Тражим помиловање

„По милости божјој и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса,
земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима
својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.
Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу
праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само
кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји”
Од како је света и модерног човека, увек је постојао тај чувени појам ''правда''. Свако је
имао неко сопствено поимање исте, и свако је био 100 посто сигуран да нема
праведније правде од његове правде.

Филозофи су до сада само различито тумачили свет, а ствар је у томе да се он

промени. Ова апстрактна мисао представља апсолутно ништа постављена на овај
начин. Улпијан је говорио: Правда је стална воља дати сваком оно што му припада.
Сваком по заслузи. Сваком своје. Правда је вечито настојање да се свакоме додели
право које му припада. Са друге стране, “Карл Маркс је пре свега био револуционар.
Његов истински животни позив био је да на овај или онај начин допринесе рушењу
капиталистичког друштва и државних институција које је оно створило”,бар је тако
Енгелс тврдио. Бесплатно школство, да институције припадају држави, да се
подједнако пружи и богатима и сиромашнима и тако даље. Па опет, иако су многи
сагласни са идејом, његовој сахрани присуствовало је само 18 људи. Његова идеја
заживела је нешто касније.
И сад ви мени можете да кажете, па ето, Дајана, ето ти правда, ако је као такву
замишљаш. Ипак, мораћу да вас предухитрим. Та његова идеја је временом
прилагођена, да би се уклопила у неку модернију правду, у неку коју су људи на
високим позицијама сматрали сходном. Па тако имамо низ неких политичких уређења,
друштвених уређења, добрих и лоших појмова ушушкани у топло ћебе које су називали
правда. И пуна су нам уста правде, и нама данас, као и њима тада. И свако од нас има
своје неко мишљење, неко седи горе лево ии каже шта лупета ова, а неко опет помно
слуша јер му је мишљење сагласно са мојим. И онда шта је праведено? Да се сада
поклоним и одем или да наставим да говорим. И тачно је, сто је људи, па онда мора
бити исто толико и ћуди. Конфучије је веровао да тек уређено друштво гарантује ред у
свету, Чуанг тсе је управо у људском уређењу видео узрок немира и неравнотеже.
Čuang Ce govori o dve ptice, velikoj koja leti hiljadama milja, i maloj koja jedva prelazi sa
drveta na drvo, ali ipak su obe srećne čineći ono što mogu da čine. И шта сада?

Па добро Дајана, друго је то време било, тад није било доступно толико информација
као сада. Ако су нам већ толико боља времена, зашто ми нисмо бољи. Кад већ имамо
могућност да узмемо тај паметни телефон и да све тајне овога света сазнамо једним
кликом, зашто онда не знамо апсолутно ништа. Зашто ми нисмо праведнији од ових
који су мислили да су праведнији, а ми знамо да смо ипак ми праведнији. Путујући
морем живота, не можемо очекивати да ће ветар баш увек да нам дува у леђа, али
можемо окренути кормило.
Оставимо и филозофију и политику са стране. Суштина је у томе да бисмо ми спознали
било коју туђу вредност, ми морамо да кренемо од себе и најпре да имамо сопствену.
Није ствар више ни у законику, ни у владајућем сталежу, нити у мислима великих
филозофа, ствар је у томе да ако ми хоћемо да нам друштво буде боље, морамо најпре
ми да будемо бољи. И свако ко мисли да не може да буде бољи, може, уколико се
само мрвицу потруди. Наша слобода није у томе што ми можемо да радимо шта
хоћемо, већ да не морамо да радимо оно што нећемо.

Уместо да помогнемо једни другима, или бар да не одмажемо, подмећемо једни

другима ноге а касније тешимо исте те људе који су пали преко ноге коју смо
подметнули, на нож који смо поставили. И сада ћемо сви да се правимо да никада
ништа лоше нисмо урадили. Ево нек изађе овде сада свако ко мисли да је безгрешан.
Неће нама помоћи ни филозофија, ни политика, ни право, ако ми прво не помогнемо
себи самима. Да је човечанство одвајкада било разумно и праведно историја не би
била дугачка хроника глупости и злочина.

И зато тражим помиловање. За несхваћене, нероткиње, војнике и себре. За сваког

појединачно који седи овде. А тражим помиловање и за себе. Па и ја сам човек, ваљда
је људски да и ја погрешим.

Моћ без правде и правда без моћи највеће су несреће.

После дужег времена поново понављам исту будалаштину. Док чекам у реду да платим
свој хлеб и јогурт, бацам поглед на једне наше популарне новине. И то ми није било
довољно, већ узех да их прелистам. Не знам шта сам мислила да ћу паметно да
прочитам. Доле лево старлета, поред тога рецепт за кремпите, горе десно трагично
убиство, а преко целе насловне стране, у првом плану, актуелне политичке теме. Да
сам паметна окренула бих на кремпите, али ипак прелистам на актуелне теме.