„Одбрана Сократова“ дјело је великог старогрчког философа Платона.

Сократ је важио за
изузетно образованог човјека који је због свог великог утицаја на младе био оптужен да их
је кварио: „Сократ је крив што квари омладину, и што не вјерује у богове у које вјерује
држава него у друга нова бића демонска“ (стр. 10), те да га се треба чувати јер је „вјешт
бесједник“ (стр. 1). Из овога се може закључити да је та оптужба била искључиво
државног карактера, јер он чини против своје државе.

Да није радио рђаво потврђује тврдња да он није попут других софиста: Георгија
Леонтињанина, Продика Кејанина, Хипија Елиђанина, Еуена Паранина, који придобијају
младе и захтијевају да буду искључиво плаћени за тај посао. Међутим, ако бисмо се
запитали који је онда разлог ових оптужби, одговор би се крио у његовој мудрости.

Херефонт, његов пријатељ из младости, упитао је Питију има ли ко паметнији од Сократа,

а ова је одговорила да нема. Међутим, Сократ не увиђа разлог због ког би он био
најмудрији. Он је у разговору са другим људима, са државницима, пјесницима,
занатлијама, који би требало да су вјешти у свом занимању, схватио да сви они говоре
лијепе ствари, али да од онога што кажу не знају ништа. Оно што Сократа разликује од
других јесте његова спремност да прихвати своје незнање: „(...) јер ниједан од нас двојице
не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што
не знам, и не мислим да знам“ (стр. 5).

Сократ је изузетно племенит човјек који чак и признаје да није најмудрији, те да је „(...)
само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало
важи, штавише — нимало“ (стр. 6). Његова мудрост стала је на пут тужиоцима Мелету,
Аниту, и Ликону који су га осудили јер не дозвољавају да се његова мудрост даље шири.

Тиме што је тужба поднијета, Сократ има право да се брани, што и чини. Прва клевета да
само он „квари омладину“ не може се схватити истинитом, јер ако је само појединац
квари, а сви остали раде у њену корист, онда то не би имало посљедице на омладину. Он,
и да квари омладину несвјесно, опет се не би нашао пред судом, јер се по закону такве
ненамјерне грешке кажњавају опомињањем и обавјештавањем, што у овом Сократовом
случају доказује да суд примјењује закон на неправилан начн.

1
Да је Сократ несебичан и човјекољубив, те да не квари народ доказује и то да је у
разговору са њима настојао да их наведе да разумно мисле, те да се умјесто материјалних
ствари усредсреде на доброту њихове душе „Та ја и не радим ништа друго него
непрестано обилазим и савјетујем вас, и млађе и старије, да се не старате више ни за
тијело ни за благо, а ни тако ревносно, него за душу, да вам она буде што боља. И учим да
се врлина не рађа из блага, него из врлине да се рађа благо и сва остала добра људима и у
домаћем и у јавном животу“ (стр. 13).

Клевета да „вјерује у друга демонска бића, а не у богове“ такође није истинита јер ако је
по вјеровању да су демони нека божја ванбрачна дјеца, бесмислено је да постоји особа
која вјерује у божју дјецу, а да прије тога не вјерује у бога самог (стр. 11).

У дјелу је присутан и мотив смрти, као највећи људски страх, а које се Сократ не плаши;
он не жели да спаси свој живот него своје име и своје морално увјерење: „Јер бојати се
смрти, грађани, не значи ништа друго него држати се мудрим, а не бити мудар. То значи
мислити да човјек зна оно што не зна“ (стр. 12). Његов однос према смрти је друкчији од
онога какав ми доживљавамо. Ми о смрти не можемо имати никакво искуство, не знамо да
ли је она потпуно лоша, па да је због тога и страх од ње оправдан или је она ипак добра:
„А промислимо и с друге стране колико има разлога за надање да је смрт неко добро! Јер
смрт је једно од овога двога: или је таква да онај који је умро није ништа, па нема никаква
осјећања ни о чему, или је, према ономе што се говори некаква промјена и сеоба душе
одавде на друго мјесто“ (стр. 13).

Исто тако, оно што Сократа одликује и што његову личност морално узвишава јесте
његова љубав према мудрости и испитивање истине која је очигледна, да, када би услов
његовог отпуштања био да одустане од својих моралних увјерења, никад га не би
прихватио: „Ја вас, грађани атински, поздрављам и веома цијеним, али ћу се више
покоравати богу него ли вама, и докле год буде даха у мени и докле год будем снаге имао,
нећу престати да се бавим испитивањем истине, и да вас савјетујем, и поучавам “ (стр. 13).
Баш зато што његов живот не би имао сврху без свакодневног разговора и испитивања
других, он се радије опредјељује за смрт: „(...)баш то је највећа срећа за човјека да сваки
дан води разговоре о врлини и о осталим питањима о којима ви чујете да се ја разговарам
и испитујем сама себе и друге, и да живот без таквога испитивања није вриједан да се

2
живи (...)“ (стр. 20). Он не би осјећао љутњу и бијес кад би му била изречена смртна казна
од стране грађана, али би то било неправедно према богу који им је дао дар да не суде
неправедно, нити би наговарао и молио да га пусте, већ би препустио људима да пресуде
онако како ће и за њих и за њега бити најбоље.

Упркос томе што није чинио завјере и буне, није тражио новац, није био лукав, трудио се
да савјетује по правди, и старао да постану што бољи људи, Сократу се у 26. глави
незаслужно предлаже смртна казна.

Своју изречену смртну казну доживљава достојанствено, не желећи да моли и да се

понизи пред људима. За њега, смрт није нешто најгоре што човјека може задесити, већ
неваљалство, односно спремност људи да раде на неправедан начин: „Има много других
средстава у појединим опасностима да човјек може избјећи смрт ако се само усуди да се
лати свега нечасног и кад ради и кад говори. Али можда није тешко, грађани, избјећи
смрти, него је много теже избјећи неваљалству, јер оно трчи брже него смрт“ (стр. 21).
Стога поручује и другим људима чистог срца да вјерују у смрт, као да је то један миран
сан гдје нема осјећања и ништа се не сања, или да је смрт само пресељење на друго мјесто
гдје бораве умрли људи, те да његују ту добру наду према њој. Уз то, додаје да „(...) за
добра човјека нема зла ни у животу ни послије смрти, а богови не одбацују дјела његова“
(стр. 23).

Једину молбу коју оставља добрим људима јесте да се брину о његовим синовима као што
се он бринуо за људе, да их уче скромности као што је и он чинио, али да се својим
знањем не поносе, јер апсолутног знања нема: „И ако буду сматрали да су нешто, а нису
ништа, корите их као што сам вас ја корио што се не брину за оно за што треба, и што
мисле да су нешто, а не ваљају ништа. И ако будете тако радили, онда сам од вас доживио
пуну правду, и ја и моји синови“ (стр. 24).

Сократ свој живот окончава као жртва политичког процеса, али достојанствено и храбро
одлази у смрт. На крају нам оставља мисао да се запитамо да ли се спасење налази у
животу, или чак у смрти. „Али већ је вријеме да одлазим – ја у смрт, а ви у живот. А ко од
нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим Бог“ (стр. 24).

Андреа Каравлах