 4. aprila 1268. na 5 godina. U meuvremenu, na Zapadu grof Provanse,
Karlo Anujski, na papin poziv dolazi u Italiju i poraava Manfreda, koji je 26. februara 1266.
poginuo u bici kod Beneventa. Da je Karlo opasniji od Manfreda pokazuje ugovor iz Viterba od
27. maja 1267. koji je predviao ponovnu podelu Vizantije, a potvren je brakom Karlove erke
Beatrie i Balduinovog sina Filipa. Karlo se uskoro umeao i u prilike u Grkoj, osigurao je sebi
neke Manfredove posede u Epiru i stupio u vezu sa Viljemom II, koji se predao Karlu
Anujskom i tako stavio svoje zemlje njemu na raspolaganje. Svoju ki Izabelu venao je
Karlovim sinom Filipom. Srbi i Bugari staju na njegoovu stranu. Poloaj vizantijskog cara
postaje ponovo teak, ali Mihailo VIII nije klonuo. Umesto da se poslui silom i izgubi, posluio
se diplomatijom i pridobio savez sa papom Klimentom IV, jedinom osobom koja je mogla da
Karlu stavi moralno ogranienje. Rim je eleo vie oslobaanje Svete zemlje od osvajanja
Vizantije, emu je teio Karlo. Kada je 1268. umro papa Kliment, veti car je podrku pronaao
u francuskom kralju Luju IX, koji je uspeo da odvrati svog brata od rata protiv Grka, i umesto
toga povede ga sa sobom u leto 1270. u krstaki pohod na Tunis. Najzad, u septembru 1271. na
mesto pape dolazi Grigorije X, Italijan a ne Francuz kojeg je Karlo eleo. Novonastalu situaciju
iskoristila je Vizantija, ali se nakon smrti Luja IX Svetog karlo vraa na Siciliju i alje svoje
trupe u Moreju 1271./1272. ime se zaustavlja napredovanje Vizantije. Grigoriju X je bilo dosta
obeanja Mihaila VIII tako da ga je stavio pred svren in, ili e prihvatiti uniju, ili papa vie
nee moi da suzdrava Karla. Isticanje mletako-vizantijsog ugovora dalo je papi pravo da
izvri vei pritisak. Sa druge strane, karlo je okupio oko sebe sve protivnike VIzantije: latine,
Grke, Slovene i Albance. Car je pod ovim uslovima morao da popusti, iako je vizantijsko
svetenstvo na elu sa patrijarhom Josifom negodovalo. Papa Grigorije X sluio je kao legat u
Siriji i bio je poznat kao zagovornik unija. Sazvao je crkveni sabor u Lionu 1274.. Unija je
potpisana 6. juna. Georgije Akropolit je u ime cara priznao primat rimske crkve i dogme. Svoje
potpise stavili su i bivi patrijarh German i nikejski mitropolit Teofan. Pod papinim uticajem,
Karlo je pristao na primirje do 1. maja 1276. Mleani su u martu 1275. produili ugovor sa
vizantijskim carem, ovog puta na samo dve godine. Godine 1278. umire Viljem II, pa je
Morejska kneevina potpala pod vlast karla Anujskog. Lionska unija bila je duhovna pobeda
pape Grigorija X, a diplomatska Mihaila VIII. Poboljanje spoljnopolitike situacije plaenp je
unutranjim potresima. Patrijarh Josif bio je uklonjen, zamenio ga je unionista Jovan Bekos,
arhivar Svete Sofije. Sevastokrator Jovan Tesalijski je 1278. odrao sabor na kojem je Mihailo
VIII proglaen za jeretika. Posle smrti pape Grigorija X 1276. novi papa je postao Nikola III koji
je nastavio politiku svog prethodnika i Mihailo je mogao da bude siguran sa te strane. Meutim,
posle smrti pape Nikole III 1280. u februaru 1281. novi papa postao je Francuz Martin IV, ovek
Karla Anujskog. Uz papinu podrku, Karlo i titularni latinski car Filip sklopili su 3. jula 1281. u
Orvijetu ugovor sa Mletakom, radi ponovnog uspostavljanja Latinskog carstva. Mihailo je
proglaen za izmatika i zabranjeno je katolikim vladarima da stupaju u veze sa njim. Tada je
Karlo bio spreman za napad na Vizantiju, Mleci su mu dali flotu, papa moralnu podrku, a prili
su mu i balkanski vladari. Meutim, nesrea ga je zadesila u poslednjem trenutku. Mihailova
diplomatska mrea bila je jo uvek efikasna, i pomou nje u pomo su mu pristigli ugarski car,
mameluki sultan Egipta poslao bi mu brodove a han Zlatne horde imao je Bugare pod
kontrolom. Imao je i kontakte na zapadu, i jo u vreme Nikole III stupio je u kontakt sa
aragonskim kraljem Petrom III posredstvom enovljana, koji je inae bio Manfredov zet i stari
Karlov neprijatelj. Car ga je nagovorio da napadne Karla sa lea, ak mu je stavio na
raspolaganje sredstva za izgradnju flote. ak su i vizantijski agenti hukali sicilijansko
stanovnitvo protiv vlasti Anujaca. Krstaki pohod protiv Vizantije bio je planiran za 1283. i
tano kada su tekoe vizantijskog cara dostigle vrhunac, na Siciliji je izbili pobuna 1282. u
Palermu, tzv. Sicilijansko veernje koje je uinilo krvav kraj vladi Anujaca na Siciliji. Unitena
je Karlova flota, kao i svi njegovi planovi. U aprilu 1282. stigao je Petar III Aragonski sa svojom
flotom i krunisan je Manfredovom krunom u Palermu. Tako je MIhailo VIII svojom vetom
diplomatijom otklonio buru koja se 20 godina spremala nad Vizantijom.

XXV Vizantija i Milutin

Poetkom 1282. srpski kralj Stefan Dragutin (1276. do 1282.) je nesreno pao sa konja pod
Jeleom. Psihiki i fiziki pogoen udesom, Dragutin je Deevskim sporazumom odstupio sa
vlasti u korist svog mlaeg brata Milutina, koji je uz presto preuzeo bratovljevog konja i oruje.
Dragutin se povlai zbog loma noge o pod pritiskom vlastele, Milutin bi ga nasledio doivotno, a
posle Milutina bi na vlast doao Dragutinov sin, verovatno Vladislav. Dragutin se i posle
abdikacije koristio kraljevskom krunom (1283. do 1313.), ali je bio podreen Milutinu. Imao je
pod upravom Arilje, Rudnik i Uskoplje. Teritorija mu je uveana 1284. godine kada su mu
Mavanska banovina sa Beogradom i banovina Usora i Soli date kao miraz, dok je 1291. zajedno
sa Milutinomosvojio Branievo i Kuevo od Kudelina i Drmana. Upravo sa Milutinovim
dolaskom na presto poinje epoha osvajanja znaajnih vizantijskih teritorija. Prilazak Srbije
koaliciji zapadnih sila obrazovane u Orvijetu 3. jula 1281. sa ciljem unitenja Vizantije ostvaren
je verovatno za vreme Dragutinove vladavine, ali se tek u Milutinovo vreme energino pristupilo
ispunjivanju saveznikih obaveza. Pre Sicilijanskog veernja i pada Karla Anujskog, srpske
trupe zauzele su Skoplje, Gornji i Donji Polog, Ove Polje, Zletovo i Pijanec u podruju
Bregalnice. Veliki uspeh kralja Milutina nije mogao da proe bez reakcije Carigrada. Mihailo
VIII krenuo je u pohod na Srbiju, meutim umire 11. decembra 1282. u nekom trakom selu.
Novi vladar, Andronik II, njegov sin, uputio je u prolee 1283. vojsku u Srbiju, koja je prodrla
do Lipljana i Prizrena, ali se situacija okree u korsit Srbije nakon propasti veeg odreda Tatara
na Drimu. Milutin i Dragutin zajedno u jesen 1283. prodiru u vizantijske teritorije. Stigli su do
Makedonije, a poetkom 1284. pljakaju strumsku i sersku oblast i stiu do granice Svete Gore i
oblasti Egejskog mora kod Hrisopolja, posle ega Kotanica ponovo bei Srbima. Nakon ovog
pohoda, Dragutin se vraa u svoju oblast, a Milutin posle kraeg predaha 1284. osvaja Pore,
Kievo i Debar, pomerajui srpsku granicu na jug. Ona e se ustaliti na liniji Strumica - Prosek -
Prilep - Ohrid - Kroja, odnosno Ohrid - Prilep - tip. Posle ovog sledi krai period mira. Do
novih sukoba dolazi poetkom 1296. kada Vizantija zauzima Valonu i Dra. Milutin je imao istu
ideju, ali ga je Vizantija preduhitrila. To ga meutim nije obeshrabrilo, i ve u junu 1296. Dra je
pod njegovom kontrolom. Gubitak Draa tera Vizantiju da na Srbiju poalje vojsku pod
vostvom generala Mihaila Glavasa 1297. Napad je bio neuspean, tako da je Vizantija
primorana na voenje pregovora. Glavas je predloio brak izmeu srpskog i vizantijskog dvora,
navodi Georgije Pahimer, dok je Teodor Metohit najzasluniji za uspeh pregovora. Milutin je
sporazum sa Vizantijom prvenstveno eleo zbog prestia i politikog ugleda, obezbeivanja
sigurnosti novoosvojenih teritorija a time bi i problem prestola bio reen u njegovu korist.
Potporu za svoju politiku Milutin je naao u redovima svetenstva, sa arhiepiskopom Jevstatijem
na elu, ali je imao opoziciju meu vlastelom. Prepreka za brak bilo je i sa vizantijske strane, jer
careva sestra Evdokija, udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina, nije elela da se uda
za tri puta enjenog srpskog vladara, koji je jo uvek bio u braku sa bugarskom princezom Anom
Terter. Zbog ozbiljne uvrede, Milutin je Carigrad napao pretnjama, tako da je kao zamenu za
Evdokiju, Andronik II ponudio svoju estogodinju erku Simonidu. Vizantijski kler je
protestovao protiv ovakve odluke jer za njih sklapanje etvrtog braka predstavljalo jednu od
najteih povreda hrianskog morala. pregovori nisu ili glatko, barem sa vizantijske strane, jer
su MIlutinove elje oko teritorija ispunjene. Od Milutina se trailo da preda treu enu i ugledne
taoce, kao i da kraljica majka da blagoslov i prisustvuje svadbi. Teodor Metohit je ak 5 puta
odlazio u Srbiju dok napokon nije pao dogovor. Andronik je 1299. pred Vaskrs stigao u Solun.
Milutin je zatraio primopredaju na niijoj zemlji, tako da je na Vardaru 1299. izvrena
primopredaja gde su Vizatinci predali Simonidu i taoce, a Milutin enu i taoce, meu kojima je
bio i Kotanica. Ohridski arhiepsikop Makarije je obavio venanje MIlutina i SImonide, ime su
srpskom kralju u miraz priznate osvojene zemlje severno od linije Ohrid - Prilep - tip. MIlutin
je tek potom posetio cara u Solunu i bio bogato ugoen. Tada poinje vizantinizacija u Srbiji.

XXVI Katalanska kompanija

Katalanska kompanija je pomagala sicilijanskom kralju Fridrihu u borbi protiv Anujaca. Posle
mira u Kaltabeloti (1302.) oni su bili otputnei iz slube te su morali potraiti novo zaposlenje.
Roer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije, ponudio je svoje usluge Androniku II u borbi
protiv Turaka. zahtevao je platu etiri meseca unapred, dok je car sa druge strane bio oduevljen.
Potpisan je ugovor i zapeaen je tako to je Mariju Asen, erku Jovana III Asena, verio za
Roera, kome je dao tituluvelikog vojvode i cezara. Septembra 1303. Katalanci, njih oko 6 500,
stie u Carigrad pod vostvom de Flora. Poetkom 1304. prebacili su se u Malu Aziju i uputili ka
Filadelfiji, koja se nalazila pod tuskom opsadom, gde su porazili Turke. Posle pobede, poinju da
pustoe okolne zemlje, i umesto da ratuju sa Turcima, oni napadaju vizantijsku Magneziju. Zimu
1304./1305. proveli su na Galipolju, s tim da na prolee opet krenu u Malu Aziju. Prema
katalancima naroito je neraspoloen bio Mihailo IX, dok su sa druge strane oni bili
nezadovoljni neredovnim platama. Sukob se zaotrio do te mere da je aprila 1305. Roer de Flor
ubije u palati Mihaila IX. Izbija rat, gde oni masakriraju ili odvode u ropstvo svo stanovnotvo
Galipolja. Vojska Mihaila IX je doivela poraz u Trakiji, a sam prestolonaslednik se spasao
begom u Didimotiku. Poto su u potpunosti opustoili Trakiju, u jesen 1307. naselili su se u
Kasandriji i nastavili sa pljakanjem. Pljakali su i palili ak i manastira na Svetoj Gori, gde je
Hilandar izdrao pravu opsadu. Napad na Solun bio je odbijen u prolee 1308. Katalanci iz
Kasandrije kreu u Tesaliju, gde je vladao Jovan II, unuk sevastokratora Jovana. U ovoj oblasti
Katalanci su proveli godinu dana. U prolee 1310. krenuli su na jug i stupili u slubu atisnkog
vojvode Valtera od Brijena. Uskoro e se zavaditi sa Francima i krajnji rezultat bio je nov
otvoreni rat. Na Kefisu u beotiji 1311. su satrli franaku vosjku, ime je franaka vlast u Beotiji i
Atini bila slomljena, a umesto nje je nastala Katalanska kneevina. Atina e pod vlau
Katalanaca ostati narednih 70-ak godina, do 1388. kada e vlast nad tim prostorom preuzeti
Navarska kompanija.

XXVII Graanski rat 1321. - 1328.

Poslednji uzlet Vizantija je imala za vreme vlade Mihaila VIII. Ve za vreme njegovog
naslednika Andronika II (1282. do 1328.) poinje opadanje. Otvoreni sukob koji se rasplamsao u
prolee 1321. godine u kome su na suprotstavljenim stranama stajali Andronik II i njegov unu
Andronik III, otvorio je seriju graanskih ratova. Na jednoj strani je Andronik II i njegov glavni
savetnik Teodor Metohit. Andronik nije voleo da ratuje, voleo je da sedi u prestonici i da se drui
sa intelektualcima i veoma je zasluan za kulturni polet Vizantije, koji se naziva Renesansa
Paleologa. Nasuprot njemu nalazi se njegov unuk Andronik III, pristojno obrazovan, dran,
ratniki nastrojen unuk Andronika II i njegov najblii prijatelj Jovan Kantakuzin. Pored njega,
osim Kantakuzina, bio je i Sirgijan, najbolji vizantijski vojskovoa tog doba. Tu su i Teodor
Sinadin i Aleksije Apokavk. Sukob je poeo porodinom tragedijom. Stari car voleo je svog
najstarijeg unuka jer ga je postavio za savladara 1216., prvi savladar bio je njegov sin MIhailo
IX. Meutim, unuk je bio nestrpljiv da vlada, trebalo je saekati da umre deda, pa otac, ak je
predlagao da mu se da deo teritorije kojom bi on vladao. Porodina tragedija koja je pokrenula
sukobe bila je ovakva: mladi car imao je ljubavnicu, a ta ljubavnica je imala ljubavnika. Mladi
car u svojoj ljubomori nareuje da se ljubavnik ubije, ali u noi kada mu je pripremljena zaseda,
tuda je prolazio carev mlai brat despot Manojlo, kog su ljudi mladog cara grekom ubili 1.
oktobra 1320. godine. Pogibija mlaeg sina, kao i jedne od erki, potpuno je dokrajila cara
Mihaila IX i on umire 12. oktobra. Andronik je za smrt sina okrivio unuka i zbog toga dolazi do
zategnutih odnosa. Andronik II je hteo svog unuka Andronika III da lii prestola, ak je
nameravao da presto ostavi jednom svom drugom unuku. Zima 1320./1321. protekla je u
odmeravanju snaga. Deda je pokuao da postavljanjem na dunosti neke od prijatelja mladog
cara ukloni iz prestonice. Tako je Kantakuzinu predlagao da bude namesnik na Peloponezu, ali je
ovaj, znajui o emu se radi, utivo to odbio. Deo pristalica mladog cara otiao je u Trakiju, kako
bi pripremio vojsku za ono to se spremalo. Stari car je saznao za to i nameravao je da uhapsi
unuka, meutim patrijarh Gerasim I je dojavio to mladom caru na Vaskrs 19. aprila 1321. Stoga,
mladi car u noi izmeu nedelje i ponedeljka bei iz Carigrada. Graanski rat se nije mogao
izbei. Stanovnitvo je bilo na strani mladog cara, jer je Andronik II ve vladao 40 godina, bio je
primoran da tedi, da povea i uvede nove poreze, jer su trokovi drave nakon povratka u
Carigrad porasli. Sve to je uticalo na njegovu nepopularnost, a pored toga mladi car je u Trakiji
obznanio da e Trakiju osloboditi poreza ako doe na vlast. Andronik II bio je veoma oprezan i
shvatio je da mora da obezbedi podrku u Carigradu. Svetenici su ili ulicama prestonice nosei
jevanelja i traei izjave vernosti od graana za Andronika II, koji je izdejstvovao da crkveni
velikodostojnici proglase Andronika III i njegove saradnike za veleizdajnike. Meutim, patrijarh
je odbio da ekskomunicira mladog cara, pa je bio primoran da se povue u jedan manastir. Ljudi
Andronika III su pripremivi vojsku, koju je vodio Sirgijan, krenuli polako ka Carigradu. Stari
car je procenio da bi bilo veoma opasno da dozvoli opsadu prestonice, tako da je pohitao da
utanai pregovore koji su zavreni 6. juna 1321. godine u Regionu (Trakija). Carstvo je bilo
podeljeno na dva dela. Andronik III je dobio teritorije od Hristopolja (Kavale) do pred Carigrad,
a zapadno od Kavale, sa Solunom i Carigradom, dobio je stari car. Dogovor je bio da spoljnu
politiku vodi samo Andronik II, meutim sve ovo nije potovano. Ovim je zavrena prva faza
graanskog rata, iz kojeg je zadovoljniji izaao Andronik III. Uskoro je u taboru mladog cara
dolo do svae izmeu Kantakuzina i Sirgijana. Navodno je kantakuzin uvredio Sirgijanovu
suprugu, tako da je ovaj traio od Andronika III da bude arbitar, ali mladi car je stao na stranu
Kantakuzina. Sirgijan je napustio njegov tabor i stao na stranu Andronika II. Tada poinje druga
faza rata. U ovoj fazi, vie sree imao je stari car, a zbog bolesti Andronika III, mir je sklopljen u
Ekvivatima u Trakiji 1322. Ponovljeni su uslovi iz prethodnog sporazuma, samo im se Sirgijan
protivio, uhvaen je kako priprema zaveru i dospeo je u zatvor. Zatim sledi period relativnog
mira 1322. do 1327. Kao izraz tog pomirenja bilo je krunisanje Andornika III za cara 2. februara
1325. u prisustvu oba cara. Meutim, jedan manji incident dovodi do ponovnih zaotravanja,
naime stari car pada sa konja, okree se spoljnoj politici i naginje ka zapadu. U okviru te politike
ide i drugi brak Andronika III koga su otac i deda oenili mladom nemakom plemkinjom,
Adelaidom od Braunvajggrubenhagena, koja je u Vizantiji dobila pravoslavno ime Irina. Poto
im je novoroeni sin umro, a potom i ona, nov izbor ene spao je na princezu iz Savoje, erku
grofa Amadea V i Marije od Brabanta, Jovanu (Anu) Savojsku. Posredova je Teodor Paleolog. U
novembru 1325. ona je krenula iz enove, putovala nekoliko meseci brodom i stigla smrtno
bolesna u Carigrad. Papa Jovan XXII je odmah protestvovao, ali uzalud. 20-te godine XIV veka
bile su veoma vane za istoriju Male Azije i jugoistonog dela Balkanskog poluostrva. Godine
1327. u Koni je uveden kao slubeni jezi turski umesto persijskog. Turci, iako kopneni narod,
veoma brzo savladavaju pomorske vetine, pa su napadali Peloponez, Svetu Goru, Eubeju.
Niifor Grigora prebacuje Androniku II to je raspustio flotu. Godine 1326. emir Orhan osvaja
Brusu, 1327. pada grad Lopadio a 1326./1327. iskovan je prvi osmanski novac, srebrna aka.
Uskoro je usledila i trea i odluujua faza u graanskom ratu. Andronik III preao je iz
Didimotike u Selimvriju, a Andronik II je shvatio da je vreme za konaan obraun. U januaru
1328. Andronik III je uao u Solun, gde su ga pozdravili kao cara. Za raliku od prve dve faze, u
treoj se meaju strane sile - Srbija i Bugarska. Bugarski car Mihailo iman staje na stranu
mladog cara, a Stefan Uro III je podrao svog prijatelja Andronika II. Meutim, Deanski je
samo drao trupe u pograninim delovima i pratio ta e da se desi. Presudni dogaaj se odigrava
u noi izmeu 23. i 24. maja, kada Andronik III uspeva da ue u prestonicu. Andronik III
poteuje Andronika II i trai od njega da abdicira, kua Teodora Metohita biva poharana, a on
proteran u Didimotiku. Kasnije dobija oprotaj od Andronika III i vraa se u manastir Horu u
Carigradu. Nakon bolesti Andronika III 1330., stari car se zamonauje i umire 13. februara
1322., dok su ga poseivali samo erka Simonida i Niifor Grigora. Teodor Metohit umire 13.
marta u manastiru Hori, a 13 maja umire patrijarh Isaija. Dolaskom na vlast Andronika III, na
vlast je dola nova generacija, ubeena da e bolje vladati od prethodne.

XXVIII Graanski rat 1341. - 1347.

Posle graanskog rata 20-ih, izbio je novi rat, koji je trajao izmeu 1341. i 1347. tj do
Kantakuzinovog ulaska u Carigrad. Najmonija porodica, posle carske, bila je porodica
Kantakuzina. Car Andronik III je umro 15. juna 1341. godine, za vreme sabora o isihazmu. Nije
mislio da e umreti, zato nije ostavljao testament, to dovodi do sukoba oko prestola. Jovan
Kantakuzin, kao njegov najblii saradnik, odmah preuzima sve poslove. Po prirodi, Jovan
Kantakuzin bi bio regent maloletnom caru Jovanu V, koji je roen 1322. godine. Meutim, nisu
svi bili voljni da Kantakuzin bude regent. U julu dolazi do novog sabora u vezi isihazma.
Varlaam naputa Vizantiju, tako da protivnike Georgija Palame predvodi monah slovenskog
porekla, iz Prilepa, Grigorije Akintin. Najpre je bio pristalica Palame, a potom protivnik. Isihasti
i Palama su trijumfovali, a Akintin je bio osuen, ali je uspeo da bude pomenut u zapisnicima
sabora. Jula 1341. Kantakuzin je izaao na kratko iz grada do Didimotike, gde je imao neki
privatan posao, a drugi razlog bila su kretanja Srba i Bugara nakon smrti Andronika III. Srbi su
prodrli do mesta Kriani, ali je Kantakuzin sredio situaciju. Poto su Sirgijan i Andronik III
umrli, od mladih ostaju samo Kantakuzin, Apokavk i Sinadin, koji nije bio ovek velikih
ambicija. Apokavk je nagovarao Kantakuzina da se proglasi za cara, dok bi mu on bio saradnik.
Meutim, Kantakuzin odbija predlog. Poto je odbio predlog, dolazi do sukoba izmeu njih.
Poto je izaao iz grada i krenuo u Trakiju, pruio je savrenu priliku svojim protivnicima da
izvre dravni udar i da ga proglase za dravnog neprijatelja i veleizdajnika; imovina mu je
konfiskovana, saradnici su mu pohapeni, ak su mu i majku drali u pritvoru u kojem e ona i
umreti. Obrazuje se regenstvo iji je najmoniji ovek bio Apokavk. Pored njega tu su patrijarh
Jovan XIV Kalekas, protivnik Kantakuzinov po pitanju isihazma, i kao trei lan regenstva Ana
Savojska. Kantakuzin je bio u Didimotici kada mu je javljeno ta se deava u Carigradu, tako da
su pred njim bile dve mogunosti, ili da se potini ili da prihvati izazov. On prihvata izazov i 26.
oktobra na dan Svetog Dimitrija, proglaava se za cara. Time je poeo najtei graanski rat u
XIV veku. Meutim, potovao je naelo legitimiteta i naredio da se u crkvama najpre pominju
imena Jovana V i Ane Savojske, a zatim njegovo i ime njegove supruge Irine Asen. Regenstvo
odgovara tako to 19. novembra 1341. u crkvi Svete Sofije krunie mladog Jovana V za cara. Za
razliku od sukoba iz dvadesetih gde su se sukobile stara i nova generacija, ovaj sukob dobija i
socijalna i verska obeleja. U ovim sukobima ustali su i najnii slojevi. Dimitrije Kidon pie o
deavanjima u Solunu, gde su najvei potresi. U periodu od 1342. do 1359./1360. Solunom
vladaju najsiromaniji slojevi. to se tie verske dimenzije, Kantakuzin je bio pristalica
isihazma, a regentsvo protiv, pogotovo Jovan XIV Kalekas i Ana Savojska. Apokavk nije mnogo
mario oko toga. Grigorije Palama osudio je dravni udar protiv Kantakuzina, a patrijarh ga je
najpre proglasio za jeretika, potom ekskomunicirao i zatvorio. Zima 1341./1342. bila je teka za
Kantakuzina poto je dolo do niza antiaristokratskih ustanaka u Trakiji. Ustanci izbijaju u
delovima Jedrena i Didimotici, tako da vie nije siguran tamo. Apokavk, iako pripadnik sloja
novih bogataa, uspeva da okrene najsiromanije slojeve protiv Kantakuzina. Ustanci
primoravaju Kantakuzina da napusti Trakiju, hteo je da ode u Solun gde je namesnik bio njegov
prijatelj Teodor Sinadin, ali tek kad je stigao do grada Ginekokastrona, shvatio je da ne moe da
uu u Solun u kojem je izbio ustanak, a njegov prijatelj se jedva izvukao. Poto ne moe ni u
Carigrad ni u Solun, krenuo je u Srbiju. Krenuo je uz Vardar gde ga je saekao Jovan Oliver, koji
obavetava Duana o ovome. Oni se sastaju u Paunima, u blizini Pritine, gde Duan pristaje da
kao prijatelj pomogne Kantakuzinu. Grigora meutim navodi da je dogovor bio da svakom
ostane ono to osvoji. Regenstvo zahteva od Duana da im preda Kantakuzina za ta e biti
nagraen, meutim on ostaje dosledan i ne predaje svog novog saveznika. Nakon pregovoram
Kantakuzin sa svojim trupama koje broje oko 2 000 vojnika i srpsko vojskom kree da zauzme
Ser. Bio je avgust na septembar 1342., vojska se napila vina i dolo je do velikih stradanje gde je
poginulo oko 1 000 ljudi. On se vraa sa samo 500 ljudi, njemu najvernijih i inilo mu se da je
sve izgubljeno za njega, meutim u decembru mu stie vazna podrka od Tesalije. On tamo alje
svog roaka Jovana Anela za namesnika. Poto ga je vrlo vaan deo carstva proglasio za cara,
njegova pozicija se drastino promenila. Uskoro dolazi do razlaza sa Duanom zbog
razmimoilaenja u planovima. Kantakuzin u ovom ratu koristi i pomo Turaka Selduka.
Naroito mu je pomogao ajdinski emir Umur. Sad se Duan pribliio regentsvu, ali je gledao
svoje interese, osvajajui grad za gradom i irei srpsku teritoriju. Ana Savojska, nalazei se u
drastinoj besparici, zalae krunski nakit u Veneciji, kako bi dobila pozajmicu. Kako je vreme
prolazilo, Kantakuzin je sve vie konsolidovao svoje snage. Apokavk je onda zaveo neku vrstu
strahovlade u Carigradu, poto je bio neznatnog porekla i bojao se aristokrata. Poeo je da
masovno hapsi ljude, tako da je morao proiriti zatvore. Predlagano mu je da zavri rat tako to
e se nagoditi sa Kantakuzinom, ali je on odbio. 11. juna 1345. dok je obilazio radove,
kamenovan je od strane svojih zarobljenika i gine. Pogibija Apokavka znaila je da e
Kantakuzin dobiti ovaj rat, poto carica i patrijarh nisu imali dovoljno uporita i nisu mogli da
mu pariraju po uticaju. Meutim, kantakuzin se nije usudio da direktno napadne Carigrad, jer se
plaio da e ostati bez pristalica ako ne uspe da ga osvoji. U meuvremenu njegov saradnik
Umur poginuo je u ratu sa krstaima, pa se on prbliio Orhanu, kome je dao svoju erku
Teodoru. U to vreme, Duan zauzima Ser, itava Halkidika i Sveta Gora dolaze pod njegovu
vlast. Drao je sve sem Soluna, a onda se proglasio za cara i krunisao na Vaskrs, 16. aprila 1346.
u Skoplju. Kao neka vrsta odgovora, 21. maja Kantakuzin se krunisao u Jedrenu. Krunisanje je
obavio jerusalimski patrijarh Lazar koji se tad nalazio u Vizantiji. Uz to, grupa episkopa je
ekskomunicirala patrijarha Jovana Kalekasa. Meutim, Kantakuzin je znao da krunisanje nije
validni sve dok se ne krunie u Carigradu. Polako se pribliavao Carigradu. Ana Savojska
pokuava ak i atentat na Kantakuzina, ali ne uspeva. On je 2. februara 1427. bio pred vratima
Carigrada. Carica je kao poslednji adut svrgla Jovana Kalekasa i pustila iz zatvora Palamu, i on
je sad vodio pregovore izmeu zaraenih strana. Kantakuzin je u noi izmeu 2. i 3. februara
uao u grad, otvorena mu je kapija i on je uao sa vojskom, ime je rat bio zavren. Posle svih
ovih nepotrebnih deavanja, dogovoreno je da se Jovan V oeni Kantakuzinovom erkom
Jelenom, da sledeih deset godina vladaju dva cara (Jovan V i Jovan VI Kantakuzin) i da se
oprosti svim zatoenicima. Kantakuzin je ponovo krunisan za cara 21. maja 1347. u
Bogorodiinoj crkvi u Vlaherni, poto je Sveta Sofija bila oteena u zemljotresu iz 1346. Ovaj
rat je imao ogromne posledice po Vizantiju koja sve vie slabi, a susedi sve vie jaaju.

XXIX Vizantija i Duan

U bici kod Velbuda 28. jula 1330. godine, mladi kralj Duan se istakao. Ve sledee godine, u
Bugarskoj dolazi do prevrata, kao i u Srbiji. Jovan Stefan i njegova majka Ana su zbaeni, kao i
Stefan Deanski, dok na presto dolaze Jovan Aleksandar i Duan, koji je krunisan 8. septembra u
Svrinu. Duan je kao glavni pravac irenja video prema jugu, na raun Vizantije. Pre toga
morao je obezbediti ostale granice, istonu je obezbedio tako to se oenio Jelenom, sestrom
novog bugarskog cara, a na zapadu pregovorima sa Bosnom i Dubrovnikom. Neposredno po
preuzimanju vlasti 1132., Duan pustoi vizantijske posede u istonoj Makedoniji, od Strumice
do obala Egejskog mora, posle ega zadrava Strumicu sa nekim gradovima. U toku priprema, u
prolee 1334., stupio je u slubu Duana ugledni vizantijski prebeg, Sirgijan, koji je dobro
poznavao situaciju u Vizantiji i ponudio Duanu usluge protiv cara Andronika III, koje je ovaj
prihvatio. Uz Sirgijanovu pomo, Duan je krenuo na jug i ovi pohodi su doneli Srbiji velike
uspehe, jer su Srbi brzo osvojili, Prilep i Ohrid, a Sirgijan Kostur. Tek jake zidine Soluna
uspevaju da zaustave napredovanje srpskog kralja. Poto je Andronik III znao da klju uspeha
srpske vojske lei u Sirgijanu, car je poverio zadatak Sfrancesu Paleologu da likvidira Sirgijana.
Na reci Galiku Sfrances uspeva da ubije Sirgijana i da se vrati Androniku III. Duan oplakuje i
sahranjuje Sirgijana, i obusatvlja opsadu Soluna, jer mu sa severa preti ugarski kralj Karlo
Robert. Kako bi prekinuli rat, oba vladara se sreu na reci Galiku u petak 26. avgusta 1334., u
blizini Soluna. Najvanije je bilo pitanje granice. Srbi su tada na osnovu mirovnog ugovora
zadrali Prilep, Ohrid i Strumicu, to je predstvaljalo znaajno proirenje ka jugu. Kao znak
poboljanja odnosa, Andronik III daje jedan pomoni odred Duanu za borbu protiv Karla
Roberta. Zatim sledi jedan period mira koji koristi vizantijski car da bi osvojio Tesaliju 1336.
Uskoro dolazi do novog susreta Duana i Andronika III u Radovitu na Strumici. Ovaj sastanak
je bio od velike vanosti za Jovana Kantakuzina, koji je tad upoznao Duana i njegove
najistaknutije velikae koji e mu biti od pomoi tokom njegovog kasnije boravka u Srbiji 1342.
Mirovni odnosi Srbije i Vizantije trajali su sve do iznenadne smrti Andronika III 1341., kada je
na prestolu ostao maloletni Jovan V. Iskoristivi situaciju u Vizantiji, DUan je krenuo prema
okolini Soluna gde je osvojio neka naselja. U ime carigradsk vlade, Kantakuzin je septembra
1341. poslao izaslanika Duanu, nakon ega je mir obnovljen pod ranijim uslovima. Ubrzo u
Vizantiji izbija graanski rat zbog svae oko regentstva. Kantakuzin se u Didimotici proglasio za
cara 26. oktobra 1341. Poto je bio sam u Vizantiji, obraa se Duanu za pomo. Idui ka
Duanu, na Vardaru kod Velesa, susreo se sa Jovanom Oliverom koji je obavestio Duana o
njegovom dolasku. Sastanak Duana i Kantakuzina odigrao se u Pritini jula 1342. Kantakuzin je
eleo da obezbedi Duanovu pomo uz to manje ustupaka i obaveza, dok je Duan nastojao da
iskoristi Kantakuzinove nevolje i pomogne mu uz obeanje velikih teritorijalnih ustupaka.
Najvei zagovornik saveza bio je Jovan Oliver, ali je vlastela traila da Kantakuzin ostavi sina
Manojla kao taoca, koji je trebao da se oeni erkom Jovana Olivera. Ugovor o savezu Duana i
Kantakuzina bio je zakljuen, a predvieno je bilo da saveznici sadre ono to osvoje. Po
zakljuenju sporazuma, saveznici su krenuli u ofanzivu, a prvi cilj im je bio Ser. Kantakuzinu su
u pohodu pomagali Jovan Oliver i vojvoda Vratko. Pokreti 1342. i 1343. nisu doneli uspeh, dok
su Duanove trupe zauzele Berat, Kanin i Kroju u Albaniji. Drugi deo vojske bio je usmeren ka
tvravama u Makedoniji, koje su uvale pristup Solunu. Osvajaju tvrave Voden, Kostur i
Hlerin. Poetkom 1343. osvojena je i oblast istono od Vardara sa tvravom Melnik. Uskoro
dolazi do prekida saradnje, jer je avez ograniavao i jednog i drugog. Kantakuzinu dolaze
izaslanici iz Tesalije, te mu Duanova pomo vie nije neophodna. Graanski rat koji je osakatio
Vizantiju pruio je priliku Duanu da stvori veliku silu. Cela Makedonija se nalazila pod
njegovom vlau, sem Soluna. 25. septembra 1345. pada Ser, i ubrzo se proglaava za cara. Osim
krunisanja, za patrijarha postavlja Joanikija. Uz prisustvo bugarskog patrijarha Simeona,
ohridskog arhiepiskopa Nikole i predstavnika Svete Gore, patrijarh Joanikije je krunisao Duana
za cara na Vaskrs, 16. aprila 1346. u Skoplju. Februara 1347. Kantakuzin trijumfalno ulazi u
Carigrad kao Jovan VI. Duan sledee godine zaokruuje svoja osvajanja. Zbog pojave kuge, sa
suprugom Jelenom sklanja se na Atos 1347. i 1348. Te 1348. umire sevastokrator Jovan Aneo,
gospodar Epira i Tesalije. Duan zaposeda ove oblasti, do 1. novembra, i daje ih Preljubu
(Tesaliju) i Simeonu (Epir). Tako je car Duan stvorio veliko srpsko carstvo. U meuvremenu,
zaratio je sa Bosnom ali se morao povui jer je saznao da je Kantakuzin zaposeo Ber i Voden, te
da neki gradovi hoe i sami da se predaju. Brzo je pohitao na jug, gde je svratio do Dubrovnika,
novembra 1350. Ber je branio palman, voa 300 nemakih najamnika u carevoj slubi. Prodor
Grka zaustavio je Preljub kod Srbice. Stigavi na jug, Duan je brzo povratio izgubljeno,
prethodno se sastavi sa Kantakuzinom kod Soluna. U isto vreme, Kantakuzin je isposlovao da
vaseljenski patrijarh Kalist odlui srpskog cara i njegove arhijereje. Iste godine Duan je traio
brodove od Venecije za napad na Carigrad, ali ih nije dobio. Graanski rat ne samo da je uveo
Kantakuzina u grad, nego je uveo i Turke u evropsku istoriju. Kantakuzin je odluio da uz
pomo 20 000 Turaka pod zapovednitvom Sulejmana osigra vlast nad Solunom. S druge strane,
Jovan V je pozvao u pomo Srbe i Bugare. U bici kod Didimotike, pobedu su odnele nadmone
turske snage. Duan je umro 20. decembra 1355. u svojoj 48. godini, ne uspevi da osvoji
Carigrad. Nasledie ga sin Uro, koji nije uspeo da sauva ogromno Carstvo. Glavnu re vodie
velikai, a smru cara Uroa, 2./4. decembra 1371. godine, nestae i ono malo centralne vlasti.

XXX Graanski rat 70-ih godina XIV veka

U ratu 70-ih godina uestvovao je Jovan V i njegov sin Andronik IV. Andronik IV nije sluao
svog oca, odbio je da mu pomogne kad su ga Bugaru zadrali u Vidinu 1366. Zadravanje
svakako nije prolo bez znanja Jovanovog starijeg sina Andronika IV, koji je bio oenjen erkom
bugarskog cara. Tad mu je u pomo pritekao brat od ujaka, Amadeo Savojski. Zatim, kada je car
obeao Mleanima ostrvo Tenedos, Andronik IV je odbio da preda ostrvo jer su njegovi prijatelji
enovljani bili zainteresovani za to ostrvo. Jovan V se opet naao u tekom poloaju, ali mu je
pomogao mlai sin Manojlo, upravnik Soluna. Posle bitke na marici, 26. septembra 1371.,
Vizantija i Bugarska dospele su z vazalnu zavisnost od Osmanskog carstva. U prolee 1373. car
Jovan V je pratio sultana u jednom pohodu u Malu Aziju. Njegovo odsustvo iskoristio je
Andronik IV da ustane protiv svog oca, a isto je uinio i Muratov sin Saudi elebija. Murat je
brzo suzbio pobunu, oslepeo elebiju i traio od Jovana da uradi isto. Dok je elebija podlegao
ranama, kazna nad Andronikom IV i Jovanom VII bila je izvrena mnogo blae, tako da nisu u
potpunosti izgubili vid. Andronik IV je i dalje je mogao da obavlja dravne poslove, lien je
poloaja savladara i zatvoren, a njegovo mesto zauzeo je Manojlo, koji je 25. septembra 1373.
krunisan za savladara. Glavni kamen spoticanja izmeu oca i sina bilo je ostrvo Tenedos koje je
bilo zajedniki interes Mleana i enovljana. Da se ne bi desilo da Jovan V proda ostrvo
Mleanima, enovljani su izbavili Andronika IV i pomogli mu da pobegne u Galatu i stupi u
akciju protiv oca i brata. Nakon opsade od 32 dana, Andronik ulazi u Carigrad 12. avgusta 1376.
i zbacuje i zatvara oca i brata. Nekoliko dana kasnije predaje Tenedos enovi, a kako bi stekao
blagonaklonost Turaka predaje im Galipolj. enovljani ne uspevaj da osvoje Tenedos, koji je
ostao veran Jovanu V ve su ga oktobra 1376. okupirali Mleani. Jovan V i Manojlo uspevaju da
pobegnu iz zatvora uz pomo Mleana, a uz pomo Turaka da povrate presto. Turskom
potporom ulazu u Carigrad 1. jula 1379. i preuzimaju vlast, ali imaju vojne obaveze i danak
prema sultanu. Manojlo je morao svake godine dolaziti na Portu sa ugovorenim dankom i
pomonim trupama. Po povratku na presto, Jovan V morao je da prizna Andronika IV i njegovog
sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im ustupi Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos.
Ovo priznanje potvreno je ugovorom od 2. novembra 1382. ime je Carstvo podeljeno meu
lanovima carske porodice: u Carigradu je vladao Jovan V, gradove na Mramornom moru drao
je Andronik IV, vie zavisan od sultana nego od oca, Manojlo je ponovo preuzeo upravu nad
Solunom, a u Moreji je vladao od 1382. godine, kao despot od Mistre, trei carev sin Teodor.

XXXI Putovanja vizantijskih careva na Zapad u XIV i XV veku

Poslednjih godina postojanja Vizantijskog carstva, carevi su putovali na Zapad jer je trebalo
obezbediti pomo za odbranu od Turaka. 6. avgusta 1354. mletaki poslanik u Carigradu javio je
dudu Andriji Dandolu da su Vizantinci ugroeni od strane Turaka i enovljana, i da su spremni
da se pokore bilo kojoj sili: Mlecima, Srbima ili Ugarima.

Jovan V (1341. do 1391.)

Turci su stajali na pragu Trakije, i tada je car Jovan V pribegao starom sredstvu pregovaranja sa
Rimom, obeavajui crkvenu uniju. Posle neuspe Lionske unije, dolo je do zastanka od nekih
40 godina, tako da je Jovan V bio vrlo odluan u stvaranju unije. Godine 1355. poslao je u
Avinjon pismo u kojem moli papu da poalje galije i pomonu vojsku, zauzvrat obeavajui da
e u roku od est meseci prevesti svoje stanovnitvo u katolianstvo. Nije mogao to uiniti, jer je
opozicija u Vizantiji bila veoma snana. Dok je drava slabila, Crkva je utvrivala svoje
pozicije. Patrijarh Kalist otiao je Duanovoj udovici Jeleni u Ser, ali se iznenada razboleo i
umro, tako da je car bio opet prinuen na razgovor sa papom. Na Zapadu se spremao nov
krstaki rat, jer u jesen 1365. kree ekspedicija pod vostvom Petra Kiparskog, koja se meutim
zaputila u Egipat. Car je potom krenuo u prolee 1366. sa dvojicom svojih sinova u Ugarsku da
zatrai pomo od kralja Ludovika I. Nikad pre se car nije toliko ponizio da bi odao potovanje
drugom stranom vladaru. To je bio prvi put da neki vizantijski car ide u stranu zemlju kao
molilac za pomo, a ne vojskovoa. Poto nije uspeo, opet mu je unija predstavljala jedinu vrstu
pomoi. Na povratku iz Ugarske, Bugari su ga zadrali u Vidinu 1366. Carev sin Andronik IV
znao je za ovo, i iako je bio zet bugarskog cara, nije nita uinio po tom pitanju. Caru meutim
pomae brat od ujaka, Amadeo Savojski. Takoe, Amadeo sa malom armadom napada i osvaja
Galipolje od Turaka avgusta 1366. i vraa Vizantiji Mesemvriju i Sozopolj. Godine 1367. vodio
je i on pregovore sa carem, ali je za njega krstaki rat bio neodvojiv od unije. Posle ovih
pregovora Jovan V lino odlazi u Rim kod pape, tamo stie avgusta 1368. sa vie predstavnika
vizantijske crkve koji su traili sazivanje vaseljenskog sabora. Taj predlog je odbaen, crkva se
povukla, a Jovan V je preao u rimsku veru 1369. oktobra, i to je ostao njegov lini in. U
odnosima grke i rimske crkve nita se nije promenilo. Sve nade sa Zapada su propale, Jovan V
u prolee 1370. ide u Veneciju, ne traei vojnu, ve novanu pomo. Dogovoreno je da
Mlecima proda ostrvo Tened, a da e mu oni zauzvrat vratiti carski nakit, dati est neopremljenih
transportnih brodova i 25 hiljada dukata. Car je na njih zahtev isplatio 4 000 dukata avansno.
Meutim, carev sin Andronik IV koji je upravljao Vizantijom u carevom odsustvu, nije eleo da
se odrekne ostrva, koje je hteo da proda enovljanima. Cara je opet izdao stariji sin, a ovoga
puta mu je pomogao mlai sin Manojlo, upravnik Soluna. On je pohitao u Veneciju nosei neke
dragulje koje je mogao zaloiti. Jovan se napokon oktobra 1371. vraa u Carigrad.

Manojlo II (1391. do 1425.)

Posle bitke kod Nikopolja 1396. poloaj Vizantije je postao jo gori, pa su 1398. upuene molbe
ruskim knezovima da poalju pomo i neto milostinje hrianima u Carigradu. Manojlo II se za
pomo obratio papi, mletakom dudu, kraljevima Engleske, Francuske i Aragona. Sa svoje
strane, sin Andronika IV, Jovan VI eleo je da proda svoje prano na carsku krunu francuskom
kralju arlu VI. Nije mu mnogo bilo stalo do toga, pa je na Manojlov apel poslao hiljadu ljudi po
vostvom marala Busikoa. Ova mala vojska nije mogla pomoi u razraunavanju sa Turcima,
tako da je Manojlo II lino krenuo na Zapad da potrai pomo, na nagovor Busikoa. Izmirio se i
sa Jovanom VII, koji je preuzeo vlast u Manojlovom odsustvu. Krenuo je 1399. i posetio
Veneciju i druge italijanske gradove, potom Pariz, a odatle u London. Tu ga je primio Henri IV i
obeao pomo, nita manju od arla VI. Iz Londona je pismima hvalio prijatelju Hrisoloru
Henrija Engleskog, kako e podii vojsku i flotu i pomoi. Meutim, kako je vreme prolazilo, od
pomoi engleskog i francuskog kralja nije bilo nita. Splasnuo je i ar marala Busikoa, koji je
otiao da bude guverne enove 1401. U to vreme Jovan VII je vladao samovoljno Carigradom
uz sve veu zavisnost od sultana. Tada stie vest da je Bajazit zarobljen u bici kod Angore 1402.,
a potom i pogubljen. Vizantija je odahnula, barem na sledeih pedeset godina.

Jovan VIII (1425. do 1448.)

Na samrti Manojlo II je rekao sinu Jovanu VIII da se ne zavarava idejama o uniji, ali s obzirom
na bezizlazni poloaj, Jovan VIII pokuao je jo jednom. Pregovori su se vrteli u krug,
bezuspeno. Carevi su traili pomo, a obeavali uniju koju nisu mogli da nametnu svom narodu.
Sa druge strane, zapadnjaci su traili priznanje papske suprematije i obeavali pomo, koju nisu
mogli ni da obezbede rimokatolikim silama na Istoku. Bez obzira na neraspoloenje prema
uniji, postojala je struja u Vizantiji naklonjena uniji i na njenom elu bio je car Jovan VIII, koji
jo kao prestolonaslednik posle opsade Carigrada 1422. otiao na zapad da trai pomo. Godine
1431. poeli su pregovori o uniji. Pregovori su se otegli zbog sukoba pape Evgenija IV i
Bazelskog sabora, ali najzad je odlueno dase sazove sabor u Italiji na kojem e uestvovati i
sam car. Godine 1437. novembra car Jova VIII je krenuo na zapad, ostavivi brata Konstantina
kao regenta u Carigradu. Cara su pratili brat Dimitrije, patrijarh Josif, nekoliko mitropolita i
mnotvo episkopa i igumana. Stigao je u prolee 1438. u Feraru, gde je 9. aprila otvoren sabor.
Diskusije u Ferari, a potom i u Firenci dugo su trajale iako se konana odluka ve unapred znala.
Tek 6. jula 1439. u firentinskoj katedrali, kardinal Julijan ezarini i nikejski arhiepiskop
Visarion proglasili su na latinskom i grkom jeziku uniju. Dekret su potpisali svi izaslanici
vizantijskog poslanstva, osim Marka Evgenika koji je bio protiv unije. Vest da je potpisan
ugovor o uniji u Vizantiji je doekana sa ogromnim negodovanjem. Car, kao i Konstantin, nisu
bili ni za ni protiv unije, ali ako bi ta rtva omoguila dolazak krstaa i spas Carigrada, onda nije
bila uzaludna. Meutim, ova unija nije ni do ega dovela, a Carstvo se bliilo kraju svog
postojanja.

XXXII Vizantija - vazalna drava Osmanskog carstva

Turska pobeda na Marici, najvea i najsudbonosnija pre 1453. imala je za Vizantijsko carstvo
velike posledice. Slaba je uteha bila to je Manojlo, namesnik Soluna, upao na teritorije
poginulog despota Ugljee i privremeno zauzeo Ser novembra 1371. Posle Marike bitke,
Vizantija je pala u vazalni odnos prema Osmanskom carstvu i obavezala se na plaanje danka i
davanje vojne pomoi. U isto vreme osmanski suverenitet priznaje i Bugarska. U prolee 1373.
Jovan V prati sultana na pohodu u Malu Aziju, vrei svoje vazalne obaveze. Njegovo odsustvo
iz Carigrada iskoristio je njegov sin Andronik IV i preuzeo presto. Meutim, njegov ustanak, kao
i ustanak Saudi elebije bio je propao, i on je zatvoren. Uspeva da pobegne uz pomo
enovljana u Galatu i stupi u akciju protiv oca i brata, koji je u meuvremenu postao
prestolonaslednik. Nakon opsade od 32 dana, Andronik ulazi u Carigrad 12. avgusta 1376. i
zbacuje i zatvara oca i brata. Nekoliko dana kasnije predaje Tenedos enovi, a kako bi stekao
blagonaklonost Turaka predaje im Galipolj. enovljani ne uspevaj da osvoje Tenedos, koji je
ostao veran Jovanu V ve su ga oktobra 1376. okupirali Mleani. Jovan V i Manojlo uspevaju da
pobegnu iz zatvora uz pomo Mleana, a uz pomo Turaka da povrate presto. Turskom
potporom ulazu u Carigrad 1. jula 1379. i preuzimaju vlast, ali imaju vojne obaveze i danak
prema sultanu. Manojlo je morao svake godine dolaziti na Portu sa ugovorenim dankom i
pomonim trupama. Borba Osmanlija sa balkanskim narodima ulazila je u kritinu fazu. Srbi su
bili ti koji su mogli da prue najjai otpor, na elu sa knezom Lazarem, koji se suprotstavio
zajedno sa srpskim i bosanskim trupama 15. juna 1389. na Kosovu. Knez Lazar je zarobljen i
pogubljen po Bajazitovom nareenju. Poslednji jai otpor na Balkanu bio je slomljen. Kao i
bugarski i vizantijski carevi, srpski feudalci morali su slati sultanu vojsku i plaati danak. Posle
Kosovske bitke, Vizantija je u sve gorem poloaju. Bajazit je pustoio zemlju, a diktirao
Carigradu svoju volju. Uz Bajazitovu pomo, na presto dolazi Jovan VII, meutim ne vlada
dugo. Manojlo uspeva 17. septembra da ue u Carigrad i vrati presto ocu i sebi. U Carigradu
carsku krunu mogao je nositi samo onaj koji je bio spreman biti potinjen sultanovoj volji, i dok
je Jovan V prividno vladao u Carigradu, Manojlo je bio posluan vladar na osmanskom dvoru.
On i Jovan V pruali su podrku Muratu u ratu sa Selducima, a sad je Manojlo pratio Bajazita
na njegovom pohodu u Filadelfiju i da sa vizantijskim trupama pomogne Turcima u osvajanju
poslednjeg vizantijskog uporita u Maloj Aziji. 16. februara 1391. umire Jovan V, Manojlo hita u
Carigrad kako bi preuzeo presto od svo vlastoljubivog sinovca Jovana VII. Carigrad je sad, uz
Morejsku despotovinu, sainjavao celo Carstvo, iako je i sam bio u bednom stanju. Bajazit
poziva svoje balkanske vazale na sastanak u Seru, u zimu 1393/4, gde nagovetava politiku
otvorenog neprijateljstva. Pozivu su se odazvali Manojlo II, Jovan II, Stefan Lazarevi,
Konstantin Draga i drugi. U poetku je sve hteo da ih pogubi, ali se predomislio. Posle toga
poela je blokada Carigrada, Moreja je bila izloena turskim upadima. Pritisak na Vizantiju e
popustiti 1402. kad je Timur 28. jula kod Angore naneo Turcima straan poraz. Sam Bajazit pao
je u zarobljenitvo, gde je i umro. Timurov upad u Aziju produio je Vizantiji ivot na jo pola
veka. U Osmanskom carstvu izbijaju nemiri, Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je sa
Vizantijom kojim je ona osloboena vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da im plaa
danak. Dobila je Solun i gradove na Mrmornom moru. Meutim, kad je Sulejman 1411.
podlegao Musi, Vizantiji je zapretila opasnost poto je Musa krenuo u obraun sa Sulejmanovim
saveznicima, pa je ak i opseo Carigrad. Konanu pobedu u ovom bratoubilakom rato odneo je
Mehmed I koji je 1413. savladao Musu i preuzeo vlast. Mehmed I drao se sporazuma sa
Vizantijom i sve snage posvetio obnovi drave. Vizantija se tada uzdala u prijateljstvo novog
sultana, Manojlo je otiao iz Carigrada, due vreme boravio u Solunu, a zatim u prolee 1415.
krenuo ka Peloponezu. Dok je vizantijski centar opadao, u despotovini Mistre ivot je bujao.
Predah Vizantije prekinut je smru Mehmeda I i dolaskom na presto njegovog sina Murata II.
Novi sultan vraa se Bajazitovoj agrsivnoj politici, Jovan VIII biva krunisan za oevog savladara
i pokuavao je da protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu, koji je obeao da e nagraditi
Vizantiju ako doe na vlast. Meutim, samo je navukao gnev sultana koji je suzbio pretendenta
Mustafu i krenuo na Carigrad 8. juna 1422. kada je poela opsada. Grad je odolevao, a kada je
protiv Murata II ustao njegov brat Mustafa, morao je da se povue. Odluujui udarac pada
tridesetak godina kasnije, ali je opsadom iz 1422. poeo poslednji in vizantijske tragedije.
Uspeli su da sklope mir sa Muratom II, poto su opet pristali da plaaju danak 1424. Na taj
nain, Vizantija se vraa u vazalni odnos kog se privremeno oslobodila nakon bitke kod Angore.

XXXIII Pad Carigrada 1453. godine

Kao dodatna literatura.

Rasprave
Beograd u XII veku - Tvrdjava - grad - polis, Zbornik radova Vizantolokog
instituta, Jovanka Kali

Vladar je svakako centralna linost. O Beogradu piu grki i latinski pisci XII veka i poznijih
epoha. Piu razliiti ljudi: Beograd u XII veku bio je veliki grad. U grkim izvorima se navodi
kao polis, a najznaajniji je Jovan Kinam koji 1165. godine boravi u Beogradu. Uvek ga naziva
polisom. Pominje ga samostalno, ali i pod pojmom podunavski gradovi koji tada oznaava
vizantijske gradove na Dunavu. Ne naziva ga tvravom. Pored Beograda u polise ubraja Ni,
Branievo Dok manje gradove naziva tvravom kao npr. Zemun. Polis je njemu utvreni grad
sa naseljem unutar i van njega. 1189. za vreme Fridriha Barbarose nazivan je civitas, grad sa
razvijenim gradskim naseljem, sadri i tvravu, ali se pominje i arh kao sedite vizantijskog
zapovednika grada. Kastel malih dimenzija (136x60m) u Beogradu je samo manje utvrenje u
okviru veeg utvrenog prostora vizantijske epohe. Anonimni Opis puta u svetu zemlju pie o
Beogradu kao naprednom i bogatom gradu. Arapski pisac Idrisi u delu Geografija kae da je
grad u razvitku i pun ljudi i crkava. Beograd je bio pun raznovrsnog naroda. Beograd otvoreni
grad. Naselje se razvijalo na antikom Singidunumu, unutar bedema nekadanjeg rimskog
vojnog logora. Oko grada gradska zemlja ili gradski metoh kako se nazivala u Vizantiji.
Nalaze se imanja gradjana, posedi crkava. Bilo je od 3 do 5km oko grada. Crkva ima veliku
ulogu. Pravoslavlje ima dugu tradiciju. Prilike XI I XII veka, crkvena reforma cara Vasilija II
1019-1020. Tada beogradska eparhija postaje deo grke Ohridske arhiepiskopije. Kao da tu
poinje grka zemlja. Ovom reformom je eparhiji namenio vanu ulogu i maksimalan broj
svetenika (40). O beogradskoj episkopiji XI I XII veka pie ohridski arhiepiskop Teofilakt 1108.
u svojim pismima. 1142. Branievo i Beograd potpadaju pod jurisdikciju Carigradske
patrijarije. Savremenik cara Jovana II Komnina je zapisao da su svi priobalni gradovi uz Dunav
pod carigradskim tronom.

Dimitrije Kidon o Kosovskom boju, Zbornik radova Vizantolokog instituta 13

(1971), Sima irkovi
Dimitrije Kidon, vizantijski humanistiki pisac, dravnik i teolog, odavno je privlaio panju
istraivaa srednjovekovne srpske istorije. Prvo ga je osetio ruski slavista Viktor Ivanovi
Grigorovi. On je prvi po Konstantinu Jireeku istakao govore Kidona. Panju je skrenuo i
Nikola Radoji u poznatoj studiji o grkim izvorima za Kosovsku bitku. Nije prikazao kao izvor
o boju ve je pretresao do tada poznate podatke ovoga pisca da bi istakao njegov stav prema
Srbima i pravoslavnim Slovenima. Kidon je odbijao pomisao na savez sa Srbima, Bugarima,
Rusima i traio je pomo na zapadu. U svojim shvatanjima ostajao je usamljen jer zajednika
mrnja prema Turcima i nepoverenje prema zapadu koji je naturao uniju, upuivali su preteni
deo Vizantinaca na izmirenje i saradnju sa ugroenim pravoslavnim susedima. To dolazi u
prikazima Kosovske bitke. Belgijski vizantolog A. Gregoar sa posebnim prilogom o vizantijskoj
strani o boju. U ispravljenom obliku on poziva na radost to je Tribal (Srbin) u svojoj nesrei
unitio neprijatelja. Srpska pobeda nad Turcima kod Bilee 27. avgusta 1388. Traei ovu bitku
nailazi o govorima Kosovske bitke. Kidon je poslanicu iz Carigrada poslao Manojlu II Paleologu
koji je bio izgnanik na Lemnu.
Pismo:

Prokletnik silan prema Bogu, drzak prema svima, sada nestade i pogibe. Stanje se nee
promeniti. Ni kada bi svi Turci pomrli uveren sam da Romeji ne bi poeli pametnije da ive.
Istraujui to nikada neemo doi do kraja sve dok ostavivi druge, sami sebe ne ponemo
okrivljavati.

U prokletniku se prepoznaje Murat I i na taj nain pismo se vezuje za Kosovski boj. Ali o boju
ne prua nikakve pojedinosti ali prenosi opta miljenja i raspoloenje u vreme bitke. Svedoi o
neravnomernoj vojnoj sili i da srpski kneevi nisu ravnopravni sa Turcima. Obavetava i posle
bitke. Govori o Romejima, i primeuje da pogibija Murata I donosi krizu za Tursku. Od toga bi
prirodno bilo da Romeji ivnu i iskoriste to, ali ipak oni to ne rade jer i oni sami ravo
razmiljaju i zbog aluzija na podeljenost i zavaenost u vrhu Carstva (Romejima ne bi pomoglo
ni da svi Turci pomru). U pismu nema znaaja i dokaza da su Turci trijumfovali na Kosovu. To
zapaanje ima znaaj za nae razmatranje pisma br. 398 koje je isto vezano za Srbe. I ovo je
upueno Manojlu II Paleologu u vreme zatoenistva u Lemnu. Datovano u leto 1388. Kidon
jadikuje to je car Manojlo II Paleolog savladar Jovanu V zatoen, a trebao bi biti u prestonici i
da se raduje to je spasitelj toliku milost podario hrianima i da radi na proterivanju Turaka I
da svi o tome govore. I tako tvoja odustnost sada nama pomrauje radost zbog pobede nad
neprijateljem. Pisma se datuje u vreme progonstva Manojla II, znai od 1387-1389. Belee i
neku hriansku pobedu i u jednom dubrovakom letopisu se nalazi zapis koji belei da su 28.
avgusta Turci potueni u Bosni kod Bilee. Lenerc je datovao pismo malo pre 28.08.1388. Ovo
pismo dolazi nakon pisma gde se govori o smrti Murata I, moe se rei da je pismo pronaeno u
slobodnim listovima pa da se moe datovati kada i druga pisma i da izdava smatra da pobeda
Vlatka Vukovia predstavlja dovoljno jak razlog da promeni hronologiju i da pismo 398 stavi pre
pisma 396. Sve je ovo pod znakom pitanja jer je bitka kod Bilee lokalni okraj, jer nije
uestvovala itava turska vojska niti je bila predvoena Muratom I. I da je toliko zvuno dola
do Carigrada, teko je misliti da je probudila toliku nadu i optimizam za akciju protiv Turaka,
tako da se deavanja kod Bilee ne poklapaju sa uzbuenjima u Carigradu. Pismo 398. dolazi
posle 396. i u njemu prenosi raspoloenja posle pogibije Murata I. Morala je biti bliska Lenercu
ali je odbacivana zbog toga to je u suprotnosti sa onim to se zna o Kosovskom boju.
Prof. Mihajlo Dini: Svi govore o hrianskoj pobedi ili su neodreenog mijenja, ali nikako da
su Turci pobedili. O hrianskoj pobedi govori pismo Tvrtka trogirskoj optini datirano u 20.
oktobar 1389., kao i beleka francuskog viteza Filipa Mezijera nastala pre oktobra 1389.; takodje
saznajemo i iz mletakog uputstva od 28. jula 1389. Nepovoljan ishod po Turke beleio je i ruski
putopisac akona Ignjat, 12 dana posle boja. Kada se uzmu drugi savremeni izvori, Kidonovo
pismo 398. verovatno vezano za Kosovski boj datuje se za jul - avgust 1389. Mnogi su,
neznajui dalji splet, smatrali da su Turci pretrpeli poraz. Kidonov glas je znaajniji zbog toga
to prenosi raspoloenje carigradske sredine i otkriva njihov stav prema Kosovskoj bici.