- - '11

UVOD

Vrlo je malo retrospektivnih pregleda posveenih

istoriji etnoloke misli. U ovom delu nastojimo da pre-
doimo sintezu istraivanja ostvarenih na tom podru-
ju. No, hteli bismo da skrenemo panju na tri take:
- Granica izmeu istorijske analize i analize sa-
vremene situacije mora biti proizvoljna: izdava i
autori sloili su se da je postave u 1930. godinu, oi-
gledno ne pridajui tom datumu nikakav poseban
znaaj. Meutim, mogue je identifikovati jednu ja-
snu vododelnicu: posle 1930. godine etnologija me-
nja svoj metod, obojenost i - udes. Ona se diferenci-
ra, profesionalizuje, postaje nauna, primenjena;
snabdeva se sve pouzdanijim tehnikama, pristupa
univerzitetu. Ali, pre toga, postoji itava jedna istori-
ja ideje o promenljivosti oveka u prostoru i vreme-
nu, jedan razvoj pojma drugosti, prelazak s egzoti-
zma na humanizam. ak i pre Herodota, "oca etno-
grafije", bilo je radova etnografske vrste.
- Naglasak emo staviti na tradicionalni sadraj
etnologije koji se, sve do skorijeg doba, odnosio pre
svega na civilizacije bez pisma, jer su "napredne civili-
zacije" bile predmet posebnih disciplina i orijentali-
stikih nauka: islamologije, indijanistike, sinologije. 1
U irem znaenju rei, etnologija integrie svoja speci-

1 Isto tako, ovde neemo moi da se bavimo "arhainim"

drutvima koja ive u okviru tih kulturnih oblasti (upor. J.

Filliozat ,Bull. Ec.fr. Extr.-Orient, t. 43,1, 1966, str. 1-3).
5
jaiizovana istraivanja, pa bi jedan potpuni prikaz
morao da naznai najbitnije linije njihovog istorij-
skog obrazovanja. No, budui da se druga dela u I poglavlje
ovoj istoj kolekciji dotiu tih problema, ovde smo
ocrtali istoriju opte etnologije. PRETHODNICI
- U istom idejnom sklopu, podsetiemo da je de-
finicija etnologije pretrpela duboke promene. Izgle-
da da danas, priznata kao nauka o zajednicama
Re etnologija skovana je 1787, a re etnografija je
(grupama rukovodenim tradicionalistikim motivaci-
nastala malo kasnije: ona potie iz 1810. godine. Ova
jama), ona bolje usklauje svoje odnose sa sociolo-
dva izraza imala su znaenja prilino razliita od onih
gijom, tom sestrinskom disiplinom, naukom o ko-
koja im se danas pridaju. No, raanje etnoloke misli
lektivitetima (grupama rukovoenim racionalisti-
u mnogome prethodi nastanku specifine terminolo-
kim motivacijama). Na retrospektivni pregled usvaja
gije. Istorija saznanja o oveku, s gledita koje nas za-
tradicionalno znaenje pojma etnologija - u njego-
nima, mora najpre ocrtati napredak u sticanju svesti o
vim razliitim varijacijama ili nijansama - i usmerava
egzotinim drutvima. No, takvo izuavanje ne bi iscr-
se na vanevropska predindustrijska drutva. U svom
pelo sadraj etnolokog istraivanja i bilo bi metodo-
proirenom obliku, folklor danas ini integralni deo
loki nedovoljno s obzirom na domaaj koji se danas
etnolokog istraivanja, ali podseanje na njegov
pridaje etnolokom tumaenju. Stoga e biti neop-
istorijski razvoj premauje okvir ove knjige.
hodno obeleiti etape jednog ireg razvoja: istorija et-
noloke misli je zapravo istorija ideje o promenljivosti
oveka u prostoru i vremenu. Pokuaemo da skicira-
mo neizbene oblike primicanja toj ideji, koja je danas
diverzifikovana i razvijena u jednoj obuhvatnijoj defi-
niciji (upor. str. 109 i dalje).

I. - Antika
Herodotova vizija obuhvata iroku perspektivu:
besumnje, i Herodot je ljubitelj neobinih injenica,
ali on prikuplja samo ono to je strano. Nije na odmet
podsetiti da je njegovo delo etnografsko bar onoliko
koliko je istorijsko; sam je hteo da ono bude takvo. Na
udan se nain iskrivljuje smisao rei kada se naslov
koji mu je Herodot odabrao prevodi kao "istorija";
mnoina koju je on upotrebio znaila je tada upravo
6
7
"ankete" (anketa koju sprovodi svedok koji izvelava o
onome to je sam video i uo u toku svojih istraiva-
nja). Vidimo da je taj postupak blii etnografskoj anke-
ti negoli istorijskoj rekonstrukciji. Herodot je izradio
panoramu Ijudskog sveta u V veku pre nae ere, koji
mu je bio dostupan za njegovih putovanja. 2 Poznato je
da je on dosta putovao, ali nipoto nije bio obian zna-
tieljnik. Cesto se trudio da stvari osmotri s onu stra-
nu privida; sam je sprovodio anketu i na taj nain
anticipirao etnoloki intervju.
Rasute u hiljadama dokumenata koji jo nisu u tom pogledu
sasvim istraeni, mogue je otkriti brojne etnoloke zabeleke.
Ako neposredna analiza drevnih drutava nije mogua, raspola-
emo bar opisima koji su nam o njima ostavljeni u istorijskim, fi-
lozofskim, prirodno-istorijskim, geografskim delima, priama i
legendama, a o mitovima da i ne govorimo. Na taj nain prene-
seni podaci esto su izoblieni, ali mnogi od njih su od velike
vrednosti. Pisac se esto zadovoljavao iznoenjem kakve inje-
nice iji smisao ni znaenje nije shvatao. U tom pogledu, ak i
najbeznaajnije zabeleke mogu biti najznaajnije. Tako, prvo
pominjanje u istoriji "trenutaka obredne razuzdanosti" koja na-
stupa posle smrti poglavice - to je modalitet jedne univerzalne
kulturne teme, naime inverznih struktura - nalazimo u jednom
kratkom odlomku kod Seksta Empirika, koji izvetava o jednom
obiaju Persijanaca (navedenom i kod Herodota), a po kojem,
pet dana po smrti kralja, nijedan zakon nije bio na snazi; vreme
se zaustavljalo, nastupao je trenutak upranjenosti poretka i
vlasti.
Iako klasina antika nije u vidu imala etnoloku nauku, nje-
ni S'i pisci ipak prikupili dovoljno dokumenata da bi se mogla
saini jedna istinska "etnologija antikih drutava". Medusob-
no poreenje i reinterpretacija brojnih podataka u mnogim
e takama obnoviti nae poznavanje civilizacije ija etnolo-
ka analiza jo nije obavljena.
1 Upor. npr. A. de Selincourt, I. 'univers d'IIerodote, Galli-
mard, 1966.
II. - Srednji vek i renesansa
Srednjovekovna misao, koju odlikuje prezir pre-
ma iskustvu, fetiizam argumenta oslonjenog na
autoritet, kao i netrpeljiva verska stanovita, nikako
nije mogla da se otvori prema ekumenskom humani-
zmu. Naprotiv, rado je prihvatala mit i legendu. Na
izvestan nain blokirana svojim postulatima i predra-
sudama, ona nije iskoristila stvarne mogunosti koje
su joj pruali odnosi s vanevropskim svetovima. Sto-
ga je, ukupno uzev, njen bilans bio vrlo siromaan.
Teratoloka tema, koja se javlja gotovo posvuda,
izvodi na scenu neku vrstu ljudske faune (ljudi-psi,
repati ljudi, bezglava stvorenja, patuljci, itd.). Obez-
vredivanje crnih rasa koje se stalno susree samo je
drugi nain ispoljavanja one zaokupljenosti brigom
da se Ijudskost zadri u strogo odredenim granica-
ma. Poznato je da se dugo raspravljalo o postojanju
due kod Afrikanaca i Indijanaca. U stvari, ta terato-
loka tema dobro ilustruje srednjovekovnu misao:
ljudski svet svesti u granice hrianstva i naroda koje
ono poznaje (pre svega, Jevreja i "muhamedanaca"),
a sve rase koje tu ne spadaju svrstati u zoologiju.
Sjajan izuzetak koji je u XIII veku u tom pogledu
unelo svedoanstvo Marka Pola nije u pomenutoj
shemi nita promenilo, utoliko pre to su se priku-
pljeni dokumenti smatrali bajkama, duhovitim koli-
ko i smelim. Marko Polo je svoju Knjigu o udesima
diktirao po povratku s gotovo dvadeset i pet godina
dugog boravka na Dalekom Istoku, medu mongol-
skim kanovima. Njegov opis, objavljen 1477. godine,
katkad izgleda kao etnografski izvetaj koji po znaa-
ju u mnogome prevazilazi opise njegovih prethodni-
ka, Plan-Karpina i Rabruka.
9
 Poznavanje egzotinog oveka u istonjakim dru-
tvima postavlja probleme iji znaaj tek poinje da se
uvia: uskoro e morati da se napie jedna istorija te
vanevropske etnologije. Sva dela posveena pozna-
vanju oveka su dosad zanemarivala ove iundamental-
ne aspekte pomenutog pitanja. Ovde moemo samo
da naznaimo mogua poglavlja te nepriznate istorije:
vizantijski dokumenti (Prokopije, Konstantin Porfiro-
genet); hronike i seanja arapskih, persijskih i indij-
skih erudita (doprinos arapskih putopisaca poput E1
Idrizija, Ibn Batute, Ali Birunija je u tom pogledu ne-
zamenljiv izvor); kineski radovi (s kojima tek poinje-
mo da se upoznajemo: pored izvetaja budistikih ka-
ludera Mijuan Canga iJi Cinga, postoji itava jedna jo
neiskoriena literatura).
Svojom Prolegomenom i Istorijom Barbara, Ibn Haldun
predstavlja autentinog prethodnika etnologije. On ne samo
to daje precizan opis tehnika i naina ivota, nego je i prvi iz-
loio glavne crte "klimatske teorije". On ume da sumnja, pa
izgleda da je bio jedini autor koji je injenice znao da podvr-
gava promiljenoj kritici.
Koliko je srednji vek bio malo sklon da se otvori prema
"drugaijem" oveku, toliko je renesansa bila naklonjena ta-
kvom poduhvatu. U tom ogromnom dovoenju u pitanje svi-
ju stvari, egzotini narodi su igrali nezanemarljivu ulogu.
"Velika otkria" i putovanja dovela su do identifikacije druta-
va ije se postojanje dotad nije ni slutilo: narodi Okeanije,
Australijanci, ameriki Indijanci. Uzdrmane su bile uvreene
ide'e, a izvestan broj tradicionalnih shvatanja morao je da bu-
de revidiran. Bilo je sve tee nove narode uklapati u okvir kla-
sinih shema. Izvetaji s putovanja poinju da pribavljaju sve
veuzalihu dokumenata: pomenimo samo izvetaje ana Fon-
tenoa (koji pokuava da izloi prvu klasifikaciju indijanskih
plemena), Vilganjona, Zana de Lerija, portugalskih i panskih
hroniara kao to su Sahagun, Las Kazas, itd. Kompilatori se
uputaju u sistematizacije, poput Andre Tevea, "kraljevskog
kosmografa" (koji je u isti mah bio i organizator egzotinih
10
kolekcija u Luvru). Poev od sredine XVI veka zapoinje obja-
vljivanje "velikih putopisa" (Ramuzio, De Bri, Volter Rali). Ne
samo to Zapad izlazi u susret novim svetovima, nego i "do-
moroci" ili "uroenici" iz Amerike ili Okeanije bivaju dovoe-
ni u Evropu. Prikazuju ih, na primer, povodom razliitih pra-
znika ili krunidbenih parada, Otkrie tih udaljenih pripadnika
ljudskog roda pobudilo je raanje idejnih struja koje su se
razvijale u oprenim smerovima. S jedne strane, jedan deo
javnog mnjenja i dalje je "divljim" (silva) plemenima odbijao
astan nazivljudskih bia, pa otuda slede dve posledice: najpre,
pokuaj da se ta aberantna drutva poveu s Otkrovenjem sadr-
anim u Svetom pismu (izgubljena plemena Izrailja, potomci
Hama, "narodi prokleti i od Boga naputeni"); potom, pribega-
vanje jednoj naoko mahnitoj mitologiji koja se oslanja na
srednjovekovnu teratologiju. Nasuprot tome se, s druge stra-
ne, raaju brojne bilo filozofske, bilo mitoloke teme koje si-
stematski valorizuju egzotina drutva: takozvana teorija o
"dobrom divljaku" predstavlja ih kao ljude zatiene od mana
civilizacije i na udesan nain opstale u "prirodnom stanju"
(upor. izraz uroenici), naime kao ljude koji staroj Evropi
mogu doneti pouku. ak e se pomiljati - a da se ozbiljnost
takve teze i ne shvata - da su divljaci moda bili poteeni pr-
vobitnog greha. S tim povezane teme vrela mladosti, Eldora-
da, zlatnog doba sauvanog u tim ponovo pronaenim ze-
maljskim rajevima, spadaju u isti nain razmiljanja.
III. - Sedamnaesti i osamnaesti vek
1. Od klasicizma do egzotizma. - Pozivanje na
klasinu antiku ostaje intelektualna konstanta XVII ve-
ka. Novi dokumenti koje donose putopisci bivaju na
taj nain protumaeni s obzirom na veliku lekciju an-
tikog humanizma. Ali samo to pozivanje doputalo je
ve prvo poredenje i situiranje ljudskih drutava: za-
poelo se eljom da se istorijska antika objasni savre-
menim "starinama", i obratno. Od tog situiranja dru-
gaijih drutava do dovoenja u pitanje evropskih
drutava bio je samo jedan korak: preduzee ga Vek
filozofa.
11
 Pa ipak, XVII vek se na zadovoljava pukom znati-
eljom ve poinje da razmilja o novim iskustvima
koja mu pristiu iz prekomorskih zemalja.
Putopisni izvetaji otkrivaju postojanje sve brojnijih i ra-
znovrsnijih drutava. Mnoga od njih opisuju misionari (oevi
Devre, Di Tertr, Pelpra; pripovest oca Dabelvila je naroito
podrobna i zanimljiva). Fransoa Bernije postavlja osnove ori-
jentalizma (i skicira tipologiju razliitih ljudskih rasa). Pod iz-
govorom da posmatraju "naravi i obiaje" uroenika, Laontan
i Lekarbo kritikuju evropska drutva i na taj nain najavljuju
antikolonijalizam.
U toj komparativistikoj perspektivi, sistematski se uspo-
stavljaju kultume paralele s jedinim drutvima koja eruditi
dobro poznaju: s grkim i rimskim, kao i jevrejskim dru-
tvom. U toku XVII veka, tim predmetom bavie se vie dese-
tina dela. 3
Tradicionalne predrasude opstaju i dalje, igrajui na dve
karte na koje smo ukazali: obezvreivanje (odsad manjinsko),
nasuprot rusoistikom afirmisanju "naivne" (= prirodne) i-
stote dobrih divljaka.
No, u vie radova mogue je identifikovati jednu vrstu upo-
redne antropologije - dakako, ne jo pod tim nazivom - koja
je orijentisana u vrlo razliitim pravcima: otac Sagar nedvo-
smisleno izlae sutinu klimatske teorije koju e Monteskje pre-
uzeti i proslaviti. U svojoj Teologiji neznaboaca i hrian-
skojfiziologiji, Isak Vosius anticipira ono to e se kasnije raz-
viti u istoriju religija. U svojoj Istoriji uda, Fontnel analizira
znaenje mitova i najavljuje uporednu mitologiju. Belov Isto-
rijski i kritiki renik, jedna od Volterovih omiljenih knjiga,
dospeva ve do relativizma i preduzima situiranje razliitih
oblika morala.
Kao to se vidi, egzotizam se ve uobliava u novi humani-
zam koji se oslobaa antikog naslea. Ali, prevodei izuava-
nje oveka s literarnog, subjektivnog i deskriptivnog plana na
nauni, tek e XVIII vek doista doi do prve vizije antropolo-
gije-
3 Upor. npr. La Crequiniere, Conformite des coutumes des
Indiens orientaux avec celles desjuifs et des autrespeuples de
l'Antiquite.
12
2. Doprinos XVIII veka: rana antropologija. -
Ovo rano antropoloko tumaenje duguje se u isti
mah putopiscima, "filozofima" i prirodnjacima, u tri
komplementarna podruja.
A) Putopisci i komparatisti. - Otvaranje zapadnog
sveta prema prekomorskim oblastima poprima uni-
verzalnu dimenziju: polje saznanja o egzotinom o-
veku proiruje se na sve kontinente. Ovde ne moe-
mo podseati na istoriju kontakata koji su na taj na-
in uspostavljeni s "tuim" populacijama. Dovoljno
je piisetiti se otkria Okeanije (Kuk, Forster, Parkin-
son, La Peruz, Rogoven, Vankuver), prva istraivanja
Afrike koja su obavili Skotlanani D. Brjus i Mango
Park, Niburova putovanja po Arabiji, misije po Isto-
ku i Americi. Na osnovu dokumenata koja su priku-
pili istraivai i putopisci mogue bi bilo izgraditi i-
tavu jednu "retrospektivnu" etnologiju. Meu kompi-
lacijama i "optim istorijama" koje se tada pojavljuju
panju treba skrenuti na sinteze Prevoa i predsedni-
ka De Brosa.
Oni se vie ne ograniavaju na prikaz dokumenta ve se
uputaju i u prve pokuaje njegovog tumaenja. Otuda itav
jedan intelektualni napor koji polazi od filozofskog putopisa
da bi dospeo do uporedne antropologije. Uustracije kulturnih
paralela pruaju Demenijeov Duh navika i obiaja razliitih
naroda, Lafitoove Naravi amerikih divljaka uporeenje s
naravima prvobitnih vremena, te Gogeovo delo O poreklu
zakona, umetnosti i nauka i o njihovom napretku kod drev-
nih naroda. To komparatistiko istraivanje rado uzima za
predmet religijska verovanja,"' pa je mogue da su na slobod-
no miljenje i razvoj filozofije neposredno uticali egzotini
4 Upor. opat Bergier, L 'origine des dieux dupaganisme-, P.
Brunet, Parallele des religions, u pet tomova; J.-F. de Lacroix,
Dictionnaire historique des cultes religieux.
13
dokumenti, ak i kada su bivali prikupljani s apologetskim na-
merama.
Razmiljanje o egzotinom oveku postaje sve kritikije i
smera da otuda izvede pouke valjane i za zapadnjakog ove-
ka. U tom je pogledu najvie odjeka imalo delo Filozofska i
politika istorija naseljavanja i trgovanja Evropljana u dve-
ma Indijama, koje predstavlja jednu od osnova antikolonija-
listike misli. Njegov autor, opat Renal, bio je kabinetski na-
unik neobino otvorena duha. On se upinje da opie blago-
deti "prirodnog stanja" koje suprotstavlja "stanju civilizacije",
sve priznajui da je tehniki razvoj neizbean, te uzdravajui
se da prvo pretpostavi drugom. Ali, on namerava da revalori-
zuje "divljake": "Ono to e ljudi koji ive p o d uticajem asti
te verskih i graanskih zakona poiniti a da ne pocrvene, di-
vljak osloboen bilo kakve prinude nee uiniti", kae Renal, pa
dodaje: "...Jednajeredovoljnadabi se okonao taj veliki pro-
ces [prelaska izmeu dva stanja], Upitajte civilizovanog ove-
ka da li je srean, a divljaka da li je nesrean. Ako vam obojica
odgovore odreno, razgovor je zavren... Ne u dubini uma
ve usred uljuenih drutava uimo da oveka preziremo i da
od njega zaziremo". On insistira da je kultura na putu da po-
stane udovina i s ovekom nesamerljiva. Neke od tih napo-
mena zvue neobino moderno: "ovek je besumnje stvoren
za drutvo. To dokazuju njegova slabost i njegove potrebe. Ali
drutva s dvadeset ili trideset miliona Ijudi, gradovi s etiri ili
pet stotina hiljada dua - udovita su u prirodi". Daleko smo
ovde od srednjovekovnih verovanja: teratoloki element vie
se ne pronalazi u krilu egzotinih ve, naprotiv, u krilu mo-
dernih drutava. Lako je videti koliki je put prevaljen.
B) Filozofi i prirodnjaci. - Zahvaljujui tome to
su shvatili promenljivost drutava pod uticajem sre-
dine, te - prihvatajui uveliko podatke iz egzotinih
krajeva - ljudski rod ve pojmili ire doli kao svet
"belog, hrianskog i civilizovanog" oveka, fiiozofi
su besumnje istinski tvorci nauka o oveku.
Na prelomu izmeu XVII i XVIII veka nastaje jed-
no originalno delo koje iskorauje ispred svoga vre-
mena: re je o delu Kantemira (1673-1723), princa
14
od Moldavije, obdarenog enciklopedijskim, filozof-
skim i istoriarskim duhom. Njegova dela Descriptio
Moldavie (1716) i Collectanea orientalia (1722)
svedoe o neobinom daru posmatraa pripomog-
nutom kritikom voljom, zahvaljujui kojem se on
moe smatrati prethodnikom etnopsihologije i pri-
menjene etnologije.
Doprinosi filozofa su nejednakog domaaja. Ako
je Monteskje preuzeo i produbio klimatsku teoriju, te
ako Duh zakona dobro ilustruje determinizam dru-
tvenog ponaanja, njegova Persijska pisma su liena
etnolokog znaaja. Didroov Dodatak Bugenvilovom
putopisu je satirini pamflet i antikolonijalistiki do-
kument. Ovde nas pre svega zanimaju Ruso i Volter,
ti nerazdvojni neprijatelji. Ruso ostaje genijalni pret-
hodnik iji je doprinos onako snano podvukao
Klod Levi-Stros. On preobraava tezu o dobrom di-
vljaku, ispremeta uvreene ideje u svojoj pristrasnoj
shemi izloenoj u delu O poreklu i osnovama nejed-
nakosti meu Ijudima. U Drutvenom ugovoru re-
konstruie osnove ivota u drutvu, s tim to i u tom
delu (mada se to nije u dovoljnoj meri uvialo) pre-
uzima i uznosi ideje izraene pre njega. U stvari, taj
protestant dosta toga duguje jezuitima. Podraavao
je radove oca Bifijera, koji je razvio apologiju domo-
rodaca i prvi progovorio - ne poiva li u tome pore-
klo izraza koji je postao slavan? - o "izriitom ili pre-
utnom ugovoru sklopljenom izmeu svih ljudi".
Kod Voltera nalazimo antikolonijalizam, ali odmeren, jer
iako osuuje zloupotrebe, on smatra da ta zaostala drutva
treba civilizovati u skladu s primerom koji pruaju jezuiti, na
koje se i poziva. Volteru treba odati priznanje i na tome to je
zapodenuo borbu protiv pojma divljatva koji se preko mere
primenjivao na narode koji su - skretao je panju - zacelo
manje divlji od nekih evropskih naroda, pa i manje divlji (u
15
emu se pokazuju aristokratska shvatanja tog filozofa) od na-
rodnih masa koje bez roptanja podnose sluganstvo u kojem
ih dre njihovi upravljai. No, Volterov doprinos je znaajan
pre svega na planu uporedne kulturne istorije: u Ogledu o
naravima (1756), on se nairoko koristi etnografskim doku-
mentima koji bivaju razraeni u pokuaju sistematizacije. On
izlae klasifikacije - besumnje, pomalo odve kategorine, ali
zamiljene u duhu kulturnog relativizma i objektivnosti. Vol-
ter je 1765. godine prvi upotrebio izraz "filozofija istorije". Ja-
vljanje pojmova razvoja i progresa u XVIII veku se velikim de-
lom duguje volterovskom razmiljanju, oslonjenom na preko-
morska dokumenta. "Jasno je", pie P. Mersije (str. 28),' "zato
ga G. Klemm [jedan od prvih klasika etnologije, upor. str. 32]
smatra jednim od prvih antropologa... pripisujui mu prvo
znaajno razmiljanje o pojmu kulture".
U takav nain gledanja uklapa se itav niz dela - ve-
inom neobino znaajnih, manjim delom skromnijih
- koja su sva, kao to emo primetiti, nastala posle
Ogleda o naravima (izuzev Tirgoovog Filozofskog
pregleda napretka Ijudskog duha, iz 1750. godine).
Pored imena i sintetikih ogleda Kastelija u Francu-
skoj, Herdera u Nemakoj, Vikoa u Italiji i Fergusona
u Velikoj Britaniji, podsetimo na Kondorseova dela
(Istorijskipregled razvoja Ijudskog duha, 1794). Ali,
oigledno je da su te opte rekonstrukcije bile u isti
mah odve sistematske i sasvim preuranjene: sinteza
je dolazila pre analize.
Medutim, neto se nepovratno promenilo: jo
uvek stidljivo, ovek postaje predmet naunog izua-
vanja. "Izraz nauka o oveku", primeuje . Gi-
zdorf,5"biva upotrebljen, besumnje prvi put, u Ogle-
' Upor. Bibliografiju, u prilogu. - p r i m . prev.
5 U: "Pour une histoire des sciences de l'homme", Diogene,
br. 17, januar 1957.
16
du o Ijudskoj prirodi (1739) empiriste Hjuma", koji
je 1757. godine preduzeo da napie jednu Prirodnu
istoriju religije.
Tu nauku o oveku brojni smeli istraivai poinju da gra-
de po ugledu na biologiju. Otvoreno biva postavljen veliki
problem starosti vrste. U jednom posthumnom delu objavlje-
nom 1717. pod naslovom Metaloteka, Italijan Merkati, koji je
umro 1593- godine (a bio je lekar pape Klementa VII), bez
okolienja je tvrdio da je kremenje proizvod ljudske izrade.
Gotovo istovremeno su isije (1723) i otac Lafito (1724) po
prvi put medusobno uporedili keraunije i oklesano kremeno
orude koje uroenici jo upotrebljavaju (na primer, bruene
sekire na Karibima). Uprkos tvrdoglavom odbijanju Akademi-
je za inskripcije, koja se vrsto drala slova Svetog pisma, ov-
de imamo prvi primer etnografskog posmatranja koje je po-
sluilo rasvetljavanju jedne iezle drevne prakse. Taj metod,
kojem se kasnije esto pribegavalo, otkrivajui naglo stvar-
nost drevnih drutava primitivnog oveka, imao je na taj na-
in sjajnu polaznu taku. Ubrzo su Mahudel i La Kondamin
potvrdili pomenute paralele. Godine 1758. Goge je ak posta-
vio princip evolucionih etapa, identifikujui redosled: kamen,
bronza, gvoe. Vrei iskopavanja u Safolku, Englez Don
Frer je 1797. godine otkrio kremenje povezano s ostacima i-
ezlih sisara; pretpostavljajui da naeni predmeti i kosti po-
tiu iz istog doba, prvi je zakljuio da je ovek stariji nego to
se mislilo. Potkraj veka je, dakle, kremenje otvorilo ozbiljnu
pukotinu u postojeim verovanjima i dogmama. Paralelno s
tim, najpre diskretno a potom sve snanije, poeo je da se
uobliava pokret koji se zalagao za izuavanje oveka kao zo-
oloke grupe: lako je shvatiti znaaj te revolucije i intelektual-
nu smelost koju je ona zahtevala. U tome se sastojao odluu-
jui prelazak s pojma Ijudskog roda na pojam Ijudske vrste.
Izraz "vrsta" je 1686. godine u botanici prvi upotrebio En-
glez Don Rej. Poznato je da je vedanin Line produbio taj
pojam i uinio ga kljunim elementom svoje rekonstrukcije.
U delu Systema Naturae (1735), on je oveka ponovo posta-
vio u ivotinjski niz i ustanovio estolanu podelu: homo fe-
rus (divljak), americanus, europaeus, asiaticus, afer (afriki)
i monstruosus. Poslednja kategorija predstavljala je grupu "ra-
17
zno", zgodnu za svrstavanje aberantnih tipova: ona je okuplja-
la ostatke tvrdnji kosmografa i srednjovekovnih mitova i, u
isti mah, odjeke izvetaja putopisaca o dinovima, patuljcima
ili ljudima-psima.
Naredni ogled, ovoga puta iz pera Blumenbaha, oznaava
nedvosmisleni napredak. Getingenki naunik se dosta bavio
anatomijom, pa u svojim delima Varijeteti Ijudske vrste, iz
1755. godine (on je uveo taj vrlo vaan pojam "varijeteta") i
Hronoloke dekade (1790-1808) ljudski rod grupie u pet ra-
snih tipova: Kozaci, Mongoli, Etiopljani (= Afrikanci), Indijci i
Maleani. Blumenbah je istinski anatom: definisao je mere,
poput norma verticalis, te briljivo opisao razliite rasioloke
odlike. Anatomska nauka bie roena sa Spigeliusom, Doban-
tonom, Kamperom, . Vajtom i Priardom. Bifonovo delo,
sloenije nego to se esto misli, zasluuje da bude posebno
pomenuto: njegova Prirodna istorija oveka (koja ini III
knjigu obimne Prirodne istorije) pokriva veliki deo polja et-
noloke nauke, onakve kakvom e je shvatiti Broka. Autor se
bavi fizikom antropologijom (upor. npr. njegove "rasprave"
o ulima, oku, proporcijama ljudskog tela, crncima), upored-
nom fiziologijom i dijetetikom (uticaj klime na fiziki izgled,
ljudsku ishranu, stanje oveka u razliitim ivotnim dobima),
lingvistikom (o napretku jezika) - tako da "naturalistiki" filo-
zof obuhvata ve skoro celokupno podruje etnologije koje
e se neumorno izdvajati i vaspostavljati sve do dananjih da-
na, uoi javljanja jedne istinske "opte antropologije".
18
II poglavlje
PARAETNOLOGIJA: ULOGA IDEOLOGA
U RAANJU NAUKA O OVEKU
I. - Nazivi etnologije:
terminoloki problemi
U toku revolucionamog i postrevolucionarnog
perioda javljaju se novi izrazi da bi se oznaila nauka
o oveku, shvaena u smislu diferencijalnog izua-
vanja rasa, etnija i kultura.
Re antropologija je starija. Ostaviemo ovde po
strani njeno starije znaenje koje je upuivalo na od-
redeni nain simbolizacije (Kolombina je, na primer,
jedna "antropologija" italijanske komedije, to jest
potpora alegorije koja se odnosi na ljudsko bie). U
toku XVIII veka, pomenuta re je oznaavala "raspra-
vu o dui i telu ovekovom". No, izgleda da su pri-
rodnjaci antropologijom nazvali ono to se oznaa-
valo imenom prirodne istorije, u smislu koji joj je
pridavao Hjum: javila se elja da se izuavanje oveka
demistifikuje i ukljui u bioloke sheme stvaranja. Iz-
gleda da je nemaki prirodnjak J. F. Blumenbah iz
Getingena (koji je "prirodnu istoriju" ukijuio u na-
stavni plan univerzitetskih studija) bio prvi autor koji
se posluio tim izrazom, i to 1795. godine, u treem iz-
danju svoga dela De generis humani varietate natu-
ra. No, nekako u isto vreme, tom je izrazu popular-
nost pribavio Kant, koji je 1798. objavio svoju Anthro-
pologie in pragmatischer Hinsicht (Antropologija s
pragmatikog stanovita). Ne elei da Kanta pred-
stavimo kao etnologa, samo emo podsetiti da je veliki
19
filozof, kao univerzalan duh, predavao izmeu osta-
log i rasiologiju (predloio je jednu klasifikaciju Ijud-
skih rasa), te se dugo zanimao za pripovesti putopi-
saca.
Rei etnologija i etnografija su, meutim, pravi
neologizmi. No, njihovo znaenje je doivljavalo raz-
liite promene. Re etnologija pojavila se 1787. go-
dine, iz pera avana, u knjizi pod naslovom Ogled o
intelektualnom vaspitanju, s projektom nove nau-
ke. Erudita i filozof, sklon moraliziranju, taj autor je
- u evolucionistikom sklopu ak i pre nego to se
taj pojam javio - video u pomenutoj disciplini jednu
granu istorije - ili, tanije reeno, filozofije istorije -
posveene izuavanju etapa kroz koje je ovek pro-
ao u svom hodu prema civilizaciji. Ali, ubrzo je re
etnologija poprimila rasioloko znaenje, upuujui
na nauku posveenu analizi distinktivnih crta razlii-
tih tipova ljudi i izuavanju obrazovanja rasnih sku-
pina. Tek poetkom XX veka, ta je re poprimila da-
nanje znaenje.
I znaenje rei etnografija pretrpelo je razliite mene. Ona
se javila docnije: izgleda da se njena pojava ima dugovati ne-
makom istoriaru B. G. Niburu (sinu putopisca i arabiste
Karstensa Nibura), koji se - oko 1810. godine - tim izrazom
posluio u svojim teajevima na Berlinskom univerzitetu. Ita-
lijan Balbi, koji je dvanaestak godina iveo u Parizu, kasnije je
taj izraz vulgarizovao u veem broju dela objavljenih na fran-
cuskom jeziku, naroito u svom Etnografskom atlasu sveta,
objavljenom godine 1826. Etnograflja je isprva oznaavala
klasifikaciju ljudskih grupa na osnovu identifikacije njihovih
lingvistikih karakteristika; potom je taj napor u smislu karak-
terizacije u obzir uzimao razliite elemente materijalne kultu-
re; docnije su, pak, etnologija i etnografija teile da postanu
dva momenta jednog istog istraivanja - u kojem je etnograf-
ska analiza prikupljala osnovna dokumenta, a etnoloka sin-
teza pristupala njihovom tumaenju.
20
II. - Ideolozi i "nauka o oveku"
Izmedu Revolucije i pada Prvog carstva roen je
jedan novi univerzum: ta epoha na razmeu dvaju
svetova, starog reima zasnovanog na otkrovenju i
novog sveta otvorenog prema iskustvu, neposredno
je pripremila nadolazak nauka o oveku koje e, ve-
inom, biti rodene u XIX veku. Istraivanja erurida i
putopisaca su esto paraetnoloka, ali cilj im je da -
s onu stranu teorijskih rasprava u okviru filozofije ili
literarnih pristupa - zasnuju jednu istinsku nauku o
oveku koja bi bila obuhvatna (to jest, ukljuivala ra-
znovrsne Ijudske delatnosti i razliite, fizike i moral-
ne aspekte oveka) i objektivna (naime, osloboena
svake filozofske ili verske predrasude).
Medu eruditima razliitog profila obrazovanja ko-
ji su se strasno zanimali za oveka ukazaemo pre
svega na imena Desti de Trasija ( Elementi ideologije,
1804), Kabanisa (O odnosima izmedu fizikog izgle-
da i morala), Donua, Volnea, ofrea i Zerandoa.
Istoriar Volne predavao je na Normalnoj koli koju je
osnovao Konvent, ali je to bila obrazovna ustanova kratkog
veka. Njegove Jstorijske tekcije iz 1795. godine predstavljaju
odjek tog nastavnikovanja i ilustruju veliku originalnost nje-
govog stanovita. Ona se ogleda kako na metodolokom, tako
i na praktinom planu. Vazda motrei na ekoloke uslove for-
miranja odreene misli, ideolog bi hteo da pokua da izvede
bilans onog ogromnog broja ratova, mrtvih, ruevina i razlii-
tih pustolovina kroz koje je oveanstvo prolo. On podvlai
da se sve zbiva kao da se ljudski rod trajno prepustio jednom
ogromnom biolokom ili fizikom eksperimentu ije podatke,
meutim, nikoga nije briga da na iscrpan nain objedini. Re
je, dakako, o nehotiminom ali stvarnom eksperimentu koji u
igru stavlja sve poluge to pokreu ljudski mehanizam. Cilj je
uspeti u zasnivanju pozitivnog delovanja na naune podatke.
Ali, objedinjavanje tako razliitih elemenata i registrovanje
21
ljudskih akcija ne moe biti uspeno bez prethodnog razume-
vanja uslova sredine. Ovde se Volne pokazuje kao prethodnik
geografske istorije i, u isti mah, ljudske geograflje. On je u toj
meri svestan nedostataka dotad napisanih rasprava da i sam
smatra da predloeni metod predstavlja sasvim "nov anr".
Uostalom, iz Volneovih analiza bie rodena sprega istorija-ge-
ografija koja e potrajati do naih dana, uprkos tenji za sa-
mostalnou koju su geografi pokazivali u toku narednih srto-
tinak i vie godina. Ta je lekcija docnije bila zaboravljena. Bi-
e potrebno saekati Marka Bloha i njegovu kolu da bismo
se vratili geografskom poimanju istorije, ba kao i istorijskom
shvatanju geografije. Volne je 1787. godine objavio Putovanje
u Siriju i Egipat, delo koje je, nekoliko godina pre naunika
koji su pratili Bonapartinu ekspediciju, skrenulo panju na
znaaj arheolokih nalazita u dolini Nila.
U obliku Upitnika sastavljenog povodom istraivake misi-
je koju je kapetan Boden predvodio u australijskim zemljama
od 1800. do 1804. godine, erando je sastavio jedan od prvih
anketnih vodia u etnologiji. Upravo se u tom dokumentu, stoti-
nu dvadeset i pet godina pre Malinovskog, moe nai zlatno
pravilo svakogparticipant observer: "Najbolji nain da bi se di-
vljaci dobro upoznali jeste da istraiva postane na neki nain
jedan od njih". Fotokopija tog teksta od 57 stranica, pod na-
slovom Razmatranja o razliitim metodima koja valja sledi-
ti u posmaranju divljih naroda, nalazi se u Muzeju oveka u
Parizu. Ta uputstva predstavljaju izvod iz zapisnika sa sednice
Drutva posmatraa oveka, odrane 28. fruktidora godine
VIII (1799).
Prirodnjak i fllozof ofre predavao je "prirodnu istoriju
oveka" u Parizu i Marseju, inauguriui na taj nain verovat-
no prvi redovan kurs uporedne etnologije. S druge strane, on
je - davno pre nego to je osnovan Muzej Trokadero - zami-
slio projekat stalnih zbirki posveenih etnografiji, shvaenoj u
irokom znaenju te rei. Njegova Pro memoria za osnivanje
Antropolokog muzeja iz 1803. godine sadri predlog za
otvaranje jednog pravog Muzeja oveka. Najzad, ofre je bio
generalni sekretar Drutva posmatraa oveka, iji je rad bio
od velikog znaaja. To ueno drutvo, osnovano 1799, posto-
jalo je samo do 1805. godine. Besumnje je izazvalo Napoleo-
novu uznemirenost. Program tog Drutva kasnije je preuzelo
Filantropsko drutvo. Ono je okupljalo erudite i filozofe koji
22
su hteli da izuavaju oveka (njegovo telo i duh) i, u isti mah,
ljude (raznovrsnost njihovih kultura), izvan svih predrasuda,
to je bio postupak sumnjiv vlastima. lanovi tog Drutva bili
su lekari, prirodnjaci, istoriari, pravnici - i svi su bili "filozo-
fi". Ali, sada na stvari nije bilo uputati se u teorijska razmatra-
nja o ljudskoj prirodi uopte ve je trebalo na pozitivan, eks-
perimentalan nain izuavati konkretnog oveka. U tom cilju,
lanovi Drutva hteli su da organizuju misije koje bi se zapu-
ivale u egzotina drutva, te su zapoeli podravanjem proje-
kata putopisaca. Na taj nain je Drutvo bilo navedeno da se
zainteresuje za Bodenovu ekspediciju u australijske zemlje.
Tom prilikom je, kao to smo napomenuli, erando napisao
upitnik, a jedna Komisija, posebno osnovana u tu svrhu, u i-
jem su radu, izgleda, pretenu ulogu igrali erando i, naroi-
to, ofre, izradila je precizna uputstva koja ocrtavaju program
jedne celovite etnografske ankete. Pored erandoa i ofrea,
lanovi Komisije bili su Ale (profesor medicine), opat Sikar i
Servije.
III. - Rani XIX vek
Etnologija se postepeno afirmie u XIX veku, u
doba kada paralelan proces dovodi do obrazovanja
drutvenih nauka. No, u razvoju tih ideja mogue je
razlikovati vie etapa. Objavljivanje kontistike dok-
trine i njena vulgarizacija poev od tridesetih godina
otvaraju u tom pogledu novu eru. U zainteresovanosti
za istoriju naravi a ne vie puku hronologiju mogue
je razabrati jo jednu prelomnu taku poetkom tog
velikog XIX veka, koji moda zapoinje oko 1800. go-
dine, ali se zavrava tek s Prvim svetskim ratom. Godi-
ne 1859. i 1860. su takode prelomne, obeleene koin-
cidencijom velikog broja znaajnih etnolokih doga-
aja: Broka izgovara svoje pristupno predavanje, a u
Nemakoj Lazarus i tajnhal osnivaju Zeitschrift fiir
Volkerpsychologie.
23
 Nauno izuavanje oveka postaje sve diver/ifiko-
vanije, mada istraivai dolaze iz najraznovrsnijih
podruja, a vreme specijalizacije jo ne nastupa. Sva-
ka grana istraivanja razvija se napose, ako ve ne i
na potpuno autonoman nain. Tako emo krivuda-
nje etnoloke misli moi da pratimo kroz njene glav-
ne manifestacije: jo stidljive pokuaje rekonslrukci-
je ovekove prolosti, rani antropoloki i rasioloki kao to je sahranjivanje). Danski istoriar Vedel-Si-
pristup te, najzad, objektivno i ve nauno razmilja-
nje o "egzotinim" drutvima.
1. Poeci preistorije. - Poetkom veka eruditi su
bili raspeti izmeu dveju geolokih zamisli: teza o
neptunizmu (stvaranje zemaljskog pokrivaa delova-
njem vode) suprotstavljala se vulkanizmu (naglasak
stavljen na znaaj erupcija i tektonskih poremeaja).
S druge strane, teorija katastrofa (Bifonova i Kivijeo-
va) prihvatala je da izmeu razliitih ivotinjskih vr-
sta ije je postojanje potvrdila peleontologija, a raz-
dvojene su krupnim geolokim poremeajima, nema
nikakvih veza. Takvu gradevinu krunisao je potop
kao u isti mah poetak i kraj sveta. Engleski geolog
Carls Lajel otklonio je ova verovanja. On se borio
protiv Kivijeove teze o sukcesivnim kreacijama i o-
veka ukljuio u geoloki okvir; opisao je pojedine ti-
pove antropoida iz tercijara i, kasnije, tipove paleo-
litskih industrija.
U toku prve polovine XEX veka, brojni istraivai
su pokuavali da u slojevima tla pronau tragove
pradavnog oveka i ostatke njegovih prvih civilizaci-
ja: teorijska spekulacija ustupila je mesto dokumen-
tovanom istraivanju. Jo u prethodnom stoleu Ge-
tar je opazio kakve je sve izvore podataka mogue iz-
vui iskopavanjem, zahvaljujui relativnoj dataciji ko-
ju je pruala stratigrafija: horizontalno preklapanje
24
stratuma omoguavalo je da se ispita velika geoloka
knjiga u kojoj su, u savrenom redu, pohranjene ar-
hive oveanstva (tek kasnije je uoena mogunost
greke, istina ograniene, kao i izuzetaka prouzroko-
vanih naknadnim pomeranjem - prirodnim, kao to
je klizanje tia, naime rastakanje i pomeranje povrin-
skih slojeva posle otapanja snega, ili pak vetakim,
monsen ( Kratak pregled najstarijih i najznaajnijih
perioda nacionalne istorije, 1813), te njegov na-
slednik Jurgensen-Tomsen, a potom i Vorse, kao i
Englezi Baklend i Makeneri, Nemci Eper i fon Slot-
hajm, Francuz uane, Belgijanac merling, te Ami
Bue, jo prilino zapostavljen (otkrio je ostatke ko-
stiju u lesnim slojevima na obalama Rajne), Ser, T\ir-
nal, Kristol - svi su oni poeli da nagomilavaju po-
datke, jo prilino ravo protumaene, ali prikuplje-
ne na manje ili vie zadovoljavajui nain. Poev od
1830. godine, Eduar Larte je doao na ideju da istra-
uje prvenstveno peine.
No, meu svima njima veliko ime ostaje Bue de Pert
(1788-1863). Taj direktor carina u Abvilu hteo je da pronae
dokaze o postojanju pretpotopskog oveka u slojevima koji
su se tada nazivali diluvium. Godine 1828. zapoeo je s pri-
kupljanjem klesanih sekira, ivotinjskih kostiju, kamenog oru-
a. Godine 1846. objavio je prvi tom svojih Keltskih ipretpo-
topskih starina, pod naslovom O primitivnoj industriji ili
poecima zanatstva, koji je pobudio emotivna reagovanja i
pribavio mu odlune protivnike, meu kojima je bio i stalni
sekretar Akademije nauka. Prilikom svoje posete Francuskoj,
godine 1859, engleski naunici, medu kojima je bio i Lajel,
potvrdili su autentinost njegovih otkria, pa e 1864. godine
Lajel objaviti svoje zakljuke koji ubrzo bivaju prevedeni na
francuski: Starost oveka dokazana geotoki. De Pert je bio i
dalje napadan, ali su se otkria umnoavala: 1853- godine na
Cirikom jezeru biva identiflkovana civilizacija sojenica; jula
25
 1856, klesai mermera iznose na svetlo dana neandertalskog
oveka. Vrlo je udno to nije bilo dovoljno smelosti da se u
neandertalskom oveku uoi predak homo sapiensa, te to je
Firkov smatrao da je re o abnormalnom sluaju, o pojedincu
zahvaenom patolokom deformacijom. U isto to vreme Dar-
vin je objavio svoju uticajnu sintezu On the origin of species
by means of natural selection, u kojoj preuzima Lamarkove
ideje (1859), a 1861. godine Eduar Larte predlae svoju peri-
odizaciju .
Naporedo s tim razvojem injenica i ideja, u drugoj polo-
vini veka postavila su se dva posebna problema: na videlo bi-
va iznesena paleolitska umetnost i iskrsava problem eolita.
Naroito je ovo drugo pitanje uzburkalo duhove.
Prvi dokument koji svedoi o postojanju izvesnih estet-
skih preokupacija preistorijskih ljudi je vrlo star: re je o crte-
u urezanom na kost koji prikazuje dve koute, a otkrio ga je
1834. godine advokat Bruje u peini kod afoa. Poev od sre-
dine veka, bilo je razliitih nalaza toga tipa u toku iskopavanja
(Kristi, Larte, itd.). Rogovi jelena i soba pruali su slike deli-
katno urezbarenih ivotinja i potvrivali majstorstvo preisto-
rijskog umetnika. Ali, otkrivanje znaaja te umetnosti usledilo
je tek posle 1875. godine: tada je jedna panska devojica,
pratei svoga oca u etnji po spilji u Altamiri, te razgledajui
to mesto onim novim pogledom dece oslobodene svih pred-
rasuda, iznenada otkrila "sliku" na tavanici peine. Bio je to
poetak dugog spora izmeu pristalica i protivnika teze o
autentinosti crtea. Malo kasnije, izmeu 1880. i 1900. godi-
ne, slina ostvarenja otkrivena su i u Francuskoj (Le Komba-
rel, Fon de Gom, peina Niou, itd.). Go^line 1894. je Venera
iz Brasempuja, statueta ene, kalipigina a ne steatopigina,
inaugurisala otkrie jednog drugog aspekta preistorijske
umetnosti. Dekoracije na kostima ili slonovai, statuete, zidne
slike i crtei, posvedoili su postojanje estetskog stava koji je
postavljao problem motivacije: da li je re o umetnosti zarad
umetnosti ili, pak, o funkcionalnim ostvarenjima? U ovom po-
tonjem sluaju, koji su bili pravi ciljevi tih umetnikih dela?
Postepeno su inventarisani stilovi, predmeti, tehnike; pristu-
pilo se poreenju sa slinim nalazima iz egzotinih drutava
ne bi li se odjek preistorijske primitivnosti pronaao u krilu
savremene kulturne primitivnosti.
26
Naroito u poslednjoj etvrtini veka, jo jedan problem je
zaokupio izvesne duhove: re je o pitanju eolita, koje je iza-
zvalo dosta sporova, esto ne ba sasvim neumesnih. Godine
1863. otac Buroa je skrenuo panju na svoja otkria "oklesa-
nog" kremenog oruda, ispucalog u vatri, koje datira iz donjeg
miocena. No, Bul i Kapitan su na kremenju poteklom iz indu-
strijskih drobilica pokazali prisustvo zareza koji nalikuju ka-
rakteristikama preistorijskog kremenja. Kasnije su drugi auto-
ri dokazali kako mehaniko (na primer, pritisak gleera), ili
pak termiko dejstvo prirodnih fenomena (led, poari) mogu
reprodukovati forme za koje se smatra da ih je nainio ovek.
2. Fizika antropologija. - Lamark, genijalni
prethodnik ije su ideje znalno isprednjaile u od-
nosu na njegovo vreme - u tom delu, kao to poi-
nje da se priznaje, sadran je celokupan Darvin - ni-
je na svoje savremenike izvrio praktino nikakav
uticaj. Poetkom XIX veka njegove ideje su ve bile
zaboravljene ili odbaene. U Francuskoj je Kivije veli-
kan, a njegov zvanini konformizam mu olakava da
stekne znatan ugled. Tada se zapodeva veliki spor u
pogledu jedinstvenosti ili mnotvenosti ljudske priro-
de, to jest rasprava izmedu zastupnika monogeneze
i branilaca poligeneze. Kivije je pristalica monogene-
ze: on definie pojam vrste (plodno ukrtanje indivi-
duuma), skicira jednu klasifikaciju rasa (kavkaska,
molgolska, crnaka), ali se njegovo glavno zanimanje
okree zoologiji. Zagovornici monogeneze u ino-
stranstvu su bili D. K. Priard (Researches into the
Physical History of Mankind) i V Lorens. U Francu-
skoj, pak, glavni protivnici te teze bili su Z.-Z. Vire,
Bori de Sen-Vensan i A. Demulen.
Rasioloke klasifikacije koje su bile predloene zasnivale
su se na antropolokim karakteristikama: bio je to minimalni
nauni zahtev, ali u ranijim razdobljima on nije bio shvaen.
Meutim, te karakteristike esto su bile ravo odabrane. Ta-
27
 ko, Z.-Z. Vire veruje da kao glavrii kriterijum rasne diferencija-
cije moe da uzme veliinu facijalnog ugla, pa na toj osnovi
razlikuje dve vrste (iroki ugao: belci, uta rasa, ameriki cr-
venokoci; otar ugao: tamnopute rase), est rasa i vie varije-
teta ( P r i r o d n a istorija Ijudskog roda, 1801). A. Dimerii, A.
Demulen i S. D. Morton blii su podelama koje su danas pri-
hvaene. Stare predrasude bile su, meutim, neobino posto-
jane. Re je, pre svega, o praznovericama koje su se ticale po-
rekla crnaca: naunici su se opirali da ih poistovete s belcima,
a stare religijske ideje izvedene iz Svetog pisma, rdavo protu-
maene, jo su vie komplikovale stvari. Naime, u tim tobo-
njim argumentacijama, koje su - jo od srednjeg veka - tei-
le da dokau specifino poreklo crnaca koji se ne mogu svesti
na ostala Ijudska bia, treba videti, u znatnoj meri, na delu
rdavu savest u potrazi za nemoguim opravdanjem ropstva.
Budui da je porobljavanje oveka po definiciji zloin, ak i
kada je prikriveno svakojakim umovanjem, stvari bi bile po-
jednostavljene ako bi se, kakvom prividno naunom argu-
mentacijom, moglo dokazati da se crnci, zahvaljujui samoj
svojoj prirodi, nalaze upravo u podljudskom poloaju. Pristu-
pilo se, dakle, pokuaju da se ekonomija opravda teologjom.
Uostalom, naunici su se esto zaplitali u proizvoljnostima: u
svom slavnom radu o Hotentotskoj Veneri ( M u z e j s k a sea-
nja, 1817), Kivije je precizno opisao svojstva tog tipa koji se
tada svrstavao u crnce, te se esto uputao u paralele s maj-
munima. Takvo stanje duha potrajalo je do sredine veka (a ni-
je mu teko pronai ostatke i u kasnijem razdoblju). Tako su
Amerikanci Not i Glidon ( Types ofMankind, iz 1854, i Indige-
nous Races of the Earth, iz 1857. godine) smatrali da se crnci
moraju odvojiti od ostalih ljudi, s obzirom da se u Knjizi po-
stanka ne pominju meu Nojevim potomstvom.
Tanost pokuaja klasiflkacije izgraenih na rasnim karak-
teristikama je velikim zavisila od preciznosti primenjenih me-
rila. Ova potonja su bila usredsreena na jedan privilegovani
element, koji se smatrao najznaajnijim, naime na lobanju
(tanije, shodno novijoj terminologiju, na kotani deo glave,
to jest lobanju u uem smislu i donju vilicu). Identikovanje
preciznih repernih taaka na povrini lobanje, kao i pobolja-
vanje metoda i sredstava merenja (precizan estar i merna
vrpca koje je 1836. upotrebio Parap), omoguili su opisiva-
nje karakteristinih mera. Te mere su se neprestano usavra-
28
vale i postajale sve brojnije, a pokazivale su veliine u apso-
lutnim brojevima. Stavljanje u meusoban odnos dvaju od tih
brojeva omoguavalo je da se dobije bolji relativni pokazatelj.
vedanin Anders Recius je 1842. godine izraunao razliite
kvocijente podobne da izraze karakteristine odnose (medu
kojima je i kefalni indeks, to jest odnos izmeu najvee irine
i duine lobanje). Reciusu je bila potrebna nova terminologija
da bi oznaio pojedine aspekte lobanje koji su na taj nain iz-
neseni na videlo: skovao je izraze dolikokefal i brahikefal (iz-
duena i zaokrugljena lobanja). Malo-pomalo su stvoreni i
drugi indeksi. Precenjujui mogunosti svoje discipline, istra-
ivai su u jednom trenutku poverovali da "kvrge" i izboine
na lobanji izraavaju unutranju gradu mozga te da, otuda,
omoguavaju donoenje psiholokih zakljuaka: spoljanja
morfologija lobanje ispoljava najskrivenije sposobnosti i sklo-
nosti pojedinca.
Uprkos brojnim otporima, posmatranjem je pobijena ta
dvostruka zabluda - verovanje u svemo kranioskopije i vero-
vanje u kefalni indeks kao karakteristian kriterijum. Konsta-
tovano je da su na taj nain dobijene korelacije varljive. An-
tropolozi su odbijali da iz svoje struke izvuku zakljuke psiho-
loke prirode. Ali, "frenoloka kola" je prikupila brojne po-
datke i unapredila postupke merenja. S druge strane, shvatilo
se da oblik lobanje ni izdaleka nije dovoljan da bi se okarakte-
risao etniki tip, te da modifikacije kefalnog indeksa u okviru
jedne iste grupe (kasnije je ukazano i na takve varijacije u vre-
menu, a ne samo u prostoru) dovode do zakljuka da taj od-
nos ima samo ogranienu vrednost: oblik lobanje je samo
jedna medu antropolokim odlikama, pa mu ne treba dodelji-
vati privilegovanu ulogu.
3. Izuavanje egzotinih drutava i razmilja-
nje o drutvenom oveku. - Ve smo ukazali na vr-
lo vano mesto koje je pokret ideologa zauzeo u
istoriji naune misli. No, i izvan te duhovne porodi-
ce, javila su se znaajna dela. Podsetimo najpre, sa-
svim ukratko, na zanimljiv ali malo poznat pokuaj
Sen-Simona koji je godine 1813. napisao jednu am-
bicioznu Raspravu o nauci o oveku: na stvari je bi-
29
lo u istinsku nauku konstituisati dotadanja izuava-
nja o oveku i njegovim kulturama. Le Plejova kola,
poznata i kao kola drutvene nauke, pripada vie
sociologiji, ali su njene vrlo konkretne metode bile
podjednako primenjljive i na egzotina drutva. No,
od poetka veka putopisci su donosili dragocenu
dokumentaciju o egzotinim populacijama, naroito
0 amerikim Indijancima i azijatskim drutvima. Iz-
vestan broj tih putovanja - i to je nova injenica -
pretvoren je u naune misije pod pokroviteljstvom
zvaninih organa ili uenih drutava.
Egzotine injeniee bivaju sagledane na nov nain, koji bi
da bude osloboen predrasuda. Kada 1813. godine izuava
mentalitet pojedinih rasa i njihove psihike dispozicije (koje
dovodi u vezu s uticajem prirodne sredine), D.-K. Priard je
neosporan prethodnik etnopsihologije. Riter objavljuje opse-
an sistematski pregled rasa u kojem ekoloki uticaj postaje
bitan element disperzije i raspodele ljudskih grupa na povri-
ni Zemlje. Godine 1839. u Parizu biva osnovano Etnoloko
drutvo, i to na osnovama koje ostaju prvenstveno rasioloke
1 istorijske. Tom prilikom, njegov osniva, Vilijam Edvards,
francuski prirodnjak, sastavlja jedan od prvih etnografskih
upitnika, u obliku Optih uputstava putopiscima. Londonsko
Entoloko drutvo bie osnovano 1842. godine. U Parizu,
pak, 1842. godine Muzej pretvara svoju Katedru za anatomiju
u Katedru za prirodnu istoriju oveka, to je terminoloka
promena koja govori o promeni perspektive.
Strpljivi anketari, dobri posmatrai, suoeni sa stavrnou
tropskih drutava, stvarali su dela koja su, po svom cilju i me-
toai, bila u pravom smislu rei etnografska. Ukazaemo samo
na glavne reperne take. Nemac Klaprot je 1812-1814. godi-
ne, pod naslovom Reise in den Kaukasus und nacht Geor-
gien, objavio svoje izvetaje o Kavkazu i Gruziji, kao jednu od
prvih sistematskih etnolokih anketa. vajcarac Luis Burkhart,
snabdeven ovlaenjem African Association, objavljuje izve-
taj o svom boravku u Siriji, Fezanu i Arabiji, od 1819. do
1829- godine. Kolonizacija Alira je brzo dovela do pojave ve-
likog broja originalnih radova. Finac Kastren je radio u ple-
30
menima Ostijaka i Samojeda. Ali, putnike je privlaila pre sve-
ga Amerika, novi kontinent, zahvaljujui radovima Vild-Nojvi-
da, te piksa i Martiusa, koji su 1824. poeli da objavljuju Rei-
se nacht Bresitien, izvetaj o putovanju po Amazoniji izmeu
1817. i 1820. godine. O Severnoj Americi bila su objavljena
dva znaajna dela: Reise durch Nord- Amerika (Filadelfija,
1838), od Mekenija, kao i opsena Skulkraftova sinteza, obja-
vljena 1851. godine u tri toma, pod naslovom Historical and
Statistical lnformations. Ali, dva autora zasluuju da budu
napose pomenuta: Aleksandar fon Humbolt i Alsid Dorbinji
imaju, to je prilino zanimljivo, brojne zajednike take. Obo-
jica su prirodnjaci koji, otposlati u misije u Srednju i Junu
Ameriku, ne oklevaju da uveliko izau iz podruja svojih spe-
cijalnosti te da se upuste u izuavanje oveka. To su otvoreni
duhovi koji iskrorauju iz svoga vremena. Humbolt ( P o l i t i k i
ogled o kraljevstvu Nove panije, 1811; Pogled na Kordiljere
i spomenike urodenikih plemena Amerike, 1816, to je po-
malo varljiv naslov, poto sadraj uveliko prevazilazi arheolo-
ki plan) ima za ono doba posve novo oseanje da je za svaki
pristup jednog drugaijoj civilizaciji potrebno osloboditi se
uvreenih mentalnih navika.
Dorbinji sledi isti put i nudi slinu, doista sveobuhvatnu
zamisao etnografskog ispitivanja koje treba da bude u isti
mah sintetiko i analitiko, to jest mora da podrazumeva opi-
sivanje kulturnih elemenata u razliitim oblastima drutvenog
ivota, ali istovremeno i da meusobno sueljava te podatke i
otuda izvodi zakljuke - to on esto obavlja na pomalo u-
star i odve sistematian nain ( Ameriki ovek posmatran u
svojim fiziolokitn i moralnim odnosima, Pariz, 1839).
No, etnologija je vazda napredovala zahvaljujui radu ne
samo svojih terenskih istraivaa nego i kabinetskih naunika.
Naporedo s tim putopiscigia, koji su umeli da se izloe stvar-
nim opasnostima, bilo je mislilaca koji su se nadovezivali na
"filozofe", ali s jednom kljunom razlikom: teili su da budu
ljudi od nauke i postavljali osnove novih disciplina. Meu nji-
ma moramo pomenuti Fransoa Bopa, Vilhelma Humbolta i
Renana koji su, naime, stvorili lingvistiku (Renan je 1855. ob-
javio svoju Optu istoriju semitskih naroda, a 1858. se okuao u
iznalaenju Porekla jezika). U Nemakoj je Fridrih Krojzer
godine 1810. osnovao "simboliku kolu" koja je oznaava po-
31
 etak razlonog izuavanja mitologije ( S y m b o l i k und Mytho-
logie der alten Volker, 1810-1812).
No, u ovom pogledu najznaajniji autor je Klem, koji zajed-
no s Majnersom ( G r u n d r i s s e der Geschichte der Menschkeit,
1785) inaugurie etnoloko istraivanje u pravom smislu rei,
mada se ne uputa u terenski rad. Gustav Klem je nemaki
erudita koji se, s minucioznom i pomalo tekom nemakom
metodinou, upustio u ogroman posao pregleda i klasira-
nja podataka. Iz izvetaja putopisaca izveo je preciznu etno-
grafsku dokumentaciju, na osnovu koje je pokuao da izvede
teorijsku elaboraciju. Iako je takav pokuaj sinteze bio preura-
njen - budui da se oslanjao na prilino oskudne analize - taj
prvi etnografski bilans, objavljen 1843- pod naslovom Allge-
meine Kulturgeschichte der Menschkeit, koji jasno govori o
irini autorovog nacrta, doista predstavlja pokuaj rekon-
strukcije "opte kulturne istorije oveanstva". Pored izlaganja
o ovom ili onom narodu ili kulturnoj oblasti, Klem nudi klasi-
fikacije, analizira kategorije i formulie katkad vrlo znaajna
tumaenja koja e se docnije esto preuzimati. On pokazuje
kako su se ljudska drutva organizovala u dva tipa - jedan ak-
tivan, nosilac inovacija, prenosnik napretka, a drugi pasivan,
potinjen tradiciji. U osnovi, to je zacelo umesna opozicija,
koju moemo uspostaviti izmeu kumulativnog i repetitivnog
modela, modernosti i arhaizma. to se Klema tie, nevolja je
to pomenuta opozicija ima prirodni, to jest rasni, a ne kul-
turni osnov, pa on lako prelazi s deskriptivnog na normativni
plan, te istie komplementarnost dvaju tipova: re je o "vlada-
juim" i "potinjenim" grupama. Ovde vie nismo daleko od
Gobinoa i Vaer de Lapua. S druge strane, Klem se moe
smatrati prvim jednolinijskim evolucionistom: on je ubeden u
progresivan hod kulturne istorije i pokuava da izdvoji etape
njenog napretka. On razlikuje tri osnovne faze - najpre, sta-
nje divljatva, s primitivnim hordama kolektivnih lovaca, po-
tom stanje samopripitomljavanja ili "kroenja", Zamheit (ple-
menska drutva ratara i stoara koja su, na osnovu magije i re-
Iigije, razradila koherentne pravne i politike sisteme) i, naj-
zad, stanje slobode koje, po njemu, karakterie gubitak hege-
monije svetenika i uspostavljanje modernih struktura.
32
III poglavlje
IVOTINJA "HOMO"
I POTRAGA ZA POREKLOM
U toku druge polovine XIX veka, izuavanje ove-
ka poinje da se oslobaa svih predrasuda. Po prvi
put, ovek sama sebe konstituie kao predmet istra-
ivanja. Njegove tane dimenzije bie priznate u
svim pravcima: logika dimenzija, s ponovnim uklju-
ivanjem ivotinje "homo" u zooloke nizove, po
ugledu na Aristotela; vremenska dimenzija, sa sve
ubedljivijim dokazivanjem drevnosti vrste; prostorna
dimenzija, sa identifikacijom "egzotinih" drutava i
jo uvek stidljivim priznavanjem njihovih kulturnih
vrednosti.
I. - Razvoj fizike antropologije
Devetog maja 1859. godine Parisko antropoloko
drutvo odralo je svoju prvu sednicu, pod nadzorom
jednog predstavnika zakona, jer se carska vlast brinula
zbog politikih posledica koje bi eventualno mogle
imati nove ideje o evoluciji oveka. Program Drutva
pokrivao je celokupno podruje etnologije, ali se
njegov rad praktino usredsreivao na fiziku antro-
pologiju.
1. Delo Broke. - Antropoloko delo Pola Broke
predstavljalo je samo dopunu - ali sutinsku - nje-
gove lekarske i hirurke delatnosti. Broka je bio u
isti mah naunik i organizator. Njegovo izriito nau-
no delo bilo je dvostruko: istovremeno pozitivno i
33
 metodoloko. Broka je dugo radio na hibridnosti i
izuavao distinktivna svojstva crnaca. Medu brojnim
radovima iz oblasti fizike antropologije, njegova is-
traivanja o torziji kostiju i morfologiji mozga naila-
ziia su na veliki odjek. S druge strane, on je autor sin-
tetikih radova o etnologiji, u kojima pokazuje (kao
to tvrdi u svom Pristupnom predavanju) da tma ja-
snu viziju programa "prirodne istorije oveka". Na me-
todolokom planu, njegov je doprinos moda i znaaj-
niji, budui da je uveo veinu mernih instrumenata i
tehnika merenja: osteometrijski lenjir, estar, gonio-
metar, tropometar, kraniograf, stereograf i drugi in-
strumenti, za iju je upotrebu izradio slroge protoko-
le, vrlo precizno utvrdujui ne samo reperne take ne-
go i naine upotrebe. Upravo je on smislio prve hro-
matske skale. Na osnovu svih tih njegovih metodolo-
kih radova objavljene su dve knjige: Opta uputstva
za antropoloka istraivanja i posmatranja (1865)
i Kranioloka i kraniometrijska uputstva (1875).
Broka je bio i izvrstan organizator istraivanja. Kao profe-
sor, obrazovao je brojne uenike. U Praktinoj koli za visoke
studije osnovao je antropoloku laboratoriju. Prikupio je
znatnu dokumentaciju, lobanje i duge kosti, koja je posle nje-
gove smrti smetena u Muzej Broka. Najzad, 1872. godine
osnovao jc Antropoloki asopis, a 1875. Antropoloku kolu.
2. Osteoloki inventari i indeksi. - Posle Bro-
ke, antropolozi su dovrili posao na preciziranju me-
renja i baznih indeksa i nastavili rad na sve brojnijim
i bolje lokalizovanim dokumentima. Topinar (1872)
i Rive (1909) izuavali su izbacivanje facijalnog masi-
va unapred, ili prognatizam. Kraniometriji su bili po-
sveeni brojni radovi. Izmeu 1859 ( C r a n i a selecta,
od De Bera), pa sve do kraja veka objavljen je itav
niz inventara: Crania britannica (Dejvis i Turmen),
34
Crania helvetica (His i Rutimejer), itd., ali jedan od
najvanijih ostaje veliko delo Katrfaa i Amija iz 1882.
godine pod naslovom Crania ethnica. Panja je bila
posveena razliitim delovima skeleta (duge kosti),
ije su tane mere omoguavale bolju karakterizaciju
rasnih tipova. Uprkos autoritetu koji je uivalo Bro-
kino delo, nisu svi istraivai sledili njegove metode,
budui da je tehnika neprestano napredovala. Medu-
tim, nuno je da svi naunici uzmognu govoriti istim
jezikom. U tom smislu bili su preduzeti odreeni na-
pori, ali uprkos objavljivanju Notes and Queries u iz-
danju londonskog Royal anthropological Institute
1874, uprkos pokuaju unifikacije koji je preduzela
Frankfurtska konvencija 1882. godine, uprkos princi-
pijelnom sporazumu postignutom na Meunarod-
nom kongresu antropologije i preistorijske arheolo-
gije u Monaku 1906, te uprkos odlukama istog tog
tela u enevi 1912, nije mogla da bude postignuta
izriita meunarodna saglasnost u pogledu normira-
nja metoda i unifikacije indeksa. U Bazelu je 1933.
godine osnovan Komitet za standardizaciju antropo-
loke tehnike. Pa ipak, ak ni do danas problem mo-
da nije reen na zadovoljavajui nain.
3. Novi horizonti. - Mogue bi bilo razabrati ra-
ne najave najnovijih istraivanja, poput onih koja se
tiu uporedne patologije ili konstitucijskih tipova.
Ali, izvan primene statistike na antropologiju - koju
je inaugurisao Ketle (1796-1874), Belgijanac origi-
nalna i prodorna duha, koji je doista uveo merenje u
drutvene nauke i antropometrijsku statistiku, a ko-
ga su sledili Galton i, docnije, Pirson, koji je u Kem-
bridu osnovao asopis Biometrika - radovi koji su
utrli te nove puteve javili su se tek krajem veka. Bili
su to radovi koji su se, izlazei iz podruja osteologi-
je, dotakli "mekih tkiva" ovekovog tela - miia, le-
zda, organa. Dvadeseti vek otvara istraivanja koja se
odnose na individualnu morfologiju ("konstitucijski
tipovi"). L. Manuvrije je prvi razvrstao pojedince na
osnovu proporcija razliitih delova tela. Sigo i Meko-
lif su 1914. godine razlikovali etiri klasina konsti-
tucijska tipa: muskulatorni, respiratorni, digestivni,
cerebralni. Najzad, Noden (1863) - iji je doprinos
jo nedovoljno poznat - a potom Mendel (1865) po-
stepeno su razjasnili mehanizam nasleda, najpre u
botanici, a onda i u zoologiji. A. de Vri je 1900. uveo
pojam nagle evolucije ili mutacije, a Johansen je
1913. godine definisao gen. Uskoro e Morgan razra-
diti nauku o genima - genetiku.
Poreklo antropologije, videli smo, poiva u estetikim is-
traivanjima srednjovekovnih umetnika koji su pokuavali da
formulie umetnike kanone. Jedna druga utilitarna tehnika
ubrzae napredak antropologije: re je o njenoj primeni u
policiji, u cilju identifikacije krivaca. U Francuskoj je te meto-
de, koji e ubrzo biti nairoko usvojeni, uveo A. Bertijon. U
toku druge polovine XIX veka, razliitim istraivanjima poka-
zano je da se, nasuprot nekim oekivanjima, kefalni indeks
ne moe smatrati vrhunskom "normom" koja omoguuje kla-
sifikaciju rasnih grupa. Najpre Manuvrije, a potom i Pitar,
ukazali su na mogue varijacije tog indeksa unutar istorodnih
grupa i shodno ekolokim iniocima. No, tehnike su postajale
sve preciznije i prihvaenije, bilo da je re o izuavanju dugih
kostiju (merenje zaravnanja butne kosti i potkolenice: plati-
me'rija i platiknemija), ili pak lobanje (Topinarovo, pa onda i
Riveovo merenje prognatizma).
Najzad, nove mogunosti identifikacije rasiolokih tipova
javile su se s otkriem krvnih grupa. Glavne etape tog procesa
bile su sledee. . Borde je 1895. pokazao da serum jednog
pojedinca moe proizvesti aglomeraciju crvenih krvnih zrna-
ca kod drugog pojedinca, koji pripada razliitoj vrsti. K. Land-
tajner je 1900. dokazao da se aglutinacija moe javiti kod
dva pojedinca iste vrste. Identifikacija glavnih grupa (A, B,
36
AB, O) obavljena je izmeu 1907. i 1910. godine (oski, Mos,
Dungern i Hirscfeld). Potom su prepoznate podgrupe (A, A, i
A2) i aglutinini M i N (rezus faktor otkriven je tek 1939- godi-
ne). U Solunu su, za vreme Prvog svetskog rata, L. i H. Hir-
scfeld, radei na pripadnicima razliitih etnija koje su im sta-
jale na raspolaganju, pokazali da srazmerna zastupljenost raz-
lilitih krvnih grupa varira s etnikim tipovima, te da pojam
krvne grupe moe imati rasioloko znaenje.
II. - Od rasiologije do rasizma
Teorije hitlerovskog nacionalsocijalizma pribavile
su rasistikim uenjima znatnu popularnost, ali Tre-
i rajh nije u tom pogledu nita izmislio. Propagan-
disti su preuzeli i delimino preuveliali znaaj ideja
dvaju originalnih duhova - Gobinoa i Vaer de Lapu-
a - koji bi zasluili bolje tumaenje. Uticaju takvih
ekcesa pogodovao je upravo napredak fizike antro-
pologije i rasiologije. Kroz onaj isti proces precenji-
vanja i potcenjivanja koji smo na delu videU povo-
dom kefalnog indeksa (za koji se, u odreenom tre-
nutku, verovalo da je idealna mera), kao i frenologi-
je (psihologija objanjena anatomijom) prolo je i
nauno izuavanje rase: poto je postala nauka, i ra-
siologija je postala predmet preterivanja.
Originalan lik Gobinoa, putnika i orijentaliste, ve smo
smestili potkraj prve polovine XIX veka: njegov Ogled o ne-
jednakosti Ijudskih rasa objavljen je 1854. godine. Posle
brojnih drugih istraivaa, autor se upustio u potragu za jed-
nom eksplikativnom shemom podobnom da unese logiki
kontinuitet u naizgled beskrajnu raznovrsnost istorijskih zbi-
vanja. Poverovao je da je taj element reda naao u rasi. Sloe-
nost istorije i kultura se na taj nain posve jednostavno rasve-
tljavala uvodenjem jednog inioca hijerarhizacije: rasa arijeva-
ca, taj zametak ljudskog roda, potekla iz Centralne Azije, na-
vodno je izvor svekolikog napretka, a propadanje carstava ob-
janjava se meanjem i degeneracijom njihovih arijevskih ari-
stokratija. Narodi bi, dakle, trebalo da uvaju svoju rasnu i-
stotu. Celokupna eugenika sadrana je ve kod Gobinoa.
No, poslednjih godina XIX veka njegove je ideje vulgari-
zovao Vaer de Lapu. Nacistiki doktrinari su ih za svoj raun
preuzeli, proirujui im domaaj i izvodei iz njih sve posledi-
ce. Hitler je govorio da su Francuzi zenemarili svog najveeg
oveka, Vaer de Lapua. Dve njegove knjige predstavljale su
oslonac rasistikih teorija: Socijalne selekcije (1895) i Arije-
vac i njegova drutvena uloga (1899). Ovde nije potrebno na
tome se due zadravati: sredinji postulat je bila fizika, inte-
lektualna i moralna superiornost jednog odreenog rasiolo-
kog tipa, naime nordijskog, kojeg karakterie depigmentacija
i visok stas. Prirodan poziv visokih i plavih dolikokefala jeste
da zavladaju svetom: to je njihova misija, pre dunost negoli
pravo. Te teze imale su odjeka u Velikoj Britaniji i Sjedinje-
nim Dravama (emberlen, naturalizovani Nemac, te Medi-
son Grent i Lotrop Stodard) i uticale na politiku: imigracione
kvote koje su Sjedinjene Drave propisale imaju neosporno
rasistiku osnovu (Donsonov akt iz 1924). No, pomenutu te-
mu, koja je postala lajtmotiv i rukovodei element dugorone
nemake politike, orkestrirali su nacistiki teoretiari. Hitle-
rov Mein Kampf je prva borbena knjiga zasnovana na rasisti-
kim uenjima. Uprkos sveoptoj rasprostranjenosti rasistikih
predrasuda iju bi dubinu bilo opasno zanemariti, meuna-
rodno javno mnjenje je brzo ustalo protiv tih gledita, a do
poetka Drugog svetskog rata pojavile su se brojne studije ne
bi li se pokuala dokazati ispraznost i opasnost takvih teorija.
III. - Nastupanje preistorijske nauke
Godine 1859- jedna britanska komisija strunjaka
do^la je da proveri otkria Bue de Perta, a iste godine
poeli su da se pojavljuju lanci koji potvrduju auten-
tinost dokumenata to su ih izuili smeli francuski
preistoriari. Veliki geolog arls Lajel, koji je bio lan
Komisije, izneo je svoje stanovite u jednom slavnom
delu prevedenom na francuski: Starost oveka doka-
zana geoloki (Pariz, 1864). Sve dotad su se radovi u
toj oblasti odnosili uglavnom na ostalke "industrije"
38
fosilnih ljudi, pa je preostajalo da se pronau i sami ti
ljudi. Duhovi su ve bih spremni da prihvate injenice,
ma kakve one bile. Otkria su se reala jedno za dru-
gim u toku tri etvrtine veka, ukljuujui identifikaciju
neandertalskog oveka, kromanjonca i ostahh tipova
horno sapiensa, pitekantropa, oveka iz Mauera i si-
nantropa.
Ova rekonstrukcija istorije naih predaka zapoela je jula
1856. u dolini reke Neander, u Nemakoj, kada su radnici u
kamenolomu izneli na svetlo dana jedan skelet koji je, na a-
lost, bio prilino oteen: bio je to skelet "neandertalskog o-
veka". Gornji deo lobanje, u dobrom stanju, bio je u toj meri
neobian - sa svojim jako izbaenim elom i ispupenim ar-
kadama - da je biolog Firkov bez oklevanja utvrdio da je re o
patolokim deformacijama. No, bilo je sve vie slinih otkria,
pa je trebalo priznati da je re o jednom jo nepoznatom tipu
oveka, vrlo primitivnom, koji potie iz daleke prolosti. Sva
nalazita u kojima su pomenuti ostaci pronadeni pripadala su
srednjem pleistocenu.
U to isto doba prvi preistoriari skicirali su hronoloki re-
dosled, zasnovan na stratigrafiji. Eduar Latre je 1861. godine
predloio prvu hronologiju (paleontoloke sekvence zasnova-
ne na sukcesiji faune), a njegov sin Luj je u dolini reke Vezere
iskopao kromanjonskog oveka. Don Lubok je u Londonu
1863. uveo bitno razlikovanje izmeu paleolitskog i neolit-
skog doba (Prehistoric times).
Gabrijel de Mortije preduzima 1869. godine jo jedan poku-
aj uspostavljanja preistorijske hronologije, ovoga puta zasno-
vane na sukcesiji pojedinih tehnika. Taj redosled imao je veli-
kog odjeka izvan Francuske. Etape koje je on razlikovao su se ve-
inom zadrale: elska (docnije abvilska), musterijenska, soli-
trejska, magdalenska. Potom je bila definisana orinjasijenska
etapa, a izmeu paleolita i neolita Mortije je umetnuo fazu kul-
turne tranzicije, turasijensku etapu, s azilijenskom kao nijan-
som: re je o mezolitu, koga je sam Mortije tako nazvao. Evoluci-
j a s e zavrava robanozijenskom, neolitskom etapom. Vidimo da
je taj okvir - u kojem su razliite epohe bile precizno razlikova-
ne na osnovu tipoloki karakteristinih industrija - i danas na
snazi.
 Pravo graanstva preistorijskim istraivanjima nela znaajna dokumenta. Ukaimo samo na glavne
najzad su obezbedila otkria tipova grimaldi (1872), reperne take: 1914 - ovek iz Talzaja, australoid,
spi i, potom, anslad, kojima se dugo pridavao pre- otkriven u Australiji, blizak oveku iz Vaaka, prona-
terani znaaj, a danas ih bolje razumemo; tu je, za- enom na Javi 1890; ovek iz Aselara, naden 1927. u
tim, slavno otkrie pitekantropa, taj missing link za Sahari, negroid; ovek iz Mehta el Arbi, blizak kro-
kojim se dugo tragalo, a do kojeg je na Javi doao manjoncu, iskopan u Aliru 1928. godine. S druge
holandski lekar Een Diboa, te najzad, 1907. godine, strane, Junoafrikanac Dart opisao je 1925. godine
otkrie oveka iz Mauera. U predveerje Prvog svet- jedan tip antropoida iz tercijara, pronaden u Junoj
skog rata zbio se jedan znaaj dogaaj: u Engleskoj, Africi; re je o australopiteku, koji besumnje pred-
u Piltdaunu (Saseks), pronaena je izvanredna osa- stavlja bitnu kariku paleontolokog procesa homini-
tura glave, sastavljena od ve razvijene lobanje ljud- zacije.
skog oblika i majmunolike donje vilice. Taj "ovek iz
Piltdauna" izazivao je brojne sporove sve do 1953.
godine, kada su anaiize pokazale da je re o falsifika-
tu dostojnom aljenja. Neto ranije, na jednom azili-
jenskom lokalitetu u Nemakoj, otkriveni su prvi
brahikefalni tipovi, kao i prvi tipovi koji bi se mogli
uporediti s "nordijskom" skupinom (u Ofnetu, u Ba-
varskoj). Iskopavanja su posvuda bila sve brojnija,
naroito u Francuskoj, gde je prikupljen znatan broj
dokumenata. Godine 1925. i, neto kasnije, tokom
tridesetih godina, u Palestini su otkriveni skeleti iz
donjeg i srednjeg paleolita, s karakteristikama koje
ih smetaju izmeu neandertalca i homo sapiensa.
Poev od 1928, opet u Palestini, Gica Garod opisu-
je prve primerke mediteranskog tipa (iz mezolita), a
od 1921. godine u Kini dolazi do lepih otkria sinan-
trcpa, u Dou-Kou-Tijenu, blizu Pekinga, za koje se
vezuje ime P. Tejar de ardena. Izgleda, meutim,
da je jedan deo sanduka s osteolokim zbirkama i-
ezao sred metea posle rata s Japanom.
Ta razliita otkria omoguila su da se rekonstrui-
e iroka paleontoloka sekvenca u kojoj su nastali
dananji tipovi oveka. Pomenuta otkria potvrena
su brojnim iskopavanjima koja su na svetlo dana iz-
40
 IV poglavlje
ETNOLOKE TEORIJE I KOLE

I. - Tendencije i metodi
U misli razliitih autora XIX i XX veka mogue je
razlikovati uticaj izvesnih dominantnih tema koje do-
putaju razvrstavanje tih dela u nekoliko skupina.
Svi autori ne pripadaju odreenoj "koli" u pravom
smislu rei, ali se svi - ili skoro svi - dre jedne po-
sebne struje miljenja koja nam pomae da im odre-
dimo mesto u istoriji ideja. Ovde emo, dakle, poku-
ati - oigledno ne prikrivajui neizbean udeo pro-
izvoljnosti koju takve klasifikacije podrazumevaju -
da razluimo etnoloke teorije i kole koje su se me-
usobno sueljavale sve do naih dana. Pod teorija-
ma podrazumevamo sistematske skupove koji pro-
zlaze iz izvesnih temeljnih postulata ili odreene ide-
ologije, te im je ambicija da naizgled nepovezane i-
njenice ukijue u okvir jedne logike konstrukcije.
Kada kaemo kole, mislimo - na jednom vie prag-
matikom nivou - na stvarne grupacije odreenog
broja mislilaca koji se slau u pogledu nekih osnov-
nih taaka (uvajui u svemu ostalom svoju original-
nost), te izmedu sebe odravaju redovne odnose ko-
ji imaju uticaja na njihovo delo. Materijalni okviri u
kojima se razvijaju takve idejne struje i posebni nai-
ni ostvarenja tog zajednitva mogu biti vrlo raznovr-
sni: odreeni univerzitet ili grad (na primer, Beka
kola, koja je, uostalom, uveliko premaila taj okvir),
jedna nacija (Nemaka kola, ah tu je na stvari izve-
sna zloupotreba rei), kakva ira celina (takozvana
"francuska kola", s kojom je bio povezan i Retklif-

43
Braun, na primer). Jo jednom, u tim nazivima, koji
su esto vie zgodni negoli tani, nema nieg ni for-
malnog ni rigidnog: sva su pregrupisavanja mogua,
sve se nijanse mogu javiti, ali je neophodno u razno-
vrsnost privida moi uneti neku vrstu reda.
Pre nego to pristupimo izuavanju ljudi i dela,
izgleda da je korisno skicirati velike "misaone struje"
meu kojima se etnolozi razvrstavaju. Njihov broj je
ogranien; na nivou dela odgovaraju vrlo razliitim
ideologijama, a na nivou pojedinca vrlo razliitim
temperamentima, tipu obrazovanja ili sredine iz koje
on potie. Sve emo to na delu nai povodom sva-
kog autora. Zasad e nam biti dovoljno da sasvim
shematski ukaemo na glavne odlike tih orijentacija.
1. Jednolinijski evolucionizam. - Taj piavac
smatra da ljudska drutva obrazuju jedinstvenu celi-
nu, podvrgnutu globalnom kretanju. Pretrpevi uti-
caj biolokih teorija evolucije (pre svega, "transfor-
mizma"), i on istie lagani i kontinuirani napredak
ljudske vrste na kulturnom planu i nastoji da izdvoji
etape tih "transformacija", koje u harmoninoj pove-
zanosti proizlaze jedna iz druge. Tako je oveanstvo
prolo kroz odredeni broj "faza", o ijim ostacima
svedoe savremene primitivne (taj pridev ovde ima
hronoloko znaenje) populacije. Morgan je glavni
predstavnik te idejne struje, koja je imala vrlo veliki
znraj sve do naih dana, a u Sjedinjenim Dravama,
na primer, oivljava u obliku neoevolucionizma.
2. Difuzionizam. - U perspektivi dijametralno su-
protnoj evolucionizmu, ovaj pravac tvrdi da se drutva
razvijaju ne zahvaljujui nekom dubokom kretanju
koje dovodi do meusobno paralelnih posledica, ve
zahvaljujui kontaktima koje medu sobom odravaju.
44
Kada se suoimo s kulturnom slinou koju poka-
zuju dva drutva, javlja se alternativa: konvergencija
ili filijacija? Evolucionizam se u principu odluuje za
prvi od tih izraza i zakljuuje da je re o kulturnoj
paraleli roenoj iz dva autonomna evolutivna sleda.
Difuzionizam prihvata drugi izraz i u kulturnoj koin-
cidenciji vidi rezultat pozajmice koju je jedno dru-
tvo uzelo od drugog. Za difuzionizam, drutvene
pojave se objanjavaju pre svega tim ukrtanjem kul-
tura, budui da su inventivne sposobnosti oveka vr-
lo ograniene: inovacija se raa na odreenom me-
stu, pa se otuda rasprostire difuzijom (poreklo ove
struje miljenja je u muzeografiji). Takozvana Beka
kola, istorijsko-kulturna ili ciklino-kulturna, pred-
stavlja ovu struju miljenja, s kojom su povezana
imena Grebnera i oca mita. "Hiperdifuzionizam" je
u isti mah logian i groteskni produetak tog princi-
pa objanjenja: on prihvata samo jedan centar kul-
turne disperzije, naime drevni Egipat (upor. str. 89).
3. Analitike m i s a o n e struje. - Njihovi predstav-
nici su Boas i Loui, uitelji skoro svih amerikih etno-
Ioga, a treba ih shvatiti kao reakcije (preterane, poput
svih reakcija) na teorije jednolinijskog evolucionizma.
To su reakcije koje su, u suoavanju sa zloupotrebama
i shematizmom pomenutih teorija, katkad poprimale
oblik abreagovanja. Izrazom morfologizam moglo bi
se dosta dobro kvalifikovati stanovite tih autora koji
su, odbacujui svaku ideju o jednolinijskoj evoluciji,
skloniji strpljivom naporu na analizi razliitih kultur-
nih formi negoli sintezama koje smatraju preuranje-
nim (ako ve ne i nemoguim ili beznaajnim). Re je
o vrlo razliitim formama koje, po njima, dokazuju te-
meljnu pogreku sadranu u delima njihovih prethod-
nika, to jest preveliku spremnost da se institucijom
nazove neto to je tek disparatni skup raznorodnih
obiaja koje je mogue okupiti samo zahvaljujui zlo-
upotrebi jezika. Tako je s totemizmom, kao i s tek-
nonimijom ili starosnim grupama. Ovde se naputa
svako pozivanje na tobonje evolutivne faze. Podvla-
i se polimorfizam civilizacija i pluralizam objanje-
nja koje esto zahteva pojava predstavljena kao izraz
jednog jedinog uzroka, valjanog u svako doba i na
svakom mestu. Dakako, taj stav moe odve lako do-
vesti do izvesne rezignacije, do generalizacije jednog
olakog skepticizma - koji kod nekih moe biti neka
vrsta pribeita i suvie lagodnog bekstva od injeni-
ca - pa i do istinskog etnografskog pointilizma; ali, s
jedne strane, ne sme se zaboraviti istorijski kontekst
u kojem je takvo stanovite roeno, a s druge, mora
se priznati da je ovde na stvari zahtev za jednom
zdravom naunom metodom koja tei da odbaci sva-
ko sumnjivo zadovoljavanje predrasudama i pret-
hodno obrazovanim teorijskim okvirima u koje se
odve rado htelo umetnuti drutvene injenice.
4. Od psihologizma do kulturalizma. - Pored
tih velikih tendencija koje obeleavaju etnoloku mi-
sao, moglo bi se ukazati i na ostale struje. Najpre, tu je
psihologizam Dirkemove kole koji dovodi do zame-
njivanja urodenikih kategorija neodgovarajuim ev-
ropskim pojmovima, ali to je samo jedan, relativno
drvgorazredni aspekt dela ija plodnost jo nije iscr-
pljena (upor. str. 108). Potom, ne proistiu li animi-
zam i pokuaji objanjenja istog reda iz slinog po-
stupka? Nasuprot tome, "primitivizam" Lisijen Levi-
Brila, esto pogreno shvaen, nameravao je, bar u
svom prvotnom obliku, da meusobno suprotstavi
dva tipa mentaliteta, te da "primitivcima" ostavi da se
slue mitskim procesima koje je, u potonjoj etapi svo-
46
ga istraivanja, svodei svoje delimine zakljuke, sam
Levi-Bril uspostavio kao opte kategorije miljenja
(upor. str. 110). Teorije mitologa zauzimaju prelazno
mesto izmedu animizma i primitivizma. Kasnije su se
pojavile i druge misaone struje koje na tumaenje i-
njenica iz primitivnih drutava nastoje da primene
metode psihoanalize, sledei na taj nain put koji je
utro sam Frojd, i to ne bez odjeka. Uostalom, neke te-
orije, poput onih o bazinoj linosti, preuzimaju deli-
mino razliite postavke iz marksistikih shema, me-
usobno kombinujui ekonomsko tumaenje i dopri-
nos psihoanalize, na ta se moda nije dovoljno skre-
tala panja (upor. str. 105). itavajednaskupinaistra-
ivaa, koji redom ostaju dunici magistralne Frojdo-
ve pouke - od Lintona i Kardinera do Rut Benedikt i
Margaret Mid - pokuavala je da izrazi specifine
kulturne crte koje karakteriu jednu grupu: iz izbora
osnovnih tema izluuje se jedan pattern, eventualno
podloan da bude postavljen u ekoloku situaciju.
Teko je sve te misaone struje grupisati pod jedan
zajedniki nazivnik; predloen je bio pojam konfigu-
racionalizam, koji zvui pomalo grubo, pa emo -
rezerviui pojam kulturalizma za oznaavanje Kre-
berovog dela, pomenute istraivae prouiti pod
imenom tipologista.
5. Funkcionalizam. - Funkcionalisti smatraju da
se data institucija moe objasniti samo svojom drutve-
nom ulogom, funkcijom koju obavlja u okviru kultur-
nog kompleksa. Odreena injenica biva rasvetljena
tek kada je shvaena u svom kontekstu. Za funkcionali-
zam, neka kultura mora biti u celosti podlona razume-
vanju u sinhronijskoj perspektivi, bez pozivanja na nje-
nu dijahronijsku dimenziju, to jest u svom sadanjem
stanju, ne pribegavajui istorijskim podacima koji se
47
smatraju suvinim. Malinovski je formulisao principe
tog novog metoda, iji je pozitivan aspekt dostojan za-
nimanja: tako bi, u krajnjem sluaju, u klasinim Kivi-
jeovim pokusima bilo teorijski mogue na osnovu da-
tog elementa rekonstruisati drutveno telo, jer sve se
nalazi u stanju meusobne zavisnosti. Marsel Mos -
koji je s funkcionalizmom posredno povezan i nije
podlegao njegovim preterivanjima niti zabludama
(medu kojima je najvanije odsustvo razumevanja sa-
danjeg znaaja survivala i tradicija koje predstavljaju
puku kulturnu kristalizaciju) - izrazio je taj "holistiki"
zahtev na taj nain to je pokazao da je svaka drutve-
na injenica "totalna", te da je ovek "nerazdeljiv".
6. Strukturalizam. - Kao metod tumaenja dru-
tvenih injenica, taj pravac je zadobio znaaj na
osnovu radova lingvista, ali poto se pojavio nedav-
no, ovde ganeemoanaiizirati."
To su, izgleda, glavne take gledanja na koje se mo-
emo postaviti da bismo rastumaili drutvene pojave.
Ako bi, podseanja radi, trebalo u nekoliko rei rezi-
mirati stanovite svake od pomenutih misaonih struja,
rekli bismo da, u susretu s raznovrsnou ljudskog po-
naanja, jednolinijski evolucionizam nastoji da defini-
e etape, faze, stadijume-, difuzionizam pronalazi re-
flekse ili odnose, to jest povezanosti-, morfologisti, po-
put Boasa i Louija, belee modalitete, aspekte, forme-,
furkcionaiizam tei da obelei reperne take jednog
stroja u pokretu, koje su tesno povezane s globalnom
dinamikom ceiovite drutvene mehanike; strukturali-
zam, pak, nastoji da izlui modele, nesvesne sheme ko-
je institucije i obiaje ine znaenjskim celinama. To
48
* Prvo izdanje ove knjige pojavilo se 1969- godine. - p r i m .
prev.
su, ini nam se, kljuni pojmovi kojima se moe oka-
rakterisati svaka od tih velikih misaonih tendencija.
Pre nego to se upustimo u njihovo izuavanje, od-
redimo ovde poloaj jedne nove discipline, naime psi-
hologije naroda, mlade nauke koja nas neposredno za-
nima zato to je ona na neki nain bliznakinja etnologi-
je (pre nego to u nju bude integrisana, u okviru one
opte antropologije iji se obrisi danas ocrtavaju). Bilo
bi lako nai joj udaljene prethodnike - u Posejdoniju,
Herodotu i mnogim drugima, pa onda i u Italijanu Vi-
kou, francuskim filozofima iz "veka prosveenosti", kao
i u Nemcu Herderu. Ali, radanje etnopsihologije zbiva
se u XIX veku u Nemakoj. Njeni osnivai su Lazarus i
tajnhal, koji su 1851. skovali naziv i organizovali
Volkerpsychologie, a od 1850. godine pokrenuli Ze-
itschrift fur Volkerpsychologie und Sprachwissen-
schaft. Francuski filozof Alfred Fuje anticipirao je istra-
ivanja "nacionalnog karaktera" svojim dvama delima,
Psihologija francuskog naroda (1898) i Psiholoki na-
crt evropskih naroda (1902). S Nemcem Vilhelmom
Vuntom (1832-1920) i njegovom desetotomnom Vol-
kerpsychologie etnopsihologija je bila utemeljena na
naunim osnovama. Riard Turnvold, koji je dao dopri-
nos na jednom drugom planu, bio je ipak "profesor et-
nologije i etnopsihologije" u Berlinu. U Francuskoj je,
pak, sredinom dvadesetih godina XX veka, istoriar
Anri Ber zamislio jednu "kolektvnu etologiju" (posle
Stjuarta Mila), ne izlazei iz teorijskog podruja. Ka-
snije e taj pokret prihvatiti ameriki etnolozi i tako-
zvana kola Kultura ilinost (upor. nie, str. 105-106).
II. - Prvi klasici: od Bastijana do Morgana
Ni Bastijan - mada veliki putnik - ba kao ni Baho-
fen ili Morgan nisu bili terenski istraivai: oni su, u
49
 najboljem sluaju, objedinili dokumenta koja su drugi
prikupili. Ali, katkad su podstakli radove iz prve ruke
(Morgan, na primer, moda vie da bi potvrdio ve
razraene sheme nego da bi nagomilao sirovu gradu).
Uprkos razliitim temperamentima i medusobno
oprenim reenjima, misao veine tih autora iz po-
slednje treine XIX veka je neobino istorodna, zato
to je zasnovana na istim postulatima. U odnosu na
ostalu dvojicu, AdolfBastijan je, medutim, marginalan
i originalan: doktor medicine, ivei u vremenu dubo-
ko proetom evolucionizmom, naime u trenutku kada
su Bahofen i Morgan (ovaj potonji neto malo kasnije)
razraivali jednolinijske sinteze i velike teorijske siste-
me, on je isticao nezavisne ideje. Istinski uzrok nje-
govog antievolucionistikog stava u drutvenim nau-
kama treba moda potraiti u jednom drugom pod-
ruju, naime u naukama o ivotu. Kao biolog, Basti-
jan je bio protivnik Darvina i uenik Firkova (onog
istog koji je uporno tvrdio da su osteoloki ostaci
neandertalca zapravo patoloke deformacije, te ana-
litiar koji je otkrio eliju i suprotstavljao se bilo ka-
kvim optim zakljucima). To suprotstavljanje darvi-
nizmu je, zahvaljujui jasno prepoznalljivom proce-
su transfera, orijentisalo njegovu etnoloku misao.
Godine 1859- on je poeo da objavljuje svoje de-
lo DerMensch in der Geschichte, koje je nailo na ve-
liki odjek. Njegova ostala dela nastala su mnogo ka-
sn'je. Treba ukazati na injenicu da se u optim za-
kljucima, objavljenim 1881. godine pod naslovom
Der Volkergedanke in Aufbrau einer Wissenschaft
von Menschen, on vraa na neka svoja ranija gledita
i istie temeljnu istorodnost "ljudskog mentaliteta",
uprkos povrinskim slinostima. Bilo je primeeno
da je Bastijan u isti mah najavio difuzionizam i funk-
cionalizam, ali se u njegovom delu moe pronai sa-
50
mo prva od tih tema - uostalom, nairoko obradena.
Ideja o geografski shvaenim kulturnim provincija-
ma, naime o ogranienim podrujima na kojima se
ispoljava uticaj jedne kulturne dominante, postae -
kada bude preuzeta i na razliite naine obraena -
kljuni pojam Beke kole. Zainteresovan za drutva
amerikih Indijanaca, Bastijan je, s druge strane, sro-
io jednu od prvih sinteza u oblasti amerikanistike, i
to u tri toma: Die Kulturlander des alten Amerikas
(1878-1889). On je bio i organizator: godine 1862.
osnovao je Zeitschrift fiir Ethnologie i medu prvima
doao na ideju o primenjenoj etnologiji. Od 1878.
do 1889- godine pojavile su se tri sveske posveene
civilizacijama prekolumbovske Amerike.
U to isto doba, Englez D. F. Meklenan objavio je
u Londonu svoje delo Primitive Marriage (1865), u
kojem podvlai znaaj filijacije po enskoj liniji. Dva-
deset godina kasnije, on se toj temi vratio u svojim stu-
dijama posveenim primitivnoj istoriji ( Studies inAn-
cient History, 1872). Znaaj Meklelanovog doprinosa
ispoljava se i u reniku: on je smislio izraze endogami-
ja i egzogamija, izuavao levirat, koji je smatrao or-
ganski povezanim s poliandrijom; skrenuo je panju
na znaenje nekih klasifikatornih naziva (na primer,
na injenicu da se stric naziva ocem), mada istraiva-
nje u tom pravcu nije nastavio; zanimao se i za nai-
ne stanovanja. Duh sklon izgradnji sistema, koga je
malo brinula potreba za dokazivanjem, naveo ga je da
razliite injenice ije je postojanje utvrdio organizuje
u gradevinu koja nije bila nita drugo doli skladna tvo-
revina duha: polazei od injenice da erke bivaju ubi-
jene po rodenju (ali, zato prvenstvo pridati jednom
proizvoljno odabranom podatku koji upravo sam po
sebi zasluuje da bude smeten u odredeni kon-
tekst?), on poliandriju pripisuje poremeaju sex-ratio
ravnotee. Vano je napomenuti da je Meklenan, za-
jedno s Bahofenom, bio prethodnik analize srodstva.
Godine 1861. pojavile su se istovremeno, u tut-
gartu i Londonu, dve knjige koje su utrle put dvema
vrstama istraivanja iji znaaj otad nije prestao da se
uveava: prva, DasMutterrecht, iji je autor J. J. Baho-
ten, zasniva etnologiju srodstva, koju gotovo istoga a-
sa - kao to smo videii - prihvata Meklenan, a potom i
Morgan. Drugo delo o kojem govorimo, Ancient Law
H. D. Samnera Mejna, inaugurie radove na podru-
ju pravne i politike etnologije iji e razvoj, izuzev u
Nemakoj, zadugo ostati u senci (naroito kada je o
pravu re) zanimanja za religiju, magiju, umetnost,
porodinu organizaciju i mnogostruke aspekte mate-
rijalne kulture. Bie potrebno saekati kraj Prvog
svetskog rata da bi se u Engleskoj i Sjedinjenim Dr-
avama uoila trajnija obnova zanimanja za politiku
organizaciju, te priekati sasvim novije doba i videti
kako se u Engleskoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj
javljaju studije iz oblasti pravne etnologije.
Das Mutterrecht se prikazuje kao teorijska rekon-
strukcija istorije srodstva, oslonjena na etnografsku
dokumentaciju preuredenu poput delia slagalice,
naime delova jedne sekvence iji su razliiti momenti
navodno kristalizovani u institucijama nekih "primitiv-
nih" naroda, pri emu ti survivali, na sreu istraivaa,
omoguavaju da se ocrta meusobna povezanost raz-
lillih "etapa". Postulati koje ovaj metod implicira su
jasni. U preistoriji srodstva mogue je, tako, razlikova-
ti tri velike faze: primitivni promiskuitet, matrijarhat,
naime dominacijaena koje su navodno izumele obra-
du zemlje, te patrijarhat koji se protee sve do savre-
mene epohe. Bahofen je formulisao ideje koje e po-
sle njega biti esto preuzimane, kao to su primitivni
promiskuitet, vremensko prvenstvo matrilinearne fili-
52
jacije, povezanost ene s agrarnim ivotom. On nije
bio prvi koji je skrenuo panju na znaaj matrilinearne
filijacije, koja se danas ozbiljno dovodi u pitanje. Na
nju su upozoravali Herodot i brojni drugi autori, a
francuski putopisci iz XVII i XVIII veka pruali su pri-
lino detaljno opisane primere te pojave. No, Bahofen
je obznanio etnoloko tumaenje takve strukture.
On je, s druge srane, izuio razliite institucije pove-
zane sa strukturama srodstva, kao to je kuvada.
Glavni predstavnik jednolinijskih evolucionista,
iju misao rezimira i ilustruje, jeste Luis H. Morgan
(1818-1881); no, njegovo istraivanje nadaleko pre-
vazilazi rigidni shematizam koji su mu tumai katkad
pripisivali. Bogatstvo njegovog doprinosa, kojim su
se - s dmge strane - marksisti prve generacije nai-
roko koristili, savremenici su neobino cenili. Mor-
gan je danas pao u, velikim delom nezasluenu, ne-
milost koja potie iz reakcije na jedan odve samou-
vereni dogmatizam. Teorija o srodstvu je, besumnje,
uveliko prevazila Morganove grube aproksimacije,
ali bi na tom podruju - vie nego na bilo kojem
drugom - bilo nepravino zaboraviti ono to se du-
guje teoretiaru koji se moe smatrati istinskim osni-
vaem tog znaajnog dela etnologije. Taj naziv on za-
sluuje pre svega zahvaljujui svojoj optoj teoriji,
objavljenoj 1871. godine pod naslovom Systems of
Consanguinity and Affinity of Human Family. No,
delo Ancient Society je zadobilo mnogo iru publi-
ku: ono je nailo na veliki odjek jer je ponudilo jed-
nostavne i nepobilne bazine principe koji su naoko
omoguavali razumevanje evolutivnih procesa i, u
isti mah, na zavodljiv nain predoavalo jasnu i "lo-
ginu" rekonstrukciju "etapa" u razvoju ljudskog dru-
tva. Morganje, tako, razlikovao tri stupnja u evoluciji
oveka - divljatvo, varvarstvo i civilizaciju - te svaku
53
od tih faza iznova podelio shodno tehnolokim kri-
terijumima. Na taj nain, on se savreno uklopio u
nain miljenja onoga doba, koje je verovalo u jednu
dogmu, to jest u mistiku progresa. Poznato je da je,
zahvaljujui izvesnoj pakosti istorije, ta nova socijal-
na biblija postala referentni dokument za Marksa i
Engelsa: ta dva slavna mislioca bili su odve inteli-
gentni da se ne bi zainteresovali za etnologiju, pa su
kroz tivo koje su itali i razgovore koje su vodili ste-
kli nezanemarljivo poznavanje arhainih drutava,
koja e takoe nai mesta u njihovom sistemu tuma-
enja. Podsetiemo da su Morganove teze zadobile
jo iru publiku zahvaljujui objavljivanju slavnog
Engelsovog dela Poreklo porodice, privatnog vlasni-
tva i drave. Engels se, naime, u celokupnom svom
izlaganju, vrsto oslanjao na Morgana.
Sistematizacije koje je Morgan predloio imale su
rata kopkati marksiste. Bile su zasnovane na pojmo-
vima evolucije i progresa, prikazivale ljudski rod u
neprestanom napredovanju tokom kojeg, zahvaljuju-
i ovladavanju sve savrenijim tehnikama, on sve vie
namee svoju volju prirodnoj sredini, te uznosile po-
stupke sviju drutava koja se "paralelnim" putevima
zapuuju istom cilju. Osim toga, Morgan je potcenji-
vao znaaj religijskih injenica, to je verovatno ot-
klonilo razloge zadevica s marksistima. Najzad, Mor-
gan je bio prvi istraiva koji je pokuao da dovede
u ,r ezu ono to e drugi posle njega nazvati bazom i
nadgradnjom. Postavljajui kao postulat da je ovek,
bez obzira na sve formalne varijacije, u fizikom po-
gledu jedinstven, sluei se odluno i bez ikakve
smotrenosti uporednim metodom, ekstrapolirajui s
poznatog na nepoznato, s proverenog na neprover-
ljivo, Morgan tako istie da je razvoj civilizacije jedan
kontinuum koji podrazumeva beskonaan progres,
54
bez povratka unazad. Ali Morganova slava, na stranu
odve ambiciozne i krhke sinteze, duguje se pre sve-
ga tome to je etnologiju srodstva ustanovio na so-
lidnim osnovama. I tu je, dakako, pokazao tenju za
sintezom, a teoretiar ne naputa svoje opsene na-
pore u pravcu sistematizacije. Ali, pogrena ili prete-
rana tumaenja on zasniva na istinitim dokumenti-
ma, poput onih prikupljenih za strpljivih istraivanja
medu Irokezima. Sve njegove zablude nisu podjed-
nako podlone kritici: ako se prevario u pogledu tu-
maenja takozvanog havajskog sistema, razjanjenje
geografske rasprostranjenosti i znaaja matrilinearne
filijacije urada besumnje pogrenim, ali objanjivim
ekstrapolacijama. S druge strane, i pre svega, on je
prvi uneo reda u jedno zanemareno podruje, defi-
nisao osnovne pojmove i postavio sve krupne pro-
bleme (nudei, k tome, jo i reenja - uostalom, ma-
nje znaajna od samog izlaganja). Jo i danas etnolo-
gija srodstva primenjuje pravilo koje je on izriito
formulisao: naziv nadivjuje normu. Kada neki srod-
niki odnos iezne, nomenklatura - kao istinski so-
cijalni fosil - opstaje i svedoi o predanjem stvar-
nom stanju: oznaavalac nadivljuje oznaeno. Tako
je, na osnovu terminologije, mogue rekonstruisati
stara brana pravila. Morgan je dobro uoio da je je-
zik najvaniji od svih etnografskih muzeja.
Iako nisu dostigli Morganov ugled, treba pomenuti i druge
komparatiste: urca, jednog od Racelovih uenika (Altersklas-
sen undMannerbiinde, 1902), Goldenvajzera (liarly Civilisa-
tion, 1912), a naroito Tajlora i Frejzera, koji spadaju u porodi-
cu prvih teorijskih klasika (upor. infra, str. 57i dalje: odlike nji-
hovog dela zahtevaju da ona budu prouena posebno). Do-
prinos Samnera Mejna je od naroitog znaaja: Ancient Laiv,
delo objavljeno u isto vreme kada i Bastijanove i Bahofenove
knjige (1875) i On Early Law and Custom (1883) zasnovale
su, naime, etnologiju prava.
55
 Meu tim osnivaima onoga to e kasnije biti nazvano
socijalnom ili kulturnom antropologijom nema francuskih
imena, mada smo ih esto sretali meu preistoriarima i flzi-
kim antropolozima. Medutim, ovde treba podsetiti na imena
koja se obino navode u istoriji sociologije. Pre svega, pome-
nuemo delo Frederika Ie Pleja i njegove kole, ne samo zato
to je "kola drutvene nauke" upravila panju na egzotina
drutva - od Le Plejovih izuavanja polunomadskih plemena s
Urala, do dela A. Previla o Afrikim drutvima (1894) - nego
i stoga to s Le Plejom zapoinje upotreba onoga to je, po-
malo pompezno, bilo nazvano "monografskim metodom" koji
se sluio detaljnim upitnikom. Le Plejova ideja, zacelo zdrava,
bila je da stvarnosti treba pristupati izbliza, drati se konkret-
nog i, u tu svrhu obuhvatiti je mreom metodiki razraenog
upitnika, lienog pukotina. Otuda izrada "anketnih planova",
poput onog koji je u svojoj Nomenklaturi drutvenih injeni-
ca izneo opat Turvil, Le Plejov uenik. Znaaj kole ogleda se
i u injenici da se smatralo da metod ima optu vrednost, ali
se jo nije pravila razlika izmeu ruralnih i urbanih drutava:
nauka o oveku s tako opsenim pozivom isticala je svoju sve-
optu kompetenciju.
Na jednom drugom podruju, u istoriji, jedan
otvoreni duh, osloboen vladajuih predrasuda,
obavio je inovatorski posao: Fistel de Kulan je - ka-
ko u pogledu stare Francuske tako i kada je re o
rimskoj starini, razraujui rad na arheoetnologiji,
vaspostavljajui okvire materijalne kulture, zanima-
jui se za srodnike osnose (koje je, meutim, po-
greno shvatio) i ukazujui na znaaj religije koja po-
ivi u osnovi svake drutvene injenice - podvukao
znaaj odnosa izmeu drutva i njegovog okruenja
i, pre negoli se sam taj naziv javio, izgradio jednu iz-
vrsnu nedogaajnu istoriju.
Najzad, meu autentinim osnivaima etonologije
treba pomenuti i nekadanje profesore na katedri za
antropologiju u Muzeju, kao i nastavu u Antropolo-
koj koli koju je osnovao Boka. Kao pre svega preisto-
56
riari i antropolozi, ije smo delo ve pomenuli, ti pro-
fesori su analizirali i razliite spekte drutvenih struk-
tura: Katrfa, Ami i Verno su, moda jo i vie negoli
Broka, imali sintetiki pogled na oveka, te ljudska
drutva izuavali u njihovim razliitim aspektima. Pod
rukovodstvom Amija, godine 1882. je osnovana Etno-
grafska revija. Tako su, s Kartelakovom Graom za
primiitvnu i prirodnu istoriju oveka (1864) i Bro-
kinom Antropolokom revijom (1872), nauci o ove-
ku na raspolaganje stavljena tri organa posveena
njenim razliitim vidovima. No, kao to pie Pol Rive
(ta je etnologija", u: Encyclopedie frangaise, tom
VII, str. 708), "duhovima se nametnula potreba da se
meusobno suelje rezultati dobijeni na tako razliit
nain, pa su ova tri organa bila objedinjena u jedan,
pod nazivom Antropologija - izvrstan asopis koji je,
pod urednikovanjem E. T. Amija, Emila Kartelaka i
Pola Topinara, a potom i M. Bula i R. Vernoa, izaao
u etrdeset svezaka punih injenica i ideja".
III. - Animizam i Tajlorovo delo:
komparatisti i teoretiari
1. E. Barnet Tajlor. - iveo je od 1832. do 1927. go-
dine i zauzima sasvim posebno mesto u istoriji etnolo-
ke misli, jer ga se ne moe svrstati ni medu evolucio-
niste, ni meu difuzioniste. Medutim, s Labokom, Pit-
Riverzom i mnogim drugima, on deli klasine predra-
sude o strogom poretku kulturnih stratifikacija (uosta-
lom, on je uveo taj izraz i uzastopne kulturne slojeve,
koji se nadovezuju jedni na druge, uporedio s geolo-
kim naslagama poredanim hronolokim redom: re
je o nekoj vrsti kulturne stratigrafije koju je trebalo iz-
graditi). Tajlor takoe stavlja naglasak na znaaj ono-
ga to bi trebalo nazvati procesima retrovolucije: u
57
 istoriji ljudskog roda mogue je opaziti degenerativne
ose, budui da neke grupe mogu nazadovati u odno-
su na jedno vie drutveno stanje; savremeni primitiv-
ci bi se mogli objasniti kao proizvod degeneracije dru-
tava koja su upoznala bolje stanje. Uprkos tome, po
Tajloiovom miljenju, opta linija Ijudskog razvoja ni-
je prava. Medutim, Tajlor se ne dri slepo principa pa-
ralelnih evolucija: on priznaje znaaj kulturnog kon-
takta i imitacije. Iako ga se zbog toga ne moe svrstai
medu difuzioniste, on je katkad ak prenaglaavo zna-
aj kulturnih pozajmica (na primer, celokupnoj sever-
noamerikoj keramici on pripisuje jedan jedini izvor).
Odmeren istraiva, realistian, obdaren velikim
intelektualnim potenjem, Tajlor ostaje poznat pre
svega po svojim velikim sintetikim delima: radovima
Researches into the Early History ofMankind and the
Development of Civilization (London, 1865), kao ii-
rokim freskama sadranim u knjizi Primilive Culture,
moe se dodati delo pod naslovom Anthropology,
objavljeno 1881. godine, ali i brojni znaajni lanci.
Mada se dotakao skoro svih aspekata drutvenog i-
vota arhainih populacija, svojim imenom obeleio
je pre svega etnologiju religije i srodstva.
On je tvorac animistike teorije (animistic the-
ory), koja e - poto je Delafos kasnije preradi i revi-
dira, doiveti neobinu sudbinu. Natprirodno je, na-
vodno, primitivac otkrio kroz snove koji su u njego-
vim oima dokazali stvarno postojanje natprirodnog,
izvodei na scenu linosti iz jednog nevidljivog sve-
ta, ive i aktivne u onirikoj dramatizaciji. Poznate su
- uostalom, preterane - Dirkemove reakcije na ovu
tezu: on je religijsko verovanje nameravao da izvede
iz "komara neukih duhova". Ali, daleko od toga da
je u toj shemi ba sve pogreno, i ne treba umanjiti
znaaj onoga to etnologija religije duguje Tajloru:
58
taj veliki duh, besumnje prvi, primeuje da "primitiv-
ne" religije odlikuje gotovo potpuno nepoznavanje
monoteizma i velikih bogova.
Tajlorov doprinos etnologiji srodstva je manje
poznat, ali je moda dublji. Bez obzira da li je re o
ugovaranju braka, ukrtenim srodnicima, leviratu,
tabuu tata-zet i svekar-snaha, kuvadi ili pak klasifi-
katorskoj terminologiji - on je imao ono, lada sa-
svim novo oseanje za kulturni totalitet, u tom smi-
slu to je injenice vraao u njihov drutveni kon-
tekst i nastojao da celinu definie s obzirom na funk-
cionalnu meduzavisnost. Obred on smeta u odgo-
varajuu situaciju: da bi objasnio ovaj ili onaj obiaj,
produbljuje saznanje o sredini (tumaei, na primer,
brane zabrane na osnovu matrilokalnih ili patrilo-
kalnih pravila). Njegova je ogromna zasluga to je u
etnologiju uveo statistiki metod, mada ga je i u tom
pogledu katkad nesklapno koristio, ne preduzimaju-
i dovoljne mere predostronosti. No, sutina nije u
tome. U oblastima kojima se bavio, on je esto oba-
vljao inovatorski rad: upravo je on definisao tekno-
nimiju i smislio taj izraz (naime, ovek se naziva ne
svojim imenom nego srodnikim odnosom: A se ne
zove A nego otac nekog B). I ovde je, koristei se sta-
tistikom, pokuao da taj obiaj dovede u vezu s ma-
trilokalnim stanovanjem i tabuom zeta.
Svoje teorije Tajlor gradi tako to rekonstruie nain razmi-
ljanja koji pripisuje "primitivnom oveku". Mitove tumai
upravo kao tumaenja prirode, koju oni treba da objasne u oi-
ma "primitivnog filozofa" koji prirodne pojave premeta i uldju-
uje u jedan alegorijski sistem. U mitu je sadran "svakodnev-
ni ivot": sve polazi od stvarnosti. Tajlorovo objanjenje ma-
gijske i religijske misli takode poiva na racionalizaciji. Njego-
vo ime je povezano s animizmom, ali je ovaj potonji samo po-
lazna taka njegovog velianstvenog pokuaja rekonstrukcije
59
 celokupnog razvoja religije. Tu rekonstrukciju moemo she-
matizovati u etiri take:
- Otkrie due je roeno iz iskustva spavanja i smrti. Iz
opaanja tih pojava ovek je zakljuio da je bie sastavljeno
od vidljivog tela i nevidljivog duha.
- Pojam dvojnika je roen iz iskustva sna. "Doivljene"
scene i dramatizacije snova pokazuju da ovek, dok spava,
moe delati, premetati se s jednog mesta na drugo, nastavlja-
ti jedan neopaljiv, ali stvaran ivot. Dua je pokretna, upravo
ona ini ovekovog dvojnika.
- Sva iva bia poseduju taj vitalni duh. Dua-dvojnik nije
samo ovekova osobenost, jer se i ivotinje javljaju u snu, pa
prirodu oivotvoruje jedan univerzalni ivot. Predmeti koje
smatramo neivim su, u stvari, nosioci jednog nevidljivog i-
vota, to potvrduju arhaine kulture koje svoje mrtve okruu-
ju njemu bliskim predmetima.
Due nekih uglednih ili monih pojedinaca imaju pose-
ban znaaj. Posle smrti, preci mogu da deluju na svoje po-
tomke. Due poglavica, svetenika i junaka imaju trajan auto-
ritet, pa su preiveli uobiajili da odaju kult tim monim du-
ama koje su u stanju da im naude ili da ih zatite: to je kult
sen i pokojnika.
Duhovi koji pokreu prirodu kadri su da se utelove u pred-
metima, ivotinjama ili ljudima. Tom sposobnou objanjavaju
se pojave posednua, tako este u arhainim drutvima. "Fetii-
zam" je poseban, ali vrlo vaan sluaj utelovljenja: on oznaava
utelovljenje duha u kakvom materijalnom predmetu. Za Tajlo-
ra, kao i za Konta, taj izraz ne upuuje na jednu religiju, ve sa-
mo na jedan aspekt primitivnih verovanja. S druge strane, Tajlor
pravi jasnu razliku izmeu fetia (privremenog materijalnog
oslonca duha) i idola (trajnog oslonca duha). Idola odlikuje in-
tervencija oveka na predmetu: ovek oslikava, vaja, gravira,
modeluje ili presvlai predmet da bi od njega nainio neku vr-
stu portreta duha.
Duhovi prirode su postepeno bili personalizova-
ni i specijalizovani, te postali boanstva. ovek je u
mislima razlikovao duhove shodno njihovim nadle-
nostima i doao do politeizma razraenog s obzi-
rom na prirodne pojave: bogovi mora, neba, vode,
60
itd. Otuda se politeizam spiritualizovao i dospeo do
pojmova boanstava rata i mira, ljubavi, dobra i zla,
itd. Poev od tog stupnja, a naroito posle konceptu-
alizacije duhova dobra i zla, pojava monoteizma bila
je prirodna: zamisao o vrhovnom bogu je kruna o-
vekovog razmiljanja o svetu, ona je ljudsko delo, a
ne boansko otkrovenje.
Jedan od najoriginalnijih i naznaajnijih aspekata
Tajlorovog dela jeste njegov napor - vrlo napredan
za ono vreme - da svoj dokazni postupak kvantifiku-
je. On je hteo da naini neku vrstu socijalne statisti-
ke na osnovu koje bi se uspostavljale korelacije, kao
cilj istraivanja. Stoga je pokuao da ifrira etnograf-
ske podatke ne bi li mogao da ih bolje meusobno
poredi. Izradio je, tako, obimne tabele u kojima je
prikazao razliite injenice otkrivene u pregledanoj
literaturi koja je pokrivala tri stotine populacija. Na
taj nain je hteo da dokae postojanje korelacije iz-
medu teknonimije, matrilokalnog stanovanja i avoi-
dance. Bio je to metod pravog naunog rada koji, u
drugaijim oblicima, ostaje i danas aktuelan. Nema
sutinske razlike izmeu Tajlorovog postupka i novi-
jih Mardokovih radova (upor. Social Structure).
2. Pre i posle Tajlora. - U to doba veliki broj
autora bio je zaokupljen tumaenjem religijske misli.
Nasuprot Tajloru - koji je, iako nije bio terenski is-
traiva u pravom smislu rei, i sam sprovodio kon-
kretna istraivanja - veina autora koje emo ukrat-
ko prikazati su komparatisti i teoretiari pre negoli
praktiari. Tu konvergenciju napora mogue je, be-
sumnje, objasniti fenomenom kompenzacije: bilo
kakvo tumaenje religijskih injenica je u toku vie
vekova bilo nemogue. Zahvaljujui poletu scijenti-
stikih uenja i teorija o evoluciji, javila se tenja da
61
62
se, objanjavajui homo religioususa, natprirodno
svede na prirodu. Imajui pod rukom onu naizgled
lagodnu socijalnu laboratoriju koju su pruala "primi-
tivna" drutva (koja kao da su izbrisala vreme i razli-
ite pojave vaspostavila u njihovoj istoti ili izvornoj
originalnosti), vie istraivaa iskuavalo se u analizi
injenica: pored Tajlora (i Dirkema, ije emo delo
prikazati kasnije, upor. str. 101), tu su Maks Miler,
Endrju Leng, Devons, Spenser, Maret, potom mito-
lozi poput K. Abrahama, Ota Ranka i V. Vunta, a na-
roito Frejzera, ije je delo - koje ponajbolje simbo-
lizuje taj metod kabinetskog rada - nailo na preve-
liki odjek da bi danas bilo u toj meri omalovaeno.
Izgleda da je Spenserovo uenje o senima pokojni-
ka plod razmiljanja koja su bila nadahnuta istovre-
meno injenicama iz drutava klasine antike i dana-
njih primitivnih drutava. No, ono je odve simpli-
cistiko da bi moglo posluiti tumaenju sloenosti
odgovarajuih injenica. Objanjenje koje je predlo-
io Maks Miler je jo shematinije: brkanje nomena i
numena ima granica; celokupna graevina religij-
skih sistema ne moe se rekonstruisati na tako uskoj
osnovi. Naturizam Milera, Kuna, varca i nemakih
mitologa polazi od ideje da je religija rodena iz perso-
nalizacije prirodnih sila, izjednaenih sa ivim silama,
koje su navodno postale prva boanstva (upor. Maks
Miler, Comparative Mythology, 1856). Naturizam En-
drjua Lenga, izloen u dvama delima - The Making of
Religion, 1898. i Magic and Religion, 1901 - nijansi-
raniji je i blii stvarnosti. Leng snano naglaava zna-
aj ekolokog okvira i pokuava da pokae kako nat-
prirodno proizlazi iz prirodnog, shvaenog u katego-
rijama bioloke i geografske sredine.
Maretova misao je bogata i nijansirana ( The Thres-
hold of Religion, 1909; Psychology and Folklor,
1910). Animatizam koji on predlae poiva na pojmu
mane, a od animizma se razlikuje u tom smislu to u
"genezi" religijske misli najznaajniju ulogu ne prida-
je personalizovanim duhovima koje je mogue iden-
tifikovati (pojmljenim u antropomorfnoj perspekti-
vi), ve bezlinim silama: na primer, u uraganu ne
obitava duh nego je on iv po sebi. S druge strane,
Maretov "supernaturalizam" podrazumeva da spiritu-
alno poiva u zavisnosti od prirodnog i njime biva
definisano, te da je natpriroda uslovljena prirodom:
duhovi i bogovi su ljudske tvorevine, a roeni su iz
potrebe da se drutveni poredak zasnuje na elemen-
tima koji su kadri da nadmae oveka. Primitivac ne
pravi razliku izmeu dva heterogena poretka, priro-
de i ne-prirode: on se opire postojanju dvaju skupo-
va meusobno nesvodivih fenomena, te osea da po-
stoji samo jedna natpriroda (otuda supernaturali-
zam) koja ostaje prirodna.
To je doba kada je teorija o mani potvrdu nalazila
u injenicama prikupljenim u Okeaniji. Mana je pro-
naena u svim drutvima, od orende kod Sijuksa do
arapske barake i madagaskarske hasine, mada analize
nune da bi se potvrdila koherenlnost tih razliitih
elemenata nisu bile uspeno obavljene. Mana se poi-
mala kao nediferencirana, nepersonalizovana sila, ras-
prostrta u celokupnom univerzumu, prisutna u svim
biima, ak i u onima koja su zapadnjaci nazivali stva-
rima. Budui da je u stanju da ispolji negativan ili po-
zitivan naboj, mana pokazuje ambivalentnost pojma
svetog: ono moe da bude povoljno ili nepovoljno.
Taj pojam e preuzeti mnogi drugi istraivai.
3. Frejzerovo delo. - Frejzer dovodi do krajnosti
sistematizaciju i komparatizam. irina njegovog dela i
odjek na koji je nailo stoje u opreci s omalovaava-
63
 njem na koje ono danas naila/i. U tom obimnom de-
lu mogue je razlikovati tri celine, ne vodei rauna
o lancima i saoptenjima koja nisu ukljuena u nje-
gove knjige:
- Prevodilaki, egzegetski i eruditski radovi koji se odnose
naklasinu antiku -.Pausanija (6 tomova, 1898) i Ovidijevi Fasti
(5 tomova, 1929). Etnolozi bi se mogli prevariti i pomisliti da je
re o delu latiniste i heleniste, to jest o drugorazrednom
aspektu Frejzerove misli. Naprotiv, ti radovi sadre brojne et-
noloke beleke koje se mogu ubrojati meu Frejzerove ko-
nane doprinose, a mi lino u njima nalazimo pretpostavke
za istraivanja koja jednoga dana treba preduzeti na podruju
etnologije antikih drutava.
- Radovi posveeni izuavanju odreenih problema: Tote-
mizam i egzogamija (4 toma, 1910), delo zasnovano na teori-
ji o tabuisanju konsangviniteta; Verovanje u besmrtnost i kult
mrtvih (3 toma, 1913-1924), kao i Folklor u Starom zavetu (3
toma, 19X8); u ovom potonjem delu, dokumentaciju iz Sve-
tog pisma Frejzer uporeuje s mitovima bliskoistone antike.
- Najzad, jedno veliko delo: ciklus Zlatna grana koji, kao
to je reeno, poprima obrise (prilino teke) epopeje. Izdanje
iz 1915. godine ima dvanaest tomova. Ta velianstvena freska,
namerno izloena u literarnoj formi, obuhvata sedam delova:
Umee magije (teorija magije i religije), Tabu i opasnostipo du-
u (analiza dvojnika ili ovekov vitalni princip - to je tejlori-
stiko znaenje rei "dua" - kao i studija o znaenju zabrana,
ija je funkcija da zatite vitalni princip), Bog na umoru (tu-
maenje obreda ubijanja obolelog, zanemoalog ili ostarelog
poglavice ili vladara), Adonis, Atis, Oziris (tumaenje obreda
u agrarnoj magiji), Duhovi gustare i ita (ista tema), rtveni
jarcc (objanjenje eliminacije poglavice, studija o obredima
transfera "zla" na samo jednog "krivca"), Balder velianstveni
(ponovljeni prikaz, na osnovu legende o skandinavskom bo-
gu Balderu, opteg znaenja mita o zlatnoj grani).
Izlaganje Frejzerovih tema u formi opsene freske s epi-
kim tonovima znatno im je naudilo u oima zvaninih nauni-
ka, dok im je u irokoj publici pribavilo znaajan odjek. Osta-
vimo li po strani teoriju o obrednom usmrivanju divinizova-
nog kralja i, optije govorei, analizu simbola, najvaniji ele-
64
menti Frejzerove misli tiu se tumaenja magije, religije, tote-
mizma i egzogamije.
Magija je skup postupaka ija je namena da obezbede o-
vekovo ovladavanje svetom. Re je o pre-nauci koja pribegava
univerzalnim principima (Frejzer je formulisao zakone slino-
sti i dodira, na kojima se zasniva simpatika magija). Mag je
gospodar: ako se svojom vetinom korektno koristi, on duho-
vima namee svoju volju. Nasuprot tome, religija postulira
premo duhova, koje ovek moe samo primiriti, laskati im ili
ih zaklinjati. To razlikovanje je umesno, mada nedovoljno,
naroito u pogledu onoga to se tie prirode i znaenja reli-
gijskog fenomena koji je mnogo bogatiji nego to Frejzer po-
kazuje. (Jer, religija katkad uspostavlja tesan odnos izmeu
oveka i boanstva.) Frejzer je, s druge srane, smatrao da ma-
gija prethodi religijskoj misli.
to se tie totemizma - koji je u ono doba bio sredinji
pojam etnologije - Frejzerovo stanovite se esto menjalo.
Definicija koju on daje je prilino tana: totemizam postulira
relaciju identinosti izmeu, s jedne strane, grupe meusob-
no srodnih Ijudi i, s druge, grupe ivotinja, biljaka ili stvari.
Frejzer je najpre pretpostavio da je totemsko bie, ija je za-
titnika funkcija tako oigledna, zapravo sila-pribeite kojoj
ovek poverava svoj vitalni duh ne bi li ga zaklonio. Potom se,
pod uticajem Spenserovih i Gilenovih otkria u Australiji, od-
luio za ekonomsko tumaenje: svaki od klanova koji ine
pleme ima obavezu da magijskim putem odrava u ivotu vr-
stu na koju se poziva, tako da biva obezbeen kontinuitet pri-
bavljanja hrane.
Najzad, Frejzer se zaustavio na treoj vrsti objanjenja. Po-
lazei od postulata da primitivan ovek ne zna za fizioloki
mehanizam prokreacije, te da prvu senzaciju koja govori o
prisustvu deteta u njenom krilu majka povezuje s nekim "uti-
skom" koji je doivela, a proizvela ga je kakva ivotinja (odno-
sno biljka, ili stvar), on je pomislio da je totem upravo vitalni
duh te ivotinje (biljke ili stvari) koji je prodro u telo ene da bi
je oplodio. Tumaenje magije Frejzer je preuzeo od Morgana,
na osnovu jednog drugog temeljnog postulata, naime primi-
tivnog promiskuiteta: obaveza da se suprunik uzima izvan
grupe izraavala bi, navodno, elju da se iskorai iz razuzda-
nosti ne bi li se ustanovila norma koja zabranjuje pre svega
svaku mogunost sklapanja veze izmeu pobonih srodnika u
65
prvom stepenu. U osnovi te brige bili bi razlozi "moralne" pri-
rode.
"Monumentalno Frejzerovo delo", kao to ree Malinov-
ski, danas je izloeno udnom nipodatavanju. Njegov autor,
dakako, ne samo to nikad nije sproveo neposredno istraiva-
nje, nego nikad nije ak ni susreo bar jednu od populacija ko-
jima je posvetio svoj ivot. Ali, ne zato to je brinuo za svoju
materijalnu udobnost, jer nita nije bilo asketinije negoli
Frejzerov miran ivot. ispunjen prelistavanjem ogromnog
broja knjiga na sedam ili osam jezika. Stvar je prostija: on ni-
kada nije imao vremena da se sam zaputi na teren i, pre sve-
ga, nikad nije - to je pogreno - za tim osetio potrebu, poto
mu je prelistavanje kakve knjige ili metodika analiza doku-
menata i originalnih izvetaja koje su mu slali njegovi kore-
spondenti (podsetimo se upitnika o kojem smo ve govorili)
omoguavalo da za nekoliko sati rada prikupi - verovao je -
koliinu obavetenja ravnu onoj koju bi sam pribavio vieme-
senim iii viegodinjim anketnim radom. Ali, i Dirkem i Mos
su prezirali iskuenja terenskog rada.
No, ova neosporna praznina nije uzrok ravnodunosti na
koju danas nailazi stari uitelj iz Kembrida. To "monumen-
talno" delo je naputeno zato to je odve monumentalno,
odve glomazne arhitekture izgraene na osnovu prethodno
smiljenog plana, odve smelo. Frejzer je bio ovek sinteze:
uvek je eleo da se uputa u grandiozne rekonstrukcije, kori-
stei se na alost previe krhkom gradom (i metodama). Za-
misao koja proima celinu, preterana i netana, spreava da
se proceni prava vrednost ovog ili onog dela graevine (kao
na primer, znaajan rad Folklor u Starom zavetu, ili pojedini
fragmenti Duhova gustare i ita, ili rtvenog jarca). Podseti-
mo da je Herskovic, to se njega tie, visoko cenio Totemi-
zam i egzogamiju. U toku trideset sledeih godina, istraivai
su se odvratili od sintetikih radova, dok se danas ocrtava su-
protna struja. Iako se autor Zlatne grane naao u nezahval-
nom poloaju zahvaljujui literarnoj formi svoga rada (on nije
prezirao estetsku stranu stvari, pa mu je stil katkad pompezan
i maniristiki), te pojednostavljenom evolucionizmu, pretera-
nim preicama u zakljuivanju i odve smelim poreenjima,
moemo se nadati da e mu istorija etnoloke misli dodeliti
pravo mesto. Maret, Spenser i Gilen, Hedon, Riverz, Retrej i
Maiinovski umeli su da procene pravu vrednost istraivanja
66
koje je sproveo taj ueni i pronicljivi biblioteki komparatista.
A prilino udi to se Frejzer, tip kabinetskog naunika, po
najzabaenijoj gustari kretao posredno, preko pionira u etno-
lokim istraivanjima Australije, Afrike i Okeanije. Meu etno-
lozimana na koje je on neposredno uticao Malinovski navodi
Fajsna i Hauita, Spensera i Gilena, Hedona, Riverza, Selid-
mena, Mejersa, Danoda, Roskoa, Retreja, Vestermarka, Vunta
i Turnvolda. On misli da i francuska socioloka kola duguje
Frejzeru, te da i autori koji su ga dosta kritikovali, poput En-
drju Lenga, ostaju njegovi dunici. Isto tako - to izgleda oi-
gledno - Malinovski napominje da se Frejzerovom lekcijom
okoristila i filozofija istorije.
IV. - Terenska etnologija
Neposredno istraivanje obavljeno na terenu ima,
naravno, duboke korene. Da ne bismo ili dublje u pro-
lost, dovoljno je podsetiti da su u XVI veku, kada je re
samo o brazilskim Indijancima, prave ankete sproveli
Hans taden, an de Leri, Hose de Anhijeta i Gabriele
Soare de Suza. Prva dvojica su, nezavisno jedan od
drugoga, gotovo istovremeno formulisali prvo etnolo-
ko tumaenje antropofagije, i to u vezi s plemenom
Tupinamba (taden je devet meseci bio njihov zatoe-
nik, a njegov rad predstavlja prvu etnoloku monogra-
fiju o jednom plemenu amerikih Indijanaca).
Ali, kao to smo u prethodnim poglavljima primeti-
li, radovi putopisaca bili su, osim nekoliko izuzetaka,
preetnoloki ili paraetnoloki. Bie potrebno saekati
kraj XIX veka da bi se pojavili strunjaci koji bilioteci
pretpostavljaju ikaru. Pa ipak, i pre njih je nekoliko
putopisaca, a naroito misionara, uspeno obavilo pa-
nje vredan rad u oblasti istraivanja kulture. Tako je,
na Madagaskaru, objavljena dragocena kolekcija An-
tananarivo annual. Na Pacifiku je ruski istraiva N.
N. Mikljuko-Maklaj rekognoscirao severoistonu oba-
lu Nove Gvineje i razliite arhipelage, a svoje izvetaje
je objavio u pet tomova ilustrovanih preciznim crtei-
ma, te otuda doneo brojne predmete. U oblasti Okea-
nije radove su obavili Kodrington ( The Melanesians,
Studies in their Anthropology and Folklore, 1891) i
Hedon, koji je u Melaneziji i Indoneziji 1899. godine
predvodio znaajnu misiju u kojoj su uestvovali Se-
lidmen i Riverz ( The Decorative Art of British New-
Guinea, 1894; Evolution inArt, 1895). Nekoliko godi-
na kasnije Hedon e objaviti i jedan sintetiki ogled,
pod naslovom The Study ofMan (1898). P. Virc obja-
vljuje 1922. godine Die Marind- Anim. A to se tie Se-
lidmena, jednog od Hedonovih pratilaca u njegovoj
ekspediciji po Okeaniji, on je najvaniji deo svoga ra-
da kasnije obavio u Africi. Prvih godina XX veka Spen-
ser i Gilen objavili su svoja klasina istraivanja o ple-
menima Severne i Centralne Australije.
U Ameiici su sprovedena brojna istraivanja bez
nekog posebnog reda. Navedimo, na primer, delo Sil-
vija Romera, Ethnologia Selvagen, objavljeno 1876. u
Brazilu; poev od 1876. godine Konto de Magaljaes
objavljuje seriju radova u znaku dvostrukog uticaja Le
Pleja i Spensera: O Selvagen, Etnografia Brasiliera,
O Brasil Social. Godine 1900. Nina Rodrigez izdaje
(na francuskom) knjigu pod naslovom Fetiistiki
animizam bahijskih crnaca. Hilberto Freire, ija e
glavna dela biti objavljena posle 1930. godine (prvo
je Casa Grande e Senzala, iz 1933), bio je pre svega
sociolog, pa je 1926. uveo nastavu sociologije u Resi-
fu, u Brazilu.
Ovde se moramo zaustaviti na tim primerima. Za-
hvaljujui istraivaima vrlo razliitih stmnih profila,
anketa je bilo sve vie. Podsetimo da je ve potkraj
XIX veka bilo pravih istraivaa s linim terenskim is-
kustvom, poput Morgana i Tajlora. to se tie velikih
imena XX veka, od Boasa do Louija, od Frobenijusa do
68
Vislera - koji su svi terenski istraivai - susreemo
se s njima na stranicama koje slede: njihova dela izu-
iemo u odgovarajuoj metodolokoj perspektivi (di-
fuzionizam, funkcionalizam, itd.). Meutim, vei broj
velikih dela ne uklapa se u uvek odve krute okvire
klasifikacije i treba ih se ovde dotai: to su imena Ro-
bertsona-Smita, Vestermarka, Riverza, Krebera i Red-
klif-Brauna.
Ti veliki likovi etnologije ovde su objedinjeni sa-
mo zbog preglednosti izlaganja. Nije ih mogue,
osim na vetaki nain, prikljuiti ni jednoj od skupi-
na koje su predmet ostalih odeljaka ovog poglavlja.
Izuzev kada je re o Krebem i Redklif-Braunu, naim
savremenicima iji je doprinos neosporan, izgleda
da radovi tih marginalnih istraivaa danas nailaze
na sve vee razumevanje i uvaavanje.
Vilijam Robertson-Smit, prerano umrli engleski
orijentalista, ostavio je delo bogatije nego to su nje-
govi savremenici i naslednici mislili. Kroz analizu
muslimanskih dmtava, Robertson-Smit je izuavao
stmkture srodstva, poreklo totemizma, rtvovanje i
obred. Njegova dela objavljena su izmeu 1880. i
1890. godine: podsetimo na Kinship and Marriage
in Early Arabia (1885), a naroito na The Religion
of Semites. Orijentacija njegove misli je gotovo mo-
derna, esto proeta lucidnou koja se duguje vie
intuiciji negoli demonstraciji.
Edvard Vestermark je finsko-vedskog porekla, a
predavao je prvenstveno u Londonu. Njegovo delo je
raspeto izmedu dve osnovne teme koje ga zanimaju,
a nisu podjednako znaajne. Najpre je pisao sinteti-
ke oglede, sreivao i sistematizovao raznovrsna do-
kumenta ( The History of Humane Marriage, 1891;
The Origin and Development of the Moral Ideas,
1905-1908), emu je dodao i jednu rekonstrukciju
69
 istorije prava; potom je svoje istraivanje usredsre-
dio na neka muslimanska drutva ( Ritual and Belief
in Morocco, 1926; Pagan Survivals in Mahometan
Civilization, 1933). Vrlo kvalitetnom izlaganju - ko-
je krasi jasnoa i preciznost - Vestermark je prido-
dao neobinu naivnost teoretiara koji u stvarnosti
trai potvrdu svojih teza. Kao originalan duh, on ne
okleva da odbaci uvreene ideje (o primitivnom pro-
miskuitetu, vremenskom prethodenju matrilinearne
filijacije). Prilino neoprezno, on veruje da zabranu
incesta moe objasniti seksualnom indiferentnou
koja bi se navodno oseala prema srodnicima.
Riverz, iji se originalni doprinos danas bolje shva-
ta, u toku svoje istraivake karijere je duboko evolu-
irano, budui da je naglasak najpre stavljao na kon-
vergenciju, a potom na filijaciju. Kreber je, u osnovi,
usamljenik: on je etnolog koji se okuao u razliitim
oblastima, kasno se pojavivi (roden je 1876) u svetu
koji je ve bio okrenut specijalizaciji. to se Redklif-
Brauna tie, mogli bismo ga svrstati u tri rubrike: za-
jedno s francuskom sociolokom kolom, prema ko-
joj se uvek oseao kao dunik; zajedno s lunkcionali-
zmom, poto je - mada na svoj nain - pripadao i
toj struji; najzad, zajedno sa strukturalistima, jer je
meu prvima definisao pojam strukture (dodue, u
kategorijama koje dananji strukturalisti odbacuju,
budui da je tvrdio da su rei struktura i organizaci-
ja sinonimne). Svu trojicu pomenutih istraivaa je,
na vrlo razliite naine, zanimala precizna analiza
posebnih kultura (amerikih Indijanaca, Andamana,
Australijanaca), ali i produbljavanje samog pojma
kulture.
V. H. Riverz, po profesiji lekar, posvetio se psiho-
logiji i etnologiji. Njegova metodoloka orijentacija
duboko je evoluirala u toku njegove karijere, moda
70
zahvaljujui terenskim istraivanjima koja je obavljao,
naroito u Okeaniji. Najpre evolucionista, mada se
nije u potpunosti slagao s Morganovim tezama, pri-
klonio se potom difuzionistikom tumaenju. Njego-
va istraivanja urodila su brojnim delima: The Toda,
1906; The History of Melanesian Society, 1914; Kin-
ship and Social Organization, 1914; Conflict and
Dream, 1923; Social Organization, 1924. S druge
strane, napisao je jedan sintetiki ogled o kulturnoj
istoriji, pod naslovom The Growth of Civilization,
1924. Riverz je uredio i jedno kolektivno delo posve-
eno melaneanskoj etnodemografiji, u kojem preo-
vladava psiholoko objanjenje (Essays on the Depo-
pulation of Melanesia, 1922). Hodei za loginim
razvojem svoje misli, potkraj ivota okrenuo se hi-
perdifuzionizmu, ali to je bila samo epizoda u razvo-
ju jednog sloenog i sugestivnog dela. Bogatstvo Ri-
verzovog doprinosa danas sve vie izlazi na videlo:
on je istakao znaaj psiholokog tumaenja, koje su
pobijali u isti mah Dirkem i (na njegovom tragu)
Redklif-Braun; snano je podvukao vanost istorijske
dimenzije drutvenih injenica; podstakao je istrai-
vanja u oblasti struktura srodstva (lbrmuliui, na
primer, dualistiku teoriju) i bio jedan od prvih is-
traivaa koji su shvatili mogui domaaj primene
psihijatrije u etnolokoj anketi.
Poto je neko vreme radio u saradnji s Boasom, A.
L. Kreber (1876-1960) se nastanio u Kaliforniji, gde je
tekao celokupnu svoju karijeru profesora i direktora
Antropolokog muzeja. U toku svog vrlo dugog ivo-
ta, proetog radom i intelektualnom estitou, bio
je raspet izmeu svojih etnolokih istraivanja, koja
je obavljao najradije u Kaliforniji, te pokuaja da raz-
radi jednu optu kulturnu istoriju. Kreber je bio, u
svoje doba, jedan od poslednjih i najveih etnologa
71
72
"opte prakse". Doticao se razliitih podruja klasi-
ne etnologije. Njegovo osnovno delo, Vodi kroz
plemena kalifornijskih Indijanaca (1925), rezultat
dugogodinjeg terenskog iskustva, monumentalni je
inventar o pedesetak plemena amerikih Indijanaca.
Dve godine ranije objavio je Antropologiju, knjigu u
kojoj je izloio svoju nadorgansku teoriju drutva.
Na metodolokom planu, njegov znaajan lanak
"Granice uporednog metoda u antropologiji" (1917)
imao je velikog odjeka. Tu se potrudio da ukae na
zablude i krajnosti u koje zapadaju zagovornici jed-
nolinijskog evolucionizma, kao i na prodor biologije
u antropologiju. Upravo je s tog stanovita hteo da
prevazie bioloko ("organsko"), u korist drutve-
nog, to jest nadorganskog (upor. "The Superorga-
nic", The American Anthropologost,XlX, 1917).
U svojim razliitim radovima, a naroito u dvema
sintezama koje je objavio o enskoj modi, Kreber je
ustrajno nastojao da postupa u skladu sa induktiv-
nom metodom, te opsesivno pokuavao da individu-
alno u svakom pogledu podredi drutvenom. Poseb-
no treba pomenuti Kreberove ideje o psihoanalizi.
Poto je izgledalo da se okrenuo tom tumaenju (i
sam se podvrgavao psihoanalizi), napustio ga je, mo-
da zato to je bio primoran da izmeni svoje poglede
na znaaj subjektivnih uticaja i ulogu individualne
linosti. Vrlo je strogo kritikovao Frojdov spis Totem
i tabu, pokazujui da je dokazivanje na koje se on
oslanja neutemeljeno, da poiva na neproverljivim
hipotezama, te da brka psihologiju i istoriju. Kasnije
je, u jednom novom ogledu, koji katkad zvui pokaj-
niki (Totem and Taboo Revisited), nijansirao svoju
kritiku priznajui da etnolozi mogu i moraju koristiti
jedan deo pojmovnog aparata koji je Frojd defini-
sao, naroito pojmove represije, regresije, komplek-
sa, infantilne fiksacije, kao i mehanizme onirike sim-
bolike i kompleksa krivice.
Redklif-Braun (1881-1955), nekadanji profesor u
Oksfordu, radio je na razliitim terenima, u Indij-
skom okeanu, Polineziji, Australiji i Africi. Kao to
primeuje Loui, jedini njegov rad na podruju kul-
turne analize koji stoji u neposrednoj vezi s teren-
skim istraivanjima jeste studija Andaman Islanders
(1906-1908). Radovi Redklif-Brauna, izuzev nekoliko
istraivanja (na primer, "The Mother's Brother in So-
uth Africa", South African Journal of Science, 1924),
ne pripadaju periodu koji ovde prouavamo. Neka
nam ipak bude doputeno da podsetimo na tri ta-
ke. Najpre, Redklif-Braun bio je u isti mah izvrstan
analitiar (teorijskim tumaenjem - prirodno razvije-
nim na osnovu dokazanih injenica - otkrio je srod-
niki sistem Kariera u Australiji) i shvatio znaaj sin-
tetikih pregrupisavanja (jedina rasprava o srodstvu,
u minijaturi, kojom raspolaemo pored Mardokove
Social Structure, jeste njegov lucidan uvod u Poro-
dine i brane sisteme u Crnoj Africt). Potom, on se
uvek nadao da e moi da izvede ponavljanja, pravil-
nosti i - pa, dobro, kaimo - "zakone evolucije", na
ta je Loui ironino reagovao (na primer, ono to bi
se moglo nazvati "zakonom ritualizacije": u datom
drutvu bivaju ritualizovani elementi koji se smatraju
bitnim za opstanak grupe, kako bi se istakao njihov
znaaj, a oni sami ouvali nedirnutim). Najzad, malo
kasnije, pokuao je da produbi glavne pojmove po-
dobne za objanjenje drutvene mehanike: struktura
i funkcija. Upravo u tom smislu je s pravom reeno
da je istraivanje Redklif-Brauna bilo strukturalisti-
ko i pre nego to se taj pojam javio.
73
 V. - Prva antievolucionistika reakcija:
Boas i morfologisti
Posle sistematskih rekonstrukcija koje su izveli
prvi evolucionisti i njihove potrage za "zakonima"
drutvene "evolucije", bilo je normalno to se javila
reakcija na preterana stanovita koja su zastupali po-
jedini autori. U takvu struju miljenja, u principu vr-
lo zdravu, uklapaju se Boas i Loui, kao i njihovi ue-
nici. Ona je smerala da ubudue otkloni brkanje teo-
rije i injenica, te odbijala da se u sintezu uputa pre
analize. Ona se odvraa od potrage za optevaeim
konstantama i ak sumnja da je formulisanje takvih
univerzalnih principa uopte moguno. Ti istraivai
zahtevaju nepogreivu naunu strogost i nameravaju
da se ogranie na izlaganje utvrenih injenica: oni bi
da poteno opiu kulturne komplekse, ne prinuuju-
i ih da se uklope u bilo kakav unapred utvren pore-
dak. Tu struju miljenja nazvaemo "morfologisti-
kom", jer iznosi na videlo vie razlike negoli slinosti,
a jedina joj je ambicija da rastumai mnogostrukost
formi drutvene organizacije koje je ovek uobliio.
Boasova linost i delo deluju pomalo zbunjujue.
Uitelj veine klasinih amerikih antropologa obja-
vio je svega dve ili tri knjige koje, injenica je, nika-
ko ne spadaju meu najznaajnija dela socijalne an-
tropologije. Najbolje od sebe dao je u lancima koje
je objavio. Niko nije bio nepopustljiviji od Boasa u
pogledu naune strogosti koja se zahteva od istrai-
vaa; pa ipak, bio je neka vrsta svatara koji se naiz-
menino doticao fizike antropologije, lingvistike,
tehnologije, folklora, socijalne antropologije - a pri
tom nije uspevao da izbegne manjkavosti kojima ta-
kvo raspreno zanimanje preti. Nema amerikog an-
tropologa koji bi uivao takvo potovanje, mada sam
74
nije predoio nikakvu optu teoriju, niti ponudio ek-
zemplarnu analizu ovog ili onog drutvenog sistema.
Dakako, od optih ideja i sintetikih uvida on se od-
vratio u toj meri da se u tom pogledu naao na gra-
nici patolokog, ali je mogao - poput drugih - da
svoje ime povee s definicijom kakvog linog pristu-
pa, neke doista nove metodologije koja omoguuje
izuavanje - morfoloko ili ne, svejedno - odreene
grupe. Meutim, on to nije uradio.
Boasovo delo je, ipak, znaajno. Pomenute pra-
znine mogue je, besumnje, objasniti upravo njego-
vim sopstvenim zahtevima. Ta zbunjujua svojstva
mogu se pripisati njegovoj linosti. Franc Boas
(1858-1942) je nemaki Jevrejin koji je stekao dvo-
struko nauno obrazovanje - najpre u oblasti mate-
matike i fizike, a potom i fizike geografije (poznato
je, uostalom, da je u to doba geografija bila samo fi-
zika). Posle niza nenadanih dogaaja, obreo se u
svojstvu amerikog antropologa. O njegovom pozivu
odluila je ekspedicija koju je 1883. godine, za ra-
un lista Berliner Tageblatt, preduzeo meu Eskimi-
ma Bafinove zemlje. Nakon to je neko vreme preda-
vao geografiju, ukazala mu se prilika da organizuje
jo jedno putovanje koje ga je odvelo meu Indijan-
ce u Britanskoj Kolumbiji. Sviknut ve na antropolo-
ko istraivanje i ameriki nain ivota, odluio je da
se posveti izuavanju amerikih Indijanaca i da po-
stane ameriki gradanin, to se i zbilo 1887. godine.
Boasov profesionalni ivot odvijao se izmeu mu-
zeja i univerziteta. Radio je, redom, za berlinski
Volkerkunde Museum, ikaki Field Museum, Ameri-
can Museum, te za Berlinski univerzitet, Klark i Ko-
lumbija univerzitet. Izgleda da je bio tekog karakte-
ra, a pre svega je mogue da je iz svojih dvostruko
neodreenih korena sauvao izvesne hendikepe i
75
76
niz kompleksa koje nikad nije savladao: oduta, be-
sumnje, njegova preosetljivost, tvrdokornost i deo
predrasuda. Neprijateljstvo koje je uvek pokazivao
prema potrazi za optim zakonima i sintetikim uvi-
dima verovatno nije bila ba sasvim "ista"; ona je za-
celo bila u isti mah posledica reakcije na krajnosti
jednolinijskog evolucionizma i izraz izvesne ograni-
enosti istraivakog duha. Boas se, izgleda, uvek
oseao nelagodno u ekstrapolaciji, generalizaciji,
sintezi. Te nedostatke mogue je primetiti ak i u na-
inu na koji je pisao svoja dela: plan je esto manj-
kav, mogua reenja nisu iskoriena, arhitektura je
koiski postavljena, nesklapna, neuravnoteena.
Boasova dela objavljena u obliku knjiga su prili-
no malobrojna: The Mind of Primitive Man, Njujork,
1911; Primitive Art, 1926; General Anthropology,
1938. Ali, plodovi njegovog neumornog rada priku-
pljeni su u vie stotina radova i lanaka koji su izali
u okviru izdavake delatnosti Bureau of American
Ethnology, National Museum of Natural History,
American Anthropologist, itd. To su, izmeu ostalih,
sledei radovi: The Central Eskimo, 1888; The Social
Organization and Secret Societies of the Kivakiutl
Indians, 1897; The Eskimo of Baffinland and Hud-
son Bay, Tsimshian Mythology, The Methods of Et-
hnology, Evolution or Diffusion, itd. Najzanimljivije
od tih radova Boas je prikupio pod naslovom Race,
Language and Culture, Njujork, 1940.
Monumentalan posao Boas je obavio prvenstve-
no u dvama, meusobno vrlo razliitim podrujima:
u fizikoj antropologiji i prikupljanju mitova i usme-
nih predanja. I u jednoj i u drugoj oblasti on se ose-
ao sasvim udobno: nagomilavao je pouzdana, izvor-
na dokumenta koja ga nisu obavezivala da zauzima
filozofska giedita. U ostalim podmjima antropolo-
gije - a gotovo svih ih se dotakao - njegov je doprinos
mnogo manje zanimljiv. Njegov sveopti skepticizam
najzad je bio izgraen u metodu, ali je oigledno tvo-
rio odve usku osnovu. Taj skepticizam navodio ga
je da zauzima odsene, preterane stavove u pogledu
vrednosti istorijskog komparatizma (spor s Krebe-
rom), vanosti autobiografija, znaaja psihoanalize.
Naroito u pogledu ove potonje nauke njegova vizija
je, izgleda, bila uskogruda: odluno je poricao valja-
nost svakog pokuaja pristupa "problemima primitiv-
nih drutava" pomou psihoanalitikog metoda.
Taj vrst relativizam - koji je zavrio u negator-
stvu - mogue je, s jedne strane, objasniti Boasovom
linom sudbinom, njegovom zadugo "lelujavom" si-
tuacijom, utljivim otporom porodinoj sredini i, s
druge, svesnom ili nesvesnom reenou da, kao to
rekosmo, gmbo reaguje na evolucionizam. Boas je
pre svega osporavao san "sistematista" (upor. str. 57)
koji su se, poavi od obeanja "doba filozofa" - pre
svega francuskog XVIII veka - nadali da e dospeti
do otkria zakona sociokulturne evolucije koji upra-
vlja ljudskim rodom u celini. On je otro ustajao protiv
takve socijalne alhemije koju su - meajui za potrebe
svojih pseudodokazivanja elemente koje je on sma-
trao meusobno sasvim razliitim, raznorodnim i ne-
uporedivim - hteli da smute "avolji uenici". Toj
ambiciji koju je smatrao utopijskom on je suprotsta-
vljao mnogo ogranienije istraivanje koje bi teilo
rekonstrukciji vremenskog okvira datog drutva. Me-
todiko poreenje pouzdanih dokumenata pribavlje-
nih na taj nain za vie g m p a moglo bi potom dopu-
stiti poredenje na umesnijim osnovama, pa bi se iz
tih paralelizama izvodili ne opti zakoni koji su uni-
verzalno primenljivi nego izvesne konstante koje bi
u najboljem sluaju omoguavale da se razjasne
77
principi kojima se, u okviru jednog istorijski utvre-
nog razdoblja, povinuju drutvene promene.
Teko je oteti se pomisli da je Boas, koji je u po-
etku svoga formiranja, pa i karijere, dosta radio -
na podruju geologije, fizike geografije (drugaiji
naziv za geologiju) i fizikih i prirodnih nauka - bio
doslovno obuzet nemoi pred otkriem raznorodno-
sti ljudskog fenomena. Moda je re o istom intelek-
tualnom postupku o kojem svedoi i njegov uenik
Loui, takode dospeo iz manje sloenih disciplina,
uhvatljivijeg predmeta, kada je imao slinu misaonu
reakciju: isticati, na nekim stranicama sasvim prete-
rano, nemogunost formulisanja zakona, pa ak i -
to je jo gore - negirali postojanje takvog zakona.
Eto emu tei taj "boasovski nominalizam" (Levi-
Stros), pa je na prvi pogled teko pomiriti, s jedne
strane, opravdano divljenje koje navedeni autor po-
kazuje prema amerikim osnivaima kulturne antro-
pologije i, s druge, pouzdanu veru stmkturaliste u
postojanje modela i njegovu nadu da e do njih do-
speli. Jer, izgleda da su Boas i Loui u vie navrata
poricali ono to danas, s punim pravom, ini osnove
strukturalnog istraivanja: formulisanje pravilnosti u
ponaanju, to jest nepromenljivih inilaca zaturenih
i prikrivenih ispod kulturnog polimorfizma.
Boas je ispoljavao otvorenu uzdranost u pogle-
du mogunosti istorijskih rekonstrukcija. Strukturali-
zam je, pak, na izvestan nain ravnoduan spram di-
jahronijske dimenzije: on radi prvenstveno na planu
sinhronijskih odnosa meu pojavama, ne odriui se
ipak istorijskih podseanja ili poreenja: o tome, u
Francuskoj, svedoi delo Levi-Strosa. Upravo se na
taj nain - usredsreujui svoj pogled na sadanjost
- on verno pridrava Boasovih pouka. A isto to rade
i ameriki antropolozi, ak i kada nisu strukturalisti.
78
Taj stav bi se mogao uporediti s jasnom rezervom
koju britanska kola socijalne antropologije pokazu-
je prema istoriji - ali, kao to smo videli - iz sasvim
drugaijih razloga. Krajnosti evolucionizma, s jedne,
te difuzionizma, s druge strane, odgovorne su za ta-
kvu ravnodunost koja i sama postaje moda prete-
rana, a ije se opasnosti otvoreno ispoljavaju u svim
funkcionalistikim istraivanjima.
Skeptika lekcija koju je dao Boas preuzeta je i po-
jaana u delu njegovog uenika R. H. Louija. I on je,
poput svoga uitelja, stekao solidno obrazovanje geo-
grafa. I on je odluni antievolucionista. Imao je udela
u formiranju brojnih amerikih antropologa koji su
danas zali u svoju zrelu fazu. Pre 1930. godine Loui je
objavio: Culture and Ethnology, 1917; Primitive Soci-
ety, 1920; The Origin of the State, 1927; Are we Civili-
zed? (1929). Kasnije je objavio jedan uvod u kulturnu
antropologiju, jednu analizu osnovnih aspekata dru-
tvenih struktura i jednu dragocenu - mada nepotpu-
nu - istoriju etnoloke misli. Louijevo delo je "higijen-
sko" u tom smislu to pokuava da se ne razbacuje re-
ima (u emu ba i ne uspeva sasvim, pa je objanje-
nje katkad isprazno). Kao to je Levi-Stros primetio
(upor. Strukturalna antropologija, str. 340-341):
"Loui je izokrenuo usko istorijsku perspektivu koja je su-
avala etnoloki horizont, ne doputajui da se uoe struktu-
ralni inioci koji su uvek na delu; on je egzogamiju ve defini-
sao u genetikim kategorijama, naime kao institucionainu
shemu koja uraa istim efektima svuda gde postoji, tako da za
razumevanje analogija izmeu meusobno udaljenih druta-
va nije potrebno uputati se u istorijsko-geografska razmatra-
nja. Nekoliko godina kasnije, Loui u prah i pepeo razbija 'ma-
trilinearni kompleks' (1919), pribegavajui metodi koja ga je
morala dovesti do dva, za strukturalistu sutinska rezultata.
Poriui da svaka naizgled matrilinearna crta mora biti protu-
maena kao survival ili ostatak 'kompleksa', on je omoguio
79
njeno rastavljanje na pojedine varijable. Potom je, na taj na-
in osloboenim elementima, bilo mogue raspolagati za iz-
radu tabela permutacija meu razliitim diferencijalnim svoj-
stvima srodnikih sistema (Notes on Hopi Clans). Tako je on na
dvapodjednako originalna naina utro put strukturalnim izua-
vanjima: najpre, u pogledu sistema naziva, a potom u pogledu
odnosa tog sistema i sistema stavova. Ovu potonju orijentaciju
sledili su i drugi istraivai (Redklif-Braun, 1924; Levi-Stros,
1945). Louiju dugujemo i druga otkria. On je, besumnje prvi,
ustanovio bilinearni karakter veeg broja navodno unilinear-
nih sistema {Primitive Society, 1920; Hopi Kinship, 1929).
Dokazao je uticaj naina stanovanja na tip filijacije (1920). Re-
zervisano ili potovanjem proeto porodino ponaanje raz-
dvojio je od zabrane incesta".
Metodika sumnja ima stimulativno dejstvo, ali
sveopti skepticizam najzad gui istraivanje. Nije li
to ono to se moe prebaciti tim morfologistikim
strujama miljenja? Jer, ako red ne postoji, te ako se
stoga mora odustati od formulisanja "zakona", emu
uopte etnologija? Loui je, tako, govorio da ako uvi-
a da je svrha sekire da omogui obaranje drveta, ne
vidi u emu je svrha umetnosti, religije, braka. Boa-
sova i Louijeva reakcija bila je na mestu, ali je i sama
izazvala reakciju: Jer, apsolutno je nemogue s Loui-
jem misliti da je civilizacija "nekoherentna meavina,
sainjena od zbrda-zdola nanesenih komadia". Ta-
kva bi nas zamisao, na kraju krajeva, odvela u jednu
antietnologiju.
VI. - Difuzionisti
Struje miljenja koje se podvode pod naziv diiu-
zionizma predstavljaju, ba kao i Boasov "nominali-
zam", naglaenu reakciju na evolucionizam. Linosti
koje se svrstavaju u tu metodoloku orijentaciju su
se - za razliku od Frobenijusa i hiperdifuzionista -
80
uglavnom odvratile od opsenih pokuaja kulturne
sistematizacije. Oni nisu teoretiari: hteli bi da podu
od injenica koje prate u njihovom katkad neoeki-
vanom razvoju. Najzad, upravo zahvaljujui muzeo-
grafskim istraivanjima, obratili su panju na znaaj
fenomena kulturnih pozajmica.
Dve su grupe istraivaa pre svega radile u tom
smislu: u Nemakoj i Austriji, u okviru istorijsko-kul-
turne kole, te u Sjedinjenim Dravama. Mislimo pr-
venstveno na istraivanja Frica Grebnera i oca Vilhel-
ma mita, koja stoje u osnovi onoga to je nazvano
ciklokulturnom, ili Bekom kolom, a iji je rad
imao znatnog odjeka i u Velikoj Britaniji.
Neke od difuzionistikih postavki izrazio je ve Taj-
lor, ali je sutina tog metoda bila izloena u dva lanka
objavljena prvih godina XX veka u Zeitschrift fur Et-
bnologie: jedan je, pod naslovom "Kulturkreise und
Kulturschichten in Ozeanien", napisao Greber, a
autor drugog, "Kulturkreise und Kulturschichten in
Afrika", bio je Ankerman. Ankerman je pre toga ve iz-
uavao geografski razmetaj muzikih instrumenata, a
nekoliko godina kasnije skrenuo je panju na znaaj
totemizma u Crnoj Africi (1915). No, jo pre Grebne-
ra, koji je definisao prvu promiljenu metodologiju,
Frobenijus nije oklevao da - polazei od Racelovih po-
uka (re je o prvom israivau koji je odluno reago-
vao na evolucionizam), te prosleujui do kraja ideje
starog uitelja - istovetno poreklo pripie dvama tada
malo poznatim, ali naizgled sasvim raznorodnim kul-
turnim celinama: Okeaniji i Crnoj Africi ( Der Ur-
sprung der Afrikanischen Kulturen, 1898; Die Westa-
frikanische Kulturkreise, u: Peterrnanns Mittelun-
gen, tom 43-44, 1897-1899, kao i Atlas Afrikanus,
1912). Bila je to smela zamisao, jo vie uslonjena
fantastinim teorijama o ulicaju koji je navodno izvri-
81
 la "civilizacija Atlantide". No, bilo bi nepravino u Leu
Frobenijusu videti samo jednog od onih teorijskih mi-
slilaca koji se odvraaju od stvarnosti da bi nametnuli
svoje odvane teze. Naprotiv, on je polazio od stvarno-
sti, ali ju je tumaio na nedovoljno oprezan nain. Ne
moe mu se osporiti zasluga to se prvi nairoko kori-
stio metodom "kulturnih krugova". Tako je u Africi
razlikovao pet glavnih Kulturkreisen-, etiopsku, staro-
hamitsku, eritrejsku, pustinjsku i atlantitsku civilizaci-
ju, pri emu su prva dva sloja autohtona, dok su ovi
potonji, poreklom iz Azije, Okeanije i Sredozemlja,
docnije prekrili staru crnaku osnovu. No, te je siste-
matizacije sam autor morao da popravi. Nedostajalo
im je solidne dokumentacije (nedavno objavljena
Baumanova sinteza, koja poiva na vrim osnova-
ma, takoe je sasvim sporna, to znai da je Frobeni-
jus iao daleko ispred svoga vremena. Sinteza moe
doi tek posle analize, inae je re o obinim radnim
hipotezama koje ne moraju da budu proizvoljne ne-
go se i same zasnivaju na solidnim osnovama).
Grebneru, pak, nije nedostajalo ozbiljnosti, pa je
moda ak uzimao sebe suvie ozbiljno, poto je esto
bio odve dogmatian. Osim ve pomenutog dela,
Methode der Ethnologie (Hajdelberg, 1911), navedi-
mo lanak pod naslovom "Etnologija", objavljen u An-
tropologiji, to jest u 5. tomu Illdela kolekcije "Die Kul-
tur der Gegenwart" (Lajpcig, 1923), kao i knjigu Das
Weltbild der Primitiven (Munhen, 1924). Otac mit,
organizator Beke kole, ne odstupa od Grebnera ni u
jednoj bitnoj ideji. Njegova impozantna aktivnost i
otvorenost njegovog istraivanja, koje nije lieno ten-
dencioznih predrasuda (upor. njegove zablude u po-
gledu pojmova primitivnih naroda, monogamije i mo-
noteizma), te predanost asopisu Anthropos, pribavili
su mu status eminentne figure u savremenoj etnologi-
82
ji. Pomenimo ovde samo njegova dela Vdlker undKul-
turen (1924, u koautorstvu s V. Kopersom) i Der Ur-
sprung der Gottesidee (delo je poelo da se objavljuje
1912). Njegovi saradnici su dosta radili na terenu, pa
emo u tom smislu pomenuti Kopersov rad UnterFeu-
erland-Indianern (1924) i monografiju oca Puala e-
besta o Pigmejima Ekvatorijalne Afrike (Bambuti, die
Zwerge vom Kongo), koja se pojavile iste godine.
Kada je re o alternativi s kojom je suoen svaki
posmatra koji pokuava da protumai slinost izme-
du dveju kulturnih injenica - konvergencija ili lilija-
cija - difuzionisti se uvek odluuju za ovo drugo re-
enje. Tako odmah uoavama prvu manu tog teorij-
skog sistema: njegov monolitizam, zahvaljujui ko-
jem su posredni putevi otklonjeni u prilog kulturne
zaraze koja se iri kao mrlja ulja, ili kao seme rasuto
u irokim geografskim razmerama. Besumnje, takvo
stanovite se moe delimino objasniti injenicom
da je difuzionizam roen kao reakcija na krajnosti
evolucionizma, a poznato nam je da je reakcija uvek
burnija od podsticaja na koji odgovara. No, difuzio-
nizam je i sam zapao u oprena preterivanja.
Prosleujui znaenje pojmova do krajnjih grani-
ca, zapada se u ekstremni shematizam: istraiva do-
lazi u iskuenje da sve svede na sve malobrojnija a-
rita disperzije, pa najzad i na jedan jedini centar iz
kojeg se ire inovacije. Takvo je stanovite britan-
skog hiperdifuzionizma, ali Grebner preuzima ideje
Frobenijusa i ne zapada u abuzivne rekonstrukcije.
Medutim, on deli predrasudu Eliot-Smita o tehnikoj
nesposobnosti oveka: siromatvo imaginacije Ijud-
skog bia, kau, sveopta je injenica kojom se moe
protumaiti katkad iznenaujue irenje tehnikih
inovacija. Tako predstavljena, ova teza je oigledno
netana: bolje je bilo istai sterilizatorski efekat koji
83
duh invencije trpi pritisnut teinom tenji za imitira-
njem i konformizmom, te naglasak staviti na onu
monu konicu koju svakoj inovaciji, materijalnoj ili
kakvoj drugoj, namee pritisak tradicije i prilagoa-
vanje svakog oveka uvreenim pravilima i stilu ivo-
ta grupe. To su inioci kojima se moe rastumaiti
sporost ritma tehnikog napretka, ali oni zacelo ne
bi mogli objasniti tobonji primat difuzije. S druge
strane, Grebner - a posle njega i mit - ne umiu
manama metoda koji je razoblien kod Frobenijusa:
oni ne samo to ne ekaju da etnografska istraivanja
omogue sastavljanje tehnikog inventara raznih dru-
tava, nego iscrtavaju precizan plan u koji nastoje da
smeste razliite kulturne motive. Tako je razraena
neka vrsta rukovodeeg plana kojem je cilj da - pre ne-
go to su one u dovoljnoj meri prouene - protumai
beskrajnu raznovrsnost civilizacija. Difuzioniste odli-
kuje ta totalitarna volja da se u jednom teorijskom
sistemu izraze kuiturne nejednakosti, ali se ona ne
pronalazi kod drugih autora koji su, medutim, istica-
li prvenstveni znaaj istorije: na primer, Riverz u Ve-
likoj Britaniji, ili Boas u Sjedinjenim Dravama.
Tako e klasifikacije koje je Grebner prvobitno
sainio na osnovu injenica prikupljenih u Okeaniji
preuzeti i generalizovati otac mit. Grebner je razliko-
vao sledeeih est ciklusa: primitivan ili tasmanijski,
bumeranki ili staroaustralijski, totemski, dvoklasni ili
ciklus maski, luni ili melaneanski i, najzad, poline-
anski. To su ciklusi koje je otac mit kasnije zakom-
plikovao, ukljuujui dokumentaciju o Pigmejima i
novu karakterizaciju, na osnovu sociolokih a ne vie
tehnolokih elemenata. Ali, nije mogue vrstu grae-
vinu podii na krhkim temeljima: etnografski inven-
tar (koji je ak i danas daleko od toga da bude upot-
punjen) mora prethoditi grupisanju injenica.
84
Paralele u koje su se difuzionisti uputali esto iz-
gledaju odve smele, poto u meuodnose oni do-
vode injenice koje su razdvojene vrlo dugim vre-
menskim razdobljima, ili su jedne od drugih pro-
storno veoma udaljene. U stvari, shodno jednom od
glavnih principa ove kole, takve prepreke smatraju
se sasvim drugorazrednim, pa ak i beznaajnim. Su-
oeni sa slinou koja je dokazana na pouzdan na-
in, a ne uzimajui u obzir hipotezu o konvergenciji,
oni e u prvi plan istai mogunost filijacije, ne vodei
rauna o istorijskim ili geografskim dimenzijama. Be-
sumnje, treba biti krajnje oprezan, pa ne prihvatiti bez
skepse, na primer, hipotezu po kojoj izmeu Melane-
ana i drevnih Peruanaca postoji veza samo na osnovu
injenice da i jedni i drugi koriste Panovu frulu. To je
hipoteza koju je izneo fon Hornbotel, Grebnerov i
mitov uenik, dobar muzikolog, a prihvatio ju je, za-
udo, i tako oprezan duh kao to je Loui. No, re je
najverovatnije o jednoj od najmanje spornih taaka
pomenutog metoda, koju ipak jo odbijaju da pri-
hvate neki uzdraniji umovi. Meutim, argumenti iz-
vedeni iz naporedog postojanja dveju ili vie injeni-
ca na istorijskoj ili geografskoj razdaljini moraju
ostati od drugorazrednog znaaja. S jedne strane,
postoje sluajevi izvanredne postojanosti tehnologije
i ukoenosti tradicije, a s druge, pak, kruenje ideja i
predmeta zapoelo je ve u paleolitu.
Ako je tano da su osnovne crte difuzionistikog
metoda inaugurisali Frobenijus i Grebner, ostaje ipak
da su meusobno izolovani istraivai naslutili njego-
vu plodnost, 1 kao i da se, s druge strane, takoe u Sje-
' Na primer, u Sjedinjenim Dravama, J. Mooney u lanku
"The Ghost Dance Rdigion", /iur. Atneric. Ethn., Ann. Rep., XIX,
1898.
85
dinjenim Dravama, na osnovu analize fenomena kul-
turnog kontakta i uticaja razvio itav jedan idejni po-
kret, koji se od nemako-austrijske kole razlikuje
utoliko to je istraivanje vrlo brzo poprimilo kvanti-
tativne oblike. Ta metodika izraunjavanja izraava-
la su neosporno hvale vrednu elju za naunom stro-
gou, ali njihovi autori moda nisu shvatili da poev
od odreene granice valjanost ifriranja postaje ilu-
zorna. Poreenje redova veliina postaje tada znaaj-
nije od preciznih statistikih iskaza.
Pojmom difuzije sluio se naroito Visler. Dodaj-
mo da je i on poao od muzikologije. U svome delu,
koje je zapoeo pre Prvog svetskog rata ("Influence of
the Horse in the Development of Plains Culture",
Amer. Anthrop., XVI, 1914), on definie bitne pojmo-
ve kulturne zone ( a g e a r e a , teko prevodiv izraz koji
upuuje na proces prostorne disperzije povezane s
trajanjem: to je neka kulturna tema rairenije, utoli-
ko je starija). On produbljuje pojam kulture i, poput
Redklif-Brauna, ve koristi izraz pattern. Taj metod Vi-
sler primenjuje na izuavanje kulturnih zona Severne
Amerike (The American Indians, 1920; The Relation
ofNaturetoMan in Aboriginal America, 1926). Svoje
teorijske poglede izloio je u vie lanaka, kao i u knji-
zi Man andCulture, 1923. U isto doba su i drugi istra-
ivai podvlaili znaaj fenomena pozajmica: Radin,
ve 1914. godine, a naroito L. Spajer, ije istraiva-
nje - s analizom formi i procesa disperzije jednog
obreda amerikih Indijanaca - na izvanredan nain
ilustruje kvantitativnu metodu karakteristinu za
emeriki difuzionizam ("The Sun Dance of the Plains
Indians", Amer. Mus. ofNat. Hist., Njujork, 1921).
Doprinos difuzioniznma razumevanju formiranja
kultura je u stvari znaajniji nego to bi se moglo po-
misliti ako bi se ostalo na izvesnim preterivanjima ili
86
pogrekama. Oslanjajui se na udesnu erudiciju ko-
jom je umeo da vlada, Grebner je etnolokoj metodi
dao trajan peat. Proces difuzije koji je video na delu
u formiranju kulturnih kompleksa nije bio shvaen
kao gruba prethodna skica za istraivanje. Uprkos
nepravinim kritikama koje su zanemarile itav je-
dan deo njegovog dela, Grebner je jasno ukazao na
razne modalitete koje fenomen kontakta moe po-
primiti. Pozajmica nam je prikazana kao pravi prevr-
tljivac podloan izobliujuim metamorfozama, pod
kojima se, meutim, uvek iznova pronalazi originalno
jezgro. Tako je difuzija u stanju da se povinuje mnogo-
strukim prilagoavanjima sredini na koju deluje; po-
zajmica moe da preobrazi, izoblii, ispremeta, pre-
naglasi ovaj ili onaj element pozajmljenog dokumen-
ta, da ga premesti na simboliki plan, da uzme formal-
ni okvir i popuni ga razliitim sadrajem, ili pak da
uzme odreeni element i zaodene ga u novu formu.
Tako se Grebnerova misao pokazuje kao nijansirana,
razuena, gipkija od mitove, iji je doprinos moda
manje zanimljiv. Napomenimo ovde da, poev od
svojih prvih radova, mit ne uspeva da se oslobodi
predrasuda koje izviru iz njegovog obrazovanja: et-
nologija kod njega ostaje potinjena primatu teolo-
gije. I to ne samo zato to se mit trudi da monoga-
miju opravda starim precedentima, ili to tvrdoglavo
nastoji da svuda nae ideju monoteizma, prikrivenu
ispod slojeva koje prikazuje kao sekundarne, nego i
stoga to je on latentno neprijateljski raspoloen
prema samom principu evolucije. S druge strane, ka-
da ocrtava sheme koje, po njemu, polaze od poljo-
privrede - kao enskog izuma koji je podrazumevao
matrilinearno raunjanje srodstva da bi, kroz brojne
posredne etape (kao to je matrilokalno stanovanje)
doveo do modernih oblika srodstva - on zapada u
87
greke do kojih dovode metodi njegovih evolucioni-
stikih protivnika. U tom smislu, jedina razlika u od-
nosu na evolucioniste je, otad, isticanje pluralnosti
evolutivnih linija namesto jednolinijskog modela.
Ali, re je o istom dogmatizmu i apriorizmu.
Najzad, i sam pojam Kulturkreise je sporan, i to ne zato
to je iri od svih arbitrarno usvojenih kriterijuma - etnikog
tipa, jezika ili religije - ve stoga to, u lepezi veoma brojnih i
raznovrsnih kulturnih elemenata, bira izvesna svojstva koja
bivaju uzdignuta u status osnovnih karakteristika, to je neto
sasvim razliito ako se ne iznesu razlozi koji bi mogli da
opravdaju takav izbor. tavie, na taj nain definisana kultur-
na konstelacija smatra se trajnom, a da nije mogue rasvetliti
funkcionalni odnos koji bi razne komponente morale da odr-
avaju meu sobom. Sve u svemu, re je o spornoj polaznoj
taki, zasnovanoj na krhkim kriterijumima, koja stoji u osnovi
jednog opsenog napora serijalizacije kulturnih injenica.
Druge tekoe javljaju se kada te prethodno utvrene okvire
treba primeniti na razliite kulturne celine: autori se meu-
sobno razlikuju u pogledu broja ciklusa, njihove geografske
rasprostranjenosti, pa ak i konstitutivnih svojstava. Uosta-
lom, pojmove ciklusa i krugova moda nije mogue slojevito
rasporediti, mada se smatraju ekvivalentnim: ciklus je kultur-
ni tip, drutvena vrsta, ako tako moe da se kae, koja obu-
hvata karakteristinu konstelaciju; krugovi ili zone rezultiraju
iz geografske projekcije ciklusa, sa svim ublaavanjima koja
donose istorijske sluajnosti i uslovi sredine, kao i pojave ta-
loenja ili ukrtanja koje se javljaju zahvaljujui etnikim me-
anjima: u susretu sa stvarnou, ciklus se moe preobraavati
na bezbroj naina.
Taj napor da se unese reda u polimorfnu stvarnost imao je u
etnologiji znatnog odjeka. or Montandon, frankofonski vaj-
carski antropolog, predavao je na Antropolokoj koli u Parizu;
no, taj autor spada u savremenu etnologiju, pa e njegovo delo
biti analizirano u tom okviru. Zabeleimo ipak da je Montan-
don, koji se rano zainteresovao za tehnologiju, Grebnerove teo-
rije primenio na tumaenje etnografskih injenica ve 1919.
godine (upor. Genealogija muzikih instrumenata i civiliza-
88
cijski ciklusi, eneva, 1919). Njegova teorija oleogeneze bie
formulisana tek 1928. godine.
Sistematizatorski duh difuzionista dostie vrhunac u origi-
nalnim teorijama koje su zastupala dvojica britanskih autora,
V. D. Peri, koji je 1918. godine izradio jedan potovanja do-
stojan pregled, pod naslovom The Megalithic Culture oflndo-
nesia, te njegov uitelj Eliot-Smit: u oba sluaja re je o spe-
kualcijama koje se granie s apsurdom, a koje su Grebneru i
mitu posve tue. Od te male kole "hiperdifuzionista" treba
jasno razdvojiti snaan duh Riverza, koga osim toga nije pra-
vilno definisati samo kao difuzionistu: njegovo delo prevazila-
zi taj okvir i zasluuje da bude izueno samo za sebe. Eliot-
Smit, strunjak za fiziku antropologiju, naiao je, poput Peri-
ja, na izvestan odjek u irokoj javnosti, ali preterivanja oboji-
ce spadaju vie u fikciju negoli u nauku. Dovoljno je podsetiti
na teze izloene u Perijevim delima The Children of the Sun
(1923) i Gods andMen (1927), kao i na knjige Eliot-Smita In
the Beginning i The Origin of Civilization. Po miljenju hiper-
difuzionista, posle perioda divljatva u toku kojeg su ljudi bili
skupljai, civilizacija je roena u Egiptu, zahvaljujui sticaju
povoljnih okolnosti; otuda se ona zrakasto proirila ostatkom
sveta; nesposobni za inicijative ili inovacije, ljudi su imitirali
egipatska ostvarenja, koja su do njih dospevala pre svega
morskim putevima; proces "degeneracije" je tu najbitniji jer
su - poev od tog zlatnog doba civilizacije na obalama Nila -
kulture degradirale. Skoro svi elementi te spekulacije su ne-
tani. Jedina etnoloka vrednost pomenute teorije je u tome
to postavlja problem lomnosti naunog duha, pokazujui na
planu metode kako jedna fiksna ideja moe zatomiti svako
kritiko oseanje.
VII. - Poeci funkcionalizma
Sigurno je da Malinovski nije prvi formulisao dva
sredinja pojma u funkcionalistikom tumaenju
drutvenih injenica - meuodnos i funkcija - jer se
oni javljaju u analizama Dirkema, Boasa, Turnvolda,
Redklif-Brauna. Ali, Malinovski ih je postavio u teme-
Ije metoda koji je smatrao novim. Osim toga, on je ta-
 kvo stanovite zauzimao postepeno. "Poev od 1915.
godine", pie Pol Mersije (str. 134), "on sasvim jasno
izraava teme koje e razviti i sistematizovati kasni-
je", u svom lanku "Kultura", objavljenom 1931- go-
dine u Encyclopaedia of the Social Sciences. Ovde
nam, dakle, preostaje samo da izdvojimo poetke
funkcionalizma, jer je sigurno da su glavne njegove
teme prisutne ve u prvim terenskim radovima koje
je autor obavljao poevod 1915. godine.
Bronislav Malinovski je roen kao austrijski poda-
nik, u jednoj staroj poljskoj porodici. Nastanjen s maj-
kom u Londonu, poto je rano ostao bez oca, u trenut-
ku izbijanja Prvog svetskog rata biva poslat u Australi-
ju. U prvi mah interniran kao "podanik neprijateljske
zemlje", uspeva da ubedi australijske vlasti da mu
povere antropoloka istraivanja na teritorijama koje
su one kontrolisale na Novoj Gvineji, tada praktino
nepoznatoj. Tako je mogao u toku vie godina da ra-
di na jednom izuzetno bogatom terenu (najpre na
Novoj Gvineji, a potom na oblinjim Trobrijandskim
ostrvima). Vrativi se u Evropu, zapoeo je da tee
jednu nekonformistiku univerzitetsku karijeru.
Kljuna ideja Malinovskog jeste da se svaki kon-
stitutivni element nekog kulturnog kompleksa obja-
njava sadanjom ulogom, to jest funkcijom, koju on
ima u okviru te celine; mora, dakle, biti mogue sva-
ku kulturu objasniti u sinhronijskoj perspektivi, sa-
mo na osnovu analize podataka koji se odnose na
njeno savremeno stanje. Izvesno je da se takvo sta-
novite, u toj meri kategorino, moe razumeti samo
ako se - uprkos samoj toj teoriji - smesti u odreeni
istorijski kontekst: re je o reakciji na besumnje pre-
komeran znaaj koji evolucionizam pridaje pojmu
survivala: No, zapaemo u opreno preterivanje ako
90
poreknemo bilo kakav znaaj analize, ili ak identifi-
kacije survivala u okviru grupe.
Malinovski je sam izrazio glavni princip svog po-
stupka: "U svakom tipu civilizacije, svaki obiaj, svaki
materijalni predmet, svaka ideja i svako verovanje
obavljaju odredenu vitalnu funkciju (some vital fon-
ction), imaju da ispune odredeni zadatak, predsta-
vljaju nezamenljiv deo jedne organske celine (wor-
king whole)". Dakle, svaki element celine, od nje
neodvojiv, uzajamno povezan s drugim delovima,
obavlja specifian posao; svaka ustanova odgovara
jednoj tano odreenoj potrebi drutvenog organi-
zma. To je princip primenjen u razliitim autorovim
delima, koja su rezultat i plod generalizacije teren-
skih istraivanja u Zapadnoj Melaneziji. Glavna dela
Malinovskog su sledea: Argonauts of the Western
Pacific (1922), Crime and Custom in Savage Society
(1926) - najuoptenije govorei, ogled koji najavlju-
je etnoloka istraivanja obiajnog prava - kao i dve
nove i smele knjige koje se, u jednom jo prilino
stidljivom vremenu, najzad odvauju da se dotaknu
etnologije seksualnosti: Sex and Repression in Sava-
ge Society (1927) i, posle niza lanaka na istu temu
(na primer, "The Anthropological Study of Sex", Ver-
handlungen des... Kongresses fiir Sexualforschung,
Berlin, 1928), njegova sinteza iz 1929. godine pod na-
slovom The Sexual Life of Savages in North-Western
Melanesia. Jedna od najveih zasluga Malinovskog
bila je u tome to se problemima seksualnosti bavio
na objektivan i produbljen nain. U tom tekom
podruju, on je bio izvanredan prethodnik, uputa-
jui se u jednu dotad zabranjenu oblast. Uostalom, u
Londonu je uspostavio trajne veze s prvim velikim
seksologom, Hejvelokom Elisom. Nipoto ne treba
zaboraviti taj znaajan i pionirski aspekt njegovog
 bogatog i sloenog dela. S druge strane, Malinovski
je ukazao na znaaj psihoanalitikih metoda, ne pri-
hvatajui ipak slepo celokupno Frojdovo uenje. Na-
protiv, on je na terenu iskuao nekoliko temeljnih
psihoanalitikih teorija. Njegov najznaajniji rad u
tom pogledu ticao se tumaenja Edipovog komplek-
sa, kojim je izazvao razliite nesporazume, pa protiv-
nici psihoanalize i danas ponekad smelo tvrde da su
Malinovskijeva zapaanja opovrgla valjanost Frojdo-
vih postavki. Nasuprot tome, kao to je sam Malinov-
ski pokazao, frojdovski mehanizmi pronaeni su i na
sjajan nain potvreni: matrilinearna drutva izokre-
u relaciju izmeu odnosa moi i afektivnih odnosa
koji dete povezuju s roditeljima. Naime, u drutvima
koja je Frojd izuavao, dete ustaje protiv autoriteta
koji simbolizuje otac, pa afektivni odnos uspostavlja
s majkom. Po Malinovskom, pak, matrilinearna me-
laneanska drutva najee ne znaju za fizioloku
funkciju oca u prokreaciji i, u svakom pogledu, dete
potinjavaju majinom bratu, to znai da se odnos
autoriteta uspostavlja s ujakom, a ne sa ocem, s ko-
jim, nasuprot tome, dete ima srdaan odnos. U ta-
kvim okonostima, incest-tabui se uspostavljaju s ob-
zirom na sestru, a ne majku. Malinovski je mogao da
produbi svoja psihoanalitika istraivanja te ak i da
ckicira novi metod tumaenja arhainih drutvenih
injenica, ali ga je od toga odvratio netrpeljiv stav ve-
eg broja psihoanalitiara koji su se - poput Ernsta
Donsa - slepi za stvarno stanje stvari drali onoga
to su smatrali striktnom frojdovskom ortodoksijom.
Drugi znaajan doprinos Malinovskog tie se me-
todologije istraivanja. On je naglasak stavljao na po-
trebu da se drutva izuavaju iznutra, te da ih se sa-
gledava s take gledanja njihovih itelja. Osnovni
principi tog postupka su sledei:
92
- Istraiva se mora u najveoj moguoj meri ukljuiti u
drutvo koje ispituje. Zaboravljajui svoje obrazovanje, koje
preti da iskrivi njegovu procenu injenica, prevazilazei sop-
stvene kategorije miljenja, on e izuavanju dotine grupe
prii bez ikakve predrasude, uvajui se da donosi vrednosne
sudove. Mora stanovati s grupom, mora do maksimuma usvo-
jiti njene navike, pokuati da bude potpuno prihvaen, nau-
ivi jezik i ivei svakodnevnim ivotom tih ljudi. Istraivanje
vie nije hladno seciranje drutvenoig tkiva, ve doivljeno
uee: to je teorija o "posmatranju s uestvovanjem".
- Istraivanje obuhvata tri vrste saznanja. Pojmiti stvarnost
nije ni jednostavno ni jednoznano, jer ona je sloena: najpre,
postoji nivo teorijskog, zvaninog obiaja, onakvog kakav je is-
taknut u tradiciji; potom, nivo stvarne prakse, onakve kakva se
izraava u konkretnom ponaanju; najzad, nivo samotumaenja
sopstvenogobiaja koji daju lanovi grupe.
- Sredstva kojima e istraiva pribei su raznovrsna. Naj-
pre e pokuati da postavi optu, funkcionalistiku shemu po
kojoj je izgraena arhitektura grupe. Potom e prikupiti pot-
punu etnografsku dokumentaciju, nagomilavajui "proivlje-
ne istorije", oblike ponaanja koji su provereni u svakodnev-
nom ivotu. Ako je mogue, napisae detaljnu hroniku ivota
grupe, onakvu kakva se ispoljava iz dana u dan. Pojedina dru-
tvena injenica bie mnogo bolje shvaena kroz stvarno, dra-
matizovano ponaanje negoli kroz posrednu teorijsku infor-
maciju.
Malinovski je, dakle, nastojao da stvarnost dohva-
ti iz to je mogue vee blizine. Iako nije pokuavao
da prikupljene injenice statistiki obrauje, ukazao
je na znaaj kvantitativnog istraivanja.
Ali, Malinovski se nije ni sam u potpunosti pridr-
avao ove teorije o posmatranju s neposrednim ue-
stvovanjem. U obavljanju svoga posla ispoljavao je
vrline i mane svog nekonformistikog karaktera. Taj
nekonformistiki stav zadrao je ak i u svom ivotu
medu Melaneanima - to je u osnovi opreno nae-
lima posmatranja s neposrednim uestvovanjem.
Sam je priznao da, "budui da su dobro znali da u
94
svuda gurati nos, ak i tamo gde dobro vaspitan uro-
denik ne bi ni pomislio da se na silu upetlja, najzad
su poeli da me smatraju delom svoga ivota, poput
nuna zla". Ovde smo suoeni s jednim drugaijim
nainom istraivaevog uplitanja u grupu: posmatra-
u koji neposredno uestvuje u njenom ivotu cilj je
da uroenici zaborave da je on stranac - on je ravan
ostalima. Meutim, Malinovski ovde preuzima jednu
drugu ulogu: on sebe ne moe zaboraviti niti biti ra-
van ostalima zato to ne okleva da deluje "nasilno".
Jer, upravo zato to, ako moe nekanjeno raditi ne-
to to se drugima ne bi tolerisalo, znai da su mu
dodeljeni poseban status i uloga: grupa ga je, daka-
ko, prihvatila, ali mu je pripisala naroit poloaj, po-
loaj marginalca, osobenjaka, u krajnjem sluaju -
ludaka. Nema etnologa koji marljivo radi na terenu a
da mu nije poznat taj specifian poloaj koji mu je
dodeljen. To nije posmatranje s uestvovanjem (pa
je etnolog tada jo manje onaj participant observer
koga smo opisali): grupa ga prihvata, priznaje, dode-
Ijuje mu neuobiajenu ulogu, pa i sama posmatra
njegove postupke sa simpatijom.
Dve najizrazitije praznine tiu se odsustva naklo-
nosti Malinovskog prema tehnologiji i istoriji. Meu-
tim, on je bio savreno svestan znaaja kako prirod-
ne sredine tako i tehnikog aparata kojim grupa ras-
polae. Uostalom, funkcionalistiki metod poiva na
postulatu meduuslovljenosti pojedinih pojava, bu-
dui da su svi inioci povezani jedni s dmgima. Sto-
ga se dmtvenom organizacijom Malinovski bavio ra-
dije negoli materijalnom vie zbog nedostatka vre-
mena i zahvaljujui linoj naklonosti. Ozbiljnija je
dmga praznina, poto izgleda da je namemo osta-
vljena. Oigledno je da je u logici funkcionalistikog
sistema bilo da minimizira znaaj istorijskih rekon-
strukcija, budui da celokupna dmtvena mehanika
mora svoje opravdanje nai u sinhronizmu. Ali, Mali-
novski je u tom pogledu zauzeo odve kategoriko
stanovite. Tako je, sasvim pogreno, poricao znaaj
i znaenje survivala (koji su protivreili njegovoj te-
zi, poto pojam survivala nuno vodi priznanju da
jedna institucija moe nadiveti svoju dmtvenu
funkciju i ostati kao neka vrsta skeleta, kolekcionar-
ske retkosti liene prakline koristi). Malinovski je
tvrdio da taj pojam iezava kada posmatra produbi
svoje poznavanje odreenog dmtva.
Taj prezir prema istorijskim injenicama navodi
Malinovskog na tvrdnju da svaki dmtveni sistem,
funkcioniui kao koherentna celina, ima egzemplar-
nu vrednost, te da se samo na osnovu njegove egze-
geze mogu pronai opti "zakoni" koji vae vanvre-
meno. Ne bi bilo sasvim netano pod tim podrazu-
mevati da su u okviru svakog dmtva na delu univer-
zalne konstante, ali ih je mogue identifikovati samo
zahvaljujui brojnim pozivanjima na druge kulturne
sisteme. No, teoretiaru funkcionalizma to nije ni na
kraj pameti, pa se izlae prigovorima koji su u tom
pogledu bili upueni njegovom delu: "Tu se - kao
element pomenutog shvatanja koji nagriza i smanju-
je domaaj napomena ija su nam ivost i bogatstvo
inae poznati - stalno javlja ideja da empirijsko po-
smatranje bilo kog dmtva omoguuje da se dode
do univerzalnih motivacija".2
2 C. Levi-Strauss, Anthropologie structurale, naved. delo,
str. 19.
95
 VIII. - Od psihoanalize do etnologije:
Frojdovo uenje
Uprkos preterivanjima i pogrekama, Frojdovo
delo izgradilo je jedan od bitnih elemenata koji su,
ispod privida, omoguili saznanje o stvarnom ove-
ku. Frojd je, kao kliniar sviknut da posmatra ove-
ka, dospevi u fazu izvesne misaone zrelosti poeo
da zakljuuje s pojedinca na vrstu. Postupajui na taj
nain, nije iskovao nova analitika oruda koja bi mo-
gla da rade na nivou grupe i nije razradio kolektivnu
psihologiju (kao to postoji socijalna psihologija, ili
danas socijalna psihijatrija - koja, uostalom, ostaje
vrlo bliska psihoanalitikim injenicama). Drugaije
reeno, u svom smelom pokuaju objanjenja dru-
tvenog oveka, Frojd nije predloio nikakvu socioa-
nalizu koja bi, u pogledu izuavanja grupe, bila na-
lik onome to je psihoanaliza kada je re o pojedin-
cu. Njegov je postupak, na alost, bio sasvim druga-
iji: na ljudski rod kao bie naprosto je primenio re-
zultate do kojih je doao posmatrajui individualnu
linost. To njegovo novo istraivanje nije ni problem-
ski zanimljivo, niti prua metodologiju koja omogu-
uje demistifikovano izuavanje oveka u drutvu:
ono nije psihoanaliza grupe.
U drugom delu svoga ivota Frojd je hteo da, za-
kljuujui s individualnog na drutveno bie, prui
psihoanalitiko objanjenje kulturne istorije. Svoje
dokazivanje sproveo je izmeu 1910. i 1940. godine,
na temelju starih etnolokih dokumenata koji su iz-
neseni jo u radovima prvih evolucionistikih klasi-
ka, pa su velikim delom bili zastareli. Moda se pre-
vie uzdajui u svoj genij, Frojd nije hteo da - pri-
hvatajui kritiku, ili pribavljajui tanija obavetenja
- ispravlja svoje zablude. Njegova najvea pogreka
96
bila je to nije shvatio da je grupa neto drugo doli
zbir svojih sastavnih delova, te da se utoliko pre
udes ljudskog roda, uzet u celini, ne moe posma-
trati u kategorijama individualne psihologije. Citav
taj deo njegovog rada je prilino zastareo, to ne
znai da ga nije zanimljivo upoznati.
Ovde nam nije zadatak da prikaemo to delo -
zacelo, najznaajnije u svim drutvenim naukama.
Ukazaemo na samo nekoliko njegovih taaka. Jedan
deo manjkavosti Frojdovog dela moe se verovatno
objasniti injenicom da je on bio lekar. Istaknuto je
ve da za kliniara postoji samo individualna patolo-
gija. Frojd je pokazivao tenju da ljudsko drutvo
posmatra kao entitet, kao bie obdareno seanjem i
oseajnou - dakle, kao jedan od sluajeva koje sva-
kodnevno ispituje. Oigledno je da je psihoanaliza
roena iz tumaenja individualnih sluajeva, pre sve-
ga neuroze koju je kod svoje pacijentkinje ustanovio
jedan lekar s kojim je Frojd saraivao. Pretpostavie-
mo da su glavne tekovine klasine psihoanalize po-
znate, pa emo ovde samo podsetiti na bitne aspek-
te primene analitikog metoda - ne na pojedinca,
nego na drutvo posmatrano kao pojedinac.
Frojdov pokuaj tumaenja razvoja oveanstva
na osnovu doprinosa psihoanalize sadran je u pet
njegovih dela: Totem i tabu (1913), Psihologija gru-
pe i analiza sopstva (1921), Budunost jedne iluzije
(1928), Nelagodnost u kulturi (1929), Mojsije i mo-
noteizam (1939). Frejzer je bio glavni izvor etnolo-
ke misli Sigmunda Frojda, koji je dugo posle obja-
vljivanja Totemizma i egzogamije (1910) razmiljao
nad tom knjigom. O etnologiji se osniva psihoanali-
ze obavestio u toku prvih godina XX veka, a tada su
glavne take oslonca u tom pogledu pruali veliki
klasici evolucionizma. Frojd je bezrezervno prihvatio
97
njihove temeljne postulate, mada je, s druge strane,
pretrpeo znatan uticaj ideja nekolicine neevolucioni-
stikih etnologa, naroito Robertsona Smita.
U osnovi tog opsenog misaonog napora da se
psihoanalitiki objasne ljudsko drutvo i njegova
istorija stoje tri para principa:
- Najpre, dva biloka "zakona": nasleivanje steenih svoj-
stava (bez ega se uruava celokupna Frojdova graevina, lo
je injenica na koju se moda nije dovoljno ukazivalo) i Heke-
lov zakon, po kojem ontogeneza ponavlja filogenezu (istorija
individualnog bia prolazi kroz iste faze kroz koje i istorija vr-
ste).
- Potom, dva psiholoka postulata: nagonski podsticaji
stoje u osnovi svih ovekovih motivacija (socijalizovanog o-
veka i dalje pohrau vitalni nagoni, a posledica delovanja kul-
ture jeste upravo u tome to te spontane tenje pripitomljuje,
kontrolie i prilagoava potrebama ivota u drutvu). Medu
tim nagonima sredinju funkciju ima libido, to jest seksualna
elja. Poto je dugo pokuavao da ga predstavi kao jedinog
pokretaa, Frojd je libidu uvek dodeljivao privilegovano me-
sto; to je, uostalom, bio razlog njegovog raskida s Jungom i
Adlerom. Ostali podsticaji, ije je postojanje kasno priznao
(nagon za ivotom i smru), ostaju podreeni libidu.
- Najzad, dva etnoloka i socioloka postulata: ovean-
stvo je kolektivno bie koje ima sopstvenu egzistenciju i moe
se posmatrati kao individualno bie (obredi, obiaji i ustano-
ve drutvenog bia odgovaraju neurozama, potiskivanjima i
kompleksima pojedinanog oveka). Pojava koja je u primitiv-
nim drutvima - u hronolokom smislu rei - svesna, u savre-
menim drutvima, bila ona arhaina ili ne, postaje nesvesna
(drugim reima, oseanja koja su prvobitna drutva neko ja-
sno ispoljavala danas su u psihikom ivotu modernog ove-
ka potisnuta).
U navedenim premisama, a naroito u posled-
njoj, jasno se razaznaje onaj Frojdov nepokolebljivi
metod koji se sastojao u pomeranju zakljuaka s po-
jedinca na vrstu - pri emu se i vrsta posmatra kao
98
pojedinac. Naime, Frojd je ljudsku vrstu izjednaa-
vao s pojedinanim ljudskim biem koje, u razliitim
uzrastima, prolazi odreenim razvojnim putem: u
detinjstvu je to bie pretrpelo izvesne traume (na
primer, ubistvo oca), koje je u odraslom dobu poti-
snulo; dananji je ovek odrasla osoba koja u sebi
nosi sve oiljke istorijskog udesa koji je oveanstvo
proivelo za svoga detinjstva. Sredinji Frojdov po-
stulat podrazumevae poistoveivanje primitivnih
drutava s ovekovim detinjstvom. Arhaizam vaspo-
stavlja u isti mah detinjstvo vrste i pojedinca. Preo-
stalo je jo samo da se identifikuje taj udes: upravo
na tom mestu se upliu veliki klasici etnologije koji
su Frojdu oigledno pribavili itav niz podataka, na-
izgled skrojenih po meri analitikog tumaenja. Mo-
e se postaviti pitanje ta bi se zbilo da osniva psi-
hoanalize nije na raspolaganju imao velike evolucio-
nistike rekonstrukcije, da su, na primer, Boasova
skeptika i relativistika gledita bila nairoko pri-
hvaena u Evropi s poetka XX veka, ili pak da su di-
fuzionisti prethodili evolucionistima. Nema sumnje
da bi u tom sluaju psihoanalitika teorija kulturne
istorije pretrpela udarac. Prema tome, velianstvene
rekonstrukcije evolucionista Frojd je preuzeo i rein-
terpretirao s obzirom na podatke do kojih je doao
na nivou psihoanalize pojedinaca.
Glavne linije tog koherentnog pokuaja objanje-
nja drutvenog oveka su sledee: sredinji motiv
poiva u "iskonskom" dogaaju, istorijskog reda, ko-
ji se zbio u primitivnim hordama okupljenim pod
autoritetom oca, posednika monopola nad enama
u grupi. Pobunjeni protiv autoriteta oca, sinovi su ga
ubili. Otad oveanstvo ivi opsednuto tim ubi-
stvom, potisnutim ali aktualizovanim u totemskim
obredima. Posle zaevica koje su usledile oceubistvu,
99
sklopljen je sporazum kojim su disciplinovani ove-
kovi nagoni i uspostavljen red: tu je poetak organi-
zovane kontrole. Otuda potiu glavna pravila koja su
nametnuta svima: zabrana incesta i egzogamija. Ubi-
jeni otac oivljuje u simbolici totema, koga je zabra-
njeno ubijati i jesti, osim u sluajevima ceremonijal-
ne priesti (upravo u tim izuzetnim postupcima, za-
hvaljujui ritualizovanim periodinim komemoracija-
ma, ovek uva uspomenu na pomenuti dogadaj).
Frojd na grupu primenjuje ono to vai u indivi-
dualnoj psihologiji: "tabuima", koji predstavljaju sve-
sno disciplinovanje poteklo iz promiljene elje a ne
spontanih tenji, cilj je da kontroliu najskrivenije
ovekove elje. Ali, te elje nikad nisu jednoznane: nov pojam koji kao da sam sebe porie, naime "desek-
ovek neto hoe i, u isti mah, nee. Obredi su od- sualizovani libido". Na primer, oseanje mukog prija-
raz te temeljne ambivalencije: tako, kada je re o po-
grebnom obredu, suprunik eli smrt branog druga
(i u isti mah ga oplakuje), pa sebe kanjava zabrana-
ma u vreme alosti (moglo bi se rei da na taj nain on
sebe titi). Tako e biti i sa svim ostalim nagonskim
porivima, redom dvosmislenim, koji su izazvali odre-
dene istorijske dogadaje, a ovi e (upravo u toj tobo-
njoj istorinosti poiva glavna pukotina tog teorij-
skog sistema) biti u isti mah komemorisani i kontroli-
sani, pri emu komemoracija i simbolika olakavaju
kontrolu. Ambivalentnost elja izaziva psihiku une-
ravnoteenost poto ovek u isti mah pristaje uz svoju
elju i stidi je se. Stoga su zabrane i obredi kroz koje
se sprovodi kontrola zapravo sigurnosni mehanizmi
kadri da ponovo uspostave pomenutu ravnoteu.
Tako je Frojd dodelio etnologiji poseban znaaj,
ali s razloga koji su u najmanju ruku diskutabilni. Po-
red otkria nesvesnog, njegova najvea zasluga je, be-
sumnje, u injenici da je ukazao na znaaj libida u
ljudskim odnosima. No, njegova najvea pogreka je u
100
tome to je sve usredsredio oko tog pola i sve drutve-
ne injenice tumaio s obzirom na taj jedini nagon. U
tome ima prave opsednutosti, za koju bi se moglo rei
- ne pokazujui pri tom nepotovanje spram uitelje-
ve misli - da je posluila kao opravdanje psihoanalize.
Nigde se taj "erotropizam" ne ispoljava jasnije negoU u
Psihologiji grupe i analiza sopstva. Frojd tu posebno
analizira principe koji upravljaju funkcionisanjem
dvaju drutava obrazovanih na osnovu afiniteta druga-
ijih negoli je srodstvo: re je o crkvi i vojsci. Sve odno-
se on svodi na libido, ali kako ne moe a da ne susret-
ne i drugaije sile socijalizacije (hijerarhijska stratifika-
cija, medusobna pomo, itd.), prinuen je da predloi
teljstva bilo bi u stvari izraz pomerene inhibirane sek-
sualne elje i sublimirane ljubavi. Meutim, Frojd je
na nov nain analizirao mehanizme koji poivaju u
osnovi drutvene kohezije; ukazao je na znaaj koji u
izgradnji odnosa izmeu grupe i njenih lanova ima-
ju pojmovi kao to su "ambivalencija" i "identifikaci-
ja". No, celokupan taj zavodljiv napor, uprkos gre-
kama u nainu tumaenja, izlazi iz podruja etnolo-
gije. Morali smo ipak na nj podsetiti da bismo bolje
situirali poslednji Frojdov doprinos u antropologiji,
naime njegovo tumaenje religijskih pojava.
Ta teorije o religiji izloena je u knjizi nimalo dvo-
smislenog naslova, Budunost jedne iluzije. Religija
je, navodno, sredstvo za odravanje drutvene kohezi-
je i, u isti mah, tehnika koja je u stanju da utei oveka
zabrinutog nad svojom nemoi pred prirodnim sila-
ma. Pribegavajui izrazima koji nisu Frojdovi, moglo
bi se rei da religija obavlja dvostruku funkciju: ona je
u isti mah lek i euforistik. To je lek koji, svojim posve
stvarnim svojstvima, u telo grupe ubrizgava objedinju-
101
jui princip koji je u stanju da poniti dejstvo centriiu-
galnih sila: kohezija grupe biva cementirana zajedni-
kom verom, a institucionalni aparat uvren i oveko-
veen. S druge strane, religija je najjai euforistik, bez
stvarnih terapijskih efekata, pa se Frojd zato slui izra-
zom "iluzija", to je neka vrsta erzaca za marksistiko
shvatanje religije kao "opijuma". Religija omoguuje
oveku da nadvlada svoje strahove u susretu s pri-
rodnim silama. Kardiner i Preble su nedavno pisli:
"Personalizujui te sile [sile prirode], preobraavajui ih u
specifine entitete, kao to su bogovi, ovek pribavlja tehniku
koja mu omoguuje da se s tim silama suoi, da ih u izvesnoj
meri potini ljudskoj kontroli. Frojd pokazuje da su sredstva
koja religija preporuuje za umirivanje ili umilostivljenje bo-
gova upravo ona kojima dete pribegava da bi smirilo svoje ro-
ditelje, izdejstvovalo njihovu brigu i trajnu zatitu... Bilo je to
jedno od velikih Frojdovih otkria: prototip sredstava kojima
se ovek slui da bi kontrolisao bogove, njima ovladao ili ih
primirio poivaju u njegovom iskustvu - u iskustvu koje je
dete steklo u odnosima sa svojim roditeljima" (str. 329).
Pomenuti autori s pravom primeuju da je Frojd
prvi opisao i genezu sistema projekcije, kojim se od-
redeni model prenosi s jednog plana na drugi: obja-
njenje sveta i strategije kojima se pribegava da bi se
on kontrolisao zavise od primarnih injenica, pri e-
mu ti mehanizmi korespondencije lee u oblasti o-
vekovog nesvesnog. Priznajui da postoje i dva dru-
ga temeljna poriva - "nagon za ivotom" i "nagon za
smru" - Frojd je u Budunosti jedne iluzije bio pri-
moran da unese i jedan korektiv u svoje shvatanje
svemoi libida-. "Sve nae nagonske elje, kojih se
stidimo i potiskujemo u nesvesno, proizvode tesko-
bu, a tabu, drutvena zabrana ili moralna savest koja
je njen izraz, reakcija su protiv tih nepriznatih elja.
Stoga nas glavna drutvena pravila prosvetljuju u po-
102
gledu tenji koje potiskujemo. Ono to drutvo za-
branjuje, upravo je ono za im udimo, ali to ne eli-
mo da priznamo. Etnologija, koja nam te procese
kod primitivaca otkriva u najspontanijem stanju, nai-
me u obliku tabua koji su naizgled neobjanjivi, naj-
neposrednije nam ukazuje na ono to krije nae ne-
svesno". 3 an Kaznev dodaje:
"(Frojd] je hteo da pokae da je istorija oveanstva neto
kao odraz detinjstva svakog pojedinca, te da prolazi kroz iste
etape... Njegovahipoteza je bilada su prvobitnaljudskadrutva
stvarno doivela dogaaje iji je odraz, u svakome od nas, nasta-
nak Edipovog kompleksa". No, ma kakve nedostatke imala, Froj-
dovamajstorskalekcijaostajekao trajart doprinos etnologiji".
IX. - Od psihologije do etnologije:
rani personalisti i tipologisti
Objavljivanje nekoliko znaajnih dela izmeu
1920. i 1930. godine podstaklo je nova idejna struja-
nja koja su teila izvoenju principa na kojima je
drutvo organizovano, podvlaei u isti mah kultur-
ne osobenosti. Vie nije bilo na stvari otkriti "opte"
zakone - to se smatralo zaludnom potragom - nego
razumeti na kojim je osnovnim naelima, u svojoj
specifinosti, izgraeno svako drutvo ponaosob.
Iako je se taj pokret razvio prvenstveno izvan
okvira razdoblja koje ovde posmatramo, njegove su
osnove vrsto postavljene u radovima sociolingviste
Sapira, 4 u prvom znaajnom radu Margaret Mid (Co-
ming ofAge in Samoa, 1927), te u njenim potonjim
3 L'ethnologie, str. 115.
4Language, 1921; "The inconscious pattering of behavior in
society", u: TheInconscious, ured. E. Dummer, 1927; "Commu-
nication", u: Encycl. Soc. Sc., 1931; "Cultural anthropology and
psychiatry", u : J o u m . Abnormaland SocialPsych., 1932.
103
istraivanjima, kao i u radovima Rut Benedikt i, doc-
nije, u spisima Kardinera i Lintona.
Takve pokuaje psiholoke karakterizacije pojedi-
nih tipova drutva preduzimali su jo Frobenijus i
Boas. Frobenijus je predloio klasifikaciju kulturnih
tipova koja je bila u isti mah smela i neprecizna. Bo-
as je, teei da istakne specifinost pojedinih kultu-
ra, jo vie podupario te metode koji e, s Rut Bene-
dikt, nai svoga tumaa.
Linost Rut Benedikt je sloena. Autorica dela
Pattern of Culture bila je i ameriki pesnik (objavlji-
vala je pod pseudonimom En Singlton). Dvostruka
lina drama - gluvoa i neplodnost - doprinela je
njenom povlaenju iz sveta i uzdranom stavu, ispod
kojeg se krila velika ivost oseanja. Benediktova je
studirala antropologiju s Boasom i Kreberom. Izgle-
da da nikad nije bila ba ubeeni terenski istraiva, - naroito u drugom - precizirao svoj metod: ako
pa je tek u svojoj trideset i petoj godini obavila prvo
sopstveno istraivanje u jednoj arhainoj grupi (re
je o kalifornijskim Indijancima, koje je ispitivala za-
jedno s Kreberom). Poto je postala profesor na Uni-
verzitetu Kolumbija, izmeu 1924. i 1926. godine or-
ganizovala je vie misija (meu Indijancima Zuni,
Koiti, Pina). Potom je, sa svojim saradnicima, vodila
razliita istraivanja u sredinama azijskih i evropskih
emigranata u Americi, a radila je i u Japanu.
Njeno ime povezano je s pojmom "kulturnog
obrasca" (pattern). Prvi u tom pogledu znaajan la-
nak, objavljen 1928. godine, objedinio je zakljuke
koje je ona izvela iz svog iskustva steenog u drutvi-
ma amerikih Indijanaca: tu je nameravala da defini-
e "psiholoke tipove". No, taj pojam je postao nai-
roko poznat tek posle objavljivanja njenog slavnog
dela Patterns ofCulture, 1934. godine. Iz njenog ja-
panskog iskustva nastala je jo jedna knjiga koja je
104
doivela trajan uspeh: The Chrysanthemus and the
Sivord (Hrizantema i ma).
Kao dobar Boasov uenik, Rut Benedikt je stavlja-
la naglasak na kulturni relativizam: ljudska drutva
su beskrajno raznovrsna. Ta raznovrsnost je, medu-
tim, svodiva na dva tipa s jasnim karakteristikama:
dionizijski (depresivan i neumeren) i apolonijski
(harmonian i odmeren). Dakle, iluzorno je pokua-
vati da se izvedu zakoni; mogue je samo opisati kul-
turne profile, budui da je izgled pojedinih naroda
raznovrstan koliko su to i ljudska lica; no, svaki pat-
tern ima svoju unutranju logiku.
Saradnja izmeu psihijatra Kardinera i etnologa
Lintona urodila je plodom tek tridesetih godina. No,
podsetiemo da je Ralf Linton, poto je dve godine
radio na Madagaskaru, objavio dva dela u kojima je
delo The Tanala, rezultat istraivanja sprovedenih
1927. i 1928. godine, sadri savesnu ali jo posve
klasinu analizu, njegov varljivi pokuaj identifikacije
kulturnih slojeva uklapa se u niz istraivanja kojima
je pre svega cilj da izdvoje znaenjske pattems.
Za Kardinera i Lintona, svaku kulturnu celinu obeleava
specifian stil: bazina linost je oblik, sainjen od nerazlui-
vog kompleksa tenji, poriva, osobenih svojstava, koji grupa
namee pojedincu. Tako se normalnost, to jest sagiasnost
grupe s temeljnim kulturnim obrascem, postie tim oblikova-
njem pojedinca od strane drutva koje mu utiskuje karakteri-
stian beleg. Ako, s ovog ili onog razloga, tog oblikovanja ne-
ma ili je ravo izvedeno, ako pojedinac odbija grupu ili grupa
odbacuje pojedinca (to je obino reakcija na onu prvu situa-
ciju), dolazi do poremeaja od kojeg pate i pojedinac i grupa.
Na osnovu te potke koja je data jednom za svagda (to ne
znai da je potka nepromenljiva: bazina linost se vreme-
nom razvija, ali obino vrlo polako), svaki pojedinac moe
poprimiti razliite osobene crte, pod uslovom da se od pome-
105
nutog obrasca udalji samo do odreenih granica, onkraj kojih
zapoinju devijacija i marginalnost. Bazina linost integrie
osnovne oblike disciplinovanja koji pripitomljuju nagone to
ih diktira priroda. Takvo pripitomljavanje je dvosmisleno i
podrazumeva efekte koji u isti mah traumatizuju i ulivaju ose-
anje sigurnosti: ono traumatizije zato to se pojedinac, osu-
jeen u zadovoljsvima koja bi iziskivali njegovi nagonski pori-
vi, nalazi u stanju prikraenosti; pripitomljavanje uliva oseaj
sigurnosti jer je jedna od funkcija drutvene kontrole upravo
u tome da nadoknadi taj manjak - pa i vie od toga, da prui
zatitukoju obezbeuje grupa: kulturno odmenjuje prirodno.
Kulturni okvir oblikuje bazinu linost dejstvom determi-
nantnih inilaca, koje emo nazvati "primarnim ustanovama",
a kojima Kardiner i Linton ne pridaju potpuno isto znaenje
kao i marksisti. Osim tehniko-ekonomske sredine, ti inioci
obuhvataju celokupan obrazovni aparat i, ire, sve ono to u
institucionalnom ureenju doprinosi vaspitanju deteta i ado-
lescenta, nameui mu - primenom preciznih normi - stereo-
tipizovano ponaanje. Razrada tih elementarnih oblika disci-
plinovanja zahvaljujui kojima se pojedinac prilagoava svom
kulturnom okruenju odvija se kroz najveim delom nesve-
sne procese. Medutim, u poetku su motivacije osveene:
pojedinac namerno pokuava da ostvari svoje nuno prilago-
davanje, ali su postupci i sredstva kojima tom prilikom pribe-
gava nesvesni.
X. - Od sociologije do etnologije:
francuska etnologija
Mada je uspon etnolokih nauka u Francuskoj za-
poeo tek poev od tridesetih godina XX veka, in-
ventar radova obavljenih pre tog vremena je prilino
bogat. Razlika je u tome to etnologija, posle 1930.
godine, postaje sve vie posao profesionalaca, dok
su se njome ranije bavili istraivai koji su pripadali
drugim disciplinama (re je, pre svega, o filozofski
obrazovanim teoretiarima), ili pak "amateri" (koji su
se, poput Lenara, profesionalizovali, ali dosta ka-
sno). Ta francuska etnologija iz prve treine XX veka
106
razvijala se, s jedne strane, polazei od filozofije, a s
druge, na osnovu praktinog rada. Oni koji su, pri-
vueni sklonou konkretnom istraivanju i prover-
ljivoj stvarnosti, dolazili iz oblasti spekulacije, kao i
oni koji su imali misionarsko i administrativno isku-
stvo, a bili su privueni potrebom za nepristrasnim
saznanjem i eljom da unesu naunog reda u svoje
empirijske nalaze, susreli su se na pola puta: medu-
sobno su se razumeli i ispomogli.
Ukratko emo prikazati glavna dela koja su stvori-
li ti "rani klasici", ne vraajui se autorima iz XIX sto-
lea (upor. str. 49).
1. Etnologija filozofa i sociologa. - Zajednika
odlika tih istraivaa je injenica da nisu radili na te-
renu. Dirkem, Bugle, Levi-Bril i Mos bili su teoretia-
ri u najboljem smislu rei, koji su analizirali i razra-
ivali injenice, ali sami nisu radili u "doivljenoj"
ljudskoj si-edini. Pa ipak su iza sebe ostavili majstor-
sku lekciju.
U pregledu istorije etnoloke misli nije mogue
propustiti osvrt na delo i doprinos Dirkema, najve-
eg francuskog sociologa. Poznat je, uostalom, zna-
aj koji je on uvek pridavao izuavanju arhainih
drutava. Pripadajui pozitivistikoj i odluno empi-
ristikoj struji miljenja, Dirkem se duboko zanimao
za arhaine narode, od kojih je, kao ubedeni evolu-
cionista, oekivao da e pruiti uvid u elementarne
strukture ljudskih drutava. Kao to piu A. Kardiner
i E. Prebl, on zauzima "jedno od prvih mesta kako
meu antropolozima, tako i meu sociolozima". Po-
red svog opteg epistemolokog i metodolokog do-
prinosa, ime Dirkem zavreuje taj rang? ini nam
se da se odgovor nalazi na dvostrukom nivou.
107
 Naime, kao tvorac velikog naunog poduhvata kakav je
bio asopis Socioloki godinjak, Dirkem je odigrao uiogu
pokretaa istraivanja, a s druge je strane, nudei potpuno
nov aparat naune analize, bio prethodnik funkcionalistike
kole, to nije mala zasluga. Redklif-Braun mu je u tom pogle-
du rado odavao hvalu. Potom, na osnovu svog produbljenog
istraivanja australijskog totemizma, ali u jednom irem smi-
slu, on je ponudio novo shvatanje religije. Od svih njegovih
dela, Elementarni oblici religijskog ivota (1912) najnepo-
srednije spadaju u okvir etnolokih istraivanja. Dirkemovo
tumaenje totemizma - imajui u vidu sve posve razumljive
pogreke koje je napravio, budui da je izuavanje sproveo
"iz druge ruke", na osnovu dokumenata - ostaje sugestivno,
ali je mnogo znaajnije njegovo ponovno tumaenje religij-
skog oseanja. Religiju Dirkem deflnie na osnovu pojma sve-
tog, tog kljunog elementa koji sa svoje strane determinie
pojam zabrane, a suprotstavlja se profanom. Autor potom
pravi razliku izmeu verovanja i obreda (dogme i prakse). Re-
ligija je u toj meri znaajan i rasprostranjen fenomen da je ni-
je mogue objasniti snom ili obmanom: ona je stvarnost, koja
odgovara drugim oblicima stvarnosti. Sutina njene funkcije
je u tome to obezbeuje drutvenu regulaciju, odravanje
premoi grupe u odnosu na anarhine tenje pojedinaca. Na
nivou nesvesnog, obredi simbolizuju i potvruju vrednosti ko-
je se ne bi mogle izraziti na drugaiji nain. Religija je za Dir-
kema neto ljudsko, a ne boansko: u korpus dogmi i obreda
grupa nesvesno projektuje svoje tenje i potrebe, a religijski
entiteti su oslonac kolektivnih oseanja i drutvenih sila.
Religija je "samoobogotvorenje drutva", pie . Gur-
vi, 5 pa dodaje: "Dirkem brani u isti mah tezu da je religija ko-
lektivna, ne samo po svome poreklu i nainu upranjavanja,
ve i po svojim sadrajima, te da ona poiva u korenu celo-
kupne ljudske civilizacije".
Nije, dakle, mogue povoditi se za neosnovanim rekon-
strukcijama koje nudi animizam Spensera, Tajlora, Lenga i
Robertson-Smita, niti pak za nalurizmom Maksa Milera. Dua
se ne poima kao neto razvojeno od tela; istorijski govorei,
san nema znaaj koji mu se pripisuje; stoga pojmove due i
dvojnika nije moglo sugerisati razlikovanje izmeu ivota na
5 Traite de sociologie, Paris, P.U.F., str. 49.
108
javi i ivota u snu. "Dvojnik" ivog oveka ne postaje "duh"
umrlog kome se kult obraa. S druge strane, duhovi prirode
nisu povezani s kultom predaka; antropomorfizam nije prvo-
bitan element, ve - naprotiv - svedoanstvo o poodmakloj
evoluciji, "obeleje relativno uznapredovale civilizacije", jer
su, "prvobitno, sveta bia bila poimana u ivotinjskom i bilj-
nom obliku, a njihov ljudski lik se vrlo polako izdvajao". 6
Mimo svoga socijalnog objanjenja religijskog fenomena,
Dirkem se uputao i u etnoloke analize incesta (1897), tote-
mizma (1900), srodstva (1904). Na osnovu injenica priku-
pljenih u Australiji, koja se jo smatra postojbinom najauten-
tinijeg primitivizma, te u saradnji s Marselom Mosom, on je
- u studiji "O nekolikim oblicima primitivnih klasiflkacija"
(Annee sociologique, tom VI, 1901-1902) - postavio problem
logikih kategorija.
Ne doseui Dirkemov znaaj, vie je istraivaa
pokualo da, u svojim razliitim podrujima, protu-
mai dokumentaciju koju su prikupili anketari na te-
renu. U svom Ogledu o kastinskom sistemu (1909),
Selesten Bugle je istakao vanost religijskih inilaca
u nastanku te vrste hijerarhizacije zatvorenih grupa.
Religijska injenica je sredinja tema i u radovima
antpi de la Sosea (Prirunik za istoriju religija,
1904), te Robera Erca, godine 1915. prerano iezlog
u ratu (Zbornik radova o sociologiji religije isociolo-
gijifolklora, posmrtno objavljen 1928). U svom radu
Odgovornost (1920), Pol Fokone analizira meusob-
ne uticaje magije, religije i morala. Pol Ivlen, pravnik
koji je radio u graninom podruju izmeu etnologije
i prava, zanimao se za odnose izmeu zakonskog i ma-
gijskog imperativa (Magija i individualnopravo), po-
kazujui na koji nain magijski postupci, sopstvenom
eftkasnou, iz kolektivnih stega izvode pravilo i po-
stepeno vode procesima individuacije subjekta prava.
6 Upor. Formes elementaires, str. 94.
109
 Marks Bloh, ije se delo u mnogom pogledu tie
etnologije (kao etnolog, izuavao je, u istoimenoj
knjizi, Izvorna svojstva istorije francuskog sela),
ukazao je na vezu izmedu religije i vlasti, te u tom
smislu ostavio klasino delo pod naslovom Tauma-
turgijski kraljevi. O istoj vezi govori se i u delima
Zora Davija Zadana vera (1922) i Od klanova do
carstava (1924, sa A. Moreom), u kojima je dokazi-
vanje pomalo shematino. Istoriar i sociolog Luj
Zerne analizirao je pomenutu dijalektiku vezu u
svojim knjigama Pravna i moralna misao u Grkoj i
Grki duh u umetnosti i religiji.
Poput Dirkemovog, etnoloko delo Lisijen Levi-
Brila oslonilo se na filozofsko razmiljanje. Ono je
nailo na znatan odjek, a danas je - poput Frejzero-
vog - nepravino ozloglaeno, i to sa slinih razloga:
jer, ti su istraivai svoju viziju "primitivnih" drutava
formirali zahvaljuui samo posrednicima, pa je slici
koja je otuda potekla zapretila opasnost da bude iz-
obliena. Medutim, u samoj svojoj osnovi, postupak
Levi-Brila je sasvim umesan. Naime, on se sastoji u
priznavanju specifinosti sistema vrednosti (logikih,
a ne etikih) arhaine misli, te u pokuaju da se
shvate rasudne motivacije koje nisu neposredno svo-
dive na zapadnjaki ratio. Poznato je da je, u najve-
em delu svoga rada, Levi-Bril stavljao naglasak na
raznorodnost dvaju tipova miljenja i predlogiki
aspekt "primitivnog mentaliteta", da bi ovu opoziciju
potom prevaziao priznajui da se, ako doista posto-
je, pomenuta dva naina konceptualizacije mogu
identifikovati u krilu svake kulture, svake epohe i
kod svakog pojedinca. Razlika medu drutvima ne ti-
e se prirode ili kvaliteta nego kulture i kvantiteta: u
duhu svakog oveka mistiko i predlogino rasuiva-
nje (trebalo bi rei mitsko i alogiko) koegzistiraju s
110
kartezijanskim ratiom. U zavisnosti od tipa drutva
razlikuje se samo uestalost pribegavanja jednom ili
drugom tipu rasuivanja.
Posle svojih klasinih analiza morala, koje su rela-
tivizovane kao "nauka o naravima", Levi-Bril se - za-
hvaljujui prirodnom razvoju svoje misli - usredsre-
dio na analizu primitivnih drutava koje su mu pru-
ale neku vrstu laboratorije. Poev od 1910. godine
objavio je brojna dela, od Mentalnih funkcija neraz-
vijenih drutava, pa do posthumno izdatih Belea-
ka (1940), u kojima - za razliku od prethodnih dua-
listikih hipoteza - istie temeljnu jedinstvenost o-
vekovog psihikog ivota. Pre 1931. godine Levi-Bril
je objavio dela Primitivni mentalitet (1922), Primi-
tivna dua (1927), Natprirodno iprirodno u primi-
tivnom mentalitetu (1931), a kasnije su izale knjige
Primitivna mitologija i Mistiko iskustvo i simboli.
Marsel Mos, Dirkemov neak i uenik, malo je
objavio, a svoju je misao izraavao u studijama, lan-
cima i kroz univerzitetske teajeve. Uticao je na for-
miranje veine francuskih etnologa koji su pripadali
onome to bi se moglo nazvati prvom generacijom
profesionalaca na tom podruju. Najpre je, zajedno
s A. Iberom, objavio Ogled o rtvovanju, 1 potom Na-
crtjedne opte teorije magije Ki Zbornik o istoriji re-
ligija (1909). Godine 1904. i 1905. objavio je u Soci-
olokom godinjaku lanak "Sezonske varijacije u
eskimskim drutvima", u kojem pokazuje kako mor-
fologija grupe i drutvena organizacija zavise od eko-
logije. No, njegov najznaajniji rad je Ogled o daru,
arhainom obliku razmene.'"Xu on pokazuje kako
1 Annee sociologique, 1897-1898.
8 Isto, 1902.
9 Isto, 1932-1934.
igra ekonomskih prestacija, imajui u vidu mogue
magijsko znaenje dara, ne moe biti jednostrana te
da, otuda, povlai za sobom uzvratnu prestaciju i
omoguuje socijalnu razmenu. Ekonomska injenica
krije u sebi neto sasvim drugo negoli je njen eko-
nomski sadraj, ona je nosilac socijalnih poruka. Sve
Mosove studije su prosvetljujue i ivo napisane.
Otvorenost duha mu je omoguila da pojmi celoku-
pan domaaj etnolokog tumaenja, koje je katkad
primenjivao na istoriju i pravo ("Religija i poreklo
krivinog prava", Rev. his. rel., 1897), kao i na klasi-
nu psihologiju ("Obavezno izraavanje emocija", Jo-
urn. psych., 1921). Ali njegov doprinos, oigledan u
studiji o daru, sastoji se u tome to je umeo da inje-
nice uklopi u globalnu perspektivu u kojoj ih poima-
ju sami njihovi tvorci. Tako, pojedine pojave Mos
premeta u okvire drutvene celine, koja predstavlja
organski komplekst i signifikantan skup: totalna
drutvena injenica je jedina realnost, budui da
parcijalni elementi koje moemo saznati na razlii-
tim nivoima bivaju izoblieni ili oteeni im ih iz-
dvojimo iz mree meuodnosa koja im jedina moe
pribaviti smisao.
2. Etnologija praktiara. - Velika imena na koja
smo upravo podsetitli upuuju na istraivae koji ni-
kad nisu sami, neposredno sproveli ni jednu kon-
kretnu anketu. Pomalo je udno to potovanje koje
im se ukazuje nije time ukaljano: jer, njihova su is-
traivanja, u isti mah objektivna i strasna, obavljena
u znaku najpotpunijeg intelektualnog potenja.
Drugi istraivai su upoznavali svet i ljude pre ne-
go to su se posvetili razradi svojih proivljenih isku-
stava. Oni su malobrojniji (tek poev od 1930. godi-
ne efektivi etnologa se uveavaju), ali njihov dopri-
112
nos ostaje originalan i znaajan. Jedan od njih - iz-
vanredan administrator i organizator - zauzima po-
sebno mesto, jer mada je upoznao teren, nije ba e-
sto na nj izlazio. Re je o Polu Riveu, lekaru, efu ka-
tedre za antropologiju u Muzeju, koji je - zajedno s
Lisijen Levi-Brilom i Marselom Mosom - zamislio i
osnovao Muzej oveka. Rive je bio u isti mah antro-
polog (dugujemo mu, pre svega, studije o prognati-
zmu, iz 1909-1910. godine), amerikanista koji je ra-
dio u oblasti lingvistike, arheologije i opte etnologi-
je i, najzad, animator koji je zaeo brojne programe i
istraivanja. Istoriar Marsel Grane proboravio je sa-
mo nekoliko godina u Kini, ali je tamo stekao isku-
stvo kojim je oivotvorio dokumenta to ih je u svo-
jim razliitim delima iskoristio na isti nain na koji i
svoja posmatranja: Drevni praznici i pestne u Kini
(1919), Sororalna poliginija i sororat u feudalnoj
Kini (1920), Religija Kineza (1922), Kineska civili-
zacija (1929). (Kasnije e Rive objaviti i jednu zani-
mljivu analizu srodnikh odnosa.)
Istinski praktiari bili su Ijudi koji su, obavljajui
u prekomorskim zemljama neku sasvim odreenu
funkciju, umeli da se, pored svog svakodnevnog po-
sla, duboko zainteresuju i za drutva u kojima su i-
veli: bili su to misionari, administratori, oficiri. Nasu-
prot onome to bi se moglo pomisliti, oni su vrlo
brojni, ali im je doprinos oigledno nejednak. Etno-
loki metodi su naveliko uznapredovali, pa se danas
pokazuje tenja da se potceni znaaj tih "kolonijalaca"
(pomalo, brkajui stvari, zahvaljujui i optoj osudi
koja stie kolonijalnu epohu), ne shvatajui pritom da
se upravo njima duguje spasavanje znatnog broja vrlo
vrednih dokumenata. ak i ako je katkad bila nepot-
puna i rdavo protumaena, pomenula grada ipak po-
stoji i uva svedoanstvo o drutvenim injenicama
113
 Najzad, moemo podsetiti da se iste godine pojavljuje knjiga
koje bi danas bilo nemogue pronai na terenu. Luja Bodena Socijalistiko carstvo Inka, kao i dela francusko-
Uostalom, neki od tih praktiara bili su vrlo dobri et- vajcarskog etnologa Luja Metroa Matcrijalna civilizacijaple-
nolozi, poput Lenara, Delafosa i Monteja. mena Tupi-Gvarani i Religija Tupinamba.

Delo Morisa Lenara o Novoj Kaledoniji proizalo je iz nje- Vodei uitelji savremene francuske etnologije ja-
govog misionarskog iskustva koje ga je navelo da sudeluje u viii su se svojim delima posle 1930. godine. Medutim,
ivotu, jeziku, oseanjima i interesima Kanaka. Lenar je u No-
vu Kaledoniju doao poetkom XX veka. Blisko je upoznao
Marsel Griol je i pre tog datuma dugo radio u Abesini-
kaledonijsko drutvo i tamonji nain miljenja, nadmaujui ji, a Pol Rive je ve bio pokrenuo vie istraivakih mi-
u tom pogledu nivo na kojem su se zadrali njegovi prethod- sija. No, tek 1931. godine je, misijom Dakar-Dibuti,
nici, pajzer i Sarazen. Njegovo glavno delo pre 1930. godine, zapoet put kroz Alriku, od Senegala do Abesinije:
Etnoloke beleke s Nove Kaledonije (1925), predstavljalo je tom misijom otvara se novo razdoblje - razdoblje spe-
prvu sintezu zapaanja s terena (zaalio je zbog tog pomalo cijalizovane, naune i profesionalne etnologije.
neutralnog naslova i obavestio nas da je trebalo da se odlui
za naslov "Kanako drutvo"). Bez prethodnog tehnikog
obrazovanja, rukovodei se jedino neposrednim razumeva-
njem, Lenar je bio izvrstan etnolog. Na poziv Levi-Brila i Ri-
vea, postao je profesionalni etnolog. No, njegov je sluaj izu-
zetan. Drugi su se bavili etnologijom, katkad ak i na sjajan
nain, a da nisu bili etnolozi. Naveemo samo nekoliko ime-
na i dela: Godfroa-Demombin je izuavao Muslimanske usta-
nove (1921), a Montanj je 1930. godine objavio dve knjige -
Berberi iz Mahena i Berberska sela i kasabe. to se Afrike ti-
e, posle Le Eriseovog dela ( Staro dahomejsko kraljevstvo,
1911), niu se radovi administratora i oficira: Delafosa ( Gor-
nji Senegal i Niger, 1911; Negroafrikanske civilizacije, 1925,
Crnci, 1927), Gadena, s njegovim istraivanjima o Felasima i
Tukulerima, arla Monteja ( K a s o n k e z i , 1915; Bambare iz Se-
gua i Karta, 1924), Luja Toksijea ( Sudanski cmac, 1912; Gu-
ro i Gagu cmci, 1924; Bambarska religija, 1927; kada se
uporedi s produbljenim istraivanjima afrikog ezoterizma
koja je sprovela ekipa Griol-Diterlana, ovo potonje delo uka-
zuje na znaaj, ali i granice radova njegovih prethodnika, koji
su esto dostizali samo egzoteriki nivo). Potom, tu su radovi
Pola Martija o islamu i, najzad, Anri Labure, koji e svoje dve
glavne knjige objaviti 1931- godine (. Plemena s ogranaka pla-
nine Lobi, Mandinzi i njihov jezik), te .-A. Like, koji 1926.
godine objavljuje Kaledonijsku umetnost. Godine 1928. A. i
G. Grandidije objavljuju svoju Etnografiju, kao IV tom jedne
obimne Fizike, prirodne i politike istorije Madagaskara.

115
114
 Zakljuak
ZA JEDNU SOCIOLOGIJU ETNOLOGIJE

Kao to smo ve napomenuli, na istorijski pre-

gled zavravamo 1930. godinom samo zato to nam
je tako zgodnije da i nae delo uklopimo u niz osta-
lih u ovoj kolekciji. Olgledno je da pomenuta grani-
ca nije nimalo znaajnija od bilo koje druge: mogli
bismo je postaviti pet godina pre ili, jo bolje, deset
godina kasnije, jer je datum javljanja savremene et-
nologije posve konvencionalan.
Savremena etnologija - koju odlikuje raanje
profesionalizma, pribavljanje objektivnih metoda, si-
slematska organizacija terenskog istraivanja - javlja
se tek posle Prvog svetskog rata, ali se njene razliite
idejne struje uobliavaju ve u toku druge polovine
XIX veka: istraivanja su sve raznovrsnija, etnolozi
poinju da se uputaju u uporedne analize i predu-
zimaju metodoloke mere predostronosti, ocrtavaju
se pojedine teorije i kole.
Na prelhodnim stranicama smo - nastojei da nje-
gove najznaajnije elemente "postavimo u odreeni
okvir" - naprosto pokuali da pruimo minimum isto-
rijskih informacija o predmetu koji se vrlo retko obra-
uje. No, valjalo bi upustiti se u itavu jednu sociolo-
giju etnologije. Uostalom, malo je oblasti bogatijih od
te nauke koja se bavi pristupom drugome-. upravo u
meri u kojoj razume svog "blinjeg", ovek uspeva da
definie i pojmi samoga sebe; otkrivanje drugog je ot-
krivanje samoga sebe. Tako je do formulisanja isprav-
nog suda o ljudskom rodu ovek doao na osnovu izu-

117
avanja udaljenih "oblika Ijudskosti". Taj proces je te-
kao polako i teko, jer je etnocentrizam zadugo care-
vao. Zabeleili smo da imena mnogih naroda znae za-
pravo "ljudi" - pod im se podrazumeva da je re o lju-
dima "u pravom smislu rei" - te da izvan njih ne po-
stoji nita. Upravo su na tom istom stanovitu dugo
stajale civilizacije klasine antike i evropske kulture.
Varvari su bili izbaeni iz antikog drutva, kao ivo-
tinjska bia s jedva artikulisanim govorom; divljaci,
horde koje obitavaju u "umama", nisu se mogli izjed-
naiti sa sreenim Ijudskim rodom koji ivi na poljima
i u gradovima; uroenici su bili neto suprotno "kul-
turi", neto to poiva na dnu evolucione testvice, bu-
dui da je re o "primitivcima" prognanim i u vremenu
i u prostoru, o ivim anahronizmima kojima je mesto
u muzeju.
Stoga je lako razumeti to je etnologiji, naime izu-
avanju demistifikovanog oveka, dugo trebalo da bi
se afirmisala. Kako je u tome uspela?
U istoriji etnoloke misli mogla bi se razlikovati dva preiom-
na trenutka. Prvi bi odgovarao razdoblju kada ovek priznaje
drugog kao oveka, kao razliito bie, ali bie koje pripada ljud-
skom rodu; posle tog potvrivanja drugog kao razliitog, drugi
prelomni trenutak bi odgovarao razdoblju kada drugi biva pri-
znat kao slian. No, taj shematski prikaz ne odgovara injenica-
ma, pabi ovi stavovi mogli gotovo izmeniti mesta: jer, ako se pri-
znavanje crnakog sveta doista i zbilo u skladu s takvom she-
mom, sasvim drugaije je bilo s amerikim Indijancima, Azijati-
mai iteljimaOkeanije. Naprimer, u XVII veku je vanabilapri-
padnost hrianstvu, koja se sticala krtenjem; smatralo se da
krtenjem Indijanac postaje ovek u punom smislu rei, pa ak i
kadajestvarnostopovrgavalatonaelo.onoseidalje izriito is-
ticalo; "novi" cvek bio je, dakle, u osnovi blinji, pa su pome-
nute teze bile u skladu s tezama nekonformista, koji su u
"uroenicima" videli utoite svekolike vrline i, u isti mah, s
teorijama filozofa koji su proglaavali jedinstvo ljudskog roda,
tako da e tek posle dueg postepenog razvoja pojedini ljudi i
118
kulture biti priznati kao razliiti, to jest u stanju da legitimno
zaiskaju pravo na svoju specifinost.
Moe li se smatrati da se prava etnoloka misao raa u tre-
nutku kada re civilizacija poinje da se pie u mnoini, to jest u
asu kadase prihvatapodjednakavaljanost svih sistemavredno-
sti i pluralnost kultura? Taj semantiki razvoj odvija se poet-
kom XIX stolea, a primetili smo da je "kola" ideologa imala ve
u tom pogledu modernistika gledita. No, istorija rei ne po-
dudara se sasvim sa istorijom ideja. Volter, Ruso i filozofi, pa i
drugi pre njih, izriito su priznavali pluralnost civilizacija.
Nema sumnje, nauna etnologija se ne javlja poev od a-
sa kada posmatra biva osloboen svake prethodne zamisli
(jer to e vreme tek doi), ve u trenutku kada drutvo koje
izuava on ne sagledava vie s obzirom na svoje sopstveno (u
komparatistikoj nameri - bilo na nivou satire ili kritike nara-
vi, bilo pak na nivou filozofije istorije), ve po sebi: kao kul-
turni kompleks zanimliv kao takav, koji postoji bez referencija
na druge kulturne komplekse. Ali, ak su i tu injenice vrlo
zamrene. U delima veeg broja modernih etnologa koji pri-
padaju takozvanoj koli kultura i linost (personalisti i tipo-
logisti - upravo oni koji bi morali da budu osloboeni svake
sumnje) mogla bi se otkriti jedna tema koja se stalno vraa i
provlai kao potka, a to je impiicitnopozivanjenaposmatrae-
vo drutvo. To je utoliko udnije to se, poev ve od antike,
moe jasno opaziti da poten hroniar poput Polibija belei svo-
ja zapaanja bez primisli da ih povee sa sopstvenom kulturom
- a da ne govorimo o delu Pausanije koji, kao prvi Grk koji izua-
va Grku, ne podlee tim prigovorima. Ostaje da se etnoloka
nauka doista raa tek kada biva premeteno sredite interesa,
naime u trenutku kada drutvo podvrgnuto etnografskoj ana-
lizi biva istraeno samo za sebe.
Jer, etnoloko istraivanje poteklo je iz dvostruke idejne
struje: najpre, iz opsenog dovodenja u pitanje uvreenog na-
ina miljenja u koje su se upustili filozofi XVIII veka, kao i fi-
lozofija istorije; potom, iz javljanja "prirodne istorije" kao na-
uke - pri emu su obe ove tendencije bile nadahnute evoluci-
onizmom. Primetie se da je taj dvoslruki postupak bio une-
koliko neist, ukaljan pogrenom metodologijom. Jer, s jedne
strane, za egzotina drutva filozofi se nisu zanimali prven-
stveno zarad njih samim, ve da bi bolje kritikovali sopstveno
drutvo; s druge strane, pak, polazei od jednog neospornog
119
postulata, primitivci su bili izuavani kao svedoci udaljene
ljudskosti: kao pravi drutveni fosili, omoguavali su da se
upranjava neka vrsta savremene paleontologije. No, te vizije
iskrivljene predrasudama bile su malo-pomalo ispravljane.
"Opte je prihvaeno miljenje da je transformizam osno-
va moderne antropologije", piu Kardiner i Prebl,1 mada bi-
smo mi radije rekli da je re o "evolucionizmu". Pojmove evo-
lucije i progresa razvili su francuski filozofl. Monteskje, Ruso,
Kondorse, Tirgo, a potom i Kont nametnuli su - ne pominju-
i ih doslovno - one glavne pojmove socijalnog dinamizma i
kulturnih sekvenci. Malo kasnije su osnivai preistorije i, iz-
medu ostalih, Bue de Pert, uz pomo stratigrafije pronali
dokaze tog progresivnog razvoja ljudskih drutava. Preostalo
je jo da se utvrdi biloka teorija tog razvoja, to je - jo malo
kasnije, posle Bifonovog nasluivanja - obavilo inovatorsko i
zapostavljeno Lamarkovo delo. No, Darvin je tim idejama pri-
bavio sveopti odjek koji su one i zasluivale, a njegova e mi-
sao duboko uticati na prve klasike etnologije.
Gotovo u isto u vreme kada se zbivala ta intelektualna re-
volucija filozofa, poela je da se potvrduje jedna nova i sloe-
na disciplina - prirodna istorija: "U XVIII veku", pie . Gi-
zdorf, "prirodna istorija se odluno konstituie u zasebnu di-
sciplinu i kao jedan od svojih predmeta potrauje samog o-
veka. Re je o istinskoj epistemolokoj revoluciji". Objektivno
izuavanje prirode bilo je mogue tek kada je prirodna sredi-
na bila opredmeena, naime kada je priroda, desakralizovana,
poela da se shvata kao neutralan i bezlian element koji nam
stoji na raspolaganju. Logikim sledom potom se dolo do
poimanja oveka i njegove kulture kao elementa prirode -
dakle, podjednako podlonog naunom israivanju.
Taj uticaj opisa koji su se dugo nazivali prirodnom istori-
jom ne sme se potcenjivati. Videli smo, naime, da je etnologija
prvobitno bila zamiljena k a o p r i r o d n a istorija oveka (upor.
str. 22), a Ruso, taj "osniva nauka o oveku" (upor. Levi-Stros,
str. 127) priznavaoje daduguje "svom uitelju, velikom Lineu". 2
Posle tih poetaka obeleenih voljom da se kulturi vrati nje-
no mesto u prirodi, te eljom da joj se ne dozvoli da ona umak-
1Naved. delo, str. 43-
Correspondancegenerale deRousseau,
2 tomXDC, str. 373,
naved. kod Gizdorfa.
120
ne svojim prirodnim osnovama, "dva oveka", piu Kardiner i
Prebl, "obnovie izvorne tehnike i teorijske perspektive tran-
sformistike antropologije: Emil Dirkem i Franc Boas. Dirkem
je antropologiji pribavio ideje i metode izvedene iz jedne ta-
da posve nove nauke, sociologije, a Boas joj je podario preci-
znost i strogost prirodnih nauka".
Razume se, trebalo bi ukazati i na druge uticaje, naroito
Marksove i Frojdove. Najvei doprinos Marksa bio je u tome
to je rasvetlio ekonomsku determinisanost drutvenih inje-
nica (etnolozi su potom ukazali na drutvenu determinisa-
nost ekonomskih injenica); ini nam se da e Frojdov dopri-
nos, koji s Rut Benedikt, Kardinerom i Lintonom, kao i mito-
lozima, postaje oigledan, biti u budunosti jo znaajniji ka-
da je u pitanju tumaenje nesvesnih modela koje je identifi-
kovao strukturalizam.
Dakako, etnolozi zabavljeni analizom kultura - katkad vo-
dei bitku s vremenom koje razara i "dekulturalizuje" - nisu
imali kad da razvijaju istorijska istraivanja koja su se, meu-
tim, nametala. Stoga bi danas bilo dobro najzad izgraditi po-
drobnu istoriju etnoloke misli, pa se onda upustiti i u jednu
sociologiju etnologije. Izgraditi sociologiju etnologije znai za
svaki period izvesti korelacije koje bi eventualno bilo mogue
ustanoviti izmeu razvoja saznanja o oveku, s jedne strane,
te religijskih verovanja, politike situacije, tehno-ekonomske
sredine, etike i sistema vrednosti, s druge. U istoriji oveko-
vog pristupa oveku postoji jedna unutranja logika. U tom
pogledu redom je nuden itav niz eksplikativnih modela, od
teorije o "dobrom divljaku" do teorije o primitivcu koji vaspo-
stavlja detinjstvo oveanstva, pa mora biti mogue da se sva-
ki od njih postavi u okolnosti u kojima je formulisan. Poznat
je uticaj koji su na biblijski nauk i religijske zabrane izvrili
poeci preistorije (i fizike antropologije: prva anatomska se-
ciranja morala su se obavljati na ukradenim leevima). No,
uticaj ekonomskog okvira je moda suptilniji. Izvesno je, me-
utim, da se teorije o poreklu crnaca - i danas na snazi u ne-
kim krugovima u Sjedinjenim Dravama - kao i pribegavanje
tobonjem argumentu Svetog pisma, ne mogu razumeti ako
se ne vodi rauna o ekonomskom znaaju ropske radne sna-
ge. Monteskje najavljuje sebe kao prvog sociologa koji raspo-
lae etnolokim saznanjima kada o divljacima pie sledee:
"Nemogue je i pomisliti da su pomenuta stvorenja ljudi, jer
121
 ako pretpostavimo da su ljudi, uskoro e se poveravati da mi
sami nismo hriani" (XV, 5). Podsetiemo na odnos koji u
jednom drugom podruju postoji izmeu prirode vlasti i raz-
voja etnolokog istraivanja: autoritarni tipovi vladavine teko
se mire sa etnolokim slobotinama, pa tu nauku redovno za-
puuju u pravcu spokojnijih horizonata preistorije, tehnologi-
je i folklora.
Odnose izmeu tehno-ekonomskih okvira i ideologija, ko-
ji nikad nisu jednoznani, prilino je teko izneti na videlo.
Moda e najtee biti zasnovati etno-nauku etnologije, poto
je na tom podruju iluzorno teiti potpunoj objektivnosti.
Medutim, ve sada je mogue postaviti reperne take, opi-
sati pojedine vremenske sekvence i analizirati signifikantne
korelacije: na primer, postoji veza izmeu, s jedne strane, te-
orije o "dobrom divljaku" i, uoptenije govorei, velianja pr-
vobitnog "raja", te, s druge, obezvreivanja ljudskog rada od
strane katolike crkve. Te ideje e d u g o odolevati, meati se
sa antikolonijalistikim tezama koje se javljaju poev od XVII
stolea, a ieznue tek s trijumfom industrijske revolucije.
Prilino jasno moemo razlikovati polove - ili, tanije, an-
tagonistike parove - na koje se, najee preutno, oduvek
pozivaju razliite teorije ili kole miljenja: antikolonijalizam i
imperijalizam, potovanje drugog i gospodarenje, teizam i
humanizam, psihologizam koji podaruje prvenstvo pojedincu
i sociologizam koji privileguje znaaj grupe, te najzad - najva-
niji antitetiki par: priroda i kultura. To su dva pola koji na
pravi nain uokviravaju savremene ideologije, jer verujemo
da - mimo sviju povrinskih razlika medu brojnim kolama ili
sektama - dananje etnoloke teorije moemo grupisati u dve
velike idejne struje. Prva okuplja sva filozofska uenja koja e-
mo nazvati "evolucionistikim", a postuliraju pojam stadiju-
ma koje je mogue identifikovati uzdu socijalne dinamike,
bez obzira u kojem se obliku ona javljala. Ta filozofska uenja
stoje na strani "prirode", dok druga struja okuplja uenja koja
stoje na strani "kulture". Re je o uenjima koja smatraju da
su raznovrsne ovekove tvorevine u drutvu samo razliite
opcije koje nisu podlone hijerarhizaciji, ravne jedne drugi-
ma. Ta uenja je teko nazvati jednim zajednikim imenom,
ali ona okupljaju morfologiste, funkcionaliste, kulturaliste, to-
pologiste, relativiste (upor. supra, str. 74 i dalje). S jedne
strane, dakle, afirmacija prikrivenog i mnogooblinog, ali -
122
uprkos svim varijacijama - duboko prisutnog monizma hipo-
staziranog u logiku istorije; s druge, pak, pluralizam koji se,
na utrb slinosti, usredsreduje na razlike. S jcdne strane -
panja poklonjena dijahroniji, a s druge - reenost da se poja-
ve tumae na sinhronijski nain. Ali, u tom svetlu, na videlo
izbijaju protivrenosti unutar pomenutih teorija. Cesto se za-
boravlja da je marksizam pre svega evolucionizam - pa je i
Marksova glavna pouka u tome to je pokuao da nauno za-
snuje tumaenje drutvene evolucije; strukturalizam se, opet,
ne moe u isti mah pozivati na Marksa i zapostavljati dijahro-
nijsku dimenziju. Prema lome, sve teorijske sisteme - difuzio-
nizam, kulturalizam, neoevolucionizam - treba iznova promi-
sliti s obzirom na njihove manje ili vie nesvesne tropizme:
priroda ili kultura, pojedinac ili drutvo, monizam ili plurali-
zam, dijahronija ili sinhronija.
Neka nam bude clozvoljeno da se ponadamo da e to bu-
due etno-nauno tumaenje etnologije umeti da umakne
predrasudama. Danas se odve esto konstatuje da se u tom i
te kako korisnom poduhvatu dovoenja u pitanje uvreenih
miljenja, da se u tom naporu u pravcu demistifikacije ideja
zapada u druge nita manje mistifikujue ideologije, pa je ve
sada postalo nuno da se u savremenoj "nauci" razobliuju
efekti istinskog mita o mistifikaciji.
Tek predstoji socioloko tumaenje etnoloke misli. Re-
zultati tog istraivanja bili bi od koristi samoj etnolokoj teori-
ji i njenoj metodologiji, koje bi na taj nain uznapredovale. S
onih istih razloga s kojih psihoanalitiar mora da se podvrgne
psihoanalizi, etnolog mora da objasni samoga sebe.
Etnologija bi tako bolje razumela sopstveni postupak koji
se sastoji u posmatranju kulture kao sistema kodova to ih va-
lja deifrovati: jer, ovek ivi u mrei sloenih simbolikih si-
stema koje je nesvesno izgradio i koji kriju odreene poruke.
Svaka kultura donosi sopstveno svedoanstvo i sa svoje strane
doprinosi sveoptem usaglaavanju znaenja. Pokuavajui da
do njih dopre, etnologija prua najbolju lekciju meuetni-
kog i medukulturnog razumevanja. Istorija etnologije pokazu-
je kako se, postepeno i polagano, briu predrasude i prethod-
ne zamisli i kako se, naporedo s tim (a upravo u tome je njen
znaaj),stranacsmatrasvemanje stranim. Ta istorija oznaava
dugotrajno pribliavanje oveka oveku, u toku kojeg se shva-
tilo da priznavanje drugog podrazumeva poznavanje sebe.
 Schmidt, P. W., Die Kulturhistorische Methode in der Et-
hnologie,Anthropos, Wien, 1911.
I.owie, l.eivis/f. Morgan inHistoricalPerspective. Essays in
Anthropology in Honour of Kroeber, Univ. Calif. Press, 1936.
Kroeber, A. L., Source book in Anthropology, New York,
1931. [55 lanaka razliitih autora.]
Firth, R., ured., Man and Culture. An evaluation of the
work of Bronislaiv Malinowski, London, 1957.
Levin, M. G., Ocerki po istorii antropologi v Rossii, Mo-
skva, 1960.
Evans-Pritchard, E. E., Essays in Social Anthropology,
London, 1962. [Sadri jedno zanimljivo poglavlje o istoriji an-
tropologije.]
Levi-Strauss, C., "Jean-Jacques Rousseau, fondateur des
sciences de l'Homme", u:/.-/. Rousseau, Neuchatel, 1962, str.
239-258.
126
S A D R AJ
Uvod 5
Ipoglavlje - Prethodnici 7
I. Antika, 7. - II. Srednji vek i renesansa, 9-
-III. Sedamnaestiiosamnaestivek, 11.
II poglavlje - Paraetnologija: uloga ideologa
u raanju nauka o oveku 19
I. Nazivi etnologije: terminoloki proble-
mi, 19. - II- Ideolozi i "nauka o oveku",
21. -III. Rani XIX vek, 23-
III poglavlje - ivotinja "homo" i potraga za
poreklom 33
I. Razvoj iizike antropologije, 33- - II. Od
rasiologije do rasizma, 37.
IV poglavlje - Etnoloke teorije i k o l e 43
I. Tendencije i metodi, 43. - II. Prvi klasici:
od Bastijana do Morgana, 49. - III- Animi-
zam i Tajlorovo delo: komparatisti i teo-
retiarti, 57. - IV Terenska etnologija, 67. -
V Difuzionizam, 80. - VI. Prva antievolu-
cionistika reakcija: Boas i morfologisti,
74. - VII. Poeci funkcio-nalizma, 89. -
VIII. Od psiho-analize do etnologije: Froj-
dovo uenje, 96. - IX. Od psihologije do
etnologije: rani personalisti i tipologisti,
103. - X. Od sociologije do etnologije:
francuska etnologija, 106.
Zakljuak- Za jednu sociologiju etnologije 117
Bibliograflja 125
127
 CIP
,

39 (091)

,
Istorija etnologije / an Poarije ;
preveo sa francuskog Aljoa Mimica. -
Beograd : Plato ; Zemun : XX vek; 1999
(Beograd : igoja tampa) - 127 str. ; 18
cm. - (taznam?; 19)

Prevod dela: Histoire de l'ethnologie /

Poirier. Bibliografija: str. 125-126.

ISBN 86-81493-87-6

a)
ID=73560076

Izdanje Biblioteke XX vek, Bulevar Nikole Tesle 6, 11080

Zemun i knjiare "Plato", Akademski trg 1, 11000
Beograd. Za izdavae: Ivan olovi i Branislav Gojkovi.
Obrada na raunaru: Miroslav Nikanovi. Likovna
oprema: Ivan Mesner. tampa: igoja, Studentskitrg 15,
11000 Beograd. Beograd 1999.