SAMO BOG MOŽE DA MI SUDI!

Egocentrički pokušaj samoopravdanja. Umesto da pošteno prizna kako ne dozvoljava da mu se bilo šta
prigovori, i da mu se eto fućka za druge, bleferski se poziva na boga, na nekakav objektivni kriterijum
istine i pravde. Dakle, tu se tvrdi ne samo „u pravu sam za sebe“, nego „objektivno sam u pravu, ali vi to
sada, imajući tek ograničena, ljudska merila i saznanja – ne možete shvatiti“. Međutim, iako je zaista
moguće da je u pravu, i da to „samo nebo zna”, na njemu je teret da to i dokaže drugima koji ne znaju.
Kada, pak, to ne učini, i argument ostane tek na isticanju mogućnosti da je tako, bez pouzdanih dokaza,
tada započinje zloupotreba. Takoreći, svašta se može opravdati pozivanjem na nadrazumske, nebeske
aršine, na „mudrost ovog sveta koja je ludost pred bogom”, „čudne puteve gospodnje” itd. I baš zato što
nije moguće razlikovati nadrazumske stvari od nerazumskih, naprosto budalastih, nama jedino preostaje
da se pouzdamo u razum procenjujući da li nešto ima smisla ili nema.

Takođe, pozivati se na boga kao sudiju izuzetno je zahvalno. Prvo, ne znamo da li bog uopšte postoji, a,
drugo, ne znamo ni šta mu je na umu. Bog ćuti, pa mu u usta možemo svašta gurati. Kao što reče Suzan
Entoni, društvena aktivistkinja iz 19. veka: „Ne verujem ljudima koji tvrde da znaju šta bog želi, jer sam
primetila da se to uvek nekako podudara sa njihovim vlastitim željama“. U tim okolnostima božiji sud je
dečija igra, jer ispada da sami sebi sudimo. Tvrdnja „samo bog može da mi sudi” ispostavlja se tako kao
„jedino ja sam mogu sebi suditi”. Upravo zbog naše subjektivnosti, sklonosti da budemo pristrasni prema
sebi postoji pravno načelo „Nemo judex in sua causa”, što znači da niko ne može biti sudija u svojoj
stvari. Ali, valja ponoviti, sudija ne može biti ni bog koji je naprosto naša lična projekcija, i koji po
definiciji aminuje sve što učinimo.