Ronald Harvud

Majstor
Preveo: ore Krivokapi
LICA:
Kresida Fild, 35
Roman Kozaenko, 78
Dulijan Fild, 33
Detektiv inspektor Voborn, 42
Detektiv policajac Mejder, 31
Marijan Stoun, 36
Nikita Fedorenko, 82
Sestra Sofija, 75

Drama se dogaa na terasi kue u provinciji u Saseksu i u prostoriji

za isleivanje u Skotland Jardu u Londonu.

PRVI IN
(Terasa kue u provinciji u Saseksu. Blistav julski dan. Devet sati pre podne.
Postoje ulazi iz kue i iz bate. Kresida Fild, odevena uredno i konvencionalno, sedi
za stolom ispod suncobrana. ita udbenike i pravi beleke. Ulazi Roman
Kozaenko. On je star ali iznenaujue ivahan. Na sebi ima kecelju uprljanu
zemljom i pohaban slamnati eir. )
ROMAN: Obavljeno.
KRESIDA: Umotali ste je u neto.
ROMAN: Naravno.
KRESIDA: U ta?
ROMAN: U jastunicu.
KRESIDA: Niste valjda u neku nau dobru?
ROMAN: Nisam. U staru. Moju. Idem da kaem gospodinu Dulijan da sam ovo
obavio. On eta?
KRESIDA: Jeste, ali ja u mu rei. Cmizdrie, naravno.
ROMAN: Cmizdrie?
KRESIDA: Da.
ROMAN: ta znai cmizdrie?
KRESIDA: Pa znate ta znai cmizdriti.
ROMAN: Nikada nisam uo ovu re.
KRESIDA: Naravno da jeste.
ROMAN: Cmizdriti, nisam, nikad.
KRESIDA: Cmizdriti. Plakati. Ponaati se nemuki.
ROMAN: Aha. Ja takoe cmizdriti. Kad kopao grob, ja cmizdriti.
KRESIDA: Da, vi i gospodin Dulijan imate meka srca.
ROMAN: Dobro je, cmizdriti, zar ne? Je dobro? (Ona se vraa svojim knjigama.)
Napravim njeno ime na drvetu.
KRESIDA: Nije na krstu.
ROMAN: Nije, nije. Uzeo ravno pare drveta. Ovoliko. (Pokazuje.) Ja napravi dva
premaz bela boja, otporna na vremenske promene, crna slova za ime. Rosi. Piete
Rosi, da?
KRESIDA: Ne. Rozi.
ROMAN: Nema problema. Takoe stavio datum. Takoe crnim slovima. Koliko
imala godina?
KRESIDA: Jedanaest.
ROMAN: Ja stavim starost takoe. Doete videti kasnije? (Iz kue ulazi Dulijan
Fild. Zgodan i odeven nemarno elegantno.)
DULIJAN: ta se to deava na ulici?
KRESIDA: ta?
DULIJAN: Policija.
KRESIDA: U naoj ulici?
DULIJAN: Na desetine njih. Bar dvoja kola. I mini bus.
KRESIDA: ali se sa mnom?
DULIJAN: Ne, eno ih, kad ti kaem. Idi i pogledaj.
KRESIDA: ta rade?
DULIJAN: Samo su se parkirali.
KRESIDA: Gde?
DULIJAN: Tamo gde se rava put. Imaju termos boce i sendvie. Kao da je neka
fabrika na izletu.
KRESIDA: Jesi li ih pitao ta tamo rade?
DULIJAN: Nisam. Samo sam proao pored njih.
KRESIDA: Moda su Miltonovi u pitanju.
DULIJAN: Upravo sam i ja na to pomislio. Sea se da sam ti pre neki dan rekao?
Niko ne zna ta Milton radi, niko ne zna odakle je ili odakle mu pare. Sea se da
sam to rekao?
KRESIDA: Da...
DULIJAN: Romka, vi nikada niste nita saznali o njemu, zar ne?
ROMAN: Nisam.
DULIJAN: Eto ti. ivi kao kralj, rolsrojs, ofer, ali odakle potiu pare? (Prijatna
tiina.) Hteli ste neto, Romka?
KRESIDA: Upravo je sahranio Rozi. (Dulijan cmizdri.)
DULIJAN: Oh, Boe, kako sam samo voleo tu prokletu maku.
KRESIDA: Nabaviemo drugu.
DULIJAN: Ne znam da li bih mogao da podnesem da ponovo proem kroz sve to.
(Pokitava da ne cmizdri.)
ROMAN: I ja cmizdrim.
DULIJAN: ta hoete time da kaete da i vi cmizdrite? Ja nisam cmizdrio. Samo
sam bio dirnut. (Pribere se.) Isuse, drago mi je to nismo imali dece. (Tiina.)
ROMAN: Hoete doete i vidite grob?
DULIJAN: Neu. Neu danas. Moda sutra. Uzgred budi reeno, treba srediti
ivu ogradu pored ambara. Nekoliko nedelja nisam onuda prolazio. U stranom je
stanju. Hoete li moi?
ROMAN: Naravno.
DULIJAN: Hoete li da dovedem nekog da pomogne?
ROMAN: Ne, uspem sam. Nema problema.
KRESIDA: Strano je vrue, Romka.
ROMAN: Uspem sam. Imam eir.
DULIJAN: Taj eir koristi isto koliko i reket za tenis po pljusku.
ROMAN: Imam ovaj eir etrdeset godina.
DULIJAN: Tako i izgleda. Nee biti da je etrdeset godina, do sada bi se raspao...
ROMAN: Major mi ga dao, seam se...
KRESIDA: Ja sam vam ga dala. Potoje tata umro. To je pre osam godina.
ROMAN: Dobar je to eir.
DULIJAN: Dajte da naem nekoga da pomogne oko ivice. Kako se zvae
Krauderov momak?
ROMAN: Filip.
DULIJAN: Doveu Filipa. On je dobar, snaan momak. Krauder se nee ljutiti.
ROMAN: Ne, ja uradim ivicu sam. Tako vie volim. Nekada mi je trebao jedan
dan. Sada, dva. Nema problema.
KRESIDA: Onda morate obeati da ete uzeti neki od gospodin Dulijanovih eira
sa iviluka. Ne moete raditi s tim eirom, dobiete sunanicu.
DULIJAN: Jadna Rozi. Zaista sam je iskreno oboavao. Volela vas je, Romka.
ROMKA: Volim i ja nju. Vrlo samostalna. Kao moja Morin.
KRESIDA: Da, ali dosta nenija. (udna pauza.)
ROMAN: Idem ponem sa ivicom.
KRESIDA: Uzmite neki od gospodin Dulijanovih eira... (Roman odlazi.)
DULIJAN: Boe, kako je samo bandoglav starac.
KRESIDA: Uvek je i bio. A pamenje ga izdaje. Pre etrdeset godina. Kao da
slamnati eir moe da traje etrdeset godina.
DULlJAN: Opet pije.
KRESIDA: Ne, sigurna sam da ne pije...
DULIJAN: Da, pije. Sino, dok sam sedeo ovde napolju i sluao arobnu frulu,
uo sam ga kako pria sam sa sobom iz sveg glasa. A to je nekada radio samo kada
se nacvrca. Tano znam kada je ponovo poeo. Odmah posle Uskrsa. Kada sam
poeo da uzimam slobodan petak. One nedelje posle Velikog petka. Otiao sam u
etnju i uo sam ga. I opet prolog vikenda, u nedelju, dere se i praska. Nacvrcan.
KRESIDA: Zato mi nisi rekao?
DULIJAN: Zato to bi pokuala da ga sprei. On je starac. Pusti ga da se nacvrca
ako hoe. Usamljen je. Neka pria sam sa sobom.
KRESIDA: Moda razgovara sa Morin. (Dulijan prasne u smeh.) ta je smeno?
DULIJAN: Shvata li ta si upravo rekla?
KRESIDA: Da, rekla sam da moda razgovara sa Morin.
DULIJAN: Rekao sam da pria sam sa sobom. Ti kae da razgovara sa Morin.
Morin je umrla pre pet godina to znai da pria sam sa sobom, zar ne?
KRESIDA: Da, shvatam... (I ona se smeje, ali ne od srca.) Nedostaje mu Morin.
DULIJAN: Meni ne nedostaje. Bila je prava kuka. ivot mu je upropastila.
KRESIDA: Ne smeta mi to pije. On je najsimpatiniji pijanac koga znam.
DULIJAN: Sem kad pone sebe da saaljeva. (Udahne duboko.) Kakav divan,
sjajan, ivotan, velianstven, prelep dan! Zna li koja je najbolja odluka koju sam
ikada doneo, Kres? To to sam uzeo slobodne petkove. Najbolja odluka koju sam
ikada doneo.
KRESIDA: Gde si se etao?
DULIJAN: ak tamo do sela.
KRESIDA: Stvarno?
DULIJAN: Ne mogu da ti ispriam koliko je to bilo velianstveno. Okolina kakva
se samo moe zamisliti. S vrha Pejnovog brda mogao sam da vidim sve do zamka.
Izgledalo je kao na onim sentimentalnim slikama...
KRESIDA: Kao na poklopcu bombonjere...
DULIJAN: Kao scenografija za operu, savreno ali vetako. A bili su tu i oni
divni evokativni zvukovi. Lave pasa. Neki mali avion brunda negde iznad glave.
Pele zuje, naravno. Nisam je video, ali sam uo gospou Babington Vels kako
dovikuje, ''Dobro jutro, svetenie", i vikara koji joj odgovara, ''Dobro jutro gospoo
Babington Vels." Englesko, moja Englesko. Nateralo me da se naglas nasmejem.
KRESIDA: A zato te to zasmejava?
DULIJAN: Ne znam, ali jeste. A onda, kad sam se vraao, kad sam ugledao ta
policijska kola zaista me je iznerviralo. Tako su mrano izgledali. I to jo u naoj
ulici. Pitam se ta li je to Milton uradio? (Kresida se vraa svojim knjigama i
belekama.) Kako ide?
KRESIDA: Bolno.
DULIJAN: ta se radi ove nedelje?
KRESIDA: Isto to i prole.
DULIJAN: Podseti me.
KRESIDA: ''Do kojih granica sam zakon moe da ouva jednakost rodova?"
DULIJAN: Ne bih znao odakle da ponem.
KRESIDA: Nije trebalo da ovo izaberem. Bila je jo jedna tema koju su dali.
Mislim da bi mi bila laka. (Trai beleke.) Da, ''Ako privatni ivot ima politike
implikacije, da li zakon treba da se mea u privatne stvari?"
DULIJAN: To je lake. Tako znai. Sebe ne smatram neinteligentnim ali, zna li
ti, nisam shvatio ni re od onoga to si upravo rekla... (Njegov mobilni telefon, koji
mu se nalazi u zadnjem depu, zazvoni. Odgovara u telefon, odmah pone da
koraa.) Da? (Slua.) Edi, da? (Slua.) Isuse. ta se deava s indeksom nemake
berze? Koliko je pao? (Slua.) I koliko loe izgleda na posao s Defersonom? Koliko
smo u gubitku? (Slua.) Dvadeset i dva miliona doj maraka! Vidi, Stiv mi je prodao
tu ideju. Deferson je njegov problem, jebi ga. Treba da smanjimo nae gubitke, reci
mu da kupi pet stotina opcija s jednakom izvrnom i trinom cenom s dospeem u
decembru. (Slua, ali skoro momentalno prekida.) Ne. Iskoristi Karla, jeftiniji je.
Kupi pet stotina opcija. (Slua, i dok to ini, detektiv inspektor Voborn i detektiv
policajac Mejder ulaze iz bate. Kresida ih vidi, ali Dulijan ih, isprva, ne
primeuje. Voborn daje znak da e saekati da Dulijan zavri. Nastavlja da
govori u telefon.) Ne elim da nijedan na klijent bude iskljuen iz ovoga.
Bekmanovi su govorili o ovome prole nedelje. Pokri se do pedeset za termin u
decembru devedeset sedme. Proveri odnos promptne i terminske cene. Ne elim da
izgubim na rasponu. Reci Dordu da pazi na to. Ako je razlika vie od 8 poena,
neka Dord istovremeno pravi vie transakcija. (Primeti Voborna i Mejdera.) Ne
elim da tu izostanem. (Slua.) Okej. (Sklanja svoj mobilni telefon, ugleda dvojicu
pridolica.) Izvolite?
VOBORN (Voborn ima lano nene manire.): Zvonili smo na ulaznim vratima,
ali nam niko nije odgovorio.
DULIJAN: ta elite?
VOBORN: Gospodin...?
DULIJAN: Fild, Dulijan Fild. A ko ste vi?
VOBORN (Kresidi.): A vi ste...?
KRESIDA: Ja sam njegova supruga. (Voborn i Mejder pokazuju svoje isprave.)
VOBORN: Policija. Detektiv inspektor Voborn, a ovo je D. C. Mejder, odeljenje
za ratne zloine, Skotland Jard. (ute zbunjeni.)
DULIJAN: Kakvo odeljenje?
VOBORN: Za ratne zloine. Imate jednog radnika, koji ivi u ovoj kui, gospodin
Roman Kozaenko?
DULIJAN i KRESIDA: Da...?
VOBORN: Molim vas, da li bismo mogli da ga vidimo?
DULIJAN: O emu se radi?
VOBORN: Voleo bih da vidim Kozaenka. Ako biste ga zamolili da nam se
pridrui. Vie bih voleo da vi budete prisutni, gospodine. Da li je on u svom stanu?
DULIJAN: Ne znam gde je...
MEJDER: Ima stan iznad garae, zar ne?
KRESIDA: Ne, ne, nije tamo, moda je dole pored ive ograde, ta je uinio?
DULIJAN: Kako znate da ima stan iznad garae?
VOBORN: Ako bismo samo mogli da ga vidimo, gospodine...
DULIJAN: Trenutak, trenutak, ne moete tek tako da banete ovde i da ponete
da nam nareujete...
VOBORN: Kao to rekoh, gospodine, zvonili smo na ulaznim vratima...
KRESIDA: Rekla sam Romki da popravi zvonce, ne ujemo ga kad smo napolju...
DULIJAN: Nije vana popravka zvonceta, o emu se radi, kakvo odeljenje, kakvo
odeljenje Skotland Jarda?
VOBORN: Za ratne zloine, gospodine. Ako bismo samo mogli da vidimo
gospodina Kozaenka...
KRESIDA: Najbolje je dovesti ga, Dulse. (Dulijan okleva, zatim ode. Voborn
klimne glavom Mejderu koji odmah poe za Dulijanom. Neprijatna tiina.) Ima
vas jo, zar ne?
VOBORN: Ima.
KRESIDA: U naoj ulici?
VOBORN: Da.
KRESIDA: To je neto ozbiljno, zar ne? Hou da kaem, nije u pitanju pogreno
parkiranje... (Pokuava da se nasmeje ali ne uspeva; Voborn ne reaguje.) Sigurni
ste da ste doli u pravu kuu? (Dulijan i Mejder vraaju se s Romanom.)
MEJDER: Verujem da je ovo taj gospodin, efe. Ve sam se predstavio.
VOBORN (Pokazuje svoju identifikaciju.): Ja sam detektiv, inspektor Voborn iz
odeljenja za ratne zloine, Skotland Jard. Vi ste?
ROMAN (Pokazuje na Mejdera.): Ve mu rekao...
VOBORN: Recite mi.
ROMAN: Ja sam Roman Kozaenko.
VOBORN: A roeni ste gde, gospodine?
ROMAN: Roen sam u Starivki, Ukrajina, decembar drugi, 1917. Ali sam britanski
dravljanin.
VOBORN: Da li biste imali ita protiv da mi isto tako kaete imena vaih
roditelja, gospodine...
DULIJAN: ta je ovo? Imamo pravo da znamo o emu se do avola radi.
VOBORN (Dulijanu.): Primljena je informacija koja gospodina Kozaenka
dovodi u vezu s ratnim zloinima koji su poinjeni u Ukrajini 1941. godine.
DULIJAN: Ratni zloini, kakvi ratni zloini?
VOBORN: Ubistvo. Ubistvo osam stotina sedamnaest Jevreja. (Romanu.) Imena
vaih roditelja, ako nemate nita protiv, gospodine...
ROMAN: Otac, Ivan. Majka, Olja. (Voborn i Mejer izmenjaju poglede.)
VOBORN: Gospodine Kozaenko, ovde imam nalog da mogu da pretraim vae
prebivalite. (Dulijanu.) Taj nalog isto tako ukljuuje i vau kuu, gospodine. (Daje
nalog Dulijanu.)
DULIJAN: Pretreete moju kuu? Zato? Ja nita nisam uinio! Kako se
usuujete da imate nalog za pretres moje kue?
KRESIDA: Nae kue...

(Zatamnjenje. Svetla se pale. Ista scena. Nekoliko sati kasnije. Dulijan, Kresida i
Roman posmatraju Voborna kako potpisuje nekakav dokument koji dodaje
Romanu. Mejder stoji pored Voborna.)
VOBORN: Gospodine Kozaenko, evo priznanice za predmete koje smo uzeli iz
vaeg stana. (Daje mu priznanicu; Mejder dodaje Vobornu jedan drugi papir koji
on takoe potpisuje, a onda predaje Dulijanu.) A ovo je vaa priznanica,
gospodine Fild. (Kresida urno prilazi Dulijanu i zajedno prouavaju priznanicu.)
KRESIDA: Uzeli ste tatin album s fotografijama. I njegov ratni dnevnik. (Dulijan
prilazi Romanu i prouava njegovu priznanicu.)
VOBORN: Sve e vam biti vraeno u svoje vreme.
KRESIDA: Kako to mislite, ''u svoje vreme"? To je nae vlasnitvo...
DULIJAN: Zato ste mu uzeli paso? Pa to je smeno, nee on nikuda...
(Primeuje jo neto.) Platna knjiica? Platna knjiica? Kakva platna knjiica? Mi ne
upisujemo u platnu knjiicu ono to mu plaamo! Shvatam! Ne radi se o ratnim
zloinima. To ima neke veze s porezom, zar ne? Zar se ne radi o tome? Da li biste
bili ljubazni da nam odgovorite na bar jedno pitanje? Zar se ne radi o neplaanju
poreza ili izvrdavanju plaanja poreza.
MEJDER: Njegova vojna platna knjiica, gospodine.
DULIJAN: Njegova vojna platna knjiica? (Romanu.) Sve ove godine ste uvali
vau vojnu platnu knjiicu?
KRESIDA: Stareino...
VOBORN: Inspektor...
KRESIDA: Dobro, inspektore. Pa ovo je nona mora, znate, prava nona mora.
Koliko je Jevreja kaete bilo pobijeno?
VOBORN: Osam stotina sedamnaest.
KRESIDA: I to 1941.
VOBORN: Gospodine Kozaenko, mi emo se sada vratiti u London da ispitamo
predmete koje smo uzeli i da obavimo dalja raspitivanja. To moe malo da potraje.
Kad budemo spremni, pozvaemo vas da doete na razgovor u Skotland Jard.
Takoe bismo eleli da razgovaramo sa vama i gospoom Fild, gospodine...
DULIJAN: ta vi mislite ko ste vi do vraga? Da ga pozovete na razgovor, hoete li
i sa nama da vodite razgovor? Sebe vidite kao nekakvu moralnu snagu, je li?
Najednom smo na strani pravde, zar ne? Ne, o, ne, sada da preemo na pravu stvar,
je li? Znate li da su mi se prole godine pokvarila kola u ester rou...
KRESIDA (Pokuava da ga zaustavi.): Dulse...
DULIJAN (Ne da se zaustaviti.): To je u Belgraviji, znate, usred bela dana,
ukraden mi je radio, u ester Rou, u Londonu, JZl, gde ste do vraga onda bili?
Smetali neto nekom bednom crnom kopilanu u Brikstonu, je li? Dolazite ovamo,
naduveni, pravite se vani s nalozima za pretres, njukate po naoj kui, preturate
nam stvari kao da smo kriminalci, ponaate se kao onaj prokleti Gestapo, o ovome
u izvestiti mog predstavnika u parlamentu, gde mi to ivimo, u policijskoj dravi?
Ja jednostavno neu da se pomirim sa ovim... (Zvoni mu mobilni telefon. Odgovara
u mobilni.) Ne sada! (Iskljui mobilni, ali se smirio.)
VOBORN (Nastavlja da se obraa Romanu kao da nije bilo prekida.): A kada
budemo vodili razgovor s vama, gospodine Kozaenko, posebno vam savetujem da
tamo bude i va advokat. Zbogom ili bolje reeno, do vienja. (On i Mejder odlaze.)
KRESIDA: To je bilo glupo s tvoje strane, Dulse, zato im se suprotstavljati?
DULIJAN: Zato? Zato? Zato to mi se htelo, eto zato. (Tiina puna nervoze.)
Treba mi neko pie.
KRESIDA: Da, molim.
DULIJAN: Romka?
ROMAN: Molim. (Dulijan se sprema da ode u kuu, ali Roman sav skrhan pone
tiho da plae.)
DULIJAN: Romka, boriemo se protiv ovoga. Neejno sedeti skrtenih ruku.
Boriemo se protiv kopiladi. (Odlazi u kuu. Kresida prilazi Romanu, zagrli ga.)
KRESIDA: Molim vas nemojte da plaete, Romka, dragi, dragi Romka, molim vas
nemojte plakati.
ROMAN: Nisam ja taj ovek koga trae.
KRESIDA: Jeste li uopte imali pojma da e oni doi jutros?
ROMAN: Nisam. Ali ja... (Zastane.)
KRESIDA: ta?
ROMAN: Pre nekoliko meseci, u vreme Uskrsa, kada iao u London, u klub, uo
sam, ljudi mi kau kako policija postavlja pitanja, ovde, onde...
KRESIDA: Raspituju se o vama? Zato nam niste rekli?
ROMAN: Nisam ja, Kresi, imaju pogrean ovek, nisam ja taj ovek. Ja kaem im,
taj inspektor, ali on kae nita. Ja kaem njemu imate pogrean ovek, ja kaem
opet i opet...
KRESIDA: I on uopte nita nije rekao?
ROMAN: Pitam njega, kakvo ubistvo, kakvi Jevreji? Gde, kako, ta? On ne
odgovori, samo kae svojim ljudima da pretrauju, gore, dole, iza krevet, trae
kljueve, samo hoe kljueve, gde kljuevi, gde drim stvari? Otvaraju fijoke,
ormane, kutiju s alatom, ja ga pitam, zato? ta? On ne odgovori. Ja kaem, to ne ja!
To nije tano, Kresi. Ja sam starac. (Kratka pauza.)
KRESIDA: ta kae koliko je Jevreja bilo pobijeno? (Nema odgovora. Dulijan se
vraa nosei posluavnik s dve boce i tri ae.)
DULIJAN (Romanu.): Nema votke, ali sam naao ovo to sam doneo iz
vedske...
ROMAN: Nema problema... (Dulijan sipa sebi i Kresidi viski i dodaje onu drugu
bocu i treu au Romanu. Piju.)
KRESIDA: Poveu vas na misu u nedelju, Romka.
ROMAN: Vrlo dobro. Hvala.
KRESIDA: Hoe li i ti, Dulse?
DULIJAN: Neu. (Tiina. Piju.)
KRESIDA: Oh, Boe...
DULIJAN: ta?
KRESIDA: Udara mi pravo u glavu. Prolo je jedan, umirem od gladi, idem da
spremim ruak.
ROMAN: Ja pravim.
KRESIDA: Ne, Romka... (On odlazi. Tiina.) ta kae koliko Jevreja je pobijeno?
DULIJAN: ta je vano koliko Jevreja. Uhvatili su pogrenog oveka, to je ono
to je vano. Romka? To je nezamislivo...
KRESIDA: Mislim da je rekao osam stotina...
DULIJAN: Tako neto...
KRESIDA: itav svet mi se okree...
DULIJAN: Nemoj vie da pije... (Dulijan napuni ae.)
KRESIDA: ta emo da radimo?
DULIJAN: Potraiemo savet. Pravni savet. Pozvau Rodnija... da, ekaj malo...
palo mi je neto na pamet...
KRESIDA: Rodni nije pravi ovek za ovo...
DULIJAN: Ali e znati ko jeste. (Zvoni mobilni; odgovara u mobilni.) Da?
(Slua.) Porui Dordu od mene, ako ovde zajebe ja u mu lino golim rukama
otkinuti onu stvar od ostatka tela. Kapira? Lepo. Kai mu. (Iskljui mobilni.) ta
smo ono rekli?
KRESIDA: Ne mogu da se setim, ekaj malo, pitala sam o onome koliko Jevreja, a
ti si rekao, ta si ti rekao?
DULIJAN: Rekao sam... rekao sam... ode... doavola.
KRESIDA: Rekao si neto o Rodniju...
DULIJAN: Tako je, a ti si rekla da nam Rodni ne vredi. Pala mi je na pamet ideja,
a onda je taj prokleti telefon zazvonio ta bee? Hteo sam neto da kaem, ekaj
malo, setiu se, pravni savet, potreban nam je pravni savet, zar nije onaj krelac
rekao neto da treba imati advokata kad bude ispitivao Romku, da, ekaj malo,
uzeemo advokata, naravno, naravno, da, seam se sada. Imao sam fantastinu
ideju. Neemo uzeti bilo kakvog advokata. Naravno! Pa oigledno je. Uzeemo
advokata Jevrejina! (Trijumfalno se osmehuje. Ona ispija pie. Zatamnjenje.)

(Pale se svetla. Nekoliko dana kasnije. Predveerje. Marijan Sloun, gipka,

oputena, privlana, odevena po modi, stoji sama na terasi i divi se pogledu.
Nekoliko trenutaka kasnije Dulijan ulazi iz bate.)
DULIJAN: Izvinite, ne mogu da je pronaem. Ne osea se ba najbolje. Ova
poslednja nekolika dana bila su svirepa. Kao to moete i zamisliti. Otila je u
etnju, ali ne mogu da je vidim. Kada bi htela da nosi mobilni, onda bih mogao da je
pozovem. (Osmehuje se.) Zna da dolazite...
MARIJAN: Moda bih mogla da upoznam gospodina Kozaenka.
DULIJAN: Kresida je mislila da bismo prvo nas troje mogli da porazgovaramo.
Napravili smo svoje liste onoga to bismo eleli da vas pitamo. (Vadi pare papira
iz depa.) Da li je to u redu?
MARIJAN: Naravno.
DULIJAN (Neprijatna pauza.): Neko osveenje? ampanjac, viski...?
MARIJAN: Ne, hvala, moram da vodim rauna da mi u glavi sve bude bistro.
DULIJAN: Lepo od vas to ste doli ovamo. (Nema odgovora.) Da li znate ime
e udariti na njega, dokazima, svedocima...?
MARIJAN: Ne znam. (Neprijatna tiina.)
DULIJAN: Ovi... ovi dogaaji su se odigrali pre vie od pedeset godina.
MARIJAN: Da, jesu.
DULIJAN: Pa to onda jednostavno ne zaborave na njih?
MARIJAN: Zato to su promenili zakon. Naravno, nikada nije postojao zakon o
zastarevanju ubistava. A sve do ove nove Uredbe o ratnim zloinima, britanski
sudovi imali su jurisdikciju samo nad Britancima koji su poinili masovna ili
pojedinana ubistva u inostranstvu, ali nisu imali jurisdikciju nad ljudima koji su
sada moda britanski dravljani ili koji sada ovde moda ive ili su iveli neko
vreme, ukoliko se optube odnose na dogaaje koji su se dogodili pre nego to su
postali britanski dravljani ili pre nego to su doli ovamo da ive. Novom Uredbom
sve se to izmenilo. Razumete?
DULIJAN: Da. (Ne razume.) Da li je ova vrsta sluaja vaa specijalnost?
MARIJAN: Ova vrsta sluaja?
DULIJAN: Ratni zloini...
MARIJAN: Ne bih rekla da su ratni zloini iija specijalnost, gospodine Fild, sem
vrlo starih slubenika Ujedinjenih nacija. (Posmatra je trenutak, osmehne se.)
DULIJAN: Ne liite na Jevrejku.
MARIJAN: Da li to treba da bude kompliment?
DULIJAN: Ne, ne, to je jednostavno... ja... ne, ni najmanje...
MARIJAN: Da vam olakam. Ja ne liim na Jevrejku, ma ta to znailo, zato to
nisam Jevrejka.
DULIJAN: Oh.
MARIJAN: Ali sam najbolje to posle toga dolazi, udata sam za Jevrejina. Ja to
uvek pomenem im mi se ukae prilika. Utedi mi svaku neprijatnost ako bi neko
kasnije sluajno rekao neto neumesno.
DULIJAN: Pomislio sam da bi advokat Jevrejin, u ovom sluaju, bio dobra ideja.
Posavetovao sam se sa svojim ovekom, Rodnijem Batlerom. I on je smatrao da je to
dobra ideja. ta je to krenulo naopako?
MARIJAN: Smatrate da je neto krenulo naopako, je li?
DULIJAN: Ne, ne, ne, ne, nisam se dobro izrazio, hteo sam da kaem ne, ne, ne...
MARIJAN: ini mi se da u vas unosim nervozu. Zbog ega?
DULIJAN: Ne, ne, ne. Samo sam se pitao hou da kaem kako su doli do vas?
MARIJAN: Da, stvarno loe izlaete stvari. Objasniu kako su doli do mene. U
stvari, va gospodin Batler pokuao je s nekolicinom ljudi. Svi su apsolutno odbili
da imaju s time ikakve veze. Jutros je pokuao s nama. Jedan od naih osnivaa,
Alan Ros, Jevrejin, rekao je da se ni za ivu glavu ne bi u to uputao. A on je jedan
savestan ovek. I dobar advokat. Razgovarao je sa mnom. Bavim se kriminalom,
neosnovane tvrdnje odgovaraju mojim posebnim interesovanjima, i eto mene.
DULIJAN: Nisam znao da advokat moe da odbije neki sluaj.
MARIJAN: Advokat moe, pravozastupnik ne moe. (Neugodna pauza.)
DULIJAN: Mi smo katolici. ''Kartlici". Idemo na ''Mihsu". Ja sam preobraenik.
Pomalo otpadnik. Moja supruga je ona prava. A takav je i gospodin Kozaenko. To
je deo istorijata. Moj pokojni tast ovaj bolje da saekamo da dode Kresida, ona e
vam vie rei. A vi ste advokat za krivina dela.
MARIJAN: Da li se vi to ba trudite da budete uvredljivi ili vam to prirodno polazi
za rukom?
DULIJAN: Izvinite, izvinite, izvinite, ali, ovo stvarno treba da bude kompliment.
Ne liite na advokata. Izgledate tako... tako... u dobroj formi. (Nema odgovora.)
Odlazite u gimnastiku salu, pretpostavljam, radite sve to, je li tako?
MARIJAN: Da.
DULIJAN: ta, dva, tri puta nedeljno...?
MARIJAN: Dvaput.
DULIJAN: Tegovi, tranje, voenja bicikla, sve to...?
MARIJAN: Jeste, sve to. I samoodbrana.
DULIJAN: Samoodbrana, stvarno? A ta, dudo, kungfu...?
MARIJAN: Kikboksing.
DULIJAN: Kikboksing, tako znai. (Neprijatna pauza.) Ja radim s parama. S
finansijskim derivatima. (Prilazi ulazu iz bate, gleda napolje, vraa se.) Mnogi
ljudi misle da je to nemoralno.
MARIJAN: ta mnogi ljudi misle da je nemoralno?
DULIJAN: Pravljenje para od para. Vi ne mislite tako, zar ne?
MARIJAN: Ne, ne mislim da je to nemoralno, ali vi oigledno mislite. (Dulijan
pokua da se osmehne, ali ne uspeva.)
DULIJAN: Moja ena sprema diplomski, malo kasno, hou da kaem, ona je
starija od mene. Ja sam bio u Bristolu, studirao istoriju, ona nikada nije otila na
univerzitet, i tako sad, obrazovanje odraslih, ne znam kako se to tano zove, ali joj
se divim, puno je tu posla, nema mnogo vremena za neto drugo. Studije rodova. To
joj je smer za diplomski. Studije rodova. (Opet neprijalna pauza.) Uzimam
slobodne petkove.
MARIJAN: Neki to mogu sebi da dopuste.
DULIJAN: Dananji dan je bonus. Dva dana slobodna ove nedelje. Svako zlo ima
svoje... (Ne dovri reenicu; odlazi i ponovo gleda napolje; vraa se.) Sve je ovo
dolo kao ok.
MARIJAN: Ubeena sam.
DULIJAN: Provodimo nae ivote nesvesni nekih stvari, takorei. U toku nedelje,
Kresida je ovde, ui, pie svoje nerazumljive eseje, vodi kuu, Romka to je gospodin
Kozaenko, zove se Roman, ali ga mi zovemo Romka on joj je jedino drutvo. Ja
odlazim u Siti, ubijam se od posla, provodim itav dan telefonirajui da bih zaradio
koji iling, a onda vam ovako neto naie. Neto o emu nikada niste ni razmiljali.
Ratni zloini, Skotland Jard. To je kao da vam neko kae da imate neizleivu bolest.
Ne moete ni o emu drugom da razmiljate. Obine, svakodnevne brige postaju
besmislene. Prole nedelje smo sahranili nau maku. To je bio najvei dogaaj u
naim ivotima. to me podseti, moram da joj odem na grob. Je li to bilo prole
nedelje? Kao da je bilo pre sto godina. Trebalo je da idemo u Glajndborn u etvrtak.
arobna frula. To sad izgleda krajnje smeno. A mi smo veliki oboavaoci opere.
Stalno idemo. A sad, to je poslednja stvar koju bismo uinili. (Posmatra je za
trenutak.) Volite li operu?
MARIJAN: Ne.
DULIJAN: Oh.
MARIJAN: Vie volim pozorite.
DULIJAN: Nije valjda.
MARIJAN: Da, vie volim.
DULIJAN: Ali vie niko ne ide u pozorite.
MARIJAN: Uvek mi se ini da je prilino puno kad sam tamo.
DULIJAN: A ne operu?
MARIJAN: Ne.
DULIJAN: Ali svi idu u operu.
MARIJAN: Ja ne idem. (Osmehuje se. Neprijatna tiina.)
DULIJAN: Sad, to se tie gospodina Kozaenka.
MARIJAN: Da?
DULIJAN: Reen sam da ovo isteram do kraja. (Nema odgovora.) Poznajem
Romku od kada sam se oenio, tome ima deset godina, i kaem vam s apsolutnom
sigurnou da on nije u stanju nikoga da ubije. Moj pokojni tast, koji je mogao
izvanredno da proceni neiji karakter, verovao je da je Romka jedan od retkih,
zaista dobrih ljudi koje je ikada sreo. Podravam taj stav. itava ova stvar je samo
jedna strana greka. Romka je neduan ovek. Nagaam da je ovo sluaj pogrenog
identiteta kao i onaj... (Ulazi Kresida.) Kresi! (Nalazi Marijaninu vizit kartu.)
Dopusti mi da ti predstavim ovu damu, Marijan Stoun iz agencije Hoton, Kuper i
Ros. Ovo je moja supruga, Kresida. (Marijan i Kresida se rukuju.)
KRESIDA: Ljubazno od vas to ste doli ovamo...
DULIJAN: Da, rekao sam kako...
KRESIDA: Jesi li ponudio dami...?
MARIJAN: Bolje me zovite gospoa Stoun. (Marijan vadi papire iz akt tane.)
DULIJAN: Ne eli nita. (Odvodi Kresidu u stranu.) Nije Jevrejka. Mu jeste.
MARIJAN: Hoete da razgovarate sa mnom...
KRESIDA: Mislila sam da bi moda bilo dobro ako bismo mogli da vam postavimo
neka pitanja, napravili smo liste... (Prilazi stolu, nalazi svoju listu.)
MARIJAN: Naravno...
KRESIDA: Tako smo zbunjeni, nita ne znamo ta se deava. A onda bismo moda
mogli da vas upoznamo s pojedinostima iz prolosti. Moda moe da pomogne...
MARIJAN: Da, moda moe...
KRESIDA: Sedite. (Svi sednu. Trenutak nelagodnou.) Prilino vam zavidim.
MARIJAN: Zbog ega?
KRESIDA: Tako bih volela da sam studirala pravo. Ali moj otac bio je invalid. I, da
ironija bude vea, moja majka, koja je vei deo svog ivota bila savreno zdrava,
umrla je prva, kada sam imala sedamnaest godina, ba u trenutku kada je trebalo da
krenem na univerzitet, ali neko je morao da se brine o tati, hou da kaem, Romka
tako mi zovemo gospodina Kozaenka, zove se Roman, ali ga mi zovemo Romka nije
mogao sve sam da postigne, tako da mi je bilo nemogue da ali, sada spremam
diplomski, ne pravo nego studije roda...
MARIJAN: Va suprug mi je ispriao...
KRESIDA: Mislim da se on s time ne slae, je li tako Dulijane?
DULIJAN: Naravno da se slaem...
KRESIDA (Marijani.): Na kome ste univerzitetu studirali?
MARIJAN: Na Oksfordu.
KRESIDA: Studirali ste pravo?
MARIJAN: Prvo sam studirala filozofiju, a onda pravo.
DULIJAN: Isuse.
KRESIDA: Zbog vas se oseam vrlo nelagodno...
MARIJAN: Ne, ne, ne, to samo znai da sam dobra na ispitima, i to je sve.
Gospoo Fild...
KRESIDA: Kresida...
MARIJAN: Zaista mislim da bi bolje bilo da prodiskutujemo razloge mog
prisustva. A onda moram da razgovaram i sa gospodinom Kozaenkom. Veeras
moram da se vratim u London. Sutra rano izjutra imam jedan sastanak.
KRESIDA: Da, izvinite. Samo dopustite da priberem misli. (Prouava svoju listu.)
DULIJAN: Recite Kresi ono to ste meni rekli.
MARIJAN: U vezi s ime?
DULIJAN: U vezi zakona i ostalo.
KRESIDA: Da, moete li nam rei odakle potiu sve te neosnovane tvrdnje, ta
informacija?
MARIJAN: Oigledno je da nisam imala mnogo vremena da se raspitam ili da se
bavim istraivanjima ali, bar koliko mogu da utvrdim, pre nekih deset godina
''Simon Vizental centar" u Los Anelesu obelodanio je spisak imena koji, tvrdili su,
predstavlja listu ratnih zloinaca koji sada ive u Britaniji i to ve vie godina. Jedan
drugi spisak obezbedila je ambasada biveg Sovjetskog Saveza. Ime gospodina
Kozaenka pojavljuje se na obe ove liste. Po jednom od mojih kontakata iz policije,
ime gospodina Kozaenka se takoe pojavljuje kao rezultat ispitivanja slinih stvari
koje su obavile australijska i kanadska policija. Oni su ih dostavili Skotland Jardu.
Nemam pojma kakve dokaze poseduje Skotland Jard kako bi podrao te tvrdnje.
DULIJAN: A mi ne znamo gde su se ta ubistva navodno dogodila niti bilo kakve
druge detalje?
MARIJAN: Ja ne znam, ali zna Skotland Jard.
KRESIDA: Rekli ste da je vlada primila tu listu pre deset godina. Zato ga onda
nisu optuili?
MARIJAN: Zato to kako sam to ve objasnila vaem muu...
DULIJAN: Dulijan...
MARIJAN: Zakon to nije doputao. Ali zakon se promenio. Kada su ti ljudi iz
Istone Evrope uli u Britaniju odmah posle rata, oni nisu mogli biti gonjeni za
ratne zloine zato to nisu bili britanski dravljani u vreme kada su navodni zloini
bili poinjeni. To, u osnovi, i jeste ono to je nova Uredba izmenila. Sada moemo
da ih gonimo kao to bismo i bilo kog drugog britanskog dravljanina. Postoji jedan
elemenat koji mi advokati nazivamo retroaktivnim zakonodavstvom s ime se ja ne
slaem. Ali sada je to zakon. I zato smo ovde.
KRESIDA: Pa to ne moe biti u redu, zar ne, goniti starce za zloine za koje se bez
dokaza tvrdi da su poinili pre vie od pedeset godina?
MARIJAN: Nisam sigurna da je to dobar argument. Ako starci poine ubistva zar i
oni ne bi trebalo da snose istu kaznu kao i svi drugi? Konano, ubistvo je ubistvo. A
ja mislim da vreme s tim nema nikakve veze. Gde ovek da povue liniju? Kad
prestajete da dovodite ubicu pred sud? Posle pet godina? Deset, dvadeset?
Moralnost pravde iziskuje da se ne mirimo s nedelima bez obzira koliko su se davno
ona dogodila.
DULIJAN: Evo jednog od mojih pitanja. Kakva je svrha?
MARIJAN: ega?
DULIJAN: Suenja. Recimo da Romku izvedu pred sud i da ustanove njegovu
krivicu. Dobro. Poalju ga u zatvor. Ali kakva je tu svrha? Da li njega treba
rehabilitovati tako da moe da se vrati u zajednicu i da vodi, kako se ono kae,
koristan ivot? Ili e ga oni zakljuati tako da nee biti u stanju da obnovi prestup?
MARIJAN: Dobro pitanje. Da li mi kanjavamo ili rehabilitujemo? Ali to nisu
jedini razlozi za voenje jednog sudskog postupka. Moe se dokazivati da je sudski
proces podjednako dobar nain kao i bilo koji drugi u drutvu koje proklamuje
standarde po kojima ono ivi. Ovaj sudski proces, ako dotle stignemo, moe da
pokae gaenje naeg drutva prema zloinima za koje gospodin Kozaenko i drugi
mogu biti optueni. Mi jo uvek, naravno, ne znamo pojedinosti, ali u jednu stvar
moemo biti sigurni: pojedinosti o tome kako je osam stotina i sedamnaest Jevreja
bilo usmreno, bie nepodnoljive.
KRESIDA (Gleda u svoju listu.): A pretpostavljam da se na sudski proces moe
gledati i kao na neto to odvraa, zar ne?
DULIJAN: Oh, Kresi, nemoj biti luda. Niko nee u dananje vreme da pone da
ubija Jevreje, zar ne?
MARIJAN: O tome bi se moglo diskutovati. (Kratka tiina.) Zaudo, to je jedna od
mojih drugih primedbi na sve ovo.
DULIJAN: Ne shvatam.
MARIJAN: Pretresanje ovih dogadaja moe da podstakne napade na Jevreje. Tu i
ne treba mnogo podstreka. Moj mu je novinar...
DULIJAN: Derald Stoun, naravno...
MARIJAN: Da. Kadgod je pisao na tu temu primao je pisma puna mrnje
najneverovatnije vrste. Jednom prilikom, napisao je lanak u kome je kritikovao
Ministarstvo spoljnih poslova i u kome je citirao jednu poznatu opasku. Kada su
poele da stiu prve vesti o holokaustu, kae se za jednog funkcionera da je rekao,
''Eh, ti Jevreji se stalno ale." Dan poto je Deraldov lanak bio objavljen, potar je
isporuio paket. U njemu je bilo govno.
KRESIDA: Oh, Boe, ba grozno...
MARIJAN: I tako ovi istrani radovi, sudski proces, dokazi, svedoci, argumenti,
mogu da ispuste otrov. A to i jeste otrov, ali da ne poinjem sad o tome, ostali bismo
ovde itavu no. Ne. Ono ega se ja naroito plaim je neto drugo. Da e oni koji
poriu da je holokausta ikada i bilo, imati veliki dan.
DULIJAN: Da, ali to su obine budale, zar ne?
MARIJAN: Neki od njih. Ostali su obrazovani akademici koji su se potrudili da
nadugako dokau, na naunoj osnovi, da je holokaust samo jo jedna od jevrejskih
zavera. Ja sam ak ula kako ga nazivaju jevrejskom izmiljotinom.
KRESIDA: To je nepristojno.
MARIJAN: Jeste. I, naravno, te dve rei ''ratni zloini", takoe su nepristojne na
svoj skroman nain. One su najekonominije opravdanje za oruane sukobe, koje
mi je poznato. Ako samo razmislite o tome, ta jednostavnost je zastraujua. Ratni
zloini. Odmah vam kau da je rat u redu, da drutvo prihvata rat kao neto legalno,
ali igoe njegove prekomernosti kao zloinake. Ljudi i ene mogu zakonito da
ubijaju jedni druge, ali samo do izvesne take. Sve to u dve rei. Ba dobro, zar ne?
(Pogleda na sat.) Sada, molim vas ispriajte mi ta se ovde dogodilo prolog petka?
DULIJAN: Policija je imala nalog za pretres i odnela je gomilu stvari ukljuujui i
Romkin paso, jednu staru vojnu platnu knjiicu, ne znam ta jo, on ima
priznanicu, a evo ta su od nas uzeli. (Prua Marijani priznanicu.) Videete tamo,
ratne dnevnike moga tasta, neke stare albume s fotografijama, pisma i, oigledno,
jednu fasciklu oznaenu sa ''R.K." ali se ne seam da sam je ikada video. A ti, Kresi?
KRESIDA: Ne seam se, a svakako ne znam ta je u njoj.
MARIJAN: Kada je gospodiri Kozaenko doao ovde da radi?
KRESIDA: Pre nego to sam se rodila. Mislim, 1947. Moj otac je bio major za
vreme rata, u Obavetajnoj slubi. Bio je izvanredan lingvista, klasicista, u stvari,
diplomirao je s odlinim ocenama, u Kembridu, a uio je i ruski. Bio je ranjen.
Otiao je u umu da se proeta. Negde u Nemakoj. Snajper ga je dva puta pogodio.
Jednom u stomak, jednom u koleno. Izgledalo je da se brzo oporavlja, ili su tako
mislili, i bio je rasporeen u logor za ratne zarobljenike u blizini Riminija. Tamo je
bilo puno Ukrajinaca i iz razloga koje nikada nisam sasvim shvatila mnogima od
njih bilo je doputeno da dou u Britaniju.
MARIJAN: A gospodin Kozaenko bio je jedan od njih.
KRESIDA: Jeste. Mi smo katolici. A i veina Ukrajinaca je bila. Romka je katolik. A
mi smo divno iveli zato to je on bio ovde. On nam sve radi. Kuva, ije, zida, kopa,
popravlja ogradu, vozi kola, gaji izvanredno povre, pa samo pogledajte batu,
spasava nam ivot, nita mu nije teko. U logoru, moj otac ga je oigledno zavoleo i
on je postao neka vrsta nezvaninog sluge. Tata se u stvari nije oporavio od rana.
Znam to zato to sam videla jednu tatinu sliku u kolicima koja gura Romka. U
logoru. Blizu Riminija.
MARIJAN: Da li je ta fotografija bila u albumu koji je policija uzela?
KRESIDA: Ne znam, mogla je biti. Godinama nisam gledala taj album. Kada je
bilo dogovoreno da Ukrajinci mogu da uu u Britaniju, moj tata je ili podneo molbu
vlastima ili je upotrebio svoj uticaj uticaj je vaan, zar ne? I Romka je doao ovamo
da ivi i radi. Ova kua pripada naoj porodici vie od sto godina. I tako je tata
uspevao da izae na kraj sa svojim raznim penzijama i... (Zastane.) Bila mu je
potrebna nega. Lako se zamarao. Rana u stomaku mu nikada nije potpuno zarasla.
Tada nije bio oenjen. Kasno se oenio. Upoznao je moju mamu pedesetih godina,
1958., ini mi se. Ona je bila bolniarka. Dola je da ga pazi. Ja sam se rodila 1960.
Tata je ve imao 55 godina. (Pauza.) Romka je pedeset godina lan ove porodice.
itav jedan ivot. itavog mog ivota. Bio mi je dadilja, mentor, prijatelj i pratilac
itavog mog ivota. Bio mi je drugi otac. Znam ga isto toliko koliko bilo kog drugog.
DULIJAN: Ali ne moe da prestane da se pita, zar ne? Koliko ovek moe
dobro ikoga da upozna? (Kratka pauza.)
KRESIDA: Nijednu no nisam estito prospavala od kada je ovo poelo. U stvari,
jedva da sam uopte spavala. U obinim okolnostima ivimo mirnim, sreenim,
predvidivim ivotima. Prilino zatieni. A sad, ovo. Ja jedva da sam ikada
razmiljala o ovim stvarima u najoptijem smislu, razmiljala o njima kao nekoj
vrsti uasa koji proima i ije detalje je najbolje ostaviti nepoznatim. A onda ovek
pokua da zamisli realnost zla, svireposti, sadizma, varvarizma. ovek zamisli sebe
kao rtvu. Rei genocid, holokaust, konano reenje, koje se tako lako izgovore, a
koje je tako teko shvatiti. Da li je Romka bio u stanju da uestvuje u uasu, to sam
se bezbroj puta pitala? Da li je on neko udoviste koje sve ove godine ivi u naoj
sredini? Kaem s apsolutnim uverenjem, zato to ga tolike godine intimno
poznajem, da je on nesposoban da bude svirep. Romka nije zao.
MARIJAN: Volela bih da niste upotrebili tu re.
KRESIDA: Koju re?
MARIJAN: Zao. Moj mu i ja esto se prepiremo oko toga da li su izvrioci bili zli
ili ne. Ja ne verujem u zlo. Imam jedan jako dobro uveban argument po tom
pitanju. Ali me nemojte terati da sad ponem da priam na tu moju omiljenu temu.
On je neoenjen?
KRESIDA: On je udovac. Oenio se nekom Irkinjom. Morin, tako se zvala. Nisu
bili sreni. Oboje su prilino pili. (Neprijatna tiina.)
DULIJAN: Tukla ga je. Bio je napaen mu...
KRESIDA: Dulse, da li je to stvarno bitno?
DULIJAN: Ko zna? Nikada se nije alio. Koliko ja znam on joj nikada nije
uzvratio, mada sam esto eleo da to uini. Ipak, moj tast ju je voleo.
KRESIDA: Tata je bio beznadean sudija kada se radilo o ljudima. U njima je video
samo ono to je dobro. (Dulijan se smeje.)
DULIJAN: Ona to kae jedino zato to je on u meni video samo ono to je dobro.
Meutim, jedne noi, pre oko tri godine, Morin je imala srani napad, moda su se
neto svaali. Ali se oporavila, odluila da se oporavlja u Irskoj i tamo je i umrla.
udno je to, mislim da ona nedostaje Romki. Kresi je to ba pre neki dan rekla.
(Marijan razgleda svoje beleke.)
MARIJAN: Jeste li ikada uli gospodina Kozaenka da pria o ratu? (Pauza.)
KRESIDA: Ne ba, jesi li ti uo, Dulse?
DULIJAN: Ne bih rekao...
MARIJAN: Nikada?
DULIJAN: uli smo ga kako galami o komunistima, zar ne? O Staljinu i ostalom.
Kako su Ukrajinci patili...
KRESIDA: Strano patili...
DULIJAN: Izgubio je itavu svoju porodicu, roditelje, brau, sestre.
KRESIDA: Mrzeo je komuniste.
MARIJAN: Nita o nacistima?
KRESIDA: Ne. Dulse?
DULIJAN: Ne.
MARIJAN: Da li ste ga ikada uli da pominje Jevreje?
KRESIDA i DULIJAN: Nismo.
MARIJAN: Sigurni ste?
KRESIDA: Sasvim. Nije to tema... mi jednostavno ne... nikada nismo... nije to deo
nae... nema Jevreja u naem selu, na primer...
DULIJAN: Nisam siguran za Miltona, on je moda... (Nelagodna tiina.)
MARIJAN: O emu priate s gospodinom Kozaenkom?
KRESIDA: O praktinim stvarima, svakodnevnim, obinim stvarima. Tata je sa
njim vodio ozbiljnije razgovore, ini mi se. Bili su zapanjujue bliski. Sate su
provodili zajedno. Ili su svake nedelje na misu. Nekako, to ne mogu da objasnim,
ali esto sam mislila kako je Romka za tatu predstavljao neko duhovno usmerenje...
DULIJAN: To je ''Katoliki" koncept. Duhovno usmerenje...
KRESIDA: Dulijan je postao otpadnik... (Ulazi Roman, dri pare drveta na
kome je ispisano ime Rozi.)
DULIJAN: Mi o vuku... (Slabano se smei.) Romka, ovo je gospoa Stoun.
(Roman se nakloni. Marijan klimne glavom. Neprijatan trenutak.)
KRESIDA: Sedite, Romka, pridruite nam se...
MARIJAN: Vie bih volela da budem nasamo s gospodinom Kozaenkom, ako
nemate nita protiv. (Kresida i Dulijan se pogledaju. Zatim.)
KRESIDA: Moram da ponem sa spremanjem veere...
DULIJAN: Ja u da se postaram za pilie, Romka...
ROMAN: Gospodine Dulijane, ovo je za Rozin grob... (Dulijan uzima pare
drveta koje je doneo Roman, zadrhti.)
DULIJAN: Ja u to obaviti... (Trenutak oklevanja, zatim Kresida i Dulijan
odlaze svako u svom praveu. Marijan vadi iz svoje akt tane blok za pisanje, neke
papire sa otkucanim belekama i pero.)
MARIJAN: Molim vas sedite. (Roman sedne.) Gospodine Kozaenko, vi znate zbog
ega sam ovde?
ROMAN: Vi ste advokat. Zovite me Roman. Ili Romka. Svi me zovu Romka.
Kozaenko je nekako predugako.
MARIJAN: elela bih da vas uverim da je sve ono to mi budete rekli potpuno
poverljivo. Ni sa kime neu diskutovati o ovom razgovoru, ak ni sa gospodinom ni
gospoom Fild. Da li razumete?
ROMKA: Nema problema.
MARIJAN: Zato u vas zamoliti da me ne laete...
ROMAN: Nikada ne laem. Govorim istinu uvek. Ja sam poten ovek. Nema lai,
kod mene, nikada.
MARIJAN: Ba dobro. Razumemo se. Koliko imate godina, gospodine Kozaenko?
ROMAN: Sedamdeset osam. Sedamdeset devet u ova godina. U decembru.
MARIJAN: Zapanjujue dobro izgledate. A roeni ste u zapadnoj Ukrajini?
ROMAN: Malo selo. Starivka. Moda osam kilometara od Vilivska. Jugozapad.
MARIJAN: Imate li neku predstavu gde su se ta navodna ubistva dogodila?
ROMAN: Ne. On ne kae. Ne znam kakva ubistva. Ja nisam ubica. Ludo je...
MARIJAN (Gleda u svoje beleke.): Mnoge strahote su se dogodile u Vilivsku ili u
njegovoj blizini.
ROMAN: Madam, bio sam seosko dete. Ne putujem. Nije to kao ovde. Ostajete
tamo gde ste i roeni. Pre rata nikada nisam bio u Vilivsk. Vilivsk veliki grad, za
mene kao mesec ili Sjedinjene Amerike Drave, nikada nisam bio tamo...
MARIJAN: Da li to znai da ste u Vilivsku bili za vreme rata?
ROMAN: Idete onamo gde vam kau. To je rat. To je vojska.
MARIJAN: ija vojska?
ROMAN: Prvo, Crvena armija. Pljunem na njih. Hvala ti Boe, komunisti su sada
otili. Sve molitve ljudi za to, usliene. Mrzim komuniste. Antihristi, shvatate me?
Ja sam vernik. (Ona ponovo gleda u svoje beleke.)
MARIJAN: U leto 1941, Nemci su napali Rusiju i okupirali Ukrajinu. Sovjeti su bili
prisiljeni da se povuku. ta se vama dogodilo?
ROMAN: Igrao sam na ulici. Tako sam srean kad komunisti otili. Tako srean. Ja
mislim takoe Ukrajina za Ukrajince, ne za Ruse. Naa je zemlja. Eto ta ja mislim. I
tako, ja igram. A kad Nemci dou, ja radostan.
MARIJAN: Koliko ste tada imali godina?
ROMAN: U 1941? Imam dvadeset tri.
MARIJAN: Taman za vojsku.
ROMAN: Naravno. Mi formiramo naa armija. Ukrajinska.
MARIJAN: Koja je saraivala s Nemcima.
ROMAN: Madam, ja sam kuvar u vojsci. To je ono to radim u vojsci. Kuvam.
Nikada nisam pucao. Nikada nisam video le. Ja sam u kuhinji. Kuvam. Dobar sam
kuvar. Pitajte Kresi, gospodin Dulijan, pitajte prijatelje koji dou ovde na veeru,
svia im se to kuvam.
MARIJAN (Belei neto.): Znai vi apsolutno nita ne znate o tim navodima koje je
pomenuo detektiv inspektor?
ROMAN: Nita. On meni kae, on ima informacija. Ali koja informacija, madam?
Ubistvo osam stotina sedamnaest Jevreja? On ne kae vie. Ja kaem njemu nita
ne znam za te stvari. Okej, znam da su ubijali Jevreje. To znam...
MARIJAN: Da li ste to tada znali?
ROMAN: Naravno, znam. Ne moe da ne znate. Jevreje ubijali. To je tano. Ne
moete iveti onda a ne zna. Ljudi koji kau da ne znaju, lau. Znali smo. Videli
smo. Videli Jevreje, odvode ih, vie ih nikad ne vidimo. ta mislimo da se dogaa?
Da idu na piknik. Izgubili put kui? Ne. Mi vrlo dobro znamo ta se dogaa. Mnogo,
mnogo Jevreja mi smo znali. U mom selu iveli Jevreji. I ovi Jevreji nestanu.
Pomru. Ubijeni. Stotine. Hiljade. Strane, strane stvari se rade. Nemci rade. I
Ukrajinci. Znam to. Sasvim sigurno znam ovo. Tada mi to znamo. Kaem ja vama,
madam, niste mogli iveti u ono vreme, na tom mestu, a ne znati. Je nemogue.
MARIJAN: Kakav je bio va stav prema Jevrejima? (Roman slegne ramenima, ne
moe da nae rei.) Moraete da odgovorite gospodine Kozaenko. Uopte ne
sumnjam da e vam policija postaviti isto to pitanje.
ROMAN: Ne elim da vas uvredim. Gospodin Dulijan mi kae vi ste Jevrejka.
MARIJAN: Ne, nisam. Moj mu jeste, ali ja nisam. Ponoviu pitanje. Kakav je bio
va stav prema Jevrejima pre i za vreme rata? (Posle krae pauze.)
ROMAN: Okej. Kazau vam. Ja mrzi komuniste. Mnogi Jevreji komunisti. Mnogi
Jevreji NKVD, tajna policija, Staljinovi ljudi sve Jevreji. Jevreji imaju najbolje
poslove, uvek u kancelarijama, lepi, isti poslovi, jer, razumete, Jevreji vode rauna
o svojima. Okej. Sada vam kaem, ja ne volim komuniste, ja ne volim Jevreje. Za
mene; isto. Ali, ne znai ja ubijem Jevreje, ne znai ja ubica. Ne. Vi pitate, ja kaem.
MARIJAN: A sada?
ROMAN: Sada? Nismo u Ukrajina. Nisam ja taj ovek. Nisam ja taj Ukrajinac.
Okej, govorim loe engleski, udan akcent, major Lenard kae meni, ''Romka, ti
govori maumau." Ali sada, ja Britanac. Ja sam drugaiji ovek.
MARIJAN: I vi kaete da niste uestvovali ni u kakvoj akciji koja ima veze sa
ubistvom Jevreja 1941?
ROMAN: Nikada, nikada, nikada. Otiao sam sveteniku. Seoski svetenik. Seam
ga se kao jue. Otac Aleksej. Pitam ga, molim oe, ta da se radi? Zlo, kaem njemu,
zlo je u naoj zemlji, naem selu, svuda, zlo. Moe da ga namirie, da ga proba,
kao sumpor, znate miris sumpor? U ustima ukus sumpor i miris sumpor danju,
nou, u nosu, u ustima. Oi vam suze sa sumpor. Tako je to iveti onda, iveti tamo.
Ja kaem njemu, Otac Aleksej, ja hrianin, ja kaem njemu ja ne mogu iveti ovde s
tim stvarima, s tim sumporom, s tim strano zlo. Moram ii. Gde, on pita? Gde ide?
Otac Aleksej, vi razumete, on pita gde ja ii? Kakav odgovor? Nema odgovor. Gde ja
mogu ii? Rat svuda. Nemci, Rusi, Poljaci, svuda. Rat. On kae meni, Romka svi
smo mi prokleti. Razumete? Prokleti. To od svetenika. Svi smo mi prokleti. Seam
se. Ne mogu da dodem do dah. Ja imam ok kao me pogodi munja. Svi prokleti. Ja
takoe se sea suze, suze od svetenik, dobar ovek, otac Aleksej, suze tee niz
obrazi. Jer, on kae meni, mi smo uhvaeni u avolju zamku, Romka, on vie
glasno, prokleti. Ja onda ne razume. Ali sada, sada, ja razume. (Svetlost bledi.)
MARIJAN: Mogu li da vidim priznanicu koju vam je dao inspektor? (Roman joj
dodaje priznanicu.) Koje su bile ove fotografije. Osam fotografija?
ROMAN: Stare. Iz vojska. S pajtosima.
MARIJAN (Zabavljena ovim izrazom.): Pajtosi.
ROMAN: Naravno. Snabdevanje hranom. Kuvari, kuhinjski pomonici,
posluitelji, oni slue oficire. Naravno. Nita. Nema problema.
MARIJAN: Imate li predstavu o tome kakve bi dokaze policija mogla da ima?
ROMAN: To je vie od pedeset godina. ta moe biti dokaz?
MARIJAN: Pitam vas?
ROMAN: Nemogue ja znati. Kakav dokaz, kakav?
MARIJAN: A svedoci?
ROMAN: Isto. Otkud moe biti svedoci? Svedoi ta? Ja nikog ubio. A ti svedoci,
sada starci, kao ja, sve starci. Oni tako dobro pamte? Od pre vie od pedeset godina?
Seaju se oni ko, ta, gde? Ako se seaju mene, seaju se pogreno. (Vraa se
Dulijan i urno ulazi u kuu. Marijan saeka da ode.)
MARIJAN: Vi znate da su lanovi Odreda za ratne zloine, iz Skotland Jarda,
posetili Ukrajinu i uzeli izjave od velikog broja ljudi. Imate li ikakvu predstavu koji
bi to ljudi mogli biti?
ROMAN: Nemogue ja znati. Ja doem ovde u Engleska. Ja vie niko nema u
Ukrajina. Dva brata, jedna sestra, svi stariji od mene, svi mrtvi. Jedna druga sestra,
Larisa, beba, za mene, najomiljena, izgubljena. Nestala. Bez traga. Moja sestra
bebica, Larisa. To je rat. Od vremena kada sam ovde ja ne pie nikom u Ukrajina.
Niko ne pie meni. Ja sam Britanac. Plaam porez. ivim mirno, dobar, ne pravi
probleme, pitajte Kresi i Dulijan. Major Lenard i ja smo prijatelji. Svaka nedelja
idemo zajedno na misa. Isto njegova ena, Dejn. Ja sam sa njom kad ona umre. Ja
nosi major u sobu i zajedno sa svetenik, koji daje poslednji obred, otac Vikers, mi
molimo, sva trojica. A kad major umre, ja sam sa njim takoe, ja mu drim ruku.
Fin gospodin Englez. Da, ja kaem vama, ovo je sada moja zemlja. Ovde. Velika
Britanija. Dobro, pravino, poteno. Britansko pravosue, najbolje na svetu. To ja
veruje. U to ima poverenje. I u Boga se uzdam. Ja lojalan podanik od kraljica
Elizabeta. (Kratka pauza.) Madam, verujte mene, ja sam nevin ovek. Ja nisam
ubijao Jevreje. Nikoga nisam ubio. Imaju pogrean ovek. I ranije pravili takve
greke. Ja nisam ubica. Ja nisam kriv. (Tiina. Sada je skoro mrano. Svetiljke
blede do zatamnjenja.)

DRUGI IN
(Soba za sasluanja, Skotland Jard. Nekoliko nedelja kasnije, odmah posle deset
sati pre podne. Voborn i Mejder sede s jedne strane stola s fasciklama, papirima;
Roman i Marijan s druge. Ona, isto tako, hvata beleke. Mikrofon i magnetofon
nalaze se izmeu njih.)
VOBORN: Vreme je 10.07 pre podne. Gospodine Kozaenko, ukoliko u bilo kom
trenutku u toku razgovora, osetite potrebu da se osveite, ili elite da odete u klozet,
ili ako se ne oseate dobro, molim vas da to i kaete pa emo napraviti pauzu.
(Gleda u svoje beleke.) Gospodine Kozaenko, poto smo se uverili da ste februara
meseca 1945. legalno uli u Ujedinjeno kraljevstvo, i kako su vaa dokumenta o
naturalizaciji i va paso u redu, eleo bih da ponem time to u vas upitati o
vremenu koje ste proveli u internaciji u blizini Riminija poev od aprila 1945. Vas su
zarobile saveznike snage u Austriji, da li je to tano?
ROMAN: Jeste.
VOBORN: A onda ste bili prebaeni u logor za ratne zarobljenike u Riminiju.
ROMAN: Pored Riminija. Da.
VOBORN: Veina Ukrajinaca koji su bili zatvoreni u Riminiju bili su lanovi SS
divizije Galicija, njih osam hiljada. Da li ste i vi bili tu ukljueni?
ROMAN: Bio sam u Riminiju, da.
MEJDER: Da li ste bili lan SS divizije Galicija?
ROMAN: Jesam. Bio sam kuvar. U jednoj jedinici.
VOBORN: Vratiu se na SS diviziju Galicija, ali bih eleo neto drugo da vas
pitam. Mirovni sporazum izmedu Saveznika i sila Osovine sadrao je odredbe da e
svi graani saveznikih zemalja, ukljuujui, naravno, bivi Sovjetski Savez, biti
repatrirani u njihove zemlje porekla. Ali britanska vlada nije bila voljna da vrati
Ukrajince u Sovjetski Savez. Njima je bilo doputeno, prema tome, da uu u
Ujedinjeno kraljevstvo. Recite mi kako se to dogodilo.
ROMAN: Kako ja dospeo u Ujedinjeno kraljevstvo?
VOBORN: Da.
ROMAN: Ne seam se tano. Davno je to bilo. Pedeset godina, i vie, ne seam se...
VOBORN: Da vidim da li mogu da vam pomognem. Britanija je trpela zbog
nedostatka radne snage. Da li se seate nekih organizacija koje su regrutovale
Ukrajince i druge za rad u Ujedinjcnom kraljevstvu?
ROMAN: Ne.
MEJDER: Da li se seate da vam je prila organizacija poznata pod nazivom plan
za Evropske radnike volontere, takoe poznata i kao ERV ili po svom ifriranom
imenu ''Na Zapad!"?
ROMAN: Ne.
VOBORN: Onda znai morao je postojati neki drugi put.
ROMAN: Ja se ne sea.
VOBORN: Ali da li se seate da vam je neko postavljao pitanja od strane oficira
britanske obavetajne slube?
ROMAN: Naravno, stalno, pitanja, pitanja. Ali Britanci imaju probleme. Mnogo,
mnogo zatvorenika, osam hiljada vi kaete. Vrlo malo Britanaca za postavljanje
pitanja. Oni to zovu provera. Toga se ja sea.
VOBORN: Da li ste tako sreli majora Lenarda?
ROMAN: Moe biti.
VOBORN: Zar se ne seate majora Lenarda kao jednog od oficira koji je
proveravao zatvorenike?
ROMAN: Naravno, ali vi pitate kako se mi upoznali. Toga se ne seam. Naravno,
postavljao mi pitanja...
VOBORN: Pa, zar nije injenica da je major Lenard bio posebno zainteresovan za
svaku informaciju koju ste mogli da mu pruite o sovjetskom vojnom osoblju,
naoruanju, raznoraznim stvarima obavetajne prirode...?
ROMAN: On svakog pita isto...
VOBORN: Mene ne interesuje svako, gospodine Kozaenko, mene vi interesujete.
Nije li injenica da ste, poto vas je prvo ispitala saveznika obavetajna sluba,
stekli utisak da vam nee biti doputeno da uete u Ujedinjeno kraljevstvo?
ROMAN: Ne, toga se ja ne sea...
VOBORN: Nije li injenica da je razlog zbog koga vam ne bi bilo dozvoljeno da
uete u Ujedinjeno kraljevstvo bio zbog postojanja dokaza da ste uestvovali u
gnusnim delima koja se odnose na jevrejsko stanovnitvo u zapadnoj Ukrajini?
ROMAN: Ne, ne, ovo nije tano, nije dokaz, ja ne uestvuje ni u ta, je nemogue.
VOBORN: Niste li se vi onda obratili majoru Lenardu, koji je bio jedan od onih
koji su vas sasluavali, i ponudili mu informacije koje se odnose na sovjetsku vojsku
u nadi da e vam to doneti ulazak u Ujedinjeno kraljevstvo? A major rekao da e
videti ta moe da uini.
ROMAN: Kakve informacije? Ja sam kuvar. Kakve informacije ja dam major
Lenard? Kako se prave haluki, varenjki, pampuki? Kakve informacije ima kuvar?
(Marijan stavi svoju ruku na njegovu, stiavajui ga blago.)
VOBORN: Pa, ja ovde imam jedan dosije, uzet za vreme naeg pretresa, dosije
koji je svojevremeno vodio major Lenard, oznaen sa ''R.K." u kome se nalaze
beleke raznih razgovora koje je vodio s vama.
MARIJAN: Da li on pominje dokaze o gnusnim delima?
VOBORN: Ne. Ali on kae da se gospodin Kozaenko plaio da e biti potekoa
da ue u Ujedinjeno kraljevstvo, a mi znamo da je jedini razlog koji su izvesni
ukrajinski zatvorenici imali bio taj to su mogli biti povezani sa gnusnim delima u
toku rata. Kako biste na to odgovorili, gospodine Kozaenko?
ROMAN: Ja razgovara s major Lenard. To je injenica. Mi postanemo prijatelji. To
je injenica. On je bolestan ovek. Loa noga. Mnogo bolno hoda. Ja mu pomae.
On pristojan ovek. On jedini britanski oficir koji ide na misu sa zatvorenicima.
Jedan jedini. On je dobar ovek. Posle mise, mnogo puta, mi etali, ja guram njega u
invalidska kolica. On voli mene. Kae mene, Romka, ja paziti na tebe. To on kae
mene. Ja nita ne nuditi.
MEJDER: Onda tvrdite da su beleke koje je vodio major Lenard netane?
MARIJAN: Poto on nije video beleke, ne bih rekla da od mog klijenta moete da
traite da ih komentarie.
VOBORN: Ali ovo je fotografija na kojoj ste vi i major i koja je snimljena u to
vreme, zar ne? Pokazujem gospodinu Kozaenku fotografiju izvaenu iz albuma
majora Lenarda, obeleenu brojem ''LA4". Na njoj se nalazi jedan britanski oficir u
invalidskim kolicima, a jedan vojnik koji na sebi ima uniformu i oznake galicijskih
SS, stoji iza njega. (Pokazuje Romanu jednu fotografiju. Roman stavlja naoare.)
ROMAN: Da! Ovo ve vie godina nisam video. Da. Ovo sam ja, a to je major
Lenard. (Voborn gleda u svoje beleke.)
VOBORN: Galicijska SS divizija...
ROMAN: Borimo se protiv Rusa, nita drugo. Nemci naprave ovu diviziju da se
bori protiv Rusa. Izgubili smo mnogo, mnogo ljudi. Mnogo prijatelja umre.
VOBORN: Shvatam. Ta divizija bila je formirana u prolee 1943. To su
dobrovoljake snage, je li tako?
ROMAN: To je tano.
VOBORN: I vi ste se dobrovoljno prijavili?
ROMAN: Ja sam roen Ukrajinac. Vi znate ta Staljin radi Ukrajina? Znate ta je
kulak? Moj otac bio kulak. On je vlasnik zemlje, mala, nita, maksimum bata za
pijac, ali, njegova. On vlasnik, shvatate? Njegova zemlja. Staljin kae ne, to je
pogreno. Niko ne poseduje nita. Samo drava poseduje. Kulaci kau ne. Otpor. ta
radi Staljin? On pravi glad u Ukrajina. On mui Ukrajina glau. On ubija, alje u
Sibir, kulake, seljake, inteligenciju. Sve. I katolike, da, on mrzi sve religija. Nekada
je trebalo da bude svetenik. On ubije svetenike. Niko ne zna koliko ljudi on ubije,
poalje u Sibir. Hiljade, mnogo hiljade. Moj otac je jedan. Dva starija brata i sestra,
takoe. Moja majka, ona umre. Samo ja i sestrica Larisa, mi ostali. Da. Kad Nemci
doe, mi pevamo, igramo, mi smo radosni. Da. Kad Nemci kau mi pravimo divizija
da se borimo protiv komunisti, ja kaem, molim, elim da budem taj.
MEJDER: To je bilo 1943, da?
ROMAN: Ne seam se...
VOBORN: U vaoj platnoj knjiici pie da ste stupili u Galicijsku SS diviziju
avgusta 1943. (Kratka pauza.) Po naim brojkama, osamdeset hiljada Ukrajinaca
prijavilo se u SS diviziju Galicija, ali je samo devetnaest hiljada primljeno. Imate li
neku predstavu kako je pravljen odabir?
ROMKA: Kako ja da zna takve stvari? To odlue Nemci.
VOBORN: Nije li injenica da ste bili primljeni samo vi koji ste prethodno bili
lanovi policije ili lanovi ukrajinske milicije, miliz, opet dobrovoljake snage, koje
su bile oformljene 1941?
ROMAN: Moe biti. Ne znam.
VOBORN: Vidite, moja poenta je u tome, gospodine Kozaenko, da su Nemci
regrutovali samo Ukrajince koji su imali, takoreku, prethodnog iskustva u vojsci ili
policiji. Da li vam to zvui poznato?
ROMAN: Je mogue.
VOBORN: I vi ste se dobrovoljno prijavili za ukrajinsku miliz 1941, je li tako?
ROMAN: Naravno. Kao kuvar.
VOBORN: Priajte mi o miliciji, toj miliz.
ROMAN: Morate da shvatite istoriju. (Bez reagovanja.) Hitler, Staljin prave
sporazum, da? Onda, Hitler on napadne Staljin. Nema problema. Onda, oh, onda,
Staljin, pre nego to mora da ode iz Ukrajina, on pobije jo Ukrajinci, pobije, otera,
oh, moj Boe, koliko mnogo, koliko mnogo? Ali Staljin je otiao i mi mislimo mi
slobodni. I tako mi napravimo ukrajinska miliz. Onda, dou Nemci. I mi smo
prijatelji s Nemci zato to oboje mrzimo Staljin.
VOBORN: I Jevreje. (Bez reagovanja.) Kakav je bio va stav prema Jevrejima, u
to vreme, gospodine Kozaenko?
ROMAN: Ja kae gospoa Stoun. Ja kae vama. Jevreji i komunisti za mene isto.
VOBORN: Mrzeli ste Jevreje.
ROMAN: Mrzeo, ne. Nisam voleo. (Voborn klimne glavom Mejderu.)
MEJDER: Gospodine Kozaenko, moda se seate da smo i iz vae sobe uzeli neke
fotografije. Ova nas naroilo interesuje. Pokazujem gospodinu Kozaenku
fotografiju oznaenu ''RK3". To je grupa od deset vojnika, svi u uniformi ukrajinske
miliz. Na poleini fotografije, izbledelom olovkom, napisan je datum, 1941.
(Pokazuje mu fotografiju.) Koji ste vi?
ROMAN (Pokazuje.): Ovaj ovde.
MEJDER: Gospodin Kozaenko prepoznao je sebe kao treeg sleva. Naravno, mi
znamo da ste to vi kad ste bili mladi, je li tako, jer imamo sliku vas i majora Lenarda
snimljene zajedno 1945? Niste se mnogo izmenili. Malo izgubili na teini, ali to je
sve. Moete li da prepoznate ikoga od vaih kolega na ovoj fotografiji?
ROMAN: Kolega?
MARIJAN: Pajtosa.
ROMAN: Pedeset godina. Teko. Ah. Ovaj deak, i on se zvao Romka. (Voborn i
Mejder brzo izmene poglede.) Da, siguran sam, jer mene oni zovu Romka Jedan, a
ovog momka, Romka Dva. Roman uobiajeno ime u Ukrajina.
MEJDER: Gospodin Kozaenko je identifikovao oveka, drugog sleva, na
fotografiji oznaenoj sa ''RK3". Neko drugo ime? Gledajte paljivo. Razmislite.
ROMAN: To teko za mene. Ova fotografija kada snimljena?
MEJDER: Na poleini kae 1941. A vi nosite uniformu i oznake miliz. Mora biti 41.
ROMAN: Razgovaramo o neemu to prolo vie od pedeset godina. To teko. Ja
star. Seanje doe, ode.
MEJDER: A ta s ovim ovekom, koji sedi u sredini? Pokazujem na oveka na istoj
fotografiji. On jedini sedi.
ROMAN: Ah, da, narednik. vrst momak. Njegovo ime? Boe moj. Ne. On s nama
bio sasvim malo vreme. Ne.
MEJDER: Da li se seate koje su bile njegove dunosti?
ROMAN: Narednik? On se stara da radimo to nam se kae. On je narednik.
MEJDER: Nije kuvao?
ROMAN: Ja se ne sea. Ne. Nije. Ne. Ne kuva. Narednici? Ne.
MEJDER: Da li vam prezime Fedorenko ita znai?
ROMAN (Nesigurno.): Fedorenko, Fedorenko, to obino prezime, Fedorenko. U
ovoj jedinici?
VOBORN: A prezime Demidenko?
ROMAN: Demidenko. Ja se seam devojke, Demidenko. Ne mogu da se setim
imena. Prijateljica moje sestre. ivi u ista kua. Da, ja se sea Demidenko. Sada je
iva? (Nema reagovanja. Voborn i Mejder gledaju u svoje beleke.)
MARIJAN: Inspektore, vi ve neko vreme ispitujete mog klijenta i, do sada, niste
ga doveli u vezu ni sa jednim zloinom ili, ako ba hoete, ni sa jednim incidentom
koji bi se mogao okarakterisati kao zloinaki.
VOBORN: Time emo se ubrzo pozabaviti. Ali ono to mi sada pokuavamo da
uinimo, gospoo Stoun, jeste da uspostavimo veze u lancu koji potvruje da je
gospodin Kozaenko bio na tom i tom mestu u to i to vreme...
MARIJAN: Koje mesto, koje vreme?
VOBORN: I to e takoe, uveravam vas, postati jasno. Dakle, gospodine
Kozaenko, ovo prezime Fedorenko...
ROMAN: Voleo bih klozet, molim vas. (Kratka, neprijatna pauza.)
VOBORN: Naravno. Razgovor se prekida u 10.24 pre podne. (Iskljuuje
magnetofon.) Moda bi ste i vi eleli pauzu, gospoo Stoun?
MARIJAN: Hvala.
VOBORN: Samo kucnite kad elite da ponovo udete. (Roman i Marijan izlaze.)
Kako smo radili?
MEJDER: Dobro.
VOBORN: Uinilo mi se da ga je prezime Fedorenko malo prodrmalo.
MEJDER: Jeste...
VOBORN: Ali je priznao da se sea prezimena Demidenko. (Kratka tiina.) A ta
s ovim drugim malim dripcem koji se zove Romka, Romka Dva. Ko je taj?
MEJDER: Ne znam. (Lista fasciklu.) On se uopte ne pominje. Ne pominje se neki
drugi Romka. Ne nalazi se ni na rasporedu deurstava. Niti u dnevnoj zapovesti.
VOBORN: Moda ga je Sanajn izmislio.
MEJDER: Vraki mudro ako jeste, efe. (Prouavaju svoje beleke.)
VOBORN: To bi moglo da potkopa prvog svedoka sauesnika.
MEJDER: Ali drugi je i dalje bezbedan. S njom nema problema. Apsolulno
nikakvih problema.
VOBORN: Moraemo da proverimo ovog Romku Dva sa Kijevom. Da poaljemo
faks kad napravimo pauzu za ruak.
MEJDER: Dobro. Ali e im trebati godinu dana da nam odgovore.
VOBORN: Jesam li neto propustio?
MEJDER: Ne bih rekao.
VOBORN: Kad se Sanajn vrati prei u na zloin...
MEJDER (Imitira Romana.): Ne, ja se ne sea, ja kuva, ja pravi gust pasulj na
tost... (Smeju se.) Advokat je dobar.
VOBORN: Jeste, zna kada treba da pria a kada da zavee. (Kucanje na vratima.)
Okej. Ja u da pitam Sanajna o zloinu. A ti se pozabavi svedokom sauesnikom.
MEJDER: Dobro.
VOBORN (Dovikuje.): Da? (Marijan se vraa.)
MEJDER: aj, kafu, gospoo Stoun?
MARIJAN: Ne, hvala. (Sedne.) Imate li brojno osoblje, inspektore?
VOBORN: Nas estoro. Nekoliko istoriara, administrativci (Ona paljivo
posmatra Voborna.)
MARIJAN: Inspektore, mogu li da vas neto upitam?
VOBORN: Svakako.
MARIJAN: Da li ste izloeni pritisku zato to radite za Odeljenje ratnih zloina?
VOBORN: Gospodin Fild me je malo kritikovao kada smo mu pokazali nalog za
pretres. Smatrao je da bi bilo bolje da se pozabavim istragom oko krae radija iz
njegovog automobila u ester Rou. Ali ja sam navikao na to.
MARIJAN: Ne, mislila sam na moralni pritisak.
VOBORN: Moralni pritisak. Oh, Boe. Od koga?
MARIJAN: Od strane kolega, prijatelja, porodice. Ljudi koji kau da je pogreno
eprkati po prolosti, goniti starce, takve stvari.
VOSBORN: Da. Jedared dvared.
MARIJAN: I ta im vi odgovarate?
VOBORN: Ja im kaem ako je osumnjieni kriv, onda je on proiveo pedeset
godina due na ovoj planeti od ljudi koje je pobio. (Tiina. Kucanje na vratima.)
MEJDER: Da? (Roman se vraa.)
VOBORN: U redu, gospodine Kozaenko?
ROMAN: Hvala vam.
MEJDER: aj, kafu?
ROMAN: Ne, hvala.
VOBORN (Ukljuuje magnetofon.): Ovaj informativni razgovor s gospodinom
Kozaenkom nastavlja se u 10.38 pre podne. Prisutni slubenici, D.I. Voborn i D.C.
Mejder i advokat gospodina Kozaenka, gospoa Marijan Stoun. Gospodine
Kozaenko, roeni ste u Starivki, da li je to tano?
ROMAN: Tano je. Drugog decembra 1917.
VOBORN: Znai poznati su vam, naravno, susedno selo Mikolja i grad Kovlici.
Izvinite na mom izgovoru...
ROMAN: Mikolja i Kovlici, znam, naravno.
VOBORN: I vi ste imali priliku da posetite ta mesta krajem avgusta, 1941?
(Roman se smeje.)
ROMAN: Ne seam se. Nemogue ja se seam. Idem esto u ta mesta...
VOBORN: Da vidimo da li mogu da vam pomognem. Imamo raspored dunosti i
dnevnu zapovest upravo za vau jedinicu koja je bila stacionirana u Vilivsku. I ovi
dokumenti pokazuju da vam je bilo nareeno da idete u svoje rodno mesto Starivku,
u Mikolju i Kovlici na period od tri dana, 29., 30. i 31. avgusta, 1941.
ROMAN: Jedinica, moda, ne kuvari. Mi ostajemo u Vilivsku.
VOBORN: Vae ime je na rasporedu dunosti. I u ovoj dnevnoj zapovesti.
Pokazujem gospodinu Kozaenku eksponat oznaen ''Kijevski arhiv 82". (Prua
Romanu papir. Roman stavlja naoare i ita.) Moete li da proitate potpis?
ROMAN: Fedorenko.
VOBORN: I zar tu ne stoji, ovo je grub prevod, ''Sledei e se prijaviti za akciju u
Starivki, Mikolji i Kovlici"?
ROMAN: Da...
VOBORN: A datirano je 27. avgust 1941?
ROMAN: Jeste...
VOBORN: A nije li vae ime tamo na tom spisku, R.I. Kozaenko?
ROMAN: Jeste, ali ne znai da ja ide s jedinica. To znai ja sam na dunost, da
kuva za jedinica. Mi ostajemo u Vilivsk. I, pogledajte! Evo Romka Dva. R.G. Kvitka.
Sad se sea...
VOBORN: Ali prema podacima u Kijevu, imamo ovog oveka, Kvitku, kao Ruslan
Grigorovi...
ROMAN: Ne, ne, on je Roman, kao i ja, ja se sea Roman Grigorovi, ja se sea.
Sigurno, ovek sa istim imenom, ja se sea. On je Romka Dva. Obrazovan momak.
Dobra porodica. Majka, Ruskinja. Ja se sea.
VOBORN: Stavite to za momenat na stranu. Kaete da ste ostali u Vilivsku. U
zapovesti stoji da treba da odete iz Vilivska na tri dana, i navode se odreena mesta
u kojima vaa jedinica treba da sprovede akciju. Da?
ROMAN: Da.
VOBORN: Moje pitanje glasi, zbog ega biste vi, kako tvrdite, ostali u Vilivsku,
kao kuvar, kada je vaoj jedinici bilo nareeno da ode? Kome biste kuvali? Kakva bi
bila svrha da ostanete u Vilivsku kad vaa jedinica nije tamo?
ROMAN: Ja kae vam, inspektor, kuvar nije uvek iao sa jedinica. To se dogodi
mnogo, mnogo puta. To bila ukrajinska miliz, ne nemaka vojska. Raspored
dunosti! Nai oficiri, oni misle da su nemaka vrhovna komanda. Raspored
dunosti, naredbe, ak nam daju meni. Ovo mora da kuva. Kuvamo ono to ima.
Raspored dunosti! Naredbe! Gluposti.
VOBORN: I tako, kako kaete bili ste u Vilivsku poslednja tri dana avgusta 1941...
ROMAN: Ja se ne sea datum...
VOBORN: Kako se onda seate da niste bili s vaom jedinicom?
ROMAN: Zato to ja nikada ne ide sa jedinica. Toga se sea. Nikada. Gde, kako, ta
bih ja kuvao? Imamo kuhinja u Vilivsk, u vojni logor. Tamo ja kuvam. Gde ja kuvam
na takva mesta? Idem u privatna kua? Kuvam? Je nemogue.
VOBORN: Pa, gospodine Kozaenko, mi imamo svedoke koji kau da ste bili sa
jedinicom u toku tog perioda, da ste bili u Starivki, Mikolji i Kovlicima u dane o
kojima je re. (Nelagodna tiina. Voborn klimne glavom Mejderu.)
MEJDER: Proitau vam iz zapisnika sa svedoenja u Vilivsku na dan 12. maja
prole godine. (Dodaje kopiju Marijani.) Ime svedoka je Nikolaj Mihailovi
Fedorenko, poznat kao Nikita Fedorenko. Ja sam ga ispitivao uz pomo prevodioca.
Ja mu nisam, isprva, rekao svrhu tog razgovora. Jednostavno smo rekli da se onako
uopteno raspitujemo. Pitanje: (Svetla se pale i osvetljavaju Nikitu Fedorenka koji
sedi, star 82 godine, gnevan, pui cigarete jednu za drugom. Nastavlja.) Zovem se
Nikolaj Mihailovi Fedorenko. Zovu me Nikita. To je skraeno od Nikolaj. Pitanje:
Molim vas recite koliko imate godina. Odgovor: Imam osamdeset i dve godine i
puim ko smuk. A mlade devojke me i dalje vole. I ja volim njih. Nije loe, a?
NIKITA (Istovremeno.): devojke me i dalje vole. I ja volim njih. Nije loe, a?
MEJDER: Vae zanimanje?
NIKITA: Zatvorska ptiica. (Smeje se.)
MEJDER: Zato to kaete?
NIKITA: Zato to sam trideset godina proveo u zatvoru. Od 1946. do 1976.
Sovjetska kopilad me je tamo stavila. Sibir. Gulag.
MEJDER: U emu se sastojao va zloin?
NIKITA: Borio sam se s Nemcima protiv komunista. Ubijao sam komuniste.
MEJDER: A Jevreje?
NIKITA: Naravno. Srean sam da sam iv. Hteli su da me streljaju. Ali sam imao
prijatelje, prijatelje Ukrajince na visokim poloajima, koji su smatrali da ja nisam
poinio takve strane stvari. Vodili su brigu o meni.
MEJDER: Sluili ste, zar ne, u ukrajinskoj miliz koja je bila formirana 1941.
NIKITA: Tano. Bio sam narednik.
MEJDER: Molim vas pogledajte ovu fotografiju. Ona potie iz arhive u Kijevu.
VOBORN (Romanu i Marijani.): Ovo je snimak an fas, napravljen negde 1941,
mislimo za linu kartu.
NIKITA: Ne trebaju mi ni naoare. Osamdeset i dve. Ne raaju se vie takvi kao to
sam ja. Naalost. (Gleda fotografiju.) Boe moj! Romka! Mali Romka. Ne seam mu
se prezimena. Gde je on sada?
MEJDER: ivi u Engleskoj.
NIKITA: Stvarno? Romka. Koristan ovek. Sve je mogao da uradi.
MEJDER: Da li je on bio pripadnik vae jedinice?
NIKITA: Naravno.
MEJDER: Koje su bile njegove dunosti?
NIKITA: Iste ko i svih drugih. Bio je vojnik...
ROMAN: Ne, ne, nije u pravu. Ja sam bio kuvar, on se loe sea...
MEJDER: Da li biste sada ovo pogledali? Ovo je dnevna zapovest, takoe iz arhiva
u Kijevu. Da li je ovo va potpis?
NIKITA: Hej! Odakle vam ove stvari? Ovo su istorijski dokumenti. Oni su moda
dragoceni. Da, to je moj potpis, svakako.
MEJDER: Vidite na spisku, ispisano vaom rukom, ovo ime, R. I. Kozaenko?
NIKITA: Kozaenko, to je on. Romka.
MEJDER: Vi vidite iz te dnevne zapovesti, da ste dali instrukcije vaoj jedinici da
se pripremi za akciju u Starivki, Mikolji i Kovlicima 28, 29. i 30. avgusta.
NIKITA: Da...
MEJDER: Ko je vama izdao nareenje? Nemci?
NIKITA: Ne, nama nisu bila potrebna nareenja. Mi smo bili dobrovoljci. Mi smo
jednostavno znali ta je potrebno uiniti.
MEJDER: I ta je bilo potrebno uiniti?
NIKITA: Uobiajeno. (Namigne i prevue kaiprstom preko gue.)
MEJDER: Svedok je namignuo i prevukao kaiprstom preko gue. Pitanje: ta
mislite pod tim uobiajeno?
NIKITA: To sada zovu etniko ienje. Ali se samo setite, mi smo bili pioniri.
MEJDER: Da li je ovaj R.I. Kozaenko bio sa vama tih dana?
NIKITA: Zbog ega ste toliko zainteresovani za Romku? Jo uvek je iv, kaete.
Aha! Da, da, da, mislim da shvatam. Pa, ja sam svoje odleao, zato ne bi i on?
(Kikoe se.)
MEJDER: Samo mi recite ta se dogodilo.
NIKITA: Ne seam se tano svega. Znate, jedna akcija je mnogo liila na drugu. Ali
se seam Mikolje zato to je sigurno bilo etiri ili pet stotina.
MEJDER: etiri ili pet stotina?
NIKITA: Jevreja.
MEJDER: Ispriajte mi.
NIKITA: Otili smo kamionom iz Vilivska. itava jedinica. Oko nas deset. Imali
smo mitraljeze, puke, pitolje. A isto tako i aove, budakc, vile. Dakove s kreom.
Imali smo mnogo dakova krea. Straan smrad, znate. Oi ponu da vam suze.
Uputili smo se u Mikolju. Pevali smo. Uvek smo pevali. I lokalna policija bila je u to
ukljuena, takoe. Bili su unapred upozoreni i dobili naredbu da sakupe Jevreje.
Jevrejima je bilo reeno da emo da vrimo popis stanovnika. Obino, u vreme kada
bismo stigli, Jevreji su ve bili na okupu. U Mikolji, to moete proveriti, nisam
sasvim siguran, ali mislim da su ih odveli u neku umu u predgrau grada. Ili je to
bilo na nekom drugom mestu? Svejedno, od kakve je to vanosti? Bila je to uma ili
neka istina, tako neto. Policija je vrila popis, stvarno jesu. Ali ja kao da se seam
goredole nekih etiri stotine Jevreja. Tako. Naterali smo ih da iskopaju rupu. Tada
su znali ta smo mi stvarno smerali pa smo poeli da sklapamo nae mitraljeze.
MEJDER: Mukarci, ene i deca?
NIKITA: Jeste. Sve Jevreji. Kasnije, Nemci su vie voleli da imaju posla samo s
odraslima. Decu su preputali nama. Nismo im traili da se svlae niti bilo ta.
Nemci su to uvek radili, ali mi nismo.
MEJDER: ta se desilo poto ste sklopili svoje mitraljeze?
NIKITA: ekali smo da zavre s kopanjem jame i onda smo otvorili vatru.
MEJDER: I Romka Kozaenko je bio sa vama?
ROMAN: Ne! Ne! Ne ja, ne ja...
NIKITA: Naravno da je bio sa mnom, bio je odmah pored mene...
ROMAN: Ne, ne, je la, je neistina... (Marijan pokuava da ga obuzda.)
NIKITA: Na mitraljezu. Drugi su vie voleli puke, da skidaju jednog po jednog, ali
Romka i ja, mi smo vie voleli mitraljeze. Efikasniji su.
ROMAN: Nisam ja, to je Romka Dva, to nisam ja! On lae! Pogreno se sea!
VOBORN: Tiho, gospodine Kozaenko, da ujemo do kraja...
MEJDER: A posle?
NIKITA: Dobro. Da vidimo. One koji nisu pali u jamu, mi smo sami bacali.
Naravno, proveravali smo da niko nije disao. Onda bismo ih posuli kreom i
zatrpali. Mislim da su tamo postavili nekakvu spomen plou. Trebalo bi da
proverite. I kada je sve bilo gotovo, u zavisnosti od vremena, mi bismo ili jeli ili ili
na druga mesta. A mi nismo bili jedina jedinica na tom poslu. U Kijevu, Boe moj,
imali su vie posla no ikad.
MEJDER: Ukoliko bude potrebno, da li biste bili voljni da otputujete u Ujedinjeno
kraljevstvo da date svoje svedoenje na sudu?
NIKITA: Naravno, nisam tamo nikada bio. ujem da su devojke tamo lepe...
(Kikoe se.)
MEJDER: Ima li neto to biste voleli da dodate?
NIKITA: Da, ima. Znate li koliko se Jevreja sada vratilo ovamo, u zapadnu
Ukrajinu? est hiljada! Da. Da vam kaem ta. (Svetlost koja ga je obasjavala
poinje da bledi.) Dajte mi mitraljez i sve u ponovo da uradim. Nemam nita protiv
da to kaem i na vaem sudu. Dajte mi da Romka bude pored mene i sve emo ih
pobiti. Dobar ovek, taj Romka. Dobar radnik.
MEJDER (Istovremeno.): Nemam nita protiv da to kaem i na vaem sudu. Dajte
mi da Romka bude pored mene i sve emo ih pobiti. Dobar ovek, taj Romka. Dobar
radnik. (Tiina.)
VOBORN: Brojke iz popisa stanovnika pokazuju da je u ta tri dana osam stotina i
sedamnaest Jevreja bilo ubijeno. etiri stotine i trideset est u Mikolji, sto etrdeset
tri u Kovlicima i dve stotine i trideset osam u Starivki. U Mikolji postoji spomen
ploa, ali na njoj nema imena rtava. (Tiina. Roman samo odmahuje glavom
poriui. Svetla blede do zatamnjenja.)

(uje se muzika iz ''arobne frule". Pale se svetla. Dulijan sedi sam, pije vino.
esto dosipa u svoju au. Oko devet sati uvee. Mrano je. Jedina svetlost dopire
iz kue. Iz kue takoe dopiru zvuci muzike. On slua ''Bei Mnnern, wiche Liebe
Fhlen", to ustupa mesto ''Zum Ziele fhrt dich diese Bahn". Ta muzika svira
tokom itave scene. Nekoliko trenutaka kasnije, ulazi Kresida.)
KRESIDA: Bila je to Marijan Stoun. Upravo ga je ostavila.
DULIJAN: Gde su oni?
KRESIDA: Smestila ga je u neki hotel blizu Viktorija stanice. Kae da je iscrpljen.
DULIJAN: ta kae kako je prolo?
KRESIDA: Bilo je satirue. I sama je zvuala iscrpljena. Ali kae da misli da su
dokazi identifikacije neodrivi. Kako se ini, neki drugi ovek koji se zove Romka
bio je ukljuen u ovo. Policija proverava. Hoe da se sutra ujutro vrate. Ali ona kae
da se plai sutranjeg dana. Misli da inspektor ima neki tajni adut. (Kratka pauza.)
Volela bih da se promeni vreme.
DULIJAN: Prognoziraju kiu. (Kratka pauza.) Nadam se da je hotel jeftin.
KRESIDA: Pobogu, Dulijane, ba si prost.
DULIJAN: Pusti ti prost, zna li ti koliko e to da kota?
KRESIDA: Zar je vano koliko e da kota?
DULIJAN: Zar je vano? Zar je vano? Vano je zato to u jebi ga morati i te
kako da platim za to, a moe da bude i uzalud, baene pare, u slivnik...
KRESIDA (Govori istovremeno.): A ta sa pravnom pomoi?
DULIJAN: Kakva pravna pomo, ja sam mu, jebi ga, pravna pomo...?
KRESIDA: Moe da zatrai pravnu pomo.
DULIJAN: A ako nema na to pravo...
KRESIDA (Istovremeno.): A to ne bi imao pravo...?
DULIJAN (Nastavlja.): iz ovog ili onog razloga...
KRESIDA (Istovremeno.): Marijan Stoun kae da bi trebalo da ima zakonskog
prava...
DULIJAN: Marijan Stoun, Marijan Stoun, Marijan Stoun, ba dobro, ako ona
kae da on ima zakonskog prava onda ima zakonskog prava, dobro, dobro...
KRESIDA: Ti misli da je on kriv, zar ne...?
DULIJAN: Ne znam ta da mislim, a ta ti misli?
KRESIDA: Ni ja ne znam ta da mislim...
DULIJAN: To je neto novo...
KRESIDA: Razgovaraj sa mnom, Dulijane, visim o koncu, nisam spavala, ta
vruina, to uzbuenje, ne mogu, neu, za ime boga...
DULIJAN: Zar ''obrazovanje odraslih" nema odgovor na to? Zar ''studije roda" ne
daju neki klju? Da je neka ena bila optuena, onda bi moda dola do
momentalnog zakljuka da je nevina. Ali zato to je to mukarac, ima problema,
zar nije u tome igra? Zar te studije roda nisu tu dovele?
KRESIDA: Nemoj da si toliko svirep, Dulijane, jednostavno umukni. Umukni!
(Tiina. Ona sebi sipa pie.) Volela bih da mi se Marijan Stoun svia.
DULIJAN: Meni se svia. Veoma privlana. to bi tvoj otac rekao mona enska.
Pametna je, zna. Rodni mi je rekao da je diplomirala filozofiju. Ona predaje....
KRESIDA: Meni pria...
DULIJAN: Objavljivala je eseje. Udata je za Deralda Stouna. Oigledno zna ta
radi. Mada nisam siguran za onaj kikboksing. Izgledalo mi je malo preterano.
KRESIDA: Laknulo mi je kad sam ula da nije Jevrejka. To bi stvarno bilo
neprijatno i nezgodno.
DULIJAN: Sledea najbolja stvar. (Smeje se za sebe.)
KRESIDA: Tako je nadmena. Tako sigurna. Tako smirena. A sea li se kad sam
rekla kako Romka nije zao, rekla je nemojte sad da me navodite na moju omiljenu
temu. ta je time htela da kae, ba se pitam?
DULIJAN: Nemam pojma. Ali evo jednog kljua koji pomae da se ona shvati.
Ona ne voli operu.
KRESIDA: Oh. Dulijane, prestani da bude trivijalan...
DULIJAN: Vie voli pozorite. Pomisli samo.
KRESIDA: Zar nita ne moe ozbiljno da shvati?
DULIJAN: Naravno da ne mogu. Ja sam Englez.
KRESIDA: Dulijane, stvarno umukni! (Tiina.)
DULIJAN: Stalno mi pada na pamet neto to mi je rekao tvoj otac. Neposredno
pre no to je umro. Hteo sam da ispriam to inspektoru kada je razgovarao sa nama,
ali sam odluio ipak da ne kaem. Smatrao sam da je najbolje da pokaem
ujedinjeni front. Ta igra se zove lojalnost.
KRESIDA: ta je tata rekao? Tata je oboavao Romku, ta je rekao.
DULIJAN: Tako najednom, apropo niega, nikada to neu zaboraviti, rekao je,
''Ba udno to sa Romkom. ovek bi pomislio da e pokazati neke znake kajanja."
''U vezi sa im?" rekao sam. A tvoj otac se okrenuo i pogledao me, i micao usnama,
sea se naina na koji je micao usnama kada je bio uznemiren ili pre nego to
plane, i tada mi se uinilo kako mu se neto omaklo. Rekao je ''Nita, nita. Kajanje
to se borio na strani nacista, samo to".
KRESIDA: Ako je to rekao, onda je to i mislio.
DULIJAN: Ne. Neto je prikrivao. Znam.
KRESIDA: Gluposti. (Tiina. Dulijan pije.)
DULIJAN: Pretpostavimo da sam u pravu. Pretpostavimo da je kriv. ovek bi
pomislio da bi on patio od kajanja i to pokazivao. Bol, muninu. Neto.
KRESIDA: E, on ne pati, zar ne?
DULIJAN: Ne, ali sam uvek mislio da kada bi se on i Morin dohvatili, a on
sledeeg jutra morao da se pojavi s modricom na oku ili raseene usne, njemu se to
dopadalo, eleo je to, bilo mu je potrebno...
KRESIDA: Nemoj mi sad tu popularnu psihologiju molim te, Dulijane...
DULIJAN: Ja mislim da je eleo da bude kanjen...
KRESIDA: Oh, Boe, eleo da bude kanjen, sad znam zato se bavi finansijskim
derivatima...
DULIJAN: Krivica je neto to se teko podnosi, Kresida...
KRESIDA: Otkud bi ti to mogao da zna. ta ti zna o oseanju krivice? (Kresida
sedi. Svetlost se skoro ugasila. Piju vino.)
DULIJAN: Ne gledaj u mene, Kresi. (Ona ga gleda.) Ne, ne, nemoj, okreni se,
molim te ne gledaj u mene. (Ona odvrati pogled; on smogne snagu.) Imao sam
jednu vezu. Pre dve godine. Sibila, tako se zvala. Trajalo je oko devet meseci. Bio
sam zaljubljen u nju. Bio sam zaluen. Opsednut. Ni na ta drugo nisam mogao da
mislim. A onda, postepeno, vie nisam mogao da podnesem da laem. Tebe da
laem. Nisam mogao to da podnesem. A kako sam ja osvedoena kukavica bezbroj
puta sam odlagao da prekinem. Pruie mi se prilika da kaem, ''Ovo mora da
prestane", ali to nisam mogao da uinim. A onda si mi rekla da misli da si u
drugom stanju. Konano sam smogao snage. Raskinuo sam. I osetio sam veliko
rastereenje. Otiao sam u molilite i ispovedio se. I nekoliko meseci sam bio
osloboden toga, ali se krivica vratila, ne znam zato. Ne mogu da kaem da me
stalno prati, ali esto, kao neka rana koju samo tvoj oprotaj moe da izlei. (Kratka
pauza. Kresida ustane.)
KRESIDA: Jo pre vie meseci sam znala sve o tome. Bila je veanka. Stanovala
je u ester Rou.
DULIJAN: Znala si? Znala si? Kako si znala?
KRESIDA: Pa ti si mi rekao. (Odlazi u kuu. Dulijan je posmatra. Muzika svira.
Svetla blede do zatamnjenja)

(Svetla se pale. Soba za sasluanja u Skotland Jardu. Narednog jutra. Dodat je TV

monitor. Sede kao i ranije: Voborn i Mejder naspram Romana i Marijan.)
VOBORN: Da li sam dobro shvatio, gospoo Stoun, va klijent eli da da izjavu?
MARIJAN: Ne formalno, ne. Ali on eli neto da kae.
VOBORN: Da, gospodine Kozaenko? (Roman okleva.)
MARIJAN: Hajdete.
ROMAN: Gospodine. Jue itav dan vi me ispitujete. Ja odgovaram. Ja kaem
istinu. Imate ovog svedoka, Fedorenko. Vie star od mene. Ovo je straan ovek,
Fedorenko. Vi itate meni ta on kae. ''Dajte mi mitraljez", on kae, ''Opet u to
uiniti". Ovo je zao ovek, zao, zao ovek. Ali ja nemam priliku da kaem njemu,
''Fedorenko, lae, Fedorenko, ima pogrenog oveka, Fedorenko, pogreno se
sea." (eka, nema reakcije.) Kad jue prestanemo, ja sam umoran, ne mogu da
mislim, ne znam ta, gde, zato. Ja star ovek. Ovo morate razumeti. (eka; ponovo
nema reagovanja.) Ali sada, danas, ja sam sve i hou da pitam ovog Fedorenko.
On nije u pravu. Stalno nije u pravu. Ja moram kaem njemu: Ja nisam taj Romka...
MEJDER: Ali on vas je prepoznao na fotografiji, gospodine...
ROMAN: On pravi greka! On zaboravi Romka Dva. Moj Boe! On ima osamdeset
dve godine, njegovo pamenje je savreno? Nemogue. Ja kae vama, molim vas,
ovo nije tano. Ja moram da pitam ovaj Fedorenko. Ja moram njemu kaem, ti se
ne sea Romka Dva? Njegova re, moja re, to je sve to imate. Ovo nije tano.
MARIJAN: Ono to moj klijent pita jeste, inspektore, hoe li on imati mogunost,
ukoliko podignete optunicu, da se suoi s ovim svedokom?
VOBORN: Poto nae istrane radnje budu dovrene i, ukoliko budemo smatrali
prikladnim, mi emo nae nalaze proslediti Krunskoj slubi za optube i dravnom
tuiocu koji e onda odluiti da li vaem klijentu treba ili ne treba da bude sueno.
Ako treba, onda ete imati sve mogunosti da ispitate svedoke. U meuvremenu, mi
moramo da ispitamo sve dokaze koje smo bili u stanju da sakupimo. A to upravo i
inimo. (Kratka pauza.) Gospodine Kozaenko, kada smo jue prekinuli,
raspravljali smo o dogaajima u vaem rodnom selu Starivki. Vi ste apsolutno
poricali da ste uestvovali u bilo kakvoj akciji protiv dve stotine i trideset osam
Jevreja koji su tamo iveli. Da li je to tano?
ROMAN: Tano. Poznavao sam te porodice. Dobri ljudi. Ne kao drugi. Siromani.
Kao mi. Nemogue ja njima uinim zlo. I to Fedorenko lae. (Voborn eka da vidi
hoe li nastaviti. Zatimi)
VOBORN: Mi imamo jo jednog svedoka ije bismo svedoenje eleli da ujete i
zatim prokomentariete. Ovo je bilo snimljeno na videu u Jerusalimu poetkom ove
godine. Ja sam lino ispitivao svedoka uz pomo prevodioca. Rekao sam joj da nas
interesuje svaka informacija koju bi mogla da nam prui o Romanu Kozaenku. Sad,
ako biste samo gledali u ekran... (Ukljuuje video rekorder. Svetlost pada na
svetenicu, sestru Sofiju, staru 75 godina, enu velike smirenosti i dostojanstva.)
Molim vas navedite vae ime i starost. (Roman stavlja naoare, naginje se napred
da bude blie ekranu.)
SESTRA SOFIJA: Zovem se sestra Sofija. Imam sedamdeset pet godina. ivim
ovde u Jerusalimu, u Domu moga reda i to ve proteklih etrdeset osam godina.
VOBORN: Sofija je vae redovniko ime.
SESTRA SOFIJA: Jeste...
VOBORN: A kako ste se prvobitno zvali?
SESTRA SOFIJA: Roena sam kao Natalija Borisovna Demidenko. (Otar, kratak
groktaj otme se Romanu.) Roena sam u Starivki, jednom selu osam kilometara
juno od Vilivska, u Ukrajini, 3. juna 1921.
VOBORN: eleo bih da vam postavim neka pitanja o dogaajima koji su se
odigrali u vaem selu 31. avgusta 1941. godine.
SESTRA SOFIJA: Ja svakako ne mogu da se setim neega to se dogodilo
odreenog datuma tako davno.
VOBORN: Verujemo da je to bilo onog dana kada su Jevreji iz Starivke bili
pobijeni. (On eka; nekoliko trenutaka ona sedi mirno i uti.) Seate se sada toga
dana? Tog 31og avgusta 1941?
SESTRA SOFIJA: Ako je to dan onog masakra, naravno. Nikada ga neu
zaboraviti. Ponudila sam vie molitvi za taj dan nego za bilo koji drugi dogaaj u
mom ivotu, svetovnom ili religioznom. A ovo je o Romki Kozaenku?
VOBORN: Jeste. ega se seate?
SESTRA SOFIJA: Bilo je nekoliko jevrejskih porodica koje su u to vreme ivele u
Starivki. Kod mnogih su u to vreme stanovali i roaci, ljudi koji su pokuavali da
nau neku mirnu luku, jer, sigurna sam da vam je to poznato, progon Jevreja imao
je nepodnoljive razmere. Ne mogu da budem sigurna, ali procenjujem da je bilo
vie od dve stotine Jevreja, moda ak dve stotine pedeset u Starivki toga dana.
VOBORN: Gde ste vi bili?
SESTRA SOFIJA: Bila sam u naoj sobi u kui koju smo delili s drugom siroadi.
Jer, znate, komunisti su oterali mnogo ljudi, i jo vie pobili, naroito kulaka, a moj
otac bio je kulak, mali zemljoposednik, tako da je bilo puno dece bez roditelja. Oba
moja roditelja bila su mrtva. Ubili su ih komunisti. Delila sam jednu sobicu s
jednom drugom siroticom. Ta soba je bila otprilike iste veliine kao i elija u kojoj
sam sada sama. Sa mnom u sobi ivela je Larisa Ivanovna Kozaenko, Romkina
sestra. (Roman ispusti groktaj.) Romka je takoe stanovao u toj kui. Kaete 1941.
Trebalo je da sam tada imala dvadeset godina. Radila sam na poljima za tamonju
dravnu farmu. Ali toga dana, rano izjutra, mislim, predradnik je doao da nam
kae da toga dana ne smemo da idemo da radimo i da moramo da ostanemo unutra.
Seam se ba udno ega se sve ovek seti seam se da je bilo neobino toplo.
VOBORN: Da li je Larisa Kozaenko bila s vama toga dana?
SESTRA SOFIJA: Jeste.
VOBORN: A njen brat?
SESTRA SOFIJA: Nije. On je stupio u ukrajinsku miliciju.
VOBORN: ta se dogodilo poto vam je bilo reeno da ne idete da radite i da
ostanete unutra?
SESTRA SOFIJA: Larisa i ja smo se pitale zato li je izdata takva naredba.
Pretpostavljam da smo nagaale, brbljale kako to ve devojke rade, ne mogu da se
setim detalja, ali se seam da smo bile zajedno kada smo zaule pla, vie od plaa,
arlaukanje dece, zapomaganje ena. I pogledale smo kroz prozor i ugledale kako
milicija sprovodi Jevreje iz Starivke i sve njihove roake ka umi izvan sela. I
upravo tada Larisa je primetila da je njen brat, Romka, bio jedan od tih vojnika, i da
je nosio puku...
ROMAN: Ne moe biti, ne moe biti...
SESTRA SOFIJA (Preklapa se u govoru.): koju je koristio da gura ove jadne
ljude, da ih tera da idu bre. A Jevrejke su drale svoju preplaenu decu. Kukale su.
A deca su plakala. I sada mogu to da ujem. Takve se stvari ne zaboravljaju.
VOBORN: Da li moete ieg drugog da se setite u vezi s tom scenom? (Sestra
Sofija razmilja jedan trenutak.)
SESTRA SOFIJA: Da. Seam se kamiona koji je iao za tom povorkom. A rei u
vam i zbog ega se seam. Jer se neto prosipalo iz njega pozadi, liilo je na beli
prah to sam kasnije shvatila da je bio kre, i ostavljao je trag itavim putem do
ume. A ni to nikada neu zaboraviti.
VOBORN: ta ste uinili poto ste videli Jevreje i miliciju?
SESTRA SOFIJA: Rekla sam Larisi, hajde da ih pratimo, da vidimo ta e da
urade. U to vreme bila sam pomalo buntovna. Ali ona nije htela da ide. Plaila se.
Mislim zato to je videla svoga brata. A i zato to mislim da smo potajno znale ta e
se dogoditi. Jednostavno smo znale. Kruile su glasine i prie... (Zauti.)
VOBORN: I ta ste uinili?
SESTRA SOFIJA: Iskrala sam se iz kue i otila zaobilaznim putem do ume.
Nisam bila daleko odmakla kada sam zaula mitraljeske rafale i pucnjavu iz puaka.
I jauke jauke takoe nikada neu zaboraviti dok sam iva. Ni kretanje ptica. Bio je
tako divan letnji dan. Mislim da nije jako dugo trajalo a onda, kada se sve primirilo,
nastavila sam putem. Ula sam u jednu rupu. Oprezno, podigla sam glavu da
pogledam preko ivice. (Zauti.)
VOBORN: ta ste videli?
SESTRA SOFIJA: Videla sam kako milicija posipa kre u irok, dubok rov. Znala
sam da je to kre jer sam mogla da osetim miris. Nisam mogla da vidim u rov. Ali
sam videla nekoliko ljudskih ruku kako se pruaju iz jame i hvataju za zemlju. I to je
najstranija stvar. Videla sam Larisinog brata, Romku, kako ide goredole sa
pukom i puca.
ROMAN: To nije istina, nisam bio tamo!
SESTRA SOFIJA (Preklapa se u govoru.): Ruke su nestale.
VOBORN: Da li ste sigurni da je to bio ovaj ovek, Roman Kozaenko?
SESTRA SOFIJA: Sigurna sam.
VOBORN: Prolo je vie od pedeset godina.
SESTRA SOFIJA: Urezalo mi se u seanje. (Kratka tiina.)
VOBORN: Poto ste videli te stvari, ta ste uinili?
SESTRA SOFIJA: Imala sam elju da pobegnem, ali dok su neki vojnici zatrpavali
jamu, drugi su bili u umi i traili drva za vatru. Bila sam uplaena. Znala sam da bi
bilo problema ako bi me uhvatili. Sakrila sam se tamo i saekala dok se nije
smrknulo. Kada sam ustala videla sam da milicija priprema sebi veeru. Mnogi od
njih bili su pijani. I opet sam videla Romku.
VOBORN: Kako ste mogli da ga vidite ako je ve bio mrak?
SESTRA SOFIJA: Zato to je uao pored vatre, a njen odsjaj mu je osvetljavao
lice. Pripremao je hranu i delio je. Toga se jasno seam.
VOBORN: Da li ste se vratili u svoju sobu?
SESTRA SOFIJA: Jesam. I uinila sam neto vrlo glupo. Ispriala sam Larisi ta
sam videla. Nekome sam morala da kaem. Nije htela da mi veruje...
ROMKA: Zato to nije istina...
SESTRA SOFIJA: Poela je da plae i vriti. Pretila je da e me prijaviti. I tako,
otrala sam u crkvu, ocu Alekseju, seoskom sveteniku, i ispovedila se. Uinila sam
to jer nisam elela da oca Alekseja uvuem u nevolje. Da mu nisam rekla kroz
ispovest, to bi za njega bilo opasno. Ali, ipak, imala sam utisak da je on ve znao.
Traila sam usmerenje. Rekao je da moramo da se molimo. Tako sam ja sedela
pozadi u naoj maloj crkvi i molila se. A onda se nesto jako udno dogodilo. Bila
sam na kolenima, povijene glave, duboko utonula u molitvu, kada sam zaula buku
izama na kamenom podu. Podigla sam pogled i ugledala tamo tri mlada vojnika,
pripadnika milicije. Jedan od njih bio je Romka. Otiao je u ispovedaonicu. Nije se
dugo zadrao, a zatim je nekako izleteo napolje. To je jedini nain na koji to mogu
da opiem. Izleteo napolje. A trenutak kasnije, otac Aleksej se pojavio i uzviknuo,
''Proklet! Ti si proklet!" Vojnici su pobegli. On je otrao do vrata i uzviknuo u mrak
''Proklet!" Onda je otac Aleksej pao na kolena i molio se. Bio je u stranom stanju.
Najzad, ustao je i priao mi. Rekao mi je da moram da odem i da se negde sakrijem.
Stavio me je pozadi u svoja kola, pokrio me ebadima i senom, i odvezao me u
samostan blizu Petrovodija, on vie ne postoji, komunisti su ga razruili, i sestre su
me prihvatile. Nekoliko nedelja kasnije ula sam da su Nemci ubili oca Alekseja.
VOBORN: Dok ste se molili u crkvi, a vojnici uli, jesu li vas oni videli?
SESTRA SOFIJA: Ne znam...
VOBORN: A kada je Roman Kozaenko izleteo iz ispovedaonice, da li vas je
video?
SESTRA SOFIJA: Zaista ne mogu da kaem, mislim da nije, ne seam...
VOBORN: Da li znate ta se dogodilo s Larisom Kozaenko?
SESTRA SOFIJA: Samo glasine. ula sam da me je prijavila vlastima. I oni su je
ubili. (Roman hrapavo suvo jeca.) Zato to je, znate, suvie znala.
VOBORN: Koliko ste dugo ostali u samostanu?
SESTRA SOFIJA: Nikada ga nisam napustila. Pristupila sam redu. A posle rata,
poslali su me ovamo, u na dom u Jerusalimu.
VOBORN: Imali jo neto to biste hteli da kaete?
SESTRA SOFIJA (Razmilja neko vreme.): Tokom itavog mog religioznog
ivota, molila sam se da naem usmerenje. Provela sam duge sate u razmiljanju i
traila savet od onih mudrijih i uenijih od mene. Pitala sam zato. Zato su Jevreji
bili stvoreni da tako strano pate? I dola sam do ovog zakljuka. Nije to zato to je
jedan od njih izdao naeg Gospoda. Nije to zato to su ga predali Rimljanima,
znajui da e on biti raspet. Ne. To je zato to su ga odbacili. Oni su odbacili naeg
oca Isusa Hrista kao sina bojeg, i ne veruju da je on pravi Mesija. Zbog toga, njih
stalno nemilosrdno progone. I ako Romka Kozaenko treba da bude kanjen zbog
svojih greha, ja u se zahvaliti. Ne zato to verujem da pravda mora biti zadovoljena
ili da e njegove rtve biti osveene ili zato to on zasluuje da bude kanjen, iako ja
verujem u sve te stvari. Ne, ja u se zahvaliti zato to e njegove patnje biti jedini
put njegove vene due ka pravom, venom iskupljenju. (Svetla koja je obasjavaju
blede. Tiina u islednikoj sobi. Onda, Roman iznenada ustane i ispusti
zastraujui urlik iz dubine due, dug i pun agonije. Kad krik zamre, on jei, bolno,
glasnim hvatanjem daha. Niko drugi se nepokree. Svetla blede do zatamnjenja.)

(Pale se svetla. Terasa kue porodice Fild. Nekoliko nedelja kasnije. Podne.
Dulijan ima na sebi odelo, dri mobilni telefon, koraa, eka da mu se jave na
poziv. Kresida, zaputena izgleda i Roman, na sebi ima isto odelo, dolaze iz kue.
Kresida dri Romana za ruku.)
DULIJAN: Preduzeu sve da ih pomere odavde makar to bilo poslednje to u
uinili. (U telefon.) Rodni? Dulijan. Sluaj, upravo smo se vratili iz istranog suda i
ta? (Slua.) Da, da puten je uz kauciju, naravno, uz kauciju, poloio sam
garanciju, ali nije u tome stvar, stvar je u tome to su mi dripci pred kapijom.
(Slua.) Dripci. Novinari, dripci, opasulji se, Rodni. Oko pedeset njih, TV kamere,
gomila njih, jebi ga! (Slua.) Nije to vano, moje pitanje glasi, kako da ih se
kurtaliemo? (Slua.) Ne, nisu na prilaznom putu niti pred vratima. Oni su ispred
kapije. (Slua.) Ali to je smeno! Oni su prava napast, prave krkljanac i galame, jebi
ga. Jedva smo se provukli kolima, blicevi sevaju, guraju mikrofone u kola. (Slua.)
Eh, nema od tebe vajde. (Iskljui telefon, sklanja ga.)
KRESIDA: ta kae?
DULIJAN: Ako ne vre povredu privatnog poseda... (Naglo prekine da govori.)
KRESIDA: Romka, treba da prilegnete.
ROMAN: Ne. (Marijan ulazi iz kue.)
KRESIDA (Skoro u suzama.): Molim vas, Romka, nemojte se prepirati sa mnom...
DULIJAN: Romka, uinite bar jednom u ivotu ono to vam se kae.
KRESIDA: Dulijane, molim te, njemu nije dobro. A ni ja nisam ba najbolje
raspoloena. Ja u vas odvesti. (Odvodi Romana. Tiina.)
DULIJAN: I ta sad?
MARIJAN: Daemo instrukcije vioj instanci.
DULIJAN: Sigurni ste da e dobiti pravnu pomo od vlade?
MARIJAN: Jesam. (Tiina.)
DULIJAN: ena mi se ne osea ba najbolje.
MARIJAN: Da. Bila sam zapanjena kada sam je danas videla. Nisam je videla
nekoliko nedelja i...
DULIJAN: Ima mune snove. Svake noi odkad.. Nije uopte radila na svojim
poslovima. Sea se nekih stvari, a ne sea nekih drugih. Loe pamti. Voleo bih da
ode lekaru, a hoe li ona? Nee.
MARIJAN: Pa to je razumljivo, zar se ne slaete?
DULIJAN: ta, to to nee da vidi lekara? (Koraa, zatim stane, sedne.)
Iznenaen sam da su podigli optunicu protiv njega. Vi ste rekli da su
identifikacioni dokazi bili veto napravljeni, da su svi ostali dokazi bili posredni, a
opet tu smo gde smo, on je optuen i predat sudu. A svetski mediji su se ulogorili na
naem pragu. Sjajno.
MARIJAN: Na neka pitanja se moraju nai odgovori. (Kresida se vraa.)
KRESIDA: Nee da legne. Samo sedi tamo, skljokan u solici. (Tiina.) Oh, Boe, ne
mogu da prestanem da plaem. (Tiina.) Mislim da je odvratno ono to se danas
dogodilo. (Tiina.) Jadan starac na optuenikoj klupi, policajci sa obe njegove
strane, jadan starac optuen za zloine koje je navodno poinio pre pedeset pet
godina. Pa to je nemoralno. To je nepravino. To je necivilizovano. Otkud moe
suenje da mu bude fer? Znamo ta e porota rei. Kazae ako se policija uputala u
sve te probleme, onda mora da je kriv. Ili de tu presuditi mediji? A kakve dokaze oni
imaju? Dvoje staraca, starih koliko i on, jo starijih, koji se seaju dogaaja od pre
pedeset godina? Kako moe da se veruje njihovom seanju? Ne mogu ni svom da
verujem. Romka kae da nije bio tamo. Kako on to da dokae? Hoe li sad on da
pronae neke druge starije svedoke koji e mu pruiti alibi? I na kraju, bie njegova
re naspram njihove, a ja verujem njemu. On mi je prijatelj. I ja cenim prijateljstvo
iznad svega... ja sam odana prema prijatelju. Pa to je smeno! Znate li ta ja mislim
da je ovo? Mislim da je ovo isto to i odmazda.
MARIJAN: Pretpostavljam da su svi sudski sluajevi, bilo da izriu novane
presude ili zatvorske presude, na ovaj ili onaj nain, odmazda.
KRESIDA: Nemojte da se ponaate zatitniki prema meni. To je osveta. I to je
sve. Staromodna, Starozavetna osveta. I nita vie. I nita manje. A tako bi trebalo i
da kau. Ima sedamdeset osam godina, za ime boga. Samo treba da ga pogledate, on
sad nee nikome uiniti nikakvo zlo, ako je to ikada i uinio, moete videti, moete
da vidite da nije zao.
MARIJAN: Niko od njih nije bio zao.
KRESIDA: I nemojte tu da mi popujete. Za ime boga, nemojte da mi popujete...
MARIJAN: Ne popujem ja...
KRESIDA: O, da, popujete, ujem ja to u vaem tonu, izvetaenom, veselom,
pobonom...
DULIJAN: Kresi, smiri se...
KRESIDA: Neu da se smirim, neu da mi popuje
DULIJAN: Nemoj tako da razgovara s njom, Kresi...
MARIJAN: Gospoo Fild, moete sa mnom da razgovarate kako god hoete, zaista
mi ne smeta. Ali neu da zapadnete u greku koja, sigurna sam, jeste jedna fraza
koju razumete. Moj mu i ja esto raspravljamo o tome. I on veruje u zlo. Ja ne
verujem...
KRESIDA: Oh, to je ona omiljena tema, je li tako? Na to ste mislili kad ste
pomenuli vau omiljenu temu?
MARIJAN: Kau nam da su itave nacije bile izmanipulisane, prevarene,
korumpirane od strane aice zlih ljudi. Ja to ne prihvatam i nikada nisam. Verovati
u zlo razreava nas svih odgovornosti...
KRESIDA: Drite mi predavanja, ne elim da ujem, nemojte mi drati
predavanja, molim vas, molim vas, ne elim da ujem...
MARIJAN (Veselo.): Ono to se dogodilo je ljudski, naalost i za osudu ljudski.
Nije banalno, kako su neki tvrdili. Ve ljudski. Kao mi. Sad, prezirem nasilje...
DULIJAN: Da, da, svi mi preziremo nasilje...
MARIJAN: Nadam se. Prezirem nasilje, ali prepoznajem nasilje u sebi. I za
trenutak poverovati da su zloinci bili zli odmah nam pomeri pamet. Pomislite samo
na broj pobijenih, est miliona Jevreja, milioni drugih, samo pomislite na brojeve
onih koji su morali biti ukljueni za njihovo unitenje. Hiljade. Bezbrojne hiljade.
Stotine hiljada. Svi oni zli? Ne. Niko od njih. U pravu ste. Gospodin Kozaenko nije
zao. Nita u vezi gospodina Kozaenka nije zlo niti je ikada bilo. On je duboko,
patetino human. Ali njega treba braniti i to ga treba dobro braniti. to znai da u
ja dati sve od sebe za njega. Neu dopustiti sistemu, drutvu u kome ja uivam
podosta slobode, da bude optueno da je izdalo na sudu najvie standarde
pravinosti i pristojnosti po kojima je ono s pravom uveno...
DULIJAN: Isuse, kako ste vi popustljivi. Na dragi sistem nije savren, zar ne?
On pravi gigantske brljotine zato to sudije uvek veruju policiji a policija ini sve
kako bi dolo do osude.
MARIJAN: Ipak. Brljotine se otkriju, preinae. I to je, isto tako, deo sistema.
KRESIDA: Ima samo jedno pitanje...
DULIJAN: Kresi, molim te, smiri se, prestani da plae...
KRESIDA: Ne mogu! (Smiri se na trenutak.)
DULIJAN: Pa, ako hoete da ujete moju teoriju, mislim da je izuzetna.
MARIJAN: Kakva mislite da je?
DULIJAN: Izuzetna. Mislim da se jo uvek nalazimo u dungli, kako puzimo po
iskonskom glibu. Da, mislim da je to na nain izabiranja populacije. Uopte nije
human, ve ivotinjski, atavistiki, primitivni impuls. Ima previe nas pa smo tako
primorani da smanjujemo brojeve. Zato to stalno tako ide. Ali to je neto u ta mi ne
elimo da verujemo pa zato mi to malo zamutimo i nazovemo genocid i holokaust i
masovna ubistva, ali mi tu samo vrimo odabir. Nemamo izbora.
MARIJAN: Nemamo izbora? Pa to je ogavno. To otklanja pojam odgovornosti to
je nepodnoljivo. A ta se dogodilo s moralnou, oseanjem ta je ispravno a ta
pogreno, to namee najstraniju obavezu i ini nas odgovornim. Bilo je to masovno
ubistvo, organizovano na irokoj osnovi. Izbor? Muda Marjanova.
KRESIDA (I dalje plae; obraa se Marijani.): Hou da mi se odgovori na pitanje.
To je jedino pitanje koje vredi postaviti. Da li verujete da je Romka kriv?
MARIJAN: Vera? Kakve veza ima vera sa time? Vera pripada crkvi. Ovde sam da
se postaram da gospodinu Kozaenku bude poteno sueno i da svedoci budu
pouzdani. Vera tu nije ukljuena.
KRESIDA: Kriv ili ne, jadnog starca ne treba izvoditi na sud za zloine koji su se
navodno dogodili pre vie od pedeset godina...
MARIJAN: Molim vas prekinite da priate o jadnom starcu. Nesumnjivo je bilo
jadnih staraca meu rtvama. Priajte malo o njima, promene radi.
KRESIDA: Vi znai verujete da je kriv. (Tiina.) Ja mislim da bi trebalo da
pratamo i zaboravljamo, hriani smo, zar ne? (Odnekud, Romanov glas, plae.)
DULIJAN: Gde je sad to do avola? (Ode da pogleda.) Eno ga pored Rozinog
groba a neki tip ga fotografie. (Dere se.) Hej, vi! Gubite se s mog poseda! Romane!
Prekinite vie! (Vraa se ostalima.) Ako opet pokuaju, pozvau policiju...
KRESIDA: Da li je iko uo ta sam rekla? Da li me iko slua? Ja sam ovde ta koja je
kanjena, ja sam ta. Sluajte me. Rekla sam, mi smo hriani. Mi treba da pratamo
i da zaboravljamo.
MARIJAN: Ponovo u da vas ukorim, gospoo Fild. Prvo, nismo mi ti koji treba da
opratamo. Samo rtve mogu da oproste. Mi to ne moemo da inimo u njihovo
ime. Imamo dunost prema mrtvima...
KRESIDA: Sad mi opet popuje.
MARIJAN: A kako smemo da se usudimo da zaboravimo najstraniji dogaaj u
ljudskoj istoriji? Mi to zaboravljamo na na rizik. Jer ako zaboravimo na to, to e se
ponovo dogoditi. Ako zaboravimo na to mi emo dopustiti onima koji ga sada
poriu da trijumfuju. Posle takve jedne injenice oni koji kau da se holokaust
nikada nije ni dogodio predstavljaju sauesnike.
KRESIDA: Ne moete da nastavite tako sve dalje i dalje pa doveka. Sve je to davna
istorija...
DULIJAN: Da, ali mi volimo da se seamo nae istorije, zar ne, mi samo ne
elimo da se drugi ljudi seaju svoje. (Marijan se osmehne.) Znate li ta sam
proitao pre neki dan? U dvanaestom veku zapalili smo Jevreje i veliki hrianski
heroji krstakih ratova uvek su kretali na put sa zabavom na kojoj su goreli Jevreji.
(Smeje se.)
KRESIDA: Umukni Dulijane, umukni, umukni! Nita ti ne zna o tome, dvanaesti
vek, krstaki ratovi... (Marijan ustaje. Kresida stane ispred nje.) Hajde, priznajte,
ovo je osveta, osveta, to je samo to, nita drugo do osveta. To je ono to oni ele. To
je ono to ele Jevreji, osvetu.
MARIJAN (Opasno mirna.): Molim vas da vodite rauna ta ete sledee rei,
gospoo Fild.
KRESIDA: A to bih ja vodila rauna? Znate da je to tano. Isus je uio opratanju,
a Jehova je uio osveti. U tome je razlika. Zbog toga je Romka danas bio na
optuenikoj klupi. Oni hoe osvetu... (Roman teturajui ue. Pio je.)
DULIJAN: Romane, ta radite ovde? Obeali ste Kresi da ete se odmarati...
ROMAN: Ne mogu da ostanem sam. Unutra mi je hladno. Ja sam uplaen ovek.
Jutrom, u podne, nou, proklet. Stojim na suncu, okrenem lice suncu, ne oseam
toplotu, ali u mom sreu, zima, led, dubok, dubok mraz. Mi smo u zamci koju je
napravio avo, tako mi je rekao otac Aleksej...
DULIJAN: Oh, Isuse...
ROMAN: Da, Isuse, Isus, Isus, gde je moj Isus? Kukao sam mojoj Morin, govori
Hristu o meni. Star sam. Imam teak ivot. Nemam nikoga.
DULIJAN: Prestanite da saaljevate sebe. (Roman plae.)
KRESIDA: Pogledajte ga. Zar im to nije dovoljno? Pogledajte ga. Zar to nije
dovoljno osvete? (Nema reagovanja.) ekam na odgovor, gospoo Stoun. Da li vam
je ponestalo argumenata. Da li vas je vaa diploma iz filozofije izneverila? Da li je
va bunar divno sroenih reenica i izuzetno iskazanih misli presuio? Isus je uio
opratanju a Jehova je uio osveti, to je ono to sam rekla. Vi ljudi elite osvetu,
samo to elite vi ljudi...
MARIJAN: Vi ljudi? Na koga to mislite?
KRESIDA: Moj otac je dao svoj ivot za vas ljude. (Tiina.)
MARIJAN: Gospoo Fild, izneu vam to estoko i izneu vam to otvoreno. Kada su
Nemci izabrali Adolfa Hitlera, ljudsko bie uzgred budi reeno, mnogi su rekli da je
nudio nadu njihovoj budunosti. Ogromna masa se sjatila uz njega. Ne zli ljudi, ve
obini, dobri, hriani...
KRESIDA: Samo sam ekala na to, da, da, hriani...
MARIJAN: Pitali ste me, a ja u vam rei, a vi ete da me sluate. Svi su oni znali
da je u sutini onoga to je Adolf Hitler nudio bila mrnja prema Jevrejima. Nije on
to tajio. Naprotiv, on je to glasno proklamovao i jasno. Znali su oni, ali su odabrali
da na to ne obraaju panju...
KRESIDA: Dosta vie, molim, dosta vie, ovo je moja kua...
MARIJAN: Mrnja prema Jevrejima bila je sutina nacizma. To je bio taj otrov. A
veina njih je ve dobro popila. Taj otrov su im davali njihovi roditelji i roditelji
njihovih roditelja i nebrojene generacije, tako da su postali imuni. Mrnja prema
Jevrejima je kulturna norma u naoj civilizaciji, kultivisana i kojoj je doputeno da
sazreva tokom vie od dve hiljade godina. Nemojte vie piti tog otrova, gospoo
Fild. Spremna sam da pomislim da je va otac umro za svoga kralja i otadbinu.
Umro je da bih ja mogla da sprovodim svoj zakon, da biste vi mogli da uite za vau
diplomu i da bi va mu mogao da zarauje pare i ide u operu.
ROMAN: Kako ona moe ovako da grei?
DULIJAN: O emu vi to?
ROMAN: Sestra Sofija, kako ona moe da napravi ovakvu greku? Ona kae ja ubio
moju sestru. To nije tano. To nije tano. Nisam bio tamo. Ona se loe sea. Kako
moe da kae ja ubio sestru? (Tiina. Marijan pone da prikuplja svoje stvari.)
KRESIDA: Imate samo jednu odbranu, Romka, dragi. Postoji samo jedna odbrana.
Poriite. Ne samo ove optube protiv vas, ve itavu jevrejsku izmiljotinu...
DULIJAN: Kresida...
KRESIDA: Otkud znamo da se to zaista dogodilo? Bez obzira na vau sestru,
Romka, otkud znamo da su svi ti milioni ljudi uopte pobijeni? (Mir.) Hou
odgovor. Ja sam jedan od vaih sauesnika posle dela. Poreemo to. To je naa
odbrana. Poreemo. To se nikada nije dogodilo. Nita od toga. Ikada.
(Marijan veoma iznenada i s velikom estinom zvizne Kresidu preko lica
nadlanicom. Kresida je u prvom trenutku zgranuta. Takoe i ostali. A onda
Kresida polako klone na tlo. Dulijan pohita prema njoj, dri je i tei. Marijan se
okrene i ugleda Romana ispred sebe, stisnutih pesnica, sveg uzdrhtalog. Marijan
povije glavu, pokrije lice. Niko se ne pokree. Kresida plae. Roman joj prilazi,
klekne pored nje, dri je za ruku. Samo se uju Kresidini bolni jecaji. Svetlost bledi
do zatamnjenja.)